ISTINA O LJUDIMA KOJI IDU NA TERAPIJU

I VAŽNOST RAZBIJANJA STIGME

(Izvor: Psychology Today, autor: Ilene Strauss Cohen Ph.D.)

„Postoji stigma na reč terapija. Ljudi to povezuju sa velikim problemima. To je

nešto što moramo da promenimo. Odlazak na terapiju može biti veoma zdrav. To
može da promeni način na koji vidite stvari i tretirate druge.“ – Juan Pablo
Galavis.

Kada kažem ljudima šta radim, obično čujem stvari poput: „Mora da vidiš mnogo
ludaka“ ili „Vau, tvoj posao mora da je tako stresan kad vidiš sve te poremećene
ljude“. Kad god se to dogodi, osećam se zaštitnički prema svojim klijentima.
Obično u šali odgovorim: „Zapravo, ludi ljudi ne idu na terapiju – ljudi koji
pokušavaju da se izbore sa ’ludacima’ idu na terapiju.“

Vidite, ovakvi utisci nikada nisu bili moje iskustvo kao terapeuta. Nikada ne
razmišljam o svom poslu kao da moram „da se bavim ludacima“ ili da slušam
nepodnošljive probleme koji me drže noću budnom. Ljudi koji imaju tendenciju
da započnu terapiju spremni su da se promene i motivisani su da naprave razliku
u svojim životima, odnosima i opštem blagostanju. Smatram da je to za divljenje i
hrabrost – nešto što bi samo razumni ljudi uradili.

Obično je osoba koja se oseća najneugodnije u vezi ili situaciji ta koja prva traži
pomoć – a ne „luda“ osoba. Na toj osobi se obično temelji porodica, ona igra
roditeljsku ulogu ili je previše uključena u pokušaje da pomogne ljudima oko
sebe. Drugi terapeuti koji rade u okruženjima kao što su psihijatrijske jedinice,
neprofitne organizacije ili ustanove socijalnog rada mogu imati drugačiju
perspektivu od moje, ali kao neko ko radi sa dobrovoljnim klijentima, mogu vam
reći da niko sa kim sam se susrela nije bio lud.

Evo istine o ljudima koji traže terapiju:

Nisu mentalno nestabilni.

Terapija je resurs za ljude da istraže sebe, svoje odnose i svoje okolnosti.

Omogućava ljudima da žive bolje, srećnije i zdravije – možda čak i da prevaziđu
teškoće. Ljudi ne koriste terapiju samo da bi se „popravili“ kada nešto „nije u
redu“ sa njima. Ništa nije „pokvareno“ sa ljudima koji idu na terapiju. Potrebna
im je pomoć da se otklone, promene obrasci, poboljšaju odnosi ili promeni način
na koji razmišljaju i znaju da bi im dodatna pomoć mogla biti od koristi.
 Oni znaju da je neophodno tražiti pomoć.

Suprotno verovanju da posezanje za pomoći znači da ste krhki, traženje pomoći

je znak snage. Kada shvatite da prolazite kroz težak period i da kroz isti ne
možete sami, potrebno je mnogo svesti i snage da biste priznali da vam je
potrebna veća podrška. Kada započnete terapiju, počinje težak posao. Pravljenje
promena nije lako, čak ni uz dobar tim za podršku. Zato toliko ljudi uopšte ne
traži pomoć. Ljudi koji dobrovoljno idu na terapiju daju prednost svom
mentalnom i emocionalnom zdravlju; motivisani su da ostvare svoje lične ciljeve
zdravlja i odnosa.

Dobrovoljno se javljaju terapeutu.

Postoji verovanje da neke ljude nateraju njihovi partneri, članovi porodice ili
drugi bližnji da idu na terapiju. Međutim, najčešće ljudi samostalno idu na
terapiju. Oni žele pomoć i spremni su da je potraže. Ljudima koji su prinuđeni da
idu na terapiju sud može naložiti da se leče ili da ih prisilno smeste u
psihijatrijsku ustanovu. To nije slučaj u tradicionalnom terapijskom okruženju,
tako da su ljudi koje srećem klijenti, a ne pacijenti.

