Knjiga o Proti Dejanu Dejanovicu

Наш прота
Крстоносни Протојереј Дејан Дејановић
Са благословом
Његове Светости Архиепископа пећког,
Митрополита београдско-карловачког и
Патријарха српског Господина Иринеја
Наш прота: Крстоносни Протојереј Дејан Дејановић
Издавач
Архиепископија београдско карловачка
Црква Светог великомученика Трифуна – Топчидерско гробље
Уредник
протопрезвитер Василије Војводић
За издавача
протопрезвитер Василије Војводић
Техничка припрема за штампу
Иван Јовановић
Корице
Владислав Филиповић
Око књиге се трудили
протопрезвитер Василије Војводић, Зорица Ковачев,
† Душан Дејановић, Никола Дејановић, Владимир Руљевић,
Владан Симеуновић, Жарко Петковић, Милош Рајзнер,
др Александар Совтић
Штампа
Донат граф
Тираж
2000
НАШ ПРОТА
Крстоносни протојереј
Дејан Дејановић
Београд, 2019.
Коришћени извори:
За текстове
Емисије са радија Слово љубве,
радија Југославија, ТВ Студио Б „Духовници“
и „Мој Београд“, приватне архиве породице Лукић
као и из књига Духовни разговори
За фотографије
приватне архиве породица Дејановић, Руљевић,
Војводић, Радуловић и других Кампсађана
Књига је штампана уз помоћ Министарства правде

– Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама.
CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
271.2-475.5
271.222(497.11)-726.3:929 Дејановић Д.
ДЕЈАНОВИЋ, Дејан, 1930-2016
Наш крстоносни протојереј Дејан Дејановић / [уредник Василије
Војводић]. - Београд : Црква Светог великомученика Трифуна -
Топчидерско гробље, 2019 (Београд : Донат граф).
- 384 стр. : илустр. ; 21 cm
Тираж 2.000. - Стр. 349-350: Уместо поговора / Василије Војводић.
- Напомене уз текст. - Садржи и: Живот проте Дејана / Душан
Дејановић. Кампсађани о проти Дејану.
ISBN 978-86-901592-0-8
а) Дејановић, Дејан (1930-2016) -- Биографије
COBISS.SR-ID 282403340
Садржај
Ипођакон Андреј Тарасјев: O ЉУБАВИ ................................... 7

Душан Дејановић: ЖИВОТ ПРОТЕ ДЕЈАНА .......................... 9
Детињство и младост ................................................................ 9
Избеглиштво и школовање у Београду; Рускa црквa ................. 11
Служба у Славонији (1956–1964) .......................................... 16
Мркоњић Град (1964–1986) ........................................................... 20
Повратак у Београд. Кампсада (1986–2016) .............................. 27
Последњи дани и упокојење проте Дејана ............................... 36
НЕДЕЉНЕ И ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ ПРОТЕ ДЕЈАНА ....... 39
Прва недеља по Духовима. Недеља Свих светих .................... 39
Друга недеља по Духовима ................................................... 44
Трећа недеља по Духовима ................................................... 47
Четврта недеља по Духовима ............................................... 50
Пета недеља по Духовима ..................................................... 52
Шеста недеља по Духовима................................................... 55
Седма недеља по Духовима................................................... 58
Осма недеља по Духовима..................................................... 61
Девета недеља по Духовима .................................................. 64
Десета недеља по Духовима .................................................. 67
Једанаеста недеља по Духовима ........................................... 70
Дванаеста недеља по Духовима ............................................ 72
Тринаеста недеља по Духовима ........................................... 76
Четрнаеста недеља по Духовима ......................................... 79
Петнаеста недеља по Духовима ........................................... 81
Шеснаеста недеља по Духовима........................................... 84
Седамнаеста недеља по Духовима ....................................... 88
Осамнаеста недеља по Духовима ......................................... 90
Деветнаеста недеља по Духовима ........................................ 93
Двадесета недеља по Духовима ............................................ 96
Двадесет прва недеља по Духовима .................................... 99
Двадесет друга недеља по Духовима........................................ 101
Двадесет трећа недеља по Духовима ....................................... 105
6 Наш прота – Крстоносни Протојереј Дејан Дејановић
Двадесет четврта недеља по Духовима ........................................ 108

Двадесет пета недеља по Духовима .............................................. 112
Двадесет шеста недеља по Духовима............................................ 116
Двадесет седма недеља по Духовима ............................................ 119
Двадесет осма недеља по Духовима .............................................. 122
Двадесет девета недеља по Духовима ........................................... 122
Тридесета недеља по Духовима ...................................................... 125
Тридесет и прва недеља по Духовима .......................................... 125
Недеља Закхеја..................................................................................... 125
Недеља митара и фарисеја ............................................................... 128
Недеља о блудном сину .................................................................... 132
Недеља месопусна .............................................................................. 136
Недеља сиропусна .............................................................................. 143
Часни пост. Недеља прва, Чиста. Недеља православља .......... 147
Часни пост. Недеља друга, Пачиста .............................................. 151
Часни пост. Недеља трећа, Крстопоклона .................................. 155
Часни пост. Недеља четврта, Средопосна ................................... 157
Часни пост. Недеља пета, Глувна ................................................... 160
Часни пост. Недеља шеста,
Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети ............... 163
Васкрс. Васкрсни понедељак
– понедељак Светле Седмице ....................................................... 167
Друга недеља по Васкрсу, Томина недеља ................................... 171
Трећа недеља по Васкрсу, Недеља мироносица ........................ 173
Четврта недеља по Васкрсу, Недеља Раслабљеног .................... 177
Пета недеља по Васкрсу, Недеља Самарјанке ............................ 180
Шеста недеља, Недеља Слепог ........................................................ 183
Седма недеља, Недеља светих отаца
Првог васељенског сабора .............................................................. 187
Недеља Педесетнице. Силазак Светог Духа на апостоле,
Духови (Тројице) ............................................................................. 190
ПОУКЕ И СВЕДОЧЕЊА ПРОТЕ ДЕЈАНА ............................. 195
КАМПСАЂАНИ О ПРОТИ ДЕЈАНУ ................................. 297
Протојереј Василије Војводић: УМЕСТО ПОГОВОРА ......... 349
ФОТО АЛБУМ ......................................................................... 352
O љубави
Драга у Христу браћо и сестре,

Пред вама је необична књига. Књига о хришћанској љу-
бави, о љубави пастира према духовној деци, о љубави пат-
ника према сличним страдалницима, о узвраћеној љубави
тих утешених, књига о љубави према Господу и Цркви Ње-
говој, љубави према Истини, о љубави према Мајци Српској
Православној Цркви, о љубави према Божијим угодницима,
о љубави према духовним Учитељима, о љубави према са-
браћи и ученицима његовим – наследницима на њиви Го-
сподњој, о љубави према туђој деци као према својој, о љу-
бави према богослужењима и проповедању речи Божије, о
љубави према свим људима.
То је књига о животу протојереја-ставрофора, оца Дејана
Дејановића, који је био свештенослужитељ СПЦ у Славони-
ји, Босни и Србији. То је књига о његовом животном путу, и
крстоносном и спасоносном и у Христу Господу радосном. То
је књига о Протином пастирском ширењу Истине Божије, и
то је књига-сведочанство љубави према том пастиру.
Нека ова књига буде скромни допринос успомени на
проту Дејана.
Ипођакон Андреј Тарасјев
Живот проте Дејана
Детињство и младост
У Босанском Петровцу 4. априла 1930. године, као друго
дете Душана и Даре, родио се Дејан Дејановић. Прe Деја-
на они су 1926. године добили кћер Велинку. Породица оца
Дејана доселила се у те крајеве Босне из Лике, а порекло су
вукли, по породичној традицији, из Јужне Србије, Скопске
Црне Горе. О националној утемељености породице Дејано-
вић сведочи и њихово уверење да вуку порекло од истоиме-
них српских средњевековних властелина.
Дејанов отац Душан био је угледан трговац у Босан-
ском Петровцу и поседовао је радњу са радницима и по-
моћницима. Некада се иметак стицао или наслеђивањем
или вредним и упорним радом. Код Душана је било обоје
у питању. Наиме, његов отац Станиша, сиромашни дрво-
сеча из Лике, почетком века, у потрази за бољим животом
и зарадом, одлази у Америку. У Америци, напорно радећи,
стиче известан иметак. Иако је желео да и породицу поведе
тамо, ипак се враћа у домовину. Враћа се у жељи да брани
Отечество, када је било најтеже, 1914. године. Станиша као
добровољац пролази сву Голготу српског народа у Великом
рату. Прота Дејан је често причао и причу о сусрету ђеда
Станише и његовог оца Душана по повратку ђеда из Амери-
ке. Како је ђед питао родбину: „Ко је онај клапац (дечак)?“,
а они одговарали: „Па то ти је син“. А Душану тад рекоше
да приђе и упозна се са оцем. Како необичан сусрет између
оца и сина!
По завршетку рата, са капиталом стеченим у Америци,

Станиша отвара трговину. Син Душан наслеђује и умешно
води трговину. Прота Дејан се радо сећао безбрижног де-
тињства, мајчине и сестрине љубави, сталоженог и строгог
оца, као и ђеда Станише и његових прича из Америке. Ђе-
дове приче деца су слушала „отворених уста“, са посебном
знатижељом. Заједно са сестром, Дејан је често помагао оцу
у радњи.
У породици Дејановић гајило се српско, родољубиво и
хришћанско васпитање. Јуначка епска поезија, родољубиве
приче из рата, љубав према Краљу и Отаџбини обележавали
су узрастање проте Дејана. Када се десило трагично убиство
краља Александра у Марсеју, Протин отац Душан је отишао
у Сплит да дочека и поклони се одру вољеног Краља. Није
ни слутио да је управо тај догађај увертира трагедије која ће
неколико година касније задесити српски народ, па тако и
његову породицу.
Завршивши основну школу у Босанском Петровцу, по
жељи оца, Дејан одлази у Бања Луку да настави школовање
где уписује гимназију. Али, то не потраја дуго. Ту га затиче
почетак Другог светског рата и огромног страдања српског
народа у Босанској Крајини. У тим крајевима је завладала
злочиначка Независна Држава Хрватска и сви знамо какве
је последице то оставило по судбину српског народа. Деја-
нов отац, а затим и он са мајком и сестром бежећи испред
усташког ножа, јула 1941. год. долазе прво у Земун, а затим
пешке прелазе преко моста у Београд. Пристижу као прави
сиромаси, јер су морали напустити сво имање и доћи само
са оним што су могли понети у рукама.
ЖИВОТ ПРОТЕ ДЕЈАНА 11
Избеглиштво и школовање у Београду; Рускa црквa

Долазак у окупирани Београд пружио је породици ка-
кво-такво олакшање. Наиме, Београђани су дочекали без-
бројне избеглице са братском љубављу и солидарношћу.
Породице избеглих Срба никада неће заборавити пажњу
коју им је посветила влада Милана Недића, пружену помоћ
у тешким условима окупације. Породица Дејановић се по
доласку у Београд доста селила. Прво су живели код рођака,
а затим, променивши неколико адреса, прелазе у стан у
Цвијићевој улици, где су се најдуже задржали. Отац Душан
је заједно са кумом једно време држао гостионицу „Лира“ у
центру града. Гостионица је била позната по томе што су се
у њој током окупације окупљали избегли Срби из Босне и
Херцеговине и Хрватске.
И тада, у том, ратном вихору, десила се можда и најва-
жнија ствар у дотадашњем Дејановом животу. Њихов ком-
шија у Цвијићевој улици г. Виктор Харитонович Шчерба-
ков, хоровођа у цркви Св. Марка, приметивши кротког и
побожног дечака, одводи Дејана на Прашчалну недељу 1944.
год. у цркву Свете Тројице на Ташмајдану, у Руску цркву.
Ту га он препоручи за прислужника у олтару и за младог
Дејана се отварио свет руских богослужења, дубоке вере и
љубави тих дивних људи окупљених у овој Светињи.
Дејан се нашао у посебној духовној средини, која није мо-
гла да не остави трага на његовој младој души, жељној Го-
спода. Још увек је ова Црква била центар Руске Заграничне
Цркве (РЗЦ), са великим духовником на челу, митрополитом
Анастасијем Грибановским. Било је ту и других архијереја, као
што су Тихон Берлински, Василије Бечки, Антоније из оку-
пираних делова Русије, затим учених богослова и вероучите-
ља, међу њима прота Јован Сокаљ, старешина храма и нека-
дашњи професор, игуман Аверкије Таушев, потоњи Епископ
у Америци, прота Владислав Некљудов, вероучитељ у ру-
ској гимназији у Београду, јеромонах Антоније Бартошевич,
потоњи архиепископ женевски и западно-европски, затим

прота Сергије Ноаров, вероучитељ Руског девојачког инсти-
тута у Кикинди, као и многи други.
Посебан благослов за младог Дејана било је познанство
са породицом Тарасјев, протом Виталијем свештеником и
потоњим старешином Руске цркве, матушком Људмилом,
протиницом која је Дејана прихватила као своје дете. Са
њиховим синовима Василијем и посебно Андрејем, Прота
је остварио пријатељство за читав живот. Василије је, по-
ставши свештеник, наследио оца као старешина Руске цр-
кве, док је Андреј постао надалеко познат и омиљен про-
фесор Филолошког факултета у Београду. То пријатељство,
а касније и кумство, трајало је више од седамдесет година.
Помињући Руску цркву и све људе око ње, желели смо
да напоменемо колики је утицај то оставило на проту Де-
јана, који није бледео до краја његовог живота. Већ тада он
је почео да учи црквенословенски и руски језик. Врло брзо он
почиње на руском да чита руску литературу, како теолошку,
тако и књижевне класике. Присне молитве, диван хор, бројни
свештеници, ђакони и чтечеви, то препознатљиво руско
свечано богослужење, прота Дејан је искрено заволео. Може
се рећи да је Руска црква постала други дом Дејанов. Ту међу
прислужницима је стекао и драге пријатеље са којима се
дружио и посећивао до краја живота: Нинка Вучовића,
потоњег архимандрита Силвестра, дугогодишњег пароха
берлинског, као и Ђорђа Јанковића „Дорћолца“, касније ар-
химандрита Виктора, клирика РЗЦ, на служби у Манастиру
Свете Тројице у Мајамију, САД.
Током окупације Дејан је ишао у Осму, а затим у Трећу
мушку гимназију на Цветном тргу. Ратне године породица
је провела у немаштини, али у вери у Господа, као и у нади
да ће невоље проћи и да ће доћи слобода. Сећао се прота
Дејан савезничког бомбардовања, трагичног, српском наро-
ду несхватљивог догађаја. На Васкрс, 16. априла 1944. год.
кренувши кући са Литургије са својом сестром Велинком,
зачули су авионе, а потом су и пале бомбе по нашем глав-

ном граду. Сакрили су се у прво склониште да сачувају живу
главу. Исход бомбардовања је био ужасан. За неколико дана
погинуло је и рањено више хиљада људи. Што је највише
болело, град су бомбардовали „савезници“. У том трагич-
ном бомбардовању само у једном дану, у једној градској че-
тврти, страдало је неколико хиљада цивила, док ни један
окупаторски војник није био ни рањен.
Апсурдност овог догађаја нарочито се лепо може сагле-
дати кроз Протину причу о сакривању народа тих дана од
савезничког бомбардовања по рововима. Тако су се у истом
рову сакривали Срби и Немци, окупатори. Немци тражећи
заклон и спас од бомби својих непријатеља у рату, а Срби од
бомби својих савезника у рату.
Матуру су тадашњи ђаци полагали у једном воћњаку у
Миријеву, месту за које се сматрало да је безбедније од бом-
би. Како je Прота описивао, професорски столови су били по
воћњаку распоређени, па се под шљивом одговарала ма-
тематика, под крушком хемија, српски под дуњом.
Крај рата и дуго очекивана слобода за Дејана и његову
породицу је заправо био почетак њихове Голготе. Пет дана
по тзв. ослобођењу, 25. октобра, Дејановог оца Душана, хап-
се, а затим и држе заточеног недељу дана у 4. кварту на Па-
лилулској пијаци. Потом га одводе негде и стрељају. Убијен
је без икаквог разлога, суда или пресуде, као „класни не-
пријатељ“ злочиначког комунистичког режима.1 У том злом
времену, по неким подацима, настрадало je више десетина
хиљада Београђана, домаћина, трговаца, занатлија, профе-
сора, лекара – људи у најбољем стваралачком добу.2 Дејанов
1
Сâм Прота говори о овом догађају у емисији „Божић детињства мог“, еми-
тованој на Радију Слово љубве јануара 2016. године.
2
Око 60 000 људи је убијено без суђења у Србији, 3.800, по пресудама. Више
о овој теми се може наћи у књизи др Срђана Цветковића, Између српа и че-
кића, репресија у Србији између 1944–1952, Београд, Институт за савремену
историју, 2006.година.
отац имао је тада четрдесет пет година. Избегао је усташкој

и нацистичкој руци, али га стиже рука братска, партизан-
ска. Никада породица није добила званично обавештење, а
Душану се гроб не зна ни дан-данас. До краја живота прота
Дејан је осећао тугу због убиства оца.
Настају тада године туге, патње и велике материјалне не-
извесности. Велинка и Дејан се школују, за мајку, супругу
„народног непријатеља“ тешко да може бити икаквог посла.
Најизвеснији породични приход био је онај који је доносио
Дејан радећи као помоћник свештеника.
Завршивши Трећу гимназију, Прота се, већ надахнут и
напојен „слатким Православљем“ у Руској цркви, одлучује
за упис Теолошког факултета. Морамо рећи и да је мајка, из
страха, имајући у виду начин на који је отац настрадао, била
против те Дејанове одлуке. Плашила се за њега и молила га
да ако га неко пита за оца, никако не каже да је ухапшен и
убијен од комуниста, него само да каже умро је. И да не при-
ча о томе ништа више. Много су тешка и суморна времена
била. Али његова жеља за Христом, потреба, призив за све-
штеничким позивом, били су јачи од страха. У међувремену,
сестра Велинка је завршила Учитељску академију, удала се,
добила посао у Загребу и повела мајку са собом.3
Напоредо са одласцима у Руску цркву, млади Дејан одла-
зи у још једно духовно стециште своје друго „духовно гне-
здо“ – цркву Ружицу на Калемегдану. Ту су такође били
изузетне личности наше Цркве: теолози, духовници и про-
фесори. Пре свих јеромонах Андреј, касније Епископ ба-
њалучки и сремски, затим Епископи Хризостом, Висарион,
протојереји Душан Кордић, Виктор Царевски прота Душан
Иванчевић и, наравно, Протин професор а касније дугого-
дишњи пријатељ, прота Лазар Милин.
Прота је Православни богословски факултет студирао
управо у периоду када је овај факултет, иначе један од осни-
вача Универзитета у Београду, избачен са Универзитета,
3
Велинка је била учитељица. Упокојила се 15. октобра 2018. године у Београду.
или, како су то у својим актима комунистичке власти наве-

ле, „ликвидиран са Универзитета“. То је било 1952. године.
Тада сви богослови студенти остају без свих студентских
повластица (одлагања војног рока, исхране у мензама и др.).
Факултет прелази у окриље Српске Православне Цркве и
мења назив у Богословски факултет СПЦ. Како би настави-
ли студије, студенти и млади Дејан подносе молбу Савету
Факултета за дозволу уписа на факултет, односно за наста-
вак студирања.
Као студент, Дејан је показао изузетан успех, био један
од најбољих. За студентски рад о Светом Григорију Ниском
добио је и Светосавску награду. Његова Светост Патријарх
Иринеј, сетивши се заједничких студентских дана, рекао је:
„Дејан је био један од најбољих“. То су биле дивне године,
по каснијем сведочанству проте Дејана. Он је, истина, као
студент Теолошког факултета осетио све недаће, подозри-
вост, непријатељство комунистичког режима према њима и
према православним хришћанима уопште. Али, младим бо-
гословима подршку да истрају на свом путу да постану пра-
вославни свештеници давали су тада ретки, црквени људи
и хришћани. Посебну љубав су имали од својих професора,
сјајних теолога и васпитача, који су били не само то, него и
пре свега њихови духовни очеви и покровитељи, нештеде-
мице се дајући за њих. То је прота често истицао, сећајући
се својих професора, и у тој атмосфери и том окружењу они
су се осећали безбедно и заштићено.
То су биле године младости, школовања, дружења. Поме-
нули смо већ његов однос са породицом Тарасјев, са њего-
вим верним другом и кумом Андрејем, Андрјушом како га
је Дејан од миља звао читав живот. У то време се пројави-
ла и велика љубав протина за фудбал и Црвену звезду, која га
није напуштала до краја живота. Са својим Андрјушом,
навијачем ривалског клуба Партизана, није пропуштао ни
једну утакмицу. Одласци у позориште, на предавања и на-
равно прислуживање у цркви, то је био колорит Дејанове
младости, одрастања, школовања. Безбрижни дани сирома-

штва, другарства, љубави.
Дејан у Руској цркви упознаје гимназијалку Доротеју, чија
је мајка Људмила, рођена у Русији, била део руске емигра-
ције у нашој земљи. Убрзо љубав прераста у брак и те 1956.
године њих у цркви Ружици венчава Дејанов духовни отац,
јеромонах Андреј. И тако испунивши и последњи формал-
ни услов, млади теолог Дејан био је спреман за свештенички
позив. Како је претходно већ упознао дивног Епископа сла-
вонског Емилијана који га је позвао у Епархију славонску и
како је његов пријатељ из студентских дана, већ замонашени
јеромонах Виктор („Дорћолац“), био на служби у истој епар-
хији, Дејану није било тешко да се одлучи. На Покров Пре-
свете Богородице, 14. октобра 1956. године у селу Имсовац
крај Дарувара, његово преосвештенство Епископ пакрачки
г. Емилијан, рукоположио је у чин презвитера младог бого-
слова Дејана Дејановића. И то је почетак дуге и плодоносне
свештеничке службе нашег проте.
Служба у Славонији (1956–1964)

Прота Дејан је осам година службовао у Славонији у те-
шком времену за Цркву и свештенике. Свештеници су пози-
вани на одговорност за најмањи пропуст. О. Дејан и Дороте-
ја су јако сиромашно живели. Хвала Богу, имали су кров над
главом, али су живели без кревета и другог основног покућ-
ства, у кући са земљаним подом. Одећу и обућу свештеници
и њихове породице су тада најчешће добијали од Црвеног
крста. У таквим условима, о. Дејану и Доротеји се 1956. го-
дине рађа прво дете Оливера, која нажалост умире са непу-
них годину дана, можда и због оваквих тешких прилика.
У Славонији се о. Дејан упознао са тада младим бого-
словом, а сада протојерејем ставрофором Жарком Ускоко-
вићем.4 Почело је њихово интензивно дружење. Као млади
4
Протојереј ставрофор Жарко Ускоковић (рођен 15. јануара 1934. године),
клирик Славонске епархије у пензији, сада причислен Цркви Светог Трифуна
свештеник, са тек две године службовања, о. Дејан је венчао

Жарка и Анку. О томе прота Жарко сведочи:
О. Дејан је мене и моју Анку венчао 1958. године у Горњем
Михољцу, крај Слатине – Епархија славонска. Ја сам дошао
у јуну 1958. године, по завршеној богословској матури, кући у
Сухопоље. Од својих укућана сам дознао како је у Капелнску
парохију дошао неки млади свештеник из Београда са же-
ном која је била у благословеном стању. Ја сам добио жељу
да идем и да их упознам, јер ћу и ја бити свештеник негде у
близини кад се рукоположим. Тако се ја једног дана упутим к
њима. Први сусрет је био безгранично љубак. Свесрдно су ме
примили. Дан-два сам остао са њима.5
Све мисли које смо изговорили, биле су тако топле, при-
јатељске, колегијалне и ако сам ја још нерукоположен. Био је
разговор о свему и свачему, плановима рада на парохијској
дужности. О. Дејан ми је причао о менталитету Славона-
ца, људи из тог краја, па рече да му се допада. А ја да то
потврдим: „Па јесте, такви смо ми Славонци.“
Убрзо после моје посете оцу Дејану у Капелни, буде он
актом премештен у парохију Гаћиште код Сухопоља. Са
њима је био синчић Павле-Паја. Из Гаћишта је опслуживао
и Горњи Михољац, родно место сада блаженопочившег Епи-
скопа Емилијана, који га је рукоположио, одводећи га из Бео-
града у славонску епархију, у парохију Имсовац код Дарувара
1956.
Наиме, венчање је било у јесен. Био је хладан дан. Да се
мало нашалим на рачун о. Дејана, и да дадем комплимент
на Топчидерском гробљу. Некадашњи парох мединачки 16 година и слатин-
ски 36 година, као и слатински намесник. Своју парохију није напуштао ни у
ратним годинама, иако му је живот неколико пута био у опасности. У Београд
се доселио 2011. године. Од те године редовно са протиницом Анком долази на
Свете Литургије и богослужењa у Цркви Светог Трифуна на Топчидерском
гробљу.
5
Доротеја се, забринута због лоших животних услова у Славонији враћа у
Београд како би се породила. У јулу 1958. године на Петровдан рађа се друго
дете породице Дејановић, син Павле.
на обављање венчања. О. Дејан је то читао од корица до

корица. Будућа попадија се смрзла, једва смо је откравили.
Много смо се шалили око овога.
Убрзо из Гаћишта о. Дејан је био премештен у Добровић.
Све је то у близини и у намесништву слатинском. Ја сам
рукоположен одмах после венчања и постављен за привре-
меног пароха у Мединцима. Добровић је био пречим путем
удаљен десетак километара. Ми смо се често састајали, за-
једнички служили. Моја Анка и г-ђа Доротеја су се слагале и
дружиле. Анка је била у бољој позицији као домаћица, јер смо
све потребштине животне производили. Кућа није оскуде-
вала. Ми смо то научили код родитеља и када смо постали
домаћини, тако смо и наставили.
О. Дејан и Доротеја су били у другачијем положају. Њих
двоје су дошли из Београда, са асфалта у Добровић где је бла-
то и прашина. Башту треба радити, али нема ко. Нити
знају, нити с чим имају. Понешто су научили, али им то
није лежало.
Нешто са парохија су добијали и животарило се. Сећам
се једном је о. Дејан на бициклу подерао панталоне на колену6.
Те панталоне отац Дејан је добио код проте Рајка Коканови-
ћа од Црвеног крста. У једној соби за цело намесништво биле
су хрпе тих изношених одевних предмета и на свакој хрпи
писало је коме је намењено. Исто тако, било је и женске робе
за попадије. Оне су морале преправљати поједине одевне
Можда је овде реч о несрећном догађају када је прота Дејан возећи би-
6
цикл налетео на једну старију госпођу и оборио је, од чега је она за тренутак
изгубила свест. Прота је тешко поднео овај догађај. Имао је велики страх за
живот парохијанке, али и страх да се због несрећног случаја може десити да
никада више не може служити Свету Литургију. Наиме уколико свештеник и
нехотице у евентуалној несрећи усмрти некога, то може бити разлог да буде
кажњен доживотном забраном свештенодејства (члан 21. став 2. Правилника и
поступка за црквене судове). Прота је овај догађај очигледно схватио као
неку врсту опомене за њега лично, те није у будућности показивао жељу да
полаже возачки испит и до краја живота је углавном пешачио или користио
градски превоз.
предмете да би их прилагодили својој потреби. То су биле

врло тешке године за свештенство. Немаштина код народа,
као и код црквених службеника. То је било све до 1965. године.
Даље сведочи о. Жарко: О. Дејан је био омиљен код коле-
га у Намесништву, а и даље. Био је веома финог понашања.
Лепо је служио а још лепше проповедао. Имао је дара. На Цр-
квеним славама је често био ангажован. За Светог Николаја
прољетног, коме је и посвећен манастир Ораховица, догово-
римо се да све четворо идемо у Манастир. Возом смо ишли до
Зденаца па са станице пешке до Ораховице 4 км. Кренули смо
пут манастира преко Дузлука. Удаљеност око 8 км. Мака-
дам цеста. Ми смо били таквог душевног расположења пре-
ма манастиру као светињи. Нисмо хтели ићи у ципелама,
него остајемо у чарапама јер идемо к светињи. Ето такви
смо били. Добро смо стигли у манастир и одморили до бдени-
ја. Верника је било доста. Ја и о. Дејан са још тројицом смо
били одређени да служимо. Скромна вечера, а још скромнији
конак. На неким клупама и столицама руком наслоњени на
стол и дремај. Били смо задовољни. Старије жене су остале
у цркви и целу ноћ појале духовне песме.
О. Дејан је дакле, видимо и по сведочењу проте Жарка,
био свештеник за пример и добро се снашао у Славонској
епархији. Но тада Владика Андреј Бањалучки изрази жељу
да о. Дејана прими у парохију у Мркоњић Граду. Владику је,
како рекосмо, о. Дејан познавао још из Београда. О. Дејан
са радошћу прихвати позив Владике Андреја и замоли Вла-
дику славонског Емилијана да му даде благослов са канон-
ским отпустом. Тако се 1964. године Дејановићи преселише
у Бањалучку епархију. Растанак са Славонијом беше тежак,
без обзира на све невоље и несналажења која су имали у
њој. Од искрене љубави сабраће и парохијана било је тешко
растати се. На обилне сузе попадије Доротеје, шофер који
их је превозио до Мркоњића простодушно рече: „Не плачи
бона има ‘љеба и у Босни“.
Мркоњић Град (1964–1986)

Године 1964. о. Дејан долази у Мркоњић Град. По Проми-
слу Божијем, а по благослову тадашњег Епископа бањалуч-
ког господина Андреја Фрушића, он се, ето, поново обрео у
Босанској Крајини коју је четврт века раније напустио. На-
пустио је Босански Петровац бежећи, са мајком и сестром, од
усташког зла, а долази у Мркоњић Град као парох и све-
штеник и будући пастир доброг и благочестивог српског
народа крајишког. Он ту затиче дивног проту Саву Тркуљи-
ћа, свога претходника, који је, наследивши свога оца Стоја-
на, био парох у Мркоњићу још од 1928. год. Прота Саво је
новом пароху био велика помоћ и подршка, те је очински и
братски је пригрлио о. Дејана. Kасније су и постали кумови.
Братска и хришћанска љубав ове две свештеничке породице
красила их је њима на понос и углед многима.
Храм Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду
саграђен је 1892. године на месту дрвене цркве, изгореле у
пожару. Храм су спалиле и срушиле усташе 1941. године.
Обновљен је у тешком послератном времену прилозима и
љубављу парохијана и пожртвовањем проте Саве. Обнову
наставља и отац Дејан те храм убрзо добија и лепи фреско-
пис7. Затим је и обављена електрификација звона и поста-
вљени нови сатови на звоник. Дограђен је и Парохијски
дом са салом за народ. Обнављајући Храм, вршећи предано
парохијске дужности прота Дејан почиње бескомпромисну
борбу за сваку људску душу, истину и правду, која је у
тешком комунистичком времену била на сваки начин обе-
смишљена, унижена и погажена.
Рекли смо да је овај део Босанске Крајине био одан нашој
Светој Цркви. Не заборавимо на непосредну близину Јањске
висоравни, предела који је изнедрио неколико епископа,
Отац Дејан је тада у Цркви дао да се живопише, колико је нама познато,

7
и прва икона Светог Јована Кронштатског на овим просторима. Светитеља

кога је он необично поштовао и волео.
велики број свештеника и безброј монаха. Крај где је Бо-

гомољачки покрет Светог Владике Николаја оставио дубок
траг. Мркоњић Град је, ионако већински српски насељен,
имао изразито православно и српско родољубиво насле-
ђе. Сам град је добио име по краљу Петру I Карађорђевићу
(Мркоњићу) који је учествовао у Босанскохерцеговачком
устанку и војевао у овим крајевима. Али, Мркоњић Град, ра-
њен је био ужасним братоубилачким сукобом током Другог
светског рата, а особито је био рањен усташким злочинима
широм Босанске Крајине, па и мркоњићке општине и самог
града. У непосредној близини храма налазила се болница у
којој је на зверски начин побијено неколико десетина неви-
них људи домаћина, младића, жена и деце. Много је таквих
места у мркоњићкој општини. И таква, до дан данас, места
необележена, заборављена. Ране тешке, незацељене.
Христос, Лекар и тела и душа људских, умео је преко
Својих свештенослужитеља да пошаље људима утеху, лепу
и радосну Реч и управо се то десило у мркоњићкој парохији
кроз живот и службу и проповед оца Дејана. Одмах се
видело да, оно што ће касније посебно доћи до изражаја у
Цркви Светог Трифуна, да је Господ Проти даровао такав
дар речи да је успевао да обрадује жалосне, покрене успава-
не, загреје срца благочестивог народа православног. После
проповеди у храму, након слава и житних молитава, после
исповести верних или духовних разговора, свако је одлазио
од њега са утехом, надом и радошћу. Прота се врло брзо по
доласку на парохију прихватио посебно важне делатности,
у та времена комунистичког режима нимало лаке, па поне-
кад и опасне: организовао је часове веронауке за основце и
средњошколце у сали црквеног парохијског дома. И одзив
је био изузетан. Велики број деце и средњошколаца је по-
хађало часове веронауке, слушало Реч Божију, учило основе
црквеног појања, a прота је своја предавања употпуњавао
слајдовима, па чак и филмовима, што је за оно време било
посебно интересантно младим људима. Број деце која
су похађала веронауку био је око 120.8 И то све није остало

непримећено. Прота је у више наврата морао у „комитету“,
или како ли су се све звале тадашње институције система,
да објашњава своју делатност. И ту је дошла до изражаја Реч
којом га је Господ обдарио: „А кад вас поведу да вас предаду
не брините се унапријед шта ћете говорити, нити се при-
премајте, него што вам се даде у онај час оно говорите; јер
нећете ви говорити него Дух Свети“ (Марко 13:11). Прота
је објашњавао да ту нема опасности за њих и њихов систем по
принципу „Богу Божије, цару царево“. У више наврата је
Прота пројављивао своју „дипломатску“ реторику којом је
разоружавао неистомишљенике. А оно Божије, душе ове
деце биле су задовољне, испуњене Духом одрастале су у
својој вери неокаљаној духом времена, комунизма и безбо-
жништва. Дивни су били призори огромног броја основаца
и средњошколаца нпр. на Теодорову суботу на Светом При-
чешћу. Једном приликом је прота Лазар Милин рекао, мало
у шали и на жалост доста у збиљи: „Прото, у Вашој цркви се
прве недеље Часног поста причести више деце него у свим
београдским црквама заједно“. А по причи самог о. Дејана
дешавало се да прве недеље Часног поста, њих двојица све-
штеника по два-три сата причешћују народ.
Али како знамо да „Дух дише где хоће“ (Јован 1:13) тако
је и јасно да управо Реч Божија у овом простом, честитом
и Духом богатом народу беше оно плодно тле које добар и
стоструки род даје. Овај честити народ је осим побожности
испољио и велику храброст у исповедању вере у то време. A
народу управо такав пастир требаше, онај који ће Реч Божи-
ју проповедати, онај који ће Речју Божијом живети и ко ће
делима потврдити изговорено. Не мали број деце са веро-
науке добио је помоћ у школи кроз часове из српског, руског
језика и математике, који су држани у Парохијском дому.
Фотографија ученика веронауке у Мркоњић Граду са својим вероучите-
8
љем о Дејаном Дејановићем, објављена је у часопису Православни мисионар

број 3, за 1965. годину.
Мркоњичани сведоче и о нечему што је тако природно, да

Прота никада није замерао деци која су се играла у двори-
шту цркве (па има ли лепшег места за окупљање и игру деце
од црквене порте?) и да им је увек опраштао несташлуке.
Прота се тако несебично давао повереној му пастви. Колико
се давао на духовном плану, није ништа мање ни на мате-
ријалном, јер је и материјално помагао потребите, што могу
посведочити многи. Он о томе никада није говорио држећи
се Јеванђелског принципа: „Да не зна левица твоја шта чини
десница твоја“ (Матеј 6:3).
Морамо рећи и неколико речи о Владици Андреју, чи-
јим благовољењем о. Дејан долази у Мркоњић Град. Јер кроз
сусрет и познанство Протино са њим можемо видети како све
бива по Промислу Божијем, а ми људи можемо ту Вољу
Божију само понекад на кратко да наслутимо, али она нама
најчешће остаје непозната и нејасна. Још у Београду, школу-
јући се и одлазећи у Цркву Ружицу на Калемегдану, о. Дејан
упознаје јеромонаха Андреја који ће му бити и професор на
Теолошком факултету и ту стасава под његовим духовним
вођством. Подсетимо, касније га је Владика Андреј, у тој ис-
тој цркви Ружици венчао са његовом супругом Доротејом.
На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 1961.
године, тада већ викарни Епископ будимљански, Андреј
бива изабран за епархијског архијереја Епархије бањалуч-
ке. Владика Андреј је убрзо међу народом, а особито међу
свештенством постао веома омиљен. Народу је био прави
пастир, а свештеницима и њиховим породицама истински
отац и брат. Својом ученошћу, племенитошћу и помирљи-
вим ставом успео је унеколико омекшати и однос грађан-
ских власти према Цркви и у самој Бања Луци, али и на те-
риторији целе Епархије. За своје сараднике и свештенике
бирао је младе, даровите, свештенослужитеље одане Цркви
и народу. У целој Епархији владала је хармонија изме ђу
епископа, свештенства и народа. У таквој атмосфери су
тупеле оштрице напада безбожне власти на Цркву, напада
који нису престајали све до силаска комунизма са историј-

ске сцене. Особиту пажњу Владика је придавао добрим од-
носима са комшијама и сународницима католичке и мусли-
манске вероисповести. Посебан печат тим односима било
је и пријатељство и стална комуникација са бањалучким
бискупом Алфредом Пихлером, који је, иако Немац, делио
ставове православног народа о страшним злочинима уста-
ша у овим крајевима. Умногоме је ово пријатељство изме-
ђу два црквена великодостојника допринело смиривању и
ублажавању напетости између народа у том периоду.
Природно је било да Владика Андреј у своју Епархију
призове и своје духовно чадо, о. Дејана и, као што смо ре-
кли то се и догодило упражњавањем мркоњићке парохије
1964. год. У годинама које следе о. Дејан је добио протоје-
рејски чин а не дуго затим и постао Архијерејски намесник
јајачко-мркоњићки. Осим преузимања додатних обавеза и
активности, наравно, ништа се није променило у протином
односу са колегама. Многи од њих сведоче да им је био ве-
лика помоћ и подршка у наступу пред Владиком.
Отац Дејан је верно следио упутства и препоруке свога
Епископа и сам је у Мркоњић Граду створио јако лепе одно-
се и са представницима других вероисповести. Познато је
да је прота Дејан за време свога службовања уживао вели-
ко поштовање и муслимана и римокатолика управо својим
господским, добронамерним, али пре свега хришћанским
држањем. Укључио се у сва културна дешавања варошице,
није било предавања, позоришне представе или концерта
где са протиницом није био присутан. Био је посетилац
свих утакмица Фудбалског клуба Слобода, чије је играче ве-
ома ценио и са њима се дружио. Али оно најважније у свему,
он је пре свега био српски православни свештеник и његов
народ је био веома поносан на њега.
Поменућемо и једну ситуацију која говори о томе колико
је бринуо о српским националним интересима и идентите-
ту свога народа у времену када то није било нимало лако.
Наиме, 1974. год. почео је да излази лист назван „Мркоњић-

ке новине“, а недуго затим је издата и монографија о Мрко-
њић Граду. Како су и новине и монографија изашле само на
латиничном писму, и како су у самом садржају инсистирали
на хрватском и муслиманском наслеђу, потискујући српско,
те, како је посебно језик личио на данашњи новохрватски, а
не на српски, наш Прота није могао остати равнодушан. Са
три отворена писма обратио се ауторима, Хрвату И. Ловре-
новићу, и Муслиману И. Халиловићу и указао на једностра-
ност, недобронамерност таквог представљања народа, кул-
туре и наслеђа Мркоњић Града. И наравно, никог није било
из српског националног интелектуалног корпуса, до српског
проте, да стане у одбрану српског интереса. Та писма су јако
садржајна и садрже тако необориве аргументе, али тадашња
власт је гледала да ствари само заташка. Прота је, наравно,
морао опет у „комитет“. Чак је из Сарајева дошао Младен
Ољача, књижевник, тада председник некакве Комисије СК
БиХ за идејно-политичко деловање у области образовања и
културе. Дошао је да обави разговор са Протом и да види ко
је тај „поп што се тамо нешто буни“. „Мркоњићке новине“ су
убрзо и престале да излазе а и сама монографија је доживела
фијаско. Све што се темељи на лажи кратког је даха.
Све ово смо поменули како бисмо показали истински и
истинољубиви карактер Протине личности. Са једне стране
изузетно широких схватања, није се либио дружења, разго-
вора са римокатоличким свештеницима, са некима је био
искрен пријатељ, са друге стране непоколебљив по питању
српских националних интереса, не штедећи се ни мало по
том питању и уопште у сведочењу Православне хришћан-
ске вере.
Дошавши у Мркоњићку парохију, породица Дејановић
стекла је и материјалну сигурност. За разлику од сирома-
штва у Славонији овде су ипак биле боље материјалне
прилике за свештенство, захваљујући пре свега честитом
народу крајишком. Породица се 1966. године и умножила,
родио им се још један син, Душан, добивши име по Про-

тином оцу кога су комунисти убили. Протиница се такође
укључила активно у парохијски црквени живот, појањем у
храму, бригом о гостима, путницима-намерницима, такода
је њена гостољубивост надалеко била позната. Толико је
заволела Мркоњић Град и овај предивни народ да је мно-
го година касније по селидби, када би је упитали, њу која
је рођена Београђанка руског порекла, одакле је, одговара-
ла: „Ја сам Мркоњићанка“. Ово све наводимо као слику, као
пример, како људи са пуно љубави, разумевања, на крају са
таквим хришћанским врлинама, где год их поставили у све-
ту, делују управо као „со свету“. А љубави и давања нашем
Проти никада није недостајало.
Протина мисија и делатност је у Мркоњићкој парохији
оставила изузетан траг. Посебно Протине проповеди којих се
и данас сећају многи. Протина блага реч, („Моли се душо и
проћи ће, видећеш. Молићу се и ја“) утеха, подршка, то је
оно што је сваком човеку драгоцено, поготово у ово савре-
мено доба. То су добро знали Протини парохијани и такву
подршку увек имали. Забележено је и да га се парохијани и
данас сећају и описују као „правог господина, оличење кул-
туре и лепих манира“.
Изузето је био цењен и код колега свештеника. Као ар-
хијерејски намесник никада се није стављао изнад осталих.
Напротив. Неколико изузетних свештеника из тих крајева
је Прота уписао у Богословију, помагао, венчавао, крштавао
им децу. Отац Бошко Рољић, о. Влајко Грабеж, пок. о. Жарко
Аничић, пок. о. Марко Срдић само су неки од свештеника на
чији је живот Прота оставио дубоки траг.
Али како ништа у животу хришћанина, а посебно све-
штенослужитеља, не бива без Крста и страдања, такав случај
био је и са Протом. Већ смо чули за детињство, избеглиштво
страдање оца, губитак малене Оливере.
Наиме, Владика Андреј, као рођени Сремац, по сво-
јој жељи, прешао је 1980. год. у Епархију сремску. Тужан
растанак са вољеним владиком, али живот тече даље. До-

ласком на чело Епархије новог Епископа за нашег проту по-
чиње његова лична Голгота. Да ли због неког лошег, недо-
бронамерног гласа, због некаквих сплетки, сујете? Kако год,
прота пада у немилост код новог Епископа. Сам Прота о
томе није много говорио. Само ми који смо били поред њега
знамо да је много пропатио. Доживевши многа понижава-
ња и увреде убрзо је тражио премештај који је добио тек
1986. године. Проведено време до одласка је било тешко за
њега и породицу али он је то стоички поднео не оглушивши
се ни најмање о црквену дисциплину.
И као што често у животу бива да се историја понавља
на неки чудан начин, тако је било и овог пута. Некада стра-
хујући за живот, са породицом, бежи из Крајине и стиже у
Београд. Овај пут, у некој врсти духовног изгнанства, напу-
шта Мркоњић Град и поново долази у Београд. Одлазак му
је тешко пао. Вољени град, људи, колеге, пријатељи, кумо-
ви. Требало је све то оставити и започети ново поглавље у
животу.
Али како све бива по Вољи Божијој и допуштењу, виде-
ћемо касније да је и ово страдање имало свој циљ и смисао,
тада познат само Господу.
Прота у јесен 1986. године долази у Београд.
Боравак у Београду (1986–2016)

У Београду, прота Дејан се са породицом сместио у ма-
лом стану на Звездари. Њих шесторо на 28 квадратних ме-
тара, по принципу „где чељад није бесна, није ни кућа те-
сна“. Уопште, породична слога, љубав и разумевање биле су
одлучујући моменат у тим тешким тренуцима за породицу.
После извесног времена, стари пријатељ архимандрит Сил-
вестер, парох берлински, уступио им је стан на Црвеном
крсту. У том стану прота ће остати до преране смрти про-
тинице Доротеје.
Дошавши у Београд, Прота се са службом кратко задр-

жао на парохији у Ритопеку, у околини Београда. Убрзо га је
блаженопочивши Патријарх Герман поставио за старешину
Цркве Свете Тројице на Пашином брду. Ни само службова-
ње у Цркви Св. Тројице није могла проћи без проблема. Ту
се прота сусрео са подозрењем због његовог постављења за
старешину, иако то није била његова жеља већ послушност и
испуњење Патријархове одлуке. Не желећи да учествује у
конфронтацијама, Прота измоли од Патријарха премештај.
Добио је службу у цркви Св.Трифуна, гробљанској цркви
на Топчидеру, без парохије. Ништа није било проблем: ни
ниска примања, ни то што је црква на гробљу, важно му је
било да поврати мир у души. И ту га је имао. Служио је ре-
довно недељне и празничне Свете Литургије, вршио помене
и парастосе на гробљу и имао свој мир. На Литургије је тада
долазило јако мало људи. Осим протинице Доротеје, неког
од појаца и продавачице у цркви, ретко ко би дошао. И те
ретке би прота са осмехом и љубазношћу задржавао и после
Литургије на послужењу и разговору, тако да ко год би се
нашао у Цркви Св.Трифуна пријатно би се изненадио
упознавши гостопримљивог и ведрог проту Дејана.
У то време Прота је доживео још једно искушење и пат-
њу, болест и смрт своје супруге, протинице и верног живот-
ног сапутника. Наиме, почетком 1992. године протиница се
тешко разболела. Прогресивност болести је учинила да већ
31. марта исте године она преда душу Господу. Имала је не-
пуну 51 годину живота. То је за нашег проту био велики бол,
ненадокнадив губитак и он је то заиста тешко поднео. Али
време, блискост породице и пре свега Благи Господ Утеши-
тељ, учинио је да Прота настави са својим животом и слу-
жбом онако како је то чинио читавог свог живота: са рев-
ношћу, љубављу и потпуним предавањем Господу своме. У
то време он је, као што рекосмо, напустио стан на Црвеном
крсту, живео код синова, да би се пред крај живота коначно
преселио код млађег сина.
Но, вратимо се на почетке службе проте Дејана у готово

празној Цркви Св. Трифуна, где је он предано служио. Онда
се десио велики преокрет и право чудо Божије. Једне при-
лике у цркву је дошла млада жена Ирина, а затим и њен муж,
правник, Василије, потоњи сабрат, а по упокојењу проте
Дејана и старешина цркве Светог Трифуна. Они као млади
људи, тек венчани, дошли су да виде храм Светог Трифуна јер
су се венчали на дан овог светитеља. И ту су се срели са
протом. Протина љубав, разумевање, начин како се опходи
са људима, просто су „заразили“ ове младе људе. Убрзо су
у храм довели своје кумове, пријатеље, затим су пријатељи
довели своје пријатеље. И десило се чудо – мала гробљанска
црква постаје истинско место молитве, окупљања великог
броја претежно младих људи.
Уз младе људе овде је било и неколико старијих верни-
ка, сада већ покојних, који су својим животима сведочили
Христа и били узор овим младим људима (прота Станислав
Страхинић – Цане, ђакон Милорад Лазић, појац Петар То-
шковић, појац и бивши професор Виших војних школа и
пензионисани капетан бојног брода Милија Јовановић, рав-
ногорски поручник Ђурађ Живојиновић, адвокат Светозар
Живановић, Драгољуб Пејчиновић грађевински инжењер,
Предраг Аћимовић естрадни уметник, сестра Нада Симић
зубни техничар, сестра Даница Аћимовић и други).
Наравно, све је ово бивало по Божијој вољи и Промислу
али и захваљујући личности, ангажовању и љубави нашег
Проте: „да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде
ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небеси-
ма“ (Матеј 5,16). По сведочењу многих, који су чак из радо-
зналости знали доћи, чувши за Проту, овде су по први пут
чули истински благу, Јеванђелску Реч и то их је приближи-
ло и учврстило у вери Православној. То је та Христова све-
тлост која је сијала из Протине личности, а која је привла-
чила све више и више људи Богу, Цркви, молитви, личном
усавршавању и подвигу. О томе како је Прота деловао на
људе најбоље говоре сви они који су долазили у Храм Све-

тог Трифуна, на Литургију, на исповест, духовни разговор.
О томе ће и они сами рећи нешто у овој књизи сведочећи о
личном доживљају и сусрету са Протом. Многима од њих
прота Дејан је био духовни отац, духовник, пастир, прија-
тељ и више од тога. Обраћали су му се у најразличитијим
ситуацијама, са најразличитијим проблемима, дилемама,
како духовне тако и материјалне природе.
За све њих Прота је био ту, спреман да помогне, утеши,
посаветује а пре свега да се истински помоли Господу нај-
важнијем Помоћнику и Утешитељу у човековом животу.
Прота је људе који су долазили подстицао пре свега на ме-
ђусобну љубав, у породици, на радном месту, у комшилуку
и уверавао да ће само тако заволевши свет и људе око себе
истински моћи заволети и Господа, а испуњавајући Његове
спасоносне заповести бити и сами на путу личног спасења.
Овде је такође важно нагласити да су речи и поуке о. Дејана
које су упућивале верне на љубав и праштање, биле упуће-
не на њихову сопствену слободну вољу, никако не као поку-
шај условљавања и присиле Божије или њега као духовника
према исповеднику. Желео је да људи на прави начин схвате
вољу Божију, као слободна Боголика бића и да тако кроз де-
латну љубав, пост и молитву, милосрђе, све оне хришћанске
врлине дођу до истинског Богопознања. Истичући милоср-
ђе као једну од најважнијих хришћанских врлина подстицао
је људе на узајамну солидарност, посебно апелујући на оне
који су могли да помажу оне сиромашније и потребитије. И
сам је прота чинио много дела милосрђа, велики број људи
сведочи о његовим доброчинствима. И наравно он је чинио
то еванђелски, „да не зна љевица твоја шта чини десница
твоја“. Прота је често причао о својој жељи да се оснује фонд
који би помагао сиромашнима и који би требало да се зове
„Добар одговор“ по Јеванђелској причи о Страшном суду9.
9
Види Мт. Зч. 106 (25, 31–46) и Протину беседу у Недељу месопусну.
Нема сумње, да је на неки начин, Прота сам, неформално,

овај фонд и основао и да је прикупљао новац од оних који су
имали више и исти прослеђивао онима који имају мало или
немају готово ништа.
Прота Дејан је и у својим дивним беседама и у личном
обраћању људима говорио једноставним речима, јасно, је-
згровито, посебно истичући оно што је суштина наше вере,
да се она не би свела само на форму и оно што је мање важно.
Та енергија и љубав коју је Прота показивао према људима
који су долазили, била је и те како узвраћена. Сви ти млади
људи били су изузетно пажљиви, предусретљиви према о.
Дејану у свакој прилици и он је ту њихову љубав уживао са
највећом радошћу. Стално је уведена „трпеза љубави“ после
сваке Литургије која је у то време била веома ретка пракса у
нашим храмовима и на неки начин послужила је као обра-
зац и другима да уведу тако нешто. На самом почетку, док је
било мање људи, често је послужење за трпезу припремао и
сам Прота са по неким братом или сестром. Ова Агапи, или
спортском терминологијом шаљиво названо, „друго полу-
време“ било је драгоцено време сусрета пастира са својом
духовном децом, разговори, затим упознавање многих који
су долазили у храм. Стварање искрене хришћанске зајед-
нице у правом смислу те речи. На тим дружењима је неко
спонтано ту заједницу назвао — Кампсада, по родном месту
Светог Трифуна (по сећању многих то је био о. Владимир
Вукосављевић, парох кнински, од миља прозван и познат као
о. Волођа). Тако да би сви одлазећи на Топчидер у цркву,
најчешће говорили „идемо у Кампсаду“. То је остало тако до
дана данашњег.
У тим разговорима, беседама и у свакој прилици, прота
Дејан је наглашавао потребу за молитвом, како индивиду-
алном, тако и пре свега заједничком, у Цркви, на Литургији.
Нарочито је подсећао на речи Светога Јована Кронштатског
да је молитва дисање душе. Сматрао је важним појање свих
у Цркви, заједничко учешће у богослужењу, и на неки начин
увео појање свих у Цркви, појање народа. Такође следећи

поуке и праксу блаженопочившег Патријарха Павла, Про- та
је наглашавао и потребу за што чешћим причешћивањем
Светим Телом и Крвљу Господа Исуса Христа, целокупног
верног народа окупљеног у Храму. А Исус им рече: Заиста,
заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и
не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје
тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкр-
снути у посљедњи дан (Јован 6. 53–54). То је вековна пракса
наше Свете Цркве која произилази из самог духа и текста
Свете Литургије, а која је на жалост у једном периоду преки-
нута. Доласком Патријарха Павла на чело наше Цркве, али
и трудом многих других архијереја, па и самим духовним
буђењем српског народа, та пракса честог причешћивања је
поново оживела. Управо је Кампсада, тј. Црква Светог Три-
фуна на челу са протом Дејаном, била једна од првих цркава
где је та пракса потпуно заживела. Тако да су често долази-
ли људи и из најудаљенијих крајева Београда да се ту приче-
шћују кад већ не могу у својим парохијским храмовима. Хва-
ла Богу, сада је ситуација скроз другачија и у већини храмова
у Београду верни народ се редовно причешћује на свим Све-
тим Литургијама. Наравно да је Прота позивао и на благо-
времену, истинску и темељну духовну припрему за примање
Крви и Тела Христовог. Његова основна намера је била да нас
пробуди и охрабри да се трудимо да хришћани будемо током
целог свог живота и да се целокупним својим животом при-
премамо за Свето Причешће и сједињење са Господом. На-
равно да је пажљиво бринуо о сваком, те је оне који су били
почетници охрабривао да се причесте и посте макар једном
годишње, пажљиво им помажући да ојачају своју веру, а оне
који су се дуже трудили подстицао да буду још ревноснији
и редовнији на богослужењима. О свему томе говорио је и
подучавао исцрпно и неуморно, до краја свог живота.
У тој и таквој духовној атмосфери у Кампсади је било све
више верних. И не само верни, многи свештенослужитељи
из свих крајева наше земље, дијаспоре па чак и из Русије и

Грчке радо су долазили, и заједно служивши са Протом осе-
тили ту узајамну радост ове хришћанске заједнице (пок. о.
Гаврило (Вучковић) о. Игнатије (Шестаков), о. Јефрем (Да-
бановић) и многи други). И нико није остао равнодушан,
свако је понео део те радости и љубави која је красила ову
заједницу. Патријарх Павле је почетком 2001. године одли-
ковао Проту правом ношења напрсног крста, што је прота
Дејан схватио као позив на још већу одговорност. И сам Па-
тријарх Павле је био чест гост који је радо долазио да служи
у Цркви Светог Трифуна. Интересантан је податак да је јед-
не године, баш на Велики петак, без икакве помпе, у пратњи
само возача, дошао на Бденије са изношењем Плаштанице
и ту за певницом отпојао цело Бденије, које је препустио
о. Дејану да служи. Прота је после овог догађаја, када би га
браћа свештеници питали како се сналази и има ли појаца у
цркви, шаљиво одговарао да има и да дође понеки богослов,
ту су и многи млади који се труде и уче појању, а понекад
наврати и Патријарх Павле да помогне за певницом.
Схвативши потребе и „духовну глад“ српског народа,
схвативши потребу да се Реч Божија што даље и гласније
чује, Прота заједно са братом Миодрагом Маричићем и уз
помоћ господина Зорана Алимпића, тада председника оп-
штине Чукарице, 2000. године, организује серију предавања,
трибина под називом „Духовни разговори“. Непосредни по-
вод за ово били су скупови и предавања која су, уз агресивну
пропаганду, почели да организују секташи на Чукарици.
Трибина је веома брзо постала популарна и радо посећена,
тако да је сала Културног центра на Чукарици била најчешће
мала да прими све слушаоце и посетиоце. Трибина је била
значајна зато што су се у Београду тих година организовале
највише две-три такве трибине. А потреба је била више него
очигледна. Предавачи и теме су брижљиво бирани. Теме су
биле различите, али превасходно духовне, суштинске при-
роде. Предавачи су били изузетни: Епископи (Порфирије
Перић, Атанасије Јевтић, Јован Ћулибрк, Андреј Чилерџић,

Атанасије Ракита, Иринеј Добријевић), свештеници (Мило-
рад Голијан, Гојко Перовић), монаси и монахиње (Иларија
Сретеновић, Макарија Обрадовић), свештеномонаси (Алек-
сеј Богићевић, Тихон Ракићевић, Иларион Ђурица, Стефан
Вучковић, Димитрије Плећевић, Рафаило Бољевић), про-
фесори (Владета Јеротић, Радован Биговић) и многи, многи
други. Прота је са великим успехом водио предавања, пред-
стављао предаваче, али и сам држао предавања, док му је
здравље дозвољавало. Трибина се наставила са несмањеним
интензитетом када се због политичке воље морала пресели-
ти у салу Скупштине општине Вождовац.
Важан део трибине је, осим самог предавања, био управо
тај духовни разговор, питања, објашњења недоумица, кон-
такт са предавачима и то је та жива реч која је неопходна
сваком човеку на духовном путу. Неуморни Прота водио
је Духовне разговоре дуги низ година. Одржано је 343 пре-
давања, да би по његовом упокојењу прва трибина (344),
која је одржана, била посвећена управо њему, као сећање
на свог духовног оца и одавање почасти. Као круна свега,
великим трудом госпође Зорице Ковачев, изашла су три
тома изабраних предавања Духовних разговора. Сестра Зо-
рица, Протина драга сарадница и сабеседница, сакупивши
материјале брижљиво је изабрала најинтересантнија и нај-
важнија предавања, сакупила их у три тома за које је Прота
написао предговоре, оставивши тако и писани траг о овим
изузетним Духовним разговорима.
Захваљујући све масовнијем доласку у цркву Светог
Трифуна, интересовању верних, њиховим духовним потре-
бама, прота Дејан уводи и праксу да се у храму служи и када
нису „црвена слова“. Служба се врши на многе српске, руске
и грчке светитеље, познате и омиљене у нашем народу, и
црква је све пунија.10
10
Рецимо пок. Наталија Маслењикова (више о њој у Православљу, број 1199,
страна 47, 1. март 2017. године) крајем деведестих година донела је у Цркву
Велики благослов за ову црквену заједницу бива и дола-

зак честица моштију Светог Јована Санфранцисканског и
Шангајског чудотворца, Светог Илариона Московског, пе-
торице оптинских стараца, Амвросија, Мојсија, Исакија I,
Антонија и Нектарија, Свештеномученика Силвестра Ом-
ског, Светог Симеона Псковско-печерског, Свете Татјане и
др. Често је у цркву доношена и копија иконе Мајке Божије
Лепавинске коју чува породица Вероћ.
У међувремену Прота добија огромну подршку у руко-
положеном свештенику о. Василију Војводићу, секретару
Богословског факултета, кога смо већ поменули о самом
почетку духовног препорода у овом Храму, као и ђакону др
Петру Дабићу, лекару кардиологу, специјалисти Клинике за
кардио-васкуларне болести Дедиње.11 Ова два млада чове- ка,
свештенослужитеља, истински предана Богу и Цркви, права
су снага и покретачка енергија ове духовне заједнице. Управо
захваљујући њима, али захваљујући и великој помо- ћи
господина Драгана Балтовског, управника ЈКП Погребне
услуге, започиње се са изградњом црквеног дома и уз помоћ
многих приложника дом бива завршен и 26. априла 2015.
године, Његова Светост Патријарх Иринеј га освећује уз
присуство великог броја свештеника, монаха и верног на-
рода. Црквени дом је изграђен на месту где је била некада-
шња кућица за чувара цркве и гробља, коју је био изградио
пок. ктитор Никола Спасић.
житије Свете Матроне Московске, тада у Србији потпуно непознате, које је

преведено и објављено у храму Светог Трифуна, те се отада редовно богослу-
жило у храму на дан Свете Матроне, 2. маја/19. априла.
11
Под Протиним духовним вођством из Кампсаде стасало је још неколико
свештенослужитеља: Владимир Вукосављевић, Душан Михајловић, Бранко
Станишић, Далибор Емил Бринзеи и други.
Последњи дани и упокојење проте Дејана
Сјећајте се својих старјешина,који вам проповиједаше ри-

јеч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледај-
те се на вјеру њихову (Посл. Јеврејима 13,7).
Прота Дејан је неуморно вршио своју службу. Одлазио је
у храм сваки дан, без разлике. Знало се десити да по неко-
лико година за редом буквално ни један дан не одсуствује из
Кампсаде. То су верни знали, он је увек био ту за њих. Ведар
и насмејан примао их је буквално свакодневно на разговор
и исповест, учествујући тако у њиховим животима, радују-
ћи се њиховим успесима и радостима, и свакако, тугујући
са њима због њихове туге. И увек са вером и надом у љубав
Божију и старање Божије за све нас и ту наду преносио на
своје верне. Невероватан је број оних који су овде нашли
утеху, благу реч, решење својих проблема уз молитву проте
Дејана, а све по милости Божијој. Дубоко зашавши у девету
деценију свог живота, Прота је и даље, упорно и предано
вршио дужност, служио Литургију, примао исповеднике не
жалећи се ни на шта. Ипак се осетило да му понестаје снаге,
вид га је издао, последњих година био је готово полу-слеп,
све мање је јео, леђа су га болела. Нису помогле ни молбе
најближих да смањи своје одласке у храм како би сачувао
снагу и здравље. И даље је наставио да се даје Господу, поро-
дици и вернима: „сами себе и једни друге и сав живот свој
Христу Богу предајмо.“ Крајем 2015. године видело се да све
теже испуњава своје дужности. За крсну славу Светог Ни-
коле кратко је седео са гостима. Морао је да легне. Доктор
Петар Дабић, ђакон сабрат Протин, и доктор Александар
Совтић, велики пријатељ, духовно чедо и поштовалац Про-
тин, били су забринути за његово здравље. Предлагали су
што хитније детаљне прегледе и хоспитализацију. Прота је
то одлагао колико год је могао.
За Божић, губећи снагу и трпећи јаке болове, одслужио
је, касније се испоставило, своју последњу Свету Литургију.
Огроман број деце и верних који су на овај велики празник

присуствовали Литургији нису ни слутили да више неће
видети свог вољеног пастира12. Већ сутрадан, на Сабор
Пресвете Богородице, прота Дејан није имао снаге да пође да
служи Свету Литургију. Уз помоћ дивних пријатеља, лекара
ђакона Петра и брата Александра, Проти је обезбеђена
најбоља могућа медицинска нега у Клиничком центру на
Бежанији. И поред тога прота је тешко подносио одвојеност
од своје куће и Кампсаде. Спроведени хируршки захват није
дао жељени резултат. Старост, слабост и озбиљност болести
учинили су да су се већ видно приближили последњи Про-
тини дани на овом свету. Неколико дана после операције
вратио се кући на Звездару, у окриље најближе породице и
то му је пружило велико олакшање. Унуци, снаје и синови
су даноноћно били уз њега. Није изостало наравно брига и
помоћ др Петра и др Александра. Осим њих сабрат и ду-
ховно чадо Протино, о. Василије био је ту уз њега. Свако ју-
тро парох Цркве Светог Кнеза Лазара о. Драгослав Стикић
је Проту причешћивао Светим и Животворним Даровима.
Тешке дане, а још теже ноћи, Прота је проводио уз Псалтир
и Акатист Светом Василију Острошком које су му читали
његови укућани.
У последње јутро, у недељу, на дан Светог Атанасија Ве-
ликог и Светог Максима Српског, негде око осам часова,
Прота из руку о. Драгослава прима Свето Тело и Крв Го-
сподњу и тихо предаје душу Господу своме. Рече му Исус: За-
иста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лука 23,43).
Предаде душу Господу своме Кога је читав живот пропо-
ведао, Чију је Реч неуморно ширио и Коме је до последњег
часа свог служио.
Дубоко верујемо да је овај предани свештенослужитељ
Божији, отишавши из овог трулежног у онај непропадљиви
12
На Божић је тада у Цркви било око 250 причасника од чега око осамде-
сеторо деце.
свет, чуо оне дивне речи Господње: Добро слуго добри вјерни,
у маломе си био вјеран над многим ћу те поставити; уђи
у радост господара својега (Матеј 25,21). И такође верујемо да
нам је сада и ближи, у радости Господара његовог и на-
шег, спреман да се опет неуморно моли за све нас и наше
најближе.
Другог фебруара 2016. године, у рано сунчано јутро, пор-
та и Црква Светог Трифуна пуниле су се људима. На одру
испред олтара лежало је тело нашег Проте. Људи, верни,
духовна чада, поштоваоци, у савршеном, тихом реду опра-
штали су се са Протом. Заупокојену Литургију, уз велики
број свештеника, свештеномонаха и ђакона (многи стари-
ји свештеници рекоше да никада толики број свештеника
нису видели на једној сахрани) служио је тадашњи Епископ
моравички и викар Његове Светости Патријарха Иринеја,
Г. Арсеније, сада Епископ нишки. Сама Црква Светог Три-
фуна, као и плато испред били су мали да приме верни на-
род, поштоваоце, пријатеље и духовну децу проте Дејана. У
беседи над одром вољеног Проте, о. Василије, његов сабрат
кога је Прота неизмерно волео, рекао је да ћемо се Проте
сасвим сигурно сећати као човека који је доносио радост у
срца свих нас. И та радост се пројавила и на сам дан његове
сахране. Многи присутни су сведочили да су осетили по-
себно спокојство, радосну тугу, да је душу обузимало посеб-
но осећање радости, знајући да Прота одлази на боље место,
одлази у „радост Господара свога“.
При спуштању Протиних земних остатака у гроб, сви
присутни су запевали: Христос васкрсе из мртвих, смрћу
смрт уништи и свима у гробовима живот дарова.
Радости наша! Христос васкрсе!
† Душан Дејановић
НЕДЕЉНЕ И ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ
ПРОТЕ ДЕЈАНА
Прва недеља по Духовима.13 Недеља Свих светих

Јеванђеље о предсказивању страдања због Јеванђеља и о
награди апостолима за преданост Христу14
Мт. зч. 38 (10,32–33; 37–38;19,27–30)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Ову прву не-
дељу пo Духовима, браћо моја и сестре, Црква назива Не-
дељом свих Светих, значи једнога дана у години, а то је да-
нашњег, Црква прославља све свете угоднике Божије. Ко су
светитељи Божији? То су они, браћо моја и сестре, који су
живели по вољи Божијој, који су испунили Закон Христов
о Љубави. И наравно, нису само светитељи они који су за-
писани у календару. Много више светитеља има који нису
записани у календару, а за које једино Бог зна. Када каже-
мо светитељи, одмах се сећамо древних времена, још пре
доласка Исуса Христа, сећамо се оних светитеља које смо
називали Светим пророцима, који су не само предсказива-
ли будуће догађаје него су, оно што је била њихова основ-
на дужност, учили народ Закону Божијем, а неки од њих на
13
Беседе су писане на основу аудио записа. За све беседе имали смо сним-
ке из више годинa. Изабране су најупечатљивије или је искомбиновано више
њих, како би читалац имао прилику да добије јасније тумачење и више поука.
Задржана је аутентичност Протиног казивања, стога су и јеванђељске речи
остале препричане, а не цитиране. Иначе, Прота је увек препоручивао да бе-
седе трају од 7–10 минута, и сам се тога готово увек и држао.
14
Називи Јеванђеља су узети из Светог Писма Новог Завета Господа нашег
Исуса Христа, издавач Свети Архијерејски Синод СПЦ, друго исправљено
издање, 1990. година.
посебан начин припремали људе, изабрани народ Божији,

за долазак на свет Господа Исуса Христа, као што је то чи-
нио посебно Свети Пророк Божији Исаија.
После Господњег Вазнесења на небо и силаска Светог
Духа на апостоле, вера нова хришћанска шири се на све че-
тири стране света. Они људи који се посебно истичу не само
у слушању речи Божије, него у вршењу Закона Божијег, они
који су сав свој живот посветили испуњењу Закона Божи-
јег, то су они које зовемо Светитељима. Како би најкраће
окарактeрисали њихов свети живот? Шта су то они посеб-
но учинили да их Црква Божија и народ Божији сматра све-
тима и Богу угоднима? Најкраће речено, то су они скромни
људи који су испунили две највеће Христове заповести, које
се у ствари своде на једну – љубав према Богу и љубав према
човеку. То су, пре свега, браћо и сестре, богољупци и човеко-
љупци. Ту своју љубав према Богу и људима показивали су
најмање речима, а највише својим животом и делима. Има-
мо, тако да кажемо, разне категорије или врсте, по начину
живота светитеља. Свакако, сви знамо за Свете Апостоле,
не само дванаесторицу, него и многе друге у историји Цркве
које називамо таквим именом. То су они који су се особи-
то истицали у ширењу речи Божије у проповедању Светог
Јеванђеља. Имамо небројену војску Светих мученика. То
су они, који су не само живели по вољи Божијој, него су и
свој живот положили за Име Христово, за науку јеванђељ-
ску и препуно је Царство Божије ових Светих мученика и
мученица који су у најразличитијим временима, од првих
дана Цркве, па све до данашњег дана живот свој дали. Затим,
огромно мноштво светитеља које називамо преподобним
(подобан или преподобан значи сличан или врло сличан). То
су они који су се својим животом трудили да постану слич-
ни Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу. То су они који
су узели крст Христов на себе и пошли за Њим. Таквих је
небројано мноштво у свим временима и вековима, по нај-
забаченијим местима, у планинама и гудурама, у светим
НЕДЕЉНЕ И ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ ПРОТЕ ДЕЈАНА 41
манастирима, а било је таквих и у великим градовима. Жи-

већи у овоме свету, нису били од овога света него од Оног,
који су се непрекидно Богу молили, постили, добро људима
чинили и тако извршили Закон Божији. То су они које пре-
познајемо у речима Господњим, које смо чули из данашњег
Јеванђеља. Каже Господ: „Ко призна мене пред људима, при-
знаћу и ја њега пред Оцем својим Небеским, а ко се одрече
мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим
Небеским“. Видите, браћо моја и сестре, Господ за малу вер-
ност, за мало правде, за мали труд у овом кратком земаљ-
ском животу дарује Свој божански дар, дар вечног живота.
Шта значи кад Господ каже: „признаћу га пред Оцем својим
небеским“? Значи да ће тај живети вечно у царству радости
и светости са Богом Оцем и Сином и Духом Светим.
Била су времена у хришћанској историји, нажалост не
тако ни ретка, када је било врло опасно, рискантно, када је
живот био у питању, ако човек јавно каже и призна да је хри-
шћанин. Хвала Богу за сада су на овим нашим просторима
прошлост. Већ смо поменули из таквог времена небројано
много Светих мученика. Али, како у данашњим приликама,
у мирним временима, без прогона потврдити своју верност
Господу и признати га пред људима? У ово данашње време
се речима слободно може изразити верност Господу Христу
и рећи да смо хришћани, викати на улици или рећи при по-
пису становништва... Али, браћо моја и сестре, то није до-
вољно. Не потврђује се верност Господу и признање Госпо-
да Христа само на речима. Ништа лакше, али недовољно!
У данашње време, као и у древна времена, верност према
Господу Христу треба да се потврди животом и делима. Ко
животом и делима испуњава Закон Господњи, Закон Јеван-
ђељске љубави, Закон Исуса Христа тај у ствари потврђује
да признаје Господа пред људима. Ако то не би чинио, бу-
димо искрени, он Га се у ствари одриче, јер каква корист
ако каже на речима да јесте хришћанин а по животу и дели-
ма није. Господ је рекао, како ће се најбоље знати, видети и
препознати да смо ученици и следбеници Његови: „По љу-

бави ће се познати да сте моји ученици“. И ако у срцу будемо
носили љубав према свим људима, према својима ближњи-
ма, ако ту љубав будемо животом и делима потврђивали, то
ће значити да признајемо Господа Христа пред људима. Ако
ли то не чинимо и не будемо се трудили да чинимо, мала је,
боље рећи никаква корист, ако признајемо речима, па чак
и ако идемо у цркву и вршимо и верске прописе и обичаје
а љубави немамо, Господ Христос нас не признаје за сво-
је, а и наше признање Њега као Господа свога било би само
привидно и лажно. Зато сада браћо и сестре, када почиње
Апостолски пост, потрудимо се да у току овога поста, она-
ко како нас Света Црква саветује и позива, појачамо своје
напоре, да удвостручимо своју пажњу да би пре свега из-
вршили Закон Господње љубави. Од овог поста окренимо
се себи и својим ближњима. Пре свега обратимо се себи, па
уз свесрдну молитву, покајање, смирење, особито Свете Тај-
не исповести и причести, потрудимо се да савладамо своје
грехе, рђаве склоности, мане, недостатке, све оно што нас
удаљује од Господа, а са друге стране обратимо се, својим
ближњима са пуно љубави и разумевања, обратимо се не
њиховим недостацима и манама и да их осуђујемо, не, не,
никако то, браћо моја и сестре. Господ је рекао: „Не судите,
да вам не буде суђено“. Него обратимо се својим ближњима,
њиховим невољама, страдањима, потребама, учинимо све
што можемо да им буде лакше. Помозимо им. То је призна-
ње Господа Исуса Христа пред људима. Како да се обраћамо
ближњима, од чега да почнемо? Чини ми се да бисмо сви
морали да почнемо од обичне љубазности, јер људи много
пате и страдају у међусобним односима од узајамне грубо-
сти, необазривости, нехаја. А видите, сама реч љубазност
има своје порекло у речи љубав. Љубазности је, тако да ка-
жемо, први степен љубави. Постарајмо се, да обраћајући се
једни другима, првенствено ми верујући људи, једни према
другима па наравно и према свима осталима, наша реч увек
буде блага, нежна, кротка, јер и сама реч ако је груба може
да повреди, ако је блага и нежна може и те како да ублажи
бол. И наравно није довољна само љубазност, одатле идемо
даље, прелазимо на дела стварне, конкретне љубави према
свима ближњима.
Поуке за наш живот црпимо из живота свих светитеља
које Црква данас помиње. То нису била никаква изузетна
бића, него су то били људи по много чему слични нама,
обични људи, грешни људи, али су уложили један огроман
труд и огромну пажњу да се сачувају од зла и греха и да ис-
пуне вољу Божију. Хајде да кажемо, да су светитељи управо
они који су добили од Господа пет, највише, таланата и све их
умножили и вратили Господу своме и зато им је Господ
упутио оне речи: „Добро, верни и добри слуго, у маломе си
ми био веран, уђи у радост Господа свога“.
Браћо и сестре, Господ и од нас људи, обичних, грешних
очекује да нешто слично учинимо са својим животом. Ако
немамо пет таланата имамо један. Шта је са тим нашим јед-
ним талантом? Да ли се трудимо и боримо и старамо да га
умножимо? Како проводимо живот? Овакви какви смо, је
ли то наша пуна мера, је ли то све што можемо постићи?
Није, браћо моја и сестре. Зна Господ да ми можемо више
и боље и Он то од нас очекује. Очекује нашу добру вољу и
наш труд, а благодат Божија биће увек са нама. Нарочито
Свете животворне тајне Тела и Крви Господњег су на свакој
Светој Литургији да нам потпомогну у том духовном јача-
њу и узрастању. И ови светитељи Божији, ови сви свети, од
којих многа имена знамо, а још много више имена не знамо,
они су нама свима помоћници на том путу Божијем. Они
су наши молитвеници пред Богом да успемо у животу на
оном путу Божијем врлине хришћанске којим су они тако
дивно ишли. Зато, нека нам овај данашњи дан Свих светих
буде подсетник да још увек нисмо учинили оно што Господ
очекује од нас. Он зна нашу меру, наше могућности, чека
наш труд, нашу добру вољу, и увек је са нама. Нека би, браћо
моја и сестре, остатак нашег живота прошао, како кажемо у

јектенији, у миру и покајању и непрекидном труду да Свету
вољу вршимо.
Амин Боже, и да тако буде!
Друга недеља по Духовима

Јеванђеље о позиву првих апостола
Мт. зч. 9 (4,18–23)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Глас Христа
Спаситеља носи у себи божанску силу и моћ. Колико смо
пута, слушајући Свето Јеванђеље, чули како је својим бо-
жанским гласом Господ чуда чинио, од свих болести лечио,
чак мртве васкрсавао, својим божанским гласом изгонио
ђаволе из људи, утишавао буру на мору, и да се сва природа
видљива и невидљива покоравала гласу Сина Божијег.
А данас смо у Светом Jеванђељу чули једну посебну силу,
коју је показао глас Сина Божијега. Данашње Јеванђеље го-
вори како је Господ почео да изабира своје ученике, најпре
Петра и Андреја, затим Јакова и Јована. Затекао их је Го-
спод у њиховом свакодневном послу, нешто су радили око
рибарских мрежа, пословали свакодневно. Када је наишао
Божански Учитељ, није им са много речи објашњавао, само
се загледао у лица Светих апостола и изрекао: „Хајдете, за
мном!“ И како каже Јеванђелист Матеј они су у тренутку
напустили свој посао, а Јаков и Јован и свога оца, који је
био ту са њима и радио, и пошли су за Христом. Били су то
људи чистога и безазленога срца, непомућенога ума, благо-
родни по карактеру. Зато су, у тренутку, препознали Божан-
ски глас Исуса Христа, схватили и осетили да је то глас који
их води у живот вечни. И тако су пошли за Њим. Њихо-
ву историју знате, пратили су Господа, три године слушали
Његову Божанску науку, били су сведоци Његовог васкрсе-
ња и вазнесења на небо, по целом свету су ширили Његове
благе речи, Његово Јеванђеље и сви су, осим Св. Јована Бо-
гослова, мученички страдали. Живот свој су положили за
свога Господа.
Браћо моја и сестре, слушајући Свето Јеванђеље, божан-
ствену реч Спаситеља Господа, увек би требали по нешто да
научимо и да се речју Христовом надахнемо. Ове речи које
је Господ Исус Христос упутио својим апостолима, упућу-
је кроз читаву историју Цркве, двадесет векова свим наро-
дима света и дан-данас упућује свима нама, свакоме од нас
посебно, и све нас позива истим речима: „Хајдете за мном!“
Како то Господ чини? Чини кроз Свету Цркву, особито кроз
Свету Литургију и кроз остала богослужења, кроз реч Бо-
жију, кроз заповести и Тајне Божије. Кад читате неку књигу
духовног садржаја, када чујете црквено звоно, и то су зна-
ци – позиви, Господ и теби и мени упућује спасоносне речи:
„Хајде, за мном!“ Наш Св. Владика жички и српски Николај
написао је књигу под насловом Символи и сигнали. Ту нам
је врло подробно и на један надахнут начин показао и обја-
снио да је читав свет препун знакова, символа, који говоре
о Богу, који је ту међу нама, позива нас и хоће да кренемо за
Њим. Куда то Господ позива и зашто позива? Господ је до-
шао на овај свет да нама људима осмисли живот, да нам об-
јави вољу Оца Небеског, увери да смо истинска, права деца
Божија, да треба да вршимо свету вољу Божију и тако се
припремимо за живот вечни у Царству Божијем.
На више места у Светом Јеванђељу ћемо прочитати како
Господ позива људе. Каже Господ: „Ко хоће да иде за мном
нека се одрекне своје гордости, себичности. Нека узме крст
свој и пође за мном“. Каже за себе: „Ја сам светлост живота
и они који пођу за мном неће ходити по тами, него ће имати
светлост живота“. Знајући невољу и страдање људско, Го-
спод је позивао људе говорећи: „Ходите мени, сви који сте
уморни и натоварени!“ Сви смо људи уморни и натоварени.
Дођите мени јер мој јарам је благ и бреме моје је лако и наћи
ћете мир и спокојство душама својим. И тако, браћо моја и
сестре, Господ непрекидно позива да кренемо за Њим. Кад

год дођемо у цркву на Свету Литургију треба да срцем сво-
јим ослушнемо и чујемо тај Христов позив: „Пођи за мном.“
И ма шта се у овом свету збивало и догађало са нама лично
или уопште у свету, у свему можемо и треба да препознамо
Христов позив: „Хајде за мном!“ Када пођемо за Христом,
шта то значи? Тада ћемо невоље, страдања, муке овога жи-
вота и овога света поднети неупоредиво лакше јер ће Господ
бити са нама. То потврђује искуство свих хришћана света,
за ових двадесет векова. Господ је и предсказао и рекао: „У
свету ћете имати невоље, али не бојте се, ја победих свет.“
Тако браћо моја и сестре, идући за Христом значи волети
Господа Исуса Христа, вршити Његове свете заповести, сје-
дињавати се са Њим у Светој Тајни Причешћа, сав живот
свој предати Њему. Када то чинимо, доиста нико и ништа у
овоме свету, упркос свим невољама и страдањима, не може
нам наудити. А оно најважније, шта нас чека на крају тога
пута? Чека нас живот вечни и Царство небеско.
Идући за Христом, значи храбро и смело, не бојећи се ни-
чега, проћи кроз овај свет и на крају сјединити се са својим
Господом у вечном Царству Његовом. Можемо за тренутак
помислити и рећи: „Ми смо се већ одазвали Христовом
позиву, самим тим што смо крштени, миропомазани, што
живимо литуријским животом, причешћујемо се Његовим
Телом и Крвљу.“ Јесте. То је, браћо моја и сестре, истина, али
не у потпуности. Господ хоће да идемо за Њим! Животом,
делима и испуњавањем Његових Светих заповести. Сећате
се, колико је пута Господ говорио и опомињао, да није до-
вољно само викати: „Господе, Господе!“ Него је неопходно
вршити Његову свету вољу. Чак је једном приликом видећи
људе, који само привидно и формално поштују Бога рекао:
„О нажалост ови људи устима поштују Бога, али њихово
срце је далеко од Бога.“
Знате, браћо моја и сестре, да је прва и највећа заповест
Господња о љубави, и каже Господ: „По љубави ће се познати
да сте моји ученици.“ Зато, одазовимо се овом позиву Го-

сподњем, не само како смо увек до сада чинили, кроз Цркву,
Свето Причешће... Наравно то је потребно и неопходно, али
допунимо ту припадност драгоме Богу својим животом и
делима. И када у тишини нашег срца одјекне позив: „Хајдете
за мном!“ Оставимо свако зло и сваки грех и кренимо за Го-
сподом, пре свега испуњавајући Његову заповест о љубави.
Амин Боже, да тако и буде!
Трећа недеља по Духовима

Јеванђеље о истинитом богатству, служењу Богу и уздању
у Оца небеског
Мт. зч. 18 (6,22–33)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Данас смо чули
речи Христа Спаситеља који каже: „Не може се служити Богу
и мамону.“ Мамон, то је божанство многобожачког света,
које означава лажног, измишљеног Бога материјалних доба-
ра, злата, новца. То божанство не постоји, али нажалост по-
стоји опака људска грешност, склоност да се сав човек преда
материјалним стварима и да их просто обожава. А Господ
нас упозорава да не можемо служити правом и истинитом
Богу и служити материјалним стварима и новцу. Морамо
се одлучити за једно или друго, односно, ако се човек преда
материјалним стварима потпуно и поклони своје срце, нема
ништа од праве вере и поштовања истинитог Бога.
Затим нам Господ Исус Христос упућује речи, врло зна-
чајне: „Немојте се бринути шта ћете јести, пити, у шта ћете
се обући. Зна Отац ваш небески да то вама треба и пре него
што заиштете, јер то ишту и незнабошци, а ви немојте тако.“
Него каже Господ: „Тражите најпре Царство Божије, и прав-
де Његове, а ово што вам је потребно за овај свакидашњи
људски живот, то ће вам се додати.“ Зна Отац небески да то
вама треба, неће вас оставити без тога.
Ове Христове речи треба добро да разумемо, да се не збу-

њујемо. Управо око ових речи Христа Спаситеља понекад
међу људима, а можда и међу вернима дође до неке недоу-
мице и забуне. Шта ове речи значе? Погрешно би закључили
они, који би ово протумачили тако да наша вера препоручу-
је пасивност, лењо ишчекивање, у смислу не брини шта ћеш
јести и пити као да ће пасти само са неба. Не, браћо моја и
сестре, схватимо реч Божију у целини. Сећате се да једна од
заповести Божијих гласи: „Шест дана ради и посвршавај све
своје послове“; дакле, не само ради било шта и ради неко-
рисно, већ вредно ради и посвршавај своје послове. Значи
изричита је Божија заповест о раду, о труду. Да се подсетимо
и речи које је Господ упутио ономе слузи који није умножио
свој таланат, који је значи био пасиван, лењ, непокретан. Ре-
као му је: „Зли и лењи слуго.“ Зло и лењост, видите, своди се
на једно. Да се сетимо и Св. Апостола Павла који је пропове-
дајући Јеванђеље и трудећи се, као нико од апостола, непре-
кидно радио и зарађивао за себе хлеб, изрекао је ону чувену
реченицу: „Ко не ради не треба ни да једе!“
А шта значи то када Господ каже: „Немојте мислити о
томе шта ћете јести, пити...“ То значи да наша главна па-
жња, наше старање, наша брига, душевна и телесна енерги-
ја поред ових свакодневних послова које обављамо не буде
управљена на материјалне ствари и на стицање материјал-
них ствари. Да нам то не буде циљ и смисао живота, као што
сте чули да незнабошци и безбожници кажу: „Дајте ми да
имам свега у овоме свету лако ћу за онај други свет.“ Значи
Господ нас чува од тога да не би своје мисли и своје срце
поклонили трулежним, пролазним стварима, јер и брину-
ћи се каже Господ, ништа не можете учинити. Шта значе
речи Господње: „Тражите најпре Царство Божије и правде
Његове, а остало ћемо додати.“ Значи, браћо моја и сестре,
припремајте се за Царство Божије! То значи, пре свега бри-
нути се о својој души, чувати се зла и греха, све своје снаге
управити на постизање хришћанских врлина, непрекидно
се молити, истински се кајати, мењати живот свој на боље,

вршити заповести Божије, примати Свете Животворне тај-
не... Ето укратко шта значи тражити Царство Божије. Па
када наше мисли, срце, воља, снага буду управљени на ове
духовне циљеве, праве циљеве, онда Господ каже да не тре-
ба да се бринемо, неће нас оставити гладне. Ко год је тако
чинио уверио се у истинитост Христових речи. Ко се заиста
старао о Царству Божијем, о препороду своје душе и срца о
испуњењу заповести Божијих никада га Господ није оста-
вио без хлеба и оног најпотребнијег.
Ако нас рецимо, спопадају грешне, охоле мисли, ако нас
спопада искушење да будемо важни и значајни и да потце-
њујемо брата и сестру нашу, о томе бринимо да се од тога
ослободимо. Ако је можда душом нашом почело да хара сре-
брољубље и саможивост, постарајмо се, побринимо се да се
тога кроз Свете Тајне и молитву ослободимо. То је та главна
брига коју треба да водимо а не шта ћемо јести и пити.
Ево један пример из Светог Јеванђеља. Сећате ли се оног
догађаја када је Господ чудесно умножио мало хлеба и рибе
и нахранио мноштво, хиљаде народа? Шта се тада десило?
Господ је проповедао речи вечног живота, народ је ишао за
Њим, дошли су у пусто место и видите, Господ није дозво-
лио да остану гладни, зато што су слушали реч Божију, или
другачије речено што су тражили Царства Божијег и правде
Његове, него је на чудесан начин умножио од мало хране и
све их нахранио.
Наиме, често људи када чују неке Јеванђељске истине,
чини им се то невероватно и немогуће, међутим Јеванђељ-
ске истине нису предвиђене за то да их само слушамо, него
да их остваримо и применимо и када то учинимо, када то
настојимо да у животу остваримо, онда се покаже да је реч
Божија истинита непобитно и вечна.
Превелика брига, старање, труд око земаљских добара,
блага и успеха, све се то као што знамо, браћо моја и сестре,
завршава трулежношћу и смрћу. Једино ради чега вреди
живети, трудити се, борити се, па ако треба и страдати јесте

да нас Господ удостоји Вечног живота у заједници са њим. То
је управо смисао речи из данашњег Јеванђеља.
Амин Боже нека тако и буде!
Четврта недеља по Духовима

Јеванђеље о исцељењу слуге капетановог
Мт. зч. 25 (8,5–13)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Данашње Свето
Јеванђеље Апостол Матеј почиње речима: „Дође Господ Исус
у Капернаум.“ Капернаум, познати град у Јудеји, у којем се
десио необичан сусрет Господа Христа са једним човеком.
Каже Апостол Матеј да Господу приступи један официр, ка-
петан. То наравно нико други није могао бити до официр –
капетан римске окупаторске војске. Јудеја је у то време била
под окупацијом. А бити под окупацијом, наравно није ни
мало лако, то ми Срби посебно знамо из наше историје, јер
смо нажалост често бивали под окупацијом. Јеврејски народ
је био тада под окупацијом врло моћне и окрутне Римске ца-
ревине. Окупатори су они који владају и који се за све питају,
наравно по својој природи су охоли и надмени, а они који су
окупирани морају да буду послушни, понизни и наравно, да
плаћају окупатору велики порез, велике дажбине.
Међутим, међу тим окупаторима, нису сви били једнаки.
Сваки је човек Божије створење, тако и овај римски капетан
ни мало није личио на окупаторског официра. Он се љуба-
зно обратио Господу Христу у једној својој великој потреби.
Наиме, пожалио се Господу да је његов слуга јако болестан,
лежи код куће, одузет је и јако се мучи. Нема сумње да је
овај окупаторски официр, боравећи ту, свакодневно међу
јудејским народом, често видећи и сусретајући Господа
Христа, уверио се да је Господ Христос, за његове појмове,
необичан човек. Окупља силни народ, исцељује од болести,
помаже у свакој невољи. И он се, иако незнабожац, туђин,

окупатор, усудио да се обрати Господу Христу. А Господ је,
Свевидећи и Свезнајући, одмах видео какво је стање њего-
ве душе и одмах се одазвао његовом позиву и рекао: „Ево
идем, исцелићу твога слугу.“ Али сада настаје један необи-
чан обрт, нешто крајње изненађујуће. Овај капетан не само да
је испољио веру у Господа Христа чим се обратио, него
одједном изражава такво смирење и скромност каква се је-
два међу људима може видети и чути. Чули сте шта је рекао:
„Господе, Ти не мораш да идеш мојој кући, ја нисам достојан
да Ти уђеш под мој кров, него Ти само реци реч и оздравиће
мој слуга.“ Господ чувши то, а знајући све његове мисли и
осећања, због присутног силног народа који је све то пра-
тио каже: „Погледајте, оволико вере не нађох ни у Израиљу“
(међу изабраним народом). И онда каже Господ да ће многи
доћи са истока и запада (тада незнабожачки народи) и при-
ступити Њему и сести у Царству Божијем заједно са Авра-
амом, Исаком и Јаковом, а синови царства, што ће рећи ви
Јудеји, који нећете поверовати у мене, доспећете тамо на
место мучења. Како се завршава овај сусрет? Каже Господ:
„Онако како си веровао нека ти буде!“ Апостол Матеј закљу-
чује: „И оздрави његов слуга тога часа.“
Браћо моја и сестре, каква је ово нама поука! Видите, које
су силе највеће на овоме свету – вера и смирење. Они који
дубоко у Господа верују, који су смирени, понизни, скромни,
који су одбацили сваку охолу мисао, ти су најближи Богу и
тима је све могуће. Зато побожно размишљајући, читајући
Свето Јеванђеље и друге побожне, светоотачке и душекори-
сне књиге нека нам увек буде на памети овај римски капетан.
Молимо Господа да нам дарује оно што је најдрагоценије:
смирен дух, истинску, несумњиву, чврсту, поуздану, непо-
колебљиву веру и да нас Господ сачува од сваке охолости,
сујете, надмености. Када будемо искрено верујући људи и
смирени онда нам је све могуће и тада смо на најсигурнијем
путу спасења и живота вечнога.
Јер немојмо се варати, охоли људи су наднети над пропа-

шћу и сваког тренутка само што се нису сурвали. Не дајмо
се охолости и сујети. Сваку горду сујетну мисао која нам се
појави, одмах је из свог срца, из свог ума протерајмо моли-
твом и крсним знамењем и молимо Господа да нам дарује
смирен, покоран, милостив дух. Онда ћемо уистину бити
Божији и Христољубиви. Нека би Бог дао, браћо и сестре, да
нас данашње Свето Јеванђеље и ово што смо чули надахне
да будемо људи истинске вере и правог смирења. Велика се
дела дешавају када се сусретне љубав Божија и вера човеко-
ва! Амин Боже и да тако буде!
Пета недеља по Духовима15

Јеванђеље о исцељењу гадаринских бесомучника
Мат. зч. 28 (8,28–34; 9,1)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Драга браћо и
сестре, данашње Јеванђеље може се учинити у неколико не-
обично, говори се о злим дусима, говори се о томе како је
Господ дозволио да зли дуси уђу у свиње. Шта то заправо
значи?
Сад ћемо ми то све лако и јасно објаснити на славу Бо-
жију, а нама на спасење и духовну корист. Ђаво, зли дуси,
сатана како већ зовемо та бића, јесу, стварност овога света.
Многи православни хришћани у своме незнању и неукости
имају обичај некада да кажу: „верујем у Бога и волим да го-
ворим о Богу, али не о ђаволима и злим дусима.“ Опасно је
помислити да ђаво не постоји. Један мудар човек је рекао
да је то последње и највеће лукавство ђаволско да себе про-
гласи непостојећим. Дакле, ми говоримо о ономе што јесте,
што постоји. Као што верујемо да постоји Господ наш Исус
Христос, тако нема никакве сумње постоје непријатељи
Ово Јеванђеље и тумачење су слични Протином тумачењу Јеванђеља које

15
се чита на 23 недељу по силаску Светог Духа на апостоле.

