b a l k a n d o w n l o a d .

c o m
 Jelena Lengold

U tri kod
Kandinskog

Arhipelag
Beograd, 2013.

Urednik
Gojko Božović

ISBN:978-86-523-0073-0

Na koricama:
Helene Schjerfbeck,
Tapiserija, 1914-1916; (detalj)
 b a l k a n d o w n l o a d . c o m

SADRŽAJ

So long, Marianne
Mravinjak
U tri kod Kandinskog
Iskušavanje strpljenja, čitaočevog a i šire
Aristotelov trg
Da, ljubav nestaje
Hladnoća
Četvrti razlog
Vila preljubnika
Ko je ovde lud?
Umerenost
Odbrojavanje
Kamenolom
Neprisutan
Zatvoreni kapci
Život, u najkraćem
Pukotina
Manja java
O autorki
 So long, Marianne
Tatjani Janković

Nisam želeo da ispadne da buljim u njene grudi, ako se ona

slučajno probudi, ali autobus se truckao, a grudi su bile tu, na
samo nekoliko santimetara od mog lica. Kada je zaspala, njena je
glava, malo-pomalo, padala na desnu stranu i na kraju se našla
na mom ramenu. Ukipio sam se. Nisam želeo da se probudi.
Mada sam znao da će se kad-tad probuditi i da će joj biti
neugodno što spava s glavom na ramenu potpunog neznanca.
Svaki put kad bi autobus ušao u krivinu, ja bih malo ukočio leđa i
pokušao da balansiram s njenom glavom tako da je ljuljanje
autobusa ne probudi.
Pre no što je zaspala, vozili smo se više od dva sata i nismo
progovorili ni reči. Ušla je u autobus posle mene, sela na svoje
mesto kao da ja tu, pored nje, i ne postojim, stavila ranac na
kolena i jedno vreme tražila nešto po njemu, onda je izvadila
mobilni telefon i slušalice, a ranac spustila na pod, kod svojih
nogu. Gledao sam ispred sebe. Mislio sam, ako se ona pravi da
nije svesna mene, onda sam, valjda, i ja dužan da se ponašam isto
tako. Ne znam zašto nekad tako mislimo. Mogao sam da joj
kažem gospođice, da li želite možda da sedite do prozora ili nešto
slično, ljubazno, ali ona se tako ustrajno trudila da ne pogleda ni
mene, ni bilo koga drugog oko sebe, da sam onda i ja prihvatio to
isto i gledao u leđa stolice ispred mene, na koja je bila nakačena
mrežica. Ako mene pitate, te mrežice ne služe ničem drugom
osim da vas tokom vožnje sve vreme grebu po nogama. Na kraju
obično završite putovanje sa romboidnim šarama na kolenima.
Ubola je slušalice u telefon i u jednom kratkom trenutku, pre
nego što je telefon stavila u džep košulje, video sam na displeju
fotografiju neke kuće. Obična, velika, siva kuća. Zašto bi neko
nosio sliku kuće na displeju, to je bilo neobično, ali, s druge

1
strane, ko sam ja da kažem šta je neobično, a šta nije. Ja nikad
nisam ni imao mobilni telefon. U vreme kad sam otišao u zatvor,
mobilne telefone su imali samo oni s velikom lovom, a ja sigurno
nisam spadao u takve. Ponekad, tamo, nekome bi doturili telefon,
iako je to zvanično bilo zabranjeno. Ali ja ga nikad nisam imao,
čak ni tako, tajno. Samo sam video kako izgleda. I nekoliko puta
pustili su me da telefoniram, noću, nakon što bi prošla večernja
straža. Aleks bi mi u mraku gurnuo telefon u ruke i kazao bi evo ti
zovi, samo budi tih, iako u početku nisam znao kako se uopšte
poziva s tog telefona, ali i kad sam shvatio, mislio sam, koga da
pozovem. Ko želi sa mnom da razgovara? I to u deset sati uveče.
Onda sam ipak pozvao, zvonilo je sigurno pet ili šest puta i
napokon se javila majka, zvučala je kao da je upravo zaspala kraj
televizora i da je telefon probudio. Poznavao sam taj njen glas
odebljalog jezika kad spava ispred televizora. Kazao sam:
– Ja sam, nadam se da te ne budim?
A znao sam da sam je probudio i da će reći da nije spavala. To je
neobjašnjivo, ali ona nikad ne priznaje da je spavala. Tu ima neka
kvaka. Odustao sam od toga da provalim zašto. Naravno, rekla je:
– Ne, ne, budna sam, gledam televiziju. Šta se desilo, odakle se
javljaš, jesi li dobro?
– Sve je u redu – odgovorih brzo – samo sam hteo da čujem
kako si.
– Što šapućeš?
– Zato što ne bih smeo da telefoniram u ovo doba.
– Pa zašto onda telefoniraš?
Zaista. To je bilo dobro pitanje. Mogao sam da kažem, nemam
pojma zašto, valjda zato što mi je Aleks tutnuo telefon u ruke i
nemam koga drugog da pozovem. Rekao sam:
– Zaboravio sam sve druge brojeve. Kućni broj znam napamet. I
hteo sam da te čujem. Mislio sam da ćeš se radovati.

2
 Ona je ćutala neko vreme. Čuo sam iza nje kako tutnje reklame.
Uvek je mogla najčvršće da spava dok televizor trešti u sobi. To
mi je bilo neshvatljivo. Nekad bih se vratio kući kasno uveče i
našao bih je kako spava u fotelji ili na kauču, kraj uključenog
televizora, i ako bih ga isključio, ona bi se trgla iz sna. I bila bi
ljuta u tom slučaju. Posle sam shvatio da je bolje da samo malo
utišam ton i odem u svoju sobu. To je ne bi probudilo.
Dakle, treštalo je iza nje dok je smišljala šta da mi kaže. Onda se
dosetila, reče:
– Mili je dolazila prošlog vikenda, s decom.
– Stvarno – rekoh – kako je Mili?
– Troma kao matori medved! Sad je već sasvim naduvena i
svakog dana čeka da se porodi. Uopšte mi nije jasno šta će joj
tolika deca, ali ona kaže da uživa u tome. Čitav prokleti vikend
verali su se po nama, po stolovima, foteljama, gde god da sam se
osvrnula, neko od dece se veralo i rušilo nešto. Mislila sam da
nikad neću dočekati nedelju popodne.
– A šta je s njenim mužem?
– On ih je pokupio u nedelju. Došao je s kesom punom limunova
u jednoj ruci i buketom cveća u drugoj, kao da dolazi u jebenu
bolnicu, a ne u posetu majci svoje žene. Ni on ni ona se nisu
previše uzbuđivali zbog toga što deca cepaju novine na podu i
ruše sve pred sobom. Mili je rekla vidi, mama, možeš da napraviš
mnogo limunade i da staviš u frižider da ti se ohladi, to je odlično za
vrućinu, kao da je to bilo ne znam kako genijalno što je on doneo
dvesta limunova. Da, doneo je i neke časopise. Rekao je, sigurno
volite da čitate ove stvari s tračevima i nasmejao se onako kao da zna
nešto što drugi ne znaju. Ako mene pitaš, taj njen muž nije baš
normalan, ali Mili je bila sva oduševljena kad se on pojavio i deca
su počela, bogu hvala, da se veru po njemu umesto po mom
nameštaju. Posedeo je neko vreme, popio pivo koje je doneo sa
sobom, i onda su otišli. Tri dana već pokušavam da se odmorim

3
od tog vikenda, da ti pravo kažem. Nije to više za mene.
Sve u svemu, nisam baš voleo mobilne telefone. Ali ova devojka
koja je sedela do mene izgleda da je svašta važno obavljala tim
telefonom. Ponovo ga je izvadila iz džepa, pa je otkucala nekoliko
poruka. I pročitala poruke koje su joj u međuvremenu stizale.
Zvuk poruke se jedva čuo. Jedno tiho, najtiše blop. Obzirna
devojka, pomislih. Onda je počela da razgleda neke fotografije.
Bio je to jedan od onih modernih telefona kakve sam video samo
na reklamama. Prelazila bi prstom preko ekrana, kao da lista
knjigu i fotografije su se smenjivale. Kuća, ona ista kuća,
uslikana iz raznih uglova. Izgledalo je kao da je kuća
fotografisana u rano popodne, nije bilo previše svetla na ulici.
Jedan prozor na onoj kući bio je osvetljen. Onda je više puta
zumirala taj deo fotografije, kao da je pokušavala da vidi nešto
iza onog osvetljenog prozora, ali nije se moglo videti ništa, jer
kad bi uvećala taj deo slike, fotografija bi postala mutnija i samo
se naziralo da je tamo neka lampa. Podna lampa ili zidna lampa
ili stona lampa, nije se moglo znati. Neka lampa, nedaleko od
prozora, iza zavese. Toliko se moglo videti, toliko sam čak i ja
video, praveći se da ne gledam šta radi. Ali ona kao da nije htela
da poveruje u to, pa se vraćala nekoliko puta na tu fotografiju i
iznova uvećavala onaj prozor, kao da će se sad, odjednom, tamo
pojaviti neko, razgrnuti zavesu i prikazati joj se.
Najzad je odustala. Prestala je da gleda slike i stavila jednu
slušalicu u uho. Druga je ostala da visi negde između njenih
grudi. Svetlo ljubičasta košulja. Boje jorgovana, zapravo. Dva
džepa tačno na grudima. Košulja uvučena u farmerke. Zavrnuti
rukavi. Lepo joj je stajalo. Valjda. Nisam viđao mnogo devojaka
poslednjih godina. Barem ne pravih devojaka. Viđao sam ih
uglavnom na TV ekranu. I svakako nisam sedeo tako blizu neke
od njih. Onda je napokon našla muziku koju je tražila i sporim
pokretom izvadila drugu slušalicu koja joj se smestila između
dojki. Prepoznao sam taj glas iz slušalice. Koen je postojao i onda,

4
pre nego što sam otišao. I pevao je isto tako, hrapavo, sporo,
mazno, kao da recituje i kao da mu je svega dosta. Gurnula je i
drugu slušalicu u uvo i više nisam čuo ništa. Pitao sam se šta bi
rekla kad bih je zamolio da mi da jednu slušalicu, da slušamo
zajedno. Ali to je bila samo misao, naravno. Nikad tako nešto ne
bih uradio. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je ova devojka
izgledala čisto, a ja se ne bih baš mogao zakleti u čistoću svojih
ušiju. Iako sam tamo imao vremena napretek da glancam uši, da
glancam zube, da glancam sve što se moglo glancati. I to sam i
radio, najčešće hladnom vodom. Ali posle nekog vremena, čovek
se navikne. Zubi se naviknu. Prestanu da trnu. Ili ti prestaneš na
to da obraćaš pažnju.
Ipak, nisam joj tražio slušalicu. Sedeo sam tako kraj nje i
pokušavao da se setim jedne stare Koenove pesme koju sam
nekad znao napamet i koju sam često pevao Marijani, a ona se
radovala kao da sam ja tu pesmu napisao za nju. Pevušio sam u
sebi i shvatio da se i dalje sećam stihova, ponavljao sam ih u
mislima, ne pomerajući usne, now so long, Marianne, it’s time that
we began to laugh and cry and cry and laugh about it all again…
Devojka pored mene se samo malo, jedva primetno ljuljala, u
ritmu neke od Koenovih pesama. Bilo mi je žao što ne mogu da
znam šta sluša pa da se ljuljamo zajedno. Ali bila je zatvorena
tamo, u svetu svojih slušalica, i tako naredna dva sata.
Prošli smo livade i njive, stigli smo do šume, do planine i do
krivina. A negde u međuvremenu devojka je zaspala. Njena glava
se nagnula na desnu stranu, završila na mom ramenu, a desna
slušalica, koja je ispala iz njenog uha, sada je ležala negde na
mojim grudima. Nisam se usuđivao da se pomerim ili da
dotaknem slušalicu. Čuo sam ga, kao iz velike daljine. Koen je
pevao neke pesme koje mi nisu bile poznate. Ali on mi je bio
poznat, a verovatno i ja njemu. I kao da nije prošlo toliko
vremena, kao da je sve to bilo juče, a ne pre toliko mnogo godina.
Devojka koja mi spava na ramenu, Koen koji peva, točkovi pod

5
nogama. Bilo je sve to nekako prirodno. Na kraju sam i ja opustio
kičmu i zatvorio oči, umiren. Zaspali smo, oboje.
Probudio me je šištavi zvuk otvaranja vrata, hladan šumski
vazduh koji je odjednom nahrupio među naša uspavana lica i
ljudi koji ustaju, protežu se, stenju, izlaze jedan po jedan. Pauza,
veliki šljunkoviti parking, planinska kuća, nekakav restoran, žuti
mršavi pas koji dočekuje autobuse veselim mahanjem repa.
Devojka pored mene i dalje je spavala. Izmakao sam rame samo
malo i stavio dlan pod njenu glavu, čekajući da se probudi. Onda
je otvorila oči, pogledala u mene i nasmešila mi se. Nije bilo u njoj
nimalo one zbunjenosti koju sam očekivao. Shvatila je da je
spavala na mom ramenu, ali kao da joj nije bilo neugodno zbog
toga. Naprotiv, kao da smo upravo zbog toga postali već dobri
prijatelji, ona izvi glavu unazad da istegne leđa i reče mi:
– Izgleda da ovde možemo da popijemo kafu, a, šta misliš?
Nije bilo druge nego da krenem za njom. Izabrala je lep sto u
hladovini, rekla mi je sedi ti ovde, a ja ću ovde kao da sam ja neko
dete, izvadila iz džepa onaj svoj telefon, stavila ispred mene, na
sto, telefon i svoj ranac i kazala da joj sve to pričuvam dok ode u
toalet. Onda je pošla, napravila dva koraka, pa se okrenula i
doviknula mi:
– Naruči mi jednu slađu kafu i koka-kolu!
I tako sam, počevši od te planine, na kojoj su se putnici našeg
autobusa odmarali, pa polako niz planinu, sve do grada u koji
smo se oboje uputili, saznao ponešto o njoj. Nisam je mnogo
zapitkivao, nije ni ona mene, pa opet, bilo mi je jasno da joj je cilj
putovanja veoma važan. Bila je ugodna i neposredna. Podelila je
sa mnom kutiju napolitanki i zatim flašu vode, ponudila me
žvakom i ispričala mi da je Koen upravo snimio novi album pod
imenom Old ideas, i da sada zaista sve više šapuće, a sve manje
peva, ali to i dalje čini na tako jedinstven način da ga ona sluša
svakoga dana i nikad ne može da joj dosadi, tako je rekla.

6
 – Nisi slušao ništa sa Old ideas? – upitala je.
– Nisam – rekoh – izgleda da mi izmiču važne stvari – i znao
sam da je to bila prilika da kažem ono što je trebalo reći, ali to se
ispostavilo nekako komplikovano, kao nešto što bi verovatno
pokvarilo ovaj ugodan razgovor, pa sam samo slegnuo ramenima,
kao čovek koji naprosto nije više u toku.
Autobus se ponovo kretao kroz dolinu i grad se već nazirao u
daljini. Kao da sam juče otišao odatle. Isti onaj silos, isti veliki
fabrički dimnjak, isti dim. U gradu verovatno neće sve biti isto,
ali ovako iz daljine, delovalo je kao da se ništa nije promenilo.
U času kada smo počeli da prolazimo kraj prvih kuća u
predgrađu, devojka se okrenu k meni i reče, pomalo grozničavo:
– Moram nešto da te zamolim!
– Kaži.
– Hoću da pođeš sa mnom na jedno mesto, sada kad stignemo.
Nadam se da ne žuriš?
– Ne, ja baš nigde ne žurim.
– Hoće li neko da te čeka?
– Znaš šta, ja sam poslednja osoba na svetu koju bi neko danas
čekao.
Pogledala je u mene i učinilo mi se da će nešto u vezi s tim da
pita, ali onda kao da je odustala. Rekla je:
– Dobro. Onda ideš sa mnom. Teško mi je da tamo odem sama.
– Važi – rekoh, klimajući glavom, iako pojma nisam imao šta,
zapravo, želi od mene.
Protrljao sam kolena, zamišljajući slike rombova na svojoj koži i
radovao se činjenici da se sedenje u autobusu završilo. Odlazim
nekud sa ovom devojkom, mislio sam, i nije, zapravo, ni važno
gde. Važno je da će putovanje nastaviti da traje, čak i kada
izađemo iz autobusa.

7
 Ona je imala sa sobom samo onaj mali ranac, a ja sam imao
jednu staru, prilično umrljanu torbu u kojoj se nalazilo sve što
sam posedovao poslednjih dvanaest godina. Na izlasku, vozač mi
je iz utrobe autobusa izvukao prtljag i stara zelena torba bila je u
mojim rukama. Odjednom, učinilo mi se glupo da je nosim sa
sobom.
– Sačekaj – rekoh devojci i spustih torbu na klupu.
Otvorio sam je da vidim šta, zapravo, imam unutra. Već samo
otvaranje torbe vratilo je u moje nozdrve miris one sobe, onih
hodnika. To je bilo nešto što svakako nisam želeo da nosim dalje
sa sobom. Bile su tu jedne zimske cipele koje odavno već nikoga
nisu uspevale da zgreju, jedan džemper koji sam mnogo puta
krpio na laktovima, kišna jakna i rukavice. Sve je to već bilo staro
i pripadalo je životu dalekom trista pedeset kilometara i još toliko
svetlosnih godina. Stajao sam na autobuskoj stanici svog rodnog
grada, mirisao je aparat za pravljenje kokica, čula se graja ljudi
koji žure na sve strane, čule su se svrake u krošnjama i nešto
dalje izvijao se dim nekog roštilja. U toj torbi nije bilo ničeg što
sam želeo da nosim sa sobom, a ko zna gde je devojka naumila da
idemo, i zato, torba mi se činila samo kao suvišni teret.
– Ostaviću ove stvari ovde – rekoh devojci. – To je sve neka
starudija i zapravo mi nije potrebno.
Ponovo je izgledala kao da želi da pita i ponovo nije pitala.
Pomislih kako ova devojka ili ume vrlo strpljivo da čeka
objašnjenja, ili je, zapravo, ne zanima šta se dešava ljudima oko
nje. Nešto od tog svakako jeste. Šta god da je bilo, meni je bilo
lakše što ne pita. Ostavismo onu torbu na klupi autobuske stanice
i krenusmo ka gradu.
Prepoznavao sam ulice. Neke su kuće bile nove, neke su
raskrsnice bile šire, ali, sve u svemu, bio je to moj grad. Već kod
prvog semafora znao sam gde bi trebalo da idem ako hoću da
idem kući, a gde ako želim kod Marijane.

8
 – U stvari, možda bi i ti mogla da uradiš nešto za mene – rekoh
devojci.
– Dobro – odvrati ona, ne razmišljajući ni trenutak. – Ko će prvi,
ti ili ja?
Razmislio sam. Nije mi se još išlo tamo gde sam svakako morao
da odem.
– Prvo ti – kazao sam.
Trebalo mi je vremena da malo udahnem grad, da moje noge
osete pločnik, da se moje oči naviknu na neometano gledanje u
daljinu i u nebo.
Nismo mnogo pričali. Ona je hodala brzo, i, na jednom uglu,
izvadila je iz ranca tanki duks s kapuljačom i navukla ga preko
glave. Onda je stavila i kapuljaču na glavu i zategla dve pertle oko
lica. Njena duga kosa je nestala u kapuljači i video joj se samo nos
i oči.
– Približavamo se – reče ona.
I zaista, tu, iza sledećeg ugla, ukazala se ona kuća. Visoka
gvozdena kapija između dva betonska stuba i manja drvena
kapija pored nje. Velika kuća ravnog krova protezala se iza tih
kapija. Kuća je imala još jedna glavna vrata, sa ulice, ali su
izgledala kao da se odavno ne otvaraju. Stanari ove kuće
verovatno ulaze na onu malu kapiju, pomislih. Pa ipak, ta velika
vrata delovala su zastrašujuće. Iznad njih nalazio se jedan
neobičan kupolasti prozor koji je čitavom zdanju davao
tajanstveni, gotovo crkveni prizvuk. I onda, na drugom kraju,
kuća se završavala oblim zidom koji je nestajao dalje u nekoj
maloj ulici. Bila je to čudna kombinacija strogih, hladnih linija i
oblih ivica. I svi prozori osim jednog izgledali su kao da se nikad
ne otvaraju. Samo onaj prozor, koji sam na fotografiji video
osvetljen, sada je bio otvoren i zavesa je bila navučena sa
unutrašnje strane. Mogli smo videti kako se zavesa lagano leluja.

9
Da nije bilo tog lelujanja, izgledalo bi da ništa u toj kući ne živi,
ali zavesa je opovrgavala ovu misao.
– Zagrli me – reče devojka – ne želim da me slučajno vidi kroz
prozor.
Zatim se sakrila u moj zagrljaj i tako smo prolazili pored kuće,
nekoliko puta. Prolazili smo sporim korakom i brzim. Ponekad
smo zastajkivali. Pravili smo se da razgovaramo. Otišli bismo
malo dalje, stali iza drveta i ona je gledala u onu kuću, kao
opčinjena. Onda je izvadila telefon i napravila još nekoliko
fotografija. U jednom trenutku videli smo kako se otvara kapija i
pobegli smo u malu ulicu. Bio je to stariji čovek koji je sporim
korakom otišao dalje niz ulicu.
– To je njegov otac – šapnu mi devojka, dok smo virili s drugog
ugla kuće. – Najgore mi je što ne znam koja je njegova soba –
dodala je potom. – Pretpostavljam da je ova sa otvorenim
prozorom, ali možda i nije. Možda njegova soba uopšte ne gleda
ka ulici, već ka dvorištu.
– A šta je s njim? – upitah napokon. – Zašto ne sme da te vidi?
– Ne, ne, bio bi to užasan blam – odmahivala je glavom.
– Pa zašto?
– Zato što me on više ne voli. Eto, jednostavno tako. Ne želi više
da zna za mene.
Bilo mi je teško da poverujem u ovo. Ali, istovremeno, bio sam
jednim delom sebe svestan da ne predstavljam nikakvo
objektivno merilo. Sve žene pored kojih smo prolazili na ulici
činile su mi se čarobne. Ili gotovo sve. I nisam mogao da shvatim
da postoji neko ko ovu devojku ne želi. Ali ima raznih ljudi, mislio
sam. Kuća je zaista delovala kao da poručuje: idi, nestani, gubi se
od mene! Kad bih pogledao kuću i njene mračne, nedostupne
prozore, mogao sam da zamislim da tamo živi neko ko ne želi da
mu ova devojka spava na ramenu.

10
 – Da li dolaziš ovde često? – upitah je.
Učinilo mi se da je malo pocrvenela:
– Ne, ne dolazim često. Ponekad, kad zaista ne mogu da izdržim
da budem tako daleko od njega. Kad postane nepodnošljivo, onda
dođem. Bila sam ovde četiri-pet puta za dve godine, ne znam da li
je to mnogo?
– Nije – rekoh ja ubedljivo, kao da znam sve o toj materiji.
U nekom momentu učinilo mi se da joj je već dosta i da se
smirila. Da je ono po šta je došla našlo svoje mesto negde u njenoj
duši. Ušli smo u malu ulicu, sa one strane kuće gde se zid
završavao oblinom, i ona je sela na trotoar.
– Dobro – kazala je – mnogo mi je značilo što si ovde bio sa
mnom. Nemaš pojma koliko mi je to značilo. Sad možemo da
idemo da obavimo to tvoje.
Okrenula se još nekoliko puta da se oprosti od kuće i da baci još
neki pogled, dok smo se udaljavali, a onda, kad smo već bili
dovoljno odmakli, skinula je kapuljaču s glave, a zatim i duks.
Ponovo je bila ona ista lepa devojka u košulji boje jorgovana, a
kosa joj se presijavala na suncu.
Pomislio sam da ipak treba da je upozorim gde idemo.
– Ako ti ne smeta, ja bih da odemo na groblje. Hteo bih da
posetim nekoga.
Samo je klimnula glavom.
Zalutali smo nekoliko puta između staza dok nisam našao
Marijanu. Grob joj je izgledao pomalo zapušteno. Dva ružina
grma su pustila svoje puzavice svuda po spomeniku i po zemlji, i
ruže su se na neki neobičan način splele sa maslačcima i
bokvicama i drugim malim korovima koji su izrasli svuda
unaokolo. Bila je tu čak i jedna kopriva koju sam iščupao i bacio
iza spomenika. Izvadih maramicu i obrisah Marijaninu sliku.
Nasmešila mi se, pa sam se nasmešio i ja njoj. Rekoh:

11
 – Zdravo, Marijana.
Ali ona nije rekla ništa, samo se smešila i dalje.
Devojka u košulji boje jorgovana sela je na malu gvozdenu
klupu koja se nalazila kraj susednog groba. Izvadila je cigaretu iz
ranca i zapalila. Nije me pitala ništa i znao sam da neće ni pitati,
ako joj ne kažem sam.
– Ista je to stvar – rekoh – potpuno ista stvar kao sa onom
kućom koju smo malopre gledali. Prestala je da me voli i više nije
htela da čuje za mene. Samo, ja nisam umeo, kao ti, da odlazim
povremeno i da gledam u njenu kuću. Ja sam tamo otišao samo
jednom. I eto, sad je Marijana ovde, a mene nije bilo dvanaest
godina.
Klimala je glavom i gledala u zemlju. Nisam mogao da dokučim
šta misli. Dugo je gasila cigaretu, gnječeći je vrhom cipele o
zemlju. Onda ustade s klupe i reče:
– Uskoro će da se smrkne, treba da uhvatim autobus za nazad.
Ponovo smo prošli gotovo istim putem, zaobišavši ovoga puta
ulicu u kojoj se nalazila velika siva kuća. Usput smo kupili dve
pljeskavice i pojeli ih, onako u hodu. Pokazao sam joj gde živim i
kazao da može slobodno da računa na mene kad joj sledeći put
dođe da mora da gleda kuću.
– Važi – rekla je – mnogo je lakše s nekim nego kad si sam na
tako strašnom mestu.
Onda je ušla u autobus i mahnula mi sa sedišta. Video sam kako
vadi telefon iz ranca, ubada u njega slušalice i stavlja ih u uši.

12
 Mravinjak

Probudiš se nekad i znaš, dan će ti biti dobar. Jednostavno,

znaš. Senke padaju u sobu pod besprekornim uglom, osvetljavaju
upravo one predmete koje voliš. Čuju se samo milozvučne ptice,
nijedna vrana ne krešti. Nikome se tog jutra dole na parkingu ne
pokvari alarm i ništa te iz sna ne podiže brutalno. Čak se i rasaniš
sam od sebe, pet minuta pre nego što bi zazvonio budilnik. Imaš
dovoljno vremena da se protegneš, osmehneš, da se okreneš ka
budilniku i da isključiš zvono. Neće biti nikakvog trzanja iz sna
tog jutra, ničeg nasilnog. Ima takvih dana koji počnu zaista
dobro.
Radio sam u Belom jorgovanu već tri godine. I živeo u ovom
stanu, iznad prodavnice Zdrava hrana – sunce na dlanu. Mada mi
uopšte nije delovalo zdravo kad bih video kako se s prljavih
kamiona istovaruju isto tako prljavi džakovi puni ovsenih
pahuljica. Dok gledam ljude koji ulaze dole u Zdravu hranu, dođe
mi da im viknem s prozora da tako nešto ne postoji, osim ako ne
odu negde, na neki vrh Alpa i pasu do kraja života detelinu koja
tamo raste. Mada ni to nije garancija. Ko ti kaže da neke kisele
kiše nisu pale i tamo? Ko ti garantuje da pčele s najzelenijih
livada nisu već odavno ozračene? Mene ni najmanje ne zanima
zdrava hrana, niti imam želju da živim sto godina. Smešni su mi
ovi koji ulaze u radnju. Dođe mi nekad da ih povedem sa sobom u
Beli jorgovan pa da vide. Ima tamo nekih koji se bliže stotoj. Mada
ih ima i sa manje godina, ali izgledaju kao da im je dvesta. Hoću
da kažem, u nekom momentu potpuno je svejedno da li imaš sto
godina ili sedamdeset. Ako si sav zbrčkan, ako ne možeš sam da
se okupaš, da sereš, ako nisi ništa pojebao nekoliko decenija, ako
su ti ispali svi zubi i ako ne čuješ ni sopstveni prdež, koja je
uopšte poenta života? Rastu im one dlakave uši i orlovski tvrdi
nokti kojima se kače za stolice, za fotelje, za hodalice. Drže se kao

13
da je to najvažnija jebena stvar na svetu da oni ostanu uspravni,
da oni sednu gde su naumili da sednu, da se oni dočepaju kašike,
daljinskog upravljača, kutije s tabletama. Kao da će svet da se
raspoluti i da eksplodira ako oni ne uhvate svojih deset minuta
prolećnog sunca. Sede tamo, ispod onog drveća, na klupama, ti
truli Tutankamoni, i upijaju sunčeve zrake, kao da će nekim
čudom odjednom da se podmlade i kao da će da im izrastu lokne i
dugački tvrdi kurčevi. I kao da više neće da im ispadaju veštačke
vilice, od kojih svi izgledaju kao nasmejani leševi. Ne znam zašto
starcima prave te ogromne, konjske zube, to je još jedna stvar
koja mi nije jasna. Da li je problem u zubima ili se njima glave
smanjuju, pa zubi počnu da izgledaju preveliki? Zatim prave one
grimase koje liče na osmeh, ali su sve samo ne osmeh. Stalno ih
nešto žulja ispod tih proteza i stalno nešto nameštaju. A njihovi
ogromni zubi se keze, sa svom onom hranom koja je zapala tu
negde između žica i svega onoga što su nekad bila njihova usta.
Ovi iz Zdrave hrane bi trebalo to da vide. I da pomirišu. Pa da
tek onda odluče da li zaista žele da tako, pijuckajući sok od cvekle
i kefir, dočekaju večnost. Starost, naime, smrdi. Može to da se
kaže i na lepši način, verovatno, ali to bi bila laž. Naravno, nije
starost jedino što smrdi. Kad malo razmislite, skoro sve na svetu
smrdi ili je sklono tome da počne da smrdi. Ali barem može da se
okupa. Može da se maskira, da se počisti, da se uglanca. A starost
tu ne može ništa. Ona zaudara sama po sebi. Za ove tri godine u
Belom jorgovanu potpuno sam se navikao na taj vonj. Više ne
zadržavam dah kad ulazim u kupatila, u previjalište, u vešeraj.
Ništa me više ne dotiče. Ali znam da sve smrdi. I kad, zatim,
uveče idem kući, čini mi se da ljudi osećaju na meni taj smrad i
odmiču se. U devet od deset slučajeva, ja ću biti poslednji čovek u
autobusu do koga će neko da sedne. To je zbog tog smrada.
Jednom je sela jedna vrlo umorna i vrlo debela majka s detetom,
nije me ni pogledala, samo je ušla u autobus i sručila se na prvo
slobodno sedište, prignječila me svojom telesinom, i uzela dete u

14
krilo. Bilo mi je jasno da je i ona, iz nekog svog razloga, potpuna
imuna na sve vrste mirisa, baš kao i ja. Ali dete, dete je osetilo.
Mali nije mogao imati više od tri godine. Majka mu je skinula
kapuljaču i dečak me je pogledao. Zatreptao je očima, jednom, pa
još jednom. Nije poverovao iz prve. A onda je vrisnuo. Mali je
nepogrešivo nanjušio da mirišem na zavoje, na rane koje nikad
neće zarasti, na lopate s govnima, na upišane čaršave, na krv.
Mali je sve to osetio i počeo je da urla, da se batrga u majčinim
rukama kao da ga neko davi. Njoj nije bilo jasno šta se dešava, ali
meni jeste. Ustao sam, provukao sam se nekako pored nje i otišao
što sam dalje mogao, na drugi kraj autobusa. Mali se momentalno
ućutao.
Ali ovaj dan je počeo dobro i bio sam odlučan da ga tako i
nastavim. Uskočio sam pod tuš jer bio je drugi četvrtak u mesecu,
a to je značilo da se moje dežurstvo, od tog pa sve do sledećeg
jutra, poklapa s dežurstvom sisate Majde. Ona nije imala mnogo
prohteva. Samo da joj ne gnječim sise previše jako i da budem
uvek uredno okupan i obrijan. Zato sam udario po brijanju i
izbrijavanju. Pa sam se zalio kolonjskom vodom. I naprskao se
svim i svačim. Sisata Majda je bila vredna toga. Čim bismo starce
poslali na spavanje, ona bi se bacala na moj kurac sa
entuzijazmom mladih izviđača. Pričala bi s njim. Tepala bi mu.
Gladila bi ga. Vezivala bi mu mašnice od zavoja. Jednom mi ga je
prilepila širokim flasterom za stomak, a onda se trljala o njega.
Osećao sam kako mi se diže ispod onog flastera, ali nije imao kud.
Flaster je bio jak. I kurac je bio jak. Ali flaster je bio jači. Rekao
sam sisatoj Majdi da me boli, ali njoj se to izgleda sviđalo. Nije joj
padalo napamet da ga odlepi. Pustila ga je da se pati i da se
nadima tamo, sputan i zarobljen, dok ga je ona mazila, sisama,
rukama, jezikom. Takva je ta Majda. Zato sam se kupao. I
izbrijavao.
Kad sam izašao napolje, video sam tipa koji radi u Zdravoj hrani.
Stajao je ispred radnje i pušio.