Ne dobijaju uvek dijagnozu mentalne bolesti.

Terapija nije samo za osobe sa dijagnozom mentalnih bolesti; to je tipično za

ljude koji žele da ih bez osude čuje osoba koja nije iz njihovog okruženja – neko
ko je obučen da im pomogne da unesu promene kako bi živeli zadovoljnijim
životom, promenili perspektivu iz koje gledaju na probleme sa kojima se
suočavaju, dajući im alate koje mogu primeniti u procesu svog rasta. Svi to
želimo, ali neki ljudi su spremni da preduzmu sledeći korak i zatraže pomoć.

Tačno je da terapeuti često mogu biti angažovani od strane zdravstvene ustanove

radi davanja dijagnoze, ali ne moraju svi to da rade. Terapeuti sa prijemnog
odeljenja su pažljivi sa dijagnozom koju postavljaju klijentima i transparentni su
sa svojim klijentima u vezi sa tim. Uz ovo rečeno, takođe nema ništa loše u tome
da vam se dijagnostikuje mentalna bolest; dijagnoza pomaže mnogim ljudima da
shvate šta se dešava.
 Ne prolaze uvek kroz preplavljujući ili tragičan događaj.

Klijenti započinju terapiju iz različitih razloga. Ponekad su prošli kroz značajan

događaj koji im je promenio život – poput smrti u porodici ili razvoda – a nekada
traže terapiju za lični rast. Klijenti mogu započeti terapiju za pomoć u
približavanju novom poglavlju u svom životu, pronalaženju pravca i svrhe,
promeni loših navika ili suočavanju sa problemom u vezi ili raskidom. Ne mora
da se dogodi Izuzetno tragičan događaj da bi ljudi želeli srećniji život.

Razumeju da njihov terapeut neće manipulisati njima.

Neki ljudi i dalje veruju da terapeuti mogu da čitaju i kontrolišu umove. Većina
ljudi misli da mi analiziramo naše klijente, kažemo im šta nije u redu sa njima i
propovedamo im kako da žive svoje živote. Ljudi koji idu na terapiju shvataju da
to nije slučaj. Terapeuti su tu da budu pouzdani vodiči koji imaju za cilj da
ponude svojim klijentima nove perspektive i alate koji će im pomoći da
praktikuju nove načine suočavanja sa životom. Oni nisu tu da manipulišu bilo
kim.

Razbijanje stigme o terapiji

Terapija je izbor životnog stila. To može pomoći ljudima da ostanu na značajnom

i ispunjenom putu. Pomaže ljudima da se nose sa svojim emocijama, donose
promišljene odluke i na kraju imaju novi pogled na svoja pitanja. Ako se
stigmatizacija terapije nastavi, to može sprečiti mnoge ljude da potraže pomoć
koja bi im mogla biti od velike koristi. Oblast psihologije je počela da usvaja
perspektivu životnog koučinga, koja omogućava ljudima da vide terapiju kao
oblik ličnog razvoja, a ne kao proces odlaska kod nekoga da vam „smanji“ glavu.

Još jedna stigma koja prati terapiju jeste da terapeuta nije briga, već ga zanima
samo novac. Često me pitaju: „Da li je terapeutima zaista stalo?“ i uvek, na račun
toga da zazvučim superbezobrazno, kažem: „Profesionalni savet terapeuta košta,
ali ljubav je besplatna.“ Istina je; obično nam je previše stalo. Gubimo se u
pričama naših klijenata i povremeno smo preplavljeni. Međutim, nikada nisam
srela kolegu terapeuta koji nije mario za svoje klijente ili je to radio samo zbog
novca. Da je tako, izabrali bismo drugu karijeru.