рода људског и нашег спасења – зли дуси. Откуд ми то зна-

мо? Сам Господ Исус Христос нам је то објавио. Знате да је
Господ Христос за ђавола, сатану рекао да је кнез овога света
и да делује у овоме свету. А какво је његово деловање, шта
он чини? Каже Господ: „Он је крвник људски од почетка.“
Он је лажа и отац лажи. Дакле, он је противник Божији и
непријатељ људи и нашег спасења. Знате такође из Светога
Писма, да је сатана искушавао самог Господа Исуса Христа.
И тако, из данашњег Јеванђеља смо чули да је Господ
једном приликом наишао на два човека, који су били по-
седнути злим дусима. Као такви изгубили су људски лик.
Боравили су на гробљу и били су опасни за све људе који
би прошли местом где су боравили. Када је Господ наишао,
зли дуси су проговорили из ових људи и повикали: „Шта
хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао овамо пре
времена да нас мучиш?“ Затим су се обратили Господу Хри-
сту и затражили, када их већ изгони из ових људи, да им
допусти да уђу у крдо свиња које је пасло недалеко одатле,
близу језера. Тако и би, ђаволи ушавши у свиње, потераше
их, свиње нагрнуше у воду језера и утопише се. Тако је Го-
спод показао шта ђаволи раде и какве последице производе
кад уђу у животиње, у бесловесна бића, погубе их, униште.
А ђаволи када бораве у човеку, онда човекову душу кваре,
изврћу, унаказују и човека воде путем пропасти. То је, бра-
ћо моја, укратко та истина о злим дусима.
Да вас још подсетим: знате шта је Господ рекао како
треба да се молимо, изговорио је молитву Господњу, моли-
тву Оче наш. Како се завршава молитва Оче наш? Речима:
„Избави нас од лукавог!“ То значи свакодневно треба да мо-
лимо Господа да нас избави од злог духа и његовог утицаја.
Будимо начисто – зли дуси постоје и свом силином делују у
овоме свету! Кога највише нападају? Највише нападају нас
хришћане, нас православне хришћане, јер идемо путем Бо-
жијим и спасоносним. Њихов је циљ да нас одврате од тога
пута.
Како ћемо препознати кад и како зли дуси делују? Најпре

делују на наше мисли, преко мисли на речи, преко речи на
дела. Кад год нам се јави каква мисао, осећање, хтење које
макар и заличи на гордост, мржњу, злобу, завист, пакост
знајмо од кога то долази. Долази од злих духова! И немојмо
ни тренутка сумњати у то. Сада је питање, хоћемо ли се пре-
дати или ћемо се супротставити? Наравно, супроставићемо
се. Како се човек супротставља злим дусима и свему ономе на
шта нас они наводе и наговарају? Пре свега и у сваком
трeнутку молитвом. Када год се јави таква опака мисао, а ми
од свег срца призовимо Господа Исуса Христа: Господе Ису-
се Христе Сине Божији, помилуј ме! Одмах затим: Пресвета
Богородице, спаси ме! И нема сумње да ће зли дуси побећи
од имена Господњег и Пресвете Богородице. Поготово ми
који пребивамо на Светој Литургији, који се причешћујемо
Пречистим Животворним Тајнама Христовим, не требамо
се никада бојати злих духова и њихових утицаја. Доиста,
нама који се причешћујемо не могу ништа, али морамо бити
на опрезу, морамо бити пажљиви, јер се зли дуси не пока-
зују видљиво, мада се некада и тако покажу, као нека ружна
одвратна бића. Они се најчешће показују на тај начин да их
није лако одмах препознати. Страшно су лукави и крију се.
Чак у Светом Писму на једном месту пише да се знају прео-
братити у светлог Анђела, да би нас преварили.
Све оно на шта нас они наговарају и подстичу, а што није
у сагласности са вољом Божијом и са Светим нашим пра-
вослављем – то је од ђавола. То је од противника Божијег,
то треба одбацити, тога се не треба бојати, али треба бити
пажљив и енергичан и одбити од себе и од своје душе. Нај-
већа и најопаснија ђаволска замка је што нам натура лажне
изговоре и оправдања. Чувајмо се тога! Самообмана је ђа-
вољска превара на коју ми људи пристанемо. Не дајмо му да
нас обмане!
И ово данашње Јеванђеље које нам казује како су зли дуси
потопили свиње нека нама буде наук и поука да се пазимо,
да се чувамо, да се Богу молимо, да Његову вољу вршимо;

да се исповедамо, причешћујемо и ништа и никада нам зли
дуси неће моћи наудити. Ми ћемо без икакве препреке хо-
дити путем истине и правде Божије и путем спасења.
Амин Боже и да тако буде!
Шеста недеља по Духовима

Јеванђеље о исцељењу одузетог
Мт. зч. 29 (9,1–8)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Свети Апостол
Павле, драга моја браћо и сестре, у једној својој посланици
упућује позив хришћанима: „Носите бремена један другога
и тако испуните Закон Христов.“ Заиста сви ми људи, сва-
ки од нас посебно носи животно бреме, животне тешкоће,
терете, невоље. Терети и невоље који могу снаћи човека у
овом свету су различити, једва да их можемо и побројати.
Али има једно бреме које је горе и теже од свих осталих – те-
рет греха, поготову оног неисповеђеног и непокајаног греха.
Тај терет проузрокује све остале невоље и тегобе човекове. Да
је то заиста тако, могли смо чути у данашњем Светом
Јеванђељу. Чули смо како се Господ Исус Христос сусрео са,
по ко зна који пут, тешким болесником, који је одузет лежао
на постељи. И таквог су га носили његови блиски пријате-
љи, желећи да дођу до Господа Исуса Христа, с правом оче-
кујући да ће Господ и овога болесника, као толике друге, пре
њега, исцелити од страшне болести. Приликом сусрета са
Господом Христом, Господ изговара за људе мало необичне
речи, а које имају свој најдубљи смисао и оправдање: „Не бој
се синко, опраштају ти се греси твоји!“ Тиме, браћо и сестре,
Господ одмах казује једну дивну, спасоносну, божанску поу-
ку, да су греси људски прави најдубљи узрок, праузрок сва-
ке људске невоље, страдања, немоћи, често и телесних бо-
лести. Господ тиме поручује, када се човеку опросте греси,
онда све остало добро које је од Бога долази само по себи. И
доиста, неколико тренутака пошто је Господ опростио грехе

овоме човеку, човек устаје, стаје на своје ноге, бива исцељен.
Да поука Христа Господа записана у Светом Јеванђељу
ево одјекује кроз векове кад год слушамо и читамо Свето Је-
ванђеље. Наиме, знамо шта од Господа увек да тражимо и за
шта да га молимо. Шта нама је најпотребније, шта нам је на-
сушна потреба, шта нам је потреба над свим потребама – да
нам Господ грехе опрости. Када нам Господ грехе опрости,
за све друго не треба да бринемо. А како Господ браћо моја
и сестре опрашта грехе? У овом случају чули смо да је Го-
спод опростио по вери ових људи који су носили болесника.
Како ће нама Господ опростити грехе? Исто тако. Кроз веру,
поуздану и непостидну, кроз молитву непрекидну и свесрд-
ну, кроз искрено покајање и примање Светих Животворних
тајни Тела и Крви Господње. То је пут на којем нама Господ
хоће и може опростити грехе.
Сећам се, тада сам био млад свештеник, једног разговора
са блаженопочившим Епископом славонским Емилијаном,
који ме је рукоположио. Добри Владика ме је упитао шта
мислим шта је најважније да човек постигне у животу.
Слутио сам да треба казати неки хришћански, православни
одговор, али нисам умео одмах да кажем, мало сам се и збу-
нио, а добри Владика је одговорио уместо мене: „најважније
за човека у овоме свету је да дочека, доживи, да му Бог
грехе опрости.“ Значи то би био најдрагоценијии врховни
циљ нашег земаљског живота. А како се постиже тај циљ.
Света Црква нам је дала прави одговор – истинским и ду-
боким покајањем. Право покајање значи преумљење, мета-
ноја, како наша браћа православни Грци кажу. А то значи да
човек пре свега треба да има јасан поглед на живот и на свет,
да се одрекне сваког грешног незнабожачког умовања, да је-
ванђељски мисли и резонује, да има, што би рекао Апостол
Павле ум Христов, то пре свега, а затим искрено покајање.
Искрено покајање је стални, непрекидни напор да се
ослободимо греха. Наш Св. Владика српски Николај управо
нам је рекао да покајање није ствар једнога тренутка, једно- га

дана, једног месеца или године. Покајање треба да буде
наше занимање читавог живота. Значи покајање је један
животни став, животно опредељење, непрекидни напор да
будемо бољи него што јесмо, да уклонимо грех као најстра-
шнију препреку између нас и Небеског Оца. Када нам Бог
опрости грехе то би била наша највећа радост и најузвише-
нији циљ нашег живота.
Грех је једина препрека између човека и Бога. Грех је она
опака смртоносна раздаљина која удаљује човеково биће од
Небеског Оца. А када Бог опрости човеку грехе и савлада се
та даљина, уклони се та препрека, онда је човек чист, непо-
рочан, право дете Божије и пребива у близини Божијој сада,
свагда и за све векове.
Можемо се упитати, како знамо када нам је Бог опростио
грехе. То ћемо најбоље сазнати кроз Свету Тајну исповести.
Када кроз ту тајну наведемо све своје грехе које смо учини-
ли, када осетимо по надахнућу Божијем истинско покајање,
када донесемо одлуку да ћемо се борити против сваког зла и
греха и када наш исповедник осети такво расположење код
нас и прочита нам разрешну молитву. Греси су опроштени.
Јер, Господ је својим свештенослужитељима, епископимаи
свештеницима дао ту власт да могу људима опраштати
грехе.
Када смо се исповедили и добили опроштај грехова да ли
то значи да више нећемо грешити? Нажалост, не значи. По
својој људској слабости ми ћемо и даље грешити, али труди-
ћемо се и борити да што мање грешимо и посебно ћемо се
чувати оних великих и страшних грехова који се обично на-
зивају смртни греси. И тако проводећи свој живот пре све-
га као преумљење, стичући ум Христов и кроз непрекидни
напор да уклонимо ту препреку тај грех између нас и Оца
Небеског постићи ћемо прави смисао овоземаљског живо-
та, кроз који ћемо задобити живот вечни у наручју Оца не-
беског. Није смисао овог живота да га како-тако проведемо,
неко боље неко лошије, прави смисао је да време које нам је

Бог дао у овоземаљском животу мудро искористимо да се
припремимо за живот вечни.
Ето, са ово моје мало речи свима нама подсетник шта
нам ваља чинити у остатку живота које нам је Господ до-
делио до нашег одласка са овог света да се боримо против
зла и греха, да се искрено кајемо и нема сумње кроз пока-
јање доћи ће и опроштај грехова од стране Свемилостивог
Господа, а ми ћемо тада постати нови људи, како би рекао
Апостол Павле: „свућићемо са себе старог грешног човека,
а обућићемо се у новога, јеванђелског човека.“
Нека би Бог дао да сваки од нас, као и овај човек којег је
Господ исцелио, у најодсуднијем часу нашег живота чујемо
благе речи Христа Господа: „Не бој се синко, не бој се кћери,
и опраштају ти се греси.“
Дај Боже да тако буде! Амин!
Седма недеља по Духовима

Јеванђеље о лечењу двојице слепаца и других
Мт. зч. 33 (9,27–35)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Данас смо, бра-
ћо моја и сестре, у Светом Јеванђељу чули како нам Апо-
стол и Јеванђелист Матеј говори о томе како Господ излива
своју бескрајну божанску љубав особито према онима који
страдају, који су у невољама, исцелио је тројицу тешких бо-
лесника. Двојицу слепих и једнога којег је био обузео неча-
стиви дух па између осталог није могао ни да говори. Прво
сусрет са овим слепим људима. Док је Господ пролазио они
су из свег гласа викали: „Исусе Сине Божији, Исусе сине Да-
видов помилуј нас.“ Свакако су чули, можда и сами били
сведоци да је већ Господ до тада исцелио многе и тешке
болеснике. Када је Господ ушао у једну кућу, они су ушли
за Њим и наравно знао је Господ шта они желе ипак их је
упитао: „Верујете ли ви да ја заиста то могу да учиним, да
вам повратим вид.“ Они су сложно одговорили: „Да, Госпо-

де, верујемо!“ А Господ им онда одговара: „По вери вашој
нека вам буде.“ Дотаче се очију њихових и прогледаше у том
истом тренутку. Ускоро, затим, донесоше му једног тешког
болесника, немог, и Господ га додирну, он устаде, стаде на
своје ноге и поче да говори.
Браћо моја и сестре, када слушамо Свето Јеванђеље на-
равно непрекидно се дивимо и славимо Божанског Спасите-
ља, Његову бескрајну божанску љубав, али верујте, да сваки
одломак Светог Јеванђеља, свака реч Христа Господа нешто и
за нас значи, за сваког од нас. Па да обратимо пажњу на ове
речи које је Господ упутио овим до малопре слепим људима.
Те речи је врло често упућивао људима, питао их је да ли веру-
ју, колико верују, како верују и говорио им је: „По вери вашој
нека вам буде.“ И толико пута је казао: „Све је могуће оном
који верује.“ Значи, ако заиста верујете све оно што молите и
тражите од Господа добићете. То исто важи и дан-данас, од
оног времена када је Господ био на земљи па кроза све векове
и тако ће бити до краја света. Господ своје дарове дарује и
телесне и душевне свима онима који Му се са вером обраћају.
Како стећи ту чврсту, поуздану, несумњиву веру? Ми
смо људи, нажалост, често колебљиви у вери или маловер-
ни. Како да дођемо до те снажне вере којој је све могуће?
Никако другачије него да молимо Господа да нам такву веру
дâ, да учврсти веру у нама. Сећате се да су и апостоли јед-
ном приликом замолили Господа и рекли Му: „Господе, до-
метни нам вере!“ Е, сад видите, вера долази од побожног
честитог живота, а они који имају снажну веру живе побо-
жно и честито. Видите то је једно са другим повезано, једно
извире из другог, а ми грешни људи овакви какви смо оно
што увек можемо да учинимо јесте да из свег срца завапимо
Господу и замолимо Га да очисти наше душе, наша срца, да
нам дарује несумњиву и чврсту веру и да, што чешће при-
ступамо Њему самом и сједињујемо се са Њим кроз Свете
и Животворне тајне Тела и Крви Његове. Тако се стиче вера
чврста, вера несумњива, вера свемогућа. Сећате се да је јед-

ном приликом Господ рекао: „Када би имали вере могли би
да кажете овом дубовом дрвету ишчупај се и посади се у
море, могли бисте горе да премештате...“ Све вам је могуће,
ако верујете. Ево, видите ови обични људи из јеванђелске
приче, слепи можда од рођења, када су једног тренутка сил-
но поверовали у Господа добили су очни вид.
Ево видите, ова два човека су били слепи, били у вечном
мраку и Господ је својом речи исцелио и они су прогледали.
Ми који имамо овај телесни очињи вид, шта треба од Госпо-
да да замолимо? Замолимо да духовно прогледамо, јер ве-
рујте већина од нас људи немају баш јасан и бистар духовни
вид. Ми често ствари у овоме свету погрешно видимо. Често
се заваравамо лепотама и привлачностима, пролазностима
овога света. Често заборављамо да се крај живота нашег
веома журно приближава и да ће крај брзо доћи, макар и
стотину година живели. Ако то не видимо, можемо рећи да
смо духовно слепи. Замолимо Божанског учитеља са оном
истом вером са којом су му се обратила ова двојица слепих
људи да се дотакне својом милошћу нашег духовног вида,
па да духовно прогледамо. А који ће знак бити да смо духов-
но прогледали? Ако се непрекидно старамо и трудимо да се
клонимо зла и греха, да испуњавамо Свете Божије запове-
сти, да живимо по вољи Божијој, да не одгађамо покајање, јер
је то наша врло рђава и погубна навика и када видимо да
нешто треба да исправимо остављамо за после. А питањеда
ли ће то после доћи и да ли ћемо имати времена за то, да нас
смрт не претекне. Зато замолимо Гопода да нам отвори
духовне очи, да не одгађамо покајање, да се журимо да што
више добра учинимо док нас још Бог држи на овој земљи. А
сви знамо у чему је добро и шта Бог од нас тражи, тражи да
опростимо једни другима, да нелицемерну љубав покажемо
према сваком човеку, а особито према онима који пате, који
трпе, јер Господ је више пута рекао: „По делима, по љубави
ће се познати да сте моји ученици.“
Нека би Бог дао, браћо и сестре, да и ми са једне стране

молитвом, са друге стране својим исправним хришћанским
животом измолимо у Господа Христа веру чврсту и непо-
колебљиву и тада ће нам све бити могуће и даће нам Господ
све дарове потребне и неопходне овога и онога света.
Осма недеља по Духовима

Јеванђеље о Исусовом умножавању хлебова
Мт. зч. 58 (14,14–22)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Господ и Спа-
ситељ наш Исус Христос сваком својом речју и својим де-
лима је непрекидно потврђивао да је Он истинити Син Бо-
жији и Спаситељ света. Зато су људи, обични људи, видећи
Његова славна дела, једноставно говорили: „Овако нешто
никада се није могло ни замислити нити се могло видети у
Израиљу.“ Када је Господ говорио људи су се такође освр-
тали на Његове Божанске речи: „Заиста овај Човек говори као
нико до сада.“ Господ је говорио Божанску науку, речи
вечнога живота. Господ се обраћао човеку са оним што је
човеку и његовој души било најпотребније, што му је толико
до тада недостајало. И овом приликом, која се описује у
Светом Јеванђељу Господа је слушало мноштво народа. Го-
спод им је говорио и поучавао их. Они просто опијени речју
Божијом слушали су Га ишли за Њим и тако, како описује
Јеванђелист Матеј, дошли у једно пусто место поприлично
удаљено од насеља. Већ се дан ближио крају, увелико се на-
говештавао долазак вечери. Људима су били пуни срце и
душа Божанске науке Исуса Христа, али ипак људи имају
и тело. Појавила се, сасвим разумљиво, глад. Шта појести?
Место пусто. Ту неприлику су запазили апостоли. Опоме-
нули су Господа да отпусти народ, јер су на пустом месту,
да иду у село и нађу хране. Милостиви Господ знајући да су
они жртвовали време и снагу, ради тога да би Њега слушали
и Његове Божанске речи, није хтео да дозволи да због тога

пате и трпе глад, него се Господ спремао да учини једно ве-
лико чудо умножење хлебова и рибе.
На чуђење апостола Господ им каже: „Дајте им ви да једу!“
Шта ћемо им дати? Има 5–6 хлебова и 2–3 рибе, а толики,
многобројан народ. Али Господ знајући шта ради и свестан
своје Божанске моћи и свемоћи каже ученицима: „Реците
народу, нека сви поседају ту на траву.“ Узео је оно мало хра-
не што је било пред њим, уперио свој поглед ка небу, ка Оцу
Небеском, благословио то мало хране и... О, чуда! Или боље
речено, никакво чудо, Божански благослов Сина Божијег
учинио је да се ово мало хране претвори у велику количину
хране. И како Апостол и Јеванђелист описује: „Сви су до
сита јели и наситили се и чак је претекло дванаест котарица.“
Ово чудо умножавања хране, непрекидно се дешава међу
нама и у свету, али пошто се то непрекидно понавља, на то
смо навикли, о томе не мислимо, нити то сматрамо за чудо.
Знамо из искуства, када се сеје пшеница, убаци се зрневље у
земљу. Шта после тога бива? Од једнога зрна, после израсте
клас са мноштвом зрневља. Зар то није чудо Божије – да од
једног зрна израсте у класу стотине зрна. Обично, то нази-
вамо природним законом, али природни закони нису ни-
шта друго него Божији закони који важе у природи.
Наравно и из овог јеванђелског догађаја имамо поука и
порука за нас. Када год људи нешто учине за славу Божи-
ју или за свога ближњега, Господ никада неће дозволити да
људи због тога трпе или да буду оштећени. Напротив, Го-
спод ће увек и увелико божанском милошћу надокнадити то
на такав начин да човек просто не може ни да појми, јер
Божији дарови су увек савршени и Бог када даје и дарује,
дарује у превеликом изобиљу. Видите, због добре воље и
стрпљења ових људи који су слушали реч Христову, Господ
није хтео да их остави гладне. Поред тога што је нахранио
њихове душе и срца, нахранио је у изобиљу и њихова тела. То
је та поука, браћо и сестре, коју је Господ више пута и
поновио. Једном приликом, баш када га је Апостол Петар

упитао: „Шта ће бити са нама који смо оставили жене, децу,
куће...?“ Господ му је одговорио: „Не бојте се, добићете сто
пута више него што сте напустили и још живот вечни у
Царству Божијем.“ Сећате се да је Господ једном приликом
рекао: „Иштите најпре Царство Божије и правде Његове,
све остало што вам затреба, не бојте се, надокнадиће вам се.“
Тако, драга моја браћо и сестре, кад год нам се пружи
прилика а таквих прилика има у изобиљу, да учинимо неко
добро за славу Божију, за добро нашег ближњега, немојмо
се никада бојати и оклевати да то учинимо и да помисли-
мо, а шта ће бити нама, хоће ли бити за нас. Биће и за нас,
биће више него што слутимо. И ако је сељак, земљорадник
поорао њивицу свога суседа пре него себи, суседа који нема
коња ни вола, не бојте се, неће ни његова њива остати неузо-
рана. Ако смо комшијско сироче нахранили пре свог детета,
не бојмо се, неће наше дете остати без хлеба... И тако редом,
када год учинимо нешто за свог ближњега, Самом Госпо-
ду смо учинили јер нам је Он тако рекао и потврдио: „Када
учинисте једном од ове моје мале браће и мени учинисте.“
Хајмо, још за тренутак да замислимо како су се осећали
ови људи када су се враћали кући после умножења рибе и
хлебова пуног срца, а богме, нахрањени и телесно. Претекло
је 12 котарица хране! Можемо замислити да су од тог обиља
хране понели нешто и кући. Нема сумње да су били срећни
и презадовољни. Сигурно су не само помислили, већ и уз пут
враћајући се својој кући говорили како је било дивно и
радосно бити у присуству Господа. А ми сваког празника,
сваке недеље налазимо се не само у присуству Господа, већ
на свакој Светој литургији имамо могућност сједињења, са
својим Господом, кроз Свето Причешће. Зато, радујмо се и
веселимо се и благодаримо Господу Човекољупцу за Њего-
ве превелике Божанске дарове које нам свакодневно дарива
сада и сутра и у све дане нашег живота и у сву вечност.
Амин Боже да тако и буде!
Девета недеља по Духовима

Јеванђеље о Исусу (који) иде по мору
Мт. зч. 59 (14,22–34)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! На почетку Све-
тога Писма, драга моја браћо и сестре, читамо ове речи: „У
почетку створи Бог небо и земљу.“ Под небом се подразуме-
ва духовни, невидљиви свет, под земљом овај видљиви, ма-
теријални. Живећи у овом видљивом, материјалном свету
запажамо да сви догађаји и промене бивају по једном утвр-
ђеном реду, редоследу и закону. И обично људи кажу да све
бива по природним законима. Шта је то природа? Природа
је творевина Божија. Према томе, тачно говорећи, не по-
стоје природни закони, него су то Божији закони који важе
и делују у природи. И природа је, како рекосмо, творевина
Божија, није никакво стваралачко биће. У природи, у овом
видљивом свету, видимо да постоји копно (земља), вода и
ваздух. Бог је својим благим промислом током времена на-
учио људе да се могу кретати и по води и кроз ваздух, али
није било предвиђено, а ни до данас да би се човек својом
ногом корачао по води и ваздуху. Међутим у данашњем
Светом Јеванђељу, чули смо, Јеванђелист Матеј описује до-
гађај који представља изузетак од тога правила, закона Бо-
жијег који важи у природи.
Наиме, Св. Апостол Матеј описује како се Господ и Спа-
ситељ наш Исус Христос кретао и ходио по води. Ништа
необично, јер Онај који је Творац закона у природи, према
потреби, може тај закон и да измени. Управо у једној цр-
квеној књизи стоје написане речи: „Када Бог хоће мења се
природни ток и поредак ствари.“ Како је дошло до тога да
је Господ ходио по води? Господ је проповедајући своју Бо-
жанску науку, замолио ученике да седну у лађу и да пре-
ђу на другу обалу док Он отпусти народ, а затим је Господ по
свом обичају на усамљеном месту провео једно време у
молитви у разговору са Својим Оцем Небеским. Дувао је
силни ветар, једна мала лађа, са ученицима, нашла се на

удару ветра на сред мора. Требало је Господ да пређе на дру-
гу обалу ка својим ученицима. За Њега није био проблем да
крене и корача по води. Ученици са већ друге обале, видећи
Господа како иде по води, нису га наравно одмах препозна-
ли, него, како каже описивач догађаја, Апостол Матеј, по-
мислили су да виде утвару, приказу, почели су од страха да
вичу. Господ, приближавајући им се, рекао им је: „Не бојте
се, ја сам.“ Чувши познати Учитељев глас Апостол Петар му
се обратио: „Господе, ако си Ти, дај ми да по води и ја дођем
до Тебе.“ Петар крену и неколико корака је ишао, али како
је посумњао почео је да тоне и викну: „Господе, спаси ме!“
Господ му је пружио руку, рекавши: „Маловерни, зашто си
посумњао?“ На другој обали Господа је дочекало и мноштво
народа који се ту затекао. Ветар се утишао. Завладала је ти-
шина. Сви присутни су помислили и у глас рекли: „Заиста си
Ти Син Божији!“
Јесте! Уистину је Господ Исус Христос Син Божији и
Спаситељ света. Шта из овога догађаја можемо да научимо,
јер у сваком јеванђелском догађају, у свакој речи коју је из-
говорио Спаситељ света налази се драгоцена поука и упут-
ство за нас људе, за наше добро, за наше спасење. Чули смо
чим је Апостол Петар посумњао почео је да тоне. Из тога
нама поука да је сумња, маловерје, а поготову неверје веома
штетно и погибељно за човека, који му доноси свако зло и
невољу а на крају и често и саму погибао. А да је вера искре-
на дубока она животворна снага која човеку омогућује да
постигне све оно што жели за своје добро и своје спасење.
Према речима Господа Христа које је толико пута понављао
говорећи људима: „Не бој се синко, не бој се кћери, само
веруј!“ И: „Све је могуће ономе који верује!“ И видите, када
је Апостол Петар у великој, можемо рећи смртној опасно-
сти да се утопи завапио Господу, Господ му је пружио руку
и спасао га. Да проговоримо само неколико речи о тој Руци
Божијој, наравно сликовито говорећи. Ми старији можемо
вам посведочити на мноштву примера, а и ви млађи верујем

да сте се уверили, ако нисте уверићете се, Боже здравља, да
та спасилачка милостива Рука Божија непрекидно делује у
људском животу.
У свести нашег народа, у народном предању, постоји тај
веома сликовит, али са дубоким значењем израз: „Осетила се
Рука Божија;“ понекад се каже и прст. Верујући право-
славни људи хоће да кажу да верујемо да је Бог увек међу
нама и увек над нама бдије Његова рука, Његова Десница.
Искуство говори, да смо ми, налазећи се понекад у крајњој
невољи и опасности, када смо долазили на саму ивицу поги-
бељи и када нам се чинило да нема спаса, ако смо искрено из
све душе завапили Господу појављивала се та рука Господња
која нас је помиловала и спасила нас од зла и пропасти. Ето
у томе би укратко била та драгоцена порука из данашњег је-
ванђелског догађаја да имамо веру чврсту и непоколебљиву.
Господ нас позива да никада не клонемо, да у свакој при-
лици будемо свесни да је Он Господар живота и смрти да
Он управља са читавом васељеном па и са нашим малим
животима свакога од нас посебно. Тај наш земаљски живот
сликовито говорећи често се пореди са узбурканим морем.
Услед тог узбурканог животног мора када прете опасни та-
ласи са свих страна, када видимо метеж и ковитлаце свугде
око нас, немојмо се никада уплашити. Господ је ту! Господ
је близу. Његове речи које је изговорио пре одласка на небо
да ће бити са нама у све дане до свршетка света несумњиво се
потврђују и потврђиваће се до краја света и века. Упркос
свему останимо верни Господу, Његовим светим заповести-
ма и не бојмо се никаквих опасности и невоља, увек и сваг-
да завапимо му од срца и како вам рекох осетићемо ту благу,
моћну и свемоћну руку Божију.
Десета недеља по Духовима

Јеванђеље о исцељењу бесомучног дечака, моћи вере
(и другом предсказању страдања, смрти и васкрсења)
Мт. зч. 72 (17,14–23)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! И данас, браћо
моја и сестре, Свети Апостол и Јеванђелист Матеј говори о
томе како је Господ Исус Христос исцелио једног бесомучног
младића. Несрећни, забринути отац довео је свог болесног
сина прво апостолима с намером да га они исцеле, како апо-
столи нису то учинили, настало је неко комешање, сумњи-
чење међу народом. Приметивши то Господ Исус Христос их
је укорио и наредио да одмах доведу тог младића Њему.
Наравно Божански Учитељ је једном својом речју исцелио
младића и како каже Апостол Матеј: „Младић у једном тре-
нутку постаде здрав.“ На питање апостола Господу: „Како
га ми не могосмо исцелити?“ Господ им одговара: „Због ва-
шег неверја. Затим Господ поручује апостолима и свима на
целоме свету: Када бисте имали вере колико зрно горуши-
чино премештали би горе и све би вам било могуће.“ Овиме
нас Господ поучава да је вера највећи Божији дар и највећа
сила коју Бог дарује човеку. Сигурном и поузданом вером
у Господа човек може све, отуда и нама поука да ту Свету
веру, веру православну негујемо у свом срцу и да Господа
молимо да јача веру у нама.
Ђаво је напао овог младића на најгрубљи, очигледан на-
чин, био је тешки болесник, падавичар, сваког тренутка ње-
гов живот је био у опасности. Имајмо на уму, да ова зла сила,
ђаво сатана, како га је Господ Исус Христос назвао крвник
људски од почетка, лажа и отац лажи напада људе, поготову
следбенике Христове, поготову верне, напада на најразли-
читије начине. И обично на један подмукао и лукав начин.
Редак је случај, као овај са падавичарем. Зао дух напада нас
најчешће тако што напада наш ум, мисли, срце да га отврд-
не и да га удаљи од Бога, напада нашу вољу да нас ослаби да
не вршимо заповести Божије. Упућује нас на све начине на

пут погибељи, странпутице. То углавном чини ђаво. А Го-
спод нам каже да увек будемо будни и да стражимо, што ће
рећи да се непрекидно молимо, јер кад год се у нама појави
горда охола мисао то је од ђавола, када се у нашим срцима
угнезди завист, мржња, непријатељство према људима, то
је ђавоље семе. Када у нашим схватањима завлада нека ла-
комисленост, па се не обазиремо много шта је грех а шта
није, често се угледамо на друге људе незнабошце па кажемо
тако цео свет живи, што не би и ми. То је најподлије ђавоље
лукавство. И тако редом, немојмо бити у заблуди ђаво нас
непрекидно напада и куша, а у исти мах не бојмо се. Знате да
је Господ рекао: „У свету ћете имати невоље, али не бојте се,
ја победих свет.“
Сада је прилика да главну пажњу обратити на Христове
речи: „Овај род (мисли се на род ђаволски, сатански, на зло
уопште, на сваки грех) изгони се само постом и молитвом.“
Наравно Божански Учитељ самим тим што је и Бог и човек,
Богочовек, Он својом речју прогони ђаволе и исцељује од
сваке болести и немоћи. Нама људима оставио је упутство
како да се боримо против зла и греха, пре свега у себи а и
свуда око себе – постом и молитвом. Чини нам се када ка-
жемо постом и молитвом у потпуности разумемо те речи.
Ипак, ипак треба да их објаснимо и да се подсетимо шта је
то битно, главно у посту и у молитви.
Шта је молитва? Молитва је како су нас још од детињства
учили, разговор човека са Богом. То је обраћање Оцу Небе-
скоме. То је такође захвалност Њему за сва добра која нам
даје. Наравно, Господ нам је и сам рекао и препоручио да
му упућујемо молбе и молитве за све оно што нам треба. Па
каква треба да нам буде молитва? Молитва треба да буде ср-
дачна, топла, да у потпуности будемо свесни речи које изго-
варамо и упућујемо Оцу Небескоме. Понекад, по својој људ-
ској слабости, изговарамо речи молитве, а да такорећи не
мислимо на оно што говоримо, јер нам мисли лутају. Тога се
треба чувати. То није права молитва, нити је корисна. Значи,

молитва не мора увек да буде, тако да кажемо, дуга, обимна
да гледамо колико смо се дуго молили већ да буде срдачна
и топла, да будемо потпуно мислима и срцем предани Оцу
Небеском. То је права истинска молитва. Запамтимо овај
драгоцени савет човекољубивог Господа, када год осетимо да
смо у духовној опасности, када год наиђе искушење било које
врсте ништа боље не можемо учинити него по саветуИсуса
Христа да прибегнемо посту и молитви. Молитва намје увек
при руци. У свако доба дана и ноћи можемо да се
молимо. Чинимо то!
Неколико речи и о посту. Бојим се, браћо моја и сестре,
да ту има много неразумевања и лакомислености. Ми људи,
често, када је реч о посту, бирамо оно што је за нас лакше, а
од тога нема користи. Нажалост, често пост схватамо само
као период уздржавања од мрсне хране и када кажемо „за-
постићемо“ мисао оде на то да ћемо променити јеловник.
Међутим, да се и овога пута подсетимо, уздржавање од мр-
сне хране је један мали, незнатан део поста, нећемо да каже-
мо некористан и непотребан. Потребан је и користан али
никако главни. Уздржавање од мрсне хране је само помоћно
средство да лакше дођемо у одговарајуће духовно и мо-
литвено расположење с обзиром да из искуства знамо да и
наше тело делује на душу, а и душа на тело. Онолико колико
тело делује на душу да делује на добар начин и кроз посну
храну олакшавамо души да дође у добро молитвено распо-
ложење. А шта би рекли, шта је суштина поста? Суштина
поста је одлука, чврста одлука да свој живот променимо на
боље. Наравно да будемо свесни, нећемо лако и брзо проме-
нити свој живот, али морамо почети. Пост је пре свега одлу-
ка да то учинимо. Шта је још пост? Пост је напор, напор да
истрајемо у овој одлуци промене свог живота. Наравно да
га променимо на боље и у духу Божијих, јеванђелских запо-
вести. Када се удружи пост, овако схваћен и молитва, како
смо малопре појаснили онда је то оно Божије чудотворно
средство које прогони ђаволе, прогони зло, прогони грех и

спасава душе наше.
Како ево, прекосутра почиње Госпојински пост, права је
прилика да управо данас време поста схватимо на прави,
јеванђелски начин, никако формално упражњавајући само
нека обележја поста. Не дај Боже, да се бавимо питањима ко
шта и колико једе, са уљем, без и слично, то су, браћо моја и
сестре, беспослице којих се треба клонити, јер нас воде на
странпутицу.
Молимо се истински, дубоко свом душом и схватимо
пост као одлуку и напор да се променимо уз Божију помоћ.
Амин Боже нека би тако и било!
Једанаеста недеља по Духовима

Јеванђеље о немилосрдном слузи
Мт. зч. 77 (18,23–35)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Данас смо чули
Свето Јеванђеље које почиње речима Христа Спаситеља о
једној причи Господњој, а свака прича Господња садржи у
себи драгоцену спасоносну поуку за све нас. Благо нама ако о
тој поуци размишљамо. Још боље ако се трудимо да то
остваримо и применимо у животу. Господ данас, кроз при-
чу, говори о међусобном опраштању. Чули сте, прича крат-
ка, јасна, поучна.
Господар, цар хоће да се обрачуна са својим слугама. До-
веде само једнога слугу, који је био веома дужан, презаду-
жен, требао је да врати дуг иначе иде у тамницу. Дужник,
каже прича, паде пред ноге свога господара и замоли да га
причека, не може одмах, али ће касније кад скупи вратити
дуг. Милостиви господар му је сав дуг опростио. Међутим,
шта се дешава након тога? Овај исти човек којем је толики
дуг опроштен сусреће једног свог другара, који му је нешто
мало био дужан. Почео га је притискати и давити да му вра-
ти дуг. Дужник је рекао не може тада, молио да одложи за
касније, али овај „потраживач“ немајући милости баци га у

тамницу док не исплати сав дуг. Видећи ово, другари овог
утамниченог невољника пријавише господару, а господар
поново позва слугу и рече му: „Зли слуго, теби сам опро-
стио велики твој дуг, а зар није требало да се и ти смилујеш
на свог дужника, који је неупоредиво мање био дужан па
да му опростиш, а ти га отера у тамницу.“ Затим господар
нареди да овог злог слугу, како га је назвао баце у тамницу
и да тамо остане све док не плати и последњи динар. Господ
завршава причу: „Тако ће учинити и Отац ваш Небески, ако
ви не опростите један другом.“
Драга моја браћо и сестре, да вас подсетим, опраштање
наших грехова од Господа је почетак сваког нашег добра,
сваког препорода, почетак нашег спасења. Док нам Бог гре-
хе не опрости не можемо ни помишљати на спасење своје
душе. Сећате се да је Господ исцељујући многе болеснике,
невољнике, прве речи изговарао: „Сине, кћери, опраштају ти
се греси.“ И када Бог човеку опрости грехе долази свако
добро Божије, и здравље и радост, мир и на крају Царство
небеско.
Зато, док има времена, док живимо у овоме свету, а овај
наш свет, како каже Св. Владика Николај, јесте сетва није
жетва, старајмо се, боримо се, припремајмо се за живот
вечни и за суд Божији. Најважнија припрема је да један дру-
гоме од свег срца опростимо и онда ћемо бити сигурни да ће
Господ нама опрости грехе наше.
Амин Боже и да тако буде!16
О томе како једни другима да праштамо и на какве препреке наилазимо

16
Прота је говорио и у тумачењу Јеванђеља на Сиропусну недељу.

Дванаеста недеља по Духовима

Јеванђеље о богатом младићу
Мт. зч. 79 (19,16–26)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Читајући или
слушајући Свето Јеванђеље, браћо моја и сестре, могли смо
се уверити да су људи Господу Христу постављали нај-
различитија питања. Данас смо чули, један млади човек
поставио је Господу најважније, најсудбоносније питање:
„Господе шта да учиним па да наследим живот вечни?“ За-
иста важнијег питања од тога нема. А Господ му одговара:
„Пре свега држи заповести.“ Да ли је овај младић из по-
четка био мало збуњен или се није сетио, тек упита Госпо- да:
„Које заповести?“ А Господ му понавља оних чувених 10
Божијих заповести које је Бог преко Мојсија објавио:
„не убиј, не кради, не чини прељубу, поштуј оца и мајку
своју“ А младић радосно одговара: „Господе ово сам са-
чувао још од детињства свог.“ А онда пита младић: „Шта
треба још да учиним да будем савршен?“ Погледајте, једна
права идеалистичка тежња младог човека, хоће савршен-
ство, хоће сам врх духовног и моралног уздизања. Господ
му одговара и на то питање: „Ако хоћеш стварно да будеш
савршен продај све своје имање што имаш, подај и подели
сиромасима и ʼајде за мном.“ И каже Јеванђелист Матеј:
Када је младић то чуо отишао је жалостан јер је био веома
богат.
Видевши то Господ каже: „Заиста је тешко богатоме ући у
Царство небеско, лакше је камили проћи кроз иглене уши.“
Ученици тада упиташе: „Господе, па ко се може спасти?“ А
Спаситељ одговара: „Оно што је људима немогуће, Богу је све
могуће.“ То значи, Бог може учинити да се људска срца
препороде. Бог може учинити да скрене човека са кривога
на прави пут, пут Божији, Бог може учинити да људи кроз
покајање добију опроштај грехова, може залутале извести
на пут спасења. Богу је све могуће!
Али пазите да се вратимо на сам почетак. Господ нас

опомиње да морамо пре свега пазити да испуњавамо Десет
Божијих заповести. Некада, ми хришћани, а особито млади
људи желимо да постигнемо савршенство и често питамо
како се треба непрекидно молити, које молитве стално чи-
тати, како треба постити, који је пост најбољи итд. А видите
шта каже Господ да на самоме почетку да испунимо оних
Десет Божијих заповести. Сви их знамо, па према томе пре
него што било шта учинимо око свог духовног поправља-
ња, препорода да проверимо свој живот, да ли је у складу
са свим Божијим заповестима. Ако то није, хајде да прво те
заповести испунимо па онда да кренемо даље. Ако јесте све
испуњено у складу са Божијим заповестима онда можемо
размишљати о духовном савршенству.
Видите Господ говори како је богатство опасно. Опа-
сно је не само за онога који поседује богатсво па му се срце
прилепило за богатство попут овог младића, него уопште
је опасна тежња за богатством. Онај који себи поставља за
животни циљ да се обогати и да му материјална добра увек
буду на првом месту, тај је у истој опасности као онај најве-
ћи богаташ. Та материјална добра су људима потребна и Бог
нам даје онолико колико је потребно за овоземаљски жи-
вот, али никако материјална добра да постану циљ и смисао
нашег живота. У том смислу, не само богатоме него и
ономе који је опхрван, оптерећен, везан жељом жудњом за
богатством врло је тешко да спасе душу и да уђе у Царство
небеско. И та привезаност кроз жељу, амбицију, тежњу да
имамо што више материјалних добара, може бити исто тако
опасна и погубна као и само богатство.
Срце није за материјално богатство, за ствари овога све-
та, за новац, имање, куће, аутомобиле. Срце је за Господа и
за свога ближњега. Срце никако није да прилепимо за ства-
ри, трошне, пролазне и трулежне, него оно што нам је Бог
дао од материјалних добара, па и оно мало што имамо – то
је наше богатство, другога немамо, да то ставимо у службу,
не само себи и својим прохтевима и потребама, него и сво-

јима ближњима. Сетимо се на сваком богослужењу у јек-
тенији кажемо и молимо Господа да нам дарује да нам крај
живота буде без бола, миран, спокојан, хришћански и да
добар одговор дамо на страшном суду Христовом. А знате
већ како се даје добар одговор. Сам Господ је рекао да ако
гладне нахранимо, жедне напијимо, болесне обиђемо – то
смо Њему учинили.
Значи када се помиње богатство, Господ ту упозорава и
богате и све остале на опасност од себичности, саможиво-
сти, тврдичлука. Није опасно ако је човек богат па употреби
богатство како ваља. Опасно је ако је човек саможив, ако је
тврдица. Браћо моја и сестре, за шта да највише молимо Го-
спода у нашим свакодневним молитвама? За здравље, успех ...
све оно што нам свакодневно треба у овоме свету, најпре
га за то молимо. А боље би било и најбоље би било да мо-
лимо Господа да нам дарује непролазне духовне дарове, да
молимо Господа да наше срце облагороди и умекша, да нас
Господ сачува од тврдичлука, од себичности, од гордости и
сујете, да отвори нашу душу према свима невољницима и
паћеницима, за то првенствено молимо Господа, то је оно
што нас води у Царство Божије.
Сâмо материјално богатство да ли је зло само по себи?
Није, није, нису сви богати људи изгубили душу. Матери-
јално богатство је у толико опасно и погубно, уколико за-
роби душу човекову па човек заборави шта је најважније
најпретежније у овоме свету, а то ће рећи занемари душу,
занемари спасење.
Узмимо наше српске владаре славне Немањиће, били су
богати али су на добро, на славу Божију и на добро својих
ближњих употребили своје богатство. Зар није био богат Св.
Симеон Мироточиви, а тек Св. краљ Милутин богати владар
који је од тог богатства сазидао 40 цркава, онолико цркава
колико је година владао. Зар није био богат и наш савре-
меник Никола Спасић? Врло богат београдски трговац, али
је богатство употребио на славу Божију и на добро својих

ближњих. Од свога богатства сазидао је и овај храм Божији
(Црква Св. Трифуна на Топчидерском гробљу) и још многе
друге корисне установе.
Да искористимо ову прилику да се подсетимо да смо ми
у своме православном српском роду имали једног младића,
који није тужан отишао од Господа Христа када је прочитао
у Јеванђељу шта треба учинити. Када је прочитао да тре-
ба напустити богатство и поћи за Христом Господом, није
се растужио као овај младић, већ се обрадовао и пошао за
Господом Христом. Наравно, одмах се сећате да је то Раст-
ко син Немањин, наш славни Св. отац Сава. Не само да је
напустио богатство, него је напустио и владарски положај.
Сав радостан прихватио је пут Христов, узео крст свој и по-
шао за Њим. И зато га је Господ прославио и овде на земљи,
а особито на небу. Зато је он наш велики заступник и моли-
твеник пред Христом Господом.
Ово што смо данас чули из Јеванђеља не односи се само
на неке богате људе, којих је мало и које ми можда и не по-
знајемо, односи се на свакога од нас. Зато водимо рачуна да
се свака Христова реч дубоко дотакне нашег ума и нашег
срца и да се свим силама потрудимо, наравно уз помоћ Бо-
жију, да их у животу остваримо и применимо. Чувајмо се,
пазимо се да нас овоземаљско материјално не би везало за
себе, па да заборавимо на нашу душу. Увек да имамо пред
очима онај прави истински једини смисао живота, да извр-
шимо вољу Божију и да милошћу и љубављу воље Божије
заслужимо живот вечни. Амин.
Тринаеста недеља по Духовима

Јеванђеље о злим виноградарима
Мт. зч. 87 (21,33–41)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Данас смо из
Јеванђеља чули једну причу Господа Исуса Христа, која се
обично назива Прича о злим виноградарима. Ову причу
треба добро разумети.
Та прича Христа Господа односи се на старозаветну Цр-
кву, на старозаветне Јудеје. Њима је Господ поверио праву
и истиниту веру, веру у Једнога Истинитога Бога, али нажа-
лост народ јудејски, веома често на своју сопствену духовну
пропаст, одрицао се једине и истините праве вере. А, оне
Божије људе, који су ту веру проповедали и по Закону Бо-
жијем живели, кажњавали су жестоко и несловесно, најче-
шће и убијали. Господ је дао виноградарима свој виноград да
га обрађују, да се старају о њему и доносе род у своје време.
И када је дошло време бербе, онда је послао своје слуге
виноградарима да приме плодове његове. Те слуге то су ста-
розаветни пророци, то су они, који не само да су предска-
зивали будуће догађаја, посебно долазак Христа Спаситеља
на свет већ су и непрекидно проповедали једину истиниту
веру у Господа и који су народ Јеврејски почев од њихових
царева и краљева па до последњег човека опомињали да не
одступају од Закона Божијег. Најчешће су ти пророци били
убијани на најсвирепији начин. Светог пророка Исаију су
пререзали тестером. На крају у овој причи каже Господ,
одлучи Отац небески да пошаље Сина свога (Господа Исуса
Христа) мислећи да ће се постидети Сина Његовог, међутим и
Њега убише и распеше. Шта ће на крају учинити Господар од
винограда према злим виноградарима? Зле виноградаре ће
жестоко казнити и злом смрћу усмртити, а виноград ће дати
онима који ће му доносити род његов у право време.
Виноград Божији, дакле Цркву Божију, као што знате Го-
спод је предао у руке многим до тада незнабожачким или
многобожачким народима који су се покрстили, примили

веру и постали хришћани, а јудејски народ као већина су се
сврстали у зле виноградаре.
Ми верујемо да су хришћански народи, у првом реду
ми православни, они добри виноградари, који не само да
држе добру веру истиниту него и по њој живе и владају се.
Тако је гледано у целини. Постоје многе хришћанске цркве,
како то кажемо аутокефалне цркве у коју спада и наша Срп-
ска Православна Црква. Свака аутокефална црква можемо
рећи да је један виноград Божији у којем се виноградари
труде, а видећемо како када дође време да предају плодове
Господару, то ће рећи кад пред Богом, Оцем небеским дође
време како кажемо положе рачуне за свој живот за свој рад.
Патријарси, владике и свештеници су они који имају најте-
же и најодговорније дужности од Бога нам поверене у ви-
нограду Господњем. Уобичајено је у свакидашњем говору
па и у написима у нашим црквеним новинама да за некога
свештеника или владику, поготову када се упокоји у некро-
логу кажемо да је био вредан радник, посленик у винограду
Господњем.
Међутим, свако од нас људи појединачно гледано је, да
се сликовито изразимо, један виноградар у винограду Го-
сподњем. Јесте, а сваки од нас, свака крштена православна
душа је један од виноградара, а овај наш овоземаљски свет
и живот је тај велики пространи виноград. И сви ми, дра-
га браћо и сестре, у том винограду Господњем имамо своје
дужности од Бога нам поверене, па је питање како те ду-
жности обављамо. Један од највиших, средишњих делова
винограда Господњег то су наше хришћанске православне
породице, у којима се рађамо, одрастамо и васпитавамо се.
И свако од нас треба да се упита и да провери какав сам
отац, брат, син, каква сам мајка, сестра, ћерка итд. Да од тога
почнемо, како у нашим породицама, међу својима најбли-
жима се владамо и како се једни према другима односимо,
како извршавамо заповести Господње, како се владамо у
том главном, средишњем делу тог винограда. Затим, свако од

нас у животу нешто ради. Нечим се бави има своју про-
фесију, занимање. Исто тако треба сви да се упитамо, како
вршимо своје дужности, без обзира на којој се дужности
налазимо. Пред Богом су једнаки и онај обични прости рад-
ник, као и министар и председник владе и сами краљ. Свако
ће за оно што ради и како ради морати пред Господом да
одговара онда када дође време бербе, да покаже те плодове.
Проверавајмо сами себе, не једном, два пута, него више пута
и што чешће како служимо дужност виноградара. Како се
односимо у породици, комшилуку, радном месту, парохиј-
ској цркви, јесмо ли ту они који животом и делом славимо
Оца небеског.
Да бисмо били добри виноградари неопходно је да слу-
шамо реч Божију, да је вршимо и да је испуњавамо. И ко
то чини кроз свој живот, нема сумње, да ће бити један од
добрих виноградара које ће Господ наградити у вечном
Царству свом. Треба да будемо мудри, а не немудри како би
рекао Апостол Павле, да пазимо на време, да га користи-
мо тако да нам сваки дан буде испуњен мишљу и делима да
Богу угодимо и да Свету вољу Божију чинимо.
Ето, у томе би био смисао данашње јеванђељске приче
Христове која се односи на свакога од нас. Нека би Бог дао
да остатак свог живота проведемо у непрекидној бризи,
старању и борби да будемо добри и честити виноградари
на њиви Господњој и када Господ затражи од нас плодове
нашег труда да имамо шта да принесемо и покажемо.
Нека би Бог дао да тако и буде. Амин!
Четрнаеста недеља по Духовима

Јеванђеље о свадби Царевога Сина
Мт. зч. 89 (22,2–14)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Ево, данас смо
браћо и сестре, чули још једну причу Христа Спаситеља на
нашу душевну корист. Господ описује догађај у којем цар
прави свадбу своме сину и шаље слуге своје да све позове
на свадбу. Све је готово и припремљено. Каже Господ у
овој причи, званице не беху достојне, сваки се изговарао
неким послом. Елем, не одазваше се позиву на свадбу цар-
ском сину. Овај позив се односи, браћо и сестре, на позив
у Царство небеско, пре свега, јудејском народу коме је спа-
сење било прво понуђено. Они су некада били тај изабрани
народ Божији, који је сачувао веру у једнога Бога. Уосталом
и сам Спаситељ света појавио се у њиховом роду. Али, како
Господ каже: „Одрекоше и не бише достојни.“ Цар је своје
слуге послао даље: „Идите, на раскршћа и све позовите.“ И
од њих напуни се кућа гостију. Ко су ти остали које су ца-
реве слуге позвали. То смо сви ми некадашњи незнабожач-
ки народи: Словени, Германи, Романи, који смо примили
хришћанску веру. У овој причи се десило нешто што за нас
представља велику опомену и опасност.
Један од гостију одазвао се позиву, али није био обучен
у свадбено рухо. Дошао онако, како да кажемо, неизгледан,
запуштен, можда и прљав и то царскоме сину на свадбу.
Када се појавио цар га је гледао и као да му је рекао: „Како си
дошао на свадбу тако запуштен, уместо да си најлепше одело
обукао, најсвечаније, најблиставије?“ Истина, одазвао се, али
потпуно неспреман. Цар нареди да га баце у таму и да га
изложе великој казни. И Господ завршава ову причу
речима: „Много је званих, али мало изабраних.“
Шта значи ово свадбено рухо? Како ми да се припремамо
за свадбу Царског Сина, како ми да се припремамо за сусрет
са Царем небеским? То значи до сада, а особито од сада да
се спремамо, сликовито говорећи, да се оденемо у свадбено

рухо. А које је то право свадбено рухо у јеванђелском хри-
шћанском смислу? То значи, браћо и сестре, да украсимо
своју душу заповестима Божијим, да се обучемо у хришћан-
ске врлине, ослободимо греховне запуштености, да блиста-
мо својим добрим делима пре свега својом чистом, дубоком
и искреном вером, а затим и свим оним врлинама које наша
православна вера од нас захтева. Ако будемо чистога срца,
милостиви, кротки, ако бринемо једни о другима и једни
друге волимо као сами себе... Знамо све шта Господ од нас
очекује. То је то блиставо, свадбено рухо у које треба да се
оденемо и са радости и поносом да дочекамо Цара и да се
појавимо на свадби Његовог Сина.
На крају, чули сте шта каже Господ: „Много је званих, али
мало изабраних.“ То не значи да нас Бог изабира по неком
нама непознатом мерилу. Господ је тај избор пренео нама
у руке. Ми у ствари сами себе изабирамо. Ако се одазове-
мо, опет сликовито да говоримо, позиву на свадбу и обуче-
мо се у свадбено рухо, ми смо самим тим изабрани. Господ
нас позива, а ми се одазивамо. Поводом ових речи Христа
Спаситеља појавила се једна опака јерес, која је учила о та-
козваном предодређењу или предестинацији као да је Бог
унапред одредио ко ће се спасти, а ко неће. Наравно, да то
није истина, Господ Христос је другом приликом рекао: „Бог
хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине.“
Ми људи, поготову млађи, имамо склоност да се лепо
одевамо да наша одећа буде лепа, раскошна. Поготову тако
волимо да се појавимо у свечаним приликама, а чини ми се
поготову на свадбама. Један мој пријатељ ми пре неки дан
рече треба да купи још нешто од гардеробе да би што све-
чаније изгледао на свадби за коју се ових дана спрема. Ако
се погледамо у огледало, када кренемо на свадбу, па нам још
и наши ближњи кажу да лепо и свечано изгледамо да смо
како се често каже елегантни, ʼајмо да том приликом, и сва-
ком другом приликом, питамо шта је са нашим рухом које
треба да припремимо за Царство небеско. Као што се бри-

немо за своју телесну, материјалну одећу, хајде да се неизо-
ставно побринемо за оно свадбено рухо које Господ помиње
у овој причи, да се радосно и блистајући појавимо на свадби
Царског Сина и учествујемо у вечној радости Царства не-
беског. Нека нам то увек буде на уму, па и светом недељом
и празницима када се обучемо у чисто одело и кренемо у
цркву, увек се уједно упитајмо јесмо ли се и како духовно
припремили и шта је са нашом духовном одећом, да ли се
она припрема да ли се тка, да ли ће бити спремна када буде
најпотребнија.
Апостол Павле у једној својој посланици каже да треба
да свучемо са себе старог, греховног човека, да се обучемо у
новога човека.
Нека наш сав труд у остатку нашег живота буде у томе
да се непрекидно облачимо у свадбено рухо, да стичемо
врлине хришћанске. Огледајмо се у јеванђељском огледалу
да видимо какво нам је свадбено рухо, да будемо они који
су изабрани и тако удостојимо се вечне радости на свадби
Сина Божијег.
Петнаеста недеља по Духовима

Јеванђеље о највећој заповести,
Христос Давидов син и Господ
Мт. зч. 92 (22,35–46)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Јеванђеље, бра-
ћо моја и сестре, значи радосна вест, тако да је читава на-
ука Христа Господа уствари радосна, најрадоснија вест за
цео род људски. Данас смо чули важну и радосну вест, коју
је Господ Исус Христос саопштио. Један законик кушају-
ћи Господа Христа питао је која је заповест највећа у Закону
Божијем, шта је најважније. Господ Исус Христос му је
одговорио: „Прва и највећа заповест јесте – Љуби Господа

Бога свог свим срцем својим, свом душом својом, свом ми-
шљу својом“. А друга је, каже Господ, слична овој. „Љуби
ближњега свог као самога себе.“
Ништа јасније од ових Божијих заповести. Али на путу
до остварења ових заповести, може бити, и има тешкоћа,
искушења, саблазни. Ако хоћемо, имамо добру вољу, пре-
дајмо се Господу и замолимо га да нам дâ снагу да испу-
нимо ове две заповести, Господ ће нам дати и моћи ћемо.
Најпре да кажемо неку реч о љубави према Богу. Како ми
људи замишљамо Бога, Оца нашег Небеског, Творца свега
видљивог и невидљивог? У Светом Писму се каже да Бога
Оца нико није видео, чак се каже у једној црквеној песми
да и све силе небеске са страхом гледају према Њему, је-
два да смеју да погледају у Њега. Како изгледа Отац небе-
ски, изразио је жељу да сазна Свети Апостол Филип када
је једном приликом рекао Господу Христу: „Господе, хајде
покажи нам Оца.“ А Господ је рекао: „Филипе, колико дуго
си са мном а још ниси познао Оца мојега. Отац је у мени и
ја сам у Оцу и ко види мене види Оца.“ Тако, браћо моја и
сестре, наш земаљски ум ни из близа није кадар да досег-
не ту тајну бића Божијег. Али оно што нам је Бог открио
довољно је и драгоцено, упознали смо га кроз Спаситеља
Исуса Христа. И када говоримо о Богу, када га замишљамо,
увек имајмо у виду Пресвети лик Господа Исуса Христа,
јер је Он у Оцу и Отац у Њему.
Сада да се вратимо заповести да волимо Бога. Како се
Бог воли? Тако како ми иначе људи изражавамо љубав, тај
највећи, најдрагоценији дар који нам је Отац небески по-
дарио. Кроз молитву бисмо требали што чешће да бивамо
у заједници са Оцем Небеским, да са Њим кроз молитву
разговарамо. Затим, да радо и често боравимо у светом
храму и учествујемо на богослужењима где се слави Бог, са
особитом радошћу и страхопоштовањем примамо Свету
тајну Причешћа, јер се на тај начин сједињујемо са Богом.
И на крају, оно што је најважније љубав према Богу по-

казујемо и испуњавамо када вршимо Његову свету вољу, када
вршимо Његове свете заповести, Његов закон љубави којег
нам је тако јасно открио Господ Исус Христос у своме
Јеванђељу.
А једна од главних и најважнија заповест Божија, како
смо мало пре чули, јесте управо љубав према ближњем. Ни-
шта мање, каже Господ, не треба волети ближњег од самог
себе. Да ли је то могуће? Често нам се чини да није. Тачно,
није могуће по нашим људским слабостима, али кад Бог по-
могне, када нас Бог надахне, кад Свети Дух осени наше срце
могуће је и те како је могуће. И тако ове две заповести бо-
гољубља и човекољубља просто се међусобно прожимају и
прелазе једна у другу.
Ове две заповести Божије најпотпуније су остварили
наши дивни Божији светитељи. Хајмо, за ову прилику да
поменемо нама драгог и блиског Светог Серафима Саров-
ског. Сећате се, читали смо, како је он поступао у сусретима
са људим. Имао је обичај да каже: „Христос васкрсе, радо-
сти моја!“ Видите, како је сјединио ове две највеће запове-
сти. Слави Господа Бога кличући Васкрсењу Христовом, а
свог ближњега назива никако другчије, него радости моја.
Ево примера, како је Св. Серафим Саровски предивно и у
потпуности остварио ове две највеће Божије заповести. То
је и наша дужност. На питање ко нам је ближњи, Господ је,
сећате се Приче о милостивом Самарјанину, одговорио да
је сваки човек наш ближњи. Будимо искрени не можемо све
људе подједнако да волимо. Ево ми припадници свога наро-
да наравно највише волимо брата Србина и сестру Српки-
њу, али Господ нас опомиње да и све остале народе гледамо
добрим оком, да никога не презиремо, да све људе милујмо,
да будемо спремни свима да помогнемо, утешимо и избави-
мо од зла. И тако, размишљајући о овоме данашњем Светом
Јеванђељу можемо да закључимо – Господ нас је по својем
благом промислу послао у овај свет, да прославимо Бога и
да људима, браћи и сестрама својим учинимо, колико је год

могуће, живот лепшим и лакшим.
Па хајде да и ми славећи ваздан Васкрслог Господа Хри-
ста будемо једни другима ништа друго него радост. И нека
би дао Бог, да нам ове две заповести Божије буду вазда у
нашем уму и нашем срцу, и да их у животу применимо и
остваримо.
Шеснаеста недеља по Духовима

Јеванђеље о талантима
Мт. зч. 105 (25,14–30)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Драга браћо и
сестре, данас смо чули Христову причу о талантима. Сви
ми који долазимо редовно или чешће у цркву чули смо ту
причу много пута, и сада када сам изашао пред вас да гово-
рим мислим како немам шта ново да вам кажем. Оно што је
ново што је вечно младо и животворно, то је Свето Јеван-
ђеље Христа Господа. Да подсетим све вас па и себе на ову
божанску поуку Христа Господа. Господ је као што знате го-
ворио често у причама узимајући примере из свакодневног
живота, из дешавања у природи да би тадашњи људи који су
га слушали што јасније разумели Његову поруку.
Господар, цар пре него што ће поћи на пут даде својим
слугама таланте. Таланат у некадашње време је била вредна
новчана јединица, нешто попут дуката. Све ово је наравно
сликовит говор. Једном слузи даде пет таланата, другоме
два и трећем један. И после дугог времена дође господар да
види шта су слуге урадиле са талантима које им је дао. И ви-
дели сте, они са пет и два су се трудили и умножили таланте.
Господ је видео њихов труд и изрекао им је речи најрадо-
сније за којим вапи свако људско срце: „Добро, верни добри
слуго у маломе си ми био веран на многим ћу те поставити,
уђи у радост Господара свога!“ Што ће рећи у Царство вечне
радости. Онај трећи слуга, нажалост, није се трудио и тај

један таланат је закопао. Када је Господар дошао почео је
да се изговара. На крају је заслужио осуду и чуо је оне нај-
страшније речи, не дај Боже да ико од нас икада чује: „Зли и
лењи слуго!“ И осудио га на муку. Талант овде означава дар
Божији, способност које је Бог дао свакоме човеку. Знамо,
немају сви људи једнаке дарове, разликују се у том погледу
један од другога, али сви су пред Богом једнака деца Божија
без обзира колико таланата ко има.
Није тешко разумети смисао ових Христових речи. То
значи, Бог шаљући нас на овај свет кроз родитеље наше, јер
по Његовом промислу долазимо, обдарује нас са извесним
даровима, способностима. Оне особине којима Бог дарује
човека, способности ума, срца, воље, па и телесне снаге и
издржљивости, склоности ка уметности, спорту, разним
занатима ... све су то таланти. Господ од нас очекује да ове
таланте умножимо. Шта то значи? То значи да вршимо све-
ту вољу Божију, способност да живимо као деца Божија, да
управљамо живот према Божијим заповестима да умножи-
мо у себи у своме животу, љубав, доброту, праштање, мир
и свако добро, испуњавати јеванђељски закон љубави и за-
повести Божије. И наравно да имамо духовну снагу и силу
да остваримо две највеће Божије заповести богољубља и
човекољубља. Најкраће речено, најлепши и најдрагоценији
таланат је способност и дар Божији да можемо љубити Бога
и свога ближњега.
Наш Господ је по природи Стваралац, створио је цео свет
и човека. Божански Стваралац и Отац небески хоће да се у
маломе угледамо на Њега, да стварамо, да се трудимо и бо-
римо. Лењост је велики и страшни грех, јер такав је био онај
који је закопао свој таланат. Наш народ има изреку која је у
духу овог Јеванђеља: „Ој лењости, гора од болести.“ Зато се
никада немојмо препуштати, јер води у пропаст у погибао.
Истина је да нама људима годи одмарање, душевно и
телесно. Али да не буде одмор од нерада. Прави одмор је
након правог, честитог труда и напора, како рекох на славу

Божију и на добро ближњих.
Отац небески хоће да овај наш земаљски живот прове-
демо у труду, напору, борби да што више добра учинимо
на славу Божију и на корист људи. Ово не треба схватити
ни мало магловито или апстрактно. Знате како се таланти
умножавају? На најобичнији начин кроз свакидашњи жи-
вот. Тамо где живимо и радимо у породици, комшилуку,
заједници ако се трудимо да што више добра учинимо то
значи умножавати своје дарове. Бог зна за свакога од нас
шта можемо. Ни од кога од нас се не тражи оно што не мо-
жемо, тражи се наша добра воља, труд и напор, а Бог ће увек
додати снаге да то што треба и испунимо и извршимо. Један
свештеник је давно написао ове сликовите речи: „Сви људи
на овоме свету рађају се као оригинал, а нажалост многи
заврше као фалсификат.“ И ове речи можемо лако схватити,
овај трећи слуга који се није трудио који је закопао свој та-
ланат, то је фалсификат.
Хајмо да се потрудимо да умножимо своје таланте док
још има времена, јер нико од нас не зна колико ће живе-
ти у овоме свету. У нашој Православној вери најлепше и
најутешније је то да докле год смо живи на овоме свету
нисмо закаснили. Све можемо да исправимо, оно што смо
погрешили или наопако чинили, па према томе Бог нам
је учинио једну тако велику божанску милост да је нашу
вечну судбину ставио нама у руке да остатак нашег жи-
вота проведемо у миру покајању и у труду да умножимо
своје таланте. Св. Апостол Павле у једној посланици опо-
миње хришћане, па каже: „Пазите како живите, не као не-
мудри него као мудри.“ Дани су зли, искоришћавајте време!
Време тако брзо и неумитно пролази. Долази тако брзо крај
живота свакога од нас. Доћиће тренутак када ће се Господ
и са нама разрачунати као са овим слугама. Питаће нас
Господ за ове таланте које нам је дао како смо са њима
поступили. То ће рећи да смо свакодневно дужни
да размишљамо о своме животу. О ономе шта мислимо и

говоримо, а поготову о ономе шта чинимо, шта радимо. Да
ли наш живот, не дај Боже, пролази испразно. Да ли и ми
закопавамо своје таланте.
Код наших монаха обичај је да када се заврши дан, поред
вечерње молитве, добро испита своју савест како је провео
дан. Мислим да и за нас обичне световне људе то би било
врло добро и корисно. Када пођемо на починак и Богу се
помолимо да себе онако искрено упитамо и проверимо како
нам је прошао дан. Ако није прошао онако како доликује
нама православним хришћанима, ʼајмо одмах сутрадан да
уз помоћ Божију то исправимо.
Нека би Бог дао да тај наш труд буде непрекидан и сва-
кодневан, да не заборавимо за ове речи Христа Спасите-
ља, да не схватимо реч Божију само као неки говор неку
лекцију па када изађемо из цркве и сутра у обичном сва-
кодневном животу заборавимо. Није циљ да вам ја држим
проповед па да заслужим ваше похвале, јер знам да нај-
чешће не заслужујем. Није реч Божија говорништво, није
литература, реч Божија је истина и живот. Сећате се шта је
Господ једном приликом рекао: „Благо онима који слушају
реч Божију и испуњавају је.“ ʼАјде да учинимо све што је
до нас да не будемо само слушачи, већ и вршиоци речи
Божије. И када дође крај живота нашега да можемо Оцу
небеском да кажемо: „Ево Господе ми смо своје таленте
умножили и предајемо ти их.“ А као одговор да чујемо те
најрадосније речи: „Добро, добри верни слуго у маломе си
ми био веран на многима ћу те поставити уђи у радост Го-
сподара свога.“
Нека би Бог дао да уђемо у ту вечну небеску радост.
Седамнаеста недеља по Духовима

Јеванђеље о вери жене Хананејке
Мт. зч. 62 (15,21–28)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Чули смо у да-
нашњем Светом Јеванђељу причу која почиње овако: „Дође
Исус у крајеве тирске и сидонске.“ То је један крај у земљи
Јудејској где су живела и нека незнабожачка племена. Исти-
на, њих је било мало, огромну већину становништва сачи-
њавали су Јудеји који су веровали у Једнога истинитог Бога.
Какви су односи били међу њима? Крајње лоши, како то
обично бива, онај већински народ неретко кроз историју
гледано, угњетава онај мањински. Јудеји су још у својој за-
блуди, сматрали да ови незнабожци заслужују сваки презир
и мржњу. Чак су их у тој својој огромној мржњи називали
погрдним именима, често избегавајући да их називају љу-
дима него разним животињама. Међутим, ови јадни људи,
незнабожци, иако нису препознали у Господу Исусу Христу
правог Господа који је дошао у свет али, нема сумње, жи-
већи ту у близини видели су и уверили се да овај чудесни
Учитељ чини велика чуда, да то није обичан човек. Помаже
у великим невољама, исцељује болести за које нико живи
није ни могао замислити да може исцелити. Зато, никакво
чудо што су му се обраћали. Као и ова данас поменута жена
у Јеванђељу, жена Хананејка која је припадала управо јед-
ном од тих племена. Она је имала велику невољу, имала је
страшно болесну ћерку, обузету злим духовима. Шта јој је
преостало друго него да из свег гласа завапи Господу Хри-
сту да помогне и викала је, надвикала је онај људски жагор,
који је обично пратио, Господа Христа. Постала је мало не-
пријатна ситуација. Апостоли упозоравају Господа и кажу
му: „Отпусти је, реци јој нешто, виче за нама.“
Е сад, пазите добро, браћо моја и сестре. Шта Господ чини?
Намера Господа је да ове охоле Јудеје на један начин пони-
зи, понизиће њихову охолост а узвисити веру, скромност и
понизност ове жене незнабошкиње. Наиме у први мах Го-

спод Исус Христос наглас наводи, цитира, мисли Јудеја, који
га окружују. Изговара оно што они мисле, па каже: „Ја сам
послан само изабраном народу Божијем. Није добро узети
хлеб од деце и бацити псима.“ (Јудеји су за себе мислили да су
деца Божија, а незнабожце су називали псима). Тако Господ
говори, а Јудеји ликују и у себи мисле: „Па да, тако је, добро
говориш.“ Међутим, знао је Божански Учитељ шта ће се де-
сити. Ова жена Хананејка у својој силној вери Господа Хри-
ста и у својој великој скромности и понизности одговорила
је речима: „Да, Господе и пси једу од мрва које падају са стола
њихових господара.“ Кад је то жена изговорила, настаје пот-
пуни обрт. Господ велича веру и скромност ове жене и каже:
„О, жено, велика је вера твоја, нека ти буде по речи твојој.“ И
каже Свети Јеванђелист: „Оздрави ћерка њена истога часа.“
Видите у овом догађају једну велику поуку и за нас, да у
своме срцу негујемо и чувамо непоколебљиву веру у свога
Господа, а у исти мах да се чувамо сваке гордости и сујете.
Да у срцу такође чувамо и негујемо скромност и понизност
јер је то велико у очима Божијим. Богу су најближи, а уједно
и најмоћнији људи на овоме свету, они који имају дубоку
истинску веру и они који су се одрекли охолости и гордо-
сти, који су се свим срцем понизили пред Богом и пред љу-
дима. То су прави одабраници Божији, то су прави духов-
ни јунаци и силници којима је Бог дао и даровао све онога
и овога света. И зато имајмо вазда то на уму, да пре свега
у своме срцу негујемо веру истинску, православну, дубоку,
без колебања и сумње и да се особито чувамо охолости и
гордости, да будемо људи скромни и понизни и као такве
Бог ће нас примити и даровати нам сва добра овога и онога
света. И када човек са таквим срцем испуњеним вером и
понизнишћу обрати се Господу, онда Господ одговара свим
богатством своје Божанске љубави, свом неограниченом
љубављу које Бог има према човеку и тада се редовно, ако је
то потребно и дешавају чуда, као у овом случају.
И ми се можемо научити вери од оних људи од којих и не

