АВАНТУРЕ ЕРАСТА АНДОРИНА

АЗАЗЕЛ
ТУРСКИ ГАМБИТ
ЛЕВИЈАТАН
АХИЛЕЈЕВА СМРТ
ПОСЕБНИ ЗАДАЦИ
— Жандар пик
— Декоратер
ДРЖАВНИ САВЕТНИК
КРУНИСАЊЕ
ЉУБАВНИЦА СМРТИ
ЉУБАВНИК СМРТИ
ДИЈАМАНТСКЕ КОЧИЈЕ

Одговорни уредник
Олга Кирилова

Београд
2006.
 БОРИС АКУЊИН

ЉУБАВНИК
СМРТИ
Наслов оригинала
Борис Акунин
ЛЮБОВНИК СМЕРТИ

© Copyright by Б. Акунин 2001.

© Copyright by И. Захаров, И. Богат 2001.
© Copyright for Serbia & Montenegro by Informatika a.d., Београд,
2003.

С руског превела
Биљана Вићентић
 САДРЖАЈ
Како је Сењка први пут уђанио смрт .............................................................. 1
Како је Сењка посто Хитровчанин .................................................................. 6
Како се Сењка свикаво с новим местом ....................................................... 14
Како се Сењка упозно са Смрћу .................................................................... 20
Како је Сењка уватио судбину за реп ........................................................... 30
Како се Сењка истако ..................................................................................... 38
Како je Сењка био у правој акцији ................................................................ 56
Како је Сењка седео у нужнику ..................................................................... 62
Како је Сењка трчо и крио се, а после и штуцо ........................................... 73
Како је Сењка тражио благо .......................................................................... 82
Како је Сењка долијо...................................................................................... 87
Како је Сењка посто богат ........................................................................... 101
Како је Сењка живео у силном богаству .................................................... 112
Како је Сењка посто љубавник Смрти ........................................................ 142
Како се Сењки развезао језик ...................................................................... 152
Како је Сењка гледо псећу свадбу ............................................................... 161
Како се Сењка разочаро у људе ................................................................... 171
Како је Сењка потего саух ........................................................................... 175
Како је Сењка плако ..................................................................................... 191
Како је Сењка дедуково ............................................................................... 197
Како је Сењка чито туђа писма ................................................................... 206
Како је Сењка ликово ................................................................................... 225
Како је Сењка посто Чивуче ........................................................................ 232
Како је Сењка посто дроца .......................................................................... 243
Како је Сењка посто друкса ......................................................................... 250
Како је Сењка стављен на испит ................................................................. 260
Како је Сењка вртео главом ......................................................................... 267
Како је Сењка вртео главом ......................................................................... 281
Како је Сењка чито новине .......................................................................... 291
ПОЈМОВНИК ............................................................................................... 295
НА КОРИЦАМА ........................................................................................... 311
 Како је Сењка први пут уђанио смрт

М
а, прво се, јасна ствар, није звала тако, нег обично, ко
што Бог заповеда. Меланија ли, ил можда Агрипина.
Имала је она и презиме, јашта. Како ће без
презимена? То онај џуле што цуња по авлији нема презиме, а
човек, ко град, мора да га има, зато и јес човек.
Ал кад је Сењка Скорик први пут уђанио, већ је имала овај
садашњи надимак. Нико је друкче није спомињао нит јој памтио
име и презиме.
А уђанио је овако.
Седео с пајтосима на клупи пред Дерјугиновом бакалницом.
Пушили, одвајали жваку.
Кад, ето ти кабриолета: гуме на пумпање, паоци офарбани у
златно, тапациран озгор све жутом кожом. Отуд испада риба какву
Сењка у животу није видо, чак ни на Кузњецком мосту, 1 ма, ни на
Црвеном тргу за државни празник. Боме, неће бит риба нег цура
ил, боље, девојка. Црне јој кике на глави сложене ко круна, на
леђима шарена свилена марама, и аљина јој исто свилена, сва се
прелива, ал није ствар у марами ни у аљини. Лице јој много
онако... ма, не мож ни да се опише какво. Кад га видиш – смрзнеш
се. Е, па и Сењка се тако смрзо.
– Која је ово пуњена тица? – упита и, да се не офира, отпљуну
кроз стиснуте зубе устрану (мого је тако да шљусне даље нег било
ко, читав сажењ – а лако је њему кад има шкрбину).
Проха ти онда њему ко: одма се види да си ти, Скорик, код нас
одскора. (Сењка је стварно на Хитровки онда још пушто корење,

1 Видети Појмовник на крају књиге (прим. уредништва).

1
није прошло две недеље како је запалио са Сухаревке.) Ти си,
брале, тица пуњена. Ово ти је, бре, Смрт!
Није Сењка одмах сконто каква сад па смрт. Помислио –
узречица Прохина, ко оно, смрт колко је лепа, да цркнеш, ил тако
нешто.
А јест била лепа, не мош око од ње да одвојиш. Чело високо,
чисто. Обрвице морске пијавице, кожа бела, усне румене, а очи –
леле, какве ли су очи. Сењка је такве виђо на Коњском тргу, у
кобила туркестанске пасмине: оволке, влажне и још ко да у њима
нешто сија. Само, у цуре-девојке што је изишла из кабриолета очи
су биле још лепше нег у ти кобила.
Гледа Сењка чудесно створење, само трепће, а Михејка
Буљина скиде трун дувана с усне и муну га у слабину: Шта си се,
вели, Скорик, заблено ко теле у шарена врата? Има Кнез уши да
ти отфикари па да те натера да изедеш, ко ономад што је натеро
оног ћарџију из Волокаламска. И њему је Смрт запала за око, том
ћарџији. Па ето му сад његово зевање.
И опет Сењка није провалио за „смрт“ – толко се примио на
оно с ушима.
– И шта кажеш, ћарџија изео? – зачуди се он. – Ја не би ни за
живу главу.
Проха гуцну пиво из грлића. Би, би, вели. Кад би те Кнез онако
лепо замолио, уљудно, би ко бела лала, и још би реко фала, што је
укусно. Ћарџија ти оно уво жваће-жваће, ал не мож да прогута, а
Кнез му већ друго швићно и тура му у уста. И све га чакијом боцка
у шкембе да пожури. После се Волокаламцу цела тинтара
загнојила, надула се ко дулек. Куко дан, куко два, па отего папке,
није ни стиго у онај свој Волокаламск. Ето, тако ти је то код нас на
Хитровки. Него, Скорик, добро то да утувиш.
За Кнеза је Сењка, јасна ствар, чуо, иако се тек кратко мото по
Хитровки. Ма, ко и није чуо за Кнеза? Најхрабрији провалник у
целој Москви. О њему се прича по бувљацима, пише по новинама.
Мурија га јури, ал кратке јој шапе. Хитровка, боме, неће свог да
изда – зна шта бива с издајицама.
А рођено уво ја свеједно не би јео, помисли Сењка. Боље, ако
је већ тако, да те закоље.

2
 – А шта је она, Кнезова женска, је л? – упита он враћајући се
на чудесну девојку, ал већ онако, из радозналости. Одлучио је у
себи да више неће у њу да буљи, кој ће му то. А и у шта да буљи
кад је већ ушла у магазу.
– „А фта“ – наруга му се Проха. (Због избијена зуба Сењка није
баш све речи изговаро како ваља.) – Ти си, бре, женска.
Ко на Сухаревки типу каже да је женска, одма попије лемање
без пардона, зато Сењка нанишани да ували Прохи мару у ону
кошчату њушку, ал се предомисли. Прво, можда су код њих овде
на Хитровки други обичаји, па није лоше мислио. Друго, Проха је
баш крупна момчина, не зна се ко би кога нагруво. А треће, много
му је било стало да чује за ту девојку.
А Проха, мало се скањеро, па онда исприча.
Живела је, ко што је ред, код оца и мајке, да л’ у Доброј мали,
да л’ на Разгуљају, ал ту негде, у том крају. Цура порасла ко слика,
слатка ко шећер, од просаца не мош да дишеш. Па је тако
испросили кад је дорасла. И возе ти се они у цркву на венчање, она
и њен ђувегија. Кад одједаред два црна кера, огромна ко кућа,
право пред саонице – зуууф. Е, да су се сетили одма да очитају
молитву, кој зна, можда би друкче испало. Ил бар да су се
прекрстили. Само нико се није сетио, а можда нису ни стигли.
Коњи ти се поплаше од црних керова, па јурну, и ондак на
кривини, с обале, пљас у Јаузу. Ђувегија се разбио скроз-наскроз,
намртво, кочијаш се удавио, а цури ништа – ама да се огребла.
Шта ћеш, свашта бива. Кренули да га сарањују, оног момка.
Она, невеста, иде поред сандука. Уби се од кукњаве, страшно га је,
кажу, волела. А кад су уватили преко моста, код оног места ди је
све оно било, она ти наједаред викне – збогом, вели, народе
хришћански – па преко ограде и с моста правац наглавачке.
Ономад ударио мраз, на реци се назидо дебео лед, реко би човек
има тикву да растури у божју матер, ил да сломи шију. Е, ал
испало друкче. Погодила право у врујац, малко се леда озгор
навукло, малко снега насолило, а она главом кроз то, па под воду,
ни трага јој ни гласа.

3
 Сви мисле – готово, удавила се. Растрчали се, млатарају
рукама. А њу, дављеницу то јест, од пада матица подвукла под лед
целцат сажењ, и избацила чак тамо, на рупу ди жене перу веш.
Закачили је чакљом ил тако нечим, извукли. Вако, наоко, ко
мртва да је, бела сва, ал полежала малко, огрејала се, и опет ко
дрен. Жива-живцата.
Због те њене мачје живости прозваше је Жива, а неки и
Бесмртна, ал то јој још није био задњи надимак. Послен се
променуо.
Прошла година ил увр главе година и по, старци опет ајд да је
удају. А цура се још жешће расцветала. Испросио је трговчина
један, матор, ал страшно богат. Њој, Живој, свеједно – ако треба
за трговца, нек буде за трговца. Они што су је ондак знали, кажу
да је грдно венула за вереником, оним првим, кој се разбио.
И ша мислиш? Нови ти ђувегија дан пред свадбу, у цркви, на
јутрењу, само закркља, замлатара рукама – и прућ на патос. Мало
гицо ногом, пућко уснама и, Бог да прости, бацио кашику.
После тог случаја она више није тела да се удаје, само је
наједаред киднула од куће с једним велким господином,
официром. Почела да живи код њега у кући, на Арбату. И постала
права госпоја: облачила се господски, код оца и мајке ишла у
лакованом фијакеру, с амрелом од чипке. Официр није мого да је
жени, није му ћале дао благослов, ал је обожаво, држо је ко мало
воде на длану.
Е, ал и трећег је упропастила. Тај ти је госа прво био онако баш
јуначина, здрав-једар да све пуца, а чим је нешто мало поживео с
њом – почо да вене. Убледео, избечио се, ноге га не држе. Доктори
се с њим бактали од јутра до сутра. Ајд у бању, ајд бог те пита где
по иностранствима, ал све џаба. Причало се да му се то тамо неки
рак унутра запатио, па му клештима сву џигерицу искидо.
Е, кад је она тог свог официра саранила, ондак је свима, и
најтврђој букви буквиној, упалило: нешто цури фали. И ондак су
јој променули надимак.
Натраг у малу није имала куд, а није ни тела. Крено сасвим
друкчи живот. Обичан свет је зазиро од ње. Кад је виде да иде,
крсте се, па још пљују против урока. А почели да се лепе зна се

4
који – опаки момци, очајници, које и за смрт заболе. А она, кад је
из оног госе сав сок посисала, видо си каква је постала. Мож да се
каже – најлепша од најлепших у целој Москви.
И тако је кренуло. Кољша Шиљак (био познат сецикеса,
оперисо на Мешчанима) промуво се с њом једно месец-два, док га
рођени ортаци нису оладили: нису тели „пазар“ да деле.
После је био Јашка Костромски, коњокрадица. Чистокрвне
касаче изводио право из коњушнице и Циганима продаво за
огромну лову. Бивало је да по џеповима шета по неколко сома.
Ништа за њу није жалио, ма, у злату је купо. Упуцали Јашку
џукци-муријанери, има пô године.
И сад је, ево, Кнез са њом. Има једно три месеца. Зато се сад
тако пува, зато дилкани. Пре био лопов ко лопов, а сад му је да
човека прикоље ко муву да пљесне. Све зато што се спетљо са
Смрћом и сконто: неће још дуго да се шећка по земљи. Има
узречица: кад позовеш смрт у госте, готова ти даћа. А надимак се,
боме, не даје тек онако, па још такав.
– Ма, какав, бре, надимак? – не издржа Сењка који је причу
слушо разјапљених уста. – Е, Проха, па ниси казо кој јој је
надимак.
Проха се ту исколачио на њега, чукно скупљеном шаком у
чело. Е, јеси, бре, тврда глава букова. Што ли те само зову Скорик,
„брзи“, кад ти глава ради ко да си Спорик? Па одра грло, каже,
причајући. Смрт – ето кој јој је надимак. Сви је тако зову. Она
ништа, навикла се, ладно се одазива.

5
 Како је Сењка посто Хитровчанин

П
роха је мислио да је Скорик Сењки скорашњи надимак.
Деран окретан, брз, хитра ока и вешто одговара, нема
длаке на језику, па га тако и прозвали. А у ствари,
Сењки је надимак давнашњи, дошо од презимена. Стари му се звао
Скориков Трифон Степанович. А како се сад зове – Бог ће га свети
знати. Можда више уопште није Трифон Степанович нег некакав
анђео Трифанаило. Мада ћале тешко да је доспо међ анђеле –
сувише је воло да потегне, мада није био лош чова. Е, а кева, она
је сад сто посто негде близу Престола Господњег.
Сењка је често тако мозго ко му је од рођених куда доспео.
Што се оца тиче, сумњо је, ал за мајку, браћу и сестре што су се
заједно с родитељима преставили од колере, био је сигуран, па у
Бога није ни молио за њих Рајско насеље – знао је да су они и без
тога тамо.
Има једно три године откако им је колера дошла у малу и
много света са собом однела. Од свих Скорикова само Сењка и
брат му Вања некако се закачише за овај бели свет. Да л’ ће то да
испадне на добро ил неће – још ће да видимо.
За Сењку је, боме, то испало канда на рђаво јер му се живот
после окрено скроз наопачке. Ћале је шљако ко пословођа у једној
великој дуванџиници. Узимо је добру кинту, још џаба дуван. Док
је био малац, никад није био ни го ни бос. Штоно кажу, имо је да
тури и у се и на се. Научио је да чита, пише и да рачуна таман кад
му је било време, па је чак саставио пô године у Трговачкој школи,
ал чим је осто сироче, свршиле се и науке. Ма џаба ти науке, њих
мачку о реп, друго је њега жуљало.
Буразеру Вањки упала секира у мед, узо га под своје мировни
судија Кувшиников, онај што је код ћалета увек узимо енглески

6
дуван. Судија је имо жену, ал је био без деце, па је узо Вањку јер
је мали и буцмаст.
А Сењка је већ био велики, кошчат, кој ће такав судији. И узме
ти Сењку неки далеки ујак Зот Ларионович код себе на Сухаревку.
Е тамо је Скорик скроз подивљо.
А како и да не подивља?
Ујка, стока задригла, држо га је полугладног. Није га стављо за
сто с породицом, џаба што је своја крв. Лемо га сваке суботе –
понекад и с разлогом, а најчешће тек онако, из ћефа. Није му даво
никакву кинту иако је Сењка у радњи скапаво ко и друге одаџије,
само што се то њима плаћало по осам рубаља. А од свега је
најцрње и најгоре што је свако јутро свом брату од ујака Гришки
моро да тегли торбуљак до гимназије. Гришка иде напред, сав
важан, сиса тврду бомбону, а Сењка ти се вуче за њим ко неки
крепосни у стара времена, с торбетином увек тешком ко туч
(Гришка је понекад у торбу онако, тек да напакости, туро целцату
циглу приде). Долазило му да овога Гришку исцеди ко чир да више
не диже нос и да не чува бомбоне само за себе. Или да га звекне
оном циглом по тинтари... Ал врага: не смеш, има да трпиш.
И тако ти је Сењка трпео колко је мого. Кад све скупиш, читаве
три године.
Јасна ствар, узвраћо је он кад год се указала прилика. Па мора
човек душу да олакша.
Тако је једаред Гришки турио миша у јастук. Овај ноћу
прогризо јастук да се ослободи, па се брату од ујака умрсио у косу.
Леле, каква се ларма дигла усред ноћи. И ником ништа, нико није
посумњо на Сењку.
Или, рецимо, за задње покладе, кад су у кући намесили,
накували, напекли, што кажу, и бибе и рибе, а сирочету дали две
дроњаве палачинке и трунку биљне масти, Скорик се разљутио и
у бакрач с густом чорбом од купуса шљисно овсеног уварка што
се даје против затвора. Де, потрчте мало, сланинари, где цар иде
пешке, колко да се размрдате. И то му је јефтино прошло –
набедили бајату павлаку.
Кад год је мого, извлачио је из радње којекаку ситнурију:
једаред конац, други пут маказе или које дугме. Оно што се дало

7
– уваљиво је на Сухаревском бувљаку, оно што није – ладно је
бацо. За то су, боме, знали и да га измлате, ал само због сумње,
нико га није затеко на делу.
Ал зато, кад је долијо, направио се крш и лом, алабука до неба.
А све то због мека срца: због њега, џаба га било, Сењка је и
заборавио на свој стални опрез.
Стигла вест од буразера Вање, од којег три године није чуо ни
гласа. Често се тешио замишљајући како је Вањици, батлији,
добро код судије Кувшиникова, а не ко ово Сењки. Кад – ето ти
писма.
Како је само стигло – то је чудо живо. На коверту стоји:

У МОСКВУ НА СУХАРЕВКУ БАТА СЕЊИ ШТО СТАНУЈЕ КОД

УЈКА ЗОТА.

Сва срећа па Зот Ларионович зна поштара у Сухаревској пошти,

овај се досетио па донео, Бог му дао здравља.
Писмо је гласило овако:

ДРАГИ БАТО СЕЊА КАКО МИ ЖИВИШ. ЈА ЖИВИМ МНОГО

ЛОШО. ОВДЕ МЕ УЧУ ДА ПИШЕМ СЛОВА А ЈОШ МЕ ГРДУ И
ВРЕБАЈУ НЕМА ВЕЗЕ ШТО МИ ЈЕ СКОРО ИМЕН ДАН. А КАД САМ
ИМ ТРАЖИО КОЊЧЕ УСКОПИСТИЛИ СЕ ПА НИ ДА ЧУЈУ. ДОЂИ
И ВОДИ МЕ ОД ОВИХ НЕВАЉАЛИХ ЉУДИ. ТВО Ј БАТА ВАЊА.

Кад је ово прочито, Сењи се одма руке затресле и сузе удариле

на очи. Какав црни батлија! И судија испаде, ето, права цвећка!
Детићка малог тако да кињи, стисо се, жао му да купи играчку.
Шта је ондак узимо сироче да васпитава?
Све у свему, много се наљутио због Вање и реко себи да ће бити
задњи душманин ако остави буразера на таким мукама.
На коверту није било ко шаље, ал је поштар реко да је
штамбиљ из Тјоплих Станова, то ти је ван Москве, од Калушке
трошарине једно десетак врста. А већ где живи судија, мож тамо
да се пита.

8
 Скорик се није дуго скањеро. Сутрадан је баш падо Ивањдан,
Вањин имендан.
Спреми ти се Сењка на пут, брацу да избави. Ако је Вањки
скроз рђаво – узеће га са собом. Боље да заједно кусају муку и
невољу, нег да и потежу на шњуру.
У радњи с играчкама на Сретенки запала му за око лакована
кобила с репом од лике и белом гривом. Лепа, не мож се описати,
ал скупа ко ђаво – седам рубаља и још полић. Усред поднева, кад
је код ујка Зота у радњи осто само глуви Никифор, Сењка ти
ексером поткачи браву на каси, извади осам рубаља и пут под
ноге. Није мислио шта ће послен да му буде. Скорик се испрва
намерио да се и не враћа код ујке нег да се с бата Вањом упусти у
слободан живот. Код Цигана под чергу ил негде другде – видеће
се већ.
Одо је до тих Тјоплих Станова толко да га је Бог заборавио,
скроз је табане набио, а дрвена кобила, што је даље одмицо,
изгледала му све тежа.
Ал је зато кућу судије Кувшиникова лако нашо, први тамошњи
му показо. Лепа кућа, с гвозденом стрејом на стубовима, с
баштом.
Није пошо на главну капију – срамота га било. Оно, не би га,
гарант, ни пустили јер је после дуга пута од главе до пете био
попрашен, а и њушка, здроњана попреко, крвари ли крвари. То га
је после Калушке трошарине, кад је од умора покушо да се кеша
остраг на неку дрндаву крнтију, кочијаш, гњида једна, распалио
камџијом, сва срећа те му око није избио.
Чучно Сењка насупрот куће па се мисли шта ће даље. Кроз
отворене прозоре нешто онако слађушно зврцало – неко је
полако, трапаво пребирао некаку песму коју Сењка није знао.
Понекад се чуо звонак гласић, мора бит Вањичин.
Најзад, скупивши храброст, Скорик приђе, попе се на цоклу и
провири преко прозорске даске.
Смотрио је велику лепу собу. Код поголемог углачаног
сандука („пијанино“ се зове, и у Трговачкој школи је био један
такав) седео је кудрави клиња у матроском оделцу и розикастим
прстићима кљуцо по диркама. Ко да је Вања, а опет – ко и да није.

9
Сав гладак, свеж – ма да га изеш ко медењак. Покрај њега
госпојица са стаклетима, једном руком преврће листове у некој
свесци на држачу, другом руком милује зврка по злаћаном
главчету. А у ћошету играчака – да ти стане памет, а само коњића,
стопут гиздавијих од овог Сењкиног, три комада.
Није стиго Скорик ни да свати какво је сад то чудо – кад ти се
наједаред иза ћошка извезоше кола с упрегнутим паром коња.
Једва је стиго да саскочи и збрише до ограде.
У колима је седео главом судија Кувшиников, Иполит
Иванович. Сењка га је одма позно.
Вањка се наго кроз прозор па ће колко га грло носи:
– Јеси ли га дотерао? Јеси ли га дотерао?
Судија се насмејо, скино се на земљу. Дотеро сам, каже. Зар не
видиш? Како ћемо да га зовемо?
И тек је тада Сењка сконто да је за кола одостраг везано
ждребе, риђан, а сапи му скроз округле. Оно није баш ни ждребе
нег ко одрасто коњ, само мали, тек мало већи од козе.
Вањка ти онда удри: „Пони! Имаћу правог понија!“ А Сењка ти
се окрене и правац натраг према Калушкој трошарини. Дрвеног
кулаша оставио је у трави крај пута, нек пасе. Вањи не треба –
можда ће неком другом малцу добро доћи.
Док је ишо, машто је како ће проћи толко и толко времена, па
ће сав Сењкин живот неким чудом да се преокрене и он ће овамо
опет доћи, ал у блиставој кочији. Лакеј ће изнети визиткарту са
златним словима на којој је о Сењки написано све да не мож бит
боље, а ова госпоица са стаклетима ондак има да каже Вањи:
Иване Трифоновичу, молим лепо, ваш уважени брат стигли су вам
у посету. А на Сењки одело од шевиота, камашне на копчање и
штап с дршком од слоноваче.
Довуко се кући већ по мраку. А боље да се није ни враћо нег
да је одма побего.
Ујка Зот Ларионович га је још на прагу тако опаучио да су му
се расуле звезде из очију и предњи зуб излетео, онај кроз који му
је сад згодно да пљује. После, кад је Сењка пао, Зот Ларионович га
је још дељо ногама по ребрима и досољаво: Није ти ово ништа, тек
има да видиш шта је думбарање. Тужио сам те, вели, полицији,

10
господину надзорнику кварта сам изјаву написо. За крађу има да
идеш у бајбок, курвин синко, тамо има да те науче памети. И још
је свашта претио и грдио.
И тако је Скорик запалио. Кад се ујка уморио од млатарања
рукама и ногама па крено да скида обрамицу са зида, што на њој
жене носе воду, Сењка ти уватио тутањ с трема, све пљујући
сукрвицу и размазујући сузе по њокалици.
Целу ноћ је дрхто од зиме на Сухаревској пијаци под товаром
сена. У, страшно му је било жао самог себе, ребра му севала,
болела га избубецана њушка и још му је од глади гадно стругало у
стомаку. По рубље, што му је остало од дрвене кобиле, Сењка је
још јуче потрошио на клопу и сад му је у џепу био, штоно кажу,
шипак, и то лихт розе па на штрафте.
У зору је отишо са Сухаревке: што је сигурно – сигурно је. Ако
се тужибаба Зот Ларионович стварно натрућо којечега у управи
кварта, има Сењку да шћапи први пандур, па правац фиока, а
отлен се не излази брзо. Ваљало је потражити заклон тамо где
Скориков лик и дело нису запињали за око.
Запути се на другу пијацу, ону на Старом-Новом тргу код
Китајгородског бедема. Муво се око тезги с готовом храном,
ушмркиво мирис печења, стрељо очима – оће ли се некуд
забленути која трговкиња. Ал није имо петље да марне – ипак
никад није тек онако, отворено крао. А шта ако га укебају? Има да
га изгазе тако да би Зот Ларионович испо мила нана.
Луто је по пијаци, ал се од улице Сољанке држо по страни.
Знао је да је онамо, преко пута, Хитровка, најстрашније место у
целој Москви. И на Сухаревки је, јасна ствар, пуно марисава и
сецикеса, ама далеко су они од хитровачких. Они су ти, брате, да
се смрзнеш. Довољно је да неки са стране само промоли нос –
одма га скину ко од мајке рођеног, и још има да фали Бога ако
извуче живу главу. Свратишта су тамо грозоморна, с подрумима
и подземним лагумима. Тамо су ти одбегли робијаши, и душмани,
и просто свакаква црна фукара. Још се причало да ако неки
шмркавац онамо залута, скроз наскроз га изеде мрак. Има тамо,
веле, нарочити људи, ћапароши се зову. Е, ти ћапароши лове

11
клинце без пратње, па их за пет рубаља продају Чивутима и
Татарима у њихове тајне куће за разврат.
После је испало да је све то чисто трућање. У ствари, за
свратишта и фукару истина је, ал на Хитровки нема никаквих
ћапароша. Кад је Сењка својим новим пајташима почо то за
ћапароше, не да је било смеја! Проха је реко да ко оће клинце да
одере за кинту – молим лепо, ал да дечурлију неко насилно
погани, боме, јок, Браство то не да. Да се неко закоље по ноћи – то
ти је ко добар дан. Ако се тица напије ил од луде главе долепрша.
Ево, ономад су у Поткопајевском сокаку нашли једнога: од главе
му остала каша, прсти му посечени са све прстењем, и очи
ископане. Сам је крив. Не турај нос ди те нису звали. Зато и има
мачка, да мишеви не би коло водили.
Ал што очи да се ваде? – уплашио се Сењка.
А Михејка Буљина црко од смеја: Иди па питај оне што су их
вадили.
Ал то су разговарали послен, кад је Сењка посто Хитровчанин.
Све је испало брзо и лако – мож да се каже: није стиго ни да
трепне.
Мерко Скорик код тезги где се продаво збитењ шта би мазно,
скупљо храброст, кад тамо ука-бука, дигла се силна џева. Дерња
се нека тетка: Упомоћ, полиција, покрадоше ме, буђелар ми
дрпише, дрште лопова! И два дерана, отприлике Сењкиних
година, јуре право преко тезги, чанци и лончићи све прште под
њиховим чизмама. Кад ти једног, нижег, жентурача од оних што
продају збитењ дограби ручердом за појас па труф на земљу.
Долијо си, урла, семе курјачко! Е, сад си обро зелен бостан! Ту ти
други мали лопов, шиљонос, скочи с тезге и ову тетку фљас
песницом преко увета. Она клону и прућ поребарке (Проха увек
уза се има аласки оловни тег, то је Сењка после сазно). Шиљоноси
цимну другог за руку да бегају даље, ал већ су им се примицали са
све четри стране. За напуцану трговкињу сигурно би их на смрт
одељали, да није било Скорика.
Сењка ти дрекне:
– Православни, браћо! Коме ово испаде сребрна рубља?

12
 Ови јурнуше према њему: Мени, мени! А он стругну измеђ
испружених руку, па ће у трку малим лоповима:
– Шта бленете? Тутањ!
И распалише за њим, а кад Сењка застаде код једне капије, они
га престигоше и мануше руком, ко веле, ајд за нама.
На скровитом месту су се одували, пружили руке један
другоме. Михејка Буљина (онај мањи и буцмастији) упита: Чији
си, оклен?
Сењка ће њему:
– Са Сухаревке.
Други, онај што рече да је Проха, накези се ко да је чуо нешто
смешно. А шта ти је фалило, каже, на Сухаревки?
Сењка ћутке отпљуну кроз избијени зуб – није онда још мого
да се свикне с новином, али је ипак добацио на једно три аршина,
мање никако.
Рече шкрто:
– Не могу више тамо. Иначе – мардељ.
Ортаци погледаше Скорика с поштовањем. Проха га лупну по
рамену. Ајде, каже, да живиш с нама. Не сикирај се, Хитровка
своје не издаје.

13
 Како се Сењка свикаво с новим местом

С
ортацима је живео, значи, овако.
Дању су ишли у пељешење, ноћу – у лешење.
Пељешили су највише на истом том Старом тргу,
где је пијаца, или на Маросејки, где су радњице, или на
Варварки, од пролазника, понекад на Иљинки, где су богати
трговци и берзански мешетари, али даље – јок. Проха, старији,
звао је то „један струг од Хитровке“ – значи, да, за не дај Боже,
лако може да се стругне до хитровачких капија и буџака, где ћеш
мало сутра да уватиш марисава.
Сењка је брзо научио да дрпа. Лако је, чиста забава.
Михејка Буљина мерко „сома“ – значи, типа да је што већи
блента – и провераво има л’ пара. Ето то је био сав Буљинин посо.
Промува се око њега, очеше се и да знак главом – ко, оно, пуна му
кеса, може. Он сам никад није џепарио – није имо ни трунке
талента у прстима.
Ондак би на сцену ступао Скорик. Његова је брига била да
„сом“ зине од чуда и заборави на џепове. За то постоје свакојаке
смицалице. Може, рецимо, с Буљином да заподене шорку, воли
народ то да види. Може изнебуха да прошета калдрмом на рукама
и да при том смешно млатара ногама (то је Сењка умео још ко
клинац). А најједноставније је бацити се „сому“ под ноге, ко бајаги
спопала га падавица, и дрекнути: „Јо, зло ми је, чикице (или
теткице, већ зависно од околности). Умирем!“ Е, онда, ако је чова
болећив, има да стане да види како се момчић батрга; а чак и да
наиђе неки срца каменога, па пође даље, опет има да се окрене –
из чисте радозналости. Прохи више и не треба. Апаћапа, готово.
Што би ваше, сад је наше.

14
 Лешење се Сењки мање свиђало. Може се рећи, ич му се није
свиђало. Увече би тако, опет негде близу Хитровке, вребали
„волину“ (то ти је ко „сом“, само ушљеман). Ту је опет Проха
главни. Заскочио би га одостраг и из залета звиз песницом у слепо
око, а у песници аласко олово. Кад „волина“ кљокне, Скорик и
Буљина прискачу с обе стране: узму паре, сат, шта већ буде по
џеповима, а скину му, боме, капут и ципеле, само ако су чему. Ако
пак ,.волина“ не падне од олова, не петљају с таквом цепаницом:
Проха је одма вато маглу, а Скорик и Буљина не би ни промаљали
нос из капије.
Ни лешење, све у свему, није неки тежак посо, ал је одвратан.
Сењку је спочетка ватала страва – шта ако Проха акне човека па
га умлати намртво; а послен ништа, навико. Прво, ипак туче
оловом, а не боксером или буздом. Друго, пијанце. зна се, Бог
чува. А и тиква им је тврда.
Робу су утапали код муљара из буњинског свратишта. Неки
пут од тога је, кад се све скупи, испадала једва једна рубља, а кад
их је хтело – и до пет банки. Ако буде рубља, клопали су кобају
подригушу звану „псећа срећа“, с црном пањом. Е, ал кад би уболи
добру кинту, ишли су на цирку у „Робију“ или „Сибир“. После су
обавезно свраћали код фанфуља (или „мамзела“, то је на
хитровачком дроца) на кембечење.
Проха и Буљина имали су своје дроце, сталне. Нису то биле,
јасна ствар; женске ко што имају прави лопови – нису дизали
толке паре да држе женску само за себе, ал ипак нису ни уличарке.
Ту и тамо дају ти клопу, па чак добијеш и на вересију.
А Сењка је убрзо стеко ортакињу, Ташка јој је име.
Сењка се тог јутра пробудио касно. Од шљоке није мого да се
сети ничег од јуче. Гледа, има шта да види– соба мала, један
прозор са завесом. На прозору саксије са цвећем: жутим,
црвеним, плавим. У ћошку некаква женетина сва смежурана, кост
и кожа, ваља се по патосу и дави од кашља, пљује крв у крпу – види
се, јектичава. Сам Сењка лежо је на гвозденом кревету, гô, а на
другом крају седела је девојчица од својих тринес година, подвила
ноге по турски, па гледа у неки књижуљак и премешта цвеће. При
том је мрмљала нешто себи под нос.

15
 – Шта то радиш? – упита Сењка сипљивим гласом.
Она му се насмеши. Гле, вели, ово: бели багрем – чиста љубав.
Црвена бресквичица – нестрпљење. Бела рада – одбијање.
Помисли: лујка. Тад још није знао да Ташка учи језик цвећа.
Негде је покупила књижицу Како разговарати посредством цвећа,
и то јој се много свидело – не изражаваш се речима него цвећем.
Она је и оне три рубље што је од Сењке добила за ноћ скоро све
профућкала на цвеће. Тркнула изјутра на пијацу, покупила читав
нарамак свакојаке травуљине и бацила се да је сређује. Така ти је
Ташка.
Сењка је код ње провео малтене цео дан. Прво је вадио флеке:
пио расо. После јео леба с чајем. А доцније су већ седели тек
онако. Причали.
Ташка је испала добра цура, иако је имала своје бубице.
Рецимо, оно њено цвеће, или кева – тешка пијандура, јектичава,
ни за шта није. Шта ли се петља с њом, џаба баца паре? Ионако ће
да пандркне.
А увече, пре него што ће да изиђе на улицу, Ташка ће
наједаред: Сењка, каже, ајд да ти и ја будемо другари.
А он:
– Ајде.
Уватили се малим прстима, протресли, после се пољубили у
уста. Ташка је рекла да то тако треба међу другарима. А кад је
Сењка после пољупца почео да је приватава, она ће њему: Шта то
радиш, каже. Па ми смо другари. Другара да кембечиш – нема
ништа грђе. А и не ваља ти са мном, имам вранцуску бољку, од
једног пословође сам покупила. Ако се са мном будеш шевио –
има да ти отпадне тај твој нос слинави.
Сењка се препаде:
– Како вранцуску бољку? Па што ми јуче ниси рекла?
Јуче ми, каже, ниси био нико и ништа, муштерија, а сад смо
другари. Ма, није то ништа, Сењка, шта си се утроњо, та се бољка
не лепи за свакога, и баш ретко од једног пута.
Он се мало умирио, ал му сад дошло нешто жао ње.
– А шта ћеш ти?

16
 Врло важно, каже. Код нас ти је оваких много. Па ништа, живе.
Неке дроце с вранцуском бољком живе и по тријес година, па и
дуже. Што се мене тиче, и тријес је превише. Ево, кеви је двајес
осма, а права баба – зуби поиспадали, сва изборана.
Право говорећи, Скорик је само пред ортацима Ташку звао
дроца. Није му се дало да каже истину – смејали би му се. Ма, шта
има везе! Мош да кембечиш коју оћеш, само да имаш три рубље,
а где да нађеш таквог другара?
Укратко, испадало је да се може живети и на Хитровки, па чак
и боље него на другим местима. И овде су, ко и свуда, били своји
закони и обичаји, који људима требају да лакше живе заједно, да
знају шта се може, а шта не.
Закона је много. Да би све њих упамтио, мораш дуго да живиш
на Хитровки. Већином су правила проста и разумљива, сам човек
може да их докучи: с туђима како оћеш, ал своје не дирај; живи,
брале, како ти воља, ал немој комшији да се пењеш на главу. А има
и таквих да мош до сутра да лупаш главу а да их не прокљувиш.
Рецимо, ако неко пре три сата ноћу кукурикне – из зезања, ил
у пијанству, ил онако, од луде главе – тога има да макљају док у
њему бога не убију. Рашта и крошта, нико Сењки није умео да
каже. У томе је, ваљда, некад било неко значење, ал сад ни
најстарије чиче не памте какво. Ал да се кукуриче ко пето усред
ноћи – свеједно се не сме.
Или још. Ако нека дроца почне да се прави важна па да пере
зубе прашком из радње и муштерија је у томе увати – има пуно
право да јој све зубе саспе у грло, а дроцин „мачор“, то јест њен
човек, има да прогута губитак. Мрвљеном кредом пери до миле
воље ако оћеш да се покажеш, ал прашком ни случајно, њега су
Швабе измислиле.
Хитровачких закона има од две феле: из старих времена, како
је некад био обичај, и нови – њих је објављивало Браство, ако се
појави потреба. Ево, на пример, крено по булевару коњски
трамвај. Ко на трамвају да ради – џепароши што опипавају џепове
прстима или сецикесе што џепове секу наоштреним новчићем?
Браство се посаветовало и одлучило – сецикесе неће моћи, јер

17
трамвајем се вози једна те иста публика, па не мож да најаваши
џепова свима.
Браство се састојало од „дедова“, највиђенијих лопова и баја
који су се вратили с робије или су просто, због старости,
напустили посо. Они, „дедови“, има да рашчивијају сваку
замумуљену кваку и, ако је когод скривио Браству, да објаве
пресуду.
Ко људима загорчава живот – има да га отерају с Хитровке.
Ако је баш гадно нађубрио, могу и главу да му скину. Понекад, за
казну, предају мурији, ал не због онога што је стварно скривио
Браству, него му нареде да узме на себе туђе работе, уместо неког
од професионалаца. Тако за све испада праведније. Ако си
нашкодио Хитровки, одслужи своје: опери образ самом себи и
помози добрим људима, а заузврат ће за тебе у апсани и Сибиру
неко зуцнути коју.
Ал ни осуђеног нису предавали баш било коме у полицији, већ
само своме, Будочнику, најстаријем хитровачком позорнику.
Тај је Будочник по овдашњим местима одслужио више од
двајес година, без њега ни Хитровка није Хитровка, она, мож да се
каже, сва стоји на његовим леђима ко оно земља на леђима кита,
јер Будочник је власт, а народу не ваља ако нема бар маличак
власти, од тога народ може скроз-наскроз да пошандрца. Ал
власти треба да је мало, само једна трунка, и да не влада по артији,
за коју се не зна ко ју је и када измислио, већ по правди – да сваки
човек јасно зна зашто га акају по лабрњи.
За Будочника су сви причали: строг, али праведан. Тај неће да
те увреди а да нема за шта. Кад су му се обраћали, сви су га звали
с поштовањем Иван Федотович, а презиме му је било Будников.
Сењка никад није сконто да ли су му надимак наденули по
презимену или што су у стара времена, прича се, за сваког
московског позорника говорили „будочник“, јер је стражарчио у
„бутки“, стражарској кућици. А можда и зато што је живео у
државној бараци, малој ко стражара, на крају Хитровске пијаце.
Кад није ишо у обилазак, све је време седео код куће, поред
отвореног прозора, поглбдао на трг, чито књиге и новине и пио чај
из славног сребрног самовара с медаљама, оног што вреди иљаду

18
рубаља. А у бараци није имо ниједну браву нити резу, ето. А и шта
ће Будочнику браве? Прво, каква вајда од њих кад унаоколо врви
од обијача и провалника највише сорте. Њима су трице да отворе
коју год браву оћеш. А друго, ко ће да срља па да дрпа од
Будочника, коме је то досадило да живи?
Све је он, стари пандур, чуо кроз свој прозор, све видео, а оно
што не види ил не чује – дошануће му верни људи. Није то ништа
страшно, Браство то допушта, јер Будочник је на Хитровки скроз
домаћи. Да се он није држо хитровачких него писаних закона,
одавно би га већ неко прикло. А овако, ако неког и одвуче у кварт,
све ти је то с разумевањем: то је што је, не мож друкче, и он мора
да се покаже пред својим главешинама. Само Будочник је ретко
кога ћоркиро – једино кад баш не мож без тога – а иначе је
углавном сам својим рукама подучаво, па су му се још клањали и
богзна како захваљивали. За све ове године само једном су две
фаце пошле на њега с ножем, не хитровачке него бегунци, с
робије. Он их је обојицу оним својим песничетинама, у свакој има
сигурно по пуд тежине, на смрт издељо, и за то је стеко медаљу од
пристава, од људи грдно поштовање, а приде од Браства златан сат
што се штрапациро.
Кад се Сењка малко снашо, било је јасно: није та Хитровка
тако страшна. Ту је и забавније, и слободније, а о томе да је човек
ситији – да и не причамо. Зими, кад загуди, сигурно је мука
велика, ал иха колко има још до зиме!

19
 Како се Сењка упозно са Смрћу

Б
ило је то једно десетину дана пошто је Сењка уђанио
Смрт први пут.
Висио је поред њене куће, тамо на Јаушком
булевару, пљуцкао око стубића што се за њега везују коњи и блено
у одшкринуте прозоре.
Већ је знао где она станује, ортаци му показали, и, истину
говорећи, није му то био први дан да се онде мува. Двапут му се
посрећило, угледо ју је на часак издалека. Једаред, има већ једно
четри дана, Смрт је изишла из куће, у црној марами и исто црној
аљини, села у кабриолет који ју је чекао и повезла се у цркву, на
литургију. А јуче ју је спазио како хода под руку с Кнезом: одевена
ко госпоја, у шеширу с пером. Извео је каваљер некуд – да л’ у
ресторацију, да л’ у позориште.
Узгред је бацио поглед и на Кнеза. Шта ту има да се прича –
јуначина права. Ипак је он први пљачкаш у целој Москви, није то
шала. То је генерал-губернатору Симеону Александровичу лако:
родио се баја ко царев стриц, па џа генерал, џа губернатор, ал ајде
пробиј се ти између свих московских фаца на прво-првцато место.
Ето, баш испада истина оно: оп из блата до кнежевског злата. И
момци који су код њега, све јунак до јунака – сви кажу. И бајаги
има и сасвим младих, нешто мало старији од Сењке. Види, молим
те, како неки имају среће: од жутокљуних година тек тако допадну
лично Кнезу у дружину. Имају и поштовање, и рибе каке оћеш, и
лову на камаре, и облаче се да све сија.
Најпознатији пљачкаш, кад га је Сењка видо, био је у црвеној
свиленој рубашки, прслуку од атласа боје лимуна, плишаном
гримизном суртуку; на потиљку шешир од злаћане сламе; на
прстима златно прстење с драгим камењем; чизмице – огледало

20
од телеће коже. Ма само да га гледаш, ништа друго да не радиш!
И у лицу је леп ко уписан. Руса коса, непослушна, штрчи на све
стране, дрско плаво око избуљено, међ црвеним уснама ко
искрица светлуца златна круница, а брада ко да му је од камена, с
рупицом по среди.
Није да су пар, нег слика, помисли Сењка и сам од себе
уздахну.
У ствари, ништа он то није мућко у глави због чега би имо
разлога да уздише. Није се упушто у глупа маштања, сачувај Боже.
И није се гуро да Смрти изиђе на очи. Хтео је напросто само да је
још малко погледа, да боље разабере шта је то у њој тако необично
због чега, чим је спазиш, ко да ти нека песница стегне сву
изнутрицу. Па је, ето, утабаво ђонове по булевару већ ко зна који
дан заредом. Чим одради дрпачину с ортацима, одма на Јаушки.
Кућу је већ споља сву осмотрио, сваки детаљ упамтио. А знао
је и каква је изнутра. Пархом, мајстор који је Смрти поправљо
умиваоник, причо је да је Кнез својој љубавници пружио највећи
комфор, чак јој је спровео и цевке с водом. Ако Пархом није слаго,
Смрт тамо има у засебној соби један чабар порцелански, када се
зове, и у њега из гвоздене цевке топла вода тече сама од себе, јер
озго има котао с ложиштем на гас. Смрт се у тој чабрици пере
скоро сваки боговетни дан. Сењка ју је замислио како седи сва
онако ружичаста, напарена, рогозином трља леђа, па му је од
такве фантазије самоме пара запиштала на уши.
А и с улице, ако се погледа, кућа је била баш пристала. Некад
је ту била палата неког генерала, ал је пожар прогуто, само је ова
помоћна зграда остала. Мала, свега четри прозора према
булевару. То је место било нарочито, сама граница између
хитровачких буџака и богатих Серебреника. С оне, јаушке стране,
куће су биле више, чистије, са више украса, а с ове, хитровачке,
лошије. Личе на мазге које продају на Коњском тргу: погледаш их
одостраг – бајаги коњ ко коњ, а обиђеш их спреда – прави
правцати магарац.
Тако је и кућа у којој је живела Смрт према булевару изгледала
уредно, упарађено, а с дворишне стране гледала је на најтрулију
капију која је била на пљуномет од Румјанцевског свратишта.

21
Изгледа да је Кнезу тако најзгодније било да смести своју даму –
да за не дај Боже, ако га код ње напипају, може да запали на
споредни излаз или чак кроз прозор, па правац у зграду
свратишта, а тамо ти је сила лагума и буџака, сам ђаво да скрши
врат.
Ал с булевара, где је међ дрвећем шетала културна публика,
није се видела споредна капија, још мање Румјанцевка.
Хитровчани нису смели да промоле нос с оне стране фине ограде
– зачас их мурија почисти гвозденом метлом, па у кошару. Ни
овде, на хитровачкој обали, Сењка се није баш шепурио, све се
припијао уза зид куће. Није, рекло би се, неки одрпанац, лепо се
понашао, па ипак је Будочник, док је пролазио, севнуо оком и
застао.
Шта се ти ту, каже, муваш. Слушај ти мене, Скорик, добро се
пази. Ето какав ти је он! Већ га је знао у главу, знао му надимак,
нема везе што је Сењка на Хитровки новајлија. Ма шта има и да
се прича – Будочник је то.
Да се ниси, каже, усудио овдена да дрпаш, за то немаш
јурисдикцију: овде више није Хитровка, нег цивилна променада.
Отвори четворе очи, каже, Скорик, малолетниче један, соју
мајмунски, код мене си под строгим надзором до првог кршења
закона, а ако те уватим на делу, или макар само посумњам, не
гине ти укор по њупалу, казнено чупање ушију и санкција
пребројавања ребара опасачем.
– Ма шта сам урадио, чика Будочник – Сењка жалостиво
искриви лице. – Ја то само онако, да се мало огрејем на сунцу.
Тад доби ћушку гвозденом шапом у потиљак – такву да му је
крцнуло између ушију.
Даћу ти ја, урла, „Будочник“. Гле ти њега, ал се избезобразио.
Ја сам за тебе Иван Федотович, је л’ јасно?
Сењка ће њему скрушено:
– Јасно, чика Иване Федотовичу.
Тек је тада развуко натуштене обрве. Е, тако, каже, мајмунче
једно слинаво. И оде даље – сав важан, спор, крупан, ко да је баржа
запловила реком Москвом.

22
 Добро де, отишо је и нека га. Сењка остаде даље да стоји. Бацо
је погледе на прозоре иза којих је живела Смрт, и то му се учинило
мало. Мозго је шта да уради да би Смрт провирила на прозор,
показала се.
Од дуга времена извади из џепа зелене перле што их је јутрос
покупио, и стаде да их разгледа.
А то с перлама испало је овако.
Ишо Сењка са Сухаревке кроз Сретенске сокаке...
Не, прво треба испричати зашто је ишо на Сухаревку. И ту је
имо чиме да се похвали.
Скорик на Сухаревку није пошо тек онако, већ ради поштена
посла. Да се раскусура с ујком Зотом Ларионовичем. Јер живео је
сад по хитровачким законима, а ти закони бранили су да се лошем
човеку прашта. Обавезно је било за сваку увреду направити
поштен обрачун, а добро је да се мало и преплати, јер иначе ниси
мангуп него обична љига.
И тако је Сењка крено, а још му се Михејка Буљина залепио ко
таксена марка, да га прати. Да није Михејке, тешко да би скупио
петљу усред бела дана, ноћу би обавио; е, ал није имо куд, моро је
да се јуначи.
Ал испало је све цакум-пакум, без грешке.
Заузели су бусију на тавану залагаонице „Мебијус“, што је
преко пута ујкине радње. Михејка је само блејо, Сењка је све сам
одрадио, својим рукама.
Извуко оловно зрнце, нанишанио из праћке – и звиз посред
излога. Зот Ларионович је имо чак три таква огромна стаклена
прозора са сребрним словима „Трговина дугмадима“. Много је
био поносан на њих. Умео је и по четри пута на дан да гони Сењку
да та погана стакла гланца сувом крпом, тако да је он и с излозима
имо посебне рачуне за наплату.
На звоњаву и чангрљање срче истрча из радње Зот Ларионович
у кецељи, у једној руци му плитка кутија са шведском дугмади од
слоноваче, у другој шпулна конца (изгледа да је услуживо
муштерију). Врти тиквом лево-десно, зино од чуда, никако да
свати који је то ђаво с излогом.

23
 Онда Сењка цааап! – и други у парампарчад. Ујки испо еспап,
бацио се на колена и од луде главе стао да скупља скрљане
стаклиће. Е, да пукнеш од смеја!
А Скорик је већ нанишанио у трећи прозор. Пуко је да је
милина било гледати. Изволте, драги Зоте Ларионовичу, послужте
се, то вам је што сте тако лепо бринули о сирочету.
Задњом куглицом, најтежом, распаливши се, кврцно је ујку по
тинтари. Овај се, крвопија једна, само претурио с колена на
слабину. Лежи, очи му избуљене, а да се дере – не дере се више,
ето колко се запрепастио.
Михејка је од Скорикове дрскости био скроз одушевљен:
звиждао је у четри прста, хуктао ко сова – то му је страва
испадало, зато су га и прозвали „Буљина“.
А кад су зашли с оне стране Сретенке, Ашчеуловим сокаком
(Сењка је достојанствено ћутао, Михејка је блебетао, уста није
заклапао, дивио се), имају шта да виде – двоја кола испред неке
куће. Уносе се куфери с иностраним етикетама, некакве кутије,
сандуци. Изгледа неко допутово, па се усељава.
Сењки се учинило мало што је извојевао сретенски тријумф.
– Да оладимо? – показа главом пртљаг. Та свак зна да је
најбоље дрпати кад је пожар и кад је селидба.
Михејки је исто било стало да се покаже. Па добро, каже, ајде.
Прво је у кућу ушо господин. Њега Сењка није честито ни
осмотрио – приметио је само широка рамена и права леђа, а
приде седи зулуф испод цилиндра. Ипак господин, иако сед,
судећи по звонком гласу није био стар. Довикнуо је, већ из главног
улаза, благо муцајући:
– Маса, п-припази да не разбију фар!
Слуга је остао да надзирава. Да л’ је Кинез, да л’ Туркестанац,
Бога питај, ал укратко – низак, кривоног, с узаним окицама.
Одевен једнако чудновато: у халбцилиндру и оделу од сирове
свиле, с истим таквим прслуком, а на ногама, уместо ципела, беле
сокне и смешне дрвене папуче ко неке клупице. Једном речју –
Азијат.

24
 Носачи у кожним кецељама с лименим плочицама (са
железничке станице – дакле, господин је стиго возом) уносили су
у кућу тушту и тму разнога лома: свежњеве књига, некакве
точкове с гумама од каучука и сјајним жбицама, месингани
фењер, некакве цевке с цревима.
Поред Кинеза – ил шта год да је – стајо је брадати чилагер,
биће кућевласник, и, пун поштовања, посматрао. За точкове је
пито: Шта ће, каже, они господину Нејмлесу, да није он неки
колар?
Азијат није одговорио, само је одмахнуо буцмастом њушком.
Један од кочијаша, улизујући се, гарант, да би добио бакшиш,
гракнуо је на Сењку и Буљину: Мрш, бре, одавле, олошу један!
Нека га, нек се дере – мрзеће га да се скида са седишта.
Михејка шапатом упита:
– Скорик, ша ће да дрпимо? Куфер?
– Ма кој куфер, блесојле – искривљених усана процеди Сењка.
– Глеј добро шта он не испушта из шапа.
А Кинез је крај себе држо путну торбу и још један смотуљак –
ко град, највредније што има, оно што неће да повери туђима.
Михејка опет шишти: А како да марнемо? Ако се уватио, неће
лако да пусти, је л?
Скорик малко промозга и онда му сину.
– Знаш шта, Буљина, главно је да се не цериш, има да сложиш
озбиљну фацу.
Подиго је са земље камичак, нанишанио и – туп! – скино с
Азијата халбцилиндар. Руке одма у џепове, отворио уста, ама –
прави анђелак.
Кад се косооки окренуо, Сењка ће њему с пуним поштовањем:
– Чика Кинез, шеширче вам пало.
И Михејка, алал му вера, ништа – само стоји, трепће.
Дедер да видимо шта ће некрст да стави на ивичњак да би
подиго шешир – путну торбу или смотуљак.
Смотуљак. Путна торба остала је слузи у левој руци.

25
 Сењка је био спреман. Сунуо је, ко мачка на врапца, зграбио
смотуљак и, колко га ноге носе, распалио низ сокак.
Михејка исто. Трчи поред, хукће ко буљина, а церека се толко
да му је спала капа. Ако, капче ионако није ни за шта, напуко му
штитник, није никаква штета.
Кинез испо тврдоглав ко мазга: јурно за њима, никако да
заостане. Михејка је убрзо шмугно у неку капију, па се Азијат
наковрзо само Сењки. Трчо је без зезања, окретно, и није траћио
снагу на дреку. Било је јасно да се неће откачити. Оним својим
дрвеним клупицама чинио је по калдрми чук-чук-чук, све ближе
и ближе.
На углу Сретенке Сењка је већ хтео да швирне смотуљак до сто
ђавола (без Михејке му је нешто спласла кураж), ал уто одостраг
нешто затандрка – то је жутаћ својом блесавом папучом запео за
каменчугу и прућио се колко је дуг и широк.
Тако, брале.
Сењка је мало правио осмице по сокацима и тек онда одрешио
смотуљак да види какво је то благо у њему. Уђанио је унутра
зелене округле камичке на кончићу. Овако, рекло би се
неугледни, ал ко ће их знати, можда вреде и читаву иљадарку.
Однео је муљари, препродавцу вруће робе, којег је знао
одраније. Овај их је опипо, пробо на зуб. Јефтиноћа, каже.
Кинески мрамор, жад се зове. Могу, каже, да ти дам седамдес
копејки.
За седамдесет копејки Скорик није пристао, оставио је за себе.
Много су слатко камичци куцкали један о други.
Ал дођавола с перлама, не ради се о њима нег о Смрти.
Е, и тако је Сењка стајо поред куће из снова и никако да сконта
како Смрт да намами до прозора.
Извадио је зелену ниску, звецко перлама – цак-цак. Помислио:
ко чекићи од порцелана, мада – куд чекићи могу да буду од
порцелана?
И наједном, с истим таквим звуком у глави му нешто кврцну,
једнако звонко. Ево како ћемо је намамити! Врло просто!

26
 Обазре се унаоколо, диже с плочника парче стакла. Ухвати
зрак зрелог летњег сунца и усмери одблесак у прорез између
густих завеса.
И шта мислите? Није прошло ни минут, размакоше се завесе
и промоли се она главом, Смрт.
Сењка се од изненађења толко одузео да је заборавио да
склони руку са стаклом, па је одсев заиграо Смрти по лицу и почео
да поскакује. А она заклони дланом очи, малко погледа и рече:
– Еј, дете!
Наљути се Скорик: какво сам ти ја црно дете. Нит је био обучен
ко дете: имао је рубашку подвезану, сомотске чакшире, нове
чизме, саре им набране ко армоника, имо је и добру капу,
прекјуче скинуту с једног пијанца.
– Немој да ти дете прст у .... мете – обрецну се Сењка, премда
скаредне речи није воло и скоро никад их није говорио, чак су му
се и смејали због тога. А сад му је бљувотина сама излетела –
много га је заслепљивало гледање у Смрт, ко да не жеже он њу
сунчевим одблеском, нег она њега.
Она се није попишманила, нит се наљутила – напротив,
насмејала се.
– Гле, Бога ти, какав се Пушкин нашо. Јеси л’ ти с Хитровке?
Уђи дер, нешто да ми урадиш. Ама, улази, не бој се, није
закључано.
– Шта има да се бојим – избрунда Скорик и пође ка трему. Да
л’ је сан, да л’ јава – ни сам није начисто. А срце дум-дум-дум.
Шта она има у предсобљу није стиго честито ни да види, а и
мрачно је било. Смрт је стајала на вратима собе наслоњена на
довратак. Лице јој у сенци, ал су јој очи ипак светлуцале ко одсјаји
на ноћној реци.
– Па шта је, шта треба? – упита Сењка, од плашње још
набуситије него пре.
Није гледо у домаћицу, већ све преда се, или унаоколо.
Соба је била лепа. Велика, светла. Троја белих врата водила су
из ње: једна насупрот улазу и још двоја поред. Каљева пећ, свуд
редом везене салвете, и столњак сав у везу тако јарких боја да

27
човеку дође да зажмири. По столњаку невероватне шаре:
лептирићи, рајске птице, цвеће. Погледа мало боље, а све оне
имају човечја лица – једна плачу, друга се смеју, трећа сва
дивљачна, искезила оштре зубе.
Смрт пита:
– Је л’ ти се свиђа? То ја везем. Морам и ја нешто да радим.
Осећо је да га разгледа, а и сам је страшно желео да је осмотри
изблиза, ал се бојо – и без гледања обузимала га је час
врућинштина, час хладноћа.
Најзад скупи храброст, подиже главу. Испоставило се да су
Смрт и он исте висине. И још се зачудио што су јој очи потпуно
црне, ко у Циганке.
– Шта гледаш, пегави? – насмеја се Смрт. – Што си ми пуштао
зрак кроз прозор? Одавно сам ја тебе приметила, једнако базаш
испред мојих прозора. Да се ниси заљубио?
Тад Сењка примети да јој очи ипак нису сасвим црне, већ да
имају танушан модри обод, и схвати: то су њој ужасно широке
зенице, баш ко у ујкине омиљене мачке када је, спрдње ради,
напоје валеријаном.
И подиђе га језа од тог црног погледа.
– Мош мислити – рече. – Кој ћеш ми ти?
И усну искриви у смешак некако постранце. Она се опет
насмеја.
– Еј, па ти ниси само пегав, него си још и шкрбав. Ако ти ја не
требам, можда ће ти добро доћи моје паре? Скокни на једно
место, кашћу ти које. Није далеко, пређеш Покровку. Кад се
вратиш, даћу ти рубљу.
Скорика опет подиђе дрхтавица – извали:
– Кој ће ми твоја рубља?
Био је као обамро, иначе би нашо паметнији одговор.
– А шта онда хоћеш? Шта ми се муваш око куће? Ама, мора
бити да си се заљубио. Дедер, гледај овамо. – И прстима га ухвати
за браду.
Он ти њу по руци шљис – не ћапај се.

28
 – Ма, џукела се у тебе заљубила. Мени од тебе друго треба... –
Ни сам није знао шта да одвали, кад одједном, ко по Божјој
промисли, само се откиде с усана. – Оћу код Кнеза у банду. Шани
му коју. Онда ћу за тебе да урадим што год оћеш.
Рече, па се обрадова – уф, ал је вешто испало. Прво, није се
обруко, јер она је запела те једнако дрви „заљубио се“ па „заљубио
се“. Друго, себе је истако: није неки гологузан, нег озбиљан чова.
А и, све у свему, шта ако га стварно удеси код Кнеза? Е-хеј, Проха
има да пукне од муке!
Она се сва снужди у лицу и окрену се.
– Шта ће ти то. Види ти курјачета једног, шта се њему
прохтело.
Обухватила је себе за рамена, ко да јој је зима, иако је у соби
било топло. Стајала је тако једно пô минута, па се опет окрену
Сењки и рече жалостиво, а још га и увати за руку:
– Тркни, ајде! Даћу ти не једну, него три рубље. Хоћеш пет?
Али Скорик је већ схватио: у њега је сила, у њега власт, иако
није могао да прокљуви зашто. Изгледа да Смрти нешто баш
много треба на Покровки.
Одсече:
– Не, па и фртаљку да ми даш, нећу да тркнем. А ако Кнезу
шапнеш или шарнеш да ме узме, за тили час има да тркнем.
Она се ухвати за слепоочнице, сва се изобличи. Први пут је
Сењка видео да жена и кад намршти чело не изгуби на лепоти.
– Ђаво да те носи. Уради што ти кажем, па ћемо да видимо.
И све је потанко испричала шта јој треба:
– Трчи у Лопковски сокак, пансион „Казањ“. Тамо код капије
седи богаљ без ногу. Шапни му нарочиту реч: „ијовс“. Ал не
заборави, иначе ће зло да буде. Чим уђеш у пансион, нека те
одведу човеку по имену Окац. Рећи ћеш му тихо да нико други не
чује: „Смрт ишчекује, не може да се сврти.“ Узећеш што ти да, и
брзо назад. Јеси ли све запамтио? Понови.
– Нисам гузица да понављам.
Натуче Скорик капу и шмугну напоље.
Тако је распалио низ булевар да је престиго два „лихача“ .

29
 Како је Сењка уватио судбину за реп

Д обро те је Сењка знао ди је тај пансион „Казањ“, иначе би

га клинац нашо. Ни фирме, ништа. Капија затворена на
кључ, само је капиџик једва одшкринут, ал опет не мош
тек тако да уватиш па да уђеш: право испред гвоздене решетке
засео убоги инвалид, место ногу празне ногавице подврнуте. Ал
зато су му раменчуге бар сажењ широке, њушка црвена, огрубела,
из засуканих рукава морнарске блузе вире чврсте шапе обрасле
риђим маљама. Оно, да је убог-убог је, ал кад жвајзне оном
лопатом којом гура своје таљижице по земљи, душа, мора бит,
сама излеће.
Сењка није одмах нахрупио код безногога, прво је малко
шацово.
Овај није седео без посла, продаво је свирале. Мало-мало па
би подвикнуо промуклим басом, лењо: О-д бамбуса свирала, у
срце дирала, ајд овамо, стар и млад, три копејке комад. Око
богаља гурала се дечурлија, испробавала робу, дувала у глатка
жута дрвца. Неки су и куповали.
Један замоли, показавши прстом месингану трубицу што је
висила инвалиду о дебелу врату: Дај, каже, деда, да испробам еве
ову свирајку. Богаљ ти њему залепи чвргу по тикви: није ти то
свирајка, нег боцманска пиштаљка, у њу не сме да дува свакојака
слинава балавурдија.
И Сењки све постаде ко дан јасно. Тај поморац ту само фол
тргује, а у ствари, ко град, стражари. Баш су то вешто смислили:
ако овај што чува леђа, „фењерџија“, дуне у своју месингану
звиждаљку – а она, гарант, има опак звук – то је знак осталима да
ватају маглу. А чаробна реч што га је Смрт научила, „ијовс“ то је
„своји“, само што је окренута наглавачке. У Москви су разбојници

30
и лопови одавно тако ломили језик да их туђи не разумеју: ил
додају неки слог, ил окрену реч, ил смисле још неку финту.
Приђе стражару, наже му се над само уво, шапну што му је
речено. Деда гвирну на њега испод грмастих обрва, мрдну
пепељасториђом брчином; да је нешто реко – није, само се мало
одгурнуо на својим таљижицама.
Уђе Скорик у празно двориште и застаде. Није ваљда да је овде
гајба самога Кнеза и његове банде?
Повуче кошуљу, рукавом пређе преко чизама, да се сијају.
Скиде капу, па је опет стави. Испред врата која су водила у кућу
прекрсти се и промрмља молитвицу – нарочиту, за испуњење
жеља, још давно га је научио неки добар човек: „Подари ми,
Господе, по милости својој, услишав молитву кротких, награди ме
не по заслузи, већ по хтењу моме.“
Смогне храброст, увати се за кваку – закључано. Онда покуца.
Врата се нису отворила одмах, нити целом ширином, већ само
малчице, и нечије око из таме севну.
Сењка за сваки случај опет:
– Ијовс.
С друге стране врата дође питање:
– Шта оћеш?
– Тео би Окца...
Тад се врата скроз отворише и Скорик угледа момка у свиленој
рубашки, опасаног каишем са шарама, у сафијанским чизмама,
из џепа од прслука виси му сребрн ланчић с исто тако сребрном
лобањицом – одма се види да је професионалац најбоље сорте. И
поглед му посебан, ко у свих професионалаца: брз, продоран,
оштровид. Јој, како му је само позавидео: момчић је био његових,
Сењкиних година, а растом још и мањи. Е, што ти је батлија-човек!
Ајмо, каже. И пође напред, Сењку више није ни гледо.
Мрачан одник водио је до собе где су за голим асталом двојица
чешљала карте. Испред сваког по брдо папирне лове и златних
империјала. Баш кад су Скорик и његов пратилац ушли, један од
коцкара заврљачи карте пред себе и дрекну:

31
 – Муљаш, копиле курвино! Ди је дама? – и крк другог
песницом у главу.
Овај се претури онако са столицом. Сењка је јаукнуо –
уплашио се да ће да скрља потиљак. Ал онај што је пао преврну се
преко главе ко прави акробата из путујућег циркуса, па наскочи
на астал и оног што га је први ударио – звиз – одалами ногом по
њухари! Ма, то ти, урла, муљаш. Прошла је, бре, дама!
Онај који је акнут чизмом по фаци, јасно, сложио се на патос.
Злато се котрља, звечи, шушка лети на све стране – ма, ужас један.
Сењка се испрепада: сад има да падне одузимање живота! А
момчић стоји, кези се – њему ко нешто забавно.
Онај што је први почо, протрља јагодицу.
– А, је л? Кажеш, прошла дама? Стварно прошла. Добро, ајд да
цепамо даље.
И седоше ко да ништа није било, само покупише разбацане
карте. Сењка се наједном следи. Доња вилица му се обесила,
трепће ко сврака на југовину. Погледа боље: карташи ко да су из
исте модле извађени, не мош да их разликујеш! Обојица прћастих
носева, жуте косе, шорлави, па су и обучени исто. Бог те, какво
чудо!
– Шта је с тобом? – цимну га за рукав пратилац. – Идемо.
Кренуше даље.
Опет одник, опет соба. Тамо је била тишина, на кревету је неко
спаво. Њушку окрено ка зиду, види се само дебео образ и
клемпаво уво. Огромна волина, разбашкарио се онако у
чизметинама и кунта ли кунта.
Момчић је уситнио на прстима, сасвим тихо. Скорик исто, још
тише.
Само је волина, не престајући да хрче, наједном промолио
руку испод ћебета, а у њој се цевка сија, црна ко ноћ.
– Ја сам то, Сланина, ја – забрза клинац-професионалац.
Рука се вратила где је била, а спавач се и даље није окрето.
У трећој соби Сењка стрже капу, прекрсти се – на зиду је висио
читав иконостас, ко у цркви. Ту су и светитељи, и Богородица, и
Часни крст.

32
 Насупрот иконама, уза зид, подигавши на астал дугачке ноге
у блиставим штивлетнама, седео је човек с наочарима, косе
дугачке и праве као конопља. Међу прстима је вртео мали оштар
нож, не већи од кафене кашичице. Одевен чисто, господски, чак
је везо тракасту кравату. Никад Скорик није видо таквог
професионалца.
Пратилац прозбори, пропуштајући Сењку напред:
– Окац, гологузан оће код тебе.
Скорик ошину безобразника љутитим погледом. Ма кад ти га
одвалим за то „гологузан“. Ал онда човек по имену Окац учини
нешто од чега се Сењки само оте уздах: трже руком, ножић ко
сребрна искрица севну преко целе собе и заби се право у око
Пречистој Дјеви.
Тек тада Сењка спази да су свим светитељима на иконама
ископане очи, – а код Спаситеља на Крсту, тамо где је предвиђено
да буду клинови, вире исти такви ножеви.
Окац извуче из рукава још један перорез и хитну га у око
Богомладенцу који је почиво у Маријину наручју. Тек после тога
окрену главу према пренераженом Сењки.
– Шта сте желели, младићу?
Скорик приђе, осврте се на момчића који је дреждао на
вратима и тихо, ко што је заповеђено, рече:
– Смрт ишчекује, не мож да се сврти.
Рече – и уплаши се. Шта ако не схвати па упита: „Шта она то
ишчекује?“ А Сењка благе везе нема.
Али дугокоси баш ништа није пито, већ уместо тога уљудно,
тихо замоли момка:
– Господине Гирица, будите љубазни, затворите врата за
својим ликом.
Скорик је разумео да је овај реко дечку да вата тутањ, а тај
Гирица, изгледа, није укопчо – осто да стоји ко да ништа није било.
Тад Окац изнебуха пусти „перо“ из десног рукава, то ће рећи –
нож, а овај рокне у довратак, једва вершок од Гирициног увета.
Момчића ко да је истог часа земља прогутала.

33
 Цвикераш пажљиво погледа Скорика. Очи иза стакала биле су
светле, хладне, ко две коцке леда. Извади из џепа папирни
квадратић и пружи. И опет онако тихо, углађено:
– Изволте, младићу. Пренесите, свратићу данас после седам...
Мада, чекајте.
Окрену се према вратима, позва.
– Еј, господине Шестица, јесте ли још ту?
Иза врата се опет промоли Гирица. Испада да он нема један
надимак, него два?
Шмркну кроз нос и опрезно упита:
– Је л’ нећеш да се гађаш пером?
Окац одговори неразумљиво:
– Знам ја да Парнија нежно сад перо није неизбежно. Кад
имамо рандеву, то јест судар с Вампиром?
Гирица-Шестица, међутим, свати. Рекоше после шест, каже.
– Захваљујем – климну чудни човек. И Сењки. – Не, после
седам нећу стићи. Пренесите да ћу доћи око осам или чак девет.
И окрену се, па опет стаде да гледа у иконостас. Скорик је
сватио: то је крај разговора.
Враћао се преко Хитровке, кроз дворишта, да не заобилази.
Мислио је: е, то су људи! Како Кнез и да не буде први међу
московским пљачкашима кад има овако жестоке момке. Шта све
не би дао, мислио се, само да му је да седи с њима на гајби, ко свој
међу својима.
Кад је прошо Хитровски сокак, где су по ободима трга, у
редовима, чмавали надничари, Сењка се заустави испод суве
тополе, размота папирни пакетић. Баш га је занимало шта то тамо
има тако драгоцено, због чега је Смрт била спремна да пљуне
петака.
Бели прашак, ко сахарин. Лизну га – сладуњав, ал није
сахарин, он је много слађи.
Загледо се па није видо кад је Ташка пришла.
Сења, каже, шта је, јеси л’ се ти то навуко на коку?
Тек је тада Скорику најзад синуло. Да, бре, па ово је кока, јасна
ствар. Зато Смрт има зенице црње од ноћи. То ли је, значи...

34
 – Њега не треба да лижеш, нег у нос, да шмркаш – објасни
Ташка.
Још је било рано, па она није била удешена ни нафракана, нег
с корпом у руци – биће да је ишла у куповину.
Не ваља ти, каже, посо, Сењка. Сву памет има да ишмрчеш.
Али он ипак узе прстохват, гурну га у ноздрву, удахну из све
снаге. Фуј, ђаво да га носи! Сузе му потекоше из очију, кијо је ко
луд, па су му слине лиле у слаповима.
– У, будало, није ваљда да си провераво? – Ташка намршти
нос. – Кажем ти, остав се тога. Боље кажи – шта ми је ово?
И показује на косу. А на глави јој затакнута камилица и још
два цвета, Сењки непозната.
– Шта би било, ливада, да пасу краве.
– Није ливада, нег три поруке. Мајоран значи „мрзим
мушкарце“, камилица „равнодушност“, сребрница „наклоност
срца“. Ето, да узмемо, идем ја с неким клијентом од кога ме вата
мука. Закитила се мајораном, показујем му презир, а он,
цепаница, појма с појмом нема. Ил, ево, с тобом сада стојим и у
коси ми сребрница зато што смо ми другари.
И она доиста остави у коси само сребрницу, да се Сењка
порадује.
– А шта ће ти равнодушност?
Ташка севну очима, облизну испуцале усне.
– А то је ако се у мене заљуби некакав удварач, па крене
болбоне да ми поклања, перле свакојаке. Ја нећу да га терам, зато
што ми се он, можда, свиђа, а и због поноса. Па ондак ћу да
накачим камилицу, нек се мучи...
– Ма какав сад удварач? – фркну Сењка замотавајући коку
онако како је била. Завуче је у џеп, кад – тамо нешто звецну:
зелене перле ћорнуте од Кинеза. И, кад је већ Ташка споменула
огрлицу, рече:
– Оћеш да ја теби без икакве удварачине поклоним перле?
Извади их, замаха Ташки испред носа. Она је сва дословце
засијала.