15
 – Zdravlje na usta ulazi, a, prijatelju? – viknuh mu u prolazu.
Mislim da mi je doviknuo nešto kao napaseš mi se muda, ali
nisam se baš zadržavao da ga čujem. Nije ni njemu bilo lako.
Ličio je na nekog bivšeg džankija koji je srećan što uopšte ima
posao, bilo kakav. Izbegavao sam da ga gledam dugo jer sam
stalno imao utisak da će u nekom trenutku da se pojavi neki
džinovski insekt, pravo iz onih njegovih musavih dredova, i da
mu krene preko face. To ne bih podneo, morao bih da ga bijem. I
zato sam samo prošao, pa nek on priča za mnom šta hoće.
Kapija Belog jorgovana je škripnula onako kako uvek škripne i
bio sam unutra. Zatvorio sam gvozdena vrata za sobom. Uvek mi
se činilo, kad krenem popločanom stazom kroz baštu, da jedan
svet ostavljam za sobom i ulazim u neki drugi, paralelni, koji sa
onim spolja nema baš mnogo veze. Staza je vodila kraj nekoliko
zelenih klupa i malenog ružičnjaka. Bio je tu i jedan orah, i ispod
njega tri plastična stola sa stolicama. Neki starci su već zauzeli
svoja mesta. Oni koji su još mogli da vide čitali su novine. Neki su
igrali šah. Prizemlje je, sve u svemu, zadržavalo obrise života,
besmislenog, ali ipak života. Tu dole živeli su pokretni starci. Ali
postojao je i sprat. Tamo se ništa nije kretalo osim nas koji tu
radimo. Na spratu su ležali oni koji umiru. Oni koji više nisu
imali snage ni za jauk. Samo im je izlazio dah, nepravilno,
aritmično, umorno, iz iskeženih bezubih usta i lica su im se
skupljala u crnilo, žutilo, sivilo, čekajući svoj čas.
Povremeno su ih posećivali rođaci, oni isti koji su ih tu i doveli,
da umru. Uveli bismo ih u sobu, pošto bismo ih proveli kroz
dugačak hodnik u prizemlju, pa gore, uz stepenice. Bilo je nečeg
zajedničkog u načinu na koji su svi posetioci išli kroz ove
hodnike. Kao da su se plašili da bilo šta dotaknu. Kao da je starost
zarazna, kao da će smrt preći na njihov rukav ili na obod njihove
suknje, ako u hodu neki komad njihove odeće samo okrzne kolica
kraj kojih smo prolazili. Da su mogli, ne bi spuštali ni stopala na

16
ove podove. Penjući se uz stepenice, nikad nisu dodirivali
gelender. Hodali su ukočeno i svečano. Išli su gore, najčešće ka
nekoj svojoj krivici. Tamo je ležao neko čija se smrt čekala, čija je
smrt bila izvesna, pitanje dana ili sata. Privukli bismo im malu
stolicu bez naslona i oni bi seli uz krevet svog umirućeg. Nekad bi
skinuli mantil i onda bi se osvrtali u nelagodi i shvatili bi da
nijedno mesto nije dovoljno dobro da na njega odlože svoju
odeću. Mi bismo ponudili da im okačimo mantil na čiviluk, ali oni
bi rekli, ne, hvala, držaću ga u krilu, i zaista, stisli bi sve uz sebe,
svoje mantile, svoje jakne, svoje tašne, ništa nije smelo da
dotakne okolne predmete.
Onda bi se zagledali u svog umirućeg i ponekad bi ga
neodlučno uzeli za ruku. Koščate usahle ruke sa izbačenim
zglobovima ne bi se bunile. Niti bi mogle da se pobune, sve i da su
htele. Ponekad bi posetioci uzeli u ruku takvu neku umiruću šaku
i milovali bi one pege, onu isfaltanu kožu, nekad bi prstom pratili
put vene, nekad bi opipavali mesto modrice koja je ostala od
poslednje infuzije. Modrica koja nikad neće proći, s kojom će biti
sahranjeni. Svaka žila, svaka vena, svaki unutrašnji sklop,
ogoljavao se kako se smrt približavala. Bilo je to zaista čudno. Kao
da je život, u odlasku, svlačio sa tih tela sve čime je prikrivao
svoju banalnu suštinu. U tim poslednjim danima, bolje nego ikad,
videlo bi se da smo samo to, gomila krhkih kostiju, nakačenih na
zglobove, isprepletanih putevima krvi i putevima koji prenose bol
i strah.
Dole u bašti bilo je zaista toplo, aprilsko sunce je ugrejalo
stolice, stolove, klupe i svaki orahov list. Video sam da su se dva
nova mravinjaka otvorila tačno pored mesta gde su stajali stolovi.
Nije prošlo ni tri dana kako sam sve mravinjake u bašti zalio
jakom mešavinom kamfora i špiritusa, psujući usput smrdljivu
gamad, obećavajući im da više neće naći nikakav put ka svetlosti
koji neće biti unapred osuđen na propast. Zalivao sam ih sa
ogromnim zadovoljstvom, priznajem, jer mrzim mrave otkad

17
znam za sebe. I izgledalo je da sam dobio bitku. Ali sada, čim sam
bacio pogled ka orahu, ugledao sam dva brdašca kako se izdižu iz
trave i obuzeo me je bes. Prvo što ću uraditi, mislio sam, biće da
napravim novu smesu. Samo će ovog puta špiritusa biti mnogo
više, o, da, mali moji crni uporni prijatelji, biće špiritusa taman
koliko treba da vam se ogadi dan kad ste došli i doselili se u Beli
jorgovan.
Sisatu Majdu sam zatekao u kuhinji, kuvala je kafu. Nosila je
beli mantil, ali tri donja dugmeta bila su joj otkopčana i znao sam
da ispod mantila nema mnogo toga. Prišao sam joj i ona se prvo
osvrnula oko sebe pa kad se uverila da je niko ne gleda, stisla me
je za jaja. To je bio njen način da kaže dobro jutro. Lupio sam i ja
nju po stražnjici. Bio je to uobičajen početak dana, drugog
četvrtka u mesecu. Majda je bila udata i imala je čak troje dece,
što se po njenoj figuri nikad ne bi moglo ni pomisliti. Grudi su joj
stajale kao da nikad nijedna musava beba nije prišla ni blizu tim
savršenim okruglim bradavicama, a njen struk sam mogao skoro
obuhvatiti šakama kada bi sela na mene. Znao sam samo toliko
da Majdin muž vozi kamion i da ga često nema po nedelju dana,
kad krstari drumovima, prevozeći nekakve svinjske polutke s
jednog na drugi kraj Evrope. Ostalo me nije previše ni zanimalo,
pa ako je nekad nešto i kazala o njemu, trudio sam se da to ne
zapamtim. Nisam znao imena njene dece, i mislim da ih nikad
nije ni izgovorila. Ako bi ih i pomenula, rekla bi deca su na selu kod
mojih ili ona moja mala je opet sinoć dobila temperaturu i tako su ta
deca ostala tamo gde im je, što se mene tiče, i bilo mesto, u
predelu apstrakcije. Nisam imao želju da tucam ničiju mamu.
Kad bih joj podigao onaj mantil i ugledao gaćice, nisam želeo da
znam da je to isto, fino, savršeno okruglo dupe, prethodne večeri
sedelo na dečijem krevetiću i čitalo bajke. To nisam želeo da
znam, ta slika mi nije bila potrebna.
Dan je proticao mirno, sve se dešavalo po ustaljenom redu, nije
bilo ničega što bi pomutilo moje strpljivo iščekivanje večeri.

18
Mrave sam zalio čime treba i onda stajao iznad mravinjaka deset
minuta, čekajući da vidim hoće li neki preživeli heroj da se
pojavi, pa da ga dokrajčim. Nije izašao nijedan. Bio sam
zadovoljan. Odlazeći odatle, zgazio sam onu rupu i sravnio je sa
ostatkom tla. Prazno oko mravinjaka više me nije gledalo.
Celo prepodne sam vodio starce iz prizemlja na kupanje, jednog
po jednog. Neki od njih su hodali sami, neke sam pridržavao za
lakat, na putu ka kupaonici. Njihova naga tela su, baš kao i one
šake, govorila sve o unutrašnjem sklopu. Tela staraca ne kriju
više nikakvu tajnu. Tela staraca razobličavaju sve iluzije. Dlake
na njihovim grudima i oko njihovih obešenih jaja su suve i bele. U
njima odavno nema života. Te dlake su već umrle, iako su starci
još živi. Stavljam ih da sednu na plastičnu stolicu i onda puštam
da im se topla voda sliva niz ćelava temena. Neretko se dešavalo
da starci, u iznenadnom zagrljaju tople vode, počnu da plaču.
Ranije, kad sam tek počeo da radim u Belom jorgovanu, ovo je bila
jedna od najčudnijih stvari koju sam video. Kasnije sam shvatio i
navikao se. Neki od njih nisu bili ni svesni ovih suza koje bi
odlazile u slivnik, zajedno s vodom iz tuša. Sedeli bi tamo,
obešenih ruku i puštali da ih grli topla voda. Ponekad bi podizali
lice i puštali da ih kapljice miluju po obrazima, po vratu. Starci
koji se kupaju bili su mirni i tihi. Činilo mi se da bi najviše voleli
da odem i ostavim ih same tamo, ispod te tople vode. Da su
propisi tako nešto dozvoljavali, ja bih to i učinio. Ali nije se smelo.
Morali su da prime tu poslednju nežnost baš tako, sramežljivo,
preda mnom, i da se predaju putanji svake kapi niz svoje bokove i
svoje stomake, dok ja stojim tu, kraj njih, i pazim da se ne okliznu
i ne padnu. Takva je bila starost. Nije u njoj bilo prostora za bilo
kakav privatni događaj. Intime više nije bilo, nestala je onog časa
kad su ušli ovde i kad se za njima zatvorila ona škripava kapija.
Popodne je prošlo takođe mirno. Presvukao sam koga je trebalo
presvući, razdelio večernje lekove u papirne čaše, promenio
posteljinu u nekoliko soba, vratio u krevet jednu staricu koja je

19
po svaku cenu htela da krene napolje. Uporno je ponavljala da
mora da ide da spremi večeru za decu. Vraćao sam je nekoliko
puta u njenu sobu, a ona bi onda sela na krevet i nervozno trljala
zglobove svojih prstiju jedne o druge. Kada je krenula po četvrti
put napolje, shvatio sam da moram da joj dam injekciju. Zaspala
je još pre nego što sam stigao da joj obučem pižamu.
U neko doba, činilo se da su svi starci već zaspali. Isključio sam
televizor u trpezariji i pošao gore, uz stepenice, da vidim gde je
Majda. Taman sam se uspeo uz polovinu stepeništa, kad sam je
ugledao kako mi maše odozgo da požurim. Lice joj je delovalo
uznemireno. Znao sam šta to znači. Neko od staraca sa sprata
umire. Dan ipak neće biti potpuno miran, pomislih.
Kao što sam i pretpostavljao, bio je to starac iz 4B. Već nekoliko
dana, kad god bih došao na posao, čudio sam se da je on i dalje
živ. Njegov se život opirao snagom koju u ove tri godine u Belom
jorgovanu još nisam video. Ništa osim infuzije nije uneo u sebe ko
zna koliko nedelja, a onda, pre nekoliko dana, lekar je kazao da
njegove vene više ne primaju ni infuziju. Njegova krv kao da je
stala. U njega više ništa nije ulazilo. Ali začudo, iz njega ništa nije
ni izlazilo. Ništa, pa ni njegov život, ako se to još moglo nazvati
životom.
Sada smo stajali kraj njega, Majda, ja i zbunjeni mladi lekar
koji je izgledao kao da bi najradije pobegao odatle. Ponekad bi
nam se učinilo da starac više ne diše, ali onda, odjednom, dug
hroptavi uzdah. Pa nekoliko sekundi tišine. Nije se moglo učiniti
ništa osim da stojimo i da čekamo. Brojali smo sekunde između
sve ređih udisaja. Prošlo bi i po deset, petnaest sekundi. Ništa,
ništa, ništa, mrtav je, sad je sigurno mrtav, pomislio sam i
pogledao u doktora. Njegove su oči bile ustrašene, kao da nikada
nije video čoveka koji umire. Onda bi nas sve odjednom prenuo
novi, tihi, uzdah. Sve do jednog časa kada udisaja više nije bilo.
Minut, dva, tri, pet, deset minuta. Lekar kao da se odjednom setio

20
šta treba da radi, kao da je izašao iz nekog svog malog stupora,
prihvatio je starca za zglob ruke, pokušao je da mu opipa puls, a
zatim je stavio slušalice na uši, otkopčao mu pižamu i pažljivo
počeo da sluša tamo gde je nekada postojalo jedno srce koje je
živelo. Mahnuo nam je rukom da odemo, nije tu više bilo posla za
nas. Dok smo odlazili, samo je rekao:
– Javite porodici ujutru, sad je već kasno, nema potrebe da sad
dolaze.
Sišao sam niz stepenice za Majdom i ušao za njom u prostoriju
za osoblje. Čim je ušla, krenula je ka lavabou i počela mahnito da
pere ruke. Pokretom je i meni naredila da učinim isto. Dugo smo
trljali ruke sapunom, a onda smo ih držali zajedno, tu, pod
mlazom tople vode. Setio sam se staraca koji su se kupali. Učinilo
mi se da bih i sam mogao da zaplačem pod toplom vodom. Bila je
to besmislena pomisao i nadao sam se da mi se neće vratiti, jer
ako mi se vrati, onda mi se neće dići, znao sam to. Zavrnuo sam
česmu i krenuo svojim, još mokrim, rukama ka Majdi. Okrenuo
sam je licem ka zidu, zagrlio sam je otpozadi. Nervirala su me ta
dugmad, hteo sam da osetim kožu što pre. Čekaj, čekaj, polako,
pocepaćeš mi sve čuo sam je kako šapuće, i zaista, trudio sam se da
budem strpljiv, ali, uprkos tome, jedno dugme je odletelo i
otkotrljalo se po pločicama. Jednom rukom sam joj vadio sise iz
grudnjaka, a drugu ruku sam joj brzo uvukao u gaćice. Tamo
dole, Majda je bila stisnuta i potpuno suva. Pokušao sam da
uguram prst u nju, ali to je bilo nemoguće. Bila je zaista
zatvorena, njeno me telo nije puštalo unutra i to me je ljutilo.
Onda se okrenula k meni i rekla što žuriš toliko, čekaj da se
povratim od svega ovoga i krenula da uvlači ruku u moje
pantalone. Shvatio sam tek tada da sam i ja mlitav i neupotrebljiv
i da nema šanse da je pojebem, sve i da nije onako stisnuta i suva.
Jedino o čemu sam mogao da mislim, iako sam to najmanje želeo,
bio je starac koji sedi na plastičnoj stoličici, ispod tuša, i plače i
piša u isto vreme. Izvukao sam Majdinu ruku iz svojih pantalona.

21
Nisam želeo da oseti kako se moj kurac uvukao sam u sebe toliko
duboko, kao da je krenula na njega skalpelom ili makazama.
Pobegao je u svet u kome se kurčevi ne dižu više nikad, tako mi se
činilo. Majda me je pogledala pomalo uplašeno, pomalo uvređeno,
nisam znao ni sam jesam li njenu ruku sklonio od sebe previše
grubo. Zakopčavala je svoju uniformu i tražila pogledom po podu
gde je nestalo ono dugme.
– Moram da odem – rekoh Majdi.
Ona me pogleda začuđeno:
– Ali kako misliš da odeš? Pa smena ti je do sedam?
– Znam. Ali moram. Ne mogu da čekam jutro.
I onda sam jednostavno izašao. Prošao sam kroz vrt, istom
onom stazom kraj ružičnjaka i oraha. Bio je mrak i nisam mogao
da vidim da li je neki mravinjak ponovo oživeo. Ne bi me čudilo
da jeste. Gamad je neuništiva, ma šta mi činili. Gamad uvek nađe
neki put da ponovo krene na nas.
Kapija je škripnula za mnom. Kada sam se našao napolju, stao
sam i neko vreme duboko disao. Izgledalo je kao da vazduh sa ove
strane miriše sasvim drugačije.
Samo sam želeo da što pre stignem kući, spustim roletne i da
ničega više nema. Da što pre legnem u svoj krevet i zaspim.
Sve radnje u ulici bile su odavno zatvorene. I Zdrava hrana –
sunce na dlanu bila je zatvorena. Stao sam pred izlog i gledao.
Smrdljivi je, po svemu sudeći, toga dana imao napad kreativnosti.
Usred izloga je postavio fotografiju nekog, valjda, indijskog boga.
Bog je imao oči i obrve kao čovek, ali mu je surla bila slonovska.
U jednoj ruci ovaj čovek-slon držao je posudu s nekim bobicama.
U preostale tri ruke, jer čudovište je, koliko sam mogao da vidim,
imalo četiri ruke, držao je nekakve grančice, nekakve sekire,
neke neobjašnjive predmete za koje nisam znao čemu služe. Uz
noge su mu se penjale ribe, a oko debelog stomaka sijali su se

22
nekakvi pojasevi od šarenih đinđuva. Smrdljivi je svuda oko ove
fotografije poređao teglice s medom, kutije integralnog pirinča i
ostala sranja koja je prodavao. Opsovao sam sebi u bradu i mislio
sam da prođem i da odem, ali onda, odjednom, shvatih da onaj
bog ima i prave slonovske uši. I da mu na slonovskoj glavi stoji
visoka kruna puna dragog kamenja.
Moja noga je poletela sama od sebe, pravo tamo, u taj izlog. Čuo
sam sopstveni glas, izobličen i nalik režanju, kako vrišti evo ti
smrdljivi, evo ti, jebo te tvoj dugovečni slon. Staklo se rasprslo na sve
strane, a ja sam se sklupčao čekajući da komadići stakla prestanu
da lete. Onda sam uleteo u izlog, počeo da šutiram onog boga sa
surlom i slonovskim ušima i one tegle, jer sve je to bilo tu da bi
me zajebavalo, godinama, i sad je stvarno bilo dosta.
Pogledao sam svoje ruke i video da su umazane krvlju i
koječime iz izloga. Shvatio sam i da pišti nekakav alarm. Čuli su
se udaljeni glasovi ljudi, čulo se kako se otvaraju prozori, i ja sam
odjednom ukapirao da moram hitno da zbrišem odatle. Skočio
sam napolje iz izloga i ušunjao se u svoj ulaz.
Neko vreme sam ih gledao kroz zavesu kako se okupljaju. Prvo
prolaznici, zatim policija, pa neko ko je počeo da čisti staklo s
pločnika. Onda više nisam mogao da ih slušam. Zatvorio sam
prozor i spustio roletne. Svukao se. Ušao u kadu. Seo. Pustio da
topla voda pada po meni. Napokon je bilo dobro. Plakao sam. I
nije bilo nikoga da me gleda. Mislio sam kako je to dobro, dok još
možeš da plačeš sam u kadi. I moj kurac je mislio da je to dobro.
Osećao sam da se izvlači iz dubine trbuha u koju je pobegao, da se
vraća u život, znao sam da će uskoro da promoli glavu i da se
digne.

23
 U tri kod Kandinskog
Mihajlu Pantiću

Bili su to takvi dani, probuditi se, ustati, šetati, prepustiti se

prolaženju vremena, iznova i iznova. Mogao sam ići bilo gde,
obučen bilo kako. Niko me ne bi primećivao izuzev onih čudaka
koji zapažaju svakakve senke, ali takvih sam se ionako oduvek
klonio.
Dugotrajna samoća pomalo je činila da se osećam kao da sam
pijan. Takvo neko stanje, ni stvarno, ni nestvarno. Lutao bih
satima, uglavnom po samom sebi, i ne bih stigao nikuda. Ali to
mesto iz kog sam polazio i u koje sam se vraćao, dopadalo mi se,
na neki neobjašnjiv način. Treznima to ne možeš objasniti, kao ni
onima koji nikada nisu samovali.
U noćima, nakon takvih dana, bilo je svakakvih snova, a
najčešće, moji su snovi išli ivicom smrti. Susretao sam se sa
onima kojih odavno nema, osmehivali su mi se rođaci koje sam
znao još kada sam bio dete, pojavljivali bi se niotkud moji
preminuli prijatelji i govorili bi neke enigmatične rečenice kojih
bih posle, na javi, uzalud pokušavao da se setim, ugledao bih na
nekoj terasi sebe samog, prozirnog i nekako osvetljenog iznutra, i
znao bih da sam već mrtav i da je sasvim zadovoljavajuće ono što
sam susreo sa one strane.
Nisam se iz ovih snova budio uplašen. Pre bi se moglo kazati da
sam bio začuđen. Mada čuda, kao takva, za mene već neko vreme
ne postoje. Čudo je, čini mi se, subjektivna kategorija. Ono što je
jednom onostrano i neshvatljivo, nekom drugom predstavlja
svakodnevicu. Postoje ljudi koji skaču sa ogromnih visina. I ljudi
koji žive u otvorima za kanalizaciju. Postoje ljudi koji vode ljubav
svakog dana po nekoliko puta. Postoje ljudi koji ubijaju svoju
decu. Ljudi koji daju naloge da se ubiju drugi ljudi. Postoje ljudi

24
koji jedino žele da odu u planinu i da beru mirišljavo bilje. Postoje
zaista različiti ljudi. I zbog svih njih reč čudo gubi smisao, tako mi
se činilo.
Pojednostaviću, dakle. Ja sam onaj čovek koji je otišao. Onaj
čovek koji je većinu svojih stvari spakovao u veliki kofer i pošao
na aerodrom, bez jasne ideje gde želi da otputuje. Znao sam samo
da vazduh mora da miriše drugačije, da ljudi moraju govoriti
jezikom koji se razlikuje od ovog koji svakodnevno slušam, da
lica moraju biti nepoznata, a ulice neistražene. Nadao sam se,
takođe, da tamo gde odem neće biti previše hladno, ali to je bio
uslov koji nije bio od presudnog značaja, više moja želja kojom
sam udovoljavao ostatku svog negdašnjeg konformizma. Jer ja
spadam u one ljude koji tokom zime neretko pomisle o, bože, jedva
čekam da stigne proleće i pri tom tek ovlašno budu svesni činjenice
da će s tom zimom nepovratno proći i jedan deo njihovog života.
Kada se, katkad, i takva misao probije do moje promrzle svesti, ja
shvatim, s mešavinom užasa i ravnodušnosti, da sam spreman, ne
dvoumeći se, da odmah dam taj deo svog života, kome treba,
samo da osetim na svojoj koži prvi prolećni zrak sunca.
Da, ljudi kao ja skloni su takvim besmislenim hipotetičkim
rasipništvima. Srećom, niko nikada tako nešto od mene nije
zatražio, a godišnja doba se smenjuju po rasporedu koji nimalo
ne mari za moje želje i moje slabosti duha.
I tako sam se našao u tom gradu. Bilo je dovoljno toplo pa
nisam morao da nosim kaput, a opet, ne toliko vruće da bi me
oblivao znoj dok prelazim preko velikih trgova. Nikoga tu nisam
poznavao. Lica su bila ugodno tuđa, a po holovima, kafanama i
šetalištima mešali su se različiti jezici. Bio je to jedan od onih
gradova koje zaljubljeni vole da posećuju u proleće i u jesen, čak i
kada pada kiša, jedan od onih gradova koji ljudima stvaraju
iluziju da je sreća sakrivena tu negde, u krošnji jasenova, ispod
dobro zategnute nadstrešnice restorana, na uglačanim pločama

25
stepenika, na belim i sjajnim mermernim rukama kipova. Viđao
sam ih, te ljude, kako čekaju trenutak kada će se dan pretvoriti u
veče i kada će avenija zasijati zlatnom bojom, čitavom dužinom, u
času kada se upale ulične lampe. I viđao sam ih kako zamišljeni
stoje pred slikama u muzejima, ponekad s jednim prstom na licu,
a drugim ispod brade, jer to je poza u kojoj slika, činilo im se,
najbolje ulazi u vaše oko i vašu glavu blago nakrivljenu na desnu
stranu, i onda se tamo odmotava i objašnjava posmatraču, sloj po
sloj, tajnu svog nastanka i svrhu svog postojanja. Hodao sam tako
satima muzejskim hodnicima, nevidljiv, činilo mi se, i zatim bih
izašao napolje, na sunce, upamtivši, ponajviše od svega, lica ljudi,
plač dece, zamahivanje neke kose, zvuk reči čiji smisao nisam
znao. Mogao bih ovako zauvek, mislio sam. Iako, naravno, kao
nijedan drugi čovek na svetu nisam tačno znao na šta mislim
kada pomislim na reč zauvek. Bilo je dobro posmatrati. Bilo je
dobro biti nevidljiv.
Pa ipak. Bilo je to jednog jutra. Jednog od tih jutara koja su sva
bila više-manje ista. Ta jutra koja su počinjala laganom svešću o
mekoći jastuka. Zatim šum vode i ubrzo miris sveže kafe koja iz
male srebrne posude teče u moju šolju. Lagani zalogaji. Hrskanje
dvopeka. Prva i, zapravo, jedina jutarnja odluka odnosila se na
izbor džema. Neka jutra su pripadala gorkoj marmeladi od
narandže, a neka druga, sasvim prirodno, slagala su se sa slatkim
džemom od jagoda. Tog, konkretnog, jutra ukrasio sam dvopek
kolutom ananasa. I pomislio da ću se sutra ipak vratiti
džemovima. Kiselo se nije slagalo s mojim razumevanjem
jutarnjih ukusa.
Prolazeći potom kraj recepcije, videh da livrejisani dečak trči za
mnom sa ceduljom u ruci.
– Gospodine, ostavljena je jedna poruka za vas! – uzvikivao je.
Ko bi mogao meni da ostavi poruku ovde, u ovom gradu, u
kome me niko ne poznaje niti me očekuje, pitao sam se,

26
otvarajući običnu belu kovertu. Unutra sam našao samo papirić
na kome je pisalo U tri kod Kandinskog. Nikakav potpis, ništa.
Samo te četiri reči. Nije bio preciziran ni dan, tako da sam
shvatio da pošiljalac misli na taj dan. Pogledah na sat, nije još
bilo ni podne. Imao sam sasvim dovoljno vremena da stignem do
muzeja.
Ne bi se moglo reći da sam bio iznenađen. Barem ne previše.
Bilo bi, mislio sam, prilično neinteligentno ako bih samog sebe
dugo zavaravao još i iznenađenjem. Pre bi se moglo reći da me je
ovo pismo zateklo delimično nespremnog. Pa ipak, nisam li sebi
danima pre toga ponavljao samo jednu misao, jednu želju. Bila je
to snažna potreba da se jednog jutra probudim i shvatim da je
zaista počeo novi dan. Da to nije tek jedan u nizu istovetnih dana.
Eto, rekao sam sebi, to je sada taj dan. Dan koji nećeš moći
nikada da zaboraviš. Doduše, nećeš moći ni da ga zapamtiš,
pomislih, ali istog časa prekoreh sebe da trenutak u kome se
nalazim ipak treba posmatrati s malo više dostojanstva nego što
ga u sebi nosi jeftini crni humor.
Hodajući onim osunčanim ulicama ka muzeju, ustanovih s
radošću da su moji koraci laki, a telo takoreći gipko. Sa svakim
korakom, moja sopstvena težina skoro da je iščezavala. U nekim
ranijim zamišljanjima ovog susreta uvek sam se pribojavao da će
me stisnuti neka olovna težina svega onoga što nisam uradio, ali,
začudo, ničega od toga nije bilo, ni u mojim mišićima, ni u mom
umu. Da sam ikada bio sklon definisanju sebe kroz oveštale fraze,
skoro da bih mogao da kažem da sam pred slike Vasilija
Kandinskog stigao lebdeći nekoliko stopa iznad tla. Barem mi se
tako učinilo.
Stao sam ispred slike koja me je i pre nekoliko dana, kada sam
je prvi put video, takođe zaokupila. Poslavši mi onu poruku, on je,
nema sumnje, mislio upravo na ovo mesto. Tu sam onog dana
stajao satima. Tu me je, po svemu sudeći, očekivao. Nisam imao

27
ni najmanju dilemu da upravo tu treba da se sretnemo.
Sada, gledajući sliku, na neki način sam postao svestan da sam
još onog dana znao, ako je znati prava reč, ako nije u pitanju neka
neodređena slutnja, da je on tu negde i da me posmatra. Zato se,
valjda, nisam previše ni iznenadio videvši poruku i njegov poziv
na sastanak.
A tamo, na toj slici, s leve strane, jedna kolona silueta je
dolazila iz velike daljine, stizali su do nekog mesta koje bi se
moglo nazvati centralnim delom slike, tu ih je sačekivalo pomalo
grubo plavetnilo, ne baš nežnih ivica, plavetnilo koje je svakako
bilo plavlje od neba i gušće od mora. Sumnjam da se iko od njih
pre toga susreo s takvom vrstom plavetnila. Na desnoj strani
slike nalazilo se nekoliko većih silueta. Shvatio sam da su to oni
koji su već prošli kroz plavetnilo. Oni su stajali pred nečim što
smo mogli samo da naslutimo. Kandinski nam nije dao odgovor
šta je to. Možda neki zid? Ili nagoveštaj nekakvih vrata? Izgledalo
je kao da stoje tu i čekaju, da prođu dalje, da odu iz te slike, da
puste druge iz kolone da stignu na njihovo mesto. Pitao sam se,
zapravo, da li su ovi koje sada gledam kako stoje pred desnim
rubom slike isti oni koji su tu bili i pre nekoliko dana ili su to već
sasvim nove siluete, što mi se činilo logičnijim. Nije imalo smisla
da su to stalno isti ljudi. O kretanju je tu bila reč. Kretanje je na
izgled nevidljivo, red se, reklo bi se, ne pomera, ali istovremeno,
bilo mi je više nego jasno da ta kolona stalno ide napred, polako,
neprimetno za oko slučajnog šetača po muzeju. Ali oni se kreću,
tu nije bilo dileme, i pre ili kasnije svi stižu na tu desnu stranu iza
koje ne znamo šta je. Jedna crna linija, iza nje jedna braon senka.
Nije mi promakla ni činjenica da nešto plavetnila prolazi i iza
crne linije, što me je samo učvrstilo u uverenju da se tu negde
nalaze neka vrata i da je plavetnilo upravo kroz ta vrata prošlo i
sa one strane crnog ruba, tamo gde se nalazi nešto što običan
posmatrač ne može da vidi. Barem ne dok je sa ove strane.
Pomislih, pravi trenutak da se stane pred ovu sliku je

28
najverovatnije onaj kada više ne možeš da izađeš iz muzeja, a da
nisi pre toga saznao šta se nalazi tamo, iza onog desnog zida.
Nekad su odgovori naprosto neophodni.
– Svi odgovori na tajne univerzuma zakopani su u snu – kazao
je, i ja tada shvatih da on već neko vreme stoji kraj mene.
Osvrnuh se ka njemu. Bio je uspravan i dostojanstven, u isto
vreme i dalek i nekako drag. Došlo mi je, nekakvim prvim
impulsom, da ga srdačno i prijateljski zagrlim, ali njegovo me je
mirno držanje sprečilo u tome. Kako god – znao sam da sam mu
se obradovao. Kad nešto toliko dugo iščekuješ, kada o nečemu
toliko dugo maštaš, bilo bi čudno da se u konačnom susretu ne
obraduješ makar malo.
– Evo nas – rekoh, jer nešto sam morao reći, nisam mogao samo
tako da stojim, s njim ispred sebe i plavetnilom iza sebe. – Mislio
sam da sam pošao na put da pronađem sebe, a izgleda da sam na
kraju pronašao tebe.
– Nekad čovek pođe na put da pronađe sebe, a nekad, pak, da
izgubi sebe – reče on.
Ovome se nije imalo šta prigovoriti. Jedino je još imalo smisla
da ga priupitam zna li on možda nešto više o ovoj slici.
– Znaš li šta je tamo dalje, iza ove desne strane?
On se nasmešio blago i pogledao u svoje cipele nekim, gotovo
stidljivim, pogledom. Bilo mu je, valjda, neugodno što treba da mi
kaže ono što već znam. Onda je lagano dotakao moj lakat i rekao:
– Hajde, prošetajmo malo ovim hodnicima, popričaćemo usput.
I tako smo krenuli između slika. Bio sam suviše uzbuđen zbog
ovog susreta da bih mogao s dovoljno pažnje da posmatram svako
platno kraj kog bismo prošli, ali i ovako, usputnim pogledima,
počinjao sam da shvatam da svaka od slika na koju smo nailazili
govori jezikom koji mi je razumljiv. I što sam ih više gledao,

