Воља чини чуда

(транскрипт истоименог документарног филма о Бранку

Радунковићу, у продукцији православне фондације "Пријатељ
Божији")

Да би се испричала животна прича једног човека, потребно је да

она траје колико и сам живот онога о коме се прича. Животна
прича Бранка Радунковића, "малог Бранка" или "чика-
Бранка" је попут књиге која би се морала читати целих 70
година. И опет се не би дочитала до краја. Зато је ово што ћемо
приказати само један кроки његовог постојања, које је почело
на дан Св. цара Константина и царице Јелене, како сам Бранко
каже: "црне 1941. године, у мученичкој Славонији, у којој су
Срби вековима сатирани и опет некако опстајали". Долазак на
свет новог човека није, како то бива, донео радост. Са
приновом, у дом Радунковића уселила се туга, стрепња, брига и
неизвесност. У колевци се љуљало чедо без руку... У годинама и
деценијама које су долазиле, то чедо је расло и узрасло.

Б.Р: "Ја се нисам никад осећао да сам хендикепиран, да сам нешто

друго од других мојих вршњака и других људи, и то је и био мој
циљ и жеља да ја будем изједначен са другима, који нису
хендикепирани. Ето, хвала Богу, Господ је имао друкчији план: Он
је мене још издигао поврх тога свега, тих тешкоћа, Он ме је издигао
да сам ја био стално побједник у тим свим тешкоћама, а то је само
захваљујући томе што је Његова десница била нада мном, увијек. Ту
ја имам мали удео. Само један удео мој је добар, што нисам кварио
план Господњи. Нисам се противио, никад нисам питао: "Зашто?"
Никад нисам клонуо духом и нисам био малодушан. Нисам роптао
на живот. Ја нисам рођен, па сад морам да живим зато што сам
рођен, па морам да чекам да умрем, као неки живи мртвац, него сам
ја цео мој живот уживао, у свим тешкоћама, јер сам и са тим био
изједначен са људима другима, који исто имају тешкоће. А онда, и
са свим љепотама живота које доносе, опет сам био срећан".

Бранко је, каже, срећан човек; свугде добродошао. Од њега се

нико не удаљава ко га упозна и нико га не доживљава као
инвалида. Само на први поглед и при првом сусрету, људи су
изненађени, али довољно је сат-два са њим провести, па да се
осећате као да је целога живота био са вама.

Б.Р: "Ја нисам никада осетио да немам руке јер ми је Бог дао... у
ствари, ја сматрам да је мени Бог дао највише на свијету. Е, сад, Бог
би био малодушан, био би шкрт кад би само дао малом Бранку, али
ја осећам да ми је дао. Јер, све што је прешло преко мене и све што
се поставило пред мене, да није било Његове помоћи и Његове
љубави, Његове милости... Јер, сва наша... хришћани, верујући
људи, били они које вере, све је то нула: да ли мало иде у цркву, да
ли се мало моли, да ли више – да нема љубави Божије и милости
Божије, од тога свега скупа не би било ништа. Има оно, стално се
поштапају: у здравом тијелу здрав дух. На жалост, у наше вријеме,
баш на жалост, да и није тако. Да је толико много здравих тијела,
лијепих, младих, али нездравих – нездрав дух. А, кад човјек има
здрав дух, онда тијело мора за здравим духом. Као што мора и за
нездравим духом да иде у нездрав живот, у нездраво. Тако исто и са
здравим духом, иде напред. Тијело је само једно оружје којим дух
управља. Не управља тијело духом, него дух тијелом. Е, сад, да ли је
он добар или не, то не зависи од њега, него зависи од онога коме се
предао, коме служи. Јер, човек се не учи само од паметних људи, он
се учи и од неваљалих, ако учи да разликује шта је добро, а шта зло.
И онда не иде тамо... Јер, лако је укротити магарца који се рита:
тучеш та, тучеш, и он се одједном не рита, види да ће добити још
батина. Али, укротити себе и себе поставити, и имати карактер и
казати: "ја то нећу"..., а никако: "ја то не могу". Ја то никако не
признајем: "ја то не могу". Може: "нисам могао" – пробао је, па није
могао. Али: "не могу" – а није ни пробао, то не признајем".