35
 Јој, каже, ала су лепе! И моја најдража боја, „есмералда“ се
зове! Стварно ће да ми поклониш?
– Ма, узми, није ми жао.
И даде јој, седамдес копејки и није неки губитак.
Ташка истог трена стави огрлицу на врат, Сењку пољуби у
образ и удари правац кући колко је ноге носе – да се гледа у
огледалу. А Скорик такође потрча – према Јаушком булевару.
Смрт се, гарант, уби од чекања.
Показа јој пакетић издалека, па га одмах опет тури у џеп. Она
ће:
– Шта радиш то? Дај брже!
А очи јој плачне, глас дрхти.
Он ће њој:
– Јес, сад ћу баш. Шта си обећала? Пиши Кнезу цедуљу да ме
прими у банду.
Смрт скочи ка њему, хтела је на силу да му одузме, ал сутра
мало – Сењка поче да јој бежи око астала. Поиграли су се тако
малко јурке, а после она замоли:
– Дај ми, душманине, немој ме мучити.
Скорику је би жао: ето колко је лепа, а исто несрећна. Кој ће
јој тај проклети прашак. И још помисли – можда Кнез неће да
послуша жену у тако важној ствари, па макар му то била и
обожавана љубавница? Мада не, ортаци су причали да јој Кнез
ништа не одбија, ни велико ни мало.
Док се премишљао да л’ да да коку или не, Смрт се наједном
смрачи сва, седе за сто, подбочи чело, баш је изгледала уморно,
па ће:
– Ама, црко дабогда, зверчице једна мала. Свеједно, кад
порастеш, ионако има да будеш курјачина.
Тихо је застењала, ко од бола. Потом је узела комадић артије,
написала нешто оловком и бацила му.
– На, загрцно се дабогда.
Он прочита и не поверова својој срећи. На папирићу је било
написано развученим, китњастим рукописом:

36
 Кнеже узми малца у посо. Он је баш онакав какав ти
треба.
Смрт

37
 Како се Сењка истако

К
ако то да ми требаш? Шта ћеш ми ти, кој мој?
Кнез бесно протрља рупицу на бради, ошину Сењку
својим црним очурдама – овај се сав снуждио, ал ту се
више није имало куд.
– Она каже: Иди, Скорик, не бригај, бићеш ти Кнезу од
користи, ма знам ја то. Баш тим речима.
Трудио се да великог човека гледа усредсређено,
неустрашиво, а стегна му подрхтавала. Иза Сењкиних леђа стајала
је цела банда: Окац, Гирица-Шестица, двојица с истим фацама и
још један њушкати (ваљда онај што је чмаво с леволвером). Фалио
је само безноги богаљ.
Кнез је станово у пансиону „Казањ“ на самом крају одника
којим је Сењка ономад спроведен. Од собе с опогањеним
иконостасом, где је Окац бацао своје ножиће, још малко се прође,
скрене се за ћошак, и тамо је примаћа соба, и спаваћа приде.
Спаваћу собу Скорик је ошацово кроз одшкринута врата (соба ко
соба: кревет са шареним покривачем, на поду се ваља бузда –
бодљикава челична кугла на ланцу, ништа се више није видело),
ал примаћу је Кнез имо богату. Цео под прекрио персијски тепик,
немогуће мекан, ко да газиш по шумској маховини; дуж зидова
резбарене шкриње (у, ал у њима мора бити блага!); на широком
асталу поређане флаше вотке-монополке и коњака, сребрни
пехари, начета шунка и тегла с усољеним краставцима. Кнез је у
ту теглу сваки час умако прсте, бирао краставце да имају што веће
грбине и хрускао их с великим ужитком, толким да је Сењки ишла
вода на уста. Фаца жестоког момка, иако лепа, била је изморена,
подбула. Види се да је прво много пио, а после дуго спаво.

38
 Кнез обриса прсте о скут свилене рубашке коју је носио преко
чакшира. Опет узе цедуљу.
– Ма шта је њој, је л’ побенавила? Ко да не зна да имам пун
шпил. Ја сам краљ, је л’ тако?
Он ту усправи прст, а Окац рече:
– Ти ћеш ускоро имати титула колико и господар император.
По имену си Кнез, у послу краљ, а сад ћеш постати ас. По милости
Божјој, Ас целе Москве, Краљ Хитровачки, Кнез Пијанички.
Оно „пијанички“ Сењки се учини поприлично дрско, али
Кнезу се шала допала – зацереко се. Остали су се исто смејали.
Скорик, истина, није сконто шта је ту смешно, ал се, за сваки
случај, и он осмехнуо.
– Кад постанем ас, има друга жвака да буде. – Кнез спусти
цедуљу на астал, па опет поче да броји на прсте пуне прстења. –
Дама је код мене Смрт, је л? Ти си, Окац, пуб. Сланина – десетка,
Боцман – деветка, Какоћемо – осмица, Лакоћемо – седмица. Овог
гологузана не мош друкче да узмеш него ко шестицу, ал ја имам
и шестицу. Је л’ тако, Гирица?
– Јесте да – одговори момчић од ономад.
Сад је тек Сењка схватио о чему прича Кнез. Пајтоси су му
причали да прави професионалци, који живе по законима, банду
зову „шпил“, а сваки шпил има свој комплет. Комплет – то ти је
осам фаца, свака на свом положају. Главни је „краљ“; уз њега је
женска, у пословном речнику „дама“; после „пуб“ – нешто ко
главни помоћник; после су остали борци, од десетке до шестице.
А више од осам људи не држи се у банди, то је тако одвајкада.
Осврну се према дугокосом Окцу с нарочитим поштовањем.
Види ти пуба. Пуб не само што је десна рука краљева, него је у
шпилу обично први за скидање глава. Отуд му, ваљда, надимак
„пуб“, што клепта људе да их изеде мрак.
– Не располажемо упражњеним местима – рече Окац, као и
увек запетљано, али Скорик је схватио: у банди нема слободних
места, у том је финта.
Па ипак, чудо једно, Кнез клинца није најурио. Само је стајао
и чешкао потиљак.

39
 – Две шестице – какав ће то шпил ондак да буде? Шта ће
Браство да каже? – уздахну Кнез. – О, Смрти-Смрћана, шта ти
мени радиш...
И од тог његовог уздисања Сењки наједном сину: да Кнез гунђа
– гунђа, али плаши се да не послуша Смрт, свеједно што је јунак.
Окуражи се Сењка, исправи рамена, поче да гледа опасне фаце
сасвим без зазора: ко вели, решавајте сами ову запетљанцију, шта
ја имам с тим. Смрт је одговорна.
– Добро – пресуди Кнез. – Како се оно зваше? Скорик? Ти ћеш,
Скорик, засад мало да се муваш онако, без броја. Видећемо већ
куд ћемо с тобом.
Сењка од среће чак зажмури. Ма нек је и без броја, ал је зато
сад и он права фаца, и то не обична, него из најпрве банде у целој
Москви! Е, мој Проха, е, мој Михејка – има да пукнете од муке! А
кад крене део од плена, моћи ће Ташку да узме ко женску, да се
не ваља с којекиме. Нек седи у кући, нек расте, нек размешта своје
цветиће.
Кнез ману руком према асталу, сви сем Окца сипаше себи –
неко вотку, неко коњак, па почеше да пију. И Сењка је сркно мало
те браонкасте шљоке, да проба (испоставило се: ђубре, горе од
брље). Иако је био гладан, није узо ни комадић шунке – морао је
од самог почетка правилно да се постави: није он нека тешка
сиротиња, нег исто момак промућуран, нису га с ђубришта
покупили. Држо се по страни, скроз деликатно, гледо и слушо, у
разговор се није мешо, таман посла. А ни професионалци га нису
гледали, шта их брига за клинца. Само га је Гирица двапут
ждракно. Једном онако, други пут му намигно. Фала му и на томе.
А Кнез поче близанцима, оним што су седмица и осмица, да
прича за Смрт.
– Е, ви сте, Какоћемо и Лакоћемо, код нас одскора, још не
знате кака је то жена. Да сте је видли – јесте, ал мало је то. Да вам
испричам како сам је освајо, тако ћете да сватите. Кад се њен
пређашњи шваца, Јашка Костромски, нагуто олова и она постала
слободна, почо сам да је мувам. Одавно ми запела за око, ал док
је Јаша био жив, нисам имо петљу. Он је код Браства имо велико
поштовање, а шта сам ја онда био – обичан уличар-пресретач. Ни

40
екипу своју нисам имо, ни добру гајбу, нисам скидо главе, нисам
радио велике послове. Оно, јасно, нисам на Хитровки био ни од
задњих, ал ди ћу ја с Јашом Костромским да се мерим? Само се
мислим: сву земљу има зубима да изгризем, ал ова лепојка има
моја да буде. Први пут сам ондак оладио касу кредитног завода,
кад сам чувара буздом пошашољио. Почело да се прича о мени, а
и кинте сам се накупио – није то више била сића. Кренем да јој
шаљем поклоне: злато, порцелане разне, приде свилу јапанску.
Она ми све врће назад. Кад дођем – тера ме, неће ни да прича.
Трпим, сватам – ситан сам ја још за Смрт.
Добро. Ондак сам почистио поштански вагон, ту сам већ
двојицу оверио. Диго сам четрес иљадарки.
Дођем ти ја онда код ње, једне ноћи, с циганским хором.
Муријашима из Мјасницке станице тутно сам петсто рубаља да се
не мешају. Пред врата јој спустим атласну кутију, а у кутији
брилијантски брош – ево, оволки!
И шта мислите? Цигани и Циганке скроз промукли, скроз
ђонове излизали, а она врата није отворила, чак ни кроз прозор да
провири. Ма, мислим се, ког ти још ђавола од мене оћеш! Нећеш
паре, нећеш поклоне – то је јасно ко дан. Па шта онда оћеш?
Намислим да зађем с друге стране. Знао сам да је Смрт слаба
на дечурлију. У Маријинско сиротиште, оно што је за хитровачку
сирочад – шаље паре, крпице, слаткише разне. Њој је једаред
Јашка-коњокрадица стотину златних империјала посло у корпи с
љубичицама, а она ти, лудача, цвеће задржала, а лову дала
сестрама из сиротишта да подигну купатило.
Аха, контам. Ако те нисам уватио на мосту, уватићу те на
ћуприји-
Купим пуд чоколаде, праве швајцарске, не мож бит
швајцарскија, три трубе холандског платна за кошуље, приде
памучног беза за веш. Лично сам отеро све то, уручио матери
Манефи. Ево вам, кажем, од Кнеза за сирочиће послужење.
Овде шорлави, десетка, упаде Кнезу у причу, подсмешљиво:
– Аха, боме си их послужио, сећамо се.
Кнез га сикћући ућутка.

41
 – Слушај, Сланина, немо да си ми више прекидо причу. И тако
ти се ја појавим код Смрти, сав кочоперан, да видим оће л’ она
према мени штогод да се промени. Е, ондак ми је отворила врата,
само боље да није. Изишла, очи јој севају. Да те више нисам видла
овде, урла. Да ми ниси више ни близу пришо... и тако ми
напричала све и свашта. Изгурала ме преко прага, и то после
толког мог труда... Много сам се тад увредио. Кренуо сам да лочем
– читаву сам недељу провео ко у диму. И најжалије ми је било,
онако пијаноме, кад се сетим како сам за рођене паре, крваво
стечене, купово ону шугаву чоколаду и опипавао тканину у радњи
– да видим је л’ од добре сорте.
– Е, ал теби су, да кажемо, све то џаба уручили – опет дометну
Сланина.
А Кнез:
– Није у томе ствар. Жао ми за мој труд. Не, мислим се,
трокираш. Испада трапаво. Ето вам га на, а не платно и чоколада.
Ноћу сам прескочио преко ограде сиротишта, избио прозор,
развалио врата од њихове оставе и крено у пустошење. Чоколаду
сам сву истресо на патос, изгазио је ногама. Платно само што
нисам ножем на кончиће издрљамчио – ево вам га, па га сад
носите на здравље. И без сам сав исеко. И још сам изразбијао и
друго што се тамо код њих нашло. Чувар дошо да види каква је то
бука. Шта то радиш, дере се, гаде један, сирочад штетиш! Ту ти ја
њега чакијом пошашољим право у срце, чорба ми шљиснула на
руку... Кренем онда из оставе сав у крвчини, конци висе с мене,
фаца ми од чоколаде црна ко у Арапина. У сусрет ми долази мати
Манефа лично, носи свећу. Ја ти и њу – онако, успут. Свеједно
сам, мислим се, душу своју упропастио. Ма, нек се гони душа и
живот вечни. Без Смрти ми ионако не треба никакав живот...
– Да – потврди Сланина. – После се по целој Москви дигла
халабука. Иако си био пијан, ипак ниси оставио ни трагове ни
сведоке. С временом се, јасно, сазнало да си то ти шенлучио, ал
није могло да се докаже.
Кнез се насмеши.
– Главно да су наши све одма сконтали и откуцали Смрти. Кад
сам се вратио из сиротишта, два дана сам кунто, нисам се будио.

42
А кад сам дошо к себи – дају ми цедуљу од ње, Смрти. Дођи, мој
ћеш бити – баш тим речима. Ето каква ти је Смрт. Па ајд сад, свати
ти њу.
Сењка је причу саслушо широм отворених ушију, алапљиво, а
после је лупо главу како да објасни ову ствар, ал није успео.
Тога дана, истина, није ни имо времена да дуго лупа главу –
толко се свега издогађало.
Пошто је Кнез пресудио око Сењке, и частио екипу вотком и
коњаком, Гирица је новајлију одвео код себе (имо је код улаза
собичак одвојен цицаном завесом).
Испоставило се – душа од момка, није се пуво иако он има
бројку а Сењка му дође ко пришипетља. Није дизо нос, причо је
обично и казо му много корисних ствари, сад већ ко своме, још
мало па карти из шпила.
Не бери бриге, каже, Скорик, ако је Смрт лично молила за
тебе, бићеш у шпилу, немаш куд. Можда ће неког од наших да
ућоркирају ил да оладе – онда ће тебе да узму за шестицу, а ја ћу
се попети до седмице. Само се ти мене држи, неш да пропаднеш.
И мош да живиш ево баш овде. Заједно је и хркање веселије.
(Да хрчу у пару није им се дало, ал о томе доцније.)
О Кнезу се ионако све знало, о Смрти је новајлија знао таман
ко Гирица, па је зато почео да се распитује за остале.
Од нашег пуба, рече Гирица, сви цвикају, чак је и Кнез с њим
на опрезу, јер Окац зачас подилкани. Овако је тих, миран, мада
стално неразумљиво прича, у стиховима, ал му понекад узда
упадне под реп, и ондак постане уби Боже, страшан ко сам Сотона.
Иначе је господског порекла, некад је био студент, ал избушио је
насмрт некога због белог прашка, и добио доживотну. Држ се даље
од њега, посаветова Гирица. Кнез може да ти да по лабрњи, па чак
и да те убије од батина, ал се бар зна рашта и крошта, а овај је ко
бесан пас.
Следећи у шпилу, Сланина, испаде Малорус, па му је по
завичају, где су сви сланинари, испо и надимак. Јако потребан
човек, има силна познанства међу муљарама и накупцима из
других градова, сав улов одлази преко њега и враћа се у шушки,
то јест у парама.

43
 О безногом Боцману, деветки, Гирица је испричо да је он
некад био изистински боцман у морнарици, херој над херојима на
целом Црном мору. Кад распали причу за хаш или за дуге
пловидбе – да зинеш од чуда. Њему је на броду парни котао
згњечио ноге. Има ти он силне крстове, медаље, пемзију херојску
– шеснес рубаља у сребру, ал није од оне сорте човек да старост
проводи с миром. Оће му се пустахилука, чешагије за живце. Ма,
он скоро да не узима ни свој део плена, а деветка има прилично
парче, не ко Гирицино.
Седмица и осмица су браћа близанци с Јакиманке. Опаки
момци. Њих је Кнезу препоручио познаник-пандур из Прве
јакиманске станице. Вели: страва каку петљу имају момци, ако не
улете у велики посо, греота, пропашће. А прозвали их Какоћемо
и Лакоћемо, јер имају петље више нег памети. Какоћемо још
колко-толко, зато је постављен ко старији, а Лакоћемо је скроз-
наскроз шунтав. Да му Кнез каже да дрпи двоглавог орла са
Спаске куле – истог часа има да зажди уз кулу, неће ни да се
замисли.
А на крају Гирица уздахну, протрља руке и рече:
– Нема везе, данас све наше има да видиш у послу.
– Каком послу? – Скориково срце стеже се истог часа: Човече,
првог дана, па одма у посо! – Кога ће да лешимо?
– Ма јок, лешење ти је боза. Ово је ствар страва. Данас имају
судар Кнез и Вампир.
Сењка се сети како се Окац распитиво баш за тај судар.
– А, оно што ће бити после шест? И шта с тим? Који је то
Вампир, онај Котељнички?
– Тај. Он и Кнез има да се боре за московског аса. Јасно?
Сењка звизну. То ли је!
Ас – то је међу бајама нешто ко цар господар, један једини у
целој Москви. Пре је ас био Кондрат Семјонович, силан човек,
цела је Москва цвикала од њега. Причало се, истина, свашта за
Кондрата Семјоновича. Да је остарио, зарђо, да не пушта младе.
Понеко му је замеро што живи у богаству и не на Хитровки, као
што приличи асу, него у засебној кући, на Јаузи. А није ни умро

44
ко баја – од ножа, танета ил у тамници. Душу је испустио на мекој
перини, ко нека трговчина.
Значи, Браство је одредило да ас буде један од ове двојице:
Кнез или Вампир.
За Кнеза је јасно – змај крилати. Увис полетео ко стрела, а
послове прави – да се задивиш. Једно му само не ваља: много
хитро граби и хировит је. Гирица каже да се „дедови“ боје да му
толка власт не заврти мозак.
Друга је ствар Вампир. Он је од оних старовремских, тихих,
који не лете, него се дижу лагано, ко веверица. Вампир није улетао
у послове око којих се диже прашина, око његове екипе не чује се
пуцњава, а људи га се не боје ништа мање нег Кнеза.
Вампиров шпил не бави се пљачком, већ новим послом који
не трпи буку: брије житарске трговце и власнике трговина на
мало. Такве професионалце прозвали су „музарима“. Оћеш да ти
радња буде читава, да ти санитарац не закера и да те мурија не
дира – плати музару намет и живи, тргуј, нема да те боли глава. А
ко није тео да плати, ко се уздо у себе или тек онако, цицијашио,
е, с таквима се свашта дешавало. Једног тврдоглавог бакалина
чукнули одостраг по тинтари у мрачном сокаку, није ни видо ко.
Пао, оће да устане, ал не може – земља му се манта пред очима.
Кад наједном има шта да види: правац на њега иду коњ и кола, на
колима гомила камења за калдрму. Дере се, млатара рукама, а
возар ко да га не чује. Коњ је бакалина прескочио, ал су му колски
точкови прешли право преко ногу, живог га изломили. Сад се
бакалин вози у столици на точкиће, а Вампиру плаћа уредно. А
другоме, сладолеџији, ћерку удавачу исто су овако укебали,
навукли јој џак на главу и скроз је покварили – ал не један, него
бар пô туцета пастува. Она ти сад седи у кући, напоље ни нос да
промоли, и већ су је двапут вадили из омче. А да је сладолеџија
платио, ништа му не би било с ћерком.
Ал ни Вампир није свим „дедовима“ по укусу, објасни Гирица.
Они који су старији по годинама и добро памте стара времена, не
одобравају Вампиров посо. Раније није био обичај да се тако пије
крв.

45
 Укратко, за данас је заказан судар да Кнез и Вампир сами међу
собом рашчисте ко ће коме да се макне с пута.
– Ама, они ће да се поубијају! – уздахну Сењка. – Има да се
избоду, да се упуцају.
– Не може, закон забрањује. Да поломе ребра ил разбију један
другом тикву, то може, ал ништа више. С оружјем се на судар не
иде, Браство не да.
Посредници од Браства, два мирна, спора „деда“ од
поштованих лопова стигли су око четри. Одредили су место за
судар – Крављи луг у Лужникима – и време: тачно у седам. Још су
рекли да Вампир оће да зна да л’ да дође с целим шпилом ил како.
„Дедове“ су оставили у соби на прочељу да пију чај и чекају
одговор, а они су се сјатили код Кнеза око астала. Чак се и Боцман
докотурао с улице, плашио се да га не заобиђу.
Лакоћемо први дрекну:
– Идемо сви! Напуцаћемо вампирчиће, има да нас памте.
Кнез га ућутка:
– Ма мућни тиквом, глупердо, па после причај. Је л’ имамо
даму? Немамо. Смрт није луда да се с нама ака по Крављем лугу.
Сви се насмешише шали, па стадоше да чекају шта ће Кнез
даље да каже.
– А код Вампира је дама – Мањка Рошава. Она је прошле
године два муријанера чвркнула главом о главу тако да више нису
устали – настави Кнез гланцајући нокте четкицом. Седео је
прекрштених ногу, причо без журбе, сто посто је себе већ видо ко
аса.
– Знамо Мањку, стамена жена – потврди Боцман.
– Ето. Гледајте даље. Ево ти, Боцмане, да простиш, ти си богаљ.
Каква вајда од тебе на судару?
Боцман поскочи на својим патрљцима, поче да се љути:
– Ма ја ћу... Ево кад му га дам ручердом – ко год да је, има
попола да се склопи. Кнеже, па ти знаш мене!
– Ручердом – наруга се Кнез гризући заноктицу. – А код
Вампира је деветка Васја Угрешки. Оћеш ли ти, кад се с њим
упоредиш, много да склопиш твојом ручердом? Е, тако, брале.

46
 Боцман се сав ражалости, поче да цвили.
– А да узмеш шестицу – главешина показа Гирицу.
Овај скочи:
– А шта ја?
– Па то. Код њих је шестица Буџа. Он песницом закуцава
јексер од четри вершока у облицу, а тебе, Гирица, човек може да
преполови леденицом. И шта нам испада, господо
професионалци? Испада да ће њихов шпил, ко бог, на судару да
нас напуца. А после ће да кажу да је Кнез био с целим својим
шпилом, неће се гледати ко је ту кљаст, ко богаљ, а кога није ни
било. Оће, оће, кашће – понови Кнез одговарајући на потмуло
гунђање.
Онда се у соби све утиша, постаде досадно.
Сењка је седео скроз у ћошку, плашио се да га не отерају. То
што га не воде на судар, није га много жалостило. Није му баш
запело да размахује песницама, па још против правих делија. Ако
га увате, има да га сравне са земљом.
Кнез задовољно погледа нокте, одгризе још једну заноктицу,
испљуну.
– Зовите „дедове“. Одлучио сам. И да кушујете, немој да је
неки писно.
Гирица отрча по посреднике. Ови уђоше, стадоше на прагу.
Кнез исто устаде.
– На судар треба да иду двојица, то је моје мишљење. –
Погледа весело, протресе чуперак. – Краљ и још један кога краљ
изабере. Тако пренесите Вампиру.
Окац на ове речи зевну, остали се намрштише. Али нико не
прозбори ни речи – изгледа да је пред туђим људима џапање
забрањено. Ал није било кевтања ни кад су „дедови“ отишли. Кнез
је одлучио, значи – готово.
Гирица Сењки намигну: изиђдер.
У однику поче да шапуће шмркућући:
– Ја то место добро знам. Има тамо једна шупа, има заклон.
Ајд да се сакријемо!
– А ако нас виде?

47
 – Дочекаће нас на нож, нема да бринеш – безбрижно одмахну
Гирица. – Код нас ти је с тим строго. Ма шта си обесио нос, неће
да нас виде. Кажем ти, лачо шупица. Закопаћемо се у сено, нико
неће да нас укачи, а ми ћемо све да видимо.
Сењка се утроњо, устумаро. А Гирица пљуну на под, па каже:
– Знаш шта, Скорик, како оћеш. А ја ћу да тркнем. Док се они
скањерају, има да стигнем пре свих.
Јасно, Сењка је пошо с њим, није имо куд. Није женска па да
цвика. А тео је и да погледа: није то мала ствар – прави правцати
судар професионалаца, и још има да падне одлука ко ће бити ас
московски. Колко их је који су то видели?
Нису, дабоме, морали да трче – то је Гирица реко тек онако,
није озбиљно мислио. Он, професионалац, имо је пуне џепове
пара. Изишли су на Покровку, уватили експресни фијакер,
повезли се ван града, у Лужнике. Гирица је „лихачу“ обећо рубљу
приде ако нагари. Стигли су за двајес три минута, дуж кеја –
Гирица је штоповао по свом сребрном сату.
Крављи луг је био ко и сваки луг: жута трава, лопушина. С
једне стране, преко реке, штрчале су Врапчије горе, с друге –
Новодевичји манастир с баштама.
– Е, овде ће да имају судар, више нема где – показа Гирица
угажену чистину где су се укрштале четри стазе. – Неће ваљда у
траву, тамо су ти све саме кравље лепиње, скроз ће да усвиње
ципеле. А ено ти где је шупа.
Шупа је била без везе, довољно да кинеш па да се распадне.
Подигнута некад због сена, сад је, изгледа, живела задње дане.
Чистина је била надохват руке – једно десет-петнес корака.
Попеше се мердевинама на таван са старим, још
прошлогодишњим сеном. Залегоше. Мердевине подигоше за
собом да се нико не досети да њушка по тавану.
Гирица опет погледа на свој сат:
– Пет и три и по минута. Има скоро два сата. Оћеш да ударимо
ајнца, у пô рубље?
И извади карте из џепа. Сењки се од страха оладиле руке и
ноге, трнци му иду низ леђа, а овај би, гле ти њега, да цепа карте!

48
 – Немам кинту.
– Може и у чврге. Само обичне, не шустерске, није ми баш
тврда глава.
Тек што су поделили – гласови. Одостраг, од пруге, неко је
долазио.
Гирица се залепи на прорез између дасака, па ће шапатом:
– Еј, Скорик, ђани!
Погледа и Сењка.
Шупу су обилазила тројица, наизглед професионалци, ал
Сењки ликом непознати. Један дугајлија, плећат, мале ошишане
главе; други у капи натученој до самих очију, али се ипак, чак и
озго, видело да му је раздроћкан нос; трећи – сићушног раста,
дугачких руку, у закопчаном сакоу.
– Јој, гад један – у само уво дахну Гирица. – Шта је смислио.
Какав безобразник!
Типови су ушли у шупу, тако да су даље морали да вире кроз
отворе на таваници. Сва тројица су легла на земљу, одозго су се
покрили сеном.
– Ко је безобразник? – тихо упита Сењка. – Ко су ови?
Вампир је безобразник, гњида једна. Ово су његови људи, из
његове банде. Крупни је Буџа, шестица. Онај без носа – Кљун,
осмица је код њих. А мали – Јошка, пуб. Зло и наопако. Има да
слисте паше.
– Зашто да их слисте? – препаде се Скорик.
– Јошка није за табачину, нема снаге, ал зато из леволвера
праши без промашаја. Раније је радио у циркусу, свеће је гасио
куршумима. Ако су Јошку узели са собом, значи, биће пуцњаве. А
наши су голоруки, доћи ће без гвожђурије. И никако да их
опоменеш...
Од ове вести Сењки зацвокоташе зуби.
– Шта, бре, да радимо?
И Гирица је сав пребледео.
– Враг би га знао...
Ништа им није преостајало нег да седе и дрхте. Време се једва
вукло, ко да је скроз стало.

49
 Доле је било тихо. Само је једном креснула шибица, осетио се
мирис дуванског дима, и одмах је неко зашиштао: „Кој ти је. Буџо,
наказо једна, оћеш све да нас запалиш? Упуцаћу те, бре!“
И опет тишина.
После, кад је до седам сати остало још сасвим мало, шкљоцну
гвожђурија.
Гирица показа прстима: натегли отпонац.
Јој, не ваља!
Двоја отворених кола пристигоше на ћелаву зараван
истовремено, с различитих страна.
Једним, кабриолетом, раскошним, црвено лакираним,
кочијашио је Окац – у шеширу, оделу с прслуком боје песка, са
штапом. Кнез се разбашкарио на кожном седишту, пуши
цигарету. И он сав упицањен: азурна рубашка, гримизан појас.
У другим колима, простијим од првих, ал исто лепим, на
кочијашком седишту била је жена. Ручерде јој – ко свињске бутке,
тинтара чврсто повезана цветастом марамом тако да оће да
искоче дебели црвени образи. Спреда, испод блузе, ко да је неко
угуро две бундеве – Сењка у животу није видо такво грудно
изобиље. Вампир је, исто ко и Кнез, био позади. Тип онако: жилав,
проћелав, очи узане, змијске, коса масна, пада у фронцлама. По
изгледу није никакав даса, Кнезу ни до колена.
Срели су се насред чистине, нису се руковали. Кнез и Вампир
попушише меркајући један другога. Окац и женетина стајали су
мало поиздаље – ваљда је такав обичај.
– Оћемо да дигнемо џеву? Је л, Сења? – упита Гирица
шапатом.
– А ако је Вампир своје сместио у шупу онако, за сваки случај?
Од страха да ће Кнез да вата на безобразлук? Онда смо ти и ја
обрали бостан.
Сењки се дизање галаме учини сувише страшним. А шта ако
овај Јошка крене да куршумима буши таваницу?
Гирица шапуће:
– Ко ће га знати... Добро, ајд да видимо.
Они на пољанчету допушише, побацаше пикавце.

50
 Први проговори Кнез.
– Што ниси дошо с пубом?
– Јошка има зубобољу, сав му се образ надуо. А и кој ће ми
пуб? Ја се тебе, Кнеже, не бојим. То ти од мене цвикаш, па си Окца
повуко. А ја, ево, дошо с Мањком. За тебе је доста и жена.
Мањка се зацерека дубоким басом – учинило јој се смешно.
Кнез и Окац се згледаше. Сењка је спазио кад је Окац почео да
лупка прстима по штапу. Можда су се досетили да нешто смрди?
Не, нису се досетили.
– Ако треба са женском, нек буде са женском, твоја ствар. –
Кнез се подбочи. – Ти једино женскама и можеш да заповедаш.
Кад постанем ас, пустићу те да управљаш дроцама на Хитровки,
нека ти буде. Посо ко поручен за тебе.
Хтео је да га увреди, ал Вампир није кидисо, само је почео да
се смејуљи, закрцкао дугачким прстима:
– Ти си, Кнеже, не спорим, истакнут пљачкаш, у успону, ал још
си млад. Куд ћеш ти међ асове? До јуче ниси имо ни своју банду.
А и пустахија си, брате. Ено, тражи те читав чопор мурије, а код
мене мир и тишина. Повуци се с миром.
Речи онако, наизглед помирљиве, а глас подсмешљив – види
се да се намерно прави блесав, оће да Кнез први насрне.
Кнез ће њему:
– Ја летим ко орао, а ти се смуцаш ко шакал, стрвину ждереш!
Добар си да развлачиш жваку! За нас двојицу Москва је претесна!
Ил ћеш да легнеш под мене, или... – и пређе себи прстом по грлу
– рец.
Вампир облизну усне, наже главу устрану па ће без журбе, чак
љубазно:
– Шта „или“, Кнеже, брате? Ил да под тебе легнем, или смрт?
А ако је она, та твоја Смрт, већ сама легла под мене? Она је згодна
девојка, податна. Меко је на њој, сва се гиба, ко пачја перина...
Мањка се опет зацерека, а Кнез сав поцрвене – укопчо је о
коме је реч. Ипак је Вампир успео, лукав ли је, да разбесни
супарника.
Кнез се натушти, урликну ко курјак – и право на дрзника.

51
 Али оно двоје су се, изгледа, договорили међ собом. Вампир
одскочи улево, жентурина удесно – и звизну у два прста.
Доле зашушта сено, треснуше врата и из шупе излете Јошка,
засад сам. У руци је држо пуцу – црну, с дугачком цевком.
– Ни макац, море! – продера се. – Гледај вамо! Знате мене,
сорту Јошкину, ја не омањујем.
Кнез се укипи ко скамењен.
– Значи, тако, Вампире, је л? – прозбори. – На кварњака, а?
– Тако, Кнеже, брале, него како. Ја сам ти паметан, а закони
нису писани за паметне. Него, ајд легајте обојица на земљу.
Легајте, бре, иначе ће Јошка да вас избуши.
Кнез накези зубе – ко смешно му.
– Ниси ти паметан, Вампире, нег си будала шунтава. Куд ћеш
против Браства? Сад си га утулио. Ја више не морам ништа ни да
радим, за мене ће све „дедови“ ионако да ураде. Ајде да легнемо,
Окац, да се малко одморимо. Вампир је сам себи пресудио.
И леже на леђа. Пребацио ногу преко ноге, извадио цигарету.
Окац га погледа, врхом ципеле стаде да прелази преко земље
– било му, изгледа, жао за одело – и такође леже, ал поребарке,
подбочи главу. Штап је спустио поред себе.
– А шта ћемо даље? – пита, па ће Јошки. – Пуцај, Зуаве мој
мали. Знаш шта наши традиционалисти раде с онима што оће на
кварњака? За овај несташлук има да те нађу испод земље, па да те
одма сатерају натраг у њу.
Чудан неки судар испо. Двојица леже, осмејкују се, троје стоје,
гледају их.
Гирица шапну:
– Неће имати петље да прангијају. За то их живе закопавају у
земљу, такав је закон.
Тад Вампирова женска опет звизну. Из шупе искочише
преостала двојица и бацише се озго на оне што су лежали на
земљи: Буџа се свом својом телесином навалио на Кнеза, Кљун
Окца окрено фацом наниже и руке му вешто заврно.
– Ето, Кнеже, брале – насмеја се Вампир. – Сад ће теби Буџа
песницом да истера мозак. А Кљун ће твоме пубу мало да прође

52
кроз ребра. И нико нема да сазна за утоку. Тако, брале. Браству ће
да кажемо да смо вас напуцали. Нисте се снашли с Вампиром и
његовом женском. Дедер, браћо, удри по њима!
– А-аа! – одјекну наједном поред самог Сењкиног ува.
Гирица га муну лактом, па се диже на колена и с покличем
саскочи право Јошки на рамена. Ал није се одржао, него је слетео
на земљу, и Јошка га је из замаха оверио дршком у слепо око; ипак
и тај кратки часак, док су Буџа и Кљун на дреку окренули њушке,
био је довољан да Кнез и Окац збаце непријатеље са себе и поскачу
на ноге.
– Пуцам, Вампире! – повика Јошка. – Није испало по твоме!
Послен ћемо танад да повадимо! Можда ће да упали!
У том трену је Сењка сам себе запањио. Арлаукно је још
гласније од Гирице – па ће и он Јошки на леђа. Зграбио га на живот
и смрт, па му се још зубима зарио у уво – све му дошло слано у
устима.
Јошка се врти, оће да збаци дерана с леђа, а оно не иде. Сењка
мумла, зубима кида уво.
Дуго се, јасно, не би одржао, ал онда Окац покупи штап са
земље, махну њиме, и дрво одлете у страну, а пубу у руци блесну
дугачак челик.
Доскочи Окац до Јошке, једну ногу сави, другу испружи, ко
федер се исправи и цео испаде некако дугачак, ко змиче кад се
испружи. Докачи Јошку својом гвожђуријом право у срце, а овај
одма престаде да млатара рукама, претури се и нагњечи Сењку.
Овај се некако искобеља испод тела и стаде да гледа шта ће даље
бити.
Стиго је да види како је Кнез, кад се ишчупо из Буџиних шапа,
из затрке ушо Мањки главом у браду – жентурина села на гузицу,
поседела тако мало, па се претурила. А Кнез већ Вампира уватио
за гркљан, па су се откотрљали с утабане стазе у траву, и тамо су
се бесно заљуљале дугачке суве влати.
Буџа хтеде да помогне своме краљу, ал Окац му прилете
отпозади: лева му рука иза леђа, у десној ножекања од читавог
аршина – фике-факе по ваздуху. И с челика покапаше црвене
капљице.

53
 – Ах, не иди, не иди – поче као узгред – остани ту, мој мили
драги, на мом срдашцу. Човек не познаје срећу док у њему она
спије, а када је он изгуби, горке сузе за њом лије.
Ови су стихови Сењки били познати – они су из једне песме,
тужне-претужне.
Буџа се био окрено према Окцу, затрепто очима, заглавињо.
Кљун је био окретнији, одма је одскочио у страну. А Кнез и
Вампир се докотрљаше натраг на чистину, ал сад се већ видело ко
је победник. Кнез је сломио душманина, уватио га шаком за
њупало и навалио да му лупа тинтаром о земљу.
Онај кркља:
– Доста, доста. Ти си победио! Ја сам џукела!
То је једна нарочита реч. Ко на судару то каже за себе, не смеш
више да га бијеш. Закон брани.
Кнез га одвали још једном-двапут песницом, реда ради, или
можда и који пут више – Скорик није видо. Чучно је поред Гирице,
гледо како овоме из црне рупе на слепоочници цури црвена
течност. Гирица је био скроз мртав – пробио му Јошка главу
својом утоком.
После су читава четири дана „дедови“ одлучивали да л’ да из
таквог судара прогласе аса. Одлучили да не прогласе. Вампир је,
јасно, ишо на кварњака, ал и код Кнеза није све било чисто: пуб је
дошо с гвожђуријом, а и два дзиндзова су му била у заседи. Није
Кнез још за аса, тако су пресудили. Нек Москва засад још мало
поживи без лоповског цара.
Кнез је био љут, пио без предаха, претио да ће Вампира
сатерати под земљу. Овај се нигде није видо, излежаво се негде
после Кнезовог послужења.
Цела Хитровка одзвањала је од галаме и зујања због судара у
Лужникима.
За Сењку Скорика настали су, може се рећи, златни дани.
Он је сада код Кнеза био шестица, ко што се ваља, у сасвим
законитом својству. Од екипе је за храброст добио пуно следовање
и пуно поштовање, а о хитровачким пајтосима да и не говоримо.

54
 Сењка се онамо муво бар трипут на дан, кобајаги неки важан
тајни посо, а у ствари – само да се покаже. Наследио је целу
Гирицину преобуку: и чакшире од енглеског штофа, с фалтом, и
чизме од финог бокса, и јашу „пекарку“, и капетанску капу с
лакованим штитником, и сребрни сат на ланцу са сребрном
лобањицом. Шипарци из целог краја гужвали су се да баце коску
јунаку, ил бар да поиздаље погледају, да чују шта ће рећи.
Проха, који је некад Сењку учио важним стварима и пред њим
дизо нос у небеса, сад га је молећиво гледо у очи и тихо-тихо, да
други не чују, кукумавчио да га негде углави за шестицу, макар и
у неки најбеднији шпил. Скорик је покровитељски слушо, обећао
да ће размислити.
Јој, што је било добро.
Кинте у џеповима засад, истина, није било – ал то је, ваљда,
само до прве жешће акције.
А ускоро је дошла и та прва права жешћа акција.

55
 Како je Сењка био у правој акцији

Д ојавио Кнезу поуздан човек, келнер из трговачког хотела

„Словенски“ на Берешкама – наводно стиго из града
Хвалинска неки богат Калмик-ћарџија са својим
пословођом да купује приплодне ждрепце за ергелу. Лове тај
Калмик има пуну кесу, а ваља га причепити одма, јер већ јутри, у
недељу, иде на коњски трг и мож све паре тамо да остави.
Увече, касно, цео шпил се натрпа у три фијакера, па кренуше.
Напред Кнез и Окац, иза Сланина и близанци, задњи – Боцман и
Сењка. Њихов посо био је да чувају стражу и пазе на коње, па да,
ако је фрка, могу с места да распале у галоп.
Док су јурили преко Црвеног трга, па кроз Воздвиженку и
Арбат, Скорика је стомак гадно савијо, толко да му се ишло у
клоњару. А послен, кад су затандркали преко моста, страх се из
чиста мира од одвратног претворио у весели, ко у детињству, кад
је отац малог Сењку први пут водио на покладно весеље, да се
спушта низ тобоган. Боцман је, откад су кренули, био сав
радостан, стално је теро шегу. Еј, каже, Тула, данас ће да буде
гунгула. И још: еј, Вологда, ајд ако Бог да. Или овако: еј, Самара,
доспи из самовара.
Он је знао мноштво разних градова за које Сењка никад није
ни чуо.
Хотел је био ништа, ко нека барака. Светла погашена а тек што
је прошло девет – трговачки свет рано леже, а сутра је пазарни
дан.
Довезоше се до железничких складишта па поскакаше из кола.
Све је ишло без речи, ћутке – све унапред договорено.
Сењка привати узде, постави три фијакера један поред другог,
точак уз точак, у средини Боцманова запрега. Њему, Боцману,

56
даде све узде. Код њега коњи неће да се отимају – паметни су они.
Кад осете тврдо, стоје мирно. А Кнез је имо нарочите коње – нема
шансе да их стигнеш, чудо од коња.
Боцман, дакле, седи на кочијашком седишту, пуши лулу, а
Сењка не мож да се скраси: час шета с једне стране, час с друге.
Више га и није било страх, сколила га онако нека мучнина и туга.
Испада ко да им је он скроз вишак.
Отрчо је до једног ћошка, па до другог – да види има л’ какве
фрке.
Унаоколо је било пусто, мирно.
– Чика Боцмане, што су се толко задржали?
Боцман се сажали на шестицу.
– Добро, де – вели. – Шта има ти млад, здрав, овде да се
киселиш. Отрчи, види како се раде опака посла. Погледај малко и
одма назад, да ми испричаш како Калмицима скидају главе.
Сењка се зачуди:
– А је л’ не може само да узму паре? Је л’ обавезно морају и
главе да им скину?
– То зависи колко је – објасни Боцман. – Ако лове није баш
много, рецимо, кад се броји на стотине, не мора да им се скида,
мурија неће много да њушка. А ако су у питању иљаде, онда их је
боље оладити. Трговчина ће за своје иљаде мурији обећати велику
награду да земљу носом скроз изрије. Ама трчи, Скорик, шта се
снебиваш. Ја ћу с овим и сам да изиђем на крај. Ма, и ја би
запалио, сам да имам ноге.
Сењку није требало дуго молити. Толко је већ пустио корење
да чак није пошо на капију – ударио право преко ограде.
Уђе у пространо предворје и има шта да види: насред пулта,
јаучући од страха, лежи човек у подјовки. Главу покрио рукама, а
рамена му се тресу. Поред њега зева Сланина с ћеманетом у руци
(то тако опаки момци зову леволвер: ћемане, прангија ил утока).
Онај на пулту поче жалостиво да богоради:
– Немојте да ме убијете, господо пљачкаши. Нисам вас гледо,
одма сам зажмурио. А? Учините ми милост, не лишавајте ме

57
живота. Ја сам човек породичан, вере православне. Је л’ да да
нећете?
Сланина ће њему лењо:
– Не бери бригу. Немо да се гицаш, па ће се сажалимо. – А
Сењки рече. – Шта је, занимаш се? Де, иди види. Нешто им дуго
треба.
Одатле је био дугачак-дугачак одник. С обе стране врата, једна
до других. На ближем делу стајо је Какоћемо, а у даљем Лакоћемо
(или обрнуто, Сењка је слабо разликовао браћу). Исто с
ћеманетима.
– Ја само да видим – рече Скорик. – Само да звирнем, једним
оком.
– Иди гледај – насмеши се белим зубима Какоћемо (а можда
и Лакоћемо).
Тад почеше да се отварају једна врата. Он их залупи ногом и
гракну из петних жила:
– Даћу ти ја, оће човек да изиђе!
Иза врата неко загалами:
– Ко се то тамо мангупира? Мени треба да идем у клозет!
Какоћемо се зацерека:
– Чакшире наводњавај. А ако дижеш галаму, просвираћу ти
врата.
– Господе Боже – чу се узвик иза врата. – Мора бити пљачка.
Ништа ја, момци, ћутим, не мрдам.
И реза зачангрља.
Какоћемо се опет закикота (ипак је, гарант, био Лакоћемо –
њему су уста вечито од ува до ува). Показа Сењки леволвером
одшкринута врата у средини одника – ко вели, тамо су.
Скорик приђе, провири унутра.
Уђанио је двојицу гаравих, косооких, завезани за столицу.
Један је био много стар, имо је једно педес година, с јарећом
брадицом, у финим коцкастим панталонама, у свиленом прслуку,
а из џепчета му вири златно ланче. То је, ваљда, ћарџија. Други
млад, без браде и бркова, у цицаној кошуљи преко чакшира – мора
бити, пословођа.

58
 Кнез је шетко између увезаних, махо буздом.
Сењка шире отвори врата – где ли је Окац?
Е, тај се бавио чудним послом: ножекањом својом, оном што
је извадио из штапа (зове се шпада) бушко је перину на кревету.
Од тога је из кревета свуд унаоколо летело перје.
– Понестаје ми фантазије – рече Окац. – Где ли су ови
пријатељи степа могли да склоне новчаник?
Кнез кину – изгледа да му је перце запало у нос.
– Добро, де, Окац, немој да се цимаш – заустави се испред
пословође и левом руком га ухвати за косу. – Сами ће да кажу. Па
онда, њушко жута, оћеш мало да певаш? Или ћеш мало да папаш
ову гвоздену јабучицу?
И махну буздом испред пословођине фаце (она више није била
жута, него бела-белцата, ко да је кредом посута).
Окац, обрнуто, престаде да измахује гвожђуријом, на нокат
насу прашак (кока, сконта Сењка) и забаци главу. Скорик се
намршти – сад ће да почне да кија горе него Кнез, али Окац ништа,
само је зажмурио, а кад је опет отворио очи, оне су постале
влажне и сјајне. Калмик-пословођа облизну усне, једнако беле као
њушка, и рече:
– Не знам ја... Бадмај Кектејевич мени то не казују.
– Лепо-лепо – климну Кнез. Испусти пословођину косу,
окрену се трговцу. – Дедер, козобради? Је л’ да те сечем на комаде
ил ћеш да кажеш?
Ћарџија, изгледа, није био од јуче. Рече мирно, без
подрхтавања:
– Нисам блесав толке паре да држим код себе. Данас сам био
у пијачној управи и положио их у сеф. Узмите колко има и идите.
Ево, златан сат. И у буђелару има пара. Доста ће вам бити.
Кнез се осврну према Окцу. Овај је стајао, нечему се смешио.
Потврдио је:
– Истина. На Коњском тргу има сеф где ћарџије остављају
новац на чување, да им га неко не украде или да га сами не
профућкају.

59
 Сењка запази како су се трговац и пословођа згледали, а тај
Бадмај скрену поглед некуда доле. Ехе! Пословођина столица
једном ногом је притисла подњачу и она се малко придигла
једним крајем, штрчи. Пословођа се малко помери, даска се врати
на место.
Буђелар који је спомињо ћарџија био је на асталу, отворен.
Кнез извади папирне новчанице, зашушта.
– Читаву екипу сам довео због три стотке. Срамота, шта ће
људи да кажу? Јој, змијо косоока.
Закорачи према трговцу и звиз њега песницом у јагодицу.
Овоме се глава заклати, ал није ни викно нит заплако – тврд орах.
– Добро – рече Кнез чупајући ћарџији из џепа сат, златан,
добар. – Захвали свом калмичком богу што ти је кесу сачуво.
Идемо, Окац.
И већ закорачише ка вратима кад Сењка промоли тикву, па ће
онако скромно:
– Чика Кнез, дозволте да кажем.
– Шта ћеш ти овде? – намршти се Кнез. – Фрка?
Сењка ће њему:
– Нема фрке, него не би било лоше да проверите ено онамо,
испод пода, оћете?
И прстом показа где да гледају.
Трговац се трже, искркља нешто неразумљиво – мора бити да
је опсовао на свом наречју. Кнез пак погледа у Сењку, а после у
под. Декну пословођу у уво, онако, не баш ни јако, али овај се
претури заједно са столицом и закењка.
Кнез се саже, прстом поткачи даску, извади је – испод ње рупа
у поду. Гурну руку.
– Аха – вели.
И извади велики појас, кожни, а у њему – лова небројена.
Кнез је пробра прстима.
– Па овде има бар три иљаде! – Алал вера, шестице!
Скорику, јасна ствар, мило. Погледа Окца: шта је с њим, да л’
се одушевио?

60
 Ал Окац није био одушевљен Сењком нит је гледо појас. Нешто
се с Окцем догађало. Више се није осмејкиво и очи му више нису
биле светлуцаве нег сањиве.
– Ја сам поверовао... – полако рече Окац и цело му лице
уздрхта, ко да се усталасало. – Ја сам им, бедним издајицама,
поверовао! У очи су ме гледали! И лагали! Мене – лагали?!
– Ма пусти, немој да дижеш дреку – одмахну руком Кнез,
задовољан оним што је нашо. – Па и они имају свој интерес...
Окац се помери с места мрмљајући:
– Збогом, Калмикињо драга... Очи су ти, зна се, уске, нос ти
спљоштен, веље чело, не брбљаш речи француске... – Зацерека се.
– Да су уске, уске су...
И наједном подскочи – скроз исто ко ономад кад је Јошку
пробуразио – и пословођи који је лежао на патосу забоде шпаду
право у око, озго надоле. Сењка зачу крцкање (то је челик скроз
прошо кроз лобању и ушо у патос), јаукну, зажмури. А кад опет
погледа, Окац је већ извуко шпаду и са занимањем гледао како с
оштрице цури нешто бело, ко швапски сир.
Пословођа је лупо петама по поду, отваро уста, ал се није драо.
Сењка се плашио да му погледа у фацу.
– Кој ти је, јеси л’ подилканио?! – заурла Кнез.
Окац му одговори раздражљиво:
– Нисам подилканио. Згадило ми се што на свету нема истине!
Једва приметно трже руком, гвожђурија зазвижда кроз ваздух
и самим вршком закачи трговца по грлу. Одлете прамен одсечене
браде и одмах шикну крв – у дебелом млазу, ко вода из
ватрогасног црева.
Сењка опет јаукну, ал му овај пут не паде на ум да затвори очи.
Угледа како трговац рипи са столице тако силно да му попуца
повез око руку. Скочио а не мож да иде, ноге му везане за столицу.
Живот је бризгао из ћарџије у млазевима вишњеве боје, а он
се све трудио да га задржи длановима, да га нагура назад, само
што му то није успевало – крв је Калмику текла кроз прсте и
њушка му постала тако тупава, језива, да се Скорик продера на сав
глас и наглавачке истрча из те ужасне собе.

61
 Како је Сењка седео у нужнику

К
себи је почо да долази тек на Арбату, кад се сасвим
загрцнуо од трчања. Како је излетео из хотела
„Словенски“, није се сећао; како је јурио прско моста и
после преко празне Смоленске пијаце – исто.
Ма, ни на Арбату се још није освестио. Није више мого да трчи,
ал није се сетио ни да седне, да дане душом. Уситнио је мрачном
улицом ко неки стари чича. Стењо је, куко. И често се осврто, све
му се причињавало да га одостраг јури Калмик са својим
пробушеним гркљаном.
Испало је да је трговца и пословођу сатро он, Сењка. Грех
њему на душу. Да није тео да се истакне пред Кнезом, да није
показо скровиште, Калмици би остали живи. А како да не покаже?
Зар он, Скорик, није исто опак момак?
И на то ће Сењка себи (то је било већ на Позоришном тргу):
Ма, кој си ти, ког врага, опак момак, ти си једна слина шугава, ето
шта си ти. Или, другим речима, немате ви, Семјоне Трифоновичу,
стомак за прави мушки посо.
Постидео се што је побего – оће да цркне. Док је ишо
Маросејком, грдио је себе за то разним речима, корио, пребациво
себи, ал чим би се сетио Калмика, пуцало му је пред очима: нема
му повратка назад у банду. Кнез и остали можда би му и
опростили – мож да их слаже како га је стомак савио ил тако
нешто, ал како ће себе да слаже? Од Сењке би испо прави
професионалац ко од краве касач.
Јој, бруке и срамоте.
Ноге саме одведоше Скорика на Јаушки булевар, још док ни
сам није сконто због чега.

62
 Поседео је на клупи, смрзо се. Прошетао тамо-вамо. Почело
је да свиће. И тек кад је схватио да већ трећи пут пролази поред
куће у којој живи Смрт, сконто је шта му највише нагриза душу.
Стао је испред врата и наједном – рука се, Бог је сведок, сама
испружила – покуцао. Снажно.
Препао се, хтео да бега, ал није побего. Одлучио је да чује њене
кораке, њен глас. Кад упита „ко је?“, побећи ће.
Врата су се отворила без икаквог звука, без упозорења. Не
беше ни корака, ни гласа.
На прагу Смрт. Њена коса распуштена преко рамена била је
црна, а она сва у белом: спаваћица, чипкани шал преко леђа. И
ноге у које је зурио Сењка такође су биле беле – стопала су вирила
испод руба спаваћице.
Да човек не поверује: да у ово доба не пита ко то куца. Ето ти
колко је неустрашива. Ил јој је свеједно?
Зачудила се Сењки:
– Ти? – упита. – Је л’ те шаље Кнез? Да се није нешто десило?
Он одмахну обореном главом. Онда она плану:
– А што си се онда довуко пре Бога? Што кријеш очи, штене
од курјака?
Добро, очи је подиго. И више није мого да их спусти – загледо
се. Јасно, ту је још и зора направила финту: извирила је преко
кровова и обасјала ружичастом бојом врх довратка, лице Смрти и
њена рамена.
– Ама што ћутиш? – намршти се она. – Лице ко у мртваца. И
исцепана кошуља.
Сењка тек сад примети да му је рубашка стварно од
оковратника до рукава поцепана, виси скроз укриво. Изгледа да је
закачио за нешто кад је заждио из хотела.
– Шта је, рањен си? – упита Смрт. – Крвав си.
Пружила је руку, протрљала прстом сасушену мрљу на образу.
Скорик се досетио: млаз је долетео кад је крвчина залиптала из
трговца.
А прст је, показало се, у Смрти био врео, и од тог неочекиваног
додира Сењка се наједаред расплака.

63
 Стоји, плаче ко киша, сузе лију потоком. Јој, која срамота, а
нема шансе да се заустави. Гушио је у себи плач, гушио, а овај се
стално пробијо и, што је најгоре, тако жалостив, ко да штене
скичи! Онда Сењка крену да псује ко што никад није –
најсрамотнијим могућим речима. А сузе свеједно лију ли лију.
Смрт га ухвати за руку.
– Де, де, шта ти је? Ајдемо.
Навуче резу на врата, повуче га за собом у кућу. Покушо је да
се одупре, ал Смрт је била чврста.
Ставила га да седне за сто, уватила га за рамена. Он више није
плако, само му се отимо још покоји јецај, очи је бесно брисо
рукама. Ставила је чашу преда њ, у њему мрка вода.
– Ајде, попиј – вели. – То је јамајкански рум.
Он испи. У грудима постаде топло, а овако ништа.
– А сад лези на канабе.
– Нећу да легнем! – обрецну се Сењка и опет престаде да је
гледа. Ал ипак је лего јер му се вртело у глави. Само што је
наслонио главу на јастук, одма све нестаде.
Кад се Сењка пробудио, одавно је већ био дан, ал није било
јутро – сунце је сијало с друге стране, не тамо где је улица нег из
дворишта. Под ћебетом – меканим, лаким, на модре и зелене
коцке – тако му је било пријатно да лежи, тако потаман.
Смрт је седела за столом, шила је нешто ил можда везла. Била
је окренута Сењки постранце, ал је и овако са стране била
немогуће лепа, само је изгледала тужније него кад се гледа
спреда.
Није тео да широм отвори очи, гледо ју је кроз трепавице, дуго,
дуго. Требало је, успут, да смисли како ће да се држи после оног
од јутрос. И још да се сабере и види шта је шта. Ето, на пример,
зашто он то лежи го? У ствари, не сасвим го, него у чакширама, ал
без рубашке и без чизама. То га је она, мора бити, сањивог
свлачила, а он се ништа не сећа.
Тад Смрт окрену главу и, мада Скорик брже-боље спусти
капке, свеједно схвати да он више не спава.

64
 – Јеси л’ се пробудио? – вели. – Јеси л’ гладан? Ајде за сто. Ево,
свежа погачица. На ти и млека.
– Нећу – одбрунда Сењка увредивши се због млека, нема да
понуди човека чајем ил кафом. Мада, јашта, какво поштовање
мож да очекује кад се распекмезио ко мало дете.
Она устаде, узе са стола шољу и кајзерицу, те му принесе.
Препавши се да ће Смрт почети да га храни, ко неког упишанка,
Сењка седе.
Осети одједном такву вучју глад да сав поче да дрхти. И баци
се на погачицу, поче да гума и да залива млеком. Смрт је гледала,
чекала. Не предуго – Сењка је све сатро за тили час.
– Сад причај шта се десило – нареди она.
Шта ће, куд ће. Обори главу, намршти обрве и исприча –
шкрто ал поштено, без прећуткивања. А заврши овако:
– Скривио сам ти много. Издо сам те, то јест. Ти си за мене
јамчила код Кнеза, а ја, ево, испадо смољавко. Куд ћу ја међ
жестоке момке. Мислио сам да сам јастреб, а ја сам ти обичан
врабац голуждрави.
И тек кад дође до краја, погледа у њу. Она је била толко љутита
да Сењки би шугаво у срцу.
Неко време поћуташе. Она ће после:
– То сам ја, Скорик, теби скривила што сам те пустила Кнезу.
Била сам ван себе – и настави не Сењки, него онако за себе, вртећи
главом. – Ох, Кнеже, Кнеже...
– Ма није то Кнез, Окац је – рече он – Окац је покло Калмике.
Па реко сам ти...
– Ма шта ћеш с Окцем, он је нечовек. А Кнез је раније био
човек, памтим ја. У почетку сам ја чак хтела да га...
Сењка није дознао шта је то она хтела јер се истог часа разлеже
куцање на врата, ал нарочито: куц-куц, куц-куц-куц и још двапут
куц-куц.
Смрт ђипи:
– Он! Ми о вуку... Ђаво један. Дедер, устај брзо. Ако те види,
убиће те. Свеједно што си клинац. Страота колко је љубоморан.

65
 Скорика није требало наговарати – скочио је с канабета ко
опарен, чак ни за „клинца“ није стиго да се наљути.
Упита испрепадан:
– Куд ћу? Кроз прозор?
– Не, дуго ми треба да га отворим.
Он нахрупи на једна од двоја врата која су се беласала једна
крај других.
Смрт вели:
– У купатило не може. Кнез је чистунац, увек прво пере руке.
Ајд овамо. – И показује друга врата.
Сењки свеједно – увуко би се и у заложену пећ само да га Кнез
не увати. А овај опет куца, јаче него прошли пут.
Упаде у собичак ко неки шпајз, ил чак шифоњер, ал сав бео, у
каљевима. Уза зид, на самом поду, стајала је велика вазна од
порцелана, исто бела.
– Шта је ово? – упита Сењка.
Она се смеје:
– Ватер-клозет. Нужник с испирањем.
– А шта ако га притера нужда?
Она се насмеја још више:
– Ама он ће пре да пукне него што ће у друштву госпођице да
оде у нужник. Та он је Кнез.
Залупи врата, пође да отвори. Сењка зачу како је подвикнула:
„Ма, идем, идем, шта си навалио на та врата!“
Потом се зачу Кнезов глас:
– Шта си се замандалила? Па ти никад не навлачиш резу!
– Мараму су ми дрпили из предсобља, увуко се неко ноћас.
Кнез је већ био у соби.
– То је неко са стране, намерник. Хитровчани се не би усудили.
Доста да кажем једну реч, па да ти врате мараму и нађу лопова,
неће му бити мило.
– Ама, Бог с марамом. Скроз је стара, тела сам већ да је бацим.
После се разговор утиша, нешто зашушта, зацмокта.
Она рече:

66
 – Па, здраво, здраво.
Љубе се, досети се Сењка.
Кнез рече:
– Идем да плакнем руке и фацу. Сав сам прашњав.
Близу, с друге стране зида, поче да шушти вода и дуго је
послен текла. Скорик је за то време разгледао нужник.
Изнад вазне штрчала је цев, озгор посуда од лива, а из ње виси
ланац с буџом на крају – чему то све служи, Бог свети зна. Ал
Скорику сад није било до радозналости. Да извуче главу док му је
на раменима.
А испод саме таванице падала је светлост од прозорчета –
малог, ал довољног за провлачење. Ако се попне на порцелан,
увати за ланче, послен за горњу посуду, мого би човек и да га
довати.
Није се дуго премишљо. Попео се на вазну (јој, само да не
пукне!), па цап за ланац.
Вазна ништа, издржала, ал је зато ланац испо подмуко: трже
се наниже, па кад ти цев наједном заарлаука, кад ти оздо шикну
вода!
Скорик се толко препо да само што није пао у несвест.
Смрт провири:
– Кој је теби? – шапуће. – Јеси л’ ти луд?
Уто баш треснуше врата поред – то је Кнез изишо из купатила.
И Смрт се окрену, бајаги и она обавила.
Затвори за собом врата на кваку.
Сењка је још неко време долазио к себи, држо се за срце.
После, кад му је мало одлануло, чучну поред вазне и поче да се
мисли како то лепотице врше нужду. Кад обрнеш с природне
стране, оно, морале би да врше, ал никако није мого да замисли
Смрт како то ради. Опет, куд ће овде? Није ваљда у ову вазну, ко
снег белу? Из оволке лепоте човек може кисељ да куса, а не да у
њу...
И остаде тако у недоумици. Сасвим може да се претпостави да
је у нарочитих лепотица и све остало подешено некако нарочито.

67
 Мало се привико да седи у нужнику, па му се прохтело да
сазна шта они тамо раде у примаћој соби.
Уво прилепи за врата, хтеде да прислушне, ал није мого да
разабере речи. Тртио се тамо-вамо и најзад остаде да клечи
четвороношке, уво причврљио уза сам под. Ту испод врата, где је
зазор, чуло се најбоље.
Најпре допре њен глас:
– Кад ти кажем – нисам данас расположена да се мазим.
Он ће:
– А ја сам ти доно поклон, прстенче с драгуљем.
Она:
– Стави онде, код огледала.
Кораци. После опет Кнез, љутито (Сењка се најежи):
– Ма, ти си нешто ретко расположена. Друге се саме простиру,
а ти си бодљикава ко гргеч.
Она пак – ал има петљу:
– Ако ти се не свиђам, тутањ, не задржавам те.
Он, још љутитије:
– Немој много да дижеш нос. Скривила си ми. Где си нашла
оног Скорика слинавог?
О, Боже, скупио се Сењка.
– Шта њему фали? – упита Смрт. – Причали су ми да ти је
живот спасо.
– Ма, он је вешто момче, ал је велики цмиздравац. Ако га
видиш, реци му: ко је код Кнеза доспео у екипу, тај има само два
краја – јал муријашима у фиоку, јал у црну земљу.
– Ама, шта ти је урадио?
– Побего.
Она замоли:
– Пусти га из банде. Моја грешка. Мислила сам да ће ти добро
доћи, ал он је, изгледа, од друкче глине.
– Нећу да га пустим – одсече Кнез. – Све је видо, сваког зна у
главу. Него, реци му: ако се не појави, сам ћу да га нађем и живог
ћу да га закопам. Ал доста пусте приче. Ја сам, Смрћана, ноћаске

68
имо масан улов, више од три иљаде. А данас ћу још више да
саватам, добар сам траг добио. Је л’ знаш Сињухина, оно шкрабало
што живи у Јерошенковским лагумима?
– Знам. Пијандура, бивши чиновник. Шта, он ти неког друкно?
Кнез се смеје:
– Није ми он друкно. Њега су ми друкнули.
– Ама, шта то од њега, онако голог, мож да се узме? Једва
прехрањује жену и децу.
– Може, Смрћана, још како може! Један чова дошано
Сланини, Сланина мени. Нашло шкрабало негде под земљом
старо благо закопано, сребра и злата колко ти душа оће. Већ трећи
дан пије вотку-монополку, мези печурке и лососа. Жени купио
мараму, деци чизмице. Еј, онај Сињухин који никад уза се није
имо више од десет копејки! Хасимки-муљари продо читаву шаку
старих сребрних пара и, онако пијан, фалио се у „Робији“ да ће
ускоро да се одсели с Хитровке, да ће ко некад да живи у
сопственом стану, с белог столњака да једе свакојаке ђаконије.
Попричаћу вечераске са Сињухином. Нек подели мало своју
срећу.
Наједном у соби наста тишина, ал не обична, него нека гадна,
злогука. Сењка се прилепио за зазор испод врата, слути зло.
Кнез се уто продера колко га грло носи:
– А шта је овооо? Чизме? И канабе скроз погужвано?
Крш и лом – ко да је пала столица ил друго штогод.
– Курвештијо једна покварена! С ким? Ко? Убићу га! Сакрио
се? Где?
Скорик, боме, више није чеко шта ће бити. Навуче лепо резу,
скочи на вазну, увати се за ланац, диже се на мишиће, гурну
прозор и, не обраћајући више пажњу на арлаукање воде, скочи
наглавце кроз отвор.
Одостраг ломљава, врата се широм отворила, урлик: „Стој! Р-
р--разбићу те!“
Аха, оћеш.

69
 Праћакну се ко риба, скочи доле. Како није скршио врат, Бог
ће га свети знати. Некако се претурио преко главе и заждио преко
шљунка, туцане цигле, на капију.
Међутим, није далеко стиго. Застаде. Помисли: има сад Кнез
да је убије. Ни криву ни дужну.
Ноге саме окренуше назад. Заустави се испод прозора,
послуша. Изгледа, тишина. Ил је већ средио?
Доваљо је до прозора од нужника старо винско буре, обрно га
данцетом навише и почо да се пентра назад.
Зашто се пењо – ни сам није знао, нит је хтео да мисли. По
глави му се мотала глупост: Смрт се не сме убити. Како то може
да буде – да се убије смрт? И још је конто: доста више, ноћаске се,
ако је за вајду, сит натрчо. Није зец па да се најмио да на сваки
шушањ вата маглу, и то без чизама, па још по циглама.
Кад опет доспе у нужник, би му јасно да је Кнез још није убио,
па ко и да неће.
И одједном му понестаде јунаштва. Нарочито кад је чуо кроз
врата, откачена с горње шарке:
– Ко Бога те молим, реци ми. Ништа ти нећу, само реци ко.
Она – ни речи.
Сењка опрезно извири. Леле, нано, нанице: Кнезу у руци
чакија, нишани право у груди Смрти. Оно, да неће ипак да је
убије?
А он баш тад рече:
– Не играј се са мном – пази, могу и да не издржим. Кнезу је
да убије човека – ко да залепи муву.
Она ће весело:
– Можда човека, а ја сам Смрт. Де, пробај мене да залепиш.
Шта је, шта си зино? Ил ме убиј ил се вуци напоље.
Кнез заврљачи нож у огледало и изјури, само се залупише
спољна врата.
Скорик истего врат и има шта да види: Смрт се окренула, гледа
се у напрсло огледало, а лице јој у том огледалу ко уваћено у
паучину од пукотина. Некако је чудно зурила у себе, ко да нешто
није могла да разуме. Ал је ипак видела Сењку како вири.

70
 Окренула се, каже:
– Вратио си се? Храбар си. А кажеш плашљив ко врабац. Не,
ниси ги ни јастреб ни врабац, личиш ми на брегунца.
И насмеши се – све ти је то за њу лањски снег. Сењка седе на
канабе и поче да навлачи чизме због којих су почеле невоље.
Тешко је дисао, ипак се силно испрепадо.
Она му пружи рубашку.
– Видиш, ставила сам свој знак на тебе. Сад ћеш бити мој.
Он тек тад спази да она није само зашила подеротину, него је,
док је он спаво, још извезла цветић, ал сав чудан: усред среде око,
налик на њено, а латице – змијице разнобојне с рашљастим
језичцима.
Схватио је да се шали за знак. Обуче рубашку и рече:
– Баш ти фала.
Њено лице било је сасвим близу и мирисало је нарочито,
истовремено на слатко и на горко. Сењка прогута кнедлу, затрепта
очима, заборави све на свету, чак и Кнеза. Није хтела да се мази с
Кнезом. Значи, не воли га?
Скорик начини малешан корак да јој се примакне још мало,
нешто га као повуче напред, ко травку на ветру. Ал није му се дало
да мрдне рукама, да је загрли, ил шта већ, није имо петље.
Она се насмеја, помилова га по рашчупаној коси.
– Не гурај се, – вели – комарчићу, у ватру. Крилца ћеш да
опрљиш. Него, боље, ево шта да урадиш. Јеси л’ чуо шта је Кнез
причо за благо? Је л’ знаш Сињухина, шкрабало? Он живи испод
Јерошенковског свратишта, у Ветошном подруму. Онако, јадно
изгледа, нос му ко шљива. Била сам једном код Сињухина, кад му
је син лежо од шарлаха, доктора сам му водила. Иди, упозори га
да покупи своје и да спасава главу с Хитровке. Кажи да се Кнез
спремио ноћас да га посети.
Брегунац – још којекако, није нека увредљива птица, ал је за
комарчића увуко усну међ зубе. Она схвати, и још се више
насмеја.
– Ево га, надиго нос. Добро, де, пољубићу те једанпут. Ал само
без глупости.

71
 Није поверово – мислио: спрда се са сирочетом. Али је усну
ипак избацио, другу прилепио уз њу и напућио их у трубицу. А
шта ако га стварно пољуби?
Није га преварила, дотаче га устима, па одмах стаде да га гура:
– Трчи Сињухину. И сам си видо колко се Кнез острвио.
Сењка је крено од њене куће и опрезно, малим прстом, пипо
усне – гле, молим те, ко да горе у ватри. Пољубила их главом –
Смрт!

72
 Како је Сењка трчо и крио се, а после и
штуцо

Т
о што Скорик није стиго до шкрабала – није његова
кривица, за то је било других разлога.
Он је, поштено, што јес – јес, од Смрти крено у
Потколокољни сокак, где је Јерошенковско свратиште. У њему,
горе на спратовима, има станова с бројевима, тамо ноћу и по
иљаду људи рче, а доле, под земљом, страшно дубоки подруми, и
тамо исто живи разни свет: крпе, који прешивају крадену одећу,
невољници од оних најсиромашнијих, а и шкрабала исто.
Шкрабала су свет који жестоко пије, ал ипак не баш до задње
крајности јер треба да држе перо у рукама, и да правилно сложе
речи на артију. Њихов је занат да неписменима пишу писма и
разне срцепаратељне поруке, а ко уме – боме и какву прописну
молбу. Цена зависи од дужине: за једну страну пет копејки, за две
девет и грош приде, за три – тринаест.
Од Јаушког булевара до Јерохе (Јерошенковско свратиште
обично се тако звало) није било далеко, ал свеједно Сењка није
стиго куд је крено.
Кад је замако за ћошак и ушо у Потколокољни сокак (већ се
видо улаз у Јероху), Сењка је уђанио таку ствар да се укопо на
месту.
Поред Михејке Буљине, држећи га за раме, стајао је дежмек у
коцкастом оделу и халбцилиндру – исти онај Кинџа којем је Сењка
пре недељу дана дрпио зелене перле. Таквога кад једном видиш,
више га не заборављаш. Образи дебели, боје дозреле репе, очице
узацке, нос затупаст, ал свеједно с грбином.