29
makar i krajičkom oka, to sam ih lakše prepoznavao. Bilo je to
čudesno i divno olakšanje, znati da su sve one tu, odjednom, da su
sve vreme bile tu, samo sam ih ja ranije gledao nekim očima, ko
zna kakvim, i ko zna čime zamagljenim, te nisam uspevao da na
njima vidim ono što je trebalo videti. Sa svakim korakom jasnoća
je dolazila, u toplim i odlučnim talasima, a njegov je korak išao
paralelno s mojim, uvek tu uz mene, uvek skrećući, bez
prethodnog dogovora, na istu stranu na koju sam i ja skretao,
hodajući kroz taj ogromni muzejski lavirint tiho i s mnogo
uvažavanja za sve što nas je okruživalo.
– Ne znam – priznadoh mu – ne znam zašto se odjednom
osećam tako staro, prastaro. Sva ta moja sećanja, kojih si i ti
svedok, čine mi se sada kao neki preveliki teret koji niti se može
odbaciti, niti se može dalje nositi sa sobom. Zakopan sam tu, u
tom mestu, ako se tako može reći.
– Shvataš li da reč prastaro gubi značenje kada ti je celo
postojanje jedno ogromno danas? – odgovori on.
Nisam to shvatao. Pokušavao sam da ga razumem, ali mi nije
polazilo za rukom. Ja sam, nažalost, protivno svim svojim željama
i nastojanjima, bio potpuno svestan svog juče i svog davno i svog
ko zna kad. Bilo je u meni i bilo je svuda oko mene. Bilo je i tu, na
svim tim slikama. Mogao sam mu reći da moje danas skoro i da
ne postoji. Uvek je mnogo više postojalo ono juče. Mogao sam mu
reći da sam ovde, u ovaj grad, i došao u strpljivoj nadi da ću naći
svoje danas. I nisam ga našao. Ma šta on o tome mislio, ma šta
govorio. Želeo sam da mu verujem, nije da nisam želeo. Kome bih
uopšte mogao lakše da poverujem ako ne njemu, ali, jednostavno,
nisam osećao svoje danas. Samo sam se pretvarao da ga osećam,
svih tih dana, pijuckajući čaj i hraneći golubove na terasi. Kad
god bi se neki golub spustio na ogradu, ja bih se setio istog
takvog goluba koji je nekada sleteo na neki trg. Ili kad bih parče
hleba namazao puterom, ja bih se setio kako je jednog jutra zrak

30
sunca pao na beli uštirkani stolnjak i prešao preko mog lica,
nezamislivo srećnog i ustreptalog. Video bih na ulici neku figuru
kako zamiče za ugao i, uz punu svest da to nikako ne može biti
telo na koje me je figura podsetila, ja bih pohitao ulicom, makar
samo da se zavaram, gledajući dobro znani korak, gotovo bez
daha uranjajući pogled u taj tako poznati potiljak, čekajući
pokret kojim će glava da zamahne, čekajući da me negde u visini
grudi preseče isto osećanje zgusnute davne jeze kad ona ruka
dotakne kragnu. Sve je već bilo, tako sam želeo da mu kažem. Sve
se već desilo. Moje danas je samo groteska svih mojih prošlih
dana, tako sam mislio.
– U pravu si – reče on – pre ili kasnije, svima se učini da život
postaje istinski tužan.
– Da – rekoh – čak i ako smo voleli skoro svaki njegov dan, čak i
tada, ili možda upravo tada. Bilo je tako čarobnih dana, zar ne?
On se samo nasmešio i slegnuo ramenima, kao da je hteo da
kaže: „Otkud ja znam. Tvoj život, tvoji dani. Valjda ti znaš jesu li
bili čarobni.“
I tada shvatih da smo tako šetajući izgleda obišli čitav krug, jer
smo ponovo bili tu kod Kandinskog, pred onom istom slikom. On
me je gledao ravno u oči, kao da čeka da se sve u meni smiri.
Zatim me je upitao:
– Ti čarobni dani o kojima govoriš, verujem da ih ipak nije bilo
previše?
– Nije. Bilo je lepih, ugodnih, neobičnih, ali čarobni momenti su
zaista bili retki. Mogao bih da ih izbrojim na prste jedne ruke.
– A kada bi morao da izdvojiš samo jedan, od tih nekoliko
najčudesnijih trenutaka, siguran sam da znaš koji bi to bio?
Zamislio sam se tek toliko da ne bude da sam lakomislen, ali,
zapravo, sam znao. Oduvek sam znao. Postoji verovatno u
svačijem životu takav trenutak. Prepoznamo ga još pre nego što

31
se desi, osetimo njegov dolazak. Dok se dešava, s ponešto užasa u
sebi shvatamo da upravo proživljavamo najdragocenije sekunde
svog života. I kada prođe, kad mine, kad ode zauvek, znamo da
ćemo do kraja samo čekati da se ono osećanje ponovi, ali,
naravno, neće se ponoviti, nikada.
– Znam – rekoh mu – naravno da znam.
– Onda je sve u redu – reče on i pogleda u sliku. – Onda imaš
odgovor i znaš šta je tamo, iza vrata.
– Obećavaš?
– Zar sam ja ikada ikoga izneverio? – nasmeja se on i ja se
nasmejah takođe, jer, zaista, bio je potpuno u pravu.

32
Iskušavanje strpljenja, čitaočevog a i šire

Šta prvo ispričati? Da li treba početi scenom u kojoj ona stoji

kraj prozora hotelske sobe i gleda duboko dole na neki nepoznati
grad i skver i spomenik u sredini skvera? Hotel je jedan od onih u
kojima sobe imaju čitav zid u staklu i prozori se, naravno, ne
otvaraju. Takozvani svež hotelski vazduh dopire iz nekakvih
naprava u zidovima, jer uprava hotela je potpuno svesna činjenice
da je svet prepun potencijalnih samoubica i da njihov broj raste
proporcionalno broju spratova u hotelima. Dakle, ona stoji tu i
gleda kako pada veče na grad o kome ne zna ništa. Onda pomisli
da nije bogzna šta znala ni o svemu onome u čemu je do tada
živela, pa je ipak nekako prošlo. Umalo da napišem znanje vam ne
garantuje nikakvu sigurnost, ali sam onda pomislila šta bi na to
kazalo onih nekoliko profesora koji su verovali u mene. I u
znanje. Dobro, ako to ipak napišem, ako, dakle, kažem znanje vam
ne garantuje nikakvu sigurnost, valjda će oni shvatiti da ne govorim
o onom znanju, već o nekom sasvim drugom. Valjda. A možda i
neće shvatiti. Možda će se jednostavno razočarati u mene. Šta se
tu može. Znanje vam ne garantuje da se u vas neće razočarati oni
do kojih vam je stalo. Eto, barem to mogu da kažem sa
sigurnošću.
I onda shvatam da ta scena nikako nije dobra za početak priče,
jer zbunjuje čitaoca. Odvodi ga direktno pred rasplet, a ako
postoji nešto naporno u tom modernom postupku pričanja priče,
onda je to onaj večno pomereni vremenski plan, koji na sve liči
samo ne na plan, u kome je sve isprepleteno, u kome nikad ne
znate ko govori, kad govori, da li se to dešava sad ili se već desilo
ili glavni junak sve to zamišlja ili opet sanja ili naprosto pokušava
da nagura još nekoliko redova pre nego što pređe na stvar. Tako
je i ovde. Možda nikad nećemo saznati redosled. Autor očigledno
odugovlači. A šta bi drugo i mogla da radi jedna žena, sama u

33
hotelu u kome su prozori zakovani, ne sme da zapali cigaretu, svi
TV kanali su na nekom jeziku koji ona ne razume, a muškarac
(aha, napokon muškarac u priči!) neće stići barem još dva sata.
Šta drugo osim da odugovlači i da vam sve ovo priča uvijeno i na
rezance i tako da ne shvatite koliko je čitava stvar, zapravo,
banalna. Jer stvar u svojoj suštini jeste banalna. Jedna žena u
hotelskoj sobi čeka jednog muškarca. Kad on bude došao, oni će
verovatno malo popričati, popiti neko piće, a posle će voditi
ljubav. Banalno, zar ne?
Varate se. Muškarac uopšte neće doći. On je daleko, u nekoj
drugoj zemlji. Ona samo priželjkuje da on dođe. Kad bi on došao,
sve bi bilo onako kako smo unapred rekli. A možda i bolje od
toga. Ali neće doći, bar ne ovoga puta. Doći će neki drugi put, ali
do toga tek treba da stignemo.
Iskušavanje čitaočevog strpljenja nije poželjno. Iskušavanje bilo
čijeg strpljenja, osim mog, uopšte nije poželjno. Drugo sam ja, ja
volim kad moje strpljenje muče do nerazumnih granica, ali ovo
nije priča o tome. Ovo je priča o nečem drugom. O tome kako su
mi pre ko zna koliko meseci tražili da napišem neku priču u kojoj
se pominje Grčka. A šta ja znam o Grčkoj? Skoro ništa. Jedno
jedino letovanje tamo, veoma davno, u detinjstvu, pretvorilo se u
maglovito sećanje, pomešano s tolikim drugim letovanjima.
Gledala sam fotografije peščanih plaža i fotografije belih
primorskih kuća s plavim prozorima. Sudeći po fotografijama,
Grčka nema nijedan soliter, nijedan autobus, nijedan trotoar,
nijedan lift ili semafor ili gradsku vrevu u kojoj se namrgođeni
ljudi sudaraju telima na zadimljenim raskrsnicama. A ja ne
umem da napišem priču ako nema liftova i raskrsnica. To je taj
problem. Fali mi ružna bandera i kiosk i gladni ničiji pas na
pločniku. Fali mi huk grada. Plaže su surova mesta na kojima vas
okrutno sunce samo podseća na sve što ste izgubili od svoje
mladosti, plaže su dobre za priču jedino kada pada kiša i mokre
šišarke liče na raskomadane i natrule delove nekog tela koje je

34
more nanelo na obalu, ko zna odakle. Plaže ne mogu nikako da
uđu u moju priču, bar ne one osunčane, ma koliko ja maštala o
nekom mestu pod palmom i talasima i vetru. I tako šest meseci.
Niotkuda da se pojavi ta grčka priča.
Umesto priče, pojavio se taj muškarac. Takođe niotkuda. Ona
vam neće ispričati kako se pojavio, moraćete da ga ulančate u ovu
priču sami onako kako vam najviše odgovara, ubacite ga u neki
fragment, bilo koji, i postanite svesni da on postoji, stavite
njegovo delikatno i skladno telo negde, na bilo koju stranicu i
više nemojte ništa dalje čitati bez svesti o njemu. Jer to bi bilo
potpuno nemoguće. Jednom kad se pojavio, svet se promenio.
Znam, i ovo je banalna rečenica. Ali je istinita. Svet više nije bio
onaj svet kakvim smo ga poznavali pre njega. Pre toga to je bio
svet malih svakodnevnih obmana. Svet koji je poručivao da se
može živeti i tako, s pola ljubavi, s mrvom sreće, s tragom
zadovoljstva, sa udvojenom samoćom. Od momenta kad se
pojavio, svet je postao istinit. Ni moja junakinja to ne bi umela
plastičnije da vam objasni. Tek ona ne bi umela. Ona je
izgubljena. Ona ga čeka u svim gradovima u koje putuje bez
njega, tušira se, namešta kosu, stavlja parfem na sva svoja tajna
mesta, ispravlja svoje spavaćice na bokovima, slaže jastuke ispod
glave, oblikuje nokte, crta liniju oko usana, pokriva puderom
pege na svom licu, onda ponovo gleda kroz te prozore, vidik je
uvek drugačiji, ali uvek očekuje da će se on odnekud pojaviti.
Jednom je to samo pogled na veliku reku, nema više skvera. I
prozor se otvara. Reka teče mirno i moćno. Ona drži telefon u ruci
i priča mu kako s reke dolazi miris koji je sličan mirisu
predvečernjeg mora.
Nikako da vam kažem u čemu je veza između ove priče i Grčke,
ako je to uopšte bitno. Meni, zapravo, i nije, ali jeste nekome ko
čeka ovu priču. Dakle, nije tek literarna laž: taj muškarac, onaj
koji ima delikatno i skladno telo, sećate se, taj muškarac je u
jednom od tih dana velike čežnje otputovao ni manje ni više nego

35
u Grčku. Slikao se na onim plažama, slikao se kraj plavog mora,
slikao se na nekakvim brdima i pored znamenitih građevina. Sva
istorija koja je već odranije postojala u tom prašnjavom kamenju i
za koju ona nimalo ne haje, odjednom je oživela. On je tu stajao.
On je dotakao te ograde s kojih je mogao sleteti u ambis. On je
video te galebove, kreštali su iznad njegove glave i sletali na
ogradu broda. On je odande pisao da je ponovo video plaže svog
detinjstva. Mesto na kome je nekad davno njegovu majku ubola
pčela. Mesto na kome je učio da pliva. Mesto na kome je pravio
zamkove od peska. Preračunavaju, oslobođeni tajanstvom
telefonskih žica: tu, malo dalje je mesto na kome je njegova mati
šetala te i te godine, noseći njega, tek začetog u sebi, iste one
godine kada je ona, već rođena, baš tu letovala s roditeljima. Da li
je videla negde na plaži jednu sitnu trudnu ženu koja u stomaku
nosi njega? Ko bi to znao? Možda ju je zasula peskom trčeći za
nekom bubom. Možda i nije. Lepo je maštati o tome, u svakom
slučaju. Kasnije, kad se vrati kući, on joj šalje fotografiju malog
plavog dečaka u belom džemperu. Koliko je imao godina? Dve ili
tri? Ona kaže, imala sam tada dovoljno godina da sam mogla da
te podignem i nosim. On se smeje. Glas mu je vedar i dečački.
Ona zažmuri i zamisli kako mu se kapci skupljaju i kako mu se od
tog smeha stvaraju sitne bore na obrazima. Obuhvata ga u
mislima i podiže ga, malog plavog dečaka u belom džemperu i
šapuće mu reči koje se ne govore deci.
Zbijene činjenice i ispreturani poredak, znam. Nije to
jednostavno. Ali ništa nije jednostavno kad se dešavaju velike
stvari. U nekom trenutku, pre ili posle toga, ni sama ne znam, oni
više nisu samo pisma i telefonski razgovori, oni odjednom sede u
restoranu i ručaju. Kako bismo inače drugačije znali da on ima
ono delikatno i skladno telo. Koje se trza na dodire i izgovara
njeno ime u zanosu. Ali to je bilo posle, to je fragment koji uskače
greškom. Oni ručaju i on naručuje grčku salatu i ponovo se
smeje. Grčka salata će biti dobra za grčku priču, kaže on.

36
Struktura zagrižene masline, višeznačna i tajnovita skoro kao
onaj misteriozni zvuk iz školjke. Spoj tih ukusa, sira, rajskog
povrća, hrskavog hleba natopljenog maslinovim uljem, zažmuri,
kaže on, i uzima je za ruku, zažmuri i žvaći polagano i udahni miris s
mora. Udaljeni su hiljade kilometara od morske obale, ali ona
oseća miris. I čuje talase. Ništa nije jednostavno kad se dešavaju
velike stvari, ali je zato sve lako. Ne tražite od mene da objasnim
ovu nelogičnu rečenicu.
Pre ili kasnije moramo doći do tog dela. Koji nije više samo san,
čekanje kraj hotelskih prozora, uzdisanje u telefonsku slušalicu.
Pre ili kasnije stvarnost krene da se upetljava u naše primisli i
podseti nas na zavete koje smo dali tokom tog života, života koji
je bio dug i pomalo dosadan i u kome smo bili ponajviše sami
iako je izgledalo, po svemu, da živimo najlepše što se može živeti.
Porodične fotografije. Brižljivo odabrani ramovi za slike. Boje
sobnih lampi uklopljene s tepisima i peškirima. Svi peškiri iste
boje, naravno. Sklad pre svega. Pažljivo obrisana prašina s knjiga,
svake nedelje. Osmesi na svim javnim skupovima. Strpljivo
negovani zubi. Izglancane cipele. I gde će sad njih dvoje da
smeste sve to? Nisu to stara ljubavna pisma koja bi mogla da se
stave u neku kutiju, pa da onda na tu kutiju stave katanac i
odnesu je u podrum. Nije to tako jednostavno.
Je li vam sada jasno čemu služi sva ova jezička ekvilibristika,
ovaj verbalni kontrapunkt u kome vas pripovedač tera da na
trenutak zaboravite jednu melodiju i da odjednom čujete samo
onu drugu, koja je skladno prati? Pa, naravno, služi da se
pobegne od one prve melodije. Čemu drugom bi moglo da služi.
Eto nas zato u jednoj drugačijoj hotelskoj sobi, ponovo u
nepoznatom gradu, i oni su u toj sobi zaista zajedno.
Neverovatno, ali zajedno su i nema nikog drugog u blizini. Njih
dvoje još teže od vas mogu da poveruju da je to istina. Vi ste znali
da će se to kad-tad desiti. Ali oni baš i nisu. Strahovali su da su

37
možda sve to umislili. Toliko im se besmislenog i nedovršenog i
smušenog i nedovoljnog dešavalo u životu da više i nisu verovali
da se nešto može dogoditi baš onako kako oni žele. Morate ih
razumeti. Oni su samo obični ljudi koji nikad nisu pritiskali svoju
sudbinu u pravcu koji je njima bio najvažniji. Živeli su onako
kako se od njih očekivalo, uglavnom. I kako je bilo prigodno.
Ispunjavali su volju drugih i izvršavali svoje obaveze na vreme.
Tešili se time da se ljudi mogu pouzdati u njih. Takvi su bili. I
takvi su se napokon pronašli u toj sobi. Zbunjeni pomalo. Ali
nikako nevešti. Jer dok su, svih tih godina, obavljali male i velike
životne obaveze, oni su u svojim telima taložili slojeve neke
veštine, čuvajući je ni sami ne znajući za šta i za koga. Skrivali su
negde te pokrete i te rečenice. I sada počinju sve to da raspliću.
Na početku tiho i obazrivo, ispitujući meru koju onaj drugi može
podneti, misleći, beskonačno je samo u meni, ona možda neće
razumeti ako počnem da jecam nadnesen nad njenim grlom,
pomisliće da sam lud, ili, šta li će on kazati ako zaparam noktima
njegovo rame i počnem da ližem krv s njega jer odavno želim da
osetim ukus njegove krvi. Jedna dlačica s njegovih grudi
zaglavljena između dva njena zuba. On je pažljivo uklanja prstima
i stavlja je na čaršav, tu pored njih. Zadihani, udišu poznate
mirise koji ispunjavaju sobu i ne uspevaju da prekinu da gledaju
jedno u drugo. Četiri ogromna oka koja zure satima. I to je, po
svemu sudeći, najvažnije što se u tom trenutku dešava na planeti.
Ponekad trepnu, pa nastave da pilje jedno drugom u lice. Svesni
da su sa svakim takvim treptajem sve dalje od života koji su živeli
do tada.
Možda, ipak, negde pred kraj ove priče, uspevamo da uhvatimo
njenu fabulu i narativni tok. Jer sad je ponovo onaj trenutak kad
oni jedu grčku salatu i razgovaraju. Ona kaže, pričaj mi kako će
biti kad ti i ja budemo zajedno. On malo pogleda u stranu i
razmišlja. Ona se priseća članka koji je jednom čitala u
novinama, kako ono beše, kad ljudi misle o prošlosti gledaju levo,

38
a kad misle o budućnosti gledaju desno? Ili je obrnuto? U svakom
slučaju, on okreće glavu na desnu stranu i počinje da priča, kaže,
ti ćeš doći pre mene s posla i postavljaćeš ručak, ja ću doći i
poljubiću te, onda ćemo ručati zajedno, pa ćemo posle čitati
novine, jedno kraj drugog, obavezno jedno kraj drugog, nikad
nećemo sedeti u dve različite sobe, držaću te za ruku uvek, i
moraćeš da me nateraš da ti pustim ruku kad hoćeš da okreneš
list u novinama, a u rano proleće, slušaj ovo, ovo ti je važno za tu
grčku priču, u rano proleće sešćemo u kola i sjurićemo se dole do
Soluna, tamo je divno u proleće, nema još mnogo turista, i
sešćemo na trg i pićemo kafu na suncu i biće nam predivno. A
posle ću te voditi u brda iznad Soluna i pokazaću ti neka mala
sela gde svi žive do duboke starosti i gde brige ne postoje.
Njoj se oči, naravno, sijaju i ništa se ne usuđuje da mu poveruje
ili veruje sve, u svakom slučaju, misli ona, za priču je dovoljno,
čak i previše, a ako je dovoljno za priču da li je dovoljno i za život,
to ne možemo znati, barem ne u ovom trenutku. Jer rok je takav
da priču moramo da predamo sad, dok tako sedimo i maštamo o
tom Solunu na prolećnom suncu.
Šta je bilo dalje, videćemo i javićemo vam. Poslednje što o tome
znamo je trenutak kad njegovo delikatno i skladno telo ustaje od
stola, uzima je za ruku i vodi je ka automobilu parkiranom tu
negde, u nekom gradu čije nam ime uopšte nije važno.

39
 Aristotelov trg
(priča o mimoilaženju)

Tu, unaokolo, bilo je sve što je trebalo da bude. Palme, galebovi

impozantnih krila koji kriče nešto dalje odatle, iznad mora, sivi
užurbani golubovi koji se tiskaju po trgu, dostojanstvene
mermerne građevine svuda ukrug, pitomi mali oblaci koji
nepomično stoje nad čitavim tim idiličnim mizanscenom, i tu su
samo da bi upotpunili sliku, a nikako da bi nagovestili bilo kakvu
kišu. Ovo su bili oblaci koji služe isključivo za fotografisanje, ni
za šta drugo. Gotovo da bi ih mogao rastopiti nešto jači blic
fotoaparata. Crvene klupe na obodu koje razdvajaju trg od
savršenih travnjaka i udobnih prugastih, šarenih, cvetnih,
vrećastih stolica okolnih restorana i terasa. Sve je bilo tu. Mesto
je bilo pravo. Vreme je takođe bilo pravo, kasno proleće, početak
leta. Doba dana je bilo tačno ono o kom su nekad govorili,
zamišljajući kako dolaze u ovaj grad, rano popodne, sunce koje je
prešlo zenit i počelo da klizi ka moru. Mada, ispijajući kafu u
jednom od tih kafea, u hladovini, ona je pokušavala da se priseti
šta je to jednom pročitala o suncu nad Evropom? Da li je sunce
ovde ikada u zenitu? Ili nije? Bila je to jedna od onih stvari koju
čujete u kvizovima, učini vam se zanimljivom, ali je, nažalost,
brzo potisnete u deo mozga koji služi za odlaganje naizgled
bespotrebnog znanja. Sada joj se činilo da ne postoji bespotrebno
znanje. Volela bi da je mogla tačno da zna da li je tog dana sunce
ikada došlo u zenit nad Aristotelovim trgom, kao što bi volela da
je mogla da zna gde, u kom kafeu je on sedeo kada je na ovom
istom trgu bio, godinu dana ranije. I na koje mesto je, zapravo,
mislio kada joj je govorio da će je jednom tu dovesti, i da će
provesti isto ovakvo prolećno popodne ispijajući kafu i gledajući
u more. Jer, da je mogla sve to da zna, onda bi otišla i sela baš na
to mesto. Ovako, mogla je samo da nagađa. Nije više bila sigurna

40
ni da li je on voleo nešto deblju hladovinu ili bi mu više prijalo
mešanje sunca i senki? Možda sunce na leđima, a ugodna
hladovina na licu? Pogled ka moru ili ka zlatnom preseku koji su
činile dve velelepne bele zgrade i brdo u daljini? Ko bi to znao?
Sve što je mogla, bilo je da simulira situaciju. Šta bi on naručio?
Šta bi ona naručila? O čemu bi potom razgovarali? Koji od ovih
golubova bi prišao njegovoj cipeli? Da li bi ga on oterao ili bi mu
ponudio komadiće svoje štrudle od jabuka? Dakle, naručio bi
štrudlu? Eto odgovora, barem jednog. Skoro da je bila spremna da
ga pozove telefonom i da mu postavi sva ta pitanja, gde si sedeo,
šta si pio, šta bi pio da si sada sa mnom, o čemu bismo pričali. Ali
to je bilo besmisleno. Pozoveš tako nekoga, uletiš mu usred neke
sive svakodnevice i kažeš, eto mene na osunčanom trgu, gledam u
more i galebovi mi vrište nad glavom. To se jednostavno ne radi.
Uvek deluje sasvim drugačije, sa one druge strane. Ipak, ona vadi
telefon iz tašne. I gleda imenik. A onda shvata da je sve njegove
brojeve obrisala, ima tome već nekoliko meseci. I teško da bi
mogla sada da ih se seti, loša je s brojevima. Njegov broj, sećala
se neodređeno, imao je neke veze s njegovim rođendanom, ali
kakve veze i u kojoj kombinaciji, ostalo joj je nedokučivo. Eto
zašto je obrisala brojeve, reče sebi, da ne bi mogla da ga pozove u
nekom ovakvom času, nikad više. A možda da mu napiše
razglednicu? On voli razglednice, lud je za razglednicama, danas
kad ih više niko ne piše. Nije znala da li da pripiše ovu osobinu
njegovoj detinjastosti ili staromodnosti. Ili je to bila neka njegova
retro romantična crta do koje, nažalost, za ono malo vremena
koliko su proveli zajedno, nikada nije doprla? Ali kakvog bi to i
imalo smisla? Razglednica bi stigla u njegovu sumornu ulicu kroz
nekoliko dana, i niko od njih dvoje u tom času više ne bi bio tu,
na tom trgu. Da je barem poštansko sanduče bilo na trgu, ali nije.
Sve i da napiše razglednicu, poslaće je iz neke pošte koja sa ovim
trgom nema nikakve veze. I šta bi napisala? Recimo: eto vidiš,
trebalo bi da smo sad ovde zajedno, a nismo, nije li to tužno? On

41
bi se složio, da, vrlo je tužno. Ili bi mu bilo svejedno. Ali to opet ne
bi ništa promenilo. Ona je sama na njihovom trgu, i on je bio sam
na tom istom trgu. Tako da joj, zapravo, i nije jasno zbog čega je
to njihov trg, kada njih dvoje nikad tu nisu bili zajedno, niti će
biti. Mogla bi sada da priđe bilo kom neznancu i da mu kaže, hej,
ovo je od sad tvoj i moj trg, tu smo oboje. Kad god u životu budeš
mislio na ovaj trg, seti se mene. Podelili smo ovaj doživljaj, gledali
smo zajedno ove oblake, ti i ja. Sedeli smo pod ovom istom
palmom. Bila sam ovde s tobom, nemoj me zaboraviti, nikada.
I dok tako misli, neko prilazi tiho i staje ispred nje. To je
devojka ili mlada žena, neugledno obučena. Stoji ispred nje sa
ispruženom rukom. Čeka da joj se udeli neka novčanica. Govor
tela je univerzalan, svuda. Ali ima tu još nešto. Nije to samo govor
te ruke zbog koga ona razume prosjakinju. To je i brzi pogled u
njene oči i ono nesumnjivo prepoznavanje crta lica, ono
neobjašnjivo po čemu u bilo kom delu sveta prepoznajemo čoveka
iz svog kraja. Ona se obraća prosjakinji na svom jeziku, kaže joj:
– Odakle si?
I devojka se nasmeje širokim osmehom, jasno je da nije
promašila, zaista su iz iste zemlje, čak i iz istog grada.
– Sedi – kaže joj, i devojka brzo seda za sto, iako obe vide da
konobar čitavu ovu stvar posmatra s negodovanjem, jer već je
pohitao da otera prosjakinju, kada je ona iznenada sela.
Pomalo uvređenog lica, konobar prilazi stolu i one naručuju
dva hladna piva. Smeju se glasno dok konobar odlazi. Devojka
kaže da se zove Karolina, i žena pomisli da je to prilično
pompezno ime za jednu prosjakinju. Stoga je pita da li joj je to
pravo ime ili umetničko, na šta Karolina prasne u smeh, pokaže
niz divnih zuba i kaže:
– Ko bi to više znao, otkad prosim, ja sam Karolina i tako ti je
kako ti je. A kako se ti zoveš?

42
 Žena se zamisli. Koje je moje ime, ovde na ovom trgu, u
prolećno popodne? Zaista ko sam ja sada? U grotesknom nizu
padaju joj na pamet znamenita imena mitoloških ličnosti, ali
pošto nije mogla da se odluči da li bi više volela da bude boginja
morskih čudovišta ili boginja tragedije, ipak je rekla svoje
ovozemaljsko ime:
– Sandra.
– I šta radiš ovde, Sandra, čekaš nekog?
– Ne, zapravo, ne čekam. Sedim ovde i pričam sa Aristotelom.
Obe pogledaše u spomenik koji je zauzimao centralno mesto na
trgu.
– I šta ti kaže kameni deda? – upita Karolina.
– Stvarno hoćeš da znaš?
– Stvarno.
– On kaže da je neke stvari jako teško definisati. Najvažnije
stvari.
– Kakve stvari? Koje su najvažnije stvari?
– Ne znam da li su najvažnije, ali su svakako najopštije. Na
primer, vreme. Evo sad smo tu. Sad, u ovom času. Na primer,
mesto. Kako objasniti pojam mesta? Ili pojam posedovanja. Da li
ovaj trenutak i ovo mesto poseduju nas ili mi posedujemo njih? Ili
nešto treće?
– To je sve on kazao? – upita Karolina.
– Da, samo mnogo lepšim rečima. Kazao je da se najopštiji
pojmovi nikako ne mogu objasniti jer bi bilo potrebno da nađemo
neke još opštije pojmove kojima bismo ih objasnili. Kako god
okreneš, ispada da ono što ti je najvažnije ne možeš nikome da
ispričaš. Čak ni sebi.
– E tu je bio potpuno u pravu – reče Karolina i zviznu kelneru

43
da joj donese još jedno pivo. – Kad god mi je bilo baš, baš gadno,
nikom nisam mogla da objasnim kako mi je. Zato sam i otišla.
– I kako ti je sad ovde?
– Pa dobro. Turista ima skoro cele godine. Krajem jeseni bude
malo zatišje, pa pred Božić, eto ih opet. I ne škrtare. A često
sretnem i naše. Ponekad pojedem s njima neki ručak, ili popijem
pivo, ovako kao s tobom, ispričamo se. Ide život, ne žalim se.
Vreme je lepo, skoro uvek.
I onda je nekim potpuno spokojnim pogledom odlutala ka
moru. Sandra se tada prvi put malo bolje zagledala u nju.
Karolinine ruke su bile negovane, nokti uredni i čisti, a lice bez
ijedne mrlje. Čim bude skinula ovu odeću prosjakinje, što
verovatno čini čim završi svoje radno vreme, pretvoriće se u
jednu od ovih lepih devojaka koje šetaju kraj obale.
Luda misao prođe joj kroz glavu, iznenada.
– Karolina, ti si ovde svakog dana, zar ne?
– Pa, više-manje, jesam, što?
– Koliko već dugo?
Karolina se zamisli za trenutak:
– Skoro pet godina.
– Znači, bila si tu i prošle godine u ovo vreme.
Karolina klimnu glavom.
– Što me to pitaš?
Sandra je znala da je to smešna pomisao i da nema nikakve
šanse da ga je Karolina upamtila, sve i da ga je videla, sve i da je
prišla i tražila mu novčić. Sve i da joj je dao veliku novčanicu, a
najverovatnije nije, jer nije on bio čovek koji bi tako nešto uradio.
Ali najopštije stvari je najteže definisati, kaže kameni deda, pa
zato treba poći ka uspostavljanju reda među idejama, bez obzira

44
na čula, tako su barem govorile knjige, ako ih se još dobro sećala.
A ideja govori da je on ovde bio prošlog proleća, i da je Karolina
najverovatnije bila tu u istom tom trenutku. Pa tako ovaj trg,
zapravo, pripada njima, njemu i Karolini, oni su podelili neko
sunčano popodne ovde, bez obzira na to što njihova čula toga nisu
bila svesna. Njena, pak, čula bila su svesna potpunog apsurda
takvog razmišljanja. U pitanju je bilo pivo, mislila je, pivo na
suncu, to nikad nije vodilo ničem pametnom.
– Slušaj, Karolina, bio je ovde jedan čovek.
– Hm?
– Da, jedan čovek s naočarima. Plavih očiju. Jedva malo viši od
tebe i mene. Najverovatnije je imao na sebi zelenu jaknu s
kapuljačom.
– Kad je to bilo?
– Prošle godine, krajem marta.
– Ti me zezaš?
Sandra samo odmahnu glavom. Ne, ne zezam te, mislila je.
– Nažalost, ne zezam te. Samo sam poludela, to je sve.
– I šta je bilo s tim čovekom?
– Ništa, pomislila sam da si ga možda videla, da si možda
razgovarala sa njim.
Karolina pogleda u Sandru s nekim dubokim, ženskim bolom.
Spusti ruku na Sandrinu. Zadrža je tu neko vreme. Onda nastavi
da pije pivo i da gleda more.
Sunce je bilo već nisko na nebu. Stapalo se s morem u svim
onim bojama koje slikari vekovima pokušavaju da dočaraju, a ne
polazi im za rukom, baš nikada.
– Trebalo bi da pođem – reče Sandra i izvadi novčanik iz tašne.
Otvorivši ga, ugleda fotografiju. Zelena jakna s kapuljačom,

45
naočare, plave oči. Izvadila je sliku i spustila je na sto.
– Karolina, učini mi nešto, molim te.
– Sve – reče Karolina jednostavno, i videlo se da to zaista misli.
– Uzmi ovu sliku i čuvaj je. Zapamti njegovo lice. Jednom će on
ovde opet doći, on voli ovaj grad i ovaj trg. Kad-tad, ali biće nekad
ovde, a mene neće biti tu, da ga vidim.
Karolina je samo klimala glavom, a lepe su joj se oči pomalo
napunile suzama.
– I ako ga vidim, šta onda?
– Skini tu ružnu maramu s glave i poljubi ga.
Karolina, kroz one suze, poče da se smeje:
– Dobiću batine zbog tebe, luda ženo.
– Nećeš, sigurno. Nije on takav. Kaži mu da mi je žao što smo se
mimoišli, ovde, na trgu. Jesi li zapamtila?
– Od reči do reči – reče Karolina klimajući glavom i stavljajući
fotografiju u džep.
– E onda mogu da pođem – reče Sandra. – Hvala ti.
– Hvala i tebi za pivo. I srećan put!
Kameni deda je sedeo na svom mestu i gledao za njom dok je
odlazila. Ne žali ni za čim, šapnuo je, jer tragedija je samo neka
vrsta obmane. Pa ipak, greši svako onaj ko ne pristaje da bude
obmanut. Ponekad, kazao je, svrha tvog života je u tome da
stekneš mudrost, a ponekad ono što će se desiti uopšte nije
predmet tvoje volje. Odrasteš, ostariš, umreš, i tvoja volja s tim
nema baš nikakve veze.

