ЂОРЂЕВИЋ БЕЛИЋ

; 821.163.41.09:398(082)(049.32)
Библид 0350-6428, 46 (2014) 152, с. 303–311
Научна критика

Смиљана ЂОРЂЕВИЋ БЕЛИЋ

(Београд, Институт за књижевност и уметност)

БИЉЕ КАО ИСТРАЖИВАЧКА ИНСПИРАЦИЈА И

ТЕМА ЗА ПРОЈЕКАТ ШИРЕГ АПЛИКАТИВНОГ
ПОТЕНЦИЈАЛА

СМИЉАНА
(Биље у традиционалној култури Срба. Приручник фолклорне ботанике /

УДК 398(=163.41):582(082)(049.32)
Plants and herbs in traditional Serbian culture. Handbook of folk botany. Уреди-
ле Зоја Карановић и Јасмина Јокић. Нови Сад: Филозофски факултет, 2013,
157+128 стр.)

Недавно се у издању Центра за проучавање српског фол-

клора Одсека за српску књижевност Филозофског факултета у
Новом Саду појавио двојезични (српско-енглески) зборник о
биљу у традиционалној култури Срба. Поднаслов, Приручник
фолклорне ботанике, открива повод за настанак публикације.
Идеја се родила, како уреднице откривају, као део шире замисли о
заснивању међународне летње школе српског фолклора, која је и
остварена у лето 2013. Школу (са темом Биље у српском фолклору
и народној књижевности: значења и функције) концептуално су
осмислили и организовали сарадници Центра за истраживање
српског фолклора.
Активности су се одвијале од 11. до 18. јула, а програм је
обухватио теоријску наставу и теренски рад, као својеврсни вид
примењене теорије. У мултидисциплинарном приступу, фено-
мен биља откриван је и сагледаван из различитих углова, из
перспектива разнородних наука, хуманистичких и природних,
уз укључивање актуелних питања заштите културне баштине. У
подухват се укључило више научних и институција културе, уз
ангажман стручњака из различитих области.
Полазницима су представљени основни појмови традициј-
ске културе, са посебним акцентом на биљу, његовом значају и
значењу у обредно-обичајној пракси и традиционалној магији.
Рефлекси ,,етнографске стварности” праћени су у ширем дија-
пазону фолклорних текстова. Посебна пажња посвећена је мето-
дологији теренског истраживања (антрополошког, етнографског,
фолклористичког, етнолингвистичког), од питања везаних за
припрему терена (упитници, стратегија теренског дијалога и др.),
до проблема посттеренског ,,рада са грађом” (интерпретација,
архивирање, индексирање и сл.). Будући да се практични део
наставе одвијао на Старој планини, полазници су опскрбљени [303
 ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ релевантним информацијама о географским одликама, флори и
фауни овог краја, као и о историјским чињеницама. Истовремено,
на основу постојеће грађе, успостављени су релевантни полазни
референтни оквири за предвиђено теренско истраживање.
Теоријска настава укључила је низ предавања стручњака из
области фолклористике, етнолингвистике, историје књижевности,
антропологије, медицине: др Зоја Карановић (Филозофски фа-
култет, Нови Сад), др Снежана Самарџија (Филолошки факултет,
Београд), др Биљана Сикимић, (Балканолошки институт САНУ),
др Мирјана Д. Стефановић (Филозофски факултет, Нови Сад), др
Јасмина Јокић (Филозофски факултет, Нови Сад), др Данијела
Поповић (Филозофски факултет, Ниш), др Неда Мимица Дукић
(Природно-математички факултет, Нови Сад), ма Татјана Вујно-
вић (докторанд Филозофског факултета у Новом Саду).
Теренско истраживање спроведено је на неколико пунктова
на Старој планини и у околини. Саговорници на терену били
су, између осталог, и локални сакупљачи биља, травари. Истра-
живање је обухватило и посету култним местима – записима (у
селима Иново, Балта Бериловац и Вртовац), укључујући и низ
етнографских екскурзија. Овај сегмент рада школе подржaли су
стручњаци музеолози и чланови локалних културних удружења,
Милена Милошевић Мицић, кустос, историчар уметности (За-
вичајни музеј, Књажевац), Љиљана Михајловић, председник
Удружења за неговање традиције ,,Извор”, чланови удружења
љубитеља природе и лековитог биља Mellisa из Зајечара.