Свест о даровима које је добио свише, о талантима које је

Господ уградио у ово безруко тело, воља, љубав и благодарност
Творцу, учинили су од овог човека нешто јединствено.

Б.Р: "И то је једно чудо Божије, зато што готово да на свијету нема
човјека, личности, који се бавио израдом макета, без руку. Има
сликара, има много сликара који ногама сликају, зубима исто, али да
је неко радио макете, резбарио, закивао, лепио, бојио, као ја моје
макете, нисам никад имао с таквима контакт, нити сам могао. Гдје
год сам био у свијету, нисам нигдје наишао. Па је то још једна
већа... да је мени Бог дао... Ја бих био идиот кад бих још нешто веће
тражио. Дао ми је да сам, ето, толике године, 50 година, 'ајде, 30
година сам се ја активно бавио професионалном израдом макета.
Онда, не само израдити макете, него носити на изложбе, у толике
градове, то је 314 пута селити, са једном великом опремом,
постољима, декорацијом за сале – ја сам то волио да то буде
савршено и да то буде нешто! Тако да је у неким градовима било
више посјетилаца него што има становника. По двапут, трипут су
људи доводили једни друге да би видјели. И то је мени било драго,
иако је... Ако је то уродило плодом, да се тргну они који мисле да је
све изгубљено, ако је уродило плодом макар на једноме – ја сам већ
у добитку, у ономе за шта сам створен, за шта је Бог имао план".

Људско зло и деструкција нису, наравно, у стању да осујете

планове Оца Небеског, али могу за извесно време да омету, па и
да униште плодове стваралаштва, али не и стваралаштво
унутар човека. У последњем рату, у којем је страдао српски
народ у Славонији, у неповрат је отишло и Бранково дело.
Остало је само пар макета, и то оних које, у тренутку
уништавања, нису биле у његовој галерији.

Б.Р: "За неке народе је увијек нека година црна. За наш народ, на
овим просторима, црн је био готово цијели један вијек, стално црно.
Значи, не скине се црно, па се већ мећу нови барјаци црни, и тако
даље. А, то је, на жалост, зато што за'лади вјера. Знате, кад вјера
за'лади – не кад буде млака, него кад за'лади, онда је човек толико
безвредан, а сад је дошло време да је човек најбезвредније створење
– а највредније је, у ствари – да је материјализам прегазио човека, па
чак су и животиње вредније од човека. Не може мени нико рећи да
постоји некако добронамерно и правилно: да се милиони дају за
кучиће и мачиће, а да дјеца немају за лијечење. Не може, мени то не
иде у главу. Бог је створио зато човјека да буде срећан, а Бог не би
био љубав ако би створио човека да пати. То није Божија страна.
Али је Бог дао човеку у задатак да усрећује људе око себе. Ја не
вјерујем да може бити човек срећан, ако су они око њега који су –
несрећни. Онда он само личи на човека који се зове... Као кад имате
једну лепу шерпу од Цептера, али празну. Знате, празнина човека...
он је празан... А кад је човек пун Духом, он просто не стаје на
земљу, он лети од радости".

Као верујући човек, увек испуњен радошћу живота, тим

најбесценијим даром Божијим, Бранко је кроз 50 година свога
стваралаштва, био сједињен са Црквом Христовом. Живот ван
Цркве за њега је био и остао незамислив. Од 15. године је за
певницом. Као 20-годишњак, оснива и доскора води црквене
хорове. Бранко је беседник, коме епископи допуштају да, у
њиховом присуству и са њиховим благословом, о великим
слављима беседи верноме народу. Никада не би ни реч изустио
без благослова епископа или свештеника, и народ би га увек са
удивљењем слушао, осећајући да је свака реч дубоко доживљена
и проживљена и, као таква, изобилним смислом испуњена.
Бивао је и чтец и вероучитељ, човек који је одржао небројена
предавања, не само на трибинама и скуповима, него и високим
црквеношколским установама.