46
 Da, ljubav nestaje

Da, ljubav nestaje. Sada je to potpuno očigledno. Pre samo

nekoliko meseci, niko me ne bi mogao zadržati duže od trideset
sekundi na toj slici, ne bih mogla mirno da mislim o tome, a da
ne počnem da plačem, ili barem da odem do frižidera i napravim
veliki sendvič, ili da pozovem telefonom nekoga i krenem da
pričam o tome šta me sve boli, s mnogo zamršenih detalja koji
onemogućavaju dijagnozu, ili da se uključim na Internet i
pronađem nekog sumanutog sagovornika s kojim bih onda do
zore razglabala o tome šta on želi da radi ženama koje nose
visoke potpetice i vole da vode ljubav vezane za krevet. Pre
nekoliko meseci jedna takva misao učinila bi da provedem
besanu noć i da se onda sutra popodne probudim s dodatnim
tamnim kolutovima podočnjaka i dodatnom dozom gađenja
prema sebi i prema svemu što sam uradila u životu i načinu kako
sam to uradila. Ali danas, danas, eto, već mogu da mislim o
svemu. I da ostanem relativno mirna. Bol koji pri tom osećam je
od one vrste koju konstatujete, kao udaljenu glavobolju, i onda
pomislite, hm, da li mi treba aspirin ili će ovo da prođe samo od
sebe, pa zaključite da će verovatno proći ako prošetate ili se
istuširate ili samo izađete na terasu i udahnete svež vazduh
nekoliko puta punim plućima. I zaista, tako i bude. Udahnem svež
vazduh nekoliko puta i bol polako prestaje. A ja ponovo mogu da
se bavim svojom omiljenom zabavom, mogu ponovo da uranjam u
detalje, mogu ponovo da se prisećam, bez straha da će to da me
odvede u duboki, nepodnošljivi ponor.
Scena koju prizivam u sećanje iz ove relativno bezbedne pozicije
je sledeća: on izlazi iz tramvaja i kreće k meni. Ja stojim na onom
parkingu i čekam ga. Na levom ramenu mu visi ranac. Sad već
znam dobar deo sadržaja tog ranca. Tu je kesa malih belih
čokolada za mene. Tu su flašice rakije od dunje. Tri, četiri, pet, ko

47
zna koliko? Prvi put kad smo se sastali, bile su nam od pomoći, i
kasnije ih je stalno kupovao, iako nam već odavno nisu bile
potrebne, ali bile su dobrodošle. Pre ili posle, svejedno. Tu je i
pakovanje XL prezervativa. Bio je stidljivo ponosan kada je
konstatovao da obične prezervative ne uspeva da navuče kako
treba u odsudnom trenutku naprosto zbog činjenice da su mu
premali, a ne zato što je prirodno nespretan. A lako je mogao
poverovati da je prirodno nespretan za sve u vezi sa seksom,
takav je čovek bio. Ali onda sam mu rekla da bi možda trebalo da
kupi one XL, i zaista, ovaj prezervativ je prilično lako skliznuo na
njega, stajao mu je, što kažu, kao saliven, sijao je u polumraku
moje sobe, kao neka mala lampa i osvetljavao deo njegovog
stomaka i deo mog stomaka koji se uvek trudio da bude tu negde
blizu, uz njega.
Dakle, on prilazi, to je taj magičan trenutak o kome dugo nisam
smela ni mogla da razmišljam a da ne poželim da sebi iščupam
zub ili pramen kose ili da zabodem sebi prst duboko u oko i da
onda tamo kopam dok neki nepodnošljivi svrab ne prestane. Dok
ne izvučem jednu petlju svog mozga i cimnem je napolje i krenem
da je motam oko prsta baš kao neka šiparica svoju loknu. No, evo,
obe ruke su mi mirne, ponekad samo čujem kako mi srce zakuca
ubrzano i mislim, ko zna, možda su to samo hormoni, ipak sam ja
u onim godinama kada hormoni rade svašta po vašem telu, kao
kada ste bili u pubertetu, samo sada više nemate ona iščekivanja,
sada izvesno znate ka čemu idete. Mislim, dakle, možda su
hormoni u pitanju, a možda je to i znak neke bolesti koja će me,
manje ili više bolno, dokusuriti jednog od ovih dana, jedne od
ovih godina. Onda se setim kako sam nedavno pročitala negde
neku rečenicu o tome da čovek koji se plaši smrti nikada neće
uspeti da živi dostojanstveno. I skoro da je razumem, skoro da se i
ne plašim, brojim te aritmične otkucaje, kad mi oni to dozvole,
katkad se čini kao da neki leptir uznemirenih krila, zarobljen
negde ispod mojih rebara, pokušava da pobegne, da odleti, pa

48
onda shvati da je nepovratno zatočen tu, u meni, i iznova se smiri.
Trenutak njegovog dolaska, to je uvek bilo najlepše. Ugledali
bismo se još iz daljine i nismo mahali, nikada. Sve i da sam želela,
mislim da ne bih mogla da mahnem. Sasvim suprotno onim
rečenicama iz knjiga kada vam kažu da bi, ugledavši voljeno biće,
poleteli u visinu, potpuno suprotno od toga, kad bih ga ugledala
kako prilazi, mene bi obuhvatala mermerna, teška nemoć,
apsolutna klonulost svakog mišića u telu i mogla sam samo
stajati i nadati se da postoji neki oslonac koji će me držati da se
ne srušim u onih nekoliko sekundi dok on prilazi. Onda bi on
prišao i stao ispred mene. Bili smo skoro iste visine, možda su
njegove oči samo za koji santimetar bile iznad mojih, taman
toliko da sam morala malo, vrlo malo da podignem lice, i usne bi
nam bile u istoj ravni. I onda smo tako stajali nekoliko trenutaka
i gledali bismo jedno drugo, iz blizine, nasmešeni verovatno, ne
znam, samo nagađam da smo morali biti nasmešeni, mada je u
tim časovima uvek bilo i nekog malog užasa. Njegovo lice je
ponekad neznatno podrhtavalo, moglo se nazreti blago treperenje
one linije koja se proteže od oka, pa preko obraza i ide ka gornjoj
usni. I nije se moglo tačno odrediti da li ti nesvesni pokreti
njegovog lica vode u osmeh ili u plač. Ponekad bi mu podrhtavalo
čelo, a nekad se samo videlo bledilo usana koje odlažu trenutak
potpunog približavanja.
Upravo u ovom trenutku dešavaju se slična čuda svuda na
svetu. Sad, evo baš sad, neka žena stoji ispred spomenika, ili sedi
na klupi u parku, ili drži kišobran i gleda u nekog ko stiže k njoj.
Na stotine, verovatno na hiljade ljudi na Zemlji doživljava u ovom
času upravo to o čemu razmišljam. Pa ipak. To ne predstavlja ni
najmanju utehu. Krug takvog susretanja je zatvoren, što se mene
tiče. Ljudi su, ako se ja pitam, prestali da se sastaju, svuda u
kosmosu, i ostali su da sede u svojim sobama, zaključani u svoje
misli i u svoju samoću.

49
 Negde na samom početku svega toga, sećam se, imala sam dva
sna o njemu. Čudnovato, ali u oba ta sna, on je bio devojčica. Ni
onda nisam znala, a ni sada ne znam kako bih to protumačila. U
stvari, sada možda i znam, ili mislim da znam. No, sad je kasno.
Posle je uvek kasno.
U prvom snu je bilo ovako: tu ispred mene stajao je neki
džinovski akvarijum, kao neka ogromna providna kocka. Tamo
unutra, u tom staklu, nalazila se jedna devojčica, možda čak i s
krilima, imala je na sebi neobičnu odoru koja je navodila na
pomisao o anđelima. Ako me sećanje ne zavarava, mislim da je
imala i venčić od cveća na glavi. Lebdeći u svom staklenom
prostoru, počela je da pravi neobične pokrete tankim i lelujavim
rukama. Bio je to neki nemi govor i neka poruka koju nisam
uspevala da razumem. Samo sam stajala ispred stakla i gledala u
devojčicu u belom – skoro da sam sigurna sada da je imala belu
haljinu! – kako k meni pruža svoje prste, svoje ruke, kako se
gipko i tužno i bez imalo napora pokreću njeni laktovi i njena
ramena i kako joj se ruke talasaju isto onako kako bi se pod
vodom povijala neka morska trava. Ta vrsta neuhvatljivosti. To je
bio taj san. Probudila sam se i znala da je ta devojčica iz sna bio
on.
U drugom snu ja činim ono što i inače često činim u svojom
snovima, pokušavam da nađem izlaz iz jedne zgrade zamršenih
hodnika i zbunjujućih liftova. Taman kad pomislim da znam gde
je izlaz, ispostavi se da izlaz nije tamo i da sam opet na mestu gde
sam već bila i savladava me očaj poznat svima koji su ovakav san
ikada sanjali. U nekom od tih hodnika vidim jedna otvorena vrata
i u prolazu bacam pogled unutra. Tamo jedna starica leži na
postelji i ja znam da je na umoru. Kraj nje je samo obična,
jednostavna stolica, a na stolici sedi ženska figura koju vidim s
leđa. Znam da je to ćerka one starice. Produžim dalje i tada,
nekim čudom, uspevam ipak da pronađem izlaz. Napolju sam,
napokon, ali ne potpuno zadovoljna, jer izlazim u mrak, u noć,

50
hodam nekim parkingom između automobila, pokušavajući da se
setim gde je moj automobil, hodam vrlo brzo jer mi se čini da
neka nevidljiva opasnost vreba sa svake strane, i onda, zaista,
čujem sve brže korake iza sebe, strah mi se penje u grlo, ali u snu
nikad ne uspeva da izleti već samo stoji tu i guši me, oni koraci se
približavaju, ja već trčim iako sam svesna da će ono da me
sustigne i da sam gotova, ali onda, kad sam već skoro premrla od
straha, gle, ono me sustiže i ispostavlja se da je to samo ona
devojka, ona koja je sedela pored umiruće starice, krenula je za
mnom, naime, da me pita imam li da joj dam jednu cigaretu.
U stvarnosti, on je takođe imao veoma staru majku, koja je već
godinama bila na pragu smrti, i jedna od prvih stvari koju mi je
nekada davno ispričao o sebi, bila je upravo ta – njegov je život
duboko potresen činjenicom da mu majka umire dugo i bolno i
nimalo dostojanstveno. Dakle, ovaj je san bio očigledniji. Devojka
iz sna nije mogao biti niko drugi nego on.
Dok sada mislim na sve to, jedino čime se moj nekadašnji
ljubavni bol manifestuje jesu oni čudni, neravnomerni udarci
srca kojima zatim pokušavam da se podsmehnem, hrabreći samu
sebe. Pomislim, dobro, lupaj, preskači, radi šta znaš, ostavi me na
miru da mislim o lepim trenucima svog života. Kad ti to postane
previše nepodnošljivo, jednostavno odustani od mene i ne gnjavi
me više. Dosadno, nametljivo srce, koje vas neprestano podseća
na svoje postojanje. Steže, ne steže, usporava, ubrzava, guši,
zastajkuje, skreće pažnju na sebe, prisiljava me da mislim o tome
radi li, hoće li raditi, dokle će raditi, da li nečim ometam njegov
rad, da li ga nerazumno trošim, stvara utisak da sam ja tu da
služim njemu, tom srcu, da ja postojim da bi ono kucalo što duže,
a ne sasvim obratno. Valjda je moje srce tu zbog mene? Međutim,
ne, moje srce se ponaša uvređeno svaki put kad ga izložim teškim
mislima, strahu, žurbi, svaki put kad hoću da vrisnem u času kad
onaj XL izvodi neku od svojih pirueta duboko u meni, eto ga moje
srce koje se javlja i obaveštava me da je to za njega malo previše

51
uzbuđenja i da bih možda mogla malo da smanjim čitav taj
doživljaj, ako mi nije namera da se rastanemo sad, ovog časa. E
pa nećemo tako, mislim se, ne pristajem na ucene. Ja ću terati
svoje, ti teraj svoje. Pa kako nam bude. Ja bez tebe ne mogu, ali
bogme ne možeš ni ti, srce, bez mene. Kad mene pokopaju,
pokopaće i tebe, samo da znaš. Kad mene budu klopali crvi,
klopaće i tebe. Pa ti vidi. Tako mu kažem, i onda se srce smiri
neko vreme, ode da razmisli i da smisli neku sledeću strategiju
kojom će da me kinji. A ja odem da zapalim cigaretu, njemu u
inat.
U početku smo jedno drugom pisali dugačka pisma. Bilo je to
još mnogo pre no što smo se usudili da se dotaknemo. Iz nekog
razloga, dugo smo oklevali s tim. On je pisao da se plaši kako će
sve to biti preveliko razočaranje za mene, ja sam, valjda,
strahovala od nečeg sličnog, jer znala sam da u životu
razočaranje sledi, pre ili kasnije. I što duže zadržimo naše živote
tamo, u tom limbu slatkog iščekivanja, duže ćemo biti i u lepoti,
tako sam mislila. Jer sve ono što će doći posle, vodi samo kraju.
Sve vodi kraju.
Pisao mi je i o tome da ga je ljubav, do tada, povredila već dva
puta. I da je već dva puta poželeo da umre. Ne znam tačno na koji
način je pokušavao da umre prvi put, nije mi to ispričao, ili ja
nisam želela da ga pitam. Ali znam da je nešto učinio tada sa
sobom. Doduše, ostao je živ, i dopustio sebi da voli još jednom.
Drugi put, rekao je, samo sam legao i čekao da umrem. Baš tako
je kazao. Međutim, ni ovaj put smrt nije došla po njega. Ali je,
valjda, njegova duša, ako tako nešto uopšte postoji, ako duša nije
samo kakva pesnička iluzija, izašla iz njega i napustila ga
nepovratno.
Pa tako, ono što sam ja susrela jednog dana, onog dana kad sam
ga upoznala, bio je, jednostavno rečeno, čovek koji je svoju dušu
izgubio negde usput. Hodao je, razgovarao, ne baš mnogo ali ipak

52
je razgovarao, obavljao sve svoje obaveze, umivao se i uredno
oblačio, po svemu je ličio na običnog čoveka, osim što je u njemu
bilo neobično prazno. Tamo gde je trebalo da bude duša, bilo je
jedno prazno mesto, za koje smo skloni da verujemo da liči na
hladno klupko. A možda i nije tako. Ako je prazno, onda ne može
biti ni hladno ni toplo ni vetrovito, jednostavno je prazno. Za
razliku od svega što je opipljivo i što se može dosegnuti, ovo
mesto ne može da se dotakne, jer više ne postoji.
U to vreme, još nisam verovala u mogućnost odsustva duše.
Mislila sam da je to što neko tumači kao odsustvo duše, zapravo,
samo ranjena duša koja se sakrila u neki ugao i drhti u strahu da
bi je neko mogao ponovo očepiti čizmom po glavi. Takva neka
duša.
U pismima sam mu govorila o svojim maštanjima. O tome kako
želim da zarije prste u moju kožu, da me steže dovoljno jako da
osetim neizdrživi bol. Čoveku koji je bio tih kao davno pokvareni
časovnik pisala sam kako sanjam o njegovim zubima koji mi se
zarivaju u ramena i vrat. Što je on bio tiši, to sam ja jače maštala.
O tome kako ćemo grebati jedno drugo i onda lizati rane s kože i
kako će nas peckati i boleti svi naši ugrizi. Ne znam hoću li to
moći, odgovarao je on, ne znam hoću li umeti, tako je govorio.
Isprva je ulazio u mene bojažljivo. S posvećenošću čoveka koji
ulazi u hram i zna da je mali i ništavan tamo pred tim Bogom koji
će ga možda zgaziti, a možda i pustiti da živ nađe put nazad. Tako
je ulazio, s takvim strahopoštovanjem i takvom zabrinutošću. Ali
to nije moglo dugo da traje. Ne među nama. Ne posle onih snova
u kojima trči za mnom po mračnom parkingu. Ne posle straha
koji sam osetila od njega još pre prvog dodira. Vrlo brzo, moje je
grlo počelo da mu se nudi, samo od sebe. On bi ponekad
uzdahnuo i rekao da ga boli moj dodir ili moj stisak, ali odmah
zatim stisnuo bi on mene, još jače, i što nas je više bolelo, što smo
se više opirali tome, to smo više upadali u kovitlac iz kog se činilo

53
da nema izlaza. Prvih nekoliko puta on nije sebi dozvolio da
doživi vrhunac. Znao je, valjda, ako to učini, onda smo gotovi,
propašćemo negde dole, oboje. I tako je držao sebe na rubu te
litice, zakačen za sopstveni život samo zubima, sve dok jednom
nije prevladao i taj strah i pustio se. Poleteo. Škljocnuo vilicom
nada mnom. Ispustio glas koji je bio napola hropac, napola
uzdah. Telo mu je nekoliko trenutaka bilo ispunjeno sitnim i
jakim drhtajima, a lice mu se gubilo tu gde sam ga oduvek i
čekala, na mom vratu.
Ne mogu ga kriviti ni za to, ni za sve drugo što se kasnije
dogodilo. Ja sam svoju dušu ponudila, naterala ga da je uzme. On
je bio čovek lepo vaspitan, ali bez mnogo vere u sebe, i poslednje
što bi sam namerno uradio bilo bi to. Ali izgleda da je moralo baš
tako da se desi. Ništa manje od toga nismo mogli da uradimo.
Kad zavolite nekog obezglavljenog, nekog bez duše, nekog ko je
umro već davno i sada samo hoda među ljudima trudeći se da
nikog ne ometa, kad zavolite nekog takvog i poželite s njim da se
spojite, jedino što možete uraditi to je da mu dopustite da uzme
vašu dušu, pa makar je odmah posle toga i ispljunuo.
I sada, eto, mogu da sedim ovde i da se sećam onih časova kada
on prilazi k meni, dok mu se na levom ramenu njiše ranac, a u
rancu zveckaju flašice dunjevače i klackaju se moje bele
čokoladice i XL prezervativi. Nekad bih od takve misli morala da
se savijem i da stegnem stomak, kao bokser koga je snažna
pesnica udarila u pleksus. Nekad bih od te slike počela da cvilim i
da zavijam. Danas više ne. Vraćaju se detalji, oblina njegovih
ušiju, njegove vrlo svetle obrve koje su se negde na polovini
prostora predviđenog za obrve gotovo gubile i nestajale, sad već
mogu s priličnom jasnoćom ponovo da vidim u mislima oblik
njegovih prstiju koji se podižu i dodiruju mi kosu. Negde u tom
času, ja bih mu uvek ponudila usne. On bi me uvek poljubio
negde iznad gornje usne, u koren nosa, tačno tamo gde su
počinjale moje nozdrve. To je bila ta mala ljubavna igra. Eto

54
vidite, danas o tome pričam sasvim razumno, ne idem ulicom i ne
vrištim raščupane kose, nisu me vezali ni u kakvu tapaciranu
sobu, mirno vas gledam i kažem vam da znam da se to više nikad
neće desiti, on više nikad neće onako prilaziti k meni, pa ipak,
evo me kako sigurnog koraka ustajem i kuvam sebi čaj.
Toliko je tih duša na svetu. I većina njih levitira naokolo bez
svesti o sopstvenoj izloženosti. To je najbolja stvar u vezi s
dušama. Ranjive su. Opipljive su. Odbijaju da odrastu. Odbijaju
da budu bilo šta drugo osim devojčice lahorastih ruku koje lebde
u tečnosti sopstvenog sna. I tako stalno, otkad je sveta.
Jednog od ovih dana biću dovoljno snažna da izađem iz kuće i
da potražim neku takvu naivnu dušu. Prvo što ću joj kazati, tihim
i svečanim glasom, biće potpuna istina. Kazaću da je ljubav
jednom davno rasporila moj život na način tako strašan da sam
poželela da umrem. Ali nekim čudom nisam umrla.
Evo me tu, pred tobom. Zar nisi već poželeo da me prigrliš i
izlečiš?

55
 Hladnoća

Ne prisiljavaj me da ti kažem baš sve. Jer ako ti budem odmah

rekla sve, onda slobodno mogu da ugasim ovu spravu, da odem i
da čekam da umrem. Meni se ne dešava više ništa. Jedino što još
pulsira i pokazuje znake života, to je ovo ovde. I zato, pusti me da
barem još tu ostane ponešto što mogu da ti ispričam sutra ili
nekog narednog dana, kad se probudim.
Tokom svih ovih godina mnogo puta sam odgovarala na jedno
drsko i nepotrebno pitanje: šta je i koliko u vašim knjigama
autobiografsko? Nekad su ovo pitanje postavljali direktno,
gledajući ravno u mene, poput islednika koji zna da sam najgore
stvari uzaludno sakrila od njega, a nekad su nevešto prikrivali
znatiželju u tobože književni kontekst: mogu li se neki junaci u
vašim pričama prepoznati? Oni stidljiviji pitali bi: kakav je odnos
između napisanog i doživljenog? Ili: kakav je upliv (upliv!)
svakodnevice u stvaralačku radionicu?
Za to vreme, u stvaralačkoj radionici, ako baš hoćeš da znaš,
pauci su pleli svoje mreže, sunce je izlazilo pa opet zalazilo,
ponekad bi neko došao, ali se ne bi dugo zadržavao, jer nije bilo
naročito veselo i nisam baš uvek imala volje da pričam i da se
osmehujem. Mogla sam se praviti da slušam, ali katkad bi mi
glava naprosto klonula između ruku i šake bi se zaustavile u kosi.
Naravno, uvežbala sam sve moguće odgovore na onu vrstu
pitanja. Katkad bih citirala svog omiljenog Garpa, a ponekad bih
uzaludno objašnjavala da književna stvarnost i piščeva stvarnost
nikad ne mogu biti jedno isto. Nikada im ne bih rekla da za
početak ne znam ni šta je to stvarnost, ali toliko daleko nikad
nismo otišli, oni i ja. Ponekad bih rekla da je ovo pitanje
irelevantno, ponekad bih i sama bila drska pa bih rekla da su to,
zapravo, tabloidna pitanja, a koji put bih bila puna razumevanja i

56
priznala da su i mene često zanimali detalji iz privatnog života
pisaca koje sam volela da čitam.
I zato, evo ovde, u ovoj priči, nema dileme. Ona je posve
autobiografska. Sve je u njoj istinito, od naslova, pa do kraja koji
nam u ovom času još nije poznat. Ni vama koji čitate, ni meni
koja pišem. Jer, dok pišem priču, ja zaista nemam jasnu predstavu
o tome u kom će pravcu priča da ode. Godine pisanja naučile su
me da književni junak ima svoj život i svoju volju. Čak i kada
želim da junaka odvedem u jednom pravcu, ispostavi se da je to
nemoguće, ako se i junak s tim ne složi.
Ne znam, međutim, šta se dešava kad sam književni junak – ja.
Da li i u tom slučaju junak ima svoju volju koja može da se
usprotivi mojoj volji? To ćemo zajednički ustanoviti, u stranicama
koje slede.
Želim da vam ispričam kako sam u jednom trenutku svog
života odlučila da svoju sudbinu prepustim dvema silama:
tabletama i lenstvovanju. Nije to došlo samo od sebe, naravno.
Neki su događaji prethodili tome. Ali pošto je u pitanju
autobiografska priča u kojoj laganja, pa ni ulepšavanja, ne sme
biti, onda ćemo se poslužiti sofisticiranijom vrstom laganja –
prećutkivanjem. Prećutaću ono što ne želim da vam kažem.
Naime, nakon bezbrojnih pokušaja da se život učini smislenim i
radosnim, ispostavilo se da je život, u svojoj suštini, bolan,
naporan, često i vrlo jednoličan, a kada se napuni događajima, ti
događaji budu u tolikoj meri opterećujući da onda najednom
počnete da čeznete za onim danima kada niste znali šta biste sa
sobom i sa svojim praznim vremenom. Sve u svemu, radost je
postala epizodičan fenomen, a ja sam se, uprkos tome, i dalje
trudila da u svemu tome učestvujem pod punom ratnom
opremom, disciplinovano obavljajući svoje zadatke. Ustajanje,
pranje zuba, kupanje, odlazak na posao, odlazak u prodavnice,
susreti s prijateljima, telefonski razgovori s porodicom,

57
obilaženje rođaka po bolnicama, uredno obeležavanje rođendana,
odgovaranje na pisma i intervjue, prisustvovanje premijerama,
promocijama knjiga, otvaranju galerija, pisanje prigodnih
čestitki, uklapanje garderobe sa cipelama, sređivanje fioka,
pranje automobila jednom nedeljno, skidanje kamenca sa zuba
jednom u tri meseca, stavljanje maske za lice i maske za kosu,
vitamini za telo isceđeni u čašu svakog jutra, topla pa hladna pa
opet topla pa opet hladna voda prilikom tuširanja, zbog dobre
cirkulacije, bojažljivo otvaranje elektronske pošte u kojoj me je
uvek zaticala nova hrpa obaveza koje su sve, ali zaista sve, bile iz
arsenala neugodnog, a sve češće i nerazumljivog, savlađivanje
novih i sve komplikovanijih kompjuterskih programa koji će mi,
tvrdili su, pojednostaviti život… Ali ja nisam osećala da moj život
postaje jednostavniji, uprkos najnovijem programu. Naprotiv,
bivao je sve zamršeniji i naporniji, udaljavao se od mene
kosmičkim brzinama, moj sopstveni život. Mogla sam to da
vidim, i dalje mi se činilo da ga nazirem kako nestaje u nekom
tamo prostranstvu, kao malena planeta koja se nekom surovom
igrom gravitacije otkačila od svog sunca i sada odlazi, zauvek
odlazi, ko zna gde, i nema više nikoga ko bi je zgrejao ili spržio.
Patetično, pa šta? To je moja priča, i autobiografska je, u njoj
postoji veliki prostor predviđen za patetiku. Upravo takvim mi se
učinio moj život, kao ta odlazeća mala planeta koju još samo
ponekad, za vedrih noći, mogu da nazrem na nebu. Zasija mi
tužno odozgo kad zaškiljim očima. Ali čim trepnem, nestane. I
ostavi me dole da strahujem gde li je, šta joj se dogodilo, da li je
već nepovratno uletela u zamku neke crne rupe, da li je već
postala hrana nekog drugog kosmosa, da li se već istopila u
nekom tuđem suncu? Nije to lako kada ne znate gde se,
beskonačno daleko od vas, uputio i odleteo vaš sopstveni život.
U to vreme ja sam još pokušavala da stvarima oko sebe podarim
privid mladosti. Sa svim onim elementima za koje sam zamišljala
da predstavljaju mladost, mada će se kasnije ispostaviti da o

58
mladosti već odavno nisam znala ništa i da sam učinila toliko
smešnih promašaja oponašajući mladost da me je od poniženja
spasila samo činjenica da su istinski mladi ljudi oko mene bili
previše ljubazni i nisu se podsmevali mojoj lošoj imitaciji tog
neidentifikovanog stanja poznatog pod smrtonosnim imenom
mladost. Neću vam govoriti o tim pokušajima, nema potrebe da vi
to znate, a ni ja ne mogu da znam meru vaše dobronamernosti.
Dovoljno je da vam kažem da sam skoro sve uradila pogrešno.
Nekad uz punu svest da činim pogrešnu stvar, vođena nekom
suludom voljom da se suprotstavljam zdravom razumu, a nekad
pak ubeđena da činim najbolje moguće i da bi jedna još mlada i
dobrodržeća žena uradila baš to što ću ja uraditi.
Ali, ne. Naravno, ne. Svi ti pokušaji bili su uzaludno koprcanje.
Setite se svih onih klišea o koprcanju. Šta vam prvo pada na
pamet? Riba koja se očajnički praćaka na podu čamca, naravno,
dok se vi pitate da li je boli nepce iz kog ste upravo pažljivo
izvadili udicu. To je ta slika, ma kako stereotipna bila. Moj
ribolovac, čak, nije imao ni toliko samilosti da nežno izvadi udicu.
Ne, on je, iz nekog, samo njemu znanog razloga, ostavio da ta
udica tamo stoji neko vreme, i sedeo je na klupici svog čamca
posmatrajući me kako se praćakam, kako nemo otvaram usta i
mlatim repom. Izbegavao je pogled mojih ustrašenih ribljih očiju.
Onda se, pretpostavljam, sažalio na mene, ili je samo bio suviše
slab da gleda jednu ribu u agoniji, pa me je privremeno vratio u
vodu, ali ne skidajući me sa one udice, već me je tako vukao za
sobom i za svojim čamcem, čas ubrzavajući, čas usporavajući da
vidi da li sam još tu. Bila sam tu, naravno. Bila bih tu i da me je
pustio sa udice. Oboje smo znali da sam ja samo jedna glupa riba
koja nema neku svoju naročitu volju osim da pliva za tragom
čamca. Vama, međutim, moram priznati: rana na nepcima je
bolela krvnički. Samo zahvaljujući tom osećaju znala sam da sam
još živa, inače bih verovatno pomislila da sam već davno umrla i
da sad samo plutam na onom svetu, nošena talasima ribljeg raja.