*
Студије окупљене у зборнику, међутим, обимом захвата
и истраживачким резултатима далеко надилазе оно што се од
,,приручника” очекује.
Зборник отвара студија Јасмине Јокић, Свето и демонско
дрвеће у српској фолклорној традицији (стр. 5−17) / Sacred and
demonic trees in Serbian folklore tradition (5−16). Разматра се опсег
и семантика појма сеновитости, при чему се дрвеће открива и као
култно место (централна тачка култног простора) и као предмет
култа. Ауторкине анализе засноване су, сходно методологији која
карактерише и њене раније радове, на увиду у ширу етнограф-
ску грађу. Наводећи изабране примере из етнографских извора,
посебну пажњу, оправдано, посвећује анализи статуса записа (уз
уважавање архаичних супстрата и наслага христијанизације).
Предочени су комплексни системи табуа који се за поједине
врсте дрвећа (или ,,обележена” стабла) везују (забрана сечења
и скрнављења у најширем смислу, табу спавања под одређеним
дрветом и сл.).
Неке врсте дрвећа су и станишта и/или места окупљања бића
тзв. ниже демонологије (посебно вила / самовила, вештица). Ве-
304] штицама посебно припадају орах, зова, дивља крушка, некада и
брест. За виле се, пак, везују буква, јавор, клен, брест, зова, бор,

СМИЉАНА ЂОРЂЕВИЋ БЕЛИЋ

јела, храст, крушка, глог, дуд, леска, орах, ракита, топола. Бројна
предања говоре и о ,,заметању” вила из росе и ,,одгоју” на дрвећу.
Но, управо амбивалентна природа ових митских бића носи и
широк списак табуа који се за њих (нарочито ,,њихов простор” ве-
зују). Отуда се у раду анализирају и ритуални поступци којима се
последице ,,гнева вила” могу превазићи. У том се смислу показује
и да је опозиција свето/демонско, када је о дрвећу реч, вишестру-
ко условна. Та условност последица је и амбивалентног статуса
граничног простора и амбивалентности бића ниже демонологије
чија се станишта за поједине врсте дрвећа примарно везују.
Особиту тематску групу сачињавале би студије посвећене
конкретним биљним врстама – здравцу, јавору, крушки.
Зоја Карановић усмерила је пажњу на једну од биљака чије је
место у традицијској култури и фолклору посебно важно. Реч је о
здравцу (О здравцу (мит, обред, магија, поезија), 19−30. / About
zdravetz (myth, magic, poetry), 17−28). Настављајући вишегодишња
истраживања која, између осталог, обухватају и семантику биља
у целовитом систему традиције, ауторка остаје доследна мето-
долошком моделу који подразумева посматрање етнографске
и фолклорне грађе као јединствене, недељиве целине, чији се
елементи могу ваљано тумачити једино сагледавањем овакве
целовитости. Посебно су драгоцене анализе којима се фолклорни
текстови (етнографски) реконтекстуализују, чиме се откривају
њихова (неретко) заборављена, десакрализацијом изгубљена
значења и функције.
Значајна улога здравца у усменој традицији кореспондира и
са предањем о настанку које ову биљку доводи у везу са женским
демоном плодности и рађања. У студији понуђена фолклорна
грађа потврда је представе о здравцу као симболу годишњег
обнављања. Са његовим вегетативним циклусом усклађује се
читава природа. У бројним текстовима, чији је карактер извесно
ритуалан, тематизују се здравчева лековита и магијска својства
(нпр. Збирајте се моме и невесте, / Да идемо у гору зелену, / Да
беремо цвеће свакојако, По највеће здравац миришљавац, / Да
вијемо три венца зелена: / Један венац за живо, за здраво, / Други
венац, за то сиво стадо, / Трећи венац, за ковано ведро). Очекива-
но, и сасвим оправдано, посебна пажња поклоњена је улози биља
у комплексу ђурђевданских обичаја, те статусу и функцији здравца