Б.Р: "То би ми био највећи успјех кроз живот, сад, при крају живота,
да с миром, како кажу, да могу рећи на крају: А сада, мој Господару,
с миром отпусти слугу Својег, по обећању... Јер, мој живот јесте био
буран и нимало лак, али... ја моје тешкоће нисам никад метао на
друге људе. Јер, свако има своје... Бог није дао човјеку тако тежак
крст, који он не би могао да понесе. Јер, био би неправедан. Него ми
нашим гријесима увећавамо крст свој. Као што свијећа, кад се урања
у восак, сваки пут изађе дебља, тако и ми наш крст, наше бреме,
увећавамо са нашим гријесима. Уместо да ми њих смањујемо... Не
може човјек ићи кроз блато, а да не укаља ципеле. Али, зато мора да
их опере, да их угланца; тако и ми нашу душу. Имамо покајање,
имамо Причешће, имамо исповест, имамо повјерење у некога, да с
неким подијелимо, знате... Нарочито млади свијет сад је депресиван
и ја му стално говорим ово: да је депресиван човек – као флаша
напуњена парадајзом или соком, херметички затворена, и дође тамо
гљивица нека и почне да ври. И експлодира. То се зове: слом
живаца, а то се више не крпи. Него човек мора с неким подијелити,
мора се отворити да би му било лакше, и, ако још хоће
добронамјернога некога да послуша, онда благо њему, онда је
олакшао себи. А, увијек је лакше, ако мораш џак да понесеш, да га
преспеш у два џака и неко да понесе пола, а пола ти. Затворен човек
је предуслов да буде душевни болесник".

А с ким је то Бранко делио своје тескобе и тегобе животне? И

онда када је у највећем мноштву, човек, ако само тако хоће,
може остати сам.

Б.Р: "Ја сам делио највише са Господом, али у мислима својим. Па,
ево, замислите сад колико је то било пута момената да Бранко метне
омчу око врата. Стварно не би нико рекао; остао без руку човек,
доста му муке, па да прекрати... Па, никад ми није пало на памет!
Зашто? Па, како ћу пред Господа изаћи? Са омчом око врата? Па,
Он ће рећи: "Бранко, срам те било! Па, Ја сам ти дао толику
могућност, као никоме! Па, ти си радио оно што нико не ради... Дао
сам ти да пјеваш, дао сам ти да знаш да плачеш, да тугујеш са
ближњим својим, да се радујеш са њим... Дао сам ти да будеш
оперисан, да болујеш као други људи... Дао сам ти да будеш
родитељ, да ти узмем дијете, да бол осјетиш... А, ти, као обични
кењац, метнуо омчу око врата... Иди од Мене!"

Можда ће неко закључити да је воља та чудновата сила душе,

којом Творац наоружава човека за делање у свету, оно што
покреће и узноси овог даровитог човека. Воља је уграђена и у
наслов књиге, коју је Бранко издиктирао о себи.

Б.Р: "Воља чини чуда, како носи монографија наслов. Она није моје
дјело. Моја учитељица, која је мене подучавала, Анђелка Арбутина,
покојна сад, на мојој првој изложби, '61. године, у Подравској
Слатини, написала је у Књигу утисака: Воља чини чуда. Па је то
узето као мото, то је било и на печатима и на рекламама, увијек је то
било, и данас се то узима као мото. Али, та ријеч је била писана у
оно вријеме, кад се није могло написати друкчије него: воља чини
чуда. Али, није правилно, него: Бог чини чуда! Бог чини чуда, али
само за људе су то чуда, за Бога нису чуда. За мене није чудо што ја
радим макете, али за људе који то гледају, то је чудо. За Бога није
било чудо да каже Лазару: Устани! Јер је Он Бог. Али, Он је и као
човек плакао за Лазаром. А, ми можемо само да плачемо, а не
можемо да кажемо: Устани".

Благодарност је, како каже Бранко, једна од врлина човекових

која га уистину подиже у небеске висине и чини достојним
носиоцем Лика Божијег.