слутимо. Добро је да слушамо знамените владике и свеште-
нике и да читамо њихова учена дела, нема сумње да имамо
чему да се поучимо и научимо. Али немојмо никада да се
устручавамо да се учимо хришћанским врлинама и дубокој,
најдубљој, најискренијој вери од обичних, малих, скромних и
побожних људи који нас окружују. Да се угледамо на њих, и
сами да се потрудимо да ту праву искрену дубоку веру
негујемо у себи. Како да је негујемо? Молитвом, постом, до-
брим делима, Светим и Животворним тајнама, нарочито
Причешћем.
Када молимо Господа за ово и за оно, не заборавимо да га
замолимо исто како су га једном приликом апостоли замо-
лили. Рекли су му: „Господе, дометни нам вере!“ Помолимо
се Господу да нам дометне вере и да нас у њој учврсти и све
ће нам бити добро овога и онога света. И тада се можемо
надати да и ми недостојни чујемо те дивне речи Господње:
„Нека ти буде како хоћеш, вера твоја спасла те је!“ Дај Боже,
да нас вера наша спасе!
Осамнаеста недеља по Духовима

Јеванђеље о чудесном риболову и позиву тројице апостола
Лк. зч. 17 (5, 1–11)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Када слушамо
или читамo Свето Јеванђеље добро је ради потпуног дожи-
вљаја и ради савршеног утиска да замислимо као да смо и
сами присутни том догађају који се описује у Светоме Је-
ванђељу. Хајмо и овога тренутка да у мислима присуствује-
мо овом догађају које су свети Јеванђелисти описали.
Замислимо: Благи Господ и Спаситељ наш Исус Христос
окружен својим ученицима. Ту се помиње Св. Апостол Петар
(Симон), помињу се Јаков и Јован синови Заведејеви и на-
равно, као и увек, мноштво народа који прати Господа Исуса
Христа, жељан да чује Његову божанску реч, реч вечнога

живота. И Јеванђелист описује да су две лађе на располагању
и Господ замоли Петра да једну лађу примакне обали у коју
је сео и проповедао мноштву народа који је слуша Његову
науку, стојећи и седећи на обали. У другој су били апостоли.
И када заврши реч Господ, знајући коју су невољу апостоли
имали претходне ноћи, позове Петра и укаже му на место на
Генисаретском језеру где треба да баци мрежу ради већег
улова рибе. А наиме шта се десило, претходне ноћи апо-
столи Христови, по занимању рибари, ловили су целу ноћ и
ништа нису уловили. Ми када у данашње време поменемо
риболов, обично мислимо на такозвано пецање, на риболов
као хоби или као спорт. Раније је код нас било, данас мање
људи којима је риболов занимање и од тога живе. Е, управо
такви су били апостоли Христови. И сад замислите када се
целу ноћ мукотрпно труде и на крају од улова ништа. Господ
знајући ту њихову муку, каже Петру: „Петре, хајде на дуби-
ну и баците своје мреже.“ Петар одговара: „Господе, целу
ноћ смо се трудили, није било ништа“, али додаје: „На твоју
реч бацићемо мрежу.“ Као да је рекао: Верујем теби учинићу
тако како кажеш. И шта се дешава? Чули сте, толико мношто
рибе се ухватило какву апостоли, Христови рибари, до тада
нису доживели. Нашли се у невиђеном чуду. Толико је рибе
било да су обе лађе почеле да се угибају, тону. Позвали су
друге рибаре са њиховим лађама да дођу да претоваре улов,
јер не могу изаћи на крај са тим мноштвом риба. А Петар
видећи то чудо, осетио се постиђен па онако покуњен каже:
„Господе, видиш како сам ја грешан човек, иди Ти од мене,
зар сам ја заслужио да овакво чудо доживим.“ А Господ каже
њему и осталим апостолима: „Не бојте се, од сада ћете ло-
вити људе.“ Што ће рећи: Од сада ћете бити моји апостоли
и вршићете једну узвишену дужност проповедника Царства
Божијега и вечнога живота.
Каква је поука за нас из овог догађаја? У свакој речи Хри-
стовој налази се нека поука, за све нас људе овога и сваког
другог времена до краја света. Свака реч, Христова, сваки

Његов покрет има неко своје дубље, симболичко значење.
Каже Господ: „Баци мрежу на дубину!“ Значи у дубини је
прави циљ, прави смисао. У дубини вере, наде, љубави, мо-
литве. Треба се клонити површности. На површини готово
да нема ништа. Што дубља вера, што дубља нада, што дубља
милитва то боље. То је значило ово: На дубину!
Видите, браћо моја и сестре, Петар и остали апостоли
риболовци ослонили су се на своје знање и искуство. По-
надали се да ће бити улова јер они знају да раде тај посао. Е,
видите поука, нама људима како наша људска памет, наше
знање и искуство, понекад, а можемо рећи и често, не вреди
ништа. Резултат буде нула.
Оно што ми не можемо постићи својим знањем, трудом,
залагањем увек се поуздајмо у Господа и поступимо онако
како Он од нас очекује и захтева. Петар је рекао Господу
Христу да ће учинити по речи Његовој, како Он каже. А
шта ми треба да кажемо? Исто: „Господе, учинићемо по тво-
јој речи, по твојој вољи, по твојој заповести које се садрже
у твојој јеванђељској науци.“ Ако тако и поступимо нема
никакве сумње да ће нам Господ даривати своје Божанске
а врло често и јеванђељске дарове, да ћемо бити задивље-
ни и зачуђени попут Апостола Петра и осталих апостола.
Значи ма шта радили, ма чиме се бавили, било какав посао
или замисао предузимали, увек имајмо на уму шта Господ
и његове свете заповести кажу и поступимо по њима онако
као што је Апостол Петар рекао: „Учинићу по речи Твојој.“
И када тако поступимо на најбољи начин смо испунили оно
што ми као људи треба да учинимо. А ако нам се деси, по
својој људској слабости, да некада учинимо и другчије, не
очајавајмо. Брже боље приступимо молитви и покајању, и
поново се обратимо Господу и учинимо по речи Његовој, и
Он ће бити са нама.
Зато, не уздајмо се никада у себе и своје знање, способ-
ности и искуства. Мало је или никако, већ првенствено у
реч Божију. Немојмо пропустити да поступамо по речи

Христовој, и добићемо сва блага и овога и онога света. Нека
нас милостив Господ умудри и просвети и духовно ојача не
само да слушамо него и да извршавамо Његове заповести.
Деветнаеста недеља по Духовима

Јеванђеље о Беседи на гори
Лк. зч. 26 (6,31–36)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Ми православ-
ни људи верујемо у Господа који је Творац неба и земље и
свега видљивог и невидљивог. Господ је наравно Творац
и човека, али, за разлику од све остале творевине Божије,
човек има једно посебно и изузетно месту у општој Божјој
творевини. Наиме, како читамо у Светом Писму, Господ је
створеном човеку удахнуо свој дух, свој дах и тако човека
учинио бесмртним и управо та бесмртност човекове душе
јесте оно што га издваја из читаве творевине Божије.
Знамо историју рода људског, знамо за онај страшни пад
наших прародитеља Адама и Еве, када се та боголика при-
рода човекова сурвала у грех и у зло, али дошао је Спаситељ
света, Господ и Спаситељ наш Исус Христос да порази грех,
смрт, ђавола и да успостави ону првобитну, чисту, беспре-
корну боголику природу човекову. О тој боголикој, правој,
истинитој природи човековој на известан начин говори да-
нашње Свето Јеванђеље. Наиме, Господ каже овако: „Ако
ви волите само оне који вас воле, то чине и грешници, ако
чините добро онима који вама чине добро, ништа особи-
то не чините, то чине и незнабошци, ако ви дајете у зајам
па очекујете да примите исто толико – ништа нарочито не
чините, то чине и грешници и незнабошци.“ Наиме, Господ
говори о томе како се влада човек у овој грехопалој при-
роди. Једноставно природа грехом искварена није способна
за ништа особено и узвишено и божанствено. А Господ нас
онда опомиње и подсећа на ту нашу, првоздану боголику

природу па каже: „Чините добро свима.“ Чак Господ каже: И
љубите непријатеље своје, да би се назвали синови Свеви-
шњега, да би вас чекала велика награда на небесима.
У томе је та нова јеванђељска мисао, нова поука и препо-
рука Господња, да се не владамо као незнабошци, већ према
својој првобитној боголикој природи, да кроз нас засија не-
беска доброта, небеска благост, истина и светлост. Сећате се
да је Господ рекао да будемо деца светлости, да наша добра
дела прославе Господа и да се тако види да смо деца Божија,
деца Свевишњега. Чули смо речи, које нам се можда чине
необичним: „Љубите непријатеље своје.“ Је ли то могуће?
Тешко јесте овој нашој грехопалој природи, али када се Го-
споду окренемо, када Господа призовемо у помоћ онда је то
могуће. Па и сам је Господ рекао: „Без мене не можете ништа
чинити.“ Ништа добро и спасоносно не можемо учинити.
Ако је Господ већ рекао да покушамо да волимо непријатеље
своје, онда је то могуће, јер верујте Господ од нас не би тра-
жио нешто немогуће. Могуће је, како вам рекох, ако Њега
призовемо у помоћ и Он нас надахне да то можемо чинити.
Погледајте, ако постоји непријатељство између људи и
ако се то непријатељство настави и одржи доћиће до ме-
ђусобног сатирања и упропаштавања и душе и тела оба не-
пријатеља. Да се непријатељство савлада и победи могуће
је само тако што један од ових непријатеља постане ономе
другоме пријатељ и да на његово зло одговори својим до-
бром. То је једини могући начин како се непријатељство
може савладати. А ко је тај који треба са добрим да одгово-
ри на зло и да тако победи непријатеља? Нико други него
ми православни хришћани јер нас Господ управо позива
на такав подвиг и обећава нам да ћемо се назвати синови и
кћери Свевишњега и да ћемо имати велику награду на не-
бесима. Да, браћо моја и сестре, свакога тренутка треба да
имамо то на уму да нас Вишњи Бог Отац небески тако ви-
соко уздиже да нас назива никако другачије него синовима
и кћерима својим, синовима и кћерима Свевишњега Бога,

Оца Светлости. Када је то тако помислимо како наше мисли
треба да буду чисте и добре, да наша осећања треба да буду
вазда благородна и племенита, како наша воља треба увек
да буде управљена на добро, наши поступци и дела треба да
буду честита и беспрекорна, јер тако управо приличи деци
светлости кћерима и синовима Свевишњега, да тако мисле,
говоре, раде и живе.
Милостиви Господ Отац небески који нам је удахнуо бе-
смртну душу очекује од нас да будемо достојни свога звања
деце Свевишњега. Ако нам је идеал Отац небески онда зна-
мо за прави циљ и смисао нашег живота. Према томе ако
имамо прави идеал и наше старање ће имати смисла. Ма
колико заповести Божије и хришћански идеал изгледали
тешко, некоме се учине и неостваривим, није тако. Када нас
је Господ позвао да остваримо Његове заповести у исти мах
нам је обећао и обезбедио начине како то да постигнемо и
остваримо. Пре свега Господ је рекао: „Молите се, молите
се без престанка и што год са вером у молитви заиштете
биће вам.“ Господ нам је на крају оставио највећу Светињу,
Светињу над Светињама – Свету Литургију, своје Пречисто
тело и Пречисту крв. Рекао нам је да једемо Његово тело и да
пијемо Његову крв, јер ако то чинимо имаћемо живота у
себи, у супротном нећемо имати живота у себи. Ако
живимо и чинимо тако како нам је Господ рекао, стичемо
снагу да се макар приближимо овим великим хришћанским
идеалима. У том погледу постарајмо и потрудимо се, и нема
сумње Бог ће увек бити уз нас да нам помогне и да оствари-
мо оно што Он очекује од нас. Нека би наш живот протицао
у непрекидној бризи и старању да се клонемо зла да будемо
деца светлости.
Двадесета недеља по Духовима

Јеванђеље о васкрсењу младића у Наину
Лк. зч. 30 (7,11–16)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Ви знате да је
Господ Исус Христос своју науку назвао Јеванђељем, што
значи блага радосна вест. А у чему је првенствено та радо-
сна вест? У томе што је смрт, највећи непријатељ човеков
побеђена једном за увек, влашћу Сина Божијег Господара
живота и смрти.
Сећате се да је Господ Исус нарочито онима који су сум-
њали у Њега говорио: „Ако не верујете мојим речима зашто
не верујете мојим делима?“ Јер, Господ је сваку реч своје бо-
жанске науке потврђивао јасним, видљивим, непобитним
делима. Тако и данас Свети Јеванђелист описује како је Го-
спод васкрсао сина наинске удовице, једнога младића који
је умро и своју јадну мајку, која је била удовица, оставио у
најстрашнијој жалости и тузи. И како описује Јеванђелист
када се погребна поворка кретала, а било је пуно народа, до-
шавши код градских врата наишао је Божански Учитељ са
својим ученицима и мало зачуђујуће затражио је од повор-
ке да стану. Одмах је ту био видљив прежалосни лик мајке
овог младића, која је као што знамо и из данашњег времена,
плакала и нарицала да се до неба чује. А Божански Учитељ
упућује јој речи: „Не плачи!“ Нису то речи обичног човека,
као што ми једни другима у знак саосећања кажемо не тугуј,
не плачи. То је само још један крик немоћнога људског срца
који истина саосећа са оним који тугује, али ништа помоћи
не може. Али, овога пута Божански Учитељ је рекао: „Не
плачи!“ Затим се Господ дотако носила на којем је лежао мр-
тви младић и повикао: „Младићу, теби говорим, устани!“ И
од божанског гласа Учитељевог смрт је у трену ишчезла и
мртви младић је устао на ноге, стао и почео говорити. Те-
шко нам је и замислити колика је радост обасјала до мало-
пре ојађену и прежалосну мајку. А Господ Исус је то учинио
не само да би ову мајку утешио, већ да би се ово Свето Је-

ванђеље проповедало кроза све векове до краја света и века,
да би сви људи знали и поверовали да је Господ Онај који
побеђује смрт и да Његово казивање о васкрсењу мртвих
није никаква прича, већ ће се све то догодити онако како је
прорекао Божански Учитељ. Сем овог младића сина наин-
ске удовице, сећате се да је Господ васкрсао и Јаирову ћерку
и свога пријатеља Лазара, брата Маријиног и Мартиног.
Браћо моја и сестре, људи су непрекидно у тузи и плачу.
Ова наша земља је више натопљена сузама неголи кишом из
облака. И дан данас људи тугују, поготову онда када нас на-
пусти неко од наших милих и драгих и поготову онда када по
нашем људском рачуну неко умре како кажемо пре времена
и млад. Али сећате се речи које је Господ често упућивао љу-
дима, пре него што ће учинити какво чудо, пре него што ће
исцелити неког тешког болесника: „Не бој се синко, не бој се
кћери, само веруј.“ Све је могуће оном који верује. А видите
у овом тренутку наизглед безнадежна ситуација, умро син
јединац и шта може горе од тога бити, а Божански Учитељ на
то каже: „Не плачи.“ А то „не плачи“ није упућено само овој
жени већ целом роду људском, свима нама, да не тугујемо, да
се не бојимо већ да верујемо у Господа Васкрситеља,у Господа
Спаситеља Исуса Христа. Ништа нам не може овај свет, ни
ђаво ни све силе демонске па ни сама смрт.
Овај догађај је порука свим људима, читавом човечан-
ству, онима који тугују, који непрекидно јадикују, чије срце
раздире невоља и жалост да је Господ Господар живота и
смрти и да на Његову реч и глас смрт нестаје а живот се
рађа.
Господ ће свима који верују у Њега, који га призивају и
који живе по Његовој светој вољи, сваку тугу, жалост и не-
вољу преобратити у вечну и неописиву небеску радост. Се-
ћате се да је Господ рекао: „Благо вама који сада тугујете и
плачете, јер ћете се обрадовати и насмејати.“ Можете зами-
слити како се обрадовала и насмејала наинска удовица, када
је поново загрлила до мало пре мртвога сина. Да се подсе-

тимо речи које је написао Апостол Павле: „Оно што око
људско још није видело, оно што човекове уши нису чуле,
оно што још није дошло у ум и срце човеково то је Бог при-
премио онима који га љубе.“ Видите шта нам је Бог припре-
мио свима. Ми некада по својој људској слабости, погођени
неком великом невољом, несрећом, тугом, нашом личном
или од некога другог, често у својој људској слабости каже-
мо: „Како то Бог допушта?“ Допушта Бог по Своме, за наш
људски ум, неиспитаном промислу, али допушта зато да
би сваку тугу, невољу и жалост преобратио у радост којој
неће бити краја и коју нико неће моћи одузети када нам је
дâ. Управо у очекивању те вечне радости, којом ће Господ
озарити наша срца постарајмо се да испунимо Његову све-
ту вољу и да животом и делима оправдамо тај дивни велики
највећи назив који носимо – православни хришћанин. Нека
би овај јеванђељски догађај који смо чули послужио да ојача
наша вера и да нас подстакне на бољи и побожнији живот, да
се удостојимо оних вечних блага небеских које је Господ
обећао, онима који га љубе и који врше Његову свету вољу.
Потрудимо се да испунимо речи и поуке које нам је Го-
спод упутио, а које су записане у Светом Јеванђељу, и нема
сумње да ћемо доживети сличну и још већу радост од оне
коју је доживела наинска удовица и да ће Господ свима нама
који се сећамо својих милих и драгих који су пре нас напу-
стили овај свет, због наше вере и своје божанске љубави све
њих поново даривати нама не само на крају света и века о
Страшном суду него сасвим могуће онога тренутка када ми
будемо напуштали овај свет. Господе Спаситељу Васкрсли из
мртвих помилуј нас и спаси и упути нас Твојим путем,
путем веће радости и спасења.
Двадесет прва недеља по Духовима

О Сејачу и семену
Лк. зч. 35 (8,5–15)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! У Двадесет прву
недељу по Духовима увек се чита Јеванђеље о сејачу и се-
мену. Мислим да би се ретко ко међу вама нашао да не зна
садржај тога Јеванђеља. Сваки пут када се то Јеванђеље чита
у цркви, није циљ да се ми подсетимо неке давно прочитане
или научене лекције. Није циљ да ми поново читамо неко
лепо књижевно штиво нити неки песнички састав, па када
се помене Јеванђеље о сејачу и семену, да, да, ми то знамо
толико смо то пута читали и чули па нека и данас свеште-
ник понови. Није то циљ! Циљ је нешто сасвим друго – да се
овом речји Христовом, као и сваки пут када се чита Свето
Јеванђеље, надахнемо, да сваки пут себе испитамо и пропи-
тамо колико је наш живот у сагласности са речју Божијом.
Сваки пут када чујемо Свето Јеванђеље да нас подстакне на
истинско покајање. Подсећања ради, више пута смо рекли,
истинско покајање као што ми православни хришћани зна-
мо није само у томе да зажалимо за гресима које смо учини-
ли па да их непрекидно понављамо. То није право покајање.
Право покајање је да непрекидно, уз помоћ Божију, уложе-
мо сав труд и напор да свој живот на боље променимо.
Данашњу причу Господ Исус Христос је сам објаснио,
јер су га ученици питали шта она значи. Сејач је сам Господ,
семе је реч Божија. Једно падне преко пута, једно на камен,
треће угуши трње. Е, једино четврто падне на добру земљу и
донесе род. Према ономе што је Господ рекао три четвртине
божанског семена, нажалост, пропадне. Прво семе падне крај
пута, то значи људи чују али не обраћају пажњу као да нису
чули. Каже Господ дође непријатељ, ђаво и позоба то семе.
Друга прегршт, тако да кажемо, семена падне на каменито
тле. Нема влаге, и пропадне. Што значи, када наиђу неке
невоље ти људи забораве на реч Божију. Треће падне
на земљу па га трње угуши, то су они људи које угуше сла-

сти и бриге овога света, а четврто је оно право што падне
на добру земљу и донесе род у стрпљењу, како каже Господ.
Одмах да кажемо да Божански сејач Господ наш Исус
Христос непрекидно сеје божанско семе. Ово се не одно-
си само на оно време када је Господ као Богочовек боравио
међу људима, него Божански Учитељ сеје ово семе у свим
временима и у ово наше време и тако ће бити до свршетка
света. Како то Господ данас сеје семе? Кроз своју Свету Цр-
кву, кроз речи и проповеди својих епископа и свештеника,
кроз свако богослужење, кроз Свете и Животворне тајне
Христове, кроз све оно што нас на неки начин окружује па
чак кроз сваки тон црквеног звона Божански Учитељ сеје
своје семе и позива људе да га прихвате.
Немојмо мислити да ове четири прегршти које су пале
на људске душе да је то тако за увек дато. Можемо се упи-
тати шта је са нама, у коју групу ми спадамо, да ли смо сви
она добра земља која прима Божанско семе у свом добром и
чистом срцу и доноси род у стрпљењу.
Циљ је наравно да будемо та добра земља. Али нисмо увек
такви и нисмо рођени са том способношћу да будемо добра
земља. Наша душа се састоји, ʼајде тако да кажемо, помало
од свега овога. Код нас постоји заборав и нехај, па нестане
семе. Понекад наша душа је каменито тло. О, колико пута све
нас угуше бриге овога света. А циљ је да будемо добра
земља. Можемо ли? Доиста можемо, можемо и од трња и од
каменитог тла да направимо добру земљу. Наравно говорим
сликовито, а ви то разумете. Ми знамо вредни земљорадни-
ци понеке делове својих њива побољшавају, врше чини ми
се да се нека страна реч користи, мелиоризацију. Сећам се
земљорадника који су своје запуштене њиве крчили и укла-
њали камење, трње, уклањали све оно што би сметало да
усев донесе род. Чинимо и ми исто тако. Кроз истинско по-
кајање, кроз непрестану молитву Богу, особито кроз свете и
Животворне тајне исповести и причести можемо и требамо
од своје камените и трновите душе да направимо добру и

плодоносну њиву. Када се молимо Господу, а молимо се и
треба да се молимо свакога дана и свакога тренутка, пре
свега треба да га молимо за оно што је најпотребније и нај-
драгоценије. Да молимо Господа да учини наше срце чисто и
добро да може примити реч Божију и да донесе плод сто-
струки у стрпљењу. Ми се обраћамо Господу у свим нашим
потребама, посебно се молимо за здравље и то није згорег,
Господ је Дародавац свих добара па наравно и здравља. Али,
већ вам рекох шта је најбитније, дакле да иштемо Царства
Божијег и правде Његове а ово остало ће нам се сâмо, мило-
шћу Божијом, додати. Зато, молимо Господа непрекидно да
нам дâ чисто и добро срце. Подсећам вас на онај дивни 50-и
псалам који каже: „Чисто срце саздај у мени Боже и дух прав
обнови у мени, у унутрашњости мојој.“ Ето, то је најважнија
молитва са којом треба да се обраћамо Господу.
Нека би Бог дао да управо ово што смо данас чули из
Светог Јеванђеља буде нам подстицај за труд и напор да би
наша душа била добра и приправна за семе Божије, која ће
у стрпљењу доносити богати род, достојан Царства Божијег.
Двадесет друга недеља по Духовима

Јеванђеље о богаташу и убогом Лазару
Лк. зч. 83 (16,19–31)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! И данас смо из
Светог Јеванђеља чули једну причу – Причу о богаташу и
Лазару. Приче Христа Господа су по облику једноставне да
би људи лакше разумели и прихватили, а по садржини ду-
боке, садрже драгоцене поуке за нас људе, за наше спасење.
Поуке о животу и владању у овоме свету да бисмо задобили
живот вечни у Царству Божијем. Тако и ова данашња прича
Христа Господа је једноставна по облику, дубока по садр-
жини. Двојица људи, један богаташ, можемо рећи обесни
богаташ од свог сувишка препустио се јелу, пићу, уживању,

веселио се, на Бога није мислио, на своје ближње није ми-
слио. Имао је у виду само себе и своје задовољство, своје
уживање. Одмах поред врата његовог дома живи Лазар, не-
вољник, страдалник, просјак, гладан, жедан. Хтео је да се
нахрани макар са мрвицама које су падале са стола ове го-
споде са којима је богаташ уживао. Сав у ранама, долазили
пси и лизали му ране. Богаташ није марио за овог невољ-
ника нити га је примећивао. Наравно као и сваком човеку,
тако и овој двојици људи дошао је крај овоземаљског живо-
та. Овај сиромашни човек, незнатан за овај свет, незапажен од
многих људи, звао се Лазар, а богаташу се име не помиње.
Господ каже: „Када умре Лазар сахранише га и однесоше
душу његову у наручје Авраамово.“ Наравно, сликовито
речено, у Царство вечне радости и светлости. А за богаташа
каже: „Умре и покопаше га.“
Видите, после овоземаљског живота долази живот у веч-
ности. Шта се ту дешава? Неједнака је судбина људи у дру-
гоме свету. Неједнака судбина и то таквих размера, да збиља
треба да изазове нашу велику пажњу. Овај опаки саможиви
богаташ допао је у велике муке и невоље, а овај сиромашни
Лазар нашао се у Царству радости и светлости. Замоли бо-
гаташ Оца Авраама да му помогне Лазар. А Авраам му каже
да то није могуће јер је између праведних и грешних велика
провалија и не може се прећи. Чувши то богаташ завапи
па каже: „Пошаљи некога из овога света мојој браћи да и
они не дођу до ових мука.“ А отац Авраам одговара: „Имају
Мојсија и пророке нека њих слушају.“ Опет инсистира бо-
гаташ да неко оде од мртвих код његове живе браће, а отац
Авраам каже: Ако неко не слуша Мојсија и пророке, неће
поверовати и да неко из мртвих устане. А ми немамо само
Мојсија и пророке, ми имамо несравњиво и неупоредиво
више. Имамо Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, који је
за нас умро на крсту и искупио нас од греха и од смрти,
који је васкрсао из мртвих и нама обезбедио живот вечни.
Тај Господ нам је за време боравка овде на земљи испропо-

ведао своју божанску науку. Између осталог рекао: „Неће се
спасти само они који вичу Господе, Господе, него они који
врше вољу Оца мога Небескога.“ И зато, браћо моја и сестре,
главни наш труд и брига да ово преостало живота овде на
земљи колико је свакоме од нас остало, јесте да се старамо
да вршимо вољу Божију и Закон Божији и да тако и ми до-
спемо у наручје Авраамово, у живот вечни у радост вечну.
Ових дана сте вероватно приметили по граду је истак-
нута једна изрека неког, ваљда, политичара на којој пише:
„Људи, само један живот имамо.“ Ми хришћани бисмо тре-
бали да те речи схватимо на прави начин. Не да тај један
живот који имамо проћердамо залуду да живимо, у греху
да живимо па да допаднемо тамо где је допао богаташ, него
кад је Господ дао тај један овоземаљски живот, што је исти-
на, да га на најбољи могући начин искористимо да вршимо
заповести Божије. На свакоме Светоме богослужењу чује-
те како свештеник или ђакон изговарају речи да крај нашег
живота буде без бола, непостидан и да добар одговор дамо
на Страшном Христовом суду.
Живот у другом свету је наставак живота из овог света,
на нов начин. А овај свет, кратки земаљски живот утоли-
ко је важан, вредан, драгоцен јер се овде на земљи задобија
Царство Божије или се допада на место страдања и мучења.
Овај опаки богаташ, нема сумње, да је његов највећи грех
био у томе, и због тога је и душу изгубио, што није обратио
пажњу на овог мученика, страдалника Лазара, што му није
помогао, што се није сажалио на њега, што макар мрвицу
свога богатства није поделио са њим. И зато је изгубио душу
и доспео на место мучења. А овај сиромашни, јадни човек
у своме јаду и невољи није ни греха много чинио, Бог га је
поставио код светитеља и ангела.
Једном другом приликом, да вас подсетим, Господ је ре-
као за оне који гладне нахране, жедне напоје, болеснике
обиђу, странца приме да то чине Њему, а они који то не чине
Њему не чине. И ове прве Господ је назвао благословенима

Оца Небескога и даровао им је Царство небеско, а овима
другима је изрекао најтежу казну и назвао их проклетима.
Зато, браћо моја и сестре, пролазећи кроз овај кратки ово-
земаљски живот, што би рекао Апостол Павле, пазимо како
живимо. Чувајмо се оног најстрашнијег греха и зла. А то је
неосетљивост и равнодушност према патњама и невоља-
ма својих ближњих. Ко тако живи а не осећа муку и патњу
својих ближњих, тај нажалост себи припрема по речи самог
Господа вечно проклетство. А онај који се брине за свога
ближњега са свим оним што може и како и колико може, тај
крчи себи пут у вечно Царство Христово.
Ето то би била у најкраћем поука Светог Јеванђеља. Да
поновимо треба се Богу молити, постити, треба Свете Тајне
вршити, све то треба и неопходно је, али најважније је да
љубав у срцу и души носимо и да ту љубав покажемо, при-
менимо и остваримо у своме животу. Ту поред нас, будимо
искрени, има људи који имају много мање него ми, који се
пате, који су у невољи. Да ли се упитамо шта смо за њих
учинили, колико и када. Ако затворимо срце пред онима
који пате, који су у невољи а не помогнемо им, чинимо грех
који се не опрашта.ʼАјде, браћо моја и сестре, да по науци
и препоруци самога Господа Христа будемо они који ће им
помоћи, који ће им невоље ублажити, јер Господ каже кад то
чинимо Њему самоме чинимо. Нека би нам Бог дао толико
благоразумља и добре и чисте савести да то вазда имамо на
уму и да то вршимо.
Двадесет трећа недеља по Духовима17

Јеванђеље о чуду са гадаринским бесомучником
Лк. зч. 38 (8,26–39)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! У данашњем
Светом Јеванђељу чули смо од Светога Апостола Луке о не-
обичном сусрету Господа Христа са једним човеком, који је
нажалост био обузет злим духовима. У Светом Писму он
се помиње као гадарински бесомучник, по месту Гадари у
којем је живео. Сама реч бесомучник значи да је то онај не-
вољник, јадник кога су мучили бесови – зли дуси. Када је
Господ Христос наишао поред једнога гробља видео је ту не-
обичног човека, који је само заличио на човека, а по свему
осталом био је потпуно обезличен и унакажен, једва да се
на његовом лицу распознавале људске црте. Није живео по
кућама, како каже Јеванђелист, него у гробљу. Био је врло
опасан, насилан, тако да је нападао људе који су туда про-
лазили. Када је наишао Господ Христос зли дуси су одмах
проговорили из овог човека, препознавши Сина Божијег и
повикали: „Исусе Сине Бога Вишњега зашто си дошао пре
времена да нас мучиш?“ А Господ је управо и наишао туда да
би овог несрећника избавио од те највеће невоље и муке. Пре
него што ће Господ истерати зле духове из овог човека они ће
затражити да им Господ допусти да уђу у крдо свиња које је
недалеко ту пасло. Господ им је то дозволио и побеснело
крдо свиња сручило се у језеро и утопило се. Господ је тиме
хтео да покаже колика је разорна упропаститељска сила
злих духова, па чак и када уђу у бесловесна бића каошто су
свиње нагоне их на пропаст и на смрт, као и људе.
Када је Господ истерао зле духове из овог човека, како
Јеванђелист Лука каже: „Човек је обучен и паметан седео
код Христових ногу.“ Толико је био срећан да је замолио
Господа да остане са Њим и апостолима, али је Господ
Јеванђељска прича и тумачење слично са Петом недељом, све што се по-
17
клапа смо овде изоставили.

одлучио да га пошаље кући рекавши му: „Иди, и казуј сву-

да шта ти учини Бог.“
Браћо моја и сестре, поука за све нас, из данашње јеван-
ђељске приче гласи – нема никакве сумње да зли духови,
непријатељи Божији и непријатељи људског спасења харају
овом земљом. То није никаква људска измишљотина и тврд-
ња, већ о томе сведочи сам Син Божији Господ Исус Хри-
стос. Једном приликом рекао је да је видео сатану који као
муња сиђе са неба на земљу. И управо, земља, људски свет је
подручје на којем зли духови делују.
У овом догађају које је описано у данашњем Јеванђељу
деловање ђавола је, тако да кажемо, очигледно, видљиво,
обојено. Ушао у човека и унаказио га. Али, ђаво у овоме све-
ту најчешће другачије делује, делује подмукло, лукаво, при-
творно, наводећи нас на зло, а да често и не приметимо да
нас наводи. Све оно што макар мало личи на лаж и насиље,
унапред знамо да то потиче од самога ђавола.
Особито напада ум, срце и вољу човекову. Кад год нам се
појави охола мисао, кад нам се појави гордост у срцу, кад нас
обузме мржња и злоба, када се у наше срце настани завист,
када према људима браћи својој показујемо непријатност
и мрзовољу, када нам се стисне срце па пролазимо мирне
душе поред невољника и страдалника, а нећемо да помог-
немо, то су све начини како зла ђаволска сила покаушава да
делује на нас. Често нам нуди неке предлоге и решења која би
на изглед се могла учинити добра а у ствари су лажна и
богопротивна. Ђаво човеку намеће мисао кад греши да је то
тако требало да буде, да није имао другог избора, да су то
такве околности и није могао избећи и да је грешити нешто
сасвим нормално, природно и неизбежно. А, уствари, то је
ђаволска лаж. Наравно, да се грешити не мора, сваки грех,
сваки преступ заповести Божије је наша воља, наш при-
станак. Не тако ретко ђаво човеку намеће мисао: „то што
ти радиш (грешиш) тако раде (греше) сви људи, ништа то
није посебно.“ И то је лаж и лажни изговор. Ако више људи
греши то није никакво оправдање пред Богом. Грех остаје

грех, зло остаје зло, без обзира колико људи га чине. Што их
више чине то је и веће зло.
У највеће лукавство ђаволско сматра се његова сугести-
ја нама људима да одгодимо покајање, да не журимо са по-
кајањем мислећи да имамо још времена, а нажалост може
нас задесити и смртни час а да се нисмо покајали. Поменух
само неке од ђаволских лукавстава којима би нам упропа-
стио душу и одвео нас од пута Господњег. Зато нам ваља да
будемо опрезни и спремни да одбијемо ђаволска лукавства.
Неопходно је да будемо непрекидно у борбеном ставу.
Нажалост било је и сада има људи и читавих група људи
и покрета који су се ставили у службу ђавола. Да се подсети-
мо само да су у ХХ веку била два силна покрета нацистички
– хитлеровски и комунистички – стаљиновски. То су били
покрети који су привидно нудили човеку нешто боље, са-
вршеније а уствари су ти људи били праве ђаволске слуге
и по њиховим злим делима смо их упознали. И данас има
покрета и људи који врше исту ту злокобну улогу, хоће на све
начине, а под наизглед добрим изговорима да нас наведуна
зло и странпутицу.
Ми православни не треба да се плашимо и колебамо,
имамо све оружје Божије којим можемо свако зло победити:
своју Православну Цркву, православно хришћанско учење,
Свето Јеванђеље и Свете Животворне Тајне, нарочито Свету
Тајну исповести и причешћа. Имамо нешто што нам је стал-
но при руци – молитва. И то Молитва Господња. Зато сваку
реч изговарајмо са потпуном свешћу шта те речи значе, јер
се ђаво плаши и бежи од самог помињања имена Господњег.
А на крају молитве када кажемо: „Избави нас од лукавога“,
будимо спремни да се одупремо ђаволу и да вољу Божију
вршимо. Нека би дао Бог да у свим данима нашег живота
останемо верни Господу Исусу Христу и смело корачамо је-
ванђељским путем.
Амин Боже и сада и увек и у све векове!
Двадесет четврта недеља по Духовима

Јеванђеље о Васкрсењу Јаирове ћерке
Лк. зч. 39 (8,41–56)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Ви сте понекад
чули да се међу људима води овакав разговор. Неки људи
кажу има на свету много вера, религија, богомоља, цркава,
а како ми знамо која је то права истинска вера, или су све
једнаке? На то питање ми православни хришћани имамо
јасан и потпуно одређен одговор. У свету доиста постоји
много вера и религија али једна је несумњиво истинита и
права, а то је, само јој име каже, вера православна. Не гово-
римо ми, припадници православне вере, тако из неке сујете
и гордости. Не, него говоримо на основу чињеница и исти-
не. Наиме, не може бити истинита она вера коју су људи
створили, не може се о Богу знати оно што су људи умовали
или мудровали, маштали, него о Богу знамо оно што је сам
Бог Творац неба и земље, Отац небески открио сам о себи. А
то је управо учинио у вери хришћанској православној кроз
Господа Исуса Христа, који је био истински Бог и истински
човек – Богочовек и Он нам је открио несумњиву истину о
Богу, човеку, свету, уопште о свему што је потребно да зна-
мо. Зато ми нашу веру и називамо Богом откривена вера,
она вера коју је сам Бог открио и објавио нама људима. А
наш Господ Исус Христос не само да је говорио и пропове-
дао вечне истине Божије, као нико да тада, него је чинио и
творио дела која не само да се до тада никада нису видела
ни чула, него се нису могла ни замислити. А све је то Господ
учинио из свога безмерног човекољубља и да би нас својим
делима уверио и утврдио у вери у Њему.
Када се заврши Света Литургија у недељни дан или пра-
знични и дођемо своме дому, није добро да мислимо на
бриге и послове који нас очекују сутрадан. Добро је да сва- ки
недељни дан и празнични буде у истину дан духовног
одмора и духовног окрепљења и добро је да у току тога дана
а и у току наредних, такозваних, радних дана размишља-

мо о садржају Јеванђеља које смо чули на претходној Светој
Литургији у Цркви. Данашње Свето Јеванђеље је толико чу-
десно, радосно и окрепљујуће за душу православну, да нам се
чини да не бисмо бар за неко време требали ни о чему
другом да размишљамо него о ономе што смо данас чули.
Свети Апостол Лука казује о два велика дивна чуда које
је Господ учинио и која толико радују наше верујуће срце
и надахњују нас на прави хришћански, богоугодни живот.
Чули сте, старешина синагоге Јаир зове Господа да излечи
његову ћеркицу од 12 година која је лежала на самрти. И
Господ креће према његовом дому и ту на путу дешава се
још једно чудо. Једна жена која је боловала годинама од бо-
лести крвоточења, само што је додирнула хаљину Христову у
истом тренутку је оздравила. Господ се обраћа апостолима и
пита ко га се то дотаче. Апостол Петар, мало и чудећи се
каже: „Учитељу, народ те опколио, гура се, а ти питаш ко те
се дотаче?“ А Господ му одговара: „Неко ме се дотаче и
осетих да изађе сила из мене.“ Шта се, заправо, десило? Јед-
на скромна жена, сва дрхтећи, како каже Јеванђелист Лука,
приступи и признаде. Годинама болује од крвоточења, све је
потрошила на лечење и није се исцелила, последња нада јој је
био Господ Исус Христос. Имала је чврсту веру, да само
ако се Њега дотакне да ће оздравити. И Благи Господ јој
каже: „Не бој се кћери, вера твоја те је спасла.“
Видите шта се дешава када се човек са вером дотакне
Господа, онда Господ одговара преобиљем и раскоши своје
милости и свога човекољубља. Ова крвоточива жена је до-
дирнула хаљину са великом вером, а нама је Господ оставио
много више, оставио нам је своје Тело и Крв у Светој Тајни
Причешћа. Ако се ми са дубоком вером и надом дотичемо
Господа Христа кроз молитву, кроз Причест, нема сумње да
ће се Његова божанска сила дотаћи и нас и даривати нам сва
добра овога и онога света.
Хајмо сада заједно са Господом према Јаировој кући. Го-

спод није ни стигао до тамо, а већ је стигла злокобна вест.
Неко од људи каже оцу Јаиру: Готово је, нема потребе да Го-
спод иде кући твојој. Умрла је кћи твоја. Зиста по људском
мерилу шта има ту да се тражи више. ʼАјде, док је болест
може се човек нечему надати, да ће се болест савладати и
исцелити. Али, кад неко умре, то је крај, од увек су то људи
знали. Да тако је то било док се Син Божији није појавио
на земљи, али Господ иако је чуо ту вест каже ожалошће-
ном оцу Јаиру: „Не бој се, само веруј!“ Ускоро се видело шта
те речи значе. Када је Господ дошао до куће, затекао је уо-
бичајену сцену за такву несрећу. Мноштво народа, велика
жалост, плач и ридање. Господ им каже: „Не плачите, није
умрла него спава.“ Апостол Лука каже, народ му се подсме-
ваше, како спава кад се зна да је умрла. Ма хоће Господ да
каже да је Њему лакше пробудити човека који је умро него
нама пробудити човека који спава. Када је Господ ушао у
собу где је лежала „мртва“ девојчица, изговорио је само две
речи: „Талита куми!“ Те речи су записане онако у оригиналу
како су запамћене, онако како је Господ рекао на арамејском
језику, што значи девојко устани. У исти мах девојчица је
устала, села је и Господ заповеди да јој дају да једе.
Тако на највеће запрепашћење и највећу радост родите-
ља и родбине умрла девојчица је оживела. То је био несум-
њив доказ да је Бог походио људе, да је Син Божији сишао
на земљу, да је Он господар живота и смрти и Васкрситељ
из мртвих. Зато слушајући данашње Јеванђеље имамо све
разлоге да се радујемо и веселимо и славимо Господа.
Да се вратимо на речи које је Господ и овом приликом и
још много пута изговарао, то су речи: „Не бој се!“ Овој кр-
воточивој жени је рекао: „Не бој се, вера твоја спасла те је.“
Оцу умрле девојчице Јаиру говори: „Не бој се, само веруј!“ То
је позив Христа, Бога нашег свима нама да се не бојимо, већ
да само верујемо. Ми људи, у свом земаљском животу
опкољени смо невољама, недаћама, страховима. Страхујемо
од природних непогода, од злих људи, од оскудица, од боле-

сти, од ратова... Од чега све ми људи у овом свету не страху-
јемо, а божански Учитељ нам поручује и теби и мени и свим
људима посебно нама верујућим: „Не бојте се, само верујте!“
Браћо моја и сестре, да смо се нашли ту негде у комши-
луку дома Јаирова, сигурно би и нама привукло пажњу то
што се дешава. Тај силни свет који се окупио, велика жа-
лост, долазак божанског Учитеља. Помислили бисмо: „Шта
сад Он може помоћи?“ Међутим, одједанпут, мртва девој-
чица је оживела! То никада од постања света није било, није
се могло ни замислити. По први пут, овде на земљи, мртви
устају. По први пут је Бог кроз Сина Свога дошао на земљу.
И, шта нам се чини? Да бисмо и ми видевши то предивно
чудо и човекољубље Господње кренули за Господом Хри-
стом, да га слушамо, видимо шта Он ради, чујемо шта нам
препоручује. Једном речју, да будемо уз Њега. Ако бисмо
то учинили онда учинимо и сада. И сада је Господ Христос
међу нама, иако невидљив за наше телесне очи. И сада је
Господ Христос међу нама по својој речи да је са нама у све
дане до свршетка света. И сада је Он међу нама у Светој
Тајни Евхаристије у Светом Причешћу. Па, како бисмо онда
кренули за Христом, заволели га, слушали, поступали она-
ко како Он каже учинимо то сада иако нисмо телесним очи-
ма видели васкрсење Јаирове кћери. Верујмо да је Господ
увек исти, онда и сада и у све векове.
Вера је, с једне стране, дар Божији и молимо Господа за
тај дар, а са друге стране вера је плод нашег труда и насто-
јања. Нека би Бог дао да се та вера утврди у срцима нашим,
па да по вери живимо и владамо се као права деца Божија.
Старајмо се да Господу Богу узвратимо љубав, а то можемо
једино ако вршимо Његову вољу.
Двадесет пета недеља по Духовима

Јеванђеље о милостивом Самарјанину
Лк. зч. 53 (10,25–37)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Од давнина су
људи покушавали да се уједине, да један у другом виде брата и
сестру, да гледају свога ближњег. Покушавали су то кроз
разне религије, идеологије, философске правце. И никада
нису успели. Једино могу успети онда, када имају заједнич-
кога Оца. Онда могу бити између себе браћа и сестре. Го-
спод Исус Христос нам је управо објавио да је Свевишњи
Бог заједнички Отац свих људи, а отуда произилази да смо
ми једни другима браћа и сестре. Сећате се да нас је Господ
научио најважнијој молитви, Молитви Господњој која по-
чиње речима: „Оче наш.“ То није дакле отац ни мој, ни твој,
већ заједнички Небески Отац, Отац свих нас људи. О томе
да је сваки човек, ама баш сваки човек, нама ближњи, најро-
ђенији говори данашњи садржај Светог Јеванђеља и прича
Господа Христа о милостивом Самарјанину.
Законици и фарисеји, учени људи често су били пако-
сни, наносили су Господу Исусу увреде чинећи велики грех,
али, овога пута један законик, треба признати, зналачки је
поставио најважније питање, питање свих питања. Питање
које сваки човек па и читаво човечанство може и треба да
упути Господу Исусу Христу: „Господе шта да учиним па да
имам живот вечни?“ Збиља, нема важнијег питања од тога,
а наравно Божански Учитељ даје потпун и целовит одговор
на то питање. Најпре подсећа овог законика шта пише у за-
кону тј. у Светом Писму, а овај законик знао је шта пише
па је поновио и рекао је да су најважније оне две запове-
сти о љубави према Богу и према човеку: „Љуби Бога свога
свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом сво-
јом, свом мишљу својом и ближњега свог као самог себе.“
Потпуно тачан одговор, али овај законик продужава са пи-
тањима, прави се мало невешт па пита Господа Исуса: „Ко
је мој ближњи?“ Господ Исус Христос не одовара директно

већ кроз причу о милостивом Самарјанину, коју смо и ми
много пута прочитали и чули.
Каже Господ: „Неки човек силазећи из Јерихона у Јеруса-
лим допаде у руке разбојника који га тешко изубијаше и по-
вредише и оставише полумртва да лежи поред пута.“ Шта
бива? Наилази јеврејски свештеник не обазире се на овог
невољника, пролази поред њега. Наилази левит, левити су
били службеници храма нижега ранга, прође и он. Трећи
путник, пролазник, био је неко ко није припадао изабра-
ном народу Божијем, припадао је народу самарјанском, не-
знабожац, али човек доброга срца. Пришао невољнику, по-
може му, постави га на своје кљусе доведе га у гостионицу,
постара се око њега. Плати унапред гостионичару да се о
њему побрине, чак му и каже: „Све што више потрошиш
од онога што сам ти дао, када се вратим надокнадићу ти.“
И тада пита Господ овог законика: „Од ове тројице ко му
је био ближњи?“ Онај који милост учини, рече законик. А
Господ на то каже: „Иди и ти чини тако.“
Да је било ко ово питање поставио Господу Христу добио
би исти одговор као и законик. Да се разумемо, ова прича
Господња је слика, образац и ми треба да обратимо пре све-
га пажњу на њен смисао. Наравно нећемо то дословно, бу-
квално схатити, врло ретко ће неко од нас наићи на рањеног
човека да лежи поред пута па да му помогне. То су врло рет-
ки, изузетни случајеви, који могу човеку да се десе у животу.
Али оно што се дешава сваки дан, да поред нас живе,
крећу се све сами рањеници у које, наравно, и ми спадамо.
Не морају то бити, најчешће и нису телесне, физичке ране,
али нема човека ко није рањен. Најпре смо рањени сопстве-
ним гресима, рањени смо ђаволском злобом, рањени смо
грубошћу људском, неповољним животним околностима,
материјалном оскудицом и бедом. И тако читаво човечан-
ство и свако од нас посебно доиста смо велики рањеници. А
Господ каже: „Иди и ти, и чини тако!“ Шта то значи?
Значи, обазри се погледај мало око себе не само физич-

ким очима, него и оним другим, духовним па ћеш видети
како поред тебе има много људи којима је теже и који су ра-
њивији него ти и очекују твоју помоћ. У ствари, шта Господ
каже: „Ако хоћеш да наследиш живот вечни мораш бити Бо-
гољубац и човекољубац.“ Али не неки теоретски и апстракт-
ни. То је лако рећи волим сво човечанство, волим све људе.
Обично они који кажу тако, бојимо се да не воле никога.
Ми који себе називамо хришћанима, именом Господа
Исуса Христа, Његовим следбеницима, треба једноставнода
учинимо оно што Господ од нас очекује. Сећате се да намје
Господ рекао да ми јесмо и треба да будемо Светлост свету и
људи треба да виде наша добра дела и тако прославе Оца
нашег небеског. Дакле, попут овог милостивог Самарјанина,
треба да се потрудимо и прионемо да ублажимо људску не-
вољу и страдање. Свуда је око нас, како рекосмо, и превише
невоље и као прави хришћани немојмо чекати да нам наши
ближњи, а ближњи су нам сви људи, поготову они који пате,
којима је тешко, завапе, да нас замоле за помоћ. Људи који
су у невољи или већ дуго трпе неке тегобе осећају неку не-
лагодност, па чак и стид што су запали у тешкоће. Веома
им тешко дође да нам се обрате и завапе за помоћ. А ми као
прави Христови следбеници треба да им олакшамо ту нево-
љу и да кренемо у сусрет тој њиховој невољи и пре него што
затраже помоћ да им помогнемо. И тако ћемо, вишеструко
помоћи. Како помоћи? Најпре лепом, нежном, утешном, ле-
ковитом речју. Свима људима је то и те како потребно, да
управо чују такву реч, а онда затим да не би остали само на
речима да помогнемо стварно, истински, делотворно како
год ко може на најбољи начин. Сећате се да је Господ ре-
као да онај који гладног нахрани, жедног напоји, болесника
обиђе, страног прими, да тиме Господу чине и да ће ти људи
наследити Царство вечне радости.
Има много људи који су можда синоћ имали конак,
али вечерас не знају где ће преспавати. Има људи око нас,
немојте мислити да је то нека измишљена прича, који су да-

нас ручали, а сутра ће остати гладни, има људи којима је
потребна помоћ а за нас би то била нека мала жртва матери-
јална. Ако не пружимо тај наш ближњи наставља да страда и
да пати, а Господ све то гледа и зна да смо га питали шта да
урадимо да задобијемо живот вечни, а Он нам одговорио
јасно.
Немојмо, браћо моја и сестре, да се правимо као да не
знамо! Ближњи је, дакле, сваки човек без разлике, а особи-
то нам је ближњи онај који страда и који пати. Имајмо то
на уму, немојмо бити као ови јеврејски свештеник и левит
који хладна срца и без обзира пролазе поред невољника и
паћеника. Будимо сви колико год више можемо милостиви
Самарјанин да би нас Господ примио у вечно Царство своје.
Један младић у разговору са мном, упитао ме је како он да
помогне другоме кад је незапослен нема изворе при-
мања, нема довољно ни за себе. Рекао сам му: „Брате мој,
безбројни су начини како се може ближњему помоћи. А за
тебе, ево на пример овако, идеш улицом близу пијаце. Ви-
диш неку баку која носи тежак зембиљ са намирницама које
је пазарила на пијаци, једва се креће, можда се потпомаже
и штапом. Ти љубазно приђеш баки, узмеш њен зембиљ и
баку под руку и доведеш је до аутобуске станице, уведеш је
у возило и сместиш је. И ето, учинио си велику ствар и тако
постао милостиви Самарјанин.“
Како су небројани начини људске невоље, тако имају и
небројани начини на који им можемо притећи у помоћ. Бу-
димо у том смислу прави проналазачи под дејством Духа
Светога.
Нека би Бог дао да нас данашње Свето Јеванђеље које
смо чули умудри, духовно оснажи, да не будемо само слу-
шачи речи Божије, него и творци који то врше и примењују.
Сећате се да је Господ једном приликом рекао: „Благо онима
који слушају реч Божију и врше је.“ Нека би Бог дао да наше
срце и наша рука буду попут овог милостивог Самарјанина,
да се увек одазивамо на људску невољу и несрећу и помаже-

мо, кад год можемо и чиме можемо. Нека нас у томе прати
благослов Божији.
Двадесет шеста недеља по Духовима

Јеванђеље о безумном богаташу
Лк. зч. 66 (12,16–21)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! И данашње Јеван-
ђеље почиње речима: „Рече Господ причу ову.“ Кроз читаво
Свето Јеванђеље слушамо Христове приче. Шта оне значе?
Господ се, узимајући примере и догађаје из свакодневног
људског живота, користи тим начином да људима јасније и
разговетније објасни вечне Божанске истине о Богу, човеку,
људском животу и његовом смислу. Тако је Господ кроз ове
приче пружао људима драгоцена спасоносна искуства, како
да што боље, честитије, богоугодније проведу овај земаљски
живот, што би рекао Апостол Павле као мудри, а не као не-
мудри.Тако живећи у овоме свету човек се на најбољи начин
припрема за живот вечни у Царству Божијем.
Данас нам Господ износи пример једног богатог човека
коме је како каже Јеванђелист Лука родила те године богато
њива, па је сабрао многа блага и у својој лакомислености, у
својој заблуди, помислио да ће та материјална блага ужи-
вати много година. Чак је самом себи рекао: „О душо моја,
имаш много блага за много година, једи, пиј и весели се.“ А
Бог му рече: „Још ове ноћи узећу душу твоју од тебе а оно
што си приправио чије ће бити?“ Господ нам поручује: „Тако
бива онима који себи теку благо а не богате се у Бога.“ Ка-
ква драгоцена поука за нас који живимо у ово неспокојно
и мутно доба. Поука јасна, Господ хоће да нам каже да не
будемо саможиви, себични, лакомислени и да се нипошто не
уздамо ни у шта од овога света, не само у материјална
блага већ ни у људе. Јер, све је то варљива нада.Једино остаје
трајно, непролазно и вечно оно што се заснива на вољи Бо-

жијој, на закону Божијем. То значи да будемо мудри и да до-
бро разазнајемо људе, ствари и појаве. Онај који се уздао у
човека, који се уздао у овоземаљске ствари, небројано пута
је доживео разочарење и нема сумње да та уздања и та оче-
кивања неминовно носе разочарање, а оно што је засновано,
као што рекох, на Закону Божијем, на вољи Господњој, то је
трајно, непролазно и то је оно што нас одводи у живот веч-
ни. Овоземаљски живот нам је од Бога дат и није циљ самом
себи. Овај живот нам је дат да се припремамо за живот веч-
ни у Царству Божијем. Једном приликом када су питали Св.
Јована Кронштатског: „Шта је људима најпотребније, шта
им највише недостаје?“ Он је рекао: „Највише им недостаје
изгубљени смисао живота.“ Људи не знају због чега живе и
у тако страшном и погубном незнању, припремају себи, на-
жалост вечиту пропаст. А Спаситељ наш Господ Исус Хри-
стос нас позива да се богатимо у Бога.
Шта значе те речи Господње да се треба богатити у Бога?
Свака испуњена заповест Божија, поготову испуњење Хри-
стовог јеванђељског закона љубави, то је то богатство, то
значи богатити се у Бога. Богатити се у Богу значи клонити
се свакога зла и чинити добро. Када једни другима опрости-
мо, када једни другима какво добро учинимо, када око себе
ширимо мир и добру вољу, када се сећамо невољника, стра-
далника и болесника, то је богатство непролазно, то значи
богатити се у Бога. Кад год учинимо и најмању услугу своме
ближњем, а ближњи нам је сваки човек, богатији смо у Богу.
А да бисмо тако живели имамо помоћ, првенствено у
Цркви, кроз Свете Животворне тајне, особито Свету Тајну
Причешћа. У једном од текстова наш Патријарх Павле нас
позива да се што чешће причешћујемо. Наравно, подразу-
мева се уз одговарајућу припрему. Чули сте да неки наши
људи, не злонамерно, кажу: „Нисмо достојни да се често
причешћујемо.“ Ми, браћо моја и сестре, никада нисмо до-
стојни да се причестимо. По томе би испало да онај који се
ретко причешћује да је достојан. А није тако. Ми смо увек

недостојни да се причестимо и управо, зато се причешћује-
мо, да би нам Господ даровао неопходну силу Духа Светога,
силу духовну да савладамо зло и грех, добро чинимо и на
тај начин се колико-толико удостојимо ове Пречисте и Жи-
вотворне Тајне Христове која није ништа друго него живот
наше душе. Зато увек, а поготову у дане поста, трудимо се и
боримо да отклонимо све своје зло и грех, да добро чинимо,
да се за Свето Причешће добро, пре свега молитвено, при-
премимо, да се често причешћујемо како би нам Господ који
је сушта љубав опростио наша сагрешења.
У једној молитви коју ми православни упућујемо Пре-
светој Богородици каже се: И Ти, Пресвета Богородице, не-
мој нас оставити људској бризи, него се Сама постарај за
нас и заштити нас. И сам Господ је рекао, да се подсетимо, да
без Њега не можемо ништа чинити, наравно ништа добро,
корисно и спасоносно.
Ми православни Срби, пре него што ћемо приступити
некоме подухвату, остварењу неке наше намере или пла-
на имамо леп обичај да кажемо: „Ако Бог да!“ И доиста ове
речи имају свој пуни смисао. И добро би било кад год ове
речи изговарамо да схватимо и њихов дубљи смисао. А то
ће рећи све што намеравамо да учинимо, све што планира-
мо, свуда куда се упућујемо нека прати воља Божија, нека
прати благи промисао Божији и то ће се када се оствари
бити на корист и на спасење. Исто тако нека Господ, ако же-
лимо и намеравамо да учинимо нешто што није добро за нас,
за наше спасење нека Господ такође својим благим про-
мислом то спречи и осујети. То би био прави смисао те, код
нас Срба, лепе, одомаћене узречице „ако Бог да“.
Надам се да смо сви, који смо данас учествовали у овој
Светој Литургији разумели и схватили смисао ове приче
Христа Господа и дај Боже да је у свом свакодневном живо-
ту применимо и остваримо. Амин!
Двадесет седма недеља по Духовима

Јеванђеље о исцељењу згрчене жене у суботу
Лк. зч. 71 (13,10–17)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Данас нам Све-
ти Апостол Лука казује у Јеванђељу о једном човекољуби-
вом исцељењу које је учинио Господ Исус Христос над јед-
ном тешком болесницом. Али, ово исцељење и овај догађај
се у неколико разликује од толико сличних њему.
Наиме, ви се сећате да је Господ небројано пута људе
исцељивао од најразличитијих болести. А томе су обично
претходиле молбе ових болесних или молбе њихових срод-
ника, пријатеља. Господ се увек човекољубиво и божански
одазивао и увек је питао да ли верују, понекад онима у ко-
јима је видео истинску дубоку веру говорио је: „Вера твоја
спасла те је, иди с миром.“ Међутим, овде је нешто необично.
Господ је у јеврејском храму, у синагоги, као увек ту је мно-
штво света. Господ је имао обичај у синагогама да проповеда,
да им чита Свето Писмо, нарочито оне делове Светог Пи-
сма у којем су свети пророци говорили о Њему и Његовом
доласку у свет. Међу овим многобројним сабраним у хра-
му једна жена необичног изгледа, дубоко унесрећена. Била је,
како описује Апостол Лука, згрчена, тако да није моглада
усправи своје тело да подигне главу. И ми смо сигурно
понекад виђали такве особе, оне заиста пружају један јако
тужан и мучан призор када их погледамо, а како ли се тек
оне осећају. Не само што је то велики физички недостатак,
него можете мислити како се човек може осећати када му је
стално врат и глава окренути доле земљи, када не може лепо
као сви остали људи да се усправи и да погледа сваког чове-
ка лицем у лице, већ увек некако гледа из оне понижавајуће
низине, тако да кажемо, и увек окренут поглед према горе.
Само Господ зна шта се у души ове жене одигравало. Он
је прочитао њене мисли и знао какво је стање њеног срца.
Нема сумње да је она поверовала у Господа а да није ни једну
реч рекла. И сад нешто необично. Од толиког мноштва људи

у храму Господ се никоме поименце не обраћа, чак ни ста-
решини синагоге, него ову згрчену, јадну жену позива да
приступи, да приђе ближе. Нити она, нити било ко од при-
сутних нису слутили шта ће се десити. Божански Учитељ
изговорио је само неколико речи: „Жено, отпуштена си, ис-
цељена си од своје болести.“ И ставио је Господ руке на њу.
Она је у тренутку усправила своје тело и главу. Апостол Лука
само каже: „Ова жена на сав глас хваљаше Бога.“ А и шта би
друго. Наравно, ту се нашао злобни старешина синагоге и
ови Јевреји који су добро познавали Закон Божији, али им је
срце било далеко од Господа, почели су да приговарају како
Господ исцељује у суботу, на нерадни дан,18 а Господ им одго-
вара: „Људи, лицемери, зар свако од вас не одрешује вола и
магарца и у суботњи дан и води да се напоји воде?“ Зар није
требало ову Аврамову кћер, одвезати од ове везе којом ју је
сотона везао већ осамнаест година? И каже Апостол Лука:
„Сви се стиђаху који се противљаху, а народ је славио велика
дела које је Господ учинио.“ И тако кроз историју сви они
који се противе Господу Христу пре или касније биће пора-
жени и постиђени. А људи бистре памети, племенитог срца
и добре воље увек ће славити Божанског Учитеља.
Ово велико чудо које је Господ учинио има више намена и
порука. Не само да усрећи ову несрећну жену и њену род-
бину, него за вечну поуку свима онима који буду слушали
Свето Јеванђеље као и ми сада у овом ХХI веку, да Онај у
кога верујемо, да је Истинити Бог и Господ, да је Господар
живота и смрти и да је у стању да избави не само од свих
18
Субота – Шабат је код Јеверја седми дан у седмици, нерадни дан. По Би-
блији седми дан у који Господ одмори од својих дела (1Мој.2,3). Субота је у
Цркви дан празновања, као дан одмора. Недеља је први и осми дан. Литургиј-
ска традиција у Цркви има двоструки карактер, да је субота и дан стварања али
и дан помињања покојних. Дан када је Христос сишао у ад и својом смрћусмрт
уништио. О овоме детаљније: Александар Шмеман, Велики пост, превод Јован
Олбина, Суботе Великог поста, Врњачка бања 1999, 81–88.
болести, него и од саме смрти, да је истинити Богом послати

Месија, Спаситељ света Господ Исус Христос.
Видите како сатана, како сам Господ каже, може да изо-
пачи човека. И не само да може да га изопачи тако телесно,
спољашње него га може изопачити морално, духовно, уну-
тарње. Шта мислите, када би се на спољашњи начин покази-
вало све какво је унутарње стање човека. Мислим, да бисмо
били окружени са мноштвом губаваца, инвалида, наказа ко
зна све каквих људи. Господ каже: „Сатана свезао.“ Да,
немојмо ни једног тренутка сумњати да сатана непрекидно
делује у овоме свету и да му је једини посао да људе наведе на
грех и зло. У исти мах немојмо се бојати јер је Господ са нама
који је победио и грех и зло и смрт. Чувајмо се да нас не би
сатана свезао неким грехом и злом, који се истина не види
спољашње као код ове жене до мало пре грбаве, да нас не дај
Боже обузме гордост, самољубље, себичност, саможивост и
сви остали страшни смртни греси, него док смо још
прибрани и у духовној снази притичимо непрекидно једи-
ном Спаситељу Господу нашем Исусу Христу.
Настојмо да се увек пред Господом и људима можемо ус-
правити. Да нема ништа за шта би нас наша савест осуђива-
ла и због чега би поглед обарали доле, него да се усправимо и да
хвалимо Бога и да можемо људе, браћу своју са братском и
сестринском љубављу погледати у лице. Призивајмо ваздау
помоћ јединог Господа и Спаситеља Исуса Христа, нека
нам опрости сагрешења, нека нас обдари силом духовном
да можемо одолевати напастима искушења и да не само ус-
правна тела, него и усправна духа корачамо кроз овај живот
и да увек имамо у виду вечни наш циљ, Царство небеско.
Слава Човекољубивом Господу Христу. Нека вазда чува
наше душе, наше срце да буду усправљени према Њему, Је-
дином Господу и Спаситељу.
Амин Боже, нека тако и буде!
Двадесет осма недеља по Духовима19

Јеванђеље о великој вечери
Лк. зч. 76 (14,16–24)
Двадесет девета недеља по Духовима20

Јеванђеље о исцељењу десеторице губавих
Лк. зч. 85 (17,12–19)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! И данашњи
догађај описан у Светом Јеванђељу за нас је пун божанске
и спасоносне поуке. Наиме, када је Господ Исус Христос
дошао у једно село, каже Јеванђелист Лука, наиђе на једну
скупину људи, крајњих несрећника, невољника, десеторицу
губавих људи. У своје време губа је била страшна неизлечи-
ва болест, најстрашнија болест једног дужег времена у исто-
рији човечанства. Тако тешка и опасна болест да су се људи
живи распадали и умирали а лека никаквог није било. Чак су
у неким земљама те људе одстрањивали из друштва од
осталих људи и то им је била додатна невоља.
Њих десеторица идући тако у групи, нема сумње да су
раније чули или сами видели исцелитељска чуда Господа
Исуса Христа, завапише Му заједно и на сав глас: „Помилуј
нас!“ А те речи значе исцели нас. И Божански Учитељ истог
трена услишава њихову молитву. И само им каже: „Иди-
те и покажите се јеврејским свештеницима.“ Само што су
19
Протумачено у 14-ој недељи по силаску Светог Духа на апостоле.
20
Треба указати на Правило о вишку седмица. Уколико недостане редовних
јеванђеља за неке дане или седмице пред Недељом о царинику и фарисеју, по
правилу се у те дане читају поново поједина зачала која су већ прочитана ра-
није и узима се онолико колико ће бити довољно до Недеље о царинику и фа-
рисеју. У недељу се у том случају читају јеванђеља која су у току године остала
непрочитана и то она која се не читају у недељу Праотаца, у недељу Светих
Отаца пред Божић, у недељу по Божићу, у недељу пред Богојављење. Ми смо
овде навели Света Јеванђеља према Изборном Светом Јеванђељу за сваки дан у
години, Манастир Рујан, Жичка епархија, 2005, 245.
коракнули осетили су да их је та страшна болест и невоља

напустила, оздравили су.
И шта се дешава? Један од њих десеторице, само један,
и то не припадник Јеврејског народа већ Самарјанин, ино-
племеник, припадник групе народа који је живео у сусед-
ству са Јеврејима, који је био незнабожачки народ и кога су
Јевреји од свег срца презирали, враћа се Господу Христу и
из свег гласа благодари. Благодари Господу Исусу Христу за
тај најдрагоценији дар – здравље које је добио у тренутку.
Господ га похваљује и каже му: „Иди с миром, вера твоја те
је спасла“, али пита гласно све присутне, а увек је било пуно
народа присутно: „Од оних десеторице, где су деветорица?“
И они су се исцелили и отишли срећни и пресрећни, а не
паде напамет да се врате попут овог Самарјанина да захвале
дародавцу.
Велика поука Господа Исуса Христа – да никада не забо-
равимо, пре него што од Њега нешто и заиштемо и замоли-
мо, да Му одамо славу и част и захвалност. Господ нас учи
великој врлини која је велика и у очима Божијим, врлина
благодарности, врлина захвалности.
Сва наша богослужења у Цркви, све наше молитве по-
чињу и завршавају се славом и хвалом коју одајемо Господу
Богу. Наше најважније, најсветије богослужење Света Ли-
тургија почиње речима: „Благословено Царство Оца и Сина
и Светога Духа сада и увек и у векове векова, амин!“ Па и
она најважнија молитва којом нас је научио Господ Исус
Христос Молитва Господња Оче наш завршава се речима:
„Јер је Твоје Царство и сила и слава Оца и Сина и Светога
Духа сада и увек и у векове векова, амин!“
Нека би, драга браћо и сестре, била за све нас поука да
и у нашој свакодневној молитви посебно јутарњој моли-
тви када се пробудимо, устанемо и започиње нови дан, да
узнесемо молитве благодарности и захвалности. Немојмо
дан започињати са тражењем и искањем дај нам Господе. И
то је људски и то треба, али најпре одавање славе и хвале
Једином Богу у Тројици. То је оно што Бог од нас очекује,

тиме показујемо да смо добра и захвална деца Оца Небеског,
а Господ човекољубиви увек ће услишити наше молитве и
својом сигурном руком повести нас путем спасења.
Често узвикујемо: Господи помилуј! Некад још чешће
узвикујемо: Слава Теби Господе! Оно за шта би ми право-
славни хришћани посебно требали да благодаримо Богу је-
сте што смо крштени у Светој православној вери, што при-
падамо Светој Православној Цркви. То је највећи дар који
нам је Бог дао. Припадајући Светој Православној Цркви, за
разлику од свих осталих људи, наравно никога не потце-
њујући, нама је божанска истина у потпуности откривена.
Нама православним људима су откривени и познати најси-
гурнији, најпоузданији путеви како човек може да се спасе од
зла и од греха и како да заслужи Царство небеско. Зар је то
мало? Није! Много је и премного.
Наравно поред славе и хвале Богу ми треба да се навик-
немо да будемо захвални и благодарни једни другима. На-
жалост бива међу нама људима да неке људе, који су нам
много добра учинили и који су нам у најосетљивијим трену-
цима живота притекли у помоћ, заборавимо. Често се деси
да им не кажемо ни хвала, а камоли да се потрудимо да им
узвратимо оно добро и доброчинство које смо од њих до-
били. Потрудимо се да не заборављамо ни захвалност једни
према другима. А ако су они који су нам добро учинили на-
пустили овај свет постоји начин да им захвалимо. Сетимо
их се у молитви и помолимо се за покој њихових душа.
И тако, браћо моја и сестре, сваки пут када дођемо на
Свету Литургију и чујемо Јеванђеље, немојмо у истом тре-
нутку да заборавимо шта смо чули и шта то Јеванђеље зна-
чи за нас. Нека би садржај тог Јеванђеља испунио дане који
нам предстоје да о том садржају размишљамо и да се увек
потрудимо да то што нам Господ поручује остваримо и при-
менимо у своме животу.
Тридесета недеља по Духовима21

Јеванђеље о богатом младићу
Лк. зч. 91 (18,18–27)
Тридесет и прва недеља по Духовима22

Јеванђеље о исцељењу слепог у Јерихону
Лк. зч. 93 (18,35–43)
Недеља Закхеја
Јеванђеље о Закхеју23
Лк. зч. 94 (19,1–10)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Господ и Спа-
ситељ наш Исус Христос почео је своју божанску проповед
речима: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско!“ А
у данашњем Јеванђељу чули смо да је Господ после боравка у
кући Закхејевој изговорио речи: „Син Божији је дошао да
спасе оно што је изгубљено.“ У ствари читав људски род је био
изгубљен и Господ је дошао на овај свет ради тога, да би све
људе, цео људски род избавио од власти греха, ђавола и смр-
ти. Господ да би остварио ту своју божанску мисију тражи да
одговоримо на Његов позив, који гласи: „Покајте се!“ Значи
прави хришћански живот састоји се у томе да се непрекидно
кајемо, а то ће рећи, да исправљамо свој живот у духу Закона
Божијег и јеванђељских заповести. Свако наше покајање Го-
спод са радошћу дочекује и узвраћа нам својим преобилним
божанским даровима, уосталом зар није Господ рекао: „Већа
је радост на небу кад се један грешник каје него ли због 99
праведника којима не треба покајање.“ Нама људима свима
треба покајање, свима нам треба да исправимо свој живот.
21
Јеванђеље слично као у 12 недељу по силаску Светог Духа на апостоле.
22
Јеванђеље слично протумачено као и Јеванђеље Шесте недеље по Васкрсу.
23
Ова недеља је прва припремна недеља за Часни пост, пада од 31. недеље
па надаље, у зависности када је Васкрс те године.
Док је Господ проповедао божанску науку и у непрекид-

ном сусрету са људима видели смо много дивних и дирљи-
вих примера покајања на које је Господ узвратио својом бо-
жанском милошћу, својом бескрајном божанском љубављу.
Последњи пример покајања док је Господ боравио на земљи
јесте чудесно покајање благоразумног разбојника на Голго-
ти. Он се у једном тренутку покајао и Господ му је даровао
живот вечни у Царству Божијем рекавши му: „Још данас
ћеш бити у рају.“
Да се вратимо садржају данашњег Јеванђеља. Помиње се
човек по имену Закхеј, који је био цариник. У то време у ју-
дејском народу цариници нису били само они који су ради-
ли на царини већ и порезници. Они су наплаћивали порез за
окупаторску римску власт. И као обични, грешни људи, нај-
чешће нису вршили савесно своју дужност, него су од онога
што су узимали од народа један део узимали и за себе, како
се то каже закидали су. Зато су у јудејском народу били на
злу гласу. Такав је био и овај порезник Закхеј, како га описује
Јеванђелист Лука. Чувши да Господ Исус Христос пролази, а
пошто је био мали растом попео се на једно дрво са намером
да што боље види Господа. Нема сумње да није била обична
радозналост, него у души Закејевој сигурно се нешто озбиљ-
но преломило. Видећемо то из догађаја који следи.
Закхеј је осетио у свом срцу дубоко, истинско покајање и
закључио да треба да промени свој живот. Прочитао је ње-
гове мисли Божански Учитељ, па кад га је спазио на дрвету
рекао му: „Закхеју, сиђи брзо данас треба да будем у твојој
кући.“ А ови злобни Јевреји, као у многим приликама, чуде
се како то Господ хоће да уђе у кућу једног познатог грешни-
ка, као да Господ није дошао ради грешника и као да они
који су то приговарали нису били исти такви или чак и већи
грешници. Закхеј је био одушевљен најавом Господа. Доче-
као је највећу могућу част о којој није могао ни да сања, да
Божански Учитељ уђе у његов дом. Тада се десило оно што је
најлепше, најпотресније – Закхеј је одједанпут сагледао свој
живот, искрено се покајао и кроз то своје покајање рекао

Господу а пред свим људима да то чују: „Ево, Господе даћу
пола имања сиромасима.“ Није то мала ствар, био је он богат
човек. И додаје: „И ако сам кога закинуо, а свакако јесте, вра-
тићу четвороструко.“ На то је Господ изговорио ове речи:
„Данас дође спасење дому овоме, јер и ово је син Авраамов.“
Син човечији дође да потражи и спасе изгубљено. То значи,
Господ је дошао да тражи изгубљене људске душе. За малога
Закхеја, малога растом, почео је нови живот и он је одједан-
пут постао велики, велики у духовном и моралном смислу.
Слушајући ову повест о Закхеју и за нас једна драгоцена
поука, да не одлажемо покајање имајући у виду докле год
смо живи у овоме свету можемо да се покајемо и исправимо
свој живот. Када човек греши онда онај Божији лик који је
утиснут у људску душу тамни. Када човек преступа запове-
сти Божије онда жалости Оца Небеског и у тим тренуци-
ма најмање има права да се назове чедом Божијим, сином
Божијим. Али, један од најлепших и најрадоснијих призора
јесте када се човек каје и кроз покајање доживљава дивни,
чудесни, душевни преображај. Није без разлога један од цр-
квених отаца рекао да је покајање у ствари ново крштење.
Кроз покајање човек заиста постаје нова твар у Христу, што
би рекао Апостол Павле, постаје нови новозаветни човек.
Али, како не знамо колико ћемо још боравити на ово-
ме свету најмудрије је да учинимо одмах, а када кажем од-
мах мислим колико данас да почнемо са напором и трудом
истинског покајања, истинског исправљања свог живота и
довођења себе и свог живота у склад са Божијим заповести-
ма, са законом љубави Христовог Јеванђеља.
Када изразимо спремност, али праву делатну, пред Го-
сподом, нема сумње да ће Господ као што је некада ушао у
дом Закхејев ући и у дом наше душе. И када Господ уђе у дом
наше душе, шта ћемо му рећи? Закхеј му је рекао оно што је
најпотребније да му каже и оно у чему је он највише грешио,
решио је да то темељно исправи и поправи, а ми, свако од
нас требало би да каже Господу својим речима, на пример,

овако: „Господе, Твојом милошћу и добротом помози ми да
се ослободим својих греха и људских слабости, порока, свега
онога што је у противности са Твојим Законом љубави.
Помози ми Господе да се исправим, да будем бољи човек, да
будем у истину достојан светог и великог имена да се назо-
вем православним хришћанином. Ти си рекао Господе да си
дошао да тражиш и нађеш оно што је изгубљено. Ево, и ја
сам без Тебе у истину изгубљен(а), нађи ме Господе Твојом
љубављу, Твојом добротом и помози ми у свему а особито у
томе да вршим Твој Закон јеванђељске љубави.“
Нека би, браћо моја и сестре, остатак нашег живота про-
текао онако како то сваки пут говоримо на богослужењима:
„Да остатак нашег живота проведемо у миру и покајању, да
крај живота нашег буде безболан и да добар одговор дамо
на Страшном суду Христовом.“
Недеља митара и фарисеја

Јеванђеље о фарисеју и царинику
Лк. зч. 89 (18,10–14)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Данас је Недеља
о митару и фарисеју, а то значи да почетак Великог и Часног
поста није далеко, приближава се. Управо овом недељом о
митару и фарисеју Света Црква нас припрема за почетак
Часнога поста. Колико смо пута већ до сада чули ово Свето
Јеванђеље, колико пута смо тим поводом чули поуке наших
свештеника. Па ипак ма колико нам све то било добро по-
знато, с обзиром да ова јеванђељска прича Господа Христа
садржи у себи драгоцену поуку за наш хришћански живот за
наше спасење, добро је да се поуке и смисла ове Христове
приче увек подсетимо, а поготову у овај свети недељнидан,
у недељу која се и зове по тој причи. Пре свега да кажемо
неколико речи о фарисејима. Они се, као што сте могли
запазити, врло често помињу у Новом Завету. Они су били

једна групација, или данашњим речником речено странка,
верска и политичка, која је веома утицајна у јудејском на-
роду. Они су у неку руку били духовне человође и предвод-
ници јудејског народа. По чему су се одликовали? Били су
људи врло учени, веома добро су познавали закон Мојсијев,
одлично познавали пророчанства Светих пророка и вео-
ма ревносно и до крајњих ситница тачно вршили прописе
Мојсијевог закона и уопште прописе и законе који су вла-
дали у јудејском народу. Али нажалост, њихову наравно, на
томе се све и завршавало. Били су људи који су тачно вр-
шили прописе обредне, законске, али су били празног срца
или још боље речено злог и опасног срца. Они су до крај-
њих, просто бесмислених, ситница испуњавали законске
прописе, али је њихово срце било далеко од Бога, далеко од
људи, од својих ближњих. А уз све то били су веома охоли
и надмени, правили су се добри и свети, веома се претвара-
ли. Сећате се да их је Господ Исус Христос једном приликом
назвао окреченим гробовима који споља изгледају лепо, а
изнутра су пуни зла и неправде.
Видите браћо и сестре у данашњој причи Господ поми-
ње фарисеја, који је дошао у храм да се моли Богу и кроз ту
његову тобожњу молитву испољила се сва његова опака и
наопака природа. Он се није Оцу Небеском обратио са си-
новском љубаљу, оданошћу и покајањем, него је почео пред
Господом да се хвали да захваљује Богу што није као остали
људи, што је бољи од свих, па је чак рекао: „Хвала ти Господе
што нисам као овај грешник, цариник који стоји поред мене.“
Још је почео да набраја своја „доброчинства“: пости два пута
у недељи, даје од свега што заради десетак и тако у својој злој
умишљености хвалио се као праведник. Поред њега је у овој
Христовој причи био цариник. Ко су били цариници или ми-
тари? Митар није властито српско име, већ они који су ра-
дили у митници. На црквенословенском митница је значила
царина. У то време, у време Господа Исуса Христа цариници
су били порезници. Њихова главна дужност је била да од ју-

дејског народа а у корист окупаторске римске власти при-
купе порез. Како знамо то занимање порезника никада није
било популарно, као ни данас. А у то време може се рећи да
су били увелико и омрзнути људи у јудејском народу јер се са
правом претпостављало и сумњало да они део оног пореза
што скупљају за римску власт задржавају и за себе. И били су
људи грешни. Али видите, овај грешни човек који је стајао
ту поред фарисеја потпуно се друкчије молио Господу. У
своме срцу осетио је велико покајање и скрушеност и како
каже Апостол Матеј, није се чак усудио да подигне свој по-
глед небу. Него се обореног погледа, бијући се у прса, обра-
тио Господу: Господе, милостив буди мени грешноме. И шта
Господ на то каже? Кући својој, дому своме отиде оправдан
овај цариник, а не онај фарисеј. То значи овоме бише опро-
штени греси, а ономе охоломе задржани и још увећани. И на
крају Господ нас све поучава. Они који се сами узвисују биће
понижени, а они који се сами понизе биће узвишени. И ко ће
их други узвисити до сам Господ.
Ето за нас драгоцене поуке. Да се чувамо најопаснијег
греха, који нажалост често води у све остале грехе, а тај грех
је гордост, сујета, надменост. Тога, нажалост, једва да је ко
од нас поштеђен. Та напаст сујете, охолости, гордељивости
све нас на разне начине спопада и излаже погибељи. Овде у
овој Христовој причи приказана је гордост, тако да кажемо, у
најотворенијем облику, али гордост врло често нас људе
саблажњава, искушава на врло лукаве, често и прикривене
начине. Лукавост долази од ђавола, сатане, јер сатана зна чо-
век који подлегне томе греху најбрже духовно пропада. Зато
нам зли дуси на најразноврсније, често неприметне начине
сугеришу горду, охолу мисао. Треба да је благовремено пре-
познамо и чим се та мисао јави у нашем срцу да је одбацимо
од себе и да је одмах заменимо молитвом, најбоље оваквом
молитвом какву је и цариник упутио Господу: „Господе, Оче
Небески буди милостив мени грешноме (мени грешној).“ И
када тако будемо чинили, испунићемо прву припрему за

почетак Великог Часног поста, да се истински покајемо, да
се охолости ослободимо, да братску и сестринску љубав је-
дан према другима покажемо и тако прославимо Оца нашег
који је на небесима.
Знајмо и ово. У Светом Писму су написане речи: „Бог
се противи охолима, а смернима даје благодат.“ А ми људи
често и нехотице падамо у ту замку охолости. Колико пута
кажемо е да сам ја био на том и том месту, да сам ја на месту
овога или онога, да сам био у тој прилици ја бих учинио све
боље него што је тај учинио. А тако, браћо моја и сестре
није, ми смо људи слаби и грешни. Бог је једино моћан и
свемоћан. И ми људи у стању смо да учинимо онолико до-
бра колико нас Господ надахне и оснажи. А Бог надахњује и
оснажује само оне скромне, скрушене и понизне.
Небројено је примера кроз историју народа и ратова, та-
козваних великих и значајних људи, који су мислили да ће
завладати целим светом, а пали су у понор несреће и забо-
рава због охолости. Праве духовне величине, прави велики и
добри људи, увек су били пре свега скромни и понизни.
Примера за то има безброј. За ову прилику поменућу дво-
јицу. Наш Свети отац Сава, владарски син, знате какав је
узео подвиг на себе? Напустио је владарски двор, отишао
на Свету Гору да као слуга свима, као најскромнији послу-
шник, ходајући бос по светогорским камењарима и носио
воду светим подвижницима и отшелницима. И он, који је
требао да буде владар, постаје слуга свима. Други пример,
неколико векова касније, светитељ толико нама драг и по-
знат Св. Серафим Саровски. Када га је Бог удостојио да сво-
јим телесним очима види Господа и Пресвету Богородицу
и када је чуда чинио, за себе је говорио да је убоги Серафим
и свакога је са љубављу и поштовањем поздрављао са Хри-
стос Васкрсе, радости моја!
Када већ разговарамо о светитељима ја бих вам рекао
неколико речи о светитељима које данас (8. фебруар)
прославља сестринска Руска Православна Црква, а ми пра-