73
 Буљина се држо мирно, кезио зубе. А шта је имо да се плаши?
Кинезу су иза леђа (а он, будала, није сконто) стајали хитровачки
мангупи, двојица. Михејка примети Скорика, намигну му: ко вели
– чек да видиш, сад ће вашар да буде.
Како да не погледа нешто тако?
Сењка приђе ближе да чује, па застаде.
Чује како Кинџа пита (говори скроз чудно, ал може понешто
да се разуме):
– Буринакун, ди твој дуруг? Сто брзо тртци. Онако мрсав, коса
тцупава, отци сиве, нос скроз у пегама?
Гле ти њега, све је запамтио, некрст, чак и пеге. И како ли је
само нашо Михејку? Гарант: залуто на Хитровку и случајно га
спазио.
Ал тад Сењка примети да Кинез у руци држи стару капу с
напрслим штитником. Баш је кликераш! Није се он тек тако овамо
довуко, него намерно – да нађе своје перле. Укопчо је да су момци
били с Хитровке (или су му, можда, кочијаши рекли, они имају
извежбано око), проњушко овде и цапно Буљину. Михејка не зна
да пише, па на свим својим дроњама, да му не мазну, црта буљину.
Ево му га сад то његово цртање – долијо због њега. Мора бити да
се Азијатац силно истабано с капом што је испала на Сретенки,
запиткиво лево и десно – чија ли је. И дозно, ал о главу ће да му
се обије. Боље је било косооком да се овамо није завлачио и да
Буљину није вато за рукав. Напуцаће му сад ону његову округлу
њушку што личи на палачинку.
Михејка му одговори:
– Кој, бре, „дуруг“? Шта је, Кинџа, да се ниси наждро неке
роткве кинеске? Први пут те видим.
Размето се Буљина пред ортацима – јасна ствар. Кинез махну
капом.
– А ста је ово? Каква је ово птитцица?
И прстом показује поставу.
Џаба му све то. Сад ће за те куглице од седамдес копејки
Кинџи да скркају њухару, и то му је сва корист. Чак му га би жао.
Пик, окретан дечко с Поткопајевског сокака, већ је чучно иза тице

74
и ослонио се на руке. Сад ће Буљина да декне жућка, и почиње
спрдачина. Без чакшира ће да оде, а још ће да му преброје руке и
ребра.
С трга и из сокака бленула су зијала, кезила се. Прође чак
рубом пијаце и Будочник с новинама у руци, погледа преко сивог
листа, зевну и откланца даље. Нормална ствар кад се тица черупа.
А што се завлачиш куд те нису звали!
– Јој, немој да ме плашите, чикице, јер ћу да сквасим гаће –
подругну се Буљина. – А за капче, фала вам. Клањам вам се за
њега, а ово је приде, од срца вам дајем.
И истог часа акну Кинеза у зубе!
Или, боље рећи, нанишани у зубе, ал косооки чучну, те
Михејкина песница удари у празно, а сам Буљина се од замаха сав
изокрено. Тад Кинез крену у исто време десном руком и левом
ногом: дланом чукну Михејку у потиљак (лако, ал се Михејка
забоде у прашину и остаде да лежи), а штиклом Пика у уво. Пик
се исто прућио, а трећи момак, старији од Пика, надимак му
Бургија, пође да вештог безбожника докачи боксером – и опет
погоди ваздух. Кинџа одскочи устрану, звиз Бургију врхом ципеле
у браду (ко је видо да се човек тако ногата!) – овај се скомбрља
наузнак.
Најкраће речено, зијала нису стигла ни честито да зину а сва
тројица момака што су се спремала да черупају кинеску тицу –
већ леже испретурана и нешто им се не жури да устану.
Завртеше људи главама на толко чудо па се разиђоше. А Кинез
чучну крај Михејке и увати га за уво.
– Рудзно, – каже – Буринакун. Скроз рудзно. Ди су
буројанице?
Михејка задрхта од главе до пете – ал сад већ не тера шегу,
него озбиљно.
– Не знам за то буро... буро!... Тако ми мртве мајке! Тако ми
Христа Бога!
Кинез му мало уврну уво и објасни:
– Кугрице, зерене, на контцићу. У завезрају су бире.
А Буљина изнебуха врисну:

75
 – Нисам ја, то је Сењка Скорик! Јао, боли уво! Ено ти га Сењка!
Види ти издајице! Није издржо ни најобичније увртање увета!
Требало би га дати ујки Зоту Ларионовичу на обуку!
Кинез се окрете онамо куд је показо Буљина и угледа Сењку.
Устаде, туђинац ниједан, и пође на Скорика – све онако меко,
ко мачка.
– Сењкакун, – каже – немој да тртцис. Данас немам гета,
ципере – стићи ћу те.
И показа своје штивлетне. Ко вели, нису папуче, нећу да се
саплетем ко ономад.
Ал Сењка је, јасна ствар, ипак потрчо. Иако се клео да више
неће да бега ко зец, запо му, изгледа, такав усуд – да џаба цепа
ђонове – па то ти је. Ако неш у њоњу, дај му га по коњу.
Е, натрчо се овај пут толко да је оно од прошле недеље било
ништа. Прво је Скорик запалио низ цео Потколокољни сокак, па
низ Поткопај, онда Трјохсвјатком, па преко Хитровског трга опет
скренуо у Потколокољни.
Грабио је Сењка жустро, чудо да му потпетице нису
поотпадале, ал Кинез никако да заостане, него га је повр свега,
мешина једна њушката, у трку још и наговаро:
– Сењкакун, немој да тртцис, псућес, па ћес да се разубијес.
И није се нимало задувао, а Скорик само што душу није
испустио.
Добро се сетио да окрене у Свињу, или, друкчије речено, у
Свињински сокак, где је Кулаковка – највеће и најпрозуклије од
хитровачких свратишта. Од поганог страшила Сењку су спасли
кулаковски лагуми. Они су још запетљанији од јерошенковских,
нико их не зна скроз-наскроз. Колко је само одника и пролаза
тамо прокопано – не само да га неће наћи Кинез, него ни сам ђаво.
Сењка је одлучио да не залази дубоко: тамо у помрчини, онако
ненавикнут, мого је и да залута.
Поседео је малко, испушио цигар. Провирио – кад тамо, Кинез
чучи ли чучи код улаза, жмирка на сунцу.
Шта да се ради? Вратио се у подземље, прошетао доле тамо-
вамо, још мало пушио, пљуцкао на зид (није било занимљиво – у

76
мраку не видиш куд си потрефио). Крај њега су се мотале сенке,
кулаковски становници. Сењку нико није пито што се ту начетио.
Види се да је њихов, хитровачки, и шта ћеш више.
Опет вирну да види тек онда кад је испред улаза већ горео
петролејски фењер. Чучи Кинез, кучкин син, ама да се мрдно с
места. Досадне ли нације!
Ту се Сењка растужи. Шта сад, зар ће овако да продрежди цео
живот у кулаковским лагумима? Трбух га је издо, а и посо је имо,
збиљски, да опомене шкрабало.
Опет сиђе доле, поче да цуња по однику (исто ти је да л’ га звао
одник ил пећина – зидови су час камени, клизави, час земљани).
Гарант мора да има и други излаз, не мож друкче.
Увати за руку првог Кулаковца који је изронио из мрака.
– Буразере, ди одавле још може да се изиђе?
Овај се отрже, опали му по матери. Добро те га не чачну
ножем, таки су ти Кулаковци.
Наслони се Скорик на зид, поче да мозга како да извуче главу
из ове јаметине.
Наједаред тик испод њега, тамо где је стајо, отвори се рупа –
црна, влажна. И одонуд крену да излази космата главурда и Сењку
трас челом у цеваницу.
Овај врисну:
– Свјат, свјат! – и одскочи устрану.
А главурда стаде да га грди.
– Шта си се раширио? Скроз си ми брлог заградио! Е, шта се
овде вуче шљама бангавога!
Тек тад се Сењка досетио да је то „кртица“ изишла своје
јазбине. У подземној Хитровки био је нарочит сталеж, „кртице“,
које су преко дана боравиле испод земље, а ако су и излазиле
напоље, онда је то било ноћу. За њих се причало да пазе тајна
скровишта с врућом робом и за то од ваљара-муљара,
препродаваца, добијају мали део за јело и пиће, а одећа им
никаква и не треба јер који ће им под земљом одећа?
– Чика „кртице“! – баци се Сењка на њега. – Ти овде знаш сваки
буџак. Изведи ме напоље, ал не на врата, него некако друкче.

77
 – Друкче не може – рече „кртица“ исправљајући се. – Из
Кулаковке има излаз само на Свињу. Ако ме најмиш могу да те
водим у други лагум. Буњинка – десет копејки, Румјанцевка
седам, Јероха петнес...
Скорик се обрадова:
– Оћу у Јероху! То је још боље нег напоље!
Па у Јерохи живи Сињухин.
Закопа по џеповима – и баш нађе петнестицу, задњу.
„Кртица“ узе новчић, гурну га у уста, под образ. Ману руком:
ајд за мном. Да ће да побегне с парама, а газду да остави самог у
мраку – Сењка се није бојо. За „кртице“ су сви знали да су
поштене, јер ко ће да им повери плен ако нису?
Важно је било да не заостане. „Кртици“ је лако, навико је, он
је и без светла све мого да види, а Сењка је корачо онако насумице,
само је бројо завијутке.
Прво су ишли право и ко мало наниже. После водич настави
четвороношке (Сењка је сконто само по звуку), поче да се
провлачи налево, у некакву рупу. Скорик – за њим. Пузали су тако
једно можда десет сажења па пролаз постаде виши. Из њега су
ударили десно. После опет лево; под место каменог постаде мек,
земљан, а погдегде и блатњав – под ногама је све зацмоктало. Још
једном лево и опет лево. Тамо ко да је нека пећина и однекуд
повуче промаја. Из пећине се попеше степеницама, није било
високо, ал Сењки се свеједно нога омаче и крљну колено. Горе
шкрипнуше гвоздена вратанца. Иза њих је некакав одник. Скорику
се после пролаза где су пузали четвороношке овде учини светло.
– Ево ти Јероха – први пут за све време прозбори „кртица“. –
Одавле мож да се изиђе ил код Татарске крчме, ил у
Потколокољни. Ди ћеш ти?
– Ја би, чико, у Ветошни подрум, код шкрабала – замоли
Сењка и за сваки случај слага. – Тео би да ми наките писамце
ћалету и кеви.
Подземни човек поведе га десно; кроз велики камени подрум
с округлим таваницама и дебелим дирецима од цигле, па одник,
па опет велики подрум и опет изиђоше у одник, шири од свих
пређашњих.

78
 – Аха – рече „кртица“ и скрену иза ћошка. Кад Сењка нахрупи
за њим, овај ко да је у земљу пропо. Иза ћошка се сивело – тамо
је, близу, био излаз, ал „кртица“ сто посто није запалио онамо,
него се завуко опет у неку рупу.
– Шта, стигли смо, је л? – довикну Сењка незнано коме.
Од таванице и зидова одбило се: „ел-ел-ел“.
А после пригушено, стварно ко испод земље: „Аха.“
Значи то је то, Ветошни подрум. Кад мало боље погледа, Сењка
разабра с обе стране дашчана вратанца. Закуца на једна и довикну:
– Ди овде живу Сињухини?
Иза врата се неко одазва, мада не одма:
– Шта је, оћеш да пишеш артију? – упита дрхтави глас. – То
могу и ја. Имам бољи рукопис.
– Не – рече Сењка. – Он ми је, гад један, дужан пô рубље.
– А-а – отегну глас. – Иди десно. Трећа врата.
Испред врата на која је био упућен, Скорик застаде, ослушну.
А шта ако је Кнез већ тамо? Ала би се насуко.
Ал не, унутра је била тишина.
Покуца: прво лако, после песницом.
Опет тишина.
Да нису отишли некуд? Ма, јок. Кад се боље погледа, оздо,
испод врата помаља се светлост, чкиљава.
Гурну врата – она се отворише.
Сто од дасака, на њему патрљак од свеће у глиненој чинијици,
поред њега иверје – луч. Мало шта је засад још могло да се види.
– Здрави били – рече Сењка и скиде капу.
Нико му не одговори. Није било времена за пусту причу – шта
ако бане Кнез!
Зато Сењка запали луч и подиже га изнад главе: дедер да
видимо шта је то код Сињухина? Што ћуте?
На клупи крај зида лежала је жена, спавала. На поду поред
клупе – детићак, сасвим мали, једно три ил можда две године.
Жена се извалила на леђа, покрила очи нечим црним. Тако је,
ама баш исто, ујна, жена Зота Ларионовича, ноћу стављала на очи

79
вату натопљену жалфијом, да не буде бора. Блесаче су жене, то
свак зна. Бациш поглед на једну такву – смрзнеш се од страве: ко
да има рупетине на фаци место очију.
– Еј, тетка, устај! Није време за чмавање – рече Сењка
прилазећи. – Ди ти је муж? Имам нешто важ...
И загрцну се. Нису јој то биле ватице, него текућина. Усирила
се у очним дупљама ко у јамама, и још је преко слепоочница
процурела према ушима. И није била црна, нег црвена. И врат је
у Сињухиновице био сав мокар, сјајан.
Сењка је прво неко време само трепто очима и тек после
сконто: срокали жентурачи гркљан, па јој још очи ископали – ето.
Хтеде да врисне, али му се оте само:
– Хик!
Чучну да види малца. И овај је био мртав, а уместо очију – две
тамне подеротине, само мале, ко и он што је мали.
– Хик – рече Сењка. – Хик, хик, хик.
И после је штуцо без престанка, није мого да престане.
Узмаче од грозне клупе и спотаче се о нешто меко. Само што
није пао.
Посветли, кад тамо – лежи деран, једно дванес година. Уста
отворена, зуби светлуцају. А очију опет нема, извађене.
– Јој! – успе најзад Сењка да викне. – Јој, леле мене!
Хтеде да пали на врата, ал се наједаред из ћошка где је
помрчина зачу глас.
Мићуша – позва глас тихо, жалостиво. – Је ли отишао? Ваљда
није такао мајчицу? Је ли? Не чујем... Видиш шта је животиња са
мном урадила... Дођи, дођи овамо...
Тамо у ћошку била је цицана завеса.
Скорик штуцну једном, двапут. Да л’ да бега ил да приђе?
Приђе. Размаче завесу.
Спази дрвени кревет. На њем је лежо човек, опипаво груди
скроз мокре од крви. Ни он није имо очи ко ни други. Биће да то
беше главом шкрабало Сињухин.

80
 Сењка хтеде да му објасни да су и тај Мићуша, и мајчица, и
малац на смрт преклани, ал само штуцну.
– Ћути и слушај – рече Сињухин облизујући усне и ко смешећи
се. Сењка се окрену да не види тај осмех без очију. – Слушај, јер
ми снага отиче. Умирем, Мићуша. Али није то важно, ако. Живео
сам лоше, грешно, па ћу макар умрети као човек. Можда ће за
мене бити опроштаја... јер нисам му одао! Све ми је груди избо
ножем, очи исекао, али ја сам издржао... Направио сам се да сам
тобоже мртав, а овамо, жив сам! – Шкрабало се засмеја, а у грлу
му нешто закркља. – Слушај, синко, и памти... Оно тајно место о
којем сам говорио, е, до њега се стиже овако: знаш ли ону
подземну салу са сводовима, где су стубови од цигле? Ама, знаш,
како да не знаш... Тамо иза крајњег десног стуба, у самом углу,
може да се извади доњи камен... Тражио сам где ћу од мајчице да
сакријем флашу, па сам случајно натрапао. Кад извадиш камен и
склониш га, можеш да извадиш и друге, оне изнад њега... Увуци се
онамо, не бој се. Тамо је тајни пролаз. Даље је просто: само идеш,
идеш... Изићи ћеш право у оставу где је благо. Најважније је да се
не плашиш. – Глас му се сасвим утиша, тако да је Сењка моро да
се наднесе, а још му је и та проклета штуцавица сметала да чује. –
Благо... Огромно... Свега ћете имати. Живите лепо. Не помињите
тајка по злу...
Сињухин више не рече ништа. Скорик га погледа: усне
развучене у осмех, а он више не дише. Преставио се.
Прекрсти се Сењка, маши се да покојнику, ко што је ред,
склопи очи, ал само отрже руку.
Више није штуцо, само је дрхто без гласа. И не више од страха,
заборавио је на страх.
Благо! Огромно!

81
 Како је Сењка тражио благо

Ј
асно, био је сав ван себе после нечег оваквог.
Час је мислио: како земља може да носи изрода, ни на
детићка малога да се сажали, па му још и очи ископо,
мрцина. А и Кнез ти је цвећка! Тобож поштен пљачкаш.
Што држи покрај себе таквог безобразника што живим људима
копа очи?
После је опет у мислима бежо од ове грозоморије и почињо да
замишља благо, ал све некако магловито: нешто ко царске двери
у цркви. Све сија, светлуца, а ништа да разазна како ваља. Још је
замишљо шкриње, у њима сребро и злато, драгуљи свакојаки.
Даље окрете на брата Вању – како ће га обићи, како неће да му
поклони дрвенарију тесану, с репом од лике, нити ону поњу-
наказу ко судија Кувшиников, него правог-правцатог галопера
арапске крви, и уз њега фина кола на федере.
И Смрт му је, то се подразумева, пала на ум. Ако буде имо
огромно богаство, можда ће и она да га погледа другим очима. Па
неће да буде шкрбав-пегав, неће да буде комарац и брегунац, него
Семјон Трифонович Скориков, самостални каваљер. И ондак...
Шта „ондак“ – ни сам није знао.
Чим изиђе из језиве собе, потрча назад, у најдаљи подрум с
трбушастим стубовима од цигле, Сињухин је, мора бити, о њему
причо.
„Крајњи стуб“, ал који, с којег краја, овог ил оног?
Ваљда онај што је најдаље од Сињухиновог стана.
Иако је Сењка био ко пијан од свега што се издогађало, сетио
се да узме с астала шибице и остатак луча.

82
 У најдаљем ћошку чучну, упали шибицу. Угледа тесано
камење озидано на старински начин, сваки величине сандука. Чик
га помери.
Кад пламен утрну, Скорик напипа прстима ивице, покуша
овако, онако, ал ни макац. Покуша да помери суседни – исто.
Добро. Пређе у други ћошак, с десне стране. Сад није запалио
шибицу него луч. Посветли лево-десно. Камење је и ту било исто,
само се код једнога, доњег, црнело на саставима. Чек-чек.
Довати, повуче и камен попусти, чак прилично лако.
Извуче, помери, све тешко стењући. Из рупе је баздило на
влагу и загушљиво.
Сењку опет обузе дрхтавица. Па Сињухин је истину казо! Тамо
има нешто!
Други камен, повр првога, лакше је изишо – био је малко шири
од доњег. Трећи још шири и исто без малтера. Свега је повадио пет
комада. Онај скроз горњи имо је једно три пуда, ако не и више.
Сад се пред Сењком црнео отвор – сасвим да човек може се
провуче, ако ће постранце и да се сагне.
Прекрсти се и пође.
Чим се прогурао, одма је било комотније. Двоумио се да л’ да
за собом камење врати на место. Ал је одусто – ко ће да се завлачи
у ћошак подрума? Без ватре ионако нико не мож да види отвор, а
житељи Јерохе не пале ватру.
Сењка је, уз то, био страшно нестрпљив да што пре стигне до
блага.
Запали луч који се био угасио.
Пролаз је био широк једно аршин и по, с ниске таванице
висиле су неке суре крпетине – да л’ паучина, да л’ прашина.
Одоздо нешто запишта – пацови. Њих је по подрумима тушта и
тма, овде ти је њина пацовска отаџбина. Ал ови су били
безобразни. Један је Сењки скочио право на чизму, зарио зубе у
набор на сарама. Чим га је отресо, већ је други наскочио. Ал имају
петљу!
Затрупка ногама: мрш, бре, проклетници.

83
 И после, док је ишо кроз пролаз, сваки час су му се око ногу
мувале ове сиве, шпицасте њушке. Из помрчине, ко неке капљице,
севале су њихове зле очице.
Ортаци су му причали како су прошле зиме пацови
пошандрцали од глади, па су пијандури што је заспала у подруму
изели нос и уши. Дојенчад у колевци, ако се оставе да нико не
пази, често скроз изгризу. Ма, нема везе, умири Сењка самог себе.
Па нисам ни пијанац ни дојенче. А чизме не могу да прогризу.
Кад је луч догорео, није палио нови. Шта ће му? Пут је ионако
један.
Колко је ишо по мраку тешко је рећи, па опет није било баш
много.
Раширених руку пипо је по зидовима, бојо се да пропусти ако
има пеко скретање или рачвање.
Боље да је пипо таваницу: налетео је тиквом на камен тако да
му је све звонило у ушима, па се закотрљаше још и точкови пред
очима, жути. Погну главу, начини три корака и зидови под обема
рукама нестадоше.
Запали луч.
Показало се да је из ниског пролаза доспео у неки трап. Можда
је го баш остава о којој је Сињухин причо свом мртвом сину?
Таваница је ту била благо таласаста, од уске цигле, не би реко
да је висока, ал опет руком не мож да се довати. Цигла се понегде
осула, по поду попадали комадићи. Просторија није била ни
нарочито велика, ни мала. Од зида до зида, можда, једно двајес
корака.
Сењка није спазио никакве шкриње.
Код десног зида, а и левог, била је по једна велика гомила
прућа. Приђе – не, није пруће, него гвоздене шипке, скроз
поцрнеле.
Насупрот пролазу из којег је изишо Скорик некад су, изгледа,
била врата, само што су скроз до врха засута смрвљеном циглом,
камењем и земљом – не мож да се прође.
Па ди је то велико благо због којег је Сињухина и целу његову
породицу задесила онако страшна смрт?

84
 Можда је укопано испод земље, а Сињухин није стиго да
исприча?
Сењка клекну четвороношке и поче да пузи по поду, да куцка.
Луч је догорео – запалио је други.
Под, исто од цигле, одазивао се глувим звуком. Насред оставе
натрапо је на велику врећу од дебеле штављене коже, сву трулу,
пропалу. Унутра, међутим, нешто звецну.
Ето га!
Изврну је, протресе. На под се звонко просуше некакве ко
латице, ил крљушт, ниједна није већа од нокта на малом прсту.
Мало је тога било, једно две прегршти.
Можда је злато?
Неће бит – крљушт је била тамна и сјајна.
Сењка је чуо да се злато проба на зуб. Загризе један листић. На
укус је био прашњав, а да га прегризеш – не иде. Ђаво би га знао.
Можда је стварно злато?
Насу листиће у џеп и настави да пузи. Још је три луча изгорео,
цео под обрисо коленима, ал више ништа није нашо.
Седе на задњицу, подбочи главу, сневесели се.
И то ми је благо. Значи, Сињухин је бунцо?
А можда је тајно спремиште у зиду?
Скочи на ноге, узе гвоздену шипку с гомиле и баци се на
куцање зидова.
После краткога времена заболеше га уши од громогласног
одзвањања – то је све. Ништа паметно није искуцо.
Извади из џепа листић, подиже га до самог пламена. Прегледа
кованицу: човек на коњу, некаква словца неразумљива. Ко да је
неки новчић, само крив, ко ижвакан.
Сав разочаран опет нађе врећу, поче да опипава испод
поставе. Нашо је још две латице и новчић округо, прави, већи од
рубље. На њему је био искован брадати тип и исто слова. Пара је
била сребрна, то је Сењка одма провалио. Сигурно је овде таквих
била пуна врећа, само што је Сињухин све покупио и поново некуд
сакрио. Сад тражи ди га ниси сејо.

85
 Шта ће, куд ће – Сењка крену натраг кроз подземни пролаз, не
баш сасвим празних шака.
Ето, сребрњак округли. Ето, листићи – да л’ су сребрни ил
бакарни, не зна се. Ма, и да су сребрни – слаба је то вајда.
Гвоздену шипку којом је куцо по зидовима узе са собом да тера
пацове. А и иначе ће добро доћи – пријатна је била на додир, добро
је лежала у шаци.

86
 Како је Сењка долијо

И
ако у тајном скровишту није било блага, ипак, кад
изиђе из отвора, врати камење на место. Требало би да
се врати с добром уљном лампом и да мало боље то
претражи. Шта ако нешто није запазио?
Од оног места где је „кртица“ питала на који излаз да га води,
Сењка сад није пошо десно нег лево, да не доспе у Ветошни
подрум. Опет да пролази поред врата где леже мртваци без очију?
Фала лепо, баш нам не треба.
Сад се Скорик сам чудио својој одлучности – како то да после
онолког ужаса није отрчо из Јерохе колко га ноге носе, него је још
пошо да тражи благо? Ту је или једно, ил друго: ил је он, шта год
било, ипак чврст момак, ил је много грамзив, па му је
користољубље јаче од страха.
Баш је на то мислио кад је на бочна врата стиго пред Татарску
крчму.
Изиђе из свратишта и зажмири од светлости. Ко би реко, већ
јутро, сунце се пресијава на звонику Николе Поткопаја. Целу је
ноћ пропузо под земљом.
Ишо је Сењка Потколокољним сокаком, гледо у небо, како је
оно ведро и весело, ко с белом чипкицом. Боље би му, уместо што
блене у облачиће, било да је гледо лево и десно, тикван један.
Налете на неког човека – тврдог, ко да је од гвожђа изливен.
Удари о њега, а човек се и не помаче.
Јој, мила мајко, Кинез!
Од свега и свачега што му се сручило на главу Сењка је на њега
скроз-наскроз заборавио, а он је, жилавко један, целу ноћ
продреждо на улици. И то за седамдес копејки! А да је тим

87
шугавим перлама цена којим случајем, рецимо, три рубље, па тај
би се, гарант, обесио.
Осмехну се косооки:
– Добуро јутро, Сењкакун.
И пружа краткопрсту шапу – да га увати за крагну.
Ете ти га на!
Скорик ти њега гвозденом шипком, оном из лагума, звиз по
руци! Штета што ју је измако, страшило једно праћакаво.
Охохо, опет весеље, давно се нису играли јурке. Окрете се
Сењка па распали низа сокак.
Само овог пута није далеко утеко. Кад је стиго до дотераног
господина са штапом (и како ли је само овакав гиздавац залуто на
Хитровку), закачио се џепом за дршку од штапа. Чудо једно како
шетачу не излете штап из руку, ко што би био ред, него обрнуто –
Сењка ко да се наједном укопа на месту.
Гиздави лагано привуче штап, а с њиме и Сењку. Човек је био
онако солидан, у црном свиленом шеширу ко сулундар, имо је
штиркану крагну. И фаца му глатка, лепушкаста, само баш није
млад, седи му зулуфи.
– Откачите ме брзо, чикице, тако вам Бога! – повика Сењка јер
му је Кинез већ био за петама.
Није трчо, полако је прилазио.
Наједаред се лепи господин насмеши, мрдну црним
брчићима, па ће, малко замуцкујући:
– Н-наравно, Семјоне Скорикове, пустићу вас, али не пре но
што ми вратите моје бројанице од жада.
Сењка зину. Зна му име, презиме?
– А? – рече. – Шта? Каке бројанице?
– Оне што сте дигли моме камердинеру Маси п-пре осам дана.
Ви сте окретан младић. Одузели сте нам подоста времена,
приморали сте нас да јуримо за вама.
Тек тад га Скорик познаде: исти онај господин што га је видо с
леђа у Ашчеуловом сокаку, кад је улазио у кућу. И седи зулуфи, и
замуцкује.

88
 – Не замерите – настави муцавац ватајући Сењку за рукав
само с два прста, ал јака ко клешта. – Али Маса се уморио од ј-
јурцања за вама, њему, знате, није шеснаест година. Мораћемо да
предузмемо мере предострожности и да вас привремено окујемо.
Дозволте вашу ш-шипку.
Гиздавац оте Сењки гвожђурију, дограби је за крајеве,
намршти глатко чело и цап – наједаред обави шипку Скорику око
ручних зглобова! Тако лако, ко да је нека жичка.
Е, која снага! Скорик се толико запрепасти да се чак не даде у
вику – ко оно, што се истресате на сироче.
А снагатор подиже витке обрве – ко да се и сам зачудио својој
снази – па каже:
– Занимљиво. Дозволте да вас упитам, откуд вам ова
стварчица?
Сењка одговори ко што се ваља:
– Зини да ти кажем, на нос ти га намажем, то зна ћуран сваки,
паз да те не ...
Руке су му биле ко у букагијама, никако није мого да се
искобеља из гвозденог чвора, колко год се трзо.
– Додуше, у праву сте – помирљиво се сложи бркати. – Моје је
питање нескромно. Имате право да не одговарате. Дакле, где су
моје бројанице?
Тад већ и Кинез приђе. Сењка зажмури – сад ће да крене да
деље, ко оно Михејку и ортаке.
И само му се оте:
– Код Ташке! Поклонио сам јој!
– Ко је Таска? – упита Кинџа којег је гиздавко назво Маса.
– Моја женска.
Лепи господин уздахну:
– Разумем, узимати поклон назад од д-даме непријатно је и
непристојно, али схватите и ви мене, Семјоне Скорикове. Те
бројанице имам већ готово петнаест година. Знате, човек се
навикне на ствари. Уз то, за њих ме везује једна п-посебна
успомена. Хајдемо к мадмазел Ташки.

89
 Оно „мамзел“ је Сењку увредило. Откуд он зна да је његова
женска – „мамзел“? Оно, Ташка то и јесте, ал ништа ни близу томе
о њој не беше речено. Шта ако је Ташка поштена? Скорик хтеде да
се заузме за Ташкину част, да безобразнику одбруси по заслузи,
ал кад пажљивије погледа његове мирне плаве очи, одлучи да се
не џапа.
– Добро, – избрунда – ајдемо.
Кренуше натраг Потколокољним сокаком.
Маса, жута њушка, држао је за један крај шипку којом беше
завезан Сењка, а други мучитељ је ишо сам за себе, само је куцко
штапом по калдрми.
Стидео се Скорик што га, ко неко кученце, воде на повоцу. Ако
га види неко од ортака, има да пукне брука. Зато се трудио да иде
ближе Кинезу, ко да су, прибогу, другари ил, можда, имају неки
заједнички посо. Овај схвати Сењкине муке: скиде своје
капученце па га пребаци преко повезаних руку. Ма, и он је човек,
разуме ствари, ако и није руска душа.
Поред главног улаза у Јероху, на углу, сјатио се грдан свет. На
самим вратима штрчала је шапка с чварком. Позорник! Стајо је
поносит, строг, никог није пушћо унутра. Сењка је одма сконто у
чем је штос – гарант су нашли поклане Сињухине, а у гомили се
причало свашта.
Један, наизглед сметлар, од оних што по ђубриштима скупљају
старудију, гласно је толково:
– Влас је сад дала таку наредбу. Да се Јероха затвори и
ишприца инфекцијом, јер од ње по целој Москви миле бацили.
– Шта мили? – уплаши се жена пребијена носа.
– Бацили. Ил, како би рекли, мишови, пацови, ако ћемо по
простачки. А од њих иде колера, јер неки што живу у Јерохи те
бациле ждеру кад су гладни, а послен их надима од пацовског
меса, па имаду ветрове. И влас то чула, па ето ти сад.
– Шта лупетате, поштовани, само људима пуните главу –
укори сметлара испијени човек у одрпаном сакоу, мора бити од
шкрабала, ко покојни Сињухин. – Тамо се догодило убиство.
Чекају пристава и истражитеља.

90
 – Јес, сад ће због таке ситнице да праве оволку гужву – не
поверова сметлар. – У „Робији“ ево данаске двојицу заклаше, па
ништа.
Шкрабало спусти глас:
– Мени је комшија причао да је тамо чудо и покор. Наводно,
помлатили неку силну дечицу.
Људи унаоколо стадоше да охћу и ахћу, да се крсте, а господин
чије су перле начуљи уши и застаде.
– Убили д-децу? – упита.
Шкрабало се окрену, угледа достојанствена човека, скиде
капу.
– Тако је, милостиви. Ја лично нисам био очевидац на лицу
места, али Иван Серафимович из Ветошног подрума чуо је како
позорник док је трчао у станицу успут прича себи под нос: „Ни на
децу да се не сажале, крволоци једни.“ И још нешто о ископаним
очима. Мој комшија је човек поштен, чист као суза, не би слагао.
Пре је служио у акцизи, жртва судбине, као и ја. Принуђени смо
да зебемо по овим страхотним местима из разлога што...
– Ископане очи? – прекиде овај што је Сењку укебо, и тутну
шкрабалу новчић. – Ево, држите. Дедер, Маса, да завиримо, да
видимо шта се то тамо д-десило.
И пође право на врата свратишта. Кинез повуче Скорика за
њим. Е, ако негде Сењка није тео да иде ни за белу погачу, онда је
то био Ветошни подрум.
– Ма шта има тамо да се гледа? – закука Сењка опирући се. –
Шта све неће свет да надроби.
Ал господин већ приђе позорнику, климну му – овоме ни на
крај памети не беше да зауставља тако важног господина, само
стаде мирно и салутира.
Сишавши низа степенице у подрум, гиздавац замишљено
промрмља: – Ветошни подрум? То је, чини се, лево и после десно.
Знао је однекуд, о чуда Господњег. И кроз оне мрачне однике
ишо је брзо, одлучно. Сењка се на то много зачудио. Он се вуко
одостраг и стално кењко:
– Чика Кинез, ајд да га овде сачекамо, оћеш? Ајде, чика Кинез!

91
 Овај се заустави, окрену се према њему и овлашно чвркну
Скорика по челу.
– Ја нисам Кинез, ја сам Јапанац. Разумес?
И повуче га даље за собом.
Види, молим те! Реко би човек, Кинез или Јапанац – исти
кривак, њушка косоока, а они ти разликују један другог, и још се
вређају.
– Чика Јапанац, – исправи се Сењка – нешто сам много
уморан, понестало ми снаге.
И хтеде да седне на под, бајаги скроз изнемого, ал онај Маса
запрети песницом, убедљиво, па Сењка умуче и помири се са
судбином.
На улазу у стан Сињухина стајао је Будочник главом: прав,
висок, ко Иван Велики, руке прекрстио одостраг. На поду је
горела лампа, петролејка.
– Будников? – зачуди се господин. – Још сте на Хитровки? Ко
би рекао!
А Будочник се још више пренерази. Зину на гиздавог, затрепта
очима.
– Ерасте Петровичу – вели. – Ваше високородије! – И руке
исправи у став мирно. – А причало се да сте мењали руско
пребивалиште за инострано?
– Јесам, јесам. Али посећујем понекад родни град као п-
приватно лице. Је ли, Будникове, да ли се ви овде још мангупирате
као некад или сте се уозбиљили? Ох, нисам стигао ја до вас, није
било времена.
Будочник се осмехну, ал не баш широко, него онако малчице,
деликатно.
– Нисам ја у тим годинама да се мангупирам. Време је да
мислим на старост. И на душу.
Гле сад, молим те! Овај господин, испада, није било ко –
Будочник се лично испрсио пред њим, стоји ко стрела. Никад
Сењка није видо да Иван Федотович пред било киме стоји тако
мирно, па чак ни пред самим приставом.
Будочник погледа Сењку испод ока, натушти космате обрве.

92
 – А шта је с овим? – пита. – Да вам није штогод наштетио?
Само реците, у прашак има да га сатрем.
Онај што се зове Ераст Петрович рече:
– Ништа страшно, ми смо већ решили наш к-конфликт. Је ли
тако, Сења? – Скорик стаде да клима главом, ал занимљиви
господин није гледао у њега, него у врата. – Шта се то овде код вас
десило?
– Једно такво кривично зверство какво чак ни на Хитровки
нико није видо – суморно извести Будочник. – Шкрабало једно с
целом породицом заклан, и то још у крволочном маниру. А ви,
Ерасте Петровичу, боље да идете одавле. За вас је још иха-хај
откад наређено: ко вас од полицајаца примети, одма да обавести
код претпостављених. Сваки час могу да вас затекну на делу
пристав и господин истражитељ... Већ је време да стигну.
Бре, бре, конто је Сењка, овај ти је чова, гарант, од
професионалаца, ал не обичан, него некако скроз нарочит, према
њему су ови московски праве џукеле дроњаве. Е, ал Сењку надари
ђаво да од оваквог принца-генерала подземља дрпи успомену! Ето
какве ти је среће јадно сироче.
А Будочник још рече:
– Пристав је сад код нас Инокентије Романович Сонцев, онај
што сте тели да га изводите на суд. За увреду су страшно
злопамтило.
Ако је мого самога пристава да тера на суд, онда, испада, није
од опаких фаца? Сењка се сасвим збунио.
Ераст Петрович нимало се не уплаши упозорења.
– Не брините, Будникове. Нема смрти без судњега дана. Ма,
ми ћемо б-брзо, једним оком.
Будочник више није бранио, само се склони:
– Ако звизнем, изиђите брзо, не навлачите ме на танак лед.
Хтеде Сењка да остане напољу, ал ђавољи Јапанац Маса није
дао, па чак ни под Будочниковом присмотром.
Рече:
– Јако си вест. И тртцис брзо.

93
 Кад уђоше унутра, Сењка не хтеде да гледа покојнике (доста,
фала, већ се нагледо), него поче да зева у плафон.
У соби је сад било светлије него пре – на асталу је горела
лампа, исто петролејка ко она у однику.
Ераст Петрович је шето по соби, сагињао се, звецко нечим.
Изгледа да је и мртваке преврто, за њушке их, враг ће га знати
зашто, пипо, ал Скорик је намерно окрето главу да не гледа ту
гадост.
И Јапанац је цуњо, онако сам за себе. Сењку је вуко за собом.
Исто се надносио над мртваке, фрфљо нешто по својски.
То је трајало једно пет минута.
Од задаха на заклано Сењки се мало мутило. И још је баздило
на балегу – мора бити од распорених трбушина.
– Шта мислиш? – упита Ераст Петрович свог Јапанца.
Овај одговори нешто неразумљиво, по туђински.
– Мислиш да је манијак? – Господин-опака-фаца замишљено
протрља браду. – На чему засниваш?
Онда Јапанац опет проговори руски:
– Убиство за новац је искрутцено. Ова породица је бира скроз
сиромасна. То је под један. Суруда дрскост – тцак ни марог детцка
није постедео. То је под два. Јос отци. Сами сте рекри, господзине,
да је обелезје манијакарног убиства ритуар. Ста има да копа отци?
Јасно – лудатцки ритуар. То је три. Манијак је убио, нема ста. Као
онда Декоратер.
Скорик није знао који су сад па ти Манијак и Декоратер (ако
је по презимену, ондак су Чивути ил Швабе), а и уопште је мало
шта сватио, ал било је јасно да се Јапанац силно поносио својим
говором.
Ал господина, изгледа, није убедио.
Овај чучну поред кревета где је лежо Сињухин и поче да копа
покојнику по џеповима. А овамо пристојан господин! Мада, кој ће
га знати ко је он у ствари. Сењка погледа иконицу што је била
обешена у ћошку. Помисли: ето, видо Спаситељ како Окац
шкрабала дрљамчи и није га спасо, није се за њега заузео. А после
се сетио како је пуб гађо иконе ножем, исто право у очи, па

94
уздахну: добро те бар овој светој икони није ископо. Ух, нечовек
један.
– Шта то имамо? – зачу се глас Ераста Петровича. Сењка не
издржа, провири преко Масиног рамена. На господиновом длану
био је листић, ама пљунут ко они у Сењкином џепу.
– Ко зна шта је ово? – окрену се Ераст Петрович. – Маса? Или
можда ви, Скорикове?
Маса одмахну главом. Сењка слегну раменима, па је још
намерно избуљио очи: бајаги – у животу није видо тако чудо. Па
ће још и наглас:
– Оклен ја да знам?
Господин га погледа.
– Хм, да – збори. – Ово је копејка из седамнаестог столећа,
искована за време цара Алексеја. Откуд она код сиромашног
шкрабала--пијанице?
Чувши за копејку, Скорик се сневесели. Изем ти „огромно
благо“! Шака копејки, а и оне од цара Радована.
Одшкринуше се врата с одника. Промоли се Будочник:
– Ваше високородије, иду!
Ераст Петрович стави листић на кревет, да се добро види.
– Ево, ево, одлазимо.
– Пођите онуда да се не сретнете с приставом – показа
Будочник. – Тако ћете избити на Татарску крчму.
Господин сачека да изиђу Маса и Сењка. Не би се рекло да се
нешто много журио да бежи од пристава. А и шта ту има да се
трчи: чим чујеш кораке – склониш се у помрчину и нема те.
– Не мислим да је манијак – рече Ераст Петрович своме слузи.
– Не бих искључивао користољубље као мотив з-злочина. Ево,
реци ми шта мислиш, да ли су очи жртвама ископане док су биле
у животу или после смрти?
Маса поразмисли, цмокну устима.
– Дзени и детцици посре смрти, а мускарцу док је јос био дзив.
– И ја сам дошао до истог закључка.

95
 Сењка се стресе: откуд знају да је Сињухин у почетку још био
жив?
Јесу л’ они неки чаробњаци ил кој су мој?
Ераст Петрович се окрену Будочнику:
– Реците, Будникове, јесу ли на Хитровки били слични
злочини, да су жртвама вађене очи?
– Били су, врло недавно временски. Једног трговца којем је
дошло на ум да по мраку залута на Хитровку, тако су удесили.
Опљачкали га, главу разбили, узели буђелар и златан сат. И очи су
му не знам зашто исекли, крокодили једни. А још пре, има једно
две недеље, лишили су живота господина репортера из листа
Голос. Хтео је о јазбинама да напише у новине. Он није поно новац,
сат – искусан човек, на Хитровки му није био први пут. Ал имо је
златан прстен, с брилијантом, није мого да га скине с прста.
Укокали репортера, бештије крваве. Прстен су му са све месом
отфикарили и очи исто повадили. Ето каква је то публика.
– Видиш, Маса – подиже прст лепи господин. – А ти кажеш да
се новац искључује. То није манијак, то је врло обазрив злочинац.
Изгледа да је чуо ону б-бајку о томе да се покојнику на мрежњачи
утискује последње што је пред смрт видео. Па је, ето, човек
опрезан: свим својим жртвама, не изузимајући ни децу, вади очи.
Јапанац зашишта и закрешта нешто на своме – мора бити да
је опсово душманина. А Сењка помисли: ма ви мислите да сте
богзна ко, ваше високородије или ко год да сте. Нисте погодили, у
Окца нема ни труни опрезности, само шунтавило од коке.
– Слика на оку? – уздахну Будочник. – Шта све неће увртети
себи у главу, аспиде једне криминалне.
– Бајка – то је кад није истина, је ри? – упита Маса. –
Татоебанаси? Ераст Петрович потврди:
– Наравно, глупост. Постојала је таква хипотеза, али није
нашла потврду. Овде је интересантно још и ово...
– Иду! – прекиде Будочник нагнувши главу. – Јесте л’ чули?
Сидоренко, онај што стоји на улазу, дрекно је „Здрави били,
вашскоброд!“ – то сам му ја наредио да не штеди грло. За минут,
највише два, биће овдена. Ајте ви, немојте тражити невољу. Шта

96
ће вама, Ерасте Петровучу, ово убиство? Ил ћете можда да га
истражујете?
– Не, не могу. – Господин рашири руке. – Ја сам у Москви због
сасвим друге ствари. Пренесите ово што сам рекао Сонцеву и
истражитељу. Реците да сте сами до тога дошли.
– Све трчим – Будочник презриво искриви уста. – Нека
Инокентије Романович сами мућну главом. Ионако су љубитељ да
се ките туђим перјем. Не бринте, ваше високородије, испипаћу ја
ко то шенлучи по Хитровки, наћу га и својеручно ћу га лишити
живота, тако ми Бог помого.
Ераст Петрович само заврте главом:
– Јао, Будникове, Будникове. Ви се, видим, ништа нисте
променили.
Фала Богу, кретоше напокон из проклетог подрума. Изиђоше
на божји дан код Татарске крчме, па пођоше код Ташке.
Она је с матером седела у Хохловском сокаку: соба с једним
прозором и засебним улазом – за дроцински занат. Тако су живеле
многе фанфуље, само што је код Ташке – а нови дан, а ново цвеће,
већ по томе у каком је расположењу домаћица. Скорик је већ знао:
ако су лево изложени љутићи, а десно споменак – значи да је код
Ташке све добро, да пева и слаже букете. А ако су, да кажемо,
шебој и ноћурак, онда се покрљала с кевом или јој је запо много
одвратан клијент, па је Ташка због тога тужна.
Данас је баш такав дан био, па је још са завесе висила клекова
гранчица, што на језику цвећа значи „нисам рада гостима“.
Била ти рада ил јок, шта ћеш кад те довуку на силу.
Покуцаше, уђоше.
Ташка је седела на кревету, натуштила се горе од облака.
Грицкала је семенке, љуске пљувала у шаку. Ни „здраво“, ни „како
си“.
– Шта оћеш? – каже. – Каке си ово тице довуко? Зашто? Ко да
ми је овде мало ова профукњача.
И показа главом ћоше где се кева ваљала по поду. Опет се,
ваљда, наљоскала негде ко земља, па после пљувала крв, зато је
Ташка сад бесна.

97
 Скорик хтеде да објасни, ал тад му се с руку сроза јапански
сако и паде на патос. Ташка спази Сењкине оковане руке, па ти
скочи с кревета – и на Масу. Ноктима му се зари у дебеле образе
и нададе дреку:
– Пусти га, гаде њушкати! Ископаћу ти те твоје ситне очи!
И још му сручи свакојаке разне речи, за које је Ташка била
опасан мајстор. Чак се и Сењка намрштио, а чисти господин је од
чуда само трепто.
Док је Јапанац једном руком бранио своју жуту лепоту од
разгоропађене фуфе, Ераст Петрович се измаче у страну. За
Ташкино псовање рече с поштовањем:
– Е, да, далеко од отаџбине човек се одвикне од снаге руског
језика. Моро је Сењка да брани Јапанца.
– Стани, бре, Ташка. Смироши се. Шта си навалила на човека?
Знаш оне перле што сам ти поклонио, зелене. Јесу л’ читаве? Дај
им, њине су. Иначе сам награбусио. – И одједном се уплаши. – Да
их ниси продала?
– Шта ти мислиш, да сам ја нека дромбуља замоскворечка па
да продајем поклоне? – увреди се Сењкина пајташица. – Мени,
можда, више нико није ништа ни поклањо. Клијенти се не
рачунају. Твоје перле чувам на добром месту.
Скорик је знао то њено „добро место“ – у кутији испод кревета,
где је Ташка чувала све своје благо: књигу о цвећу, кристалну
флашицу од парфема, чешаљ од корњачевине.
Замоли је:
– Ајде, дај, оћеш? Поклонићу ти нешто друго, шта оћеш.
Ташка пусти Јапанца, засија сва.
– Стварно? Ја би, Сења, желела кученце, белу пудлу. Видла сам
на пијаци. Пудлу, знаш какве су ти оне? Оне, Сења, на задњим
ногама играју валцер, скачу преко конопца и пружају шапу.
– Ама, поклонићу ти је, кад ти кажем, оћу. Само дај перле!
– Добро, де, не треба, не мораш – ослободи га Ташка обећања.
– Ја то само онако. Таква пудла кошта тријес рубаља, чак и ако је
штене. Питала сам пошто.
Уздахну, ал без велике туге.

98
 Завуче се под кревет, натрћи мршаву задњицу, а кошуљче јој
кратко – Скорика би срамота од људи. Види ти бестиднице једне.
Приђе, навуче јој кошуљу.
Ташка је тамо доле испод кревета малко тандркала (изгледа да
није тела пред туђинцима да покаже своја богаства), затим се
извуче и баци Маси перле:
– Ево ти, па се обеси, цицијо једна.
Јапанац ухвати ниску, уз поклон је предаде господину. Овај
пређе прстима преко камичака, због нечега помилова један од
њих, пажљиво стави перле у џеп.
– У реду, све је добро што се д-добро сврши. Тек ви ми,
мадмазел, ништа нисте скривили. – Завуче руку у џеп, извади
шлајпик, из шлајника три новчанице. – Изволите тридесет рубаља,
купите себи пудлу.
Ташка пословно упита:
– Како ти то мислиш да ме кембечиш кад плаћаш три
црвендаћа?
Ако, каже, оћеш тако и тако, пристајем, а ако ћеш онако или
још некако, ја сам поштена девојка и не дам да се са мном раде те
бљувотине.
Господин глатка лика на то одскочи, пљесну рукама:
– Забога – вели. – Не треба ми од вас ништа слично. То је п-
поклон.
Није он знао Ташку! Она се подбочи:
– Онда мр-ррш одавле са својим шушкама. Ја поклоне примам
или од клијента, или од другара. Ако неш да се кембечиш, значи,
ниси ми клијент, а другара већ имам – Скорика.
– Како желите, мадмазел – наклони јој се Ераст Петрович. –
Свакоме би била част да има такву другарицу.
Тад се Ташка наједном продера:
– Пали, Скорик!
Баци се на Масу и зубима га зграби за леву руку, којом је држо
крај шипке!
Јапанац од изненађења отвори шаку, те Сењка зажди на врата.
Господин ће за њим:

99
 – Станите! Ослободићу вам руку!
Јес, нађи ти другу будалу. Некако ћемо већ ми сами да се
ослободимо, без ваше помоћи. За крађу нам још нисте
испоставили рачун. Оћете ли да нас дељете ил нећете, не бисмо
знали, па је зато од мутног типа од којег цвика главом Будочник
сигурније бити што даље – тако је Сењка конто.
Е, Ташка, Ташка! Злато од девојке.

100
 Како је Сењка посто богат

Д а је Сењка побего – јесте, ал сад би стварно ваљало да се

ратосиља гвожђурије. Ишо је, руке припио уз груди,
шипку је тако окренуо да су крајеви дошли горе и доле,
да мање пада у очи.
С Хитровке је ваљало ватати маглу – не чак толко због опасног
Ераста Петровича, него да у оваком бедаку не би срео неког
познатог. Душу ће му на памук истерати од спрдње.
Довољно је да уђе у ковачницу, ди се кују потковице, да
исфолира нешто ко оно неко из зезања или за опкладу притего
штанглу. У ковачницама су типови јаки. Можда не онолко ко лепи
господин, ал некако ће свеједно размаћи, имају они за то свој
штруменат. Јасно, не за лепе очи – мораће да пљуне једно двајес
копејки.
Онда се сети: а ди да их нађе, тих двајес копејки? Задњих
петнес је синоћке дао „кртици“. Или да превесла ковача? Да обећа
кинту а после да кидне? Опет да бега, уздахну Сењка. Ковачи, ако
га стигну, има да га излемезају својим ручердама горе од сваког
Јапанца.
Тако је ишо и мислио.
Попевши се до Маросејке, угледа натпис

САМШИНОВ
ЈУВЕЛИРСКА И ЗЛАТАРСКА РАДЊА

Е, ко кец на десет! Можда ће златар дати неку цркавицу за онај

сребрњак из кесе, а ту су и оне старе копејке. Ако не да – мож да
заложи Гирицин сат. Повуче стаклена врата и уђе.

101
 За тезгом није било никога, ал се зато једна лепа птица папагај,
која је седела у кавезу на пречаги, издера одвратним гласом:
– Добр-рро нам дошли!
За сваки случај Сењка скиде капу и одговори:
– Боље вас нашли.
Јес он био птица, ал је, изгледа, имо кликере.
– Ашотићу-џан, опет ниси закључао врата! – допре из дубине
радње глас неке жентураче, нешто чудан, с преливима. – Да не уђе
само ко неће!
Зашушташе кораци, иза завесе вирну човечуљак ситног раста,
гарав у лицу, с кривом носекањом, а на чело му натакнут стаклени
кружић у месинганом оквиру. Страшљиво упита:
– Сами сте?
Видо је да је сам. Онда потрча, из неког разлога затвори врата
на резу и тек послен се окрену према Скорику:
– Изволте?
Е, овај пикавац неће моћи да развуче гвоздену шипку,
сневесели се Сењка. А још написо да је кујунџија. А можда има
неког калфицу?
– Оћу нешто да продам – рече Сењка и маши се џепа.
Јој, није то било лако с онако окованим рукама.
А папагај ти распали да се изругује:
– Пр-родам! Пр-родам! Пр-родам!
Носати ће њему:
– Ћут, ћут, Левонићу. – А Сењки, пошто га одмери од главе до
пете, рече. – Извинте, младићу, али ја не купујем крадену робу. За
то постоје стручњаци.
– Е, јес, ти ће ми кажеш. Ево, шта дајеш?
И новчић пљас на тезгу.
Златар испод ока баци поглед на Сењкине зглобове, ал не рече
ништа. А сребрњак погледа без нарочитог занимања.
– Хм, јефимок.
– Ко, бре? – не схвати Скорик.

102
 – Јефимок, јоахимсталир. Доста честа кованица. Они иду по
две ваге. Значи, тежина сребра помножена са два. Ваш јефимок је
добро очуван. – Довати новчић, стави га на вагу. – Чак би се могло
рећи идеално. Очувани талир, тежи шест и по золотника.
Золотник сребра сад вреди 24 копејке. То испада... м-м... три и
дванаест. Минус моја провизија, двадесет посто. Свега – две рубље
и педесет копејки. Тешко да би ико дао више.
Две и по, то је већ било нешто. Сењка се опет сав уви, завуче
руку у џеп с листићима, просу их на тезгу.
– А колко за ово?
Тих листића имао је равно двадесет, још ноћас је избројо.
Дроњаве су, истина, биле те копејчице, ал ако се дода на оне две и
по рубље, то је већ испадало иха-хај – две и седамдесет.
Златар је указао више поштовања листићима него сребрњаку.
Спустио је стакленце с чела на око, па крено да разгледа један за
другим.
– Сребрне копејке? Охо, „ЈД“. И очуваност је знатна. Па, ове
могу да узмем по три рубље комад.
– Колко? Колко? – уздахну Сењка.
– Схватите ме, младићу – рече златар погледавши Скорика
кроз стакленце језивим црним оком. – Предбунске копејке,
разуме се, нису талири и иду по другом курсу, али баш сад ту
недавно у Замоскворечју је откопано још једно сакривено благо из
тога времена, три хиљаде сребрних копејки, а међу њима и две
стотине јаушких, тако да им је цена јако пала. Ево, ако хоћете –
три педесет? Више не могу.
– Колко ће то ондак све бити? – упита Скорик још не верујући
својој срећној руци.
– Укупно? – Самшитов затандрка рачунаљком и показа. – Ево:
урачунавши и јефимок, седамдесет две рубље и педесет копејки.
Сењка од узбуђења скроз промуче:
– Добро, ајде.
Папагај се трже:
– Ајде! Ајде! Ајде!

103
 Власник новчиће покупи и тури негде испод тезге, шкљоцну
бравом од касе. Зашушта папирна лова – милина да чујеш. Види,
Бога ги, колке паруштине!
Из дубине радње опет запева женски глас:
– Ашотићу-џан, хоћеш ли чаја?
– Сад ћу, душо – окрену се златар. – Само да завршим с
муштеријом.
Иза завесе изиђе домаћица с послужавником. На
послужавнику чај у чаши са сребрним подметачем, тацна са
слаткишима позамашна. Тетка је била крупна, дебела, много већа
од свог човечуљка, имала је брке испод носа, а ручерде – свака ко
глава шећера.
Ето ти, загонетка се решила сама. С оваквом женетином не
треба му никакав калфа.
– Има ту још нешто... – накашља се Скорик и показа руке с
шипком. – Тео би, овај, да се одвежем... Ортаци се нашалили...
Женетина погледа оковане руке, не рече ни реч, само нестаде
иза завесе.
Златар пак пограби шипку својим сувим шапицама и
наједаред – Сењка зину – развуче гвоздени обруч. Не баш до краја,
ал ипак доста да се извуку руке. Види ти Ашотића!
Док је Скорик ослобођеним рукама трпао у џепове папирне
новчанице и ситнину, Самшитов је само гледо у шипку. Ондак
накапа по њој из неке флашице, загреба. Обрну је наопако, навуче
своје стакленце и стаде једнако да брише ћелу марамицом.
– Откуд вам ово? – пита, а глас му дрхти.
Паз да ти не исприча. Сењка је одлучио да изостави „зини да
ти кажем, на нос ти га намажем“, јер је добар човек, а и избавио
га из невоље.
Рече пристојно:
– Откуд треба.
И хтеде већ да иде. Требало је да размисли шта ће с
неочекиваним богаством.
Кад ти власник из чиста мира бупну:
– Колико тражите за ово?

104
 Шаљивџија! За старо гвожђе? Ал глас је Самшитову дрхто
онако баш озбиљно.
– Невероватно! – промрмља он гланцајући шипку мокром
крпицом. – Разуме се, читао сам о талирској шипки, али нисам ни
сањао да је сачувана друга таква... И жиг Јаушког двора!
Сењка је гледо како црна шипка испод крпице испада бела,
сјајна.
– Шта? – упита.
Златар га је гледо ко да нешто конта по глави.
– Хоћете ли... две ваге? Као за талир? Јелте?
– Шта?
– Па чак три – брзо се поправи Самшитов. Стави шипку на
вагу. – Овде има безмало пет фунти сребра. Нека буде равно пет.
– Зашкљоца куглицама на рачунаљци. – То је сто петнаест рубаља
и двадесет копејки. А ја ћу вам дати троструко, триста четрдесет и
шест рубаља. Чак триста педесет. Не, чак четири стотине! Читавих
четири стотине рубаља, а? Шта велите?
Сењка рече:
– Шта?
– У радњи не држим толико пара, морам отићи у банку. –
Истрча иза тезге, загледа му се у очи. – Морате ме разумети, с
таквом робом има много посла. Док човек нађе правог купца.
Нумизматичари су вам посебна публика.
– Шта?
– Нумизматичари, то су вам колекционари који скупљају
новчане апоене – објасни власник, ал од тога ништа не постаде
много јасније.
Сењка је у своме веку видо силу таквих колекционара што
обожавају да скупљају паре – ето, ујку Зота Ларионовича, на
пример.
– А колко је таквих којима требају те шипке? – упита Скорик
све очекујући неку псину.
– У Москви, отприлике, двадесетак људи. У Питеру дупло. Ако
се пошаље у иностранство, и тамо ће многи пожелети да купе. –

105
Уто се носати наједаред трже. – Рекосте „шипке“? Шта, имате још
таквих? И спремни сте да продате?
– По четири стотке? – упита Сењка прогутавши кнедлу. Сетио
се колко је тамо, под земљом, тога лома на камару.
– Дада. Колико их имате?
Скорик опрезно рече:
– Па, једно пет комада мож да се набави.
– Пет талирских шипки?! Кад можете да ми их донесете?
Овде је ваљало показати озбиљност, не истрчавати пред руду.
Није то, ко вели, лако. Не мож то сваки.
Поћута, па ће, онако сав важан:
– Па, за једно два сата, не мож раније.
– Нинице! – заурла златар жени. – Затварај радњу! Журим у
банку!
Прекоморска птица се обрадовала на ту дреку, па се и она
распојасала:
– Жур-рим у банку! Жур-рим у банку! Жур-рим у банку!
Сењка је изишо у пратњи ових вапаја. Наслонио се руком о зид
– толко се тетуро. Бог те мазо, какве штангле, по четрсто рубаља
комад! Ма, ово ко да је неки сан, бре!
Пре него што ће поћи да се завлачи под земљу, сврати у
Хохловски сокак. Да види да нису штогод нашкодила Ташки она
двојица, а и онако – да каже фала.
Бог је милостив, нису је ни пипнули.
Ташка је седела где и пре, на кревету, чешљала косе – време
јој је било да иде на посо. Фацу је већ сву нафракала: обрве и
трепавице црне, образи црвени, у ушима стаклене минђуше.
– Онај косооки рече да те поздравим – испричала је Ташка
мотајући косу са слепог ока на штапче, да буде фрћкава. – А
лепотан каже да ће да припази на тебе.
Ништа се то Сењки није свидело. Како то да „припази“? Да л’
он то прети, ил шта је? Нема везе, сад еве ти га што ћеш Скорика
да нађеш. Сад ће њему да крене друкчи живот.

106
 – Знаш шта – рече он Ташки. – Остав се ти овога. Шта има
више да табанаш по улици. Одвешћу ја тебе с Хитровке, заједно
ћемо да живимо. Код мене ти је сад лова до крова.
Ташка се прво обрадовала, чак је почела да се врти по соби,
све онако око себе. После се зауставила.
– А мају?
– Добро – уздахну Скорик бацивши поглед на пијану
жентурачу, која се још није испавала. – Повешћу и мају.
Ташка је још мало играла, па ће онда:
– Не, не мож она одавле. Нек умре на миру. Није јој још много
остало. Ево, кад умре, онда ћеш да ме водиш.
И ни да чује. Сењка јој даде сву шушку што је добио од златара.
Шта да цицијаши? Ускоро ће да има лове колко оћеш.
Сад је требало да се промува у Јероху, одакле се иде до блага.
На врата свратишта управо су износили побијене. Побацаше
на таљиге два џака од рогозине, повећа, један мањи и још један
скроз малечак.
Свет стајо, блено. Неки су се крстили.
Изишла тројица: чиновник у наочарима, пристав Сонцев и још
један брадати чилагер с фотографским сандучетом на троношцу.
Пристав се с чиновником рукова, а фотографу само климну.
– Инокентије Романовичу, молим да ми се оперативне
информације саопштавају моментално – наложи цвикераш док је
седао у отворена кола. – Без ваше хитровачке агентуре нећемо
мрднути с места.
– Неизоставно – климну пристав и дотаче усукан брчић.
Раздељак му је сијо да човек оћорави. Наочит је био човек,
нема шта, ако је и гад један смрдљиви – то је знала цела Хитровка.
– И потрудите се да некако репортерима, овај... што мање
распаљујете машту. Без живописних детаља. Ионако ће бити
буке... – Чиновник безнадежно одмахну руком.
– Разуме се. Не брините, Христијане Карловичу – Сонцев
обриса чело ко снег белом марамицом и опет стави шапку.
Кола се одвезоше.

107
 – Будникове! – позва пристав. – Јерошенко! Где се то мотате?
Из мрачне јаме попеше се још двојица: Будочник и газда
свратишта, славни Афанасије Лукич Јерошенко. Велики човек,
глава злата вредна. Потиче од Хитровчана, почо је ко конобар у
биртији, после дорасто до крчмара, јасно, муљо је и врућу робу, а
данас је почасни грађанин, окачио крстове, медаље, иде код
губернатора-генерала да се љуби за Ускрс. Оваких свратишта има
три, још трговина алкохолом, магазе. Све у свему – буџован-
милионер.
– Још мало па ће да докасају новинари – рече им пуковник
осмејкујући се. – Све да испричате, свуд да их пустите, место
злочина лепо да покажете. Да вам није пало на памет да бришете
крв. А на питања о току истраге ништа не одговарајте, шаљите к
мени.
Скорик је блено у пристава, није мого да верује. Кој
безобразник, гњида једна. Шта је обећо оном цвикерашу, а овамо
– ене шта ради. И од оних људи што ту стоје ма да се малко
постиди, јок. Ал они за њега, гарант, и нису људи.
Пристава на Хитровки нису поштовали. Не држи реч,
безобразан у вражју матер, алав без мере. И претходници су били
нумизматичари, ал Инокентије Романович је све препишо. Ако
ћеш да скидаш кајмак од јазбина с дроцама – скидај, брате, нема
да те боли, ал још никад није било да пристав сам користи
фанфуље, да се не гади. Биро је, јасно, оне скупље, од десет
рубаља, а да девојци плати за труд ил да јој штогод поклони –
никад. Још је и своје керове частио. Ништа горе за фуксу није
могло бити него да допадне на „мрс“ у Трећу Мјасницку. Укебају
је ни за шта, склептају у „кокошињац“ и кембече сви одреда. Ишли
су „дедови“ Будочнику, молили за дозволу да господина
пуковника боцну или му испусте каменче на главу, не на смрт,
јашта, нег само да се уразуми. Будочник није дао. Стрпите се,
реко. Његово високоблагородије скоро се појавило и неће се дуго
задржати. Високо циља, прави каријеру.
Шта ће, куд ће – трпели су.
Сонцев рече Јерошенку:

108
 – Кажњавам вас, Афанасије Лукичу. Изволте ми доставити
хиљадарчицу за неред у институцији. Ви и ја имамо договор.
Јерошенко ништа – достојанствено се поклонио.
– И тебе кажњавам, Будникове. Ја не забадам нос у твоја посла,
али за Хитровку си ми одговоран. Ако ми за три дана не нађеш
убицу – то ће да те кошта двеста рубаља.
Будочник исто не одговори ни речи, само мрдну седим брком.
Приђоше пуковничка кола. Завали се његово
високоблагородије, свима припрети прстом: „Уф, битанге једне!“
– и одвезе се. Он то само да се прави важан, мого би и пешке да
прошета, станица му испред носа.
– Не бринте, Иване Федотовичу – рече Јерошенко. – Ваша
казна је моја брига, покривам је, молим лепо.
– Даћу ти ја „покривам, молим лепо“ – рикну на њега
Будочник. – Нећеш ме се, Афоњка, отарасити само с две
стотинарке. Зар сам ти мало, лопино једна, гледо кроз прсте?
Ето какав је Будочник. Може Јерошенко да се сав накити
крстовима, може од пољубаца и да угуши кнеза-губернатора, ал за
Будочника свеједно остаје лопов Афоњка.
Завуко се под земљу много вештије него први пут. Узајмио је
у „Робији“ под залог капе уљну лампу – да осветли пут – и брзо
стиго до оставе. Кад се гледа на сат, мање од десет минута.
Најпрво се лати да броји сребрне шипке. Било их је страва, ако
би да их вучеш – да их све не превучеш. Избројо их код једног зида
стотину, а није још дошо ни до пола. Свог га зној пробио.
Још је нашо ђон од чизме, кожни, скроз труо, све га пацови
изгризли. Разбацо камење и циглу из затрпаних врата, тео да види
шта има тамо, ал баталио – досадило му.
Толко се замлатио да није узо пет штангли нег четири. Доста
је Самшитову, а и тешко је да се цима, у свакој има бар пет фунти.
На путу натраг, код саме златарске радње, кад се Сењка већ
машио врата, одостраг се чу звиждук – онако нарочит,
хитровачки, па још захукта буљина: уху-уху!
Окрено се, кад тамо, на ћошку Петровериге, блеји олалија:
Проха, Михејка Буљина и Дањка Зрика. У, фрка.

109
 Шта ће, приђе.
Проха вели:
– А причало се да су те почистили.
Зрика пита:
– Шта вучеш ту гвожђурију?
Михејка пак покајнички намигну, па се замоли:
– Немо да се дуриш што сам те издо оном Кинезу. Много сам
се узенто кад је крено онако све да макља. Знаш каки су ти Кинези.
– Тетку страва ватала док је јежа рађала – промрмља Сењка
преко бундева, ал без велике злобе. – Требало би да ти окитим
њупало за свињарију, ал немам сад кад, чека посо.
Проха ће му онако заједљиво:
– Кака ти то имаш посла, Скорик? Био професиналац, па се
сав истопио.
Знају већ да је збрисо од Кнеза, сконта Сењка.
– Ево, најмио сам се да Јерменину ставим решетку на прозор.
Јесте л’ видли гвоздене штангле?
– У златари? – отегну Проха и зажмирка. – Јес-јес. Ма ти си
лукавији него што сам мислио. С ким си сад, а? С оним Кинезом?
Оћете да оладите Јерменина? Вешто, боме!
– Ја сам сад сам за себе – бубну Сењка.
Проха не поверова. Одвуче га на страну, стави му руку на
раме, па прошапута:
– Ако нећеш да кажеш, немој. Само да знаш: тражи те Кнез.
Прети да ће да те прикоље.
Прошапута – па одскочи. Зазвиждука и ондак ће
подсмешљиво:
– Ај уздравље, фацо.
И сви запалише низ улицу.
У чему је била Прохина смицалица, Сењки сину кад опази да
му нема Гирицина сребрног сата који му беше закачен за учкур од
гаћа. Ето зашто се бацо у загрљај, прдеж један!
Ал није нешто нарочито патио за сатом. Шта је сат, вреди увр
главе „фртаљку“ – двајес пет рубаља – нег то што Кнез лево-десно

110
прети Скорику, е, због тога је обесио нос. Сад мора много да пази
на Хитровки, да отвори четворе очи.
Кад закорачи у радњу уз папагајски поздрав, био је сав
натмурен. Није мислио на шушку него на Кнезов ханџар.
Шипке је сручио на тезгу.
– Доно сам четри, нема више.
А кад је пет минута касније опет излазио на Маросејку, Кнез
му више није био ни на крај памети.
Испод мишке, до самог срца, носио је луде паре – четри
„петруше“, новчанице од по пет стотина рубаља, које Сењка никад
очима није видо.
Пипо их је преко кошуље – нове, све шушкају. Трудио се да
замисли како је то кад се живи у силном богаству.

111
 Како је Сењка живео у силном богаству

Прича прва. Како је сваки почетак тежак

И
споставило се – тешко.
На Лубјанском тргу, где кочијаши из фонтане поје
своје коње, Сењки се исто припи – малко кваса, ил
збитења, ил оранџаде. И шкембе поче да му свира.
Докле, бре, мож без клопе? Од јуче ујутру није мето у уста ни мрве
мрвине. Ко да је, Бог да прости, неки испосник.
Е, баш су отад почеле муке.
Обичан човек има свакојаких пара: и рубље, и ситнина, десет,
педесет копејки. А у Сењке-богаташа – само петстотинарке. Не
мож човек ни у крчму да уђе, ни фијакер да увати. Ко мож да
врати онолки кусур? Па још кад си од главе до пете хитровачки
шик: рубашка преко чакшира, чизме набране ко армуника, капа,
онако бајинска, скроз накривљена.
Ех, требало је од златара макар једну „петрушу“ да узме у
ситнишу, иначе црче од глади, ко онај цар из приче што су је некад
у школи причали: што год тај цар да пипне, све се претварало у
злато, па јадничак – џаба онолка богаштина – није мого ништа ни
да изеде ни да попије, ма да се и на главу посади.
Крену Скорик назад, на Маросејку. Оће у радњу – затворено.
Само папагај Левонић седи с ону страну стакла, избуљио очи и
дерња се нешто, споља се не чује.
Јасна ствар: затворио радњу Ашот Ашотович, па се дао у
јурњаву за оним, како беше, лекционарима-нумизматичарима, да
прави озбиљна посла – да утопи сребрне шипке.

112
 Да л’ да оде Ташки? Од пара што јој је поклонио да узме део
назад? Прво, она већ гарант утабава улицу. А друго, срамота га.
Перле јој поклонио, па узо. Паре јој дао – па опет да узме. Боме,
јок, сам има да се вади како зна.
Да дрпне нешто на пијаци док се не затвори?
Раније, па чак и истог тог јутра, ладно би марно Сењка с тезге
с готовом храном било шта, не би се ни замислио. Ал може се
красти кад немаш шта да изгубиш и кад у души имаш ватру. Ако
се плашиш, гарант има да награбусиш. А како да се човек не
плаши кад му под мишком шушка и шкрипуће?
Страшно је био гладан, дошло му да завија. Какво је ово
изругивање над човеком?! Две иљадарке у џепу а не мож да купи
ни ђеврек од неколко копејки!
Толко се Сењка наљутио на превртљивост живота да трупну
ногом, тресну капу о земљу, а сузе му линуше саме од себе – ал не
потоком, ко што се обично каже, него, боме, ко права бујица.
Стоји код светиљке, плаче из гласа – ма, ко будалетина нека.
Наједаред, дечји глас:
– Глаша, Глаша, види – велики дечак, а плаче!
С пијаце је ишо клинац у матроском оделцу. С њим румена
жена – дадиља ил шта већ, с корпом у руци. Очигледно, кренула у
куповину на пијацу, а господичић јој се накачио да иде и он.
Жена ће:
– Ако плаче, мора бити да га је снашо неки јад. Гладан је.
И трас Сењки у бачену капу новчић – петнес копејки.
Скорик, чим за тренутак баци поглед на новчић, још јаче
зајеца. Скроз је био ојађен.
Кад изненада опет звец – још један новчић, бакаруша од пет
копејки. Старица с марамом му убацила. Прекрстила Сењку, па
пошла даље.
Он покупи милостињу, хтеде одма да отрчи по неки перец ил
колач, ал се суздржа. И шта ако нагура у трбух перец-два, а шта
ће после? Е, да му је да скупи једно три-четри рубље, да макар
купи неки жакетић. Можда ће онда и „петрушу“ моћи да размени.

113
 Чучну, па поче песницама да брише очи – не више онако од
срца, него да изазове сажаљење. И шта мислите? Пожалио народ
хришћански момче уплакано. Није Сењка одседео ни сат времена
– људи му набацали читаво брдашце бакаруша. Ако ћемо тачно –
ондак рубља и четврт.
Седео је тако, цмиздрио, премишљо се онако филозофски: кад
није имо ни гроша у џепу, ни тад није просјачио, а сад, ето ти га
на. Еве ти богаташког усуда. И у Јеванђељу се за исто то каже да
су најсиромашнији баш они што имаду богаство.
Одједном Сењку неко звиз одостраг. Јој што боли! Окрену се,
а кад тамо богаљ на штакама, па се дере из петних жила:
– Јооој, курјаци! Јој, шакали! Оћете на туђе! Ово је моје место,
одвајкада моје! Не мож човек ни чај да попије на миру! Дај овамо
то што си скупио, лопино једна, јер има наше да викнем!
Па све штаком, штаком.
Пограби Сењка капу, само што не просу зараду. Побеже да
скине беду с врата, не хтеде да се џапа. Такви су ти сиромаси –
могу човека и на смрт да умлате. Имају они своје браство и своје
законе.
Ишо је Воскресенским тргом, мозго како што паметније да
потроши рубљу и четврт.
И деси се Сењки просветљење.
Из „Великог московског хотела“, где на улазу вечно дрежди
достојанствени портир, искочи клинац-потрчко у јакници са
златним словима ВМХ, у капици с исто таквом златном кокардом.
У руци је момче стегло три рубље – сто посто га је неки гост посло
да га нешто послуша.
Скорик сустиже потрчка, погоди јашу и капу у најам на по
сата. Ко капару истресе сву ситнину што је искукумавчио на
пијаци. Обећо је, кад се врати, још двапут толко.
И трком у „Руско-азијску банку“.
Гурну петстотинарку кроз шалтерски отвор, замоли ко да
понавља брзалицу – бајаги, нема кад:
– Промените ми у четири „кате“, пету стотку у ситнину. Тако
је тражио наш гост.