59
Jer ja uopšte ne sumnjam u to da ću jednog dana dospeti u raj, bez
obzira na sve. Pakao nije opcija, nikako. Kako greh kao pojam ne
priznajem, i kako priznajem samo greške, namerne ili slučajne, ja
znam da sam sve svoje greške učinila iz razloga strasti, viška
života u sebi, viška gladi za nečim što bi se banalno moglo nazvati
stapanjem s drugim bićima. I kako jedini bog koga priznajem živi
samo i isključivo u meni, taj moj bog je meni unapred oprostio
sve moje greške, i rekao mi je da ne brinem, jer sigurno odlazim u
raj. Toliko o tome. Dakle, ta riba s bolnim nepcem, ta riba koja
kao metafora sigurno već počinje lagano da vas nervira, plutala je
za čamcem, a onda je ribolovac odlučio da me izvuče ponovo i da
vidi šta će se ovog puta dogoditi. Ne s ribom, već s njim. Da li je
očvrsnuo, može li sad da gleda riblju agoniju? I, začudo, ovog
puta je mogao, nešto duže. Svaki naredni put mogao je još duže.
Dopala mu se ta igra. Meni nešto manje, ali njemu je, očigledno,
bilo zabavno. Jer, vidite, on je bio čovek koji nije navikao da lovi.
Navikao je da bude ulov. Navikao je da on bude ta riba s bolom u
nepcima. I odjednom, gle čuda, pojavio se neko ko je od njega bio
ranjiviji. Ima li veće fascinacije za večnu žrtvu od toga da
konačno nađe sopstvenu žrtvu?
Na neki način i mogu da ga razumem. Svi mi, ljudi, nekad smo
bili samo obični lovci koji su morali ubiti drugo živo biće da bi
preživeli. I kad sa sebe skinemo sve slojeve laži i sve velove
skrupula, tu, u nivou kože, pojavi se sama suština. Lovac, ili ulov.
Razumem ga. I ja bih, verovatno, postupila isto, da sam u tom
času ja bila lovac.
Kako god. Nećemo više o tome. Hemingvej je kazao sve što se o
tome moglo kazati. Ja bih tu mogla samo da pokvarim nešto,
izgovorivši stvari ni približno tako smislene i jake.
Bilo je leto. Dan je bio dug. Sunce je bilo visoko. Nije bilo kraja
popodnevu. Zelenilo se protezalo sve dokle vam pogled dopire, a
onda se dalje produžavalo nebo. Sve je bilo sačinjeno tako da vas

60
zavara i da pomislite da će ovakav jedan dan trajati večno. Ništa
se nigde nije pomeralo osim dva mrava koji su bešumno obavljali
neki svoj posao prelazeći s jedne na drugu stranu baštenske staze.
Niko to nije mogao da primeti osim mene. Ništa se nije čulo,
nigde nije ništa zazvečalo, nije udario nikakav gong, niko nije
ispalio topovsko đule, nisu se začula zvona. Sve se dogodilo
neprimetno, ali neopozivo. Starost je došla, tada, u tom trenutku.
Sela sam za sto u svojoj bašti kao jedna osoba, ostala tu izvesno
vreme, i kad sam konačno ustala i ušla u kuću, bila sam neko
drugi.
Šta se događa s ljudima koji nigde ne pripadaju? Nisam to
mogla da znam unapred. Možda je to, mislila sam, onaj trenutak
kada napokon počnu da pripadaju sebi. Brinulo me je hoću li
uopšte postojati. Postojala sam dok sam maštala. U jednom času,
prestala sam da maštam. Šta li će sada biti sa mnom?
Prvo što sam uradila tog leta bilo je to da sam prestala da
odlazim na posao. Zvuči suludo, ali je, zapravo, izvodljivo.
Jednostavno, odlučite i prestanete. Ne obazirete se na telefonske
pozive, ne otvarate poslovnu poštu, kažete svima da više ne
računaju na vas, i to je to. Sledi nekoliko nedelja konfuzije, tuđe
uglavnom, ali na kraju stvari nekako legnu. Niste nezamenljivi.
Niko nije nezamenljiv. To je utešna i poražavajuća činjenica.
Zatim jedno vreme lažete sebe da ćete živeti vrlo zdravo, da ćete
ustajati rano i odlaziti u duge jutarnje šetnje, da ćete se posvetiti
stvarima koje volite. Onda pokušate da napravite popis stvari
koje volite. I tako sedite pred praznim listom papira i shvatite da
ne postoji ništa, ama baš ništa, čemu želite da posvetite ostatak
svog života. I kad prođe još neko vreme, najzad se pomirite sa
istinom: izborili ste se za svoje ništa. Za svoje pravo da
odustanete od svega što se činilo kao imperativ, vaš ili njihov, ko
bi to sada više mogao da razluči.
I tako, pošto se više neću stapati s ljudima, jer se ta ideja

61
pokazala kao nezamislivo teška i neizvodiva, odlučila sam da se
napokon stopim sa samom sobom. Na isti onaj način na koji se sa
samim sobom stapa moj mačak, provodeći beskonačno mnogo
sati u dubokom snu. Nekad mi se činilo, dok sam ga gledala kako
po ceo dan spava, da je to jedan tužan i besmislen život. Sada sve
manje i sve ređe tako mislim. Smisleni život pomalo postaje
oksimoron. Besmisao jeste njegova suština, samo je pitanje
trenutka, popodneva, noći, nesvestice, u kojoj ćemo to sebi
priznati.
Ipak, postoji nešto što vam ostaje kao nasledstvo iz onog
pređašnjeg života. To je bol. Nikada nisam uspela da ga
savladam. Nikada nisam naučila ni da uživam u alkoholu, a da
jesam, ovo bi bio odličan momenat da postanem pasionirani i
predani pijanac. Međutim, ništa od toga. Alkohol kod mene
izazove samo malo mučnine i glavobolju narednog dana, ali ništa
od onog lepog zaborava, ništa od one čarobne anestezije o kojoj
svi toliko govore. Dakle, alkohol otpada, mada zvuči zaista
primamljivo kao ideja.
Međutim, tablete, one su već nešto drugo. Tako male, tako
naizgled bezazlene, tako krhke kada pokušate da ih prepolovite
ili pregrizete. Počnete s manjom količinom i onda lagano
eksperimentišete. Postoji doza za ubijanje onog bola. I doza za
ubijanje svega. Postoji doza za lepe snove i doza za noć bez
ikakvih snova. Postoji doza za sve. Postoji, pretpostavljam, i doza
za smrt, ali o njoj još ne razmišljam. Ne kažem da neću, ali za
sada ostavljam da stvari teku ovako. Sasvim je u redu živeti,
lelujati, lebdeti skoro, tu na toj ivici, opkoljen odsustvom čula.
Onako kako sam nekada bila svesna prisustva osećanja, isto tako,
možda i jače, sada sam svesna njihovog odsustva. U snu, ponekad
pružim ruku da se uverim i obuzme me radost. Sav taj prostor, i
sav je moj! Ponekad skočim s jedne litice na drugu, bez straha.
Sve ređe mi se dešava da u snovima gubim cipele i tražim neka
vrata koja su se izgubila u beskonačnim hodnicima. Sve ređe.

62
Sada uglavnom hodam, ili levitiram, iznad širokih prostora
ničega. Katkad se desi da uđem u neki voz, ne znam baš tačno da
vam kažem da li se to dešava u snu ili na javi, i dok voz polazi, ja
ugledam na peronu neko poznato lice. Upitam se za trenutak
odakle znam tog čoveka, osetim senku, tračak tek onog bola
negde u dnu stomaka, ali voz već kreće, lice se gubi, pojavljuju se
nepregledne livade, ponovo, i sve nestaje. Opet mir. I kad se
probudim, jedno vreme gledam u plafon, onda ustanem,
nahranim mačka, dograbim neku knjigu s police, čitam, ako ko
pozove telefonom, kažem da sam bolesna i da ću se javiti naredne
nedelje. I tako, iz nedelje u nedelju, oni u nekom trenutku
odustanu i prestanu da zovu, a ako u onoj knjizi zasvetli neka
tužna rečenica, ako zapišti neki alarm, ništa lakše, tu je nova
tableta i dan nastavlja da se rastapa u njoj.
Eto, to je to. Ne bih imala ništa više da vam kažem što već i sami
ne znate. Možda još samo ovu epizodu koja nikome nije naročito
bitna, ali pisac u meni zna da je dobra za kraj autobiografske
priče.
Probudila me je jutros neka tiha, neodređena glad. Otvorim
frižider da vidim ima li ičega tamo. I zaista, ima. Buba je stajala
na pregratku za jaja. Jedna od onih malih, šiljatih, brzih.
Pomislila sam, sad će da mi pobegne. Ali onda sam shvatila da je
skoro nepomična. Smrzla se. Zalutala je u moj frižider,
potcenjujući omamljujuću hladnoću. Uhvatila sam je lako. Dala je
od sebe samo jedan maleni trzaj, na kraju.

63
 Četvrti razlog
Steinaru Brinu

1.
Vili je pogledao nadole, u pravcu svojih čizama, i shvatio da ih
više ne vidi. Hodao je kroz oblak. Nekoliko pufnastih pljosnatih
oblaka prostiralo se ispred njega i znao je da ne sme da načini još
mnogo velikih koraka. Oblak je možda izgledao kao nešto na šta
bi se moglo sesti i tako lebdeti visoko iznad sveta, ali planinski
vrhovi, tu i tamo pokriveni snegom, koje je gledao oko sebe,
podsećali su ga na to da je stigao. Ispod njega, sedam i po
kilometara Himalaja. Iznad njega, samo redak vazduh i nestvarno
belo nebo.
Nandora Devi je bio vrh o kome je Vili sanjao čitavo detinjstvo,
čitavu mladost. Tokom rata uspeo je da sačuva u novčaniku jednu
staru fotografiju Himalaja koju je kao dečak izrezao iz novina.
Kad je bilo teško, kad je bilo nemoguće, kad je osećao strah koji bi
se graničio sa užasom, kada je slušao nadletanje aviona, kada mu
je srce drhtalo kao grudi tek rođene životinjice, uvek u takvim
trenucima, Vili bi pažljivo izvadio iz džepa onaj novinski isečak i
pogledao Himalaje. Jednom ću biti tamo, govorio je sebi. I ova bi ga
misao uvek udaljila od mučne stvarnosti. Udahnuo bi duboko i
činilo mu se da oseća miris visine. Isti ovaj miris koji je sada,
godine 1949, zaista osećao svuda oko sebe. Bio je to miris čistoće,
miris ljudskog odsustva, miris ničega. Ovde nikada nije kanula
nijedna kap ljudske krvi, pomisli Vili. Ovde nikada nije
eksplodirala nijedna bomba. Niko ovde nikada nije umro.
I tada se, u tišini te visine i zagledan u prozračnost oblaka,
zarekao sebi: ako ikada bude imao kćer, daće joj ime po ovom
mestu, po vrhu na koji se napokon popeo. Ako ikada bude imao

64
ćerku, nazvaće je Nanda Devi.

2.
Na koledžu sam imao jednog prijatelja, Simona, koji je
nebrojeno mnogo studentkinja odveo u krevet, pričajući im
upravo ovu priču, istinitu priču o devojci koja je dobila ime po
planinskom vrhu. I ja sam ga mnogo puta slušao dok priča o
Nandi Devi, uvek pred nekom novom publikom, i, moram
priznati, svaki put bih saslušao čitavu priču kao da je slušam prvi
put. Simon je umeo da pripoveda o Nandi Devi. I voleo je da vidi
kako u očima devojaka raste užas dok se priča odvija, i kako se
nesvesno privijaju sve bliže uz njega, dok se za Nandu Devi
primiče neminovni kraj.
Ispričao bi im kako je dvadeset sedam godina nakon onog dana
kada je Vili stajao na istočnom vrhu Himalaja, devojka po imenu
Nanda Devi, zajedno sa svojim ocem, organizovala ekspediciju,
odlučna da se popne na vrh po kome je dobila ime. Čitav njen
dotadašnji život protekao je u pričama o tom vrhu i o čudu koje je
njen otac tamo ugledao. Nanda je volela svog oca, govorio je
Simon, ali više od svega, želela je da s njim, njegovim očima, vidi
ono isto što je još pre njenog rođenja ugledao i on. Mesto
besmrtnosti, tako je Vili voleo da zove ovaj vrh.
Do ovog dela priče devojke su obično samo treptale i razneženo
gledale u Simona. Ali onda bi usledio dramatični zaplet. Nanda
je, naime, bolovala od neke neobične bolesti krvi. Na određenoj
nadmorskoj visini, njena se krv zgrušavala. Ako bi pokušala da se
popne na visinu od tri ili četiri hiljade metara, teško bi disala,
noge i ruke je više ne bi slušale, a njeno telo bi postalo tromo i
malaksalo. Nanda je zato ostajala u planinskim kućama u
podnožjima visokih planina i čekala da se njen otac vrati iz
ekspedicije. Gledala bi u vrhove i mislila o tome kako je u životu
toliko toga uređeno apsurdno, i eto, upravo ona koja nosi ime po

65
planinskom vrhu, ne može da se penje na vrhove. Nanda se teško
mirila sa ovom činjenicom, a nosila je u sebi i uporni sanjalački
gen svog oca, čoveka koji hoda kroz oblake.
Nanda se vremenom pomirila s time da neće osvojiti mnoge
planinske vrhove, ali se nikad nije pomirila s time da se neće
popeti na svoju planinu. I duboko u sebi znala je da se s time nije
mirio ni njen otac. Uvek kada bi je ostavljao u planinskim
kampovima, poslednji pogled koji bi joj uputio pred polazak bio
bi mešavina očinske brige i nekakvog dubokog razočaranja koje
nije umeo da sakrije. Barem ne od nje, koju je voleo. I koju je želeo
da vidi gore, u oblacima, kraj sebe.
Na ovom mestu priče, neke od Simonovih devojka ponekad su
počinjale i da plaču. One osetljivije. Nekim drugim devojkama
trebalo je malo više. Ali na kraju bi plakale skoro sve. Takav je bio
Simon. I takva je bila priča o Nandi Devi.
Jednoga dana su, naravno, Nanda i njen otac, uprkos svemu,
odlučili da se zajedno popnu na taj vrh na Himalajima. Znali su
da je za Nandu ovo takoreći smrtna presuda. Ili barem najbliskija
moguća smrtna opasnost. Znali su to i njih dvoje i svi članovi
njihove ekspedicije. Ali su verovali u čudotvorni vrh. Onako kako
ljudi ponekad veruju u stvari koje ne postoje nigde drugde osim u
njihovim željama.

3.
Dobro se sećam te noći. Bila je to ko zna koja noć zaredom da je
Simon izlazio s Mari, prvo u lokalni pab u našem kampusu, a
zatim u šetnje oko jezera. Već prve večeri vratio se iz šetnje
drugačiji nego obično. Nije ni pomenuo njene noge, grudi,
planove za skorašnji seks, ništa iz uobičajenog repertoara. Samo
bi ušao u moju sobu, seo kraj prozora i nastavio da zuri u mrak.
Tako nešto do tada se nije dešavalo. Simon je voleo da deli sa

66
mnom svoje utiske i događaje u takvoj meri da se ponekad činilo
da je čitava stvar nepotpuna i besmislena ako i mene ne upozna
sa svim detaljima, od kojih su neki bili takvi da sam kasnije
sanjao vrele snove, prepune mekih pregiba ženskih tela, i budio
se uz neodređeno osećanje krivice što sam opet sanjao devojku
svog najboljeg prijatelja.
Ali o Mari nisam znao ništa. Nisam znao da li ima velike ili
male kolutove oko bradavica, da li se ljubi strasno ili stidljivo, da
li usisava njegov jezik pohotno ili ga blago odguruje rukama od
sebe, nisam znao ništa. Tako da nisam ni mogao da sanjam Mari.
Ali sam pouzdano znao da je moj prijatelj napokon zaljubljen.
Te večeri, međutim, Simon je ušao u moju sobu, kao i obično
bez kucanja, i seo za moj radni sto, uzjahavši stolicu, gledajući u
mene kao čovek koji ne može da čeka, koji mora da počne da
priča.
– Šta se dogodilo? – upitah.
– Užasna stvar – reče moj prijatelj – potpuno neverovatna stvar.
I to baš ona, baš ona…
Nisam mogao ni da naslutim o čemu je reč. Bilo je neobično
videti Simona razočaranog u bilo šta. To nije išlo uz njegov
karakter, uz njega koji je bio u tolikoj meri zadovoljan sobom da
bi postupci ili mišljenja drugih ljudi mogli makar i da okrznu
njegova osećanja.
– Ispričao sam joj o Nandi Devi večeras – nastavi moj prijatelj.
– I?
– I ništa. Otpuhnula je prezrivo i kazala: Kakva glupača! Što se
penjala ako je znala da od toga može da umre.
– Samo to?
– Samo to – reče Simon, i sam u neverici. – Satima sam
pokušavao da joj objasnim poentu te ekspedicije i veličinu te

67
smrti, ali ona je uporno ponavljala da je sve to jedna velika glupost.
Jednostavno, nije shvatila ništa.
– I sada…?
– Ništa. To je kraj. Ne mogu da budem s devojkom koja ne
shvata smrt Nande Devi. Jednostavno ne mogu. A skoro da sam
počeo da je volim.
I onda je nastavio da zuri u pod i u svoje cipele. Do kraja večeri
više nije progovorio.
Naučio sam, tokom vremena provedenog na koledžu sa
Simonom, da me ništa u njegovim postupcima ne čudi. Ono što
me je, uprkos svemu, iznenadilo bilo je to da Simon pominje
ljubav. I da je više nego očigledno skrhan od tuge.
Te noći sam, prvi i poslednji put, ipak sanjao, sada već bivšu,
Simonovu devojku Mari. U mom snu, začudo, ona nije bila naga.
Nosila je na sebi kompletno skijaško odelo i spuštala se veoma
brzo i vešto niz neku planinu na skijama, ispuštajući grozan,
skoro veštičji kikot. Njena riđa kosa presijavala se na zimskom
suncu, zastrašujuće.

4.
Prošlo je više od deset godina od te noći. O Simonu već odavno
nisam znao ništa, nestao je iz mog života onako kako nestanu
neki ljudi za koje u mladosti mislimo da su nam sudbinski
namenjeni. Ali dođe neki drugi život i ispostavi se da svako
bezbolno ode svojim putem.
Živeo sam u jednom manjem gradu i predavao sociologiju na
lokalnom univerzitetu. Moja žena, moja ćerka i sin, moji studenti
– bili su sav moj život. Bio je to dobar život. Miran i jednostavan.
Ništa više od toga nisam od života ni očekivao. Život upravo
ovako i treba da izgleda – pomislio bih ponekad, u smiraj dana,

68
dok bih sedeo kraj žene, na tremu, u onim tihim satima pošto
bismo decu odveli na spavanje.
Eto, u takvom jednom životu, jednog dana, bio sam pozvan na
večeru kod kolege, profesora sa univerziteta na kome sam radio.
Večera je bila priređena u čast njegovog prijatelja iz Amerike.
Moja žena je te noći bila dežurna u bolnici, i ja sam pošao na
večeru sa ćerkom. Naš sin je tada već bio dovoljno odrastao da je
mogao, a i želeo, da ponekad ostane sam kod kuće.
Moja se ćerka lepo ponašala za vreme večere i bio sam tiho
ponosan zbog toga. Mirno je jela i držala salvetu na svojim
malenim kolenima, kao odrasla osoba. Ponekad bih bacio k njoj
pogled odobravanja, a ona bi se svaki put namrštila, kao da želi
da kaže tata, ne gledaj me tako blesavo. Ličila je na svoju majku kad
bi me tako prekorno pogledala. Voleo sam taj pogled toliko, da je
to čak i bolelo.
Kad su na red došli kolači, moja se ćerka po običaju toliko
oraspoložila da je već imala želju da razgovara s nepoznatim
ljudima za stolom.
– A imaš li ti dece? – upita ona gosta iz Amerike.
– Nažalost, ne – reče on.
– Hmm… Imaš li bilo koga? Brata, sestru?
– Imao sam sestru – reče on, i zastade.
– Kako to misliš, imao si? Nemaš je više?
Čovek pogleda u mene kao da me očima pita šta da kaže.
Klimnuh mu glavom, neodređeno, što je nekako trebalo da znači
da može da joj kaže, šta god da je u pitanju. Govorili smo pred
našom decom gotovo sve. Kad-tad susrešće se sa svim teškim i
bolnim stvarima i trudili smo se da ih na to pripremimo.
– Ne, nemam je više – reče on, ohrabren mojim klimanjem
glave. – Umrla je davno. Još kad je bila devojka.

69
 Moja ćerka se neko vreme bavila jurenjem jedne višnje po
tanjiriću, pa kad je to savladala, nastavila je da zapitkuje:
– A zašto je umrla?
– To je duga i neobična priča – reče čovek. – Jesi li sigurna da
želiš da je čuješ?
– Da, da! – reče moja ćerka i podboči svoju glavicu rukama.
I onda je počeo da nam priča. O sestri koja je umrla
pokušavajući da se popne na planinu po kojoj je nosila ime. Sedeo
sam tamo i slušao, začuđen odjednom mnogo više nego moja
ćerka, zaprepašćen činjenicom da sedim kraj brata Nande Devi.
Kakva neverovatna stvar, mislio sam!
– Naš otac je mrtvu Nandu na rukama doneo s planine – završio
je on priču.
Pogledao sam u svoju ćerku. Nije plakala. Nije izgledala ni
približno kao neko ko bi se mogao rasplakati. Samo je bila
zamišljena.
Kasnije, dok smo sedeli uz kamin i pili konjak, a moja ćerka u
dvorištu pravila grudve i bacala ih na psa mog kolege, upitao sam
onog Amerikanca:
– Ali, zašto, zaista zašto se penjala na planinu ako je znala da to
može biti kobno za nju?
Zamislio se na trenutak, duboko uzeo vazduh i kazao:
– Za to su postojala četiri razloga. Prvi je bio taj da je naša
porodica u to vreme živela na Katmanduu. Ono što bi u ostatku
sveta bilo ludo, tamo nije bilo ludo. Drugi razlog bilo je to što je
ime dobila po toj planini, planina je bila važan deo njenog
identiteta i osećala je da mora kad-tad tamo da ode. Treći razlog
imao je veze sa uverenjem koje je naš otac preneo na nju. Bili su
ubeđeni, oboje, da tamo, na tom mestu, nikome ne može da se
desi nikakvo zlo. Bili su uvereni da je to mesto čudotvorno.

70
Štaviše, moj otac je bio siguran da će jednom kada se Nanda
popne na vrh i njena bolest magično nestati. I četvrti, najvažniji
razlog…
Slušao sam bez daha. Čekao da saznam ono što mi nije bilo
jasno čitavog života.
U tom času, zazvonio je telefon. I nekoliko stvari dogodilo se
takoreći u istom trenutku. Moj kolega je rekao da je vozač došao
po Amerikanca, moja ćerka je iz dvorišta uletela u kuću, sva
uvaljana u sneg i izjavila veoma ljutito da joj je pas oteo rukavicu
i odneo je ko zna gde, ja sam skočio iz fotelje da je utešim i srušio
čašu s vinom, profesorova supruga je poletela da sanira štetu na
tepihu, Amerikanac je kazao da mora da pođe, da ga vozač ne bi
čekao, sve se desilo brzo i priča se jednostavno nije završila.
Kasnije, u kolima, moja ćerka je, skoro već spavajući na
zadnjem sedištu, tiho promrmljala:
– Zaista je bila glupa ta devojka! Zašto se uopšte penjala na
planinu ako je znala da od toga može da umre!
Tiho sam pustio radio i učinilo mi se da, prvi put, razumem šta
je moj prijatelj Simon osećao one noći. Ali meni je ipak bilo lakše.
Imao sam opravdanje za svoju ćerku. Volim te, mislio sam, volim te
beskrajno i uvek ću te voleti. Ti si još mala i zato ne razumeš, ali
razumećeš. Tako sam mislio i s takvim mislima dovezao sam nas
kući, gde sam sada već usnulu ćerku na rukama uneo u sobu i
stavio je u krevet. Poljubio sam njene meke prozirne kapke i
otišao da sebi natočim piće pred spavanje.

5.
Ima već nekoliko godina da moj sin živi u Americi. Ponekad
odem kod njega i vozimo se ogromnim, ravnim prostranstvima.
On po nekim stvarima podseća na mene iz vremena kada sam bio
mladić, a opet, po mnogo čemu ne liči ni na koga. Izrastao je u

71
vedro i pametno biće. Neuporedivo je komunikativniji nego što
sam ja to ikada bio. Njegov telefon zvoni neprestano. Njegovi
planovi su fleksibilni i menjaju se iz časa u čas.
I tako, nekoliko godina nakon one večeri kod mog kolege, sin i
ja vozimo se kroz blago ranojesenje jutro, s namerom da odemo i
obiđemo neki čuveni kanjon. Na putu ka kanjonu odjednom
ugledam kraj druma veliki reklamni pano i na njemu fotografiju
planinara kako zabada sekiru u uspon ispred sebe. Potaknut ovim
prizorom, počinjem da pričam svom sinu čitavu priču o Nandi
Devi. Počev od mog prijatelja Simona i njegovih devojka, pa sve
do one noći kada je pas ukrao rukavicu, a ja zamalo saznao sva
četiri razloga za poslednji poduhvat nesrećne devojke.
– I šta misliš – pita moj sin – u kom mestu sada živi taj američki
profesor?
Kažem mu ime grada u kome je profesor živeo tada, dok su
moja ćerka i on bili još deca.
– Ko zna – kažem – da li još tamo živi.
– Sad ćemo to da proverimo – kaže moj sin i hitro zaustavlja
auto, uzima mobilni telefon, petlja nešto po njemu, izgovara aha i
mmmm i za samo minut ili dva uzvikne:
– Evo ga, našao sam adresu! Još je tamo! To je samo dvesta milja
odavde! Idemo kod njega!
– A kanjon? – pitam ja, potpuno nespreman na ovakve nagle
obrte.
– Kanjon može da čeka. Moramo saznati taj četvrti razlog!
– Trebalo bi da mu se najavimo – kažem ja.
– Nećemo. Misterija mora da bude potpuna!
I eto nas, dok polako stiže jesenje popodne, kako se parkiramo
ispred jedne lepe viktorijanske kuće, u ulici punoj kestenova. Ne
verujem ni sam u to što radimo, ali jasno je da upravo to radimo.

72
Jer kapija ispred nas pomalo zaškripi, ali onda se ipak otvori i mi
hodamo ka vratima, popločanom stazicom oko koje su zasađeni
ukusni grmovi ruža. Moj sin hita ispred mene, nestrpljiv da što
pre zazvonimo na ona vrata. Ali onda, kad smo već bili ispred
vrata, pušta mene napred. Osećao sam se kao da sve to ne činim
zaista, kao da prolazim između kulisa neke neobične
halucinacije.
Pozvonili smo i čekali, u čudnoj, ugodnoj nelagodi, obojica.
Negde iz kuće začuli su se energični koraci. I eto njega na
vratima. Samo jedan trenutak bio je iznenađen, a onda sam
shvatio da me se setio. Strepeo sam da će naše nenadano
pojavljivanje na njegovim vratima biti teško objasniti, ali
ispostavilo se da je bilo jednostavno. Već nakon nekoliko
trenutaka sedeli smo na kauču, a on nam je sipao ledeni čaj u
visoke plave čaše.
– I kažete, vratili ste se dvesta milja, samo da bih vam ispričao
tu priču do kraja?
– Upravo tako – rekoh ja, čudeći se zbog čega se osećam pomalo
kao krivac.
– E pa onda – reče on – svakako morate saznati, i to odmah, koji
je bio taj četvrti razlog.
I saznali smo. Bilo je sve tako logično. Tako jednostavno.
Suštinske stvari su uvek najjednostavnije.
Ledeni čaj je bio dobar, mirisao je na mentu i na limetu. I prijao
nam je, sada kada je sve naposletku bilo jasno i kada je odjednom
izgledalo da život i smrt, ma kako se ponekad činili kao antipodi,
u stvari, samo sjedinjeni dobijaju svoj pojedinačni smisao.
Pretpostavljam da sada, već nestrpljivo, čekate da čujete taj
četvrti razlog. Potpuno vas razumem. Ali vam ga neću reći. Ne
sada. Ima vremena za to. I ja sam čekao mnogo godina da
konačno saznam. Neke spoznaje, jednostavno, ima smisla čekati.

73
 Vila preljubnika

Pustiti da konopac isklizne iz ruku

Bilo je to ono leto kad smo, na čitava tri meseca, iznajmili Vilu
preljubnika, s pogledom na more, na zaliv, na vinograde i vulkan.
Vila se, naravno, nije tako zvala, nosila je ime, dosta uobičajeno u
tom kraju, po nekom lažnom grofu koji je zasadio sve te
vinograde, a onda otišao da svoje vreme provodi u krajolicima
gde su krovovi stospratnica gusto zbijeni jedni uz druge, a
zelenilo svedeno na eksces. Nismo se ni trudili da zapamtimo
pravo ime vile, za nas ona je bila Vila preljubnika. Jer, takvo je i
bilo faktičko stanje stvari u njoj. Naime, nekada davno, dok smo
Dominik i ja bili samo ljudi koji su se tajno sastajali u lepim i
prostranim hotelskim sobama, nekog od tih, uvek prekratkih,
popodneva, ispričala sam mu, onako s rukom preko njegovih
grudi, kako maštam o vili s vinogradom. I vulkanom u daljini.
Priznajem, bilo je nekoliko filmova u kojima mi je upravo ovakav
prizor oduzimao dah i uvek sam mislila da bih na takvom jednom
mestu mogla da nađem svoj konačni spokoj. Vila bi, zašto da ne,
mogla da ima i neki stari bazen koji se dugo nije koristio i po
kome još pluta natrulo lišće od prethodne jeseni. Očistićemo
bazen, govorila sam, i plivaćemo noću, dok tamo negde, daleko
ispod našeg proplanka, svetluca grad.
Dominik je već tada jednom nogom iskoračivao iz svog trećeg
braka, njemu je to išlo nekako lako. Meni nešto teže. Obećao je,
ako pođem s njim, ako napustim sve i ponesem ne više od jednog
kofera sa sobom, imaću čitavo leto baš takvu vilu.
– A šta će biti posle? – pitala sam.
– Niko ne zna šta će biti posle – odgovarao je Dominik, i zaista,
bio je u pravu; naši pokušaji da obezbedimo svoje pozicije u
budućnosti uglavnom se svode na kalkulisanje i uzaludno

74
planiranje.
Budućnost sam do sada uspevala da isplaniram jedino nizovima
tegli na policama. Znala sam da će nam džem, koji sam napravila,
potrajati do proleća, i da će kiselih krastavaca biti dovoljno negde
do Božića. Sve ostalo, izmicalo je kontroli. Dominik je bio u pravu,
treba odvezati svoju barku s teške gvozdene bitve, i treba je
pustiti da plovi. Odvezivanje će boleti, to je neminovno. Treba u
jednom trenutku pustiti iz ruke taj debeli konopac za koji je bilo
privezano sve. Jednostavno tako, treba olabaviti stisak prstiju i
pustiti da konopac isklizne, osetiti njegovu hrapavu teksturu,
osetiti milione vlakana od kojih je sastavljen, osetiti svaku kap
vode i svako zrno soli koje je konopac godinama upijao u sebe,
dozvoliti da sve to još jednom zapeče po dlanu i onda otvoriti
šaku. Samo tako je moguće.
Dominik je to umeo. Njegovi konopci možda nisu bili toliko
teški, toliko jaki, ili njegovi dlanovi nisu bili tako osetljivi na
hrapavi odlazak kopna. Tek, on se odvojio lako. Bezbolno, tako se
činilo. Ni osvrnuo se nije.
Tog leta s nama se u vilu s pogledom na vulkan odmetnuo još
jedan preljubnički par. Saša, naš prijatelj i čuvar tajni, nosilac
velike dioptrije i nekoliko naučnih titula vezanih za neke, nikome
osim njemu shvatljive, zakone fizike, i eterična, dvaput mlađa od
njega, studentkinja germanistike, egzotična Zehra, koja je
izgledala upravo onako kako svaka žena želi da izgleda. Što ju je,
samo po sebi, činilo trenutnim objektom ljubomore ili požude,
zavisno od oka posmatrača.
Zehra nije morala da ostavlja za sobom mnogo štošta. Samo je
mahnula cimerki, zalupila vrata svoje studentske sobe i pošla.
Saša je, međutim, ostavio ženu s kojom je bio zajedno još od
srednje škole i s kojom je imao troje dece. Bolje je i ne pokušavati
da razumeš tako nešto. Treba samo kazati sebi da je njegova želja
da svaku noć kraj sebe grli vitku, mirisnu Zehru bila jača od

75
svega. I treba se pomiriti s tim saznanjem, takvim kakvo jeste. S
tom slabošću ljudskog bića. Svako dublje ulaženje u priču moglo
bi da vas odvede pravo u depresiju. Ne razmišljati duboko i ne
razmišljati daleko, to bi trebalo da se ozvaniči kao osnovno
pravilo preljubnika. Važno ga je usvojiti na vreme, inače padaš,
pre ili kasnije.

Tako sićušna i nezaštićena, okružena tamom

Kad sam se probudila i pogledala kroz prozor, videla sam da su
Dominik i Zehra već bili kraj bazena. Ona, sedeći na rubu, kraj
vode, u svom minijaturnom žutom bikiniju, bućkajući stopalima
po vodi, a on zavaljen u ležaljku, s naočarima za sunce
podignutim na čelo, izgledalo je kao da spava. Ruke su mu bile
skrštene na stomaku, prsti isprepleteni. S mesta s kog sam ih
gledala nisam mogla da vidim da li Dominik žmuri ili gleda u
Zehrina leđa. Bilo je teško ne prelaziti pogledom preko njenih
leđa, jer ta leđa su bila oličenje savršenstva. Svaki pregib na njoj
bio je postavljen u idealnoj proporciji sa svim postojećim, sa
ivicom bazena, s položajem našeg brda i sa ostatkom kosmosa.
Svaki njen pokret ukazivao je na sklad. I podsećao na to kako
priroda ponekad drsko i raskalašno iskaže svoju moć na
najmanje važnim objektima. Na savršenstvu i unikatnosti svake
pahulje, na tajanstvenoj spirali morskog puža, na telu, pokretima,
kosi i obliku svakog nokta na rukama i nogama koji su, mimo
svake razumne zasluge, podareni devojci po imenu Zehra.
Ipak, bilo je jutro, i bilo je sunčano, moj ljubavnik, čije sam
svetle dlačice na grudima prethodne noći osećala čitavom
dužinom svojih nogu, od listova do butina, od čega me je još
prožimala jeza, ležao je dole i čekao me je. Nije bilo druge nego da
se obučem i da siđem.
Razgovarali su kad sam izašla. Dominik sada više nije ležao,
stajao je kraj Zehre, koja je i dalje sedela, sa stopalima u bazenu.

