ЉУБОСТИЊА

Црква посвећена Успењу Богородице у манастира

Љубостиња, надомак Трстеника, задужбина је кнегиње Милице,
супруге кнеза Лазара Хребељановића. По предању, кнегиња је
подигла овај храм на месту на коме се први пут срела са својим
будућим мужем, па отуда романтично име Љубостиња као
асоцијација на љубав знаменитог владарског пара. Црква у
Љубостињи саграђена је 1387. руком протомајстора Боровић
Рада, који је своје име урезао у камени праг унутрашње припрате.
Ова тролисна грађевина развијеног типа са високом куполом и
масивном калотом изнад припрате, представља занимљиву
стилску варијацију Моравске школе. Њене фасаде, пресечене
само једним кордонским венцем, зидане су притесаним каменом
и омалтерисане како би на њима накнадно, сликарском техником,
био изведен полихромни украс какав је на другим црквама овог
стила провођен наизменичним преплетом камена и опеке. И
Љубостиња има чаробан клесани украс у облику розета и камене
пластике надвратника и надпрозорника, који су радили најбољи
мајстори ове вештине, међутим он је много линеарнији и отмено
минимализован као рефлекс рафинираног укуса чукунунуке
Стефана Немање, кнегиње Милице, која се поносила својим
високим царским пореклом. Њен профињени укус свој
најплеменитији одраз има у дивно клесаном каменом саркофагу
који се и данас налази у љубостињској цркви.
Живописање Љубостиње довршено је у периоду између
1402. и 1405. када се кнежева удовица након Косовске битке
повукла у овај манастир заједно са другим удовицама косовских
страдалника, примивши монашки постриг и духовно име
 2

Јевгенија. Крај манастира се налази велика костурница у којој

почивају земни остаци косовских јунака, које су њихове удовице
пренеле с попришта битке крајем 14. века. Највероватније
посредовањем своје садруге у удовиштву, велике српске
песникиње и удове деспота Угљеше Мрњавчевића, монахиње
Јефимије, кнегиња у монашкој ризи Милица, успева да доведе
угледног живописца Макарија негдашњег дворског сликара
Мрњавчевића, како би осликао њену задужбину. Макаријево дело
у Љубостињи само је фрагментарно сачувано у ликовима
угледних светитеља и пустиножитеља, портретима Светог Саве и
Светог Симеона - Миличиних предака, представама Васељенских
сабора и неколико композиција из циклуса Чуда Христових, међу
којима је Исцељење раслабљеног истинско ремек дело. Брат
славног живописца митрополита Јована, чији се фреско циклуси
из цркве Светог Андреје на Тресци (Македонија) сврставају у
највише домете сликарства епохе српске властеле, зограф
Макарије је љубостињском живопису удахнуо особине тог
аутентично јужњачког стила чија се најлепша решења и данас
могу видети у српским црквама на тлу Македоније. Макаријева
склоност ка реалистичком портретисању и снажној
карактеризацији насликаних личност кулминирала је на
изванредном ктиторском портрету у припрати Љубостиње.
Кнегиња Милица и њена породица, реалистични до опипљивости
дочекују сваког намерника у Љубостињи творећи изванредну
илузију проласка у другу временску димензију.
Монашко сестринство Љубостиње, надалеко познато по
производњи вина вансеријског квалитета, али и врхунском
уметничком ручном раду, јер коначно у овом манастиру је
 3

почетком 15. века извезена златном жицом чувена Лазарева

покровница са Јефимијиним прелепом молитвом у стиховима
Светом кнезу (данас у Музеју Српске православне цркве у
Београду), приповедач је и најлепших легенди, али и историјских
догађаја везаних за овај манастир. И управо у том контексту је
бескарјно занимљива једна истраживачка епизода с почетка 20.
века, када је родоначелник историје уметности у Срба, знаменити
Михајло Валтровић, у потрази за оригиналним изгледом крунског
накита и владарских инсигнија средњевековне Србије, а са
жељом да што успешније креира исте за крунисање краља Петра I
Карађорђевића 1904, стигао у Љубостињу верујући да се кнегиња
Милица сахранила са овим занемењима. Откопан је кнегињин
гроб, смештен на велику дубину како га Турци не би оскрнавили,
а онда се десило чудо. Валтровић није пронашао крунски накит,
јер је кнегиња сахрањена као монахиња, а не као владарка, али
зато кажу да је на тренутак, пре него што је у ковчег продро
ваздух, неминовно разграђујући трошну материју људског тела,
могао да погледа у нетакнуто лице ове знамените владарке. И
данас се с колена на колено преноси да је било у детаљ исто као
оно које је Макарије насликао у љубостињској припрати.