у обредима прелаза – ритуалним праксама и фолклору који се
везују за рођење, свадбу и смрт. Истовремено, овакав се статус
здравца открива и у фолклору календарских обредних опхода,
посебно оних који у значајној мери инкорпорирају и елементе
иницијацијског карактера. На тај начин ауторка успева да суми-
ра видове употребе и слојеве симболике ове биљке у најширим
оквирима календарског и животног циклуса, у традиционалној
медицини и магијској пракси.
[305
 ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ Истраживачко интересовање Мирјане Д. Стефановић усмере-
но је на сложену симболику јавора у интеркултурном контексту
(Јавор у српској култури, 89−98. / Maple in Serbian culture, 85−94).
Ауторка се осврће на значајан број помена овог дрвета у Вуковом
Рјечнику, те нуди сажет осврт на разнородне семантичке елементе
које јавор баштини у традицији: исцелитељска својства и веза са
лековитим изворима, са гуслама као симболом додира и дијало-
га потомака и предака, са култом мртвих. Издвајају се примери
помена јавора у различитим фолклорним жанровима: изрекама
и пословицама, тужбалицама, краљичким песмама, коледарским
песмама, епици (првенствено кроз ,,гусле јаворове”). Указује се
на место јавора у топонимији. Ауторка налази да јавор има при-
марно позитивна значења и симболику, те да је у значајној мери
у традиционалним представама и антропоморфизован.
Овакав статус, међутим, јаворово дрво нема само у српској
култури и традицији. У широком луку пружају се напомене о келт-
ској митологији, напомиње се да је од јавора сачињен и Тројански
коњ, износи се занимљив податак о јавору из 1395, култном дрвету
у источној Швајцарској, поводом чијег је страдања у невремену
била обављена посмртна процесија. Широка је и употреба јавора
у традиционалној медицини (као лековиту биљку познавали су га
и стари Египћани), исхрани (јаворов сируп) и сточарству. Овакво
место јавора у различитим, међусобно релативно удаљеним кул-
турама наводи ауторку да се запита о границама и суштинским
темељима (националне) културе, традиције, наслеђа и идентитета,
указујући и на типолошку сродност јавора са другим биљкама у
различитим цивилизацијама (трешњино дрво у Јапану, баобаб у
Африци). Култура је, закључује ауторка, одређена и собом самом
и односом према другима, опстајући кроз дијалектички однос
стабилних (фундирајућих) елемената и преобразби.
Полазећи од налаза етимолога, те уводећи у анализу етно-
графске податке, Данијела Поповић сагледава место крушке у
систему традицијске културе, уз посебан осврт на статус овог
дрвета у приповедном фолклору (Крушка у српској традицио-
налној култури и усменој прози, 31−40. / The pear tree in Serbian
traditional culture and folk prose, 29−38). Крушка се открива као
биљка / дрво двојаког статуса. Инкорпорирајући представу о оси
света, бива и ,,света” и ,,уклета”. Она је дрво медијатор (често
се сади на гробовима), поседује значајну функцију у магијској
пракси (у бајаличким вербалним текстовима функционише, на
пример, као један од локуса истеривања ,,нечисте силе”). Крушка
може бити и култно дрво, представљајући и својеврсни храм, али
и станиште и/или састајалиште демона.
Други сегмент рада доноси анализу трансформација етно-
графских чињеница у фолклору. Ауторка закључује да је крушка
најзаступљенија у предањима и бајкама, а да је њено присуство
знатно мање изражено у новелама, баснама, шаљивим причама.
306]
Осврћући се на конкретне, изабране примере, разматра везу овог
дрвета са ликовима и њиховим делокрузима. Посебна пажња