76
 – Dobro jutro – rekoh najvedrijim tonom koji sam mogla iz sebe
da izvučem. – O čemu se ovde razgovara?
– O, dobro jutro, Mimi – reče Zehra i ljupko, obema rukama,
podiže svoju kosu, kao da i njen vrat namerava da mi poželi dobro
jutro. – Upravo pričam Dominiku kako sam noćas gledala jednu
od onih nerazumljivih emisija o svemiru i satelitima. Zemlja,
gledana odozgo, izgledala je tako sićušno i nezaštićeno, okružena
tamom.
Uz ovu konstataciju, Zehra je izvukla noge iz bazena, skupila ih
uz telo i obgrlila ih rukama. Kao da je nezaštićenost Zemlje u
kosmosu prelazila i na nju. Ne znam, zaista ne znam, da li žene
poput Zehre ovakve pokrete čine namerno ili to sve jednostavno
izbija iz njih prirodno, nesvesno. Da sam muško, pomislih, moja
jedina želja sada bi bila da sednem kraj nje i da je utešim
zagrljajem. Da joj kažem da će i ona i Zemlja, koja pluta u
ogromnom mraku, biti dobro, da ću ih zaštititi.
Na svu sreću, Dominik nije imao takve želje, ili ih barem nije
pokazivao. Povukao me je za kosu i naterao da priđem licem
sasvim blizu njemu i da mu dam poljubac, a onda me je uzeo za
ruku i poveo dole ka vinogradima, u šetnju.
Ćutali smo i hodali sve dok nismo sišli do velike masline, gde
bismo obično zastali i uživali u hladovini. Seli smo na travu.
Dominik se leđima naslonio na drvo, a ja sam legla i spustila mu
glavu u krilo. Zemlja je bila topla i ugodna. Mirisalo je na travu i
na lišće, a jedino što se čulo bilo je zujanje poneke pčele koja bi
proletela kraj nas.
– Možda bi ti više volela da smo sami ovde? – upita Dominik.
Sad je za to kasno, pomislih. Zapravo, kasno je za bilo šta.
Ionako je sve samo privid života udvoje. Ljudi s toliko uspomena i
toliko života za sobom više nikad ne mogu biti sami, tako mi se
činilo.

77
 – Ne – rekoh – bolje je što su i oni ovde. Uostalom, ko bi nam
kuvao sve te fantastične večere da nema Saše? Da smo sami, ti i ja
bismo verovatno proveli nedelju, dve, tri, ne izlazeći iz kreveta, i
onda bi neko od nas dvoje pobegao, umoran i zgađen.
– Zašto tako govoriš?
Izgledao je rastuženo. Ne znam zašto sam to rekla. Ne znam
zbog čega sam imala potrebu da ga povredim. Na neki
neobjašnjiv način, stalno sam krivicu za sve svoje nedavne odluke
svaljivala na njega. Kao da ja u svemu tome nisam imala
nikakvog udela. Kao da je on, umesto mene, stavio onih nekoliko
stvari u torbu, napisao kratko pismo i iskrao se iz kuće u rano
jutro. Kao da je to bila njegova naredba, a ne naša zajednička
želja. I sada je zbog te naredbe morao da ispašta. Tu, na
najlepšem mestu na svetu, s pogledom na zaliv i na vulkan.

Ta bajka ima srećan kraj

Saša se često žalio kako je imao loš, isprekidan san. Spavao je
nemirno i kratko. Često je ustajao noću i dešavalo se da ga vidim
kako stoji na terasi njihove sobe i puši, zagledan negde dole, ka
moru i ka gradu. I sama sam noću često bila na terasi. Budila me
je tišina, budio me je šum lišća, budili su me sopstveni snovi. I
onda bih ustajala, u potrazi za vazduhom. Noću je vazduh bio
ugodno svež i vazda je odnekud duvao lagani, mlaki vetar.
Sada sam ga videla kako sedi dole ispred kuće, za stolom, kao
da čeka da neko dođe i servira mu večeru. Ruke su mu bile na
stolu. Sišla sam da sedim s njim, ionako nisam mogla da spavam.
– Ima jedna Andersenova bajka – reče Saša kad sam sela preko
puta njega – o detetu koje gaji grašak u saksiji, na prozoru. Brine
o tom grašku, boji se za njega, svaki čas zagleda saksiju i bdi nad
njom. Ta me slika podseća na ono kako roditelj brine o svom
detetu. Najpre kao o nečemu veoma malom, tek zrnu, a onda o

78
onome što proklija, o stabljici, pa o cvetu…
– Nedostaju ti deca, zar ne?
Saša se nasmešio i klimnuo glavom.
– Nedostaju mi, da. Ali sam spokojan. Ta bajka o dečaku i
grašku ima srećan kraj.
– Pričaj mi, kako si upoznao Zehru.
Saša je zapalio još jednu cigaretu.
– Uvek idem sam na koncerte, moja žena ne voli ozbiljnu
muziku. A i teško je naći nekoga ko bi ostao kod kuće s decom. Te
večeri je svirao Denis Macujev. Sedeo sam tamo opčinjen, slušao,
ne opažajući ko sedi do mene. Tek kad se koncert završio, i kad
smo svi ustali, aplaudirajući, ja sam je pogledao. Kao da me je
odavno poznavala, kazala je: „On je Franc List naših dana, zar
ne?“ I to je bilo to. Dok sam slušao Macujeva, i ja sam imao istu tu
misao.
– Znači, nije bila stvar u lepoti?
– Ne, ni najmanje. Te večeri sam bio slep za sve osim za muziku.
Zehrinu lepotu sam primetio tek mnogo kasnije, a tada sam je već
odavno voleo. Uostalom, lepota je kao i svaka druga ugodnost,
čovek se na nju navikne tragično brzo i postaje mu obična.
Sipao nam je oboma po pola čaše vina i upitao:
– Sećaš se onog francuskog filma „Sakriveno“?
– Žilijet Binoš?
– Da, ona i Danijel Otej. Sećaš se one scene kad Otej napokon
otkrije ko mu je slao sve one video-trake pa ode da se sretne sa
Alžircem, prvi put nakon pedesetak godina. Alžirac pita Oteja
kako su mu roditelji, i kaže: „Bili su dobri ljudi“. To mi je doista
čudno, jer upravo ti dobri ljudi poslali su Alžirca u dom za siročad,
to, uprkos svemu, nije mogao da uradi lik koga Otej glumi, jer

79
tada je bio samo dečak. I sad se pitam, kako je moguće da je
Alžirac oprostio roditeljima koji ga nisu želeli, ali svom
nesuđenom bratu nikada nije?
– Hoćeš da kažeš – nasmejah se – da postoji neki mehanizam
koji čini da, na kraju krajeva, roditeljima ipak oprostimo sve?
– Nadam se da je tako, zaista se nadam da je tako.
Posmatrala sam njegove ruke na stolu i mislila, iako to nisam
želela da izgovorim, da, za razliku od Andersenove, ova bajka nije
imala srećan kraj. Koliko se sećam, Alžirac je, pred
zaprepašćenim Otejom, izvadio britvu i jednim naglim pokretom
prerezao sebi vrat. Krv je napravila zastrašujuću crvenu prugu na
zidu, a telo Alžirca je palo na pod, gotovo bez zvuka. Nije tu bilo
nikakvog oproštaja. Kazna se prenosila iz generacije u generaciju,
i uvek je bila zalivena krvlju. Htela sam da mu kažem da čovek ne
može više nikada da se nada sreći i oproštaju ako ostavi svoju
decu zbog toga što je neko primetio da je Macujev, zapravo, List
naših dana. Ali to bi, svakako, zvučalo kao prekor. A Saša je te
noći izgledao kao čovek koga bi još samo malo prekora moglo
potpuno da dotuče. I ko sam, uostalom, ja da bilo kome upućujem
prekor? Kakva je, zaista, razlika između ostavljanja dece i
ostavljanja odraslih ljudi koji računaju na nas?
– Osećam ogromnu krivicu – priznah mu. – Osećam da sve ovo
što činim nije dobro i, što je najgore, mislim da sada, iz ove
pozicije, više i nemam mogućnosti da uradim bilo šta dobro.
Otišlo je predaleko.
– Ah, Mimi – reče Saša ustajući i odlazeći – zlo i dobro su u
nama uvek nekako pomešani, što kaže onaj Šekspirov kaluđer.
I onda me je ostavio samu, da gledam u mrak.

Šta bi bila istina ako ne neki zakon želje

Bilo je dana kada bismo prevladali lenjost, pa bismo seli u kola i

80
spustili se do mora. Našli bismo neku malu plažu, izvan grada,
neku stenu dovoljno prostranu da se na nju smesti četvoro ljudi, i
neki prilaz do vode. Nije tu bilo mnogo prijateljski nastrojenih
plaža. Uglavnom oštre stene koje kao da su sebično čuvale more
samo za sebe. Ipak, znali smo dva-tri mesta s kojih se moglo prići
moru, i katkad bismo tamo odlazili, noseći sa sobom sendviče,
voće i vino.
Dominik bi uvek prvi uleteo u more i onda je plivao brzim,
snažnim zamasima daleko ka pučini. Ili bi otplivao negde u
stranu, paralelno sa obalom, razgledajući stene i gubeći nam se
za dugo iz vidokruga. Vraćao se s pričama o predivnim morskim
špiljama koje je pronašao, ali do kojih bi moglo da se stigne samo
tako, plivanjem, ili malim čamcem. Nismo imali čamac, te nam je
preostajalo samo da slušamo Dominikove opise.
Tog dana Zehra je pošla s Dominikom u vodu. Rekla je da želi
da vidi špilju svojim očima. Gledali smo ih kako plivaju jedno kraj
drugog, Dominik je svoj ritam prilagodio Zehrinom, nije žurio, a
onda su njihove dve glave nestale negde tamo desno, iza stena.
– Razmišljao sam o onome što si mi ispričala pre neku noć –
reče Saša. – O tome da osećaš veliku krivicu.
– Da, osećam je. Mada je to istovremeno i apsurdno. Ja sam
pošla za nekom istinom, zar ne? Da li čovek treba da oseća
krivicu kad postupa po sopstvenoj istini?
– Šta bi bila istina ako ne neki zakon želje? – reče Saša. – Taj
zakon izneveravamo svaki put kad udovoljavamo nekim zadatim
normama ili dobrim manirima. Možeš biti kriva jedino ako
ustukneš pred svojom željom.
– Čudno mi je da baš ti tako govoriš. Da nismo u ovoj situaciji,
ovde gde jesmo, ja bih uvek o tebi mislila kao o čoveku koji svoj
život živi umereno, disciplinovano i uzdržano.
– Pa, na neki način si u pravu. Ja zaista tako i živim, uvek sam

81
tako živeo, i ova situacija, kako si ti to nazvala – nasmejao se –
ova situacija ne menja mnogo u tome. Ja samo nikada nisam
pristajao na svet posedovanja. Uvek mi se činilo da bi takav svet
značio potpuno gubljenje nadahnuća, da bi takav svet, zapravo,
predstavljao bit kastracije. Ja ne verujem u boga, ali ako bih
verovao, moj bog bi bila želja. To je jedino u šta bih mogao
istinski i trajno da verujem.
Onda smo se malo kupali, pa jeli sendviče, pa se ponovo kupali,
premeštali se sa sunca u hladovinu i povremeno gledali na onu
stranu pučine odakle je trebalo da se pojave Dominik i Zehra.
Sunce je već počelo da silazi ka liniji gde se more spajalo s
nebom. Izgledalo je kao da Saša ništa neće kazati još ko zna
koliko dugo, ili kao da nije ni bio svestan proticanja vremena.
Morala sam, dakle, ja da izgovorim, trudeći se, koliko god sam
mogla, da ne zvučim uspaničeno:
– Saša, jasno ti je da je prošlo najmanje tri sata otkad su otišli?
On klimnu glavom. Kakav je ovo čovek, upitah se. Šta je u
njegovoj glavi kad je ovako ravnodušan prema svemu?
– Da im se nije nešto loše dogodilo, Saša? Možda bi trebalo da ih
potražimo, da pozovemo neku pomoć. Možda se neko od njih
dvoje povredio, možda su negde u vodi i čekaju da dođemo i
spasimo ih, možda ih je napala neka velika riba, možda je nekome
od njih pozlilo, možda su zalutali u toj pećini, Saša, hajde da
učinimo nešto, pobogu…
– Mimi – prekinu me Saša usred rečenice – siguran sam da im
se ništa loše nije dogodilo.
– Kako možeš biti tako siguran u to?
Nije mi odgovorio, samo je počeo da prikuplja ono malo stvari
koje smo poneli sa sobom, torbu u kojoj više nije bilo hrane i
naočare za sunce. Obmotali smo peškire oko bokova i izgledalo je
da krećemo.

82
 – Hajdemo gore na drum, hajde, pođi za mnom.
Pružio mi je ruku da se uzverem uz stenu i da preskočim
nekoliko oštrih vrhova. Izašli smo na put. Stajali smo na istom
mestu na kojem smo tog dana, nekoliko sati ranije, izašli iz
automobila. Samo što automobil više nije bio tu. Nije bilo ničega,
i nikoga.
– Ali kako…? – bila sam potpuno zatečena, i onim što sam
shvatila, ali još više Sašinom mirnoćom. On kao da uopšte nije bio
iznenađen. – Kako si znao?
– Čuo sam još pre više od dva sata kako njegov automobil
odlazi.
– I šta ćemo sad?
Nasmejao se. Oči su mu kroz one debele naočare izgledale
ogromne i koncentrisane.
– Sad ćemo čekati da neko naiđe da nas poveze. Nadajmo se,
pre no što padne mrak, jer nam u protivnom ne gine veoma dugo
pešačenje.
Prostrla sam peškir i sela na suvu travu, kraj puta. Više ionako
ništa od mene nije zavisilo. Prepustila sam Saši da nekako
zaustavi taj auto koji će da nas vrati u vilu.
– Zakon želje, Mimi. To je to. O tome sam ti pričao. Ne smemo
se ljutiti na ljude zbog toga što ostaju verni zakonu želje.
Nešto kasnije, a mnogo pre no što je pao mrak, jedan kombi
pun veselih mladih ljudi stao je i povezao nas skroz gore do vile.
Pitali su nas odakle smo, da li nam je lepo na našem brdu, i
pustili smo ih da veruju da smo Saša i ja ljubavni par. Bilo bi
zaista prekomplikovano, mislila sam, da im objašnjavamo zašto
smo se našli tu, na drumu, samo s peškirima oko kukova.
Kao što smo i pretpostavljali, kad smo ušli u kuću, Dominik i
Zehra više nisu bili tamo, a ni većine njihovih stvari nije bilo.

83
Jednostavno su otišli i odlučili da ovo leto nastave na nekom
drugom mestu.
Seli smo, nemi i nepomični, ispred kuće, i dalje sa onim
peškirima, i posmatrali prazan prilaz, gde više nije bilo
Dominikovog automobila. Imali smo pred sobom širok, prostrani
vidik, imali smo Vilu preljubnika koja je bila iznajmljena za još
naredna dva meseca, imali smo nepreglednu panoramu
neizvesnosti i mnogo svežeg povrća u frižideru.
Kad se već sasvim spustio mrak i kad su svetla grada ispod nas
zatreperila podjednako kao i zvezde iznad nas, Saša kao da je
oživeo i probudio se iz neke svoje male katatonije.
– Sad ću da nam spremim neku dobru večeru, a ti se u
međuvremenu okupaj, napravi frizuru i obuci onu divnu belu
haljinu u kojoj ti grudi izgledaju zanosno.
Pošla sam u kuću, čudeći se kako je moguće da u isto vreme
osećam dve potpuno suprotstavljene stvari. Duša me je bolela
zbog svega što se desilo, i duša mi se radovala zbog onoga što sam
znala da će se desiti.
– Šta misliš, Saša, da li tako nešto kao što je duša uopšte
postoji?
Čula sam ga kako otvara frižider i vadi iz njega namirnice od
kojih će spremati večeru. Mislio je neko vreme, a onda mi
doviknuo:
– Tja, ko bi to znao? Duša je nešto hipotetično, njeno se
postojanje ne može ni dokazati ni opovrgnuti. Ako i postoji, onda
sam siguran da je duša po svojoj prirodi potpuno anarhistička.
Možda je kazao još nešto o duši, ali nisam ga čula. Pustila sam
vodu da teče u kadu i razmišljala o beloj haljini koju ću obući za
našu prvu večeru.

84
 Ko je ovde lud?

1. april
Ha-ha. Prvi april. Strašno smešno. Osim što ništa nije smešno.
Sutra počinje uskršnji raspust i ne idemo u školu deset dana.
Možda bih se i radovao da ne znam kako će to da izgleda. Gile bi
me razvalio kad bih mu kazao da pišem dnevnik. Po njemu,
dnevnik pišu samo devojčice. I to o nekim frkama, ljubavnim i
tako to. Realno, Gile je u pravu. Samo što on polazi od sebe, jer on
nikad nije u frci. Njegova keva ne traži da s njim razgovara o
svakoj gluposti koja se tog dana desila. Ostavi mu ujutru pare na
stolu, Gile može da kupi užinu ako hoće, a može i da baci pare ako
mu tako dođe. Niko ga ništa ne pita. Giletov ćale se nije pojavio
nikad, koliko ja znam. Barem Gile nije pomenuo. Jednom je samo
kazao da mu je ćale negde u Americi i da vozi taksi. I, kao, ako
mu ovde sve dosadi, i Gile će da ode da vozi taksi. I šta sad njemu
može tamo neki taksista iz Amerike? Ne može mu ništa. Tako da
je njemu lako da priča. Video bih ga ja da ima ove moje. Mene je
keva večeras vukla dva sata po supermarketu. Nije to njoj prvi
put. Obožava da idem za njom i da guram ona kolica. Samo što je
sad bila posebno u fazonu, jer, kao, kupuje za Uskrs. Kao da će da
se desi ne znam ni ja šta. Koje boje za jaja da uzmem, ove ili ove?
Ili ove? Jao, najlepša su crvena jaja. A opet, ne možemo samo
crvena, trebaju nam i zelena. I plava. I ljubičasta. Pa sličice. Hoćeš
ove sa zekama? Jao, vidi pilići! Jao što su slatke sličice s pilićima,
vidi, Nikolice! E kad mi tako kaže Nikolice, dođe mi lepo da se
obesim nasred supermarketa. Kao da imam tri godine i da sam
neki debil. Tako to kaže. Mislim, toliko mi je svejedno kakve će
boje da budu uskršnja jaja da ne mogu da vam dočaram.

2. april

85
 Od ujutru je strka po kući oko farbanja jaja. Uskočila je u moju
sobu sva oduševljena i počela da me budi kao da ne može to da
obavi bez mene. A i ovako joj ništa, zapravo, ne pomažem, samo
se muvam po kuhinji i dodajem joj šerpice i koješta. Ali to njoj
nešto znači, kao, mi radimo zajedno. Onda su joj neka jaja
popucala pa sam ja bio kriv, naravno, i neka su ispala bledo, nisu
valjda bila dovoljno crvena ili dovoljno zelena, otkud znam, nisu
bila onakva kako ih je zamislila, pa ih je ređala po svim mogućim
tacnama i vikala da pazim da ne ofarbam sve okolo, a uopšte ne
znam što me je i mešala u ceo taj posao ako se plaši da ću sve da
joj umažem. I kad je sve to bilo gotovo posle sto sati, pitao sam je
da li mogu sad da idem i ona je rekla idi, kao da sam neki najgori
zlotvor. Sišao sam dole do garaže. Moj matori je, naravno, bio
tamo, kao i uvek, i glancao nekom krpicom nešto po motoru,
pitao sam ga šta radi, a on me samo pogledao onako kako me
uvek pogleda kad ga pitam nešto u vezi kola, kao da sam pao s
Marsa. Lepo sam ga pitao šta radi, nisam mu tražio da me,
recimo, vozi na more. Ali mog ćaleta mrzi da priča, on je po tome
poznat. Samo nemoj da ga teraš da nešto priča. Ko ga tera da
priča, najgori mu je neprijatelj. Pitao sam ga ponovo, matori, šta
to glancaš, on je izvadio cigaru iz usta i u jednom trenutku je
izgledalo kao da će možda i da mi odgovori, ali onda se
predomislio i vratio cigaru u zube. Pogledao me je u ruke, bile su,
naravno, ofarbane svim onim bojama od jaja, buljio je u moje
prste nekoliko trenutaka kao da mu nije jasno šta mi se to desilo,
a onda je verovatno zaključio da mu je svejedno i nastavio da bulji
u motor automobila. Stajao sam tu još neko vreme i u stvari sam
se nadao da će da se pojavi Peca, automehaničar, on ima garažu
do naše i on voli da razgovara. O automobilima i o svemu
ostalom. Peca me je i naučio da vozim, po parkingu. I nije se drao
na mene nikad, iako mi se auto gasio otprilike milion puta i malo
je falilo da zveknem u trafiku, ali on je bio totalno kul. I rekao je
da je šteta što ima samo ćerku. Ali Peca se nije pojavio tako da

86
sam otišao da se muvam po kraju. Bilo je neko šućmurasto vreme,
kao sunce ali, u stvari, svaki čas čekaš da ljuljne kiša. Neke dve
babe su stajale tamo kod klupica, obe sa štapovima, i pričale o
operaciji kuka. Valjda se jedna operisala, a druga još nije. I ova
baba što se operisala kazala je onoj drugoj babi da su sve druge
babe u njenoj sobi umrle posle operacije i da je ona jedina ostala
živa i, baš tako je kazala, bogami, nećete vi mene lako da
sa’ranite, a ne! A ova druga baba je samo gledala u nju i mogu
misliti kako joj je bilo kad joj je ova kazala da su sve babe iz sobe
umrle. Ja sam se tu muvao i čekao da čujem na koju foru je ova
baba jedina ostala živa, ali pošto su počele čudno da me gledaju,
otišao sam. Još treba da ispadne da ih nešto prepadam. Posle sam
se vratio kući, nadajući se da je ona stvar s farbanjem okončana,
a keva me je pitala čim sam ušao da li sam kupio novine, što me je
totalno iznerviralo jer ih nije ni pomenula pre toga, a u stvari je
samo htela da ponovo izađem da bi mogla da nastavi da
razgovara telefonom. Dok sam izlazio, čuo sam je kako kaže
nekome ma daaaaaaaaaaj šta te briga šta on misli, ti lepo dođi i
baš te briga. Sve sam znao, i s kim priča i šta će da bude. Nije
morala zbog toga da me šalje po novine.

3. april
Svađali su se ceo dan i celo veče, i evo još se svađaju iako je već
odavno noć. Sto posto ih čuje pola bloka. A sve to otkad je mama
kazala da će tetka da dođe za Uskrs na ručak sa onim svojim
momkom. Kad nam je taj prvi put ušao u kuću, ćaletu je pala
roletna. Skroz.

5. april
Da ne veruješ, Gile je jutros doneo crveno jaje. Kao, poslala
njegova keva. Ko bi rekao da i Giletova keva farba jaja. Ne liči mi
uopšte, ali svašta je moguće. Mislio sam da mu pričam šta je sve

87
juče bilo, ali sumnjam da bi on imao volje to da sluša. Smorio bi
se Gile od te priče. A i melje sad stalno o nekoj ribi koja radi u
Meku, kod pijace, kao, kad god Gile ode kod nje i traži krompiriće
i čizburger, ona mu spakuje duple krompiriće iako Gile plati
malu porciju. Iz čega je on zaključio da ima prolaz. Ili je to ili riba
nikad neće postati radnik meseca. Nešto od ta dva, sto posto. U
svakom slučaju, pustio sam ga da priča o tome, iako sam baš hteo
da mu kažem kako nam je prošao Uskrs. I nisam, u stvari, mislio
ni na šta drugo. Mada to Giletu ne smeta, svejedno mu je da li ga
stvarno slušate ili ne. Njemu je bitno da priča. Pa sam ga pustio.
A ručak nam je juče prošao kao što sam mogao i da pretpostavim.
Matori je popio dva piva preventivno, još pre nego što su gosti
stigli. Keva me je naterala da usisavam i da bacam đubre i da
postavljam sto i da ljuštim krastavce i da kačim mokre zavese i
samo sam čekao kad će da mi naredi da idem da ih donesem na
rukama, tetku i onog Ulickanog. Mislim, samo je još to falilo.
Keva inače smatra da je tetka Seka njena ostvarena verzija. Kao,
ona bi bila ista takva da se nije udala odmah posle gimnazije i da
nije rodila mene. Išla bi na koncerte i u Italiju i kupovala bi
farmerke u buticima i dobijala bi poklone od frajera i vozili bi je u
kabrioletu, ne bi išla tramvajem nikad, i tako, sve bi bilo sto puta
bolje da se nije zeznula kad je bila mlada i naivna. Ali zeznula se.
I šta sad. Dokle će više da kuka o tome? Tetka Seka ima oko
trideset godina, neće baš tačno da kaže koliko, i tvrdi da joj ne
pada na pamet da se udaje. Mada ja mislim da bi se udala kad bi
baš imala za koga. Ali to je njena stvar. Sve je to bilo podnošljivo
dok se nije pojavio Ulickani. Prvi put kad je došao, kazao je ćaletu
da u Švedskoj, gde je on, kao, nekad živeo, ni gastarbajteri iz
Avganistana više ne voze to što ćale vozi. I kazao je da bi moja
keva bila dobra riba samo da ima bolji tretman. Baš tako je kazao,
tretman. I izvadio neke braon cigare, koje je uvek pušio. Od onda
matori ne može očima da ga vidi, a u stvari i kapiram ga. Ne bih
ni ja voleo da mi tako dođe neki tip i da mi priča kakav tretman

88
treba da ima moja žena. Mislim, u mojoj kući, i sve to. I tako je
tetka Seka došla, Ulickani je ušao za njom, s buketom gladiola, a
keva je pokušavala da ubedi ćaleta da ustane i da ih dočeka u
hodniku, mada za to nije bilo ni teorijske šanse. Ćale je sedeo u
fotelji i buljio u te-ve i samo im je rekao dobar dan kad su ušli u
sobu, kao da je došao onaj što nam subotom donosi sir, tako
nekako. Posle smo seli za sto da ručamo i keva je stalno nešto
pokušavala ćaleta da natera da priča i sve mu je govorila, kao, pa
hajde, Milanče, sipaj vino gostima, Seko, hoćeš još salate, i sve
tako, ali je matori ostao natmuren kao da su mu svi do trećeg
kolena poumirali tog jutra, totalno nas je sve kulirao i otvorio je
sebi još jedno pivo, na šta su se keva i tetka samo pogledale i
prevrnule očima. Kao, evo ga sad će opet da se ušljema. Ulickani
je za to vreme pričao, kao i obično, o nekim svojim doživljajima iz
celog sveta, njega kad slušate imate utisak da ne postoji mesto na
svetu na kome nije bio, a opet, ja mu baš i ne verujem sve to,
mada vidim da tetka Seka skoro da ne diše dok on priča. Počne da
seče paradajz na tanjim i zaustavi joj se ruka u vazduhu kad on
počne rečenicu i tako ostane, sve dok on ne uhvati vazduh. Mislio
sam nekoliko puta da će da se ukoči i da se okameni ako Ulickani
ne završi priču. I sve bi to verovatno prošlo nekako da nije onda
keva pošla ka stolu sa činijom u kojoj je bilo jagnjeće pečenje,
držala je to sa strane sa onim rukavicama za vruće, i kad je bila
blizu stola nešto se desilo, saplela se, valjda, i sručila je pola one
jagnjetine na Ulickanog! E, da je neko bio tu da slika face! Moj
matori je počeo da se smeje tako kako ga nikad nisam video da se
smeje, keva je ostala da stoji kao spomenik samoj sebi, tetka Seka
se uhvatila rukama za lice i počela skoro da vrišti, a Ulickani je
skočio i odvalio nekoliko takvih psovki da sam mislio da će tapete
na zidu da se urolaju od muke i padnu na pod. I dok je Ulickani
tako psovao, a keva i tetka polako dolazile sebi i pokušavale da
saniraju stvar nekakvim krpama i peškirima, matori se zavalio u
stolici i čačkao zube. A onda je, da stvar bude još neverovatnija,

89
uzeo moju čašu i sipao mi piva do pola čaše i terao me da se
kucnemo. Nisam imao srca da mu kažem da mi je pivo gorko i
gadno, nego sam nazdravio ćaletu i onda je mene uhvatio taj
njegov smeh pa smo se smejali kao dva kretena dok su se keva i
tetka lomile oko Ulickanog. Video sam da je pola naše jagnjetine
završilo na tepihu, što bi kevu u svakoj drugoj situaciji
najverovatnije dovelo do ludila, ali sad to nije ni primećivala. I
tako su ga one čistile, mi smo se smejali i pili pivo, i valjda je to
sve bilo previše za Ulickanog, uhvatio je tetku za ruku, kao da će
da krenu i pogledao prvo u ćaleta prezrivo, a onda u kevu i kazao
nešto kao: Stvarno je žalosno s kim ti moraš da živiš. I pošao ka
izlaznim vratima. A ćaletu je ovo bilo još smešnije, video sam
kako mu suze idu na oči od smeha, uzeo je salvetu i brisao suze i
ponovo mi nazdravio dok su tetka i Ulickani izlazili. Neko od njih
dvoje je tresnuo vratima. Keva je sela za sto i počela da jeca. Ćale
je prestao da se smeje. I uzeo mi ono moje pivo i popio ga.

7. april
Juče nisu govorili ceo dan. A ne govore ni danas. Keva ništa nije
kuvala, samo leži s krpom na glavi i povremeno ustane i gleda
kroz prozor. Pa se opet vrati u krevet. Matori ide od televizora do
garaže i, naravno, ćuti. Ja sam pojeo skoro sva ofarbana jaja i sve
što je ostalo od Uskrsa. Oboje su ljuti i na mene, mada nemam
pojma zašto. Kazao sam da ću da spavam kod Gileta večeras i
mislio sam da će da bude neke frke, ali keva je samo kazala idi.

8. april
Pitao sam jutros Gileta da li je čuo sinoć da li mu se keva
vratila, ali mi nije odgovorio. Napravio se da me nije čuo. Mislim
da mu keva uopšte nije ni došla i mislim da je Gile znao da keva
neće doći kući te noći, pa me je zato i zvao da prenoćim kod
njega, ali on to nikad ne bi priznao. Truba mu je bilo da kaže da

90
se plašio da bude sam u stanu, pa sam se tako i ja pravio da to ne
kapiram. Rekao sam da ću da pođem kući, a on je rekao da će da
skokne do Meka, da vidi da li je taj praznik više gotov i da li je
Mek proradio. Nije video svoju curu već cela četiri dana, a to je
bio rekord. Jer Gile je inače tamo svraćao svaki dan, i pre i posle
škole. I kad je imao love i kad nije imao. Nekad bi samo ušao,
uzeo slamku iz onog automata i prošetao po Meku sa slamkom u
zubima, kao da se misli šta će da kupi. A ne bi kupio ništa. I tako,
pošao sam kući, očekujući da je tamo i dalje kao na groblju, i baš
sam se mislio šta da radim ako oni i dalje onako ćute, svako u
svom ćošku, i dokle će to sad tako da bude. Bilo mi je truba da
zvonim nego sam samo otključao vrata i ušunjao se unutra, kad,
imam šta da vidim! Keva peva uz tranzistor i pravi čitavo brdo
sendviča i kaže pa gde si ti, samo što nismo pošli, ‘ajde oblači se.
Gde idemo? Pa na izlet, vidi kakav je divan dan, hvala bogu da je
već jednom došlo proleće, više mi se smučila i ta zima, kaže keva,
kao da ništa nije bilo i trpa mi jednu rotkvicu u usta i ljubi me u
čelo. Dakle, stvarno! Ko je ovde lud? Utom ulazi matori u kuću i
zvižduće, prolazi pored keve, lupne je po dupetu i kaže ‘ajde više,
jesu gotovi ti sendviči, ne praviš za celo izletište, samo za nas
troje, ‘ajde nećemo, valjda, u podne da krećemo. I već za nekoliko
minuta vozimo se prema Avali, trešti radio u kolima, a ćale
imitira Ulickanog i kaže, kod nas u Švedskoj svako čisti iza svog
kera i ne može da vam se desi da zgazite u govance čim izađete na
ulicu. Mislio sam da će keva tu da pukne i da će opet da počne
svađa, ali ne, keva se smeje i gurka ga laktom i kaže mu, joj, koja
si ti budala. I onda je matori tako sve do Avale pokazivao kako je
keva tresnula ono jagnje Ulickanom na glavu i kako je on skočio,
i nije se znalo ko se više smeje od njih dvoje. Ako mene pitate,
uopšte nisu normalni, ni on, ni ona.