114
 Благајник само с поштовањем заврте главом:
– Види ти, какво поверење имате ви, великомосковски.
– Тако смо се поставили – поносито одговори Сењка.
Банкарски чиновник сравни број новчанице с неком артијом
– и исплати све до задњег онако како се тражило.
Е, а после – кад се Скорик у Александровском пасажу
преобуко у чисто, па се у берберници „Паризијен“ ошишо по
задњој моди, богаташки живот крену му маличак лакше.

Прича друга. O животу у отмену друштву, код куће и на двору

Средства су му сасвим допуштала да одседне у истом том

„Великом московском“, па је Сењка већ скоро дошо до самих
врата, ал баци поглед на електричне лампе, тепихе, лавље њушке
изнад довратка и уцвика се. Оно, јасно, сад је на Сењки било
господско одело и у ганц-новом коферчету било је много
скупоцених крпица, необлачених, ал хотелски портири и лакеји
су ти много гадан свет, има зачас испод шевиота и свиле да
нањуше хитровачког џукца. Гле какав им генерал са златним
еполетама седи тамо за тезгом. Шта да му каже? „Оћу собу
најотменију што има“? А он ће да одговори: „Куд си ти, њушко
свињска, навро међ посластичаре?“ И како човек пристојно да
приђе? Треба л’ да се с њим поздрави ил шта? Је л’ да скине капу?
Можда само да је придигне, ко што господа један другом чине кад
се сретну на улици? Још њима, хотелскима, ваљда дају и неки
бакшиш. Како овако надменом типу да тутнеш? И колко? А шта
ако га избаци наглавачке, џаба што има париску фризуру?
Скањеро се, скањеро, испред врата, ал ипак не скупи петљу.
Зато се дубоко замисли. Испадало је да богаство није проста
ствар, и оно тражи своју науку.
Сењка је, јасно, нашо где ће да станује – па Москва је то, није
Сибир. Уватио је у Позоришној улици „лихача“, пито где човек
који тек што је стиго у град може онако удобно да се смести, ал да
буде пристојно, па га је возар, брзо ко на крилима, искрцо испред
пансиона мадам Борисенко на Трубном тргу.

115
 Соба је била раскошна – чудо једно. Сењка још никад није
станово у такој. Огроомна, с белим завесицама, кревет с
блиставим куглама, на кревету перина мека ко душа. Ујутру су му
обећали самовар с пецивом, увече, ако оће, вечеру. Послуга је све
прала-чистила, у однику ти је и умиваоник, и нужник – не, јасна
ствар, ко онај код Смрти, ал исто чист, дође човеку да седне па да
чита новине. Једном речју – двори царски. Цена, додуше, исто
није мала, тријес пет рубаља месечно. Хитровачким аршином кад
мериш, јер тамо ноћиш за пет копејки, луда скупоћа, ал ако у џепу
имаш безмало две иљаде, нема везе, може се.
Сместио се Скорик, задовољно прегледо ново перје,
распоредио га, обесио у полирани шифоњер, па сео поред прозора
да гледа на трг и мозга – како ће даље да живи на овоме свету.
Зна се: сваки човек завиди туђој судбини, а своју не види. Ето
тако је Сењка целог живота машто о богаштини, иако је у срцу
знао да никад неће бити богат. Кад оно, Господ све види, сваку ће
молбу да чује. Друга је ствар да л’ ће сваку и да испуни. За то Он,
Свевишњи, има своје резоне, неразумљиве смртној ситнурији.
Један ћопави богаљ, од оних што иду по свету, причо је једном у
чајџиници: најтеже је искушење што Господ мож да пошаље кад
ти све твоје жеље увати па испуни. Ево ти, на, маштару, па се
загрцни. Да видиш јеси л’ много желео и шта ћеш, рабе Божји, сад
да желиш?
Исто је испало и са Сењком. Реко му Бог: „Тео си, Сењка,
земаљска блага? Ево ти благо. И шта ћеш сад?“
Без пара је живот труо, нема спора, ал ни с богаством није баш
само мед.
Добро, наждро се Сењка да пукне, само је колача у
посластичарници сатро осам комада (трбух га од њих савија ли
савија), оденуо голотињу, леп стан себи приуштио, а шта даље? О
чему вам је, Семјоне Трифоновичу, по вољи даље да маштате?
Па ипак, у филозофској сети, коју су изазвали гарант они
колачи, Скорик није провео превише дуго, јер су се маште оцртале
саме од себе, и то, бројем, две: земаљска и небеска.

116
 Земаљска је била о томе како да од великог богаства направи
још веће. Кад су те већ прозвали Скорик, немој да дремаш, мућни
кликерима.
И будали је јасно: ако се сав онај сребрни лом што лежи на
камари под земљом извуче напоље, нико га неће купити, сем на
чисту вагу. Ди човек да нађе толке нумизматичаре, по једнога за
сваку шипку?
Ајд, добро, да видимо, онако одока, колко би то било ако би
ишло на чисту вагу. Оних шипки је тамо... Ђаво ће их знати колко.
Бар једно петсто комада, мање сигурно није. У свакој је по пет
фунти сребра, је л’ тако? То испада две и по иљаде фунти, је л’
тако? Ашот Ашотович је реко да золотник сребра сад иде по 24
копејке. У фунти има 96 золотника. Две и по иљаде пута 96
золотника, па још пута 24 копејке – то испада...
Застења, седе да множи на артичету једно испод другог, како
су га учили у Трговачкој школи. Ал кратко су га учили, па се
заборавило без вежбе – и тако бројке никако да се сложе.
Покушо је друкче, простије. Самшитов је реко да чистог
сребра у шипки има за 115 рубаља. За петсто шипки то је... испада,
је л, једно педесет иљадарки. Ил петсто?
Чекни-дер, чекни мало, олади Скорик себе самог. Ашот
Ашотович му је дао по четрсто рубаља за шипку и при томе, мора
бити, себе није оштетио. Оним својим нумизматичарима их,
можда, препродаје и по иљадарку.
Ако су ти чађави штапићи на такој цени, добро би било да се
он сам малко цењка, без Самшитова. То, јашта, није проста ствар.
За почетак мораће много шта да се дозна и сконта. Прво – права
цена. Па да се опслуже све московске муштерије. После питерске.
А онда ће, можда, да се докопа и странских. Треба онај лом малко
причувати, уваљивати овим будалетинама што оће да цалну више
нег што је сребро тешко – комад по комад. А тек после, кад се
зевзеци сити наждеру, остатак тог лома мож да се прода за
топљење.
Од таквих трговачких мисли Сењка се сав озноји. Колко мозга
треба за ту силну шпекулацију! Први пут је зажалио што није

117
изучио науке. Изем ти све кад не мож честито да срачуна ни
будући ћар.
Значи – шта онда?
Тако је. Треба све то да се надокнади. Простачки изглед и
наваде треба код себе да утамани, да научи културно да разговара,
аритметику и краснопис, а још би добро било да по туђински
колко-толко набифла, то ако буде моро по тим Јевропама да
тргује.
Од мисли му застаде дах.
И то је још земаљска машта, не она главна. Од другога,
небеског, Сењки се скроз-наскроз заврте у глави.
У ствари, и она је, кад се човек замисли, исто била земаљска,
можда чак приземнија од прве, ал није пржила главу, где је мозак,
него срце, где је душа. Мада је стомак и остале делове Сењкине
природе од те маште исто пробила врућина.
То је он пре био прдавац балави, и Смрти није био пар, а сад
ће он, ако негде не омаши, постати можда први московски
богаташ. И онда ће, машто је Скорик, све те силне иљаде да јој
баци под ноге, да је спасе од Кнеза и Вампира, од кокине бољке да
је излечи и одведе далеко-далеко, чак у Твер (добар град, кажу),
ил тако негде. Ил чак тамо у Париз.
Нема везе што је она старија. Њему ће исто ускоро по
образима из овог паперја да израсту бркови и брада, па ће доћи у
прави узраст. Још може, ко што има Ераст Петрович, да доцрта
седе на зулуфима – шта фали, згодно је.
Само, кад се он и Смрт повезу на венчање, треба да се држе
подаље од кеја – да се не стрмекну у воду па да се подаве. Ко се
чува, и Бог га чува.
Сењка је, ево, већ и свадбу замишљо, и весеље у ресторану
„Ермитаж“, ал му је и самом било јасно: само паре ту нису
довољне. Имала је Смрт каваљера-љубавника с дебелим
буђеларом, није то њој првина. Нит је човек може придобити
поклонима. Треба прво место сурог голуждравог врапца да се вине
соко сиви, па тек ондак мож да прилети и такој лабудици.
И опет се све окретало на васпитање и културност, без којих
нема силе да постанеш соко, па не знам како да си богат.

118
 На тргу – види се кроз прозор – има књижара. Сењка оде
онамо и купи мудру књигу која се зове Живот у отмену друштву,
код куће и на двору: како да се човек постави у пристојном
друштву, да га не избаце ко куфер.
Кад је почо да чита, свог га зној проби. Мајко мила, каквих све
мудрости тамо није било! Како кога поздрављати, како
женетинама, то јест дамама, љубити руку, како говорити
комплименте, како се када облачити, како улазити у собу и како
излазити. Бре, бре – цео живот да учиш, па да не научиш!
„Не сме се чинити посета пре два сата и после пет-шест“ –
мицо је Сењка уснама и мрсио француску ондулацију. – „Пре два
ризикујете да затекнете домаћине заузете кућним пословима или
тоалетом; касније може изгледати да изнуђујете позив на ручак.“
Или нешто овако: „Дошавши у посету и не затекавши
домаћине, лепо васпитан човек оставља визиткарту широко
пресавијену с леве стране навише; ако је у питању посета поводом
смрти или каквог другог тужног догађаја, визиткарта се пресавија
с десне стране навише тако што се мало зацепи прегиб.“
Шио ми га Ђура!
Ал најстрашније му је било да чита за одело. Сиромаху је лако:
само једна кошуља и једне чакшире – и шта има да га боли глава.
Ал шта богат има петљавине, па то је ужас један. Кад ће да обуче
сако, кад суртук, кад фрак; кад ће да скида рукавице, кад неће;
шта треба да буде карирано, шта пругасто, а шта може бити на
цветиће. Ама, још се код тих културних ни све боје не слажу једна
с другом!
Најтеже је било са шеширима – Сењка је чак почео да записује,
да боље упамти.
Значи, овако. У канцеларији, трговини или хотелу шешир се
скида само ако су власници и помоћници такође гологлави (е, да
је то знао онда у „Великом московском“). Кад се излази из гостију,
шешир се не ставља на прагу, већ кад се пређе праг. У омнибусу
или колима шешир се уопште не скида, чак ни у присуству дама.
Кад дођеш у посету, шешир држиш у руци, а ако си у фраку,
цилиндар не ваља да је обичан, већ с опругом. Кад седнеш, шешир

119
можеш да ставиш на столицу, а ако нема слободне столице, онда
на под, ал не дај Боже да ставиш на астал.
Ту Скорику би жао шешира – па на поду ће да се испрља.
Погледа канотје (дванес и по рубаља) како се шепури насред
астала. Јес, на под. Сад ћу баш.
Преморивши се од учења отменог опхођења, опет је разгледо
нове ствари. Суртук од камилхара (деветнес деведесет), два
прслучића од белог и сивог пикеа (црвендаћ пар), панталоне на
црносиве пруге (петнес), још једне са потпецима (девет
деведесет), штивлетне с дрикерима (дванес) и друге, лаковане
(испружио се за њих двајес пет, ал зато су такве да не мож човек
поглед да одвоји од њих). На све то још огледалце са сребрном
дршком, помада у позлаћеној теглици – за мазање ћубе, да се не
оклембеси. Најдуже је уживао разгледајући седефни перорез.
Осам сечива, шило, па чак и чачкалица за зубе и чистилица за
нокте!
Пошто се науживо, чито је корисну књигу даље.
На вечеру је Сењка изишо, ко што је ред по бонтону, у суртуку,
јер је „обичан жакет за столом дозвољен само у кругу сопствене
породице“.
У трпезарији се пристојно наклонио, реко на француском
„Бон суар“, шешир је – ајд, нек им буде – ставио на под, али је прво
простро салвету коју је поно из собе.
Код удове Борисенко било их је десетак на косту. Они се
забленуше у лепо васпитана човека, само што им очи не
поиспадаше, неки су отпоздравили, остали онако климнуше. У
суртуку није било никог, а дебели коврџави, што је седео поред
Сењке, вечеро је чак само у кошуљи и с трегерима. Испоставило
се да је то студент Геодетске високе школе, по имену Жорж, из
поткровља, где су собе по дванес рубаља.
Сењку је газдарица представила као месје Скорикова,
московског негоцијанта, иако је он, кад се погађо за собу, реко
друкче: трговачки посредник. „Негоцијант“ је, наравно, звучало
много боље.
Тај Жорж се одма прилепио с питањима: како то, каже, тако
млади, а већ се бавите трговачким пословима, па каки послови, па

120
за ћалета, кеву. Кад су послужени слаткиши (то се зове „десерт“),
студент шапатом замоли на зајам три рубље.
Три рубље му Скорик здраво за готово, јасно, није дао и на
питања је одговаро неодређено, ал од превејанка Жоржа могло је,
изгледа, бити и неке вајде.
Само из књиге човек не мож много да научи. Треба учитељ,
ето шта треба.
Издвоји Жоржа на страну и поче да га фарба: ко оно,
трговачки син, радио код ћалета у радњи, није имо кад да учи. Сад
је, ево, ћале умро, све своје богаство оставио наследнику, а шта је
он, Семјон Скориков, видо у животу осим радње? Кад би се нашо
добар човек да му помогне да се опамети, да га подучи
културности, француском језику и још тако свему и свачему, за
такву науку мого би да плати добре паре.
Студент је слушо пажљиво, све вато у лету. Одма су се
договорили за часове. Чим је Жорж чуо да ће Сењка за обуку да
плаћа рубљу на сат, одма је изјавио: у своју школу неће да иде и
спреман је, ако треба, по цео дан да буде на услузи Семјону
Трифоновичу.
Погодили су се овако: један сат дневно учиће правопис и
краснопис; један сат француски; један сат аритметику; за ручак и
за вечеру добре манире; увече понашање у отменом друштву. Због
погодбе ђутуре Сењка је исцењко попуст: четир рубље на дан за
све комплет. Обојица су на крају била задовољна.
Почели су одма после вечере – од понашања у фином
друштву. Отишли су на балет. Фрак за Сењку изнајмили су за две
рубље од комшије-музичара.
У позоришту је Скорик седео с миром, није се врпољио, иако
му је брзо досадило да гледа на сцену где су скакали мушки у
тесним унтерцигерима. Послен је кренуло малко живље кад су
истрчале женске у прозирним сукњама, ал музика је била много
нешто смољава. Да Жорж није узо од оних што чувају чивилуке
увеличавајућа стакла (зову се „двоглед“), било би му насмрт
досадно. А овако је Сењка разгледо све редом. Прво играчице и
њиове буткице, па ондак све оне што су се око сале напаковали у
позлаћене сандучиће, а послен шта стигне – на пример, брадавицу

121
на ћели шефа музичара који је оркестру прутићем претио да
сложније свира. Када су сви аплаудирали, Сењка је двоглед стављо
под мишку и исто пљескао, ма, и гласније од других.
Да за седам рубаља седиш три сата у боцкавој крагни – па то
ће се ретко коме свидети. Пито је Жоржа: Је л, Бога ти, је л’
богаташи свако вече иду у позориште да се зноје? Овај га умири,
каже: Може једном недељно. Е, па то се још и може издржати,
развесели се Сењка. То му дође ко кад недељом одстоји читаву
литургију, јакако – онај ко се боји Бога.
С балета отишли су у бордел (тако се културно зове фуфарник)
на час финог опхођења с дамама.
Тамо се Сењка много стидео лампи са свиленим абажурима и
меких отомана на федере. Мадмазел Лорета, коју су му ставили у
крило, била је једна дебела тетка, онако млохава, мирисала на
слаткасти пудер. Сењку је звала „куцо“ и „мацо“. послен га је
одвела у собу и почела да изводи разна чудеса, за каква Сењка није
чуо чак ни од Прохе.
Ипак га је било стид што гори светло и, све у свему, куд може
та Лоретка, факафљока једна дебела, да се мери са Смрћу.
Фуј!
После тога је још дуго учио како се пије шампањац: ставиш у
њега јагоду, пустиш је да се малко навикне, да се скваси, и ловиш
је устима. После срокаш пенасту шљоку до дна, па ајд из почетка.
Ујутру је, јасно, гадно кубурио с главом, горе него од државног
вина. Ал све то пре него што је свратио Жорж.
Жорж виде патње свога ђака, зацокта, па одма посла слугу по
шампањац и паштету. Доручковали су право на Сењкином
кревету: он лежећки, студент седећки. Паштету су мазали на беле
кајзерице, а вино пили из флаше.
Би му лакше.
Сад ћемо да се позабавимо француским, а за ручак идемо да
утврђујемо градиво у француском ресторану, рече Жорж и облиза
дебеле усне.

122
 Нема везе, безвољно је мислио Сењка. Очи се плаше, а руке
своје раде. На све се човек свикне. Може, може да се живи и у
богаштини.

Прича трећа. О брату Вањици

Пријатно је било маштати две велике маште – замишљати

како ће све доћи на своје место с љубављу и небројеним
богаством. Ал и са садашњим, засад још не толко великим
богаством, постаде доступна још једна машта, која је раније
изгледала немогућа – да изиђе у пуном сјају пред брата Вању.
Јакако, не мож тек онако да бане, без припреме: здраво, ја сам
ваш старији брат, господско одело натуко а осто стока безрепа,
културно ни да бекне. Шта ако се Вањи згади незналица?
Ипак, код клинца је мого да прође и с малом науком.
Од првог дана Сењка се погодио са Жоржом – нек му овај у
разговору исправља неправилне речи. Да студента не би мрзело,
би му обећана награда: по пет копејки за сваку исправку.
Е, а овај није био с раскида. Малтене свака друга реч: „Не,
Семјоне Трифоновичу, у културном друштву неће се рећи: одник,
треба ходник“ – и трас крстић на посебно артиче. После је, на часу
аритметике, Скорик сам те крстиће множио са 5. Првог септембра
1900. године погорео је за осамнес рубаља и седамдес пет копејки
– и то још се стисо да не бубне коју више нег што треба. Почне
онако писмено: „А ја бих рекао да...“ – и ћут.
Застења Скорик од толке суме, затражи да пређу на копејку.
Другог септембра одвалио је, то јест, избројао четри рубље
тријес пет копејки.
Трећег септембра три дванес.
Већ четвртог септембра малко је прибро гаће, то јест мало се
навикао, па је била довољна рубља и десет копејки, а петога је чак
прошао са деведес копејки.
Тад је Сењка одлучио да је Вањи доста, да је дошло време. Сад
је он с изузетном лакоћом мого једно пет, па понекад и десет

123
минута течно да излаже своје мисли, а на добром памћењу Бог му
није штедео.
Према отменом бонтону, ваљало је најпре судији
Кувшиникову поштом послати писмо: ствар стоји тако и тако,
желим да учиним Вашој милости посету у вези с обиласком
обожаванога брата Вањице. Ал усфалило му свртке.
Раније изјутра Сењка оде код дентисте да стави златан зуб, а
Жоржа је опремио у Тјопле Станове да најави да ће послеподне,
ако то његовој милости буде по вољи, доћи и лично Семјон
Трифонович Скориков, имућан трговачки посредник – онако ко у
рођачку посету. Жорж се дотерао у студентски мундир, откупио
званичну шапку из залагаонице и одвезо се.
Сењка се јако нервирао (то јест жвакала му буља гаће). А шта
ако судија каже: Кој ће ђаво мом посинку така керећа вамилија?
Ал прошло све ко по лоју. Жорж се врати сав важан, па изјави:
очекују у три. Значи, не на ручак, схвати Сењка, ал није се
увредио, напротив, обрадово се, јер још није умео добро да
употребљава ножеве за јело, нити да разликује виљушке за месо
од оних за рибу и салату.
У књизи је писало: „Кад се посета чини деци, обавезно се
морају поклањати бомбоне у бомбоњери“. па се Скорик није
стиско, то јест није тврдичио – купио је у Мјасницкој код Перлова
најбољу плекану кутију чоколаде у облику коњића-грбоњића из
бајке.
Изнајмио је лакован отворен фијакер за пет рубаља, али,
пошто је због живаца крено много пре нег што је требало, прво је
ишо улицом пешке, а кола полако за њим.
Трудио се да корача онако како је прописано у уџбенику: „На
улици се лако може уочити добро васпитан, углађен човек. Његов
је ход увек једнак и одмерен, корак сигуран. Он иде право, не
обазирући се око себе, и само се понекад заустави на трен испред
трговина, обично се држи десне стране пута и не гледа ни навише,
ни наниже, већ право, неколико корака испред себе.“
Прошао је тако Мјасницком, Лубјанком, Позоришном. А кад
му је врат скроз отпо од тог гледања право, завалио се у фијакер.

124
 До Коњковских јабучара возили су се без журбе, а испред
самих Тјоплих Станова муштерија нареди да се разјуре, не би л’
пред судијину кућу стигли онако делијски, у пуном сјају,
елегантно.
И у кућу је ушао да не може бити боље: рече бон жур, благо се
наклони.
Судија Кувшиников одговори: „Здраво, Семјоне Скорикове“,
позва га да седне у фотељу.
Сењка седе скромно, учтиво. Како и доликује на почетку
посете, скину једну, десну рукавицу, шешир стави на под, без
салвете. И тек после, кад је све успешно обавио, разгледо је судију
како ваља.
Остарио је ипак Иполит Иванович, изблиза се видело. Бркови
ко потковица надоле, сасвим су му седи. Дугачка коса, преко
ушију, исто побелела. А поглед му осто ко раније: црн, продоран.
За судију Кувшиникова покојни тајко је причо да на целом
свету неш да нађеш паметнијег човека од њега, па је зато, кад је
погледо у строге очи Иполита Ивановича, Сењка одлучио да се не
понаша по отменом бонтону, него по правој учтивости, којој га
није научила ни књига, ни Жорж, него извесна особа (о њој тек
следи прича, не мож све да се стрпа у једну врећу).
Та је особа говорила да права учтивост није у пристојним
речима него у искреном поштовању: поштуј сваког човека колко
год ти то пружају могућности, све док тај човек не покаже да није
достојан твога поштовања.
Сењка је дуго конто о таквом чудном мишљењу и напослетку
га је себи објаснио овако: боље је лошег човека придобити, него
доброг увредити, то је то, је л?
Па тако са судијом није почињао фине разговоре о пријатном
прохладном времену, него је реко најискреније, поклонивши се:
– Хвала вам што мог брата, сироче, васпитавате као рођеног и
што се старате да ни у чему не оскудева. А још више ће за то Исус
Христос да вам захвали.
Судија се такође благо наклони, одговори да нема на чему, да
њему и његовој супрузи Вања под старост пружа само срећу и
задовољство. Он је живо дете, нежна срца и великих способности.

125
 Добро. Поћутали су.
Сењка је ломио главу како да окрене разговор на то да, ко оно,
може л’ да види брата. Од напета размишљања гласно ушмркну,
ал одма се сети да је „бучно увлачење течности из носа у друштву
апсолутно недопустиво“ и брже-боље довати марамицу да се
усекне.
Судија изненада рече:
– Твој познаник који је јутрос долазио назвао те је „имућним
трговачким посредником“...
Скорик заузе достојанствен став, ал накратко, јер даље је
Иполит Иванович наставио овако:
– Од ког ли то профита плаћаш лакиран фијакер, фрак и
цилиндар? Ја сам с твојим старатељем Зотом Ларионовичем
Пузиревом у преписци. Све ове године једном у кварталу шаљем
по сто рубаља за твоје издржавање, добијам извештаје о томе.
Пузирев је писао да си одбио да учиш гимназију, да ти је карактер
диваљ и незахвалан, да се мешаш са свакојаким олошем, а у
последњем писму обавештава да си постао прави лопов и бандит.
Од изненађења Сењка подскочи и повика – глупо, наравно,
боље да је оћуто:
– Ја лопов? А да ме није он случајно уватио?
– Кад те ухвате, Сењка, биће касно.
– Ја нисам тео у гимназију?! Сто рубаља је добијо за мене?!
Сењка се загрцну. Каква је битанга испо ујка Зот Ларионович!
Мало је било полупати му излоге, требало је да запали целу његову
кућу погану!
– И, одакле је богатство? – упита судија. – Ја то морам знати
пре но што те пустим Вањи. Можда је твој фрак од крви кројен и
сузама шивен.
– Није од никакве крви, и то. Нашо сам благо, из старих
времена – пробрунда Сењка схватајући и сам – ко ће да поверује
у то?
Баш се елегантно провозо, баш послужио брата бомбонама,
како да не. У праву је био тајко: паметан је човек овај судија.

126
 Међутим, Кувшиников је испо још паметнији. Није
неповерљиво зацокто, није вртио главом. Пито је мирно:
– Какво благо? Одакле?
– Шта мислите одакле, из хитровачких подрума – тмурно
одговори Сењка. – Шипке су тамо биле сребрне, са жигом. Пет
комата. Вреде силне паре.
– Какав жиг?
– Откуд ја знам? Два слова: „Ј“ и „Д“.
Судија је дуго гледо Скорика, ћуто. После устаде.
– Хајде да ми одемо у библиотеку.
То је била таква једна соба да је сва оздо до горе у књигама.
Кад би се све књиге које је Сењка видо у свом животу скупиле на
једну камару, и то би испало мање од овога.
Кувшиников се попе на мердевине, узе с полице дебелу књигу.
Још док је био горе, уватио да је листа.
– Ехе – рече.
После:
– М-да.
Погледа Сењку преко наочара и пита:
– Значи „ЈД“? А где си нашао благо? Да ниси на
Серебреницима?
– Не. На Хитровки, овога ми крста – стаде да се куне Скорик.
Иполит Иванович брзо сиђе с мердевина, стави књигу на сто,
а онда приђе слици што је висила на зиду. Чудна је била слика,
личила је на цртеж како се дели свињско месо, ко онај што је
Сењка видо у швапској касапници.
– Гледај. Ово је карта Москве. Ево Хитровке, а ево
Серебреника, сокак и обала. Од Хитровке надохват руке.
Сењка приђе, погледа. За сваки случај рече: „Оно, да јес-јес.“
А судија га и не гледа, мрмља сам себи у браду:
– Па да! Тамо је у седамнаестом веку била Серебреничка
махала, где су око Јаушког двора, ковнице новца, живели
мајстори-сребрари. Како изгледају твоје шипке? Овако?

127
 Повуче Скорика ка столу где је књига. Тамо, на слици, Сењка
угледа шипку – ко пљунута с онима што их је продо златару. И
крупно, на рубу, слова „МД“.
– „МД“ је „Монетни двор“, ковница – објасни Кувшиников. –
Још су га звали Нови Монетни или Енглески. У давнини Русија је
сопственога сребра имала мало, зато су се куповале европске
кованице, јоахимсталири, јефимки. – Сењка на познату реч опет
климну, ал сад с разумевањем. – Талире су претапали ево у овакве
шипке, после су од њих развлачили жицу, секли је на овакве
комаде, равнали је и откивали копејке, такозване „листиће“.
Копејки се сачувало много, талира још више, а сребрних шипки
које су служиле као материјал уопште није остало – све су ишле у
производњу.
– А шта је с овом? – показа Скорик слику.
– Браво – похвали га судија. – Размишљаш. Тачно, Скорикове.
Само је једна шипка дошла до нашег времена, изливена у Новом
Монетном двору.
Сењка се замисли.
– А што су они, ти сребрари, побацали материјал, а нису од
њега исковали паре?
Кувшиников рашири руке:
– Загонетка. – Очи му више нису биле продорне, нису
жмиркале, него су биле сјајне и широм отворене, ко да се судија
нечему силно зачудио или обрадово. – Мада и није нека загонетка,
ако човек мало размисли. Лоповлука је у седамнаестом веку било
много, још више него данас. Ево, овде у енциклопедији пише... –
Он повуче прстом по редовима. – „За такозвано ‘испаравање’
сребра мајсторе су немилосрдно тукли камџијом, некима су
чупали ноздрве, али нису их терали с посла, јер није било довољно
сребрара.“ Изгледа да их нису довољно тукли кад је неко направио
тајно складиште од „испареног“ сребра. А можда није требало
тући мајсторе, него писаре?
Даље је судија крено да чита у себи. Наједном звизну. Сењка
се зачуди: такав човек, а звижди.
– Сења, за колико си своје шипке продао?

128
 Скорик није хтео да лаже. Кувшиников је и сам богат, неће да
завиди.
– По четри стотинарке.
– А овде пише да је ову шипку пре педесет година на аукцији
у Лондону купио колекционар-нумизматичар за 700 фунти
стерлинга. То ти је седам хиљада рубаља, а у данашњим парама,
вероватно, и више.
Сењки уста сама зинуше. Гле ти Ашота Ашотовича, гле ти гује
једне погане!
– Видиш, Скорикове, да си своје благо предао у државну
благајну...
– А за које бабе здравље баш у благајну? – скочи Сењка који
још није дошао к себи од златарева покварењаштва.
– Па сребро је било украдено државној благајни. Иако је то
било пре двеста година, држава је још увек једна те иста, Русија.
За предају блага властима, у складу са законом, налазачу припада
трећина вредности. Испада да ти за својих пет шипки не би добио
две хиљаде, него многоструко више. Уз то био би поштен човек,
помогао би отаџбину.
Сењка већ хтеде да каже да се ствар још може поправити, ал
на време се уједе за језик. Овде је ваљало прво добро мућнути
главом, па после блебетати. Кувшиников је лукав, очас посла ће
све испипати.
И поред тога судија је Скорика гледао лукаво, значајно.
– Добро – збори. – Размисли куд ћеш са шипкама ако их опет,
изненада, пронађеш још: своме препродавцу или у државну
благајну. Ако се одлучиш да то буде по закону, рећи ћу ти како и
куда. У новинама ће се писати о твом патриотизму.
– О чему?
– О томе да ти не волиш само своје благоутробије, него и
отаџбину, е, о томе.
Што се отаџбине тиче, Сењка није био нешто нарочито
сигуран. Где је његова отаџбина? Сухаревка ли, ил можда
Хитровка? Има л’ рашта да их воли, онако вашљиве?
А Кувшиников га опет изненади. Уздахну:

129
 – Дакле, значи, Зот ме је лагао за гимназију? И за остало, мора
бити, такође... Добро, он ће ми за то одговарати.
И наједном се растужи, поникну седом главом.
– Опрости ми, – вели – Сења, што сам се од сопствене савести
откупљивао за сто рубаља. Да сам бар једном лично дошао да
проверим како ти тамо живиш. Јер ја сам, кад ти је умро отац,
обојицу хтео да узмем к себи, али ми се Пузирев попео на главу –
рођени сестрић, то ми је, вели, сестрина крв. А њему су, испада,
само новци требали.
Овде се Сењкине мисли од силних иљада запутише на сасвим
другу страну: како ли би се његов живот уредио да после смрти
родитеља није доспео код Зота Ларионовича, него код судије
Кувшиникова?
Ма, шта сад, шта има џаба да се вајка.
Упита натмурено:
– Нећете ме пустити да се видим с Вањом?
Судија не одговори одмах.
– Боме, са мном си разговарао поштено, а и ниси ти пропао
момак. Видите се. Зашто да се не видите? Вањи се баш сад
завршио час француског. Иди у дечју собу. Собарица ће те
отпратити.
А за брата се Сењка брино без потребе. Кад му рекоше да му је
дошо старији брат, он појури у сусрет и из затрке скочи овоме око
врата.
– Аха! Ја, ја сам му написао писмо! Ти си, Сења, баш онакав
каквог сам те замишљао! – И поправи се. – Не замишљао, него
упамтио. Ништа се ниси променио. И кравата ти је иста!
Ала уме да лаже, гологузан један.
Даде му Скорик бомбоњеру, па још поклоне: двоглед и перорез
– исти онај с чистилицом за нокте. Вања је, јасно, брата одмах
заборавио, латио се шкљоцања сечивима, ал ништа за то, клинац
остаје клинац.
Са судијом се Сењка руковао на растанку, обећо да ће кроз
који дан опет да дође.
Натраг се враћо пешке, скоро до саме Калушке, све мозгајући.

130
 Седам иљадарки за шипку! Ако јој се цена не обори, од једне
шипке човек може кнежевски да живи, ко бубрег у лоју.
Ваљало је промислити, јако мућнути тинтаром.
Како је поучавала извесна, једном већ споменута особа: „Ко је
маро мисрио – много је пракао.“

Прича четврта. O јапанском човеку Маси

То ће рећи: „Ко је мало мислио – много је плакао.“ Та особа

није умела да изговара руски глас „л“, јер таквог гласа у њином
језику и нема. Шта ће, живу некако и без њега, сналазе се.
Даклем, дошло је време да се исприча и за другог Сењкиног
учитеља, не унајмљеног, него самозваног.
Ствар је испала овако.
Истог оног дана кад је Скорик после балета и бордела ујутру
најпре боловао, а после се лечио шампањцем и паштетом,
приспео му је неочекивани гост.
Неко покуца на врата – онако тихо, пристојно. Помислио –
газдарица.
Отвара, кад тамо – Јапанац од јуче.
Сењка се жив узенто. Сад кад почне да шакета: ко оно, што си
збрисо а ниси примио обрачун за крађу?
Јапанац га поздрави и упита:
– Ста дрхтис?
Сењка ће њему отворено: така и така ствар, вели, дрхтим јер
се бојим за свој живот. Да ви мене, чико, не уцмекате.
Овај се зачуди:
– Ста је, Сењкакун, бојис се смурти?
– Ко се ње не боји – одговори на претеће питање Скорик и
стаде да узмиче према прозору. Паде му на памет – да л’ да запали
кроз прозор? Било је повисоко, иначе би гарант скочио.
Јапанац – ајде опет да га плаши, бајаги се још више зачудио:
– А ста има ње да се бојис? Па ти се не бојис ноћу да спавас?

131
 Од тако ружног мига Сењка је већ престо да се плаши и
висине. Узмако је до прозора, отворио једно крило, ко загушљиво
му. Сад, ако крене да га убија, у једном скоку може да се нађе на
прозорској дасци.
– То је друго – рече. – Знаш да ћеш се ујутру пробудити.
– И посре смурти ћес се пуробудити. Ако си добро дзивео,
добро ћес се и пуробудити.
Гле ти њега, нашо попа да изиграва! Ти ћеш, бре, некрсте
један, крштеном човеку да проповедаш о рају и васкрсењу! Од
близине прозора Скорик се маличак окуражи.
– Како сте ме нашли – упита. – Је л’ ви то знате неку чаробну
реч?
– Знам. „Рубра“ се зове. Дао сам детцку рубру, он је потртцао
за тобом.
– Каквом дечку? – забезекну се Сењка.
Маса показа руком на аршин од пода:
– Маром. Смркавом. Ари брзо тртци.
Јапанац разгледа собу, па климну с одобравањем:
– Свака тцаст, Сењкакун, сто си се овде усерио. Бризу је од
Асеурова сокака.
Он то о Ашчеуловом сокаку ди станују он и Ераст Петрович,
сконта Сењка. Стварно је близу.
– Шта сад оћете од мене? Па перле сам вратио – рече он
жалосно.
– Госпођин наредио – строго, чак свечано објасни Маса и
наједаред уздахну. – А ти, Сењкакун, бас ритцис на мене. Кад сам
ја био такав као ти, исто сам био мари бандзит. Да господзина
нисам срео, порасто би верики бандзит. Он је мој утцитер. А ја ћу
да будем твој утцитер.
– Ја већ имам учитеља – прогунђа Скорик преставши да се боји
да ће придошлица намртво да га убије...
– Чему те учи? – заинтересова се Маса. (То јест, он је заправо
питао „тцему те утци“, али Сењка је већ научио да разазнаје његов
чудноват говор и није имао муке с разумевањем.)
– Шта ја знам, лепом понашању...

132
 Дежмек се страшно обрадова. То је најважније, вели. И
објаснио му је шта је права учтивост, она која проистиче из
искреног поштовања према сваком човеку.
Усред објашњавања изнад Сењкине главе зазуја мува. Теро ју
је, наметљивицу једну, и теро, и никако да је се ратосиља. А
Јапанац ти ђипи, заману руком и цап – увати муву у шаку.
Од толике његове бодрости Скорик врисну, чучну, па још
покри главу рукама – помисли: оће да га умлати.
Маса погледа скврченог Сењку па упита: Шта ти је?
– Узенто сам се да ме не чукнете.
– Зашто?
Сењка ће њему кроз јецај:
– Сироче мож сваки да увреди.
Јапанац подиже прст, онако учитељски: треба умети, вели,
бранити себе. Нарочито ако си сироче.
– Како то – „умети“?
Овај се насмеја. А ко је оно реко да му не треба учитељ? Оћеш
да те научим како да се браниш?
Скорик се сети како Азијат млати рукама и ногама, па и он
пожеле тако.
– Не би било лоше – каже. – Ал гарант није лако тако вешто
људе лемезати?
Маса приђе прозору, испусти ухваћену муву на слободу.
Не, каже, није тешко лемати. Тешко је научити Пут.
(Сењка је тек касније схватио да је он реч „Пут“ изговорио ко
да има велико слово, а тад још није скапиро.)
– А? – упита. – Шта научити?
Маса поче да му објашњава о Путу. Да је, вели, живот пут од
рођења ка смрти и да тај пут треба превалити исправно, иначе, да
ћеш стићи – стићеш, немаш куд, ал после немо да се буниш. Ако
будеш пузио тим путем као мува, у следећем животу ће да будеш
мува, ко ова што ти је зунзарала око главе. Ако будеш пузио по
прашини ко гмизавац, ко гмизавац ће и да се родиш.

133
 Сењка је помислио да је овај то реко тек онако, ради
сликовитости. Још није знао да је Маса изистински причо о
мувама и змијама, баш како јесте.
– А како се исправно иде Путем? – упита Скорик.
Испало је да ћеш се живих мука намучити ако оћеш исправно.
Прво и прво, чим се ујутру пробудиш, треба да кажеш себи: „Данас
ме чека смрт“, и да се не плашиш. И све време да мислиш на смрт.
Јер не знаш кад ће твој пут да се заврши, па увек мораш да будеш
спреман.
(Сењка затвори очи, рече чаробне речи и нимало се не
уплаши, јер угледа пред собом Смрт, страва лепу. Шта има да се
бојиш ако те она чека?)
Ал је даље окренуло нагоре.
Не смеш да лажеш, не смеш да се киселиш без посла, не смеш
да спаваш на мекој перини (и уопште, сачувај Боже да угађаш
себи), него себе треба на сваки начин да мучиш, искушаваш,
калиш и држиш ко у апсу.
Сењка је слушо и слушо, и нешто му се није хтело да трпи
такву голготу. Ионако се набедово, нагладово, тек што је омирисо
прави живот.
– А је л’ не може једноставније, без Пута? Да буде само
табачина?
Маса се од таквог питања јако сневесели, заврте главом. Може,
каже, али тигра ти никад нећеш победити, само шакала.
– Нема фрке, мени је и шакал доста – изјави Скорик. – Тигра
мош и да обиђеш, неће ноге да ти отпадну.
Јапанац се још горе растужи. Добро, вели, лења душо, нек те
ђаво носи. Скидај јакну, сад ћеш имати први час.
И почо је да учи како се правилно пада ако те из пуног замаха
крљају по њушци.
Сењка је брзо овладао науком: исправно је падо, преврто се
преко главе и скако на ноге, а све је чеко кад ће Маса да почне да
се распитује откуд хитровачком одрпанцу богаство.
Ал – није пито.
Међутим, пре него што је отишо, рече:

134
 – Господин пита да ли си, Сењкакун, расположен да му нешто
испричаш? Не? Онда сајонара.
То је на њином „ај уздравље“.
И навадио се да долази у пансион, ни дана није пропуштао.
Кад Сењка сиђе на доручак – Маса већ седи поред самовара, сав
црвен од попијена чаја, а газдарица му досипа слатко. Строга
мадам Борисенко сва је омекшала од њега, цела се руменела.
Чиме ли ју је само смото?
Потом је почињао час јапанске гимнастике. Поштено речено,
Маса је више пушто језик нег што га је учио правим стварима.
Изгледа да је лукави Азијатац ипак наумио да Скорика одвуче на
свој Пут.
На пример, учио је Сењку да скаче с крова шупе. Сењка се горе
лако попео, ал не мож да скочи, цвика. Па то су два сажења! Ноге
да изломиш.
Маса стоји поред, подучава. Теби то, вели, смета страх. Отерај
га, он човеку не треба. Само смета глави и телу да раде своја
посла. Па ти знаш како да скачеш, показо сам ти и објаснио. Е,
ондак се не бој, глава и тело ће све сами да ураде ако страх не буде
сметао.
Лако је то рећи!
– А ви, сенсеј, зар се баш ничег на свету не бојите? – То је он
тако моро да га зове „сенсеј“. „Учитељ“, значи. – Ја сам мислио да
нема таких људи што уопште не знају за страх.
Ретки су, каже, ал их има. Господин се, на пример, ничег не
боји. А ја се једне ствари плашим, и то веома.
Сењки од тих речи мало одлану.
– Чега? Мртвака?
Јок, каже. Бојим се да ће господин или неки добар човек мени
да се повере, а да ја нећу да оправдам поверење, да ћу да га
оставим на цедилу. Због своје глупости или околности на које
немам утицај. Језиво је, каже, колко се тога плашим. За глупост
нема везе, она с годинама пролази. Али над околностима власт
има само Буцу.
– Ко има власт? – упита Скорик.

135
 Маса показа прстом увис:
– Буцу.
– А-а, Исус Христос.
Јапанац климну. Зато се, вели, ја њему сваки дан молим. Ево
овако.
Затвори очице, склопи дланове и зауњка нешто. Послен је сам
превео: „У Буцу се уздам, али ћу и сам да учиним све што могу.“
То је њина јапанска молитва.
Сењка фркну:
– Баш ми је јапанска. Помози сам себи, па ће ти и Бог помоћи.
После су још једном започели разговор о божанским
стварима.
Код Сењке у соби накотило се много мува. Гарант су се лепиле
на мрве – он се силно навуко на тамањење колача од финог теста.
Маса није воло муве. Ловио их је ко мачка шапом, ал да неку
залепи ил да је спљеска – ма, никад у животу. Увек донесе до
прозора и пусти.
Скорик једном упита:
– Шта се ви, сенсеј, с њима толко цифрате? Што их не
пљеснете, па готова ствар?
Овај одговара: Никог не треба да убијеш ако можеш да га не
убијеш.
– Чак ни муву?
Каква је разлика, вели. Душа је душа. Сад је то мува, а ако се
буде исправно понашала у свом мувљем животу, на свом
следећем рођењу ће можда постати и човек. На пример, овакав
као ти.
Сењка се увреди:
– Што ко ја? Можда ко ви?
Маса на то рече: а ако будеш безобразан према учитељу, сам
ћеш после смрти да постанеш мува. Него, каже, ајде, избегни. И
кад одвали Сењку по њухари – де, избегни ако можеш. Само му је
звонило у ушима.
И тако се, ето, учио јапанској мудрости.

136
 И сваки пут је чудни учитељ питао једно те исто: желиш ли,
каже, нешто да поручиш господину?
Сењка је само трепто, ћуто. Није мого да појми шта се то од
њега тражи. Благо? Ил нешто друго?
Маса, додуше, нимало није наваљиво. Сачека једно пô минута,
климне, каже своје „сајонара“ и иде кући.
Дани су летели. Час гимнастике, час граматике, час
аритметике, час француског, утврђивање градива у француском
ресторану, после променада по радњама, опет час – отмених
манира, с Жоржом, а онда је већ време да се вечера, па на
практикум. Жорж је „практикумом“ називао одласке у оперету,
плесну дворану, бордел ил неко друго фино место.
Изјутра би Сењка кунто до касно, а чим устане, умије се – ево
ти и Масе, нацрта се без пардона. И ајд наново, ко веверица у
точку.
Једном-двапут, уместо практикума, навраћо би на Хитровку
Ташки – пошто се смркне и, јасно, не у фраку ил суртуку нег у
својим старим прњама. Како је говорио Жорж, ко апаш.
А то је чинио овако.
Најмио би на Трубном тргу озбиљног кочијаша, трезвењака, и
да обавезно има број, те се с њиме возио до Лубјанке. Пресвлачио
се у самом фијакеру, навукавши кожни кров што дубље.
На Лубјанки, пошто се већ преобрази од негоцијанта у апаша,
остављао је возара да чека. Шта му фали? Седи, дрема, а овамо му
капље по рубља на сат. Само уз договор о једној ствари: да се
нипошто не скида с фијакера, јер ће за час да апну одело са
седишта.
Тврдоглава Ташка није тела паре које јој је Сењка нудио. И од
свог фуфинског посла није тела да дигне руке, јер је поносита. Ко
од мушкарца, каже, не узима паре за посо, него тек онако? Ил
женска, ил супруга. Ја не могу да ти будем женска, јер смо
другари. Не пристајем ни да ти будем жена, због вранцуске бољке
(није да је Сењка нудио да се жени – то је она све сама измислила).
Сама ћу да зарадим колко ми треба. А ако ми усфали, е ондак ће
да ми помогнеш ко другар.

137
 Али од Сењкиних прича о његовом новом отменом животу код
Ташке је заиграла амбиција или, друкче речено, частољубље. И
она је исто тела да унапреди каријеру – да од раве-тротоарке
аванзује у „гимназијалку“, утолико пре што јој је узраст био баш
одговарајући. „Гимназијалке“ не табанају улицом, клијенте им
налази пеза. Посо је према уличној фанфуљи неупоредиво лакши
и исплативији.
Ту је прва ствар – да се купи гимназијско одело, с пелерином,
ал Ташка је за то већ имала уштеђено.
Знала је и једну пезу. Честита нека жена, поуздана, по клијенту
узима само трећину за себе. А клијената који воле гимназијалке
има – не питај. Све солидни људи, у годинама, при лови.
Била је само једна тешкоћа, иста ко код Сењке: фалило јој
културности, да се онако бонтонски разговара. Јер клијент ваља
да верује да су му довели праву гимназијалку, а не пресвучену
фаћкалицу.
Зато је Ташка исто почела да учи француске речи и свакојаке
отмене изразе. Саставила је себи животну причу, па је испричала
Сењки. Док још није добро упамтила све речи, виркала је на
артиче. Она је, бајаги, гимназијалка из четвртог разреда,
инспектор је завео, узбро цветак невиности, научио којекаквим
марифетлуцима, па сад она тајно од маман и папан зарађује себи
уз помоћ оне женске ствари за бомбоне и колаче.
Скорик је саслушао причу и, ко човек с искуством у
отмености, предложио јој да ту и тамо понешто промени.
Нарочито је саветовао да у причу не убацује псовке и друге
бљувотине.
Ташка се зачудила таквом савету – она, хитровачка сорта, није
умела да направи разлику између пристојних и срамотних речи.
Ондак јој је он све гадости исписо на цедуљу, да запамти. Ташка
обујми главу рукама, па поче да понавља: ....,....,....,..... Сењки, који
је почо да се навикава на културан, или, још боље да се каже,
цивилизован разговор, гадило се више да то слуша.
А још је Ташка од прошлих Сењкиних пара купила штенца
пудле. Био је мали, бео, несташан и невероватно добра њуха.
Сењку је већ други пут познао, обрадово се, почо да скаче. Сво

138
Ташкино цвеће разликово је и на свако друкче кевто. Име му је
било Помпоније, обичније Помпошка.
Кад је Скорик навратио код Ташке други пут – да исприча како
се видо с братом, и да покаже нови зуб (а имао је још један посо,
с парама), другарка му скочи за очи:
– Што си се довуко? Шта је, зар ниси видо код мене на прозору
црвени мак? Заборавио си шта то значи, је л? Па учила сам те!
Опасност, будало! Немо да долазиш на Хитровку, Кнез те тражи!
Сењка је и сам знао за то, али како је могао да не дође? Због
учења финоћи и нарочито Жоржових практикума, од две иљаде
сад му је остала једва четвртина. За недељу дана профућко је
иљаду и по, ето кака га је катастрофа снашла. Хитно се морао
ојачати финанцијски статус.
Завуко се под земљу, ојачо га.
Хтео је да узме две шипке, ал се предомислио – доста је и
једна. Шта има да се размеће шиком, пара воли да се броји. Време
је да се живи по исправном принципу.
Златар Ашот Ашотович обрадово се Сењки ко роду рођеном.
Чување радње поверио је папагају, а госта одвео иза завесе,
послужио га коњаком, бисквитом.
Скорик сажвака бисквит, сркну и коњака, на најкултурнији
начин, и тек после тога показа златару шипку, ал му је не даде у
руке. Затражио је не четиристо рубаља – него иљаду. Оће л’ да
пристане ил јок?
Самшитов је дао иљадарку, није ни трепно!
Значи, истина је оно што пише у књизи судије Кувшиникова за
праву цену.
Златар је стално досипао коњака. Мислио, напиће се
хитровачки звекан, избрбљаће нешто сувишно. Пито је оће л’ бити
још шипки и када.
Сењка ће њему лукаво:
– Нестало шипки по иљадарку, била је само једна. Него,
господине Самшитове, да ви мене повежете с наручиоцем, е,
ондак ће можда и да се појаве.

139
 Затрепта Ашот Ашотович својим очима црним ко мастило,
поче тешко да дише, ал је схватио – била будала, па се опаметила.
А моја провизија, пита.
– Ко и обично – двајес посто.
Овај се сав узнемири. Двајес је мало, каже. Праве клијенте
знам само ја, без мене их нећете наћи. За то треба да се да тријес
посто.
Мало су се цењкали и нашли се на двајес и пет.
Скорик остави златару адресу где да му се, буде ли штогод,
пошаљу вести, па оде јако задовољан собом.
Самшитов ће за њим:
– Значи, могу да се надам, господине Скорикове?
И папагај Левонић, промукло:
– Господине Скор-рикове! Господине Скор-рикове!
Дошо је до кочијаша, пресвуко се у пристојно, ал није се
повезо фијакером, већ кући пође пешице. Не разбацивати се –
значи, нема бацања пара. Пô рубље, јашта, није неки грандиозни
губитак, ал ако је по принципу, ондак мора да је по принципу.
На углу Цветног булевара он се осврте – онако, нешто му се
причинило.
Погледа мало боље – испод светиљке позната фигура. Проха!
Није га ваљда пратио од Хитровке?
Скорик се баци на њега, лопужу једну, па га зграби за груди.
– Враћај сат, гаде!
Иако је већ недељу дана ишо с новим сатом, златним, то није
Прохина брига. Ако си дрпио од свога, има да одговараш.
– Лепо си се дотеро, Скорик – процеди Проха и ослободи се у
једном трзају. – А да не би, гњидо, по њухари?
И завуче руку у џеп, а тамо му је, Сењка је то добро знао,
аласки тег или штогод горе.
Кад наједном – звиждук, бат корака. Позорник јури – да
заштити пристојног младића од фукаре.
Проха запали узбрдо Звонарним сокаком, у помрчину.

140
 Ето ти, пролетеру један одрпани. Није ти ово Хитровка, ово је,
бре, чиста четврт. Види ти њега шта је намислио – „по њухари“.

141
 Како је Сењка посто љубавник Смрти

Н
ајалавије од свих лекција које му је Маса даво, Сењка
је упијо најважнију науку – како се освајају женска
срца.
Испало је да је за ту област Јапанац опак зналац, и да млатара
језиком и да се кембечи. Не, боље би било да каже: како теоријски,
тако и практично.
Сењка се дуго чудио како се то мадам Борисенко просто-
напросто топи од тог кривоногог и косооког, толко га симпатише.
Једаред сишо тако на доручак раније но што је ред, доклен се
друге кирајџије још нису окупиле – кад тамо, види-види!
Газдарица седи Маси у крилу, цмаче му дебеле образе, а он само
жмири. Кад угледа Скорика, цикну, поцрвене ко булка, и брис из
собе, ко неко девојче. А има, гарант, тријестину година, ако не и
више.
И није издржо, пито је – истога дана, за време рекреације
након јутарње макљаже. Откуд, вели, вама, Маса-сенсеј, толко
среће са женскињама? Будте љубазни, подучите сироче.
И Јапанац му одржа читаву лекцију, ко она кад је Жорж
једаред водио Сењку у институт. Само га је разумео боље него
професора иако је човек странац.
Укратко речено, сва је мудрост у следећем:
Да би се отворило женско срце, треба три кључа, учио га је
Маса. Самоувереност, тајанственост и приступ. Прва два су лук и
вода, јер зависе само од тебе. Трећи је тежи, јер ту треба докучити
каква је жена испред тебе. То се зове познавање душе, а научно –
психологија.
Нису све жене, објаснио је Маса, исте. Деле се на две пасмине.

142
 – Само на две? – запањи се Сењка, који је веома пажљиво
слушо и жалио само због једног – није имо артиче при руци да
бележи.
Само две, значајно понови сенсеј. Оне које у мушкарцу траже
тату и оне које траже сина. Најважније је да се добро одреди од
које је феле жена испред тебе, а то није, ако ниси искусан, лако,
јер жене воле да се претварају. Али, кад се одреди, све остало је
лаганица. Са женом прве феле треба да будеш тата: да је не
испитујеш о животу и иначе мање да причаш, да испољаваш
очинску строгоћу; жену друге феле треба онако жалосно да
посматраш, уздишеш и да што више гледаш у небо да би она
схватила: без маме ћеш скроз наскроз да пропаднеш.
А ако ти од жене не треба душа, него ти је довољно само тело,
теро је учитељ даље, онда је једноставније. Сењка журно узвикну:
– Довољно је, довољно!
У том случају, слеже раменима Маса, речи уопште нису
потребне. Гласно диши, ради очима ево овако, на паметна питања
не одговарај. Душу своју немој да показујеш. Иначе ће испасти
непоштено – па ни теби од жене не треба душа. Ти за њу не смеш
да будеш човек, него дзвертцица.
– Ко? – није одмах сватио Скорик. – А, зверчица.
Маса са задовољством понови звучну реч. Да, рече, зверчица.
Која ће да притрчи, оњуши испод репа и одмах налегне одозго. Од
жена сви траже да се стиде и праве се невине, жене то замара и
гњави. А шта има да се стиди од дзвертцице? Дзвертцица је
дзвертцица.
Још га је дуго сенсеј разноразним стварима подучаво и Сењка
је, мада није бележио, запамтио наук од речи до речи.
А сутрадан се баш потрефи и добар практикум.
Жорж га је позво да иду у Сокољнике на пикник (то је кад се
иде у шуму и тамо седи на трави и једе рукама, онако народски).
Реко је да ће позвати и две студенткиње. Једну одавно бари, а
друга је, реко је, ко створена за тебе (већ су до тада испили
брудершафт и прешли на ти, да буде лакше). Савремена
госпојица, вели, без предрасуда. Сењка пита: А шта је, фуфица?
– Не баш – избеже одговор Жорж. – Видећеш и сам.

143
 Седоше у кабриолет, кретоше. Убрзо се Сењки разбистри:
зезно га је студент. Узо себи цуру пуначку, развијену, вазда се
кикоће, а другу је утрапио неку сарагу, с наочарима и стиснутим
уснама. Јасно ко дан, намерно је наместио да му та авраула не би
сметала да облеће око њезине другарице.
Док су се возили, цвикерашица је трабуњала ко да се бунике
најела: те Ниче-чичамиче, те Маркс-чмаркс.
Скорик није слушо. Размишљо је о својим стварима. Према
Масиној науци, испада да ако је стартујеш паметно, онако с
психологијом, сваку женску можеш да збариш, чак и оваку цаву.
Како га је, оно беше, подучаво? Просте, рече, воле галантност и
умне речи, а с образованим је обрнуто, треба да будеш што
простији и дрскији.
А да покуша – пробе ради?
И пробо је.
Пита тако она:
– Шта ви, Семјоне, мислите о теорији социјалне еволуције?
А он ни да писне, само се кези.
Она се узвртела, трепуће очима. Ви сте, вели, вероватно
присталица насилне промене друштвених установа? А он малко
накривио главу, па развуко уста палац и по у страну – и то му је
сав одговор.
У парку, када је Жорж одвео своју смешљивицу да је провоза у
чамцу (Сењкина, пак, није тела, рекла је да јој се од воде врти у
глави), дошло је време за акцију.
Од Скорикове тајанствености госпојица се сва распомамила –
меље ли меље, не мож да се заустави. Усред дугачке тираде о
неком тамо Прудону и Бакуњину, он обгрли цвикерашицу око
кошчатих рамена и чврсто је пољуби у уста. Она само цикну.
Рукама му се одупрла о груди – Сењка већ теде да је пусти, па није
он неки силеџија. Био је скроз спреман и по њушци да добије. С
онаким ручицама неће му глава отпасти.
Да се одупрла, одупрла се, ал није га одгурнула. Сењка
забезекнут, па се баци јоште да је цмаче, а рукама поче да јој вата

144
ребра и откопчава дугмиће отпозади на хаљини: можда ће да се
опасуљи?
Студенткиња поче да мрмља:
– Шта вам је, Семјоне, шта вам је... А је л’ истина што Жорж
каже да сте ви... Ах, шта то радите!... Да сте ви пролетер?
Сењка, ради веће звероликости, тихо рикну и скроз се
избезобрази, завуче руку под хаљину, тамо где је откопчо. Тамо
наиђе на госпојицина гола леђа с пршљеновима што су штрчали
ко калдрма, а ниже на свилени веш.
– Лудаче – изусти студенткиња губећи дах. Наочари јој
склизнуше у страну, очи се притворише.
Сењка је још око минут шврљо рукама тамо-вамо по њој, чисто
да се дефинитивно убеди у исправност Масине теорије, па се
одмако. Грдно је кошчата, а и није је спопо уживања ради већ због
научног испитивања, ил, да се културно изразимо, експеримента.
Док су се враћали из Сокољника, начитана дикла није уста
отварала – све је у Сењку бленула ко да нешто очекује, а он је
скроз наскроз заборавио на њу, тако је био уздрман.
Ето колика је моћ учења! Наука све може да преброди!
Следећег дана је већ у цик зоре ишчекиво Масу код улаза.
Сачеко га је, одвео у своју собу, није му чак дао ни чај да
попије. Кумио га је и молио: научите ме, сенсеј, како да освојим
срце једне обожаване персоне.
А Маса ништа, нимало се није подсмехнуо Сењкиним
емоцијама. Реко је да му подробно растумачи каква је то персона.
Скорик исприча све што је знао о Смрти, а на крају запита
дрхтавим гласом:
– А, чика Масо, има ли шансе да ја такву лабудицу погодим
Аморовом стрелом?
Учитељ прекрсти руке преко стомака, зацокта. А што не би
било, вели, шансе? Прави каваљер вазда има шансе. А ондак рече
нешто неразумљиво: „Смурт-сан је дзена Месеца.“ Испоставило се
да је то „жена Месеца“. Постоје, вели, жене Сунца и жене Месеца,
већ како се која роди. Ја, вели, више волим жене Сунца, ал то је
ствар укуса. А женама Месеца, ко што је твоја Смрт-сан, треба,

145
вели, овако прилазити – и објасни Сењки све до детаља, Бог му дао
здравља.
Увече тог истог дана Сењка се упути до Смрти да тражи своју
срећу.
Ал није крено онако како се ономад спремо: са белом
краватом, букетом хризантема, већ се опремио према Масином
науку.
Обуко је стару кошуљу, коју је ономад Смрт зашивала, па је
још испод мишке намерно поцепо. Купио на бувљаку изношене
штивлетне. На гаће, целе-целцијате, пришио закрпу. Погледо се у
огледало – умал му и самом сузе не потекоше. Би му само криво
што је јуче зуб наместио још би јадније изгледо крезав. Али дошо
је до закључка да ако не буде много широко отваро уста, злато
неће превише да сија.
Али, све је било чисто, опрано, а и сам се окупо. Маса је
наредио: „Сиромасно, али тцисуто, оне не воле пираве каварере.“
Скино се с кочије на углу Сољанке, попео се по Јаушком
булевару. Закуцо је – гласно, ал срчка му је ипак јаче тукла.
Смрт опет отвори без питања ко и пре.
– А, – рече – брегунац је долетео. Нема те одавно, уђи.
Сењки се учини да се обрадовала и одмах му малко лакну на
души.
Све мислећи на зуб, није отваро уста, а и сенсеј је реко да без
крајње нужде не млатара језиком. Требо је само да гледа наивно,
поверљиво и чешће да трепуће.
Уђоше у собу, седоше на канабе, једно поред другог (то је
Сењки такође изгледало ко добар знак).
На Неглином су му направили специјалну фризуру, „монанж“
се зове: кобајаги рашчупан и прамен му пада на чело, ал
разбарушено, дирљиво.
– Мислила сам на тебе – рече Смрт. – Да л’ си жив? Да ниси
умро од глади. Немој много да се задржаваш код мене. Може неко
Кнезу да откуца. Он је, животиња, бесан на тебе.
Баш на том месту је био спремио текст. Сењка је погледа испод
нежног прамена боје лана, уздахну.

146
 – Дошо сам да се опростим с тобом. Обрни-окрени не могу
главу да сачувам на рамену, наћи ће ме и заклати. Нека кољу,
немам ја снаге да учествујем у њиним злоделима. То је супротно
мојим принципима.
Смрт се пренерази:
– Где си покупио такве речи?
Јоој, није добро реко. Не треба да паметује, да показује своју
начитаност, него да удара на сажаљење.
– Додијало ми је, Смрћана, да се потуцам међу људима. –
Скорик затрепута, можда се и нека суза скотрља? – Срамота ме да
крадем, стид ме да просјачим. Ноћи су сад хладније, већ је јесен.
Дај да се огрејем, кору леба да окусим па одох даље.
Сам је себе дирно – чак је зајецо.
Е то је било добро. И Смрти се овлажише очи. Помазила га по
глави, скочила да поставља сто.
Сењка, јес да је био сит (пре поласка је слистио кљукану
кокицу с артичокама), ал је свесрдно сатиро лебац с кобасицом и
срко млеко. Смрт је седела ослонивши образ на руку. Уздисала.
– Гле како си чист – топила се. – И кошуља је чиста. Неко ти је
опрао?
– Ко ће мене да пере? Сам се сналазим – Сењка баци сузан
поглед на њу. – Увече кошуљу и гаће плакнем у реци, до јутра се
осуше. Јес да ми је ладно голом, ал треба водити рачуна о себи.
Само што се кошуља хаба. Нема ни везе, ал ми жао твог веза. –
Помилова извезени цвет, снужди се. – Види, и поцепала ми се
кошуља под мишком.
Смрт ће на то, ко што је и требало:
– Скидај, ушићу ти.
Скиде.
Мадмазел Лорета, она из практикума, рекла му: рамена су
вам, госн, прелепа, слатка ко шећер, и кожа вам је тако нежна,
прсте да полижеш. Сењка зато и рашири своја раменца ко шећер,
а рукама се преподобно обухвати око струка.
Смрт сева ли сева иглом, а једнако баца поглед на Сењкину
белу кожу.

147
 – Само је један светли трен у мом несрећном животу био, у
целој мојој тужној судбини – тихо, ганутљиво рече Скорик. – Кад
си ме, сироче, пољубила...
– Није ваљда? – запрепасти се Смрт, чак престаде да шије. –
Таква је то за тебе срећа?
– Не могу речима да опишем каква...
Она одложи кошуљу.
– Боже, – вели – па дај да те још једном пољубим, није ми жао.
Он се сав зајапури (то му је већ природно пошло за руком).
– Ах, ондак ми није страшно ни да умрем...
Али руке је за сада држо себи, а очима није трепто дрско него
смерно.
Смрт му приђе, саже се. Очи јој дошле нежне, влажне.
Помилова га по врату, по рамену, и онако благо, добро спусти
пољубац на Сењкине усне.
Он ко да је у пећ, посред ватре упо. Заборавио је и на сенсејеву
науку, груно напред, у сусрет Смрти, загрлио је из све снаге па
крену да је љуби, а сам од врелине само удише опојни мирис њене
косе – ах, ах – и не може да издахне, све му жао.
И ту се деси нешто, стварно се деси! Накратко, можда само на
неколико секунди, тело Смрти одједаред обузе иста ватра, а њен
пољубац се од меког, материнског претвори у пожудан, захтеван,
чврст, а руке се ускомешаше на Сењкиним леђима.
Ал завршише се немогуће секунде – она се извуче из Сењкиног
загрљаја, одмаче се.
– Не, – вели – не. Доста је, ђаволчићу, не искушавај. Шта се не
сме, не сме се.
Одмахну главом, ко да тера неку химеру (тако се каже кад вам
се привиђа неко чудо), пређе дланом преко својих очију и постаде
ко и увек, смирена. Погледа Сењку с враголастим осмехом.
– Ух, змиче једно, тек се испилило, ал опасно. Наплакаће се
због тебе девојке.
А Скорик још не беше изишо из пећи, још није сватио да је
свему крај, па се поново баци на Смрт да је загрли. Она се не

148
повуче, ал није се ни померила – исто му је било ко да грли неку
цепаницу.
Одједаред се отпозади зачу уздрхтали глас:
– Ах, ето с ким си ти, кучко!
Сењка се окрете и следи.
На прагу је стајо Кнез – њухара му се изобличила, очурде
блистају.
Па да, врата су с улице откључана, па је ушо а да га нису ни
чули.
– Каквог си то љубавника нашла, гадуро! Штене! Црва! Да ми
се подсмеваш, је ли?
Коракну ка обамрлом Сењки, зграби га за врат, повуче горе –
моро је на прсте да стане.
– Убићу те – сикће. – Шију ћу ти заврнути.
И би јасно – са ће да заврне. Још је добро што се неће дуго
мучити. А мого би да почне, ко оном ћарџији, уши да штрицка и
тура му их у уста или, не дај Боже, очи да повади.
Сењка се окрете да не гледа у Кнезову њушку – и без тога му
је било страшно. Ко вели, боље да у задњем тренутку у Смрт
погледа, док душа још није одлепршала из тела.
И виде чудо невиђено, чудеса над чудесима: како Смрт узима
са стола крчаг с непопијеним млеком и из залета треска њиме бају
по тинтари.
Кнез се забезекну, испусти Сењку и седе на под. Држи се за
главу, кроз прсте теку крв и млеко.
Смрт узвикну:
– Шта стојиш? Бежи!
И незашивену кошуљу му тура.
Ал Сењка није потрчо. Неко други, ко неки други Сењка у
њему, рече:
– Ајде са мном. Убиће те.
– Неће – одговори она, и то тако смирено да је Сењка одмах
поверово.

149
 Кнез окрену њушку, а очи му мутне, махните. Пође да устане,
затетура се, увати за сто – још не беше дошо себи, једва се на
ногама држи. Ипак прокркља:
– Има целу Москву да преврнем, ал ћу да те нађем. Ни под
земљу да се завучеш, нећеш се сакрити. Вене ћу ти зубима
ишчупати!
Био је тако страшан да је Скорик наглас заурло. Клисну што га
ноге носе, излете са трема ко чигра и збуни се: где да трчи, где?
Ма онамо, дошапну му други, унутрашњи Сењка, који је,
изгледа, био паметнији и јачи од првог. Онамо где је Кнез реко,
под земљу. Само да не мора да изврши емиграцију из Москве.
Кнез се сад стварно неће скрасити док не доака сирочету.
А ако је тако, мора да обезбеди паре.
И обиђе тајни подрум опет. Узо је много, целих пет шипки.
Решио је да се не цењка са златарем, даће по иљадарку комад. Нек
се Ашот Ашотович радује својој срећној звезди.
Али Самшитов није имо прилику да се овајди о Сењкину
великодушност.
Кад је Скорик изишо на Маросејку, уђани испред златаре два
позорника, а унутра – видело се кроз стаклени излог – гомила
плавих мундира.
Ето ти га на. Докле су довеле Ашота Ашотовича махинације с
државним сребром. Мора да га је неко откуцо. А можда је судија
Кувшиников био проницљивији но што је изгледо. Распито се код
кога су се од нумизматичара појавиле јаушке шипке, испито
преко кога су набавили – и готова ствар.
То, вероватно, није ништа, није тако страшно. Сењка није
оставио своју адресу судији. Где је благо, осим њега, такође нико
не зна.
Ђавела, муријо.
Јој не! Па реко је Јерменчићу за собу код мадам Борисенко.
Оцинкариће га носоња, сто посто ће га оцинкарити!
И није Сењка губио време, да га не виде на погрешном месту.
Отрча да увати кочију.
Моро је да се исели из собе док га не шчепају.

150
 У егзистенцији се назирала тенденција погоршања животних
кондиција или, простим језиком речено, ствари су стајале скроз
наскроз загуљено: и Кнез му је за петама, и полиција, уз то нема
коме да прода шипке, али Сењка је сад био тако окуражен да му је
све изгледало ко лук и вода.
Коњ је клопарао копитама и махао репом, ветар му је додатно
разбарушивао фризуру „монанж“ и живот је, без обзира на све,
био диван: Сењка се љуљушко на седишту фијакера потпуно
срећан.
Можда не дуго, тек неколико секунди, ал он је ипак био
љубавник Смрти, скоро прави-правцати!

151
 Како се Сењки развезао језик

И
сте вечери Скорик је променио стан. Тео је да се
поздрави са Жоржом, ал овај се негде смуцо. Тако је
отишо, без поздрава, ко задњи смрад. До кочије га је
испратила само мадам Борисенко, која је део своје наклоности
према Маси пренела и на његовог ученика. Са страхом запита:
– А шта ће бити са Масаилом Мицујевичем, зар неће више да
долази?
– Сутра ујутру ће сигурно да дође – устврди Сењка, који још
није одлучио оће ли да обавести Јапанца о промени
пребивалишта. – Пренесите му да се Семјон Скориков захвалио
на бризи и пожелео добро здравље.
Да би био што даље од Кнеза, отишо је богу иза ногу, чак иза
Пресње. Одсео је у хотелу за железничаре. Лепо месташце: нико
никог не познаје, човек законачи и тера даље.
Уз то је још и име променио, ради боље конспирације, да
испари без трага. Мислио прво да себи да неко обично име, а
ондак одлучио: кад га већ мења, ондак у нешто звучно, лепо, у
складу с новим животом. Уписо се у књигу станара ко Аполон
Секандрович Шопенхауер, трговачки путник.
Ту ноћ је сањо свакојаке глупости. Час нешто врело,
сладострасно – о Смрти, час језиво – како се Кнез увлачи кроз
прозор с ножем у зубима, а он, Сењка, уплео се у ћебе и не може
да се искобеља из кревета.
То је било ноћу, а у зору Скорика пробуди гласно куцање на
вратима.

152
 Седе, увати се за срце. Мислио је – нашли га Кнез и Окац. Теде
да клисне низ олук онако како се затеко, то јест, сматрајте, ко од
мајке рођен, кад из ходника допре Масин глас:
– Сењкакун, бурзо отварај!
Уф! Не мож се описати какво је то олакшање за Сењку било.
Није се чак ни запито како га је Јапанац тако брзо нашо на новом
месту.
Подиже резу и Маса брзо уђе у собу а за њим (е то је већ
нешто) Ераст Петрович главом и брадом. Обојица намргођени,
строги.
Маса стаде поред зида а његов господин увати Сењку за
рамена, окрену лицем према прозору (светло је било још бледо,
ко у сумрак) и озбиљно рече:
– Па, Аполоне Секандровичу, доста је било измотавања.
Немам више времена да се бакћем с вашом загонетном персоном.
Причајте све што знате: и о убиству Сињухиних и о убиству
Самшитових. Томе се мора стати на пут!
– Сам... Самшитових?! – загрцну се Скорик. – А ја сам м-
мислио...
И он је почо да муца – да се није заразио?
– Облачите се – нареди Ераст Петрович. – Идемо.
И ништа више није тео да објашњава, изишо је у ходник.
Навлачећи панталоне и кошуљу, Сењка запита сенсеја:
– Па како сте ме нашли?
– По буроју котције – одговори овај кратко, и Сењка свати:
мадам Борисенко је запамтила број кочије, а возар је испричо где
је одвезо станара.
Изем ти конспирацију, изем ти испарити без трага.
– А где ћемо?
– Да погредамо месуто злотцина.
О Боже, откуд му само такве идеје! Али Сењка се није усуђиво
да се успротиви. Ови ће га на силу, за крагну ће га одвући, знамо,
искусили смо.
Целим путем до Маросејке Сењка је био грдно узнемирен, и
то што даље, то више. Значи, нису ухапсили Ашота Ашотича?