вославни Срби се придружујемо том слављу. Управо данас се
прославља Сабор сверуских новомученика. У историји Цркве
највеће гоњење Цркве Божије било је у Русији за време
богоборачке, комунистичке власти. Никада у историји ни
у једној земљи није Бог тако свирепо поруган и није
проливено толико мученичке крви. Међутим, све те жртве
наравно нису биле узалудне. Обистинила се реч коју је дав-
но изрекао сведок црквеног живота Тертулијан: „Крв све-
тих мученика увек је семе нових хришћана.“ И тако наша
православна Русија дочекује и доживљује велики духовни
процват и препород, наравно и између осталог захваљујући
жртви ових светих мученика.
И тако, браћо моја и сестре, не само у животу великих и
знаменитих људи него и нас обичних малих грешних људи
безбројно је примера како охоли падају, а како Бог скром-
не узвисује. Нека би Бог дао да се кроз свој живот, владамо
тако, да никада не мислимо шта треба људи да учине нама,
него да мислимо шта ми треба да учинимо људима. У томе
великом и племенитом, најплеменитијем напору ми увек
имамо помоћ Пресвете Богородице и свих светитеља Божи-
јих, који нас својим благим добрим оком гледају са небеских
висина и увек су ту да нам помогну. Амин Боже и да тако
буде!
Недеља о блудном сину

Јеванђеље о блудном сину
Лк. зч. 79 (15,11–32)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Света Црква нас
и у ову данашњу недељу на један особен начин припрема за
почетак Великог и Часног поста јер данас је као што зна-
мо Недеља о блудном сину или још тачније речено недеља
о мртвом, залуталом и изгубљеном сину. Ова прича о блуд-
ном сину је надрагоценија и најрадоснија поука Господња о
покајању. Ова прича има свој дубоки смисао и не односи се

само на случај оца који је имао два сина, него је у тој поуци
у тој Христовој причи налази се најдрагоценије упутство за
живот хришћана у свим временима у свим вековима до кра-
ја света и века. Ма колико смо пута већ чули и прочитали ову
причу Христа Спаситеља, ма колико нам је она позната да
бисмо је можда многи од нас могли поновити наизуст,ова
прича Христа Спаситеља садржи у себи толико драгоцену и
неопходну и спасоносну поуку за све нас да је добро да се увек
подсетимо, а поготову у овај данашњи васкршњи недељни
дан. Прича колико једноставна, толико по својој садржини
и своме смислу јасна. Човек је имао два сина, несумњиво
имућан, богат човек имао велико имање и млађем сину пало
је на памет да напусти родитељски дом, да узме део свога
имања и оде да живи сам. Када је све потрошио, када је
допао велике муке и невоље, онда се сетио свога оца, покајао
се вратио се и отац му је опростио
Све је то једна лепа слика или како се то на страном је-
зику каже метафора, којом нам Господ казује поуку на један
врло занимљив и живописан начин. Овде у причи, ова два
сина, то се односи и на кћери, на свако дете Божије, смо сви
ми људи, а овај човек домаћин, отац ових синова, то је Отац
наш Небески. Поштујући свога сина и његову слободу Отац
млађем сину даје део имања. Њему се учинило да ће живот
без Оца небеског без Његових заповести, Његовог очинског
окриља, бити лепши, лагоднији и бољи. А то је пут греха. Ви-
дите, како се то завршило. Ма колико да је грех у одступању
заповести Божијих у почетку изгледало врло привлачно и
веома пријатно, није дуго прошло да се грех како то бива у
људском животу показао у свој својој наказности и злокоб-
ности, јер грех може за одређено време да задовољи човека
и да му се учини да је на добром путу, међутим ускоро сти-
жу последице греха и човек се осети очајан, несрећан, јер
није тамо где му је право место, није у дому свога Оца не-
беског. Он је у даљини, у греховној туђини, тамо где нема
Бога, Божије љубави и Божије заповести. И бива оно што је

Господ једном приликом рекао: „Сваки човек који чини грех
постаје роб греха.“ Тада човек духовно умире и пада у очаја-
ње. Тако и овај млађи син после извесног времена када је по-
трошио све имање своје и постао слуга, почео је да се злопа-
ти, да гладује, чак није имао хране онолико колико су имале
газдине свиње. Али, срећом по њега, дошао је себи. До тада
је био ван себе, ван правог људског боголиког бића. Донео
је спасоносну одлуку: „Идем натраг своме оцу, покајаћу се,
рећићу Господу, рећићу Оцу небеском да нисам достојан да
се назовем Твојим сином, прими ме као обичног слугу, као
најамника.“ Спасоносна одлука заблуделог сина – покајање.
Поука и нама да се брже-боље кајемо, да напустимо ту-
ђину и даљину греха и да се враћамо Оцу своме небеском
јер свако од нас је грешећи на разне начине, мање или више
изгубљени син, изгубљено дете Божије. Што већи грех то
даље од Бога. И шта друго нам преостаје, него док још има
времена, а има времена докле год смо живи на овоме све-
ту да се искрено покајемо, да напустимо ту страшну, очајну,
пусту празнину и даљину греха и да се вратимо тамо где нас
чека Отац наш небески.
И шта се дешава, како отац реагује, што ће рећи Отац
небески, чим је он кренуо према оцу и очевом дому, отац се
сину обрадовао. Изашао му је у сусрет, раширио руке у за-
грљај, наредио слугама да закољу најбоље теле, да му обуку
најбоље хаљине, да му ставе прстен на руку, да му укажу све
почасти и да се сви радују и веселе јер је Отац овако рекао:
„Овај мој син био је изгубљен и нашао се, био је мртав и ва-
скрсао је.“
Видите браћо моја и сестре, како је Отац небески доче-
као сина који се покајао. Дочекао је онако како је Господ
једном рекао да је већа радост на небесима када се један
грешник каје него због 99 праведника. Зато, немојмо ника- да,
ни једног тренутка, сумњати и бојати се шта ће бити са нама
грешницима, ако се искрено кајемо и ако се старамо
да исправимо свој живот. Чули сте шта рече Отац небески на

крају старијем сину који је мало гунђао: „Твој брат био је
мртав и оживео је, био је изгубљен и нашао се.“ Према томе
немојмо се варати у овој причи, свака појединост је важна и
свака појединост се односи на свакога од нас. Сваки грех, а
поготову мноштво греха човека духовно умртвљује и баца
га у безизлаз, бива изгубљен, не зна ко је шта је где је, уда-
љује из очевог дома, из дома Оца небеског. А изван дома
Оца небеског је туга, очај, глад, мрак, горчина, ропство. И
зато док је год Бог дао да живимо на овоме свету, оно што је
најпрече да учинимо и оно у чему треба највише да пожури-
мо, то је истинско покајање, покајање на тај начин да живот
свој исправимо, ускладимо са Божијим заповестима. У томе
се састоји наше право, хришћанско, православно покајање.
А када ми одлучимо да се искрено покајемо, шта нас чека?
Ово исто, што каже Господ у овој причи. Отац небески до-
чекаће нас раширених руку, дочекаће нас у загрљај.
Ето, то би била поука у ове дане када се припремамо за
почетак Великог и Часног поста, да пожуримо у Очев дом, да
пожуримо са покајањем искреним, стварним, делотворним
покајањем, не у речима, не у неким громким изјавама или
неким упадљивим гестовима, него у дубини и тишини свога
срца да се покајемо за грехе своје, да уз помоћ Божију, уз
помоћ Светих и животворних тајни исповести и причести
преокренемо и преокрећемо непрекидно свој живот на боље.
Да вршимо свете Божије заповести, да будемо следбеници
Господа Христа, у стварности, у истини, а не само на речима.
Није то тако тешко како се човеку може учинити. Закон
Господњи је створен за људе. Господ је сам рекао даје бреме
Његово лако, само ако ми то хоћемо, ако уложимо
неопходан напор и добру вољу.
Бог нам је дао такву једну прилику, какву само може дати
Отац небески, да докле год живимо нисмо закаснили. Били
млади или стари, свако време је добро и право време за по-
кајање. Наравно како не знамо колико ћемо још живети на
овоме свету, најбоље је да покајање дође што пре и зато ову

причу о изгубљеном блудном сину примимо данас свим ср-
цем и настојмо да остваримо и применимо у животу.
Похитајмо са радошћу назад у Очев дом, напустимо ту-
ђину греха и зла, приђимо Оцу небеском, ту ће нам бити
лепо, спокојно и радосно у Очевој близини. А у томе труду,
напору, најбоље, најспасоносније и увек ће нам помагати
Пречиста и Преблагословена Дјева Богородица и сви свети
Божији. Амин Боже нека би тако и било!
Недеља месопусна
Јеванђеље о Страшном суду
Мт. зч. 106 (25,31–46)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Овај видљиви
свет земаљски и човек у њему, имају свој почетак о коме нам
говори управо Свето Писмо, речима: „У почетку створи Бог
небо и земљу.“ Тим речима се казује да је Творац небески
Отац небески, Својом стваралачком моћи и свемоћи ство-
рио небески духовни свет, такође и овај земаљски видљиви
свет и човека у њему. Ако овај свет и човек у њему имају
свој почетак имају ли и свој крај и какав ће то крај бити?
Да, имају свој крај и у данашњем Светом Јеванђељу Господ и
Спаситељ наш Исус Христос нам је казао како ће се то деси-
ти и какав ће то крај бити. На крају свих крајева доћиће суд
Божији, доћиће како се то уобичајено каже Страшни суд. И
као што су се све речи Христа Господа до сада у потпуности
испуниле, нема сумње да ће се испунити и Његово претска-
зање и Његово обећање о Своме Другом доласку.
Други долазак Христа Господа биће у великој сили и
слави Божијој и тада ће Господ судити читавом човечан-
ству, свим људима од постања света до тада. Господ каже
да ће тада људе разлучити једне од других као што пастир
разлучује овце од јаради. Ставиће једне с десне а друге с
леве стране и тада ће Господ изрећи своје знамените речи,
које ће одредити вечну судбину људи, свакога од нас посеб-

но. Шта ће Господ том приликом казати? Онима који буду са
десне стране Господ ће објавити најрадоснију вест да их
уводи у Своје вечно царство: „Ходите благословени Оца
мојего, уђите у Царство небеско које вам је приправљено
од постанка света.“ Нажалост, онима другима који буду са
леве стране изрећиће најстрашнији суд: „Идите од мене
проклети у огањ вечни који је припремљен ђаволу и њего-
вим весницима од почетка света!“ Уследиће, браћо моја и
сестре, разумљиво питање, који су разлози да ови једни до-
бију живот вечни у радости бескрајној, а ови да оду у вечну
муку. Господ то одмах објашљава. Овима са десне стране ће
рећи: „Био сам гладан и нахранили сте ме, био сам жедан и
напојили сте ме, био сам стран и примили сте ме под свој
кров, био сам наг, оденусте ме, био сам болестан обиђосте ме,
био сам у тамници и дођосте ми...“ А ови ће га упитати:
„Господе, кад је то било, кад смо ми то могли тебе нахрани-
ти, напојити, обићи?“ А Господ ће им рећи: „Кад учинисте
једном од ове моје најмање браће (што ће рећи људи), мени
учинисте.“ А овима на левој страни ће казати исто само у
негацији: „Идите од мене, јер ме нисте нахранили, оденули,
обишли, примили. “ Исто ће питати, кад то беше, а Господ
ће им рећи: „Кад нисте учинили ниједном од ове моје нај-
мање браће, мени не учинисте.“
Видите, драга браћо и сестре, шта Господ од нас људи
очекује и тражи, да према људима, особито онима који су
у невољи који пате покажемо праву истинску делотворну
љубав. Не да саосећамо, саосећају незнабошци и од тога
нема ништа. Од нас хришћана се тражи да покажемо љубав
на делу, љубав која се показује кроз чињење. Обратимо добро
пажњу на смисао речи Христа Господа. Не каже Господ:
„Кад учинисте једном од људи, као да сте мени учинили.
Не, као да сте мени учинили, већ мени учинисте!“ или у
другом случају каже мени не учинисте. То значи да се
Господ, браћо моја и сестре, у овоме свету непрекидно
нама показује, истина невидљив за наше телесне очи, али

стварно се показује и присуствује међу нама и тражи од
нас да будемо с Њим да се сјединимо с Њим. Што ће рећи, у
сваком невољнику, паћенику, несрећнику није нико други
него сам Господ Исус Христос. Нама људи, који пате, који
су у невољи остављају понекад непријатан утисак својом
спољашњошћу, јер нису лепо обучени, умивени, сити као
ми, па чак понекад гледамо да их избегнемо. Да бисмо за-
служили да гледамо Његово Божанско лице у Царству ра-
дости и вечности, неопходно је и нужно да овде у овоме
свету у тим људима видимо Господа. Њему да помажемо,
Њега да негујемо, Њему притичемо у помоћ. Једна важна и
преважна опомена за све нас, да ли чинимо овако како Го-
спод очекује од нас и шта је најважније у нашој Светој вери
православној? С правом називамо своју веру правоверном и
православном, она то и јесте, али ту веру треба да потвр-
димо својим животом и делима, јер по речима Апостола
Јакова: Вера без дела је мртва.
Можемо се огрешити о ово-или-оно, можемо показати
своју људску слабост, али оно у чему не смемо да се огре-
шимо јесте да непрекидно бринемо о онима који пате који су
у невољи, који су гладни, голи, немају крова над главом.А
таквих има, много, много око нас. Немојте нико од нас да
каже: Нека помогну они богати. Па богати ће, браћо моја и
сестре, одговарати за себе. А ви знате и ону Господњу причу
да је њима тешко ући у Царство Господње, него свако од
нас, будимо искрени, може дневни оброк поделити још са
неким; свако од нас има толико да може ублажити невољу и
страдање ближњег. Немојмо ни једног тренутка рећи нема-
мо ни ми много, превише. То је тачно, али колико је много
оних који имају неупоредиво мање од нас и који чекају и
вапију за нашу помоћ.
Припремајући се за почетак Великог и Часног поста при-
лика је за нас да се огледамо и вежбамо и потврђујемо у овој
најважнијој врлини, православној хришћанској, да будемо
милостиви, доброга срца, испружене руке да не оклевамо, а

да помогнемо онима који пате којима је тешко.
Забележено је у Житијама светих једно занимљиво виђе-
ње. Један побожни човек сусретао је једног невољника глад-
нога и учинио је добро дело, дао му је хлеб и имао је дивно
виђење. Видео је изнад главе тог просјака самога Господа
Исуса Христа, који је примио тај хлеб у своје руке, поклонио
се, захвалио дародавцу и благословио га. Понављам, браћо
моја и сестре, када помажемо оне који су у невољи, који на
стотине начина пате, помажемо никоме другоме него Само-
ме Господу Христу!
Имамо обичај да кажемо да је овај наш земаљски живот,
кратак, пролазан, мало вредан. Да, јесте кратак и пролазан,
али није мало вредан већ драгоцен. Како? Овде за време овог
кратког земаљског живота стиче се Царство Божије, овде
почиње Царство Божије, овде ми заслужујемо код Господа
својом делотворном љубављу да будемо с Њим у вечној за-
једници. У том смислу, овај живот је вредан и драгоцен и
што би рекао Апостол Павле: „Пазимо како живимо, не као
немудри, него као мудри испитујући шта је воља Божија.“
Браћо моја и сестре, на сваком богослужењу ми слушамо
јектеније у којима нашем Господу износимо молбе. Често
молимо Господа да крај живота нашег буде добар без много
патњи и бола и ђакон, или свештеник, додају речи: „Да
добар одговор дамо на Страшном Христовом суду.“ Бојим се,
да ми мало пажње обраћамо на те речи, бојим се да много
више пажње обраћамо на то да нам крај живота буде без
муке и невоље, али пазите, молимо Господа да нас удосто-
ји да дамо добар одговор на Страшном суду Христовом. А
који је то одговор? На које то питање треба да одговоримо?
Па да ли смо гладног нахранили, жедног напојили итд. Јесмо
ли човеку који пати притекли у помоћ, јесмо ли не само са-
жалили и саосећали, већ стварно, стварно на делу помогли.
Тако управо доказујемо да смо Божији, да смо Христови. Као
такве Господ ће нас примити у своје Вечно царство. Када се
молимо Господу, знамо за шта се најчешће молимо, да нам

да спокојан и радостан живот, да нам да добро здравље, да
нас избави од невоља, па хајмо да сада у време поста молимо
Господа, пре свега, да облагороди наше срце, просветли наш
разум, научи нас да будемо Његови следбеници на делу, они
који добро чине, а не само они који вичу: „Господе, Господе!“
Ми православни хришћани имамо у нашим светитељи-
ма предивне примере овог правог истинитог човекољубља.
Узмимо наше српске светитеље, били су предиван пример
стварне истинске бриге за своје ближње, за невољнике. Све-
ти наш отац Сава, Свети Симеон Мироточиви, Св. краљ
Милутин, Св. Стефан Дечански и многи други подизали су
не само цркве и манастире него и болнице, сиротишта, при-
хватилишта за оне који су у невољи и оне који пате. Било би
предуго набрајати какве све дивне примере имамо. Сети-
те се само Св. Јована Кронштатског који је проповедајући
Јеванђеље непрекидно се старао о сиромашнима и невољ-
нима.Често је сву своју вероучитељску плату делио сиро-
масима. Основао је тзв. Дом трудољубија где су могли наћи
уточишта, кров над главом и хлеб они који су потребова-
ли. И тако кроз читаву историју хришћанску и све до дана-
шњих дана имамо дивне примере.
Господ је први пут дошао међу људе као сиромашни Бо-
гомладенац, рођен у пећини, а када други пут буде дошао,
доћиће у Својој пуној Божанској слави и сили. А када је
васкрсао и вазнео се, Господ је оставио два начина да не-
прекидно буде присутан, овде међу нама. Један је Пречисте и
Животворне тајне Тела и Крви – Свето Причешће, да се
сједињујемо са Господом и друго оставио нам је страдал-
нике и невољнике да о њима бринемо јер се Он са њима
изједначио Он у њима страда. Тако испада да нема ништа
важнијег и пречег него да се у овоме свету достојно при-
премамао и причешћујемо Животворним тајнама Христо-
вим и да непрекидно, непрекидно помажемо невољницима
и паћеницима.
Како је данашњи садржај Светог Јеванђеља озбиљан и

преозбиљан и толико упозоравајући и важан да не бисмо
смели ни једнога тренутка заборавити оно што смо данас
чули. Упозорење веома важно, судбоносно, у питању је ни-
шта мање него наша вечност, кад нестане овога света и вре-
мена. Нисам у стању довољно ни себи ни вама да нагласим
колико је важно ово што смо данас чули од Христа Господа.
Један врло учени човек, који је по Божијем позиву одавно
напустио овај свет, којег сам имао част да познајем, акаде-
мик Димитрије Богдановић, једном приликом ми је у при-
јатељском писму написао да би ми хришћани требали да
сваки дан прочитамо овај одломак, који смо данас читали,
из Светог Јеванђеља. И да се, дубоко, дубоко замислимо над
смислом и значењем тих Господњих речи.
Када нам се учини да немамо неких материјалних сред-
става да нешто осетније помогнемо, сетимо се да и сама
лепа, нежна реч може да буде лековита и да добро дође оја-
ђеном људском срцу. Пазимо и добро размишљајмо о свему
овоме. Ми људи често говоримо о љубави, радо истичемо
да је Бог Љубав. Радо истичемо да је љубав наша врховна
хришћанска врлина и дужност, али све то ни мало не вреди,
ако ту љубав делотворно, стварно, конкретно не покажемо
на делу. Имамо обичај да кажемо, моја кућа, моје имање, мој
новац, мој посао, моја пензија, моје ово, моје оно. Будимо
разумни: ништа на овоме свету није наше! Све је Божије!
Све су то Божији дарови, које нам је дао. Господ гледа и пра-
ти како ми управљамо са тим Божијим даровима. Немојмо се
навикавати на ту страшну мисао која води у пропаст, да оно
што имамо да је само наше. Није само наше! Божије је! А
Господ хоће да види јесмо ли добри управитељи са Његовим
добрима. Да ли оно што нам је Бог дао делимо са онима који
су у невољи, којима је потребно. И зато, ова поука Христа
Господа о делотворној љубави, о љубави која се показује на
делима, нека дубоко прожме наш ум, наша срца, нашу вољу.
Чувајмо се оне опште апстрактне љубави кад човек каже: „Ја
волим читаво човечанство, ја никога не мрзим.“ То говоре

незнабошци, то су само фразе, празне речи и ништа друго!
Није тако давно један српски песник рекао: „Они који не-
мају нимало и оно наше мало биће за њих много.“ Господ ће нам
све грехе људске лако опростити, али нам Господ неће
опростити недостатак љубави, милосрђа, доброте и бриге
за људе који пате који су у невољи; саможивост, себичност
и неосетљивост према невољама наших ближњих. Бадава и
све молитве и сва бдења и постови и сва богослужења ако
затворимо своје срце пред браћом и сестрама који око нас
пате.
Сада када нам започне Велики и Часни пост немојмо
само мислити и говорити како телесно постимо, шта једемо,
шта не једемо, са уљем без уља, то су браћо моја и сестре
испразне и непотребне приче. Клонимо се тога! Постарајмо
се да време Часног поста и не само поста него и после про-
ведемо у душевном миру, спокојству, миру и доброј вољи
са својима ближњима, у молитви, у Светом Причешћу. Зато
будимо увек приправни да се клонимо зла, чинимо добро и
у овом кратком земаљском животу што чешће се сусрећи-
мо са Господом Исусом Христом, који нам се свакодневно
јавља кроз лица невољника и паћеника. Нека би се ово да-
нашње Јеванђеље, дубоко утиснуло у наш ум и срце, вољу
да чинимо ово што Господ очекује од нас и да се удостојимо
да чујемо те најрадосније речи Господње које срце људско
може да чује: „Ходите мени, благословени Оца мојега, при-
мите Царство које је припремљено од почетка света.“ Дај
Боже, да нас Господ умудри и охрабри, да будемо Њему с
десне стране и да будемо благословени од Њега и Оца Ње-
говог небеског и Духа Светога. Амин Боже да тако буде!
Недеља сиропусна
Јеванђеље о праштању, посту, истинском богатству
Мт. зч. 17 (6,14–21)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Ево нас, драга
браћо и сестре, уочи почетка Великог и Часног поста. Од
сутра настаје Богом благословено време поста, молитве, ме-
ђусобног праштања и добрих дела. Постови су од Свете Цр-
кве одређени због тога да бисмо се у те дане са повећаном
пажњом, већом ревношћу и усрђем побринули за добро и
спасење своје душе. Зато, пред почетак поста будимо веома
пажљиви и ослушкујмо реч Господњу, реч Светог Јеванђе-
ља. Управо оног Јеванђеља које смо данас чули. Каже Господ:
„Ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама
Отац ваш небески, ако ли ви људима не опраштате грехе,
неће ни вама опростити грехе ваш Отац небески.“ Значи не
варајмо се, не почиње пост променом јеловника, суштински
пост почиње, чули сте и сами, међусобним опраштањем. За-
постити, значи једни другима опростити.
Онај ко не буде од свег срца искрено опростио своме бра-
ту, сестри заиста његов пост нема никаквог смисла и ника-
квог плода. Сам Господ је рекао једном приликом: „Онај ко
чини грех постаје роб греха.“ Значи, грех је ропство, најстра-
шније ропство, а неопроштени греси воде у трајно ропство у
пропаст душе. Не дао Бог да се то икоме деси. Према томе,
оно што је најважније и најдрагоценије што човек може
добити од Оца небеског јесте опраштање грехова. Само са
опроштеним гресима може се прићи Господу и ући у вечно
Царство радости и светлости. Обратимо пажњу ово најви-
ше достигнуће, највиши циљ, Господ је ставио нама у наше
сопствене руке. Казао нам је: „Ако ви опростите, биће вам
опроштено!“ Значи тај највиши дар Божији, који Господ тре-
ба да нам дарује препуштен је нашој доброј вољи, нашој са-
вести за опраштање и то истинско, потпуно опраштање. Јер,
шта мислите, на шта би личио свет да људи једни другима не
опраштају? То би био крвави рат без почетка и краја. Људски

живот би се већ овде на земљи претворио у прави пакао.
Ако знамо да смо некога из породице, комшилука, са
радног места било кога чиме, макар и најмање повредили
немојмо се устручавати, немојмо оклевати, хришћански
богоугодно кажимо неколико топлих речи и замолимо за
опроштај. Ако нас неко од ближњих замоли за опроштај,
такође, немојте ни једнога тренутка оклевати. Од свег срца
опростите и кажите: „Нека ти буде Богом просто!“ Е сад, де-
шава се, понекад, да ми осетимо, некада и кажемо да нам је
тешко некоме да опростимо. Нажалост, неко каже да то не
може никако, после неке тешке, страшне, увреде или некога
зла које смо доживели од својих ближњих. Ту невољу и те-
гобу треба разумети. Заиста човек понекад, по својој слабо-
сти, не може да опрости. Али, браћо моја и сестре, то није
крај, ако не можемо опростити по својој слабости, можемо уз
помоћ Божију! Некада кажемо за неки свој порок, недо-
статак, слабост: „То је јаче од мене.“ Јесте јаче од мене! Јесте
јаче од тебе! Али није јаче од Господа! Кад се са Господом
удружимо, кад Њега позовемо и призовемо у помоћ, све нам
је могуће. Могуће нам је опростити и највећу увреду
највеће зло, зато ако нам се учини да не можемо опростити
призовимо Господа и замолимо га да нам дâ снагу, да нам дâ моћ
за праштање. И, видећете када Господа замолимо, даће нам
вољу и омекшање срца и опростићемо. А онда, као што
Господ обећава, Он ће опростити нама.
Чули смо такође данас у Јеванђељу где Господа каже: „Не
сабирајте себи блага на земљи, које рђа квари, које лопови
поткрадају, које мољци поједоше. Свако благо овде на земљи
је трошно, трулежно, пролазно. Сабирајте себи блага на небу.“
Какво је то небеско благо? Када вршимо свету вољу Божију,
када се држимо јеванђељског закона љубави, то је стицање
небеског блага које никада неће проћи. Свака наша молитва,
молитвени уздах, опроштени грех, добро дело, милостиња, и
најмање добро дело то је уствари стицање небескога блага
које ће нас одвести у Царство Божије, јер Господ на крају

каже: „Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“
И тако нека би Бог дао да ово наступајуће време Великог
и Часног поста проведемо на најбољи могући начин, а то
значи православно – хришћански начин. Започенимо пост
међусобним опраштањем, време поста проведимо у љуба-
ви, миру и доброј вољи. Постимо и телесно, јер је телесни
пост добар и користан, али немојмо нипошто замислити да
је главнина поста у телесном уздржавању у посној храни, ту
се често преваримо. Не помишљајмо, ако телесно постимо да
тако испуњавамо сврху и смисао поста. Не, није тако! Те-
лесни пост јесте добар и користан, чак неопходан, али само
као помоћно средство да би лакше дошли у одговарајуће
молитвено и духовно расположење. Према томе у ово време
поста које сутра наступа потрудимо се да исправимо своје
недостатке, своје мале, а затим и веће слабости, призивајмо
непрекидно Господа и Пресвету Дјеву Богородицу да нам у
томе помогну, па ћете видети како ће Бог дати да духовно
напредујемо.
Чули сте да је Господ рекао: „Намажи своју главу умиј
своје лице, немој да те виде људи да постиш. Кад постиш не-
мој да причаш о томе.“ А ми, имамо рђаву навику да дебату-
јемо ко како пости, на уљу, без уља, среда, петак шта се једе,
шта се не једе. Изоставимо те празне разговоре, знамо у
чему је суштина поста и држимо се те суштине, а наравно
телесна храна има своје место и значај, али нека има само
онај који заслужује а не ни већи ни мањи.
Главно је наш духовни, молитвени напор, наше старање,
брига да свој живот изменимо на боље, да га ускладимо са
заповестима Божијим. Треба да почнемо са ревновањем у
најобичнијим стварима, јер ако говоримо само паушално да
се променимо, да се изменимо то може да звучи опште, и
да не схватимо у чему се састоји промена. ʼАјде да почнемо
од најобичнијега, да своје рђаве навике у току поста иско-
рењујемо, а да стичемо добре навике. На пример, ако смо
имали обичај да каснимо на богослужења, ʼајде у току поста

да не каснимо, ако смо у испуњавању молитвеног правила
били заборавни, нехајни, половични ʼајде у току поста да
лепо исправно држимо молитвено правило. ʼАјмо да у току
поста урадимо нешто што смо одавно хтели па смо због
немарности пропустили. Можда смо некоме одавно нешто
обећали па до данас нисмо испунили. А тај чека ли, чека.
ʼАјде нека у току поста дочека да то испунимо. Хајде да од
онога што имамо, а углавном сви имамо мало, одвојимо за
оне који имају још мање од нас. Да се сетимо невољника,
страдалника, болесника, да их обиђемо, помогнемо, учини-
мо какву доброту и макар најмању љубазност.
ʼАјмо да у току поста редовно прочитамо коју страни-
цу Светога Писма, некад смо то можда редовно чинили, па
смо занемарили. Смањимо на најмању могућу меру гледање
телевизора и коришћење интернета... Свако нека препозна
у себи шта још може од рђаве навике претворити у врлину
и тако ћемо Свето Васкрсење дочекати са неким духовним
добитком. Понешто ћемо сабрати од оног духовног блага за
које нам Господ данас у Јеванђељу рече да га сабирамо.
И тако нека би Бог дао да нам овај пост који сутра на-
стаје прође онакао како Господ очекује од нас, па тако ду-
ховно очишћени и оснажени дочекамо и Светло Васкрсење
Христово.
Браћо моја и сестре, ова недеља је недеља међусобног
опраштања, па ево да ја као ваш свештеник и духовник за-
почнем. Наиме, у току године, у току наших многих виђења,
сусрета, богослужења у цркви и у разним другим прилика-
ма, нема сумње да сам ја, не дао Бог, намерно, али свакако
по својој људској слабости у нечем, у било чему, повредио
некога од вас или нисам испунио она оправдана очекива-
ња, која сте ви полагали у мене. Управо, овога тренутка, ја
све вас молим за опроштај и препоручујем се вашим мо-
литвама да ме Бог умудри, охрабри и оснажи да што мање
грешим. А ја опет са своје стране, када бих имао шта да вам

опростим, а немам шта, ја бих то врло радо учинио. Нека
вас Господ благослови, нека нам овај посни период прође у
миру и спокојству и у духовној радости. Амин!
Часни пост.
Недеља прва, Чиста. Недеља православља
Јеванђеље о првим ученицима Христовим
Јн. зч. 5 (1,43–51)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Данас је Неде-
ља православља или тачније речено Недеља победе Светог
православља.
Живот Цркве је, браћо и сестре, протекао у знаку онога
што је Господ претсказао и што је рекао својим следбеници-
ма: „У свету ћете имати невоље, али не бојте се, ја победих
свет.“ И још је Господ рекао да ће сазидати Цркву своју на
тако сигурним темељима да јој ни врата паклена неће одо-
лети. И заиста, Црква Божија је до сада имала безброј не-
пријатеља, најопаснијих, најразличитијих, али сви су они
били побеђени. Претворени су у ништавило пред истином
и правдом Божијом. Прво је Црква Божија била, као што
знате, гоњена од незнабожаца, од многобожаца. На самоме
почетку када су Свети апостоли почели проповедати јеван-
ђелску науку, почело је страшно гоњење од незнабожних, од
злих Јудеја. Тада је један мудри човек, учени Јудеј по имену
Гамалаил, то име можете наћи у Делима апостолским, гони-
тељима Цркве рекао: „Људи, ако ова нова јеванђељска на-
ука потиче од људи, немојте ништа да се бринете, пошто је
људска творевина, пропашће сама од себе као што су многе
до сада пропале, а ако је Божијег порекла онда се узалуд
трудите, она ће као Божије откровење опстати и победити.“
Тако је то доиста и било.
У прва три века хришћани су били изложени страхови-
том гоњењу и злостављању, често и мученичкој смрти од
стране незнабожачке римске власти. У то време многе свете

хришћанске душе положиле су своје животе за Христа Го-
спода. Те страхоте и та зла нису могле наудити Цркви Божи-
јој. Један умни црквени писац по имену Тертулијан добро
је запазио: „Крв светих мученика редовно бива семе нових
хришћана.“ У колико је гоњење било свирепије и жешће
утолико се све више јеванђељсака блага реч ширила светом и
Црква задобијала нове приврженике. Тако су те страхоте и
страдања трајала све до 313. године када је Св. цар Кон-
стантин донео познати закон под именом Милански едикт,
којим је дозвољена вера хришћанска у Римској царевини. Е,
тада настаје нова невоља.
Почели су унутрашњи немири и раздори, појавили су се
такозвани јеретици са лажним учењима, који су свету је-
ванђељску науку објављену од Господа , а коју су проповедали
Свети апостоли, изопачавали и наопако тумачили, наравно
на своју пропаст и пропаст свих оних који су их послушали.
Тим поводом Света Црква је одржавала тзв. Васељенске
саборе на којима је једна по једна јерес обеснажена, порек-
нута и разобличена. У граду Никеји, 787. године, одржан
је Седми васељенски сабор, до сада последњи. Непосредан
повод за одржавање овог сабора био је поновно успоста-
вљање поштовања Светих икона. До тада, нажалост, међу
државним поглаварима, па и међу неким црквеним, завла-
дала је страшна заблуда, јерес и светогрђе, нису поштовали
Свете иконе. Када је на престо ступила благочестива ца-
рица Ирина и њен син Константин IV и мудри Патријарх
цариградски Тарас сазван је овај сабор на коме је осуђена
иконоборачка јерес и поновно и свечано успостављено ико-
нопоштовање. Свете иконе Божије враћене су у храмове и
до дана данашњег, а тако ће бити и до краја света, ми ћемо
се клањати и молити пред Светим иконама, наравно знају-
ћи да не поштујемо материју од које су иконе направљене
него поштујемо и клањамо се светим ликовима који су на
њима представљени.
Тим поводом успостављен је овај празник који се празну-

је прве недеље Часног поста – Недеља православља, недеља
победе Православља. Наша Православна вера зове се тако
што у потпуности и истинито слави и поштује Господа и све
оно што нам је Господ објавио. Управо наша Света вера ни по
чему, ни најмање није нека људска умотворина као што су
то друге религије. Наша вера Православна је, како се то
уобичајено каже, Богом откривена религија, Богом откри-
вена вера ми верујемо у све оно што нам је сам Господ преко
Исуса Христа Сина Божијег објавио.
Нажалост, трагови тих наопаких и нетачних учења још
увек трају у свету, једино је наша Православна Црква и ми
православни хришћани, у потпуности очували неокрњену,
нетакнуту у свој чистоти веру Христа Господа и Светога Је-
ванђеља. То није никаква наша самохвалисавост и гордост,
него је то истина. Многе јереси су савладане осуђене у свету,
ипак још понегде има заступника лажних учења. У XI веку
десила се једна трагична подела у Цркви Христовој када су
западни хришћани, које обично називамо римо-католицима,
учинили велики духовни и морални преступ уносећи у своје
веровање потпуно погрешно и лажно учење о улози римског
епископа, папе. То њихово учење, нажалост, траје до данас.
Знамо и то да постоје људи који не припадају Православној
Цркви и у уобичајеном говору каже се да има више хришћан-
ских цркава. Међутим, нема више хришћанских цркава. По-
стоји само једна права истинита Црква а то је Православна
Црква, којој ми, Богу слава и хвала, имамо част да припадамо.
Не презирући никога, желећи свима добро по науци само-
га нашег Господа Исуса Христа, ми смо дужни да мислимо и
када то треба и кажемо да је Православна Црква једина исти-
нита и права јер право, истинито верује и слави Бога.
Сви ми верни радујмо се и веселимо се што припадама
Светој православној Цркви и што нас је Бог удостојио тог
највишег достојанства да будемо истинска и права чеда Бо-
жија у правој истинској и јединој Цркви Божијој.
Али, браћо моја и сестре, поред тога што треба да се раду-

јемо и веселимо што припадамо Православној Цркви треба
озбиљно да размислимо и размотримо да ли се владамо и
да ли живимо по вери православној. Добро је и неопходно
православно веровати, али не живети по Православној вери
то је, браћо моја и сестре, још већи грех и већа осуда. На пи-
тање које смо вере, ми бисмо брзо одговорили да смо вере
православне, а замислите када бисмо требали истинито да
одговоримо на питање: „Каквог си ти живота?“ Да ли бисмо
смели и усудили се да кажемо: „Да, ја сам потпуно право-
славног живота.“ Бојим се, да би наш одговор, ако би био
истинит, отприлике гласио: „Јесте, ја сам полуправославног
а полунезнабожачког живота. Веру исповедам, али једва да је
живим и испуњавам.“ Е па, моја браћо и сестре када је то већ
тако, а будимо искрени, па признајмо да је тако, ево управо
је време Великог и Часног поста, то је благословено време
када нас Црква позива да се потрудимо, да се боримо са злом
и грехом и своју веру православну потврдимо и православ-
ним животом и да можемо казати Господу Јединоме: „Да, Го-
споде, ја сам православне вере и православног живота.“
Не вреди вера, без живота по вери. Не вреди вера без
дела, која су у сагласности са вером Православном. Да вас
подсетим на речи Св. Апостола Јакова, који је то најкраће
изразио рекавши: „Вера без дела је мртва!“ Не дао Бог да
нам вера буде мртва и да будемо мртви верници, него, тру-
димо се и боримо да свој живот и своја дела ускладимо са
вером православном! Према томе, правослаље није само
право, истинито догматско учење, православље је пре свега
богољубље и човекољубље. Богољубље по томе јер се пра-
вославни хришћанин свим силама труди да испуни Закон
Господњи да примени и оствари у свом животу јеванђељску
науку Господа Христа. Православље је истинито човекољу-
бље јер је сам Господ рекао да љубимо ближњега као самога
себе, као и речи: „Ако имате љубави међу собом, по томе
ће се познати да сте моји ученици.“ Ако то чинимо онда
можемо рећи: „Слава и хвала Господу, можемо очекивати

мир и радост још у овоме свету и наравно вечно царство
у Царству Христа Господа.“ Вера православна уколико се
више примењује утолико она постаје ближа и дража. Чак и
Свете Тајне које садржи наша вера боље и лакше ћемо разу-
мети ако живимо по вери. Отуда можемо рећи да су најбо-
љи теолози, најбољи богослови светитељи Божији. Њима је
Бог због њиховог светог живота откривао тајне своје.
Ми православни хришћани макар били мали грешни
људи, морамо имати на уму да смо духовни потомци, ду-
ховна чеда светих апостола, светих мученика, светих пре-
подобних наших отаца и матера који својим животом по-
сведочише Христа Господа.
Нека би овај свети дан испунио радошћу и захвалношћу
Богу што припадамо Светој Цркви православној. У исти
мах нека би овај данашњи дан био један озбиљни, најозбиљ-
нији, подсетник и опомена да мислимо на то како живимо,
како се владамо, да ли животом и делима сведочимо своју
веру православну. Нека би Бог дао да православље победи
и у нашим срцима и душама и да са истинском и највећом
радошћу дочекамо да се поклонимо Светом Васкрсењу
Христовом.
Недеља друга, Пачиста
Јеванђеље о излечењу узетог у Капернауму24
Мк. зч. 7 (2,1–12)
Јн. зч. 36 (10,9–16)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! У ову другу неде-
љу Часног поста, драга браћо и сестре, Свети Апостол и Је-
ванђелист Марко описује нам сусрет Господа Исуса Христа
24
Прота Дејан је беседио само на одломак из првог Јеванђеља, по Марку.
са једним тешким болесником, или боље рећи, сусрет чове-

кове вере и Божије љубави. Наиме овај сусрет Христа Го-
спода са овим тешким болесником, одузетим човеком био је
као што сте чули под веома необичним околностима.Обич-
но су се болесници обраћали Господу Исусу Христу непо-
средно вапијући за помоћи и исцељењем и наравно на пи-
тање Господње да ли верују, њихов потврдан одговор давао
је потпуно исцељење од свих, па и најтежих болести.Овом
приликом чули сте, мало необичне околности у којима до-
лази до сусрета Господа и овог одузетог болесника. Господ
је боравио у Капернауму, у једној кући, и како је то обично
бивало где год се појави Божански Учитељ, силни свет се
сјати да га види и да га чује. Толико је света било да се тој
кући није могло прићи.Четворица људи носили су на носи-
лима тешког болесника. Ко су били ти људи, да ли родбина,
да ли пријатељи, углавном, очигледно је да су имали велику
љубав и старање о овом болеснику, а наравно имали су и
велику веру да Господ може да помогне и и да исцели. Али,
како доћи до Господа. Не може се прићи кући, а камоли до
Њега доћи. Како је увек љубав домишљата тако је то било
и овом приликом. Они су свакако са друге стране ушли у
кућу, попели се на кров, разоткрили кров и заиста на један
сналажљив начин пред Господа спустили овог болесника, а
силни свет је био у кући и пред кућом. И каже Господ, виде-
ћи њихову веру, не овога болесника, он је ћутао можда није
био ни при свести, него видећи веру ових људи који су га
донели, Господ се обраћа одмах болеснику и каже: „Синко,
опраштају ти се греси.“ А веру је Господ препознао по њи-
ховом труду и домишљатости у изналажењу начина да до
Њега дођу.
Може неко помислити па они нису дошли да му Господ
опрости грехе него да га исцели. Да, тиме Господ показује
да су греси људски узрок свих невоља и недаћа човекових у
крајњој линији и телесних болести. Када Бог човеку опро-
сти грехе, онда му је Бог све дао. Сва блага духовна, небеска
па и земаљска. Сећамо се приговора оних злих људи, фари-

сеја Господу на томе како Он да опрашта грехе. Господ им
је одговорио да Он као Син Божији има власт од Бога Оца
да опрашта грехе људима на земљи. Након упућених речи да
овом болеснику опрашта греха Господ му каже: „Устани и
узми тај свој одар и иди своме дому.“ И на највеће запре-
пашћење и дивљење, овај тешки одузети болесник је устао
и здрав и на ногама својим изашао из куће и кренуо дому.
Народ који је остао у кући и пред кућом дивио се и хвалио
Бога и једни другима су говорили: „Тако нешто до сада нити
чусмо нити видесмо.“
Браћо моја и сестре, нама из садржаја данашњег Све-
тог Јеванђеља као и увек једна драгоцена поука – искрена,
дубока вера у Господа Христа је управо оно што нас Богу
приближава, искрена вера је оно што изазива милост Бо-
жију да нам Господ, пре свега, грехе опрости. Да би човек
имао силну, чврсту, непоколебљиву веру треба за веру и да се
моли као за дар Божији јер вера је међу највећим Божијим
даровима. Када нам Бог уз, неизоставни, наш труд дарује у
срцу веру чврсту и непоколебљиву, онда ће нам како нам је
Господ говорио све бити могуће јер при сусрету човекове
вере и Божије љубави дешавају се чуда. А оно штонама
највише треба, што је најнеопходније, најдрагоценије, то је,
како рекосмо, да дочекамо да нам Бог опрости грехе.Да би
нам Бог опростио грехе потребно је искрено покајање.
Потребан је истински, велики труд да исправимо свој
начин живота и рђаве навике. Потребан је труд не од једног
дана, месеца, или године, него читавог свога живота. Пра-
во истинско покајање је оно, ако се непрекидно трудимо и
боримо, наравно уз милост Божију, уз Свете и Животворне
тајне Христове да се ослободимо зла и греха да своју душу
очистимо. То је истинско и право покајање. ’Ајде да кажемо
које није право. То је, ако бисмо само с времена на време
зажалили због некога учињеног греха па онда онако људски
лакомислено понављамо те исте грехове ко зна колико пута,
безброј пута. Немојмо се уплашити ако неке грехе и пона-

вљамо или не можемо тако лако да их се ослободимо. Све
то бива по нашој људској слабости. Али Господ не гледа на
исход на резултат, то је у његовим рукама, Господ очекује од
нас труд и борбу, а Он ће дати да дође до успеха до резулта-
та. Наше је да сејемо да се мукотрпно боримо, да обделавамо
своје срце, а Бог ће дати истинско очишћење наших душа. А
управо ово време Великог и Часног поста је то благословено
време када нас Света Црква позива да се на један посебан
начин са још више труда него обично постарамо око овог
најважнијег животног циља.
Драга браћо и сестре, обратимо пажњу да на своју душу
не мислимо само у недељне дане и дане празника када до-
лазимо на Свету Литургију. Треба да се упитамо и да до-
бро погледамо и проверимо, како проводимо оне остале
дане, такозване радне дане. Још давно је један наш умни
учени Владика рекао: „Нажалост, ми хришћани недељом
смо хришћани а осталим данима смо често незнабошци.“ Да
не буде тако, него у све дане нашег живота па и у оне радне
дане да мислимо на Бога, на своју душу и да се чувамо
греха.
Нека нам данашњи пример из Светог Јеванђеља буде на
поуку и охрабрење, да не посустанемо у истинском и пра-
вом покајању. Нека то буде начин нашег живота, да се не-
прекидно боримо и трудимо, а Бог ће дати па да чујемо те
радосне, спасоносне речи: „Не бој се кћери, не бој се синко,
опраштају ти се греси.“ Дај Боже, да схватимо да је то сми-
сао нашег живота и да то остваримо.
Недеља трећа, Крстопоклона
Јеванђеље о самоодрицању и ношењу крста
Mк. зч. 37 (8, 34–38; 9,1)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Данас се орѐ
духовне песме Крсту Твоме поклањам се Владико и Свето
Васкрсење Твоје славимо, затим певамо духовну народну
песму „Крст је сила и знамење, крст је спасење“. Крст је наш
хришћански знак. Крст, крсно дрво, је у нашим православ-
ним храмовима у нашим православним душама непрекид-
но поштован и слављен. Отуда што је Господ Исус Христос
страдао на крсту. Ми, поклањајући се крсту и славећи Ча-
сни крст, поклањамо се Господу Исусу Христу, Његовом
страдању и Његовој крсној смрти којом нас је Он избавио
од власти греха смрти и ђавола.
У данашњем Светом Јеванђељу Господ Исус Христос
каже: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме
крст свој и крене за мном.“ Ово су спасоносне и драгоцене
поуке Христа Господа. Да их мало разјаснимо и да разми-
шљамо о њима.
Каже нам Господ: „Ко хоће за мном да иде.“ Шта значи
ићи за Христом? То значи ићи у живот вечни у Царство Бо-
жије. Господ сваком човеку оставља слободу, зато каже ко
хоће. Сасвим је нормално да сваки разуман човек то хоће,
зато што зна да је то добро, спасоносно, плодоносно за нас
и да би се завршило на најбољи могући начин. Каже Господ
нека се тај човек који жели да иде за Њим одрече себе узев-
ши свој крст. Шта то значи одрећи се самога себе? Сви смо,
нема сумње, у свом животном искуству осетили двојство
које живи у нама људима: божанске силе које нас устремљу-
ју ка добру и, нема сумње, у нама делују и зле силе које нас
гурају ка злу. И сам Апостол Павле указује на то двојство и
каже да треба да свучемо са себе старога грешнога човека а
да се обучемо у новог. Наравно, када је рекао старога није
мислио на старост по годинама, него тиме означио ту гре-

ховну старост, да то треба свући са себе и обући се у ново
препорођеног јеванђељског човека. Када рекох осетимо то
двојство у себи, доиста ми са једне стране често бивамо, на-
жалост, зли, осветољубиви, сујетни, саможиви, себични. То је
тај, браћо и сестре, стари човек о коме говори Апостол
Павле и тога човека у себи се треба одрећи. То Господ тражи
од нас и, наравно, да се обучемо у онога новог, бољег човека.
Тај други човек у нама је онда када смо спремни и радо се
Богу молимо, љубављу и добротом један према другом оп-
ходимо, опраштамо једни другима, саосећамо једни са дру-
гима, то је тај бољи човек у нама.
Тако обучени узимамо крст свој и крећемо за Христом.
Какав крст? Браћо моја и сестре, крст је, као што знате,
символ, знамење страдања и патње. У исти мах, крст је
знамење и знак вечне победе и Васкрсења. То значи да све оно
што нас по промислу и допуштењем Божијим сналази у
овоме свету и веку а на шта ми не можемо да утичемо да
то узмемо на себе и то је тај наш крст, јер нема човека на
овоме свету који нема, није имао или неће имати неку
невољу, страдање, патњу. Када будемо ишли за Господом,
носећи свој крст, онда ће нам тај наш крст донети пло-
да, добиће свој смисао, сјединиће се са крстом Христовим.
Добићемо снагу да га носимо да пред њим не поклекнемо
да се не изгубимо. Куда идемо и где ћемо стићи? Стићи-
ћемо тамо где је стигао Господ наш Исус Христос. После
Голготе и страдања долази васкрсење долази вечни живот
вечно Царство Божије.
То је укратко смисао речи Христа Спаса Божијег, да се
одрекнемо оног зла у себи и да одлучно кренемо за Госпо-
дом Христом испуњавајући Његове свете заповести, Његов
јеванђељски закон љубави и онда на том путу макар било
невоље, муке и страдања неће никада бити пораза и клону-
ћа. Ми ћемо стићи правоме циљу, животу вечном и Цар-
ству Божијем.
Нека нам дани и године које нам предстоје у овом животу

по промислу Божијем некоме мање, некоме више прођу без
страха и бојазни са хришћанским, православним јеванђељ-
ским оптимизмом, а то значи уздајући се у Господа Христа и
Његово Свето Јеванђеље, Његов животворни и спасоносни
крст који ће нас довести до васкрсења. Зато још једном и
много пута са пуним разумевањем смисла ових речи кажи-
мо: „Крсту Твоме поклањамо се Христе и Свето Васкрсење
Твоје славимо!“
Недеља четврта, Средопосна25
Јеванђеље о исцељењу дечака са нечистим духом
Мк. зч. 40 (9,17–31)
Мт. зч. 10 (4,25–5,12)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Данас у четврту
недељу Часног поста чули смо Јеванђеље у којем се описује
како је Господ исцелио једног младића од страшне душевне
болести. Том приликом, Господ је упутио окупљеном народу
веома драгоцене поруке за спасење душе и за живот вечни.
Како су и те речи Господње записане у Светом Јеванђељу, оне
наравно важе за све људе свих времена до краја света и века.
Чули сте, врло потресан догађај, један човек доводи
свога болесног сина прво код апостола затим код Господа
Исуса Христа. Није овај човек био сличан оној четворици26
који су имали веру у Господа Исуса Христа, па су отвори-
ли кров и кроз тај отвор спустили болесника пред Господа,
имајући силну веру да ће га Господ исцелити, и тако је било.
Господ је тада исцелио тога човека по вери људи који су га
25
Прота Дејан је протумачио прво Јеванђеље. Друго је протумачено у де-
ветнаестој недељи по Духовима.
26
Недеља друга Часнога поста.
донели. Или, сетимо се вере крвоточиве жене.27 Овога пута

није било тако.
Несрећни отац прво се обраћа апостолима и како смо
касније чули, апостоли својом молитвом нису ништа могли
да учине, а овај јадни отац са сузама у очима доводи сина
пред Господа Исуса Христа и говори о страшној невољи да га
је запосео нечисти дух, ломи га, баца у ватру, воду да би га
погубио. Невоља и страдање дошли до самога краја. А Го-
спод као и увек прво пита: „Да ли верујеш да могу то учини-
ти?“ (мисли исцелити дечака) А овај човек искрен, па каже:
„Верујем, Господе.“ А знајући да баш не верује чврсто и поу-
здано моли Господа да и њега исцели да и њему помогне па
каже: „Помози Господе моме неверју!“
Видите, врло занимљиво. Човек моли за један велики
духовни дар, пре него што ће замолити Господа да исцели
његовог сина: Верујем Господе, помози моме неверју. Зна-
чи као да је рекао: „Дај ми, подари ми веру у Тебе Господе.“
Знам да је Твоја вера свемогућа, свеспасавајућа, да све што
хоћеш Ти можеш Господе. Наравно, Господ је наредио нечи-
стом духу да изађе из овог младића. Како то Апостол Марко
детаљно описује, младић је најпре испуштао страшне болне
крике, пао на земљу и многи су мислили да је умро. Међу-
тим, Господ га узима за руке и подиже га и младић здрав би
предат оцу своме.
Када су остали сами са Господом, апостоли питају Госпо-
да шта је то било са њима те они нису могли исцелити. А
Господ њима, а преко њих свима нама, свима људима свих
времена даје поуку и каже: „Овај род (ђаволски), може се
победити само постом и молитвом.“
Ево, драга браћо и сестре, за све нас једног драгоценог
упутства. Нема никакве сумње живећи у овом свету сви
смо изложени непрекидно дејству злог духа. То је сам Го-
спод Исус Христос потврдио када је рекао да је зли дух кнез
27
24 недеља по Духовима.
овога света, кнез таме, непријатељ и крвник од почетка,

лажа и отац лажи. И не бива често, заправо врло је ретко,
да зли дух нападне човека овако како је напао овог младића
кроз страшну духовну болест и растројство, напротив зли дух
напада човека често веома лукавим, префињеним чак веома
неприметним начинима наводећи га на грех и зло и на
противљење вољи Божијој.
Кад год се у нама зачне каква мисао гордељива, сујет-
на, злобна, када нас обузме себичност и похотљивост, када
наше срце отврдне и нисмо спремни да опростимо бли-
жњем свом, када нисмо спремни невољнику да помогнемо,
онда знајмо да је то сигурно знак да нас је напао зли дух и
да је добрим делом и успео. Е, да тога не би било да бисмо
се одупрли свему томе Господ каже да прионемо уз пост и
молитву. И да из све душе завапимо Господу победнику ђа-
вола, греха и смрти, да га замолимо да буде уз нас, са нама
и да нам помогне. Тако ће наша победа бити сигурна. Ево ово
време поста је управо време и молитве и наших појачаних,
повећаних напора да се одупремо злом духу и вршимо вољу
Божију. Сетимо се речи псалмопојца Давида који тако кратко
а лепо каже како треба ми људи у свету да живимо ида се
понашамо: „Клони се од зла и чини добро“ (Пс. 34,14).
Најкраће, најјасније и најбоље.
Нека би Бог дао, браћо моја и сестре, да молитвама Пре-
свете Богородице и свих светих тако и живимо и у ове све-
те дане Часног поста достојно се припремимо да дочекамо
Празник над празницима Свето Васкрсење Христово.
Дај Боже да тако и буде! Амин!.
Недеља пета, Глувна28
Јеванђеље о трећем предсказању страдања,
смрти и васкрсења и молби синова Заведејевих
Мк. зч. 47 (10,32–45)
Лк. зч. 33 (7,36–50)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Немојмо се чу-
дити ако су и Свети Христови апостоли понекад испољава-
ли неку људску слабост, поготову у време док још Свети Дух
није сишао на њих и препородио их. Данас смо у Светом Је-
ванђељу чули да су двојица верних ученика Христових, ина-
че рођена браћа, Јаков и Јован замолили Христа Господа да
када дође у слави својој један седне са једне, а други са дру-
ге стране Његове и да буду учесници вечне божанске славе.
Мала људска слабост, ништа необично, али то је послужило
као повод Христу Господу да том приликом изрекне једно
драгоцено упутство како треба људи да се односе један према
другом, па да међу њима влада савршена љубав, слога и склад.
Како људи једни према другима да се односе а да изврше
свету вољу Божију? Чули сте шта каже Господ. Он те речи
упућује Светим апостолима, а преко њих драга браћо и се-
стре, свима хришћанима до краја света и века, па и нама
који живимо у овом времену и који смо данас те речи слу-
шали. Ви знате да они људи који владају над народом госпо-
даре над њима и великаши њихови владају над људима и
често им чине и насиље, а каже Господ: „А међу вама (што ће
рећи Његовим следбеницима) да не буде тако, него ко хоће
међу вама да буде већи нека вам служи, а онај који хоће да
буде први нека буде свима слуга.“ И онда Господ за пример
узима себе и Он сам Бог, Син Божији, Син човечији, дошао
је у свет не да му служе него да Он људима служи да постра-
да и живот дâ у откуп за нас.
28
Прота Дејан је тумачио само прво Јеванђеље.
Ето, драга браћо и сестре, то је то ново јеванђељско спа-

соносно упутство како треба једни према другима да се
односимо, јер све оно што припада овом свету, све похле-
пе и сујете, све каријере и амбиције, сви успеси положаји
и премије, све ће то ишчезнути и постати ништа, у гробу
ће нестати, а оно што је вечно, што ће заувек остати што
је велико у очима Божијим јесте оно што човек учини по
упутству и по вољи Божијој, то је оно што ће нас учинити
децом Божијом, децом светлости учесницима вечног Цар-
ства Божијег.
Сви ми људи треба да направимо један темељни заокрет,
јер бојим се да смо сви превише навикли да очекујемо шта ће
други нама добро учинити а сувише мало мислимо о
ономе шта ми другима треба да учинимо. А управо јеван-
ђељско, Божије, Христово начело је да увек мислим шта ја
треба другоме да учиним, а не шта он учини мени. Зами-
слите, када би сви тако поступали како би то савршено и
дивно било. Замислите, браћо и сестре, када би се у породи-
ци муж и жена надметали ко ће коме да учини већу пажњу
и љубазност, када би браћа и сестре то исто чинили, када
би комшија комшији не завидео и зло му чинио, него бри-
нуо шта да му добро учини, па кад би, по предузећима, где
људи заједно раде и бораве свако мислио шта да учиним да
овом моме колеги, брату и пријатељу до мене буде боље, да
му буде лакше. Какав би то савршени поредак и благослов
Божији владао међу људима. Ето то је то ново јеванђељско
начело којим нас Господ учи, како да се владамо, а наравно
то важи за све људе, а у првом реду за оне који међу људима
стицајем околности имају положај да воде друге људе, руко-
воде, да буду на челу и посебно имају велику одговорност
према Богу.
Ако је човек владика, свештеник, председник општине,
политичар и државник, управник школе или болнице и сл.
од њега се очекује да показује и упућује како треба чинити и
владати се. Наравно ако хоће да буде Божји, Христов човек,
онда оно што од других очекује и захтева, треба сам први у

потпуности да испуни. Да, браћо и сестре, Христос Господ
нас позива да осетимо једну нову радост, земаљску непро-
лазну радост. Јер радости и весеља овога света за кратко су
и претварају се у дим, у ништа. Радост од новаца од карије-
ре, успеха и славе ништа не представља, завршава врло брзо
у гробу. А Господ нас позива, браћо и сестре, да осетимо
радост служећи другима. Учи да је много лепше бити слу-
га него господар у јеванђељском смислу речи и да ко тако
чини, ко се тако влада, тај је заиста Божији и Христов човек,
тај се припрема већ овде на земљи да се са Христом Госпо-
дом вечно радује у Царству Божијем.
Нека би, ово што смо данас чули било заувек поука, упут-
ство у свакидашњем нашем понашању. Немојмо да буде да
смо чули па заборавили. Ево нам прилике да се у Часном
посту одрекнемо те уврежене навике у нама да увек очеку-
јемо да неко други нешто учини за нас, а ако није учинио да
се жалимо. Управо треба да буде обрнуто, да увек пођемо од
самих себе шта смо ми учинили за друге и ако у таквој, да
кажемо, атмосфери и расположењу буду протицали наши
дани земаљског живота, онда можете замислити како ће
бити честита, богоугодна радосна и спокојна свака заједни-
ца у којој се тако владамо.
Свакога дана у сусрету са људима можемо да покажемо
љубав и старање, да им служимо да им нешто добро учи-
нимо да покажемо да смо Божји и Христови. Нека би Бог
дао да нас и данашње речи Христа Спаситеља подстакну и
надахну да увек служимо једни другима, јер ћемо тако на
најбољи начин прославити и Бога Једнога!
Амин Боже да и тако буде!
Недеља шеста,
Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети
Јеванђеље о помазивању Исусовом у Витанији и свечаном

уласку Христа у Јерусалим
Јн. зч. 41 (12,1–18)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Господ Исус
Христос једном приликом је окупљеном народу, а особито
оним сумњичавим Јудејима, рекао: „Ако мојим речима не
верујете, зашто мојим делима не верујете?“ Јер, је Господ
Исус Христос своју божанску науку непрекидно потврђи-
вао делима каква се од постања света никада нису видела,
а нису се могла ни замислити, чиме је Господ несумњиво
доказивао да је Он Истинити Бог и Спаситељ, од Бога Оца
послати Месија, који је дошао у свет да људе поучи својој
божанској науци, да нас својом искупитељском смрћу спасе
од зла и греха и својим славним Васкрсењем обезбеди нам
живот вечни у Царству Божијем.
Од јуче у нашим светим храмовима и у нашим срцима
одјекује овај чудесно дивни и богат садржајни тропар29. Оно
чудо које је Господ Исус Христос јуче учинио на Лазареву
суботу заиста је нешто јединствено у историји и небе и зе-
мље. Наиме, Господ је своју божанску науку и предсказање да
ће бити опште васкрсење мртвих, да ће бити суд Божији над
свима људима који су икада живели на овоме свету икоји
ће живети у будућности, ту своју божанску науку, која
29
Тропар, глас 1: Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из
мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побје-
ди знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих,
благословен грјадиј во имја Господње. (Опште васкрсење уверавајући пре
твога страдања, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Стога и ми, као
деца носећи знаке победе, Теби Победитељу смрти кличемо: Осана на висина-
ма, благословен који долази у име Господње!)
је људима изгледала невероватна и немогућа, потврдио очи-

гледним делом, очигледним чудом.
Тако нешто не само да се никада није догодило у свету од
постанка света, већ се није могло ни замислити. Али, ово је
први пут од постанка света да је Господ сишао на земљу, и
наравно, када је Бог, Победник смрти међу нама присутан,
овако нешто је било могуће и десило се. А о чему се ради?
Реч је о Лазару, пријатељу Господа Исуса Христа, који је
имао две сестре Марту и Марију које се помињу у Светом
Јеванђељу. То је била једна породица која је веома била бли-
ска и одана Господу Исусу Христу. И Он је често долазио код
њих. Док је Господ био на другом крају Јудеје, Лазар се разбо-
лео и умро.Четири дана је прошло како је умро и сахранили
су га. Обичај је био код Јудеја да своје покојне ставе у пећину
у стење и камење и онда тај отвор затворе тако што навале
велики камен. Када је Господ после четири дана дошао у село
Витанију и пре него што ће се приближити кући истрчале су
сестре Марта и Марија и почеле да јадикују и плачу и обе су
му рекле: „Господе да си ти био овде не би умро брат мој.“ А
Господ одговара: „Не бојте се, само верујте. Када је Господ
дошао до гроба наредио је да одвале камен којим је гроб за-
творен што је изазавало чуђење и недоумицу код свих при-
сутник, чак је једна од сестара рекла: Господе, већ заудара,
јер је четири дана у гробу.“ Ипак, када су одвалили камен
Господ је подигао очи у небо, захвалио Оцу своме Небеско-
ме, и из свег гласа повикао: „Лазаре, изађи напоље!“ И заи-
ста, Лазар је наочиглед великог мноштва народа и на највећу
радост својих сестара Марте и Марије, умотан у погребне
повоје устао и изашао из гроба. Раздрешили су га. Показао
се жив и здрав, и још исти дан и сутрадан, што смо чули
у данашњем Јеванђељу, за вечером које су Марта и Марија
приредила Господу и званицама седео је и Лазар.
Шта се тада десило? Мноштво света па и они који су до
тада сумњали у Господа Христа, ако су имало имали у себи
људске савести, здравог разума и мало чистог срца, нису
могли остати равнодушни и поверовали су у Господа Хри-

ста као Бога и Спаситеља. У исто време, каже Јеванђелист
Јован, зли јудејски свештеници гледаху како да убију Госпо-
да Христа и Лазара.
Видите, људи који су видели да Христос васкрсава мр-
твога после четвртог дана лежања у гробу, хоће да убију По-
бедника смрти. Видите ли колика је страшна тајна безако-
ња? Како је страшна тајна људског безумља и окорелости
људског срца? Оставимо сада њих на страну, они су изабра-
ли себи пут пропасти.
Шта се дешава сутрадан, управо на овај дан који ми зо-
вемо Цвети? Господ Христос седа на магаре и креће пут Је-
русалима, а село Витанија, где су живели Лазар, Марта и
Марија, недалеко је од Јерусалима. Господ одлази у Јеруса-
лим да би се испунило све оно што треба да буде, да постра-
да, буде понижен, разапет на крсту и да славно васкрсне.
Мноштво народа видећи ово предивно и велико чудо,
које су гледали својим очима, пут од Витаније до Јеруса-
лима засули су цвећем, палмовим гранчицама и узвицима:
Осана – што значи Слава Богу, благословен је онај који иде у
име Господње. У овој песми нарочито су се истицала дечица
која су у својим ручицама носила гранчице најчешће палме
и тим гранчицама и цвећем посипали Господа Исуса Христа
који је полако и свечано улазио у Јерусалим.
То је данашњи дан. То је ова недеља коју називамо Цвет-
на недеља. Ми, браћо моја и сестре, сећајући се овога слав-
ног догађаја придружујемо се слављу јерусалимске дечице
и ми у својом срцима узвикујемо и кликћемо Господу Исусу
Христу, победнику смрти: „Осана! Благословен је Онај који
долази у име Господње!“
Нажалост, људска природа је превртљива, неће проћи
неколико дана а многи од оних који су викали: „Осана!“ ви-
каће: Распни га, распни! Не дао Бог да будемо слични њима.
Нека би били вазда доследни у томе своме Осана и да клик-
ћемо и величамо Господа Исуса Христа не само устима и
песмама него својим животом и делима и да верујемо свакој

речи Господњој јер све што је Господ рекао у потпуности се
испунило, а и много што шта ће се још испуни. Ако неко
сумња, нека више не сумња, јер као што је Господ позвао из
мртвих Лазара, тако ће Господ на Страшном суду васкрсну-
ти све упокојене од постања до краја света.
Нека би браћо моја и сестре дао Бог да и ми тада чује-
мо наше име! А до тада, док смо још овде на земљи, нека
би нам овај догађај послужио на јачање наше вере, а јача-
јући веру у исти мах да се потрудимо и да променимо свој
живот на боље, да се оканемо злих мисли, речи и дела, да у
свему настојимо да испунимо свету вољу Божију, а понајви-
ше да живимо по заповестима Његовим. Нека би Бог дао да
ове претстојеће дане до Васкрсења Христовог проведемо у
миру, молитви, духовном спокојству и свакоме добру.
Амин Боже!
Васкрс. Васкрсни понедељак

– понедељак Светле Седмице30
Јн. зч. 2 (1,18–28)
Драга моја браћо и сестре Христос Васкрсе! Обично ка-
жемо да васкршњи празници трају три дана. Уствари, Ва-
скрсење Христово славимо читаве године и читавог нашег
живота.
Једном приликом Преподобни Ава Јустин рекао је: „Кад
би цело Јеванђеље Христово требало да стане у четири речи
онда би те речи биле Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!“ У
том васкршњем поздраву састоји се сав смисао и значај не-
победиве снаге наше вере у Васкрслог Господа, Исуса Хри-
ста. Господ је, као што се сећате, за време своје божанске
проповеди на земљи говорио окупљеном народу: „Ако не
верујете мојим речима верујте мојим делима.“ Господ је чи-
нио велика и славна дела, а највеће и најславније дело које је
учинио управо је Његово Свето Васкрсење, Његова победа
над смрћу када је трећи дан по полагању у гроб славно Ва-
скрсао из мртвих и жив се показао својим Светим ученици-
ма. Свето Васкрсење је темељ и смисао наше Православне
вере.
У нашој Православној вери су две највеће заповести, а
које се своде на једну јединствену: Љубав према Богу и љу-
бав према човеку – богољубље и човекољубље. Ових дана
славећи Васкрсење Христово, славећи Господа и изражава-
јући љубав према Њему, у исти мах не заборављајмо другу
заповест, равну овој првој, о љубави према човеку, о љубави
нас једних према другима. На почетку васкршњег јутрења
када опходимо око Цркве певамо тропар: „Васкрсење Твоје
Христе Спасе, анђели певају на небесима, и нас на земљи
удостој чистим срцем Тебе славити!“ Како то чистим срцем,
30
Сваке године на дан празновања рођења Господа Исуса Христа и Његовог
васкрсења чита се Посланица Његове Светости Патријарха српског, зато овде
доносимо Протину беседу о Васкрсу на Васкрсни понедељак.
у чему се огледа чистоћа срца? Управо у љубави једних пре-

ма другима, у човекољубљу. То значи: „Господе, дај нам да
се придружимо анђелским хоровима који Тебе славе и да
међусобном љубављу овде на земљи Тебе славимо!“ Такође,
друга црквена песма каже: „Загрлимо једни друге, па онда
запевајмо Христос Васкрсе из мртвих и својом смрћу смрт
победи и онима који су у гробу живот дарова“. Онда, још
једна каже кратко: „Опростимо сви једно другоме кроз Ва-
скрсење!“ Да наставимо ту мисао о богољубљу и човекољу-
бљу. Сви светитељи Божији од првих дана Божије Цркве па
до данас непобитно су истицали значај овог Празника над
празницима, овог највећег духовног славља. Сећате се из
житија Св. Серафима Саровског, он је сусрећући људе по-
здрављао их речима: Христос васкрсе, радости моја! Значи
љубав према човеку је, с правом, повезивао са славним Хри-
стовим васкрсењем. Бог се може славити само ако у своме
ближњему гледамо себи блиског и драгог човека. Непрекид-
но славећи и величајући васкрсење Христово то је чинио и
Свети Јован Кронштатски, новојављени чудотворац. А тек,
наш Свети Владика жички и охридски Николај кроз своје
златоусте проповеди и сјајне књиге и написе. Његове књиге
су уствари химна Васкрсењу Христовом. Затим, Ава Јустин
Ћелијски, он је непрекидно ма о чему говорио или писао
истицао Васкрсење Христово као темељ наше вере, љуба-
ви и наде. Када је пред Други светски рат недељом служио
овде у нашој православној Руској Цркви на Ташмајдану, на
почетку проповеди верни народ је поздрављао са Христос
васкрсе! Истичући да је недеља дан Господњи, дан Светога
Васкрсења.
Наша Света православна вера јесте вера васкрсења јер је
Господ Исус Христос својом смрћу на крсту и својим слав-
ним Васкрсењем победио смрт и свако зло. И не само Он
као Бог и Богочовек, него је и свима нама, који верујемо у
Њега, дао власт, како се то каже у Светом Писму, да се на-
зовемо децом Божијом. Нама је Господ својим васкрсењем
обезбедио и загарантовао опште васкрсење и живот вечни

у Царству Божијем. Зато не заборавимо да свака недеља коју
називамо даном Господњим јесте прослављање Христовог
Васкрсења. Понекад у речи грешимо па кажемо сутра је или
прекосутра је обична недеља. Није добро тако казати, сва-
ка недеља је велика, свака недеља је дан Васкрсења. Наша
браћа Руси имају много лепшу и погоднију реч за тај дан
Господњи и зову га Воскресенье, што значи Васкрсење.
Васкрсење Христово није само залога нашега вечнога
живота. Васкрсење Христово је извор непресушне духовне
снаге, нама и у овоме краткоме земаљском животу. Знате
да је Господ говорио: „У свету ћете имати невољу, али не
бојте се ја победих свет.“ То значи, Господ је, најпре победио
смрт, грех, зло, па и нама упућује речи да се не бојимо већ
да верујемо у Њега и у Његово Свето Васкрсење и тако одо-
левамо свим напастима и невољама овога света. Ма шта да
нам се деси у овоме свету немојмо никада заборавити да је
свако зло и свака невоља кратка и привремена. Наша је веч-
на победа, победа нас који верујемо у Васкрслог Богочовека
Исуса Христа.
Уз молитве које упућујемо Господу, Пресветој Богороди-
ци и свим светитељима, ма шта да нам се деси кажимо себи:
„Зашто се бојиш, чега се плашиш, Христос је васкрсао, то
значи победа је наша, победа је вечна, зло ће нестати, смрт је
уништена.“ Господ вечно царује у Царству Небеском и по-
зива нас да му се придружимо и наравно тражи од нас да
вршећи Његове свете заповести за то се и припремимо.
Поновићу и овом приликом, браћо и сестре, истинити
догађај који се десио у једном малом граду у Русији у пр-
вој или другој години после почетка страшне безбожничке
револуције. Сатанска безбожна власт није одмах кренула у
отворени терор и злочин. Прво су покушали, тобож, на
миран начин да придобију народ за своје ђаволске плано-
ве. Имали су обичај да широм Русије организују јавне ра-
справе где су окупљеном народу безбожни пропагандисти
говорили најодвратније лажи и најстрашније клевете на Го-

спода Христа и на Цркву Божију. Особито им је била оми-
љена лаж коју су распростирали да је наука доказала да Бога
нема. Када су видели да са таквим својим поступцима неће
успети, онда су кренули у отворене злочине, гоњења, уби-
ства, скрнављење и рушење цркава. Једном приликом, на том
скупу безбожном, зајапурени пропагандист говорио је
против Господа и Цркве и на крају говора, како су то уоби-
чајавали, питали су да ли неко има нешто да каже. Наравно
уплашен народ једва да је икада нешто смео да проговори.
Али, на овом скупу био је присутан један руски свештеник,
скромни баћушка који се усудио да се јави за реч. Пропа-
гандист видећи ко се јавља, одбио је да му да реч. Ипак ба-
ћушка је био упоран, молио и рекао да ће говор бити кратак,
да ће рећи само две речи. Само две речи! Овај пропагандист
је помислио, шта овај може рећи у две речи и дозволи му
да се обрати. Скромни руски баћушка окрене се окупљеном
народу и из свег гласа викне: „Христос Васкресе!“ Сав оку-
пљени народ је громогласно одговорио: „Ваистину Васкре-
се!“ Безбожни пропагандисти су само ћутке што пре напу-
стили то место, али су се касније осветили злочином.
Ово је само један сликовит пример каква је снага у вери
Васкрсења Господњег. И да поновимо Васкрсење Господње је
темељ наше Православне вере, суштина и темељ сваког
нашег појединачног живота.
Не заборавимо никада да у нашој Православној вери
богољубље и човекољубље су једно те исто и да никада не
помислимо да се Бог може љубити, а свој ближњи мрзети.
Славимо Бога и волимо своје ближње и сви скупа заиста
поздравимо Васкрслог Христа најлепшим и најрадоснијим
поздравом Христос Васкрсе!
Друга недеља по Васкрсу,

Томина недеља
Јеванђеље о јављању Христовом
једанаесторици апостола без Томе и са Томом
Јн. зч. 65. (20,19–31)
Драга браћо и сестре, Христос воскресе! Данас је Томина
недеља. Да се подсетимо, када је Господ васкрсао из мртвих,
Он се у ту недељу, први дан Васкрсења, јавио својим учени-
цима, апостолима. Наравно, по промислу Божијем Апостол
Тома није био међу њима. Када су му остали апостоли рекли
да су видели Господа и да је заиста васкрсао из мртвих, он
од превеликог узбуђења и среће да би то могла бити стварно
истина поступа супротно. Каже да неће поверовати док се
сам не увери и то на начин који описује Јеванђелист Јован:
„Док не метне свој прст у ране Његове да неће веровати.“
После недељу дана, управо у дан када су свети ученици
били окупљени на молитву, овога пута и Тома је са њима,
изненада им се јавља Господ. Прошавши кроз закључана
врата, стао је насред собе и прво што је учинио обратио се
Апостолу Томи речима: „Томо, ево приђи ближе и ако хо-
ћеш стави руку своју у ране моје и не буди неверан него
веран.“ Наравно Тома пресрећан што види Господа Христа
шта је могао друго да каже него из дубине срца да узвикне:
„Господ мој и Бог мој!“ А затим Господ каже: „Томо лако ти
је било да поверујеш, то више и није ствар вере него непо-
средног сведочанства и искуства, видео си ме, опипао си
моје ране а благо онима који не видеше а вероваше.“
И опис овог догађаја Јеванђелист Јован завршава речи-
ма: „А ово се написа да верујете да Исус Христос јесте исти-
нити Спаситељ и да имате живот у име Његово.“
Да се мало задржимо на речима Христа Господа које је
рекао Томи и осталим апостолима: „Благо онима који не
видеше а вероваше!“ У те, браћо и сестре, спадају сва хри-
шћанска поколења од тог времена па до краја света. Само
неколицина људи уз свете апостоле имала је ту изузетну

срећу и Божији благослов да живи у то време на земљи када
се Господ појавио, а затим као што знамо следују многа сто-
лећа, ево више од 2000 година како хришћани, посебно ми
православни хришћани, нисмо видели својим телесним
очима, али смо видели својим духовним очима и верујемо у
Васкрслог Господа и управо ми спадамо у те за које је рекао
Господ да нам буде благо, што значи да будемо срећни и за-
довољни што верујемо.
Браћо моја и сестре, одмах да кажемо то што имамо ту
срећу да верујемо јесте велика ствар, али није довољна. Јед-
ном другом приликом Господ је изрекао исту ту реч благо
онима. Који су то они? Рекао је Господ: „Благо онима који
слушају реч Божију и врше је, испуњавају је.“ Ево ми смо,
тако да кажемо, то прво блаженство већ испунили верује-
мо у Васкрслог Господа и благо нама због тога, а ово друго
да слушамо реч Божију, да је вршимо да испуњавамо то је
наш задатак за читав живот. Докле год смо живи немамо
пречег задатка и важнијег занимања, тако да кажемо, него
да ослушкујемо реч Божију и да је вршимо и испуњавамо.
Када тако чинимо заиста имамо благо и блаженство и на
овоме свету и после тога чека нас, нема сумње, живот вечни у
Царству Божијем.
Нека би Бог дао, браћо и сестре, да ова блаженства ис-
пунимо, да непоколебљиво верујемо у Господа Васкрслога,
да слушамо реч Божију и да је непрекидно вршимо и
испуњавамо.
Трећа недеља по Васкрсу,

Недеља мироносица
Јеванђеље о погребу и женама мироносницама на гробу
Мк. зч. 69 (15,43–47; 16,1–8)
Христос воскресе! Ову свету недељу, као што знамо,
Света Црква је посветила светим женама мироносицама.
Одмах да кажемо због чега су прозване мироносице, зато
што су по јудејском обичају носиле миро и ишле на гроб да
њиме помазују мртво тело. Подсетимо се, у то време у Јудеји
су сaхрањивани тако што су полагани у неку пећину и на ту
пећину се наваљивао камен.
У рано недељно јутро после Господњег распећа мироно-
снице су похитале на гроб да помажу мртво тело Господа
Христа. Том приликом су носиле уобичајене мирисе и успут
су имале само једну бригу – ко ће им одвалити онај камен
који је наваљен на гроб да би пришле до тела Господњег. До-
шавши на гроб, као што смо чули из Светог Јеванђеља, че-
кало их је огромно изненађење и неописива радост. Камен од
гроба је био одваљен! Тела Господњег није било! Чудећи се
шта би то могло бити угледале су Анђела Господњег који им
је рекао: „Тражите Исуса Распетога. Није овде устаде из
мртвих, идите јавите ученицима Његовим нека иду у Га-
лилеју тамо ће га видети.“ Тако су ове свете жене, назване
мироносице, удостојене од Бога најрадосније вести од како
постоји небо и земља, вести да је Господ Христос победио
смрт и васкрсао из мртвих.
Наравно није случајно што су ове свете жене прве сазна-
ле и удостојене ове највеће радости. Оне су то дотадашњим
својим животом увелико заслужиле. То су оне Свете жене
које се у Јеванђељу помињу као Марија Магдалина, Мари-
ја Клеопова, Марија Јаковљева, Саломија. То су оне Свете
жене које су заједно са Пресветом Богородицом непрекидно
пратиле Господа Христа, слушале и у душу упијале Његову
божанску науку и сваком приликом биле на услузи да
притекну у помоћ да учине какво добро. Оне се само узгред

помињу. Нису оне спадале ни у 12 великих ни у 70 мањих
апостола, али су зато својом безграничном љубављу и без-
граничном оданошћу Господу Христу заслужиле велику част
у Божијим очима, и зато је Господ њих прве удостојио да
сазнају ову најрадоснију вест о васкрсењу Христа Госпо- да.
Света Црква је њима посветила овај дан недељни, дан
Господњи као пример, као предиван узор верности Богу
које су оне пружиле својим светим животом.
И тако овај пример светих жена мироносица кроз целу
историје Цркве опажа се и делује. У свим временима било је
жена које су по духу биле мироносице, по делима, по живо-
ту и то су биле девојке, удате, мајке, баке, цео православни
женски хришћански род. Њима је најсавршенији узор била
Пресвета Богородица која их је водила и предводила, и како
вам рекох, кроз читаву историју Цркве имале су, а имају и
данас, своје наследнице. Наше побожне жене, кад кажем
жене мислим уопште на женски род нису се кроз историју
Цркве истицале неким крупним необичним делима и подви-
зима, мада су многе од њих исто животом и крвљу потврдиле
оданост Господу. Али, ето видите по промислу Божијем жен-
ском роду није додељено да буду епископи и свештеници и да
предводе Цркву, али Бог им је доделио једну другу улогу, ни
мало мање важну, да у породицама хришћанским буду темељ
и стуб побожног честитог хришћанског живота. До сада кроз
читаву хришћанску историју, ако је нека породица била по-
божна, Богу привржена, Светој Цркви одана, ако је подигла
побожну и честиту децу, ако је хришћански брак украсила
свим врлинама, онда нема никакве сумње да за то највећу,
пресудно највећу, улогу имају православне хришћанске жене.
Па и у оним тешким временима када је Света Црква била
гоњена, када је вера хришћанска била угрожена, управо су
жене биле оне које су биле најхрабрије у тим временима и
које су чувале светињу, православне хришћанске породице,
које су се свим силама трудиле, а и успеле да, децу крсте
и да их васпитају. Тако и у овом протеклом времену у ХХ

веку када је, нарочито, у Русији па и у Србији харало без-
божништво комунистичко које ми старија генерација и те
како памтимо, када је требало очувати веру, децу крстити,
макар и тајно децу повести на Свето Причешће, онда, буди-
мо искрени, нису то чинили ни дедови ни очеви, чиниле су
то мајке, а понајвише баке. Није празна реч када се чује да су
у Русији, која је највише била подвргнута комунистичком
насиљу и злочинима, веру сачувале руске бабушке. Руски
писац по имену Владимир Солухин написао је књигу у којој
је између осталога описао страшна безакоња које је вршила
комунистичка власт када је насилно затварала цркве, хра-
мове. Њима нико није смео да се супростави. Ипак, се неко
нашао ко је смео, појавиле су се руске бабушке које су овој
комунистичкој полицији храбро супростављале и ако ни-
шта друго из њихових руку отимале Свете иконе, крстове,
кандила, да они то не обесвете, односиле их и чувале.
У данашње време, када је Света Русија па и наша Србија
у погледу исповедања вере слободна, није мања улога да-
нашњих жена мироносица. Ако нема отвореног безбожног
прогона и злостављања, има као што знамо разних других
опасности којима су изложене наше породице, а посебно
деца: безбожан неморалан живот, наркоманија, алкохоли-
зам. И данашње Свете жене које живе у нашим породицама
и те како имају ту важну улогу да сачувају светињу свога
дома, биле девојке, биле удате, супруге, мајке, баке. Бог и
данас очекује од њих да изврше оно што су вршиле њихове
славне претходнице Свете жене мироносице.
Многи светитељи, чудотворци, подвижници често су
говорили да не би били то што јесу да није било њихових
побожних и честитих мајки. И мало који светитељ се посве-
тио а да у томе није имала великог удела његова побожна и
света мајка.
Чак је један српски мислилац и песник, можда мало и
претерао, када је рекао да су нас васпитали само мушкарци
много мање би било хришћана на свету. Биће да ту има исти-