91
 Umerenost

Vozili smo se u tišini, već više od dva sata. Otac i majka, svako
za sebe, povučeni u centar svoje usamljenosti, sedeli su napred. Ja
sam sedela iza njih, zabavljena razgledanjem njihovih
nepomičnih vratova, osluškujući kloparanje točkova po drumu.
Prolazili smo kroz neki blagi predeo, s jedne strane videli su se
pašnjaci i brežuljak u daljini, a s druge jarak i kuće natrulih
ograda. Nisam se nikad previše pitala ko živi u tim kućama. One
su imale značaj samo utoliko što smo mi prolazili kraj njih i što
su se očeve i majčine oči na njih spuštale na sekund ili dva.
Tada mi se činilo da su već stari. Danas znam da nisu bili. Oboje
su imali manje od četrdeset godina, u tom času dok smo prolazili
ko zna koju krivinu po redu i kada se pred nama, sa obe strane
puta, iznenada ukazalo nepregledno polje suncokreta. Zanesena,
skoro prestrašena, lepotom koja je jurnula na nas, prekinula sam
onu zloslutnu tišinu:
– Tata, pogledaj!
Oni su i dalje ćutali. Plašila sam se da ćemo samo proći kraj tih
suncokreta i da neću imati priliku ni da ih dotaknem.
– Mama, vidi! Možemo li samo malo da stanemo?
Otac je usporio, čekajući da majka odluči.
– Dobro – reče ona napokon, glasom kao da se upravo probudila
iz dugog sna – staćemo, ali samo kratko. Neću da nas uhvati noć
na putu.
I tako smo stali da razgledamo suncokrete. Izvukli smo se iz
našeg malog automobila i počeli da protežemo leđa i noge na
travi kraj druma. Majka me je sklanjala dalje od puta, što je,
zapravo, bilo potpuno nepotrebno, jer dokle god nam je pogled
dopirao nije se video ni jedan jedini automobil osim našeg. Bili

92
smo sami na svetu, tu među suncokretima.
Dan se bližio kraju, svi suncokreti bili su okrenuti na jednu
stranu i pomalo povijeni nadole. Otac i majka, tu ispred mene,
stajali su isto tako paralelni, nesvesni svoje simetrije, s glavama
takođe povijenim nadole. Malo su razgovarali tih dana. Bilo je
dana kada nisu razgovarali uopšte. I dana kada su razmenjivali
samo najnužnije rečenice. Ovo je bio jedan od takvih dana.
Kada danas razmišljam o tom vremenu, čini mi se da sam
stalno kružila oko njih, kao neki uporni mali satelit oko svoje
zvezde. Trčala bih oko njih dvoje, istrajno, praveći se, pred njima
i pred sobom, da sam zabavljena okolnim stvarima, ali, zapravo,
sam motrila njihova lica. Nikad, međutim, nisam ta lica mogla da
gledam previše dugo. Tada nisam znala zašto. Danas, naravno,
znam: na njihovim licima bilo je previše emocija. Previše za jedno
dete. I tako bih, jureći unaokolo, samo prešla pogledom preko
njihovih očiju, njihovih stisnutih usana, pa onda odjurila dalje da
se umirim gledajući njihova leđa, i tako beskrajno, iznova i
iznova, sve nadajući se da će u sledećem krugu da me dočeka
osmeh. Ali nije me dočekao. Ne toga dana. Njihova su lica
ostajala smrknuta i zaključana.
Sećam se da sam prvo ja krenula ka suncokretima, a onda je za
mnom krenuo i otac. Majka je ostala da stoji kraj automobila.
Izgledalo mi je kao da me tu, na tom polju, gleda hiljade lica,
samo naizgled sličnih. Svaka se latica lelujala u sopstvenom snu o
nepodeljenom svetlu. Pogledala sam u oca, izgledao je tužan i
izgubljen među onim visokim stabljikama. Njegova crna kosa
štrčala je iznad žutih cvetova. Želela sam da me zagrli i podigne,
ali iz nekog razloga nisam smela da mu se približim previše.
Suncokreti su gledali u nas, nalik na čitav ćutljivi svet, nalik na
nepoznata lica iz gonile. Što sam više gledala u njih, to su mi se
činili stroži. Pokušavala sam pogledom da ih odobrovoljim, ali oni
su ostali neumoljivi. Nijedan se nije smešio na mene. Lica su im

93
bila crna i natmurena.
Pogledala sam u majku. Videla sam kako dovršava cigaretu,
baca je na zemlju i pažljivo je gazi vrhom sandale. Onda je
povikala:
– Hajde, vas dvoje! Dosta je bilo razgledanja. Dug je put pred
nama.
Otac se istog časa okrenuo i pošao ka kolima, i ja za njim.
Majka je i dalje stajala pored vrata i dok je prolazio kraj nje, otac
je, dobro to pamtim, zastao samo delić sekunde, kao da se oko
nečega nakratko premišljao. Pomislila sam da će se nešto desiti.
Pomislila sam da će nešto da kaže. Pomislila sam da će da je
zagrli. Njen pogled je, međutim, hitro pobegao negde u stranu,
pažljivo zaobišavši očev pogled, i već sledećeg trenutka otvorila je
vrata automobila, podigla svoje sedište i smeštala me pozadi.
Zatim je i sama sela. Otac je ušao u kola, i nastavili smo da se
vozimo dalje, u tišini. Suncokreti su ostali za nama.

94
 Odbrojavanje

Tu je jedna oskudno nameštena soba, orman čija se vrata ne

zatvaraju dobro, podne daske koje pomalo škripe pod koracima,
pohabani prekrivač na krevetu i zamućeni prozor koji, zapravo,
ne gleda nikuda. Možeš stajati na prozoru do beskraja, ali nećeš
videti ništa dalje od susednog zida. Svetlo koje odatle dolazi i koje
stvara privid uličnog noćnog svetla samo je iluzija. Nema ulice,
nema svetiljki. Nema nikoga ispod tog prozora, niti je ikoga
ikada bilo.
Ipak, Marlena stoji kraj tog prozora i gleda u nepostojeću
daljinu. Rukama kao da grli samu sebe ili pridržava sopstveno
srce da ne izjuri napolje, nekud izvan nje. Ne morate videti njeno
lice da biste osetili ono što ona oseća. Sve se vidi već na leđima na
kojima svaki mišić pomalo podrhtava kao u groznici. Način na
koji je savila glavu govori vam kakav je izraz njenog lica. Prsti
koji se grčevito drže za sopstvena ramena ne zahtevaju nikakvo
objašnjenje. Telo koje se lagano ljulja napred-nazad govori više od
svega. Uteha ne postoji. Jedino što se još može uraditi to je upravo
to, sviti kolevku u sopstvenom telu i ljuljati se u ritmu uspavanke,
barem dok je još tišina, dok se ne progovori sledeća reč.
Marlena u sebi broji, kao i uvek unazad od dvadeset.
Devetnaest, osamnaest, sedamnaest, do đavola, kako me žulja ova
cipela, misli ona, petnaest, četrnaest, muva, odakle muva ovde i
zašto tako uporno zuji, zašto baš na trinaest, dvanaest, moje je
lice tako sablasno u ovom tamnom staklu, deset, okreće se i gleda
nekud ispred sebe, devet, osam, više se ne čuje muva, ali zato čuje
krčanje sopstvenih creva, dobro je biti gladan i ispražnjen, gipka
sam, misli ona i pravi još jedan nesigurni korak napred, udaljava
se od onog prozora kao da je tamo bilo nešto što ju je vuklo sebi,
ili uplašilo, sedam, šest, o, bože, šest zaista, nema više nikakvog
straha, tu sam, kraj stola, a dobro znam šta se nalazi u fioci, samo

95
da me ova cipela ne žulja toliko, i da me ne guši ovaj okovratnik,
ali sve će uskoro biti gotovo, njena unutrašnja vertikala, koju ona
u tom času zamišlja kao neku zlatnu nit, odjednom postaje
isprekidana, urušava se u njoj polako, i zajedno s tom niti
urušava se i stub njenog tela, odjednom više ne postoji ništa što bi
to telo držalo u punoj visini, pet, oseća kako je nekako ugodno i
prirodno klonula ka sopstvenom dnu, ali u isto vreme jedan laki
deo nje poleće negde uvis, čini joj se da se razdvojila na dva dela,
na to telo koje se ugiba i koje polako gubi sopstveni oslonac, i na
jedan vanvremenski deo koji poleće nekud i preti da je napusti,
svaki put je tako intenzivno, svaki put je tako stvarno, misli ona,
zapravo je lako razdvojiti sebe od sebe, ovo telo koje oseća bolove
i čuje zvukove samo je smetnja, četiri, njena ruka otvara fioku i
naglim pokretom vadi revolver, fioka lagano zaškripi u času kad
je zatvara drugom rukom, sve drugo je samo zaglušujući tajac,
više nema ni one muve, nema ničega, tri, i iz nekog razloga
osmeh prelazi preko njenog lica, pojavljuje se spokoj, svako ko bi
se ozbiljnije udubio u njeno lice shvatio bi da je u tom času u njoj
postignut konačni sporazum sa samom sobom, s tom silom koja
upravlja njenim pokretima, dva, čuju se koraci odnekud, on ulazi,
zadihan i onda naglo zastaje na dva-tri metra od nje, neodlučan
da li da krene dalje ili da stane, jedno neizgovoreno „Ne!“ vrišti
na njegovim usnama, pomalo kao da je podigao ruku ka njoj, ali
sve je u tom svedenom pokretu, usne mu ostaju neme, jedan,
njena se ruka podiže do čela u času kada on napokon napravi
korak ka njoj, ali sve to ostaje u senci glasnog, preglasnog praska
i svet se ruši, poslednji čin ironične pravde skida joj s noge onu
cipelu koja ju je žuljala, u času dok pada na pod.
Tako ostaju kao zaleđeni, ona, sklupčana na podu i on nadvijen
nad njom dok se zavesa spušta. Sekund iza toga prolama se
aplauz i oni su sami iza zavese.
Pre no što se zavesa ponovo podigla, on je brzo ljubi u ledene
usne i šapuće joj: „Svaki put mi stane srce“. Onda ustaju, drže se

96
za ruke i osmehuju se širokim osmesima na sredini pozornice.

97
 Kamenolom

1.
Spomenkin muž je umro, moj muž je otišao. To mu, u krajnjoj
liniji, dođe na isto. Obe smo sedele godinu, dve, tri, pet, ne znam
ni sama više koliko dugo, i ispijale kafe, peglale dečiju odeću,
pakovale sendviče u školske torbe, pomagale jedna drugoj u
bacanju stvari koje su ostale za muževima, gledale smo serije na
televiziji, nebrojeno mnogo serija, uglavnom one sa srećnim
krajem, ali i s nešto suza u međuvremenu. Spomenka je bila uvek
prisebna i razumna kada bi se neko od dece razbolelo, skidala im
je temperaturu i pravila svoje čuvene lekovite napitke, ja sam
umela da sašijem sve što bi ona zamislila. Tako je prošlo leto, pa
još jedno, pa nekoliko jeseni i zima, i taman kad smo mislile da
smo našle način da živimo spokojno, razdvojene jedna od druge
tek pritiskom dugmeta u liftu, došlo je novo proleće. Jedno od
onih proleća koja se u roku od nekoliko dana, uz pomoć nekakve
nebeske magije, odjednom pretvaraju u ozbiljan nagoveštaj
vrućine i novog leta.
Sedele smo pored otvorenog prozora, u Spomenkinoj kuhinji.
Bilo je popodne i deca su se igrala dole, ispred zgrade. Povremeno
smo izlazile na terasu i tražile ih pogledom. Nekad ni to nije bilo
potrebno, čule bismo ih kako se svađaju. Deca se stalno svađaju,
to je neobjašnjiva stvar. Oko toga ko će prvi na ljuljašku. Ili ko će
da sedne s koje strane klackalice. Ili ko je kome oteo loptu. Nema
kraja tim nepravdama. Nema kraja njihovom nezadovoljstvu. Kad
god bismo pogledale kroz prozor, neko od dece, naše ili tuđe,
plakalo bi zbog nečega. U jednom trenutku naprosto postaneš
imun na sve to. Poželiš da im kažeš da ni tebi baš nije sve onako
kako si zamislio, pa ipak ne plačeš i ne gađaš nikog cipelom u
glavu. Ali ne kažeš im to, jer ne bi imalo svrhe. Mada želiš da im

98
kažeš, to je sigurno. I želiš da im izbušiš sve lopte i pokidaš sve
ljuljaške i onda da gledaš kako se osvrću u čudu šta ih je snašlo.
Čula sam kako moj sin viče svojim piskutavim glasom:
– Neću uvek ja tebe da ljuljam, pusti malo mene da se ljuljam ili
ću da te šutnem odatle!
Onda je Spomenkina ćerka nekoliko puta viknula mama, mama,
mama, mama, mama, ali nismo se obazirale, samo smo se
pogledale. Spomenka je uzdahnula i zapalila još jednu cigaretu.
Usput smo čekale da se ispeče neka pita od jabuka i pitale se šta
nam je trebalo da, uz ovu vrućinu, uključimo još i rernu, ali nazad
se nije moglo. Morale smo da sačekamo da se ta pita ispeče kad
smo je već napravile.
Pitala sam Spomenku da li bi popila kafu. Iako smo već pile
jednu tog popodneva, ali kafa je bila naš ritual zadovoljstva i
pročišćenja. Kao da s novom, toplom, šoljicom kafe sve može da
se spere i da počne ispočetka. Kao da sve crne slike ostaju tamo
negde, u talogu, i zatim odlaze dalje, niz slivnik, do dna zemlje.
Naravno da je htela još jednu kafu. Spomenka uvek hoće još
jednu kafu.
Nešto kasnije, sedele smo na terasi, pile kafu i gledale skoro već
precvetalu lipu ispod naših prozora. Ceo kvart je mirisao
slatkasto i zavodljivo.
– Ovako su mirisale lipe noću, kad smo Nenad i ja počeli da se
zabavljamo.
Spomenka me samo pogleda i prevrnu očima. Znala sam tačno
šta misli. I bila je potpuno u pravu. Ali to s mirisom lipa nije
imalo nikakve veze. Nije bilo svrhe objašnjavati. Sedela je tako
ćutke, neko vreme, nad onom šoljicom, a onda je odjednom rekla:
– A što ne bismo ti i ja otišle na more?
Nekome bi to zvučalo kao obična rečenica, verovatno, ali meni

99
je delovalo kao da je, recimo, kazala što ne bismo otišle negde
izvan Mlečnog puta. Ni ona ni ja nismo nigde otišle ko zna koliko
godina. To je jednostavno bilo tako.
More. Sećala sam se mora. Bila sam na moru s Nenadom one
godine pre nego što smo se venčali, i zatim, dve godine kasnije,
otišli smo na more s našom jednogodišnjom bebom. Učili smo
sina da uđe u plitku vodu, držali smo ga za male, bucmaste ruke i
onda, kad bi se uplašio, uzimali smo ga u zagrljaj i odlazili s njim
u hladovinu velikog čempresa. Zatim smo sedeli na dušecima i
pijuckali hladnu limunadu iz termosa. Ponekad bih se sakrila iza
muža i podojila dete. On je voleo da gleda kako ga dojim. Uvek
posle toga poljubio bi i njega i mene, a ponekad i moje grudi. Kao
da je sve to činilo neki savršeni spoj koji je naše živote vezivao u
besprekorni krug. Tako se to onda činilo.
Nikada posle toga nismo otišli na more. Nije bilo novca, nije
bilo volje, nije bilo vremena, neko bi se razboleo u nezgodan čas,
uvek je bilo tako da nečega nema. Ostajali bismo u sparnom
stanu i mrzovoljno se vukli iz sobe u sobu, iza spuštenih roletni.
Jedne, upravo takve, nepodnošljivo vrele letnje noći on je ustao iz
kreveta i otišao na terasu. Neko vreme nisam ustajala za njim,
mislila sam da će samo da popuši cigaretu i da se vrati. Možda
sam i zadremala. Onda sam se probudila i shvatila da ga i dalje
nema. Ustala sam. Sedeo je u kuhinji, nije upalio svetlo, rano je
svitalo tih dana i prvi zraci zore već su pomalo osvetljavali
trpezariju po kojoj su, svuda unaokolo, bile razbacane igračke. Na
podu, ispred njega, stajala je putna torba, već skoro spakovana.
Slagala bih ako bih kazala da sam bila previše iznenađena. Na
njegovom mestu verovatno bih se i ja spakovala i otišla. Ali ja
nisam bila na njegovom mestu. Ja nikad nisam mogla da se
spakujem i da odem. Ja sam bila zatrpana ovde, zauvek, ispod
svih tih činijica za puding, flašica za mleko, ispod koverti s
plaćenim i neplaćenim računima, zatrpana ispod sopstvenog
glasa i ispod sopstvenih osmeha, ispod lakoće s kojom iznova

100
izgovaram, u hiljadu varijanti, jednu te istu rečenicu nije važno,
rešićemo to nekako, sledeće godine ćemo drugačije, ali, naravno,
sledeće godine bi sve opet bilo isto, i sada, dok sam ga gledala
kako sedi pod svetlom prvih jutarnjih zraka, tu u našoj trpezariji,
zatečen, ništa mi, zapravo, nije bilo čudno. Kad je, nešto kasnije,
izlazio iz stana, tiho zaključavši vrata za sobom, jedino što sam
zaista mislila bilo je to kako mu zavidim. On odlazi u potpuno
novi život, mislila sam, kako je to neobično! Skoro kao da si
ponovo rođen, a iskustvo iz prethodnog života ti je ostalo, i možeš
da ispraviš sve greške koje si počinio u prethodnom životu. Ko bi
ga mogao uopšte osuđivati zbog toga što je poželeo tako nešto?
Sela sam na kauč i posmatrala sve te igračke rasute po podu.
Valjalo bi ih skupiti. Ali zašto ako će za samo nekoliko sati sve
one biti ponovo razbacane?
I zato, kad je Spomenka tako iznebuha predložila da odemo na
more, pomislila sam da se, zapravo, grubo šali s nama. Ali onda
sam je pogledala i videla sam da je sasvim ozbiljna.
– Šta ćemo s decom? – upitala sam.
– Ostavićemo ih kod mojih. Oni bi jedva dočekali da uzmu decu
na nekoliko dana, znaš to i sama.
Ima takvih stvari. Tu su, sasvim su moguće, izvodljive, samo na
korak od vas, ali iz nekog razloga vi mislite da vam više ne
pripadaju. Nema racionalnog objašnjenja za to. U nekom času
vašeg života kao da izraste, niotkud, jedan nevidljivi zid i postavi
se između vas i odlaska na klizanje, između vas i odlaska na
more, između vas i kokica u bioskopu, između vas i sedenja na
klupi, noću, u parku, između vas i svega što je nekada bio vaš
život. I vi se s tim pomirite, takva su pravila. Ja sam se s tim
pomirila. Ali Spomenka je nastavila da priča. Kupiće karte za
noćni voz. Imaćemo svoj kupe s krevetima, zaspaćemo, i kad se
probudimo, bićemo već na moru. Zatim ćemo svakog dana ležati
na suncu i upijati mirise mora i četinara. Uveče ćemo piti vino i

101
šetati ispod palmi. Tako je ispričala. I kada bi o tome govorila, sve
je, uprkos zidu, izgledalo ostvarljivo.
– Dobro – rekoh napokon.
Popeh se na stolicu, do najviše police u svom stanu. Tamo je
stajala stara limena kutija i u njoj neki novac koji je trebalo da
posluži ni sama ne znam za šta. Za nešto što bi me zateklo
nespremnu. Ovo je, valjda, bila takva situacija. Dala sam
Spomenki pare da nam kupi vozne karte i rezerviše sobu, s
pogledom na more i na palme.

2.
Voz baš nije izgledao čisto, ćebad su bila gruba i s rupama, čitav
kupe je mirisao na mešavinu čađi, buđi i nekakvih jakih
sredstava za dezinfekciju. Ali tešile smo se činjenicom da je u
pitanju samo jedna noć i da ćemo, pre no što i shvatimo, biti na
moru. Sećala sam se vremena kada sam, kao dete, spavaćim
kolima putovala s roditeljima. Ništa nije izgledalo tako dobro i
tako ugodno kao zaspati u vozu, koji se klacka i ljulja te, dok
odrasli još razgovaraju, sve tiše i tiše, dok napokon san ne
zavlada i ostane samo blago ljuljuškanje. Takvom snu sam se
nadala. Ali, pre no što smo bile spremne da se ispružimo u svoje
tesne krevete, izašle smo u hodnik da malo uhvatimo vazduha.
Prozor u našem kupeu nije mogao da se otvori.
Voz je upravo prolazio kraj nekog kamenoloma. Nije bilo nikog
od radnika tamo, sve je bilo pusto, samo golo brdo, prepolovljeno,
s nekoliko kamenih kaskada koje su vodile, kao kroz Mesečev
pejsaž, do gore, gde je brdo opet ličilo na sebe i gde je ponovo
raslo drveće. Bilo je pitanje trenutka kada će i ono da poklekne i
sruči se u provaliju. Nekoliko stabala, na samoj ivici
kamenoloma, već je pružalo svoje korenje u ponor, u prazno.
Dole, na dnu kamenoloma, u samoj jami, stajala su dva

102
kamiona i nešto što je, valjda, bio bager. Sve je to izgledalo
sićušno u poređenju sa zjapećom rupom u negdašnjem brdu, ali i
tako malo odnosilo je kamenje negde, deo po deo, i brdo je
polako, ali neumitno, nestajalo. Mogla sam zaplakati od ovog
prizora, a prokleti voz je baš tu usporio jer bila je uzbrdica, ali, na
svu sreću, ubrzo smo prošli kamenolom i opet smo šibali kroz
šumu. Ponovo sam mogla da dišem.
Utom su se otvorila vrata kupea do našeg i na hodniku su se
pojavila dva muškarca. Obojica sa cigaretama u zubima, obojica u
majicama bez rukava. Visoki mi se učinio lepši, ali kada sam ga
pogledala u lice, shvatila sam da je pomalo zrikav. Drugi je bio
nešto niži i imao je brkove. Zrikavi je držao u ruci flašu votke.
Pogledali su u nas i zrikavi je podigao flašu uvis, kao da nam
nazdravlja.
– Devojke, jeste i vi pošle na more? – upita brkati.
Klimnula sam glavom. Spomenka me je gurkala prstom u leđa i
nisam znala kako to da razumem. Da li hoće da kaže da treba da
zbrišemo u svoj kupe ili je oduševljena razvojem događaja?
Okrenula sam se i pogledala u nju. Smešila se i zabacivala kosu
preko ramena. Sve mi je bilo jasno. Mali brkati je ušao u svoj
kupe i odande doneo plastične čašice.
– Devojke, jeste li i vi za piće, dug je put pred nama?
I tako smo počele da pijemo s njima tu votku. Negde do ponoći
flaša je bila skoro prazna, a mali brkati i Spomenka su se ljubili
naslonjeni na prozor u hodniku. Razdvojili bi se samo kada bi
prolazio kondukter ili kada bi voz stao na nekoj stanici pa bi
pospani mrzovoljni putnici prolazili kraj nas. Čim bi voz nastavio
da se kreće, oni bi nastavili da se ljube. Spomenka je bila nešto
viša od njega, ali to im, očigledno, nimalo nije smetalo. Njegove
su ruke sve vreme gnječile njenu zadnjicu, a ona je držala ruke
čas u njegovoj kosi, a čas ih zavlačila ispod njegove majice i
stiskala ga za leđa. Meni je, po svemu sudeći, ostao visoki. Bio je,

103
zapravo, prijatan. U nekim drugim okolnostima možda bi mi se i
dopao. Upitala sam ga da li bi mi učinio jednu malu uslugu.
Rekao je da hoće. Zamolila sam ga da obuče nešto preko te
majice. Nasmejao se i otišao u kupe da se obuče. Kad se vratio
imao je na sebi lepu svetloplavu košulju kratkih rukava, upasanu
u pantalone i izgledao je kao potpuno drugi čovek. Sada već može,
pomislila sam. Zašto jedna košulja čini takvu razliku, nisam
imala pojma, ali očigledno je činila.
Ne znam čak ni o čemu smo razgovarali. I da li smo uopšte
razgovarali ili smo samo posmatrali kako se Spomenka i brkati
ljube. Sa one strane stakla bio je mrak i kada bismo pogledali u
prozore videli bismo samo svoja lica, podbula, pijana, umorna,
čudno iskežena. Flaša votke odavno je bila prazna. Spomenka i
mali su u nekom trenutku ušli u naš kupe i zaključali za sobom
vrata. Ostala sam u hodniku s visokim. Noge su mi već bile
umorne od stajanja. Bilo je očigledno da ćemo, pre ili kasnije, i on
i ja završiti u drugom kupeu.
Otvorila sam vrata njegovog kupea ne pitavši ga ništa.
Jednostavno sam ušla i sela na donji krevet. Nisam više mogla da
stojim. Muškarac je ušao za mnom i upalio svetlo u kupeu.
Pogledala sam ga u lice i ponovo pomislila da je stvarno šteta što
su mu te oči takve. Da nije toga, bio bi zaista lep. Rekoh mu da
ugasi svetlo. Mesec je osvetljavao kupe dovoljno da smo jedno
drugom mogli da vidimo obrise tela. Svukla sam se i legla. Njemu
je trebalo malo više vremena da raskopča i skine sve sa sebe,
izgledalo je kao da ga je piće učinilo sporim i nespretnim. Kada je
skinuo cipele, na trenutak se osetio jak neugodan miris, ali nisam
želela da mislim na to. Pružila sam ruke ka njemu i osetila da je
veliki i da je tvrd. Za trenutak sam pomislila hoće li me zaboleti
kad uđe u mene, ni sama više nisam znala koliko godina sam
živela bez toga. Poželela sam da mu kažem da treba da bude
pažljiv sa mnom, kao s devicom, ali znala sam da bi to bilo
smešno. Ko bi tako nešto poverovao, tu, u noćnom vozu. Ali ovaj

104
je čovek bio prirodno pažljiv. Pustio je da ga uzmem u ruku, da ga
privučem, i da ga polako, sasvim polako i sporo uvučem u sebe.
Onda je mirovao kao da je čekao da vidi koji je moj ritam, pa da
mu se prilagodi. I ritam se uspostavio prirodno, prateći
kloparanje voza i truckanje tračnica. Obuhvatila sam ga rukama,
nogama, čitavim svojim telom, koliko god sam mogla, želeći da
uvučem u sebe svaki santimetar njega. Šaputala sam mu kako je
tvrd i kako je dobar. Šaputao je i on nešto, ali bilo je previše
nerazumljivo, a njegova glava zabijena u jastuk. Napokon smo
tako zaspali, izmoreni, njegovo je telo bilo skoro čitavom težinom
na meni, ali mi nije smetalo. Bilo je dobro, posle toliko godina,
osetiti na sebi drugo telo i ja sam disala upijajući u sebe sva
njegova isparenja kao da su to mirisi cvetnih vrtova.
Prvi put, probudili su me neobični zvuci iz susednog kupea.
Mešali su se sa zvukom voza, ali i tako ugušeni ličili su više na
jauke, a manje na zvuke strasti. A opet, otkud sam ja mogla da
znam kako zvuči kad se Spomenka tuca? Osluškivala sam neko
vreme, a onda ipak odlučila da odem i da proverim. Navukla sam
u mraku haljinu na golo telu i izašla u hodnik. Duvalo je sa svih
strana i bilo je neobično hladno. Kucnuh nekoliko puta na vrata
našeg kupea. Tamo je odjednom nastao tajac. Onda su se otvorila
vrata. Glava malog brkatog je provirila.
– Šta hoćeš? – upitao je nervozno.
Oči su mu bile zakrvavljene i mutne.
– Samo sam htela da vidim da li je tu sve u redu.
Pokušavala sam da iza njegove glave vidim gde je Spomenka.
– Sve je u redu, briši! – reče mali i pokuša da zatvori vrata
kupea.
U poslednjem trenutku ugurala sam nogu, rekoh:
– Čekaj, samo trenutak, samo da nešto pitam Spomenku.

105
 Onda se ukazala i Spomenkina glava. Držala je ono štrokavo
ćebe podignuto do grudi, prikrivajući golotinju. Kosa joj je bila
raščupana, a iz jedne nozdrve izlazio joj je tanak mlaz krvi.
– Šta se dešava, Spomenka?
– Ništa, zaista ništa – reče ona. – Idi i spavaj.
– Sigurno?
– Sto posto. Idi spavaj. Još malo pa smo na moru.
Izvukoh nogu iz njihovih vrata. Glava mi je jedva stajala
uspravno od umora, od pića, od svega. Imala sam osećaj da će moj
vrat, sam od sebe, da se prelomi i da će mi se glava otkotrljati niz
hodnik voza i završiti u nekom tunelu. Ušla sam u kupe u kome je
onaj muškarac i dalje čvrsto spavao. Nisam više imala želju da se
guram uz njega u tesnom krevetu. Popela sam se na gornji krevet
i zaspala istog časa.
Drugi put probudio me je iznenadni zvuk vetra koji uleće kroz
prozor. Videla sam dugačkog, ponovo je bio samo u majici. Stajao
je nagnut i povraćao kroz prozor. Okrenuh se na drugu stranu i
zapuših uši rukama. Zaspala sam još pre nego što je zatvorio
prozor.
Kada sam se probudila treći put, u kupe je, kroz musave
prozore, već ulazila dnevna svetlost. Nisam odmah shvatila šta se
dešava. Onda videh da Spomenka stoji kraj mene i drži prst na
ustima, pokazujući mi da budem tiha. Mahala je rukama i
pokazivala mi da treba da siđem s kreveta i da izađem za njom.
– Brzo, brzo – šaputala je – stanica je za nekoliko minuta.
Skočih s kreveta. Uleteh u svoje sandale. Nije bilo šanse da
nađem svoj veš, bio je zarobljen negde u donjem krevetu u kom je
dugajlija spavao, hrčući bučno.
Napolju, na hodniku, videh da je Spomenka već iznela oba naša
kofera.

106
 – Zar smo već stigle? – upitah, gledajući kroz prozor, jer more
se nigde još nije naziralo.
– Ne baš – reče Spomenka – ali ovde izlazimo. Ništa me ne pitaj,
posle ćemo da pričamo. I zakopčaj te sandale, spašće ti s nogu.
Pridržavale smo se za zidove i vrata, jer voz je naglo počeo da
koči i mi videsmo kako se pojavljuje neka mala stanica, s jednom
kućicom i skretničarom koji je u ruci držao zastavicu. Spomenka
je zgrabila kofer i pohitala ka vratima, pokazavši mi rukom da je
sledim. Nije bilo vremena da pitam bilo šta. Izašle smo iz voza,
skočile na neki šljunak, naši su se koferi preturili za nama,
skretničar je dunuo snažno u pištaljku i voz je već otišao dalje.
Osvrnusmo se oko sebe. Izgledalo je kao da tu nema baš ničega
osim te stanice. Jedna drvena klupa nalazila se ispred nje i mi
dovukosmo kofere do tamo. Sele smo na klupu. Skretničar je
gledao u nas dve i hladio se mlateći kapom ispred lica.
– Koliko ima do mora? – upita ga Spomenka.
– Pa to ti je tu, odmah iza tunela i ovog brda.
– A u kilometrima?
– Jedva četr’es – reče on.
– Kad je sledeći voz?
On pogleda na veliki sat koji je krasio spoljni zid kućice, pa
zatim i na svoj ručni, kao da hoće da bude siguran.
– Za sat i dvanaest minuta jedan staje. Oni pre njega ne staju
kod nas. A što ste vas dve izašle baš ovde?
– Pusti to – reče Spomenka – nego, ima li šanse da nam skuvaš
kafu?
Skretničar vrati kapu na glavu, kao da mu je ona pomagala da
razborito misli, i klimnu glavom.
– Dobro – reče on – nisam je ni ja pio od jutros. Sad ću da

107
pristavim, a vas dve posedite tu malo. Hoćete vode? Eno ima
česma tu, odmah iza kuće, možete da se umijete.
Gledala sam u Spomenku. Izgledala je mirna, ali nešto je u njoj
čudnovato poigravalo. Njene su oči izbegavale moj pogled. Tačno
iznad njene desne obrve jedan crvenkasti podliv povećavao se iz
minuta u minut, i videla sam da veoma polako pomera leđa dok
pokušava da ustane s klupe.
Voda iz česme je bila zaista hladna i imala je odličan ukus.
Umivale smo se i prskale ruke, ramena, vratove. Osećala sam
kako me peče između nogu i pokušavala sam da makar malo te
sveže vode spustim i tamo, ali skretničar nas je gledao, pa sam
odustala. Onda smo se vratile na klupu gde su dve šoljice kafe
čekale na nas, na poslužavniku. Pile smo kafu i ćutale. Tamo, s
druge strane pruge, videlo se brdo i čuli su se zvuci različitih
ptica. Neko posveti čitav život tome da razlikuje zvukove svih
mogućih ptica, pomislila sam. Neko tačno zna koje ptice žive u
kojim šumama. I šta fali takvom životu, baš ništa. Mnogo je bolje
poznavati sve ptice nego sve ljude. Ali kome bih to uopšte mogla
da kažem? I ko bi to razumeo? Zvučalo je kao da neka ptica vrišti,
a verovatno da nije vrištala. Samo je nešto govorila nekoj drugoj
ptici, nešto što mi nismo u stanju da razumemo.
Vreme nam je prošlo tako, u ćutanju i razgledanju brda. Ako se
izostave ptice, tu, na toj stanici, vladala je nestvarna tišina.
– Sad će vaš voz, za pet minuta – reče železničar.
Pogledah ponovo u Spomenku. Izgledala je iznureno i skrhano.
Njena modrica iznad oka sada je bila već prilično velika i dobijala
je ljubičastu boju.
– Pitam se šta li rade deca – reče ona, kao da nije ni čula
skretničara.
Zatim je zaćutala. Uskoro je stigao voz, skretničar je obavio sve
kao i prošli put, pogledujući povremeno u nas dve, ali mi smo i

108
dalje sedele na klupi, ne pomerajući se. Spomenka je i dalje držala
u rukama svoju šoljicu kafe. Osećala sam kako me sve više peče i
svrbi između nogu. Želela sam da se okupam, da obučem čist veš,
da legnem u čist krevet. More je bilo tu, odmah iza tunela, ali se
miris mora s ove strane brda nije osećao. Kao da mora nije ni bilo.
Kao da nije ni postojalo.
– A kada ide voz u suprotnom pravcu? – upitah skretničara
kada se ponovo vratio do kućice.
Bilo je nečeg veoma profesionalnog u njemu, to se moralo
priznati. Ozbiljno je pogledao u jednu knjižicu, kao da ga baš
nikakvo pitanje i nikakvo ponašanje ne može iznenaditi i mirno
odgovorio:
– Za četrdeset pet minuta možete biti u vozu za nazad. Obično je
poluprazan ovaj jutarnji, nećete imati problema da nađete mesta.
Kada je došlo vreme, podigao je naše kofere i pomogao nam da
pređemo oba koloseka i odemo sa one strane da sačekamo svoj
voz. Onda je ubacio kofere u voz, dodao nam ruku da uđemo, u
jednom skoku izašao nazad na stanicu, mahnuo nam i tek onda
dunuo u pištaljku. Voz je zakloparao, zatresao se i krenuo.
Ako bude sreće, pomislila sam, biće još dan kad budemo ponovo
prolazile pored kamenoloma. Mnogo više od mora, želela sam da
vidim brdo koje rasporeno na pola stoji kraj pruge i posmatra
vozove.