СМИЉАНА ЂОРЂЕВИЋ БЕЛИЋ

посвећена је трансформацији ,,етнографске стварности” која је
условљена жанровским законитостима бајке. Тако крушка задо-
бија необична својства (,,минерализација”, убрзан раст, извесни
степен антропоморфизације). Драгоценим се чини издвајање
сижеа у којима се као један од стабилних елемената јавља упра-
во крушково дрво или плод (AaTh 613, AaTh 460B, AaTh 461A,
AaTh 303, AaTh 750D). Овакав налаз пружио је основ ауторки за
искорак ка минималној реконструкцији прототекста, тј. за поста-
вљање хипотезе о рецентности / секундарности појаве других
врста дрвећа у оваквим моделима, што се објашњава слабљењем
традиционалних представа.
Испитивање интеракције етнографске подлоге и узуса кон-
кретног жанра тематска је окосница и наредног круга текстова.
Студија поетичног наслова, Из хербаријума српских народних
приповедака / From the herbarium of Serbian folk. Genre systems
and beliefs about plants (стр. 55−71. / 53−70), коју потписује
Снежана Самарџија, фокусирана је на флору у приповедним вр-
стама. Различити типови биљака, њихова семантика и функција
у појединим прозним сижеима, веза са системима делокруга,
прате се кроз својеврсну узлазну градацију – од шаљиве приче
и новеле, преко басне, до структурно и семантички најсложеније
приповедне фолклорне форме − бајке. Обредно-магијски кон-
текст везан за биље у шаљивим причама и новелама очекивано
је потиснут елементима комике, при чему је етнографска подлога
супституисана законитостима сижеа и примарним усмеравањем
на међуљудске односе. Слична је ситуација, истиче ауторка, и у
басни, имајући на уму алегорију здружену са дидактиком као фун-
даментални принцип жанра. Специфично место припада етио-
лошким предањима и легендама у којима се тумаче настанак,
особине или нестанак појединих биљних врста. Слика вегетације
у бајци знатно је, међутим, сложенија. Биље ће функционисати
и као једноставни елемент ,,сценографије”, али ће укључивање
флоре у поједине мотиве и сижее у великој мери означити и ак-
тивирање ритуалног ,,подтекста”. Посебна пажња у том смислу
посвећена је следећим мотивима и функцијама: дрво као оса
света, склапање брака у гори, биље у немогућим задацима који
су пред јунаком, метаморфозе, чудесно зачеће и рођење, стицање
нарочите моћи (обичном човеку непознатог језика, на пример)
и сл. Биљке у структури бајке бивају позитивно или негативно
конотиране у зависности од наративног контекста и делокруга
лика са којим су у вези.
Иза ,,густог писма” које од читаоца захтева и висок степен
познавања усмене прозне грађе, открива се аутор који суверено
влада широким прозним корпусом, чијој је анализи већ посветио
и низ монографских студија. Нарочито су драгоцени и пописи
варијаната из различитих извора уз мотиве и сижее који се у
[307
раду помињу.
 ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ Аналитички рад Биљане Сикимић посвећен је жанру који се
у фолклористици у Србији налази на самим рубовима научних и
стручних интересовања – загонеткама. Утолико је занимљивија и
позиција из које се ови текстови посматрају, будући да је акценат
на еротским конотацијама биља. Овом студијом ауторка наставља
два рукавца сопствених вишегодишњих научних интересовања
– занимање за мале фолклорне форме и проучавање еротског
фолклора (Како читати загонетке: еротски свет културних
биљака, 73−88. / How to read riddles: Erotic world of cultural plants,
71−84). Након сажетог осврта на развој словенске етноботанике
као специфичне дисциплине, те информативног прегледа студија
везаних за еротски фолклор у европској и словенској фолкло-
ристици, етнолингвистици и сродним дисциплинама, ауторка се
окреће формирању сумарног погледа на фреквентност помињања
и статус биља у дводелном тексту загонетке. Усмеравајући се на
неспецификовано биље (дрво, грм, шума), цвеће, воће, поврће,
индустријско биље, ауторка уочава изразиту асиметрију. Биљке
се, наиме, знатно чешће јављају у самом тексту загонетке – на
,,левој страни”, но у одгонеци / денотату – на ,,десној страни”,
при чему су на обе стране равноправно заступљени само тиква,
грожђе и орах. Сегмент који следи посвећен је читању еротских
конотација појединих фитонима у загонеци (грожђе, паприка,
купус, смоква, пасуљ, плод скривен у лишћу). Овакво читање
вишеструко је комплексно будући да се еротски термин може
јавити директно у денотату, али се, са друге стране, читав текст
загонетке може формирати као описивање опсцене радње без
директног именовања, при чему се денотатом неретко постиже
ефекат изневереног очекивања. Избор денотата традиционалне за-
гонетке никада није произвољан, наглашава ауторка, па је могуће
уочити кругове на словенском и јужнословенском нивоу. Еротске
конотације отуда се у неким текстовима препознају једино кроз
реконструкцију ширег парадигматског контекста (нпр. еротску
конотацију има формула посесивног генитива са предлогом у −
У нашега... / У наше...). Анализе појединих модела спроведене су
у компаративном кључу, у словенском и балканском контексту, уз
консултовање збирке А. Тејлора.
Уз демонстрирање сложеног методолошког механизма у
реконструкцији дубинских слојева културе, студија укључује и
свест о дијахронији и важности познавања друштвене историје
и културе исхране. На тај се начин загонетке, наоко неочекивано,
показују и као текстови из којих је могуће ишчитавати шире кул-
турне кодове и друштвене норме традицијске заједнице.
Истраживање семантике епског простора низ година за-
окупља пажњу Мирјане Детелић, која је овој теми посветила
низ, данас већ ,,класичних”, студија. Премда је о гори као еп-
ском локусу у више наврата расправљано, ауторка изналази ново
тематско поље, усмеравајући се на мотив сахрањивања у гори
308]
(Гроб у гори. Садејство просторног и биљног кодирања у епици,
стр. 99−118. / A grave in the woods. Intertwining of spatial and plant