153
Смакли су га. Ераст Петрович је реко „Самшитови“ – значи и
супружницу су оладили? Ко, пљачкаши? А шта с тим има он,
Сењка Скориков?
Полиције пред радњом није било, али на вратима је висио
канап с печатом, а унутра је горело светло. Напољу је, за сада,
било пусто, продавнице се још нису отвориле, иначе би се народ
сигурно окупио. У кућу су ушли из дворишта, на задњи улаз. Тамо
их је чеко чиновник у плавом мундиру – тих, неприметан, са
цвикама.
– Ала сте се задржали – пребаци он Ерасту Петровичу. – А
молио сам вас... Телефонирао сам вам у поноћ а сад је пола шест.
Ја рескирам.
– Извините, Сергеју Никифоровичу. Морали смо да нађемо
важног с-сведока.
Јес да су Сењку назвали „важним“, ал то му се није нарочито
свидело. Какав сад „сведок“, бре?
– Причајте – замоли Ераст Петрович чиновника. – Шта сте
успели да установите на увиђају?
– Изволите овамо – позва цвикераш Сергеј Никифорович.
Уђоше у собе. – Овде, у задњем делу радње, златар је имао нешто
као канцеларију. Стамбени део је горе. Међутим, тамо се
злочинац није пео, све се десило овде. – Он баци поглед у
бележницу. – Лекар претпоставља да су Самшитову Нину
Акоповну, четрдесет девет година, убили прву, ударцем тешким
предметом у слепоочницу. Ево овде је лежало тело.
На поду поред врата кредом је била нацртана људска фигура,
не баш много налик, а са стране се црнела мрља. Крв, сконта
Сењка и стресе се.
– Самшитова Ашота Ашотовича, педесет две године, злочинац
је везао, ставио ево у ову фотељу. Као што видите, крв је на све
стране: на наслону за главу, за руке, на поду. При том и венска и
артеријска, различитог пулсационог млаза... Опростите, Ерасте
Петровичу, замршено препричавам, слабо владам медицинском
терминологијом – смете се чиновник. – Још одавно сте ме корили
да научим, али нови шеф није тражио, па, ето, нисам ни стигао...

154
 – Нема везе – прекиде га Ераст Петрович. – Схватио сам:
Самшитова су мучили пре смрти. Јесу ли га заклали ножем?
– Вероватно. Или су га боли оштрим предметом.
– Д-да, а очи?
– Шта „очи“?
– Јесу ли лешевима ископане очи?
– А, ви то о хитровским убиствима... – Сергеј Никофорович
заврте главом. – Не, нису им ископане очи, и уопште, слика места
злочина прилично је другачија. Зато је одлучено да ово буде
посебна истрага, одвојена од случаја Хитровског Ослепљивача.
– Хитровски Ослепљивач? – намршти се Ераст Петрович. –
Какво глупо име! Мислио сам да га користе само новинари.
– То је смислио пристав Треће Мјасницке станице, пуковник
Сонцев. Репортери су се онда закачили, мада, наравно, с тачке
гледишта граматике...
– Добро, до ђавола с граматиком – рече Ераст Петрович,
прешавши преко собе. – Хоћемо ли на спрат?
– А зашто би? Сасвим је очито да се убица тамо није пео.
– Убица? Не убице? Установили сте да је злочинац био сам?
– Вероватно јесте. Суседи су изјавили да Самшитов никад није
услуживао, па чак ни пуштао у радњу више од једног посетиоца,
одмах би закључао врата. Страшно се плашио пљачке јер је
Хитровка близу.
– Има ли трагова п-пљачке?
– Нема. Није ништа узето ни у радњи, иако су тамо у
стакленом излогу стајале разне дрангулије – истина, мале
вредности. Кад вам кажем: све се десило у овој соби.
Ераст Петрович заврте главом, изиђе у радњу. Чиновник и
Маса за њим. Сењка такође, да не би осто сам у соби испрсканој
крвљу.
– А шта је ово? – показа Ераст Петрович на кавез за птице. У
њему је, заковрнувши ћубастом тинтаром, лежо папагај Левонић.
Сергеј Никофорович слеже раменима:

155
 – Папагаји су нервозне птице, осетљиве на буку. А овде је,
сигурно, било вриске и роптања... Срце му није издржало. Или га
можда нису нахранили на време.
– Вратанца су отворена. А и... Е-е, види-де, Масо. – Ераст
Петрович узе леш у руку и пружи Јапанцу. Овај цокну.
– Завурнури су му сију. Убистуво.
– Да, штета што експерт није унео – промрмља полицајац:
очито је помислио да се Азијат шали, али Сењка је знао: за сенсеја
је душа-душа, па макар била и птичја.
– Како је ниско пао професионализам московске полиције –
тужно изусти Ераст Петрович. – Пре десет година слична
немарност била би незамислива.
– Немам речи – још теже уздахну Сергеј Никифорович. – Није
сад ко што је код вас било. Ако ми верујете, никаквог задовољства
од посла. Траже се само резултати, о доказима нико не брине. О
тријумфу правде да и не говоримо. Шефови имају друге бриге.
Између осталог, – он спусти тон – нисам хтео преко телефона...
Ваш боравак у Москви није тајна. Случајно сам видео на столу код
полицајмајстера тајни налог да се установи ваше пребивалиште и
организује тајна присмотра. Неко вас је видео, препознао и
дојавио.
Ова вест нимало није узнемирила Ераста Петровича, чак је,
рекло би се, био и поласкан:
– Ништа чудно. Мене у Москви многи знају. И очито ме не
заборављају. Хвала вам, Суботине. Знам колико сте ризиковали, и
то ценим. З-збогом.
Он стеже руку цвикерашу, а овај збуњено промрмља:
– Ма није то ништа. Будите ипак опрезнији... Ко ће знати шта
им је на памети. Његово височанство је злопамтило.
Коме то „им“ и ко је то „височанство“, Сењка није сватио.
Из дворишта Самшитових изиђоше на Лубјански пролаз, а
отуд скренуше ка скверу.
Крај прве клупе Ераст Петрович их позва покретом: да
седнемо.

156
 Седоше. Сењка у средину, њих двојица са стране. Ко
ухапшеник између чувара.
– Па, господине Шопенхауеру, – окрену се Ераст Петрович
према њему – да попричамо?
– А што са мном? – прогунђа Скорик, предосећајући да му се
лоше пише. – Немам ја појма.
– Дедукција тврди супротно.
– Коко? – обрадова се Сењка. – У животу нисам видо вашу
Дедукцију. Лаже, кучка, све!
Ерасту Петровичу се трзну угао усана.
– Та дама, Скорикове (дајте боље да вас тако зовем), никад не
лаже. Сећате ли се сребрне копејке из седамнаестог века коју сам
нашао у џепу убијеног Сињухина? Наравно да је се сећате – тад се
ви упадљиво нисте занимали за њу. Одакле бедном ш-шкрабалу
таква нумизматичка реткост? То је под један. Идемо даље. На
месту злочина ви сте се, Скорикове, упорно окретали леђима, чак
сте и жмурили, иако, како је запазио Маса, не патите од
недостатка радозналости. Запањеност и ужас, природне код
сличних призора, такође нисте испољили. Сложићете се да је то
чудно. То је под два. Даље. Тог дана у вашем џепу, као и код
Сињухина, звецкало је сребро, и то прилично гласно. Судећи по
звуку, новчићи су били ситни, такви се у наше време не кују. А у
руци сте носили шипку од чистог сребра, што је већ врло чудно.
Откуд сребрни ринфуз вама, хитровском г-гаврошу? То је под три.
– Зезате ме, је л? Како можете сирочету да кажете да је „г“? –
исука Сењка рогове. – Греота је. А још сте пристојан господин.
Маса га муну лактом у слабину:
– Када господзин кадзе „То је под једзан, то је под два, то је под
тури“ – ћути. Упуропастићес дедукцију.
Скорик погледа око себе – никакве даме у близини није било.
Па ког ондак да плаши? Ипак, за сваки случај, задржа језик за
зубима. За сада га је сенсеј само лагано муно лактом, а мого би и
озбиљније да га опаучи.
Ераст Петрович настави ко да га нико није ни прекидо:

157
 – Нисам имао намеру д-да истражујем овај злочин, јер сам
заузет сасвим д-другим послом, али ваше понашање ме је
заинтригирало, па сам Маси дао задатак да пази на вас. Међутим,
ново окрутно убиство, о коме ме је ове ноћи обавестио мој
давнашњи колега, променило је моје намере. Морам да се
умешам у ову причу јер власти, очито, нису способне да нађу
убицу. Истрага чак не види да су ови злочини карике истог ланца.
Зашто тако мислим, хтели бисте да питате? – Ништа слично Сењка
није тео да пита, међутим није тео ни да се качи с озбиљним
човеком. Нек прича. – Није у питању чак ни то да од Маросејке до
Хитровке, где су убили Сињухине, има пет минута хода. Оба ова
злочина имају две принципијелно сличне црте, које се превише
ретко срећу да би се могле сматрати коинциденцијом. Убицу
очито води неки грандиозан циљ, ради кога се не замајава таквим
ситницама као што су ланчићи и медаљони из излога златаре. То
је под један. Осим тога, запањује ђавоља опрезност, која злочинца
нагони да не остави ниједног сведока, ниједно живо биће, чак ни
тако невино као што је трогодишње дете или п-птица. То је под
два. А сада, оно што се тиче вас, Скорикове. Сасвим сам сигуран
да знате много и да можете да ми помогнете.
Сењка, који се наместио да даље слуша о злотвору, стресе се
на овако неочекиван свршетак, сав се скупи под продорним
погледом плавих очију, узвикну:
– Добро, укокали су тог златара, али шта ја имам с тим?!
Маса га поново ћушну лактом, овог пута јаче.
– Заборавио си сринавог дерана? Који је зарадио рубру на
теби? Он је видео како си сребурне сипке носио у радуњу.
И ту Скорик сконта: неће се извући, зато пијачну дреку замени
пренемагањем:
– Па што не каете лепо шта вам треба... Него ме плашите,
мувате лактом у ребра...
– Доста пренемагања – рече Ераст Петрович. – Маса вас је
описао веома ласкаво. Каже да сте мека срца, да сте радознала
ума и да – што је највреднија људска особина – тежите
самоусавршавању. Раније, пре овог последњег злочина, Маса вас
је више пута питао да ли сте решили да с нама поделите своју

158
тајну. Био је сигуран да ће, пре или касније, стећи ваше поверење
и да ћете п-пожелети да му отворите душу. Сад више немамо
времена за чекање. Ја захтевам од вас – сад већ без икаквог
околишења – одговор на два питања. Прво: шта тражи убица? И
друго: шта ви знате о том човеку?
Маса климну главом: ајде, не буди кукавица, причај.
И Сењка је испричо све – ко на исповести. И о екипи, и о Окцу,
матором крвнику, и о Смрти, и да Кнез оће да њему, Сењки, из
љубоморе душу извади.
Па, наравски, не баш све. Благо је офрље спомено – ко: изгледа
да постоји, а је л’ то тачно или не, он, Скорик, појма нема. Па и на
исповести се не говори баш цела истина, зар не?
– Значи, ви, Скорикове, мислите да су Сињухина баш тај Кнез
и Пуб смакли у не би ли извукли тајну блага? – запита Ераст
Петрович пошто саслуша не баш течну Сењкину причу. – А
антиквара је Кнез посетио да сазна вашу адресу?
– Разуме се. Проха ме је оцинкарио, друкара. Снимио ме
поред радње, па реко сам вам! Зато ништа нису ни мазнули,
заболе Кнеза за те дрангулије. Он оће мене да се дочепа.
– А ви сте убеђени да вас Кнез тражи само из љубоморе? –
Ераст Петрович намршти глатко чело, ко да не разуме баш све. –
Можда вас тражи због б-блага?
Сењки се цела утроба згрчи: сконто је, све је сконто,
промућурни господин! Сад има да га притисне: кажи где су
скривени сребрни штапови.
Да би добио на времену, Скорик стаде да тороче:
– И, колко је љубоморан! Боље би му било да припази на свог
Окца! И он се мота око Смрти. Он њој коку, а она њему – зна се
шта. Али није то што је фуфа. Шта ће она, јадница, дрогоси не
знају шта раде. То им је така болешчина...
– Чини ми се да је у Пријаузју некада била ковница у којој су
се ковали сребрни новчићи – замишљено изусти Ераст Петрович
кад Скорик застаде да узме ваздуха. – Добро, благо ме тренутно не
занима. Реците ми, боље, Скорикове, можете ли да ме упознате с
том интригантном персоном која је залудела цео лоповски врх?
Кажете да се зове Смрт? Какво декадентно име.

159
 Сењки паде камен са срца.
– Могу да вас упознам. А шта ће бити са мном, а? Нећете ме
издати Кнезу?

160
 Како је Сењка гледо псећу свадбу

И
није Ераст Петрович, праведни човек, предо сироче у
руке злој судбини. Штавише – реко му је да покупи
прње и одвео га у свој стан, у онај исти Ашчеулов сокак
где је Сењки, на сопствену несрећу (а можда и није на несрећу,
него баш напротив – ко ће га знати?) прднуло на памет да здипи
завежљај од Кинџе.
Стан је био чудан, не ко код обичних људи.
У једној соби није било никаквог намештаја, само пругасти
мадраци на поду, и то је све. Тамо газда и Маса раде ренши,
јапанску гимнастику. Кад гледаш – прави-правцати ужас. Лемају
један другог рукама и ногама, мислиш: начисто ће се поубијати.
Звао је Маса и Сењку – да се заједно шибају, ал овај се препо,
збрисо у кујну.
И кујна је била занимљива, у њој је газдово Маса. Скроз без
шпорета, и без бурета с купусом и краставчићима. Ал је у ћошку
био огроман гвоздени ормар који се зове фрижидер. У њем је
вазда ладно, као у ледари, а на полицама стоји жива риба. Они,
станари, секу је на парчиће, попрскају браон сирћетом и тако
живу тамане с пиринчем. Нудили су и Сењки за доручак, али он
није окусио ни трунку те погани, само је малко пиринча жвакнуо.
Ни чај није тео да пије, јер није био изистински – некако жут и
скроз без шећера.
Сењку су ставили да спава у сенсејевој соби; тамо није било
кревета, само простирке на поду, ко у Кулаковском свратишту.
Добро, резоново је Сењка, боље да малко спава на поду него
упокојен у влажној земљици. Издржаће.
Најчудноватији је био газдин кабинет. Од кабинета је имо
само име, иначе је више личио на механичарску радионицу. На

161
полицама су биле књиге, углавном техничке, на иностраним
језицима; сто затрпан листовима хартије с неразумљивим
каракукама (зову се „цртежи“, а све запетљано – ђаво врат да
сломи); поред зидова – разноразни гвоздени отпад, опруге, гумени
обручи и штошта друго. То је зато што је Ераст Петрович
инжењер, штудирао је чак у Америци. Ни презиме му није руско
– господин Нејмлес. Сењку је баш копкало да пита чему служе све
те стварчице, ал тада, првог дана ашчеуловског живота, није му
било до тога.
Дуго су спавали после такве ноћи. Чим су се пробудили,
господин Нејмлес и Маса стадоше да скачу по мадрацима, вичу
ли вичу, макљају један другог; ондак су, значи, малко мезили своју
стрвину, па је Сењка повео Ераста Петровича да га упозна са
Смрћу.
Успут заподенуше расправу око тога каква је она, Смрт – добра
или лоша.
Ераст Петрович каже: лоша је.
– Судећи по ономе што сте ми испричали, Скорикове, та жена
ужива у својој способности да м-манипулише људима, и то не
обичним људима, него најокрутнијим, немилосрдним
злочинцима. Она зна за њихова недела, безбрижно живи од
опљачканог новца, а сама, тобож, ништа није крива. Знам ја ту
фелу, има је у свим земљама и у свим системима. Те такозване
демонске жене апсолутно су аморалне, играју се туђим животима
и судбинама, и само им та игра доноси задовољство. Зар не видите
да се она и с вама поиграла као м-мачка с мишем?
И тако је љутито причо, ич није личио на себе, ко да је грдно
пропатио због тих демонских жена, ко да су му цео живот
изровале.
Само, Смрт уопште није демонска и аморална, него несрећна.
Не ужива она у ничему, просто се изгубила, не мож да се нађе.
Тако му је Сењка и реко. И није само реко, већ је узвикно.
Ераст Петрович уздахну, осмехну се, али тужно, без подсмеха.
– Добро, – вели – Скорикове. Нисам хтео да дирам у ваша
осећања, само се плашим да вас чека болно разочарање. Зар је она
стварно тако лепа, та хитровска К-кармен?

162
 Ко је Кармен, Сењка је знао, ишо је с Жоржом у Бољшој театар
да је гледа. Та Шпанка је била дебела, крештава, стално је
ножурдама тупкала и ослањала се руком о дебели кук, ко да је вата
грч. Изгледа паметно овај Ераст Петрович, све има, ал нимало се
не разуме у жене. Мого би мало његов слуга да га подучи.
– Ма ваша Кармен је за Смрт жаба крастача – рече Скорик, и
уз то пљуну, ради веће уверљивости.
На скретању с Покровског булевара на Јаушки Сењка се
придиже у кочији и одма чучну назад, утону у седиште.
– Ено њене куће – шапну. – Само сад не смемо тамо. Мотају
се онде она двојица, је л’ видите? Зову се Буџа и Кљун, обадвојица
су из Вампирове екипе. Виде ли ме – биће белаја.
Ераст Петрович се нагну напред, повуче „вањку“ за раме:
– Зађите за ћошак па станите на Сољанци. – А Сењки ће. –
Изгледа да се дешава нешто занимљиво. Да ми је д-да осмотрим.
Кад су прошли поред Вампирових, Скорик се поново усправи.
– Да осмотрите – тешко, ал можемо да прислушкујемо.
И поведе Ераста Петровича до куће али кроз дворишта. Буре,
које је Сењка оном приликом докотрљо до прозора, још је стајало,
није испарило.
– Можете ли да се провучете? – показа Скорик на притворено
прозорче ватер-клозета.
Господин Нејмлес право из места, без залета, скочи на буре,
затим скочи још једном, увати се рукама и лако, ко од шале,
углави се кроз квадратић – само ђонови блеснуше. И Сењка се
увуче, само не тако вешто, ал се ипак, после краћег времена и он
нађе у нужнику.
– Чудан начин за посете д-дами – шапну Ераст Петрович
помажући Скорику да се спусти. – Шта је иза врата?
– Примаћа соба – одахну Сењка. – Мислим, дневна. Можемо
да одшкринемо врата, али само малко.
– Хм. Видим да сте овај начин посматрања ви већ п-
патентирали.
Ту се разговор заврши.

163
 Ераст Петрович малко, на милиметар, помаче врата и
прилепи се оком уз отвор. Скорик се муво час тамо час вамо (па и
он је био радознао) док коначно не успе да се углави: чучно је,
прилепио се уз кук господина Нејмлеса, а челом уз рагастов. Да
скратимо, заузео место у партеру.
Ждракно је такву ствар да је посумњао у свој вид – да га мож
бити не вара?
Насред собе стајали су, загрљени, Смрт и Вампир, и тај
маснокоси љигавац је њу мазио по леђима!
Да л’ је Сењка зајецо ил шмркно – ни сам није био свестан –
тек господин Нејмлес га одмах одалами по потиљку.
– Лепојка моја, – прео је Вампир масним гласом – не да си ме
тетошила, не да сам се науживо. Ја, наравски, нисам Кнез, нисам
у могућности да ти поклањам драгуље, али донећу ти свилену
мараму, индијску. Много је лепа!
– Дај својој женској – рече Смрт одмичући се.
Он се искези:
– Љубоморна? А моја Мањка није. Ја код тебе, а она на ћошку,
стражу чува.
– Па ето, дај њој за труд. А мени твоји поклони не требају.
Ниси ми ти због тога драг.
– Него због чега? – још шире се осмехну Вампир (Сењка се
згади – зуби му дошли жути, трули). – Кнез је као баја неки, ал
испаде да сам ја бољи?
Она се кратко, непријатно закикота.
– По мени, од тебе бољег нема.
Он се заблену у њу, зашкиљи очима.
– Не разумем те... Мада, ко ће жене разумети.
Зграби је за рамена и поче да цмаче. Сењка од туге тупну
челом о рагастов – гласно. Ераст Петрович га поново опаучи по
тинтари, ал прекасно.
Вампир се нагло окрену, извуче револвер.
– Кога имаш тамо?
– Ал си напет, а овамо опасан чова. – Смрт је с гађењем
брисала усне рукавом. – Промаја јурца кроз кућу, лупају врата.

164
 Ту се зачу звиждук. И то близу – из предсобља изгледа. Нечији
глас зауњка (мора да је Кљун, њему је нос смрскан):
– Мањка даје знак – иде пристав с Потколокољног. С цвећем.
Да није овамо?
– Сам на Хитровки? – изненади се Вампир. – Без керова? Гле
што је дрзак.
– Иде с Будочником.
Вампир увати маглу очас посла. Довикну, само, очито већ с
трема:
– Добро, љубљена, завршићемо разговор послен. Кнезићу,
ирвасу рогатом, поздрав од мене!
Врата се залупише, завлада тишина.
Смрт је из бокала насула браон водицу (Сењка је знао да је то
јамајкански рум), отпила, али није прогутала, већ је испрала уста
и пљунула назад у чашу. Ондак извади из џепа папирић, отвори
га, принесе носу. И тек кад је удахнула бели прах, малко се
опустила, уздахнула.
Али Скорик није имо коку, па је седео сав укрућен, ко окован.
Изгледа да јој поштен момак, са раменима ко шећер и фризуром
„монанж“ није добар, с њим не може. А с овим балавоустим,
испада, може?
Сењка се помаче – и поново инжењерови прсти упозоравајуће
забубњаше по његовом темену, ко вели: седи мирно, још није
време да се појавимо.
Шта је ово, Боже? Испада да је све тачно Ераст Петрович реко
за њу, профукњачу аморалну...
Ал то је био тек почетак Сењкиних шокова.
Прошло је минут, можда и два – неко покуца на врата.
Смрт се заљуља, пребаци шал преко груди. Гласно узвикну:
– Отворено је!
Зачу се звекет мамуза и бодри официрски глас изусти:
– Мадмазел Морт, ето и мене. Обећао сам да ћу тачно у пет
доћи по одговор и, као частан човек, одржао сам реч. Одлучите:
ево букета љубичица, а ево налога за ваше хапшење. Сами
одаберите.

165
 Какве сад везе имају љубичице, Скорик није сконтао, а
пристав Сонцев – то је био његов глас – настави:
– Као што сам вам већ рекао, подаци агената, којима
располажем, поуздано потврђују да сте ви у злочиначкој вези с
разбојником и убицом Дроном Веселовим званим Кнез.
– А што ли сте само без везе бацали државне паре да плаћате
агентима? За мене и Кнеза ионако сви знају – немарно, чак с
досадом одговори Смрт.
– То је „знају“, а ово су неопозива документована сведочења,
плус фотографски снимци урађени тајно, по најновијем методу.
То су, фројлајн Тот, два параграфа Казненог закона заједно. Шест
година изгнанства. А добар тужилац накачиће вам још и
саучесништво у разбојништву и убиству. Онда је то већ робија,
седам година, милостива. Шта ће вама, простој девојчури, тамо
радити стражари и сви којима није мрско – страшно је и
помислити. Жао ми је ваше лепоте. Вратићете се као потпуна
руина.
Кроз отвор онда угледаше и самог пуковника – полетан, са
блиставим раздељком. У једној руци је стварно држо пармске
љубичице (на језику цвећа „препреденост“), а у другој неки папир.
– И, шта хоћете? – упита Смрт подбочивши се, што је, у ствари,
учини сличном Шпанки из опере. – Да издам свог љубавника?
– Ма заболе ме за твог Кнеза! – раздра се пристав. – Кад дође
време, ја ћу га и без тога ухапсити! Знаш ти врло добро шта мени
треба од тебе. Пре сам преклињао а сад захтевам. Или ћеш бити
моја или ћеш на робију! Часна официрска!
Ерасту Петровичу – Сењка осети на образу – трзну се челични
мишић на нози, а и сам Сењка стеже песнице. Каква је гњида овај
пристав!
А Смрт се само насмеја:
– Галантан каваљер! Ви се свим госпојицама тако удварате?
– Ниједној и никад. – Глас Сонцева задрхта од страсти. – Саме
за мном трче. Али ти... ти си ми разум помутила! Шта ће ти тај
криминалац? Ако не данас, онда ће се сутра ваљати у јарку,
изрешетан полицијским мецима. А ја ћу ти дати све: потпуно
издржавање, заштиту од бивших компањона, достојан положај. Не

166
могу да те узмем за жену – нећу да лажем, а ти и онако не би
поверовала. Међутим, љубав и брак су различите материје. Кад
ми дође време да се женим, нећу бирати младу по лепоти, али
моје ће срце ипак припадати теби. О, ја имам велике планове!
Буди моја и уздићи ћу те на невиђене висине! Доћи ће дан када
ћеш постати некрунисана царица Москве, а можда и више! И?
Она је ћутала. Гледала га је, нагнувши главу, као да пред собом
има нешто веома занимљиво.
– Ајде, реци још нешто – затражи Смрт. – Никако не могу да
одлучим.
– Значи тако! – Пристав завитла букет на под. – У љубави и
рату све је дозвољено. Не само да ћу те у затвор отерати, него ћу
и оно сиротиште које помажеш разбуцати у вражју матер.
Издржава се од крадених пара, васпитава нове лопове! Само да
знаш, моја је реч чврста!
– Е сад је добро – нечему се осмехну Смрт. – Е сад је уверљиво.
Пристајем. Кажи, Инокентије Романичу, своје услове.
Пуковник се од те неочекиване покорности изгледа забезекну,
закорачи уназад и поново им изиђе из видног поља.
Али брзо дође себи. Зашкрипаше чизме, испружи се рука у
белој рукавици ка букету, подиже га.
– Ја вас не разумем, сењора Морте, али passons, не мари. Само
једно имајте у виду: ја сам поносит човек и нећу вам дозволити да
правите будалу од мене. Падне ли вам на памет да врдате... –
Шака тако стеже љубичице да се стабљике преполовише. – Је л’
јасно?
– Јасно је, јасно је. Пређи на ствар.
– Добро. – Сонцев се поново појави на отвору. Теде да уручи
букет, али примети да цветови беживотно висе, и баци их на сто.
– Док не ухапсим Кнеза, живећеш овде. Долазићу тајно, ноћу. И
да будеш умиљата! Ја не признајем хладноћу у љубави!
Скиде рукавице, и њих завитла на сто и пружи јој руке.
– А нећеш се плашити да долазиш код мене? – упита Смрт. –
Није те страх?
Пристав спусти руке.

167
 – Нимало. Са мном ће ићи Будочник. Кнез се неће усудити ни
да провири док је он ту.
– Не причам ја о Кнезу – тихо продужи она, примакавши се. –
Не бојиш се да се играш са Смрти? Јеси ли чуо шта се дешава с
мојим љубавницима?
Он се насмеја:
– Глупости. Измишљотине за сујеверне тупане.
Она се такође насмеја, али тако да Сењку подиђе језа.
– Па ви сте, Инокентије Романичу, материјалиста. То је добро.
Волим ја материјалисте. Па, шта да се ради, ајдемо у спаваћу собу,
кад сте тако храбри. Миловаћу вас како умем.
Сењка чак зајеца на те њене речи – у себи, разуме се, тихо, али
од тога јецај испаде још болнији. Лепо је Жорж о женскињама
говорио: „Све су оне, мон шер, у суштини, простирке. Ко је
упорнији, под њега и легну.“
Мислио је да ће пристав на њене речи одмах појурити у
спаваћу собу, али овај звецну сатом и уздахну:
– Горим од страсти, али не могу сада да утолим пламен; у пола
седам морам да поднесем рапорт полицајмајстеру. Свратићу
касно вечерас. И пази: без трикова.
Потапша, дрски кер, Смрт по образу па зазвецка мамузама ка
излазу.
А она, кад је остала сама, извуче марамицу, принесе је лицу,
ко да је тела да га обрише, али се заустави. Седе за сто, спусти
главу на прекрштене руке. Да је заплакала, Сењка би јој све
опростио, ал није плакала – рамена јој нису подрхтавала и нису се
чули јецаји. Једноставно је седела тако.
Скорик забаци тинтару, жалосно погледа господина Нејмлеса.
У праву сте, Ерасте Петровичу. Ја сам задња будала.
А овај замишљено заврте главом, поче да миче уснама, и
Сењка није толко чуо колко је наслутио:
– Занимљива персона...
Ондак Ераст Петрович изненада намигну Сењки – ко да рече:
шта си се покуњио, и благо га одгурну руком. Очито је дошло
време да се и он умеша.

168
 Али ту се опет зачуше кораци – не разговетни ко код пристава,
него тешки, троми.
– Извињавамо се – затутња тешки бас. Будочник! Сењка зграби
господина Нејмлеса за колено: станите, не смете! – Њихово
високоблагородије је заборавило рукавице. Послали су мене, нису
тели сами.
Смрт подиже главу. Не, на њеном лицу није било никаквих
суза, само су очи блистале јаче него обично.
– Па да, – осмехну се она – Инокентије Романич је отишао
тако важан. А да се врати по рукавице – покварио би сав ефекат.
Узмите, Иване Федотичу.
– Е, девојко-девојко, шта ти све од себе радиш? Дао ти је
Господ такву лепоту, а ти је по блату вучеш, спрдаш се са Божјим
даром. Мој је паун од тебе изишао и сав сија, ко изгланцана чизма.
Значи, ни њега ниси одбила. А тешко је ђубре; какав паун, покисли
певац. И Кнез, твој даса, он је гнојна бубуљица. Да притиснеш –
пукла би. Шта ће ти такав? У глави ти је ноћ, а у души магла, теби
треба бистар човек, чврст, страшно богат, за кога можеш да се
вежеш, да дођеш до даха, да станеш ногама на земљу.
Смрт изненађено подиже обрве:
– Ма шта причате, Иване Федотичу? Да нисте постали сводник
под старе дане? А за кога ми, баш ме занима, проводаџишете?
Какав је то богаташ?
Тад однекле, с трема чини се, допре љутито:
– Будникове, нерадниче, шта си се заглавио тамо?
И Будочник заврши на брзину:
– Ја теби, јадној будали, само добро желим. Имам у виду
једног човека који ће ти бити и тврђава, и заштита, и спас.
Свратићу касније да попричамо.
Залупаше чизме, треснуше врата.
Смрт поново остаде сама у соби, али више није седала за сто.
Отишла је у најдаљи ћошак собе, у коме је висило напукло
огледало, стала испред њега и загледала се у свој одраз. Вртела је
главом, нешто је као и говорила али речи се нису чуле.

169
 – Хм, Семјоне Скорикове, – шапну господин Нејмлес – ово је,
извините на вулгарности, права псећа свадба. Па хајде и ја да се
придружим, да окушам срећу. Кладим се да ће моје појављивање
бити још ефектније од одласка пуковника Сонцева. – А ви се
вуците назад, немате овде шта да тражите. Марш-марш кроз
прозор – и показа покретом.
Сењка се није опиро. Стао је на керамичку вазу (зове се „ве-це
шоља“, исте су и у борделу, а има тамо још једна ваза, за женско
испирање, по имену „биде“), направи се да се запутио кроз
прозорче, ал кад је Ераст Петрович закуцо на врата и закорачио у
собу, Скорик истог тренутка слете доле. Тако рећи, врати се на
позицију за опсервацију.

170
 Како се Сењка разочаро у људе

Е
раст Петрович без журбе иступи на средину собе,
придиже капу (данас је носио карирани кепи с
наушницама подврнутим нагоре):
– Не п-плашите се, милостива. Нећу вам учинити ништа
нажао.
Смрт се није окренула, посматрала је незваног госта у
напуклом огледалу. Завртела је главом, прешла руком по
површини. Бацила поглед преко рамена. Лице јој је било
изненађено.
Он се благо наклони.
– Не, ја нисам привиђење нити халуцинација.
– Онда иди дођавола – добаци она и поново се окрену према
огледалу. – Види ти што је дрзак. На једну моју реч – искидаће те
на комадиће, ко год да си.
Ераст Петрович приђе.
– Видим да се нисте нимало уплашили. Таква се жена одиста
ретко среће.
– Ах, ето зашто су врата шкрипала – рече она сама себи. – А ја
мислила – промаја. Ко си ти? Одакле си се појавио? Да ниси
искочио из погане цевке?
На то он одговори строго:
– Мене је к вама, мадмазел, сама судбина послала. А судбина
„искаче“ одакле год јој падне на памет, понекад из веома чудних
места.
Е у том тренутку она се окрете према њему целим телом. И
погледа, али више не с презиром, већ у недоумици и чак, учини се
Скорику, с извесном надом. Понови:

171
 – Судбина вас послала?
– Што, не би се рекло?
Она му крете у сусрет, погледа одоздо нагоре у његово лице.
– Не знам... Можда би се и рекло.
Сењка зајеча – много су лоше стајали: високи господин
Нејмлес ју је сасвим заклонио, а и сам се мого видети само с леђа.
– Одлично – рече он. – Онда ћу се изражавати поетски, како и
доликује изасланику судбине. Госпо, над овај део Москве у коме
се ми сада налазимо наднео се облак зла. Он с времена на време
пролије на земљу крваву кишу. Тај челични облак ветар, међутим,
не односи, као да га овде држи неки магнет. И ја сумњам да сте тај
магнет – ви.
– Ја?! – пометено узвикну Смрт и искорачи у страну.
Е сад је мого лепо да је види. Лице јој је било збуњено, ни
налик на уобичајено.
Ераст Петрович такође се премести, ко да жели да одржи
растојање између себе и ње.
– Диван столњак – изусти. – Никад нисам видео овако
изванредну шару. Ко га је везао? Ви? Ако је тако, онда сте заиста
талентовани.
– Говорите о погрешним стварима – прекиде га она. – Одакле
вам то да се крв пролива због мене?
– Па отуда, госпо, што сте ви око себе окупили најопасније
криминалце у г-граду. Убицу и пљачкаша Кнеза, који вас
издржава. Изрода по надимку Окац, који вас снабдева кокаином.
Рекеташа и олоша В-вампира, који вам је такође из неких разлога
потребан. Шта ће вам та кунст-камера, та колекција монструма?
Она је дуго ћутала. Сењка већ помисли да уопште неће да
одговори. Ал је ипак одговорила.
– Изгледа да ми требају.
– Ко сте ви? – љутито узвикну господин Нејмлес. – Похлепна
грамзивица? Сујетна жена којој се свиђа да замишља да је
краљица з-злочинаца? Човекомрзац? Душевни болесник?
– Ја сам Смрт – тихо и свечано изусти она.
Он промрмља једва чујно:

172
 – Још једна. Да вас није много за један град?
– О чему ви то?
Тада јој он приђе сасвим близу и поче да говори оштро,
одлучно:
– Шта знате о убиствима Сињухиних и Самшитових? У тим
убиствима има обележја неког сатанистичког идолопоклонства: и
ископане очи, и побијено све живо, укључујући и папагаја у
кавезу. Прави пир смрти.
Она се стресе.
– Не знам ја ништа о томе. Ко сте ви, полицајац? – Погледа га
у очи. – Не, у полицији нема оваквих.
Он одмахну главом, да л’ бесно да л’ збуњено.
– Извините, м-молим вас, заборавио сам да се представим.
Ераст Петрович Нејмлес, инжењер.
– Инжењер? Па шта ви имате с убиствима?
– Постоје два феномена која ме никад не остављају
равнодушним. Некажњени злочин и т-тајна. Први изазива гнев у
мојој души, он ми не да да мирно дишем све док не победи правда.
А други ме лишава сна и мира. У овој ствари постоје обе појаве: и
монструозан злочин и тајна – ви. Морам да одгонетнем ту тајну.
Она се подсмешљиво осмехну:
– И како ћете да ме одгонетате? Као и остали одгонетачи?
– Па како буде могло – одговори он, па заћута на трен. – Мада,
у праву сте, баш је промаја.
Окрете се, пође право према Сењки, затвори врата па их још
подупре столицом с друге стране. Сада Скорик више није видо
ништа, а готово да није ни чуо шта раде тамо у соби.
А није ни желео даље да слуша. Извуко се кроз прозор сав
жалостан. Могло би се рећи, сломљена срца.
Сењку опхрва потпуно разочарање у људе. Ераст Петрович на
пример: ко, озбиљан је човек, држи до себе. А исти је пастув ко и
остали. А не да је надувен, страшно. И коме човек да верује на
белом свету, кога да поштује?
Сад ће је господин Нејмлес, разуме се, за тили час
одгонетнути. Овакву профукњачу само лењ човек није одгонето,

173
мучио је себе Сењка. Е, жене! Јефтине превртљивице. Само је
једна једина верна – Ташка. Јесте дроца, ал је поштена. Ил је то
зато што је млада? Гарант ће, кад одрасте, постати иста ко остале.

174
 Како је Сењка потего саух

Р
азочаран и ојађен, Сењка је ишо куд га ноге носе, није
гледо око себе, већ унутра, у сопствену персону. Глупе
ноге су га, по навици, одвеле на Хитровски трг, где он,
под тренутним околностима, не би смео да боде очи никоме. Виде
ли га, одмах ће да друкну Кнезу и адио, Семјоне Трифоничу,
ништа од дуга живота.
Кад се пренуо, обузе га страх. Подиже оковратник сакоа,
навуче канотје на очи и брже-боље до Трјохсвјатског, одакле су
безбедна места надохват руке.
Ми о вуку, а вук на врата: ето ти Ташке, иде му у сусрет. Није
била сама, него с клијентом. По изгледу би се рекло – трговачки
помоћник. Пијан, њушка му црвена, обесио се Ташки о раме, једва
ногама мрда.
Е, будала поносна. Шта јој само треба да је ватају за бедне три
рубље. И не мош јој објаснити да је то срамота и недолично – не
разуме. А и како би, од малих ногу је на Хитровки. И мама јој је
била фуфа, и баба.
Теде Скорик да приђе, да се поздрави. И она је њега видела, ал
није климнула, није се осмехнула. Само се страшно избечила па
показује на своју косу. А отуд вири цвет, очито специјално
спремљен за ту прилику: црвени мак; на језику биљака – опасност.
Опасност за кога, за њу или њега, Сењку?
Ипак јој приђе, разјапи уста да пита, а Ташка просикта:
– Бриши одавде, будало. Он те тражи.
– Ма ко?
Трговачки помоћник их омете. Тупну ногом, поче да прети.

175
 – Шта ти оћеш? – урла. – Ко си, бре, ти? Дроца је моја! Има да
те напуцам!
Ташка га муну песницом у слабину, шапну:
– Ноћас... Дођи ноћас, свашта има да ти причам... – И одвуче
даље свог каваљера.
Скорику се нимало није свидело то њено сиктање. Није Ташка
таква да плаши без везе. Очито се нешто десило. Треба да сврати.
Теде да сачека мрак на булевару, ал му паде паметнија идеја.
Кад се већ нашо овде, на Хитровки, мого би да посети
подземље, да се снабде с још мало сребра. Оних пет шипки сакрио
је у куфер, умото у дугачке гаће. Не би било лоше да узме још
неколко комада. Ко зна како ће се судбина даље поиграти. Можда
ће морати хитно да напусти родну груду.
Узо је још четири шипке. Укупно, значи, сада има девет.
Обрни-окрени, читав капитал. Ашота Ашотича, нек почива,
мученик, у миру, више нема, ал не треба губити наду да ће, пре ил
касније, наћи место њега другог посредника. Греота је, разуме се,
тако размишљати, ал сваком своје, мртвима једно, живима друго.
Кад се извуко из отвора у подрум с цигланим дирецима (да се
културно изразимо – стубовима), Сењка врати каменове на место,
узе по два штапа у сваку руку и упути се мрачним подрумом ка
излазу на Потколокољни.
Остало је још два пут да скрене ходником, кад се деси нешто
страшно.
Нешто тешко удари Скорика по врату и то тако да је полетео
носом на земљу, није стиго ни да писне. Није још ни сконто каква
га је то напаст спопала, кад га нешто озгор притисну уз под: неко
му је стао на леђа поткованом чизмом.
Скорик се закопрца, гутајући ваздух. Из леве руке поизлеташе
му шипке, милозвучно зазвечаше на каменим плочама.
– А-аа!!! – заурла јадни Сењка, а нечији гвоздени прсти
зграбише га за косу, повукоше главу уназад – крцнуше
пршљенови.
Не толко од храбрости колко од животињског ужаса, Сењка
замахну шипкама које је стезо у десној руци – уназад и нагоре.

176
Нешто је погодио, удари још једном из петних жила. Опет погоди.
Нешто рикну ко медвед, из дубине душе, шапетине које су
зграбиле Скорикову косу опустише се а и чизма се помери с леђа.
Сењка се ко чигра откотрља у страну, диже се четвороношке,
па на ноге, и скичећи појури у мрак. Налете на зид, одскочи на
другу страну.
Одлепршо је степеништем на мрачну улицу и трчо до саме
Лубјанке. Тамо је пао на колена поред ивице базена, умочио
њушку у воду, малко се оладио и тек ондак приметио да је
испустио шипке из десне руке.
О њихову главу. Најважније је да је жив.
– Где сте се мотали, Скорикове? – упита господин Нејмлес кад
је отворио врата стана. И одмах узе Сењку за руку, одведе га до
лампе.
– Ко вас је то? Шта се десило?
То је он видо чворугу на челу и надувен нос којим је Сењка
тресно о камени под.
– Кнез је тео да ме убије – натмурено одговори Сењка – Умал
ми врат није сломио.
И исприча шта је било. Где се завлачио и да је носио шипке,
наравски, није испричо. Тобож, свратио је неким послом у
Јерошенковски подрум, тамо се и десио тај страшни прецедент.
– Инцидент – махинално исправи Ераст Петрович. На челу му
се појави попречна бора. – Јесте ли добро видели Кнеза?
– А шта има да га гледам. – Скорик је покуњено проучавао
своју фацу у огледалу. Нос му дошо ко бабура. – Коме још треба
мене да убија? Јерохински олош неће да напада било кога, прво
погледају ко је. А овај је био без упозорења, с озбиљним намерама.
Или Кнез или неко из екипе. Ал није Окац – он не би оклево, одма
би бацио нож или би забо шпаду у око. А где је Маса-сенсеј?
– Има састанак. – Господин Нејмлес увати Сењку за браду,
окрену тамо-амо – осмотри. – Треба вам облог. А овде
меркурохром. Боли ли вас овако?
– Боли! – заурла Скорик кад га Ераст Петрович прстима чврсто
увати за нос.

177
 – Ништа, неће вам исцурети црева. Није с-сломљен.
Господин Нејмлес био је у дугом свиленом огртачу, са танком
мрежицом на глави – да држи ондулацију. И Сењка је имо исту,
„гард-фасон“ се зове.
Шта ли је урадио са Смрти, помисли Скорик посматрајући,
кришом, инжењерово глатко лице. Зна се шта је: овакав фрајер не
мож да омане.
– Дакле, хер Шопенхауер, – изјави Ераст Петрович када
заврши с мазањем Сењкине њушке мирисном гадошћу – од данас
ни макац од мене и Масе. Јесте ли р-разумели?
– А што не би разумео?
– Одлично. Онда лезите и – у Морфејев загрљај.
Да је лего Сењка, лего је, ал нешто му није ишло с Морфејем.
Час зуби почну да цвокоћу, час га увати дрхтавица, никако није
мого да се загреје. А и како би? Пропаст је прошла сасвим близу,
окрзнула душу својим леденим крилом.
Сети се: није свратио код Ташке. А она је тела нешто да му
каже, да га упозори. Требало би да је обиђе, али на саму помисао
да опет зађе на Хитровку, дрхтавица га још силније продрма.
Јутро је паметније од вечери. Можда сутра неће све изгледати
тако страшно.
Уто је и заспо.
Али и сутра се ипак јако плашио. И прексутра. Дуго се плашио,
целу недељу. Ујутру или преко дана и није га страх: ево, данас, кад
падне мрак, обавезно идем, а предвече му неки јад притисне душу
и ноге неће на Хитровку, па Бог.
Ипак, није да се Сењка тих дана само плашио и ништа друго
није радио. Било је пуно посла, и то таквог да мош заборавити све
на свету.
Почело је од предлога Ераста Петровича:
– Хоћеш ли да видиш мој „Летећи ћилим“?
Управо су били завршили овакав разговор: Сењка га је
преклињо да му се не обраћа на „ви“ и не зове га „Скориков“,
некако га вређа.

178
 – Вређа? – запањи се господин Нејмлес. – Кад вам се обраћају
на „ви“? Али ви, изгледа, сматрате да сте одрасли. Између
одраслих људи обраћање на „ти“ могуће је само на основу
блискости, а ја још нисам с-спреман да с вама пређем на „ти“.
– Ма, ја вама у животу не би мого „ти“ да кажем! – препаде се
Скорик. – А и зашто би. А ви Маси „ти“ говорите, указујете му
част. А ја ко да нисам човек за вас.
– Видите, Скорикове... То јест, извините, господине Скориков,
– скроз се окоми инжењер на Сењку – Маси ја кажем „ти“ а он
мени „ви“ зато што у Јапану господар и слуга могу само тако да
разговарају, никако другачије. У јапанском бонтону нијансе
говора су врло строго прописане. Тамо постоји десетак
различитих нивоа обраћања на „ти“ и „ви“, за сваки вид односа
посебно. Ако се слуги обратите другачије него што је прихваћено,
то је ружно и чак граматички неправилно.
– А код нас се простим људима само интелигенција обраћа на
„ви“: оће да покаже свој презир. Зато је народ и не воли.
Једва га је наговорио. Ал да га ко свој свога зове „Сењка“ –
никако. Уместо „Скориков“ почо је да га зове „Сења“, ко да је неки
господичић у кратким панталонама. Моро је то да истрпи.
Кад је Скорик на „Летећи ћилим“ од чуда затрепутао (био је
спреман на разна чудеса од Ераста Петровича, чак и на чаролије),
овај се осмехну:
– Није из бајке, наравно. Тако сам назвао мототрипед,
самоходну кочију коју сам сам конструисао. Хајде да видиш.
У дворишту, у шупи за кочије, стајала су кола слична фијакеру
са опругама, само сужена ка челу и не на четири, него на три
точка: предњи онизак, дежмекаст, два задња велика. Тамо где је
на фијакеру био предњи део – стоји бројчаник и вири точкић на
гвозденој мотки, и још некакве полуге, квачице. Седиште је било
од телећака, троје мож да седне. Инжењер показа:
– Здесна, где је волан, место је за шофера. Слева – за
асистента. Шофер је нешто као „вањка“, али не управља коњем
него м-мотором. А асистент је његов помоћник. Понекад морају
обојица да налегну на волан, или асистент треба да придржи

179
полугу или, једноставно, да махне заставицом да се остали
помере.
Сењка није одмах сконто како то кола сама од себе иду, без
коња. У гвозденој кутији, која се налазила испод седишта, по
речима Ераста Петровича (највероватније неко фолирање), крила
се снага ко код десет коња и зато је сам мототрипед тобож мого да
јури друмом брже од било којег „лихача“.
– Ускоро више нико неће хтети да иде коњском запрегом, –
причо је господин Нејмлес – само оваквим аутом с мотором с
унутрашњим сагоревањем. А коње ће ослободити тешког рада и, у
знак захвалности што су т-толико хиљада година служили
човечанству, послати да слободно пасу по ливадама. Добро,
можда ће најлепше и најбрже оставити за трке и романтичне
вожње на месечини, а сви остали ће добити одмор и пензију.
Пензију – то мало теже, помисли Скорик. Кад коњи постану
непотребни, има да их поубијају због коже и меса, неће за лепе
очи да их ране. Ал није тео да расправља с инжењером, занимало
га је да чује даље.
– Видиш, Сења, идеја м-мототрипеда била је тема мог
прошлогодишњег дипломског пројекта на Технолошком
институту...
– Ма није ваљда да сте тек завршили штудије? – изненади се
Скорик. Ераст Петрович је изгледо прилично маторо. Имо је, мож
бити, триес пет или чак и више – већ су му и слепоочнице оседеле.
– Не, ја сам завршио курс за инжењера-механичара ванредно,
у Бостону. И ево сад је дошло време да остварим своју идеју, да је
испробам у п-пракси.
– А ако не крене? – упита Сењка дивећи се блиставој бакарној
светиљци на предњем делу кола.
– Ма не, одлично он иде, али то није д-довољно. Решио сам да
поставим рекорд на мом мототрипеду: да стигнем од Москве до
Париза. Старт је одређен за 23. септембар, тако да нема много
времена за припрему, нешто више од две недеље. А подухват није
лак, напротив – готово је неостварив. Недавно је слично покушао
барон Фон Либниц, али његов ауто није издржао руске путеве,
распао се. А мој „Летећи ћилим“ ће издржати јер је конструкција

180
на три точка издржљивија него на четири, ја ћу управо то д-
доказати. И још ово, види.
Никад Сењка није видо Ераста Петровича тако узбуђеног. Очи,
обично хладне, смирене, сада су блистале, образи се заруменели.
Није мого да препозна господина Нејмлеса.
– Уместо нових модерних пнеуматских гума, погодних за
асфалтиране улице али сасвим неприлагођених нашим
беспућима, конструисао сам гуме од каучука, изливене у целини,
са челичном жицом.
Скорик боцну црну гуму. Било му је пријатно да је додирује
онако рапаву, еластичну.
– У основи конструкције је трипед манхајмског фабриканта
Бенца „Патент-моторваген“; међутим, „Летећи ћилим“ м-много је
савршенији! На новом хер Бенцовом „Велоу“ мотор има свега три
коњске снаге а назупчани мењач причвршћен је за задњу осу; код
мене је, види, он избачен на рам а мотор има запремину од готово
хиљаду кубних центиметара! То омогућава брзину до тридесет
врста на сат. А по асфалту и до т-тридесет пет! Можда чак
четрдесет! Замисли само!
Инжењерово узбуђење пренело се на Сењку, он омириса
седиште: осећало се на кожу и петролеј. Што је лепо!
– А како ћемо да се возимо на овом „ћилиму“?
– Седи овде. Ево овако – са задовољством узе да објашњава
Ераст Петрович, а Сењка се блажено заљуља на гипком седишту.
– Сад, сад ћеш да се возиш. То задовољство не може се упоредити
ни са чим. Само пази, немој да ж-журиш. Десну ногу стави на
квачило. Притисни до краја. Добро. Ово је регулатор паљења.
Окрени га. Чујеш? То је искра запалила гориво. Полугама отвараш
вентиле. Браво. Сада повуци ручну кочницу да ослободиш
точкове. Убаци у брзину – ево ова полуга. Сада полако пуштај
квачило и истовремено вуци саух, који...
Сењка се лати гвозденог штапа што се звучно звао „саух“,
повуче га ка себи и моторизована кочија изненада поскочи.
– А-аа! – заурла Сењка од ужаса и одушевљења.
Стомак му се скврчи, ко да се на санкама сјурио са залеђеног
брда. Трипед сам од себе излете кроз капију шупе, зид зграде

181
жустро му крете у сусрет и у наредном тренутку Сењка налете
грудима на волан. Зачу се звекет, звоњава расцопаног стакла и лет
се заврши.
Тачно испред Скорика била је црвена опека, а по њој је милела
зелена гусеница. Уши су му звониле, груди га болеле, ал коске су,
рекло би се, биле целе.
Сењка зачу споре кораке који су се приближавали од позади,
опази да је на једном бројчанику стакло напукло а из другог скроз
излетело, и увуче главу у рамена. Бијте, Ерасте Петровичу. Ма и
на смрт, и то ће ми, будали, мало бити.
– ...који регулише довод г-горива, и зато га треба вући веома
одмерено – настави с објашњењем господин Нејмлес, ко да
уопште није прекидо. – А ти си, Сења, повукао превише нагло.
Сењка сиђе погнуте главе. Кад је угледо згњечену светиљку, а
малочас је била тако гиздава и блистава, чак зајеца. Кад је невоља,
не мож она обична да је, па то ти је.
– Ништа страшно – утеши га инжењер, чучнувши. – Штете су
у аутомобилизму обична ствар. Сад ћемо све поправити. Буди
љубазан, Сења, па донеси сандук са алатом. Хоћеш да ми п-
помогнеш? Није уопште тешко скинути блатобран ако се ради у
пару. Да само знаш како ми недостаје помоћник.
– А сенсеј? – застаде Скорик, који је већ полетео ка
спремишту. – Зар вам не помаже?
– Маса је конзервативан и принципијелно је против п-
прогреса – уздишући изусти Ераст Петрович и навуче кожне
рукавице.
Што јес, јес. Баш због тог прогреса инжењер и Маса су се скоро
сваког дана свађали на пасја кола.
На пример, прочита Ераст Петрович јутарње новине, а тамо
новост о отварању железничког саобраћаја у Забајкаљу и каже:
Ето како дивна вест за житеље Сибира. Раније су на пут од
Иркутска до Чите губили цео месец, а сад само један дан. Па
поклонили су им цео месец! Ради с њим шта оћеш. Ето у чему је,
вели, прави смисао прогреса – уштеда времена и непотребног
губљења снаге.

182
 А Јапанац ће њему: Нису им поклонили месец дана живота,
него одузели. Раније ваши иркутски становници без веће потребе
нису нигде путовали, а сад ће се возикати по целој земљи. И било
би добро да то раде удубљујући се, одмеравајући земљу корацима,
верући се на планине и препливавајући реке. А овако ће сести на
мекано седиште, зашмрктати, и ето вам цело путовање. Раније,
када је човек путовао, он је схватао да је живот Пут, а сада ће
мислити да је живот мекано седиште у вагону. Раније су људи
били снажни, жилави, а ускоро ће сви постати слаби и саласти.
Сало – ето шта је ваш прогрес.
Господин Нејмлес би почињао да се љути. Карикираш, каже.
Сало? Нека буде сало, одлично! Између осталог, сало је
највредније што постоји у организму, то су залихе енергије и снаге
за случај недаћа. Само, сало не сме да се таложи у одређеним
деловима друштвеног организма него да се распоређује
равномерно, зато и постоји социјални прогрес који се зове
„друштвена еволуција“.
Маса се не предаје. Сало, каже, то је телесна ствар, а суштина
човека је душа. Од прогреса ће душа обрасти салом.
Не, противио се Ераст Петрович. Зашто занемаривати тело?
Оно и јесте живот, а душа, ако уопште и постоји, припада
вечности, то јест смрти. Није случајно што се у неким словенским
језицима за живот употребљава иста реч као у руском за
„стомак“... Између осталог, и ви Јапаци душу смештате управо у
стомак, „хара“.
Ту се Сењка умеша, запита: Па где је ондак Јапанцима душа –
у трбуху или у њухари? Баш га занима!
Инжењер у почетку није сватио Сењкино питање, а када је
сватио, поче да га грди и нареди да убудуће њушку не зове ни
„њушка“, ни „њухара“ нити „фаца“, него „лице“. У крајњем
случају, ако оће да се упечатљивије изрази, може да каже
„физиономија“.
Једном су тако расправљали Ераст Петрович и сенсеј да ли се
због прогреса мењају вредности или не.
Господин Нејмлес је тврдио да се мењају – подижу се на виши
ниво, пре свега зато што човек почиње да више цени самог себе,

183
своје време и своје напоре, а Маса се није слагао. Вели: баш
супротно – сада од појединца и његових напора мало тога зависи,
и зато вредности стално падају. Када прогрес пола ствари одради
уместо тебе, може се и цео живот проживети а да се никад не
пробудиш, и да баш ништа не схватиш од истинских вредности.
Скорик је слушо, ал није мого да одлучи на чију страну да
стане. С једне стране, ко да је у праву Ераст Петрович. Ено колко
је у Москви прогреса: и електрични трамвај ће ускоро кренути, и
свуд поставили јаке фењере, и кинематограф, вредности су веће
из дана у дан. Пре је туце јаја коштало две копејке, а сада три.
„Вањке“ су од Сухаревке до Замоскворечја узимали пола рубље, а
сад, ако немаш седамдесет--осамдесет копејки, немој ни да седаш.
Или, да узмемо цигарете.
Ал не мож се рећи да су вредности само расле. Има и од
прогреса разне користи. Једна је ствар ручно рађена ципела, друга
– фабричка. Прва, разуме се, испада скупља, зато их готово и
нема.
Међутим, ускоро је Сењки постало јасно да Ераст Петрович
нема појма о вредностима.
Испробавали су „Летећи ћилим“ у Митној улици. Скрећу у
брзини за ћошак – Ераст Петрович окреће волан, Сењка труби...
Кад тамо – крдо крава. Откуд оне, глупаче, знају за сирену? Тако
налетеше на задњу, у пуној брзини.
Није стигла ни да мукне а већ отеже папке. Лежи, јадница,
мртва. Сењки, руку на срце, није било жао краве него предњег
дела кола. Тек што су монтирали нову светиљку уместо оне што се
расцопала о зид. Узгред, светиљка је педес рубаља, мало ли је.
Док је уздисо, скупљо стаклиће, инжењер изброја пастиру за
краву – шта мислите колко? – сто рубаља! Где то има! И то за
шаруљу којој је на пијачни дан цена триес!
И то није све. Чим је пастир, њухара једна покварена, то јест
лице једно покварено, стотку у качкет затакао, крава устаде и лепо
крете. И да јој бар нешто фали, него иде ли иде, тресе ли тресе
виме.
Скорик, разуме се, шчепа пастира за рукав: врћи паре.
А Ераст Петрович:

184
 – Као прво, није „врћи“, него „молим вас, вратите“. А, као
друго, не треба. Нека то буде надокнада за моралну штету.
А ко је то морално оштећен, да те питам? Крава?
Овај инцидент имао је значајне последице, а из значајних
последица произишли су епохални резултати.
Последице је изазвао Сењка, резултате – Ераст Петрович.
Истог тог дана Скорик је на папиру нацрто гвоздену кланфу –
да је причврсте испред фара да би могли да обарају краве, козе
или кучиће без штете по имовину. А након вечере преслишо је
господина Нејмлеса и Јапанца колко за шта плаћају и коме колко
пара дају. Слуша и не мож чудом да се начуди. Ераст Петрович,
џаба што је амерички инжењер, за најобичније ствари био је права
будала. Све је плаћо у мајчину скупо, то јест колко траже, није му
падало на памет да се цењка. Стан у Ашчеуловом је изнајмио за
три банке! А ни сенсеј није бољи. Сем свог Пута и женскиња,
заболе га за све. Изем ти собара!
Скорик их је малко подучио, празноглаве, шта колко кошта –
та они, познаваоци вредности, наивни су да грђе не мож бити.
Инжењер погледа Сењку, заврте главом с поштовањем. Ту се и
појавише поменути резултати.
– Ниси ти обичан момак, Сења – свечано изјави Ераст
Петрович. – Колико само т-талената имаш. Твоја идеја о
заштитној кланфи за ауто изванредна је. Требало би да
патентирамо тај додатак и да га у твоју част назовемо „браник
Скорикова“. Или „антишокер“, или „бампер“, од енглеског бамп.
То је под један. Ти си рођени проналазач. И твоје економске
способности су запањујуће. Ако пристанеш да будеш мој б-
благајник, са задовољством ћу ти поверити да се бавиш свим
мојим трошковима. Ти си прави економиста. То је под два.
Запањује ме и твоја техничка окретност. Тако вешто умеш да
продуваш карбуратор, тако брзо мењаш точак! Дакле, Семјоне
Скорикове, нудим ти дужност механичара све до мог одласка у
Париз. И то је под три. Не жури с одговором, размисли.
Срећа, зна се, кад те задеси, навире са свих страна. Ил је нема,
тмурно црно небо и ниједне звезде, мош да цркнеш од муке. Али,
кад се већ разведри – ондак цео свод.

185
 Ко је био Сењка Скорик доскора? Нико, стајска мушица. А
сада има све: и љубавник је Смрти (дада, било је то, није сањо), и
богатун, и проналазач, и благајник, и механичар. Ето каква му је
каријера допала – много боља него да буде потрчко у Кнезовој
екипи.
Сада је Сењка имо од посла да се разбије. Да би требо да оде
до Ташке, а плаши се, мислио је само увече, пре спавања. Дању
није имо кад.
Је л’ треба да се очисти и среди трипед?
Је л’ треба да се иде у набавку у продавнице и радње?
Је л’ треба да се припази на чистача, домара, куварицу
(унајмио је једну старицу да спрема људску храну, а не да стално
манџају живо)? Сенсеј се због Сењкине умешности скроз олењио.
Час клечи цело време, жмири (то је код Јапанаца ко молитва – да
посматрају сопствену душу, која се код њих крије у стомаку), час
с Ерастом Петровичем негде испари, час има састанак. А понекад
из чиста мира увати да учи Сењку јапанској макљажи.
И ондак, молићу лепо, све послове на страну. Трчи с њим,
поманиталим, скоро ко јуне по дворишту, вери се уз олук, маши
рукама и ногама.
То је, мож бити, и потребно, корисно по здравље или, пак, да
се брани од пропалица, али, као прво, нема се времена, а као
друго, свака га кошчица послен боли, не мож да се исправи.
Био је на Хитровки један чичица, пре је служио ко болничар у
психијатријској клиници. Причо је о тамошњим житељима и
њиховим хировима – људи слушају и не трепћу. И Сењка се с
времена на време осећо ко тај болничар. Ко да живи у лудници.
Наизглед, људи ко људи, здравог разума, а неки пут кад погледаш
– права лудара.
Да узмемо, на пример, истог тог господина Нејмлеса, Ераста
Петровича. Бајаги није Јапанац, нормалан човек, а наваде му
скроз туђинске. Кад се бакће у свом кабинету с цртежима, или
пише, то се да сватити; ал – једном му је Сењка вирно преко
рамена, био је радознао шта он то тамо исцртава, и забезекно се:
инжењер није писо оловком него дрвеном четкицом којом мажу

186
лепак, и није исписиво слова него неке каракуке несхватљивог
изгледа и значења.
Или се тек усшета по соби, звецкајући зеленим бројаницама,
и мож дуго тако да шпацира.
Или пак седне испред зида и почне да буљи у једну тачку.
Сењка је једном пробо да види шта то има тамо, на том зиду.
Ништа није видо, то јест баш ништа, чак ни стеницу или неку
бубицу, а кад је тео да упита: шта вас, Ерасте Петровичу, то тако
занима, Маса, који је наишо, зграбио је Сењку за крагну онако
скроз дрско, извуко га из кабинета и реко: „Кад господзин
посуматра, не суме да се дира.“ А шта има тамо да се мудрује кад
ничег нема?
Сем послова око припреме „Летећег ћилима“ за планирану
вожњу, господин Нејмлес имо је још неке тајне послове у које
нису посвећивали Скорика. Скоро свако вече у девет Ераст
Петрович би несто и враћо се касно, а дешавало се да се негде
мота и до саме зоре. Сењку су због тога мучиле лоше слутње.
Једном је из џака с вешом за прање извуко инжењерову
поткошуљу и почо да је њуши – да не мирише на Смрт (онај опојни
мирис нане не мож се побркати ни са чим). Рекло би се да не
мирише.
Дешавало се да газде нема ни дању, а из ког разлога одсуствује,
није било познато.
Кад је једном тако Ераст Петрович пре изласка намешто
оковратнике и чешљо се испред огледала дуже него обично, Сењку
увати страшан напад љубоморе. Није мого да се суздржи, извуко
се из куће, кобајаги у продавницу, а у ствари се на улици прикачио
инжењеру и пратио га, да не иде, мож бити, на састанак с једном
аморалном персоном.
Испоставило се да јесте састанак, али, фала Богу, не с оном на
коју је сумњо.
Господин Нејмлес ушо је у кафе „Риволи“, сео за сто и почо да
чита новине – Скорик је видо све кроз стаклени излог. После неког
времена Скорик је приметио да није једини који се занима за
Ераста Петровича. У близини, поред модне продавнице стајала је
нека госпојица и гледала у истом правцу ко Скорик. Он је најпре

187
чуо тихо цинциликање, а никако није мого да свати откуд. Ондак
је приметио да су за девојчине манжетне пришивени ситни
звончићи, а око врата јој огрлица у облику змије, баш ко да је
жива. Ова је, разуме се – од декадентних, у Москви се у задње
време накотило много таквих.
Прво је Сењка помислио да госпојица чека неког па се, ето,
загледала у црног лепотана, обична ствар. Ал ондак је она
забацила косу, прешла улицу и право у кафе.
Ераст Петрович остави новине, подиже јој се у сусрет, седоше.
Разменише реч-две и инжењер онда поче да госпојици чита
новине, наглас.
Па зар није блесав?
Сењка није тео више да гледа, будући да се смирио. Шта да се
мучи кад је господин Нејмлес ћорав код очију. Видо је саму Смрт,
причо с њом, гледо је у оне њене искричаве очи, а мува неку
олињалу мачку. Не, Сењкин разум није могао да свати тог
субјекта.
Или да узмемо селидбу.
Једно два дана пре него што је Скорик посматро овај рандеву
у „Риволију“, из чиста мира паде им на памет да се иселе из
Ашчеуловог сокака – наредио господин Нејмлес. Преместили су
се на Сухаревку, у Спаске касарне, у официрски стан. Ни зашто,
ни крошто, нико то Сењки није казо. А тек што су се били како
треба сместили: он је прикуцо полице у кабинету, унајмио пераче
подова да навоште паркет до пуног сјаја, наручили нову јунећу
полутку од касапина – и ето ти га на. А кирију су платили два
месеца унапред – шесто рубаља мачку о реп?
Спаковали су се ко да негде гори, једва су набацали ствари у
двоја кола, и отишли.
Ни нови стан није био лош, с посебним улазом, само нису баш
одмах успели да сместе трипед. Сењка је два дана обилазио
вратара Михејича, полоко четири самовара чаја с њим, дао шест
рубаља а после још и три и по – тек тад је добио кључеве од
коњушнице (коња тамо ионако није било – пук је отишо у освајање
Кине).

188
 Док је Скорик наговаро вратара, Маса-сенсеј је наговорио
вратареву жену – њему је то много брже пошло за руком. Тако да
се, у суштини, нису лоше сместили, греота је да се жали: има кров
над главом, „Летећи ћилим“ је на топлом и сувом, Михејич им
указује поштовање а његова супруга Федора Никитишна сваког
боговетног дана спрема пирошке и компоте.
Задњег дана мирног живота, пре него што се све опет окренуло
наглавачке, Сењка је у новом пребивалишту примио госте – брата
Вању и судију Кувшиникова. Чим су отишли из Ашчеуловог,
одмах је градском поштом посло писмо: сада живим на тој и тој
адреси, биће ми задовољство да ме посети драги браца Иван
Трифонович, срдачан поздрав. Иполит Иванович је такође
одговорио писмом: захваљујем, убрзо ћемо сигурно доћи.
И одржо је реч, дошо.
У почетку је гледо око себе сумњичаво – да није неко лоповско
гнездо. Кад је у предсобље изишо Маса, само у (белим) гаћама за
ренши, судија се намрштио и ставио Вањи руку на раме. И дете се
забленуло у источњака, а када се Маса потапшо длановима по
стомаку и поклонио, Вања уплашено јаукну.
Ствари су лоше кренуле. Судија је већ пошо назад, ка вратима
(за сваки случај није ни отпустио „вањку“), али тад, срећом, из
кабинета изиђе Ераст Петрович, и на саму појаву солидног човека
у сомотској кућној јакни, с књигом у руци, Кувшиников се опусти.
Било је јасно да такав господин неће живети у лоповској јазбини.
Упознаше се онако уљудно. Ераст Петрович назва Сењку
својим помоћником, позва судију у кабинет да пуше кубанске
цигаре. О чему су тамо причали, Скорик није сазно јер је одвео
Вању у коњушницу, да му покаже направу, а ондак је бату провозо
по дворишту. Сам је управљо полугама и руково подмуклим
саухом, сам је вртео и волан, а Вања је само трубио и урло од
одушевљења.
Дуго су се тако возикали, истрошили пô ведра петролеја, ал
није му било жао. Ондак је судија изишо да води Вању кући.
Озбиљно се руковао са Сењком, и, бога питај зашто, охрабрујуће
намигно.
Одоше.

189
 А увече, пре него што је лего, Скорик приђе огледалу да
провери је л’ му порасло што длака на бради – откри на образима
четири нове длаке, три здесна, једну слева. Сада их је укупно било
тријес седам, и то ако не рачунамо бркове.
По навици је помислио на Ташку и ослушнуо самог себе – е
сад ће срце да се стегне.
Није се стегло.
Наредио је себи да се сети Кнеза и како је одмаглио из
подрума. Па добро, Кнез је Кнез, одмаглио – одмаглио. Шта ће
сад, цео живот да се тресе?
Више од недељу дана плашио се саме помисли да се појави на
Хитровки, а сад изненада осети: време је, може.

190
 Како је Сењка плако

Д о Хохловског се провуко кроз дворишта – са Покровке

преко Колпачног. Ноћ је била добра – мрачна, са ситном
кишом, с маглом. Не види се прст пред оком. А Скорик
је још, да мање одудара, испод црне тужурке навуко црну кошуљу,
чак Је и њушку, овај лице, намазо гарежом. Кад је из пролаза
искочио на улицу, тачно пред ватрицу где су се двојица
Хитровчана грејала јаким пићем, ови се забезекнуше на појаву
црног човека, почеше да се крсте. Међутим, ипак нису викали –
нису више били у тој кондицији. А можда су помислили и да им
се привидело.
Сењка заврте тинтаром, то јест главом, лево-десно, изврши
рекогносцирање. Није приметио ништа сумњиво. На кућама су
пригушено светлели прозори, негде се певало, из „Робије“ су
допирале масне псовке. Хитровка ко Хитровка. Чак се постидео
што је толко дана пунио гаће, то јест, изражавајући се
интелигентно, страховао.
Одбацивши опрез, скрете право у двориште, до Ташкиних
врата. Испод пазуха је носио завежљај с поклонима: Ташки нову
гимназијску униформу с белом кецељом за њену нову каријеру,
штенету Помпошки тениску лоптицу, сушичавој мамици флашу
„жестоке препеченице“ (нек се најзад напије до смрти, умреће
срећна и ослободиће кћерку себе).
На једином прозору чамело је цвеће, није било светла. То је
добро. Да Ташка има клијента, на ормарићу поред кревета горела
би петролејка с црвеним абажуром и завесе би од тога биле
црвене. Значи, немој нико да улази, ради женска. А чим је мрачно,
значи – одрадила је своје, легла да спава.
Сењка покуца прстом о стакло, позва:

191
 – Ташо, то сам ја, Скорик...
Ћутање.
Ондак забуча још гласније, ал не на сав глас – ипак се плашио
туђих ушију.
Чмавале су. Чак је и пудлица ћутала, није нањушила госта.
Очито се изморила преко дана.
Скорик се почеша по затиљку. Шта да ради? Па неће ваљда
трансмисију да пребацује у рикверц?
Одједном опази да су врата мало отворена.
Тако се обрадово да се није ни запито зашто Ташка није
ставила резу а ноћ је. Ко да не живи на Хитровки.
Шмугну унутра, затвори врата, позва:
– Ташо, буди се! То сам ја!
Опет ћутање.
Да нису отишле? А где би усред ноћи?
Ту му сину.
Преселиле су се! Нешто се десило са Ташком па је напустила
гајбу. (Сењка је сада знао да је правилније рећи „стан“, ал то кад
је право боравиште, са засторима и намештајем, а Ташкино је
права правцата гајба).
Али није могло да буде да се пресели а да не остави другу
никакву поруку.
Сењка напипа лампу у мраку, завуче руку у џеп да узме
шибице. Упали.
И угледа да Ташка није нигде отишла.
Лежала је, привезана за кревет. Пола лица било јој је
залепљено фластером, укочене очи бесно гледају у плафон, а
спаваћица сва поцепана и са црвеним мрљама.
Крете да одвезује, а Ташка тврда, хладна. Ко јунећа полутка у
подруму касапнице.
Седе на под, притисну чело на укрућени Ташкин кук и
заплака. И то не од туге или страха, него једноставно заплака –
душа иште. И није мислио ни о чему. Јецо је, брисо дланом сузе,
рукавом слине, понекад би и завијо.

192
 Плако је док му се плакало – дуго. И то још и није било
страшно, ал кад су сузе пресушиле, ту се Сењки слоши.
Он подиже главу и угледа сасвим близу Ташкину руку,
причвршћену конопцем за рам кревета. Прсти на руци нису
штрчали ко код живих људи, него на све стране, ко изданци на
грани, и од тога је Скорик скроз занемоћо. Одвуко се пузећи назад,
што даље од раскречених прстију, запо потпетицом о нешто меко,
окрено се.
Поред зида, на својој старој простирци, лежала је Ташкина
мама. Очи су јој биле затворене а уста, насупрот, разјапљена, а на
бради се сасушила крв.
Без икакве везе с тим паде му на памет: никад је друкче није
ни видо – само на овој поцепаној простирци. Додуше, пре се
стално излежавала пијана, а сад је мртва. На прњама је живела, на
прњама и умрла.
Али то већ ко да није Скорик помислио, него неки други место
њега. Баш тај други, који се и раније понекад појављиво, није тео
да плаче. Он шапну: „Није праведно да животиња која је тако
нешто урадила Ташки остане у животу. Чекај само, крвави гаде,
добићеш за ово од мене и Ераста Петровича по Божјој правди.“
Ето шта је реко други Сењка, сачекавши да се први Сењка
исплаче. Право је реко.
Кад је већ излазио, Скорик примети, крај самих врата, нешто
ко мало клупче беле вуне. Саже се, угледа мртво штене
Помпонија, и ту се испостави да првом Сењки нису још све сузе
пресушиле, још је много било остало. Довољно за цео пут до
Спаских касарни.
– Иста сцена као код Сињухиних и Самшитових – мрко рече
господин Нејмлес, покривајући Ташкино лице белом марамицом.
– Маса, шта ти мислиш о редоследу догађаја?
Сенсеј показа на врата:
– Избио је вурата једним ударцем. Усао. Бурзо. На њега је
скотциро кутце. Убиро га ногом, ево овако. – Маса тупну као да
зарива потпетицу у под. – Затим је закоратцио овамо. – Јапанац се
у два велика корака приближи непомичној мами. – Она је спавара.