не. Ви, које је Бог створио као припаднице женског пола,
знамо да је кроз историју па и у данашње време ваша улога,
како се то каже, у друштву породици и околини у којој жи-
вите и крећете се, често доста тешка и мукотрпна и можемо
слободно рећи теже вам је, укупно узев, него мушкарцима,
али немојте ни једног тренутка да зажалите ни да се поко-
лебате. Пре свега имајте у виду да је Бог дошао у свет преко
једне Свете и Пресвете Девојке Марије и у тој великој ча-
сти које је Господ указао роду људском и женском роду и ви
које верујете у Христа Господа и ви у томе учествујете и ви
у томе имате свој део и улогу.
Обраћам се вама хришћанкама, сестрама нашим у Хри-
сту, ово је ваша Света Недеља. Будите и ви свака на свој
начин и колико вам је Бог дао моћи и могућности, и у ово
време мироносице, уносите у своје домове у место где ради-
те, куда се крећете, где се дружите, мир спокојство, радост,
уносите мир и мирис Христа Господа и Његовог Светог Је-
ванђеља. И ако би жене требале да имају неки посебан дан
када треба да им укажемо пажњу, није то, не дао Бог, ника-
кав 8. март и ништа слично, ово је данас ваш свети дан.
Нека би све нас а посебно вас које припадате женском
роду Господ молитвама Пресвете Богородице и Светих
жена мироносница надахнуо љубављу према Христу Госпо-
ду и Његовој Цркви, а из ваше љубави проистећиће верност,
а верности хришћанској никакви непријатељи никакво зло
одолети не може. Нека вам је благословен и срећан дан.
Амин Боже, нека тако и буде!
Четврта недеља по Васкрсу,

Недеља Раслабљеног
Јеванђеље о чуду у Витезди
Јн. зч. 14. (5,1–15)
Драга моја браћо и сестре, Христос воскресе! Наравно,
ви који редовно долазите на Свету Литургију потпуно ра-
зумете тај васкршњи поздрав који важи све до Вазнесења
Господњег. Тако неки неупућени људи кажу: Не каже се
Христос воскресе, прошао је Васкрс. Није тако. Празновање
васкрсења Господњег иде све до Спасовдана, до празника
Вазнесења.
Данас да посветимо пажњу овој светој недељи која се на-
зива Недеља о раслабљеном. Зашто се тако назива, јасно сте
могли да рaзаберете из садржаја данашњег Светог Јеванђе-
ља. У Јерусалиму код Овчијих врата налазила се бања по на-
зиву Витезда. По народном веровању, које је свакако имало
свог разлога и основа, ту су долазили најтежи болесници да
себи нађу лека. Најчешће су долазили хроми, слепи, сухи,
који су чекали да се вода заталаса. Зашто? По народном ве-
ровању, Анђео Господњи долазио је једном годишње и за-
таласавао ту целебну воду и који би болесник први сишао
у ту воду исцелио би се од болести, без обзира колико она
тешка била. Наравно, много је било разних болесника који су
ту чекали.
Божански Учитељ Господ Исус Христос, када је дошао на
то место, својом божанском љубављу поклонио је пажњу и
обратио се једном од најтежих болесника. Ако није био нај-
тежи, био је јединствен по томе што је већ 38 година долазио
ту да се исцели и није успео. Када га је Господ питао шта се
то са њим дешава, он је рекао: „Господе једном годишње се
један исцели, а ја овако немоћан и непокретан немам човека
који би ме хитро спустио у воду да се исцелим.“ А Божан-
ски Учитељ видећи муку његову, само једном својом божан-
ском речју га је исцелио и рекао му: „Устани, узми свој одар
и стани на своје ноге.“ И тако би. Касније када га је Господ

Исус Христос срео у храму дао му је једну важну и драгоцену
поруку рекавши: Ево, сад си здрав, иди своме дому и немој
више да грешиш да ти не би било још горе.“
Браћо моја и сестре, када слушамо ово Свето Јеванђе-
ље можемо да разумемо и овако. Случај овог непокретног
болесника је у ствари слика читавог човечанства до дола-
ска Господа Исуса Христа. Читаво човечанство је било ра-
слабљено пре свега: духовно, морално, срцем, умом, вољом и
наравно многи, многи раслабљени и телесно. И никаква
бања Витезда, нико од људи, нико на овоме свету није могао
да спасе људе да спасе човечанство до сам Бог, Отац небески
који је послао свога Јединородног Сина Господа Исуса Хри-
ста да спасе све нас. И видите, Господ је после година про-
ведених овде на земљи, међу нама, после своје крсне смрти
славног Васкрсења и Вазнесења на небо и силаска Светога
Духа на апостоле, оставио овде на овоме свету нешто неу-
поредиво важније драгоценије, спасоносније него што је то
била бања Витезда. Господ је нама на Тајној вечери оставио
за сва времена до краја света и века залог и знак и стварност
свога присуства овде на земљи – Свету Литургију и Свето
Причешће. И зато, браћо и сестре, нама не треба никаква
бања Витезда и не треба да чекамо никаквог човека који ће
нам нешто учинити да нам буде боље. Ми имамо Самог Го-
спода Исуса Христа који на свакој Светој Литургији бива
међу нама и увек нас позива и увек нам препоручује да уз-
мемо и једемо Тело Његово и да пијемо Крв Његову. Рекао
нам је још: „Ко једе тело моје и пије крв моју има живота у
себи.“ Дакле ко то не чини нема живота у себи. Не мисли се
ту само на овај овоземаљски живот и на овоземаљско здра-
вље него се пре свега мисли на живот вечни.
Причешћујући се, узимајући Тело и Крв Господњу, ми се
у ствари на најбољи начин припремамо за живот вечни и за
Царство Божије. Наравно, не само самим чином причешћи-
вања него свиме оним што претходи Светом Причешћу, а
то је наше искрено покајање и наш непрекидни труд да

исправимо свој живот и да га ускладимо са вољом Божијом и
Његовим заповестима. И тако, драга моја браћо и сестре,
свака Света Литургија је у ствари Тајна вечера. На свакој
Светој Литургији Господ долази међу нас, али не на неки
апстрактан и симболичан начин, него на онај најстварнији
кроз своје Тело и Крв. И зато нека нам највише на овом све-
ту омили Света Литургија и Свето причешћивање јер је то
залог нашег душевног мира и спокојства, пре свега нашег
душевног здравља, па и телесног и то је онај пут који води у
живот вечни.
Да ми у овоме свету имамо много својих брига и око
много чега се трудимо и старамо и упињемо, трошимо сна-
гу и умну и физичку. Па тако када би некога питали шта је
најважније у овоме свету, око чега се треба највише бринути
и шта највише чувати, многи би рекли вероватно, треба се
најпре бринути о своме здрављу, о своме иметку па да
добро обављамо своје послове, па да спокојно и радосно
живимо и да дуг век доживимо. И то је разумљиво и људски.
Уосталом брига и труд око свакидашњих послова је једна
од Божијих заповести. То је она заповест која каже: „Шест
дана ради и посвршавај своје послове, а седми дан посвети
Господу.“ Али има једна брига, једно старање, које је прете-
жније и важније од свега. То је брига и старање да се чувамо
зла и греха и нека нам у сваком дану то буде прва брига. Ују-
тро када устанемо и Богу се помолимо не знамо шта доноси
нови дан, знамо обично сви своје редовне послове и обавезе
које опет како вам рекох мало пре по Божијој заповести, та-
кође, треба да обавимо честито и ваљано на славу Божију и
на корист људи браће своје. Али изнад свега нека вам брига
буде да нам дан прође а да се не огрешимо, поготову да не
бисмо учинили какав велики грех који доноси са собом и
велико зло и страдање.
И како вам рекох малопре, овај догађај са раслабљеним
је својом поуком упућен свима нама да се чувамо пре свега
раслабљености која долази од греха. А наше телесно здра-

вље и све остало препустимо Господу и Господ ће се поста-
рати да нам да све оно што је потребно и пре него што га
замолимо а наше је, још једном да кажемо, да се чувамо зла
и греха и да вршимо вољу Божију.
Нека би Бог дао да непрекидно корачамо тим путем и да
следимо Господа Христа у све дане нашег живота.
Пета недеља по Васкрсу,

Недеља Самарјанке
Јеванђеље о Дародавцу воде живе о жени Самарјанки
Јн. зч. 12 (4, 5–42)
Драга моја браћо и сестре, Христос воскресе! Читајући
или слушајући Света Јеванђеља, могли смо да сазнамо како
Господ наш Исус Христос у свакој прилици на сваком ме-
сту поучава људе и говори речи вечног живота, објављују-
ћи нам своју спасоносну и божанску науку. Када је Господ
говорио обраћао се свима редом: сиромашнима, богатима,
неукима, ученима и то на такав начин да су сви могли до-
бро да га разумеју. Било је прилика као што сте запазили
да се Господ и појединачно обрати некоме од људи и то
најчешће када су ти појединци желели да Господа нешто
упитају или га замоле. Ово што је описано у данашњем Је-
ванђељу доиста је, на неки начин, необично. Чули сте и
разумели, Господ је, док су ученици били одсутни сам про-
лазио кроз Самарију, област у непосредној близини где су
живели Јудеји. Самарјани су били незнабожци, многобож-
ци, нису спадали у изабрани народ Божији који је знао и
веровао у Једнога Бога, али и у томе народу није у потпу-
ности утрнула вера. Понешто су знали и слутили о Једно-
ме Богу. А како вам рекох Јудеји и Самарјани разликовали
су се и по спољашњем изгледу, по одећи, нису имали једни
са другим никаквог дотицаја.
Господ, како каже Јеванђелист Јован, уморан од пута, сео

је крај извора, студенца Јаковљева, названог по старозавет-
ном праоцу Јакову. Ту је наишла жена Самарјанка да захва-
ти воде и Господ се њој обраћа, што је за њу било изненађе-
ње, а било је касније изненађење и за Његове ученике када
су стигли, откуда да се Господ обраћа припадници народа са
којим Господ нема никаквог контакта. Тиме Господ на-
говештава да није дошао само Јудејима него је дошао свим
народима света, за њега су и Самарјани и Јудеји и сви људи
света подједнако важни јер је ради свих дошао на свет.
Чули сте како је текао тај разговор. Прво се жена за-
чудила, откуд он Јудеј да се њој обраћа, па кад је Господ
затражио да му да воде да пије, она се у неку руку збунила.
Тада јој се Господ обраћа на један сликовит начин: „Када
би ти знала ко је онај који са тобом говори ти би од њега
тражила и он би ти дао Воду живу, јер од ове воде која се
пије људи ће ожеднети, а ону воду коју ћу дати да људи пију
биће у њима извор воде који тече у живот вечни.“ Како вам
рекох Господ говори сликовито, не говори о материјалној
води већ говори о својој божанској науци, о Светом Јеван-
ђељу, ономе ради чега је дошао на свет да људе научи како да
живе па да задобију живот вечни. Господ је ову жену, која
је била далеко од познања истине, постепено уводио у
тајну онога што жели да јој каже. Најпре јој је рекао да је
имала пет мужева, да онога кога има сада није јој муж итд и
жена изненађена оним што је чула мало је више пора-
змислила шта ће рећи: „Видим да си пророк, и ми знамо да
ће доћи Спаситељ света. Кад он дође, он ће нам све казати.“
Тада јој Господ објављује и каже: „Ја сам Онај, који с тобом
говори.“ Жена дубоко узбуђена и потресена отишла је и
свима комшијама и по целом градићу објавила да се су-
срела на извору са човеком који је Христос. И Јеванђелист
каже: „Људи дођоше код Господа и замолише га да остане
међу њима. И остаде Господ са њима два дана учећи их
Царству Божијем и животу вечном.“
То је укратко садржај овог догађаја који је описан у дана-

шњем Јеванђељу. Ова Вода Жива је, како рекосмо, Божан-
ска наука Исуса Христа, којом смо ми православни људи
потпуно упознати и наравно остаје само да по њој живи-
мо и владамо се. Касније ће Господ као што знате оставити
нама, свима онима који верују у Њега, још нешто више од
Воде Живе, оставиће своје Пречасно тело и Пречасну крв.
Оставиће нам предивну и најсветију тајну Светог Приче-
шћа, кроз коју се чистимо и ослобађамо зла и греха и крчи-
мо себи пут у Живот вечни.
Али да се за кратко вратимо овој жени Самарјанки. Није
се она зауставила само на томе да је поверовала у Господа
Исуса Христа, него је постала Његов верни, истински след-
беник. По светом предању, она се крстила и на крштењу до-
била име Фотина што значи Светлана, светлоносна и заједно
са своја два сина, која се чак по имену помињу у Светом
предању Јосија и Виктор и са својих пет сестара, кренула је
у свет да проповеда Јеванђеље и сведочи име Господа Исуса
Христа. Стигли су чак у Африку до Картагине, а касније и у
Рим, у којем је Света Фотина успела да придобије за Христа
једну од ћерки злогласног цара Нерона. И са њом и њеним
синовима и сестрама десило се оно што се редовно дешавало
због вере у Господа, због проповеди Светог Јеванђеља, били
су изложени великим мукама и на крају и усмрћени. Види-
те како је чудесан и благословен био пут ове Свете жене,
од разговора са Христом на Јаковљевом студенцу до светог
мучеништва и до вечног боравка у Царству Небеском.
Тако бива свима нама и свима онима који се на било који
начин сусретну са Господом Христом и са Његовом Божан-
ском науком. И видите Господ је хтео да ову жену прослави
не само у Царству небеском већ и овде на земљи. Ево, већ 20
и више векова чита се ово Свето Јеванђеље у коме се најпре
помиње анонимна жена Самарјанка, а после сазнајемо да је
то Света мученица Фотина. Нека би Бог дао, браћо моја и
сестре, да данашње Свето Јеванђеље, као и сваки пут када
слушамо реч Божију не буде само реч Христова коју чујемо,

него да је примимо дубоко у срце и да по њој живимо и вла-
дамо се. Амин Боже и да тако буде!
Шеста недеља,
Недеља Слепог
Јеванђеље о чудесном исцељењу слепорођеног
Јн. зч. 34. (9,1–38)
Ову недељу пред Вазнесење Господње Света Црква нази-
ва Недељом слепог. Зашто се тако зове, сасвим је видљиво из
данашњег Светог Јеванђеља. Чули смо подробан извештај,
опис Светог Јеванђелисте Јована како је Господ исцелио и
повратио вид човеку који је рођен слеп. Ово данашње Све-
то Јеванђеље у контексту садржаја можемо назвати Јеванђе-
ље о једном телесно слепом човеку и многобројни духовно
слепима. Наиме, чули сте шта се збило.
Човекољубиви Господ се и овога пута смиловао на једног
невољника који је рођен слеп и на питање ученика: „Ко је
згрешио, он или његови преци?“ Господ одговара да нису ни
једни ни други, већ да се дела Божија јаве на њему. Господ је
рекавши ово имао у виду да ће касније овог слепог човека
исцелити. И заиста, Господ је отворио очи слепоме и послао
га у Силуанску бању да се умије, из које се вратио гледајући.
А многи људи, просто згранути овим великим чудом Божи-
јим, нису, у први мах, могли препознати овог човека који је
до малопре био слеп и испред храма просио. Неки су гово-
рили да је то он, неки да само личи на њега, сумња и нагађа-
ња су трајала док се исцељени није огласио и рекао: „Ја сам
тај који је био слеп и човек по имену Исус ми је отворио вид.“
Ту су се нашли и фарисеји, злобни људи који су добро
познавали закон Божији али га нису вршили. Били су пре-
пуни злобе, мржње и клевета на Господа Исуса Христа. Чу-
дили су се, и љубопитљиво запиткивали, зановетали како
си прогледао, ко те је исцелио. Исцељени човек им је више
пута одговарао, али они никако нису поверовавали. Госпо- да

Исуса Христа су чак називали грешником, што ће рећи ови
фарисеји су били у много тежем положају него овај до мало
пре телесно слеп човек. Они су били духовно слепи.Пред
њима се налазио Син Божији, Спаситељ света и уме- сто да
поверују у Њега да га пригрле срцем и душом да врше његову
свету вољу они су далеко у својој злоби и мржњи одбили
да поверују у Господа Исуса Христа и тако умрлисвојим
гресима, умрли духовно слепи.
Браћо моја и сестре, овоме човеку слепом од рођења, Го-
спод је даровао не само вид телесни већ оно што је дале-
ко значајније и драгоценије вид духовни. Када га је Господ
после исцељења срео у храму питао га је: „Верујеш ли ти у
Сина Божијег?“ А он онако у недоумици одговара: „Не знам
ко је тај, али верујем у њега.“ А Господ му каже: „Ја сам тај
који говори са тобом.“ Онда се он поклонио Господу Ису-
су Христу и рекао: „Да, Господе, верујем.“ Поред телеснога
вида добио је нешто драгоценије духовни вид, препознао је
у човеку Исусу, Спаситеља света Богочовека Господа Исуса
Христа и тако свакако отишао кући као најсрећнији човек
тога времена и краја.
Када размишљамо о овом догађају који смо чули у Све-
том Јеванђељу можемо слободно закључити да смо ми окру-
жени нажалост великим бројем духовно слепих људи. Када
бисмо то рекли они би се сигурно увредили, али то јесте
истина. Духовно су слепи сви они људи који не знају пра-
ви истински смисао живота, они који мисле да смо на овај
свет дошли случајно, да смо ту на свету да једемо, пијемо,
веселимо се, отимамо се од материјална блага и да на крају
умремо и закопају нас два метра у земљу. И то је смисао жи-
вота?! Наравно да није.
Смисао живота је да верујемо у Једнога Бога, и Једнога
Онога Којег је Бог Отац послао, Исуса Христа. Смисао жи-
вота је да будемо следбеници Сина Божијег, да вршимо Ње-
гову свету вољу, да испуњавамо закон Божији и да у овоме
кратком, често мукотрпном људском животу стекнемо и

заслужимо живот вечни, живот у вечној радости, живот
у вечној светлости, живот у близини Божијој. То је прави
смисао људског живота.
Но на жалост, много је људи, око нас, који су духовно
слепи. Сви безбожни, незнабожци, који не признају Господа
Исуса Христа за Спаситеља света и свог личног спситеља,
шта су друго него духовно слепи. Како могу прогледати?
Наравно, пре свега милошћу Божијом, а донекле и нашом
заслугом, нас хришћана, нашим примером и залагањем. Се-
ћате се да је Господ рекао за нас хришћане да смо ми све-
тлост свету, да виде људи наша добра дела и тако прославе
Оца небеског који је на небесима.
За духовно слепе људе можемо да осећамо само велико
сажаљење и саосећање, не дао Бог никакву мржњу, него да се
молимо Господу да им отвори духовни вид. А прави духов-
ни вид је у томе да знају за Христа Спаситеља и за Његову
божанску науку. И још нешто, браћо моја и сестре. Посто-
ји опасност да се и нама православним људима који има-
мо веру истиниту, замути духовни вид или, не дај Боже, да
ослепимо. Како то, кад имам веру праву истиниту, питамо
се. Јесте, то је тако, али сви знамо да то није довољно. Ако
се само Богу молимо, читамо акатисте, постимо, долазимо
редовно у цркву, може нам се учинити, по нашој људској
слабости, да смо учинили све. Нисмо. Нисмо учинили оно
главно – да вршимо вољу Божију, да носимо љубав у срцу
своме, ближњима својима непрекидно добро чинимо. Ве-
рујемо, а живимо супротно нашој вери. Не дај Боже, да тако
буде. Духовно смо слепи и онда, ако избегавамо и одгађамо
покајање, а свима нама је покајање неопходно, не само као
један чин, поступак, једно тренутно стање, већ као начин
живота. Неопходно је да се непрекидно трудимо и боримо,
уз помоћ Божију, да живот свој променимо на боље и да га
ускладимо са Божијим заповестима. То је оно што се од нас
хришћана очекује, да не бисмо духовно ослепели.
Да вас подсетим на речи Христовог Апостола Јакова који

је рекао: „Вера без дела је мртва.“ У опасности смо, браћо
моја и сестре, да у своме срцу носимо мртву веру, што ће
рећи никакву и безвредну веру.
Нека би Господ Бог дао, да на крају свакога дана упитамо
себе шта смо данас мислили, говорили, радили, а особито
да се упитамо, јесмо ли макар најмање добро дело учини-
ли својим ближњима. У свету је много страдања и невоља,
поготову људи страдају у материјалној оскудици. Многима
недостаје и оно што је најпотребније за живот. Господ Исус
Христос хоће ту муку и невољу код људи да исправи пре-
ко нас који се сматрамо да смо Његови и који се називамо
хришћанима. Господ то очекује од нас. Сећате се да нам је
рекао да ће нас на Страшном суду само то питати, да ли смо
гладног нахранили, жедног напојили, босог обули, да ли
смо бескућника примили под свој кров...
Нека би Бог дао да се свакодневно питајући да ли смо
то учинили, и испунили, сачувамо од мало пре поменутог
духовног слепила. Помолимо се Господу Богу нашем да наш
духовни вид увек буде светао и јасан, да верујемо али и по
православној вери живимо.
Седма недеља,
Недеља светих отаца Првог васељенског сабора
Јеванђеље о молитви Господа Спаситеља за нас
Јн. зч. 56. (17,1–13)
У име Оца и Сина и Светога Духа! Ово су свети и радосни
и сверадосни дани после Господњег васкрсења и вазнесења на
небо. Ова недеља између Вазнесења Господњег и Силаска
Светог Духа на апостоле зове се Недеља светих отаца и бо-
гоотаца. Посвећена је свим светитељима Божијим, особито
онима који су учествовали на Васељенским саборима и који
су се трудили и успели, хвала Богу, да уз благодат Светог Духа
у потпуности очувају чистоту вере православне. ʼАјдемо да се
бар донекле, по својим слабим људским моћима, придру-
жимо божанској радости коју су осетили Свети апостоли
гледајући Господа како се узноси на небо.
Господ је, браћо моја и сестре, за време свог боравка на
земљи од самог почетка до славног Вазнесења, непрекидно
људима показивао и несумњиво доказивао да је Он Богом
послани Месија, Спаситељ. Када је Господ говорио своју бо-
жанску науку, своје речи вечног живота, људи бистрога ума и
доброга срца су врло брзо запажали да овај човек говори као
нико до тада. А затим када је Господ чинио небројаначуда
и исцељивао од небројано много болести најзад и мр- тве
васкрсавао, опет су добри људи закључивали да се тако
нешто није могло, до тада, ни замислити а камоли оствари-
ти. И на крају Господ је сам победио смрт, славно васкрсао из
мртвих и у току 40 дана показивао се жив својим светим
ученицима.
У 40-ти дан, као што знамо, Господ се вазнео на небо и
рекао својим ученицима да се не удаљују из Јерусалима док
се не обуку у Силу са висине, што ће рећи Господ им је рекао
да чекају силазак Светога Духа на њих. И приликом Вазне-
сења Господ им је рекао да иако напушта земљу и одлази
у своју и нашу Небеску отаџбину неће никада напустити
своје верне следбенике изричито рекавши ово: Ја сам с вама у

све дане до свршетка света и века. И тако ученицу су се
приликом Вазнесења, још једном уверили да је Господ Исус
Христос заиста истинити прави Бог, Друго лице Свете Тро-
јице Богом послани Месија, Спаситељ.
До тада било је мноштво међу људима разних религија и
веровања, али то су све биле људске творевине, које су дола-
зиле и пролазиле и које су на себи имале обележје смртно-
сти и пролазности. Тек доласком Господа Исуса Христа Бог
се на прави и потпун начин објавио људима. Зато је у Свето-
ме Писму Господ Христос између осталог назван Емануил, то
значи Бог је са нама, Бог је међу нама. После Вазнесења
Господњег ученици су чекали силазак Светог Духа што се
уистину и десило. И почела је да се шири хришћанска вера.
Временом, на жалост, настало је много хришћанских веро-
исповести. Поред многих незнабожачких религија настаје
још много исповести које себе називају хришћанским.
Али како сазнати, браћо моја и сестре, која је права
истинита православна вера хришћанска, јеванђељска? То је
управо она вера која се налази у светој Православној Цркви,
јер док су све остале хришћанске вероисповести у мањој
или већој мери отступале од јеванђељске Христове науке и
нешто изостављали или нешто људско додавали једино је
Света Православна Црква у потпуности сачувала оно уче-
ње које је Господ Исус Христос објавио и саопштио свету
преко своје Свете Цркве, својих светих апостола. И зато,
браћо моја и сестре, наша вера православна назива се вера
богооткривена јер ми не верујемо ништа људско, ништа из-
мишљено, ништа одузето или додато, ми само верујемо у
потпуности у оно што је објавио Господ и Спаситељ наш
Исус Христос. И нека буде наша радост велика, што смо кр-
штени и миропомазани у вери православној, у Цркви пра-
вославној, у Цркви истинитој Христовој.
Али одмах додајмо, Свето православље није само вера,
Свето православље је, и треба да буде, и одговарајући живот
јер Господ је више пута наглашавао да ћемо бити Његови

прави ученици и следбеници ако слушамо заповести Њего-
ве, ако испуњавамо оно што је Он нама објавио и што оче-
кује од нас. У ову недељу као што сте чули чита се један део
молитве коју је Господ Исус Христос упутио своме Оцу Не-
беском пред своје страдање и које се обично назива Прво-
свештеничка молитва Христа Спаситеља.
Ту, између осталог, обраћајући се Оцу своме Небеском
каже: „Свима које си ми дао, дао сам живот вечни, а вечни
живот се састоји у овоме да познају Тебе Јединога Бога и кога
си послао Исуса Христа.“ У те које Господ помиње, несум-
њиво спадамо и ми односно сви хришћани од почетка па до
краја света. И видите шта нам Господ каже у чему је живот
вечни, у чему је прави смисао живота, да верујемо у Једнога
Бога, да верујемо у Спаситеља нашега Исуса Христа. Ми ту
веру, Богу хвала, имамо. Али, даље Господ каже да жели да
ми који смо његови и који верујемо у Њега будемо међу со-
бом једно, као што је једно Он са Оцем Небеским. Тиме нас
Господ подсећа да то своје међусобно јединство остваримо на
једини прави и Богу угодан начин кроз потпуну праву
нелицемерну хришћанску љубав, да једно будемо у мисли, у
духу и на делу. Тиме Господ, браћо моја и сестре, у ствари на
један други начин понавља заповест о оним највећим двема
заповестима о љубави према Богу и љубави према људима.
Једном приликом када је Св. Јован Кронштантски, то је
био почетак ХХ века, говорио на повећем скупу побожних
православних хришћана у Русији, упитали су га: „Оче Јова-
не, шта је људима најпотребније?“ А Св. Јован Кронштант-
ски одговара: „У свим временима па и у овом нашем вре-
мену потребно је да живот људски поврати свој садржај, а
људима је најважније вратити изгубљени смисао живота.“ И
тако, браћо моја и сестре, нема сумње да сва зла, све невоље,
сва страдања и греси, наравно, укључујући и онај најстра-
шнији грех самоубиства, настаје због тога што људи изгубе
смисао живота. И у том бесмислу живота зли дуси делују
пуном својом снагом и људе наводе на најразличитије грехе

укључујући и онај најстрашнији. А прави смисао живота и
прави циљ смо управо чули у данашњем Светом Јеванђељу.
Да верујемо у Господа и Спаситеља Исуса Христа и да ве-
рујући у Њега имамо међусобну љубав, да будемо у једном
духу, као што је Господ са својим Оцем небеским.
Нека би Бог дао да све оно што чујемо у светом храму
не буде за нас нека литература, говорништво, подсећање на
давно збивене догађаје, постарајмо се, да реч Божију коју
чујемо у светом храму претворимо у свој свакидашњи жи-
вот. Па када одлазимо из цркве и све до идућег пута када
ћемо доћи у цркву да се увек питамо јесмо ли испунили и
остварили оно што смо у цркви чули. Да ли живимо по вери
какву имамо.
Нека би Бог дао да непрекидно чврсто верујемо, по вери
живимо и непоколебљиво исповедамо Свету веру право-
славну сада и увек и у све векове, амин!
Недеља Педесетнице.
Силазак Светог Духа на апостоле, Духови (Тројице)
Јн. зч. 27. (7,37–52;8,12)
Ап.3 (Дап 2, 1–11)
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин! Ево великог
Светог и величанственог празника Пресвете Тројице или
Силаска Светог Духа на апостоле. Десило се све онако како
је Господ Исус Христос предвидео и како је поучио своје
Свете ученике. Господ и Спаситељ наш, пре свога Вазнесења
на небо рекао је својим Светим ученицима, апостолима, да се
не разилазе из Јерусалима док се не обуку у Силу са
висине, што ће рећи да чекају силазак Светога Духа.
Шта за нас значи овај велики празник? Нама подсетник да
верујемо у Једнога Бога који се јавља у Три Лица. Када год
призовемо Оца Небеског одазивају се и Син и Дух Свети.
Када призивамо Сина Божијег Господа Исуса Христа,
одазивају се и Отац и Дух Свети. Када призивамо Духа Све-

тог одазивају се и Отац и Син. Као што знате верујемо, по
суштини, у Једнога Бога у Тројици: у Оца, Сина и Светога
Духа, како то учени теолози кажу у три Ипостаси.
А на данашњи дан у педесети дан по Светом Васкрсе-
њу и у десети дан по Светом Вазнесењу, када су свети уче-
ници на челу са Пресветом Богородицом били, по обичају,
на молитви, на њих силази Свети Дух. Појавили су се неки
необични знаци. Наиме, одједном се зачуло и осетило неко
силно дување ветра и у том тренутку над главом свакога
апостола појавио се пламичак, ватрени знак. То је било ви-
дљиво јављање доласка Светога Духа на апостоле. И у том
тренутку Свети Дух силази на апостоле. Шта се том прили-
ком дешава са овим Светим апостолима? Они у једном тре-
нутку после силаска Светога Духа постају у пуном смислу
речи нови и препорођени људи. До тада као и сви остали
људи са уобичајеним својим људским склоностима и слабо-
стима одједном постају људи силни Духом, силни моралом,
силни умом, силни вољом. Тога дана се у Јерусалиму ску-
пило мноштво људи из разних народа, и Свети апостоли
до тада обични рибари и неуки, нешколовани људи силом
Духа Светога почињу да говоре разним језицима и пропо-
ведају реч Божију тако да припадници разних народа чују
реч Божију на своме језику и у чуду се питају: „Како је то
могуће, да ови људи прости Галилејци, рибари говоре стра-
ним језицима?“ Ето, између осталог то је сила Духа Светога.
Овај Свети дан се рачуна и као настанак, рођење Свете
Цркве Божије. Свети Апостоли после силаска Светога Духа
крећу на пут широм света да проповедају Божанску науку
Спаситеља Христа. И тој њиховој проповеди, тој божанској
науци нико и ништа се није могло супротставити. У Цр-
кви Божијој од тада па до сада и од сада па до краја света и
века пребива Дух Свети који чува Цркву Божију од свакога
зла и напасти. Посебно се стара да у Цркви Божијој сачу-
ва Божанску истину Исуса Христа. И као што знате кроз
историју било је много разних напада и насртаја од оних

јеретичких учења до физичких насртаја и насиља, али како
је Дух Божији непрекидно пребивао у Цркви сачувао је Цр-
кву до сада, сачуваће је до краја света и века. Црква је била
и остала како је записано у Светом Писму стуб и тврђава
истине.
Свети Апостол Павле је једном приликом истакао да је
циљ човека овде на земљи да има мир и радост у Духу Све-
том. Као што знамо, дар Духа Светога сви смо примили на
Светом крштењу. То је онај тренутак када свештеник пома-
зује новокрштеног Светим миром и изговара речи: „Печат
дара Духа Светога. Амин!“ Дух Свети је Дух Божији, а то
значи Дух љубави, радости, мира, спокојства, свакога добра.
Дух свети је Онај који нас орасположује и подстиче да вр-
шимо Свету вољу Божију. Дух Свети је Онај који уклања
невоље и препреке када нам потешко иде са испуњавањем
воље Божије. Дух Свети је Онај који из наше душе разго-
ни сваку смутњу, немир, недоумицу. Дух Свети је Онај који
нас непогрешиво увек упућује на праву, божанску и вечну
истину.
Зато ми православни људи треба свакодневно у својој
молитви да се обраћамо Духу Светом. Овог тренутка биће-
мо мало међусобно искрени па ћемо признати да међу на-
шима вернима има подоста оних који не знају напамет мо-
литву Светоме Духу. Када то кажем не говорим вам то као
прекор већ као поуку и подстицај да ту молитву научите, а
ми свештеници на основу свога искуства и исповеди зна-
мо да многи од вас знају Молитву Господњу Оче наш, знају
Богородице Дјево, подоста њих зна и Символ вере, али да
будемо искрени мало њих зна и молитву Царе Небески Уте-
шитељу.31 Док ја ово говорим ви сами себе испитајте да ли
знате ову молитву. Ову молитву треба свакодневно да
31
Молитва Духу Светом: Царе Небески, Утешитељу, Душе Истине, који си
свуда и све испуњаваш, ризнице добара и Даваоче живота, дођи и усели се у
нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.
упућујемо Духу Светоме јер када се Дух Свети насели у

наше срце, онда ћемо ми бити људи који воле, праштају, до-
бро чине, који осећају мир и радост у своме срцу. Када се
Дух Свети усели и настани у наш ум онда ће нас сачувати од
сваке лажи и преваре. Увек ћемо знати шта је истина и ићи
за истином. Када Дух Свети ојача нашу вољу, ми ћемо увек
бити кадри и орни да се супроставимо злу и да добро чи-
нимо. Зато је потребно да се увек и свакодневно обраћамо
с молитвом Светоме Духу, а особито да му се молимо пред
почетак свакога дела, сваке намере свакога свога корака.
Дух Свети је неопходан свима нама, јер је то дух љубави
Божије, доброте, милости. Када се Дух Свети дотакне на-
шега срца онда смо способни да волимо и да праштамо, да
добро чинимо. Нека би, браћо моја и сестре, наша молитва
била уперена на то да свакога дана постанемо бољи људи,
да се клонемо свакога зла и греха, особито да не дамо да
у наше срце уђе злоба, мржња пакост, завист. И наш језик
да никада не изговарамо ружне и грубе речи, нама није по-
требно да као Свети Апостоли знамо све језике овога све-
та, али нам је потребно да увек говоримо језиком и речима
доброте, правде, истине, милости. Нека би Бог дао да се по
љубави Божијој позна да смо његови ученици и следбеници,
а Дух Свети нека се настани у нама и нека нас упути на свако
добро.
Ето, браћо моја и сестре, нека би ових мојих неколико
речи које вам упутих биле за нас православне људе правац
размишљања, не само овога светога дана и ова три дана
Духова, него кроз читав живот да нас Дух Свети, који је
Дух утехе, Дух добра, ризница свакога добра, прожме, об-
узме, упути да чинимо увек свако добро и да увек идемо за
истином.
Амин Боже и да тако буде.
Беседе забележила Зорица Ковачев
ПОУКЕ И СВЕДОЧЕЊА ПРОТЕ ДЕЈАНА
Хришћани говоре о Богу и животу32

Помаже Бог поштовани слушаоци, имамо велику радост, ве-
лико задовољство, велики благослов да се нађемо у главном
граду наше драге и вољене Републике Србије на Топчидер-
ском гробљу у разговору, могу слободно да кажем, са леген-
дом ове београдске цркве. То је наш драги и веома поштовани
отац Дејан Дејановић из цркве Светог Трифуна где он већ 26
година служи. Прота Дејан је заједно са Патријархом Ири-
нејем најстарији свештенослужитељ у београдским црквама.
Оче Дејане, благословите!
Бог да благослови драги мој оче Арсеније, захваљујем ти
на твојој љубазној пажњи, пре свега што си одлучио да до-
ђеш код нас у ову нашу светињу, храм Св. великомученика
Трифуна и што си решио да посветиш време и пажњу у раз-
говору са мном. Захваљујем ти на врло љубазним речима
које си ми упутио. Наравно та твоја љубазност потиче од
доброте твога срца, а да сад не говоримо да ли је све то баш
тачно што си о мени рекао, то није ни битно него је важна
та твоја љубазна братска пажња коју ми указујеш, на којој
желим у пуној мери да ти узвратим. Ако си ти изразио ра-
дост што си у сусрету са мном исту такву радост делим и
ја у сусрету и разговору са тобом. А ми тебе оче Арсеније
још поодавно добро познајемо, твој живот, твоје подвиге,
32
Интервју који је Прота дао монаху Арсенију (Јовановићу), уреднику и
водитељу емисије Хришћани говоре о Богу и животу, Радио Светигора 2014.
године.
твој животни садржај који је онако, прави монашко подви-

жнички. Знамо да си био у неколико манастира и да си сада
сабрат наше чувене светиње Св. Василија Острошког. А за
ову твоју емисију у којој и ја имам част да учествујем, већ
сам од многих верних чуо да је веома слушана и постала је
популарна. Изволи брате, питај па ћемо да поразговарамо о
свему и свачему.
Обично волим да кренем од почетака. По Вашем говору не
могу да оценим из којих сте крајева. Говорите један чист бео-
градски језик. Занима ме одакле сте Ви?
Рођен сам 1930. године у Босанској крајини, у месту Бо-
сански Петровац. Сад је мој Петровац постао познат по
томе што је седиште Епархије бихаћко-петровачке. Тамо је
сад Владика Атанасије (Ракита). Та мала недавно основана
епархија има седиште у мом родном месту. Петровац је оду-
век било једно мало општинско и среско место. Пре рата је
било седиште архијерејског намесника, а сада као што рекох
епископа. Рођен сам у породици мојих покојних родитеља
Душана и Даре Дејановић. Мој отац је у Босанском Петров-
цу био врло успешан и могу рећи богат трговац. Живели
смо спокојним животом, све до 1941. године када је настао
тај несрећни рат. Тада је на територији Босне и Херцеговине
завладала злогласна Независна држава Хрватска која се свом
силом устремила на уништење српскога народа. Читава
Босна и Херцеговина је улазила у састав те НДХ. Мојотац
је у мају месецу 1941. дошао у Београд слутећи каквоби зло
могло да се деси, а онда су усташе мајку и нас децу
почетком јула исте те године протерали из Босанског Пе-
тровца. Ми смо као избеглице дошли овде у Београд. Ту смо,
као наравно сав српски народ, а посебно избеглице живели
врло тешким и мукотрпним животом, надајући се када се рат
заврши да ће бити све много боље. Очекивали смо осло-
бођење као нешто што ће нас ослободити мука и невоља.
Међутим за многе наше српске породице настало је ново
зло, нова окупација. Наиме, нацистичку немачку окупацију
ПОУКЕ И СВЕДОЧЕЊА ПРОТЕ ДЕЈАНА 197
сменила је комунистичка. Комунисти су неколико дана по

заузећу Београда мога оца трговца одвели, стрљали и до
дана данашњег му се гроб не зна.
Којом кривицом?
Никаквом кривицом. Никада ни за шта није био опту-
жен, нити је икаква његова кривица установљена, нити је
њему за ишта суђено. Не само он, него тамо негде од окто-
бра 1944. до првих месеци 1945. године, комунисти су само
у Београду похапсили и поубијали око 20.000 Београђана,
и то највише средовечних људи између 45 и 60 година. Мој
отац је тада имао 45 година. Никакве кривице ти људи нису
имали, никада им није суђено ни за шта. Једноставно су по-
убијани и нестали као да никада нису били на овоме свету. То
су били српски домаћини најразличитијих занимања –
лекари, адвокати, апотекари, трговци, занатлије, међу њима
и мој отац који је по професији био трговац. Тада 1944. у
октобру месецу, за многе српске породице, међу којима је
била и моја, настаје једно тешко, мукотрпно, суморно доба
које је трајало годинама. Наставак живота без оца био је
врло тежак. Једва смо се сналазили. Тада сам имао 14 година
и завршио сам Трећу мушку гимназију код Цветног трга.
После сам ступио на Богословски факултет. Тешко суморно
време, тешко се живело, тешко издржавало. Тада сам се као
младић, студент, највише издржавао од тога што сам био
помоћник свештеника. Највише сам био помоћник покој-
ном проти, архијерејском намеснику Душану Катићу, који
је био парох Цркве Свете Тројице на Пашином брду. Ту сам
као његов помоћник долазио до оних оскудних, али неоп-
ходних средстава за живот. Тако се некако живело и прежи-
вело, а после је дошло рукоположење, свештеничка служба
итд. о чему ћемо разговарати.
Наравно. Мало смо прескочили кључни моменат, а то је: Како се
Ви одлучујете да постанете свештеник и да ли је мајка била
побожна?
Ја сам поникао у једној православној, српској, побожној

породици. Моји родитељи нису били посебно верски про-
свећени. Уобичајена она наша српска побожност. Повре-
мено се ишло у цркву, постило се делимично, када су били
празници и међу њима посебно Крсна слава. Тако је то све
ишло. Е сад, ја сам већ као гимназијалац, а посебно на по-
четку богословских студија, имао срећу да овде у Београду
најчешће посећујем две цркве где су се налазили необично
активни, необично способни, духоносни свештеници којису,
нема сумње, били мени једно велико надахнуће и велики
узори. Поменућу најпре Цркву Ружицу. У Цркви Ружици
на Калемегдану су били сјајни духовници. То је познато, да та
црква није парохијска, али њу су од увек па и данас по-
сећивали људи из читавог Београда, па и из других места.
У ово време о којем ја говорим, време мог младићког доба,
у то време у њој су били врло значајни и велики духовни-
ци. Ту су били оци Хризостом и Висарион, потоњи еписко-
пи. Нарочито отац Хризостом је био изванредан духовник
и проповедник. Многи знају његове беседе које је држао у
Београду, а касније у Браничеву као Епископ. Ту је био и
прота Душан Иванчевић, вишегодишњи старешина цркве,
затим један сјајни целибатни33 свештеник, отац Душан Кор-
дић, који је толико дивно проповедао да се читав Београд
стицао у храм за који се чуло да ће он проповедати. Затим,
био је отац Виктор Царевски, пореклом Рус. Иначе то су
били и професори наше Богословије и факултета. Па је био
ђакон из Земуна Марко Видицки, професор Богословије
који је такође био сјајан проповедник. Затим отац Андреј
Фрушић, потоњи Владика, мој професор на Факултету и ка-
сније мој надлежни Епископ у Бањалучкој епархији у којој
сам годинама службовао. Године 1951. стиже у Београд на
наш факултет и у Цркву Ружицу наш знаменити отац Лазар
33
Целибатни свештеници су свештеници који нису ожењени и који служе
као парохијски свештеници. Веома су ретка рукополагања за целибатне све-
штенике у Српској Православној Цркви.
Милин, сјајни проповедник, сјајни и неустрашиви апологе-

та. Вероватно сам некога из ове плејаде и пропустио.
А поред ове цркве споменућу са великим поштовањем
и најлепшим сећањем и Руску православну цркву овде у
Београду, на Ташмајдану, која је од оснивања у Београду по-
стала један снажан духовни центар где су се не само пра-
вославни Руси (избеглице) окупљали него и многи наши
људи Срби. Српска богословска омладина је радо одлази-
ла у Руску цркву. Зна се да је на челу те Руске Заграничне
Цркве био знаменити Митрополит Антоније Храповицки,
један велики црквени достојанственик, велики теолог, кога
је такође заменио велики духовник и теолог Владика Ата-
насије и да су ту имали дивне свештенике и духовнике. Ту је
био, више година, старешина цркве отац прота Јован Сокај,
који се касније вратио у Русију и постао Владика Инокен-
тије. Затим незаборавни прота отац Виталије Тарасјев, који се
и најдуже задржао у тој цркви. Па је био отац Владислав
Некљудов кога су комунисти 1949. године убили у затвору у
Сарајеву. Једно време је ту био и отац Владимир Мошин,
чувени научник, византолог. Отац Антоније Бартошевич
који је касније отишао у иностранство и више година био
Владика женевски. Е шта је бивало у тој Руској цркви? У тој
Руској цркви ми, православна српска омладина, били смо
просто опчињени лепотом, благољепијем богослужења. Ви
знате да Руси за то имају много смисла, да знају и умеју да
негују дивно православно богослужење. Увек је на свим бо-
гослужењима учествовало више свештеника, имали су сјајне
хорове, дивне појце. Посебно бих истакао оца Виталија
Тарасјева који је био ту старешина цркве све до упокојења
1974. Ми смо, долазећи у ту Руску цркву, не само посматра-
ли шта се све ту дешава, већ и настојали да тај дивни пра-
вославни дух упијемо у себе. А Руси су умели и те како да
нас привуку, да нам пруже одговарајућу пажњу, тако да сам
ја неколико година био прислужник – чтец у Руској цркви. Ту
сам се врло блиско дружио са синовима оца Виталија,
покојним Василијем Тарасјевим, и са нешто млађим сином

Андрејем Тарасјевим, са којим се и дан-данас дружим. Он
долази овде код нас у цркву и ево уговорили смо да ћемо
ускоро обележити 70 година нашег пријатељства. Ту је била
њихова мајка, незаборавна протиница Људмила Борисовна
која нас је тако радо примала у свој дом, која нас је знала
угостити, нахранити, пружити нам сваку врсту помоћи. Ту
смо тако осетили на делу шта значи хришћанска православ-
на љубав. Поменух те две цркве и њихово свештенство који су
ето, могу слободно рећи, утицали на мене, једног обичног
српског младића. А, наравно Бог је тај који нас позива и
призива. Захваљујући Божијој доброти и милости постаје-
мо оно што јесмо и удостојава нас Бог свештеничке службе,
свештеничког чина и управо ту сам у Руској цркви упознао
своју будућу супругу Доротеју, која је нажалост преминула
пре 22 године.
А како је дошло до тога да ја своју свештеничку службу
започнем најпре у Славонској епархији? Имао сам блиског
пријатеља Београђанина, Дорћолаца Ђорђа Јанковића, који
се у то време замонашио по монашком имену Виктор. Врло
смо се зближили а дружили смо се још из гимназијских дана
и он је као свештеномонах, а рукоположио га је блаженопо-
чивши Владика рашко-призренски Владимир, једно време
такође служио у Руској цркви и помагао оцу Виталију, па је
однекуд дошао у дотицај са дивним Владиком славонским
Емилијаном, човеком изузетне доброте и љубазности. И
Владика Емилијан својом љубазношћу приволи о. Виктора
да оде код њега у Епархију славонску да службује. У том сам
и ја имао част да упознам Владику Емилијана, који ме је та-
кође позвао на рукоположење и богослужење код њега. А
како је мој блиски пријатељ о. Виктор већ био тамо и ступио
на парохију у Славонској епархији, није било тешко Влади-
ци Емилијану да ме одобровољи и освоји и да ме рукопо-
ложи да будем клирик Славонске епархије, где сам провео
пуних 8 година уз све проблеме и невоље које су пратиле
Цркву и свештеничку службу у годинама од 1956–1964. Зна-

чи ја сам рукоположен 1956. године, што значи да сам у све-
штеничкој служби већ, Богу слава и хвала, 58 година.
Поменули сте та тешка, најтежа поратна комунистичка време-
на. А Ви се баш у тим страшним данима одлучујете за свеште-
ничку службу. Како је било у то време? Јесте ли били праћени?
Није било никако лако, али упркос свему томе, увек су
и у најтежа времена постојали верујући људи. Мада их тада
није било много. Многи су, нажалост, напустили веру и Цр-
кву. Али још увек је било тих добрих верних људи, који су,
упркос свему, остали верни Богу и Цркви. Ти људи су нас
подржавали, храбрили и давали снагу.
Како се понашала власт?
Власт је где год је стигла правила Цркви сметње. И када
год сте негде прочитали да Црква за нешто треба да поднесе
молбу, па ће то власт размотрити и видети да ли ће одобри-
ти или неће, редовно је било да неће. А као у начелу може,
али неће.
Да ли сте Ви лично имали сукоб са влашћу?
Они су једноставно нас свештенство држали под неком
присмотром и онда је настала још једна наша невоља.. Наш
Факултет су искључили са Универзитета 1952. године. Тако да
је Богословски факултет за државну власт постао некаква
приватна школа о којој нико не води рачуна. Професори нису
примали државну плату, а нама студентима су укинули све
оне олакшице и повластице које имају студенти, што је
значило не може се одгодити војска, не може се хранити у
студентској мензи, не може се имати повластице упревозу,
једноставно за државу си нико и ништа. Бивало је рецимо да
неко пита: „Момак, шта ти студираш?“ Уобичајено ми
одговарамо: „Студирам теологију.“ А овај приупита:
„Технологију?“ – „Није технологија него теологија.“ А тај
опет пита: „Шта је то, јелʼ то оно што се учи за попа?“ – „Да.“
А онда следи питање: „Јеси ли ти нормалан?“ – „Богу хвала,
јесам.“ Ето, видите тако је било у комунистичко време. Ако

учиш за попа ниси нормалан.
Наши професори на Богословском факултету, знајући
какво је време и с обзиром да нас је било јако мало, били
су нам не само професори, већ наши духовни очеви. Они
су нас са таквом љубављу прихватали и ми смо ту њихову
љубав осетили, да нам је то давало снаге. Када сам ја као
помоћник ишао са покојним протом Душаном у парохију на
освећење водице или сечење колача, видећи мене тако
младога, обично би ме питали: „Момак јелʼ ти исто учиш
за попа?“ – „Наравно!“ Како су нас ти домаћини са великом
љубављу примали, па све почасти које укажу проти укажу и
мени уз њега. На крају буде хонорара и за мене поред про-
те. Ми смо, у тој страшној комунистичкој држави у којој
смо живели и били сучени са богоборном страшном вла-
шћу, ипак имали једно своје место, окружење у којем смо
се кретали, где смо се добро осећали, које нас је штитило и
заклањало од свега изван тога.
Какав је био кадар на факултету?
Јел то била озбиљна теологија?
Озбиљна и најозбиљнија! Сјајни наши професори. Про-
фесор Душан Глумац, професор Милош Ердељан, профе-
сор филозофије др Борислав Лоренц, који је први у нашој
земљи преводио Фројда, посебно незаборавни наш прота
Радивој Јоцић, који нам је предавао апологетику и историју
религија, професор Благота Гардашевић. Не зна се који је од
којега био бољи, сви су они били доктори теолошких наука.
У том тешком времену за Цркву били су нам као што рекох
више од професора. То је између осталог давало нама снаге
да издржимо и да се не осврћемо на оно што примећујемо
лево и десно и преко радија и касније преко телевизије и
преко новина итд. То је за нас био свет коме не припадамо.
Кажите нам на кратко каква је била ваша покојна супруга
као девојка? Чиме се бавила?
Она је била врло млада, тек је завршила гимназију. Њен

отац је био Србин, а мајка Рускиња. Упознао сам је у Ру-
ској цркви. Њено крштено име је Доротеја, које је код Руса
уобичајено. Она је била домаћица. Имали смо троје деце.
Прва девојчица по имену Оливера је умрла као дете, када је
имала око годину дана. После смо добили два сина, који су
сада живи и здрави, одрасли људи и имају своју децу. Ево ја
имам петоро унучади, ако Бог да ускоро очекујем да се роди
дете од једног унука па да ускоро постанем прадеда.
Да није неко од њих двојице свештеник?
Није ни један. Обично када ме питају како то да ни је-
дан мој син није свештеник, одговорим, па ни мој отац није
био свештеник. Моји синови су добри, честити православни
хришћани и то је оно што је најважније. За свештенички
позив треба и неки Божији призив.
Е сад оче, да се вратимо у Славонију.
Како је било тамо када сте дошли?
Славонија, народ питом, равничарски. Нас свештенике
су тако срдачно дочекали, наравно, они који су остали вер-
ни. Али тај народ није био црквен народ, као што, морамо
признати, наш српски народ није био тако црквен. Не може
се рећи за наш народ да је био непобожан, али имао је своју
побожност везану више за кућу, породицу, обичаје. А осећа-
ње за потребу црквеног живота и одлазак на богослужење,
тога није било. Наравно и за све то се може наћи објашњење
зашто је било тако. Међутим, сада Богу хвала, у ово новије
време, последње две-три деценије, ствар се променила на
боље. Оно што никада није било, можда није било ни пре
Другог светског рата да млад свет у великом броју похађа
Свету Литургију, то се сада дешава. Ми сада у црквама на
богослужењима у свим храмовима имамо већину младог
света. Тај млад свет се труди да своју веру добро упозна.
Тај млад свет се редовно исповеда, причешћује. На пример,
код нас овде у нашем храму нема дана, ама баш нема дана у
току године да не дође бар троје, четворо људи на исповест.

Наравно има дана када долази много, много више и то све
млад свет. То је појава новог доба упркос свим невољама и
тегобама које смо као народ трпели.
Бивате рукоположени, и постајете свештеник...
Шта је то за Вас значило?
Једну велику промену. Прво ме је Владика Емилијан по-
слао у Манастир Ораховицу на праксу. Ту су били отац Ми-
лутин и још два калуђера. Једно десетак дана сам сваки дан
служио и стално сам био под тим сазнањем и осећањем да
ме Бог удостојио нечег изузетно великог и значајног. Онда
сам, налазећи се за Часном Трпезом и служећи, осећао неку
трему, нешто изузетно. Увек сам се питао да ли се добро по-
нашам, да нисам нешто погрешио. Како је време пролазило
Драги Бог својом милошћу учини да се човек ослободи и
навикне.
Како сте живели? Јел’ било сиромашно?
Живећи тада у Славонији на селу, наравно то је тада био
сиромашан живот у односу на ово данашње време, много
штошта нам је недостајало у односу на оно што сад имамо,
али с обзиром како сам живео за време окупације, па и у
оним годинама као студент, мени је на парохији било добро.
Било је довољно хране, има кров над главом, имало је шта да
се обуче и обује и куд ћеш боље. Добро, сјајно! Наравно, вре-
меном су се прилике мењале. Одлазим у Бањалучку епархију
1964. све се мења, постаје другачије и знатно боље.
Због чега мењате епархију?
Читаво то време док сам био у Славонској епархији био
сам у преписци са драгим Владиком, мојим некадашњим
професором Владиком Андрејем, који је био један изузетан
човек. Сјајан владика, архијереј, човек доброга и племени-
тог срца, човек огромног теолошког знања, тако да је мени
увек била једна велика свечаност и радост бити са њим у
друштву и слушати њега. У оно време није било телефона, па
смо се дописивали и ја сам био врло срећан када сам од њега

добијао писма и он ми кроз писмо саопшти и понеку поуку.
Временом, знајући како живим и да нису баш најповољнији
услови, он је у једној прилици, када се упразнила парохија
у Мркоњић Граду, предложио да ја замолим свога Влади-
ку Емилијана да ме пусти да одем на парохију у Мркоњић.
Владика Емилијан није био одушевљен да ме пусти, али је
пристао, знајући да одлазим у веће место, на већу парохију,
и са већим могућностима у сваком погледу. Одлазим у Мр-
коњић Град и остајем тамо пуне 22 године. Тамо затичем, за
мене, нешто изузетно, непознато и ново. Тај народ тамо је био
необично привржен Цркви, необично побожан, народ који
се није нимало уплашио комунистичког притиска. За-
мислите, у оно време када се мало где у некој парохији при
нашој цркви одржавала веронаука, ја сам више година на
веронауци имао преко 120 деце. Сећам се, Владика брани-
чевски Хризостом као тадашњи уредник листа Мисионар
објавио је у једном броју фотографију те деце са мном. Оно се
види стотину главица!34 Људи који су то гледали и читали
чудили се чудом. А ја, истине ради, радо сам истицао: Људи,
браћо немојте мислити да је то нека моја заслуга. Сваки све-
штеник би то хтео када би могао. Ја сам само позвао народ
и ништа више, а то што има толико деце на веронауци, то је
захваљујући честитим побожним родитељима који су ујед-
но и храбри. То је одговор на питање откуд толико деце, а не
што сам ја не знам како, не дао Бог да мислим то, паметан
и способан. Видећи тамо ту побожност ја сам се одушевио.
Затим, народ се причешћивао у огромном броју, не на сто-
тине већ на хиљаде. Просто невероватно. Свештеник, по-
којни прота Саво Тркуљић који је пре мене био ту, успео је да
обнови цркву која је од усташа била разрушена. Касније све
што је требало за цркву и парохијски дом никада није
34
Фотографија ученика веронауке у Мркоњић Граду са својим вероучите-
љем, оцем Дејаном Дејановићем, објављена је у часопису Православни миси-
онар број 3, страна 129, 1965. година.
требало нешто посебно апеловати и тражити од народа,сами

су доносили прилоге. Доносили чак и више него што је
требало. Толико су били дарежљиви и приљежни Цркви да
је мени то остало у сећању као до сада најплоднији и нај-
садржајнији и најсрећнији период мога свештеничког жи-
вота и рада. Мада наравно и овде, у овоме светоме храму,
са овим мноштвом младог света који стално долази такође
благодарим Господу и срећан сам и задовољан. Добио сам
много више него што сам заслужио.
Значи, практично после Босне долазите у Београд?
Остајем у Босни све до 1986. Тада сви, цела породица,
прелазимо у Београд. Молбу предајем Патријарху Герману.
Кратко једно време сам био у Цркви Свете Тројице у ул. Го-
сподара Вучића. Када се ово место овде упразнило, поже-
лим да дођем овде, у овај мир и тишину. А сазнао сам да
овде нема парохије али има гробље и толико прихода да се
може живети. Пређем овамо, па када сам се и пензионисао.
Патријарх Герман, а и Патријарх Павле, задрже ме овде јер је
ово место и намењено за пензионере. И овде имам заду-
жење старешине цркве и духовника. Овде се редовно оба-
вљају богослужења, не само недељом и заповедним празни-
ком, већ још око 30 пута током године, на све руске и српске
и понеке грчке светитеље када није заповедни празник. Ми
на све те дане служимо и на те празнике црква је веома до-
бро посећена. Нарочито на дан Светог Јована Шангајског 2.
јула по новом календару буде препуна, не само црква, већ и
порта. Испочетка, када сам дошао, више година ретко ко да
је долазио овде на литургије. Сматрало се да је гробљанска
црква намењена за опела и парастосе. Прва је на Литургију
дошла наша попадија Ирина, супруга оца Васе Војводића.
Затим су долазили заједно, а онда са њима њихови другови
и пријатељи и тако све више и више и, Богу хвала, на сва-
ком богослужењу имамо мноштво народа поготову младог
света. Пре неколико година сам добио помоћ оца Василија
Војводића, секретара нашег Богословског факултета. Њега

је рукоположио Митрополит Амфилохије када је замењи-
вао Патријарха, потом је за ђакона рукоположио др кардио-
лога Петра Дабића, који такође припада нашем клиру. Отац
Васа преко недеље ради на факултету, а суботом, недељом и
празницима служи овде, а ђакон Петар недељом обавезно, а
понекад и другим данима када су празници нађе начина да
дође и служи. Осим тога још увек имамо понеког од гостију.
У последње две-три године имамо пензионисаног свеште-
ника из Славоније, којег знам из ондашњег времена мог бо-
равка тамо, проту Жарка Ускоковића, који редовно долази
овде и служи са нама. Затим, отац Иларион Ђурица је често
са нама. Свако богослужење код нас буде са најмање 4 пре-
звитера са једним до два ђакона. И Богу слава и хвала, то
тече својим током. Онда се указала потреба за конаком, а
Бог је нашао добре људе и овај конак у којем седимо није
далеко од заврштка, који ће нам и те како добро послужити.
Оче да кажете нешто по чему сте Ви овде у Београду поста-
ли познати, постали сте институција, а то су предавања.
Та наша предавања су наша заједничка идеја мене и ових
младих људи овде. Ми смо запазили да су у то време у Бео-
граду тек две до три цркве одржавале предавања и да је то
јако лепо посећено, онда смо и ми кренули пре 11 година
са тиме. Богу хвала, са великим успехом ми то одржавамо
сада у сали Општине Вождовац. А започели смо на Бано-
вом брду у Културном центру Чукарице и када је на власт
дошла несрећна странка ЛДП, која је позната по тако неком
антицрквеном ставу, почели су да нам праве сметње и про-
сто су нас онемогућили да ту и наставимо. Али слава Богу,
нашли су се добри људи из Општине Вождовац, пружили
нам гостопримство и већ дуго смо код њих. Ми без мало
свакога уторка, скоро без изузетка одржимо неко предава- ње
духовно-религиозног карактера. Ту су долазили владике,
професори, свештеници, свештеномонаси, лекари, истори-
чари, књижевници...
Да ли сте Ви издали неку књигу?

Ми смо издали већ две књиге у којима су одабране нека
од наших предавања. Имамо једну побожну жену Зорицу
Ковачев, која се око тога веома побринула, чак је нашла и
једног доброг човека у Новом Саду који нам је то бесплатно
штампао. Те књиге су се врло радо читале и шириле и тај
приход од књига35 нам је добро дошао да нам мало помогне
при изградњи овог конака.
Да ли сте и Ви оче одржали неко предавање?
Да, јесам. Неколико пута.
Јесу ли предавања посећена?
Јесу. Наша предавања су врло посећена. У ту салу може да
стане једно 200 људи и буде пуно. Као што рекох одржао сам
неколико предавања, али сам ја првенствено ту домаћин
и како бисмо рекли конферансије. Предаваче представим,
водим мало разговор јер после предавања које траје око
сат некада више некада мање, по нахођењу самог пре-
давача, остало време, до два сата колико ми имамо на рас-
полагању, присутни постављају питања, говоре неке своје
примедбе, предлоге, запажања.
Буде ли те комуникације, после предавања?
Како да не. Некада буде живо, полемично. Некада сев-
не и нека варница. Али све је то у реду. Све то тако треба
да буде. Неко тако у свом незнању жели да скрене тему на
политичке воде. А ја кажем немам ништа против политике,
познато је да српски попа воли да бистри политику, али
наша предавања имају другачију концепцију. У другој при-
лици можемо да причамо о чему год хоћемо, али на предав-
њима да се држимо теме. А теме су религиозно-педагошке,
историјске, литургијске, да би се народ заиста на тим преда-
вањима нечему поучио.
У међувремену је изашла и трећа књига Духовни разговори 3, Трибине
35
Цркве Св. Трифуна, Приредила Зорица Ковачев, Београд, 2015.година. Део

прихода је дарован и болесној потребитој деци.
Недавно сам разговарао са оцем Арсенијем Арсенијевићем...

А дивни отац Арсеније је овде код нас рукоположен за
презвитера. Њега је Патријарх Павле овде неке године као
ђакона рукоположио у презвитера. То је један диван пастир.
Јесте. И они се баве предавањима и дошли смо до закључка
да у Београду, не може се рећи да нема катихезе за одрасле,
али негде можда један одређени круг људи је у томе и да се
тај круг не шири. Како ви рекламирате ваша предавања?
Да ли користите световне медије?
Ми имамо брата Миодрага Маричића, једног младог чо-
века који је у погледу организовања тих наших предавања
веома, веома активан. Ја сам га у предговору горе помену-
тих књига назвао „огњени Миодраг“. Апостол Павле у јед-
ној посланици каже хришћанима: Будите огњени у духу! Е,
зато сам ја нашег Миодрага тако назвао. Миодраг се труди да
се на време штампају плакати које излепи по београд-
ским храмовима. Замолили смо наш Радио Слово љубведа
благовремено своје слушаоце обавештава о томе. Преко ових
који већ долазе молимо да позову оне који нису долазили да
дођу. Истина јесте, тај круг би могао и требао да се прошири.
Тачно је да су на тим предавањима већина оних који су већ у
Цркви, али има један део и оних нових. Ми можда грешимо
и у томе, да на питање како је било у цркви на неком
богослужењу, кажемо била је пуна црква, а онда у не ким
изузетним случајевима кажемо не само пуна црква, већпуна
и порта. Добро. Али знате шта бисмо се требали упитати, не
колико је њих дошло, већ колико њих није дошло. Јер ако
смо ми Црква послана читавом српском народу, а јесмо,
јер смо Српска Православна Црква, Бог нас је послао да
мисионаримо и пастирствујемо у српском народу. Увек
треба да се питамо колико је дошло, али још више колико
није дошло.
То је одлично питање.
Нажалост још увек је та несразмера огромна на штету
оних који не долазе.
Шта мислите да ли је могуће на пример рекламирати једно
духовно-црквено, православно предавање у другим медији-
ма које нема никакве везе са Црквом, на радио станицама у
неким новинама, на РТС-у?
То би можда могло са више инстанце Цркве да се покре-
не. Неко мени каже: „Оче зашто наша Црква не учини то
и то?“ Ја кажем: „Сестро, одговори ти мени на то питање
јер си и ти Црква, а и ја сам, а и Патријарх је Црква.“ Нека
свако у свом делокругу учини што може. А ја ипак мислим
да у врху наше Цркве, где је највећа моћ, направимо неки
продор и да се обратимо држави и народу. Ако смо се ми
заувек ослободили оног борбеног атеизма и комунизма и ако
смо ми христољубиви народ и ако се ми поносимо својим
прецима, дајте то на делима да покажемо, мало шире, дајте
нам места на телевизији, у новинама. Није то власништво
ни једне странке. Време је сигурно да мало отвореније и
храбрије наступимо. Један велики део народа не чује реч
Божију, нема где, не иде у цркву, не чита црквене новине,
књиге, на телевизији скоро да нема верског програма. Реци-
мо Веља Павловић снима те емисије са духовницима, био је
и овде па сам ја мало причао.
Да, али све то заједно је минимум минимума.
Јесте, то је све једна мрвица у односу колико имамо ме-
дија. Ако кажемо да слободно делујемо. Народа у Цркви
има доста. Материјални положај Цркве се побољшао, али
то није довољно и оно што треба. Нас треба да интересује
колико смо народа окупили у храму Божијем, колико је на
Литургији, колико се причешћује. То је оно битно. То је оно
што је једино пресудно.
Надамо се овим младим епископима који више познају дух
овога света да ће учинити више.
Старији епископи су имали своје одговорности, тешке

терете. Треба им одати признање, нема сумње, али млади
епископи којих је све више, наравно и свештеници, да буду
активни, храбри, продорни и да Бог дâ да ово време слободе
искористимо.
Наравно, ми никада не знамо докле ће ово време овако да
потраје.
Ми имамо разлога овој или оној власти да што-шта заме-
римо. То је друга ствар, али у погледу верских слобода нико
нам не смета да проповедамо, да причамо, пишемо. То треба
да радимо. И још нешто, да свој начин обраћања народу на-
рочито кроз богослужења прилагодимо савременом човеку.
Често пута говорим о томе, једном приликом сам рекао на
једној слави када сам био упитан од Владике захумско-хер-
цеговачког Григорија да нешто кажем из свог запажања и
искуства шта треба учинити. Ја кажем: „Преосвећени, Богу
хвала, проповедамо на нашем српском језику, Литургија се
углавном служи на српском језику и разуме се. Али вечерње
и јутрење је неразумљиво народу. На шта то личи да ми ка-
жемо људима: Браћо и сестре вечерње и јутрење, почиње у
толико и толико сати дођите. И народ дође, а од онога што
пева певница 90% ништа не разумеју. Знају само Господи по-
милуј и Амин.“ Допиру лепи звуци са певнице, то је тачно,
али садржај је неразумљив и нејасан. А то је једино место где
ми људе зовемо да нечему присуствују и учествују, а не разу-
меју. То је грехота пред Богом. А у цркви истовремено буду
присутни и сељаци и радници, академици, професори и јед-
нако не разумеју наше стихире, дајте да то преведемо, дајте
да напишемо нове. Па није одувек у Цркви све било исто.
Него има неких који запну да ништа не треба мењати, да су
то новотарије. На то имам обичај да кажем: „Брате, сестро,
Црква откако је постала непрекидно је мењала понешто.“ А
они питају како то? Ја им кажем: „Шта мислите да ли је Апо-
стол Павле знао да служи Литургију?“ Они се згрозе, какво
питање, на шта ја то смерам, како се усуђујем да тако нешто
питам. А ја им онда кажем, ʼајде да се ми вратимо у доба и

околности у којима је Апостол Павле живео. Како је изгле-
дало када је он служио? Дошао је да служи у једну обичну
кућу, није било храмова, дошао је у обичном оделу, није било
мантија. Почињао је молитву не обукавши никакву одежду,
јер није било одежди. Био је обичан сто, није било Часне Тр-
пезе, а поготову није било ни двери, ни завесе. Око њега се
налазио народ, дечица. Све спољашње битно различито од
овога данас! Када би неко данас тако почео да служи Литур-
гију у најмању руку за њега бисмо рекли да је луд. Али шта
је било онда што има и данас и што је непроменљиво? Хлеб
и вино који су постали Тело и Крв Господња. Онда и сад!
Литургија и Евхаристија. Онда и сада. А ово све спољашње од
Апостола Павла до данас колико пута се на различите
начине у току историјског развоја мењало. Па није Апостол
Павле служио као ми данас. А како ће хришћани за хиљаду
година служити не знамо. То значи у Цркви је са једне стране
принцип променљивости и принцип непроменљивости са
друге. Непроменљивости оног што је битно, а то је да Бог
долази међу нас људе у Светој Тајни Евхаристије. Облици
молитве и богослужења су променљиви, односно промене у
Цркви настају и треба да настају због тога да би оно што је
битно и суштинско дошло што више до изражаја и било што
приступачније народу. То је смисао промена, ако приметимо
да је тако нешто потреба пређимо на то, одмах. Значи сва-
ка част црквено-словенском језику, али и јутрење и вечерње
богослужење на које позивамо народ и народ долази, треба
да буде на српском, на народном језику. Јер шта би значило
да на телевизији гледамо неки страни филм, а није титлован.
И црквенословенски је некада био српски, народни, говорни
језик? Неко каже ипак да народ може да научи црквено-
словенски? Шта Ви о томе оче мислите?
Кад ће да научи, кад ће да има времена, а и где и зашто,
хајде, зашто? Зашто је наш Владика Николај Жички, Велик
и Свет? Између осталог и зато што је суштину јеванђељске
науке и поруке учинио народу приступачном. Свака част

нашем појању и великом карловачком појању, али за то тре-
ба имати слуха, времена и способности примања. А Свети
Владика само каже: „Народе ʼајде овамо“ – „Помози нам
Вишњи Боже, без Тебе се ништʼ не може“ (Прота певуши)
песмица народна, обична и сви одмах запамте, науче и пе-
вају, а изражавају исту јеванђељску мисао као и наше вели-
ко карловачко појање.
Колико је само калуђера, епископа и свештеника поникло
уз Богомољачки покрет Владике Николаја?
Наравно, где год је Богомољачки покрет допрео до Дру-
гог светског рата, то се осетило и кроз рат и после њега. Тамо
где је било утицаја Богомољачког покрета није било утицаја
комуниста, јер, оче Арсеније, комунисти нису поразили
јеванђељско православље него фолклорно православље. А
фолклорно православље је лако поразити. Дошао комуни-
зам, понудио некакве привилегије, па још застраше и онда
кажу, уместо Васкрса, ево 1. маја, уместо Божића, ево Нове
године, уместо овога ево ти оно, и смањиће ти порез, до-
бићеш лакши посао, добићеш стипендију и ти један обичај
лако замениш за други. Али ако је јеванђељско правосла-
вље онда не може. Јеванђељско православље је смисао жи-
вота. Ни један разуман човек неће бацити под ноге смисао
живота. Неко каже ми смо се покорили комунистима. Ма
није тако, нисмо се ми покорили комунистима, већ тамо где
је био обичај, комунисти су заменили обичаје, а где је била
вера остала је вера. Ја се надам, оче Арсеније, да делиш моје
мишљење мада ти као водитељ ниси дужан да се у свему
слажеш са оним који ти говори.
Ја се апсолутно слажем са оним што Ви говорите. Ви сте
познат са једне стране као велики ревнитељ и као стари
прота, а са друге стране имате велико расуђивање и да сте
на неки начин савремен човек и да успевате кроз море,
тако да кажем, фанатично зилотских идеја пролазите
врло глатко.
Хвала ти оче на тако лепим речима. Мени неки, кад чују

моје излагање, кажу: „оче Прото мало нас изненађујуете јер
ми смо за Ваше године очекивали нешто друго“.
Да, нешто окорело, старо, непроменљиво.
Поготову кад је питање Причешћа, неки свештеници
траже да се само причешћује за време поста. Ја кажем браћо
моја, не говорим ја ништа своје, већ што сам чуо од памет-
нијих и бољих од себе. Народ треба да се причешћује током
целе године, наравно уз поштовање неких правила и одре-
ђено понашање. Па то је говорио и наш Патријарх Павле.
Он је, док је био здрав, свако јутро служио у Патријаршији
и ту је свако јутро у току године причешћивао народ. Често
у току једне седмице причешћивао је једне те исте људе. И
онда ја кажем некима који се колебају, ваљда не сумњате у то
да је Патријарх Павле знао шта ради. Затим, питам их, када
свештеник изађе из олтара, држи путир и изговори речи:
„Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите!“ Шта
значи та реч „приступите“? Па, каже она је сама по себи ја-
сна. Па није сама по себи јасна, јер неки јадни људи коракну
мало напред, мисле да свештеник позива да коракну напред,
да приступе корацима. То је јадна заблуда. Свештеник те
позива да се причестиш! Сам садржај Свете Литургије упу-
ћује на то. Није Литургија да се само свештеник причести.
Ако на крају цела црква пева да благодаримо Господу што
нас је удостојио Светих Животворних Тајни, а служио само
један свештеник и он се причестио, па што ови сви певају
и благодаре Богу за нешто што нису примили. Сви певамо
што нас је удостојио (да се причестимо), а ми нисмо прими-
ли (Свето Причешће).
Неко каже оче да ако се често причешћујемо да ћемо изгубити
страха Божијег и да ће то бити рутина? А да ли постоји друга
варијанта да ће нас то подстаћи да будемо бољи?
Гледајући тако не бисмо требали сваки дан ни Богу да се
молимо нити да се крстимо. Постаје рутина ... Па како вода
и храна нису постали рутина! Сваки дан једемо и пијемо
воду. Потрудимо се, а Бог ће дати, па неће бити рутина. Што

би морала бити?
Разговарам са мојим пријатељима Бабовићима и они врло
често говоре о Вашем расуђивању, Вашем препознавању
времена у којем људи живе. Па кажу да Ви рецимо врло често
кажете да не треба постити на води када је таква ситуација да
се људи не требају мучити на такав начин.
Шта је по Вама најважније?
Неко каже да пости на води и ја му кажем слободно по-
сти. Неко каже пости на уљу и њему кажем слободно пости
тако. Е, ја једино интервенишем, када неко сматра да без по-
ста на води не може да се причести. На то ја имам обичај
да кажем, пошто добро познајем праксу Руске Православне
Цркве, да браћа Руси тај појам поста на води не познају. Ру-
ски Патријарх не пости на води, а причешћује се.
Неки кажу да је то баш од Руса дошло.
Није, Руси имају оно што ми зовемо сухоједеније. Ако је
Велики Петак или тако неки дан, они ће тога дана јести само
хлеба и воде ће узети и ништа више. Боравио сам небројано
пута у дому оца Виталија Тарасјева. Његова попадија која
је била једна предивна православна хришћанка и која је и
мене небројано пута нахранила у току поста, увек је поврће
спремала са уљем. И често питам тако неке људе: „јел ви ми-
слите да се Богу може угодити тањиром?“ Не може. Бог не
гледа у тањир, гледа наше срце и наш живот. Видео сам да је
једна калуђерица написала „Јеловник хране на води“. И шта
сам тамо нашао? Она ту описује како се на најразличитије
начине може справљати храна да би била што укуснија. Па
то противуречи смислу поста. Па јел’ није тако? Чак сам у
тој књизи нашао како се справља и пиво, али не безалкохол-
но пиво, него пиво право, па ћетен алва, ораснице. Дакле
једеш те посластице и заливаш са пивом и то је строги пост.
А салата са мало уља није пост!? Неће бити да је тако. Чему
то, шта је то и како? Па се поставља питање чему телесни
пост. Кажем, ево чему. Познато је из психологије, то зову
психофизички паралелизам да психа делује на тело тело на

психу. Из искуства знамо, ако једемо лакшу посну храну
лакше дођемо у одређено молитвено и духовно расположе-
ње. Много лакше него са јаком храном, значи у овом случају
нам је посна храна једно помоћно средство за духовни циљ.
Значи у суштини оче, тај средњи пут што кажу Свети оци,
умереност у свему је најбоља?
Наравно, то је права ствар. Онда још нешто, није циљ те-
лесног поста да се ми изгладњујемо, да падамо у несвест јер у
време поста мораш да радиш да обављаш своје послове, као
кад и мрсиш, па ти треба онај неопходни минимум хране.
Онда још нешто што браћа Руси знају, а што ми Срби не зна-
мо. Руси, када се припремају за причешће, посте тако што
узимају посну храну, али и сваки дан до причешћа одлазе
чешће или сваки дан у цркву. Ако ради пре подне одлазиће
на вечерњу, ако је после подне на послу одлазиће на јутарњу
службу. Значи у саставу његове припреме за причешће није
само посна храна него и молитва у кући и у храму Божијем.
Нажалост, ми то немамо. Код нас почео пост и само пази да
не премрсиш у храни... Ко помиње да треба ићи сваки дан у
цркву? Нико. Нити то верник ради нити га свештеник под-
сећа. Где је ту припрема? А не нека бака дође на исповест па
каже како је страшно прегрешила. У чему прегрешила? Па
каже дала ми комшиница колач па кад сам га прогутала, а
оно чујем да у колачу има јаја и шта сад да радим? А вера
православна је вера суштине, вера онога што је најважније.
Манимо се споредних ствари. Посветимо најважнијим ства-
рима највише пажње, мање важним стварима мање пажње.
А неважним нимало! Не губимо време око неважних и не-
потребних ситница и то је нешто што треба да нам је јасно.
Оче, Ви сте свештеник са великим искуством, раније, да тако
кажемо док је Црква била мање слободна ових појава није
толико било. Међутим данас када је све слободно појавио се
неки нови талас нереалног зилотизма ревности, неког страха
и параноје од римокатолицизма, појавили се неки покрети ван

Цркве, неки ревнитељи и спаситељи Православља.
То су све болесне и ненормалне појаве.
Отворене, затворене двери...
Мој син ради као пословођа у нашем централном мага-
цину и онда када неки чују да је он мој син онда почну да ме
хвале. А знаш како ме хвале? О, код Проте нема новотарија,
затворене двери, навучена завеса... А ја кажем и где нема за-
весе као да је има и где имају двери као да их нема. Па шта
бива када узмемо антиминс па изађемо на ледину и ставимо
на сто, па како ту Литургија важи. Оче, не знам да ли ти је
познато, ти си млад човек, па зато кажем, не знам да ли ти је
познато. У Руској цркви има одликовање да свештеник може
да служи са отвореним дверима до Вјерују. Знаш ли то?
Не знам.
По мени то је непотребно, не требају одликовања у Све-
тој Литургији, али тако је. Е, сад служи отац који је одли-
кован и двери отворене до Вјерују, служим на пример ја и,
пошто нисам одликован, двери затворене. Па о чему се ту
ради? Значи да то није ни битно да ли су отворене или за-
творене. Дајте људи моји да се договоримо. Многи људи на
основу неких детаља и шта се ваља и не ваља, па колико ме-
танија па да ли си се окренуо лево и десно. Па немојте тако.
Сујеверје је преплавило. Али треба овако рећи: Бог управља
Светом Црквом, упркос свим тегобама, саблазнима и нево-
љама идемо напред, идемо ка бољем. Ето, то бисмо могли
овако да закључимо.
Оче ја се слажем да је ово на крају била права реч за завршетак
овог нашег разговора. Веома сам захвалан на Вашем времену,
задивљен Вашом енергијом. У Вашим годинама Ви сте у некој
трећој пензији, а толико сте пуни живота и радости и врло
је необично и зато то желим свим нашим свештеницима да
дочекају Ваше године са толиком радошћу и љубављу, да Вас
парохијани воле, и да и даље живите и радите и да Вас Бог
поживи, што рекоше Патријарху Павлу: Владико, сто година

да поживите, а он каже: не скраћуј!
Драги оче Арсеније, и ја теби свесрдно захваљујем на
твојој љубазној пажњи коју си према мени показао и на тво-
јим надасве срдачним и топлим речима које си ми упутио и
мени је веома драго због овог разговора који смо обавили.
Нека би Бог дао да онима који то буду слушали буде од неке
духовне користи. Хвала ти и жив био!
Амин! Хвала, оче!
Православни брак и породица36

Када је реч о браку и породици, долази нам у сећање
школско доба када смо из историје, социологије или неког
другог предмета слушали од својих наставника или чита-
ли у уџбеницима да су брак и породица социјалне појаве,
тј. социолошке категорије, да је човечанство на свом путу,
на историјском ходу увек имало неки облик брака и поро-
дице. Облик и садржај се мењао, али траје све до данас. А
неки од научника, по имену футуристи, размишљају о томе
каква ће бити будућност брака и породице. Ми ћемо гово-
рити о томе шта о браку и породици каже реч Божија, Све-
то Писмо, наша православна вера, наша света Црква. То је
оно што нас највише занима. Ми, православни хришћани,
желимо да остваримо и применимо у животу оно што нас
наша света Цраква учи о браку и породици
Да пођемо од првих страница Светога Писма, Старог За-
вета. У Књизи постања алегоријским језиком говори се о
стварању човека. Каже се да Господ Отац небески створи
човека: „мушко и женско створи“ (1 Мој. 1,27). На другом
месту се каже, да је Господ после стварања првог човека
36
Предавање одржано дана 9. октобра 2012. године, у сали општине Вождо-
вац у оквиру трибина Цркве Светог Трифуна „Духовни разговори“ и објавље-
но у књизи Духовни разговори 2, приредила Зорица Ковачев, Београд, 2013,
стр. 413–431.
Адама рекао да није добро човеку да буде сам, зато: „Господ

Бог пусти тврди сан на Адама, те заспа; па му узе једно ре-
бро, и место попуни месом; И Господ Бог створи жену од
ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. А Адам рече: сада
ето кост од мојих кости, и тело од мојега тела. Нека јој буде
име човечица“ (1 Мој. 2,21–23). Господ је тим првим људи-
ма наредио: „Рађајте се и множите се и напуните земљу и
владајте њоме“ (1 Мој. 1,28). „Зато ће оставити човек оца
својега и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће
двоје, једно тело“ (1 Мој. 2,24). И још је заповеђено: „Што
је Бог саставио, човек да не раставља“ (Мат. 19,6). Доцније
ћемо, подробније објаснити смисао ових речи.
Какав је био положај жене у Старом Завету и уопште у
доба пре Новог Завета, пре доласка Господа Исуса Христа?
Положај жене је био не само тежак него, са правом можемо
рећи, врло трагичан. Она је била потпуно у сенци мушкар-
ца и нажалост непрекидно изложена његовој вољи и само-
вољи. Била је изложена таквим стегама и ограничењима. И
не само да није имала личну слободу, него је увелико било
поткопано и уништено њено људско достојанство. У Ста-
ром Завету у време Мојсеја помиње се да је мушкарац могао
жени да дâ такозвану распусну књигу из било ког разлога,
из своје самовоље, свог хира, да је отпусти и једноставно
више не мари за њен будући живот. Жена је ступала у брак,
да тако назовемо, по одлуци племенског старешине, није се
питала да ли ће када и за кога да се уда. У то време чак је била
принуђена и на, такозвани, левиратски брак, што значи када
некој жени умре муж обавезна је постати жена његовог бра-
та и деца коју изроди са братом покојног мужа припадају
покојном мужу. То је био још један врло ружан и понижава-
јући облик жениног ропства. Тако је све то ишло до Новога
Завета, до доласка Спаса Господа Исуса Христа. Тада, како
каже Св. Апостол Павле: „Старо прође, све ново постаде“ (2
Кор. 5,17). Људски род доживљава обнову, темељну обнову,
свога достојанства и свога Божанског порекла. Господ, до
тада, на незамислив начин, чини част роду људском – до-