СМИЉАНА ЂОРЂЕВИЋ БЕЛИЋ

encoding in the epics, 95−118). Смрт у гори долази од ,,више силе”
(када се уводи стабилним формулама) или људске руке. Гробови
могу бити појединачни (девојачки, момачки и ратнички) и груп-
ни (за момка и девојку, невесту и младожењу, два брата, кума
и девера, целу сватовску поворку). Како се разликују гробови,
разликују се и гробни дарови. Ауторка уочава стилизованост
описа сахрањивања у гори, у којима се као стабилни моменти
издвајају полагање у гроб наопако, сађење утврђеног биља, по-
стављање клупе и извођење воде. Усмеравајући се на биљке на
гробовима, ауторка констатује релативну сажетост репертоара:
воће (јабука), ружа, бор, лоза. Осим сеновитости, свака од поме-
нутих биљака поседује и додатну симболику: јабука и ружа на
девојачким и момачким гробовима наглашавају долазак смрти у
лиминалној фази, смрти која један обред прелаза зауставља, чини
недовршеним. Лоза асоцира на продужење живота и рода, док се
бор, између осталог, појављује као супституција за самог човека,
његова ,,обоготворена сен”.
Анализа широког корпуса води до закључка који отвара
низ сложених питања. Описани гробови у гори, наиме, везани
су искључиво за хришћанску епику. У муслиманској епици
сахрањивања у гори нема (па је у том смислу у овом епском
слоју релевантно разликовање гора / поље). Ауторка нуди могуће
објашњење усмеравајући се на шири културолошки и историјски
контекст. Опозиција између турског / муслиманског и хришћан-
ског реализује се на просторном плану и као отворено (гора, на
пример) / затворено (град). Стога у свести муслиманског певача,
објашњава М. Детелић, гора бива доживљена као вишеструко
опасан, суштински туђ простор.
Разматрању функције и значења биља у сватовским песмама
посветила се Татјана Вујновић (Функције и значења биља у сва-
товским песмама Вукове збирке, стр. 41−54. / Wedding songs in Vuk
Karadžić’s compilations: Functions and meaning of plants, 39−52).
Усмеривши се на целовит Вуков корпус, ауторка констатује да се
у 118 (од укупно 333 песме) помиње 39 фитонима. Следећи идеју
о тексту свадбе као преплитању ,,невестине” и ,,момкове приче”,
ауторка се фокусира на анализу оба тока. Биље је у вези са причом
о одрастању, стасавању и, коначно, спремности за удају. Стаса-
вање је неретко кодирано и причом о сађењу и неговању биља (а
може се додати и да је тренутак блиског сједињавања мушкарца
и жене често представљен и кроз мотив брања / трагања / гажења
посађеног коњским копитима, при чему онај ко је биље садио тај
чин на особен начин и одобрава). Посебно је симболика руже,
наглашава се, везана за трансформацију из девојчице у девојку.
Ослањајући се посебно на Ван Генепову интерпретацију обреда
прелаза (укључујући и терминологију), ауторка у анализи издваја
неколико мотива, посвећујући посебну пажњу мотиву ,,спавања
[309
под дрветом”, ,,буђења биљем” које у овом контексту, сматра,
 ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ има улогу апотропајона, при чему нпр. ,,ударање ружом” бива
протумачено и као чин који омогућава ,,прелазак из сепарационе
у лиминалну зону, што је симболички представљено превођењем
девојке из дугогодишњег сна у јаву” (стр. 46).
Детаљан, исцрпни попис који ауторка у напомени нуди нема
само ,,статистичку” вредност, будући да нуди могућност за додат-
на промишљања. Најчешће се, сасвим у складу са симболичким
конотацијама, помињу босиљак, јабука, ружа... У вези са честим
поменима каранфила и наранџе ваља имати на уму релативну
неуобичајеност појаве ових фитонима у традицијској култури, те
узети у обзир и ареал бележења (на шта је у вези са загонетком
упозорено у разматраном тексту Б. Сикимић). Тек појединачно
појављују се бршљан, жалосна врба, чемерика нпр., али су поје-
диначни помени некада и последица чињенице да је реч о дија-
лекатским варијантама фитонима. Чини се да би анализа неких
издвојених мотива, нпр. ,,момак/јунак заспао под дрветом” или
,,лов у гори” у ширем кругу варијаната (укључујући и епску и
лирско-епску грађу, те и аналогне мотиве у бајкама) могла донети
лепе резултате. Наставак у сличном правцу може се, верујем, и
очекивати од ове младе ауторке чија су промишљања већ отворила
низ сложених питања.
Интердисциплинарној усмерености зборника на сасвим
особен начин доприноси студија Неде Мимице Дукић са Природ-
но-математичког факултета Универзитета у Новом Саду (Исцели-
тељска моћ биља и фитотерапија данас, 119−129. / The healing
power of herbs and Phytotherapy today, 119−127). Неоспорно, улога
биља у лечењу стара је колико и човечанство, а први документ
о томе (око 60.000 год. п.н.е) пронађен је у пећини Шанидар на
југоистоку Ирака. Ауторка разматра историјат лечења биљем
у различитим цивилизацијама (перуански Индијанци, Сумери,
Асирци, Египћани, класичне античке цивилизације, Индија,
средњи век са појавом првих систематизација, хербала са сликама
биља и описима њиховог лековитог дејства...). Двадесети век, а
посебно његову другу половину, карактерисао је убрзани развој
фармацеутске индустрије. Но, фитотерапија је и данас актуелна.
Ауторка посебно анализира примену фитопрепарата у лечењу
обољења централног нервног и кардиоваскуларног система,
инфламаторних и хепатичних болести, те се осврће на значајне
резултате њене примене у хемопревенцији карцинома.
Изнесени су и занимљиви статистички подаци (засновани на
анализама тржишта), који говоре да се 30% од свих преписаних
рецепата у Европској унији и САД односи на биљне медикаменте,
а тај је проценат у тзв. ,,земљама у развоју” и знатно већи (чак
70−90%). Бројке, којима некада ваља и веровати, неумитно сведоче
да, упркос муњевитом развоју медицине, фармакологије, органске
хемије, упркос фармацеутској индустрији која је преплавила тр-
310] жиште огромним бројем синтетских лекова, биље и фитотерапија
и данас опстају као нераздвојни, битни, делотворни чиниоци у

