ГЕНЕТСКИ ИНЖЕЊЕРИНГ

Молекуларна биологија је грана биологије која се бави молекуларном основом биолошке

активности у ћелијама. Централно подручје истраживања (централна догма) у молекуларној
биологији је пренос информација путем ДНК, њихова транскрипција у РНК и потом транслација
(синтеза) протеина.
Молекуларна биологија је установљена као научна дисциплина 1930. године. Уско је повезана са
биохемијом, генетиком и микробиологијом.

Молекуларна биотехнологија се бави применом молекуларне биологије на основна и примењена

истраживања. Развила се на основу сазнања стеченим у молекуларној биологији, молекуларној
генетици и биохемији. Молекуларну биотехнологију можемо поделити на традиционалну (која се
бави оплемењивањем биљака и животиња, коришћењем микроорганизама у производњи хране) и
савремену (у коју спадају генетски инжењеринг и клонирање). Молекуларна биотехнологија има
примену у медицини, ветерини, фармацији, пољопривреди, шумарству, индустрији, заштити
животне средине итд.

Генетски инжењеринг обухвата технике и методе вештачког стварања нових комбинација наследног
материјала. Технике генетског инжењеринга омогућују да се модификује генетска основа ћелије и
манипулацију појединачним генима. На тај начин се живи организми користе у циљу стварања новог
„производа“. То се постиже изолацијом фрагмената ДНК и њихово уношење у лабораторијским
условима у ДНК друге врсте ћелија при чему друга ћелија добија једну или више нових особина.
Први експерименти су вршени на плазмидима бактерија (плазмиди су екстрахромозомски делови
ДНК и носиоци су отпорности на антибиотике. Плазмиди се састоје од дволанчане прстенасте ДНК).
У ДНК плазмида унесе се фрагмент ДНК неке друге бактерије, нпр. Shigellae отпорне на антибиотике.
ДНК плазмида и ДНК Shigellae се расцепе по дужини помоћу ензима ендонуклеазе. Ова два
различита фрагмента ДНК се повежу помоћу ензима ДНК лигазе. На тај начин се добије плазмид који
има један свој ланац ДНК и један ланац ДНК Shigellae. Таква ДНК се назива хибридна или
рекомбинована. Плазмид се потом унесе у бактерију E.coli која је осетљива на антибиотике. Деобом
бактерије добија се клон отпоран на антибиотике.

На описаној техници се заснива клонирање.

Клонирање је поступак добијања истоветних копија делова ДНК, целог молекула ДНК, ћелија или
читавог организма.

Чињеница да је генетички код универзалан (триплети нулеотида ДНК који се преводе у

полипептидни ланац) омогућује да се генетски материјал једног организма пренесе у други.

Клонирање једног фрагмента ДНК (најчешће једног гена или дела гена) обухвата следеће поступке:

1. Из молекула ДНК се исече жељени ген или део гена помоћу тзв. рестрикционих ензима ( то
су ензими од којих сваки препознаје кратке низове нуклеотида и пресеца оба ланца ДНК
тачно на оним местима на којима се ти низови налазе)
2. Добијени фрагмент ДНК се угради у вектор за клонирање - молекул ДНК који има способност
репликације, најчешће плазмид или вирус
3. Добијени хибридни (рекомбиновани) молекул ДНК се уноси у ћелију домаћина (најчешће
бактерије или ћелије квасца зато што се брзо деле)
4. Ензими домаћина омогућују репликацију хибридне ДНК
 5. На крају се велики број копија испитиваног фрагмента ДНК изолује из ћелије домаћина

Први протеин добијен применом генетског инжењеринга био је хумани (људски) инсулин 1982.
године. Ген за производњу инсулина је убачен у плазмид бактерије E.coli (рекомбинована ДНК). Са
том информацијом, бактерија је почела да производи хумани инсулин који се потом пречишћава и
постаје спреман за људску употребу. Овај инсулин је био и први ГМО производ.