лази на свет преко Пресвете Дјеве Богомајке. Већу част и
достојанство људи нису могли ни замислити. Али, та част и
достојанство, којим је небески Творац подарио људе, посеб-
но припада роду женском. Колико је год, до тада, у Старом
Завету жена била понижена, толико је сада кроз личност
Богомајке узвишена, до небеских висина. Јер Бог је постао
човек, појавио се као Богочовек кроз лик и личност Пресвете
Дјеве Богородице. Захваљујући Богомајци, жена у Новом
Завету добија нову улогу и бива личност достојна сваког
поштовања и угледа. Кроз Нови Завет видимо како се Го-
спод Исус Христос са великом љубављу, пажњом, пошто-
вањем, нежношћу односи према женама. Сетимо се само
Светих жена мироносица које су се непрекидно налазиле у
близини Господа, служиле му, помагале, а Он им је узвраћао
својом божанском љубављу и на крају их удостојио највише
части и радости да прве сазнају за његово Свето Васкрсење.
Сетимо се, крвоточиве жене чију је веру похвалио Господ,
која је оздравила у тренутку када је дотакла његову хаљину.
Затим, жене Хананејке, иако је била незнабошкиња, Господ је
похвалио њену веру и исцелио њену кћерку. Поменимо и
дирљив тренутак у кући Симона губавог када жена гре-
шница сузама кваси ноге Господа Исуса Христа и брише их
својом косом а Господ пред свима, домаћином и гостима,
објављује да та жена има велику љубав. Зато јој се много и
опрашта и да ће свугде где год буде проповедано Јеванђеље,
она бити поменута, што ми знамо и да јесте. У Новом За-
вету на питање, које су једном радознали, а често и злона-
мерни, Јудеји упутили Господу Христу да ли сад човек може
и треба да отпусти своју жену за сваку кривицу, као што је
Мојсеј отпуштао и давао књигу отпуста, одговара: „Вама је
Мојсеј допустио по окорелости срца вашега да отпуштате
жене своје; а из почетка није било тако. А ја вам кажем: Ко
отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом,чини
прељубу; и ко се ожени отпуштеницом, чини прељубу“
(Мат. 19, 8–9). И још једном их Господ подсећа да што је Бог

саставио човек не би смео да раставља.
Шта значе речи које је Господ рекао: „Човек ће оставити
оца својег и матер и прилепиће се жени својој“ (Мат. 19,5)?
Зар не постоји Божија заповест о поштовању родитеља?
Како се онда да каже да ће напустити оца и матер? Зар то не
значи да жена у животу мушкарца преузима преимућство
у односу на оца и мајку? Не. Није тако. Божија заповест о
поштовању родитеља, нема сумње, остаје и даље на снази,
а речи прилепиће се жени значе, када се човек ожени сре-
диште духовног, моралног, породичног, личног живота није
више у родитељском дому као до тада, него се премешта у
нову породицу тамо где је његова супруга, где ће се рађати
деца, не само као људска бића, већ и као бесмртне душе. То
је смисао речи да ће се човек прилепити жени. Наравно љу-
бав, оданост, помоћ родитељима и даље остаје. Шта значи
поука из Светог Писма: Што је Бог саставио, човек да не
раставља? То значи стварање породице, односно ступање у
брак, чување, неговање, учвршћивање брака је воља Божија,
Божија заповест и ко тако чини вољу Божију твори, а онај
који угрожава брак, ко га нарушава или ко га раставља у
ствари директно се противи вољи Божијој.
Е сад, да се упитамо, када се брак већ склопи, како се
чува, негује, усавршава? На које начине? Може ли се сачу-
ва чист, светао, неповређен, узвишен? Може, уз неопходне
услове. Наиме, пођимо од стварности, која се дешава међу
нама људима. Сваки брак почиње, такорећи, идеално. Чо-
век се жени и удаје да би му било боље. Супружници на по-
четку брака један другом, па и пред свима другима, иска-
зују вечну љубав и вечну верност и не би дозволили ни за
тренутак да се у то посумња. Међутим, шта бива у животу?
Нажалост, од те почетне среће и задовољства често остане
мало, понекад и нимало. После те почетне брачне идиле до-
лазе, често, неспоразуми и сукоби, чак и отворена мржња и
разлаз. Да би се брак сачувао, ми људи не треба да се уздамо
у себе, у своју неку снагу и моћ, јер људска снага и моћ не

постоје. Постоји само људска слабост. Човек је онолико сна-
жан и моћан колико га Господ наоружава својом силом и
снагом. Не треба да се уздамо у своју памет и мудрост јер
како Св. Апостол Павле каже: „Мудрост овога света је лу-
дост пред Богом“ (1 Кор. 3,19). Човек је онолико мудар ко-
лико га Господ надахне Божанском истинском мудрошћу.
Ми смо крхка, слаба, поводљива, колебљива, непостојана
бића. Оно што је код нас у уму и срцу данас, питање је да ли
ће бити сутра и прекосутра. Али, да би се сачувало оно што
је најважније, што је највредније, што је свето, оно што Бог
од нас хоће и тражи, потребна је, браћо моја и сестре, Божи-
ја помоћ. Потребан је живот по Богу и по вери. Само међу
супружницима, само међу породицама где се Богу моли, где
се живи литургијским, светотајинским животом, где се не-
прекидно Бог призива да борави међу њима, ту може бити
среће, мира и напретка. Наше искуство сведочи наше моћи,
и да су наша памет и одлуке кратког даха. И зато супружни-
ци ће бити у љубави једно према другом онолико, колико
буду неговали љубав према Богу. Они ће бити верни једно
другом онолико колико буду верни Богу и Божијим запо-
вестима. То је несумњиви закон живота који стварност и
искуство потврђују.
Да се подсетимо како је Свети Апостол Павле говорио
o односу мужа и жене. То су речи које се памте и често се
наводе. Понекад бива и неразумевања. Св. Апостол Павле
каже: „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу.
Јер муж је глава жени као што је Христос глава Цркви, и
он је спаситељ тела. Но, као што се Црква покорава Хри-
сту, тако и жене у свему својим мужевима. Мужеви, волите
своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде
за њу“ (Еф. 5,22–25). Браћо и сестре, када се каже овде да је
муж глава жени, ту се не ради ниокаквом односу надређе-
ности и подређености. Ради се о односу пуне сагласности
и љубави једног према другом. Ако је муж глава жени, то
значи да је преузео на себе највећу обавезу и одговорност

да буде покров и заштита жени. Ако је глава жени, слико-
вито речено, спреман је да подметне главу тамо где је нај-
теже и најопасније. Када жена доживи да је муж воли као
што Христос воли Цркву, зар ту може бити речи о икаквој
подређености? Благо жени, која доживи да је муж воли као
Христос Цркву. И нема лепше, радосније и слађе слободе од
те слободе да буде покорна таквоме мужу.
Породица подразумева и децу. Децу треба не само доне-
ти на свет, родити, подигнути, отхранити него и васпитати.
То је оно што је најважније у животу родитеља једне поро-
дице. Увек је то био прворазредни задатак, али није никада
био подједнако лак или тежак. Било је некада време у неким
државама где су сви фактори друштва деловали у једном
смеру. На пример, Краљевина Србија у другој половини
XIX и почетком XX века. Тада су Црква, породица, школа,
јавни живот и, такозвана, друштвена средина деловали у
истом смеру: хришћанском, православном, српском, на-
ционалном. Та времена, бојим се, заувек су прошла. Време
у којем сада живимо веома је тешко за подизање и васпи-
тање деце и младих генерација. Шта се дешава? Наша деца
изложена су најразличитијим и врло рђавим, понекад врло
погубним утицајима. Потребно је да родитељи деци својим
животом и понашањем пруже прави пример, како се верује
и по светој вери живи. Ако у своме дому од својих родитеља
деца чују добру, благу, честиту, побожну реч и непрекидно
је слушају, чим напусте породични парк, изађу на улицу у
јавност, сачека их, шта? Чека их нешто сасвим друго и пот-
пуно супротно ономе што чују и доживљавају у своме дому,
наравно под претпоставком да у своме дому доживе то што
треба. Наш јавни живот, такозвана, друштвена средина,
културна средина, ова најновија средства информисања и
друштвених комуникација, телевизија, радио, компјутер-
ска техника, уз неке, не баш велике, користи које пружају
људима, врше један веома штетан, судбоносно опак утицај
на нашу децу и омладину. Зато је неопходно потребно да

наши родитељи, наши очеви и мајке, буду поготову у ово
садашње време, необично будни и необично активни, да чу-
вају душе своје деце од ових злих ветрова које на све стране
дувају. Када се, браћо моја и сестре, тако осврнемо на сада-
шње стање брака и породице у нашем времену, шта можемо
да видимо и закључимо? Да ли је стање добро? Нажалост,
није. Наиме, када у једном народу ослаби вера, када дође
до духовне раслабљености, када се напусте морална начела
хришћанског живота, као што се нажалост десило нашем
народу, поготову последњих неколико деценија, поготовуза
време комунистичке владавине, онда то несрећно стање
највише се изрази кроз брак и породицу. Када народ поч-
не да тоне, креће странпутицом, духовно се дезорјентише,
тада највише трпи брак и породица.
Да будемо искрени, шта запажамо у данашње време?
Брак је, пре свега, у кризи јер се ретко склапа. Наш млад
свет избегава брак. Та чињеница је страшна и забрињавају-
ћа. Ви знате, када млади људи изразе и покажу симпатије и
љубав једно према другом, обично кажу да се забављају. То
је тачно! Они се забављају! Али, Бог од њих тражи нешто
далеко више од забаве. Бог од њих тражи да се припремају за
брак, за породицу. Када је реч о таквим изразима и речима,
на пример, у приповеткама Јанка Веселиновића, кад би се
младић и девојка загледали једно у друго, каже се: они се
пазе. Пазе се – лепе речи. А наша браћа Руси, кад неки мла-
дић покаже наклоност према некој девојци кажу пажљив
је, љубазан је, чува је, прати је. А ето, ми Срби смо се одлу-
чили за забаву, ми се забављамо. Предлажем, али озбиљно,
да млади људи кад их неко пита да ли се ви забављате да
одговоре: „Не, ми се не забављамо, ми се припремамо.“ На-
равно уследиће и питање за шта се то припремају. „За брак
и породицу се припремамо!“ Зато што то Бог хоће од сваког
пара, ако се воли, слаже, осећа наклоност једно према дру-
гом, ако кажу да би желели да читав живот проведу заједно...
Одлично! Почните, испуњавајте вољу Божију. То Бог тражи

од нас, а не забаву. Јер, шта се дешава? Млади људи се воле,
забављају се, проводе време у пријатном разговору и ћаска-
њу, одлазе на места песме, игре и радују се, одлазе у шетње
и на излете. Будимо искрени, пре брака све чешће започињу и
са сексуалним односима. А још увек су код родитеља на
издржавању и не мисле много на будућност; живот проводе
у забављању. Нека би дао Бог да престане то забављање, а
почне припремање за брак и породицу!
Да се вратимо на породицу и децу. Није само довољно,
мада је неопходно, децу саветовати, поучавати, пре свега
добар пример живота им показати, него и молити се за децу,
непрекидно се молити за своју децу. Има један пример из
историје Цркве који се приликом оваквих разговора увек
помиње, па ћу и ја учинити сада. Велики црквени отац Бла-
жени Августин Хипонски, као што знате, припада и источ-
ној и западној Цркви јер је живео давно пре поделе Цркве,
био је као младић врло раскалашан и неваљао. Имао је мај-
ку Монику светога живота. Мајци је тешко падало то што
се син ружно понаша, непрекидно га је молила, саветовала,
корила. Пожалила се духовнику да је њен труд око васпита-
ња сина узалудан, на шта је духовник рекао: „Моника, мање
говори Августину о Богу, а више говори Богу о Августину,
више се моли Господу за своје дете. Оно што ти не можеш
својом речју Бог ће учинити својом милошћу.“ И који је ре-
зултат? Па, Свети Августин! Не само да се поправио, него
је ушао у календар као светац. Тако, ви који сте родитељи и
ви који ћете постати родитељи, имајте то на уму да треба да
се молите за своју децу. И да се постарамо да наше породи-
це буду домаће цркве. Зашто помињем баш такав израз? Да
вас подсетим, Св. Апостол Павле обраћајући се Филимону,
упућује поздраве њему, још неким пријатељима: „И домаћој
твојој цркви“ (Филим. 1,2). Наше породице и домови треба
да постану домаће цркве. А шта се у цркви ради, како се у цр-
кви понаша? У цркви се Богу моли, осећа се мир, спокојство,
радост, љубав. То је дух и атмосфера Цркве. Е то треба да

буде у нашим домовима, да наши домови буду домаће цркве
и у тој цркви ће одрасти и стасати добри људи, добри хри-
шћани – наша деца. Ми старији смо читали, можда је неко
и од вас, чувени роман пољског писца Хенрика Сјенкјевича
Quo vadis у којем се описују животи првих хришћана. Рим-
ски племић, arbiter elegantiae, долази у једну хришћанску
кућу. Први утисак на њега оставља чудесан мир и радосно
спокојство које влада у том дому. Други утисак је, како се
ти људи, који се зову хришћани, међусобно воле. Незнабо-
шци су били пуни злобе, мржње и надметања, а хришћани
су увек били људи милостиви, кротки и ширили су љубав око
себе. И ми се зовемо хришћани као и они некада, који су
живели много честитијим животом, него ми данас. Па, ако се
зовемо хришћани по Господу Христу као и они, ’ајде дасе
потрудимо да наша вера, која је истоветна њиховој светој,
чистој, неокаљаној, испуни наша срца и душе и да свој
живот ускладимо са том православном вером. Нека би дао
Бог, а Богу је све могуће, да му се молитвено са љубављу и
вером обратимо, да наши младићи и девојке почну на вели-
ко да склапају бракове, рађају децу и да дочекамо да нас Бог
такве, какви желимо да будемо, благослови у све дане нашег
живота и да тако живећи несумњиво заслужимо и живот у
вечном Царству Христовом.
Православни хришћани у свету безверја37

Да прво нешто кажемо о Православној вери коју ис-
поведамо. Одмах треба да кажемо да је наша хришћанска
Православна вера, у ствари, вера откровења Божијег. Све
људске религије, вере, идеологије, филозофије, све су то
творевине људскога ума и као такве, разуме се, мање или
37
Предавање одржано дана 2. јуна 2003. године у сали Кулурно образо-
ваног центра Чукарица у оквиру трибина Цркве Светог Трифуна „Духовни
разговори“.
више, несавршене и краткотрајне. Једина права истинска

вера може бити она коју нам је сам Бог открио јер је Бог
кроз Господа и Спаса нашега Исуса Христа открио нама све
оно што је најбитније да знамо о Богу, о себи као људима,
о свету у коме живимо. И отуда се наша Света вера, наше
Свето Православље и назива вера откровења Божијег.
Одмах да додамо, једино је вера Православна она која
је у потпуности сачувала оно чисто изворно учење Христа
Господа, које је Он предао апостолима, а апостоли својим
наследницима и све тако непрекидно до дана данашњег, а
тако ће, нема сумње, бити и до краја света. Према томе, не-
мојмо никада да се устручавамо и прoпустимо да кажемо да
је само наша Православна вера једина чиста вера, она коју
је Господ Исус Христос открио нама људима. Наравно из те
чињенице ми нећемо извући погрешан закључак да треба
да се гордимо, да људе других вера потцењујемо, да будемо,
што би рекао наш Патријарх,38 нељуди, него да будемо људи.
Вера је, браћо моја и сестре, како рекох откровење Бо-
жије. То је Божији позив људима, а на човеку је да се на тај
позив одазове. Вера је сусрет Бога и човека на један најпри-
снији, најпокретнији начин. Оно што знамо о Богу знамо
из онога што нам је сам Господ Исус Христос открио пре-
ко својих Светих апостола. Сећате се да су апостоли овако
једноставно говорили: „Оно што видесмо, што чусмо, што
руке наше опипаше то вам јављамо, ништа друго?“ Сећате
се када су наилазили тешки, критични моменти и када су
им забрањивали да говоре ту Богом објављену истину, они
су на то одговарали да је важније и претежније покоравати
се Богу него људима.
После Господњег Васкрсења, Вазнесења, силаска Светога
Духа на апостоле почиње да живи Црква Божија. И то је
Црква Божија, коју обично црквени писци називају Војују-
ћа Црква. То је она Црква која се бори, рве са непријатељем,
38
Прота мисли на Патријарха Павла.
одолева злу, људе позива на спасење. То је она Црква која

корача кроз векове и која ће се наравно завршити, како то
дубоко верујемо, са оном тријумфалном Црквом када Го-
спод дође да суди живима и мртвима. И за све то време, бра-
ћо моја и сестре, поред оних верних душа које следују Хри-
сту, напоредо са њима живе људи који не верују, одбијају да
приме поуку спасења, који себе називају безбожницима или
у новије време страном речју атеистима. Било би наравно,
превише дуго да се упуштамо у историју и да помињемо све
случајеве те страшне борбе између вере и неверја.
Хајде мало да се задржимо на нашем народу, нашој земљи
и времену у којем и ми живимо, да се задржимо на ХХ веку,
посебно 30-тим и 40-тим годинама тог века. Наиме, настаје
у животу нашег народа један преломни моменат, који се баш
односи на веру и неверје. Тај преломни, страшни, судбоно-
сни тренутак настаје онда када комунисти долазе на власт.
И пре њих, браћо моја и сестре, било је појаве безбожни-
штва, било је писаца, философа, научника који су овде-онде
протурали безбожне идеје, па и у нашем народу. То се на-
жалост дешавало од стране наше интелигенције, која се
школовала на Западу и, дошавши оданде, почела да шири
идеје оних тзв. просветитеља, енциклопедиста итд. Онај
прави потрес, права невоља, права трагедија долази онда
када комунисти долазе на власт у нашу земљу. Ја, браћо моја
и сестре, када говорим о комунистима безбожницима, том
приликом немам уопште у виду политичке ствари, нити же-
лим да ту идеологију и те људе просуђујем политички. То би
било сувише површно и плитко.
Појава комуниста, најпре у Светој православној Русији,
па онда после неколико деценија и у нашој земљи, има један
много дубљи значај. Руски бољшевици или српски комуни-
сти, не говорим браћо моја и сестре фигуративно, већ тако
доиста дословно мислим, дошли су као праве истинске слу-
ге и следбеници сатане, у најдословнијем смислу речи. Они
себе нису називали сатанистима као што сада чујемо да
имају секте које себе тако називају, али су они, нема сумње,
већи сатанисти од ових, јер су они у потпуности вршили
вољу сатане, богомрсца, човекомрсца и оца лажи.
Да вас подсетим браћо моја и сестре да је Господ Исус
Христос рекао за сатану, за ђавола да је крвник људски од
почетка, да је лажа и отац лажи. Затим нам је Господ ука-
зао на једно непогрешиво мерило како да препознамо људе,
догађаје, појаве у овом свету. Нарочито нам је указао на не-
погрешиво мерило како да препознамо људе. Господ је као
што се сећате рекао: По делима њиховим ћете их познати. А
ми смо комунисте, тако су они себе називали, препознали
као следбенике сатане управо по томе што је главно њихо-
во занимање било, насиље, злочин, терор са једне стране и
са друге стране лаж. Најстрашнија, најогавнија, најбезоб-
зирнија, најбестиднија лаж. И још нешто, комунисти су се
показали као веома вешти у комбиновању ових двају са-
танских средстава. Увек су знали да тачно одмере сразмеру
колико насиља, а колико лажи. Пре него што су дошли на
власт, углавном су се служили лажима јер нису имали сред-
става и начина за физичко насиље, нису имали власт. А када
су дошли на власт, главно њихово средство је било насиље,
а лаж им је служила као украс, тек да не забораве шта њима
припада. Када су дошли на власт 1944. године, има нас овде
неколико у сали који се тога сећамо, на почетку своје вла-
давине послужили су се са перфидном лажи. Прогласили су
не само да ће донети срећу, здравље, благостање, мир, на-
предак у нашој земљи већ су нам рекли: Имаћете ви верни-
ци слободу вере и Цркве и ништа не брините.
И заиста ми смо још 1944, 1945. године, па колико ми се
чини и једним делом 1946. и 1947. учили веронауку у шко-
лама. Вама ће бити сасвим невероватно када чујете да су
комунисти на челу са Брозом и другим главешинама уно-
сили бадњак у зграду Народне скупштине. Из ове садашње
перспективе, па и тадашњег периода после тога, изгледа не-
вероватно, али је тако било. То је та бестидна лаж којом су
се комунисти служили. Ускоро када су освојили власт, онда

је почео отворени терор и насиље над Црквом Божијом и
над верујућим православним српским народом. У то време
српски комунисти у многоме су следили руске бољшевике,
просто су хтели да пресликају оно стање које су добили у
Русији на наше. Ради разних прилика и околности у све-
ту српским комунистима, Богу хвала, није то успело, те је,
ипак, њихов терор над Црквом био у неколико блажи и под-
ношљивији него што је то било у Совјетском Савезу.
Они су, браћо моја и сестре, осетили да је Црква Божи-
ја једина духовна снага која се њима може супроставити и
зато су са свом силином и безобзирношћу ударили на Цркву
Божију. Поред физичког, отвореног насиља служили су се
беспримерним лажима, понекад доиста и трагикомичним.
Они су увели онај обичај да се не говори пре Христа и после
Христа, како смо до тада говорили и писали, већ су увели,
нажалост, нешто што још увек траје пре наше ере и после
наше ере. Ми, тадашњи гимназијалци сећамо се да смо тада
у школи учили историју из књиге једног совјетског аутора
и у уводу те књиге аутор објашњава зашто се употребљава тај
„нови“ термин, каже тај комуниста, безбожни насилник:
науком је доказано да никакав Христос није постојао. За-
мислите, сама та празна реч, флоскула: науком је доказано да
никакав Христос није постојао, на њој је све требало да
почне и да се заврши. Само вам наводим, понеки успутни
пример тога страшног насиља које се тада догодило.
Сада бих вам рекао нешто о томе како је наш српски на-
род реаговао на то насиље и да ли су комунисти успели у
својој намери. Нажалост, успели су. И то веома успели, на
њихову злокобну, ђаволску радост а на нашу православну
хришћанску, српску жалост.
Огромно мноштво нашег српског народа престало је да
иде у цркву. Причасници у храмовима на Светим литурги-
јама били су права реткост, венчања у цркви не само да су
се проредила, него их скоро није ни било, многа деца нису
крштена, а она која су крштена углавном су крштена у вели-

кој тајности. Људи су крили, као да су не дај Боже чинили
неко злочиначко дело, па да их власт не ухвати. Било је то-
лико жалосних, потресних примера масовног отпадања од
вере. У то време сте, на пример, могли прочитати у новина-
ма, тамо у оним рубрикама огласи и личне вести, где поро-
дице саопштавају сродницима и пријатељима да 19. децем-
бра, знате, то је дан Св. Николе, неће бити код куће и неће
моћи примати посету. Замислите, када православни Србин,
који се толико дичио својом Крсном славом и певао: Нико
нема што Србин имаде, сада у комунистичким новинама
објављује да неће више славити Светог Николу. И тако, от-
пад је био масован, грозан, катастрофалан. Наравно, одмах се
може поставити питање: Како је то било могуће?
Бићу слободан да вам изразим своје мишљење. Било је
могуће, драга моја браћо и сестре, због тога што народ срп-
ски није био, у највећем броју, истински православно про-
свећен и утврђен. Сви су говорили да су православни Срби.
Сви су добијали од својих свештеника крштенице у којима
је писало вере православна, националност српска. Сви су
славили славе, крстили децу, венчавали се, о Крсним сла-
вама веселили се јели, пили и певали. На задушнице меси-
ли погаче и носили жито на гробља. И то је све било повр-
шинско, нејако, слабо, фолклорно. То није било истинско
Православље Светога Саве. То је било етно-православље. И
када је наишла ова неман сатанска у виду комунистичких
терориста онда њима се није могло одупрети традицијом,
живописним народним обичајима, нашим везеним колима,
нашим народним песмама и Краљевићем Марком ... Не, не!
То је била сувише слаба, никаква одбрана безбожном ко-
мунизму. Комунистичким сатанистима могло се одупрети
само Православном вером и часним Христовим крстом и
дубоким проживљеним православним осећањем живота. Да
смо били уистину православни Срби, да смо били пра-
вославци светосавског кова, не би комунисти ни десети, ни
двадесети део успели што су успели. Са нама се десило не-

што из Јеванђеља о коме је говорио Господ Исус Христос.
Он је једном приликом говорио ко је истински мудар а ко
истински луд. Господ је рекао да су истински мудри они
који зидају кућу своју, а то ће рећи, душу своју и народ свој
и државу. Који зидају на камену. На камену истинске вере. А
онда каже Господ, када дођу ветрови и олује, када дођу кише
и поплаве ништа не могоше наудити овој кући, она остаде јер
је сазидана на камену. А луди су они, каже Господ, који зидају
на песку, па када дођу кише, олуја и вода, онда кућа се ова
сруши и страшан пад њезин буде. Тако се наша народна,
национална кућа, српска, породична у највећем броју слу-
чајева срушила и доиста био је страшан и језив пад.
О овоме свему могло би се наравно још много говорити,
али да пожуримо и да дођемо до овог нашег доба у којем
живимо.
Комунисти су, као што знамо, Богу хвала, војнички, др-
жавно, политички и идеолошки пропали! Богу хвала! Па-
дом Кремља неправославног комунистичког пали су свуда
у свету, срушила се њихова тврђава у Москви, нестало их је
свуда по свету и овде код нас у том, како вам рекох, поли-
тичком погледу, војном и економском. Богу хвала! Али, не-
мојмо се заваравати безбожништва комунистичка још увек
трају. Истина мало је људи данас који ће рећи да су безбо-
жници, да се супростављају Цркви Божијој да предвиђају
пропаст Православној вери. Мало ће се ко од њих усудити
да кажу. Али они покушавају на један други начин. Не кажу
да су комунисти већ да су, на пример, друштво за унапређе-
ње демократије, жене у црном, друштво за права човека, не
знам Хелсиншки комитет за ово и за оно... Са те стране и у
том обличју они данас нападају Цркву Божију, наравно ни
слутећи да кажу да су они некадашњи, па и садашњи потај-
ни Брозови ученици, већ то чине тобож у име права човека,
демократије и ко зна чега све. Али, да се разумемо, није то,
браћо и сестре, нека велика опасност. Ми можда грешимо
што њих превише помињемо, можда сам сада и ја погрешио

што сам им оволико времена посветио, него тај остатак
безбожја комунистичког живи међу нама, живи нажалост у
нашим породицама, сродницима, пријатељима, комшијама,
колегама на послу. Наилазимо на људе, који нису верујући
људи. За разлику од нас који себе сматрамо верујућима и то
јесмо. Сада долазимо до сржи теме.
Најчешће питање је како ми да поступимо? Да ли да ћу-
тимо и будемо равнодушни и да се правимо као да не при-
мећујемо њихово безбожје? Да ли да будемо они који одсту-
пају, који се још увек помало боје или ћемо бити они који
наступају и који ће храбро и отворено рећи реч хришћанску
и православну. То је, драги моји, једно велико и осетљиво
питање. Ми не треба, и не можемо, да будемо равнодушни,
ако је неко од наших блиских неверујући човек. Неверују-
ћи човек је промашио животни смисао! Сетимо се мудрих
речи Светога баћушке Јована Кронштатског када је на јед-
ном великом скупу људи одговорио на вазда актуелно и за-
нимљиво питање. Питали су га: „Баћушка, шта је људима
најпотребније?“ А он каже: „Најпотребније је да се у живот
унесе његов садржај, да се људима врати изгубљени смисао
живота.“ А једини прави смисао живота је у томе да веру-
јемо у Господа и Спаситеља Исуса Христа и да се трудимо
да живимо по Његовој светој вољи. Ако бисмо ми некоме
од безбожних људи рекли да је он промашио циљ живота, он
би наравно рекао: Не, ја то не осећам, ко си ти да менито
кажеш. У томе је управо човекова трагедија, што то не
осећа. Дај Боже, да осети до краја земаљског живота. Биће
трагично ако осети на крају земаљског живота када више не
буде времена да било шта поправи. А најтрагичније ће бити
када он сигурно осети после краја земаљскога живота.
Да вас подсетим на речи Светог Апостола Јакова који је
у својој посланици написао: „Онај ко преобрати грешника
са пута његовог, спасиће од смрти његову душу и покри-
ће мноштво грехова.“ Тако да ми, браћо моја и сестре, као
православни хришћани просто имамо дужност, а не само

дужност, већ нам то и срце осећа да нашима блиским и
драгима, почев од оних најрођенијих у кући па до наших
комшија и колега на послу помогнемо да дођу до оног нај-
драгоценијег у животу до смисла људског живота до Пра-
вославне вере.
Да ли је то могуће постићи и како се то постиже? Могуће
је, али врло тешко! А како то постићи? То треба знати, то
је велика умешност и уметност. Одмах да кажемо наш на-
ступ и наше обраћање према ближњима мора бити веома
разборито, мудро, ништа нагло, ништа на пречац, ништа
наметљиво, не, не! Тако се не може ништа постићи, већ ве-
ома мудро, обазриво, полако. Учинити са своје стране што
треба, а Бог ће дати да дође резултат. Сећате се шта каже Св.
Апостол Павле: „Аполон посади, Павле зали, а Бог даје да
расте.“ Ми треба да учинимо што је до нас а Богу препусти-
мо резултат.
За ову прилику бих вам поменуо један пример како је
Апостол Павле у једном случају поступио настојећи да људе
придобије за веру. Дакле, како Апостол Павле поступа када
се обраћа онима који, о вери, сасвим другачије мисле од
њега. То можете прочитати у оном делу Светог Писма које
се назива Дела апостолска. Апостол Павле долази у Атину,
велики центар културни, просветни и многобожачки. До-
лази тамо на Ареопагит, тако се звао њихов врховни суд.
Њихови чланови су били врло угледни људи и звали су се
ареопагити. И шта види Апостол Павле? Подигнути споме-
ници многим боговима, и како пише у Делима апостолским
Павле се мало узнемирио, ускомешао, што би ми рекли
„проврила му крв“ када је видео страшну људску заблуду и
глупост. Поред Бога Јединога Исуса Христа, који му се јавио,
они подужу непостојећим боговима споменике а тобож па-
метни, мудри образовани људи. И шта Павле ради? Мени
се чини да сам ја тамо био као хришћанин сигурно би им
рекао: Да ли сте ви људи глупи, шта радите ово... са вама не
вреди разговарати... Али, мудри Павле, каже: „Људи Атиња-

ни видим да сте веома побожни људи и да сте подигли спо-
менике многим боговима. Чак видим да сте подигли споме-
ник једном богу на коме сте написали богу непознатоме. Е,
о томе Богу, којег и ако не познајете ипак поштујете хоћу да
говорим.“ И Атињани нису имали куд. Ко је тај непознати?
Чим је непознати не може се о њему говорити. Али, Павле
зна ко је Тај? Затим им у наставку говори да бог није у тим
стварима и предметима, Бог је дух и Створитељ овога света
и не може се налазити у тим тричаријама у којима сте ви ту
поставили. Затим, даље каже: Он је близак свакоме од нас
људи, затим као учен и образован човек Павле цитира њи-
хове песнике па каже, један од ваших песника је реко: Ми
смо род Његов. То је био такав наступ да се није имало куд.
Наравно, тајна људског веровања је најдубља тајна, зашто
неко поверује, неко не поверује, али је већ тада Св. Апо-
стол Павле, ту на Ареопагу добио присталице, а међу њима
извеснога Дионисија названога Ареопагит, који ће касније
постати апостол, Павлов пратилац и бити веома познат у
тадашњој хришћанској Цркви. Његово свето име и до дана
данашњег Св. Дионисије Ареопагит налази се у нашем пра-
вославном хришћанском календару. Он је тај, који је пове-
ровао на овакву Павлову реч.
У нашим породицама, међу нама, влада мања или већа
напетост. У погледу вере, благо оним породицама које дишу
истим духом, има и таквих, хвала Богу. Ево ја већ овде међу
вама знам такве, који дишу једним православним духом,
који су заједно сви сваког празника и недеље на Светој
Литургији, који своју децу од малена, можемо рећи још од
рођења и пре рођења васпитају у духу Православља. Али,
бојим се да није много таквих. У нашим породицама међу
нама влада напетост. Ја као свештеник, из свог искуства из
своје исповедничке праксе знам за ту, тако да кажем, дра-
матику и трагику, за тај бол који људи осећају. Страшно
је, браћо моја и сестре, када муж и жена нису једно у вери.
Како заједно живети, како васпитати децу? Наравно ако су

обоје како малопре рекох етнографски православци и ако
се задовоље тиме да 2–3 пута годишње треба отићи у цркву и
о празницима се провеселити и добро напунити стомак неће
имати проблема. Али, ако само једно од њих хоће да живи
истинским православним животом, литургијским животом:
да пости, да се моли, исповеда, причешћује, а онајдруги то
неће или преким оком гледа на то готова мука, готова
трагедија. Шта у том случају радити? Апостол Павле у оно
време није саветовао супружницима да би се у таквим
случајевима растављали. У оно време се дешавало да један
супружник пре прими веру и крсти се и онда, у оно време
како су хришћани живели правим хришћанским животом,
надао се Апостол Павле, и бивало је тако, да она хришћан-
ска страна својом вером, љубављу и честитошћу превагне
над овом незнабожачком.
У данашње време имамо велику драму односа између
деце и родитеља. Раније, у годинама послератним родитељи
су били они који су били верујући а најчешће деца омладина
под утицајем новог комунистичког духа одметали су се од
вере и од Цркве. Било је случајева, нажалост, на дан Крсне
славе син или ћерка угасе славску свећу својим родитељима.
Замислите, колика туга, колика трагедија. У данашње време,
браћо моја и сестре, та породична напетост продужава се,
чини ми се мало обрнуто. Сада има пуно младих људи,
Богу хвала, који су истински верници а са друге стране имају
родитеље, који ако нису отворени атеисти, али су ови
традиционални, етнографски хришћани па не могу да се
начуде својој деци зашто сваке недеље иду у цркву, зашто
читају неке побожне књиге, посте, моле се и тако често пале
кандило у кући. Чуде се родитељи, гунђају и понекад
нападају децу, понекад и прете. Имао сам случајеве да ме
понека бака упита онако добронамерно, која себе сматра
православком од главе до пете: „Оче, зашто они млади сва-
ке недеље долазе у цркву, што се онолико исповедају, зар
су толики грешници!?“ А бака, или њен дека се исповедају на

следећи начин, прве су им речи отприлике овако: „Оче ја
ти немам шта касти, код мене је све у реду.“ Ја на то ка-
жем: Благо Вама, и одмах да Вам кажем брате (сестро) код
мене ни случајно није тако. И тако, реч по реч дођу бака и
дека до неког сазнања, али ситуација је таква, једно велико
неразумевање. Или, шта рецимо супруга која није верујућа
пребацује мужу који иде у цркву, обично му каже: А зашто
баш сваке недеље!? Она је код куће, спрема недељни ручак
и мисли да тиме потврђује своје православље. Е сад, да њен
муж сваке недеље иде у шаховски клуб, или на мали фудбал,
за њу би то било нормално, јер здрав, нормалан човек има
свој хоби. Али сваке недеље да иде у цркву! Е вала није нор-
малан!? Ето, видите браћо моја и сестре, мени се чини да је
сада главни фронт не са овим отвореним јавним безбожни-
цима, не треба их се ни бојати, испали су им зуби, него у на-
шим породицама, међу нашим блиским и драгим има много
још њих непросвећених Православљем. Православље које
није свесно самог себе, Православље које је само на речи,
које је у обичајима, тако је наш српски народ живео до Дру-
гог светског рата. Једино је један Свети Владика охридски и
жички Николај пред рат неколико година организовао онај
свима нама добро познат Богомољачки покрет и то је био је-
дан прави Божији, Христов светосавски напор да се српски
народ истински христијанизује, да се оправослави, да буде
оно што жели да буде Божији, Христов народ.
Данас, браћо моја и сестре, свако од нас православних
људи не само свештеници треба да буде проповедник вере,
мисионар. Како вам рекох то треба знати и умети чинити.
Пре свега знате шта сви морамо радити да би наша пропо-
вед вере имала успеха. Морамо своју веру на делу показати.
Сећате се шта је рекао Господ: „Нека се светли ваша све-
тлост пред људима. Нека виде ваша добра дела и прославе
Оца нашега на небесима.“ Значи, наш хришћански живот, у
ствари, је најбоља проповед вере. Наш добар пример је оно
што људе привлачи и што ће људи можда и хтети да ими-

тирају, да опонашају. Ако будемо само говорили о вери, а не
живели по вери, од тога неће бити никакве користи. Пред
нама су дани који не знамо шта доносе. Велика су колебања
и потреси у свету. Нарочито мислим на ову духовну, морал-
ну сферу. Људи су у кризи, човечанство је у кризи, наш мали
српски народ, видите како са муком корача свој историјски
ход. Шта ће бити са нашим народом, са Косовом, државом
јесу важна питања. Али никако не најважнија. Најважније
питање за нас јесте: Шта ће бити са мном, са мојом душом, са
мојим спасењем, наравно и са душама и спасењем и на-
ших ближњих који нису пронашли прави пут, а којима ми
треба да помогнемо да тај пут нађу?
И опет, и опет да вам кажем да не заборавимо најважни-
је да се светли светост наша пред људима. Да људи виде
наша добра дела. И тако да сви скупа и ми који верујемо и
они који ће сутра веровати прославимо Оца нашег небеског.
Амин!
Прота Дејан говори ...39

О споју две личности у браку
Брак није спој двеју крштеница па да видимо колико ко
има година, да ли је идеална разлика... Брак није спој ни две
штедне књижица, ни два поседована листа. Брак је спој две
личности и ако се личности заволе, разумеју, подударе, то
је тај предуслов да буде срећан брак. Ако се умеша интерес,
онда сам почетак није добар. А да се не би десило нешто
што не треба, онда треба молитвено стражити, непрекидно
39
У овом одељку долази повремено до неизбежних понављања јер је Про-
та говорио у различитим приликама, са различитим саговорницима, одгова-
рајући на слична питања. Приређивач се одлучио да сачува Протине речи у
њиховом изворном облику јер оне никада нису дословно исте, а у случају
скраћивања или избацивања оштетила би се аутентичност сведочанства о
Протиним поукама. Поуке су изговорене углавном у разним интервјуима и
емисијама датим на радију Словољубве.
се молити, непрекидно Бога у помоћ призивати. Ви знате

како се завршава молитва Оче наш са речима избави нас од
лукавога. Не смемо се заваравати, лукави, сатана, ђаво, он
је кнез овога света, како сам Господ каже: „Он бејаше чо-
векоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине
у њему, кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац
лажи“ (Јован 8,44). Зли духови харају овим светом, хоће да
покваре све што је свето, честито, богоугодно, да пореме-
те односе између супружника, родитеља и деце, деце међу-
собно, браће и сестара, пријатеља, комшија, колега на послу.
То све зли дуси непрекидно раде, а ми православни људи
имамо сигурну одбрану у Светој Литургији – Светом При-
чешћу и непрекидној молитви Господу Сведржитељу. Знате
да је Господ толико пута говорио када су му се невољници,
болесници обраћали: „Не бој се, само веруј“ (Мар. 5,36)!
О супружницима саподвижницима
Сама реч супружници, када се продуби у смисао и поре-
кло речи значи да су муж и жена, да се сликовито изразим,
заједно упрегнути да вуку животна кола. А пошто муж рас-
полаже већом снагом, треба мало више да подметне леђа у
вучи тих кола. Сасвим је оправдано рећи да смо ми сви лич-
ности за себе и свако од нас понаособ одговара пред Богом за
себе, а супружнички живот има циљ да једни другоме
помогнемо да свој крст носимо, односно да једни друге под-
стичемо и охрабрујемо у том добродетељном, хришћанском
животу. Има она старинска реч, често се помиње у цркве-
нословенском да су неки људи саподвижници, значи заједно
се подвизавају и иду оним спасоносним уским путем, да се
међусобно подржавају, када се једно умори и поклекне, не
мислим на физички умор, оно друго му притекне у помоћ. У
томе је, између свега осталога, и циљ супружничког живота,
наравно рађање, подизање, васпитање деце, али и међусоб-
на помоћ и подржавање на путу спасења.
О венчању у Цркви
Прави брак је за нас православне људе онај брак који је
склопљен у цркви и где супружници добијају благослов Цр-
кве за свој заједнички живот. Раније власти су донеле такав
закон да се није могао склопити црквени брак док се не скло-
пи грађански, односно младенци када би дошли у цркву на
венчање, морали су свештенику да покажу документ да су
склопили државни, грађански брак. Тек тада је свештеник
имао право да их венча. Добро је склопити тај грађански
брак, као административну процедуру која је из практич-
них разлога потребна. Али венчање је само и искључиво у
Цркви. Младенци постају муж и жена када на чину венчања
пред свештенством, кумовима и свим присутнима кажу да
слободно узимају једно друго за мужа, односно жену, када
изговоре оно да.
О благослову родитеља за брак
Добро је, потребно и лепо да родитељи своју децу благо-
слове за брак, али то не може да има апсолутно значење, јер
понекад се може десити да родитељи из потпуно неоправ-
даних разлога ускраћују благослов. Некада су то разлике у
годинама, социјални статус, углавном разлози за које Цр-
ква нема забрану. Међутим, хвала Богу, често та безразло-
жна љутња родитеља прође, ако не пре а оно свакако кад се
роди унуче.
О обавези свештеника на просвећивању младенаца
Наш народ је у току више од 50 година био изложен на-
силној атеизацији. Родитељи многих садашњих младића
и девојака су црквено непросвећени, неупућени, не знају.
Стање је такво, али да видимо шта се ту може учинити? Да-
нас је црквено венчање мање из религиозних побуда, више из
традиционалних, естетских. Сада се венчања снимају
камером, па се након венчања праве седељке младенаца и
гостију, гледају и коментаришу како је ко изгледао, понашао
се... Да ми сад чекамо да их верски и духовно просветлимо
па да онда ступе у брак... колико ћемо чекати? Ако су већ

ступили у брак црквеним венчањем, онда је то посао цркве-
них пастира, свештеника који је венчао и који их познаје да
на неки начин са младенцима успостави контакт и започне
духовну просвету, духовни препород. Оно што је пропу-
штено кроз време, тешко је надокнадити, зато сада учинимо
оно што можемо!
О предбрачним односима
Предбрачни полни односи су један озбиљан проблем.Шта
вам могу рећи? Када сам био младић, била је права реткост да
младићи и девојке ступају у полне односе пре брака као што
је данас, чини ми се, права реткост да не ступају. Имао
сам случајева да ми младић или девојка, или обоје заједно
поставе питање: „Ми смо у вези, нисмо у браку и волимо
се. Зашто Црква забрањује и зашто ми не смемои не треба
да будемо у полним односима?“ Пре свега, запамтите,
Црква се не бави забранама, јер онај који се бави забранама
има начине и средства да употреби силу и да нешто забрани.
Црква нема та средства, нити ишта насилно ради, она
упућује и саветује, понекад и моли. Да ли је пожељно и
важно да девојка једнога дана постане честита, добра и верна
супруга и честита, добра, нежна, пожртвована мајка? Сви се
слажемо, јесте! До тог момента, када девојка треба да
постане то што је пожељно и важно, постоје два пута. Који
су то путеви? Један је пут који млади називају везом.
Пошто се воле и међусобно су наклоњени, ступају у полне
односе. Из било којих разлога, веза се једнога дана прекине.
То је стварност, а не теорија. Иза тога, врло брзо, настаје нова
веза, нова љубав. И прича се понавља. Тако до неких
тридесетак година када се обично у данашње време склапа
брак. Тих веза дакле од 17–18. године па до брака може
бити 7–8 некада и знатно више. А психолошка наука,
такозвана, дубинска психологија тврди да полни однос није
само физички однос него и дубоко душевни и психолошки
и оставља трагове на психу човека, много више на психу
жене него мушкарца. Сетимо се онога што смо рекли, каква

треба да буде супруга и мајка. Шта мислите да ли је бољи
увод или припрема да девојка после толиких веза и љубави
ступи у брак или, да је којом срећом, Virgo intacta ступила у
брак?! Где је већа гаранција и вероватноћа да ће бити верна
и добра супруга и пожртвована и нежна мајка? Сви ћете се
сложити да је бољи пут овај други, који је тежи, који се, фи-
гуративно речено, на дугу стазу, за читав живот исплати. То
је оно што Црква кроз целу своју историју препоручује, а не
забрањује. По мени, рецимо, ако би неки младић својој де-
војци поставио услов да има са њим полне односе и да тиме
докаже љубав према њему, ако неће он ће је напустити, или
су имали полне односе а она не би желела даље да их имају,
а он прети да ће је напустити, по мом дубоком уверењу она
треба да остане при својој одлуци, а он и те како треба да је
напусти, за њено добро. Ако тако условљава, нема говора о
искреној љубави и оданости. Ако он не поштује њен став и
уверење, несумњиво базирано на духовној и моралној ори-
јентацији, онда даљу њену пажњу не заслужује.
О молитвеном обраћању за избор брачног друга
Имате многе књиге и књижице са разним молитвама, које
су намењене за избор брачног друга. Али оно што бих вам
ја препоручио, то је да се младићи и девојке, који су намер-
ни ступити у брак, а још немају одабраног супружника, моле
својим речима Господу Богу и Мајци Божијој да им отвори и
просветли путеве, да Господ својом благим промислом упу-
ти молитвеника у оном правцу који ће за њега бити најбољи,
најкориснији, најспасоноснији. Кроз молитву Господу Богу
изнесите своју добру вољу и жељу за испуњење његове запо-
вести ступања у брак. Молите га за помоћ да то и остварите.
О упознавању младих
Заиста је тешко оним истински верујућим младићима и
девојкама, јер они желе да њихов сапутник буде пре свега
верујући. Верујем да је то предуслов за благословен и добар
брак. Зато мислим да је Свети храм у којем су богослужења,

где млади људи заједнички присуствују и учествују, права
прилика да се после богослужења међусобно упознају, дру-
же. Из тог дружења може се појавити међусобна наклоност,
и љубав, и то може на крају да доведе и до брака.
О времену за ступање у брак
Искуство нам говори, ако се млади предуго, како они у
жаргону кажу, забављају, често се дешава да односи охладе,
олабаве и после не буде ништа. Него док их љубав греје, срца
да не оклевају.
О егоизму у браку
У супружничким односима једно од златних правила је-
сте – одрећи се егоизма. Егоизам је често узрок имања само
једног или двоје деце у браку. Таква ситуација се може по-
правити ако се мало освестимо, окренемо се Цркви и вери у
Господа Бога. Најчешћи неспоразуми у браку настају упра-
во због нашег људског егоизма. Свако жели да оно што ми-
сли да је најбоље, најисправније, најчеститије, по сваку цену
спроведе не обазирући се на оно шта друга страна мисли
и осећа. Наиме, право решење је у међусобној сагласности.
Брачним паровима радо препоручујем и саветујем, ако има
неки проблем да га не решавају у тренуцима када су нер-
возни, узбуђени или љутити. Од разговора у тим условима
нема никакве користи, тај разговор неминовно прелази у
свађу и размирице. Нека одгоде решавање тог проблема за
тренутке када се смире. Кажем примените физичко-меха-
ничку методу. А они онако, мало и зачуђено упитају: Каква је
то метода? Удаљи се од места окршаја. А жени кажем да
брже, боље отиђе у купатило да нешто ради, или да опере
прозоре, тркне у самопослугу да нешто купи, док тебе и
мужа не прође љутња. Када све прође, и осетите то смирење
онда седите па уз кафицу поразговарајте у чему су проблеми,
шта треба урадити и учинити. Значи, међусобно стрпљење
и трпељивост, то је решење проблема. Нема другог начина.
О браку са неверујућим супружником

Имали смо случајеве у рано доба када је хришћанство
тек почело да се прима да један супружник буде хришћа-
нин, а други не. Св. Апостол Павле је саветовао да се никако
не растављају. Увек постоји нада да ће и оно друго прими-
ти веру. Посматрајмо ту ситуацију и данас. Она није ретка.
Најчешће бива да је жена верујућа страна, а муж приговара
и обично каже да она претерује. Једино решење је да веру-
јући супружник својим примером, својим животом покаже
предност, преимућство црквеног, верског, духовног живо-
та над овим незнабожачким. Да никада ову другу страну
не омаловажава и потцењује. Увек неверујућем супружнику
треба рећи разлоге и значај молитве и одласка у Црквуза
унутарње, душевно задовољство, које се добија. Па, ако
онај неверујући воли своју жену, или мужа, онда не видим
разлог за што би се противио, када тиме није угрожен. На-
против Црква и вера нас уче да у свему будемо бољи него
што смо били. А ко би био против тога да поред себе има
бољег супружника?! Не треба никада бити обесхрабрен.
Када је други брачни друг крштен, када је макар тзв. тради-
ционални верник који повремено одлази у цркву, е онда ће
овај брачни друг, који је добар и побожан, својим примером
утицати на њега. Било би погрешно покушавати одмах га
обратити речима, многим говорењем, саветима, поготовуне
неком љутњом или протестима, него по принципу тиха вода
брег рони. С времена на време обазриво, лепо да га позове у
цркву. Пракса је потврдила да, ако тако поступамо,такви
брачни другови временом постају добри, прави верујући
православни хришћани. Дакле, лепом речју, добром вољом
и, наравно, личним примером.
О разводу
Једини разлог, који се наводи у Јеванђељу, због којег би
се брак могао развести је прељуба. Сматра се да је прељуба
тако велики преступ и грех који из основа угрожава и руши
брак. Ако се нажалост деси прељуба у неком браку, не мора

да значи да су муж или жена, који су преварени обавезни да
брак разведу. Ако се особа која је учинила тај велики грех
искрено покаје, на одговарајући православни начин, а зна
се шта је православно покајање, то није само горко жаљење
за учињеним грехом него и чврсто обећање да се грех неће
поновити. У том случају није обавезно и не мора брак да
се разведе. Шта се дешава у ово новије време? Дешава се
то, да се људи разводе из разлога који никако нису оправ-
дани. Често због бесмислица и ситница. Нажалост и наши
црквени судови су у том погледу попустили, па кад се ра-
зведе грађански брак и супружници поднесу црквеном суду
уверење да је брак разведен, најчешће то и црквени суд учи-
ни, разведе брак. А раније није било тако, мислим на време
пре једно 60–70 до 100 година. Тада се брак није могао тако
лако развести. Требало је да супружници дођу на црквени
суд, па су црквене судије све чиниле да супружнике измире и
отклоне оне разлоге који су довели до сукоба и размирица.
Хвала Богу, често је бивало да се наговештени развод
спречи и не дође до њега. У Светом Писму пише што је Бог
саставио да човек не раставља. Раставити брак, значи ди-
ректно се Богу супростављати. Неко каже да више ништа не
осећа према свом супружнику, па имају различите нарави,
различито гледају на неке проблеме... и зашто би живели
заједно? Којешта! Ништа не осећа... Па кад му је ђаво испра-
знио срце, наравно да ништа не осећа. Човек треба да види
шта се то десило са њим, да више ништа не осећа. Наравно,
супружници у току живота у свом међусобном односу нису
увек онако осећајно, емотивно загрејани и усплахирени као
првих месеци и година брака, али брак касније добија неке
нове токове, позлаћене токове, где та брачна супружничка
љубав добија нови квалитет, нове видове, хоризонте. Човек
је Боголико биће и у себи носи велике потенције добра и
љубави, то треба, уз помоћ Божију, искористити. Надахнуће
од Бога се добија кроз молитву.
О опраштању прељубе
Кроз своје дугогодишње искуство у исповести, имао
сам примере где су супружници једни другима опраштали
прељубу и настављали складан породични и брачни живот.
На неки начин нас о овоме поучава и Јеванђеље. Сетите се
приче која описује хватање једне жене у прељуби. Књижев-
ници и фарисеји су довели ту жену пред Господа и питали га
шта Он вели да раде, пошто закон Мојсејев заповеда даје
каменују. Господ је ћутао неко време и исписивао нешто по
песку. Шта је исписивао? Исписивао је грехе људи којису
тражили каменовање жене. И на њихово наваљивање да им
каже шта да чине рекао је: „Који је међу вама без греха, нека
први баци камен на њу“ (Јован 8,7). Они су били зачуђени
таквом речју, прорадила им је савест и сагнуте главеједан
по један постиђен је одлазио, нико није бацио камена на
жену. Господ видевши да је нико није осудио, рече жени:
„Ни ја те не осуђујем, иди, и од сада више не греши“ (Јован
8,11). И да запамтимо, прави смисао покајања је не само да
зажалимо и презремо грех већ и увидимо сву бесмисленост
и промашај учињеног греха и наравно чврста одлука, уз Бо-
жију помоћ, да то више нећемо поновити.
О мајци као стубу у свакој породици
Мајка је стуб у нашој породици, с обзиром на васпитање
деце где мајка још увек највише времена проводи са њима.
Мада и улога мужа постаје све већа и важнија него некада.
Данас и муж учествује у кући заједно са женом око кућних
обавеза и деце, што раније није био случај. Раније су се по-
слови строго делили на мушке и женске и сматрало се да
мужу никако не приличи да рецимо опере судове или да
повије дете. То није било добро у тим ранијим временима, да
признамо сада са закашњењем. У том смислу муж треба да
преузме један део одговорности и послова које је некада
искључиво имала жена. Наравно остаће увек улога жене и
мајке незаменљива, јединствена.
О почетку васпитања деце

Васпитање почиње још пре рођења. Када се дете роди
васпитање се одмах наставља, не неким свесним утицајем,
већ дете упија по аутоматизму атмосферу породичног дома.
Оно што родитељи мисле и говоре, како се понашају једни
према другом, нема никакве сумње да утиче на дете још од
првих дана живота.
О односу родитеља према деци
Настали су тако нови обичаји, нови начини живота по-
нашања, моде, музике и ту се православни родитељи налазе
на великој муци, како да они деци нешто препоруче када
наиђу на одговор деце: „Како да будем другачији од свих,
изузетак“. Наравно што се тиче тих излазака, млади рецимо
сада крећу у те проводе и на журке, како то они зову
садашње забаве, у време када смо ми морали да се враћамо
кућама. До 22–23 сата ми смо морали обавезно бити у кући.
Шта сада да се ради? По мом мишљењу данашњи православ-
ни родитељи треба да направе компромис, али не када су у
питању основне, духовне религијске теме и схватања, већ
компромисе у стварима који нису толико битни и који су
подложни променама. На пример у погледу музичког укуса
и склоности ка одевању, и у погледу сатнице када се излази
у град. Ту родитељи да буду разумно, разборито попустљи-
ви, ту да направе компромис, а да се труде свим силама на
све добре начине да деци усаде хришћанска православна
схватања живота и света, посебно морална схватања. Да она
буду у реду, да им она омиле, да то прихвате свим срцем па
макар излазили касно увече у град и слично.
О претераној бризи за децу
Како превазићи страх и бригу за децу? По оној народној
Сву бригу пребацити на Господа. Бити отац и мајка је вели-
ко задовољство, част и радост. А уз молитву сваку родитељ-
ску бригу Господ ће окренути на радост. И Свети Сава нас
томе учи и у својој архиепископској беседи каже: „Прво вac
молим да положите сву наду своју на Бога, држимо се пре

свега праве вepe.“
О различитом приступу родитеља васпитању деце
Када су родитељи различити: један верујући, црквен, а
други супротно од тога, тада би требало урадити следеће. Да
овај родитељ који је у бољој позицији, коју ми оцењујемо
као бољу, претходно са супружником разјасни ситуацијуи да
обоје формирају мишљење које је најбоље за дете. Ма
колико ми били добро информисани и начитани и себе сма-
трали педагозима, заиста без Божије помоћи ништа неће
бити. Они који се усрдно Богу моле за своју децу, па макар не
знали ни за какве педагошке вештине, имају децу која су
срећна и Богом благословена. Ту нема никакве сумње. Мада,
наравно, педагогија има свој смисао, значај и одређени до-
мет и у то не треба сумњати, али пре свега је молитва Богу.
О деци у Цркви
Деца су украс свакога Божијег храма. Треба да се сети-
мо речи Господа нашег Исуса Христа из оне приче када су му
деца прилазила, а ученици мало бранили јер су стварала
неред и гужву, а Господ их је упозорио: „Пустите децу да до-
лазе к мени, таквих је Царство Божије.“ Деца у цркву треба
да долазе. Нека деца су и живахна, али опет то мора имати
неку своју меру. Нека деца пре богослужења и протрче и
прогаламе, али када почиње Света Литургија онда родите-
љи треба да смире децу. Ако у току Свете Литургије роди-
тељи не могу да их смире, онда нека их изведу мало напоље,
па онда нека их опет уведу у храм. Ипак, треба да буде ред,
поредак и дисциплина за време богослужења, особито за
време Свете Литургије. А овима којима то смета, потпуно
их разумемо и могу указати родитељима (на немирну децу),
али не некако љутито, већ благо да замоле родитеље да их
примире. Па и што да не, ако треба да помогну родитељима,
ако има више деце, да их они изведу напоље. Све се да то
средити када има добре воље и љубави.
О посту и причешћивању мале деце

Ја сам свестан тога да све моје колеге, браћа свештеници,
неће рећи исто што и ја кажем. Ту су постала мала размимо-
илажења која ће се верујем временом мало усагласити. Моје
уверење је следеће, тако и препоручујем. Мислим да мала
деца могу и треба стално да се причешћују, сваком прили-
ком, сваке недеље, а о посту код мале деце не може бити
ни говора. Како деца да посте, када још не знају ни шта је
пост. О посту им треба говорити тек у време када се види
да би они нешто разумели макар на нивоу тог свог дечијег
узраста. И када почињу то треба да буде у најмањој могућој
мери, јер било би по мом мишљењу погрешно да деца још у
најранијем добу стекну неки утисак да је пост нешто тешко,
непријатно, лишавање неке омиљење хране... А прави сми-
сао не разумеју. Мислим да то не треба да се деси. Мишље-
ња сам да све што је везано за Цркву, богослужења и живот
у Цркви буде нешто што ће деци да остане као најлеша ус-
помена, на дивне и радосне догађаје.
О пубертету
Стање пубертета је једно преломно доба. Период, у жи-
воту младих људи, врло буран. Многи родитељи су врло за-
бринути и питају се шта то бива са њиховом децом, зашто
постају јогунасти, непослушни, зашто се непрекидно нешто
буне и протестују. Прва моја реч коју упутим родитељима је:
Не бојте се! Проћи ће. И заиста то пролази. Али док не прође
треба бити стрпљив. А колико ће трајати зависи од личности
детета. У том периоду треба бити врло обазрив и применити
комбиноване методе, што ће рећи строгост са благошћу и
попуштањем. Оне благе и попустљиве методе нека се одно-
се на оно што није баш толико важно и битно, а строгост и
енергичност и доследне мере задржати на оно што је важно и
битно. Родитељи првенствено треба да се моле Богу да их Он
просветли и научи да децу и у том добу на један добар и при-
годан начин приволе да недеља пре подне буде безусловно
одређена само за Свету Литургију а све остало у неко друго

време. Наравно понекад, у тежим и изузетим случајевима
и ту се може направити неки попуст. Али у принципу деца
треба да буду тако научена и васпитана од најмлађих година
да су богослужења на првом месту и да је недеља резервиса-
на за цркву. Није лако, вреди се потрудити и Бог ће помоћи.
Шта је још ту важно? Да родитељи буду толико мудри и ан-
гажовани да по сваку цену сазнају и прате са ким им се дете
дружи. Управо у добу пубертета за децу најчешће ауторитет
буде неки другар из њихове средине који им импонује па оно
што он ради сматрају да је уједно најбоље. Ту обично роди-
тељи, учитељи, професори, свештеници некако губе, одлазе
мало у позадину, док то друштво доминира и постаје ауто-
ритет и они га следују. А то може бити нешто јако лоше. Бла-
говремено обратити пажњу са ким се друже и ако родитељи
могу треба да утичу да се деца друже са вршњацима који су
познати по добру, а не по злу. Проблем озбиљан, али, као
што рекох, уз Божију помоћ дâ се решити.
О животу у вишедетним породицама
Познајем живот неких вишедетних породица. Ја сам не-
посредни сведок који на питање како ти људи живе, како
могу да опстану, како та жена може да издржи све то, обич-
но одговарам: „Њима није ни изблиза тешко толико колико
се вама чини који посматрате са стране.“ Наиме, можемо
да разумемо бригу родитеља у ова тешка времена, али
верујући људи морају да знају да Господ у својој љубави, и
својим промислом неће никада дозволити да породице са
више деце гладују. Напротив, Бог ће помоћи на разне често
и неочекиване начине. И шта бива, управо те породице које
имају више деце у свему бивају честитије, напредније, деца
боље уче, боље се владају него тамо где је можда само једно
или двоје деце. Бива и да су у тим породицама често сва
деца одлични ђаци, да се баве спортом, уче стране језике и
човек је срећан када их гледа како им Бог помаже и у свему
успевају. Према томе, ако је човек верујући како може да
не верује да га Бог неће оставити и да ће Бог помоћи ако

буде имао и више деце. Према томе Црква никада никоме
неће да прописује колико треба да има деце, али требало би
да у неку руку ми православни Срби, бар у ово време када нас
тако брзо нестаје, када практично изумиремо, да уместо
једно – двоје деце, да нам буде просек барем, хајде да не пре-
терујемо, троје деце.
О крштењу у нужности пред смрт
Ако се некада затекнете, не дај Боже, у ситуацији да ис-
пред себе имате дете које није крштено, а које је у смртној
опасности, прилика је да вам кажем како га можете крстити.
Узећете мало воде у лонче или неку посуду или у једну руку.
Ако нема воде узмите песка или земље, шта вам је при руци
у тим условима. И изговорићете следеће речи: „Крштава
се дете Божије и кажете име, које год хоћете, у име Оца,
Амин; мало га поспете водом (песком, земљом), и Сина,
Амин; опет га мало по главици поспете водом, и Светога
Духа, Амин; опет мало воде на главицу, сада и увек и у све
векове векова, Амин!“ Тиме је дете крштено! Ако преживи,
наставља се обред крштења кроз миропомазање, које чини
свештенослужитељ. А ако би се десило, не дај Боже, да се
дете упокоји, одлази из овоземаљског живота крштено, као
православни хришћанин.
О слободи
Дар слободе је један диван, величанствен дар Божији,
тиме нас је Господ изједначио са небеским, савршеним би-
ћима, јер управо слобода воље, слобода одлучивања је дата
човеку као слици и прилици Божијој. Слобода је, да тако
кажемо, један елеменат наше боголикости. Са друге стране
то је дар који је и веома опасан, дар који изискује велику
одговорност. То је дар који нас подстиче да непрекидно па-
зимо шта ћемо одабрати и којим ћемо путем кренути, како
рекох дар величанствен, достојан оних које је Бог учинио
боголикома.
О вери (као животу и искуству)

Опште тешко стање, последњих деценија неминовно
оставља трагове на лични и породични живот. Има нера-
зумевања између супружника, између деце и родитеља, то су
општи људски проблеми. Зашто људи долазе на исповест
радо? Зато што ми свештеници њима препоручујемо такве
савете и упутства којима се они уверавају да православна
вера није неко доктринарно убеђење, животни став или
теорија. Вера православна је живот и искуство. Да није
искуства, мало ко би веровао, Бог делује кроз Свете Жи-
вотворне тајне, Бог делује на људску душу, Бог шаље мир
спокојство утеху, снагу. Дакле, вера није само уверење, вера
је живот, вера је искуство, вера је снага. Људи осетивши ту
снагу у себи коју Бог шаље бивају постојани у вери. Знате
да у Светом Писму пише да је Господ Емануил, а то значи
Бог је с нама. Да, Бог је с нама и Бог је у нама и то је вера
Православна. Зато је наш православни верник истински и
постојан и непоколебљив верник.
О различитом приступу вери
Тренутно постоји разлика између млађих и старијих
верника. Не дао Бог да бисмо желели да омаловажимо ста-
рије вернике, али ови млади су донели један нови дух у Цр-
кву. Код наших старијих верника, будимо искрени јер то је
стварност, преовлађује то традиционално схватање вере,
побожности, црквености. Наиме, они сматрају да ако не-
колико пута годишње дођу, да је то сасвим довољно: Када
обележавају Крсну славу, о Божићу и Васкрсу. И они са по-
носом кажу да су православни Срби. Ми знамо да је пра-
вославље и бити православац нешто неупоредиво више, не
само обичај. Обичај је само спољашњи израз суштине Пра-
вославља. Суштина Православља је живети литургијским
животом, не одстојати Свету Литургију већ учествовати у
њој. У потпуности разумевати њен смисао и причешћивати
се, сједињавати се са Господом Христом кроз Свету Тајну
Причешћа. Управо млади то и чине и зато ми њих називамо

литургијским верницима, а ове старије, баш не морају да
чују, традиционалним, обичајним.
О молитви
Господ је саветовао и Св. Апостол каже: „Молите се без
престанка.“ Да се молимо непрекидно и да молитва буде
саставни део нашег живота. Наравно, знамо које су моли-
тве најважније. Најважнија је Молитва Господња Оче наш,
јер сам је Господ изговорио те речи молитве и рекао када
се молимо да се молимо том молитвом. Ту су наравно и све
остале нама драге и познате молитве, архангелски поздрав
Пресветој Богородици Богородице Дјево, радуј се Благодат-
на, молитва Трисвјатоје, молитва Светоме Духу Царе Небе-
ски и наравно она веома кратка али веома корисна и спасо-
носна молитва такозвана Исусова молитава: Господе Исусе
Христе Сине Божији помилуј ме грешног и одмах у наставку
додамо речи: Пресвета Богородице, спаси нас. Наиме, шта то
значи молити се непрекидно. Ми људи у току дана увек о
нечему мислимо, нема ни једног тренутка да човекове ми-
сли нису нечим забављене. Ипак, човек иако свакодневно
обавља своје редовне дужности своје послове прилично
времена проведе и сам. Док рецимо чека превозно средство,
вози се аутобусом, пешачи, и кад је сам са својим мисли-
ма и мисли на много што шта, нажалост често и на нешто
некорисно и штетно, здраво је и добро да бар један део тог
времена када је сам са собом посвети молитви. Да се сетимо
овом приликом Св. Јована Кронштатског, он је као што је
познато од раног јутра до касне вечери био или у цркви на
молитви или је био у сусрету са људима, посећујући њихове
домове и вршећи разне молитве и тако непрекидно био са
људима чинећи им свако добро. Једном су га упитали: „Оче
Ви често путујете оним бродићем од Кронштата до Петро-
града, и док сте у паробродској кабини сами шта Ви радите
за то време?“ А он им одговара: „Молим се Богу, непрекидно
се молим, молитва је дисање душе.“ То значи као што наше

тело дише удишући ваздух, тако исто наша душа, наш дух
треба непрекидно да има на уму и у срцу молитву. То је оно
што нам је најпотребније и најкорисније.
О молитви у посту...
Молитва је неодвојива од поста. Наиме, треба да се сети-
мо догађаја из Светог Јеванђеља када је онај несрећни забри-
нути отац довео бесомучног сина, којег је Господ исцелио а
пре Њега су то покушали апостоли али нису могли. Када
су упитали Господа зашто га они нису исцелили, Господ им
је рекао: „Због вашег маловерја“, и онда је Господ изгово-
рио оне знамените речи: „Овај род (мисли се на сатански,
ђаволски род) изгони се само постом и молитвом.“ Значи
молитва треба да буде, како Свето Писмо каже, непрекидна:
„Молите се Богу без престанка.“ Наравно не мисли се у
буквалном смислу. Не можемо ми цео дан да проведемо у
молитви и да ништа друго не радимо. Него, човек треба да се
потруди да у себи створи и однегује молитвено располо-
жење, које ће га пратити кроз цео живот. Наиме, добро је и
треба држати молитвено правило нарочито у време поста,
ако смо претходно мало занемарили да у току поста обно-
вимо, да читамо одређене молитве, да читамо Свето Писмо,
акатисте, али шта је још важније од тога да ми створимо у
себи молитвено расположење које ће нас држати читавог
дана. Шта то значи? Ми у току дана свакога тренутка о не-
чему мислимо, мисли су ка нечему управљене. Немогуће је
да човек у будном и свесном стању не мисли ни о чему.
Доста времена у току дана ми смо сами са саобом, да изу-
змемо радно време када треба да будемо посвећени послу
који обављамо. Док се спремамо за посао, радимо неке уо-
бичајене послове по кући, возимо се, идемо у набавку итд.
то је све време у којем наше мисли нису усресређене на тај
посао јер су то лакши послови који се механички обавља-
ју. И питамо се, шта ми у том периоду мислимо, где наше
мисли лутају? Када би неко на крају дана на неком екрану

могао да нам прикаже куда су све наше мисли лутале у току
дана верујем да би се свако од нас разочарао, мало и забри-
нуо, колико непотребних мисли, некорисних, грешних. То
време када смо сами са собом нека буде испуњено бар оном
кратком молитвом: Господе Исусе Христе Сине Божији по-
милуј ме грешног! Одмах у наставку: Пресвета Богороди-
це, спаси ме! Нека те молитвене речи у току дана више пута
прођу кроз наше мисли да прострује кроз наше срце и то ће
бити та духовна снага која ће нас држати, која ће нас чувати
од саблазни и греха и која ће нас упућивати на добра дела. И
те како је потребно и могуће да се и својим речима молимо
Господу, онако како у датом тренутку осетимо да је најбоље.
Подсетимо се на речи Св. Јована Кронштатског: „Молитва је
дисање душе.“ То значи као што свакодневно удишемо овај
ваздух који је неопходан за наша плућа и тело неопходно је
кад год се прилика пружи у току дана да удишемо молитву,
да мисли упућујемо Господу. Ево док ми сада разговарамо,
могуће је сасвим да кроз моју мисао и вашу прође: „Господе
Исусе Христе помилуј ме грешног.“ Пробајте и ви, моћи-
ћете! Јер наиме, дешава нам се да из овог или оног разло-
га, а најчешће због наше лењости, занемаримо молитвено
правило. Зато је време поста време када то исправљамо са
вољом и напором. Пост је време за то, као спортисти када
се спремају за важно такмичење па имају карантин, или кад
војска изводи манерве у пооштреним животним условима...
Е тако и ми православни људи у току поста да покажемо по-
већану активност, марљивост, предузимљивост. Није пост
стање туге, очаја, не, не, пост је време радости, духовне ра-
дости када осећамо појачано присуство Господње, јер Му се
више и обраћамо. Па када то исправимо рецимо у вези са
молитвеним правилом у току поста, и дође празник којем је
пост посвећен, да оно што смо у току поста стекли пренесе-
мо у духовну тековину. То је наш духовни капитал који смо
стекли за време поста.
О Исусовој молитви
Нас свештенике наши верни често питају да ли је добро,
да ли је корисно, да ли се сме примењивати Исусова моли-
тва? Питање само по себи је веома бесмислено. Ко би од
нас људи и помислио да каже да је опасно и штетно казати
Боже, помози, или Господе, помилуј, или Пресвета Бого-
родице, спаси нас. Страшна је и чудовишна мисао да може
бити штетно ако призивамо име Господа, спаситеља нашег,
Исуса Христа. Исусову молитву и те како треба користити
свакодневно, у свим животним приликама, као што је рекао
отац Виталије40. Оно што би било погрешно и погибељно
ако би неко запао у ту прелест, у ту гордост, да мисли ако
примењује Исусову молитву да је тиме нешто посебно учи-
нио, или да треба нешто особито да му се деси, да прими од
Бога можда неки посебан дар који други људи немају. То је
оно што би могло бити страшно и погибељно, као што су су-
јета и гордост у свим приликама штетне. И никоме зато не
постављати бесмислено питање да ли треба да призивамо
име Господа Исуса Христа. Увек и свагда призивати Господа
Исуса Христа, и како ми свештеници волимо да препору-
чимо, када изговоримо речи „Господе Исусе Христе, Сине
Божји, помилуј ме грешног“, да одмах додамо „Пресвета Бо-
городице, спаси нас!“41.
О расејаности током молитве
Расејаност је озбиљан проблем. Када смо на Светој Ли-
тургији, тада треба да уложимо свесно напор да мисли вра-
тимо, да тако кажемо, на место догађаја, на речи богослу-
жења. А да кажемо код појединачне личне молитве, ако је,
по мом мишљењу, човек уморан расејан, боље да молитва
40
На трибини Духовни разговори предавач јеромонах Виталије (Милоше-
вић), је говорио на тему „О молитви“, Духовни разговори 2, Трибине Цркве
светог Трифуна, приредила Зорица Ковачев, Београд, 2013.година.
41
Духовни разговори 2, Трибине Цркве Св. Трифуна, Приредила Зорица
Ковачев, Београд, 2013.година. стр.301–302.
буде краћа, а усредсређена, него да одређене текстове моли-

тви само прочитамо, па макар нам мисли биле не знам где.
Важна је при свему томе и жеља и воља да се молимо. Човек
који практикује молитву нема сумње да ће добити и вољу за
молитву.
О болести
Бог Милостиви преко својих светитеља чини велика
чуда. Нарочито је познато да је Св. Нектарије Eгински Чу-
дотворац познат као велики исцелитељ најтежих обољења,
нарочито обољења од рака. Такође у последње време са свих
страна света долазе вести о разним чудотворним исцеље-
њима од других исцелитеља посебно још од Св. Јована Шан-
гајског и Санфранциског Чудотворца и Св. Архиепископа
Луке, кримског и симферопољског. Наиме болест је прати-
лац непрекидни човековог живота. Болести има разних од
оних које кратко трају и не остављају никакве последице до
оних које човека прате дуги низ година, чак и оне најтеже
које се завршавају са телесном смрћу. Што се тиче човеко-
вог односа према своме телу према здрављу, човек треба све
да учини да до болести не дође. Како то да постигне? Пре
свега моралним, исправним честитим животом, а затим и
да избегава све оно што може да нашкоди телесном здра-
вљу. Да избегава дуван, алкохолна пића, неумереност у хра-
ни... То су неки предуслови за добро физичко здравље. Ако
се и поред тога појави болест, како да се човек према томе
односи? Уз молитву треба да то прими као један од начи-
на како Господ својим промислом управља са човеком. Па
тако све што нâс православне хришћане у овоме свету снађе
не може никада бити трагично ако будемо имали веру у Го-
спода и ако непрекидно молитвено бдијемо. Кроз молитву
ћемо стећи мир, утеху и отпорност да све оно што нас снађе
поднесемо уз поуздану веру и уверење да ће Бог све на крају
крајева довести до правога и доброга циља. Па чак, ако се
та болест заврши и физичком смрћу. Као што знамо то само
по себи није ништа трагично, овај свет није ништа друго

него само припрема за будући вечни живот, тако да право-
славни хришћанин који тешко оболи па након тога и умре,
благо њему ако се на време покајао и ако је својим животом
заслужио да му Бог опрости сагрешења.
О узроку болести
Уопште узев наш свет је грехопали свет, све што се у
њему дешава, је последица греха, али не мора у сваком слу-
чају, у свакој људској судбини да узрок болести и страда-
ња буде управо грех. Сетимо се, када су упитали Господа
за оног човека који је рођен слеп, да ли је сагрешио он или
његови родитељи а Господ им одговара: „Ни он ни његови
родитељи него да се на њему покаже слава Божија.“ И као
што знамо Господ је после тога исцелио тог слепорођеног
човека и он је прогледао. Према томе греха се треба чувати
у сваком случају, али није увек и не мора бити увек болест
директна последица греха. Болест као и све што се нама у
животу дешава, а не зависи од наше воље је дело Божијега
промисла које ми не можемо да проникнемо, зато и кажемо
да су неиспитани путеви Божији. Наше је да се приклонимо
пред благим промислом Божијим да се са пуном вером пре-
дамо у Његове руке.
О коришћењу лекова
и другој помоћи Божијој у невољама
Наравно и лекови и медицина и минералне воде и разне
ствари у природи које нас окружују, све то је дело Божије и
Господ нам је све то ставио на располагање и треба да кори-
стимо. Али, најпре се директно обраћамо Господу и Њего-
вом милосрђу да помогне и да нас избави од зла и невоље,
а наравно човекољубиви Господ поступа увек са човеком
онако како је за човека најбоље. Такође треба истаћи Свету
Тајну Јелеосвећења која се по савету апостола препоручу-
је хришћанима да на тај начин призивају милост и помоћ
Божију. Затим, нарочито је благословена Богојављенска
водица, а у последње време и свете мироточиве чудотворне

иконе, по целом православном свету. И то мирисно уље које
точе иконе често бива лековито, целебно. Све су то начини
кроз које нас Господ својом љубављу, својим милорсрђем
посећује у нашим невољама.
О миру који имају неки болесни људи
Каже се да болестан човек жели само jедно, да оздрави, а
здрав човек има много жеља и прохтева. У нашем хришћан-
ском схватању ма шта да нам се дешава не треба схватати
трагично. Ево, ми видимо људе који су рођени слепи или
читав живот проведу непокретни у постељи и колицима и
нама се чини да би ти људи требали да буду очајни и крај-
ње незадовољни животом, међутим Бог даје да се управо и
такви људи добро душевно осећају да им Бог пошаље неки
мир и утеху. Нимало се не осећају лошије од нас који смо
здрави. Тако гледајући, са гледишта Православне вере, вере у
Господа у Његов благи промисао, ништа на овоме свету
није трагично. И наравно, то није лако, јесте тешко, али оно
што је најважније могуће је (имати мир). И Господ нам је
кроз своју Божанску проповед често наглашавао и говорио:
„Не бој се синко, не бој се кћери, само веруј.“ Све је могуће
ономе који верује.
О помоћи болеснима
Наравно, болестан човек, самим тим што је болестан,
двоструко је вредан наше пажње. Господ управо од свих
нас очекује да таквима највише помогнемо. Да се сетимо да
ће нас Господ на Страшном суду питати и казати: Када смо
гладног нахранили, жедног напојили, болесног посетили да
смо самом Њему то учинили. Тако да у свакоме болеснику
треба видети Господа који болује и трпи и наравно млади
људи и те како имају велику одговорност да помогну бо-
леснима. Добро сте малопре рекли не ради се само о ма-
теријалној помоћи, понекад млади људи кажу: „Оче, ја бих
помогао, али сам немам средстава.“ Ја му одговорим да није
реч само о томе онај који има материјална средства наравно

да треба материјално да помогне. Е, онда ја кажем неком
младићу или девојци, када сретнеш неку баку која иде са
пијаце па носи тежак зембиљ и једва долази до аутобуса, ти
приђи баки узми њен зембиљ, донеси до аутобуса и смести
је у аутобус. Тако си ти учинио шта треба. Многи су начи-
ни како се може помоћи старима, немоћнима и болеснима.
Има тешких болесника поред чије постеље човек треба да
бдије не само у току дана, већ и у току ноћи. Замислите млад
и здрав човек који се пријавио да један део ноћи проведе
код болесника и да му се нађе при руци колика је то корист
и добро дело. Ако се хоће, прилика за помоћ болеснима има
на претек.
О свештенству
Каква је улога свештеника? Свештеник је она личност
која је кроз Свету Тајну свештенства добио благодат Све-
тога Духа да служи Свету Литургију, да врши Свете Тајне и
да проповеда реч Божију. У односу на парохијане, верујуће
људе свештеник је онај који треба да доприноси духовно-
-моралном просвећивању својих верних и да им помогне
у хришћанском начину живота управо у примени онога у
шта они верују. Као што знамо из Светога Писма вера без
дела је мртва па је дужност свештеника да помогне верни-
ма да своју православну веру примене и остваре у животу.
Данашњи однос свештеника и верних парохијана, по мом
мишљењу треба увелико променити и унапредити. Како
сада ствари стоје, свештеник се сусреће са вернима готово,
искључиво на богослужењима приликом вршења Светих
Тајни и приликом молитвених обреда и то је оно што је по-
требно и неопходно, али није довољно. Потребно је мно-
го више од тога. Наиме шта је потребно? Потребно је да се
свештеник потруди, а да му парохијани у томе помогну, да
што већи број људи који се сматрају вернима, који се сма-
трају парохијанима долазе на богослужења у првом реду на
Свету Литургију. Какво је наше реално стање? Морамо при-

знати да од оних које сматрамо нашим парохијанима који
су на списку за свећење водице за славу један мањи део је
оних који редовно долазе у цркву на Свету Литургију који
се редовно исповедају и причешћују. То су они да кажемо
прави литургијски верници. Са друге стране имамо знатан
део, већи, наших парохијана који ретко долазе у цркву. До-
лазе углавном на веће празнике, за своју славу донесу жито
и колач, или на неко венчање и крштење. Шта је циљ? Циљ
је да што већи број верних долази у цркву и да се окупљамо
на Светој Литургији. Ту свештеник делимично може да има
успеха својим позивима и апелима на верне, али чини ми се
да много више сами верници могу у том погледу учинити
што ће своје сроднике, пријатеље, познанике, комшије сво-
јим личним примером па и усменим подстицајем позвати да
дођу у цркву на Свету Литургију. И циљ је наиме да се
створи духовна заједница у којој ће свештеник вршити сво-
ју одговарајућу улогу, а где ће и верни окупљени око свеште-
ника моћи да делују једни на друге. А сви скупа да служимо
једном циљу, највишем циљу да своју веру негујемо, јачамо
и да је кроз живот остварујемо. Долазак на Литургију изме-
ђу осталог треба да доприноси стварању духовне заједнице.
Ми у том смислу чинимо један покушај са извесним успе-
хом, али још то треба и те како унапредити. Циљ је да верни
који долазе у цркву на Свету Литургију буду међусобно
повезани, да се међусобно сви познају. Јер шта се дешава
по нашим храмовима? Човек долазећи на Свету Литургију
овако из виђења или лично упозна неколицину људи, при-
ликом сусрета у цркви једни другима упуте поздрав или
неку реч и на томе се све заврши. Значи и те како је потреб-
но, ако је могуће, а могуће је, после Свете Литургије да се
верни задрже око храма, пред црквом, у црквеној сали, већ
како где има могућности, да се верни међусобно упознају и
зближе. Свештеник је управо ту да предводи ту заједницу
и да допринесе том међусобном зближавању и упознавању.
О односу свештеника и парохијана

Треба имати у виду да су наши парохијски свештеници
веома заузети својим дужностима. Дешава се најчешће да
свештеник после завршетка Свете Литургије нема времена да
са вернима проводе време у разговорима, већ су обавезни
да оду на крштење, венчање, парастосе... Шта би се ту
могло учинити? На пример тамо где има више свештеника
да један или двојица преузму на себе ту дужност да се за-
држе са вернима у разговору, или ако то није могуће после
Свете Литургије не би било згорега да можда ти парохијски
свештеници у току седмице једнога дана у погодно време
организују сусрете са вернима да би се састали поразгова-
рали о својим проблемима, свакодневним тешкоћама итд.
Будући да наша црква није парохијска, ја имам довољно
времена, јер немам парохијских дужности, па се окупљамо
после сваке Литургије. Иначе у току читаве седмице ја сам
сваки дан у цркви и сваки дан долази приличан број, углав-
ном млађих људи, на исповест. И моја је главна дужност да се
тиме бавим. Тако да се и након Свете Исповести поведе
разговор о много чему. По мом мишљењу, верни према све-
штенику треба да се односе са поверењем, да се ничега не
устручавају и не плаше. Свештеник је управо ту да вернима
буде од помоћи у сваком погледу. Некада неко бојажљиво
куца на врата моје канцеларије и пита када могу да га при-
мим. Ја тада кажем: „Брате, сестро, чим си дошао(ла) ти си
примљен, није ово општинска канцеларија нити нека друга.
Када си дошао код свештеника ти си дошао у дом Божи-
ји, дошао је свој своме.“ Однос парохијана и свештеника
до крајње границе треба да упростимо и поједноставимода
буде сусрет срца, непосредан, љубазан. То мислим да је
могуће остварити. Наша браћа, свештеници су наравно
вољни и спремни за такав однос, а верни нека се ослободе
и нека слободно приступе свештенику, некада да нешто и
предложе што би било добро и корисно. Не треба да буде
однос учитељ – ђак, већ срдачан пријатељски непосредан где