193
Он је ударио у срепоотцницу. Одумах је убиро. Онда је згурабиро
девојку, везао је за кревет, потцео да је мутци.
– Шта је почо? – упита Скорик с болном гримасом.
– Да је мучи, кињи – преведе Ераст Петрович. – Као што је
тамо злостављао Сињухина и Самшитова. Видиш какви су јој п-
прсти. То их је убица ломио један по један. А коса?
Сењка слабашно запита:
– Шта с косом?
Инжењер помери мараму. Глас Ераста Петровича био је
хладан, ко да га је стисо мраз.
– Ево овде, на т-темену је крв. И овде. И овде. А на поду су
праменови. Неки с парчићима коже. То јој је он чупао косу.
– Зашто? Шта му је урадила?
Стидео се, било му је криво што њихов разговор испада тако
крут, ко да причају о неком странцу, ал господин Нејмлес је
својим држањем показиво: сада радимо, учествује само мозак,
сентименте на страну. А Сењка ионако није више био у стању да
плаче и сва осећања истекла су из њега заједно са сузама.
– Можда је покупила неког лудака ко клијента? – упита он
навукавши марамицу назад, да се поново не умуси. – Дешава се
то на Хитровки. Доведе дроца неког таквог: изгледа ко обичан
човек, а овамо је чудовиште.
Инжењер климну, ко да одобрава Сењкине дедуктивне напоре.
– Могли бисмо да узмемо верзију клијента-садисте као
основну да овај злочин не личи на два претходна. Тамањење свега
живог. То је под један. Примена мучења. То је под два. Исти крај
града. То је под три. Осим тога... – он непоколебљивом руком
оголи Ташкине ноге, саже се и извуче лупу из џепа. Скорик се
брже-боље окрену, поче да кашље да изгура кнедлу из грла. – Хм,
да, нема ни трага насиљу или сексуалном злостављању. Жртва
убицу није занимала као сексуални објекат. Да јој видимо уста...
Маса приђе, Сењка не теде да гледа.
Зачу се лако пуцкетање – то је Ераст Петрович,
претпостављамо, скидо фластер са Ташкиних уста.

194
 – Тачно. Неколико пута су скидали и лепили фластер.
Мучитељ је поново и поново питао за нешто, а девојчица му није
одговарала.
Тешко, помисли Скорик, да Ташка ништа не би одговорила
том злотвору. Него шта да му је одговарала, најгрлатијим
могућим речима. Само што овде, у Хохловском, колко год да
вичеш или псујеш, нико неће доћи у помоћ.
– Е ово је занимљиво. Маса, погледај јој з-зубе.
– Бураво, – рече сенсеј и с одобравањем цокну језиком – апира
га за пурст.
– Ех, штета што немамо лабораторију – уздахну инжењер. – Да
узмемо кап крви злочинца на анализу. Мада у московској
полицији вероватно нису ни чули за Ландштајнерову методу...
Али ипак мора мо да пажњу иследника скренемо некако на овај д-
детаљ...
Маса и он наднеше се над Ташку, а Сењка, да се не би муво
беспослен, прошета по соби. На прозору су стајала три бела
нарциса. На језику цвећа то је значило нешто. „Волим те“? Или
можда, „цркли дабогда, гадови“? Сад већ нема никог да преведе.
– Ех, – рече Сењка наглас, пре самом себи, ко прекор – да сам
дошо раније, пре мрака. Много сам био опрезан, па сам закаснио.
Ераст Петрович баци поглед на њега.
– Пре мрака? Убиство је извршено најкасније накјуче. Тако да
си ти, Сења, закаснио више него што мислиш.
Стварно. Ено, нарциси на прозору су скроз увели.
А то што нико није приметио, разуме се, па ово је Хитровка.
Ако неко умре, мож да лежи док комшилук не намирише
цркотину.
– Ако то није неко малоуман, шта ја ондак тео од Ташке? –
запита Скорик гледајући мртво цвеће. – Шта има од ње да тражи?
– Не „шта“ него „кога“ – одговори инжењер, ко да се чак чуди
питању. – Тебе, Сења. Ти си врло потребан овом упорном
господину. Зашто – знаш и сам.
– Јао! – пљесну Сењка длановима. – Причо сам Ташки о вама
и господину Маси. Реко сам и да живите у Ашчеуловом сокаку!

195
Ако је он, тај крволок, тако упоран, сигурно ће сазнати где смо се
одселили! Наћи ће рабаџије што су превозили ствари, распитаће...
Па већ је три дана прошло! Треба да бежимо!
– Неће „распитати“ него ће „испитати“ – строго рече инжењер
свлачећи танке рукавице од каучука. – И нигде нећемо да бежимо.
Из два разлога. Ми се не бојимо твог д-доброхотника, нека дође,
још лакше за нас. То је под један. Ти имаш лоше мишљење о
мадмазел Ташки. Она те није издала, ништа није рекла крвнику.
То је под два.
– Откуд знате да није?
– Не заборави: имао сам част да упознам ту изузетну особу.
Она ти је била прави д-друг. А осим тога, да је проговорила,
фластер би јој био скинут са уста. Ако није скинут, значи, она до
самог краја није проговорила.
И ту је време намењено дедукцији очито истекло јер се лице
господина Нејмлеса из усредсређеног и предузимљивог
претворило у бескрајно жалосно.
– Жао ми је цурице – рече Ераст Петрович и спусти руку на
Сењкино раме.
Раме истог трена задрхта – само од себе, и ништа није мого с
тим да уради.
А Маса диже штене с пода, пажљиво га спусти на прозорску
даску, близу нарциса.
– Дзао ми је и стенета. Биро је хурабро. У средећем дзивоту
родитце се као самурај.
Али инжењер, који се није препуштао сентиментима, нареди
да врати Помпонија на под – „да не би иследнику, и онако не баш
разборитом, пореметио место злочина“.

196
 Како је Сењка дедуково

С
ењка и Маса седели су у кабинету, ћутали. Посматрали
су како Ераст Петрович, вртећи бројанице, шета по соби.
Скорик је већ знао: треба да ћути, да стрпљиво чека шта
ће да буде.
Једаред је инжењер стао насред собе, склонио зелене
каменчиће у џеп и брзо пљеснуо длановима, трипут заредом, ко
да се изненада нечему грдно обрадово.
Али сенсеј је ставио прст на уста: седи и ћути, није још готово.
Међутим, убрзо после тога господин Нејмлес је престо да тањи
тепих, сео у фотељу и почо да говори – размишљајући, ко да прича
сам са собом:
– Дакле. Извршена су три окрутна убиства: прво и треће на
Хитровки, друго на пет минута хода од Хитровке, али такође у
рејону Треће Мјасницке станице. Укупно је злочинац лишио
живота осморо људи – два мушкарца, три жене, троје деце – и још,
због нечега, папагаја и куче. Сваки пут једну од жртава су пре
смрти окрутно мучили, извлачећи извесне информације потребне
убици. Нема ни доказа ни сведока. То су, укратко, околности
нашег задатка. Шта треба да урадимо – зна се. Да нађемо
монструма и предамо га у руке правосуђа.
– А ако не успемо дзивог, онда да га пуредамо правосудзу као
рес – брзо додаде Маса.
– Ако приликом хапшења злочинац пружи отпор, онда, када
исцрпимо све законом дозвољене мере самоодбране, – овде
инжењер подиже прст и значајно погледа свог собара – можда
нећемо успети да избегнемо исход који си поменуо.
– Само да нађемо гада, заврнућемо му шију – убаци се Сењка.

197
 – Није шију, него врат. Али, било како било, прво морамо да
га нађемо. – Ераст Петрович пређе погледом преко учесника
саветовања. – Има ли питања пре него што пређемо на дедукцију
и п-практичне мере?
Сењка није знао шта да пита, а Јапанац, почешавши се по
оштром јежу косе, замишљено отеже:
– Даа. Господзине, а засуто „убица“ а не „убице“?
Ераст Петрович климну, признајући исправност питања.
– Врло си уверљиво приказао како је делао злочинац у
Хохловском сокаку. Зашто би му био потребан саучесник?
– То није аргумент – одсече Маса.
– Слажем се. Требало је да питам: зашто би му саучесник био
потребан баш у том случају ако се у претходнима убица одлично
снашао сам? Сењу је у подруму напао један човек. То је под један.
– Господин Нејмлес поново извади бројанице, звецну перлом. – У
златари је такође био сам, што је установила полиција. То је под
два. – Звецну друга перла. – Напокон, у Јерошенковском
свратишту злочинац се опет одлично снашао без ичије помоћи.
Као што се сећаш из Сењине приче, Сињухин је за злочинца
говорио „он“. Је ли тако, Семјоне?
– Тако је – присети се Скорик. – Сињухин га је још назвао и
„животињом“.
Мало се постидео што тада није открио целу истину Ерасту
Петровичу – прећуто је благо.
Инжењер ко да је чуо ту Сењкину грижу савести.
– А сада, ако немате више питања, да пређемо на најважније –
да саставимо план истражних м-мера. А ту је кључна реч – благо.
Скорик се стресе, затрепута; сенсеј се, међутим, ни најмање не
изненади, уз то и климну главом.
– Да, да, браго.
– Понашање з-злочинца, све његове чудовишне радње престају
да изгледају бесмислено ако их нанижемо на ту нит. – Господин
Нејмлес се усредсређено загледа у бројанице.
– Ту имамо следећи логички след. Шкрабало из јерохинских
подрума нашао је старо благо. (Перлом – цак.) За то је сазнао

198
будући убица. (Други пут – цак.) Покушао је да од Сињухина
извуче ту тајну, али није успео. (Трећи пут – цак.) Зато је, на
самрти, шкрабало тајну блага открио нашем Сењи. (Ту се Скорик
скупи и, судећи по успламтелим образима, чак и поцрвене, али
Ераст Петрович га није гледо – причо је ко да и без Сењке зна све.)
Д-даље. Убица је на неки непојмљив начин открио да Сења зна где
се налази благо. (Пети пут – цак.) То јест, ми не знамо на који
начин је злочинац сазнао за то, али зато знамо од кога. Траг који
је господина ловца на благо довео до Сење, води од златаре.
(Шести пут – цак.) Мислим да је Самшитов убици испричао и за
тебе и где може да те нађе – то потврђује извесна посета пансиону
мадам Борисенко. (Седми пут – цак.)
Скорик затрепута – каква сад посета? Инжењер и Јапанац
разменише погледе, Ераст Петрович рече:
– Да, Сења, да. Спасло те је само то што си се исте вечери
преселио не оставивши адресу, а неколико сати касније ми смо те
одвели. Следећег дана м-мадам Борисенко обавестила је Масу да
је неко те ноћи био у твојој соби. Обио је врата, ништа није дирао,
и отишао. Нисмо ти то поменули јер си и иначе био добро
преплашен.
Сењка се ослони брадом на песницу – ко да се замислио, а у
ствари, да му не цвокоћу зуби. Мајчице, Света Богородице, лежо
би привезан за кревет, ко Ташка, да је тад осто да заноћи, да је
решио да је јутро паметније од вечери.
– С твојим нестанком убица је на неколико дана изгубио траг.
Али онда си се појавио на Хитровки, и злочинац је то одмах сазнао
– не знам случајно или не. Однекуд је сазнао да си ушао баш у
Јерошенковско свратиште, и поставио је заседу у близини излаза.
Твоја неопрезност умало те коштала живота. (Осми пут – цак.)
– Ништа-ништа, не дам се ја тако лако – бодрећи самог себе,
рече Скорик. – Тео је да ме лиши живота, ал ја сам лукав, извуко
сам се, још сам га и штапом звекнуо. Запамтиће он то.
– Да је хтео да те убије, убио би. Одмах – олади га инжењер. –
Он то одлично уме да ради – било ножем, било голим рукама. Не,
Сења, ти си му требао жив. Натерао би те да му откријеш где се
налази благо па би те онда убио.

199
 На те речи Сењка поново подупре браду, само сада са две
песнице.
– Изгубивши твој траг након убиства златара, убица је одлучио
да проблему приђе с друге стране. Многи су на Хитровки знали за
твоје пријатељство с мадмазел Ташком. Знао је за то и твој п-
поклоник. (Девети пут – цак.) Најпре је, вероватно, покушао да из
ње нешто извуче, не прибегавајући крајњим мерама. То ти је она
и шапнула успут – хтела је да те упозори на опасност. Очито ју је
злочинац посећивао и после неуспелог напада у подруму. Није
Ташка случајно у прозор ставила нарцисе. Ако се добро сећам, на
језику цвећа три бела нарциса значе „бежи-бежи-бежи“.
Гле, тачно, сети се Скорик. Ташка му је једном причала и о
белим нарцисима а и да, ако се један сигнал понавља,
удвостручује или утростручује снагу поруке, ко узвичник.
– На крају је – инжењер баци поглед на бројанице али престаде
да цакће – злочинац одлучио да се озбиљно лати девојчице.
– А она ме није издала... – Сењка се не суздржа, зајеца. – Ђаво
да га носи, то благо! Боље да му је Ташка рекла да сам обећо да ћу
да дођем код ње – мож је тад не би диро. А ја би дао све – нек се,
скот, задави својим сребром! То је Кнез, је л’ да? Или Окац? –
отревши рукавом сузе, запита. – Ви сте, наравски, већ
издедуковали?
– Нисам – разочара Сењку господин Нејмлес. – Немам
довољно п--података. Покојни шкрабало био је превише склон
пићу и, изгледа, није умео да држи језик за зубима. Кад су за
пронађено благо начули у Кнежевој банди, значи – могли су и
други.
Затим завлада тишина. Скорик се из све снаге борио с
осетљивошћу свог организма: са зубима да не цвокоћу, с
коленима да се не тресу и са сузама да не теку. Ераст Петрович је,
по својој будаластој навици, из чиста мира узо да шкраба по
папиру. Умочио четкицу у посудицу с тушем, нашаро на листу
неку чудновату квачицу. Маса је пажљиво пратио четкицу.
Коначно, заврте главом:
– Не вара.

200
 – Видим и сам – промрмља инжењер и поче поново да жврља,
само брже. – А овако?
– Боре је.
Не, стварно, ко нека деца, мајке ми! Такви проблеми, а они!
– Шта се залуђујете трицама? – не издржа Сењка. – Шта ћемо
да радимо?
– Није „залуђујете трицама“, него „бавите глупостима“. То је
под један. – Ераст Петрович сагну главу дивећи се својим
каракукама. – Ја се не бавим глупостима, него се концентришем
помоћу калиграфије. То је под два. Беспрекорно нацртан
хијероглиф „правда“ помогао ми је да с дедукције пређем на п-
пројекцију. То је под три.
Скорик размисли па упита:
– А?
Господин Нејмлес уздахну:
– Ако нешто ниси добро схватио или чуо, треба да кажеш:
„Како, молим?“ Пројекција у овом случају означава преношење
аналитичких творевина ума у п-практичну фазу. Дакле.
Захваљујући чврстини мадмазел Ташке, убица је остао празних
руку. Он не зна где и како да те тражи. То је с једне стране добро,
а с друге лоше.
– Ма шта је ту лоше? – запањи се Сењка.
– Злочинац (предлажем да му за сада дамо име „Ловац на
благо“) не може ништа да уради, из чега проистиче да се никако
неће појавити нити ће се ичим одати. – Ераст Петрович
процењивачки погледа Скорика. – Можемо га, наравно, хватати
на мамац, то јест можемо му подметнути тебе, али тај је господин
превише б-бруталан. Лов може да испадне рискантан.
Сењка не теде да оспорава такво нешто. Видо је како се лови
на мамац – кесегу ил на неку такву рибицу: штука прво шчепа
мамац, закачи се зубима за удицу па је тек ондак, алавицу, извлаче
да одговара.
– А је л’ мож некако без мамца? – опрезно упита.
– Модзе – рече сенсеј. – Не на мамац него на муртвац. Је л’ да,
господзине? Погодзио сам?

201
 Ераст Петрович се намршти:
– Јеси, погодио си. Али колико пута треба да ти кажем: не
покушавај с тим играма речима. Не знаш још довољно руски за
такво нешто.
Сењка набора чело. Испада да је само он овде глуперда, а сви
остали су паметни.
– Каког сад мртваца?
– Маса мисли на даму по имену Смрт – објасни инжењер. – На
неки, за сада непојмљив начин, сви су хитровски з-злочини који
су се десили у последњих месец дана повезани с том персоном.
Исто као и сви учесници: и Кнез, и Окац, и остали корифеји
пословног света, и претерано промућурни пристав, као и главна
мета Ловца на благо.
То сам ја, сконта Скорик.
– Оћете да га уватите помоћу Смрти? Мислите да је она с том
хуљом? – неповерљиво запита.
– Не, не м-мислим. Штавише, она је пристала да ми помогне.
Каква вест! Испада да су се, кад се Сењка, разочаран у људе,
извуко кроз прозорче, они о нечему договорили? Тачније, он је њу
наговорио, тровао је Скорик своју душу. И није издржо – као
нехајно запита:
– Шта је, опалили сте је? Мора да није било тешко. – Глас,
издајица, задрхта.
Инжењер лако чвркну Сењку по челу.
– Таква се питања, Сења, не постављају а, у сваком случају, на
њих се не одговара. То је под један. О женама се уопште не говори
т-таквим тоном. То је под два. Али, будући да ћемо сви ми, па и
она, радити на истом заједничком послу, да бих избегао даље
двосмислице, одговорићу: нисам „опалио“ мадмазел Смрт, нисам
чак ни покушавао. То је под три.
Да верује или не? Можда да замоли да се закуне?
Скорик испитивачки погледа господина Нејмлеса и одлучи да
такав човек не би лаго. Осети како му паде камен са срца.

202
 – А како Смрт може да нам помогне? – пређе он на послован
тон. – Да зна нешто о Ловцу на благо, засигурно би рекла. Она не
одобрава никаква зверства.
Маса се значајно накашља – ко, спремте се, са ћу да објавим
нешто важно. Сењка се окрете према Јапанцу, а овај изговори
нешто што се не мож ни разумети ни прокљувити:
– Тајфу-но ме.
Ал инжењер је сватио.
– Баш тако. Врло прецизна м-метафора. Око тајфуна. Знаш ли,
Сења, шта је то? – Сачекавши да Скорик одмахне главом, поче да
објашњава. – Тајфун је страшан ураган који јури морима и
земљом, сејући рушевине и ужас. Али у самом центру тога вихора
налази се извор непомућеног мира, у тајфуновом оку влада мир;
уз то, без тог с-статичног центра, свирепе олује не би ни било.
Смрт није злочинац, она никог не убија – једноставно седи крај
прозора и везе своје фантастичне шаре. Али најнемилосрднији
злочинци милионског града сјатили су се око ње као врапчићи око
гнезда.
– И то је добуро поредзење, – похвали Маса – ари моје је ипак
боре.
– У сваком с-случају, романтичније. Ових дана неколико пута
сам посетио кућу на Јаушком булевару и имао прилику да боље
упознам домаћицу.
Значи тако? Сењка се опет нарогуши. Алај сте лукави, Ерасте
Петровичу, свуд ћете да стигнете. „Да боље упознам“ – а како то?
– Током нашег последњег сусрета – настави господин Нејмлес,
не примећујући, очито, Сењкине муке – рекла је да осећа да је
прате, мада не разуме ко је прати. Кад сам изишао на булевар, и
ја сам крајичком ока уловио сенку која се сакрила за угао куће. То
улива наду. Мадмазел Смрт је сада наша једина шанса. Господин
Ловац на благо је убиством Ташке сопственим рукама прекинуо
нит која га је водила теби. Сад кад је пред њим распукло корито...
– А? Мислим: како, молим? Какво корито? – запита Скорик
који је напрегнуто слушо. Ераст Петрович се из чиста мира
разљути:

203
 – Рекао сам ти да купиш Пушкинову збирку и да прочиташ
барем бајке!
– Купио сам – увреди се Сењка. – Тамо је било много Пушкина.
И ја сам одабро овог.
И ко доказ извуче из џепа књигу коју је пре два дана купио на
распродаји. Књига је била занимљива, чак је имала и слике.
– Забрањени Пушкин. Песме и поеме које су раније кружиле
у преписима – прочита инжењер наслов, намршти се и поче да
прелистава стране.
– И бајке сам прочито – још се више на такво неповерење
увреди Скорик. – О арханђелу и Девици Марији, ондак о цару
Никити и његових четрес кћери. Не верујете? Оћете да вам
препричам?
– Не треба – брзо рече Ераст Петрович, склопивши књигу. –
Мангуп један!
– Пушкин? – зачуди се Сењка.
– Ма не Пушкин, издавач. Не сме се штампати оно што аутор
није намеравао да објави. Ко зна докле се тако може стићи! А
запамтите и ово: ускоро ће господа издавачи доћи дотле да
штампају интимну п-преписку! – Инжењер љутито хитну књигу на
сто. – Узгред, баш сам о преписци и мислио да попричам с тобом,
Сења. Ако Смрт прате, не смемо више да се појављујемо код ње.
Да ставимо кућу под стални надзор, тешко да ћемо успети –
странца би одмах приметили. Значи, комуницираћемо на д-
дистанци.
– Како то – на дистанци?
– Па, епистоларно.
– Шта, поставићемо заседу, с пиштољима? – Сењки се идеја
допаде. – Оћете и мени да дате пиштољ?
Ераст Петрович се зблануто забуљи у њега.
– Шта с тим има п-пиштољ? Дописиваћемо се. Ја више не могу
да посећујем госпођу Смрт. А ни Маса – превише је упадљив. Сења
Скорик такође не би требало тамо да се појављује. Зар не?
– Па, јесте.

204
 – Остаје нам једино да пишемо једно другом писма. Она и ја
договорили смо се следеће. Она ће сваког дана око богослужења
ићи у цркву Светог Николе. Ти ћеш да седнеш на степенице крај
улаза преобучен у просјака. Заједно с милостињом мадмазел Смрт
ће ти давати поруке. Ја сам скоро сигуран да ће се Ловац на благо
појавити. Несумњиво је и он чуо како си Кнезу набио рогове.
– Ко, ја?! – ужасну се Сењка.
– Па да. Цела Хитровка прича о томе. Доспело је чак и у
полицијске извештаје, показао ми познаник, чиновник из
криминалистичке полиције. Бандит Дрон Веселов (по надимку
„Кнез“), за којим је расписана потерница, прети да ће наћи и
убити љубавника своје девојке, малолетног Скорика, чије
пребивалиште и право име нису познати. Тако да, Сења, ти си за
све љубавник Смрти.

205
 Како је Сењка чито туђа писма

У кабинету Ераста Петровича стајало је велико огледало.

То јест, у почетку тамо није било никаквог огледала, то
је инжењер заповедио да се на радни сто постави
огледало, испред кога је распоредио разноразне теглице, бочице
и кутијице – ко у правцијатом фризерском салону. Узгред, тамо је
било и перика, најразличитијих боја и облика. Кад је Сењка запито
шта ће вам то, господин Нејмлес је загонетно одговорио: Код нас,
кажу, почиње сезона маскарада.
Скорик је помислио да се шали. Али он први моро је да се игра
прерушавања.
Дан након дедукције-пројекције, Ераст Петрович поставио је
Сењку испред огледала и почо да се спрда са сирочетом. Прво му
је главу намазо неким бућкуришем од чега му је пропала цела
ондулација за коју је пуко три рубље. Коса му је, од лоше масти,
од пријатнозлатне постала замршена, слепљена, жилава и мишје
боје.
Маса, који је посматро спрдање, задовољно цокну и рече:
– Туребају нам васке.
– З-знам, не мораш ти да ми говориш – одговори усредсређени
инжењер, завуче прсте у једну кутијицу и Сењки у затиљак утрља
нешто ко зрнца, или куглице.
– Шта је то?
– Осушене вашке. Просјак никако не може без те ф-фауне. Не
брини, после ћемо ти испрати петролејом.
Скорик зину од чуда. Лукави господин Нејмлес то искористи
и обоји златну круницу у боју трулежи, а ондак у разјапљена уста
гурну неку дрангулију у гази, намести је између десни и образа.

206
Од тога се цела Сењкина њушка, то јест лице, искриви. А Ераст
Петрович је већ утрљаво маст на чело, нос и врат мученика, због
чега је кожа постала жута, са израженим порама.
– Уси – помаго је сенсеј.
– А да не буде превише? – скањеро се инжењер, али је малко
порадио штапићем и у Сењкиним ушима.
– Голица ме!
– Можда је стварно боље са загнојеним ушима – замишљено
рече Ераст Петрович. – Прелазимо на г-гардеробу.
Извадио је из ормара прње какве Сењка у животу није носио,
чак ни у најгора времена, док је живео код ујке Зота Ларионича.
Погледа се Сењка у троструком огледалу, окрену се тамо-амо.
Нема спора, испо је ко прави просјак. И, што је најважније, ако га
сними неко од познатих, неће га познати. Бринуло га је само
једно.
– Код њих, просјака, сва су места међу собом већ распоређена
– поче да објашњава Ерасту Петровичу. – Треба се договарати с
њиховим надзорником. Ако се тек тако појавим на степеништу,
има да ме отерају, а још могу и по носу да добијем.
– Ако те буду терали, узми ово да жваћеш. – Инжењер му даде
глатку куглицу. – То је обични дечји сапун с укусом јагоде. Трик
је једноставан али ефектан, позајмио сам од једног познатог
махера. Само, чим ти пође пена на уста, не заборави да изврнеш
очи.
У почетку се Скорик ипак плашио. Дошо је до Николе-
Чудотворца на Поткопају, сео на саму ивицу степеништа, за сваки
случај одмах заковрно очима. Баба-нарикача и безноси деда, који
су работили у суседству, почели да гунђају: кидај, одавде, кој си
ми сад па ти, и овако слабо удељују, чек да дође Будочник, даднуће
ти он, и све тако.
Кад се Будочник појавио а просјаци почели да му тужакају
новајлију, Сењка избаци пену на уста, поче да тресе раменима, и
још тихо зацмиздри. Гледа Будочник, гледа, па каже: Па зар не
видите, олоши, да је он стварно падавичар. Не дирајте га, нек се
храни, нећу узимати за њега од вас. Ето какав је Будочник,
праведан. Зато је и проживео дваес година на Хитровки.

207
 Оставише просјаци Скорика на миру. Он се малко опусти,
заковрну очи назад, поче да блене по странама. Стварно су слабо
удељивали, углавном копејке и неку сићу. Једном је Михејка
Буљина прошо поред њега. Сењка га из досаде (а још и да провери
да л’ се добро маскиро) увати за скут, поче да богоради: дај, дај
нешто убогом. Буљина му не даде ништа, још га је и гадно испсово,
ал га није препозно. Ту се Скорик скроз смири.
Кад звона најавише службу и жене се запутише у цркву, иза
ћошка Потколокољног појави се Смрт. Била је неупадљиво
обучена – бела марама, сива хаљина, али и тако ко да се у сокаку
појавило сунце иза облака.
Осмотри просјаке, не заустављајући поглед на Сењки. Уђе у
цркву.
Аха, забрину се он. Да није Ераст Петрович претеро? Како ће
Смрт знати коме треба да да поруку?
А кад верници, после службе, почеше да излазе из цркве,
Сењка намерно поче муцаво да богоради – да Смрт сконта:
– Људи д-добри! Не љутите се на с-сироче убого, што п-проси!
П-помозте ко колко м-може! Нисам ја одавде, не з-знам никог
овденака! Д-дајте п-парче хлеба и м-мало пара.
Она пажљивије погледа Сењку, прасну у смех. Значи, сватила
је. Сваком просјаку даде у руку по новчић. И Скорику тури пет
копејки, а с њима цедуљу склопљену у квадратић.
Оде тако, заклањајући уста крајевима мараме – толко је
разгалио Сењкин изглед.
А он, чим се одгего с Хитровке, одмах клече поред огласног
стуба, отвори папир и поче да чита. Смрт је имала правилан
рукопис, лак за читање, мада су словца била малецка.

Здраво Ерасте Петровичу. Извршила сам све што сте

тражили. Листић сам као што сам обећала окачила на
груди и он је одмах уочио.

208
 (Какав листић, почеша се по затиљку Сењка. И ко је то „он“?
Добро, можда ће после бити јасније.)

Сав се исколачио каже баш си чудна. Неку џиџа биџу

си окачила а мој поклон ен носиш. Почео је да испитује да
ми није неко поклонио. Ја као што смо се договорили
кажем Сењка Скорик. Он у дреку. Штене једно каже.
Само да га нађем раскомадаћу га.

(Па она то о Кнезу. Исавијани папир поче да подрхтава у

Сењкиним рукама. Шта то она ради? Што му навлачи деду на
врат? Оће скроз да га упропасти! Не да нисам поклонио, у животу
је видо нисам! Даље претрча погледом преко редова.)

Тешко је с њим. Цело време је пијан намрштен и прети.

Много је љубоморан. Добро да је само на Скорика. (ма
где ћеш боље, жалосно се згрчи Сењкино лице.) А кад би
за остале сазнао не да би крви потекло. Прилазила сам му
и са ове и са оне стране. Пориче. Каже појма ја немам ко
ради такве безочности и сам би волео да знам. Кад дознам
рећи ћу ти кад те већ толико интересује. А да ли говори
истину или лаже не могу рећи јер није више исти као пре,
као да није чове него крволочна звер. Очњаци су му цело
време искежени. А још хоћу да вам кажем око нашег
прошлог разговора да не не пребацујете неморалност Ерасте
Петровичу. Како је човеку судбина одредила ту нема
његове воље већ је воља да да ли ће то одозго окренути на
зло или на добро. И не говорите више тако са мном и не
пиштите о томе јер нема потребе.
Смрт

209
 О чему „томе“ да не пише и не говори? Мора да је о њеном
беспотребном разврату с Кнезом и осталим олошом.
Пресави Сењка поруку ко што је била, у квадратић, однесе је
Ерасту Петровичу. Имо је силну жељу да приупита лукавог
господина Нејмлеса што ли је смислио да Кнеза још више хушка
на сироче, шта ће му то? И какав је то листић који је кобајаги он,
Сењка, поклонио Смрти?
Ал кад би пито, само би себе одо да је туро нос у писмо.
Ипак је изишло на видело.
Чим је инжењер бацио поглед на цедуљу, одмах је прекорно
завртео главом:
– Није то лепо, Сења. Зашто си читао? Зар је теби написано?
– Ништа ја нисам чито – покушо је да се одбрани Скорик. –
Брига ме.
– Ма немој. – Ераст Петрович пређе прстом преко прегиба на
цедуљи. – Отварано и опет затворено. А шта се ово залепило?
Мора да је вашка? Тешко да је она в-власништво мадмазел Смрти.
Мож ли се ишта сакрити од таквог човека?
И сутра је Скорик добио писмо од господина Нејмлеса, али не
обичан папир, него у коверти.
– Кад си тако радознао, – изјави инжењер – ја ћу своју
пошиљку да з-залепим. Немој да покушаваш да лижеш. То је
патентирани амерички лепак, хвата намртво.
Дуго је тако мазо малецну коверту четкицом, ондак притисну
озгор притискачем за папир.
Сењка није мого чудом да се начуди. Е вала стварно – кола
мудрости...
Чим је прешо праг, поцепо је коверту и бацио је. Такве се, за
љубавне поруке, продају у свакој радњи канцеларијске опреме за
десет копејки. Има да купи нову, убаци у њу писмо и залепи без
икаквог специјалног лепка, и ето ти. Ионако на коверти није
написано коме иде ...

210
 Да чита ил да не чита – Скорик није ни размишљо. Наравски
да ће да прочита! Ту се, ни мање ни више, одлучује о његовој,
Сењкиној, судбини.
Порука је била на цигарет папиру, а рукопис Ераста
Петровича био је леп, елегантно-китњаст.

Здраво драга С.

Дозволите ми да Вам се тако обраћам - не подносим Ваш

надимак, а право име нећете да кажете. Извините, али не могу да
верујем да сте га заборавили. Уосталом, како вам је по вољи.
Прелазим на ствар.
С првим је јасно. Сада урадите то исто с другим, само немојте да
га отворено наводите на нижни тему. Колико могу да судим, тај
субјект је умнији од Кнеза. Довољно је да он само угледа познати
предмет. А ако сам запита, онда реците као што смо се договорили
за СС.

(Ко је па сад тај „СС“? Сењка протрља чело умазано од чађи,

на шта из косе поиспада пар сасушених вашки. Јој, па то је „Сењка
Скорик“, ето ко је то! шта су се то они, сплеткароши договорили
за њега?)

Извините што се враћам на тему непријатну за Вас, али ми је

мучна помисао да се у блату ваљате и трпите муке - да, да, ја сам
сигуран да је то за Вас страшна мука - у име идеја које ја не могу да
појмим и које су по свој прилици лажне. Зашто кажњавате себе тако
окрутно, уништавате своје тело у блату? Оно вам није ништа криво.
Немате разлога да га мрзите. Људско тело је храм, храм треба
држати чистим. Неко ће на то рећи: ма немој, храм. Кућа као и свака
друга: камен и малтер, само да душу не упрљам, а што се тиче тела,
па Бог не станује њему него у души. Али у оскрнављеном, прљавом
храму никада се неће остварити Божанска тајна. У заблуди сте с
оним да је човеку све на рођењу одређено. Живот није књига којом се
можете кретати само по редовима које је неко за Вас написао. Живот
је равница са безброј путева; на сваком кораку је ново раскршће, и човек

211
 вазда има слободу да изабере хоће ли скренути лево или десно. А онда
ће уследити ново раскршће и нов избор. Свако иде по тој равници,
одређујући сам свој пут и правац - неко ка заласку, ка тами, неко на
исток, ка извору светлости. И никада, чак ни у последњем трену
живота није касно окренути се у сасвим супротном правцу од оног
којим се човек кретао дуго година. Такви преокрети не дешавају се
баш тако ретко: иде човек целог живота ка мрклом мраку и на крају
изненада окрене лице према истоку, од чега и његово лице и целу
равницу обасја другачији, јутарњи сјај. Дешава се, наравно, и
супротно. Објашњавам лоше и замршено, али ми се некако чини да
ћете ме Ви разумети.

Е. Н.

У суштини, порука није била нарочито занимљива. Трљају

човека одвратним мастима и терају преко целог града ради
оваквих филозофских баљезгарија. Потрошио је десет копејки за
нову коверту и пожурио ка Николи Чудотворцу.
Данас Смрт није била у белој марами, него у бордо, и од тога
лице ко да јој се пресијавало одблесцима пожара. Улазећи у цркву
таквим га је погледом ошинула да се Сењка узврпољи на
коленима. Присети се (Боже, опрости – није ни на месту ни у
право време) како га је љубила и грлила.
А док је излазила, очи су јој биле исто онако враголасте. Сагла
се да му тури милостињу и узме писмо, па шапнула:
– Здраво, љубавниче. Одговор сутра. Док је ишо назад на
Спаску, посрто је. Љубавниче!
Само – сутра одговора од Смрти није било. Уопште није ни
дошла. Скорик је скоро до мрака деро колена, искамчио
богорадећи две рубље, а све џаба. Чак је и Будочник, кад је по
десети или, мож, петнести пут обилазио деоницу, реко: „Нешто си
данас алав, просјаче. Слободно проси, ал имај мере.“
Тек тад је отишо.
Након три дана, у недељу, Ераст Петрович га поново потера.
Инжењера није изненадило што није било одговора на прошло
писмо, ал га је, изгледа, ражалостило.

212
 Шаљући Скорика на Поткопај, инжењер рече:
– Ако се ни данас не појави, мораћемо да прекинемо с
преписком, да смислимо нешто друго.
Али она је дошла.
Скорика, додуше, није ни погледала. Док му је удељивала,
гледала је у страну, а очи су јој биле љуте. Сењка угледа на њеном
врату сребрну љуспицу, исту онакву какве су биле у благу. Смрт
пре није имала такав накит.
У Сењкиној руци овог пута није остала цедуљица него
склопљена свилена марама.
Удаљи се на тихо место, отвори. Унутра нађе папирић.
Брижљиво, пазећи да му ништа не испадне из косе и да се прегиби
на папиру не савију где не треба, Сењка поче да чита.

Здраво Ерасте Петровичу. Ништа га нисам

испитивала. Приметио је као сам се поновила севнуо својим
празним зеницама али ништа није питао. Промрмљао је
неки стих као за себе има такву навику. Запамтила сам
све речи. Љути челик продавали злато сребро куповали а
сада смо наумили далеко се упутили. Шта то значи не
знам. Можда ћете ви схватити.

(То Је Пушкин, Александар Сергејевич, и нема шта ту да се

разуме, надмено помисли Скорик, који је баш био прочито „Бајку
о цару Салтану“. И о коме се ради такође је било јасно – о Окцу.
То он обожава да говори у стиховима.)

И не усуђујте се више да ми пишете о телу иначе је свршено

с нашом преписком. И онако сам хтела да поцепам. Јуче
нисам дошла била сам много љута на вас. Али данас сам
кад је отишао имала визију. Као лежим насред равнице о
којој сте ми писали и не могу да устанем. Дуго лежим не

213
 један или два дана. И као да кроз мене расте трава и цвеће
разно. Осећам их у себи и то није лоше већ напротив много
ми је лепо док се они кроз мене уздижу ка сунцу. И као да
више не лежим ја на равници него сам ја сама равница. Онда
сам извезла своју визију онако како сам знала на марами.
Примите је на поклон.
Смрт

Испоставило се да марама, коју Сењка на почетку није ни

погледо како треба, стварно има вез: горе сунце, а доле лежи
девојка, гола, а из ње израстају разноразне траве и цвеће. Сењки
се та вантазија, ил, да се културно изразимо, алегорија, није ни
најмање свидела.
Ераст Петрович је, за разлику од Сењке, најпре пажљиво
загледо мараму, па тек ондак отворио писмо. Гледа тако па вели:
– Е, Сења, Сења, шта ја с тобом да радим? Опет си гурао свој
нос.
Скорик затрепута очима да му надођу сузе.
– Што ме вређате? Греота је. Ич се не штедим, ко задњи
мизерабл. Верно и одано...
Инжењер само махну руком на њега: иди, не сметај, ђаво да те
носи.
А узвратна посланица од Ераста Петровича Смрти била је ова:

Мила С,

Преклињем Вас, не удишите више ту гадост. Пробао сам

дрогу један једини пут и то ме је умало коштало живота. Једном
ћу Вам испричати ту причу. Али није ствар чак ни у опасности
коју у себи крију опијати. Они су потребни само оним људима
који не схватају да ли стварно живе на свету или онако у шали.
А ви сте права, жива. Вама дрога не треба. Опростите што се

214
 поново упуштам у проповеди. То ми уопште није манир, али Ви
на тако чудан начин делујете на мене.
Осталој двојици, ако обрате пажњу на предмет, немојте да
говорите о СС (фала му и на томе помисли Сењка), него о
извесном новом удварачу, муцавцу са седим слепоочницама. То
је потребно за нашу ствар.

Ваш Е. Н.

Овога пута Смрт није дошла љута ко јуче, него весела.

Сагињући се и узимајући писмо, тури Сењки место новчића
велики глатки сребрњак, шапну: „Ослади се.“
Погледа – а тамо чоколадна медаља. Шта она мисли, да је он
клинац?
Задњег дана Скориковог просјачења, шестог по реду, Смрт је,
пролазећи поред њега, испустила марамицу. Кад се сагла да је
подигне, једва чујно зашапори: „Прате ме. На ћошку.“ И прође у
цркву. А на земљи, поред Сењке, остаде да лежи цедуља. Он
отпуза, притисну је коленом и погледа искоса на ћошак на који је
указала Смрт. Срце му поскочи.
Тамо, на скретању с Потколокољног, стајо је Проха, наслоњен
на олук, и грицко семенке. Није скидо очију с црквених врата. У
просјаке, хвала Богу, није блено.
Гле, гле!
И у Сењкиној глави покрете се таква дедукција да је не мош
уватити ни за главу ни за реп.
Оног дана кад је сребрне шипке носио златару, кога је срео
тачно на Маросејки? Проху. То је под један.
Ко се ондак на Труби, близу пансиона, мото? Кад му је
позорник притрчо у помоћ? Опет Проха. То је под два.
Ко је знао за Сењкино пријатељство с Ташком? Изновице
Проха. То је под три.
И Смрт шпијунира опет Проха! То је под четри.

215
 Значи, испада да је он, љигавац одвратни, за све крив! Он је
дошо главе и златару и Ташки! Не сам, јашта. Нечија је шестица,
највероватније Кнезова.
Шта да ради, а? Каква пројекција треба да проистекне из ове
дедукције?
Врло једноставна. Проха прати Смрт, а ми ћемо њега да
надзиремо, да видимо код кога ће отићи да друка, да подноси
рапорт. Е па видећемо. Показаћемо господину Нејмлесу да Сењка
Скорик вреди више од поштоноше.
Кад је изишла из цркве, Смрт им је упадљиво окренула леђа,
данас чак није ни милостињу делила – и отпловила поред њих ко
лабудица; ипак закачила је Сењку скутом хаљине. Рекло би се – не
случајно. Ко: нема дремања. Отвори четворе очи.
Он изброја до дваес и одгега се за њима, рамљући на обадве
ноге одједаред. Проха је ишо мало испред, није се осврто – очито
није мислио да и њега мож неко да држи на оку.
Тако и стигоше на Јаушки булевар, ко неко јато ждралова:
напред и по средини, Смрт, ондак, с леве стране и заостајући –
Проха, а на још око петнес корака и здесна – Скорик.
Пред вратима куће Проха је оклево, почо да се чеше по
затиљку. Изгледа да није знао шта треба даље да ради – да виси
онде ил да оде. Сењка се сместио иза ћошка, чеко.
Проха мућну тинтаром (добро, главом, главом), тури руке у
џепове, окрену се на пети и хитро пође назад. Да рапортира Кнезу,
свати Скорик. Или, мож, не Кнезу нег неком другом.
Кад је Проха отабано поред њега, Сењка се окрену леђима,
рукама се ухвати за ону ствар, кобајаги врши малу нужду. А ондак
крете за бившим компањоном.
Овај распали чизмом одгризак јабуке, продорно звизну на јато
голубова што су кљуцали балегу (они се ускомешаше,
загурлиташе крилима), па скрете у двориште из кога је било
згодно провући се на Хитровски трг.
Сењка ће за њим.
Чим је из прве капије изишо у мемљиво мрачно двориште, кад
отпозади – ап за раме, повуче га снажно, окрете.

216
 Проха! Нањушио да га прати, опасник.
– Шта је, – сикће – шта си се залепио за мене, грдињо? Шта
оћеш? Тако га је цимно за крагну да се Сењки глава одшрафила а
из образа излетела газа од које му је фаца изгледала искривљено.
Моро је скроз да испљуне ту лукавштину маскараде.
– Ти?! – забезекну се Проха и ноздрве му се халапљиво
раширише. – Скорик? Па ти ми и требаш!
Па га апи и другом руком за крагну, да не мож да се извуче.
Проха је имо појак стисак. Сењка је знао: нема шансе да се
надмеће с њим у снази и окретности. Најопаснији табаџија на
целој Хитровки. Падне ли ти на памет да се млатиш – удесиће те.
Потрчиш ли, стићи ће те.
– Ајде, крени за мном – искези се Проха. – Идеш ил да те прво
малко пропустим кроз шаке?
– А где д' идем? – упита Сењка који још није дошо себи од
фијаска одлично осмишљене пројекције. – Шта си се закачио?
Пусти ме!
Проха га ритну врхом чизме по листу, заболе га.
– Ајмо-ајмо. Један добар чоек оће да проћаска с тобом.
Кад би се онако право, ко на Хитровки, грували – песницама
или бар каишевима, Проха би га час посла измакљо. Ал није џабе
Сењка учио јапанску мудрост макљаже.
Кад је Маса-сенсеј сватио да од Сењке никад неће бити прави
борац – много је, брате, лењ и плаши се бола, реко је: нећу да те
учим, Сењкакун, мушкој борби него женској. Е једног таквог часа
– како женска да се сачува ако је неки покварењак спопадне и оће
да је обешчасти – Скорик се сада и сетио.
– Посуре овога – реко је сенсеј – све је пуросто ко пасур.
Покварењака треба ударити бридом левог длана одоздо по
самом врху носа, а кад забаци главу – кошчицама десног длана у
адамову јабучицу. Сењка је сигурно хиљаду пута тако млатио по
ваздуху: јен-два, левом-десном, по-носу-у-јабучицу, по-носу-у-
јабучицу, јен-два, јен-два.

217
 Е па и сад је баш то јен-два извео, требало му само пола
секунде. Ко што се пише у књигама, резултат је превазишо
очекивања.
Од ударца по носу – слабашног, скоро да га је само окрзно –
Прохина глава полетела је назад, а из ноздрва му шикнула крв. А
кад је Сењка урадио „два“, право по подметнутом грлу, Проха
закркља и стровали се.
Сео тако на земљу, једном се руком држи за грло, другом
стиска нос, разјапио уста, исковрно очима. А крви, Боже сачувај.
Скорик се утроња – да га није убио?
Клекну:
– Еј, Прохо, шта ти је, немо д’ умреш.
Протресе га малко.
Овај кркља:
– Немо да бијеш... Немо више да бијеш! А, а, а! – теде да
удахне, ал не мож.
Док није дошо себи, Сењка се прописно навали на њега, озгор:
– Реци, гаде, чија си шестица? Ил ћу да ти поберем уши, очи
има да ти поиспадају! А? За Кнеза, је ли?
И замахну обадвема рукама (постојо је још и такав покрет,
један од лакших – звизнеш гада одједаред испод обадва увета).
– Не, није за Кнеза... – Проха опипа мокри и крвави нос. –
Сломио си ми... Кошчицу си ми сломио... У-уу!
– Нег за кога? Певај!
Па ће га песницом право посред чела. Тај покрет сенсеј му
није показиво, испо је сам од себе. Прохи, изгледа, ич не фали, ал
Сењка је себи све прсте изубијо. Ипак, деловало је.
– Не, то је други неко, страшнији од Кнеза – зајеца Проха
заклањајући се рукама.
– Страшнији од Кнеза? – издаде Скорика глас. – А ко је то?
– Не знам. Има црну брадетину, до шкембета. И очи су му
црне, сјајне. Баш је страшан.
– Ма ко је он? Одакле је? – озбиљно се препаде Сењка. –
Брадетина до шкембета, црне очи. Какав ужас!

218
 Проха стеже нос прстима да заустави крв. Зауњка:
– Кно и ондакле не знам, а ако оћеш да внидиш – понказаћу
ти. Имам унскоро састанак с њим. У јерохинском пондруму...
Опет јерохински подрум. У, уклето место. И Сињухини су тамо
заклани и сам Сењка је умал лишен живота.
– Зашто се виђате? – упита Скорик, који још није решио шта
ће. – Да цинкариш како си пратио Смрт?
– Да.
– А шта ће она твом брадоњи?
Проха слеже раменима, зашмркта. Крв није више текла.
– Ја гледам своја посла. И шта, да те водим или не?
– Води – одлучи Сењка. – И да си гледо у мене. Падне ли ти
шта на памет, задавићу те голим рукама. То ме је научио један
врач.
– Добро те је научио, мош сад сваког да излемаш – улизивачки
се искези Проха. – Нећу ја ништа, како ти речеш, Сења. Још ми је
живот мио.
Стигоше до Татарске крчме, из које се улази у Јероху. Скорик
два-трипут ћушну заробљеника у слабину, да се овај још више
утроња, па припрети: гледај у мене и да ниси ни пробо да киднеш.
Руку на срце, и сам је зазиро – да се не окрене па га одалами
песницом и истера ваздух. Али се, изгледа, џабе плашио. Јапанска
наука скроз је смирила Проху.
– Са ћемо, са ћемо – мрмљо је Проха. – Видећеш и сам какав
је то човек. А ја, ја само из страха. А ако ме курталишеш тог
крвника, само ћу, Скорик, фала да ти кажем.
У подруму скретоше једном, двапут. Одавде је дворана са
улазом у ризницу била надохват руке. А и ходник, где је Сењка
умал лишен живота, није био далеко. Сети се Скорик како га је
снажна шапа чупала за косу и ломила му шију – сав се стресе,
стаде. Мало је остало од првобитне куражи због које је решио да
сам размрси целу ствар. Да извините, Ерасте Петровичу и Маса-
сенсеју, не мож човек да скочи преко својих моћи и могућности.
– Ја не идем даље... Иди ти сам... А после ћеш ми препричати.

219
 – Ма ајде – повуче га Проха за рукав. – Већ смо близу. Има
тамо једно ћоше, мош да се сакријеш.
А Сењка ни да чује.
– Иди без мене.
Теде назад да крене, а Проха га зграби, не испушта.
А ондак га наједаред обухвати за рамена па заурла:
– Ево га Скорик! Уватио сам га! Трчите овамо!
Ал је стисо, ни да га одаламиш ни да се ишчупаш.
А из мрака, приближавајући се, загрмеше кораци – тешки,
брзи.
Сенсеј га је учио: ако те неки гад обухвати око рамена,
најједноставније је да не паметујеш много и да га мунеш коленом
по оном месту; ако он стоји тако да не можеш да замахнеш или
дохватиш коленом, онда се завали колико можеш уназад и ударај
га главом по носу.
Удари га из све снаге. Једном, други пут. Ко ован у зид.
Проха заурла (нос му је ионако већ био сломљен), заклони
њушку--лице рукама. Сењка јурну. Једва – већ су га били шчепали
за крагну отпозади. Похабана тканина се распара, трули конци
пукоше, а Скорик, оставивши у руци Прохиног познаника парче
кошуље, зажди напред, у мрак.
Најпре је перјо не размишљајући, само да збрише. И тек кад је
топот чизама малко заостао, одједном му сину: а где да бежи?
Испред је она иста дворана са цигланим стубовима, а иза ње
ћорсокак! Оба излаза на улицу су одсечена – и главни и на
Татарску крчму!
Сад ће да га стигну, сатерају у ћоше и – готово!
Остала му је једна једина нада.
Сењка појури ка тајном месту. Стрмоглавце, ломећи ноге,
извуче из пролаза два доња камена, на трбуху отпуза у отвор и
притаји се. Разјапи уста што шире, да тише дише.
Испод ниских сводова одбијо се ехо – у подрум утрчаше
двојица: један тежак и гласан, други много лакши.

220
 – Нема даље где да иде! – зачу се Прохин задихани глас. –
Овден је, гњида! Ја ћу уз десни зид, а ви уз леви. Ома ће да га
нађемо, него шта!
Скорик се ослони на лактове да отпузи што даље, али на први
покрет под трбухом зашушташе крхотине цигле. Никако! И себе
ће да упропасти и благо да открије. Моро је тихо да лежи и моли
Бога да не примете рупу изнад пода. Ако имају лампу, ондак је
свршено, пиши пропало.
Али, судећи по томе колко је често кресало суво о суво,
Сењкини прогонитељи нису имали друго светло сем шибица.
Ево, приближавају се кораци, близу, све ближе.
Проха, то је његов корак.
Наједаред тресак, тешке псовке – скоро тачно изнад полеглог
Скорика.
– Ништа, тресно сам ногом о камен. Испо из зида.
Ево сад ће, сад ће Проха да се сагне и да сними рупу и два ђона
како вире из ње. Сењка се спреми да се дигне на све четир па да
ондак клисне напред кроз пролаз. Не мож далеко да побегне, ал
ипак ће да добије на времену.
Прошло је. Проха није приметио скровиште. Мрак га је спасо,
а мож се и Господ Бог сажалио на Сењку. Ђаво да те носи, живи
још мало, још ћу ја стићи да те узмем Себи.
Из најдаљег краја дворане зачу се Прохин глас:
– Гарант се у однику прибијо уз зид, а ми смо протрчали
поред, нисмо приметили. Лукав је Скорик. Ништа, има да га
нађем, немо да сумља...
Не заврши Проха своју реченицу, загрцну се. Ал ни онај коме
је држо говор ништа не рече. Загруваше кораци, удаљавајући се.
Завлада тишина.
Испрепадани Сењка лежо је још неко време, не мрдајући.
Мислио се да л’ да се увуче још дубље у пролаз. Мого би и да
посети тајни подрум, да покупи пар шипки.
Ал није.
Ко прво, није имо никакве ватре са собом. Чиме да осветли
подрум?

221
 А ко друго, одједном се узнемири: треба ли и даље да седи ту?
Зар није боље да хвата маглу док је јоште жив и здрав? А шта ако
су они отишли по фењере? Одма има да виде пролаз. И пропашће
због сопствене глупости.
Извуче се пузећи уназад. Ослушну. Изгледа да је чисто.
Ондак устаде, скиде изношене ципеле и без звука, на врховима
прстију, крете ка ходнику. Мало-мало па би се зауставио и
начуљио уши: чује ли се иза неког стуба шуштање или дисање.
Изненада му шкрипну нешто под ногама. Сењка уплашено
чучну. Шта ли је то?
Напипа кутију шибица. Да л’ су они испустили ил је неко
други? Нема везе, послужиће.
Начини још неколико корака, кад – нека гомилица здесна. Да
л’ су набацане рите ил неко лежи.
Кресну шибицу, саже се.
Види: Проха. Лежи на леђима, њушком нагоре. Ал кад је боље
погледо, зину. Прохина њухара јесте била окренута нагоре, ал
није лежо на леђима него на трбуху. Живом човеку врат никако
није мого да се тако наопачке изврне.
Значи то су његове, Прохине, шибице – Сењка из залета
заврши претходну помисо и тек ондак, ко што је ред, поче да се
крсти и да се повлачи. Још му и проклета шибица опрљи прсте.
Ето зашто се Проха загрцно. Ту му је онај у једном потезу заврно
шију, у најбуквалнијем значењу. А Проха је, услед таквог
понашања према себи, узо па умро.
Ма ђаво да га носи, и није нека штета. Ал какво је то
чудовиште да такве ствари с људима изводи?
А ондак Скорику паде на памет следеће. Тог крвника је
немогуће наћи без Прохе. Брада до трбуха је, нема шта, упадљиво
обележје, само што је Проха гарант слаго, нек му је, гаду, покој
души. Сто посто је слаго.
Од целе дедукције-пројекције остаде само распукло корито, ко
и код похлепне старице (прочито је Сењка ту бајку – није му се
свидела, боља је о цару Никити). Да је само скрено пажњу на

222
Проху и испричо све Ерасту Петровичу. Не, тео је да се покаже! И
ето, показо се. Сигурну нит сопственим рукама покидо.
Онако растројен умал да заборави да прочита писмо Смрти:
сетио се тек на Спаској.

Здраво Ерасте Петровичу. Синоћ је био пристав. Сам

је питао за сребрни новчић. Ја кажем поклон. Он каже,
нови супарник. Не може то код мене. Ко је то? Ја као
што сте рекли одговарам да је то један богат човек џепови
му пуни сребра. Лепотан мада није млад и има седе на
слепоочницама. Кажем још мало и муца. Пристав је
одмах заборавио на сребро. И даље је само о вама
испитивао. Јесу ли му очи плаве пита? Кажем да. А
висине овакве? Кажем да. А на слепоочници ево овде има
Мали ожиљак. Одговарам, мислим да има. Шта тад
само поче с њим сав се тресе. Где живи те ово те оно.
Обећала сам да ћу се распитати и све му испричати. А код
Вампира сам сама отишла нисам хтела да га примам
паука једног у својој кући. Он се пак више за сребро
распитивао те како сте ви те јесте ли много богати. Те
како да дође до вас. И њему сам обећала да ћу се
распитати. Направили смо такву збрку, а како ћемо да
се извучемо, не знам. Треба да се нађемо и у и очи у очи о
свему попричамо. Не може се све написати у писму.
Дођите ноћас и поведите Сењку са собом. Он зна свако ћоше
на Хитровки. Ако се нешто деси извешће вас. Још хоћу да
вам саопштим да никог од њих више. Не пуштам себи.
Како је пристав јуче претио и псовао. Али сад му ви
требате више од мене. Припретила сам да вас нећу ни о
чему испитивати. И он је одустао. И да знате да више

223
 никог од тих крвопија нећу пустити јер немам више снаге
за то. Свако има своју меру. Дођите данас. Чекам.
Смрт.

Сењка се узбуди, просто страшно, чак му се и уста осушише.

Данас, још колико ноћас опет ће је видети!

224
 Како је Сењка ликово

И нжењер и Маса ћутке саслушаше причу. Нису га

грдили, нису га назвали будалом, али нису ни
саучествовали са Скориком. Није дочеко од њих,
спечених, да кажу „ах, јадниче, ала си се намучио!“ или бар да
узвикну „опасан мали!“. А како се само трудио да остави утисак.
Шта се може, стварно је крив.
– Извините ме, Ерасте Петровичу и ви, господине Маса –
поштено рече Сењка на крају. – Такву сам шансу имо, а све сам
покварио. Сад ћемо ћорак наћи тог злотвора.
Покајнички обори главу, ал је вирио испод обрва: јесу ли се
грдно наљутили или не?
– Шта ти мислиш, Маса? – упита Ераст Петрович, саслушавши
до краја.
Сенсеј склопи узане очице – ко да су утонуле у наборе коже па
је седео тако два-три минута. И господин Нејмлес је ћуто, чеко
одговор. Скорик се од нестрпљења сав узмуво на столици.
Напокон Јапанац изусти:
– Бураво за Сењку-куна. Сад је суве јасуно.
Инжењер задовољно климну.
– И ја тако мислим. Немаш за шта да се извињаваш, Сења.
Захваљујући твојим поступцима сада знамо ко је убица.
– Како то?! – поскочи Скорик на столици. – Па ко је?
Али господин Нејмлес не одговори на питање, поче да тера
своје:

225
 – У суштини, с д-дедуктивне тачке гледишта, задатак од самог
почетка није био тежак. Иоле искусан истражитељ, када би имао
на располагању твоје информације, решио би га без по муке.
Међутим, истражитеља занима само закон, док су моји интереси
у тој ствари шири.
– Да – сложи се Маса. – Закон – то је мање од пуравуде.
– Правде и милосрђа – исправи га Ераст Петрович.
Изгледа да су се њих двојица одлично разумели док Сењка
никако није мого да докучи о чему то причају.
– Али ко је, бре, убица? – није издржо. – И како сте га
провалили?
– Из твоје приче – расејано одговори инжењер, очито
размишљајући о нечем другом. – Мућни мало вијугама, то је
корисно за развој личности... – Па ондак промрмља нешто скроз
бесмислено. – Да, без сваке сумње, правда и милосрђе су важнији.
Хвала Богу да сам сад приватно лице и могу да радим независно
од слова з-закона. Али време, имамо врло мало времена... И онда,
та манијакална опрезност, само да га не уплашимо... Одједном,
једним ударцем. Једним ударцем две муве... Еурека! – наједном
узвикну Ераст Петрович и тресну шаком о сто тако гласно да се
Сењка тргну. – Имам план операције! Одлучено је: правда и
милосрђе.
– Тако ће да се зове операција? – упита сенсеј. – „Пуравуда и
миросурдзе“? Добар назив.
– Не, – весело рече господин Нејлмес, устајући – смислићу ја
занимљивији назив.
– Каква сад операција? – Сењка направи тужну гримасу. –
Сами кажете да сте захваљујући мени све открили а ништа нећете
да објасните.
– Идемо ноћас на Јаушки булевар, тамо ћеш сазнати све – тако
је гласио одговор.
И отишли су.
Смрт је отворила чим су покуцали – ко да је чекала у
предсобљу. Одшкринула врата и ћути, гледа господина Нејмлеса
– не трепће, пожудно, ко да су јој очи биле везане пре тога, ил је

226
дуго седела у мраку, ил је, мож бит, прогледала после слепила. Ето
тако га је гледала. А Сењку није ни погледала, ни „здраво, Сења“
да каже или „како сте ми“. Ни Ерасту Петровичу на његово „добро
вече, милостива“ није, додуше, одговорила. Чак се малко
намрштила, ко да је очекивала неке друге речи.
Ушли су у собу, сели. Ко нашли су се пословног разговора
ради, али нешто није било како треба, ко да нису причали о ономе
о чему треба да причају. Смрт је, уосталом, више ћутала, стално
је гледала у Ераста Петровича, а он је углавном гледо у столњак –
дигне поглед на Смрт па га брзо опет спусти. Муцо је више него
обично, ко да је био збуњен, а мож и није био збуњен, ко ће га
знати.
Од тог гледуцкања, којег су се ово двоје играли између себе,
без Сењкиног учешћа, он се узнемирио па је господина Нејмлеса
слушо с пола ува, нешто друго није му излазило из главе. Укратко,
инжењерово приповедање или, како га је он сам назво, „план
операције“ састојао се у томе да се сви осумњичени окупе на
једном нарочитом месту, где ће се злочинац сам показати и одати.
Скорик се ту заблену у Ераста Петровича: како сад то, па сами сте
рекли да је убица откривен, али инжењер му даде знак очима –
ћути. Сењка оћута.
А када Ераст Петрович рече „Без вас, госпо, и без тебе, Сења,
ја у овој ствари, на жалост, нећу моћи. Немам друге помоћнике“
– Смрт опет ни да погледа Скорика. Баш увредљиво; он се грдно
покуњи. Није се чак ни уплашио кад инжењер поче да их
застрашује опасностима предстојеће акције – ето колко се
покуњио.
Ни Смрт се није нимало уплашила. Нестрпљиво одмахну
главом.
– Причате глупости. Боље причајте о послу.
И Сењка се показа јунак:
– Шта да се ради, смрт двапут не бива а једном не гине.
Па куражно одмахну главом, погледа је испод ока. И тек ондак
свати да је испало двосмислено – да л’ је за смрт реко или за Смрт.

227
 – Добро – уздахну Ераст Петрович. – Онда да поделимо ко ће
за који крај држати узицу. Ви ћете, милостива, довести на то место
Кнеза и Окца. Сења – Вампира. Ја – пристава Сонцева.
– А што њега? – запањи се Сењка.
– Зато што је с-сумњив. Сви злочини извршени су у његовом
рејону. То је под један. Сам Сонцев је окрутан, похлепан и
апсолутно аморалан ч-човек. То је под два. И најважније... –
инжењер се опет заблену у столњак – он је такође у вези с вама,
милостива. То је под три.
Смрти се трже образ, ко да је заболе.
– Опет причате о погрешним стварима – оштро рече она. –
Боље ми објасните како да намамим Кнеза и Окца. Обојица су
искусни вукови, неће сами у тор.
– А ја? – прену се Сењка, коме одједаред проради кликер да ће
се сам самцат бактати с Вампиром. – Он неће тети да ме слуша!
Знате ли ви какав је он? Наредиће да ме увате за ноге и
рашчерече! Ко сам ја за њега? Прдавац! Неће он нигде тети д’ иде
са мном!
– Неће да иде, него ће да трчи, то је већ моја б-брига –
одговори Сењки господин Нејмлес, а при том је гледо у Смрт. –
Ма нећете вас двоје ни морати никог да намамљујете нигде. Само
да сачекате и одведете до договореног места.
– А какво је то место? – упита Смрт.
Е тад се инжењер напокон окрете према Скорику, па му још и
руку на раме стави.
– То место зна само један човек. Па, Али Баба, хоћеш ли нам
открити своју пећину?
Да га Ераст Петрович није пред Смрћу нагрдио ко „бабу“,
Сењка мож и не би реко. А и шта има да дрхти над сребром и
златом кад, мож, цео живот ставља на коцку? Сем тога, Смрт је
усмерила на њега своје очурде, малко подигла обрве, ко да се чуди
његовом двоумљењу... То је и одлучило.
– Ма, нек иде кад је кренуло! – одмахну он руком. – Показаћу
вам, није ми жао. Да знате ко је Сењка Скорик.

228
 Рече па му одједаред би жао: и то не огромних хиљада, него
сна. Јер шта је то богаство? Није преждеравање, није сто пари
лакованих гиља, чак ни сопствени ауто с мотором снаге дваес
коња. Богаство је сан о рају на земљи: кад нешто пожелиш, ондак
то и добијеш.
И то је, наравски, лаж. Мош код Смрти да се тураш с каквим
оћеш милионима, опет те неће гледати ко Ераста Петровича...
Никог није одушевила Сењкина лудачка великодушност, нико
не затапша. Чак ни „фала“ нису рекли. Смрт једноставно климну
и окрете главу, ко да и није могло да буде друкчије. А господин
Нејмлес устаде. Онда, ајдемо, вели. Нећемо губити време. Води
нас, Сења, да видимо.
У подземној дворани, где је пре неколико сати Проха тео да
старог друга преда у руке сигурној смрти, па је место тога сам
лишен живота, више није било мртвог тела. Мора да су га одвукли
становници подземља: скину одећу и обућу а ондак голи леш
избаце на улицу, обична ствар.
Није се плашио с Ерастом Петровичем и Смрћу.
Осветљавајући петролејским фењером, Сењка показа како да
извуку каменове.
– Овде је само у почетку узак пролаз, а ондак је нормалан. Иди
док не налетиш на зид.
Инжењер завири у рупу, протрља прстом једну од плоча.
– Старински зид, много старији од зграде свратишта. Овај део
Москве личи на лиснато т-тесто: изнад старих темеља саграђени
су нови, а изнад ових други. Грађен је скоро хиљаду година.
– Шта би, идемо ли? – упита Скорик, који није мого да дочека
да покаже благо.
– Нема потребе – одговори господин Нејмлес. – Уживаћемо у
п-призору сутра увече. Дакле, – обрати се он Смрти – тачно у три
и четврт после поноћи будите овде, у дворани. Доћи ће Кнез и
Окац. Кад вас виде, изненадиће се, почеће да постављају питања.
Без објашњавања. Ћутке им покажите улаз, камење ће већ бити
померено. Онда их једноставно уведите, и то је то. Убрзо ћу се и ја
појавити и почеће операција под називом... Нисам још смислио
којим. Најважније, будите присебни и не бојте се ничега.

229
 Смрт није скидала поглед с инжењера. Шта да се каже – и на
треперавој светлости лампе био је леп ко уписан.
– Ја се не бојим, – рече она малко промукло – и урадићу све
како сте рекли. А сад ајдемо.
– К-куда?
Она се подсмешљиво осмехну, стаде да га чика:
– Без објашњавања. Будите присебни и не бојте се ничега.
И крете из дворане, не говорећи више ни речи. Ераст Петрович
збуњено погледа Сењку, јурну да је стигне. А и Скорик, само је
покупио лампу. Шта ли је то смислила?
На степеништу куће, пред самим вратима, Смрт се окрену.
Лице јој више није било подсмешљиво ко у подруму, већ ко да је
било изобличено од патње, али опет неподношљиво лепо.
– Опростите ми, Ерасте Петровичу. Држала сам се колико сам
могла. Можда ће се Бог сажалити, начинити чудо... Не знам...
Само, добро сте написали. Нек и јесам Смрт, ал сам жива. Можда
лоше чиним, али немам више снаге. Дајте ми руку.
Узе ћутљивог, ко постиђеног господина Нејмлеса за руку,
повуче га за собом. Овај закорачи на један степеник, на други.
Скорик такође пође за њим. Сад ће нешто бити!
Кад Смрт просикта:
– Иди, живота ти! Не може човек да живи од њега!
И залупи му врата испред носа. Сењка се просто укопа на
такву грозну неправду. А иза врата зачу се чудан звук, ко да се
нешто сударило, затим шуштање и још нешто ко јецаји, или можда
стењање. Није била речена ни реч – он би чуо, јер се залепио увом
за кључаоницу.
Кад је већ докучио шта се то тамо код њих збива, из очију му
сузе саме потекоше.
Звекну Сењка фењер о тротоар, клече и запуши уши рукама.
Још је и зажмурио, да не чује и не види овај огавни свет, овај пасји
живот где једни добијају све а други шипак. И нема никаквог Бога
кад допушта да се човеку тако ругају. А ако га и има, ондак боље
да таквог Бога и нема!
Само није дуго патио и богохулио, не више од минута.

230
 Одједаред се одшкринуше врата и на степенице излете Ераст
Петрович, ко да га је неко гурно у леђа.
Инжењерова кравата била је повучена у страну, дугмад на
кошуљи откопчана, а лик господина Нејмлеса заслужио је посебан
опис, јер ништа слично на том хладнокрвном лицу Сењка никад
раније није приметио, ма није чак ни претпостављо да је нешто
такво могуће: трепавице запрепашћено поскакују, црни прамен
пада преко очију, а уста разјапљена у потпуној забезекнутости.
Ераст Петрович се окрете и узвикну:
– Али... У чему је ствар?!
Врата се залупише, и то гласније но малочас пред Сењкиним
носом. Иза њих се зачуше пригушени јецаји.
– Отворите! – повика инжењер и теде да гурне врата, али тргну
руку ко од усијаног гвожђа. – Не бих да се намећем, али... Ја не
разумем! Чујте... – Па ће шапатом. – Боже, не можеш је ч-чак ни
по имену ословити! Објасните ми где сам погрешио!
Реза непоколебљиво цакну.
Сењка је гледо не верујући сопственим очима. Има Бога, има!
Ево истинског Чуда Услишене Молитве.
Је л’ лепо попити корпу, а, цакано лепотанче!
– Ерасте Петровичу, – упита Скорик најслађим гласом –
можда боље у рикверц да кренемо?
– Иди до ђавола!!! – прасну инжењер изгубивши уобичајену
пристојност.
А Сењка се нимало не увреди.

231
 Како је Сењка посто Чивуче

У јутру га раздрмуса Маса. Сав прљав, базди на зној, а

очице црвене ко да целу ноћ није спаво него утоваро
цигле.
– Шта вам је, сенсеј? – запита Скорик. – Да нисте били на
љубавном састанку? Код Федоре Никитишне, ил сте неку другу
нашли?
Рекло би се питање ко питање, чак и ласкаво за мушку сујету,
ал Јапанац због нечега полуде:
– Где је туребаро, ту сам и био! Устај, рентуго, већ је подне!
И још замахну, безбожник. А овамо га учи учтивости!
После је кренуло још горе. Наместио поспаног човека на
столицу, насапуњо му образе.
– Е, е! – заурла Сењка угледавши бритву у сенсејевим рукама.
– Да ме ниси пипно! Расте ми брада.
– Господзин је наредио – кратко одговори Маса, обухвати
левом руком сироче око рамена, да се не копрца, а десном
одједаред обрија не само педес четир длачице на бради него и
бркове.
Сењка није мрдо у страху да га не посече. А Јапанац је,
стружући испод носа последње остатке мушке лепоте у повоју,
гунђо: „Вурро постено. Неко сета, а неко диринтци.“ О чему он то,
ко то диринчи, Скорик није разумео, ал није тео ни да пита. Решио
је да због таквог дрског насиља над собом више никад неће реч
проговорити с овим косооким некрстом. Има да га бојкотује ко у
енглеском парламенту. Али то је био тек почетак спрдања са
Сењкином персоном. Након бријања био је спроведен у кабинет
Ераста Петровича. Инжењер није био тамо. Уместо њега испред

232
огледала је седео матори Чивутин у кипи и лапсердаку, дивио се
својој носатој фаци и рашчешљаво обрве које су и без тога биле
ужасно длакаве.
– Јеси ли га обријао? – упита старац гласом господина
Нејмлеса. – Одлично. Ја сам скоро з-завршио. Седи овде, Сења.
У том обличју Ераст Петрович био је непрепознатљив. Чак му
се и кожа на врату и рукама изборала, пожутела, с тамним
старачким флекама. Одушевљени Сењка заборави на бојкот,
зграби сенсеја за руку:
– Свака част! А ја оћу Циганин да будем, важи?
– Данас нам не требају Цигани – рече инжењер, зађе Скорику
за леђа и поче да му у теме утрљава неко уље од којег се коса
одмах залепи за главу а уши оклемпавише.
– Да додамо пегице – нареди Ераст Петрович Јапанцу.
Овај пружи господину једну теглицу. Неколико равномерних
кружних покрета и – цела Скорикова фаца постаде пегава.
– П-перика број четрнаест.
Маса додаде нешто налик на црвену метлу, што се, кад се нађе
Сењки на глави, одмах претвори у риђе фронцле – пале су на
слепоочнице ко две леденице. Инжењер га четкицом заголица по
обрвама и трепавицама – и оне постадоше риђе.
– А шта да радимо са словенским носем? – замишљено упита
сам себе господин Нејмлес. – Да надоградимо? М-могло би.
Залепи на носну кост парче лепљивог воска, премаза озгор
бојом коже, расу пегице. Носина је испала невиђено.
– Шта ће вам све ово? – весело упита Сењка дивећи се самом
себи.
– Сад ћеш да будеш јеврејски дечак Мотја – одговори Ераст
Петрович и накриви на Сењкиној глави кипу, исту ко своју. – Маса
ће ти дати одговарајућу одећу.
– Нећу да будем Чивуче! – побуни се Сењка, који је тек сад
сватио да су риђе леденице – чивутски пајеси. – Одбијам!
– З-зашто?
– Ма не волим их! Мрзим њихове орловске њухаре! Мислим
лица!