ГЕНЕТСКИ МОДИФИКОВАНИ ОРГАНИЗМИ (ГМО)

ГМО је организам (биљни или животињски) коме је при узгоју додат неки страни ген ради
побољшавања особина. Овај убачени ген се назива трансген због чега се овакви организми називају
трансгени. ГМО су организми чија је генетска основа промењена применом рекомбинантне ДНК.
Прва трансгеничка биљна култура је врста кромпира у чији су геном усадили ген пореклом из једне
бактерије, који производи отровну беланчевину, која штити кромпир од кромпирове златице, а није
токсичан за људе тј. кичмењаке.
Најчешће генетички модификовани организми су: кукуруз, соја, уљана репа, кромпир, памук и
парадајз. Европско законодавство захтева да организми који су генетички третирани буду посебно
означени.

Успешно уношење страних гена у биљне ћелије омогућило је велики напредак у пољопривреди:
производњу култура које дају веће приносе и отпорније су на штеточине, биљне болести, сушу итд.

ГМО организми се добијају на начин који се никад не би десио у природи јер садрже рекомбиновану
ДНК од удаљених и несродних врста. Међутим ГМО (или трансгене) јединке ову рекомбиновану ДНК
преносе на потомство.
Први експерименти генетског инжењеринга на животињама сисарима вршени су на мишевима.

Прва животиња је „ супер миш“ , у чији геном су уградили ген за хормон раста пацова, те је миш
нарастао двоструко (1982.) Палтимер и сарадници су помоћу микроцевчице унели клонирани ген за
хормон раста пацова у оплођену јајну ћелију миша. Зигот су затим унели у материцу миша. Од 170
таквих зигота развио се 21.

Прво експериментално клонирање извршено је на овцама. Клонирана је овца Доли 1997. године
( Единбург, Шкотска). Убрзано је старила, јер је соматска ћелија од које се добија једро имала
одређену биолошку старост. Живела је 6 година.
Из овце са пожељним особинама као матична ћелија (почетна ћелија из које се развијају сви
органи ) послужила је ћелија коже шестогодишње овце. Из ћелије су извадили једро .
То једро су усадили у оплођену јајну ћелију (зигот) друге овце, којој су исто одстранили једро
( оплођена ћелија друге овце која има стимулус да се дели са једром матичне ћелије прве
овце ).Ћелијском деобом настали ембрион усадили су у материцу треће овце.Она је ојагњила јагњад,
која су уствари клонови ( сви генетски исти ) и генетски су били истоветна копија прве овце.

ПРИМЕНА ГЕНЕТСКОГ ИНЖЕЊЕРИНГА

1. Дијагностиковање наследних болести (око 4000 наследних болести условљено је променом у

1 гену)
2. Производња протеинских хормона за лечење људи (инсулин, соматотропин, фактори
коагулације)
3. Производња нових антибиотика, вакцина (рекомбинантна хепатитис В вакцина), лекова
4. Израда мапе људског генома (завршено 2003. године)
5. Генска терапија
6. Истраживања онкогених вируса
7. Производња протеина за исхрану стоке (тзв. једноћелијски протеини)
8. Производња биљних култура које дају боље приносе и отпорније су

ГЕНСКА ТЕРАПИЈА

Замена мутираног гена који узрокује неку болест нормалним геном.

Ген терапија на биљкама је започела 1980. године (парадајз отпоран на складиштење, кромпир
отпоран на болести, соја отпорна на хербициде).Први пут је примењена на људима 1990. године
на 4-годишњој девојчици оболелој од имуно болести због недостатка једног ензима. У њене
леукоците је уз помоћ вирусног вектора убачен исправан ген за синтезу ензима. Поступак је био
успешан, међутим због бројних техничких и етичких потешкоћа, са генском терапијом се још увек
није далеко одмакло.
За лечење цистичне фиброзе ( мутација гена на 7. хромозому – недостатак канала за хлор ) се
такође користи генска терапија. Користи се аеросол са вирусом у коме је добар ген. ДНК вируса
уђе у ћелију и угради се у ДНК ћелије. Тако ћелија ствара одговарајући протеин за тај ген.

Генском терапијом се могу лечити само наследне болести настале променом у 1 гену (тзв.
моногенске болести)

ЕТИЧКА, ПРАВНА И ЕКОЛОШКА ПИТАЊА

Могућност примене генске терапије отвара низ етичких питања сличних оним при
трансплантацији органа. Међутим , промене настале генском терапијом се преносе на потомство,
па се етички проблеми усложњавају.

Еколошки проблем представља производња трансгених (ГМО) биљака за исхрану људи и њихов
утицај на животну средину.