ће се узајамно помагати.
О парохији
Ми знамо шта је парохија и ко је парох. И наравно да је
препоручљиво да се верни, тамо где станују и којој цркви
и свештенику припадају, упознају са својим парохом и да
успоставе однос са њим. Нема сумње да је то потребно, али
ево има Цркава као што је наша, да поменемо и Цркву Ру-
жицу и Капелу Св. Петке, да поменемо и Манастир Ваведе-
ње, то су управо храмови који су и те како добро посећени од
стране верних. Није могуће, а и не би требало, да људима
спречавамо да одлазе на Свете Литургије где желе. У свим
храмовима су иста богослужења. Када би верни морали да
иду само у своје парохијске цркве, онда у овим поменутим
црквама не би било никога, јер немају парохијане. Некада
се браћа свештеници са мном нашале па кажу: Имаш ти ве-
лику парохију, сви који почивају на Топчидерском гробљу су,
како они кажу, моји парохијани. У неку руку и јесу јерсе
молимо за покој њихових душа. Али ево у нашу цркву
долазе верни из разних делова Београда и мислим да тиме
ништа не греше. Они одржавају контакте са својим паро-
хијским свештеником, он им долази да свети водицу за Ва-
скрс и крсну славу, носе славске колаче у свој парохијски
храм у њима се венчавају, крштавају децу...
О исповести
За Свету Тајну Исповести човек треба добро да разми-
сли о себи и свом животу, о протеклим догађајима у којима
је учествовао од последње исповести, шта је мислио гово-
рио и радио. Није згорег да направи и неку кратку беле-
шку шта ће да каже исповеднику, свештенику на исповести.
Света Тајна Исповести је од огромног значаја за духовни
живот и духовни напредак сваког православног хришћани-
на. Богу хвала има већ подуже време како у нашем народу
све више има исповедника. Народ се увелико навикао да се
исповеда на онај прави истински неопходан начин. Сви смо

ми наравно свесни шта је по Божијој заповести, а шта није.
Грех би био све оно што није у сагласности са Божијим за-
повестима. Зато, када останемо сами са собом не можемо
се варати, савест нам јасно каже и говори шта је било до-
бро, а шта није. Нема сумње код човека, православног хри-
шћанина верујућег човека да сваки грех изазива тугу, грижу
савести, неспокојство, човек је свестан да не ради оно што
треба, да се огрешио о Божију љубав и заповести. Тако јед- но
осећање које прожме човека изазива потребу да те своје
грехе, слабости и искушења искаже пред духовником и на тај
начин како уобичајено кажемо олакша души. Исповест има
и другу страну да духовник, свештеник човеку који секаје
помогне својим саветом и препоруком како што лакше и што
брже да се ослободи од зла и греха и да крене Божи- јим
спасоносним путем. Свештеник није ту да осуђује и за- мера.
Свештеникова дужност је да помогне па и да саосећа.
Свештеник се неће чудити никаквом греху, нити ће га ишта
саблазнити, он ће човека који је смогао толико храбрости да
свој грех призна и покаже одлучност да се бори са злом и
грехом још више да цени. Ми свештеници знамо да смо сви
грешни, да смо слаби људи, нажалост зло често и лако при-
јања за нашу душу. Према томе, нисмо ми судије и критича-
ри већ они који саосећају и помажу и заједно са верником
се моле Господу да нам укаже пут спасења.
О исповести још
У саставу правог православног хришћанског живота
неизоставно спада и Света Тајна Исповести, без које се не
може замислити прави, православни богоугодни живот.
Исповест је не само да човек, пред свештеником духовни-
ком, искаже своје грехе слабости и невоље и да тиме олакша
души. Него исповест подразумева да свештеник упознајући
добро човека којег исповеда увек и благовремено му пружи
одређене важне и неопходне савете, поуке, упутства, како
да се бори са злом и грехом и како да напредује у врлини

и управо ови млади људи то чине. Понекад наилазећи на
неразумевање ових старијих који и када се исповедају чине то
врло упрошћено, површно, чекајући да само брзо заврше.
Једна бака ме је питала: „Оче зашто се ови млади такодуго
исповедају, нису ваљда толико грешни?“ Није ту реч о
њиховој грешности већ желе да свој живот усаврше, у пра-
вославном хришћанском духу.
О исповести и заједници
Света Тајна Исповести је појединачни однос свештеника
и вернога и то је нешто заиста неопходно и незаменљиво,
али независно од тога треба неговати дух саборности, дух
заједништва, да смо заједно да једни друге познајемо и, како
каже Св. Апостол Павле, носимо бремена једни другима и
тако испунимо закон Христов. Да се у вери православној
у хришћанском начину живота, међусобно потпомажемо и
допуњујемо. Наравно, да заједнички делимо и свакоднев-
не животне тешкоће, да један другоме помогнемо у свакоме
погледу. Међу верним људима има различитих професија
лекара, психолога, професора, занатлија, домаћица, радни-
ка. Врло је пожељно и могућно да свако свакоме помогне на
свој начин, оним чиме располаже, материјалним средстви-
ма, искуством, знањем. На пример лекари, професори, елек-
тричари и други ће једни другима, а и осталима у духовној
заједници, помоћи, уколико неко има потребу за њиховим
знањем. И то подразумева се бесплатно. Дакле, циљ духовне
заједнице која се формира у Цркви је да живи као једна
проширена породица, да знају једни за друге и да се помажу и
на тај начин се посведочава и потврђује православна вера.
О општој исповести
Општа исповест је нешто што се не може никако пре-
поручити. Кад се каже општа исповест, сећамо се примера
из живота Светог Јована Кронштатског. Он је био парох
у Кронштату код Петрограда, био је велики подвижник,
молитвеник, свети човек и бивало је да на Светој Литур-

гији коју је Свети Јован служио буде по неколико хиљада
људи. Наравно да њему није било могуће да све те људе
исповеди. То је необичан изузетан и јединствен случајда
је Св. Јован Кронштатски позивао народ на покајање,
позивао их на јавну исповест да свако наглас казује своје
грехе. Када би сви завршили он би се помолио Господу за
њих и прочитао им разрешну молитву. Међутим, у нашим
садашњим приликама јавна исповест уопште не долази у
обзир, јер у јавној исповести све и када би човек искрено
исказао све своје грехе, јавно и гласно изостаје оно друго
важно и најважније да свако чује поуку и савет свога ду-
ховника и да заједно са њим размотри своју невољу, муку
и грех и да тако заједнички уз помоћ Божију траже и нађу
најбоље решење како човек да се ослободи зла и греха.
Према томе, једино долази у обзир појединачна исповест.
И наравно формалних исповести по нашим црквама је све
мање, а раније их је било много, да се све сведе на то да је
постио, да је са свима у миру и тако пар речи и свеште-
ник прочита разрешну молитву. То није добра, тј. то није
права исповест. Права исповест је када нити свештеник
жури нити верник, него имају довољно времена на распо-
лагању да поразговарају мирно и спокојно о свему што је
неопходно.
О исповести у току Свете Литургије
У нашој цркви сваки дан исповедам народ. А за време
Свете Литургије нема исповести. Како може док се служи
Литургија да се исповеда. Када се служи Света Литургија
сви треба да буду, не само, присутни већ и да учествују у
Светој Литургији. Како може неко да се исповеда, а служи
се Света Литургија?! Никако није добро исповедати се за
време Свете Литургије. Верник треба да у договору са сво-
јим свештеницима, исповедницима договори време када је
згодно да дође у дане пре или уочи самог дана причешћа.
Важно је само да нема никакве журбе и да се спокојно и

како ваља обави исповест.
О „свакодневној исповести“
Ми нисмо у могућности да свакодневно одлазимо код
свештеника на исповест. Када се каже свакодневна испо-
вест на шта се мисли, шта се ту добро може учинити? Ре-
цимо човек на крају дана пред починак сам себе испита и
провери шта је све у току дана радио, где је био и са ким
се састао, шта је говорио, радио и мислио. У том смислу то би
могла бити свакодневна исповест пред самим собом од-
носно свакодневно самоиспитивање. Па када човек кроз то
закључи да је нешто помислио, рекао или учинио, што није
било добро, онда му то уједно буде и поука и подстицај да то
сутрадан више не чини.
О исповести деце
На питање од ког узраста деца треба да се исповедају
тешко је тачно одговорити јер нису сва деца једнака. Када
приметимо да су деца дошла до неког сазнања, колико-то-
лико довољног, исправног о томе шта је Света Тајна Испове-
сти и када видимо да она сама показују жељу и добру вољу
да приступе исповести, треба им помоћи у томе. А никако,
никако да деца осете било какву присилу, наговор. Ми све-
штеници имамо и таква искуства. Дође једна врло побожна
и ревносна мајка, па просто своје дете гурка, као: иди ис-
поведи се, а дете онако унезверено гледа у свештеника, шта
то значи, да неће, не дај Боже, добити батине. Зато полако,
довољно је да дете иде у цркву, да га родитељи доводе, да се
код куће заједно моле Богу. А за исповест има времена, и
кад се и дете и свештеник и родитељ сагласе. Дакле, све три
стране. Тада се дете исповеда.
О посту
Пост је Божанскога порекла, још приликом стварања пр-
вих људи, приликом боравка наших прародитеља Адама и
Еве у рају, тада им је Господ дао заповест о посту, говорећи

да могу јести плодове воћа са сваког дрвета, осим са оног
познања добра и зла. Такође знамо да се кроз цео Стари За-
вет говори о посту и да су свети, праведни људи и пророци
постили. У Новом Завету сам Господ Исус Христос је постио,
40 дана, пре него што ће почети своју божанску проповед.
Сви ми знамо шта је пост и отприлике знамо како бисмо
требали да проведемо време поста. Међутим, по својој људ-
ској слабости, што је опет разумљиво, понекад заборавимо у
нашем православном хришћанском посту шта је оно главно,
битно, суштинско, а шта служи само као помоћно средство.
Дакле, шта би био пост? Пост би био један духовни подвиг,
напор у циљу духовног напредовања и отклањања недо-
статака, мана, којима ми људи обилујемо и наравно циљ је да
стекнемо праве хришћанске врлине и да то време поста
управо проведемо у напору и хтењу. И, када дође празник у
чију славу тај пост проводимо да можемо рећи: „Богу хвала,
нешто смо у току поста добро и корисно учинили за себе,
своју душу и своје ближње.“ Сваки пост једнако је строг и
једнако је благ. Важно је само схватити прави смисао поста,
о томе се ради. Ми знамо када настане време поста прво што
нам падне на памет, бојим се да је тако, да углавном мисли-
мо на промену јеловника. Запостити, значи променити је-
ловник, не јести више мрсну храну него посну!? То са јед-
не стране јесте тачно, али није битно, није главно. Промена
јеловника, јесте само помоћно средство да би се достигао
онај главни циљ, главни смисао поста. А како рекосмо циљ
и смисао поста је да духовно ојачамо, да се ослободимо сво-
јих рђавих, грешних навика, да стекнемо добре благородне
навике из којих ће проистећи наше праве хришћанске вр-
лине. То је циљ и смисао поста. Наиме, из искуства се зна да
је наша људска природа таква да психа делује на тело и тело
делује на психу. То је несумњиво тако. Сетимо се лекција из
психологије то се, чини ми се, звало психофизички пара-
лелизам. Ако је то тако, а јесте, онда узимање посне хране
служи да лакше, брже, спокојније дођемо у одговарајуће ду-

ховно молитвено расположење. Знамо да јака храна, обиље
хране и пића, поготову алкохолног, врло неповољно делују
на саму психу човека. Човек је, услед много јаке хране, мрзо-
вољан и поспан, некако лењ. Уопште јака храна не погодује
молитвеном расположењу за разлику од посне. Дакле, у том
смислу је тај телесни пост добар и користан, али никако у
њему није суштина. Суштина поста је у постизању духовно
моралних циљева, да очистимо своју душу, да облагородимо
нарав, приближимо се Богу животом и делима. То је сми-
сао. Ми имамо обичај да кажемо време поста није само вре-
ме уздржавања од масних јела, него уздржавање од рђавих
мисли, дела, речи, а то је заправо циљ целокупног живота.
Света Црква познајући нашу људску природу, која је, тако да
кажемо, циклички орјентисана, прописала је постове да би
то било време када се на посебан начин бринемо, старамо и
улажемо напоре да би остварили те духовно моралне циље-
ве и постали бољи људи и хришћани. Ми тежимо да се у том
периоду ослободимо рђавих и стекнемо добре навике. Али
пост има и активну страну. Пост треба да буде велико енер-
гично хтење, не само да се ослободимо зла, већ да стекнемо
врлине, да се облагородимо да добро прионе за нашу душу.
Према псалму који каже: „Уклони се од зла и учини добро!“
Значи пост је не само уклањање од зла, већ активни напор да
се добро чини.
О почетку поста
Да ли ми када говоримо да ћемо започети пост, на при-
мер, од сутра замишљамо да ће нам бити промена јеловника,
са мрсне ћемо прећи на посну храну. То заиста јесте један део
поста, али се треба сетити садржаја Светог Јеванђеља које
се у цркви чита на покладе, уочи почетка Великог поста. То
Јеванђеље гласи овако: „Рече Господ ако опраштате људи-
ма грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески, ако
ли ви људима не опраштате грехе, неће опростити ни вама
Отац ваш небески.“ То значи да је почетак поста у међусоб-

ном праштању. Пост се не може почети ако смо са неким
у завади. Тек ако смо једни другима међусобно опростили,
онда можемо рећи да смо истински запостили. Наша браћа
Руси за покладе уочи Великог поста имају диван назив про-
щение воскресенье тј. недеља међусобног опраштања. И у
Руској Православној Цркви, као и код нас, има леп обичај да
после вечерње у недељне покладе једни другима се обраћамо
и молимо за опроштај. То би био почетак поста. И још тре-
ба имати на уму и следеће речи из Светог Јеванђеља: „Када
постиш уми своје лице и немој да те виде да постиш, као оне
лицемере.“ Пост управо треба да буде време радости и време
када људи, наши ближњи осете да смо променили располо-
жење на боље, да смо постали мало љубазнији да нам је реч
умеснија и да се обраћамо са срдачношћу, да свуда око себе
ширимо мир и спокојство. Дакле, то је прва ствар коју треба
да учинимо, да се измиримо једни са другима, да опростимо
и да увек водимо рачуна о ономе што је суштинско у посту, а
не да разговарамо о томе да ли смо ставили мало уља у сала-
ту или нисмо. Као да ћемо згрешити ако смо ставили уља, а
као да ћемо угодити Богу ако нисмо ставили. То су наравно
такве ситнице, слободно можемо рећи бесмислене, које за-
тамњују ону праву вредност и суштину поста.
О посном кувару
Можда ја идем далеко јер за посни кувар кажем да га не
треба звати посни већ антипосни кувар. У њему се обја-
шњава како се може са посним артиклима спремити дивна и
укусна јела, која су још укуснија од мрсних. И где је ту пост
и одрицање?
О труду у току поста
Био бих слободан да наведем најобичније примере шта
треба да радимо кад почне пост: – Ако је неко навикао да
закашњава на богослужења, посебно на Свету Литургију,
хајде да се потруди да за време поста не касни; ако је неко
био лењ и немаран за молитву, да ту постане ревноснији и да

испуњава молитвено правило; ако неко није имао обичај да
посети некога невољника, болесника да то учини у време
поста; ако смо некоме нешто давно обећали па заборавили,
сетимо се у току поста и испунимо и тако редом... Па кад
прође пост и празник Васкрсења Христовог и почнемо да
једемо масну и мрсну храну, надамо се да ће оне добре хри-
шћанске навике које смо стекли у току поста остати и за
наступајуће време живота.
О праштању
Ако неко каже да неће никада опростити, нажалост, мо-
рамо рећи да још није постао прави хришћанин. Ко није
спреман да опрашта, самим тим и сам Господ неће њему
опростити јер ми у Оче наш кажемо: „и опрости нам као
што и ми опраштамо.“ Ако не опраштамо, значи молимо
Господа да и нама не опрости. Господ ће усрдну молитву
услишити. Суштина наше вере је у Причи о блудном сину.
Сећате се када је онај несрећни, грешни син кренуо очевом
дому, није га отац чекао у кући да се појави, да падне пред
њега на колена, па да му очита прво неку лекцију, па на крају
и да му опрости. Отац је изашао из куће, пошао му у сусрет,
раширио руке у загрљај. Истинско покајање – нема више
греха. Све очишћено и лепше него што је било. Да није тога,
тешко би нам било. Наша вера се и састоји у томе да док год
смо живи, док год дишемо, знамо да има наде, има прилике,
има могућности. Само, наравно с покајањем не треба одуго-
влачити. Не знамо хоћемо ли доживети сутрашњи дан. Зна-
чи − покајање да. Када? Одмах.
О покајању
Човек када се каје осећа велику тугу и жалост што је учи-
нио неки грех, али искрено покајање укључује у себи одлуку
и то чврсту одлуку да ће се човек у будуће борити против
зла и греха да ће све учинити призивајући помоћ Божију
да те велике и страшне грехове више не чини, а ове да тако
кажемо мање грехе да избегава и што мање чини. Наравно

ми не можемо казати после исповести и причешћа да више
никада нећемо грешити. Нажалост, због своје људске слабо-
сти то није могуће, али оно што је могуће и што је неопход-
но да донесемо чврсту одлуку да ћемо се борити и да нећемо
због својих почињених грехова очајавати и препустити се
да нас греховна стихија и даље дрма и са нама витла, него
ћемо уз помоћ Божију борити се и не дати се у руке греху. И
да се подсетимо како је Свети Јован Крститељ започео своју
проповед – позивом на покајања. Он је био онај који је при-
премао људе да дочекају Господа Исуса Христа и Његову бо-
жанску науку, а да би то успели и били спремни Свети Јован
Крститељ је, као што знате, на реци Јордану позивао људе
на покајање из свег гласа вичући: „Покајте се, јер се при-
ближило Царство небеско!“ Сам Господ Исус Христос када
је почео да проповеда своју божанску науку такође је почео
позивом на покајање. Рекао је: „Покајте се јер се приближи-
ло Царство небеско“ и верујте у Јеванђеље. Биће добро да
мало објаснимо сам појам покајања. У најобичнијем, сва-
кидашњем појму те речи подразумева се да искрено зажа-
лимо што смо нешто учинили, да осетимо душевну узнеми-
реност због тога, да осетимо како се уобичајено каже да нас
пече савест, наравно таква осећања су сасвим разумљива и
неопходана, али није покајање само то. Наиме мора доћи
до преумљења. То значи да човек промени своја схватања,
свој однос према животу, да заузме став потпуно супротан
дотадашњем грешничком ставу и да свој живот усклади са
вољом Божијом и са заповестима Божијим. Значи, тај не-
прекидни труд, напор и брига да се ослободимо зла и гре-
ха и да живимо у сагласности са заповестима Божијим, у
томе би била права суштина покајања. Наш Свети Владика
охридски и жички Николај једном приликом је рекао и на-
писао, да покајање није ствар једног тренутка, једног дана,
више дана, или више месеци, него да то треба да буде наше
непрекидно занимање. То треба да буде наш животни став.
Борба против зла и греха, усклађивање свог живота са за-

повестима Божијим, наравно то се односи и на мисли и на
речи и на дела. То није само жаљење за урађеним, кајање за
нечим што смо учинили него покајање је пре свега увиђање
својих грехова, а одмах затим прелажење на сталну борбу
против зла и греха. У томе је суштина покајања.
О греху
Сваки грех је преступање заповести Божије. Наравно
када узмемо мали календар на последњим страницама наћи
ћемо упутства у којима пише који су велики смртни греси.
Шта је велики грех? Охолост, гордост, мржња, злоба, завист.
То су велики греси. У односу на те велике грехе који мно-
го зла нанесу човечијој души има свакидашњих спотицања,
неке људске слабости да можда проведемо време не увек
корисно, мало се више предамо телевизији и лошем садр-
жају него некој доброј књизи. А када говоримо о великим
гресима знамо да је у нашем народу учињено много греха у
погледу насилног прекидања трудноће, чедоморства. То је
страшан и велики грех који је нажалост увелико до сада био
код наших жена присутан. Надамо се да ће бити све мање, па
ако Бог да и ишчезнути.
О греху и Светом Причешћу
Што се грех чешће и дуже чини, онда тај грех и та гре-
ховна навика, постаје све жилавија и отпорнија. Када човек
почини неки грех, најбољи је начин да одмах предузме мере
да тај грех искорени, јер уколико се грех дубље укорени уто-
лико га је теже искоренити. Наравно и они греси које смо
пуно пута починили који су се укоренили и њих је могуће
савладати уз чврсту одлуку, напор, добру вољу и наравно,
уз сталну молитву и Свете Животворне Тајне. Свето При-
чешће је најефикаснији начин да савладавамо и превазила-
зимо своје греховне навике.
О Светом Причешћу
Зли дух на најразличитије начине човека искушава и
напада, али против њега се човек бори постом, молитвом и
Светим Причешћем. Пост, молитва, покајање, исповест су
неопходни, али само са једним циљем, да након свега тога
дође до причешћивања што ће рећи до сједињења са Госпо-
дом Исусом Христом кроз Његово Тело и Крв. Сетимо се да
је Господ на Велики Четвртак установио ту најсветију тајну.
Узео је хлеб и рекао: „Узмите, једите ово је Тело моје које се
ради вас ломи за отпуштење грехова.“ Затим је узео чашу
са вином благословио и рекао: „Пијте из ње сви, ово је Крв
моја Новога завета која се ради вас и ради многих пролива
ради отпуштења грехова.“ И Господ је рекао: Када год ово
чините, чините мени у спомен. Тако да се ова Пресвета тајна
непрекидно обнавља на свакој Светој Литургији. Свака Света
Литургија је уствари понављање Тајне вечере и тако ће све
бити до свршетка света до Страшнога суда. Свештеник
благодаћу и силом Светога Духа уз одређене молитве
претвара хлеб у Тело а вино у Крв Господњу. Зато је приче-
шћивање не само потребно већ неопходно, без Светога при-
чешћа нема правог истинског хришћанског живота. Наиме,
сетимо се да је Господ једном другом приликом рекао: „За-
иста, заиста вам кажем ако не једете Тела Сина човечијег и
не пијете Крви Његове немате живота у себи, који једе моје
тело и пије моју крв има живот вечни и ја ћу га васкрснути
у последњи дан.“ Из ових речи сасвим је јасно и разумљиво
од колике је важности причешћивање. И не само то, веома
је важно и потребно да се човек чешће причешћује, не само
у време Црквом прописаних постова, него и у друге дане у
току године. Постоји код једног броја верника нека бојазан
да се чешће причешћују говорећи да се не осећају достојни.
Ако ћемо право, ми никада нисмо достојни. Увек се грешни
причешћујемо. Али приступамо причешћу са дубоким по-
кајањем и вером у Господа и у његову милост, и управо
се кроз Свето причешће удостојавамо да се причестимо.
Свето причешће нас очишћује, обнавља, препорађа, тако

да постајемо поново права духовна деца, деца Божија или као
што каже Апостол Павле свлачимо са себе оног старог човека
и облачимо се у новога. Тако да никада није довољно
нагласити колико је потребно и колико је неопходно да се
причешћујемо.
О посту и Светом Причешћу
Нажалост има појава да неки људи из дубоког незнања
посте, а не причешћују се. Никаква корист од поста ако се
не причестимо. Пост у том случају дође као нека дијета и
ништа друго. Причешће је најважније.
О причешћу једном кашиком
Примајући Свето причешће примамо Тело и Крв Госпо-
да Исуса Христа. Његово Тело и Крв нас чисте од сваког зла
и греха и потпуно је искључено и незамисливо да би због
кашичице која се употребљава за све верне могло ишта
непријатно да се деси а камоли да дође до неке заразе. Они
који тако мисле нека се помоле Господу да их што пре
ослободи таквих зли мисли које долазе од нечастивога. За
ових 20 векова како се хришћани причешћују никада се није
тако нешто десило. Десило се и непрекидно се дешава да се
човек кроз Свето причешће не само исцељује од својих
духовних тегоба и страдња него врло често и од физичких и
телесних. Колико пута се десило да су светитељи и у новије
време као на пример Св. Јован Кронштатски, Св. Јован
Шангајски који су причешћивали најтеже болеснике и
након тога сведочили о исцељењу причешћених. Зато свима
поручујем, припремите се духовно за Свето причешће а на
овакве ствари које поменусмо немојте никада помишљати.
О Светом Причешћу и исповести
Блаженопочивши Патријарх Павле је свако јутро слу-
жио Свету Литургију у Патријаршији и причешћивао на-
род. Такође, и по београдским црквама када је служио, увек
је он све причешћивао. Имао је обичај да понекога, који

приступи Светој Чаши, упита када се последњи пут испо-
ведио. Ако би овај рекао да није већ дуже време, неколико
месеци и дуже, тада би га Патријарх благо посаветовао да се
том приликом не причешћује, већ да се исповеди, и потом
приђе причешћу. Патријарх Павле је отприлике овако са-
ветовао: није неопходно да се човек сваки пут непосредно
пред Свето Причешће исповеда, довољно је да се исповеди
једном у шест недеља, односно да не прође дуго времена а
да се не исповеде. Наравно, за то време може да се приче-
шћује. Ако би после исповести већ сутрадан или прекосу-
тра нешто човек урадио што га је потресло и узнемирило, он
може, и треба, опет да дође на исповест.
О животним проблемима и честом причешћивању
Млад свет, који долази редовно у цркву, а који није сту-
пио у брак и нема породицу налази се пред многим пробле-
мима: школовања, запошљавања, беспарице, неразумевањау
породици, сукоба са родитељима. Желе да ступе у брак, али
имају страх од тога где живети и како. Ти млади желе даим
будући супружници буду верујући, као што су и они. У том
смислу, када некога упознају у цркви решили су тај један
проблем па се даље усклађују. У свему томе долази и до
разних психолошких обољења, слабости, неуроза. Неко се
обрати и психологу и психијатру, за шта ми немамо ништа
против. Али наш савет, нас свештеника, увек је један те исти,
по нашем убеђењу, најбољи и најдубљи да се човек обрати
Господу са најискренијом молитвом и истинским покаја-
њем, честом исповести и честим примањем Светог Приче-
шћа. То је оно што је дивно, то је оно што је спасоносно, као
што је Господ рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв има
живота у себи.“ Хвала Богу, тај млади свет то увек и чини. Ја
немам много свештеничких дужности, јер ова наша црква
нема парохију, па је моја главна дужност да вршим испо-
вед. И нема дана да нема бар неколико људи које исповедам.
Има подоста њих који редовно долазе и тако сам ја упознао

њих и они мене. Понекад када човек почне да говори о сво-
јим слабостима мисли да је то пропаст, да је то крај. Ја обич-
но тада кажем: „Немој тако, све што се да исправити, није
страшно“. А готово све се да исправити. А понекад када се
људи боје, плаше, како да се често причешћују. Па мисле за
себе грешан сам, недостојан. Ја им кажем да нисмо ника-
да достојни. Па кад би тако гледали, (да будемо достојни) а
заиста нисмо никада достојни, онда, гледајући на нашу не-
достојност, то значи да никада не треба да се причестимо.
Али, упркос томе што смо недостојни, молимо се, принеси-
мо Господу плодове покајања, па ће нас Господ умудрити и
охрабрити па да колико толико постанемо достојни Светога
Причешћа. Јер Господ није дошао због праведника него због
грешника. А ми грешници смо већина Божија.
О светима
Календаром, наравно, нису обухваћени сви светитељи.У
житијама светих, у оних дванаест књига Аве Јустина на-
бројани су сви светитељи, али наравно да ни то није потпу-
но. Зато славимо празник Свих Светих. Тада прослављамо
и оне светитеље за које Бог зна, а ми не знамо. Доста на-
ших људи није чули за Свету Ксенију Петроградску, али ето,
Богу хвала, у новије време се лакше путује, постоје телеви-
зијске и радио емисије посвећене црквеној тематици, па и ове
наше трибине су извор информација. Вечерас42 је била
прилика да сазнате нешто више о блаженој Ксенији. Ви ћете
препричавати онима који нису били присутни, и тако ће се
ширити поштовање светих, а најбољи начин прослављања
светих је да се саберемо у цркви на Светој Литургији. У ка-
лендару, чак и у оном малом, уписан је 15.јануар, дан када
42
Тог дана, 28. јануара 2008. године одржана је трибина на тему: Дар Божи-
ји јуродивости Св. Ксенија Петроградска. Предавње је објављено у: Духовни
разговори 1, Трибине Цркве Св. Трифуна, приредила Зорица Ковачев, Бео-
град, 2013, стр. 302–303.
се прославља Свети Серафим Саровски. А све више људи

упознаје и Светог Луку Кримског-Војнојесенецког, којег је
Бог прославио и на Земљи као најбољег хирурга који је мно-
га излечења постигао на чудесан начин. Он је био и Епи-
скоп. Његове мошти почивају у Симферопољу на Криму и
обично се за њега каже и Свети Лука Симферопољски. Ми
треба стално да се упознајемо с новим светитељима. Сваки
нови светитељ је не само још један наш молитвеник пред
Господом него још један узор, путоказ хришћанског живота
и вере, на које можемо да се угледамо. Наравно да су нам
нарочито привлачни они светитељи који нису тако давно
живели, који су на неки начин наши савременици.
О препознавању доброг
Мислим да ми, православни хришћани, имамо једно не-
погрешиво мерило које нам је саопштио сам Господ Исус
Христос, да препознамо у овом свету све оно што је право,
истинско, добро, богоугодно, и разликујемо га од онога што је
супротно томе. То непогрешиво мерило које је Господ изгово-
рио гласи: „По плодовима њиховим познаћете их” (Мат. 7,16).
Сваког човека, сваки догађај можемо препознати какав је по
томе како он делује на нас. Ако то доноси мир, спокојство, ако
радује наше срце, ако бистри наш ум, нема сумње да је то од Го-
спода, да су то дарови Божији. А све оно што је супротно томе,
што нас жалости, мучи, онерасположава, долази с оне друге,
зле стране. Свако када прича о себи, прича лепо, красноречи-
во, труди се да остави што бољи утисак. Али главно је какве
они плодове доносе и како они делују на нас43.
О музици
Што се тиче рок музике ја о томе једва да ишта могу рећи,
јер ја ту музику не слушам. Има људи међу нама православ-
ним хришћанима, то ви млађи и знате, који сматрају да та

43
Ковачев, Београд, 2013.година. стр.303–304

музика није лоша и штетна. Наравно музика сам по себи

је намењена по Божијем промислу да благородно делује на
човека. Да у човеку изазива добре мисли и осећања. Сваки
човек може сам да процени и просуди која и каква музика на
њега може деловати добро, а која лоше. Наравно, ако је
лоше у ма ком погледу треба избегавати, не само у време
поста него иначе, а ако је музика добра и пријатна и изазива
лепа осећања онда је треба слушати. Као што знам у нашим
богослужењима је музика присутна. Вокална музика је нај-
лепши део музике.
О томе зашто постоји страдање у свету и о радости
То је вечно питање на које људски ум не може да одгово-
ри. Зашто страдање, зашто зло у свету? Али, ето из искуства
знамо да Господ Бог, Творац свега видљивог и невидљивог,
по свом промислу кроз страдања често нас уводи у вечни
живот у вечну радост. Син Божији, Логос, Господ Исус Хри-
стос дошао је у свет да искупи човечанство кроз своју крсну
смрт, кроз своје страдање да би славно Васкрсао и Вазнео
се на небо. Или, када погледамо апостоле, Христове учени-
ке, сви осим Св. Јована Богослова завршили су живот му-
ченички, насилном смрћу. Значи, Господ нас на то подсећа и
упућује да страдње у овоме свету, па чак и она најтежа не
сматрамо за нешто трагично, да је то само пут којим се
доспева у вечну радост у вечни живот. Тако је то по благом
промислу Божијем и нека би Бог све нâс умудрио и охра-
брио да будемо спокојни и способни да страдања овога све-
та поднесемо без роптања са вером и надом у Господа. Када
погледамо у назад шта су све доживљавали наши преци и
какве муке трпели, ова наша данашња страдања су мален-
кост у односу на све то. А радост једино долази од Госпо-
да кроз наш литургијски живот, кроз молитву, кроз Све-
те животворне тајне, нарочито Тајну Светог Причешћа, ту
налазимо и снагу и окрепљење и наравно ту радост. Да се
подсетимо, ако је ико од апостола страдао то је био Свети
Апостол Павле. Сваки дан му је доносио нове патње и ис-

кушења, па ипак сетимо се да је у једној посланици написао
хришћанима: „Радујте се у Господу и опет вам кажем ра-
дујте се!“ Значи наша хришћанска Православна вера је вера
радости упркос свим недаћама и искушењима јер оно што
нас чека то је вечна радост у царству Божијем.
О страдању православних
Ја бих вам предложио да мало размишљамо о томе како
смо ми православни хришћани и Православна Црква стра-
дали, више него ико други икада. Управо та чињеница да
је Православна Црква највише страдала може да нас упу-
ти слободно на то да смо, у најбољем смислу речи, једина
права Божија Христова Црква. Не да се нешто гордимо и
да друге потцењујемо, али чињенице непобитно говоре.
Видите, хришћани су кроз историју највише страдали од
незнабожаца, а погледајте шта је било после када је пре-
стало гоњење незнабожаца, дошло је до тога да хришћани
ударе на хришћане, тј. неправославни на православне. По-
менусмо вечерас многе Свете мученике од давно прошлих
времена све до данашњих. Велики број православних људи
је страдао од римокатолика. Римокатолици по своме веро-
исповедању најближи су нама православнима. Тачно зна-
мо који су разлике између нас, али по много чему они су
нама ближи него протестанти и многи други. Од римока-
толика смо, кроз историју све до најновијег доба, страшно
страдали на један свиреп, окрутан, и готово, невероватан
начин. Није било тако давно када смо на нашој трибини
овде чули баку Милицу, која је била бачена у јаму у околини
Ливна44. Замислите само, ту нејаку дечицу и те младе мајке
које су у јаму бацали да тамо умру од глади и жеђи. Бацали
су их, нико други него њихове комшије римокатолици који
О страдању 214 Срба у јами Равни долац прочитајте у тексту Огњена

44
Марија ливањска у књизи Духовни разговори 2 Трибине Цркве Св. Трифуна,

приредила Зорица Ковачев, Београд 2013, стр. 217.
су сваке недеље ишли на мису и који су се причешћивали.

Нису то били незнабошци, то су били римокатолички, по
њиховом мерилу добри верници. Много је таквих приме-
ра на нашим просторима у другој половини прошлог века.
Или узмите пример братске Русије. Нигде гоњење није било
тако свирепо ни таквог обима као што је у Русији. Тамо су
милиони људи убијени само због тога што верују у Христа
Господа. Тамо су десетине хиљада цркава обесвећене и по-
рушене. Ко је то урадио? Углавном и највише Руси крштени
и миропомазани, који су се одрекли вере у Христа Госпо-
да, који су постали богоборци. И сатана, крвник људски од
почетка, успео је да ове бивше православце, који су се од-
рекли Бога, подстакне да врше нечувене злочине и убиства
над невиним православним руским народом. Ти примери
понављају се све до данас. Значи, не само незнабошци већ
и јеретици, римокатолици, бивши православци поставши
богоборци, сви се као по договору у разним временима без
изузетка устремљују на православље, на православне вер-
нике, на Православну Цркву, не бојећи се и не устручавају-
ћи се најстрашнијих злочина. Мени се чини да је ово један
од несумњивих доказа да је вера православна, Црква Пра-
вославна, једино она права истинска Христова Божија Цр-
ква, на коју сатана преко својих слугу кидише од почетка
до данашњег дана. А ми, чланови те Свете Цркве, треба да
се потрудимо да будемо достојни тог чланства. Да будемо
достојни тог великог светог имена да смо Божији, Христови и
православни.45.
О обележавању верских празника под комунистима
На Велики Петак у то време, негде од 4 после подне кад
се изнесе плаштаница на целивање у свим Црквама, све до
поноћи Београдске Цркве не само да су биле препуне, него
су пред њима били толики редови народа да је то био колико
45
Духовни разговори 3 Трибине Цркве Св. Трифуна, приредила Зорица Ко-
вачев, Београд 2015. стр. 289–290.
необичан толико и величанствен призор. Рецимо, у Цркви

Светог Марка ред је ишао од улазних врата па до Булевара,
онда, у Саборној Цркви ред је био од улазних врата па у дво-
риште, па низ степенице, па је завијао у улицу Краља Петра,
све до основне школе. Али, хајде да будемо искрени, нису
сви ти људи који су били у редовима били баш толико рев-
носни православни хришћани. То су били антикомунисти,
људи којима је комунистички режим дозлогрдио и то је био
један начин тихог и веома снажног и импозантног протеста.
И рецимо, занимљиво је и то, да сутрадан у новинама о томе
није било ни једне једине речи. А на дан Васкрса бивало је
да верници намерно љуске од јаја бацају по улици, опет као
нека врста протеста. Али бивало је и да када се пријатељи
сретну на Божић, кажу Христос се роди. А онда се обазиру,
у страху да неко није чуо. А опет за славу, често сте могли
да видите дечаке и девојчице како носе колач у цркву. Па не
зна свако чије је дете и тако неће моћи да зна која је породи-
ца принела колач у цркву.
О екуменизму
Реч екуменизам је данас добила значење које је потпуно
различито од оног првобитног. Како су Свети Ава Јустин и
Свети Владика Николај и многи наши свештенослужитељи и
теолози у своје време схватали екуменизам? Екуменизам је
напор да се вера православна прошири у читавом свету, у
екумени, у васељени, да постане светска вера, да сви народи
буду верујући православни хришћани и да се тако испуни
она заповест Господња коју је дао апостолима и њиховим
наследницима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи
их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мат. 28,19). У дана-
шње време та реч је добила неки потпуно други смисао па
у ствари се под екуменизмом подразумева издаја правосла-
вља, и припремање за прелазак у римоклатоличку веру. То
екуменизам у правом изворном смислу није уопште. Значи,
ако неко напушта православље, треба тако и рећи. У нашој
Српској Православној Цркви, као и другим помесним пра-

вославним Црквама нема никаквих знакова, хвала Богу,
одступања од Светог Православља. Ама, баш никаквих
знакова за то нема, нити треба имати било какве бојазни
да је Српска Православна Црква у своме православном ве-
роисповедању угрожена. Наши су проблеми друге врсте.Ми
православни Срби посебно треба да се потрудимо да се наш
православни српски народ увелико христијанизује да се
оправослави, јер као што знамо због протеклих деценија
комунистичке страховладе, велики део нашег народа је од-
ступио од вере православне, или један добар део нашег срп-
ског народа задржао је веру само кроз обичаје, а своју веру
у ствари непознавајући никако. Само се упитајмо колико
се нас православних Срба редовно исповеда и причешћује.
Нажалост један врло мали број у односу на број Срба који
живе у овој земљи. Дакле, наша главна брига је, а посебна
брига припада нашим епископима и свештеницима да наш
православни српски народ, који је православан по имену,
буде то доиста и по животу и делима, да се врати Светој
Цркви, да редовно долази на Свету Литургију, прима жи-
вотворне тајне. То је наш првостепени задатак око којег сви
треба да се потрудимо. Наша српска омладина налази се у
великој опасности од разних зала и порока, који харају око
нас, у првом реду страшни грех наркоманије, алкохолизма
и много чега другог. То је оно на шта треба да посветимо
пуну пажњу, а не да расправљамо и да се међусобно спори-
мо хоће ли папа доћи у Србију или неће. Немојмо трошити
време на непотребне дебате, посветимо пажњу ономе што је
важно, најважније, пресудно за духовни опстанак и напре-
дак српског народа!46.
46
На трибини Цркве Светог Трифуна, одржаној у сали Општине Вождовац,
13. јуна 2011. године.
О самоубиству
Свако ко учини самоубиство, наравно да је учинио ве-
лики грех. Није наше да судимо о његовој вечној судбини.
Обично Црква из педагошких разлога ускраћује обред опе-
ла самоубицама. Не због тога да се свети самоубици, него
не би ли тај пример, та казна, било једно упозорење да дру-
ги људи тако нешто не чине. Кад је реч о породици у којој
се тако нешто десило, некад би та породица извукла поуку,
молила се за покојника и да никоме не би пало на памет да
тако нешто учини. Ми у судове Божије не можемо да се ме-
шамо. Ко је од нас тај који ће у име Господа да пресуђује
вечној судбини? Нико! Нико да се то не усуди! Једино знамо
да је то велики грех, не дао Бог да било ко од православних
хришћана то учини, то је све. А Божији судови нама су не-
докучиви. Ми често кажемо, за било који случај, па то је
невоља, несрећа, разне околности, сажалимо се и опрости-
мо. Ми људи опростимо... па зар би ми овакви какви смо
опростили, а шта мислите Господ?!
О путу у Русију
Једном сам био у Русији. Било је то 1972. године, у време
председника Брежњева. Страшно тешко време, али смо тада
ми ходочасници успели као ретко ко да посетимо, тада су
звали тај град Загорск, Серегејев пасад, боравили смо тада у
тој великој светињи Руске Цркве. И наравно обилазили смо
тада те знаменитости Москве, и то нам је све остало у најлеп-
шој успомени. Али смо избегли да идемо у Лењинов маузо-
леј. То је била једна занимљива епизода. За све који су тада из
Југославије путовали у Русију то се подразумевало. Идемо
тамо, овамо, све знаменитости обилазимо, али свакако се
ишло у маузолеј. Тада су наши водичи биле девојке, Руски-
ње које су течно говориле српски али са упадљивим руским
нагласком. И оне су у једном тренутку рекле: „Драги наши
гости, ево сада имамо толико времена, таман ћемо стићи да
посетимо Лењинов маузолеј“. А Владика бањалучки Андреј,
који је водио нашу групу, онако прибрано каже: „Хвала, ми

немамо намеру да посетимо маузолеј“. Оне зачуђено гледају
у нас и питају: „Како је то могуће, долазите из Југославије, из
социјалистичке земље, а нећете у маузолеј?“ А Владика сми-
рено одговара: „Не, не хвала велико, ви сте веома љубазни,
све друго што желимо да видимо, ми ћемо видети, али не-
ћемо да идемо у Лењинов маузолеј“. И тако смо избегли да
идемо, а тада је ретко ко то могао да избегне.
О Светом Николају (Велимировићу)
Жичком и Охридском
Као млад човек сусрео сам једног младића, Мирослава Бе-
ловића који је тада био студент на Драмском институту у Ле-
њинграду,47 а касније постао угледни редитељ Југословенског
драмског позоришта и професор Факултета драмских умет-
ности у Београду. И потекла је реч о Владици Николају. На-
равно, ми млади верујући људи смо истицали Светог Владику
Николаја као великог просветитеља, ненадмашног мисиона-
ра, говорника, а Мирослав је на свој начин истакао генијал-
ност Владике Николаја кроз следеће сведочење: Време рат-
но. Владика Николај заробљен од Немаца, нашао се испред
многобројног скупа народа, који су желели да им Владика
нешто каже, поручи. Ту је немачка стража, која не дозвољава
никакав говор, никакво обраћање. Међу тим народом, било
је избеглица и деце. Шта да ради Свети Владика? Нашао је
решење. Пришао је скупини народа и узео је у руке једно из-
бегличко дете. Подигао га у вис и са тим дететом благословио
и закрстио народ, не рекавши ни речи. И Мирослав Беловић,
будући режисер, каже за Владику Николаја: „То је само могао
учинити генијални режисер. И тај његов крст који је учинио
над народом са живим дететом, ништа, лепше, боље, памет-
није се није могло учинити у датим околностима“.48
Данашњи Санкт Петербург.

47

48

О Светом Јустину (Поповићу) Ћелијском

Аву Јустина сам видео неколико пута. Мој први сусрет са
Авом Јустином је био 1954. године. Ја сам са једним човеком
који је познавао од раније Аву Јустина, ишао Кнез Михаи-
ловом улицом. Тада сам служио војску, изашао на допуст и
био сам у униформи. У то време војници и кад су одлази-
ли на допуст, нису смели да скидају униформу. Ја сам значи
имао војничку униформу, капу титовку са петокраком, и
одједном овај пријатељ мени каже; „Ево га иде Ава Јустин“.
Онако висок, стасит, усправан. Ава је имао обичај кад је до-
лазио у Београд да носи шешир са ободом црни. Није носио
камилавку. Ми му онда приступисмо, а овај пријатељ каже
Ави да сам ја теолог. А ја сам се однекуд збунио зато што сам
био у униформи. Било ми је непријатно због петокраке и
титовке, али морао сам их носити. И ја њега љубим у руку и
кажем: „Оче извините ја сам у униформи.“ А он каже: „Ни-
шта необично и ја сам у униформи“: Мислио је наравно на
свештеничку одору.
О Светом Јустину (Поповићу) Ћелијском
и о. Виталију Тарасјеву
Долазећи у Београд из Ћелија, о. Јустин је одлазио у Ру-
ску цркву на исповест код о. Виталија Тарасјева, мирског
свештеника, старешине Руске цркве, који је преминуо пре
Аве Јустина 1974. године. О. Виталије је био један диван,
ревностан, православни руски свештеник, који се на један
посебан начин издвајао од многих – сваки дан у току више
година служио је Свету Литургију. И када су неки примети-
ли да Ава Јустин долази код о. Виталија на исповест, било
им је мало и необично. Знало се каква је духовна величина
Ава Јустин, па ипак долази да се исповеда код једног мирског
свештеника. Могло се очекивати да ће Ава Јустин изабрати
неког свештеномонаха подвижника, можда некога еписко-
па. Откуд такав избор? Он је одговорио: „Отац Виталије
сваки дан служи Свету Литургију. И то је најбоља гаранција
да ће разумети моју исповест, и да ће дати најбољи духовни

савет и препоруку.”
О Светом Варнави (Настићу)
Покојни Владика Андреј, некадашњи професор на Бого-
словском факултету и мој надлежни Епископ док сам био у
Бањалучкој епархији, јако је добро познавао Владику Вар-
наву и био врло често с њим у пријатељским разговорима.
Владика је свом сабрату владици Андреју вероватно гово-
рио многе ствари које није јавно износио. Сећам се да нам
је једном Владика Андреј причао: Ови комунисти толико
мрзе Владику Варнаву и они јадници мисле да и њих Влади-
ка Варнава мрзи. Међутим то уопште није истина. Он њих
истински воли, он се за њих Богу моли. Они, онакви какви
су никад у то не би могли поверовати. Да онај кога они то-
лико мрзе и прогоне њима толико добра жели и да се за њих
Богу моли и ништа друго не жели него да их Бог једног дана
дозове памети и да се одрекну зла и безбоштва.49
О Патријарху Иринеју (Гавриловићу)
Ја сам по школи мало старији од патријарха Иринеја, а
исте године смо рођени. Он је 1952. године стигао на наш
Богословски факултет, као свршени ученик богословије у
Призрену, као Мирослав Гавриловић. Био је један симпати-
чан, драг младић, који је тако био доста весео, ведар, ру-
мен у лицу, наравно ко би знао да ће бити Патријарх. Да је
неко рекао: „Ево, вам Патријарх стигао!“, ми би смо се сви
насмејали. Ето ми смо другови из младости. Скоро је Теле-
визија Студио Б снимала емисију „Мој Београд“ у којој сам
учествовао. Учесник у тој емисији прича о свом животу, и
одлази на она места која су значајна за живот тог човека.
Тако смо са телевизијском екипом отишли пред стару згра-
ду Богословског факултета, преко пута Патријаршије. И та
Духовни разговори 2, Трибине Цркве Св. Трифуна, приредила Зорица

49
Ковачев, Београд, 2013. година. стр. 161.

новинарка тако мене пита о нашим професорима, и ја тако

помињем та чувена имена. И тако говорећи о њима ја онда,
одједанпут кажем: „А, 1952. године дошао је један студент
на наш факултет, уписао се...,“ а новинарка се чуди откуда
да сада говорим о неком студенту после славних професора.
А ја додајем:. „а тај студент је, Мирослав Гавриловић, сада-
шњи Патријарх Иринеј.“. А она каже; „Е, то може да уђе у
кадар, то је занимљиво“.
О народу
Наш свет који је нешколован често поистовећује и иден-
тификује српство и православље. Ето давно, један мој па-
рохијан, који је радио у Немачкој, сусрео се тамо са другим
народима и каже: „Оче, ја сам знао да су Руси Срби“- пазите,
онда додаје: „А сада сам видео тамо када сам радио у Немач-
кој да су и Грци Срби“, хоће да каже да су и они православ-
ни, али за њега је то Срби исто што и православни.
О другим народима
Не треба никада особине народа генерализовати. У сва-
ком народу, наравно, има добрих људи. Мада чини се да
усваком народу ипак преовлађују неке особине. Неко ће ре-
цимо рећи да је познао Руса који није душеван, можда, али
чини ми се да је мало таквих. Огромна већина су душев-
ни, сажаљиви, непосредни. То је та карактеристика народа. А
Боже мој свуда се нађе свакаквих. Истина постоје такви
неоправдани обрасци, клишеи, о народима, али нажалост
често ту има и истине. Рецимо за Енглезе се може рећи да
су непоузадни савезници. То смо ми Срби искусили. То је
једна саможива нација, која гледа само свој интерес до крај-
њих граница. То није човечно.
О Другом светском рату
У том Другом светском рату на овим просторима људи
су једни другима свашта чинили. То се да проверити, дока-
зати. Нико неће да каже да Срби нису чинили нека зла дела.
Јесу, али у односу на оно што су чинили Хрвати Србима, то

је неупоредиво, то је страшно. Они су имали државу која је
прогласила, као државно начело, терор и истребљење Срба.
Њихова државна политика је јавно прокламовала трећину
побити, трећину протерати, трећину превести у римокато-
личку веру. И Римокатоличка црква у Хрватској је то јавно
подржавала, није било протеста против тога. Видите, Сте-
пинац је са једне стране храбар човек, јер се супроставио
комунистима. У реду, али што се није толико супроставио
усташким злочинима, па би му ми Срби први „скинули
капу“ да је то учинио.
О римокатолицима
Наш однос према римокатолицима је у великој мери
обојен и дефинисан односом који имамо према Хрватима,
односно чињеницом да су они чинили страшне злочине над
српским народом. Шта мислите да ли би однос према римо-
католицима био исти да су нам комшије рецимо Бразилци?
О Распућину
Случај са Распућином је сасвим јасан. Добро би било
када би се за сваког лошег човека доказало касније да је био
добар. Али у овом случају је све јасно. О Распућину, о тој
наказној личности, не треба трошити речи. То је небројано
пута доказано и проверено. Као што савремена Русија до-
живљава, хвала Богу, велики духовни препород и поново се
помаља оно дивно лице Свете православне Русије, тако уз
те дивне појаве иду и друге неке нус појаве. И у Русији, као
и код нас, видимо постоје неки занесењаци, који не говоре
истину. Зато се, нажалост, и појавила идеја да је Распућин
био свети човек и да га само треба канонизовати. Наравно,
никада он неће бити канонизован, остаће оно што је у исти-
ну и био.50.

50

Кратке поуке проте Дејана

• Човек сам не може ништа. Али Бог може све. Не бори се
човек сам. Христос се бори за човека.
• Немој се никада очарати, па се нећеш ни разочарати.
• Спремаш се за пост ти, спрема се и он (ђаво) 51.
• Запостити значи једно другом опростити.
• Пост (телесни) треба да буде такав да нас уведе у добро,
молитвено расположење.
• Оно што је главно у посту то је да настојимо да за време
поста, уз молитву наравно, отклонимо своје рђаве на-
вике и да стекнемо добре. Па када прође пост да нам те
добре навике и даље остану, да тако рећи стекнемо ду-
ховни капитал који ће остати и када дође и када прође
празник Васкрсења Христовог.
• Бог не гледа у тањир, гледа наше срце и наш живот.
• Пази! Кад ђаво нема чиме да нас мучи, он нас мучи
ситницама.
• Ђаво хоће све да растури, посвађа: и односе између мужа
и жене, између кумова, колега на послу ... пријатеља...
све...
• У животу ће бити много борбе, али душо моја не бој се!
Знаш шта је Господ више пута рекао у Јеванђељу: Не бој-
те се! Ја победих свет.
• Не бој се, не сумњај, не колебај се и само веруј. Да је ова
Јеванђелска наука од човека, одавно би пропала.
• При јаком искушењу нечастивог, када се јавља нека те-
скоба у грудима, као да се стегне срце, тада за одагна-
ње ђавола изговарати ове молитве: „Нека васкрсне Бог
и нека се развеју непријатељи његови...“ тропар Васкрса
51
Допуне у заградама су додате ради бољег разумевања реченог.
и Богородице Дјево. Јесмо се разумели?! Нека васкрсне

Бог, тропар Васкрса и Богородице Дјево!“
• Да знате драги моји, ђаво ће вас највише кушати преко
гордости. Највише се чувајте гордости!
• Човек је отворено биће. Оно може да прима добре ути-
цаје, али и зле - од ђавола.
• Када изговарамо молитву Оче наш нарочито треба да
обратимо пажњу на последњи стих – но избави нас од
злога (ђавола).
• Не треба се плашити искушења. Њих ће вазда бити – док
је неба и земље. Именом Божијим победићемо. Само из-
говарати Исусову молитву.
• Непрестано изговарати Исусову молитву. Најбоље је за-
спати са њом на уснама.
• Када улазимо у канцеларију код шефа на разговор или
пред неки пословни састанак треба изговарати Исусову
молитву.
• Молитву можемо изговарати чак и када причамо са
неким.
• У духовном животу је нормално да молитва некад осла-
би, охладни.
• Важно је да нам молитва не остане празна.
• Шта год ти треба тражи од Бога!
• Само веруј! Господ те неће оставити!
• Када се сусретну човечија вера и Божије милосрђе деша-
ва се чудо.
• Кад неко више трпи, Христос му је дао већу част.
• Ружне помисли никако не прихватати. Рећи Исусову мо-
литву и одмах на нешто лепо мислити.
• Кад имаш (ружне) помисли отреси руком код уха, као да

се браниш од комарца.“
• Треба своје срце чувати од зависти, гордости, љубоморе...
• Велики проблеми заслужују велику пажњу. Мањи
проблеми заслужују мању пажњу. А мали проблеми:
Никакву!
• Не треба правити од нечега баук! Јер када правимо баук,
то онда постане баук.
• Речи Апостола Павла да је муж глава жени не треба схва-
тати у смислу господарења већ бриге и заштите.
• При избору брачног друга срце треба да одабере, а разум да
се сложи.
• Треба се молити за оне на које се гневимо. На тај начин
помажемо и њима и нама.
• Господ се противи гордима, а смиренима даје благодат.
• Благодат се нарочито задобија опраштањем.
• Здрава савест је осетљива, а болесна је неосетљива.
• Исповедамо се кад осећамо потребу, причешћујемо се на
свакој Литургији.
• Човек треба да очврсне, а да не огруби. То значи када нас
сколе невоље – да нас не сломе.
• Душо, ти све покривај љубављу.
• Природа врлине је да буде скривена.
• Не треба стално да се бавимо размишљањем о туђим
мислима, да подозревамо, и сумњичимо друге: шта је ко
помислио, шта је рекао, шта је урадио.
• Не треба разбијати главу за нешто што не зависи од нас
него од Бога.
• Добро је када човек плаче због својих грехова.
• Добро је што се молиш и својим речима. Наравно веома

је важна Исусова молитва, али добро је молити се и сво-
јим речима.
• Треба се молити и за вољу. Нама је и воља раслабљена.
• Немој да стрепиш од тих проблема. То дође и прође ...
тако ... то је пролазно.
• Немој толико дуго да носиш ту (лошу) мисао.
• Кад човека спопадне нека неправда не треба дуго носити
ту љутњу, бол, горчину. Треба мрзети грех, а не грешника.
• У духовном животу човек не треба да буде ни лакоми-
слен – па да каже: па добро сви људи тако греше, нити
пак да пада у очајање због неког греха. Него средњим пу-
тем – какви смо такви смо – Господњи смо!
• Тражи од Бога једино мир.
• Стрпљење и смирење се задобија од Господа, молећи се
да нам их подари.
• Више се треба молити за исправљање својих грехова. То
ће Бог много брже дати него ... стан или нешто слично.
• Кад се човек одмах помоли и опрости ономе ко му је
учинио неправду добио је битку без борбе!
• Када осудимо неког треба да се помолимо Господу за
опроштај наших грехова. Јер не осећамо брвно у свом оку,
а видимо трн у оку другог. А после молитве – исповест.
• Све се може опростити уз помоћ Божију.
• Када приметимо да ће почети и да се спрема свађа, гнев,
бес брзо напустити просторију док не прође и наравно
изговарати Исусову молитву.
• Не треба по сваку цену терати своје мишљење, чак и
када смо у праву. Боље је ућутати ради мира.
• Децо моја! Мучеништво се наставља и данас! Неко је да-

нас мученик због својих врлина, своје доброте!
• Зашто нам је важно шта други мисле (о нама)! Једно је
Божији суд, а друго људски. Важно нам је једино шта Бог
мисли о нама.
• Оговарање је све оно што би нас било стид да кажемо да
је та особа присутна.
• Неопраштање је одраз гордости. Стално помињемо: „Та
особа ми је урадила то и то...“
• Основна улога вероучитеља је да оцрквени децу. Да деца
заволе Литургију и реално учествују у животу Цркве.
• Душо моја, жао ти је што те колеге на послу игноришу
када урадиш нешто успешно или лепо и што се не радују
твом успеху. Е па онда ми да не будемо такви.
• Добри људи у својој доброти нас виде добрим!
• Код нас хришћана не може да прође мирно живот.
• Речи Господње упућене Апостолу Петру: Хајде на дуби-
ну...! (Лк. 5, 4), значе да идемо дубље у срце, у себе, да
имамо дубљу веру!
• Треба да будемо послушни свештеницима, али и треба и
своје мишљење рећи. Важно га је рећи кротко и смирено.
• Молити се треба да нам Бог да духа кротости.
• Плаховитост – огњеност може да се управи на добро, на
корист. Лоше је кад је неко млак.
• Постоје и спасоносне лажи (нетачности) – када нам на
пример прија- тељ изађе из болнице, онда му ми нећемо
рећи да изгледа лоше, већ да се поправио, са намером да
га охрабримо.
• Кад имаш јаке лоше помисли, а ти пљуни са стране на
ђавола и реци: Ја сам опростила својој сестри у Христу!
• Ми свештеници можемо да болујемо увече. Ујутру мора-

мо да будемо здрави и да идемо на службу.
• Ми морамо да волимо цео свет, све људе, и непријатеље.
А ако нам је тешко да имамо љубави према свима, ваљда
нам није тешко да будемо љубазни према свима. Љуба-
зност је почетак Љубави.
• Људи често у току поста као свој највећи грех исповеда-
ју да су појели неку храну са уљем. Нажалост из тога се
може закључити да је највећи непријатељ православља
уље. Како је то тужно.
• Не може се Богу угодити тањиром.
• Сваки грех је преступ Божијих заповести. И велики и
мали.
• Треба да носимо бремена једни другима.
• Када је затегнута ситуација неизговорена реч је боља од
изговорене. Зато што када је изговоримо то је онда го-
тово. Рекли смо је и нема назад. А када је неизговоримо
имамо времена да размислимо како ћемо и шта рећи.
• Понекад најбоље се реше проблеми који се не решавају
(препустиш их Господу).
• Душо, своје проблеме пренеси на мене.
• Од култа личности једино је гори култ дволичности.
• Васпитање детета почиње још пре рођења. Када се дете
роди, васпитање се одмах наставља, не неким свесним
утицајем, већ дете по аутоматизму упија атмосферу по-
родичног дома.
• Наш српски народ између два светска рата није био до-
вољно верски просвећен и ми комунизам нисмо спрем-
но дочекали.
• Истина је да је младих људи све више у Цркви. Они су

у Цркви нашли оно што је људској души најпотребни-
је, нашли су смисао живота, тако да ја ову појаву више
тумачим мистично, него социолошки, психолошки или
историјски.
• Склони смо да преувеличавамо моћ масона и тајних
удружења. Који су то њихови невидљиви конци из Њу-
јорка који нашег брата Србина чврсто вежу за кревет не-
дељом ујутру, како не би дошао на Свету Литургију.
КАМПСАЂАНИ О ПРОТИ ДЕЈАНУ52
Ожалошћени и радошћу воскресења озарени!

Драгог нашег уваженог преминулог брата, оца и учите-
ља, проту Дејана, ниједан животни крст није мимоишао. Ни
овај његов крсни прелазак нема жаоку смрти као нестанка,
јер је као што видимо и осећамо, данас његова пасха. Смрћу
се његов живот са Христом увећао. И ови клинови – боло-
ви, само су утврђивали и јачали његову љубав према Богу и
нама, његовој Цркви. Ове ране, нису последице јецања, већ
покретачка снага моћне јакости које је ублажавало свештено
достојанство. Оно га је приближавало како Богу, тако и
народу који је он предводио. Његов бескрвномученички
живот није растао у висину узалуд, него га је дао својој Цр-
кви као дар без остатка, као залог спасења. Као сваки мар-
љив и веровесник, истицао се личним даром, али и одго-
ворношћу и енергичношћу пуном побожног одушевљења.
Будући руски Србин или српски Рус по души, та побожност
не зачуђује. Он је узвраћао добро за зло, љубав за увреде,
милосрђе за отимање, смирење за охолост, те и опроштај
за грехове и злочине. Овај врсни проповедник Речи Божије
живео је врлинским хришћанским животом. Проповедање
Еванђеља Спасовог јесте залог и његовог вечног спасења, а
он га је благовестио неуморно. Тако је утемељио и умножио
многи народ Божији и бивао је неверницима буђење, а вер-
ницима храна за литургијски живот. Овај истински слуга
52
У текстовима су вршене тек незнатне корекције. Имена аутора су забеле-
жена или не, у складу са њиховом жељом.
Божији је приносио себе Богу, уздигнут Богом у свештенич-

ко достојанство. Зацело, принео је васцелог себе као живу
жртву Богу. Међу нама његовој браћи, одавно је нечувен
пример у ствари монашког живота и свештено-служења
једног мирског свештеника. Зато је свуда стварао Рај, зра-
ке топлине и живоносности. Није тражио ван себе оно што
би Богу жртвовао. Као ублажитељ људских патњи и невоља,
није подносио зло. Сам је себе приносио Богу као жртву. И
његов принос се води на заклање и жртвоприношење. Он
који је уздизао свету жртву, приносио је Богу тело без тела
и крв без крви, скоро пуних шездесет година. Наш велики
свештени учитељ и војник Христов, безпоговорно је слушао
Апостола: Заклињем вас милосрђем Божијим да принесете
себе Богу као жртву живу.
Из Господње жртве јасно је да та жртва живи вечно, а
смрт се кажњава. Ево, и овога пута, смрт свештеника је ро-
дила безкрвног мученика за веру Христову, оног који на
концу свога живота почиње да живи вечно. Хиљаду пута
убијен за Христа, живи и блиста на небу. Зацело, добри слу-
га, принео је себе Богу као жртву живу и свету. Принео му
је васцело своје биће. Савршен је његов смисао за целови-
тост и да заврши све што је започињао и предузимао. Био је
принос Богу и Божији свештеник. Обукао је ризу светости,
те се и опасао појасом чистоте. У свом срцу носи епитрахиљ
Божанске мудрости. Кадио је миомирисним тамјаном мно-
гих молитава, те када му је било благословено исукао би и
мач Духа. Срце његово је било Божији олтар. Ево, зашто се
без бојазни предаје Богу као богоугодна жртва. Бог је тра-
жио веру и нашао је у њему, те га је обилно напојио пра-
ведношћу и светошћу. Бог је својом благодаћу оплемењивао
његову вољу Еванђељем Христовим. Заиста је био светлост
свету и постојан у добру. Био је свећњак који светли сви-
ма у кући. Био је и со земље, јер је мудрошћу Божијом за-
чинио наша срца. Просвећен и посвећен Богом, он је наша
светлост у тами. Будући слуга Сунца правде светлост је у
КАМПСАЂАНИ О ПРОТИ ДЕЈАНУ 299
нашем духовном обзору. Уливао је у овај свет светлост по-

знања Светлости Божије и прогонио таму заблуда. Од таме
смо постајали светлост, његови синови и кћери светлости
Дана који чекамо. Маран ата! Дођи Господе Исусе! Ослобађа
она сјетама заблуда, јер је поседовао речи вечнога живота.
Није закопао многе своје дарове, већ их је умножио код Бо-
жанског Мењача на престолу славе. Зато његова светиљка
духовне благодати светли свима нама на путу спасења.
Наслађивали смо се и ми светлошћу саме Истине устију
његових и њоме смо били просвећени сви. Та, Христос Го-
спод је за то умро и васкресао да буде Господар и мртвима
и живима. Као и Апостола Павла и нас достиже Христос
Исус (Фил 3,12–13), тако је све то почивши овај свештеник
Његов достигао посветивши свој живот Богу. Молимо се
Господу мртвих и живих да нам као Сунце живота својом
смрћу подари воскресење. Ако суди, да суди са божанском
љубављу и милосрђем онима који се спасавају (Дап 10,42–
43;17,31). Јер не посла Бог сина својега на свијет да суди сви-
јету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не
суди му се (Јн 3,17–18). Христос воскресе и вјечнаја памјaт.
Протосинђел Иларион (Ђурица)
***
Мој први сусрет са оцем Дејаном на Духовној трибини
коју је организовала Црква Светог Трифуна био је упеча-
тљив за мене. Био сам изненађен духом којим је зрачио про-
та. Прота је зрачио духом вечне младости. Први покрет и
прве његове речи пренеле су на мене талас духа који се не
среће често. Преда мном је стајао старац који је дисао веч-
ном младошћу, и у чијем присуству сам се осећао старији,
као неко ко није прошао процес духовног подмлађивања.53
Отац Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмајне
Речено на 348. трибини Цркве Св. Трифуна, под насловом „Један од нас“ у
53
Сали Општине Вождовац, у Београду, 8. јуна 2017. године.

***
Ја сам имао благослов да, када сам био у Београду, често
боравим у дому породице Дејановић у својој „келији“ која
је била непосредно поред Декине. Његов дом је био као ма-
настир. И како је Дека говорио мало гласније, могу посве-
дочити да се он одазивао на позиве свог народа и у два или
три ујутру. Давао се у потпуности. И онда сам видео колико
је Дека пробио оквире и границе овоземаљских простора.
Његово духовно искуство није задржао само за себе и своју
породицу већ се отворио за читав један град и шире.
Могло се видети да је сабрање у Цркви Светог Трифу-
на, као сабрање једне породице, једног организма, у једно-
ме Духу, пуно креативности. Сваки човек је ту био личност.
Дека никога није ту поклапао. Напротив својим молитвама
и духовним саветима је свакога охрабривао да развија своје
дарове. Такође Дека је примао многе свештенике и мона-
хе којима још није био решен статус. Други свештеници би
можда мало и зазирали, плашили се да им неко не замери,
али Деки није нико ништа могао замерити, јер је био отац
љубави.54
Отац Јефрем (Дабановић), игуман манастира Стањевић
***
Било је то у јануару 1998. године, снег беше покрио уску
и стрму стазу, која преко старих железничких колосека
води до гробљанске Цркве Светог мученика Трифуна. Ту, у
омаленој цркви подигнутој почетком двадесетог века, заду-
жбини чувеног београдског трговца Николе Спасића, окру-
женој гробовима што познатих, што већ само Богу знаних
покојника, по први пут сам пожелео да постанем свеште-
ник. Једног хладног и магловитог јутра, промрзлим ушима
54
Речено на трибини у Манастиру Подмајне, под насловом „На трагу врли-
не“, 17. јула 2016.године.
сам чуо човека који је гласно разговарао са Богом на језику

који се мени чинио мешавином српског, руског и црквено-
-словенског. Био је то свештеник, обучен у једноставну оде-
жду, баршунастог и мелодичног гласа, којим је литургијске
возгласе изговарао час тихим и једва чујним шапатом, час
продорним и отегнутим пуним гласом. Речи је акцентовао
некако руски, шушкајући на појединим сугласницима, и да
нисам био сигуран да је Литургија већ почела, заклео бих се
да он заправо прича са неким од присутних прислужника,
тамо иза старог и у најмању руку трапаво осликаног иконо-
стаса. Како је Литургија одмицала, све мање ми је сметало
крештаво појање (ако се то појањем уопште и могло назва-
ти) незаборавног деда Пере Тошковића, који је час певао
рецитујући, а час нарицао певајући, и када се приближио
најсветији тренутак Причешћа видех нешто посве неуоби-
чајено за београдске храмове, отац Дејан је изашао на јужна
олтарска врата и за тили час се формирао ред верника који
су желели да се исповеде.55. Прилазили су један по један и он
би их практично обгрлио епитрахиљем, прислањао је ухо ка
њиховим устима како би исповест остала тајна, а затим би
у тој мери саучествовао у болу, недоумицама, страховима и
сузама покајника, да ми се чинило да заправо гледам екра-
низацију јеванђељске приче о блудном сину. Час би грлио
снажно покајника, час би му стезао руку, климао главом у
знак одобравања, а час би одрицао главом енергично како
би уверио покајника да то што га мучи није од пресудне
важности за његово спасење. Након свршетка исповести,
следило би Причешће које је трајало дуго и током којег је
овај „добри пастир“ показивао да сваку овчицу зна по име-
ну, јер би обично пре него што верник изговори своје име
пред путиром, сам изговарао: „причешћује се слуга Божији
Зоран, Василије, Драган, Никола, Ирина...“. После заамвоне
55
У то време још увек се дешавало да прота Дејан понекога исповеда кратко
у току Литургије. Касније је у потпуности престао са том праксом.
молитве, уследила је проповед. Никада и никога нисам ви-

део да тако проповеда! Прота је беседио полако и сабрано,
и било је потпуно очигледно да та беседа излази из његовог
срца и да се не ради о напамет научених фразама већ о лич-
ном искуству преточеном у речи. Искреност његове пропо-
веди огледала се у изразу лица, у гестикулацијама, покрети-
ма очију, драмским паузама... На тако једноставан начин је
објашњавао јеванђељске истине, да ми се чинило да и сам
одувек знам да је то тако и никако другачије.
И таман када се све завршило, када сам по већ устаље-
ном обичају из престоничких храмова, одмах по примању
нафоре кренуо пут куће, прекиде ме глас чтеца кога сам ви-
део да прислужује у олтару.
– Брате, где си ти кренуо?
– Како где?! одговорих му.
– Чекај, не можеш тек тако да одеш..
– А што па не бих могао?
Прота каже да није лепо да се оде из домаћинске куће без
да се послужиш бар нешто. Дођи да попијемо једну ракији-
цу и кафу, Прота нам увек напомиње да свакога задржимо
после литургије.
Био сам изненађен позивом, али реших да послушам, те
остадох те и још стотине недеља након тога, а шта бих про-
пустио да нисам послушао, то не смем ни да помислим. Ту
на Топчидерском гробљу догађао се наставак Дела Апостол-
ских, јер у „народа бејаше једна душа и једно срце“. Прове-
јавао је је ситан снег, а људи су стајали са шољицама кафе у
рукама, пребацујући се често са ноге на ногу, терајући хлад-
ноћу што врућом кафом, што жестоком ракијом. Након
неког времена изађе прота Дејан у пратњи свог кума, ипо-
ђакона Андреја Тарасјева, коме је што по габаритима, што по
различитости дарова којим га је украсио Господ, некако
много боље стајало ђакон ипо. И тада отпоче нешто чему
сам присуствовао толико пута, потпуно несвестан колико
ће ми једног дана недостајати. Прота би обично започињао
каквом здравицом у шаљивом тону, а онда би се на њу на-

довезао Андрејка својим доскочицама које би се за тили
час претварале у анегдоте ископане ко зна одакле и када,
а које би зачас посла учиниле да присутни пожеле да се и
они надовежу. Створила би се тада једна до те мере весела
атмосфера, да није чудо што су у неколико наврата, изве-
сни „гробљански фарисеји“ протествовали, јер смо тобож
„узнемиравали мртве“. Говорили су да је гробље за тугу, а
не за смех и весеље. Но, ми смо знали да је та радост од Го-
спода, јер она је била подстицана свешћу да је свака недеља
дан Васкрсења Христовог, победа над смрћу, живот вечни,
који смо ми претходно окушали у себи самима учествујући
у Светом Причешћу. То је била радост због уверења да је
смрт уништена, да је туга побеђена и да је једина Благосло-
вена туга, она због учињених грехова. Због тога ја и данас,
тугу због смрти мог драгог духовног оца, мог драгог проте
Дејана, претачем у ова слова благодарности њему за све оне
дивне недељне и празничне дане које смо провели заједно. За
све исповести на којима сам свој терет окачио на његово раме
и за све оне мудре савете које ми је дао, а које понекад нисам
био у стању да испуним.
Хвала ти драги мој Прото, што си ми показао примером
како се гради црквена заједница и да је љубав према Богу
нераздвојива од љубави према ближњем. Хвала ти што си ме
толико пута утешио у мојој малодушности. Хвала ти штоси
ми ко зна колико пута рекао да сачекам и да се стрпим.Још
само те једно молим, опрости ми што нисам могао да
пређем преко океана довољно брзо и одлучно да те видим и
посетим на твојој болесничкој постељи, а телефонски позив
сам одлагао за „кад ти буде боље“. Опрости ми и што ти се
по први пут обраћам са „ти“, али са Светима не могу на „Ви“.
Протојереј Бранко Станишић,
парох у провинцији Ћако, Аргентина.
***
Ја сам оца проту упознао сада већ давне хладне јесени
1995. године. Тад сам био помоћник свештенику оцу покој-
ном протојереју Душану Пушкару који је избегао из Топу-
ског и који је служио у храму Светог Ђорђа на Бановом Брду.
Повео ме са собом на парастос. Рекао ми је тад да идемо на
Топчидерско Гробље где ћу имати прилику да упознам једног
угледног и јако паметног проту. Дошли смо до Топчидерске
цркве која је посвећена Светом Великомученику Трифуну,
у мали храм, али необичан и топао. На храму је био нат-
пис да је задужбина Николе Спасића. Наравно јак утисак
је оставила и чињеница да је поред самог храма гробница
Арчибалда Рајса. Ушли смо у храм, поранивши на заказани
парастос, па смо морали сачекати парохијане у канцеларији.
Сећам се чекала нас је топла кафа тек скувана и топла
погача и први утисак један обичан, али у духу необичан све-
штеник. Тада је имао тек шездесет и нешто година, можда
близу седамедесет. Узевши благослов у мени се пробуди
осећај радости. Мени несмиреном, који сам тада имао два-
десет и шест година. Протине очи и његов приступ према
мени, који сам био пун предрасуда и огрезао у осуђивање
свештенства због своје тадашње духовне незрелости - про-
будили су нови свет пун љубави према ближњем. Јер драги
прота Дејан је својим животом и примером то показивао.
Морам напоменути да то није значило да је знао само мази-
ти ближњег већ и врло мудро и одлучно исправљати наше
грешке. Моје нарочито! Одмах сам пожелео да долазим че-
сто код њега на исповест. Исповест је код проте била искре-
на и отворена о свему што ме је занимало, али и збуњивало,
о многим личним манама и разним препрекама на путу ка
Господу.
Уз шалу, али и озбиљне разговоре после литургије, на
агапи која је била обавезна испред храма близу гроба поме-
нутог Арчибалда Рајса знали смо провести сате разговора
са протом Дејаном о духовним темама које су нас тада инте-

ресовале, као младе људе, нарочито. Не морам говорити ко-
лико је успевао да погоди срж теме и да је исприча на једно-
ставан начин који смо ми у тим моментима могли разумети.
Полако је сваки важнији догађај у нашим животима био
везан за проту. Један такав пример је био и догађај при коме
сам се определио за позив свештеника, где ме је мудро по-
саветовао и упутио, и због тога сам му неизмерно захвалан.
Увек ћу имати живу слику и пример његовог позитивног
живота који је утицао на мој живот али и на животе других
Кампсађана који су примили свету тајну свештенства. Једна
од поука проте Дејана је да се наше службе, службе људима
и наши животи не сведу на професионалне односе, већ да
прихватимо све што нам се догађа и сваки дан као дар од
Бога и да га увек претворимо у радост. Ето у мом сећању
такав је био протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, човек
у истинској срећи, човек са истинским осећањем присуства
вечности у срцу. Захвалан сам Богу што сам познавао проту
Дејана и што сам могао да напишем ових пар речи о њему,
мада бих могао још пуно тога написати о срећи и радости
коју сам осећао у његовом присуству и у његовој Кампсади.
протојереј Владимир Вукосављевић
***
Седамдесет година дружења
У недељу пред почетак Великог Часног поста 1944. годи-
не („Проштену“, како се каже), на оно дивно вечерње које
се завршава дирљивим чином кад сви моле један другог за
опроштај, јер без тога никакав пост не вреди, познати хо-
ровођа Виктор Шчербаков довео је једног скромног, тихог
дечака из свог комшилука у Цвијићевој 70 у руску Тројичку
цркву и замолио да га прихватимо у олтару јер је веома по-
божан и дамо му стихар. Тада је Дејан Дејановић, избеглица
из Босанског Петровца, са непуних 14 година први пут у
животу крочио у најсветији део храма – олтар, не слутећи

да ће у њему касније служити Господу читавих 60 година.
Наравно, добио је стихар, и то одмах два, јер се по руској
традицији тог дана на крају вечерње за време читања „Спо-
доби Господе“ све преоблачи у црно, великопосно одејање.
Како смо мој брат Василије и ја били најмлађи, „новајлија“
је додељен нама и ми га упутисмо у „тајне“: где не сме да
пролази, шта не сме да дира, где се налази кадионица, где
су наши дечији чираци, где треба посебно пазити да се не
обори кандило. Одмах ту, на самом старту испољио је две
врлине: бистрину и послушност, па му није требало двапут
било шта објашњавати.
Тако сам упознао свог будућег друга, пријатеља, кума и
духовника Дејана са којим ћу поделити преко седамдесет
година живота. Делићемо и радости и тугу, и успехе и нево-
ље, и делићемо то баш „братски“. Са прекидима кад је слу-
жбовао у далекој Славонији и Босни. Убрзо смо доживели и
прво заједничко „ватрено крштење“: на први дан Ускрса 16.
априла, после литургије (због полицијсклог часа Васкршње
јутрење је почињало у 7 часова, па Литургија у продужет-
ку) по традицији смо сви, и свештенство и прислужници
отишли код Митрополита Анастасија (Грибановског) та-
дашњег поглавара Руске Заграничне Цркве у његов скромни
стан у Крунској 20 да честитамо празник. Свако је од њега
добијао по ускршње јаје, што је оних гладних годинабила
додатна радост. Негде после десет сати зачула се про-
тивавионска артиљерија и са балкона смо видели погође-
ни авион и падобранца који се спуштао. Похитасмо кући,
а са нама и Дејан јер је живео у комшилуку, и убрзо поче
„савезничко“, уствари англоамеричко бомбардовање, које је
однело више живота него немачко 6. априла 1941. године.
Бомбардовања су се периодично месецима понављала. Де-
јан је причао да су на ледини преко пута његове зграде ста-
новници околних кућа ископали ровове и ту се склањали.
Понекад би се ту сакрили и неки немачки војници који су
били у пролазу, па би касније отац Дејан знао да се нашали

да је рат провео са Немцима у рововима. Ваљда што сам био
најмлађи међу прислужницима, Дејан се најчешће обраћао
мени за упутства и већ тада би после служби запиткивао
како се шта каже на руском. Био сам изненађен како би све
одмах упамтио и како је убрзо почео да склапа једноставне
реченице. Знајући да је Дејан избеглица наши ипођакони
су му често давали одговорне, али почасне задатке: да дода
огромну свећу протођакону, кадионицу неком од владика
или чак самом митрополиту. С тим у вези, постоји једна
истинита анегдота па је можда сад тренутак да се помене.
Желећи да Дејану учине задовољство одредише га једне не-
деље да послужи Митрополита Анастасија после причешћа
„запивком“ – т.ј. вином разблаженим топлом водом које се
попије одмах после причешћа. Како је време било ратно у
тој посудици званој „ковшик“ било је више вреле воде него
вина. Кад је Дејан пришао Митрополиту и Владика видео
како се запивка пуши, упита Дејана: „Да нећеш да ме опе-
чеш“? Дејан схвати питање веома озбиљно и помало збуњен
спусти прст у течност и одговори: „Њет!“
Владика Анастасије га помилова по глави и мирно попи
запивку. Искусни ипођакони који су знали колико је ми-
трополит благ, насмејаше се кришом, али не рекоше Дејану
ништа. На мој рођендан у мају по традицији дођоше нам у
госте дечаци из олтара на скромно окупацијско послуже-
ње: црни немачки војнички хлеб – поклон једне познанице
која је радила у немачком бироу, са машћу коју су тешком
муком набавили моји родитељи. Тада је Дејан први пут кро-
чио у дом Тарасјевих, у Иванковачку 22, партер десно, стан
бр.2, место где ће касније бити стални гост, где ће по потре-
би понекад одседати, прихрањивати се у тешке гимназијске
и студентске дане и учити руски језик. Наравно, тада, то
нико није могао ни да слути! Импресиониран олтаром као
светињом, Дејан је тамо био помало збуњен. Али у „дома-
ћим“ условима испољио је своје праве особине: бистрину
и радозналост. Проценио је да је најбоље питати домаћицу

матушку Људмилу и интересовао се зашто у кући нема на
најпочаснијем месту славске иконе, већ их је пуно по угло-
вима, зашто је на улазу изнад врата на горњем делу рама
гарави крст и много шта друго. Моја мајка је стрпљиво об-
јашњавала да само Срби славе славу, да по традицији ру-
ског народа иконе морају бити у источном углу (који се зове
„красниј“), да према веровању народа крст изнад улазних
врата штити од пожара, а прави се на Велики четвртак, када
се после бдења „12 јеванђеља“ донесе свети огањ кући. Ин-
тересантно да је тај обичај да запиткује попадију Људмилу
о Русији, о Руској Цркви у Србији, о руским изразима Дејан
сачувао читавог живота. Кад би баш мало претерао у своје
момачке дане, она би га у шали терала од себе речима: „Ру-
чак ће ми загорети због тебе. Иди тамо код свог друга и он
нешто ваљда зна!“
Та последња година окупације постајала је све тежа, дра-
матичнија. Ближио се фронт, Немци острвљени чине још
више злодела, „савезници“ немилосрдно сатиру Београд.
Дејан помаже оцу Душану у набавци средстава за живот и
понекад изостаје са служби. Ти дани су детаљно описани у
првом делу ове књиге. Свак страхује за свој живот и оче-
кује крајњи исход судбине Београда. Пред почетак уличних
борби моја породица се склања у центар града близу Руског
Дома код породице директора наше руске гимназије про-
фесора Ивана Маљињина. Одсечени смо од свог дела гра-
да где су остали мој деда генерал Борис Литвинов и њего-
ва најмлађа кћи Јулија. У цркви нема богослужења. Тата уз
огроман ризик успева два пута да посети храм и провери
стање (при храму је живео чувар). Наравно, о Дејановићима
не знамо ништа. Тек касније сазнајемо да је тај део Београ-
да ослобођен без пуцња! А ми смо били у жаришту борби:
Немци су грчевито бранили центар и одступницу према
Земуну. Двадесетог октобра дође и томе крај! Деле се неке
намирнице, а бунари, којих је срећом у Београду било доста,
спасавају жедни град. Живот се колико толико нормализује,