Б.Р: "Човек мора бити захвалан кад је и болестан јер су и други

болесни. Ако ви кажете: "Јааао, болестан сам!" – а не сјетите се да
дјеца од 6 година иду на дијализу, онда ви морате роптати, морате
дречати, морате бити слабић. Али, ако ви знате да дјеца чекају на
операцију срца, од три године, од годину чак, онда ће вама знатно
бити лакше. Значи, мора се размишљати. И, мислим, владика
Николај у једној песми... каже овако: 'Ко ће Твоје лице видети,
Господе, и који су путеви који к Теби воде?' И каже Господ: 'Коме
туђа радост као своја прија, у томе ће Моје лице да засија'. Човек је
човек, ако се уме са ближњим својим радовати... А, ко је тај
ближњи? Па, свако добронамјеран. Свако добронамјеран је ближњи
мој. И, нарочито, добронамјерно кад дође. Свако добронамјеран
мора да буде прихваћен јер се он препознаје по својим дјелима. А,
шта би ја сад требало да тражим ту још, кад је Господ рекао – а не
нико други: Свака вам је длака избројана на глави...? Он зна и моје
патње, зна и моје врлине, зна моје потребе, зна моју тугу, зна моју
радост... Шта бих ја сад ту Њему туторисао и нешто Њему
наметао...? Он зна, зна зашто ме је саздао, зна како треба да
скончам, и моје је само да сам са Његовим планом светим... И ми
људи обични, кад кокошињац правимо, па правимо план колико ће
бити широк, колико висок... а да не би Господ, Који је
најсавршенији Планер, да не би знао зашто је створио малога
Бранка. И, да ја сад Њега питам: Зашто, Господе, зашто, зашто...?
Онда сам ја безобразан, стварно".

Благодарност Богу налива човека неком чудном снагом, која га

крепи и чини способним за сва добра дела, дајући му радост као
плату за учињено.

Б.Р: "Господ је – не један део мене, него ја. Јер, кад нема Господа, ја
нисам нико и ништа. Без Господа сам ја нико и ништа. Један мали
човек, без руку, без ногу, без... а онда – без Духа! Онда сам ништа...
Имао је план и ја верујем – ја Му верујем – да зна зашто ме је
створио, да зна зашто ми је дао толико снаге да ја могу, ето, све те
тешкоће да прескачем као да сам од два метра. Мислим да људи,
хиљаде и хиљаде који имају руке, не знају шта ће са њима. Час их
метну на леђа, час у џепове, час чине зло. Онда је боље не имати
руке, него чинити зло тим рукама. Боље их не имати. Мени никад
нису фалиле, ви сте видели да сам ја са вама ручао као и ви... И све
друго, па, ето, могао сам и кола да возим, па могао сам да закивам,
да ашовим, да косим... Ја сам себи чак дао и исковати косу, на леву
руку... да бих ја могао накосити кокошкама траве. Значи, једном
речју, све. Да закујем ексер гдје нико никад не би могао да закује, у
дирек неки багремов, и то сикиром још... Ето, немам ријечи да...
Овако јесте да сам ја сад старији... Ево, све то имање... ми имамо
човјека који све то одржава, башту и воћњак, али ово све друго ја и
он. Да залијем, да нахраним, да оперем, кад се ја дохватим шмрка...!
Ја волим много да полијевам, сваку вече ја 1000 литара бацим воде...
сваку вече, од 8 до 9".

Ваше је само оно што сте другима дали, веле Светогорци. Ако је
ово истинито – а јесте, замислите којим богатством располаже
овај човек. Такви су описани у Јеванђељу Христовом, као они
који учинише једном од Његове најмање браће.