СМИЉАНА ЂОРЂЕВИЋ БЕЛИЋ

процесу лечења.
Зборник је допуњеним и антологијским избором (својеврсним
малим азбучником) жанровски различитих текстова о биљу из
бројних етнографских извора (од ,,класичних записа” до података
из савремене штампе) – Свет флоре у веровању, причи, песми,
магијској пракси и лечењу (стр. 131−156).
Посебна предност којом се зборник Биље у традиционал-
ној култури Срба одликује је двојезичност. Наиме, књига је
састављена из две целине које су једна другој ,,одраз у огледалу”
(укључујући све текстове, изузев поменутог антологијског избо-
ра, Напомену приређивача, тзв. ,,нулти табак”, те и два ,,лица”
самих, лепо дизајнираних корица). ,,Слика” је на српском, ,,лик”
на енглеском. Или обрнуто, већ према нахођењу и афинитетима
читаоца.
Биље у традицијској култури показује се као тема која је,
очигледно, неисцрпна. Зборник који се нашао пред читаоцима
уклапа се у дугу историју бављења сличним проблемима у срп-
ској фолклористици и етнологији (подсетимо само на обимније
истраживачке подухвате Т. Р. Ђорђевића, В. Чајкановића, П. Соф-
рића, темат о биљу Кодова словенских култура...). О актуелности
теме у ширим оквирима сведочи и својеврсно ,,профилисање”
етноботанике у посебну научну дисциплину у другим научним
(посебно словенским) срединама.

*
Читав подухват јесте и леп показатељ могућности осми-
шљавања и реализовања пројеката који ће у значајнијој мери
ангажовати и локалну заједницу, спојити ,,академско знање” и
,,употребну праксу”, означити излазак из ужих кабинетских окви-
ра и указати на широке апликативне могућности фолклористике
као науке. Умрежавање и сарадња институција различитих про-
фила и нивоа, промовисање културне баштине и размишљање о
,,тржишној одрживости” будућих пројеката, изазов је који ће се,
с обзиром на актуелне трендове у институционалној политици
науке на најширем нивоу, ускоро вероватно наћи и пред научном
заједницом у Србији.

[311