АЛАН АБЕЛ

Познат као највећи амерички преварант, Алан Абел је већи део живота
посветио обманама и збијању шала иза којих су се крили његови много
озбиљнији ставови о друштву у ком је живео.

„А шта ако опет није мртав?“ Новинари „Њујорк тајмса“ одлично су

знали с ким имају (или су имали посла) и ово питање је морало да буде
изговорено. Алан Абел већ је једном „умро“ 1980. године, а на мети његове
преваре управо је био „Њујорк Тајмс“ који је објавио умрлицу. Абел је
тада успео да убеди јавност да је преминуо од последица срчаног удара.
Лажни директор погребног предузећа узео је његове личне ствари
потребне за сахрану, а жена која је добила улогу удовице о свему је
известила новинаре. У превари је учествовало још поверљивих људи који
су се потпуно уживели у лаж. Умрлица је осванула 2. јануара 1980. године,
да би већ дан касније „васкрсли“ Абел одржао конференцију за штампу на
којој је изјавио: „Извештаји о мојој смрти у великој мери су
преувеличани“.
Скоро четири деценије касније, 2018. године, новинари „Њујорк
тајмса“ поново су добили дојаву да је Абел напустио овај свет и било је
сасвим разумљиво што нису одмах поверовали. Тек када су разговарали са
запосленима у болници који су у последњим данима водили бригу о њему,
вест је била потврђена. Деведесетчетворогодишњи Алан Абел, један од
најпознатијих превараната у САД, коначно је напустио овоземаљску
позорницу, на којој је већину живота провео бавећи се детаљно
осмишљеним обманама.

НЕПРИСТОЈНЕ ЖИВОТИЊЕ
Иако је највише остао запамћен по бројним лакрдијама и подвалама,
Алан Абел је био још много тога: писац, предавач, глумац, редитељ,

1
продуцент, џез музичар. Дипломирао је на универзитету у Охају, написао
10 књига и компоновао 16 композиција. Оне друге, скривене склоности,
почео је да показује крајем педесетих година прошлог века. Тада се, како
се верује, први пут исказао као даровит обмањивач. Успео је да убеди
руководиоце угледног америчког предузећа да је стручњак за голф. Као
његови ученици, и по његовим упутствима, на терену су изводили низ
балетских покрета како би побољшали игру. То је био тек почетак.
Вероватно једна од најзанимљивијих и најразрађенијих обмана било
је оснивање Друштва за непристојност голих животиња (Society for
Indecency to Naked Animals). О измишљеном друштву најпре је написао
сатиричну причу коју је 1959. године послао часопису „The Saturday
Evening Post“, али уредници су му замерили на ускогрудним ставовима и
одбили да је објаве. Абел је био задивљен како је било лако насамарити
људе, па је одлучио да настави с игрицом. Причу је преиначио у низ
саопштења за јавност у којима су дате препоруке како је најбоље да се
обуку животиње како би се сакрила њихова срамота.
Као и обично, у његовој превари учествовало је још људи. Амерички
глумац, сценариста и редитељ Бак Хенри, као председник друштва,
појавио се у више телевизијских и радио емисија како би објаснио који им
је главни циљ. У јавности се представљао као Г. Клифорд Праут Млађи, а
Абел као потпредседник Брус Спенсер. Праут је инсистирао на следећем:
свака животиња виша од 10 центиметара и дужа од 15 центиметара мора да
буде обучена! Алан је заједно са супругом Џин одржао протест испред
Беле куће, држећи натписе на којима су били исписани захтеви упућени
Кенедијевима да прекрију голотињу својим коњима.
Да би неко постао члан друштва, није морао да плати чланарину, већ
само да покаже јаку жељу да се бори за пристојност тако што ће обући
животиње, а у неким случајевима и своје голишаве комшије. И поред тога,
заинтересовани су нудили веће своте новца да би подржали њихове

2
напоре. Превара је откривена после неколико година када је новинар и
водитељ „Си-Би-Ес-а“ препознао Бака Хенрија. Глумац је касније открио
да га је водитељ позвао телефоном и да је био разјарен. Није га чуо да са
таквим бесом на телевизији прича о Хитлеру или Садаму Хусеину.
Друштво је, заправо, основано да би се указало на цензуру као
озбиљан проблем. Абел и његови пријатељи сматрали су да je
забрањивање одређених књига и музике бесмисленo колико и покушај да
се облаче животиње.