233
 – А каква лица волиш? – запита инжењер. – Прћастог носа? То
јест, ако је човек Рус, ти га одмах обожаваш само због тога?
– Па то, јашта, како кога.
– Тако и треба – одобравајуће ће Ераст Петрович, бришући
руке. – Треба добро пазити кога волимо. А кога мрзимо тим пре.
И, у сваком случају, не због облика носа. Али доста с д-
дискусијом. За сат имамо састанак с господином Вампиром,
најопаснијим московским разбојником.
Сењка поче сав да се тресе на те речи, одмах заборави на
Чивуте.
– А, по мени, Кнез је страшнији од Вампира – рече он
немарним тоном и лако зевну.
То је писало у приручнику за отмени живот: „Ако вас је тема
разговора погодила, не треба да показујете своје узбуђење.
Учините неку неутралну примедбу о томе, немарним тоном,
показујући саговорницима да уопште нисте изгубили
хладнокрвност. Дозвољено је чак и зевање, али, разуме се,
најодмереније, и обавезно праћено заклањањем уста руком.“
– Зависи с које тачке гледишта – успротиви се инжењер. –
Кнез, јашта, знатно више крви пролива, али од злочинаца је вазда
опаснији онај коме припада будућност. Будућност криминалне
Москве засигурно не припада п-пљачкашима него „музарима“. То
доказује аритметика. Вампиров „посао“ је сигурнији јер мање
раздражује власт, а за неке представнике власти је чак и уносан.
Осим тога, „музари“ имају већу добит.
– Како већу? Ето, Кнез одједаред по три иљаде мазне, а
Вампир има рубљу по радњи дневно.
Маса је доно одећу: изношене ципеле, панталоне са закрпама,
исцепану јакницу. Сењка поче да се облачи, мрштећи се гадљиво.
– Рубљу, – сложи се господин Нејмлес – али зато од сваке
радње и сваки дан. А таквих оваца које Вампир шиша има око
двеста. Колико је то месечно? Већ дупло више од плена који Кнез
узме при просечном нападу.
– Али Кнез не купи добит једаред месечно – није се дао
Скорик.

234
 – Него колико? Д-два пута? Највише т-три? Па ни Вампир не
узима од сваког по рубљу. Ето, од људи код којих смо се ти и ја сад
упутили, он намерава да узме ни мање ни више него двадесет
хиљада.
Сењка се забезекну:
– Какви су то људи од којих може да се узме толика лова?
– Јевреји – одговори Ераст Петрович, гурајући нешто у џак. –
Они су још давно саградили синагогу у близини Хитровке.
Садашњи генерал-губернатор, када је пре девет година постављен
у Москву, није дозволио да се синагога освешта и истерао је скоро
све Јевреје из Белокамене. Данас је пак јеврејска општина поново
ојачала, намножила се, и бори се за отварање своје богомоље.
Добили су дозволу од власти, али сада Јевреји имају тешкоћа с б-
бандитима. Вампир прети да ће спалити зграду за коју су поднете
многе жртве. Тражи од општине уступнину.
– Баш је гад! – негодово је Сењка. – Ако си православац и не
мош да поднесеш чивутску богомољу, узми и спали је за џабе, а
њихове сребрњаке не узимај. Зар не?
Ераст Петрович није одговорио на питање, само је уздахнуо. А
Скорик размисли мало па упита:
– А што се они, ти Чивути, не жале полицији?
– Да би их бранила од бандита, полиција тражи још више пара
– објасни господин Нејмлес. Зато су гвири, чланови
попечитељског савета, одлучили да се договоре с Вампиром, за
шта су именовали специјалне представнике. Управо смо ти и ја,
Сења, то јест Мотја, ти п-представници.
– Шта ја треба да радим? – упита Сењка док су силазили низ
Спасо-Глинишчевски сокак.
Ова маскарада свиђала му се далеко мање од просјачке. Док
су се возили кочијом и није било страшно, али чим су сишли и
кренули Маросејком, већ су их двапут нагрдили „Чивучинама“, а
један гологузан залепио их крепалим мишем. Показо би му он да
се не качи на људе без везе, ал је моро да се суздржи због важности
посла.

235
 – Шта ти треба да радиш? – ко да га није чуо господин Нејмлес
док се клањо чувару синагоге. – Ћути и разјапи уста. Умеш да
балавиш?
Сењка показа.
– Ето, браво.
Уђоше у кућу поред чивутске богомоље. У чистој соби са
скупим намештајем чекала су их два нервозна господина у
суртуцима и кипама, али без пајеса – један сед, други црнпураст.
Није изгледало да су ови очекивали Ераста Петровича и
Сењку. Седи замахну руком на њих, љутито рече нешто, ал не на
руском, но било је јасно шта је значило: бриште одавде, није нам
до вас.
– То сам ја, Ераст Петрович Нејмлес – рече инжењер и
домаћини (ваљда ти „гвири“) грдно се изненадише.
Црнпурасти задовољно подиже прст:
– Рекао сам вам да је Јеврејин. И презиме му је јеврејско –
извитоперено Нахимлес.
Седи прогута кнедлу, оштра јабучица му поскочи. Узнемирено
погледа инжењера па упита:
– Сигурни сте да ћете успети, господине Нејмлес? Можда је
боље да платимо том бандиту? Да не испадне горе. Не требају нам
непријатности.
– Неће бити непријатности – устврди Ераст Петрович и гурну
џак под сто. – Међутим, д-два сата је. Вампир само што није.
И стварно – иза врата се зачу богорађење – бога питај чије:
– Јој, ево га, ево га!
Скорик провири кроз прозор. Одоздо, из правца Хитровке, без
журбе се приближаво Вампир, димећи цигарету и зверајући лево-
десно са злобним осмехом.
– Сам је дошо, без екипе – смирено примети господин
Нејмлес. – Сигуран је. А и неће да дели са својима, превише је
добар улов.
– Изволите, господине Розенфелд – црнпурасти показа на
завесу која је одвајала ћоше с каучима (зове се „алков“). – Не, не,
само после вас.

236
 И попечитељи се сакрише иза завесе. Седи стиже и да шапне:
– Ах, господине Нејмлес, господине Нејмлес! Поверовали смо
вам, немојте да нас упропастите! – кад на степеништу забучаше
кораци.
Вампир гурну врата без куцања, уђе. Зажмири после јарко
осветљене улице, па ће Ерасту Петровичу:
– Шта је, њушке чивутске, јесте спремили шушку? Шта је,
чича, ош ти да пљунеш?
– Као прво, добар дан, младићу – изусти господин Нејмлес
дрхтавим старачким гласом. – Као друго, не тражите погледом по
соби, нема овде никаквих пара. Као треће, седите већ једном за
сто и дајте да поразговарамо као паметни људи.
Вампир опаучи чизмом понуђену столицу – ова с треском
одлете у ћоше.
– Да развлачимо жваку? – процеди он скупивши своје
водњикаве очи. – Доста је било. Вампирова реч је гвоздена. Сутра
има да печете свој мацес на жару од Синагоге. А да би браце твоје
боље сконтале, тебе ћу, матори јарче, малко д’ издеветам.
Извуче из саре ханџар и крете на Ераста Петровича.
Овај се не помаче.
– Аој, господин изнуђивач, узалуд трошите моје време на
разне будалаштине. Мени је и без вас живот окраћао као прасећи
реп, фуј нечисте животиње. – И с гађењем пљуну у страну.
– Е то си, деда, ко прстом у пекмез потрефио. – Вампир шчепа
инжењера за лажну браду, а врх ножа принесе до самог лица. – За
почетак ћу ти ископати око. Ондак ћу ти средити нос, шта ће ти та
грбетина? А ондак ћу да уцмекам и тебе и твоје копиле.
Господин Нејмлес посматро је потпуно смирено страшног
човека, ал је зато Скорик од ужаса разјапио вилицу. Ето ти га на,
докле их је довела маскарада!
– Престаните да плашите Мотју, он је и без тога мешуге – рече
Ераст Петрович. – И склоните ту вашу гвожђурију. Одмах се види,
господине бандит, да не познајете добро Јевреје. То су лукави
људи! Јесте ли обратили пажњу кога су вам послали? Видите ли
овде председавајућег попечитељским саветом Розенфелда, или

237
рабина Бељаковича, или, можда, трговца прве гилде Шендибу?
Не, ви видите старог болесног Наума Рубинчика и шлемазла
Мотју, којих ником на свету није жао. Мени самом није жао себе,
тај ваш живот ми је довде дошао. – Он пређе бридом шаке по
врату. – А ако „уцмекате“ Мотју – донећете велико олакшање
његовим јадним родитељима, они ће вам рећи: „Велико хвала,
мсје Вампир.“ Тако да хајде да више не плашимо један другог,
него да попричамо ко човек с човеком. Знате како кажу у руском
селу? У руском селу кажу: ви имате робу, ми имамо купца, хајде
да се мењамо. Ви сте, мсје Вампир, млад човек, требају вам паре,
а Јеврејима треба да их оставите на миру. Је ли тако?
– Па, тако је. – Вампир спусти руку с ножем, облизну влажне
усне. – Ал ти си цепио да нема кинте.
– Пара нема... – Стари Рубинчик лукаво севну очима, малко
заћута. – Али зато има сребра, врло много сребра. Одговара ли
вам врло много сребра?
Вампир скроз склони нож у чизму, поче да крцка прстима.
– Немој да ми врдаш. Пређи на ствар! Како сребро?
– Јесте ли чули о подземном благу? Видим по сјају у вашим
очима да сте чули. То благо закопали су Јевреји кад су дошли из
Пољске у Москву, још за царице Катарине, да јој Бог прости све
њезине грехе за то што није дирала наше. Сад више не праве такво
чисто, добро сребро. Ево, чујте како одзвања. – Он извади из џепа
прегршт сребрних листића, оних истих старинских копејки (а мож
и не њих, него сличних, ко ће их разликовати) и зазвеча њима
испред рекеташевог носа. – Преко сто година сребро је тако
стајало, и све је било мирно. Понекад су Јевреји узимали помало
одатле, ако им је баш требало. А сад немамо приступ тамо. Један
хитровски поц нашао је наше благо.
– Чуо сам ја за ту мошу – климну Вампир. – Испаде да је
истина. Јесу то ваши поклали шкрабала и његове? Опасно. А још
кажу да Чива не би ни мрава згазио.
– Ај-ај, молим вас! – наљути се Рубинчик. – Зашто причате
такве гадости, угризли се за језик! Само би нам фалило да и то
свале на Јевреје. Можда сте то ви заклали јадног поца, откуд ја да

238
знам? Или Кнез. Знате ли ко је Кнез? О, то је ужасан разбојник.
Немојте да се вређате, али још ужаснији него ви.
– Ноно! – замахну Вампир на њега. – Ниси ти још видо праве
ужасе од мене.
– Нема потребе. Верујем вам на реч. – Старац истури шаке
напред. – Није у томе ствар. Ствар је у томе да је господин Кнез
сазнао за благо и тражи га и ноћ и дан. Сад не смемо ни да
провиримо тамо.
– О, Кнеже, Кнеже – промрмља Вампир и искези пожутеле
зубе. – Ајде, деда, причај даље.
– А даље – шта има даље. Ето вам пословне понуде. Ми вам
показујемо то место, ви и ваша момчад износите сребро, а онда
поштено делимо: пола нама, а половина опет вама. И ту ће,
верујте ми, младићу, бити не двадесет хиљада, него много, много
више.
Вампир није дуго размишљо.
– Важи. Сам ћу све да извучем, нико ми не треба. Само реците
место.
– Имате ли сат? – упита Наум Рубинчик и скептично се забуљи
у златни ланчић који је висио из Вампировог џепа. – Је ли то добар
сат? Добро ради? Треба да ноћас будете у јерошенковском
подруму, у најдаљем, тамо где су циглани стубићи. Тачно у три.
Ево овај Мотја, јадни неми дечак, сачекаће вас тамо и отпратити
где треба. – Сењка се најежи под продорним змијским погледом
који му је уделио Вампир, и из отромбољених усана испусти балу.
– И још хоћу да вам кажем једну ствар, за крај, да не заборавите –
настави срдачним гласом матори Јеврејин, опрезно увативши
„музара“ за рукав. – Кад видите благо и пренесете га на добро
место, ви ћете себи рећи: „Зашто бих дао половину оним глупим
Јеврејима? Шта ми могу? Боље да оставим све себи, а њима има
да се смејем.“ Можете ли тако помислити?
Вампир заврте главом по ћошковима собе – да нема иконе. Не
нађе је па поче да се куне онако, на суво:
– Дабогда ме гром спалио! Дабогда цео век чамио у бајбоку!
Дабогда ме сушица спопала! Ако су други добри са мном, и ја сам
добар. Бога ми!

239
 Слуша деда, слуша, па климну главом и упита:
– Јесте ли знали Александра Благословеног?
– Кога? – избечи се Вампир на њега.
– Цара. Прадеду-стрица нашег господара императора. Јесте
ли знали Александра Благословеног, кад вас питам? По вашем
лицу видим да нисте знали тог великог човека. А ја сам га видео,
скоро као што сад гледам вас. То јест, није да сам познавао
Александра Благословеног, не, сачувај Боже. Није ни он мене
видео, јер је лежао мртав у сандуку. Возили су га у Петербург из
града Таганрога.
– Шта ти то мени лапрдаш, деда? – нарогуши Вампир чело. –
Шта ја имам с твојим царом у сандуку?
Старац поучно подиже пожутели прст:
– А то, мсје разбојник, да ће, ако нас преварите, и вас донети
у сандуку, а Наум Рубинчик ће доћи да вас види. Доста је, уморан
сам. Идите сад. Мотја ће вас одвести где треба.
Удаљи се у страну, седе у фотељу и положи главу на груди.
Секунду касније зачу се благо, слабашно хркање.
– Опасан деда – намигну Вампир Сењки. – Пази, црвени, да
ноћас будеш где су ти рекли. Пређеш ли ме, обмотаћу ти језик око
шије.
Направи мек, мачји окрет и изиђе.
Чим су доле лупила врата, иза паравана искочише два
Јеврејина.
Заверглаше у хору:
– Шта сте му то напричали? Какво сад сребро? Зашто сте то
измислили? Где сад да нађемо толико старих новчића? Ово је
права катастрофа!
Ераст Петрович, који се истог трена пробудио, није прекидо
грактање гвира већ је гледо своја посла: скино је кипу, седу
перику, откино браду, ондак је из џака извадио теглицу, намочио
вату и почо да трља кожу, на шта старачке флеке и млохавост на
волшебан начин нестадоше.
Кад настаде пауза, кратко рече:
– Не, нисам измислио. Благо с-стварно постоји.

240
 Попечитељи се забленуше у њега, ко да проверавају да л’ се
шали. По господину Нејмлесу се, уосталом видело: не, нимало се
не шали.
– Али... – оклевајући, ко умоболном, обрати му се црнпурасти
– али схватате ли ви да ће вас тај бандит преварити? Да ће узети
цело благо и неће вам дати ништа?
– Сигурно ће ме преварити – климну инжењер скидајући
лапсердак, испране плишане панталоне и каљаче. – И онда ће се
десити оно што је прорекао Наум Рубинчик: Вампира ће однети у
сандуку. Само не у Петербург, него на Б-божедомку, у заједничку
гробницу.
– Зашто сте се скинули? – узнемирено упита седи. – Нећете
ваљда тако на улицу?
– Молим да ми опростите за д-дезабије, господо, али немам
много времена. Ја и ово момче морамо да обавимо следећу
посету. – Ераст Петрович окрете се Скорику. – Шта стојиш, Сења,
као споменик замишљеном П-пушкину, скидај се. Збогом,
господо.
Гвири поново разменише погледе па старији рече:
– Шта се може, препустићемо вам се. Сад ионако немамо
другог избора.
Обојица се, наклонивши се, удаљише, а инжењер из џака
извади черкеску с украсним фишеклијама нашивеним на груди,
меке кожне чувјаке, папаху, ханџар на каишићу и у трен ока се
претвори у Кавкасца. Сењка разрогачи очи гледајући како
господин Нејмлес преко својих уредних бркова лепи друге, црне
ко смола и разбојничку браду исте масти.
– Прави сте имам Шамил! – одушеви се Скорик. – Видо сам у
књизи на слици.
– Није Шамил него К-казбек. И не имам него абрек који је
сишао са планине да освоји град неверничких каура – одговори
Ераст Петрович, замењујући седе обрве црним. – Јеси ли се
скинуо? Не, не, скроз.
– Где ћемо сад? – упита Сењка, обгрливши сам себе око
кукова: није баш било топло да стоји го.

241
 – Код његове светлости, твог бившег п-патрона. Обуци ово.
– Какве све... – Сењка није завршио, загрцно се. Тако се и
укопо, држећи у рукама нешто свилено, лако, што је инжењер
извадио из оног истог џака. – Код Кнеза?! Шта вам је?! Ерасте
Петровичу, добри, има да ме смакне! Неће тети ни да слуша! Чим
ме види, одма ће да ме кокне! Он је луд!
– Ма не, не тако. – Господин Нејмлес преврну кратке свилене
килоте с чипком. – Прво к-килоте, онда чарапе с подвезицама.
– Женски веш? – схвати Сењка. – Шта ће ми он?
Инжењер из џака извуче хаљину, високе ципеле на шнир.
– Шта вам је, оћете да ме обучете ко женскињу?! Пре би црко!
То су он и Маса од самог почетка смислили, досети се Сењка.
Зато су му и њушку бритвом састругали. Е шипак! Има ли краја
овом спрдању?
– Нећу то д’ обучем и тачка! – одлучно изјави.
– Твоја ствар – слеже раменима Ераст Петрович. – Али ако те
Кнез препозна, сигурно ће те, као што си се изразио, к-кокнути.
Сењка прогута кнедлу.
– А не мож никако без мене?
– Може, – рече инжењер – мада ће то отежати мој з-задатак.
Али није ствар ни у томе. Касније ћеш се стидети.
Пошто је малко стењо, Скорик навуче клизаве девојачке гаће,
мрежасте чарапе, црвену хаљину. Ераст Петрович стави на
мученика перику с витицама, обриса му с лица густе чивутске
пеге, нагарави трепавице.
– Дедер, напући усне.
И масно намаза Сењкина уста слаткомирисним кармином.
Затим му пружи огледалце:
– Види каква је лепотица испала.
Скорик не теде да гледа, окрену главу.

242
 Како је Сењка посто дроца

Р
р-рр-рр, манити! – гракну „лихач“ на вранце и
лепотани коњи стадоше ко укопани. Рукуничар изви
– фини врат, ошину „вањку“ гневним оком, трупну по
калдрми поткованим копитом – полетеше варнице.
Лепо су стигли до пансиона „Казањ“, сви важни. И Боцман,
који је тргово звиждаљкама са својих таљига, и боранија која се
скупљала око њега, окренуше се према отменом (три рубље на
сат) ландауеру, забуљише се у Кавкасца и његову сапутницу.
– Чека овде! – нареди џигит „лихачу“, добаци му искричави
златни империјал.
Скочи не дотичући ногом папучицу. Маскираног Сењку
обухвати око кукова и лако спусти на земљу, па крете право на
капију. Боцману рече не тајно „ијовс“, како га је Скорик учио, него
кратко сталожено одсече:
– Ја сам Казбек.
А Боцман ништа, није звизно у пиштаљку, само је зажмирио.
Климну источњачком делији – уђи. Сењку само окрзну погледом.
Мож се рећи да се ич није заинтересово за његову персону, од чега
се тешки чвор који се мото по Скориковом трбуху малко
олабавио.
– Г-грациозније – опомену га у дворишту Ераст Петрович
својим обичним гласом. – Не маши рукама. Не померај рамена
него кукове. Е, тако је добро.
Врата се одшкринуше на куцање, провири Сењки непознат
момчић. Нови потрчко, сконта он, а нешто ко да га – замислите –
уједе за срце. Да није љубоморан? Свашта.

243
 Пајтос се Сењки није свидео. Некако пљоснате сурле а очи му
жуте ко у мачке.
– Шта оћете? – упита.
Господин Нејмлес и њему рече исто:
– Ја сам Казбек. Реци Кнезу.
(Изговорио је „Кинезу“.)
– Какав, бре, Казбек? – шмркну потрчко а два челична прста
сместа га шчепаше за шмрктави нос.
Абрек грлено опсова, сочно дрмну пљоснату тинтару о
рагастов, напослетку га одгурну; овај се стропошта на под.
Ондак Казбек уђе прекорачивши преко обореног и одлучно се
запути ходником. Сењка је, јадикујући, хито за њим. Осврну се,
угледа како се потрчко држи за чело, забезекнуто трепуће.
Јој, Боже, Боже, шта ли ће ово бити, шта?
У великој соби Какоћемо и Лакоћемо су се, ко и обично,
картали. Сланине није било, ал је на кревету, ослонивши ноге у
чизмама на решетку, лежо Окац и чистио нокте ножићем.
Ка њему се Кавказац и упути:
– Ти си пуб? Води ме код Кнеза, хоћу да причам. Ја сам Казбек.
Близанци престадоше да бацају карте. Један (Сењка никад није
ни научио да разликује који је који) намигну госпојици, други се
тупо заблену у сребрну каму која је госту висила о појасу.
– „Нада мном – Казбек. Сам сам на врху“ – спокојно се
осмехну Окац и гипко устаде. – Ајмо, кад сте већ дошли.
Ништа није пито, једноставно их повео, и то је то. О, неће на
добро изићи.
Кнез је седео за столом, страшан, подбуо – мора да је грдно
пио. Слабо је личио на лепотана каквог је Скорик први пут видо
(пре свега месец дана!). И кошуља, иако од сатена, била је некако
гужвава, масна, коврџе умршене, лице необријано. На столу је,
сем празних флаша и свагдашње тегле с краставчићима, због
нечег стајо златни свећњак без свећа.
Сењкин непријатељ подиже мутњикаве очи ка придошлицама,
запита Кавкасца:
– Ко си ти? Шта оћеш?

244
 – Ја сам Казбек.
– Ко?
– Мора да је онај што је скоро стиго с Кавказа са дваес џигита
– тихо објасни Окац, наслонивши се на зид и прекрштајући руке
на грудима. – Причо сам ти. Има три месеца како су дошли.
Марјинске баје су притисли, заузели све девојчуре и радње с
петролејом.
Абрек се осмехну – тачније, мрдну крај усана.
– Ви сте, Руси, дошли на наше планине и не одлазите. А ја сам
дошао код вас, и такође нећу скоро отићи. Бићемо комшије,
Кнеже. А комшије могу на разне начине да живе. Могу да кољу
један другог, умемо ми то. А могу да буду кунаци. На вашем –
побратими. Бирај како хоћеш.
– Ма заболе ме – лењо одговори Кнез па накрену чашицу, без
краставчића. – Живи док ми се не моташ под ногама, а кад ми
дојадиш, можемо мало и да се кољемо.
Окац га тихо упозори:
– Кнеже, не може се тако с њима. Он је дошо сам, а остали су
се, највероватније, притајили около. Чим звизне, исукаће каме.
– Нек исучу, – процеди Кнез – да видимо ко ће кога. Ма добро,
Окац, немој одмах окце да оштриш. – Он се насмеја, задовољан
шалом, која се културно зове „каламбур“. – Шта си се нарогушио,
Казбек? Ја се шалим. Кнез је весео човек. Важи, кунаци. Ево руке.
Устаде и пружи руку. Скорику мало лакну, иначе је мислио да
је већ готово, одоше на онај свет.
Ал – абрек не теде да стисне руку.
– Код нас на планинама није довољан стисак руке. Треба
делом доказати. Кунак кунаку треба да поклони највредније што
има.
– Је ли? – Кнез предусретљиво махну руком. – Ајде, тражи шта
оћеш. Кнезова душа је ко чаршаф – бела и широка. Ево, гледај.
Свећњак од црвеног злата. Узо сам ономад од једног трговчића.
()ш да ти поклоним?
Казбек одрично заврте главом с длакавом папахом.
– Па шта оћеш. Говори.

245
 – Смрт хоћу – тихо, љутито рече Кавказац.
– Чију смрт? – забезекну се Кнез.
– Твоју. Говори се да ти је најдража на свету. Ето, њу ми дај.
Онда ћемо бити кунаци до гроба.
Скорик први укопча о чему се ради и зажмури од ужаса. Не,
сад је сто посто свршено. Сад ће да бризне водоскок у коме ће бити
и његова, Сењкина, крв. Јој, мамице драга, стани с анђелима, ево
твог синчића Сење.
И Окац је сватио. Није се ни помако с места, ал му прсти десне
руке тихо клизнуше у рукав леве. А тамо су, у рукаву, ножеви на
кожној манжетни. Кад завитла пар њих, отегоше папке драги
гости.
Кнез је последњи сабро два и два. Разјапио уста, стрго
оковратник, искочише набрекле жиле на врату, али се још не диже
дрека – бес му стего грло.
Казбек, ко да ништа није било, настави:
– Дај ми своју жену, Кнеже. Желим је за себе. Теби сам довео
своју најбољу дроцу. Згодна, гипка, ко планинска коза. Ево, узми.
Није ми жао.
И ту изгура Сењку насред собе.
– А, а! – цикну Скорик. – Мама!
Али његова цика готово да се није чула – толко је гласно заурло
Кнез:
– Зубима. Гркљан! Гњидо!!!
Зграби са стола велику двозубу виљушку, којом се ваде
краставчићи, и крену да се баци на абрека, ал се овом у руци
однекле појави мали црни револвер.
– Ти – руке на леђа! – нареди Казбек пубу, а Кнезу ништа није
ни реко, само је севно оком.
Окац придиже обрву, процењивачки осматрајући црну рупу
на цеви. Показа Кавкасцу празне руке, дотаче прстима леђа. Кнез,
псујући, тресну виљушку на под. Није гледо у револвер него у очи
оног што га је увредио, и у бесу је гризо сопствене усне – низ браду
му крену црвени млаз крви.

246
 – Ипак ћу те убити! – промукло узвикну. – Наћи ћу те и у
Марјином шумарку! За ово има црева да ти ишчупам, кобасице да
направим!
Казбек цокну:
– Ви, Руси, као да сте женскиње. Мушкарац не виче, он говори
тихо.
– Значи, и с тобом је, с тобом била?! – није слушо Кнез. Брисну
сузу беса, зашкргута зубима. – Кучка, курва, ја то више не могу да
трпим!
– Дошао сам као мушкарац мушкарцу, поштено. – Абрек
подиже црне густе обрве, плаве очи блеснуше хладним пламеном.
– Могао сам да је украдем, али Казбек није лопов. Лепо ти кажем:
дај је. Ако не даш, узећу је на други, гори начин. Само прво
размисли још једном. Не узимам без надокнаде...
Показа на скврченог Сењку.
Кнез, на то, Скорика ни кривог ни дужног тако гурну да овај
одлете до зида и свали се на под:
– Који ће ми твоја намацкана фанфуља!
Јес да је Сењка тресно раме, јес да се утроњо, ал те речи, ко
увредљиве, звучале су му умилније од музике. Не треба он Кнезу,
фала ти Боже!
– Дроцу ти дајем онако, ко додатак, да не останеш без женске
– насмеја се џигит. – А најдраже што имам и што ћу ти поклонити
је сребро, много сребра. Никад ниси имао толко...
– Натрљаћу ти њушку тим сребром, свињо погана! – прекиде
га Кнез па је још дуго узвикиво неповезане претње и псовке.
– „Много“ је колико, цењени? – упита Окац кад се Кнез
загрцно мржњом и зачепио.
– Треба вам више од једних кола да га однесете. Знам да
одавно тражите то сребро, али нашао сам га ја. Даћу га за Смрт.
Кнез теде опет да почне да се дере, ал Окац подиже прст: пст,
тишина.
– Ти то о благу јерохинског шкрабала? – удворички запита пуб.
– Значи, нашо си? Ох, лукав ли си, сине Кавказа.
– Да, сад је благо моје. А ако хоћете, биће ваше.

247
 Кнез заврте главом ко бик кад тера обаде.
– Не дам Смрт! За сво сребро и злато не дам! Никад неће бити
твоја, џукело!
– Она је већ моја. – Кавказац је слободном руком гладио браду.
– Како хоћеш, Кнеже. Поштено сам дошао а ти ме зовеш „џукело“.
Знам ја већ: кад вас у Москви можеш свакојако да псујеш, али за
„џукелу“ се суче нож. Онда ћемо да се кољемо. Имам нукера више
него ти, и сваки је прави соко.
Он крете уназад ка вратима и даље држећи револвер на готовс.
Сењка скочи, припи се раменом за черкаску.
– Где ћеш, гаде? – заурла Кнез. – Одавде нећеш жив! Ајде,
пуцај! Моји вуци ће те разнети!
На врата провири један од близанаца:
– Шта вичеш, Кнеже? Јеси л’ нас звао?
Не скидајући ни на тренутак поглед са Кнеза и Окца, абрек
дограби Какоћемо-Лакоћемо левом руком испод браде, задржа га
тако две-три секунде и пусти. Момак се стропошта и стровали на
страну.
– Чекај, цењени! – рече Окац. – Стани. Кнеже, човек је код тебе
с миром дошо, лепо. Једна женска више-мање шта има везе. Шта
ће рећи ортаци? – Па настави у стиху. – „Ал не тужи, Кнеже мили;
све о чем смо говорили, биће твоје за час тили“.
Аха, сети се Сењка, познати му стихови. Тако је говорила
царева кћи Лабудица кнезу Гвидону: ко, немој да пениш, све има
да ти средим цакум-пакум.
Али хитровски кнез изгледа није чито бајку – само затрепута
на Окца. И овај намигну, ал не на обадва ока, него једним – Сењка
је лепо мого да види са стране.
– Кажеш, благо? – мрко забрунда Кнез. – Добро. Ако је то
шкрабалово благо, ондак ћу да се мењам. Али сребро унапред.
– Часна реч? – упита Казбек. – Лоповска?
– Лоповска! – потврди Кнез и, ко што је ред при заклињању,
чвркну себе палцем по грлу, ал Сењка опет сними јадац: леву руку
Кнез је сакрио иза леђа – мора да је прекрстио прсте, услед чега

248
лоповска заклетва није вредела ни пет пара. Мора после да
исприча Казбеку, то јест Ерасту Петровичу за то подло лукавство.
– Добро. – Џигит климну главом, склони оружје. – Дођите
ноћас у Јерошенковски подрум, у најдаље ћоше, тамо где је
ћорсокак. Дођите вас двојица, нико више. Тачно у три и четврт.
Дођете ли раније или касније – ништа од погодбе.
– Да дођемо само двојица па да нас покољу твоје хијене? –
зачкиљи Кнез.
– Шта има због тога у подрум да идете? – слеже раменима
Казбек. – Да смо хтели, већ сад бисмо од вас ћевапе направили.
Мени у Москви требају верни кунаци, којима могу да верујем...
Сачекаће вас тамо, у подруму. Одвешће вас где треба. Кад видиш
ко вас је дочекао, схватићеш: Казбек је могао ништа да ти не да,
за џабе да узме.
Кнез зину да каже нешто (судећи по томе како се искезио –
злобно), ал Окац му спусти руку на раме.
– Бићемо тамо у три и петнес иза поноћи, цењени. Часна
лоповска.
Е пуб се заклео без икаквих подлости, обе руке су му се виделе.
– Значи, нећеш дроцу? – упита Кавказац Кнеза већ с врата.
Сењка се следи. Јој, Ерасте Петровичу, оћете да ме
упропастите? Свети Никола, Заштитнице Мајко Божја, не дајте да
пропаднем!
Али Кнез, поштеди га за то, Боже, иљаду година паклених
мука, место одговора само избаци шлајмару на под.
Извуко се!

249
 Како је Сењка посто друкса

Н
а улици, кад су сели у фијакер и малко се удаљили,
Сењка рече, горко уздишући:
– Фала вам, Ерасте Петровичу, на милости и бризи.
Ето како се ви понашате с оданим човеком. А да је Кнез реко „дај
ми своју дроцу“? Зар бисте ме препустили пропасти и мукама?
– Чим скренеш за ћошак, стој! – нареди „лихачу“ незахвални
инжењер истим оним „кавкаским“ гласом. И одговори прекорно
тек кад су изишли из фијакера:
– За Кнеза постоји само једна жена. Ниједну д-другу неће да
погледа. Требало ми је, Сења, да изгледаш преплашено, ради веће
уверљивости наше мале представе. Одлично је испало.
Тек тад Сењка свати да маскиран – било ко стари Чивутин,
било ко дивљи горштак, Ераст Петрович уопште не муца. Е баш
чудно. Сети се и да је инжењер урадио сав посо сам, није имо
никакву помоћ од партнера. И Скорик се постиде. Највише због
тога како се утроњо, звао у помоћ Богородицу и Светог Николу.
Мада, чега има да се стиди? Па жив је човек, а не кип, ко господин
Нејмлес. Таквом молитва не треба; ето, и Маса-сенсеј је о томе
причо.
Ишли су Покровком, прошли поред Тројице на блату, поред
раскошне Успенске цркве.
– А ви се никад не молите Богу? – упита Сењка. – Зато што се
баш ничег не плашите?
– Како се не плашим? – запањи се Ераст Петрович. – Плашим
се. За страх не знају само људи који немају нимало маште. А чим
се бојим, значи понекад се и молим.
– Фарбате ме!

250
 Инжењер уздахну:
– Каже се „лажете“, а најбоље би било да без преке потребе не
говориш ништа слично, јер... – он начини неодређени покрет.
– .. .За то могу да добијем по лицу – сконта Сењка.
– И зато. А ево какву молитву ја имам, један свештеник ме
научио: „Спаси ме, Боже, спорог, мучног и понижавајућег краја.“
То је цела молитва.
Скорик се замисли. За спори крај је разумљиво – ко би тео да
лежи десет година парализован или да се жив сасуши? И за мучни
је јасно. – А каква је то понижавајућа смрт? Кад човек умре а сви
га пљују и шутирају?
– Не. И Христа су тукли и понижавали, а има ли ичег срамног
у његовој смрти? Ја се цео живот бојим другог. Бојим се да не
умрем тако да ми се сви смеју. Само ће се тога о теби после и
сећати. Рецимо, француског председника Фора ће памтити не по
томе што је освојио М-мадагаскар и склопио савез с Русијом, него
зато што је његова екселенција Богу на истину отишао на
љубавници. Од некадашњег вође нације остао је само огаван виц:
„Председник је умро вршећи своју дужност – у сваком погледу.“
Чак су на надгробном споменику јадника приказали како лежи
загрљен са заставом републике. Људи пролазе и кикоћу се... Е,
такав крај ме плаши.
– Вама такав блам не мож да се деси, – умири Сењка инжењера
– ви сте чврстог здравља.
– Ако не такав, онда други. Судбина воли да се нашали с онима
који превише брину о свом д-достојанству. – Ераст Петрович се
осмехну. – Сећаш ли се, на пример, кад смо оно чучали у ватер-
клозету а Вампир чуо буку и зграбио пиштољ?
– Како да се не сећам. И до данаске се сав тресем.
– Није „до данаске“, него „чак и сад“. Значи, да је Вампир
почео да пуца кроз врата, оборио би нас обојицу право преко с-
столичице. Да ли би то била лепа смрт?
Скорик замисли како он и Ераст Петрович леже један на
другом преко порцеланске ноше а крв тече право у погану цевку.
– Не би се рекло да је лепа.

251
 – Баш тако. Не бих хтео тако да умрем. Глупа слабост, знам и
сам, али не могу против тога.
Господин Нејмлес се осмехну као кривац, да би се већ
следећег трена укопо баш на ћошку Колпачног сокака.
– Е па, Сења, овде нам се путеви разилазе. Ја морам да свратим
у пошту, да пошаљем једно важно писмо. Ти даље радиш без мене.
– Шта то? – узнемири се Скорик. Какву му је то нову муку
спремио лукави Ераст Петрович?
– Отићи ћеш у полицијску станицу и уручићеш писмо
приставу Сонцеву.
– И то је све? – Сењка сумњичаво зачкиљи.
– Т-то је све.
Па ту нема фрке, јака ствар да однесе писмо.
– А да прво скинем женске прње и оперем фарбу с њушке –
ипак прогунђа Скорик. – Срамота ме пред народом.
– Срамота ме од људи – исправи га ситничави инжењер. –
Нема времена да се пресвлачиш, нек остане тако како је. Овако је
сигурније.
Сењку ко да је мачка шчепала канџама за срце. Сигурније? У
ком смислу?
А господин Нејмлес још грђе распали ту обесну мачку:
– Ти си п-промућуран момак, – каже – управљај се према
ситуацији. Извади из џепа две коверте. Једну даде Сењки, другу
остави себи. Сењка теде да се почеше по грудима, да га мачка
мање гребе, ал налете на нешто мекано – то је Ераст Петрович
нагуро вату под хаљину, да дода женских дражи.
– А да тркнем ја на пошту а ви код пристава? – не очекујући
много предложи Сењка.
– Ја не би требало да се појављујем у п-полицији. Држи писмо.
Дај пуковнику лично на руке.
На коверти није ништа писало, није чак ни залепљена била.
– Да не губиш време да купујеш нову – објасни господин
Нејмлес. – Ионако ћеш да прочиташ.
Ич се од њега, змије једне лукаве, не мож сакрити.

252
 Није стиго сто корака да пређе – отпозади прилете неко,
кидишући на сисе од вате.
– У што си слатка, па сипкава, да се малко омастимо? – неко
страсно шапну Сењки на уво.
Он окрете главу – необријана њухара, базди на брљу и лукац.
Ево како је девојци кад сама иде Хитровком.
Прво је Скорик тео само да малко застраши дрзника, да каже
да ће се жалити на такав безобразлук Пиктији, главном
хитровском макроу, ал незвани удварач већ лизну за врат лажну
дроцу, и ту Сењка напокон изгуби стрпљење.
Тачно по јапанској науци, он прво издахну сав ваздух да би се
корен снаге преместио из груди у стомак, акну удварача штиклом
по цеваници, а када овај, јаукнувши, расклопи шапе, Скорик се
вешто окрете и забоде му, гаду, прст под грудну кост.
Сладострасник чучну, увати се за трбух, а лице му постаде
озбиљно, замишљено. Е па размисли сад како ћеш да се понашаш
с девојкама.
Завуче се у улаз, где је било мирно. Отвори писмо.

Поштовани господине Инокентије Романовичу!

Дознао сам из поузданих извора да сте ви дознали из
поузданих извора да сам стигао у Москву. И ако ви и ја нисмо
симпатисали један другог, ипак се Нада да Вас, слугу закона,
дивљање окрутних злочинаца у рејону који вам је поверен, брине
исто колико и мене, човека који се одавно удаљио од старе службе
и московских брига. Стога хоћу да вам учиним једну пословну
понуду.
Ноћас ћу на одговарајућем месту. Окупити главешине двеју
најопаснијих московских банди, Кнеза и Вампира, и ви и ја ћемо
их ухапсити. Услови тог места не дозвољавају да поведемо
Велики број људи – мораћете да се ограничите на само једног
помоћника. Те стога одаберите најискуснијег полицајца.
Сигуран сам да ће нас тројица бити довољно за хапшење кнеза и
вампира.

253
 Особа која ће вам уручити ово писмо не зна ништа о овој
ствари. То је обична, простодушна уличарка која се прихватила
да изврши мој задатак за малу суму. Зато се не оптерећујте
питањима. Вратићу по вас у три и двадесет по поноћи. Будући
да сте паметан и частољубив човек, Ви ћете сигурно схватити
да уопште нема потребе да обавештавате више инстанце о мом
предлогу. Награда ће вам бити у најбољу руку извесна
благонаклоност градских власти. Ја ипак нисам преступник,
није расписана потерница за мном, тако да нећете заслужити
ни чинове ни ордење својом дојавом. Знатно више дивиденди
стећи ћете ако пристанете да учествујете у мом подухвату.

Фандорин.

Шта су то „дивиденде“ Скорик је знао (то је кад добијате новац

за ништа), али задњу реч није разумео. Вероватно је значило
„адио“ или „срдачан поздрав“ или „на овоме завршавам“ – речју,
оно што се пише на крају писма лепог изражавања ради.
„Фандорин“ – звучно је! Треба запамтити за убудуће.
Лизну коверту језиком, залепи је, а неки минут касније већ је
улазио у двориште Треће Мјасницке станице.
Фуј, проклетог ли места. Смислили да муче народ, да им
скучавају живот и без тога не нарочито простран.
На капији је стајало неколико „вањки“ скинутих капа –
прекршиоци уличног реда. Дошли да откупе таблице што су им
скинули с кочија. То му дође неких седам рубаља, а и то ако се
добро исклањаш.
У самом дворишту окупила се у круг група мужика у
опојасаним кошуљама. Изгледали су ко задруга Малоруса столара
која је у Москву приспела у печалбу. Старешина обешених бркова
ходо је у круг с капом, остали су пажљиво сипали сребро и бакар.
Јасно ко дан: радили код предузимача без потребних папира, сад
ће керови пола пара да им покупе. Обична ствар.
Раније, за претходног пристава, кажу да овде није било
оваквих марифетлука, ал какав поп, таква и парохија.

254
 Чим је Сења гурно врата тапацирана мушемом и закорачио у
мрачни, запљувани ходник, шчепа га за скут дрски, шорлави кер
с пришивцима.
– Гле-гле – вели. Намигну па га уштину за кук, дабогда му
руке, скоту, отпале. – Нешто те раније нисам виђо. Дозволу да
продужиш? То је код мене. Ајмо.
Већ га је био и за лакат доватио, тео неде да га одвуче. А лаже,
гарант, за дозволу, просто оће за џабе да се окористи девојком.
– Мени треба господин пуковник – оштро писну Сењка. – Да
му уручим писмо, важно.
Кер се откачи. Иди, вели, право па ондак десно. Његово
високоблагородије тамо седи.
Скорик пође како су му рекли. Поред мардеља у које су
нагуране укебане луталице, поред закључаних ћелија с лоповима
и злочинцима (они су, јадници, певали о црном гаврану – права
дивота за уши). Ондак ходник постаде чистији и на крају одведе
Сењку до високих кожних врата с бакарном плочицом

ПРИСТАВ.
ПУКОВНИК И. Р. СОНЦЕВ.

На Сењкино деликатно куцање строги глас иза врата рече:

– Да?
Скорик уђе. Пискаво га поздравивши, пружи писмо.
– Ево, тражили су да вама лично уручим.
И теде одмах да се повуче, ал пристав пригушено рикну:
– Где си пошла?
Страшни пуковник седео је за столом, јео јабуку, режући
кришке узаним ножићем. Обриса оштрицу салветом, ондак
притисну неко дугме и сечиво нестаде уз гвоздени шкљоцај.
Сонцев није журио с отпечаћивањем коверте, пажљиво је
одмерио посетитељку, нарочито је задржо поглед на лажним
грудима (ех, претеро је господин Нејмлес, премного је вате
угуро).

255
 – Ко си ти? Камењарка? Име?
– С-сањка, – промуца Скорик – Александра. Александрова.
– Какво је ово писмо? Од кога је?
Сонцев сумњичаво опипа куверту, погледа је према светлу.
Шта да каже?
– Дао ми један клијент... Наредио: господину пуковнику
лично, вели, дај на руке.
– Хм, тајне бургундског двора – прогунђа пристав отварајући
коверту. – Стани овде, Александрова. Чекај.
Прелете очима преко писма, трже се, откопча крути
оковратник, облиза уста и поче изнова да чита. Сад је чито дуго,
ко да покушава да ишчита и нешто између редова.
Сењки чак постаде досадно. Добро да су на зиду висиле
фотографије и новински исечци у рамовима испод стакла.
Најзанимљивија је била сличица из часописа. На њој је,
кицошки се подбочивши, стајо Сонцев, нешто млађи нег сад, а
поред, у дашчаном сандуку спремном за попа, бркати чича с
црном рупом на челу. Доле коментар: Млади надзорник кварта
окончао злочиначку каријеру Љуберечког Апаша.
Испод чланак, без слике, али зато с огромним насловом:
Ухапшена клика фалсификатора новца. Браво, полицијо!
Фотографија без коментара: Сонцеву стеже руку сам кнез-
губернатор његово височанство Симеон Александрович – сув,
џиновског раста, још и браду истурио, а пристав се, пак, саго и
пресавио коленца, ал му је њушка, то јест лице, насмејано и
задовољно-презадовољно.
Још један чланак, не нарочито стар, није још стиго да пожути:
Најмлађи рејонски пристав у Москви, из Гласника московске
градске полиције. Сењка је прочито почетак: Блистава операција
хапшења банде пљачкаша из Хамовника, које је одао један од
чланова ове преступничке организације, поново нас је подстакла да
говоримо о таленту потпуковника Сонцева и обезбедила му не само
ванредно унапређење, него и постављање у један од најтежих и
најозлоглашенијих рејона Првопрестоне, Хитровку...
Није стиго даље да прочита јер је пристав реко:

256
 – Значи тако. Занимљива посланица.
Испоставило се да он при том не гледа више у писмо него у
Сењку, и то попреко гледа, ко да се спрема да га рашрафи на
делове и свати шта је то унутра у Сењки.
– Чија си ти, Александрова? Ко ти је макро?
– Ја сам сама за себе, слободна – малко се скањерајући,
одговори Скорик. Ако каже име неког макроа, па и истог оног
Пиктије, а пуковнику изненада падне на памет да провери? Имаш
ли, вели, Пиктија, такву и такву дроцу? Испашће аљкаво.
– То си ти пре била слободна, – зло се осмехну пристав – ал с
тим је свршено. Од данас има да друкаш за мене. Види се да си
бистро девојче, оштроумно. А ниси ни овако лоша, сисата. Глас ти
је, додуше, одвратан, ал нећеш у опери да певаш.
И зацерека се. Какав гад, оће да га убаци међу друксе! Тако
зову фуфе које керовима друкају своје. Ако баје или лопови
сазнају за то, зна се која је одмазда: сукање црева. Ако негде нађу
уличарку распореног трбуха, свима је јасно зашто су је кокнули.
А ко је – зини да ти кажем. Али ипак има много дроца које
цинкаре. Разуме се, не забаве ради. Притисне те, тако, овакав
подли кер – чик пробај да изврдаш.
Сењку баш заболе: ако мора, биће и друкса, али дроца која
држи до себе морала је малко да врда:
– Ја сам поштена девојка – рече поносно. – Нисам ја од оних
фаћкалица што друкају своје керовима. Тражите себи другу
друкару.
– Штаа?! – раздра се наједаред пристав тако ужасним гласом
да Скорик премре. – Кога ти зовеш кером, кучко?! За ово,
Александрова, има да те казним. Имаш три дана да платиш. А
знаш шта ће после да буде?
Сењка заврте главом – препаднуто, и то сад без икаквог
претварања.
А Сонцев с дреке пређе на улагивање:
– Сад ћу да ти објасним. Ако ми у року од три дана не платиш
казну за увреду, затворићу те једну ноћ у трећу ћелију. Знаш кога
тамо држим? Злочинце болесне од сушице и сифилиса. По новом

257
хуманом указу, наређено је да их држимо одвојено од осталих
ухапшених. Позабавиће се тобом једну ноћцу, а онда ћемо видети
шта ћеш пре да закачиш: француску бољку или сушицу.
Изгледа да је дошло време да се окане девојачког поноса.
– Чиме да ти платим – плачним гласом рече Сењка. – Ја сам
сиромашна девојка.
Пуковник хмкну:
– Па сад – јеси сиромашна или поштена?
Скорик протрља очи рукавом – кобајаги брише сузе.
Жалостиво шмркну. Ко, предајем се, радите са мном шта оћете.
– Тако-тако. – Сонцев пређе с претећег на пословни тон. – Јеси
спавала с човеком који ти је дао писмо?
– Па – опрезно рече Сењка, не знајући шта је боље да одговори.
Кер заврте главом.
– Ау, како је ниско пао наш чистунац. Некада се ни за шта не
би спетљао с камењарком. Очито је нашао нешто у теби. – Он
устаде од стола, с два прста увати Скорика за браду. – Очи
живахне, као да изазивају. Хм... Где је то било? Како?
– На мојој гајби – поче Сењка да маже. – Госн је баш страстан,
жива ватра.
– Да, познат је он швалер. Ево како ћемо, Александрова. Казну
има да ми платиш на следећи начин. Рећи ћеш том човеку да си
изгубила главу за њим, ил измисли нешто слично, ал пази да
будеш уз њега. Кад је већ нешто видео у теби, сигурно те неће
отерати. Он је наш џентлмен.
– Па где да га нађем? – покуњи се Сењка.
– То ћу ти сутра рећи – загонетно се осмехну пристав. – Дај
жуту карту. Нек засад буде код мене. Сигурности ради.
Јој, бого мој! Скорик затрепута, не зна шта да каже.
– Шта је, немаш? – искези се Сонцев грамзиво. – Радиш без
дозволе? Добра си. А још јој се гади да цинкари. – Еј! – дрекну он,
окренувши се вратима. – Огрискове!
Уђе позорник, стаде мирно, ревносно се заблену у шефа.

258
 – Ову има да испратиш до куће, где ти покаже. Одузећеш јој
дозволу боравка и донети мени. Тако да, Александрова, нећеш
моћи да збришеш.
Он потапша Сењку по образу.
– А кад боље погледам, можда стварно имаш нешто. Није
Фандорин будала. – Спусти руку, опипа Скорикову задњицу. –
Позадина ти је жгољава, ал не гадим се ја сувопичастих. Мораћу
да те испробам, Александрова. Ако се, наравно, откупиш од
туберана.
И искељи се, скотина пастувска.
Како је само Смрт могла да се вата с њим тако огавним? Боље,
рекло би се, да се обесила.
А ту се Сењка сажали на јадне жене. Како само живе кад су сви
мушкарци гадови и хуље?
И шта ли је то „фандорин“?

259
 Како је Сењка стављен на испит

С
буљавим кером Сењка се лако снашо. Реко му да живи
на Вашљивом брду, а кад су кренули пролазима ка Јаузи,
задиго је скуте и здимио кроз први пролаз. Позорник,
наравски, узе да звижди у пиштаљку, да псује, ал џаба. Дроца-
фукса већ је уватила маглу. Има Огрисков да попије „казну“ од
пристава, то му не гине.
Целим путем кући Скорик је лупо главу: шта је он то видо или
чуо у подруму из чега су Ераст Петрович и Маса одма сватили ко
је убица?
Мућко је, мућко вијугама, скроз их измучио гимнастиком, ал
опет није сконто.
Поче ондак о другом да дедуцира. Шта ли је то смислио
премудри господин Нејмлес? Страх га и да помисли шта све може
да закува. И како ће ТО да посрчу? И, што је најважније, ко? Шта
ако буде извесни момчић коме је већ додијало да буде играчка у
рукама птице-Судбине? А она, хировита, час махне крилом,
обаспе убогог сиротана својим најскривенијим даровима – и
љубављу, и богаством, и надом; час му окрене позадину и покаки
се срећнику на фризуру, одузме све дарове и приде још науми да
јадној жртви мазне и сам живот.
Није лепо Сењка размишљо о инжењеру. Гле како је вешто
поделио туђу имовину. Ни фала да каже за нечувену
великодушност и пожртвованост. Е, нашо си Сењка цркву у којој
ћеш да се молиш! Поделио ко да је његова. Намамио гује на туђе.
Дођите, драги гости, узмите колко ком треба. А што је човек имо
своје планове с тим благом, фућка се за то фином господину
Ерасту Петровичу.

260
 Увређени Скорик био је хладан с инжењером и, мада је
испричо све до детаља о уручивању писма и разговору с
приставом, понашо се демонстративно увређено: гледо је малко у
страну и кривио уста.
Ераст Петрович, међутим, није приметио ништа. Пажљиво га
саслушо о испитивању и врбовању. Изгледа да је био задовољан,
чак му је и „браво“ реко. Ту Сењка не издржа, добаци за благо:
вели, има много паметњаковића да људско добро деле, а није ни
тешко кад је туђе. Ал ни такво набацивање не дотаче инжењерову
савест. Господин Нејмлес потапша Скорика по глави, рече: „Немој
да си алав.“ И још, весело:
– Ноћас завршавам све московске послове, нема се више
времена. Сутра у подне је старт мото-трке. Надам се да је са
„Летећим ћилимом“ све у реду?
Сењки се стеже срце. Дваес трећи је стварно већ сутра! У свој
овој тарапани скроз је заборавио на то!
Испада да је свему крај. Е лукав ли је господин Нејмлес.
Искористио механичара (и то џабе, ако не рачунамо клопу), добио
сређен и изгланцан ауто у најбољем стању... Ма за то ни по јада.
Најважније – натоциљо је сироче, скино га до голе коже, потурио
ко мамац, а ондак ће лепо да одјезди у Париз ко чаробни принц и
краљевић. А Сењки остаје да сам самцат седи пред распуклим
коритом. И то ако ноћас преживи...
Сењкине усне задрхташе, ћошкови се обесише још ниже него
док је изиграво увређеног.
А окрутни Ераст Петрович рече:
– Обриши тај кармин с усана, одвратно изгледаш.
Ко да се Сењка сам, из чистог ћефа, намазо кармином!
Љутито тупћући, он оде да се пресвуче. Чуло се како је у
кабинету зазвонио телефон, а кад се неколко минута касније
Скорик појавио код Ераста Петровича да му све саспе у очи, сад
без било каквих набацивања, овог није било код куће – негде је
испарио.
И Маса је скито бога питај где. Дан се у међувремену
незаустављиво приближаво крају, и што се више смркавало

261
напољу, Сењка је постајо све мрачнији. Мајко моја, шта ће све
ноћас да буде...
Да би заборавио тешка размишљања, Сењка оде у шупу да
гланца ауто мада је он и без тога сијао јаче неголи кремаљске
куполе. Није више био бесан, само тужан.
Ништа-ништа, Ерасте Петровичу. Ко што се каже, нек вам Бог
да среће и рекорд о коме сањате. Ваш трипед је тип-топ сређен,
немој да сумњате. Помените понекад механичара Семјона
Скорикова. Можда ће вас једног лепог дана и стићи грижа савести.
Или бар благо сажаљење. Мада, наравски, тешко. Ко сте ви, а ко
смо ми?
У тај мах се иза решетке (то су ко неки отвори) хладњака зачу
тих писак и Сењка се укочи. Да му се није учинило? Не – ево опет!
Каква су то чудеса?
Осветли унутрашњост лампом. Завуко се миш!
А причо је, причо је Ерасту Петровичу да размак треба да буде
мањи! Боље да их буде триес шес него дваес четир.
Ето вам га сад. А шта ако ова штеточина прегризе црево за
довод горива? Јој, не ваља, не ваља.
Док је скидо поклопац, док је теро миша, док је одвојио и опет
спојио црево (фала Богу, цело), није ни сам приметио да је пала
ноћ. Кад је улазио у кућу сат је баш откуцаво – дванес пута. Од тих
погребних удара који су се гласно разлегали празним станом,
Сењка остаде без даха – тако је био уплашен, тако усамљен да му
је дошло да завија.
Добро да се убрзо после тога појавио господин Нејмлес. Скроз
друкчи него данас: није више био весео и задовољан, него
натмурен, чак бесан.
– Зашто ниси спреман? – пита. – Заборавио си да треба да
изиграваш Мотју? Стављај перику, кипу и све остало. Нећу много
да те ш--шминкам, у подруму је ионако мрачно. Само ћу ти нос
залепити.
– Па још је рано. Ја треба тек око три – рече Сењка
потиштеним гласом.

262
 – Искрсао ми је још један хитан п-посао. Морам то да решим.
Ићи ћемо „Летећим ћилимом“, да га успут последњи пут
испробамо пре старта.
Ето ти га на, полиро га је, гланцо – и све мачку о реп. Мада, с
друге стране, неће да шкоди да га још једном провозају.
Сењка се брзо преобуко у Чивуче, и овај пут се није бунио.
Боље овако него у дроцу.
Ераст Петрович је, пак, обуко леп возачки комбинезон: кожни,
блистав, са жутим шкрипавим чизмама и гамашнама. Дивота
једна!
Инжењер, још, у џепић на леђима гурну свој мали револвер
(зове се „херстал“, направљен је у иностранству, у граду Лијежу по
личној наруџбини) и Скорика жигну срце. Оћемо ли дочекати
старт? Бог ће га знати.
– Седи за волан – нареди господин Нејмлес. – Покажи шта
знаш.
Сењка стави наочари, угура уши под превелику кипу, да не
спадне. Ех, бар задњи пут да се провоза.
– На С-самотјоку.
Стигоше за пет минута, за тили час.
Ераст Петрович сиђе код мале дрвене виле, позвони.
Отворише му.
Сењка је, наравски, био радознао – отиде да погледа бакарну
плочицу која је висила на вратима. Ф. Ф. Велтман, патолог, др
медицине. Шта је то „патолог“ ђаво ће га знати, а „др“ је значило
„доктор“. Да се није неко разболео? Није ваљда Маса, забрину се
Сењка. Уто се иза врата зачуше кораци и он се трком врати до аута.
Доктор је био кржљав, рашчупан и непрекидно је трепто.
Заблено се преплашено у Сењку а на учтиво „Добро вече“
одговорио неодређеним климањем.
– Ко је то? – шапатом запита Скорик инжењера кад човечуљак,
стењући, крете да седне.
– Није битно, – натмурено одговори Ераст Петрович – то је
особа из сасвим друге приче, која се не тиче нашег данашњег
посла. Идемо на Рождественски булевар. Напред марш!

263
 А кад је мотор забрундо, више му, наравски, и није било до
разговора.
Инжењер нареди да стане на почетку мрачног пролаза.
– Седи у колима и не мрдај нигде.
Разуме се – па није блесав. Ноћна публика је зна се каква. Не
би стиго ни да се окрене, а већ би одврнули неки шраф или
навртку, за тегић, или просто из обести.
Сењка спусти француски кључ на седиште – чик нек пробају.
Запита доктора:
– Да се није неко разболео? Идете да га лечите?
Овај не одговори, а господин Нејмлес рече:
– Да. Неопходна је хируршка интервенција.
Њих двојица упутише се кући на којој су сијали прозори.
Покуцаше, уђоше, а Скорик оста да чека.
Чеко је дуго. Можда цео сат. Прво је седео и страхово од тога
како ће да оде у јерохински подрум код Вампира. Ондак му лепо
постаде досадно. А на крају поче да се брине – да не закасне. Два-
трипут му се учини да нешто праска у кући у коју су ушли
инжењер и лекар. Ђаво ће га знати шта су радили тамо.
Напокон изиђе Ераст Петрович – сам, без кожног кепија. Кад
је сасвим пришо, Сењка опази да господин Нејмлес више не
изгледа онако уредно ко малочас: јакна му поцепана на рамену,
на челу огреботина. Он лизну десну песницу – са кошчица на
прстима цурила је крв.
– Шта се то десило? – препаде се Скорик. – И где је лекар?
Осто с болесником?
– Идемо, – изусти инжењер не одговарајући – покажи
вештину. Ево ти испита: ако на Хитровку стигнеш за десет минута,
узећу те као асистента за трку.
Сењка повуче саух још јаче него ондак, први пут. Кола
цимнуше сместа и, љуљајући се на челичним гибњевима,
појурише напред, у ноћ.
Асистент! У Париз! С Ерастом Петровичем!
Боже, не дај да се мотор угаси и прегреје! Да гума не пукне на
калдрми! Да не испадне из брзине! Ти можеш све, Боже!

264
 На ћошку Мјасницке мотор кашљуцну и умуче. Квар!
Сењка, гушећи се у сузама, продува карбуратор, на шта му оде
најмање два минута. Због те незгоде не стиже у задатом року.
– Стоп – рече инжењер на раскрсници булевара с Покровком,
и погледа у бреге. – Дванаест минута и десет секунди.
Покуњени Сењка зајеца и обриса слине риђим пајесом. Е,
Судбино, ал си окрутна.
– Одличан резултат, – рече Ераст Петрович – а к-карбуратор
си очистио у рекордном року. Честитам. За десет минута сам се,
наравно, нашалио. Надам се да нећеш одбити да ме пратиш у
Париз као асистент? Знаш и сам да Маса не одговара за ту улогу.
Он ће поћи за нама у путничкој к-кочији, понеће резервне точкове
и остале делове.
Не верујући у своју срећу, Сењка промуца:
– И идемо нас тројица? У прави Париз?
Ту се господин Нејмлес замисли.
– Видиш, Сења, – рече – са нама ће највероватније кренути још
једна особа. – А након кратког ћутања, додаде тише, не баш
сигуран. – Или чак две...
Па једна, зна се ко, нарогуши се Скорик. После овога што ће
ноћас закувати Ераст Петрович, биће немогуће да Смрт остане у
Москви. А ко је друга особа? Није ваљда сенсеј решио да отме
супругу вратара Михејича, Федору Никитишну?
И сажали се Сењка на јадног Михејича – како ће он без
компота, без пирога, без Федорине љубави? А још више је жалио
себе. Жив ће се намучити гледајући како се на путу за Париз
расцветава љубав инжењера са Смрти. Само фали да због тога
остану без рекорда.
Господин Нејмлес прекиде Сењкина размишљања, звецнувши
поново брегеом:
– Десет до три. Време је да почнемо операцију. Ја идем по
пристава. Ауто ћу оставити у станици – да му нешто не зафали.
Успут ћу проверити да ли ће се Сонцев ограничити на једног
помоћника. А ти ћеш, Сења, у Јерошенковско свратиште на место
сусрета. Проведи Вампира кроз подземни пролаз, и не заборави

265
да си б-блентав. Немој ништа разговетно да причаш, само мумлај.
Биће критично кад се појаве Кнез и Окац. Ако пригусти, дечак
Мотја може напрасно да добије моћ говора. Кажи: „Ено га
сребро“, и покажи. То ће их забавити до мог доласка. – Инжењер
се замисли о нечему, промрмља у пô гласа. – Не ваља што сам
остао без „херстала“ а немам времена да набавим други
револвер...
– Ма како ћете без пиштоља међу оне курјаке? – запањи се
Сењка. – Турили сте га у џеп, видо сам! Да га нисте негде
испустили?
– Баш сам испустио... Ништа, снаћи ћемо се и без револвера.
План операције не укључује пуцњаву. – Ераст Петрович се
ветропирасто осмехну и чвркну Скорика по прилепљеном носу. –
Ајде, Јеврејине, р-р-разведри се.

266
 Како је Сењка вртео главом

У х, како му је било мука од Јерохе – од смрада подрумске

трулежи, од мрака, од пригушених звукова што су
допирали иза закључаних врата гајби: дубока ноћ, а
подземни житељи се још свађају, ил се бију, ил певају глупавим
гласовима, ил плачу. Ал што је Сењка даље залазио мемљивим
ходницима у јерохинску утробу, постајало је све тише, ко да је
сама земља гасила и гутала буку људског живота-животића, а
научно речено егзистенције. И ту Скорика обузеше сећања стопут
гора од подрумског воња и пијане дреке.
Ево овде се на Сењку отпозади бацио непознати крволок, чупо
га за косу и ломио му врат. Рука сама крете да се прекрсти.
А иза ових врата живела је породица Сињухиних – одједном
му се причини да они и сад буље из мрака црвеним јамама
ископаних очију. Бр-р-р...
Још неколико скретања и – дворана са стубовима, проклета
била. Због ње су све недаће.
Ту се вуко мртви Михејка. Кад сад закорачи из црнила,
раскречивши прсте! А-а, има да каже: Скорику, одавно те чекам,
хуљо. Због тебе су ме усмртили.
Сењка убрза – што даље од уклетог места – бацајући за сваки
случај поглед уназад и држећи на готовс три прста: да се прекрсти
ако му се привиди нека вантазмагорија.
Боље да је гледо пред себе.
Налете на нешто, ал не на стуб, јер је плафонски држач тврд,
циглан, а оно на шта је налетео беше гипко и дограби Сењку
рукама за грло. А кад просикта:
– Дошо си? И, где је ваше чивутско благо?

267
 Препаднути Скорик само замумла.
– Ах, па ти си нем – издахну му у само лице страшни човек, и
пусти грло. – Ајде, води.
И стварно је дошо сам! Ипак неће богаство да дели с
пајтосима. Е, шта ти је грамзивост!
Још малко је гако и мумло, па поведе „музара“ у ћоше иза
задњег стуба. Извуче каменове, махну руком: ај са мном! И завуче
се у рупу.
Намерно је ишо споро, иако је Вампир упалио лампу па је
могло за пет минута да се стигне до скровишта. Шта има да жури?
Па мораће да се с овим монструмом (простије речено
чудовиштем) целих петнес минута гледи док Смрт не испоручи
своје алуждрине, Кнеза и Окца. А шта ће тад да почне – боље засад
да не мисли.
Међутим, колко год да је Сењка одуговлачио, колко год да је
завлачио, ипак га пролаз изведе до гротла обложеног белим
каменом. Одавде – још три корака и ето ти тајног спремишта.
– Ге, ге – показа Скорик на гомиле сребрних шипки.
Вампир га одгурну, полете напред. Скако је тамо-амо по
подземљу, подигавши високо лампу. По зидовима и лучном
плафону заиграше сенке. „Музар“ стаде код врата затрпаних
разбијеном циглом и камењем.
– Је л’ овамо?
Сењка се сав био згрчио код улаза. Носио се мишљу да здими
назад. Ал каква вајда? Налетеће на Кнеза који је већ, вероватно,
зашо у подземни пролаз.
– Где је благо? – приближи се монструм Скорику. – А? Благо,
разумеш? Где је сребро?
– Бу, бу – одговори дечак Мотја и поче да тресе главом и млати
рукама. Да добије у времену, избаци читав говор на немуштом
језику. – Улулу, га-га храпс, ардибурди гулумба, сурдик-дурдик
охо! Ашми ли бундугу? Карманда! Сикос викос шимпопо, дуру
буру хоплала...
Вампир слуша, слуша, па ти онда шчепа малоумног за рамена
и поче да га тресе.

268
 – Где је сребро? – урла. – Овде је само ђубре и старо гвожђе!
Прешли сте ме? Има да те, пајесави, исецкам на резанце!
Сењки се глава цимала напред-назад – шта га је само снашло.
Е, никад није мислио да ће тако нестрпљиво ишчекивати Кнеза.
Где су сад они, да нису поспали у мрачном пролазу.
Ил да већ открије Вампиру за шипке? Ераст Петрович је реко:
„Ако пригусти, дечак Мотја може да добије моћ говора.“ Где ћеш
гушће? Сав се згусно!
И већ отвори уста да проговори, сад не на језику ненормалних
него разумљивом, кад Вампир наједаред престаде да га дрмуса –
трже се, наћуљи уши. Мора да је нешто чуо.
Малко касније и Скорик зачу: кораци, гласови.
„Музар“ шутну лампу која је стајала на поду. Ова паде, угаси
се. Завлада мркли мрак.
Ал закратко.
– ...још ћутиш? – пригушено допре из узаног пролаза и
истовремено из истог правца извијуга узани јарки зрак, затрепери
по своду, по зидовима. Укипљеног Вампира и Сењку засад није
качио.
Уђе троје. Први, у дугачком суртуку, држо је у руци
електричну лампу. Жена је била друга. Говорио је трећи, који је
задњи ушо у сопче.
– Ћути ти само, ћути – огорчено рече Кнез. – Заменила си ме
за ћумураша па ћутиш? Ти си једна обична бесрамна кучка, а не
Смрт...
Кресну шибица – то је први који је ушо упалио петролејку.
У просторији постаде светло.
– Опала! – тихо ускликну пуб, брзо спусти лампу на под, а
електричну угаси и гурну у џеп. – Какав сусрет!
– Вампиру! – узвикну Кнез. – Ти?!
А „музар“ им ништа не рече. Само шапну Сењки на уво: „Алај
сте лукави, одвратне Чивучине. Опрости се са животом, копиле.“
Ал и Кнез је, рекло би се, помислио да су му сместили. Окрете
се Смрти:
– Продала си ме овој вашки, кучко?

269
 Замахну на њу песницом, а у песници му боксер! Смрт се није
тргла, није поскочила, само се осмехнула. Зато Скорик заурла од
страха. Изем ти операцију! Сад ће обоје да их укокају и готово!
– Чекај, Кнеже, – рече Окац вртећи главом – није ово никаква
намештаљка. Он је сам овде, клинац се не рачуна.
Пуб гипким кораком пређе преко подрума, брзо мрмљајући
при том:
– Нешто фали, нешто фали. И нема никаквог сребра...
Наједаред се окрете ка „музару“:
– Мсје Вампир, ви нисте овде због нас? Иначе не бисте дошли
сами, зар не?
– Подразумева се – опрезно одговори овај, испусти Скорика и
гурну обе руке у џепове. Јој, мамице, сад кад запуца право кроз
гаће!
– А ради чега? – севну стаклићима Окац. – Да није због
извесног блага?
Вампирове очи хитро су скакале с једног противника на
другог.
– Па?
– „Па“ – мора да је да. А ко ти је одрукао? – Пуб стаде, даде
Кнезу знак – ко вели, чекај, немој ништа да радиш. – Да није
Кавказац по имену Казбек?
– Не, – скупи ретке обрве Вампир – стари Чивутин ми друкно.
Дао ми и пратњу, ево ово Чивуче.
Окац крцну прстима, обриса чело.
– Да, да, да. Шта значи ова перипетија? „Простре се бездан
звезда пун“...
– Шта си то наумила? – спопаде Кнез Смрт, ал спусти руку с
боксером. – Зашто си нас скупила овде?
– Чекај, бре, не таласај – поново га заустави пуб. – Ништа ти
она неће рећи. – И климну у Сењкином правцу. – Боље да
испипамо оне што су Христа продали.
Сењка увуче главу у рамена. Да виче за благо ил још да
причека? Вампиру се трже брада:

270
 – Он је шунтав, само мумла. А кад почне да меље, ич га не
разумеш.
– Не би се рекло да је скроз шунтав. – Окац полагано крете ка
Скорику. – Дедер, јерусалимски племићу, причај мало са мном, а
ја ћу да слушам.
Сењка одскочи од овог лудака. Пуб се насмеја на то:
– „Где ћеш тако жустро, о Јеврејко млада?“
И стварно – нема где. После нека три корака Сењка леђима
налете на зид.
Окац извади лампу, обасја му лице и наједаред се засмеја:
– Коса му је, изгледа, лажна. – И стрже перику са Сењкине
главе – црвене фронцле склизнуше у страну заједно с кипом. –
Види, Кнеже, кога то имамо овде. „Колико ли открића бајних“...
– А, курво! – заурла Кнез. – Значи све си ово са својим
швалером организовала! У, Скорику, црве, дошо ти је судњи дан!
Е сад је прави час, свати Сењка. Ако и даље буде завлачио, има
само угарци од њега да остану.
– Не убијајте! – раздра се из петних жила. – Нећете наћи благо
без мене!
Пуб се закачи Кнезу за леђа.
– Чекај, биће времена!
Ал место Кнеза, сиротог Сењку спопаде Вампир.
– Значи, ти си маскиран? – и трас песницом у уво.
Добро да је накривљена перика ублажила ударац, иначе би
душу испустио.
Али ипак је Скорик одлетео у страну. Пре него што наставе да
га бију, он показа на најближу гомилу:
– Ма ено га сребро! Гледајте!
„Музар“ погледа у том правцу. Подиже једну шипку, поче да
је окреће у рукама. Ту и Окац приђе, такође узе штап, загреба
ножем. Блесну нешто бело, матирано, и Вампир се запањи:
– Сребро! Да ме... Сребро!
И сам извади перорез, испроба једну шипку, другу, трећу.
– Па овде су пудови и пудови!

271
 Кнез и Окац заборавише на Сењку и такође почеше да звецкају
металом.
Скорик све уза зид, уза зид довуче се до Смрти. Шапну:
– Бришемо одавде!
И она ће шапатом:
– Не смемо.
– Шта ти је? Сад ће да се опасуље и да ме докрајче!
А Смрт ни да чује:
– Ераст Петрович је наредио.
Да л’ да је остави овде кад је тако тврдоглава, поколеба се
Сењка. Мож би је и оставио (мада, наравски, тешко да би), ал ту
се, ко поручен, појави господин Нејмлес.
Очито се кроз гротло прикрадо на прстима чим се нису чули
кораци.
Један иза другог у собу уђоше тројица: Ераст Петрович,
пристав Сонцев и Будочник. Инжењер је држо лампу (коју је,
уосталом, одмах утулио – и без ње се видело); пристав је у свакој
руци имо по револвер, а Будочник је једноставно истурио напред
своје шапетине.
– Руке увис! – бесно викну пристав. – На месту ћу вас побити!
Господин Нејмлес стаде слева од њега, позорник здесна.
Обојица баја и „музар“ укочише се. Вампир први баци шипку,
полако се окрену и подиже руке. Кнез и Окац урадише исто.
– Е милине! – весело ускликну пуковник. – Сви сте ту, мили
моји! Драги моји, једини! И ви, мадмазел! Какав сусрет!
Упозоравао сам вас да будете обазривији с познанствима. Сами
сте криви! – Он баци кратак поглед на Ераста Петровича и
Будочника. – Вадите пиштоље, шта вам је? Ово вам је опасна
публика, ништа нас не сме изненадити.
– Ја сам данас без ватреног оружја – смирено одговори
инжењер. – Неће нам бити п-потребно.
А позорник промумла:
– А мени не треба. Ја, ако треба, могу и песницом да смакнем.