али у сасвим новим условима. Ми – бели Руси, па још поп
и царски-бели руски генерал, то посебно осећамо. Дејан се
појављује тек за Божић 1945. године сав изгубљен и тужан.
Његовог оца Душана, честитог Србина, ухапсише већ 25.
октобра и нестаде му траг. Значи, ликвидиран је као и оста-
лих двадесетак хиљада невиних људи – „класних неприја-
теља“. Ни гроб му се не зна, нити датум смрти. Избегао је
са породицом усташку каму, али не и комунистички метак!
Пошто им је све одузето у Петровцу, Дејановићи остају у
Београду, Дејан завршава Трећу мушку гимназију и упису-
је Богословски факултет Српске Православне Цркве. Моји
претходници су у првом делу ове књиге то исцрпно и лепо
описали. Нарочито је значајно било његово дружење са
Нинком Вучовићем, потоњим архимандритом Силвестром,
и Ђорђем Јанковићем, потоњим архимандритом Виктором.
А од пресудног значаја за његов даљи духовни развој био је
одлазак у Калемегданску цркву Рождества Пресвете Бого-
родице, познатију као „Ружица“, где је тада стицајем при-
лика био велики број истинских духовника (већ поменутих
претходно у књизи), од којих је најистакнутији био синђел
Андреј (др Фрушић). Дејан је тамо певао у хору оца Виктора
Царевског, чтецирао, имао прилике да присутствује духов-
ним разговорима. Али није остављао ни своју прву београд-
ску цркву – Цркву Свете Тројице на Ташмајдану. Ушао је и
у круг руске омладине, редовно долазио на славља и друга
окупљања и увек општио на руском. Није ни чудо. Све ове
гимназијске године у Београду просто је гутао књиге и то
највише на руском: теолошке, филозофске, али и лепу књи-
жевност. Више пута је прочитао двотомник о светом оцу
Јовану Кронштатском који је пред рат изашао на руском
у Београду, док се могло користио је и библиотеку Руског
Дома који је постао Совјетски дом културе (од 1948-године то
је постало опасно због свађе компартија), преко Црквеје
упознао многе руске интелектуалце и користио њихове
личне библиотеке, користио је богату библиотеку Академи-

је наука, а касније и Теолошког факултета која је имала вели-
ки број наслова захваљујући декану проти Стеви Димитри-
јевићу. Та љубав према књизи пратиће проту Дејана читавог
живота и иза њега је остала импресивна збирка. Становао је
у Битољској улици преко пута Прве женске гимназије (сада
Пете београдске) делећи скромну собу са још једним сту-
дентом Калабом. Имали су свој дневни ред: ноћу читање и
дискусије, па одмор уз шах, а пола дана спавање и предава-
ња. Имао сам приступ том необичном филозофском клубу
и равноправно учествовао у дискусијама, нарочито кад се
радило о Авви Јустину, Берђајеву и пре и изнад свега – о
Достојевском. Два пута сам се усудио да седнем с њима за
шаховску таблу, али сам брзо одустао јер се радило само о
броју потеза пред мат моме краљу. Његова сестра Велинка је
завршила учитељску школу и отишла у Загреб, а мама Дара
је такође напустила Београд. Дејан је одлазио код сестре и с
тим у вези постоји једна анегдота коју је отац Дејан увек
слушао са осмехом и чак дао свој назив: „Ракета“. У Загребу
је, наравно, одлазио у српску Цркву Светог Преображења
Господњег и певао у хору којим је дириговао чувени визан-
толог протојереј Владимир Мошин. Тај хор је био, природ-
но, састајалиште српске студентске омладине и дружење се
настављало и после богослужења. Убрзо је Дејан нешто
учестао одласке у Загреб, како смо сазнали од сестре, због
једне студенткиње Сенке и пошто је она била алт, прешао је
из тенора у баритоне, како би јој стајао ближе. Баш тих дана
он се тешко разболе и моја мајка му је слала лекове и ручак
за окрепљење. Једног дана ја дођох са порцијама и затекох
нешто што увек изазове бригу: празан кревет! Упитах Ка-
лабу да није можда Дејан морао у болницу, на шта се цимер
насмеја и рече: „Не брини. Твој тешки болесник је одлепр-
шао у Загреб због неког рођендана“. Појели смо болеснички
ручак да се мама не увреди и, наравно, слатко се смејали
Дејановом брзом оздрављењу. Причајући о томе ја сам увек
помињао авион којим је Дејан наводно одлетео до Загреба

(иако је он једва скупио новац за карту друге класе), а Де-
јан би ме исправљао: „Летео сам ракетом!“ Убрзо та Сенка
дипломира, врати се у родни Книн, да цео радни век буде
професор гимназије.
О Дејановим гимназијским и студентским данима де-
таљно је већ писано. Само додајем оно чему сам био сведок.
Имао је осим љубави према читању још две: позориште и
филм. Његов друг Нинко био је статиста у тек отвореном
Југословенском драмском позоришту (1948) и набављао је
пропуснице, тако да је неке представе Дејан гледао и неко-
лико пута. Са биоскопима је било теже. Срећом, један наш
комшија је радио на билетарници биоскопа Таково на Те-
разијама и набављао карте макар за јутарње пројекције. Ја
сам био у завршним разредима гимназије, похађао музичку
школу и уз пуно ангажовање у нашој цркви нисам га могао
пратити. Волео је да препричава садржај, што ме баш није
одушевљавало. Једном док је боравио у нашем стану по-
чео је пред починак одушевљено да износи утиске о једном
филму. Ујутро ми је рекао: „Ти си уморан заспао, али сам ја
тако лепо причао да сам ипак завршио до краја.“
Ускоро су Дејанови блиски другови примили монашки
чин: Нинко је постао јерођакон Силвестар при саборном
храму Светог Арханђела Михаила, а Ђорђе јеромонах Вик-
тор при руској Цркви Свете Тројице. Захваљујући позна-
вању „руских“ богослужења и руског језика убрзо је по-
стао омиљени свештеник Иверске капеле на Новом гробљу.
Стални парохијани, углавном удовице чији су најближи
били сахрањени на руским парцелама око капеле, прихва-
тили су га као правог руског баћушку и указивали му посеб-
ну пажњу и поштовање. Постоји један случај који је Дејан
често и радо препричавао. После једне од литургија, кад су
угледне даме на неким клупицама поред капеле чашћавале
свога баћушку, појави се један неуредан поднапит просјак, од
оних што стално обилазе парастосе и моле не само новац,
већ и по које пиће речима: „Мени у гушу, њему за душу!“. Го-

спође су почеле да га терају, али он се изненада обрати оцу
Виктору: „Ја знам вашег тату!“ Баћушки би страшно непри-
јатно и он се придружи молбама да их остави на миру, али
овај настави: „Миле звани Сода са Дорћола!“ Дејан је много
касније мени знао да каже то чувено „Ја знам вашег тату!“
са интонацијом оног просјака, а када би мислио на проту
Виталија, мог оца.
Отац Виктор је касније прешао у Славонију и препору-
чивши Дејана Епископу Пакрачком Емилијану „кумовао“
рукоположењу и одласку оца Дејана тамо. О годинама пре
напуштања Београда дивно је приповедао сам отац Дејан
у емисијама „Духовници“ Веље Павловића и „Мој Београд“
Иване Николић. О годинама службовања по славонским па-
рохијама у овој књизи је изузетно лепо испричао дугогоди-
шњи саслужитељ оца Дејана протојереј-ставрофор Жарко
Ускоковић, а о боравку у Мркоњић Граду млађи протин син
Душан. Само да додам: пре венчања са Доротејом Чупић и ру-
коположења, Дејан је морао, и поред тога што је био редовни
студент, да одслужи војни рок и био је у авио-пешадији при
аеродрому Рајловац код Сарајева. Познато је да је безбожни
режим избацио Теолошки факултет из састава Београдског
универзитета и студенти теолози нису имали статус који би
им давао право одлагања војске до завршетка студија.
Међутим одлазак из Београда није прекинуо наше дру-
жење, већ само проредио. Одлазио сам и у Капелну, и у До-
бровић, два пута у Мркоњић Град, а отац Дејан је долазио
у Београд на све важније, нарочито међународне утакмице
своје Звезде. Знам да ће мој текст одударати од претходних
где се прота Дејан описује пре свега као духовник, али мени
је отац Дејан био не само духовник већ и дугогодишњи
друг и мислим да је добро приказати и ту обичну, а ипак
тако необичну личност са више страна. Ево, сад је можда
прави тренутак да поменем да је осим науке, књига, по-
зоришта и филмова Дејан био страствени заљубљеник и у
фудбал. Гледао је утакмице још за време окупације – клуб

се звао „СК 1913“ – то је била бивша „Југославија“, видео
тада младе Рајка Митића, Бранка Станковића. Посебно се
одушевљавао играма нападача Милорада Николића Попца
који је после емигрирао. Многе смо сате провели заједно
на трибинама, на нашем „југу“, где су били и „звездаши“ и
„партизановци“ и никад није било некаквих грубих испада,
само понекад иронично скандирање после голова. Зато смо
се отац Дејан и ја ужасавали гледајући шта се сада догађа на
стадионима. Колико је он волео фудбал може да илуструје
једна његова изјава (наравно речена у шали) пре пет-шест
година. Гледали смо једну емисију о Индији, о будизму, о
реинкарнацији. Кад смо се касније срели, дотакли смо и ту
тему. И у шали запитали један другог ко би шта хтео да буде
у том „новом“ животу. Отац Дејан је инсистирао да кажем
први и ја скромно пожелех да будем диригент професио-
налног црквеног хора. Кад је дошао ред на њега, очекивао
сам разне одговоре: декан или професор Богословског фа-
култета, владика, старешина Саборне Цркве и нешто слич-
но. Кад отац Дејан са радосним осмехом рече: „тренер Цр-
вене Звезде“!
Отац Дејан је био вишеструко надарен човек. Могао је да
буде писац, професор, па чак и глумац. То се могло видети из
његових прича кад је главне јунаке веома сликовито прика-
зивао. Ево само неколико од многобројних његових козерија.
На једном од крштења на питање свештеника: „Одричеш ли
се сатане и слугу његових“, кум прошапта: „Одричем се, на-
равно. Али не могу гласно, пред свима. Члан сам комитета“.
При томе је отац Дејан заиста мајсторски глумио тог кума.
Једно време смо Дејан и ја стално радили у читаоници Па-
тријаршијске библиотеке. Управник је био познати профе-
сор Богољуб Ћирковић, велики русофил, као и његов велики
пријатељ, оснивач и управник Музеја Српске Православне
Цркве професор Светозар Душанић. Било је изузетно зани-
мљиво слушати њихове разговоре, па и полемике. Ћирковић
је Светозара називао Турчином (јер је био из Босне), а Ду-

шанић њега „стаљинистом“ јер је Ћирковић сматрао да је
тај властодржац, као и Петар Велики створио моћну Руси-
ју. И анегдота о Ћирковићу коју је отац Дејан посебно волео
управо је везана за Стаљина. Наводно, то је једном прили-
ком испричао Патријарх Московски Алексије I (Симански).
Једног дана кад је о. Алексије био још јеромонах у Москви,
ујутро су му дошла два „друга“ и строго наредила да сутра у
10 часова буде на том и том гробу на Новодевичјем гробљу.
Кад је отац Алексије сутрадан дошао на гробље видео је да
је то гроб жене Стаљина Надежде Алилујеве, која је изврши-
ла самоубиство 1932. године. Убрзо се појавио Стаљин. По-
клонио се оцу Алексеју и руком дао знак да помен може да
почне. Није се крстио за време обреда, али је стајао оборене
главе. На крају је рекао „спасибо!“ и из горњег џепа извадио
новац, а кад је баћушка почео да одбија, руком је дао знак да
мора примити паре. Професор Ћирковић је радо понављао
ту причу, вероватно истиниту јер савременици потврђују да
је Стаљин веома често одлазио на гроб своје жене. Устајао би
да покаже како Стаљин даје знак за почетак, како скрушено
стоји, како се клања у знак захвалности, вади новац и одбија
да га прими назад. Требало је видети са колико дара је отац
Дејан имитирао свог професора. И он би устајао, клањао се,
вадио новац – све као и Ћирковић. Једном кад смо се сетили
ових драгих људи, насуо нам је по чашицу и рекао: „За Бого-
љуба и Светозара, за људе који се ретко у животу срећу“. А
онда одједном насу поново и рече: „Ајде и за несретне Наде-
жду и Јосифа“! Отац Дејан је волео вицеве и мајсторски их
је причао. Једном ми се јавио и каже: „Данас сам имао новог
посетиоца да закаже помен и чуо сам јубиларни педесети пут
онај виц о дављењу попа јер су му спасиоци викали „дај попе
руку“ уместо „на попе руку“! Слатко сам се насмејао али не
вицу већ том човеку који сматра уљудним при пр- вом
сусрету с попом да то исприча. Ваљда јер зна да ће после
помена морати да каже: „На попе“! додао је кроз смех отац
Дејан. Волео је отац Дејан и виц о једној руској цркви. По-

хабало се Јеванђеље и парохијани реше да набаве ново. Кад је
ђакон први пут пред препуном црквом почео да чита из
новог јеванђеља и рече „Од Луке свето јеванђеље чита се“ за-
чули су се гласови: „Зашто од Луке, сви смо дали паре“. И кад
би код нас ђакон почео оно „Од Луке“ отац Дејан би ме сваки
пут озбиљно, али значајно погледао. Отац Дејан је сматрао да
проповед на Литургији мора бити што једноставија, ра-
зумљива сваком и да не траје дуже од 7 (евентуално 10) ми-
нута. Једном ми је у шали рекао: „Молим те, ако пређем 10
минута, накашљи се“. Наравно то се никад није десило сем
кад сам једном дошао после болести и закашљао се већ после
неколико минута његове беседе. Отац Дејан није реаговао,
али ми је после у шали рекао: „Кад си болестан изађи док
проповедам“. И додао: „Знаш да се шалим. Слободно ме увек
упозоравај!“
***
Протојереј-ставрофор Дејан Дејановић био је 60 годи-

на духовни пастир поверене му рукоположењем пастве у
мученичким, разореним славонским селима, у Мркоњић
Граду и околним селима, у Ритопеку крај Београда, у паро-
хији храма Свете Тројице у Београду и најзад у храму Све-
тог мученика Трифуна на Топчидерском гробљу. Свуда би
притицао парохијанима молитвама, саветима, духовном
и материјалном помоћи. По промислу Божијем последње
службовање му је било у „непарохијском“ гробљанском хра-
му. Милостиви Господ му је пружио прилику да збиља „на
празном месту“, учини чудо и за тридесетак година створи
бројно духовно братство, своју „Кампсаду“. То је био Про-
мисао Божији, јер тако нешто је вероватно немогуће ство-
рити при парохијском храму са дугогодишњом својом уста-
љеном традицијом, са саслужитељима који, логично, имају
већ формиране своје ставове. Господ је оцу Дејану дао „пра-

зан лист“ да исписује потпуно самостално странице духов-
ног живота пастве коју је морао тек да ствара. Која милост
Божија, али и које искушење! И ова књига открива како је
постепено, са много труда, љубави и свакодневних и духов-
них и физичких напора прота Дејан испунио поверену му
мисију и створио истинско чудо. Та скромна задужбина ве-
ликог српског добротвора Николе Спасића који је ту капелу
наменио вршењу опела и парастоса, са завештањем да се ту
служи литургија на дан његове славе Светог мученика Три-
фуна постаде више него обична парохијска црква, постаде
место где се свакодневно може добити утеха кроз исповест
и разговор, где су богослужења постала редовна, где се слу-
жило и радним данима кад није „црвено“ слово у календару,
где су се појавиле иконе са светим моштима, где је служено
на народу разумљивом српском језику, где је народ позван да
активно учествује у Светим Божанским Литургијама за-
једничким појањем, где исповест није обавеза већ душевна
потреба, а примање Светог причешћа део сталног литургиј-
ског живота, где је нестао појам „гробљански“ већ у Христу
Васкрслом вером обасјани храм где је природно постало
венчавати се, крстити децу, славити Крсне славе, где имаш
коме да се изјадаш и добијеш помоћ, где се заиста у живот
спроводе Христове речи: „Благо онима што плачу јер ће се
утешити“, јер имаш с ким да поделиш тугу.
Истински – Дом Божији!
Храм се улепшавао новим иконама, свечаним одеждама,
богослужебним књигама. Организоване су духовне триби-
не, путовања по манастирима, изграђен је конак где се после
богослужења обављају истинске Агапе - трпезе љубави, где
се раширених руку дочекују нови парохијани, а са поштова-
њем помињу ранији који се преселише у живот вечни.
Кад би у разговору употребио израз „колико ја знам“
прота Дејан би увек додавао оно чика Пере Тошковића из
Кампсаде: „Ако ја уопште ишта знам“. А знао је много!
Знао је своју патњу и бол да преточи у велико разумева-

ње за туђу патњу и знао како да пружи утеху и помоћ, знао
је да опрашта увреде, неправду чак претње црпећи снагу
из јеванђелских Истина и љубави својих ближњих у које је
осим своје породице убрајао сабраћу, наследнике пред пре-
столом Божијим и паству, знао је да саме речи без добрих
дела не вреде много.
И знао је оно најважније; „Награда ваша је на небесима!“
И за свој живот посвећен Цркви и људима управо сад у жи-
воту вечном прима ту Господњу награду: „Слуго верни уђи
у радост Господара свога“. Амин!
***
Христос је међу нама!
Увек је тешко писати у првом лицу једнине. Тешко, раз-
откривајуће, обавезујуће и одговорно ! Али, најтеже је писа-
ти о неком ко је покојни, а вама близак.
То отвара сва питања, па и оно најтеже – о смрти.
Прота Дејан није више са нама телесно а шта је остало
иза њега – ја ћу овога пута рећи у првом лицу једнине.
Одмах да кажем да ја нисам типично дете (ако такви
уопште постоје када је Прота у питању) Оца Дејана али се
у потпуности осећам чланом Кампсаде коју смо заједно са
Протом установили. Зашто сам ово написао?
Прво с тога што ме је уцрковио и у Кампсаду у буквал-
ном смислу речи „за руку“ увео Прота Дејан. Као један од
многих стајао сам на литургијама које је Прота служио. У
почетку се нисам ни исповедао ни причешћивао. Ваљда је
срце било хладно а душа збуњена. Како год почео сам да се
радујем свакој недељи и да долазим редовно. А онда једног
дана је почело! Питао сам самог себе: „Зашто ја ту стојим и
зашто се ови људи причешћују, а ја не?“ Одговор сам добио
одмах. Пришао сам Проти, исповедио се и причестио.
Сада, кад ово пишем присетио сам се – Отац Дејан ме је

причестио први пут у животу!
Наставио сам да долазим редовно – сам, али сам у пот-
пуности осећао да припадам Кампсади. Онда су почели да се
ређају догађаји. Нећу их хронолошки поређати: одлазак у
манастир Миљково (где је монашки постриг примио Св.
Јован Шангајски), помен Арчибалду Рајсу, помен Жанки
Стокић, помен у Панчеву сахрањеним руским епископима
и свештеницима, одлазак на Свету Гору (манастир Хилан-
дар), почетак организовања духовних трибина...
Између свега тога моји редовни одласци на литургију у
Кампсаду. После агапе (која се обављала у „дворишту“ ис-
пред цркве) одлазак „код Спасоја“ (кафана испод гробља)
углавном тада нас млађих, и многи ће се зачудити – моји
први часови веронауке!. Да управо тако „код Спасоја“. Ко
имало посумња одмах ћу му рећи. Па зар је ишта могло да
спречи Оца Дејана да нам и ту (и свугде и увек) даје лекције
из хришћанског живота. И то све у причама и анегдотама
којима је био вичан.
У срцу ми дубоко стоје и тренутци разговора са њим у
повратку од цркве до куће, у вожњи. И то су били моји ча-
сови веронауке.
У међувремену Прота је крстио моју мајку и сестру, вен-
чао ме.
И тада, после неког времена, ја сам пожелео да имам но-
вог „духовника“. Отац Дејан је то благословио. Ваљда сам
тражио „нешто више“. (А у истину нисам разумео неверо-
ватну једноставност и простодушност нашег Проте). Како
било Прота је дао слободу свом детету. А ја као свако дете,
које први пут седне на бицикл са два точка, убеђено да зна да
вози – седнем и разбијем се.
Али тада, физички и духовно далеко од Проте, у магно-
вењу лутања и тражења долазе ми на ум његове речи из лек-
ција – „... не броји се колико си пута пао већ колико си пута
устао! ... Хришћанство се тренира сваки дан... немојмо те

велике теме, ајмо ми оно наше пао-устао, пао-устао...“
И тада сам полако почео да схватам да није важно да ли
ја верујем у Бога, већ да ли верујем Богу тј. да је све што се
дешава у мом животу (било добро или лоше) од Бога и да је
добро за мене и мој лични пут спасења.
У том лутању престао сам да одлазим у Кампсаду. Прота
је остарио, ослепео у међувремену се разболео и умро.
Последњи пут сам га видео на одру када сам пришао да му
целивам руку, руку која ме је и увела у Кампсаду (тада ме је
и последњи пут благословио). Када сам је целивао осетио
сам да сам ипак његов (духовни) син који је добродошао и
након лутања и одсуства, и наравно осетио сам се чланом
Кампсаде као и увек.
На самој сахрани нисам био тужан иако сам дубоко био
свестан да Прота више није физички са нама.
И рећи ћу вам и ово: духовна слобода се не добија она се
осваја, а како – то је већ друга тема.
Како било Прота је испоштовао моје тражење слободе и
ни за тренутак се није колебао јер Бог је човеку дао слободу
– тај предивни и тешки дар.
И данас када Прота физички није са нама тај дар духовне
слободе осећа се у тој малој заједници на Топчедерском
гробљу – Кампсади. У то сам се по ко зна који пут уверио
поново на Петровдан ове године (2017) седећи на сабрању
после литургије.
И још ћу вам рећи за крај: мислим да ме је Прота научио
да идем и да се борим у правом смеру, ка Оном и са Оним
који је увек са нама !
Јесте и биће !
Марко Кнежевић
***
Један од многих благослова Божијих у мом животу је по-
знанство са оцем Дејаном.
Познавао сам га 17 година, а нарочито сам био уз њега
последње три године његовог живота када сам га сваког
уторка возио на предавања која је организовала Црква Св.
Трифуна.
Не могу речима описати шта ми је значио тај уторак и
протина близина.
Нестрпљиво сам ишчекивао да ме позове и каже: „Је ли
све уобичајено душо?“, а то је подразумевало мој одлазак до
њега кући, вожња до општине и назад.
Многобројни духовни доживљаји остаће урезани у мом
срцу и ако у мени има нечег доброг ту је он ставио печат и ја
сам му на томе вечно захвалан.
И данас, када хоћу нешто да урадим размишљам како би
то урадио овај свети човек.
Ових неколико доживљаја, од многих, поделио бих ради
духовне користи свих.
Подај макар имао царску круну на глави
Једног уторка испред општине Вождовац чекали су нас
„наши“, како је прота називао оне који су просили испред
општине. Један видно пијан, прилази и каже „Прото јел има
нешто за мене“?
Човек је једва стајао на ногама, а алкохол се много осећао.
Прота је као и сваки пут извадио већ припремљен уситњен
новац и дао му.
Када смо пришли улазу у зграду питао сам га зашто је то
учинио, када ће овај одмах отићи и купити алкохол и зар
то није штета? Он је само благо одговорио : „Када испружи
руку подај му макар имао царску круну на глави.“
Једина епитимија проте Дејана

Возећи га према општини на предавање повели смо раз-
говор о причешћу.
Рекао ми је да је он само једном одлучио од причешћа
младог човека који је деди ударио шамар!
То је рекао са жаљењем, као да и за тај једини пут када је
неком забранио да се сједини са Христом осећа грижу са-
вести. Рече тада: „То је због тога што сам осетљив на старе
људе, па ево и ја сам старац.“ Правдајући се упита ме благо:
„Је л’ тако да није лепо то што је учинио?“
Младог човека је замолио да се извини деди и да се онда
причести.
Бол јер није било наших
Пред сам крај Протиног живота у јесен, последње или
претпоследње предавање, не сећам се најбоље, ишао сам са
Протом од кола према згради општине. Прота ме је држао
под руку јер је био слеп и упита ме: „Где су наши?“
Рекао сам да нема никога, да нема ниједног просјака.
„Како душо нема, јеси ли добро погедао?“ Немогуће! Рекох
нема никога, добро сам погледао. Прота је само дубоко уз-
дахнуо, бол му је раздирала душу зато што није било бла-
гослова од Господа, али рекао је да ће их можда бити после
предавања. На жалост није их било ни после...
Чија је љубав, Бог га љубио
Једном приликом донео сам му кући скроман поклон од
моје куме, попадије из Подгорице. Он је пољубио запакова-
ни поклон и рекао: „Чија је љубав, Бог га љубио!“ и рекао ми
да је овај диван обичај научио када је служио у Босни.
Драги Прото ти си био човек љубави и немам сумње да те
Бог љуби у свом Вечном царству у коме ћемо се надамсе
срести молитвама Пресвете Богородице и свих светих.
Амин.
Трговац овдашњи, Владимир
***
Каже се негде да сваки човек пише своје Јеванђеље, да
нису само она четири написана, већ да сваки човек своје
пише. Пише га слојевитошћу свога бића, пише га речју, де-
лом, пише га сузом и уздахом. (О. Лука Анић)
Описати оца Дејана је истинска радост, али и велика од-
говорност јер сваки сусрет са њим је за нас, његову духовну
децу, био духовни доживљај.
Све што је везано за оца Дејана, испуњено је радошћу. У
почетку сам мислила да само ја имам ту привилегију да ми
отац Дејан посвећује више пажње, али врло брзо сам се уве-
рила да нас је све подједнако волео као сваки добар родитељ
и свакоме се давао колико је то било потребно. Најчешће ме
је дочекивао са топлим речима:,, Како си, душо?”(то је под-
разумевало како си физички и душевно.) Од тог тренутка
у мојој души је већ било много боље и лакше. Затим би се
трудио да ублажи проблеме и страхове и чак да ми предочи
смисао неких мојих патњи. Његови су савети били једно-
ставни, покајању је придавао значај, насупрот бесплодном
нервирању и самооптуживању. Увек је проналазио оно што
је у човеку најбоље, па нас тако храбрио. Све што је за мене
било мрачно и компликовано, постајало је светло и једно-
ставно уз речи оца Дејана: „Само веруј, Господ те неће оста-
вити”. Када бих на његово питање узвратила питањем: „А
како сте Ви, оче Дејане?”, чест одговор би био: „Много бо-
љима од мене је било много горе”.
За мене је отац Дејан био сведок речи Божије јер за Бога
пре њега и нисам знала. Бог ми је даривао оца Дејана када
ми је било најтеже. Моја вера је, као и вера већине деце
која су одрасла у комунистичким породицама, била слаба
и сводила се само на обичаје. Отац Дејан ми је отворио је-
дан нови пут, пут истине и живота, којим сам се уз његову
помоћ кретала постепено, одбацујући талоге старог човека.
Почела сам да сагледавам један нови свет, дотад непознат,
за којим је душа непрестано чезнула. У таласима маловерја,

који су повремено надолазили, отац Дејан је знао одлучно
да ми каже: „Не бој се, не сумњај, не колебај се, само веруј.
Да је ова Јеванђелска наука од човека, одавно би пропала”.
Много вредних, а тако једоставних поука сам примала
од оца Дејана : „Не троши пажњу на ситнице, великим про-
блемима посвети појачану пажњу, мањим много мање па-
жње, а малим никакву пажњу…не самоповређуј се“.
Када бих се пожалила да је мени нешто немогуће учи-
нити, да ја то не могу, брзо би уследио савет: „Наравно да
је теби самој то немогуће, али теби са Богом је све могуће,
на Госпoда пренеси бригу, све је могуће ономе који верује,
труди се да све сагледаваш са аспекта вечности“.
Може се до вере доћи и уз духовне књиге, али живе речи
Оца Дејана из којих је зрачила љубав за мене су биле открове-
ње и темељ мојих сазнања о богатству наше Православне вере.
Осећала сам нешто што тада нисам знала да искажем, а
касније сам негде прочитала да ништа не може да посведо-
чи постојање Божије као истински и прави човек. Отац Де-
јан је био за мене тај човек који је својим животом, делима
и речима сведочио љубав Божију, коју сам уз његову помоћ
и реално почела да осећам.
Са каквом је само радошћу примао нове госте у нашој
малој црквици:,, Данас долази први пут на Литургију нова
сестра или брат, будите агресивно љубазни, не дозволите да
оде после Литургије без послужења“. Често би се после слу-
жбе обратио новом госту уз добродошлицу, а после поздра-
ва „на многаја љета“, мало би се и уозбиљио, рекавши да у
нашу Кампсаду може да се упише, али не може да се испише.
Сваки значајнији догађај из живота, нас Кампсађана, је
био свечано обележен и објављен од стране оца Дејана, на
топао начин, што није изазивало непријатност код славље-
ника, већ истинску и заједничку радост. Тако нас је учио да
се радујемо у радости других и међусобно нас повезивао и
зближавао. Увек је говорио да пружамо помоћ једни другима.
Неуморан труд оца Дејана се испољавао на много начи-

на: одлазио је у домове угрожених, трудио се да се помогне
и материјално, организовао духовне трибине. Знала је годи-
на да прође, а да не изостане из цркве ни једног дана. Била
сам случајно присутна када је ушао један човек у цркву и
питао оца Дејана када би могао да га прими и да ли ради и
преко викенда. Отац Дејан се насмејао и рекао: „Да, преко
викенда појачано“.
На вест о растанку, упокојењу оца Дејана, осетила сам се
повређено и напуштено, као и већина нас. Као кад вас на-
пусти родитељ, за дете је то увек прерано. Али, постепено,
како је време пролазило, почела сам да се присећам наших
растанака после исповести и разговора. Питала сам себе
како сам се тада осећала. Од оца Дејана сам одлазила увек
смирена, са радошћу у срцу, са вером да ће ипак све бити
добро. Постепено сам почела исто тако да се осећам после
сваке Литургије, када сам напуштала Цркву и одлазила од
гроба оца Дејана, поклонивши му се.
А када би у овој ужурбаној свакодневици наишли тре-
нуци немира И туге, смирила бих се и кроз покајање и мо-
литву, јасно бих могла чути глас оца Дејана: „Не бој се, не
колебај се, душо, само веруј“.
Хвала ти, оче Дејане, за сваку поуку, благу реч, за сваки
сусрет и осмех, моли се за нас, а ми ћемо се трудити у ме-
ђусобној љубави да би и нас, твоје Кампсађане, препознао
једнога дана као своје ученике.
Мали Витлејем56
Ту негде, између градске вреве и железничке станице,
простирало се гробље, гробље препуно знаменитих људи,
али заборављених. Гробље никада не може бити лепо, зато
што је синоним смрти, а смрт није лепа, али ово гробље је
Прича Владимира Радовановића је објављена у збирци „Недовршено“, 2016,

56
штампарија „Бајић“, Чачак.

било прелепо, посебно, увек окупано сунцем, уређено, и

одисало је достојанственим миром.
Али, гробље неће бити тема ове приче, прича ће украт-
ко говорити о маленој цркви која се налазила на његовом
крају, или почетку – како ко гледа. Црквица се надвијала
над гробљем и говорила да смрт није победила, да ту око ње
живи живот живих и мртвих.
Не знам шта ме је подстакло да тог децембарског јутра, на
Дан мајки, кренем баш ту, не знајући ни где се црква налази,
али са вером да ћу је пронаћи. Први сусрет са молитвом која
се чула био је чудо, ја сам заволео ту цркву и онај је постала
део мене заувек. Ништа више није могло променити осећај.
Знао сам само да је то необјашњиво чудо, које се догодило
када ништа, баш ништа очекивао нисам. У глави прва мисао
ми је била да сам стигао у мали Витлејем, место радости, и
то име мени ће бити име Цркве.
Нећу описивати људе који су делили у будућем времену
све недаће и радости са мном. Не зато што немам речи за
њих, већ зато што немам мноштво речи којима бих исказао
своју љубав за свакога појединачно, све ненаписано и нере-
чено о њима веће је од кула и градова моћи.
Описаћу само лик старог свештеника Дејана и тако опи-
сати свакога од њих. Био је човек питомог лица, нежних
речи и ништа му на овоме свету није сметало, никада љути-
ну ниси могао видети на њему.
Док је служио Литургију, дечица би трчала око њега, ву-
кла мантију, хор би често нескладно појао, али служба је
била величанствена, као у рају, јер све било је од срца.
Мене, сумњивца, тешко је било увести у тајне вере, и
једва сам пристао да се исповедим. Страх од гадости соп-
ствених и шапутања непомјаника вукла су ме да одустанем,
налазећи оправдања.
Без трунке строгости, отац Дејан ме упути у тајну: ово
што ће изаћи из мојих поганих уста знамо Бог он и ја!!!
Речи су саме текле, сећао бих се свега, и онога на шта сам

заборавио, и говорио без страха, ослобађајући сопствену
душу.
Знам само да сам полетео, осећао се као птица, без тере-
та греха, а сваки сабрат и сестра стезали су ми руку и поже-
лели добродошлицу у породицу.
Месеци, године су пролетели, и морао сам кренути даље,
у неки други град, међу друге људе, испраћен жељом да им
се вратим.
Али, како то бива, слаб човек пада. Заборављајући све
лепо, падао сам и падао, упадајући у драматичне догађаје
које не смем ни описати. Нисам имао снаге, и покварено
сам све заборавио, као да никада није ни постојало. Али,
једне такве ноћи Бог је знао да не могу понети терет и, од-
једном, засијала је у мојим очима слика малог Витлејема,
испред Цркве стајао је отац Дејан, чекајући свога несрећ-
нога сина а са њим народ. Крст је сијао над тамом, гонио
је демоне од мене, рука Господа повукла ме је из блата, још
један пад и устајање, и ко зна колико пута грех и грешке,
али нада увек ту...
Мали Витлејем, моја друга кућа, грдно сам се огрешио
што сам заборавио свој дом. Мали Витлејеме, не смем те за-
боравити и једном ћу поново доћи.
Владимир Радовановић
***
Ципеле за просјака
Када сам једног оштрог зимског дана, са пуно снега који
је покрио цео Кошутњак, као и увек дошла до мале Цркве
Светог Трифуна са жељом да што пре стигнем до драгог о.
Дејана и изнесем му моје тешкоће и борбе са којима сам се
тад суочавала, дочекао ме је као и увек са осмехом и вели-
ком љубављу и позвао ме да са њим поједем тањир топлог
пасуља који је управо спремила матушка Вера која је ту
радила. Није постојало ниједно место где бих тог тренут-

ка радије била, јер је опипљиво могло да се осети колико
сам добродошла и као да је баш само мене чекао. Од првог
тренутка сусрета са драгим Оцем, од прве утехе у највећем
болу, од његових раширених руку сваки пут кад ме види, до
позива да певам за певницом у, тада, још увек полупразној
цркви, до касније препуне цркве која је само расла. Живо
Јеванђеље на делу.
Тако је и било и овог пута. Док смо јели тај најукуснији
пасуљ у Београду (тако сам тад мислила), и док је та топлина
сусрета топила хладноћу око нас, закуцао је на врата један од
просјака који је често долазио. На ногама је имао поце-
пане патике из којих су вирили промрзли прсти. Отац Дејан
му је отворио и поздравио речима „изволи душо“. Просјак
је показао своје ноге и рекао: „Оче Дејане немам ципеле, ово
ми је једино што имам.“ Погледала сам у његове отворене
прсте, а онда нехотице у ципеле о. Дејана које су биле плит-
ке и за то доба године веома танке (касније ми је објаснио да
су то ципеле „само за цркву“). Али оног тренутка када је чуо
шта је јадни човек рекао, упитао га је: „Брате који ти број
ципела носиш“? Просјак му је одговорио, а отац је, као да је
само то чекао, испод свог радног стола извукао своје чизме,
које пре тога нисам приметила, а за које су ми касније ре-
кли да су му једине зимске, мирно пружио просјаку и рекао:
„Пробај брате, и ако су ти добре, одмах их носи“. Просјак их
је пробао, видео да му пристају и захвално отишао у свом
правцу. Данас, када ово пишем, је баш на Литургији читано
Јеванђеље о милостивом Самарјанину. Он је био управо тај.
Увек. За све нас.
Биоскоп
Када сам кренула да долазим помало у Цркву Светог
Трифуна још увек нисам знала много ни о самој Цркви, а
ни о проти Дејану. Изгледао ми је као сваки обичан прота,
један од многих, без икаквих спољашњих великих одлика.
Долазила сам понекад, и њега сам срела, нажалост не баш у

лепим околностима, али његов осмех ме је увек дочекивао
и он ме је кад год га сретнем позивао да дођем у цркву неде-
љом на Литургију, могу да кажем чак и да ме је буквално за
руку увео унутра. Једном приликом сам дошла, тада је још
увек долазио мали број људи, и мени је све то заједно изгле-
дало помало нестварно. Завршила се Света Литургија, сели
смо и питао ме је како сам и шта радим. Одговорила сам му
да спремам „неке“ испите са факултета и да ми не иде баш
како треба, а и нисам била доброг расположења. А он је ре-
као: “Па душо можда треба да направиш мало и паузу, па и
да некад одеш у биоскоп на пример.” Одговорила сам му да
је у праву и пре него што сам наставила било шта друго да
кажем, он ме је прекинуо, насмејао се широко и рекао:”Е-
во ја ћу са тобом да идем у биоскоп!” Ја сам се насмејала, и
помислила како је могуће да ми то каже један стари прота,
свештеник, кога сам ја замишљала само у цркви, на служби
итд. Он се насмејао опет, као да је знао шта мислим. И заи-
ста после неког времена неколико нас из цркве смо са њим
отишли не баш у биоскоп, већ у позориште. Било је то неза-
боравно искуство.
Кажу да је сам Господ личио на сваког човека. Ето та-
кав је био и наш отац и прота овде, а верујем да је исти и у
вечности.
***
На Светог Атанасија Великог, лета Господњег 2016, уснуо
је у Господу протојереј-ставрофор Дејан Дејановић.
Дан беше недељни, храм Светог Великомученика Трифу-
на на Топчидерском гробљу препун, Литургија је требала да
отпочне. Јереј Василије Војводић саопштио је вест о проти-
ној смрти. Осетио сам губитак дивног човека у правом сми-
слу те речи. Његова болест, била је тешка, наде на опоравак
биле су минималне, био сам тога свестан. Ипак, у мени се

будила жеља да он победи болест, пренебрегне сва искуше-
ња, како би се наше братољубље наставило, не би ли наш
однос остао непрекинут.
Десило се супротно. Сузе су саме текле, росиле моје об-
разе и лице, док сам ја не желећи да их бришем, немо гледао
фигуру ђакона Петра и слушао га како проузноси јектеније.
Празнина ме је обузела свог.
Проту сам упознао седам година раније. Одувек сам био
слободан, неки мисле и превише, те из те црте моје лично-
сти приђох оцу Дејану слободно. Намах у том мом покрету
ка њему осетих безобални океан љубави, који ме је препла-
вио. Мало по мало постали смо сродници. Он, мој духовни
отац, ја једно од многобројних његових духовних чада. За-
једница која је настала при храму Светог Великомученика
Трифуна, дело је у које је презвитер Дејан уложио све своје
напоре и сва своја прегнућа. Беше то необичан човек, јед-
ноставан, скривених дарова, а надасве школован. Мене је
опсенила његова лакоћа са којом је решавао проблеме, про-
стота и љубав, које су заклањале његову интелектуалну црту.
Убеђен сам да је то чинио смишљено. Напросто био је такав.
Временом смо се отварали један ка другоме. Ја увек жељан
расправе, дијалога, несмирен, он скрушен, миран, огромног
знања. Будући да сам много времена проводио са овим див-
ним свештеником, наши разговори су се претварали у ход по
минулим временима, меандрирали би кроз лавиринт
историје, где би он са непогрешивом прецизношћу давао
оцене догађаја одиграних у прошлости. Премда сам дипло-
мирани историчар, то ме је фасцинирало. Готово увек бих
после тих разговора одлазио усхићен. Моја знатижеља је
била несуђених размера, стога сам свештеника Дејана увла-
чио у бездане литературе и философије. Кадкад би се спо-
рили, но Прота би благошћу речи и чврстином аргумената
увек излазио као победник. Старац ме је попут партнера
у кадрилу, проводио кроз песништво, рецитујући Дучића,
Ракића и Јакшића. Пошто је добро говорио руски, казивао

би стихове Јесењина на матерњем језику поете. Причали
би смо о Бодлеру, Паскалу, Ману, Достојевском, те Толстоју.
Ценио је моје мишљење. Заиста беху ти часови незаборавни.
Међутим, љубав је оно што је обележило целокупно Про-
тино биће. Кретао је ка свакоме. Ширио је руке ка убожја-
цима, нејакима и невољнима. Други и покрет ка њему био
је императив његовог живота. Зато је свет. Он је био „Талац
Другога“ баш како написа Емануел Левинас. На исповести-
ма благ, кротак, давао би најдушекорисније савете. Спозна-
јући тај његов дар доводио сам милог ми свештеника Ми-
лана Ичина на исповест код оца Дејана. Сусрети би се увек
завршавали ручком у ресторану „Ђурђев Град“ где би нас
Прота водио. Седели бисмо дуго. Свештеници би претреса-
ли проблеме савременог хришћанског живота, ја бих давао
осврте, постављао питања. Били су то топли тренуци, испу-
њени смехом и шалом, којима је са изразитом духовитошћу
Прота давао штимунг.
Желео сам да свештеник Дејан иза себе остави неки пи-
сани траг. Гонио сам га да сво његово искуство пренесемо
на папир. Он пак тих и смеран, говорио би да је његов жи-
вот најобичнији могући и да ту нема ничег ексклузивног.
Одбијао је публицитет и помпу.
Ја, исписах ове редове да приближим старца онима који
га нису познавали, мој скромни прилог његовој личности је
ово невешто писаније. Када већ он није писао дрзнух се ја.
Стога ми не замерите, ни на чему, јер ово је само моја опти-
ка како сам видео проту Дејановића.
Шта рећи на крају?
Чини ми се да све стаје у две речи. Беше то човек љубави.
Александар Радојичић, професор историје
***
Пред крај Протиног живота, једном приликом после
Свете Литургије отишао сам у парохијски дом, где смо са
радошћу слушали, дружили се и причали са Протом. У јед-
ном тренутку отац Дејан рече: „Људи моји ја сам полупи-
смен.“ Ја се силно збуних, а прота настави: Пишем, али не
видим да читам (већ је тада доста слабије видео). Такав је
био увек. Ведрог духа.
Другом приликом, после мог боравка на Златибору са
млађом ћерком, дошао сам у цркву и однео ракију оцу Де-
јану коју су на поклон послали домаћини код којих сам био.
Прота је рекао: „Видите брат Бранко је био на Златибору
и домаћини су послали ракију за нас. Дакле ми смо чуве-
ни надалеко не само да се молимо, већ да знамо и добро да
попијемо.“
Заиста прота Дејан је био стари, али духом млади прота,
прави расадник вере, наде, љубави и речи Божије.
Бранко Марковић
***
Исповести
Ка Храму Светог мученика Трифуна на Топчидерском
гробљу пењао сам се полако. Корачао сам у сусрет својој пр-
вој исповести која се као прва љубав памти. Велика стреп-
ња, немир, страх од непознатог, треперење тела и душе, згу-
снуте мисли и осећања. Ноге постају оловне, све теже ходам
што сам ближи циљу.
Стижем пред цркву, ушушкана је и малена, одише траго-
вима прошлости и тегоба. Мноштво људи већ је чекало на
исповест. Били су смирени, свечано расположени, очиглед-
но утврђени навиком. Несигуран, пропуштао сам радо сва-
кога као да сам у зубарској ординацији сигуран да ме оче-
кује бол. Најзад измучен неспокојством, смушен и уплашен,
ушао сам код оца Дејана Дејановића са жељом да што пре

побегнем – као да се од себе може побећи. Једва прозборих
своје име. Отац Дејан ме је потапшао по руци и са радошћу
рекао: „Ти си пореклом из мојих крајева, тамо су сви људи
дивни, сигурно си и ти добар човек.“ Зазвонио је телефон,
чуо сам како говори „Овде поред мене је прави хришћанин.“
Знао сам да жели да ме опусти, али је било нестварно да на
такав начин о мени говори. Топио сам се као воштаница на
пламену. Зубарска столица постајале је царски трон. Немир
и колебање нестали су, мој велики проблем пред његовом
добротом постао је ситан, готово занемарљив. Решење које
ми је дао било је очигледно делотворно. Права мера лека за
болест и болесника. Неисцрпно врело благости духовника ме
је у потпуности смирило, једноставност уразумила.
После исповести чинило ми се да летим растерећен и ра-
достан. Размишљао сам о његовим саветима и својој неспо-
собности да их уочим. Лакше и са више самопоуздања ишао
сам касније код оца Дејана. Уверен сам био, лакомислено, да
сам претплаћен на његове врлине, да ће свако моје сагреше-
ње разблажити љубављу и разумевањем – до тренутка када је
током исповести разобличио и осветлио један мој грех.
Исекао га је оштро, као мачем, мене постидео и довео до
познања истине. У души ме још увек пече та истина.
Обилазећи цркве и манастире ми из „Кампсаде“ са по-
носом смо истицали да смо духовна деца свуда уваженог и
поштованог оца Дејана. За наше душе он је постао светио-
ник истине и љубави. Разумом га нисмо могли обухватити,
само вером. Речима га нисмо могли описивати, само срцем.
Владимир Црнобрња
***
Проту Дејана сам познавала неких 25 година. Дружили
смо се (муж и деца) са његовим сином Душаном и снајом
Милицом, и наравно њиховом децом. Често смо се посећи-
вали, а када бисмо били код њих, Прота је увек неко време
проводио са нама, пре него оде на починак по доласку из
цркве. Јако смо волели разговоре са њим. Толико се разли-
ковао од наших родитеља својим размишљањем. У то време
ја сам била само формална хришћанка, али нисам ишла на
литургије нити упражњавала Свете Тајне Исповести и При-
чешћа, тако да наши разговори нису били духовне природе.
Разговарали смо о обичним свакодневним стварима које су
нам се дешавале, о породици, политици...Тако су се одвија-
ла наша дружења неколико година.
А онда је дошла 2005. година, најнесрећнија за моју
породицу. Доживели смо велику трагедију. Настрадала је
наша ћерка која је тада имала само 20 година. Не морам ни
да објашњавам у каквом смо паклу били. Ко зна како би се
ствари развијале да једне вечери нисам дошла код Проте
кући, на предлог Милице. То је био дан мога спасења. Раз-
говарали смо сатима. Прота је јако добро знао шта треба
да ми каже. Дао ми је пар иконица и књижица за читање.
Тако је почело моје упознавање са вером православном. На
Велики Четвртак 2006.године ја сам се први пут причестила у
храму Светог Трифуна на Топчидерском гробљу. Од тада је
почео мој значајан духовни напредак. Гутала сам право-
славне књиге и често одлазила код проте да добијем одго-
воре на моја припремљена питања. Почела сам да осећам
Божију благодат и добила велику, велику утеху. Касније сам
наставила да редовно идем код Проте на исповест, а на-
равно и на литургије на којима сам се (не баш тако често)
причешћивала.
Јако сам срећна што је и мој син пошао мојим стопама,
наравно уз помоћ оца Дејана. Мој муж, на жалост није. Али
постоји ипак једна дивна ствар коју је пристао да учини

(опет захваљујући оцу Дејану) а то је наше црквено венчање
5 година након смрти наше ћерке.
Напомињем да је Прота крстио мог сина, ћерку, а и мужа.
Оно што сматрам јако важним је чињеница да сам од
Проте добила добре и праве смернице, и да тако кажем, до-
бру базу за наставак свог духовног живота и схватање наше
православне вере уопште. Годинама сам добијала савете,
утеху, поуке и оно најважније – његову велику љубав коју је
несебично делио са свима нама.
Знали смо да је стар, и да је заслужио да оде на вечни
починак код Господа, да се његова дивна душа одмори, али
нам је ипак било тешко када се то десило. Но, ја сам сигурна,
и мислим да нисам једина која тако мисли, да се он „горе“ и
даље брине о свима нама, да имамо једног великог молитве-
ника код Господа.
Оче Дејане, вечна хвала што си учинио за нас.
Волимо те заувек.
Марија
***
А плод Духа јесте: љубав,радост, мир, дуготрпљење, бла-

гост, доброта, вјера, кротост, уздржање. (Гал.5, 22,23)57
Трпљење и радосно ношење крста, подвиг даноноћног
служења Богу и ближњима, нијесу остали без одговора, по-
моћи и награде Дародавца. Ко је иоле познавао оца Дејана,
могао је одмах да примијети његово смирење, кротост и не-
злобивост, радост и мудрост – дарове који су исијавали из
врлине над врлинама – Љубави. Био је сав љубав и добро-
та. Зато је себи и привлачио, савјетовао и тјешио, бодрио и
укрепљивао грешнике и страдалнике свих узраста и зани-
мања, неуке и високообразоване, убоге и богате, поставши
духовни отац стотинама и стотинама духовних чеда.
57
Објављено у часопису Голија, XIII, број 23, 2017. године, 62–63.
Темељ добијених дарова – чиста и тврда вјера и повјере-

ње у Бога коме је одано служио – пројављивани су и кроз
стална благодарења Господу за све. Библијска слика: Полу-
слијеп свештеник Дејан радосно благодари Богу што може
још да разликује људска лица (последњих година живота
препознавао нас је по боји гласа), да се креће и служи сви-
ма – испуњава малу Цркву Св. мученика Трифуна небеском
љубављу и свјетлошћу, размиче зидове земаљскога храма и
хрли у вјечност.
На таквом камену вјере назиђивао је друге врлине, угра-
ђивао добијене дарове.
Смирено трпљење невоља и служење Богу и ближњима
кроз подвиг непрекидног доласка у Храм Св. мученика Три-
фуна (не користећи годишњи одмор) и цјелодневног испо-
виједања и поучавања не само вјерних из престонице, већ
и пристиглих из читаве Србије, награђено је и задивљујуће
очуваном усредсређеношћу и пажљивим слушањем послед-
њег, као и првог, и у дубокој старости.
Незлобивост, изражена на најтананији и најразноликији
начин, кроз лијепу ријеч за свакога, неосуђивање, тражење
оправдања за нечији лош поступак, разумијевање и обја-
шњавање најтежих проблема – бираним ријечима и састра-
дањем, до лијепог и срдачног примања колега-свештеника,
посебно младих и почетника.
Радост, која је искрила из сваке његове ријечи и ширила
се са лица озареног чистим дјечјим осмијехом, сусретала је,
како дугогодишње познанике, тако и оне који први пут до-
лазе. Најтежи наши проблеми, најмрачнија осјећања разби-
јали су се о ту радост и нестајали. Враћали смо се од проте
окриљени, лаки, ведри. Како рече отац Василије Војводић
у опроштајној бесједи: „Одлазили потпуно смирени и спо-
којни, а да нису ни знали шта им је прота рекао, како их је
утешио“.
Мудрост, сакупљана деценијама, црпљена из Св. Јеван-
ђеља и јеванђељског живота испољавана кроз бесједе и
предавања, кроз поуке и савјете на исповијести, једностав-

не и прецизне, кроз одговоре на најтежа животна питања,
темељила се код оца Дејана на разликовању и одвајању бит-
ног од неважног. Учио нас је шта је суштинско у духовној
борби, а шта је помоћно и мање битно, а он је то знао. „Знао
је шта је најважније, знао је шта је мање важно и знао је шта
је небитно“, како рече и отац Василије.
Љубав, царица врлина. Био је сав – љубав и доброта. Ши-
роко отвореног срца према Богу и другом човјеку, добијао је
од Творца снагу и дарове и дијелио духовној дјеци, искрено
и штедро, све примљено. Показивао личним примјером да се
љубав не дарује (само) ријечима, већ дјелима. Таквом љу-
бављу оплемењено сјећање често изрони: Пун храм вјерних
чека на исповијест. Отац Дејан, полуслијеп, једва хода под
теретом година, али не мислећи на себе, већ увијек на друге,
смирено моли оне који су из Београда да пропусте браћу и
сестре пристигле издалека, имајући снаге и за благу шалу:
„Док они стигну кућама, ви ћете се наспавати“!
Ријеч (проповијед, ширење благе вијести) и дјело (његов
живот) били су једнаки и једно. Св. Литургија и његов жи-
вот били су – једно. Извирали и увирали у Св. Јеванђеље
Христово. Створен „по Лику и Подобију Божијем“, очистио
је и сачувао тај Лик у себи и постао Икона Бога Живога.
Икона Христова.
„Радујте се свагда у Господу,
И опет велим: радујте се!“ (Флп.4,4)
Двоје светитеља и великомученика, које много волим,
уоквирују моје сусрете са оцем Дејаном. Прва исповијест
код проте – на дан Св. великомученика Димитрија и по-
следња, после осам година, на дан Св. Великомученице Ека-
терине. Ништа не бива случајно, како мудро кажу Св. Оци.
Дивне су то слике сусрета, разговора и исповијести, са-
вјета и родитељске љубави и пажње, пастирске бриге… А
сада су успомене. Свијетле и њежне. Пресељене и уткане у
вјечност…Да није тако, биле би туга и бол…Били су то су-

срети са Христовим војником. Зато су – радост! Од првог, са
добродошлицом, до последњег, када ме испратио ријечима
наде да ћу наћи мјесто и свој кутак који дуго тражим.
Тешке животне прилике, бројна искушења, бриге и туге,
блиједјеле су и нестајале у сусрету са очевом радошћу. Са
његовом ријечју. Родитељски благом и пастирски одабра-
ном и увјерљивом. Ведром. Прожимале се са поуком другог
духовног старца коју волим и која ме снажи и води: Предај
све у руке Божије и живи радујући се! Како је тада крст мој
постајао лак.
Хвала ти, оче!
Својим трпљењем и благодарењем Богу за све истовре-
мено ме поучавао и храбрио. Била бих и задивљена и оза-
рена снагом његове вјере и повјерења у Бога. „Пустимо да
се врши благи Промисао Божији“, говорио би…Прати ме
и укрепљује јеванђељска слика: Сиједих власи, полуслијеп,
отац Дејан за све благодари Богу!
Како су тада постојали незнатни моји проблеми, здрав-
ствени и сви други.
Знала сам да ћу добити прави одговор, најбољи савјет,
одмах, и не само за сопствена животна питања већ и обја-
шњење и најтежих црквених и државних проблема. И кад
се његово кретање свело на пут од куће до цркве, и кад више
није могао да чита, све је знао и пробраним ријечима обја-
шњавао. Да не повриједи и не осуди никога. Мудра ријеч,
одмјерена и прецизна, покривала је сва питања.
Благ, искрен и радостан осмијех, какав имају само дјеца
и чисте душе. Топла родитељска љубав: „Ко нам је то до-
шао?“ Сретале су ме, а сад ме прате, ријечи пуне милости.
Ријечи Божијег човјека.
Слава Ти и хвала, Господе! Опрости и сузе, и тугу. Поми-

луј немоћ моју да изразим радост и благодарност Теби, Го-
споде Боже мој, за све што сам добила преко свог духовног
оца, вјерног слуге Твога, проте Дејана.
Нека његова чиста, анђеоска душа добије узвишено мје-
сто служећи Теби, Христе Боже наш, у Царству Твоме.
***
Сама чињеница да је пастирски рад оца Дејана трајао
скоро шездесет година изазива дивљење и поштовање, отва-
рајући широки оквир за богату слику једног богоугодног и
духовно пребогатог живота и дјелања на њиви Господњој.
Духовник и учитељ, проповиједник и бесједник, организа-
тор многобројних поклоничких путовања и оснивач чувене
трибине „Духовни разговори“, учесник многобројних дру-
гих трибина, предавања, тв емисија – све је то прота Дејан.
Вјерни слуга Божији који, по доласку у Храм Св. мученика
Трифуна, служи у сасвим празној цркви јер нема парохију,
да би, нешто касније, исти тај простор постао претијесан
за многобројна протина духовна чеда, за чланове право-
славног братства „Кампсада“ и вјерни народ. Подвижник
који и у дубокој старости, са ослабљеним видом и слухом,
а задњих годину-двије и скоро слијеп, долази свакодневно у
своју цркву да исповиједа и поучава повјерено му стадо,
као да је у најбољој тјелесној снази. „Прегаоцу Бог даје ма-
хове“, рекао би Митрополит црногорско-приморски Петар
II (Петровић-Његош).
Десанка Перовић
***
„Наш Прота“ мада у позним годинама, остварио је гото-
во невероватан подвиг: преко петнаест година пастирског
рада без боловања или годишњег одмора! Кад смо га упи-
тали зашто не користи годишњи одмор, само је одмахнуо
руком и, онако више за себе, рекао: „Па, ја се одмарам кад ми
оволика деца дођу у храм...“
др Слободан М. Радуловић
***
Диван је Бог у светима својим“58 (Пс. 67,36), каже цар и
пророк Давид, а познаваоци блажено почившег проте Деја-
на Дејановића могу да кажу да је он био диван човек, бли-
стави учитељ вере, сјајан исповедник и ненадмашни бесед-
ник. Једном речју, свима је био све, не би ли их придобио
за веру и утврдио у изворном православљу које носе три
стуба: вера, нада и љубав. Знао је да је љубав најважнији
стуб, пошто се вера и нада испуњавају у Царству Божијем, а
једино „љубав никад не престаје“ ( 1 Кор. 13,8).
На руском „старец“, а на грчком „герондас“ (ο γέροντας ꞊
старац), не значи нужно да је неко стар по годинама, већ да
је, под непосредним вођством Духа Светога, мудар у жи-
вотним поукама, и вешт у духовном руковођењу и исцеље-
њу оних који му приступају. Оно што „старец“ нуди својој
духовној деци нису првенствено моралне поуке и правила
живота, него једна лична духовна веза. „Старац је“, каже До-
стојевски, „неко ко у сопствену душу и вољу преузима вашу
душу и вољу“. Њему се као плод молитве и богоугодног жи-
вота, дају дарови Духа Светога, дар расуђивања и духовног
исцељења. За своју духовну децу моли се непрестано, при-
хвата њихове радости и жалости као своје сопствене.
58
Текст је објављен у Православном мисионару, 2016. године.
Крстоносни Дејан, био је изванредан беседник и тумач

Јеванђеља. Његове беседе су биле маестралне, кристално ја-
сне, једноставне, јеванђелске и радо слушане. Захваљујући
дугогодишњем животном искуству и знању, протина „жива
реч“, прожета божанским надахнућем, доносила је свима
нама драгоцене и спасоносне поуке.
Као дугогодишњи исповедник, прота Дејан је био непре-
вазиђен. Причао је (наравно, не одајући имена) да не по-
стоји кривично дело из судске медицине које код њега није
исповедано. Свакодневно, већ од ранога јутра, долазиле су
десетине верника да се исповедају поверавајући му се и от-
кривајући своје слабости, страдања, муке и недаће. Свако-
га би наш прота пажљиво саслушао, и не осуђујући никога,
трагао би и проналазио суштину проблема, а уздајући се у
Господа, увек изналазио решење за све ситуације. Говорио
је да ако паднемо сто пута, важно је устати сто први пут.
Својим очинским саветима, душекорисним и спасоносним,
крепио је и усправљао пале и клонуле, а посрнуле храбрио
да истрају и остану на „уском путу“ који води ка непрола-
зном Царству Небеском, „где ће Бог отрти сваку сузу из
очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јау-
ка, ни бола неће бити више“ (Отк. 21,4).
Огроман пастирски успех и сјајну мисионарску делатност,
остварио је прота Дејан предајући целога себе Цркви Хри-
стовој. Међутим, никада није допуштао да се њему припише
та заслуга, већ је, из њему својствене скромности, говорио
да је дејством благодати Божије привучено толико верника у
цркву у којој је он служио Богу Вишњему. Слажемо се, само
што је свима нама јасно да је та благодат Божија деловала
управо кроз њега, он је био њен сасуд и сарадник. Благошћу
и изобилном љубављу, учећи нас свепраштању, будио је у
сваком човеку оно што је добро, сагоревао оно што је погре-
шно, и полагао семе Јеванђеља у душу очишћену и окупану
у духовној бањи свете тајне исповести. Многи су приступи-
ли Цркви, и Бога заволели кроз оца Дејана, те стога можемо
донекле разумети речи богоносног Апостола Павла: „А жи-

вим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2,20).
„Кампсада“ је још једно сведочанство Божијег чуда које
Господ милостиви начини кроз неуморног и богољубивог
проту Дејана. Наиме, у Топчидерској шуми, изван насеља,
и то на самом гробљу, постоји капела посвећена светом
Трифуну. Пре готово 20 година, наш Прота је распоређен
да опслужује ову малу цркву, без парохије, а самим тиме и
без парохијана који би долазили на богослужење. Редовно је
служио литургије, али готово да нико није долазио на слу-
жбе, осим понеке баке која би, након паљења свећа, одсто-
јала неколико минута, и потом отишла за својим послом.
Но, Протина дугогодишња ревност у богослужењу и непо-
колебљива апостолска вера дадоше плодове, те поче најпре
да долази један млади брачни пар, а касније место утехе и
укрепљења ту нађоше многи истински боготражитељи. А ове
године, гле чуда Божијег, на последњој Божићној Ли-
тургији коју је служио наш прота Дејан, причестило се 70-
оро деце и око 150-оро одраслих. Целу цркву и део двори-
шта испунио је народ Божији. Никла је „жива Црква“, једна
духовно моћна литургијска заједница која се непрекидно
умножавала и духовно узрастала. Захваљујући овој цркви,
која је била велики „расадник побожности“, многи су ду-
ховно прогледали. Дух Свети је слободан и „дише где хоће“
(Јн. 3,8), а у овој цркви се за време богослужења примећи-
вало посебно молитвено расположење и осећала божанска
благодат, „јер где су два или три сабрана у име моје, ондје
сам и ја међу њима“ (Мт. 18,20).
Прота Дејан је имао на хиљаде своје духовне деце. Ре-
цепт је био једноставан – жртвовати се, пружити несебичну
љубав и непрекидно се старати за спасење свих оних који
су му приступали, те тако чинећи спроводио је у дело речи
Апостола Павла: „Свима сам био све, да како год неке спа-
сем“ (1Кор. 9,22). Не зна се број оних који су помоћ и уте-
ху нашли код овога дивнога духовника, који последње две
деценије готово ни један дан није провео на годишњем од-

мору, нити на боловању. Говорио је: „Мени је одмор када
проводим време са својом духовном децом“.
У цркву, овај скромни служитељ Божији, први је дола-
зио најчешће користећи градски превоз (док га је здравље
добро служило). Имао је посебан дар, и жељу, да се посвети
људима. Славећи Бога и делајући као „добри пастир“ дожи-
вео је изузетно поштовање и за живота, а након упокојења
његова духовна чада, схватила су колико много им је свима
значио. Професор Андреј Тарасјев, који је поносан на њихо-
во 72 године дуго пријатељство, рекао је оно што су многи
осећали: „Сада смо остали као сирочићи“.
Но, нема места за тугу, јер вером потврђујемо да смрт
као биће не постоји, и да она само представља привремени
растанак од наших најмилијих. Коначно, имаћемо још јед-
ног молитвеног заступника пред престолом Божијим, али
овај пут на један другачији, тајанствен и невидљив начин,
Богу знан.
Схиархимандрит Захарије (+1936), ученик великих ру-
ских духовника, тешио је своја духовна чада речима: „После
смрти ћу бити много живљи него што сам сада, зато немојте
плакати када умрем“. Душа осећа молитве које се узносе за
њу, и благодарна је онима који их узносе, и духовно им је
блиска.
И на крају, да се подсетимо, да је свети Серафим Саров-
ски замолио да на његовом гробу буду урезане ове знаме-
ните речи:
„Када умрем, дођи код мене и на мој гроб, и то што че-
шће, утолико боље. Ма шта да је у твојој души, ма шта да ти
се деси, дођи код мене као и кад сам био жив и клечећи на
земљи, избаци сву своју горчину на мој гроб. Све ми испри-
чај и ја ћу те саслушати, и сва она горчина ће се распршити.
Како си ми говорио док сам био жив, тако поступи и сада,
јер ја сам жив и бићу жив заувек.“
Ненад Вујић, вероучитељ
***
Прота није волео што су га људи хвалили и величали као
великог духовника. Није му се свиђало ни када су га звали
старац, али је убрзо нашао за њега прихватљиво објашњење.
„Душо у нашем језику нема разлике између старог човека и
духовног учитеља, старца. Руси духовнике које цене зову
„старец“ што нужно не подразумева и да су стари по
годинама, а стар човек је старац. Е па ја сам само стар човек
– старац.
Када би млађи људи хвалили његово искуство, Прота је
волео да нагласи да искуство долази са годинама и да је ис-
кусан само зато јер је стар, као и да би радо мењао своје
„искуство“ за године саговорника.
Једном је једна млада професорка са Универзитета у
Београду дошла на исповест код Проте. Прота је, пре саме
исповести, одмах када је чуо чиме се бави, питао да ли је
милостива према студентима на испиту. Она одговори да
се труди да буде праведна и да верује да заиста јесте правед-
на. Прота је силно збуни „Ма душо моја не питам за пра-
ведност, него јеси ли ти душо милостива.“ Професорка је
касније тврдила да јој је ово питање стално било у уму на
сваком следећем испиту.
Једна Кампсађанка се једном приликом враћала ноћним
аутобусом кући и испред себе чула кратак и необичан
дијалог двојице убогих људи у аутобусу (заправо просјака
или скитница). Један се жалио како има неке проблем које не
може да реши и који нису само новчани. Други му на то рече:
„Немој бринути иди до Дејана на Топчидерском гробљу,
решиће ти проблеме сигурно и новчано помоћи.“
Сви црквени људи знали су омањег човека који је нај-
чешће бивао испред Цркве Светог Марка и који је верни-
ма нудио иконице уз пуно приче и свакојаких коментара,
у замену за нешто новца. Сви су познавали Ранка. Ранко је
био некадашњи студент и богослов који је имао одређене
душевне проблеме и наставио да живи неким својим пара-

лелним и тужним животом. Прота је Ранка познавао дуги
низ година и често му је помагао. Помагао је не само новча-
но већ и на многе друге начине. Како је Ранко понекад имао
и проблеме са световним властима и органима јавног реда
и мира, Прота је често ангажовао адвоката у пензији Све-
тозара Живановића да брани и заступа Ранка на суду. Више
пута га је и посетио у затвору. А опет Ранко је често после
свега причао ружно о Проти. Прота се на то никада није
обазирао и увек је настављао да му помаже.
Када су га људи хвалили, а он је то увек сматрао претера-
ним, говорио је: „Децо моја немојте ме хвалити. Ја сам стар
човек и могао бих поверовати да је то истина.“ Други пут је
на хвалу узвраћао готово навијачки: „Доле култ личности!“
и одмах настављао: „Не треба никако гајити култ личности.
Од култа личности гори је само култ дволичности.“
Пред крај живота Проти је већ увелико ослабио слух и
доста слабије је чуо, те је често у шали говорио: „Ја у цркви
морам да питам прислужнике да ли звоне звона. Дакле, мо-
рам усмено да се обавестим о тој чињеници.“
Отац Дејан је почео да служи Свете Литургије у Цркви
Светог Трифуна и на празник Свете Ксеније Петроградске.
И једне године се, када је видео 20 колача принесених овој
светитељки, нашалио: „Браћо и сестре па ми у цркви имамо
више колача принесених у спомен Свете Ксеније него што их
има у њеном Петрограду (обичај прављења колача по-
стоји само у Србији, а у Русији и међу другим православним
народима нема овог обичаја).
Прота је од малих ногу научио да се моли на црквено-
словенском језику. У то време су богослужења била искљу-
чиво на црквенословенском језику. Дуго није било ни мо-
литвеника ни богослужбених књига на српском језику. Ту
своју навику је задржао до краја свог живота и у својој по-
родици и у својој „келији“ молио се на црквенословенском.
Када му је један честити брат поклонио своју књигу у којој
се потрудио да похвали употребу Црквенословенског језика

као једину исправну у богослужењима, а мало (а можда и
мало више) претеравши у осуди српског језика, Прота му
се захвали, похвали књигу и рече да има само једну ману.
„Коју?“ упита брат. „Није написана на црквенословенском
језику! Ако је српски тако лош језик, како ти пишеш, онда
је требало да књигу напишеш на црквенословенском језику.
Но ти то ниси могао урадити јер је нико не би могао про-
читати, или једва ко да кажем. Зар заиста мислиш брате да
народ треба да учествује на Светој Литургији, а да не може
у потпуности разумети све молитве које се у њој проузносе.
Биће да си ипак помало претерао са својим закључком.“
По Протином упокојењу, један Протин рођак отиде под
Острог, да се поклони Светом Василију. Лежећи у конаку
упозна брата Србина који је рођен и живи у Америци, и који
му се у причи повери да је дошао у своју дедовину са наме-
ром да посети две светиње о којима су му причали: Светога
Василија Острошког и гроб свештеника Дејана у Београду.
***
Поука звана стрпљење
Једно лето посебно ћемо памтити. У дворишту наше цр-
кве појавило се, ниоткуда, једно чудо. Биле су то осе. Читави
ројеви. Нису нам дале мира за време Литургије, а камоли
после док смо причали једни са другима, заборављајући
тешку свакодневницу.
Нарочито биле упорне и агресивне на наше кампсадаске
сендвиче и велике бриге задавале нашим, управо пробуђе-
ним апетитима.
Једнога дана дошла сам на исповест. Било је летње јутро.
И ... Радости! У канцеларији није било никог осим Проте.
Могао је да ми се посвети и пренесе сву своју љубав за
целу, наредну недељу. Чаврљали смо, тако, о многим темама.
(Kод оца Дејана је био обичај да се прича о свему – од тре-

нутне ситуације у свету, преко фудбалских утакмица па све
до далеке прошлости нашег народа и цркве.) Причало се о
свему и увек су то били лепи и за душу корисни разгово-
ри. Изненада, зазвони телефон. На вези је био наш чувени
Kампсађанин. Причао је са Протом о нечему важном, кад у
канцеларију бану ни мање ни више – госпођица оса!
Почела је да зуји и нервозно лети тамо-вамо, тамо вамо,
свуда по канцеларији. Њен звук реметио је мир и тиши-
ну летњег преподнева и отац Дејан на крају рече: „па убиј
је!“, на шта се ја збуних, па се још и ушепртљах. Брже-боље
нађох неке новине, пресавих их у табак и ударих. Све по
руци оца Дејана на коју је слетела оса!
Свом силином је ударих и убих је. Мук. Тек тад сам схва-
тила шта сам урадила! Разрогачених очију посматрала сам
осу која се залепила за оца Дејана, а жаока се забола дубоко
под кожу.
Отац Дејан се само мало намрштио и мени ништа не ре-
кавши, пита брата са којим је разговарао телефоном: „Брате,
где се налази она сибирска јела коју си ми поклонио, управо
ме је ујела оса?“
Опет други пут сам питала оца Дејана да ли се, када се

молимо за некога, његова искушења преносе на нас? „Душо
моја треба практично помоћи човеку који је у невољама,
пре свега делима. Ако не можемо то, ако нисмо у ситуацији,
онда треба да се молимо да му Бог дâ снаге да издржи. На-
равно да се молимо за брата, јер онај који воли – он и хоће
да понесе.“ (терете и искушења других).
Када је једна жена хришћанка имала искуство виђења

злих духова (са својим мужем који је такође био сведок
тога) отишла је код свог духовника оца Дејана да му то каже.
Прота је саслушао, загрлио и са осмехом јој рекао: „Душо
моја, добро дошла у свет хришћана!“
Прота је током деведесетих година, једном приликом

имао прилично болан сусрет са зубаром (то је било пре него
је др Љиља дошла у Кампсаду и преузела бригу о Проти-
ним зубима, са великом пажњом коју је он редовно хвалио
и којој се искрено чудио). Наиме дуго је чекао да оде код
зубара оклевајући, као и многи у тим случајевима, да би ко-
начно болови постали толико јаки и неиздрживи да је мо-
рао да оде у прву ординацију коју је видео на путу кући. То
беше велика грешка. Тих година анестезије су биле ретке и
скупе. Докторка је очигледно проценила да се ради о стари-
јем човеку на кога нема потребе трошити тешко набавље-
ну анестезију, да је зуб вероватно климав и лак за вађење и
одлучила да својим крхким рукама зуб извади без анесте-
зије. Вађење зуба је било знатно комликовније него што је
докторка очекивала, и на несрећу знатно се одужило. Она
је Проту повремено охрабривала да издржи, а сам Прота се
неколико пута презнојавао и трпео тако велики бол, да је
малтене пао у несвест. Једва некако се и то заврши. Прота
је после причајући овај догађај са мноштвом својих духови-
тих запажања и коментара, изазивао салве смеха код свих
нас и знао да закључи: „Ето када нас задеси нека невоља,
шта друго радити него окренути на шалу! Па шта да радим?
Да кукам? То не вреди.“
***
Први мој сусрета са Протом био је кратак. Пут који је во-
дио до цркве личио ми је као пут до манастира Острог. Ка-
сно сам стигла у цркву. Прота је био у својој скромној кан-
целарији и спремао се да крене кући. Кратко сам испричала
своје велике проблеме. Прота ме утешио и рекао да дођем
други дан. После тога се понекад дешавало да чекам на ред за
исповест и да свој ред и не дочекам. Када сам се на некој
од наредних исповести пожалила Проти рече ми да чим до-

ђем улазим хитро. Једном сам била у заиста тешким матери-
јалним проблемима и Прота ми је дао паре од своје пензије
и рекао да купим нешто себи и својој деци. Када је гостовао
у медијима знао је да каже у шали да се нада да ће лепо го-
ворити и да ћемо ми онда моћи да кажемо познаницима да
га знамо, но ако мислимо да гостовање није било успешно
слободно можемо да кажемо да га не знамо. Све нас је у за-
једници бодрио да се упознајемо међусобно, помажемо и да
обавезно знамо имена једни другима. Мене је увек тешио и
говорио ми да не бринем, да се молим, читам Свето Писмо,
да чиним добра дела, да помажем потребитима, као и да ће
се он молити за мене. Верујем да се и сада моли за мене.
Мирјана Ђурђевић
УМЕСТО ПОГОВОРА
Тог 3. јануара 2019. године још увек сам био под радо-
сним утиском због прве одслужене Свете Литургије у об-
новљеној цркви на дан Светог Јована Кронштатског, Светог
Данила Другог, Архиепископа српског и Светог Игнатија
Богоносца. Посебно сам био радостан јер је прва литургија
одслужена баш на празник Кронштатског чудотворца, кога је
прота Дејан изузетно волео и ценио и чије се препоруке о
„чешћем покајању и причешћу“59 чврсто држао.
Гужве није било. Тек понеко од тужних посетилаца гро-
бља би ушао у цркву тражећи утеху или некакво објашњење.
Међу тим посетиоцима угледао сам и три мени потпуно не-
познате особе. Разумео сам да питају за проту Дејана Деја-
новића. Показао сам им Протин гроб, гроб у коме је Прота
сахрањен поред саме цркве.
Посетиоци се поклонише и задржаше неко време крај
гроба.
Позвао сам их на кафу, поступајући по Протином бла-
гослову о агресивној љубазности према новопридошлима.
Наравно, желео сам да сазнам од кога су чули за проту Де-
јана. Мислио сам да су Руси који раде у Србији – наиме, на
Проту их је могао упутити неко од овдашњих Руса које је
он исповедао, а да, ето, није знао да се Прота у међувремену
упокојио.
59
Свети праведени Јован Кронштатски у успоменама савременика, Збор-
ник саставио Александар Николајевич Стрижев, Издавач Манастир Подмај- не
Будва, 2007. година, страна 233.
Погрешио сам. Алексеј и Фотина, брачни пар и Јован, њи-

хов син, живе у Москви и први пут су дошли у Србију. На јед-
ном руском сајту су прочитали интервју са Протом који им
се веома свидео и они су пожелели да, обилазећи светиње по
источној Европи, посете и гроб проте Дејана и цркву Светог
Трифуна. После кратког разговора у коме су се мешали срп-
ски, руски и енглески језик изнео сам пред ове ходочаснике
све свете мошти које имамо у Цркви. Помолили су се и цели-
вали их, а онда наставили пут ка светињама Румуније.
С Богом путујте Алексеје, Фотина и Јоване!
Велики си Господе, и чудесна су дела Твоја, и ниједна реч
није у стању да опева чудеса Твоја!
Протојереј Василије Војводић
ФОТО АЛБУМ 351
ФОТО АЛБУМ
Икона Св. Трифуна, аутор ђакон Срђан Радојковић
Детињство и младост
Дејан у наручју мајке Даре
Дејан у свечаном оделу Дејан са рођацима

Душан Дејановић ђак Дејан Дејановић у Бања Луци
Дејан са друговима у Бања Луци 1941. године

Са оцем и породичним пријатељима у Макарској
Индекс Богословског факултета Српске православне Цркве

Видовдан 1954 „Мом драгом Доротеја и Дејан
Духовнику, куму и другу о. испред цркве Ружице
Дејану као доказ
да сам Те волео и као ‘звездаша’.
Андреј.
Венчање Дејана и Доротеје 1956. године
Служба у Славонији
Отац Дејан са Епископом

Емилијаном, братијом и
парохијанима у Славонији
Освећење цркве у Горњем Михољцу 1961. године

Епископ Емилијан У манастиру Ораховици
– освећење Цркве 1961 1962. године
године
Отац Дејан, Доротеја, син Павле, Оља и Андреј Тарасјев

Мркоњић град
Испред цркве Дејан, Павле, Доротеја и

у Мркоњић Граду 1965. Душан, 1966. године
године
Испред цркве Светог Петра у Риму 1967. године.
Отац Дејан са децом са веронауке 1965. година
У Тројице Сергијевој лаври 1972. године

Сахрана оца Виталија Тарасјева, Београд 1979. године
Сахрана оца Виталија Тарасјева, Београд 1979. године

Испред Цетињског Прота Дејан на једном
манастира 1980. крштењу 1979.
године године
Породица Дејановић
(а) ) У Цркви 1981. године
(б) Са оцем Савом Тркуљићем у Мркоњић Граду
Шипово 1981. трећи дан Васкрса

Београд „Кампсада“
На гробу Исидоре Секулић
Кампсада 1996. године


Са протом Виталијем Тарсјевим млађим
и ипођаконом Владимиром Вукосављевићем 1998. године

Деца у реду пред Свето Причешће
Крштење Николаја Руљевића

Мати Макарија из Соколице на трибини Цркве Светог Трифуна 2006.
године
Парастос Архиепископу Гаврилу, у Панчеву 2008. године

Прота Дејан на Митровдан 2008. године
Парастос Амвросију Миљковском
Са оцем Далибором и монахињама из Румуније
Прота Дејан на парастосу

са свештеницима Василијем и Владимиром и ђаконом Петром
Прота Дејан на Прослави 110 година од изградње и
освећења храма Светог мученика Трифуна
Прота Дејан одликован правом ношења напрсног крста
Патријарх Павле у цркви Светог Трифуна 1995. године
Посета патријарха Павла 1998. године

Патријарх Иринеј у Цркви Светог Трифуна 2016. године
Прота Дејан са митрополитом Порфиријем
Митрополит Амфилохије у Цркви Светог Трифуна 2007. године
Епископи Јован (Пурић) и Јован (Ћулибрк) на трибини

Владика Андреј (Ћилерџић) са протом у Цркви Св. Трифуна
Владика Атанасије (Ракита) и прота Дејан

Породица Дејановић
Прота са праунуком Лазаром
Сахрана проте Дејана 2016. година
Владика Арсеније на сахрани проте Дејана
Црква светог Трифуна на Топчидерском гробљу и гроб проте

Дејана
Рад протиног духовног чада Гордане Марковић Савић
– Царство јој небеско
цртеж проте Дејана, Кристијан Хранисављевић

Knjiga o Proti Dejanu Dejanovicu

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Knjiga o Proti Dejanu Dejanovicu

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Наш прота

Крстоносни Протојереј Дејан Дејановић

Књига је штампана уз помоћ Министарства правде

CIP - Каталогизација у публикацији

Ипођакон Андреј Тарасјев: O ЉУБАВИ ................................... 7

Двадесет четврта недеља по Духовима ........................................ 108

Драга у Христу браћо и сестре,

По завршетку рата, са капиталом стеченим у Америци,

Избеглиштво и школовање у Београду; Рускa црквa

потоњи архиепископ женевски и западно-европски, затим

зачули су авионе, а потом су и пале бомбе по нашем глав-

отац имао је тада четрдесет пет година. Избегао је усташкој

или, како су то у својим актима комунистичке власти наве-

младости, одрастања, школовања. Безбрижни дани сирома-

Служба у Славонији (1956–1964)

свештеник, са тек две године службовања, о. Дејан је венчао

на обављање венчања. О. Дејан је то читао од корица до

предмете да би их прилагодили својој потреби. То су биле

Мркоњић Град (1964–1986)

Отац Дејан је тада у Цркви дао да се живопише, колико је нама познато,

и прва икона Светог Јована Кронштатског на овим просторима. Светитеља

велики број свештеника и безброј монаха. Крај где је Бо-

су похађала веронауку био је око 120.8 И то све није остало

љем о Дејаном Дејановићем, објављена је у часопису Православни мисионар

Мркоњичани сведоче и о нечему што је тако природно, да

који нису престајали све до силаска комунизма са историј-

Наиме, 1974. год. почео је да излази лист назван „Мркоњић-

родио им се још један син, Душан, добивши име по Про-

растанак са вољеним владиком, али живот тече даље. До-

Боравак у Београду (1986–2016)

Дошавши у Београд, Прота се са службом кратко задр-

Но, вратимо се на почетке службе проте Дејана у готово

људе најбоље говоре сви они који су долазили у Храм Све-

Нема сумње, да је на неки начин, Прота сам, неформално,

увео појање свих у Цркви, појање народа. Такође следећи

из свих крајева наше земље, дијаспоре па чак и из Русије и

Перић, Атанасије Јевтић, Јован Ћулибрк, Андреј Чилерџић,

Велики благослов за ову црквену заједницу бива и дола-

житије Свете Матроне Московске, тада у Србији потпуно непознате, које је

Последњи дани и упокојење проте Дејана

Сјећајте се својих старјешина,који вам проповиједаше ри-

Огроман број деце и верних који су на овај велики празник

Прва недеља по Духовима.13 Недеља Свих светих

посебан начин припремали људе, изабрани народ Божији,

манастирима, а било је таквих и у великим градовима. Жи-

препознати да смо ученици и следбеници Његови: „По љу-

моја и сестре, остатак нашег живота прошао, како кажемо у

Друга недеља по Духовима

сестре, Господ непрекидно позива да кренемо за Њим. Кад

да сте моји ученици.“ Зато, одазовимо се овом позиву Го-

Трећа недеља по Духовима

Ове Христове речи треба добро да разумемо, да се не збу-

се молити, истински се кајати, мењати живот свој на боље,

живети, трудити се, борити се, па ако треба и страдати јесте

Четврта недеља по Духовима

помаже у свакој невољи. И он се, иако незнабожац, туђин,

Јер немојмо се варати, охоли људи су наднети над пропа-

Пета недеља по Духовима15

Ово Јеванђеље и тумачење су слични Протином тумачењу Јеванђеља које

се чита на 23 недељу по силаску Светог Духа на апостоле.

рода људског и нашег спасења – зли дуси. Откуд ми то зна-

Како ћемо препознати кад и како зли дуси делују? Најпре

да се чувамо, да се Богу молимо, да Његову вољу вршимо;

Шеста недеља по Духовима