Б.Р: "У болници сам немогућ, знате. Кад уђем, одмах вичем: 'Ајде,
устај! Ко је видео тако излежавати се? Толики посао...!' И онда, кад
људи обично остану без руке или има у гипсу руку..., све му сузе
иду, а ја кажем: 'Ајде, шта си се ушећерио, па ја немам ниједну, па
не дречим! А, ти за та два прста, одсјекли ти... Како те није стид?!'
Па људи кажу: 'Бог те видио, па овај да је с нама, ми не бисмо
осјетили да смо у болници...' И, онда им опет, опет на друкчије,
причам о мени. Да никад није све изгубљено унапред... Ја сам
двапут био у Сремској Каменици, по 10 дана сам био. 1968. године
сам и спавао, међу болесницима стално и разговарао са њима. А, и у
другим болницама, за дистрофију, за туберкулозу костију, тамо гдје
леже у кориту, по 5, 10 година, 30 година је једна дјевојка лежала!
Тако да настојим... Ја знам да није лако. Није лако то прихватити,
тешко је остати без руке, а имати руку, а то се зове: тешко је
имати, па не имати. А, ја нисам имао, па нисам ни осјетио никад да
немам. А, нису осјетили ни моји вршњаци, ни моје вршњакиње. У
свему сам био тако као сви, то је била моја жеља да будем
изједначен са младим човеком".

Болести телесне и болести духовне, младе, изгубљене и

обесмишљене животе, алкохолом и дрогом осакаћене људе,
трудио се Бранко да укрепи својом животном причом. Обилазио
је и наркомане у заједници "Земља живих", настојећи да им
укаже на пут којим се до себе долази.

Б.Р: "Ја њих не доживљавам као болеснике. Ја на њих и вичем,

знате. Треба добра воља да каже: НЕ! – и тачка. И готово. Никаква
болест! Каже: "ја то не могу, ја то не могу..." Ја то не признајем и
никако нећу да признам. Видите, никакве филозофије нема у томе.
Пробајмо се удаљавати од ватре – одмах је хладније тамо даље.
Пробајмо се од светлости удаљавати – одмах је тамније. Пробајмо
се удаљавати од истине – ближе смо лажи. Од правде се удаљавајмо
– ближе смо неправди и служимо јој. Удаљимо се од Господа –
ближе смо сотони. Према томе, нема ту филозофије. Ако нећемо
истину – имаћемо лаж. Е, сад, у садашње вријеме, свијету: што је
била некада врлина, то је сад срамота, то је заостало. А, то није
добро. Ја никад не дам на дјецу да су она крива. Јер, сва зла овога
свијета ми смо дјеци нашој приредили. Ми одрасли! Јер, још нисам
видио да дијете продаје дрогу. Нисам видио да је дијете написало
неки шунд, неки филм, а ми имамо 24 сата, преко телевизије,
филмове који... насиље, убиства, дрога, пљачка, и тако даље. Нема
дивних филмова; ја сам страшно волео индијске љубавне филмове.
То је дивно било, да уживаш. Нема! Руске лепе филмове... Нема!
Знате, ви имате само насиље сад. Ми смо нашој дјеци отровали и
небо, и земљу, и душу, истјерали смо из ње и Бога, и Светог Саву, и
Христа, и све смо истјерали из душе наше дјеце! А само за прођу.
Дакле, не можемо дјецу кривити. Ми смо дјецу, чак, нашу научили
да не раде. Ниједан родитељ није рекао своме дјетету: иди у школу
да будеш паметан, да се тата и мама поносе с тобом, где год да се
појавиш. Не: иди у школу, да не радиш..."

И, како се, на крају, растати од овог човека и шта понети до

следећег сусрета са њим? Можда, ову поруку:

Б.Р: "Живот је леп, ако се човек радује животу, ако је срећан у

животу, ако на живот не ропће и ако зна да нема нешто нерешиво.
Не морате много молити Бога... Он зна наше јаде, зна наше врлине,
зна наше мане... Јер, ако Он зна – а Он је то рекао, Он не би никад
слагао – Свака длака вам је избројана на глави, онда зна и све о
нама. Најважније, ако већ молимо од Бога, да молимо Бога да нам дâ
здрав дух, здрав разум, да имамо карактер и, колико год да љубимо
Њега, да љубимо и ближњег свог. А, ко је тај ближњи? Свако
добронамјеран. Ако усрећујемо људе око себе, верујемо да ћемо
онда бити срећни и ми".

"Кад умрем и изађем пред Господа, неће ме питати шта сам урадио,
шта сам направио кроз живот, него шта сам могао, а нисам
урадио..."

(Бранко Радунковић)