272
 Није будала овај пристав, помисли Сењка. Зна кога да узме за
помоћника.
– Милостива, и ти, Сења, станите иза мене – рече Ераст
Петрович гласом који није трпео противљење.
Скорику, руку на срце, није ни падало на памет да се противи
– у трен ока отрча иза инжењерових леђа и стаде крај самог
излаза. Али ни јогунаста Смрт се не усуди да се расправља,
придружи се Сењки.
– Инокентије Романовичу, дозволите ми да кажем неколико
речи – обрати се господин Нејмлес приставу. – Морам да
објасним присутнима праву сврху овог окупљања.
– Праву сврху? – изненади се Сонцев. – Али то је очигледно –
хапшење ових ниткова. Једино што бих тео да знам је како сте их
намамили овамо. И ко је ова живописна персона?
Последње се односило на Сењку, који се, за сваки случај,
повуче дубље у гротло.
– То је мој асистент – објасни Ераст Петрович. – Али нећу
говорити о њему. – Он се накашља и поче гласније, не би ли га сви
чули. – Господо, имам јако м-мало времена. Окупио сам вас да
завршим све одједном. Сутра, у ствари, већ колико данас, ја
одлазим из града и ноћас морам да завршим све своје московске
послове.
Пристав га узнемирено прекиде.
– Одлазите? Али на путу овамо говорили сте ми како ћемо
заједно истребити овај олош и какве ће ми то перспективе
отворити у служби...
– За мене постоје ствари занимљивије од ваше каријере –
одсече инжењер. – На пример, спорт.
– Какав, дођавола, спорт?
Пуковник се тако изненадио да је померио поглед с
ухапшених на Ераста Петровича. Окчева рука у трен ока клизну у
рукав, али Будочник у два скока искочи напред и подиже тешку
ручерду:
– Самлећу те!!!
Пуб сместа истури напред празне шаке.

273
 – Прекинете ли ме још једном, одузећу вам ваше „колтове“! –
љутито подвикну господин Нејмлес приставу. – Ионако у вашим
рукама нема неке вајде од њих!
Сонцев се не усуди да се поново осврне на њега, зато
једноставно климну: добро-добро, ћутаћу.
Показавши свима ко је пето у кокошињцу (а управо тако је
Сењка оценио инжењерово понашање), Ераст Петрович поче да
говори, обраћајући се ухапшенима:
– Дакле, г-господо, одлучио сам да вас овде окупим из два
разлога. Први је тај што сте сви ви осумњичени у случају
хитровских убистава. Ја сада већ знам ко је злочинац, али ћу ипак
кратко објаснити чиме је навукао сумњу сваки од вас. Кнез је знао
за постојање блага, то је под један. Тражио га је, то је под два. Уза
све то, он се последњих месеци из обичног пљачкаша претворио у
немилосрдног убицу, то је под три. И ви сте, господине Окац,
знали за благо, то је под један. Монструозно сте окрутни, то је под
два. Напокон, играте двоструку игру иза леђа свог покровитеља:
нимало га не цените, крадете с његовог стола и спавате у његовом
к-кревету. То је под три.
– Шта?! – подивља Кнез окренувши се према свом помоћнику.
– Шта он то прича за кревет?
Пуб се само осмехну, али таквим осмехом да се Сењка најежи
од главе до пете.
А господин Нејмлес већ се обратио Вампиру:
– Ви, господине „музару“, нисте могли да поднесете успон у
Кнежевој к-каријери. Као лешинар који краде туђу зараду, стално
се упињете да отмете део колача срећног супарника: „пазар“,
лоповску славу, жену. То је под један. Ни ви не презате од убиства,
али том к-крајњем средству прибегавате тек кад предузмете све
мере предострожности. Као и хитровски Ловац на благо, који
поседује манијакалну опрезност. То је под два...
– Жену? – прекиде га Кнез, који је напето слушо овај говор
тужиоца. – Коју жену? Смрти, о чему то он? Није ваљда и Вампир
ставио шапе на тебе?

274
 Сењка баци поглед на Смрт и виде да је бледа ко смрт (не, боље
да каже „ко снег“ или „ко крпа“, иначе ће испасти нејасно).
Међутим, она се само осмехну.
– И он, и твој ортак Окац. Ви сви заслужујете један другог,
паукови једни.
Не спуштајући подигнуте руке, Кнез се окрете и цепи пуба у
слепоочницу, ал овај је, изгледа, био спреман – хитро одскочи,
извуче нож из рукава. И Вампир тури руку у џеп.
– Стој! – дрекну пристав. – На месту ћу вас побити! Сву
тројицу!
Ови се укочише, уништавајући погледом један другог. Окац
није склонио нож, Вампир није извадио руку из џепа, на прстима
Кнезове стиснуте песнице светлуцали су челични прстенови
боксера.
– Сместа склоните оружје – нареди инжењер. – То се односи и
на вас, Инокентије Романовичу. Још ћете случајно да ми опалите.
Осим тога, не играмо се ми овде ни козака и разбојника, ни лопова
и полицајаца, него нечег сасвим другог, где смо сви једнаки.
– Шта? – запањи се пуковник.
– Баш тако. Сумњао сам ја и на вас. Занима вас мој резон?
Молићу лепо. Немилосрдни сте и окрутни колико и остали о-овде.
Ради своје сујете не презате ни од какве подлости, чак ни од
убиства. О томе сведочи ваша радна биографија, која ми је
одлично позната. Бука која се у целој Москви дигла око појаве
трбосека с Хитровке вама одговара. Нисте ви тек тако
предусретљиви према репортерима. Ваш метод је да најпре сами
направите страшило које ће ужасавати публику, а онда јуначки
победите својеручну творевину. Управо тако сте прошле године
поступили с чувеним „пљачкашима из Хамовника“ – сами сте,
преко свог агента, руководили том бандом.
– Глупости! Измишљотине! – викну пристав. – Немате доказа!
У то време нисте ни били у Москви!
– Али не заборавите да ја имам много старих п-пријатеља у
Москви, између осталог и у полицији. Нису сви тако слепи као
ваши претпостављени. Уосталом, то нема везе с овим. Хоћу само
да кажем да провокација с крвавим исходом није ништа ново за

275
вас. Ви сте прорачунати и хладни. Зато у вашу врелу страст према
Кнежевој изабраници ја не верујем – та дама била вам је потребна
као извор информација.
– Шта, и овај? – застења Кнез с таквом тескобом да се Сењка
чак и сажали на њега. – Каква си ти фуфа! Све си под сукњу
примила, ни поганог кера се ниси гадила!
А Смрт се само насмеја – пригушеним, готово нечујним
смехом.
– Милостива, – осврну се на трен Ераст Петрович на њу –
захтевам да сместа одете. Сења, одведи је!
Добар је тренутак одабро мудри инжењер – тако је слудео све
остале да им није више било до Смрти и, тим пре, до неког тамо
Сењке.
Скорику није моро двапут да каже. Он зграби Смрт за руку у
повуче је у гротло. Било је јасно да спој који је организово
господин Нејмлес неће изићи на добро. Било би, јашта,
занимљиво да одгледа до краја, ал негде с трећег балкона, кроз
позоришни двоглед. А да се на сцени нађе кад сви почну да се
кокају – фала лепо, неки други пут. На пример, мало сутра.
Смрт направи два-три корака, не више, а затим се укопа – не
мож човек да је помери. Кад је Сењка пробо да је вуче
обухвативши је око кукова, још му је и лактом истерала ваздух,
баш га заболело.
Скорик се онда увати за стомак, поче да гута ваздух, а сам је
при том вирио Смрти преко рамена, једва је стизо главу да
помера. Ипак га је копкало. Видо је како је пристав закорачио
уназад ка зиду и уперио један револвер у Ераста Петровича, а
другим је, ко и пре, нишанио баје.
– Значи ово је замка?! – узвикну он окрећући главу тамо-амо
још хитрије од Сењке. – На погрешног сте се намерили,
Фандорине! У буренцету је дванаест метака, има за све!
Будникове, овамо!
Позорник приђе шефу и стаде иза њега, претећи севајући
очима испод седих обрва.
– Овде, Инокентије Романовичу, није само једна замка, него
целе две – смирено објасни господин Нејмлес, кога су опет

276
нагрдили истом оном речи коју Сењка није разумео. – Па рекао
сам вам да хоћу ноћас да завршим све своје московске послове у
један мах. Сумње сам вам изложио само да добијете потпуну
представу. Злочинац се налази овде, и добиће заслужену казну.
Остале сам, пак, на овај сусрет позвао с другим циљем: да избавим
извесну даму од опасних познанстава и још опаснијих заблуда. То
је изванредна жена, господо. Много је патила и заслужује
милосрђе. Узгред буди речено, сугерисала ми је одличан назив за
операцију кад вас је назвала „паукови“. Сасвим одговарајућа м-
метафора. Ви сте прави паукови, при чему четворица од вас
спадају у биолошку врсту обичних паукова, а пети је права-
правцата тарантула. Дакле, добро дошли у операцију „Паукови у
тегли“. Ако узмемо у обзир да се налазимо у спремишту сребрних
полуга, испада права игра р-речи.
Ту инжењер направи паузу, ко да остале позива да оцене шалу.
– Пети? – затрепута Сонцев, погледавши Вампира, Кнеза и
Окца. – Где ви видите петог?
– Иза ваших л-леђа.
Пристав се преплашено окрете и заблену у Будочника, који је
посматро шефа са висине свог џиновског раста.
– Баш је позорник Будников најважнији од мојих данашњих
гостију – рече Ераст Петрович. – Паук ретких димензија.
Будочник тако гракну да с плафона поче да пада прашина:
– Шта вам је, ваше високородије, да нисте јели бунике?! Паја...
– Не, Будникове – оштро га прекиде инжењер, мада не тако
гласно, али позорник ућута. – То сте ви јели бунике, полудели под
старе дане. Међутим, о узроку вашег лудила још ћемо да
попричамо. Дајте да најпре пређемо на ствар. Ви сте били главни
осумњичени од самог почетка, без обзира на сву вашу опрезност.
Сад ћу вам објаснити и зашто. Свирепа убиства на Хитровки
почела су пре два месеца. Убијен је и опљачкан пијани луталица,
затим репортер који се спремао да напише чланак о хитровском
предграђу. Обична ствар за Хитровку – да није једног детаља:
ископане очи. Онда је убица на потпуно исти начин ископао очи
свим члановима породице Сињухин. Овде боду очи две околности.
Прва: не могу да замислим да се такви необични злочини

277
дешавају у вашем рејону а ви нисте сазнали ко их врши. И то ви,
прави газда Хитровке! Пристави долазе и одлазе, смењују се вође
лоповског света, али је Будочник вечан! Он свуда има своје очи и
уши, свуда може да уђе, зна и тајне полиције и Братства. Дешава
се све више убистава, већ је цео град почео да прича о њима, а
свеприсутни Будочник нема појма ни о чему. На основу тога сам
претпоставио да сте повезани с тајанственим Ловцем на благо, из
чега проистиче да сте његов саучесник. Моје сумње учврстиле су
се кад су у наредним убиствима наједном престали да жртвама
копају очи. Сећате се, ја лично рекао сам вам да теорија о томе да
последње што је жртва видела остаје сачувано на мрежњачи, није
научно потврђена... Али ипак нисам био потпуно сигуран да ли
сте ви обичан саучесник или убица. Све до синоћ, кад сте у
подруму Јерошенковског конака усмртили момчића, једног од
ваших информатора. Управо тад сам дефинитивно одбацио сумње
на све остале п-паукове, и усредсредио се на вас...
– Чиме сам се то, баш ме занима, одао? – упита Будочник,
одмеравајући радознало инжењера. Страх или барем
узнемиреност на лицу позорника Сењка није назирао.
Ту је опет моро да окрене главу – ка приставу.
– Није ваљда да признајеш, Будникове?! – ужаснуто узвикну
пуковник и одмаче се од потчињеног. – Али он још ништа није
како треба доказао!
– Доказаће, – доброћудно одмахну руком Будочник, и даље
гледајући само у господина Нејмлеса – код оваквих нема врдања.
А ти ћути мало, ваше високоблагородије, ти си овде задња рупа на
свирали.
Сонцев само разјапи уста, ал није мого ни реч да изусти. То се
књишки каже: „изгубио је моћ говора“.
– Хоћете да знате чиме сте се одали? – понови Ераст Петрович
осмехнувши се речима позорника. – То је бар лако. Има само
један начин да човеку заврнете врат за сто осамдесет степени, и
то у трен ока, да овај не стигне ни да зуцне: тако што га руком
уватите за теме и нагло окренете, ломећи пршљенове и кидајући
мишиће. За то је потребна изистински огромна снага, коју, од свих
осумњичених, имате само ви, Будникове. Ни Кнез, ни Окац, ни

278
господин пуковник не би имали снаге за то. Има мало људи на
овом свету способних за ту в-вештину. Ето, у томе је сва мудрост.
Случај хитровских убистава уопште не спада у компликоване. Да
нисам био у исто време заузет још једном истрагом, дошао бих до
вас много раније...
– Деси се и у девојке дете – слеже раменима Будочник. –
Мислио сам да сам баш опрезан, а за то нисам сконто. Требало је
да Прошки разбијем тинтару.
– Може бити – сложи се господин Нејмлес. – Само што вас то
не би спасло учешћа у операцији „Паукови у тегли“. Што значи да
би исход био исти.
Какав „исход“ покушаво је да докучи Сењка, вирећи Смрти
преко рамена. Шта ће бити кад заврше с разговорима? Ено, баје
су већ полако дигле руке а приставу дрхте усне. Почне ли да пуца
из револвера – ето ти исхода.
А инжењер и позорник причају ли причају, ко у чајџиници за
самоваром.
– Све могу да разумем – рече Ераст Петрович. – Нисте хтели
да оставите ниједног сведока, нисте се сажалили чак ни на
трогодишње дете. Ал шта су вам криви папагај и куче? То више
није опрезност, то је неко лудило.
– Немојте да причате, ваше високородије. – Будочник
помилова обешене бркове. – Птица је била учена. Кад сам ушао,
Јерменчић ми каже: „Добар дан, господине позорниче“. А папагај
ће одмах: „Добар-р-р-р дан, господине позор-р-р-ниче!“ А шта да
је поновио пред иследником? А штене што је живело код дроце
имало је страшан њух. Читао сам у Полицијском гласнику како се
куче бацило на убицу своје газдарице и тако навукло сумњу на
њега. У новинама се може прочитати много корисних ствари.
Само најважније не може, – скрушено уздахну – да у шестој
деценији може човек поново да постане млад...
– Седа коса – луда п-памет? – с разумевањем климну Ераст
Петрович. – Да, о томе слабо пишу у новинама. Требало је,
Будникове, да читате поезију, или да идете у оперу: „Свим
узрастима љубав влада“ и слично. Чуо сам како сте причали
мадам Смрти о „чврстом човеку, страшно богатом“. Имали сте

279
себе у виду? За двадесет година владања Хитровком сигурно сте
много скупили, било би вам доста за старе дане. За старе дане да,
а за царску кћер Лабудицу – тешко. У сваком случају, ви сте
управо тако размишљали. И од немоћи сте се помамили,
полакомили на „страшно богатство“. Почели сте да убијате због
новца, што себи раније нисте допуштали, а кад сте начули за
подземно благо, потпуно сте полудели...
– Па то је, ваше високородије, љубав – уздахну Будочник. –
Она не пита. Од неког анђела направи, од неког ђавола. Што се
мене тиче, и сам Сатана би био само да она буде моја...
– Гаде! – прасну пристав. – Дрски скоте! И још о љубави прича!
Тако нешто иза мојих леђа! Има да робијаш!
Будочник строго рече:
– Ћути, прдо. Зар још ниси сватио шта смера њихово
високородије? Пуковник се загрцну:
– Пр...?! – И не заврши, збуни се. – Смера? У ком смислу
„смера“?
– И Ераст Петрович се зацопо у Смрт, до гуше – објасни му
Будочник, ко малоумном. – И пресудио да ће одавде, из ове рупе,
само један човек жив изићи – он сам. Добро је пресудио њихово
високородије, зато и јесте паметан човек. Слажем се с њим.
Петоро ће да загине, а напоље ће изићи само један, с огромним
богатством. Он ће добити и Смрт. Само ко ће то бити, још ћемо да
видимо.
Сењка слуша и мисли се нешто: у праву је, гад, у праву је! Зато
је господин Нејмлес и окупио све ове монструме овде, да спаси од
њих мајчицу Земљу. А такође и извесну персону, која није уопште
требало да слуша све то – гле како јој се груди надимају.
Дотаче Смрт за раме: идемо, вели, да не тражимо ђавола.
Ал кад ту крете, једва је стизо да прати.
На речи „још ћемо да видимо“ Будочник песницама тресну
пристава по оба запешћа, револвери поиспадаше на камени под.
У истом тренутку Окац извуче нож из рукава, Вампир и Кнез
потегоше своје револвере, а позорник се саже и диже један од
оних које је Сонцев испустио па цев упери у Ераста Петровича.

280
 Како је Сењка вртео главом

(наставак)

С
ењка зажмури и запуши уши да не оглуви од неизбежне
тутњаве. Чеко је око пет секунди, од пуцњаве ништа.
Онда отвори једно око.
Угледа призор – баш ко у бајци о зачараном царству у коме су
становници сви одреда заспали заустављени где се ко нашо.
Кнез је револвером нишанио на Окца, овај је претећи
замахнуо руком с ножем за бацање; пристав је успео да дигне свој
други „колт“ и циљо је у Вампира; он је, са своје стране, циљо у
пристава; Будочник је на нишану држо господина Нејмлеса. Само
је он био ненаоружан – стајо је, спокојно прекрстивши руке на
грудима. Нико се није мицо, због чега је цео скуп осим на
зачарано царство подсећо и на фотографију.
– Како сте се то, ваше високородије, на овако озбиљан рандеву
упутили без пиштоља? – заврте Будочник главом, ко да саосећа с
инжењером. – Много сте ми охоли. А Свето писмо каже „Нек се
постиде охоли.“ Шта ћете сад?
– Охол јесам али не и глуп, и ви би, Будникове, требало то да
знате. Ако сам дошао без оружја, значи, то је с неким разлогом. –
Ераст Петрович подиже глас. – Господо, престаните да плашите
један другог! Операција „Паукови у тегли“ одвија се по плану и
почиње њена завршна фаза. Али, прво једна напомена. Схватате
ли ви да сте чланови извесног клуба? Клуба, који би требало
назвати „Љубавници Смрти“. Није вас чудило што је најлепша,
најнеобичнија од свих жена испољила благонаклоност према
вашим, благо речено, сумњивим в-врлинама?

281
 На те речи се и Кнез, и Вампир, и Окац, па чак и пуковник,
окренуше ка говорнику, а Смрт се стресе.
Господин Нејмлес задовољно климну:
– Видим да вас јесте чудило. Били сте потпуно у праву,
Будникове, кад сте рекли да ће вама, једном-једином, ако успете
да изиђете живи одавде, припасти Смрт. Тако ће, несумњиво, и
бити. Она ће вас сама позвати у свој загрљај, јер ће у вама
препознати правог крвника. Па ви сте, господо, свак на свој начин,
истинска чудовишта. Не сматрајте ову реч увредом, то је просто
к-констатовање чињеница. Сирота госпођица, коју ви тако добро
знате, после свих недаћа што су је задесиле, умислила је да је њена
љубав стварно смртоносна по мушкарце. Зато тера од себе све
који, по њеном мишљењу, не заслужују смрт а хоће да пригрли
само најгоре хуље, које својим смрдљивим дахом трују ваздух
Божјег света. Мадмазел Смрт намерила се да помоћу свог тела
смањи количину зла на земљи. Трагичан и бесмислен п-подухват.
Не може она да изиђе на крај са свим злом, а ради неколико
паукова није требало ни да се прља. Ја ћу јој драге воље учинити
ту малу услугу. Тачније, ви ћете сами прождерати један другог.
У том тренутку Смрт прошапута нешто. Сењка наћуљи уши, ал
ипак није разазно све речи. Само једну – „пре“. Шта то пре?
Ето зашто је онако грубо отерала Ераста Петровича!
Уплашила се да ће он због њене љубави бити лишен живота.
И мене, између осталог, није отерала зато што сам клиња него
из милосрђа, рече Скорик себи и гордо се усправи.
Лукаво је то смислио господин Нејмлес, нема шта – да их
потамани све заједно, гадове. Само, како ће их савладати без
оружја?
Ко да је чуо Сењкино питање, инжењер рече:
– Господо паукови, склоните већ једном своје п-пуце. Дошао
сам овамо без ватреног оружја јер се у овом подземљу ионако не
сме пуцати. Имао сам времена да добро осмотрим сводове, они су
потпуно трошни и држи их само часна реч. Довољан је не само
пуцањ, довољан је гласан узвик па да нас поклопи цела Т-тројица.
– Каква сад Тројица? – нервозно упита Сонцев.

282
 – Нису сигурно Отац, Син и Свети Дух, – осмехну се Ераст
Петрович – него црква Тројице у Серебреницима. Налазимо се
тачно испод њених темеља, проверио сам то на историјској карти
Москве. Некад су се овде налазиле зграде цареве Ковнице новца.
– Лаже, – одмахну Вампир главом – не може Тројица да
потоне, она је од камена.
Уместо да одговори, инжењер гласно удари дланом о длан –
гомила земље и туцаника којима су била затрпана врата затресе
се, а с њеног врха полете камење.
– А! – загрцну се Скорик од вриска, и сам себи запуши уста
шаком. Али остали га нису чули – није им било до тога. Једни су
се преплашено освртали, други увукли главу у рамена, а пристав
је чак главу заклонио рукама.
Смрт се осврну на Сењку, први пут за ово време. Лако га тапну
прстима по челу па прошапута:
– Не бој се, све ће се средити.
Он заусти да одговори: ко се боји, ал не стиже – она се већ
окрену од њега.
Ераст Петрович причека да паукови престану да се копрцају и
рече гласно, сугестивно:
– Пре него што одлучимо ко ће од нас изићи жив одавде,
предлажем да истресете метке на под. Један случајан пуцањ и
неће бити победника.
– Добар предлог – одазва се Будочник први.
Подржо га је Окац:
– Слажем се. Метак, ко што се зна, не бира.
Ма да! Овој двојици револвер и не треба, а Окац га, гарант,
није ни имо.
Бесно зашкиљивши очима Кнез процеди:
– Ја ћу и зубима грло да прегризем. – И, подигавши буренце,
истресе метке.
Вампир се малко снебиво, а кад се с врха одрона докотрља још
неколико каменчића, и он одлучи – следио је пример свог
најцрњег непријатеља.

283
 Пристав никако није тео да се растане с „колтом“. Ко уловљена
звер погледа ка излазу – очито, помишљо је да удари петама о тур,
ал тамо је стајо Ераст Петрович.
– Дедер, ваше стокородије... – Будочник прислони револвер
начелнику на чело. – Уради како је наређено!
Пуковник покуша да отвори буренце, ал су му се тресле руке.
Ондак он једноставно одбаци револвер у страну – овај је звекно о
под, малко се котрљо па стао.
Будочник се задњи ослободи метака.
– Тако је и боље – кркљо је, сучући рукаве. – Само проблеми с
овим пуцаљкама. Дедер да се одмеримо ко ће кога. Само тихо! Ко
се буде драо – први ће да загине.
Кнез опет извуче из џепа боксер. Окац се удаљи до зида,
растресе длан – међу прстима му ко каква блистава риба севну
оштрица. Вампир се саже, дохвати сребрну шипку с гомиле,
махну њоме неколико пута са звиждуком секући ваздух. Ни
пристав није био наиван: повуче се у ћоше, шкљоцну нечим а из
песнице му искочи узана трака челика – исти онај нож којим је у
станици секо јабуку.
Инжењер је, пак, једноставно искорачио напред, гипко газећи
благо повијеним ногама. Е каква је паметница овај Ераст
Петрович, како је све лукаво наместио. Сад ће да им покаже!
Сењка у ишчекивању задовољно протрља руке. Кад крене да млати
рукама и ногама, по свим правилима јапанске науке!
Скорик дотаче Смрт по рамену, ко вели: гледај шта ће сад да
буде. А она каже:
– Ах, како је лепо све испало, баш како сам хтела. Де, пусти
ме, Сењице.
Окрену се, брзо га пољуби у слепоочницу и иступи на средину
просторије.
– А ево и ваше Смрти! Кад смо већ код ње...
Саже се и диже с пода револвер који је бацио пристав, узе га
обема рукама, затеже окидач.
– Хвала вам, Ерасте Петровичу, – рече скамењеном инжењеру
– одлично сте све смислили. Идите, овде више нисте потребни.

284
Одведите Сењу, ал што брже можете. А ви ћете, љубавници моји
мили, – окрену се осталима – остати овде, са мном.
Кнез рикну и крену да се баци на њу, али Смрт подиже цев ка
плафону.
– Стани, пуцаћу! Мислиш да се плашим?
Куражни Кнез се на то повуче – ето како је убедљиво викнула.
– Не треба то! – брзо ће господин Нејмлес. – Одлазите, молим
вас! Само ћете све покварити.
Она одмахну главом, севну очурдама.
– Нема шансе! Како да одем кад је Господ био тако милостив
према мени? Вазда сам се плашила да ћу мртва лежати у сандуку
а сви ће доћи да ме гледају. Сад ме нико неће видети мртву, а не
треба ни да ме сахрањују. Покриће ме мајчица Земља.
Сењка опази како је Будочник, ситно газећи, постранце крено
ка Вампиру и Кнезу, и нешто им шапнуо. А Ераст Петрович није
гледо у њих, само у Смрт.
– Нема потребе да умрете! – узвикну он. – Шта сте утувили
себи у...
– Сад! – избаци Будочник и сва тројица – он, Кнез и Вампир –
бацише се на инжењера.
Позорник налете на њега целом својом мешином, притисну га
уза зид, зграби за шаке и рашири руке Ераста Петровича у крст.
– Ноге! – кркљо је Будочник. – Он је мајстор за ритање!
Кнез и Вампир чучнуше, зграбише господина Нејмлеса за
ноге. Он се копрцо, ко риба на удици, ал није мого да се искобеља.
– Пустите га! – узвикну Смрт и упери револвер, ал није
запуцала.
– Хеј, цвикераш, узми јој оружје! – нареди позорник.
Окац крете право на Смрт, улагивачки говорећи:
– „Сад врати, свирепа, тај свети залог љубави ми младе“.
– Не прилази! Пуцаћу!
Али су танке руке којима је стезала револвер дрхтале.
– Пуцајте у њега! Не бојте се! – очајнички се огласи Ераст
Петрович, покушавајући да се отргне.

285
 Али снажне Будочникове шапетине чврсто су га држале, а ни
згрчени Вампир и Кнез, мада су се злобно кезили један другом,
нису испуштали заробљеника.
– Идиоти глупи, станите! – врисну пристав. – Пуцаће! Све ћете
нас побити!
Пубове танке усне раширише се у осмех:
– Ви сте идиот. Мадмазел неће пуцати, биће јој жао црнокосог
лепотана. То се, керу смрдљиви, зове љубав.
И ту начини два брза, широка корака, истрже „колт“ од Смрти
и одбаци га што даље – до самог излаза, након чега спокојно рече:
– А сад можете да средите паметњаковића.
– Чиме, је л’ зубима? – прошишта Будочник зајапурен од
напора. – Јак је ђаво, једва га држимо.
– Шта да се ради, – уздахну Окац – дужност интелигенције је
да помаже народу. Дедер, чувару закона, бежи мало у страну.
Позорник се помаче колко је мого, а пуб без журбе подиже
нож спремајући се да га баци. Сад ће да блесне челична муња и
нема више Ераста Петровича Нејмлеса, америчког инжењера.
„Колт“ је клизно по поду, зауставио се на два корака од гротла
и светлуцо црним челиком, ко да намигује Сењки: Шта је, Скорик,
утроњо си се?
Ма, нек буде шта буде, смрт двапут не бива!
Он се баци на револвер, зграби га и заурла:
– Стани, Окац! Лишићу те живота!
Овај се окрену, ретке обрве изненађено се подигоше.
– Ха, слика седма. Пређашњи, Скорик. Што си се вратио,
будало?
– Хеј, клинац! – забрза пристав који се скупио уза зид. – Да ти
није пало на памет! Не знаш да овде не сме да се пуца, биће
одрона. Скроз ће нас затрпати!
– Одрон!!! – наједаред продорно викну Ераст Петрович.
Истог трена зачу се тутњава, гомила земље и туцаника која је
заклањала отвор врата помаче се и обруши. Праћена очајничком
дреком пристава, из одрона се усправи набијена здепаста фигура

286
у црном. Ко нека гипка лопта она се докотрља на средину
скровишта и с ратничким покличом баци се на пуба.
Маса!
Чудо невиђено!
Ераст Петрович сместа искористи пометеност непријатеља:
Кнез одлете на једну страну, Вампир на другу. Инжењер, додуше,
није успео да се ишчупа из Будочникових шапа и након кратке
борбе обојица се стровалише на земљу, при чему се позорник
нашо озгор и притисно господина Нејмлеса уз земљу, и даље га
чврсто држећи за подлактице. Ал Кнез и Вампир сад нису
помагали Будочнику – обострана мржња била је јача. Баје се
закотрљаше по земљи, у клинчу.
Окац хитну нож на Јапанца, ал овај стиже да чучне. Исто тако
лако Маса избеже и други и трећи нож. Ни кад је испразнио свој
арсенал манжетни, пуб се није предо – задиже скут дугачког
суртука и Сењка назре дрвену мотку причвршћену за каиш
панталона.
Шта је у мотки, Скорик се добро сећо – дугачак шиљак по
имену „шпада“. Није заборавио ни како вешто пуб рукује том
страшном стварчицом.
Забацивши леву руку за леђа и истуривши напред ногу, Окац
крете ситним корацима напред, правећи, уз звиждук, блиставе
колутове. Маса поче да се повлачи. А и шта би, онако празних
руку!
– Пуцаћу! Са ћу да пуцам! – повика Сењка, ал нико се ни не
осврну на њега.
Стајо је, ко нека будала, с репетираним пиштољем; нико га
није зарезиво, свако је био заузет својим послом: Будочник је
узјахо инжењера и упорно покушаво да га тресне у лице својим
гвозденим челом; Кнез и Вампир режали су и цвилели, ко два
побеснела кера; Окац је сатеро Масу у ћошак; Смрт је покушавала
да свуче позорника с Ераста Петровича (ал шта мож она против
таквог бика); пуковник се шашаво осврто лево-десно, истуривши
напред свој нож-скакавац.
– Шта си стао, ваше стокородије?! – кркљо је Будочник. – Виш
да не могу сам! Кољи га! После ћемо се сами обрачунати!

287
 Подли пристав – још се зове слуга закона! – послуша га, баци
се да коље полеглог. Одгурну Смрт, замахну, ал она га шчепа за
руку.
– Ма, гледајте ме, хуље једне! – плачним гласом повика Сењка,
замаха „колтом“. – Сад кад припуцам – има сви да одете дођавола!
Сонцев премести нож у леву руку па, не гледајући, зари Смрти
оштрицу у слабину – она се скотрља на под. На лицу јој се појави
израз запањености: извајане обрве се подигоше, ко да се чему
радује. Онда пажљиво длановима прекри рањено место а Сењка с
ужасом опази како између њених белих прстију тече крв.
– Помери се, дођавола! – задихано ће пристав, спуштајући се
на колена. – Сад ћу да га прекољем!
И Скорику постаде свеједно. Нек Света Тројица све ту подави
кад је већ тако. Он испружи пиштољ и, не нишанећи, притисну
окидач.
Одмах је заглувео, ни пуцањ није чуо како треба – једноставно
му се запушиле уши, и то је то. Из цеви суну ватрени језик,
пуковникова глава очајнички се заклати у страну, ко да показује
некоме правац, и тело одмах послуша наредбу – баш на ту страну
се и свали.
После се све завршило брзо, у одјеку неке страшне тишине.
Плафону ништа, није се стровалио, само се малко прашине
отруни. Зато је Ераст Петрович успео да истргне леву руку –
Будочник се осврнуо на тресак. Ту руку је инжењер искористио на
следећи начин: стего је у песницу и кратко кљуцно позорника под
браду. Будочник је само закркљо и стропошто се на страну, ко бик
у кланици.
Сењка се окрете на другу страну – да упуца и Окца, док није
пробуразио Масу својом чакљом. Ал започето међу њима прође
без Скориковог мешања. Сатеравши сенсеја у сам ћошак, пуб, ко
олабављену опругу, избаци руку са шпадом; по свему, моро је да
прибоде Јапанца за зид, ал сечиво са звекетом удари о камен –
Маса је одскочио улево и пљесно руком. Из руке је излетело нешто
мало, светлуцаво, и Окац се заљуља ко лутка од вате. Млитаво
подиже руку ка грлу, ал га не дохвати – руке му клонуше, колена
клецнуше и он се сручи наузнак. Глава му се завали, а из грла је

288
вирила, дубоко забијена, челична звезда оштрих ивица. Око чудне
стварчице клокотала је тамна крв, а сам Окац лежо је тихо, само
су му се ноге малко трзале.
Ни Кнез ни Вампир нису се више џилитали ни ваљали по поду.
Сењка зашкиљи, схвати да је Вампиру пробијено теме, све у
тамним удубљењима од боксера. Пробијено теме налазило се
тачно тамо где је требало да буде Кнезов гркљан. Исколачене очи
Сењкиног бившег душманина непомично су бленуле у плафон.
Ето ти га на: колко пута је претио да ће коме ишчупати гркљан, а
самом су му прегризли. Ипак се Вампир напио Кнезове крви.
Прождерали пауци један другог...
О свему томе је Сењка размишљо, само да не мисли на Смрт.
Није тео ни да се окрене на ту страну.
Кад се ипак бојажљиво осврнуо, виде да седи ослоњена на зид.
Очи јој склопљене, лице укочено, бледо. Скорик се брже-боље
опет окрену.
Јечећа тишина помало се повлачила. Чуло се како Будочник
штуца, како Маса стење извлачећи из пубовог грла своју чудо-
звезду.
– А плафон није пао – рече Сењка инжењеру дрхтавим гласом.
– А што би пао? – простења Ераст Петрович извлачећи се
испод тешке мешине позорника. – Ово је грађено тако да има да
стоји х-хиљаду година. Ух, овај сигурно има осам пудова... Шта
стојиш, Сења? Помози дами да устане.
Значи није видо господин Нејмлес како је пристав ножем.
– А овај неће да се поврати? – упита Скорик за Будочника који
је штуцо – не из страха, него да добије на времену. Мого је да се
дотле претвара пред самим собом да Смрт једноставно седи поред
зида: није мртва него спава ил је, на пример, у несвести.
– Неће. То је био ударац „змајева к-канџа“, смртоносан.
И Ераст Петрович устаде, крете ка девојци која је седела,
пружи јој РУКУ-
Сењка зајеца, спреми се. Сад ће инжењер да викне.

289
 Испостави се да Смрт уопште није мртва. Наједаред она
отвори огромне блиставе очи, погледа одоздо Ераста Петровича и
осмехну се.
– Шта... Шта вам је? – уплашено упита он.
Клекну, склони јој прсте и – добро је Сењка помислио – викну.
– Зашто сте, зашто? – мрмљо је господин Нејмлес цепајући јој
хаљину и поткошуљу. – Све сам био испланирао! Маса је унапред
разбацао одрон, седео је у заседи и само је на сигнал чекао! О
Боже... – зајеца он угледавши црну посекотину испод леве дојке.
– Знам да би их ти средио и без мене – прошапута Смрт. – Ти
си јак...
– Па зашто онда, з-зашто? – упита он испрекиданим гласом.
– Да би ти живео. Не смеш ти са мном... Сад си вечан, нико ти
ништа не може. Умрла је твоја Смрт...
И склопи очи.
Ераст Петрович опет узвикну, још гласније него прошли пут, а
Сењка поче да плаче.
Ал она није била мртва. Нису је залуд, пре него што су јој
наденули надимак „Смрт“, звали „Жива“, не дају тек тако такве
надимке.
Још дуго је живела после тога. Можда читав сат. Дисала, чак
се једном благо осмехнула, ал ништа није причала и очи није
отварала. А ондак је престала да дише.
Како је лепа, размишљо је Сењка. А у сандуку, ако јој сперу
прљавштину и прашину с лица и очешљају косу, па још украсе
цвећем (ту им треба венчић од наранџиних цветова који значи
„чистота“ и још гранчице тисе, „вечна љубав“) – има дивота да
буде. Узеће је отац и мајка, то је њихово право, и закопаће је у
црну земљу, а озгор ће да подигну крст од белог камена, а на њему
ће да исклешу како се оно пре звала, а испод ће да допишу: „Овде
лежи Смрт“.

290
 Како је Сењка чито новине

К
ад су стартовали, терали су друмом четрнес сати без
предаха, али и без договора. Скоро триста врста су
прешли, само што су двапут у резервоар досули гориво
из канте. Целим путем асистент и шофер нису разменили ни реч.
Сењка је радио све шта је требало: трубио, махао заставицом, на
оштрим кривинама висио кроз врата, пратио да се нису олабавили
точкови. Асистент је још имао и да прати маршруту на карти, али
то је Скорику лоше ишло. Чим сагне главу, поцури му из носа, из
очију му капље слана водица, у грлу кнедла. Не мож да разазна
карту од суза, све саме мрље боја. А ако се загледа у даљину, да му
ветар продува косу, ондак је добро, очи и образи се брзо осуше.
Да л’ је господин Нејмлес плако – није знао јер се инжењеру
лице готово није ни видело испод наочара-тегли. Уста су му све
време била чврсто стиснута, ал ко да му је угао усана подрхтаво.
А одмах иза Вјазме пуче гума на предњем точку. Шта да се
ради – морали су трипед да одгурају назад у град – како да иду на
два точка, није вам то бицикл.
Резервне гуме, ко и сви остали резервни делови, били су у
коњској запрези, заједно с Масом и његовом сапутницом. Кочије
су још одавно заостале за „Летећим ћилимом“. Биће добро ако се
до сутра увече довуку до Вјазме. Зато су, тели – не тели, морали
да организују и ноћни и дневни боравак. То се решило само од
себе, опет без речи. Спортисти не тедоше да вечерају, разиђоше се
по собама да спавају.
Ујутру Сењка изиђе из хотела, потера локалну балавурдију да
се не мотају око апарата, није тео да одговара на њихова глупа
питања, није био расположен. Оде на станицу по московске
новине.

291
 Дедер, да л’ су нешто објавили? Одмах рашири Ведомости,
нађе пету страну, где су позоришта и спорт.
Објавили, него шта.

ОДРЖАН СТАРТ

Без обзира на кишу и ветар, јуче у подне на Тријумфалном

тргу окупили су се љубитељи аутомобилизма, те нове религије,
још увек егзотичне за наше просторе. Стартовао је мото-крос
Москва – Париз, о коме смо већ писали и чији ток ћемо пратити
посредством телеграфске комуникације. Публика је испратила
шофера г. Нејмлеса и његовог младог асистента аплаузима
подршке. Спортисти су деловали забринуто и усредсређено,
одбили су да дају изјаве представницима штампе. Нећемо им
пожелети дубоко море као морнарима (и без тога има довољно
дубоких рупчага на руским просторима), већ ћемо им радије,
као што је ред код аутомобилиста, пожелети чврсте гуме и
сигурну варницу.

Сењка је десетак пута прочито белешку, а о младом асистенту

чак и наглас, онако изражајно.
Кад уредно склопи Ведомости, изненада примети велики
наслов на првој страни.

ЗА ПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ
Крвава драма на Хитровки

Износимо неколико појединости о јучерашњем догађају о

коме се пронело толико гласина и измишљотина.
У ноћи на 23. септембар у по злу чувеним хитровским
јазбинама дошло је до праве битке између снага закона и
бандита. Полиција је окончала злочиначку „каријеру“
главешина двеју најопаснијих московских банди – Кнеза и
Вампира, који су више волели смрт од хапшења. Том приликом

292
 убијен је и одбегли робијаш, бивши студент Кузмински, за
којим је одавно расписана државна потерница.
Нажалост, било је губитака и међу чуварима реда. Бранећи
Московљане пали су јуначком смрћу пристав Треће Мјасницке
станице пуковник Сонцев и виши позорник Будников. Први је
био млад и перспективан, другом су остале само две године до
заслужене пензије. Вечнаја памјат херојима.
Ађутант обер-полицајмајстера одбио је да штампи
саопшти било какве додатне информације, додавши само да је
у обрачуну убијена и једна особа женског пола, љубавница (или,
језиком криминалаца казано, женска) реченога Кнеза.
Међутим, наш дописник успео је да открије једну
занимљиву околност директно повезану с хитровском
трагедијом.
На страни 3, у рубрици „Догађаји“, прочитајте чланак
„Племенити гест“!

Какве хуље, одвратни керови, негодово је Скорик. Да тако све

изврну и налажу! А о Ерасту Петровичу и Маси ни речи, иако је
господин Нејмлес оставио у станици и пакет на име главног
полицијског начелника, и описо тамо све како је било.
Изем ти хероје! Мора да напише писмо у редакцију, ето шта
ће. Нек људи сазнају истину. Ух, новинари, лажљивци ниједни!
Објављују свакојаке глупости, ништа не проверавају!
Још увек изнервиран, Сењка отвори трећу страну.
Какав ли је то гест?
Аха, ево.

ПЛЕМЕНИТИ ГЕСТ

Према информацијама које је наша редакција добила из

поверљивих извора, бој између полиције и разбојника (в. чланак
„За пријатеље своје“, 1. стр.) био је последица заседе коју су

293
поставили полицајци Треће Мјасницке станице у извесном
подземном скровишту у коме су се чувале огромне
антиквитетне драгоцености.
Мировни судија Тјоплостанског рејона Московске
губерније добио је прекјуче писмо написано по налогу
малолетног С. Скорикова, који је у дубинама Хитровке нашао
благо баснословне вредности.
Уместо да присвоји благо, како би вероватно поступила
већина Московљана, племенити младић одлучио је да нађено
повери бризи градских власти. Бандити су открили где је
скривено благо, за шта је, са своје стране, преко тајних
информатора, сазнала полиција, и она је разрадила план
управо оне смеле операције о којој данас говори цео град.
Ми, пак, у име житеља Првопрестоне, честитамо узорном
грађанину Скорикову на награди која му по закону припада.
Себи ћемо, пак, честитати на томе што расте дивна генерација
којој без страха можемо поверити судбину новорођеног
двадесетог века.

294
 ПОЈМОВНИК

абрек (абреци) - хајдуци код кавкаских народа.

апаш - отворени, пол ожени оковратник без копчања, уз који не
може да се веже кравата; кошуља с таквом краватом. Од
француског apache = Апачи (индијанско племе); у
Француској се тај назив користио у значењу „разбојник“,
„пљачкаш“.
Ал не тужи, Кнеже мили... - у реченици „Ал не тужи, Кнеже мили;
све о чем смо говорили, биће твоје за час тили“ - цитат
je стихова из Пушкинове Бајке о цару Салтану (Сказка о
царе Салтане): „...это чудо знаю я; / Полно, князь, душа
моя...“
Александар Благословени / Александар I Павлович (1777-1825) -
руски цар од 1801. На почетку владавине присталица
умерено либералних реформи. У спољној политици
лавирао између Британије и Француске. Водио успешне
ратове против Турске, Шведске и Француске. Као
победник над Наполеоном у Отаџбинском рату 1812,
један je од инспиратора Бечког конгреса 1814-1815. и
стварања Свете алијансе.
Алексеј Михајлович Романов (1629-1676) - руски цар од 1645;
отац Петра Великог. За његова царствовања почиње
велика законодавна реформа руске државе - 1649.
године донет je Саборни законик (Соборное уложение) -
као и постепени процес њене европеизације. Значајно je
проширена и територија Русије - у првом реду на
источне делове данашње Украјине и Источни Сибир.

295
Арбат - стара природна граница Москве у подграђу (тзв.
Земљани град), западно од Кремља. Назив потиче од
речи арба (= кола, таљиге), јер су ту живеле рабаџије и
колари, док ce XVI веку ту налазио запрежни парк
царскога двора. У новијој историји Москве (XVIII-XIX
век) постаје једна од главних улица градске
резиденцијалне зоне, са трговачким садржајима. Данае
je то централна пешачка зона старе Москве.
аршин - руска мера за дужину = 0,71 m (или 28 енглеских инча);
аршин je 1/3 сажења (в.) и састоји се од 16 вершока (в.).
Белокамена - в. Првопрестона.
благородије - титула у обраћању („ваше благородије“) нижим
чиновницима грађанске, дворске и војне службе до IX
класе. Види такође: Табела рангова.
Божедомка - релативно скорашња улица у северном делу
Москве, настала почетком XIX века. У овој улици je у
периоду 1804-1807. изграђена огромна зграда болнице
за сиротињу, под покровитељством императорке
Марије Фјодоровне, мајке цара Александра I (1801-1825),
због чега je болница названа Маријинска. Године 1821,
30. октобра, у породици лекара М. А. Достојевског, који
je становао при болници, родио се син Фјодор
Достојевски (1821-1881). Године 1954. улица Нова
Божедомка била je преименована у Улицу Достојевског,
а стан где je писац провео првих 16 година живота
претворен je у музеј. У врту поред музеја 1937. подигнут
je споменик. Стари назив улице Божедомка потиче од
Божји дом, односно мртвачница, у коју су довозили
посмртне остатке непознатих лица из целе Москве, и
потом их сахрањивали на оближњем издвојеном гробљу.
бреге (франц, hréguet) - цепни сат велике прецизности, који je
избијао сате и показивао датуме, производ фирме
париског часовничара Абрахама Луја Брегеа (1747-1823).

296
 У руској књижевности он пре свега алудира на Евгенија
Оњегина А. С. Пушкина (в. I глава, XV):
Онегин едет на бульвар,
И там гуляет на просторе,
Пока недремлющий Брегет,
Не прозвонит ему обед.
,,вањка“ - кочијаш; вањка и лихач су два основна назива за
кочијаше у градском жаргону старе Москве. Вањка je
назив за сиромашног сељака који je за послом долазио
у град, обично зими, са својим кљусетом, колима и
опремом. Лихач je, пак, имао доброг коња и скупу,
кицошку кочију. Услуга лихача била je бржа и скупља.
вашскоброд - брзо изговорено: „ваше високоблагородије" (в.).
вершок - руска мера за дужину = 4,445 ст (или 1,75 енглеских
инча); 16 вершока чини аршин (в.), а 48 - сажењ.
високоблагородије - титула у обраћању („ваше
високоблагородије") вишим чиновницима грађанске,
дворске и војне службе од VIII до VI класе. Види такође:
Табела рангова.
високородије - титула у обраћању („ваше високородије“)
високим чиновницима грађанске и дворске службе,
искључиво V класе (државни саветник), која у XIX веку
није имала одговарајући војни чин. (Види такође:
државни саветник у појмовнику уз роман Државни
саветник, седму књигу Авантура Ераста Фандорина, као
и Табелу рангова.)
врста (верста) - руска мера за дужину = 1,06 km (или 0,66
енглеске миље); врсту чини 500 сажења, 1.500 аршина
(в.), односно 24.000 вершока (в.).
Гвидон (кнез) - в. царева кћи Лабудица.
гвир - богати члан јеврејске општине.

297
Где ћеш тако жустро, о Јеврејко млада? - цитат, први стих песме
М. Ј. Љермонтова Балада (Баллада): „Куда так проворно,
жидовка младая?“
генерал-губернатор - носилац највише административне
власти којем се поверавала самостална управа над
појединим важним територијалним јединицама, у
првом реду над престоницама, Санкт Петербургом и
Москвом. Генерал-губернатор имао je широка
овлашћења како у цивилној тако и у војној и полицијској
сфери; одговарао je непосредно императору. Број
сталних генерал-губернатора био je ограничен - осим
поменутих, постојале су, у различите време, генерал-
губерније попут Кијевске, Вилњанске, Варшавске,
Иркутске, Приамурске, Туркестанске, Степске, Финске...
У ванредним ситуацијама император je именовао
привремене генерал-губернаторе за кризна подручја,
који су спроводили комбиноване мере полицијског
надзора и војне управе, постајући тако органи
својеврсне локалне војне диктатуре. Москва je прва, још
1708. године, добила статус генерал-губерније, а
московски генерал-губернатор био je увек веома
утицајна личност у Империји. У Москви je, у време које
описује роман, генерал-губернатор био велики кнез
Сергеј Александрович. (Види такође: Симеон
Александрович у појмовнику уз роман Државни
саветник, седму књигу Авантура Ераста Фандорина.)
грош - европски ковани новац из различитих времена и држава.
Најпре je кован у Италији у XII веку; познат je од средњег
века у немачким земљама, Аустрији (1/100 шилинга),
Пољској (1/100 злота) и др. У Русији je у XVII и XVIII веку
грош био новчић номиналне вредности од 2 копејке (в.
копејка), док je од XIX в. вредео 1/2 копејке.
двоглави орао (са Спаске куле...) - врхови кремаљских кула, па
тако и најпознатије Спаске (с часовником), до 1917.
године били су украшени позлаћеним грбовима Руске

298
 империје - двоглавим орловима с круном, жезлом и
државним шаром. После Октобарске револуције сви
двоглави орлови на Кремљу замењени су петокраким
звездама, које су данас поново замењене двоглавим
орловима.
дворски саветник - чиновник VII класе у грађанској служби
(ранг потпуковника у војсци). Види такође: Табела
рангова.
жута карта - популарни назив за исправе од жутог папира које
су у Русији пре 1917. године локалне полицијске власти
издавале проституткама. Пошто проституција у царској
Русији није била забрањена, једини услов за
упражњавање најстаријег заната био je регистрација,
односно прибављање дозволе за рад, што ce
потврђивало „жутом картом“. Жуте карте издаване су на
одређено време а продужавале се уз лекарско уверење.
Замоскворечје - један од највећих делова старе Москве, јужно
од Кремља на супротној, десној обали реке Москве,
преко пута високих брда на ушћу река Неглине и Јаузе.
Први пут ce помиње y летопису 1365. Од краја XVIII века
Замоскворечје постаје трговачко насеље. Ту je рођен
истакнути драмски писац A. Н. Островски (1823-1886).
Многе његове драме посвећене су Москви, а у већини
њих ликови су становници Замоскворечја. (Види такође:
Ординка, Велика и Мала, као и Црква Свих жалосних
радости у појмовнику уз роман Жандар пик / Посебни
задаци, нету књигу Авантура Ераста Фандорина.)
збитењ - врућа медовина са зачинима. Продаваца збитења било
je нарочито много у зимско доба - њиме су се грејали
кочијаши који су чекали путнике.
Збогом, Калмикињо драга... (итд.) - цитат из Пушкинове песме
Калмикињи (Калмычке), стихови 1; 6-8: „Прощай,
любезная калмычка! / ... Твои глаза конечно узки, / И

299
 плосок нос, и лоб широк, / Ты не лепечешь по-
французски...“
Знам ја да Парнија нежно сад перо није неизбежно - цитат из
Пушкиновог Евгенија Оњегина (III глава, XXIX): „Я знаю,
нежного Парни / перо не в моде в наши дни.“
золотник - стара руска мера за тежину, 4,24 g. Золотник je 1/96
фунте, а сам се дели још на 96 до.ъа (1 доља - 44,43 mg).
В. пуд.
Иван Велики - Звонара Ивана Великог у московском Кремљу
изграђена je 1600. године и названа по имену мале цркве
Св. Јована Лествичника. Снабдевена je са 34 звона и
висока je, без крста, близу 85, а са крстом готово 100
метара. Звонара припада трима кремаљским
храмовима Успенском (1479), Благовештенском (1489),
Архангелском (1883) и, заједно с њима, чини познату
архитектонску целину која симболизује московски
Кремљ.
имам Шамил (1799-1871) - трећи по реду имам Дагестана и
Чеченије (1834-1859), вођа севернокавкаских горштака у
борби против руске доминације и локалних кнежева,
лојалних Русији. После 25-годишњег рата предао ce
руској војсци. Амнестиран од цара Александра II, добио
je право да ce, заједно с породицом, насели у Калуги, где
je и живео до 1870. Умро je на путу за Меку, у Медини.
империјал - златан руски новац тежине 2 золотника и 69,36
доље (в. золотник), односно 12,9039 грама. Империјал je
кован између 1755. и 1817, а затим сваке године у мањим
количинама од 1886. Номинална вредност била му je 10
рубаља, а после 1897 -15 рубаља у злату. Мењао се по
курсу од 40 франака у злату.
Јаушки двор (Яузский монетный двор) - стара московска
ковница новца.
јефимок - в. јоахимсталир.

300
јоахимсталир - талир (Thaler), ковани новац познат широм
Средње и Западне Европе, а потиче од сребрног новца
који су први исковали грофови Шлик у Јоахимсталу. С
временом, назив талир проширио се на сав европски
сребрни новац који je тежио више од 15 грама. Русија
дуго није ковала сопствени сребрни новац, па je
европски талир до половине XVIII века и тамо био у
оптицају; називом јефимок с белегом означавали су се
талири на које je, по наређењу цара Алексеја
Михајловича, утиснут жиг са руским грбом и ознаком
године: „1655“.
Казбек - в. Нада мном Казбек.
ката - папирна новчаница номиналне вредности од 100 рубаља,
с ликом царице Катарине (в.).
Катарина, Катарина II Велика (1729-1796) -руска царица од 1762.
Као пруска принцеза из немачке владарске куће Анхалт-
Цербст, удала се 1745. за Петра III Романова, а после
његове мистериозне смрти (1762) преузела руски трон.
За време њене дуге владавине, која je протекла у знаку
просвећеног апсолутизма, Русија je постала водећа
велесила у црноморском басену и на истоку Европе.
кипа - округла Капица, капче; религиозни Јевреји стављају je
на главу при уласку у синагогу и за време сваке молитве.
Могла je да се носи и у свакодневном животу као знак
верске припадности, мада je указом од 1848. ношење
кипа у Русији било забрањено ван подручја сталног
боравишта и рада дозвољеног Јеврејима. (Види такође:
границе дозвољеног сталног боравишта и рада
Јеврејима у Русији (черта оседлости) у појмовнику уз
роман Државни саветник, седму књигу Аванту -ра
Ераста Фандорина.)
кисељ - воћни напитак припремљен од кромпировог брашна и
цеђеног воћа (вишња, јабука, рибизла - црна и црвена,

301
 итд.); у кисељ ce додаје лимунов сок или кора, понекад и
каранфилић; служи се с млеком.
Китајгородски бедем - бедем чији су делови у XIX веку још
знатним делом били очувани. Опасивао je тзв.
„средишњи“ (китај на татарском значи средњи) град,
Китајгород, главну трговачку четврт Москве. Китајгород
je први, дрвени бедем добио још у XVI веку, а у XVII и
зидани. У овој четврти налазили су се бојарски дворови,
подворја страних посланстава, гостионице и сва
велетрговина. Црвени трг био je део Китајгорода.
Колико ли открића бајних - цитат, први стих песме А. С.
Пушкина Колика ли открића бајних... (О сколько нам
открытий чудных...).
копејка - ковани новчић, стоти део рубље. На наличју je имала
утиснут лик Св. Ђорђа с кошьем (копье = кошье), одакле
потиче њен назив.
корито - в. распукло корито.
кунак - код кавкаских, горштачких народа човек везан с
одређеном особом обавезом узајамног пријатељства,
заштите, гостопримства; у ширем значењу - ортак, друг,
пријатељ.
крепосни - феудално зависан сељак, који je био везан за
властеоску земљу. Категорија крепосних je у
централним губернијама Русије укинута манифестом
Александра II 1861.
Кузњецки мост - и данас једна од елитних трговачких улица
Москве. Назив јој je историјски: преко реке Неглине (у
говорном језику Неглинке) од краја XV века била je
ковачка и коњушарска махала, а мост преко реке
Неглине звао се Кузњецки (= ковачки). Половином XVIII
века подигнут je камени мост широк 12 и дугачак 120 т,
на којем су изграђене трговине, углавном стране -
француске. Првих деценија XIX века река Неглина je

302
 цевима спроведена под земљу, мост je делом срушен,
делом насут, а трасирана je улица која се зове по
некадашњем мосту.
Лабудица - в. царева кћи Лабудица.
Ландштајнерова метода - има се у виду откриће крвних трупа
код човека, које je 1900. године начинио аустријски
научник Карл Ландштајнер (Karl Landsteiner, 1868-1943),
добитник Нобелове награде 1930.
лапсердак - суртук (в.) дугих скутова, традиционална горња
одећа религиозних Јевреја.
„лихач“ - в. „вањка“.
Љути челик... - у реченици „Љути челик продавали, злато, сребро
куповали а сада смо наумили далеко се упутили“ цитат
из Пушкинове Бајке о цару Салтану (Сказка о царе
Салтане): „Торговали мы булатом / Чистым серебром и
златом, / И теперь нам вышел срок...“
Малорусија - стари назив за Украјину, који je у оптицај ушао у
XVII веку, мацес (јидиш, од хебр. мацот) - хлебови
испечени без квасца, искључиво од нарочитог брашна и
воде, који се једу за Пасху, као симбол страдања Јевреја
за време робовања у Египту и њихове журбе приликом
изласка из те земље (в. II Мојс. XII).
мешуге - (јидиш, од хебр. мешуга) - луд, налуд, лудост.
Нада мном Казбек. Сåм сам на врху... - алузија на први стих
Пушкинове песме Кавказ: „Кавказ подо мною. Один в
вышине..."
нукер (од монголског друг, пратилац) - чланови дружине у
служби монголских феудалаца. У ратно доба нукери су
били пре свега војници, а у миру - стража, „момци“.
Израз je карактеристичан за народе Предње и Средње
Азије и значи - слуга.

303
пајеси (јидиш, од хебр. пеот = углови, крајеви) - праменови косе
на слепоочницима, које ортодоксни Јевреји пуштају
читавог живота, извршавајући тако библијску заповест:
„Не стрижите косе своје у круг“ (III Мојс. XIX, 27); због
своје дужине најчешће се колмују.
папаха - висока шубара у облику обрнутог конуса, најчешће од
нешишане овчије коже или астрагана, са чојаним
данцетом; део мушке ношње многих кавкаских народа,
одакле je примљена као део униформе најпре козачке
војске.
Парни - в. Знам ја да Парнија нежно сад перо...
петруша - папирна новчаница од 500 рубаља, с ликом Петра
Великог.
Питер - популаран назив за Санкт Петербург, односно
Петроград. Није нестајао из говорног језика ни док се
град званично звао Лењинград.
плави мундири - плаве мундире носили су жандарми, који су, за
разлику од полицајаца, припадали политичкој полицији.
(Детаљније о томе в. под плави мундир у појмовнику уз
роман Декоратер / Посебни задаци, шесту књигу
Авантура Ераста Фандорина.)
подјовка - кратак кафтан с копчањем на кукице са стране ка
рамену, с фалтама у струку, понекад без рукава, који се
облачно испод горњег кафтана. Подјовка je била широко
распрострањена како у сељачком тако и у градском
свакодневном животу у другој половини XIX века; била
je показатељ или народњачких или словенофилских
расположења њеног власника. Левин код Л. Толстоја
(Ана Карењина) носи сукнену подјовку:, Девин je навукао
велике чизме и први пут не бунду, него сукнену
подјовку.“
поц (јидиш) - наметљивац.

304
Првопрестона, првопрестони (град) - епитет који je
функционисао и као метонимични назив за Москву;
Москва je од XII в. престоница Московске Русије
(„Московије"). Почетком XVIII в. Петар Велики je
престоницу Империје преселио у новоподигнути Санкт
Петербург. Петров град, „прозор у Европу“ остао je
престоница Русије током целог XVIII и XIX века - све до
1918. Зато се све то време за Петербург говорило „нова
престоница", а за Москву „стара", или - „првопрестони
град".
предбунске копејке (предбунташные копейки) - монете урађене
пре Бакарне буне (1662); од средине XVII века у Русији су
почели да израђују бакарне монете, што je за оно време
била новина. Пре тога паре су биле сребрне. За време
владавине цара Алексеја Михајловича (1645— 1676), у
условима тешког рата с Пољском (1654-1667) и
Шведском (1656-1667), била je спроведена новчана
реформа: према царском указу, бакарне паре биле су у
вредности изједначене са сребрним парама. То je довело
до појаве велике количине фалсификованих бакарних
монета, које су постепено изгубиле вредност. Једна
сребрна рубља, на пример, коштала je 12 до 15 рубаља од
бакра. Настала je невиђена скупоћа, незадовољство
народа и окрутно гушење Бакарне буне. Следеће године
одустало су од бакарних пара и вратило се на сребрне. У
руској историографији, XVII век je, због низа народних
буна, назван Бунски век (Бунташный век).
пријатељи степа - перифрастични назив за Калмике, алузија на
Пушкинову песму Споменик (Памятник), где се каже
„...пријатељ степа Калмик" („...друг степей калмык").
пристав - чиновник на надзорној, контролној дужности (у
полицији, судству, финансијама).
Простре се бездан звезда пун - цитат, 5. стих песме М. В.
Ломоносова Вечерње размишљање о Божјој величини
поводом велике северне светлости (Вечернее

305
 размышление о Божием величестве при случае великого
северного сияния): „...Открылась бездна звезд полна..."
пуд - руска мера за тежину = 16,38 kg. Пуд се састоји од 40 фунти
(1 фунта = 0,41 kg), фунта од 32 лота (1 лот = 12,72 g), лот
од 3 золотника (1 золотник = 4,24 g), а золотник од 96
доља (1 доља - 44,43 mg).
распукло корито - реченица „Сад кад je пред њим распукло
корито...“ алузија на Пушкинову Бајку о рибару и рибици
(Сказка о рыбаке и рыбке): „...А пред ней разбитое
корыто...", што се у руском језику развило у пословицу
„остаться у разбитого корыта" у значењу „остати
празних руку".
рубашка - руска традиционална мушка кошуља која се копча
најчешће преко леве стране груди и уз врат.
Сад врати, свирепа, тај свети залог љубави ми младе („Верни,
жестокая, молю, младой любви залог") - псеудоцитат:
стих je за потребе карактеристичног изражавања свог
јунака Окца сковао сам аутор.
Свим узрастима љубав влада - стих из Пушкиновог Евгенија
Оњегина „Любви все возрасты покорны" (VIII глава,
XXIX).
Серебреники - назив за источни део центра Москве (на десној
обали реке Јаузе), који je био у употреби од XVII до XIX
века. Назив потиче од сребрарске махале, настале
крајем XVII века, коју су насељавале занатлије упослене
у ковници новца на Јаузи (в. Јаушки двор).
Симеон Александрович - као историјски прототип за овај лик
послужио je велики кнез Сергеј Александрович (1857-
1905), син императора Александра II, од 1896. дивизијски
генерал. Био je учесник руско-турског рата 1877-1878,
московски генерал-губернатор (1891-1905), а од 1896.
командант Московског војног округа. Убио га je бомбом,

306
 почетком 1905, године терориста Иван Платонович
Каљајев (1877-1905), који je за свој злочин обешен.
Сретенка - московска улица између тргова Сретенске капије и
Сухаревског трга (в. под Сухаревка). Назив потиче од
Сретенског манастира у оближњој улици Велика
Лубјанка. Улица Сретенка настала je средином XVI в. дуж
пута који je повезивао Москву са Тројице-Сергијевим
манастиром и северним руским градовима.
суртук - струкирана мушка одећа са скутовима до колена, с
крагном и копчањем по целој дужини. Прво ce појавио y
Енглеској. За суртук ce y Русији знало још од прве
половине XVIII века, али попели су га носити на преласку
из XVIII у XIX век, истовремено с фраком. Облик рукава,
крагна, као и дужина скутова суртука, мењали су се у
зависности од моде. У двадесетим годинама XIX века
појавила су се одређена правила, која су се мешала с
времена на време, и односила се на погодност суртука
за различите прилике. Почетком XIX века, када je фрак
сматран за званичну мундирску одећу, у посете се ишло
у суртуцима. Године 1855. издата je наредба којом се
фрак замењује за полукафтан. Уведена je и обавеза да
чиновници свих установи у Русији имају дворедан
суртук са шест копчи. Дугмад мундирског суртука
морала je да има ознаке установе и губерније у којој je
служио чиновник. Уз мундирски суртук требало je имати
панталоне од чоје исте боје, капу и беле антилопске
рукавице. Једини дозвољен орден на суртуку био je
Орден Св. Ђорђа Победоносца (в.) свих степена, као и
ознаке академских установа. У другој половини XIX века
суртук полако уступа место сакоу (P. М. Кирсанова,
Костюм в русской художественной культуре XVIII -
первой половины XIX веков, М., Большая российская
энциклопедия, 1995).
Сухаревка (Сухаревский рынок = Сухаревска пијаца) - московска
пијаца која се налазила на Великом Сухаревском тргу.

307
 Настала je крајем XVIII в. као место трговине
прехрамбеном робом. Овде се током времена попело
трговати сликама, скулптурама, предметима
примењене уметности, a крајем XIX в. сам Сухаревски
трг и околне улице чинили су средиште антикварне
трговине. Од првих година совјетске власти прерасла je
у бувљу пијацу, 1925. пресељена у затворен простор, а
1930. затворена.
Табела рангова (Табель о рангах) - општи државни шематизам
Русије који je био на снази до 1917. године. Пошто je
Русија 1721. године проглашена империјом, цар Петар
Велики саставио je и прогласио, 1722. године, Табелу
рангова, којом je регулисао хијерархијску пирамиду у
новој државној организацији. Све државне службенике -
грађанске, дворске и војне - систематизовао je у 14 класа
односно чиновних и платних разреда, одредивши им
официрска звања. За време Петра Великог и касније,
велики број нижих државних службеника није био
разврстан према Табели рангова. Већ сам „улазак“ у
Табелу, макар и у најнижем звању, а затим кретање по
њеној лествици навише, значио je стицање низа
привилегија, попев од државног стана, огрева, кочије,
послуге и других погодности, па до личног, па и
наследног племства. Табела се од Петрова времена више
пута мењала пратећи структурне промене пре свега у
војсци; готово првобитан облик задржала je хијерархија
дворских и грађанских звања. (Табела са називима
чинова објављена je уз роман Азазел у овој серији.)
тужурка (од франц, toujours = стално, увек) - домаћа или
званична јакна која се копча до саме крагне. Тужурке су
од шездесетих година XIX века носили студенти и
официри. Неформална тужурка сматрала се одећом
припадника демократских кругова.
Фор / Франсоа-Феликс Фор (François-Félix Faure, 1841-1899) -
француски политичар, од 1895. председник републике.

308
фртаљка - папирна новчаница од 25 рубаља.
Хамовники - део ширег центра Москве. Назив je везан за
холандску реч ham (= кошуља, рубље); овде су живели
ткачи, који су правили различите врсте рубаља.
Хитровка (Хитрое рынок = Хитрова пијаца) - у XIX и на почетку
XX века једно од најозлоглашенијих места старе Москве.
Била je у источном делу централне зоне, између
некадашњег булевара Белог града (касније Јауски) и
улице Сољанка. Пијаца je име добила по генерал-мајору
Николају Захаровичу Хитрово (1779-1826), зато што je
настала на једноме од плацева које je генерал поседовао
у том делу града. Од шездесетих година XIX века трг je
прерастао у пијацу радне снаге: ту су се дуги низ година
најмили сезонски радници. У околним улицама и
сокацима од тада су почела да ничу преноћишта и
свратишта, крчме и чајџинице, где су уточиште
налазили људи с московског друштвеног дна и из
криминалног подземља. Према полису из 1911, у
хитровским свратиштима живело je 5,5 хиљада
становника, а, зависно од године, знало их je бити и
двоструко више. Хитровка je ликвидирана 1923, а
тридесетих година XX века на месту саме пијаце
подигнута je школа.
царева кћи Лабудица кнезу Гвидону... - јунаци Пушкинове Бајке
о цару Салтану.
черкеска - руски назив за сукнену мушку доламу коју су, као део
традиционалне ношње, користили многи кавкаски
народи; од ових народа примили су je терски и кубански
козаци. Черкеска се не копча, везу-je се око струка
танким појасом, сеже до испод колена, a кроји се у струк
и има широке дугачке рукаве. Са леве и десне стране
груди нашивају се, као нарочита џепови, фишеклије за
пушчану муницију.

309
чувјак (чувјаци) - меке кожне папуче, па и чизме са сарама, али
без пете, у кавкаских народа.
џан (на персијском душа) - код кавкаских и закавкаских народа,
употребљено уз име, има хипокористичко значење.
џигит (од турског млад) - на Кавказу, коњаник-ратник којег,
поред јунаштва, краси још необична јахачка вештина
(нпр., џигит je кадар да стоји на седлу док je коњ у галопу
и да истовремено пуца из пушке...) и вештина владања
различитим врстама оружја.
шлемазл (јидиш) - баксуз, трапавко, шепртља, онај ко нема
среће ни у чему.

310
 НА КОРИЦАМА

Насловна страна
П. Г. Богомолов, Књиге, 1737.
Фотоапарат фирме Кодак, један од првих модела.

Прва клапна
Горе: План Москве, 1913. Ужи центар. Заокружена je Хитровка.
Доле: Хитровка. Фотографија с краја XIX века.

Полеђина прве клапне и насловне стране

Горе: Медаља направљена поводом педесетогодишњице
оснивања Московске примењене Академије
комерцијалних наука (Московская практическая
Академия коммерческих наук) - П. Г. Алексејев, бакар,
пречника 55mm. Медаља направљена поводом
стогодишњице оснивања Голицинске болнице у Москви
- П. Г. Студницки, бакар, пречника 67mm. Болницу je
основао и средства за изградњу (у периоду 1796-1807)
обезбедио кнез Д. М. Голицин (1721-1793), на територији
некадашњег имања барона Г. А. Строганова. Болница
ради и данас у истим зградама - Калушка улица у
Москви, под именем Прва градска болница.
Доле: Комерцијална висока школа отворена je 1835. поред
Калушког трга. Данас се у овој згради налази Геодетски

311
 факултет. Фотографија с краја XIX века. Голицинска
болница. Фотографија с краја XIX века.

Полеђина задње стране и друге клапне

Горе: Медаља направљена поводом отварања Музеја лепих
уметности „Цар Александар Трећи“, данас Музеј лепих
уметности „А. С. Пушкин", у Москви; грађен je у периоду
1898-1912. Оснивач музеја je професор Московског
универзитета Иван В. Цветајев (отац песникиње Марине
Цветајеве). - А. Жакар према моделу Г. И. Малишева,
бакар, пречника 67mm.
Доле: Павел М. Третјаков (1832-1898) један од оснивача
Московске трговачке банке, мецена, колекционар; с
њим je супруга Вера, рођена Мамонтова. Фотографија с
краја XIX века. Третјаков je, 1892, граду Москви поклонно
своју збирку руских икона (XI-XVIII в.), слика, скулптура
и графике (XVIII-XIX в.). Од 15. августа 1893. та збирка
доступна je публици - у Галерији Павла иСергеја
Михајловича Третјакова; из ње je израсла Третјаковска
галерија, данас један од најбогатијих музеја света.
Аутомобил патент мотор ваген Карла Бенца, први ауто
произвођен за продају.

Друга клапна
Горе: Јубиларни албум издат поводом двадесетпетогодишнице
штампарије Брза штампа А. А. Левинсона (Товарищество
скоропечатни А. А. Левинсона). Крајем марта 1881.
године у Рахмановском сокаку била je отворена мала
штампарија са само једним погоном. Током наредних
двадесет пет година она je прерасла у највећу
штампарију у ондашњој Русији, са неколико стотина
запослених. Тим поводом уприличена je свечаност у
управо завршеној згради штампарије, у Трјохпрудном

312
 сокаку, изграђеној према пројекту чувеног архитекте Ф.
О. Шехтеља (1859-1926), аутора пројекта зграде
Московског художественог театра (1902). На свечаности
се нашла „цела Москва“ - градска администрација,
угледни штампари, писци, глумци... Данас je то
Шеснаеста штампарија (разврставају се према
бројевима).
Доле: Споменик гренадиримајунацима Плевне, подигнут у
Москви поводом десетогодишњице окончања
рускотурског рата 1876-1878. (в. Турски галоши, други
роман у библиотеци Авантуре Ераста Фандорина).

Задња страна
Мушке ципеле фирме Скороход, основане 1882. у Санкт
Петербургу. Кожа, шевро; почетак XX века. Фирма je
опстала до данас под истим називом.

313
 БОРИС АКУЊИН
ЉУБАВНИЦА СМРТИ

Издавач
Информатика а.д.
Београд, Јеврејска 32

За издавача
Олга Кирилова
Лектор и коректор
Грозда Пејчић

Ликовни уредник
Олга Кирилова

Дизајн корица и прелом

Бранко Гаврић — Total design

Штампа
Графички атеље Богдановић

Тираж
2000

314
315
316
317
318