ПОЛИТИЧКА ПОЗОРНИЦА
Без икакве намере да направи озбиљан прекршај, заради на брзака
или науди било коме, Абел је и у наредним годинама наставио да се бави
оним у чему је био најбољи. Мајстор превара запловио је у озбиљне
политичке воде када је подржао председничку кампању измишљеног
кандидата Јете Бронштајн, јеврејске бакице из Бруклина. Јета се залагала за
бројне промене. Желела је да сипа серум истине у фонтану за воду коју су
користили сенатори, затим да поред детектора за метал постави и
„ментални детектор“, као и да уведе националне Бинго турнире. Јети је
глас позајмила Абелова супруга која је дала на десетине интервјуа преко
телефона. Када би новинари затражили њену фотографију, Абел им је
давао слике своје мајке.
Политичка питања посебно су распалила машту искусног
обмањивача. Успео је да се уплете и у аферу Вотергејт 1974. године, која је
довела до оставке америчког председника Ричарда Никсона. Тврдио је да у
поседу има 18.5 минута изгубљених трака које су снимљене приликом
прислушкивања. Пред новинарима се појавио замаскиран и пустио снимак.
Уследила је потпуна тишина, након које је Абел показао искрено
запрепашћене јер је схватио да су траке избрисане.

3
 Седамдесетих година прошлог века на мети се нашао авијатичар,
индустријалац, филмски продуцент и редитељ Хауард Хјуз. Амерички
милионер у позним годинама ретко се појављивао у јавности и испољавао
је све чудније понашање, па није било посебно необично што је једног
дана у њујоршки хотел дошао у колицима, главе завијене у завоје. Имао је
нешто важно да изјави медијима. Наиме, решио је да његово тело буде
замрзнуто процесом криогенизације, како би на миру сачекао берзански
врхунац. На ову шалу насело је чак 36 новинара.

ИГРА БЕЗ КРАЈА

Тешко је побројати све преваре Алана Абела, што само потврђује
колико је овај шаљивџија уживао у својим измишљотинама. Поново се
умешао у аферу Вотергејт кад је упослио глумца да изиграва доушника
Марка Фелта, познатог под псеудонимом „Дубоко грло“. На конференцији
за штампу, на којој је било 150 репортера, један књижевни агент понудио
је да за 100 хиљада долара откупи права на његову причу. Конференција је
завршена напречац јер је лажни Фелт пао у несвест.
Абелу је тада синула још генијалнија замисао: масовно падање у
несвест. Изабрао је емисију Фила Донахјуа да би је спровео у дело.
Програм је ишао уживо, а у публици је било неколико Абелових људи.
Један по један из чиста мира су губили свест и падали на под. Домаћин је
помислио да су били под великим стресом зато што су у живом програму,
али му је пало на памет и да је у студију претопло, или да је процурио гас
који је почео да гуши гледаоце. Брзо је испразнио просторију и наставио
емисију без публике. Када је откривено да је у питању смицалица, Абел је
објаснио да се на овај корак одлучио у знак протеста јер није био
задовољан емисијама које су се емитовале на телевизији.
Почетком деведесетих година века за нама, у средишту медијске
пажње био је Џек Кеворкијан, познат и као „Доктор смрт“. Кервокијан је

4
подржао еутаназију као слободан избор људи, пре свега оних који имају
неизлечиве болести, и био је спреман да употреби своју „машину за
самоубиство“ на свакоме ко се одлучи за његове услуге. Као одговор на
његове изјаве, Абел је основао лажно предузеће које је организовало
крстарења за оне који су желели да прекрате себи муке. Подразумевало се
да се купује карта у једном правцу, а путници су после три дана забављања
на отвореном мору могли у сваком тренутку да се баце у воду.
Лудости су настављале да се нижу. Абел је основао „ККК
симфонијски оркестар“, како би показао да припадници озлоглашене
расистичке групе „Ку клукс клан“ имају нежнију и племенитију страну.
Позвао је некадашњег припадника клана Дејвида Дјука, који је у то време
био кандидат за гувернера Луизијане, да присуствује концерту. Дјук је
прихватио позив пре него што је сазнао да је предмет исмевања.
Абел је успео да убеди јавност да је уписан у Гинисову књигу
рекорда као мушкарац с најмањим полним органом, борио се против
дојења као неприродног и родоскрвног чина, предложио је да држава
престане да наплаћује порез на основу примања, већ да се наплаћује по
телесној тежини сваког становника. Американци су били превише гојазни,
па ако им се по сваком килограму наплати 5 долара, држава ће добрано да
напуни касу. Захтевао је да се измери и килажа њихових кућних љубимаца.
Свестан да се превише и предуго поигравао с умовима својих
сународника, Абел је једном приликом изјавио: „Кад стварно будем умро,
нико неће веровати“. Тако је и било, бар у првом тренутку. Ипак, убрзо је
потврђено да је вест истинита. Сумњу је заменила туга, али они који су
познавали Алана Абела, знали су да ће његове обмане још дуго наставити
да се препричавају. За то се побринула и његова кћерка Џени која је 2004.
године снимила документарни филм о необичном животу највећег
америчког преваранта.

5
6