109
 Neprisutan

1.
Izgledalo je kao da će zima potrajati zauvek. Već se bližio kraj
marta, a sunce se pojavljivalo tek pokoji minut, oko podneva,
sklupčano i zamućeno teškim, sivim oblacima. I dalje je svakog
dana provejavao sneg i smenjivao se s vetrom i ledenom kišom.
Ljudi su podizali kragne i trudili se da šalove drže čvrsto
zamotane. Nije bilo kraja toj zimi. Nije bilo kraja samoći.
Gabrijela je stajala uz prozor, pušila i gledala dole na ulicu.
Krošnje lipe još su bile gole i kroz njih su se jasno mogli videti
prolaznici i gusto parkirani automobili.
Ona je ponovo razmišljala o snu koji je usnila prethodne noći. Iz
nekog razloga, sećanje na taj san vraćalo joj se čitavog dana. I
svaki put kada bi se setila još nekog detalja iznova bi je obuzela
jeza.
Sanjala je kako otvara orman za garderobu i kako užasnuto
uviđa da u njemu nema ničega osim praznih vešalica. Neke su
bile drvene, neke plastične. Ovako gole, vešalice su joj izgledale
napušteno i jezivo, u isto vreme. U snu, Gabrijela je brzo zatvorila
orman, kao da će je prizor praznih vešalica povrediti bude li ga
previše dugo gledala. Ili, kao da će se nešto promeniti ako zatvori
vrata ormana, pa onda pokuša da ih ponovo otvori. Upravo to je
uradila, skoro bez daha, prožeta samrtnim strahom. Polako, vrlo
polako, otvorila je prvo desna vratanca. Ništa. Zatim je otvorila
levu stranu, moleći se u sebi za nekakvo čudo. Ponovo ništa. Onda
je pala na kolena, tu ispred ormana, jecajući. Gotovo je sa mnom,
reče ona sebi. Gotovo je. I dok je to izgovarala, pogled joj pade na
dno ormana, na njegov najmračniji ugao. Tamo je bilo nečega i
ona skoro cela ulete unutra da vidi šta je to ipak ostalo. Bila je to

110
Leonardova kravata, tamnosiva, s nekoliko bordo rombova na
sebi. Tako klečeći na podu, ispred ormana, Gabrijela je stiskala
na grudi Leonardovu kravatu, a onda je njom počela da briše suze
kojih je najednom bilo sve više.
Želela je da može da zaboravi taj san. Kao što je najčešće
zaboravljala druge snove. Ujutru, odmah nakon buđenja, sećala
bi se nekih delova snova, ali kako bi dan odmicao, san bi nestajao
u nekom prostoru uma koji je verovatno funkcionisao kao crna
rupa, upijajući u sebe sve, neznano kako. Do sredine dana već bi
se sve ređe sećala svog sna, pa čak i kada bi želela da ga prizove u
sećanje, shvatila bi da je zaboravila.
Ali ovaj san je po nečemu bio drugačiji. Opirao se zaboravljanju.
Naprotiv, kako se bližilo veče, pomaljali su se novi detalji iz
podsvesti i ledili joj prste i kičmu.
Činilo joj se da i sad može da oseti užas koji je osetila u snu u
trenutku kada je kravata oživela. Dok je njenim širim delom
brisala suzne oči, uži deo je polako počeo da puzi uz njenu ruku.
Zastala je i pogledala. Zaista, kravata se micala. Kako je to moguće,
pitala je samu sebe u snu, ali nije bilo vremena za traženje
odgovora, jer kravata se već obmotavala oko njenog vrata, što je
isprva izgledalo kao neki nežan zagrljaj, kao da su neki vrlo fini
prsti izvodili delikatan ples ispod njenih ušnih školjki pa preko
grkljana i ispod kose, ali onda shvati da je taj zagrljaj sve
neugodniji i da je kravata, zapravo, steže sve jače. Gabrijela krenu
prstima da oslobađa svoj vrat, ali iz nekog razloga prsti su joj
stalno ispadali, a kravata se migoljila i zatezala, oduzimajući joj
dah. Umreću, pomisli ona, to je to, umirem, i poslednje što vidim to su
ove vešalice koje se njišu iznad moje glave, kakav apsurd, kakav glup
poslednji pogled. Borila se da uhvati dah, borila se da ispusti glas,
ali ni jedno ni drugo nije bilo moguće, kako to već biva u
snovima, sve do onog trenutka kad se probudila i mahinalno
krenula rukama ka grlu.

111
 I sada, nekoliko sati kasnije, mogla je jasno da oseti mešavinu
užasa koji ju je još vrebao iz sna i olakšanja kada je shvatila da
svoja pluća može da ispuni vazduhom. Srce joj je lupalo snažno i
brzo. I tada, odmah nakon buđenja, a isto tako i svaki put kada bi
se prisetila sna.
Ugasila je cigaretu i gotovo istog časa upalila drugu. Kravata je
sada stajala tu, pored nje, na trpezarijskom stolu. Mirna i
bezopasna. Čim se probudila u toku noći, otišla je da je nađe. I već
dok ju je uzimala u ruke, izdvajajući je iz gomile drugih kravata,
setila se kada i gde su je kupili.
Bio je to bezličan, ni po čemu poznat, danski gradić na morskoj
obali, u kome su proveli skoro mesec dana, jednog leta, pre pet
godina. Jedino zbivanje u tom gradu bilo je baš tu, na obali, uz
mali mol na koji su pristajali ribarski čamci i pokoji omanji brod.
Na dve-tri tezge na obali ribari su sortirali ribe, sekli ih posred
stomaka i bacali u plastične kutije pune leda. Sve je mirisalo na
krljušti, na krv, na oči koje vas uporno gledaju sa odsečenih
ribljih glava. Gabrijela nije volela ovo mesto, ali nije se moglo
izbeći. Sve je bilo tu, na tom trgu. Jedna jedina prodavnica u kojoj
su kupovali dobar kiselkasti tamni hleb, loše vino u kartonskim
kutijama, sir, sardine, sve ono što su jeli kad nisu večerali u
jedinom lokalnom pabu, koji se takođe nalazio tu, tik uz
prodavnicu, tezge s robom, malu poštu i apoteku.
Nekada davno, Gabrijela je imala običaj da pita Leonarda zašto
oni uvek odlaze na putovanja u neka takva besmislena mesta,
umesto da kao ostali ljudi rašire peškire u nekom ugodnom
letovalištu, ili da jure niz neko mondensko brdo na skijama,
umotani u tople crvene jakne. Ali nikada nije dobila jasan
odgovor na ovo pitanje, pa je s vremenom i odustala. Volim ovakva
mesta – to je bilo sve što bi Leonard kazao i ona se pomirila sa
ovom njegovom osobinom. Kao što se pomirila i s tolikim drugim
stvarima koje je Leonard činio, a koje su ga razlikovale od

112
običnog sveta. Običan svet – taj neuhvatljivi ideal kome je
Gabrijela uzaludno težila čitavog života. A nikad se, nažalost, nije
mogla osećati njegovim delom. Uvek je bila negde izvan. Uvek
mimo. Uvek sasvim sama, s Leonardom pored sebe, koji ne
umanjuje samoću, uvek odvojena od svega što bi ulivalo spokoj
običnosti.
Kravate su se, naime, prodavale u toj, jednoj jedinoj, prodavnici.
Zajedno s hranom, sitnijim kućnim alatom, vrećama semena
engleske trave. Gabrijela se sećala da je ovakve prodavnice
poslednji put videla još u svom detinjstvu. Ekseri i brašno na
merenje, zajedno. Pult je, zapravo, bio jedna obična daska koja se
podiže. Isti onaj miris iz detinjstva, pomešani miris začina i
sredstava za higijenu, s tim što je ovde preko svega prelazio i taj
najjači miris, miris riblje pijace i hladnog mora.
Kao ordenje, kravate su visile u jedinoj staklenoj vitrini. Te su
tako Gabrijela i Leonard, i mimo svoje volje, morali da stanu i da
ih razgledaju. Jer kravate su bile izložene, kao kakvi muzejski
rariteti. Iako su to želeli, ni ona ni on nisu se usuđivali da otvore
vitrinu. Samo su stajali kraj nje i posmatrali kroz staklo.
Prodavac je povremeno bacao pogled na njih dvoje kao da mu je
bilo normalno da se kravata bira baš tako, pogledom punim
poštovanja. Na kraju je Leonard ozbiljno klimnuo glavom ka
prodavcu. Bio je to znak da je izabrao. Prodavac je sporim
korakom došao do njih, vadeći usput iz džepa svežanj s
ključevima. Kada je izneo iz vitrine sivu kravatu s rombovima,
prebacio ju je preko dlana i tako je nekoliko trenutaka držao
ispred Gabrijele i Leonarda, kao da je očekivao da čuje još neki
dodatni znak divljenja. Ali Leonard je samo još jednom klimnuo
glavom, ne pristajući na ovu igru, i izvadio novčanik. Očigledno
nezadovoljan, prodavac je slegnuo ramenima i počeo da pakuje
kravatu u njenu pompeznu kutiju.
To su bili ti događaji. I ti dani. Koje ni tada, a ni kasnije, ničim

113
nije umela da objasni.
Više od tri nedelje proveli su u malom pansionu, noću se
odmarajući u sobi čija je jedna polovina bila pod kosim krovom.
Nijedan od tih dana nije se mnogo razlikovao od prethodnog.
Spavali su, šetali, čitali knjige koje su poneli od kuće, Leonard je
ponekad zapisivao misli u svoju svesku, što mu je bila navika još
iz dečačkih dana, ni s kim nisu razgovarali više nego što je bilo
neophodno, tek koliko je potrebno da se naruči kafa, da se usitni
velika novčanica. Popodne bi Gabrijela legla da opruži telo i da se
odmori, a Leonard, koji je mnogo manje od nje voleo da spava,
izašao bi sam na ulicu i ostavio je da sat ili dva bude sama. Ovi
časovi razdvojenosti i njemu i njoj činili su dobro jer, kad bi se on
kasnije vratio, ona bi bila radosna kao da ga nije videla danima. I
nekako u tim trenucima, pre večere, obradovani što ponovo
nalaze jedno drugo, najčešće su vodili ljubav.

2.
U jednoj od brojnih svezaka koje su ostale za njim i koje je
Gabrijela iznova iščitavala, tražeći u njima bilo kakvo objašnjenje
ili putokaz, Leonard je zapisivao ovakve stvari:
Strah je mamac. Strah je rumeno telo koje se otvara. Strah je dim iz
dimnjaka u zimskoj noći. Topli strah. Sveti strah. Trepćem dok gledam
oko sebe i jedini zvuk koji se čuje proizvode moji očni kapci. Suviše je
bučno. Dostupan sam. Otkriće me sopstvene oči. Moj strah je lagan kao
oblak, pa ipak – pritiska me.
Leonarda nije bilo već više od dve godine. Dva Božića, dva
Gabrijelina rođendana, dva Leonardova rođendana, dve
godišnjice braka, dva odlaska na lekarsku kontrolu, dve
registracije automobila, po dva od svih datuma koji su obeležavali
njihovo zajedničko vreme. Gabrijela je radila skoro sve ono što bi
radila i da je Leonard bio tu, verujući da održavanjem ove rutine

114
nekako uvećava verovatnoću da se Leonard iznenada pojavi. Čak
je i rođendanske torte kupovala i u samoći svog stana na njima
palila svećice, onako kako bi to oni činili zajedno, da su još bili na
broju. Ali ništa se nije dešavalo osim tišine. Svećice bi dogorele
ako ona ne bi dunula u njih. Niko ne bi zazvonio na vrata. Telefon
je ćutao muklo, neprijateljski, sablasno. Ona bi sedela za
trpezarijskim stolom čekajući, vrlo strpljivo, s rukama u krilu,
odbijajući da poveruje da je ovo konačan ishod. U nekom
momentu, govorila je sebi ustrajno, pojaviće se objašnjenje i biće
potpuno razumno. Sve će doći na svoje mesto i sva pitanja će
dobiti logične odgovore. Leonard ne bi dopustio da se ona do
kraja života pita šta ga je navelo na ovo. I tako je, umirena
ovakvim mislima, najčešće bez suza, laganim pokretima
prekrivala tortu poklopcem i nosila je u frižider, sklanjala posuđe
i vraćala drugu, neupotrebljenu čašu u vitrinu.
Leonard je nestao jedne srede, jednog toplog jesenjeg dana.
Stajala je na prozoru tog jutra i gledala ga kako ulazi u kola.
Neposredno pre no što je ušao, podigao je pogled ka njoj i
mahnuo joj je. Kasnije se u mislima hiljadu puta vraćala na taj
trenutak, pokušavajući da se priseti koliko joj je puta u životu
mahao pred odlazak i nije mogla da se seti skoro nijednog takvog
slučaja. Nije bio Leonardov običaj da maše. Ali tog jutra je
mahnuo dok je odlazio i ona u tome, tada, nije videla ništa
neobično. Samo joj je ostala u oku ta slika, obris njegovog tela
koje se povija i ulazi u automobil. Njegova ramena. Njegovi
podignuti prsti. Je li bilo osmeha? Nije više znala. Kada se te
večeri vratila s posla, njega nije bilo. I tako je sve počelo. Njegova
beskonačna neprisutnost.
S Leonardovim nestankom, Gabrijelin život je opusteo na jedan
specifičan način. Spolja se naizgled sve ugasilo. Ništa osim
najneophodnijih dnevnih rutina nije obavljala, a često ni za to
nije imala previše volje. Sve je počelo da se dešava iznutra, u njoj,
kao da je neočekivano postala vlasnica ogromnog projekcionog

115
platna na kome su se odvijali nestvarni filmovi. Sve što je želela
bilo je da pobegne u mrak te dvorane, da zauzme jedno od
udobnih mesta, a sva su mesta, istini za volju, bila zjapeći prazna
i čekala je da tako ušuškana u somot dubokih fotelja još jednom
pogleda neku od scena iz onoga što je bio njen život. Ili što se
danas čini da je bio njen život. Život s Leonardom, život koji se
prekinuo, naglo i neopozivo, kao pogled s kraja litice u dubinu.

3.
Leonarda je upoznala u mnoštvu ljudi. Neko je nešto
proslavljao, služila su se neobična pića i još neobičniji zalogaji.
Nekome do sebe Gabrijela je rekla:
– Nikad do sada nisam probala palmino srce. Ukusno je!
A zatim je čula tihi glas iza svojih leđa:
– Svako je srce ukusno.
Nešto u njoj je na te reči u prvom deliću sekunde reagovalo
strahom i, pre no što se okrenula i pogledala ga, imala je pred
očima viziju oštrih zuba koji se zarivaju u iščupano ljudsko srce,
još pomalo pulsirajuće, uplašeno srce koje zna da će svakog
trenutka biti progutano. Ali onda se srela s njegovim licem i
mučna slika je iščilela.
Šta čovek može kasnije da kaže o licu koje zavoli istog trenutka
kad ga ugleda? Da je bilo lepo? Da su crte bile skladne? Da je
linija obrva u ugodnom luku silazila do linije jagodica s jedne
strane, i ulivala se u liniju nosa, s druge? Da su usne ostale
stisnute u tom prvom pogledu? Da se nije nasmešio i da je gledao
ozbiljno i koncentrisano u nju? Da se ni ona nije nasmešila? Da su
se gledali barem pet prvih sekundi kao ljudi koji su se nekad
davno međusobno izneverili, slomili srce jedno drugom, rastali se
zauvek i onda se iznenada, potpuno neočekivano, sreli na
kontinentu na kome nijedno od njih dvoje ne živi. Takav neki

116
pogled. Prepoznavanje, iznenađenje, oprez.
Od tog dana ništa više nije bilo isto. Volela je ono što Leonard
voli, odlazila je na mesta na koja Leonard odlazi, čitala je knjige
koje joj je on donosio i svoje vreme usaglašavala s njegovim. Uveo
je u svoj život na takav način da joj nije ostala čak ni mogućnost
da razmisli hoće li ona sve to. Već dan ili dva nakon što su se prvi
put sreli, sve njene stvari, a nije ih bilo mnogo, bile su prebačene
u njegov stan, ovaj isti stan u kome sada stoji sama i gleda ledenu
kišu koja čini da pločnik svetluca.
I tako im je prošlo osam godina. U tih osam godina gotovo
nijednu noć nisu proveli razdvojeni. Večeri su voleli da provode
sami, imali su veoma malo prijatelja jer, istini za volju, niko im
nije ni bio potreban. Njihovi odlasci na posao, svakog jutra, bili
su dovoljni da zadovolje potrebu za spoljnim svetom, ako je tako
nešto kod njih uopšte i postojalo. Radili su poslove koji im nisu
bili ni važni ni nevažni, ali ni jedno ni drugo o svojim poslovima
nisu govorili kod kuće. Kad bi ušli tu, iza tih vrata, sve što je
predstavljalo spoljni svet, nestajalo bi. Ostali bi samo njih dvoje.
Gabrijela je bila na ugodan način pomirena sa činjenicom da će
tako, u tom staklenom zvonu neobične, tihe, vanvremenske
ljubavi provesti ostatak svog života. I ova vizija činila ju je
spokojnom. O sreći nije mnogo razmišljala, shvativši, davno pre
toga, da je preveliko razmišljanje o sreći verovatno najbolji način
da se sreća nikad ne dosegne. I zato je sebi dopuštala da oseća sve
što je osećala, i uživala u svom čekanju, svojoj prepodnevnoj
usamljenosti bez njega, u Leonardovim povremenim večernjim
ćutnjama koje su znale trajati satima, u neshvatljivom izboru
filmova koje su gledali, u neobjašnjivoj namrštenosti s kojom se
katkad budio, ili još manje objašnjivoj radosti s kojom se nekada
vraćao s posla. Pomirila se sa svim tim, i prihvatila sve. Volela je
sve to, ne upitavši sebe ni jednog jedinog trenutka da li je to u
redu.

117
 A onda je došlo to popodne, pre dve godine, kada se Leonard
nije pojavio u kući. Ceo naredni dan ga je čekala, skupljena ispod
ćebeta, ne prozborivši ni reči ni s kim. Posle dva dana pozvala je
prijatelje, pa rođake, pa policiju, stvari su počele da se odvijaju
onim uobičajenim tokom kojim se odvijaju u takvim neobičnim
slučajevima. Postavili su joj stotine pitanja, mnoga od njih po
nekoliko puta. Smenjivala su se lica, smenjivale su se uniforme,
otišla je na bezbroj šaltera i u desetine kancelarija. Na kraju,
posle nekoliko meseci traganja, ljudi su pred njom samo
nemoćno spuštali glave. Gabrijela se vratila na svoj kauč i ponovo
se umotala u ćebe. Neprisutnost, duga dve godine. Praćena
tišinom i pogledima kroz prozor. Nekad je lišće bilo zeleno, nekad
je ulica bila prekrivena snegom, nekad se kroz granje mogao
videti mesec, nekad su automobili trubili ili se čuo daleki zveket
tramvaja, ali sve drugo ostajalo je isto. Tišina i samoća.

4.
Leonard je gotovo svakodnevno prolazio tom ulicom, odlazeći
na posao. U povratku obično bi koristio autoput, u popodnevnim
gužvama to je bilo mnogo praktičnije. Ali ujutru voleo je da se
proveze širokim bulevarom i svim onim uličicama osenčenim
lipama i hrastovima. U jednoj od tih ulica bila je i njena zgrada.
Svaki put, u ovih deset godina, prolazeći kraj te zgrade, on bi
bacio pogled na onaj prozor. Ponekad bi mu se učinilo da vidi
nečiji obris iza stakla.
Gabrijelino lice, onakvo kakvo je bilo tada, pre deset godina,
urezalo mu se u sećanje. Okrenula se ka njemu, napola uplašena,
napola ljuta i upitala ga:
– Šta ste to rekli?
– Ništa važno. To je bila samo šala.
– Da. Ali šta ste, zapravo, rekli?

118
 – Rekao sam: svako je srce ukusno.
– Ali kako to možete da znate, koliko srca ste do sada pojeli u
svom životu?
– Verujte mi – pokušao je Leonard da se opravda – to je zaista
bila samo šala.
– O, ne, ne! Tako nešto nikada nije šala. Ljudi jedu srca jedni
drugima. Svakodnevno.
Razgovor, započet na tako bizaran način, pomislio je Leonard,
može da odvede ili u svađu ili u krevet, a kako je Gabrijela
izgledala prilično privlačno u svojoj crnoj svedenoj haljini,
ponadao se ovom drugom ishodu. Ipak, nešto ga je sprečavalo da
bilo šta u vezi s tim preduzme. Pa je tako ostatak večeri proveo
razgovarajući s drugim ljudima, samo povremeno bacivši pogled
preko sale, gledajući da li je ona još tu. I kada je, posle nekoliko
sati, već skoro zaboravio i na nju i na onaj razgovor, ona se
najednom stvorila kraj njega i rekla:
– Možemo sada da pođemo.
Nisu mnogo razgovarali dok je vozio ka njenoj kući. Uglavnom
mu je objašnjavala kojim ulicama da ide i gde da skrene.
Ni kasnije, kada su bili u njenom stanu, ni oko čega nije bilo
previše odugovlačenja. Vodili su ljubav kao da im nije bilo prvi
put, slobodno i glasno. Sva svetla u stanu bila su upaljena.
Leonard je upamtio da Gabrijela gotovo nijednom nije zatvorila
oči. Sedela je na njemu i gledala ga, velikim, sjajnim očima u
kojima nije bilo osmeha niti bilo čega što je nalik osmehu. Ovako
koncentrisano izgledaju pojedine žene kada pokušavaju da udenu
konac u iglu, pomislio je tada Leonard.
Tek posle, kada je, već iscrpljena i gotovo mokre kose, legla kraj
njega, Gabrijela je zatvorila oči i progovorila:
– Upravo si pojeo i moje srce. Nadam se da je bilo ukusno.

119
 Nije znao šta na ovo da odgovori. Prostora za šalu s njom
očigledno nije bilo.
– Ti si veoma lepa žena, Gabrijela. Imaš divan nos. I čaroban
profil.
Ona je ćutala neko vreme, a onda ga pogledala isto onako
ozbiljno i kazala:
– A ti si veoma zao čovek. I uradio bi sve, baš sve, potpuno isto
kao i svi drugi.
– Učinilo mi se da ti je bilo lepo…?
– To ne postoji. Sve je to samo uvod u jedenje nečijeg srca. I u
beskonačno čekanje.
Ustala je iz kreveta, ne pokušavajući ničim da prikrije svoju
golotinju, svoju potpunu izloženost njegovom pogledu, stala
leđima uz vrata kao da se štiti od nečega i kazala:
– A sada idi, molim te, i nemoj više nikada da dođeš.
Nije mu preostalo ništa drugo nego da zaista ode. Dva sprata
niže shvatio je da je zaboravio kravatu, ali povratak zbog tako
nečeg banalnog nije dolazio u obzir, znao je to. Pre nego što je
ušao u kola, pogledao je gore. Bilo je kasno i samo prozori njenog
stana bili su osvetljeni. Video je nagu siluetu kako stoji iza
zavesa, pa iako je znao da ga ona ne može videti, podigao je ruku i
mahnuo joj. Bio je to običan, ljudski gest, jedino što je još mogao
da uradi, u ovako čudnovatoj noći, u kojoj je ubačen u Gabrijelin
život i odmah zatim izbačen iz njega, ne shvatajući razlog ni za
jednu od te dve krajnosti.
U svim onim godinama koje su potom došle, ponekad, kada bi
bio usamljen između nekih veza ili kada bi se vraćao kući s
nekoliko čaša vina u sebi, palo bi mu na pamet da se popne uz
one stepenice i da zazvoni na njena vrata, ali što je bio stariji,
njegova volja da se suočava s komplikovanim ženama bivala je

120
sve slabija. I tako bi on samo prošao, pogledao onaj prozor, i
otišao dalje.

121
 Zatvoreni kapci

Kapci otvoreni i zatvoreni

Ljubavnici rastavljeni tek što su počeli
Kapci udaraju na vetru
Žak Prever

1.
Često mu se vraćala u misli ta slika: Kristina, on i mala žuta
kuja Terika trče niz livadu ka kući. Ponekad zastanu, a Terika od
neke bezumne radosti grize i čupa travu, prevrće se, pa se onda,
raširivši sve četiri noge, vuče po travi i dahće, isplazivši maleni
jezik.
Kristina i Kolja su tada još bili deca, i Terika je bila dete, svet je
bio žuto-zelen i osunčan i veseo, livada se spuštala niz brdo,
blago, ali ipak dovoljno strmo da doda malo ubrzanja njihovom
trčanju i malo vriska njihovom kikotu.
Kad bi stigli pred kuću, sve tako trčeći i jureći se međusobno,
sve troje bi se bacili na česmu ispred kuće. Kristina i on bi se
gurali ko će pre da pije vodu iz ruke, a Terika se čula kako
žednim i brzim pokretima jezika prazni svoju činiju koja je uvek
stajala kraj česme.
Jednom kad bi utolili žeđ, ponovo je počinjala igra. Neko bi
nekoga počeo da prska vodom. Ili su oboje prskali Teriku, a ona
bi odskakala uvis, pri čemu su nagore letele i njene žute uši i njen
nežni rep. Pomalo bi bežala od vode, a onda se vraćala,
prihvatajući i sama da bude deo ove igre, koja se činila
beskonačnom isto onako kako se činio beskonačnim i letnji dan,
čarobni sati popodneva koji su samo menjali položaj senke
velikog oraha u dvorištu, a sve drugo ostajalo je nepromenjeno i

122
imalo je omamljujući prizvuk večnosti.
Često se u mislima vraćao tamo, u te daleke dane. Sećao se kako
je Kristinina kosa u sebi nosila sve prelive, od zlatnožute do
vatrenocrvene, kako su njeni zubi bili blistavi dok bi mu se
osmehivala negde pod suncem, a gotovo uvek se osmehivala.
Jednog popodneva, gledao je Kristinu kako spava. Zaspala je gore
u livadi, umorena trčanjem. Osmehivala se i u snu. Bio je to
osmeh potpunog spokoja, osmeh izazvan nekim zrakom koji
usnulog obasjava iznutra. Kolja se sećao kako je prvi put u životu
pomislio na poljubac gledajući Kristinu kako spava.

2.
Sada je sedeo kraj prozora i posmatrao kako jutarnje sunce
proizvodi sloj sivkaste izmaglice gore u brdima. Noć koja je ostala
za njim bila je duga i teška, a takva je bila većina njegovih noći,
već godinama. Noć je bila jedno mučno i dugotrajno čekanje
prvog jutarnjeg svetla. S jutrom bi se vraćalo smirenje, kakvo-
takvo, i dan bi nastavljao da traje, tu, unutar zidova kuće, skoro
isto onako spokojno kao u vreme kada su bili deca. Samo, za
razliku od onog vremena, ovaj sadašnji spokoj ličio je na
napuštena lastavičija gnezda. Tišina očiju lišenih bilo kakvog
izraza. Kolja je već odavno sve svoje zakopao u snu i okružio se
zidovima kuće. A zidovi su bili debeli, nisu propuštali ni zvuk, ni
miris, ni vreme.
Prošlo je više od deset godina da Kolja nije izašao nikud iz kuće.
Polako je došlo do toga, sasvim polako i neosetno.
Jedne davne godine, za kratko vreme, desilo se nekoliko važnih
stvari. Umrla je kujica Terika, tiho, u snu, u dubokoj psećoj
starosti. Kristina i Kolja su odneli njeno telo u brdo, tamo gde su
se igrali dok su sve troje bili deca, i sahranili Teriku ispod jednog
bora.

123
 Nedugo nakon toga, Kristina je otišla u veliki grad, da tamo
živi. Tada su već bili mrtvi i njeni roditelji i ona je živela sama u
kući preko puta Koljine. To je bio taj momenat, valjda, mislio je
kasnije Kolja, kada je nešto trebalo da se promeni. Nešto je
trebalo da se dogodi u njihovim životima. Ali nije se dogodilo
ništa, i Kristina je spakovala svoje stvari – nije ih bilo mnogo za
jedan život – i stavila sve to u gepek plavog folksvagena. Zagrlili
su se još jednom, tu na ulici, pred kućom, i poslednje što je
uradila bilo je da spusti dlan na zid Koljine kuće. Tri, četiri
sekunde možda, držala je dlan tu, a onda je sela u auto i otišla.
U godinama koje su zatim došle Kolji je najviše nedostajalo
upravo to: želeo je da izađe na ulicu i spusti dlan na ono isto
mesto gde je svoj dlan utisnula Kristina. Ali to je bilo nemoguće,
odavno. To mesto je bilo na zidu sa one strane sveta, sa strane na
koju Kolja više nije odlazio.
Kada je Kristina otišla, Kolja je ostao sa svojom majkom i tihim
bračnim parom koji je u jednom krilu Koljine kuće držao
krojačku radnju. Tu su radili, tu su živeli, i tu su ostali čak i onda
kada je umrla i Koljina majka. Bili su njegova jedina spona sa
spoljašnjim svetom, donosili su mu hleb, maslac, šunku, ponekad
novine koje, međutim, Kolja nije čitao, već ih je slagao kraj
prozora i posmatrao te hrpe stvarnog sveta, sedeći na stolici,
posmatrao ih s nešto čuđenja i straha i s neodređenim uverenjem
da bi i samo njihovo listanje pustilo u kuću izvesnu dozu spoljnog
sveta koja bi ga namah ugrozila. Čime – nije tačno znao. Ali
strepeo je i od same pomisli na to.

3.
Prepoznao je taj zvuk: u susednoj sobi škripnula su vrata i
zapucketala je podna daska kada je na nju nagazila nogom.
Očekivao je da dođe. U rano jutro ili u sumrak, tada bi ga
najčešće posećivala. U vreme kada senke ne žive dugo na istom

124
mestu. Nije se okretao, čekao je da ona uđe u sobu kod njega, da
mu priđe s leđa i spusti ruke na njegova ramena. Voleo je to.
Živeo je za to. Nije disao čekajući upravo to.
Čuo je da je ona opet u papučama. Kad bi hodala u papučama,
noge je uvek pomalo vukla po podu. Veliko ogledalo stajalo je
pred njim i u sumraku sobe mogao je videti kako Kristina polako
prilazi ka njemu. Već je podigao ruku da sačeka njenu ruku koja
mu se spušta na rame. A onda naginje glavu na tu stranu gde je
njena ruka. Obrazom oseća toplotu nadlanice, oseća njene prste
na svom uhu.
– Teška noć? – pita Kristina.
– Noć je samo vežba za smrt – kaže Kolja i uzima je za obe ruke,
pušta je da sedne ispred njega i da joj se lice probije do njegovih
očiju, kroz senke sobe.
Ako se desi da krošnja ispred kuće zašušti nešto jače i ako njene
grane udare u prozore, Kristina nestane. Tu gde je bila, gde je
upravo sedela, više je nema. Ali čim se vetar smiri, ona se vrati. I
lice joj je ponovo isto onakvo kakvo je bilo i onog dana kada je
spustila dlan na Koljinu kuću – spokojno, tužno, prepušteno.
On grli njena ramena, privija je uz sebe i šapuće joj golubije
reči. Ona ustaje i odlazi u drugu, isto tako tihu i napuštenu sobu.
Trebalo bi da izbacim ogledala, misli Kolja. U ogledalima žive
zastrašujuća onostrana bića. A u ovoj kući niko sem njega ne bi
smeo da provede noć. Ni Kristina mu nikada nije dolazila po noći.
Ujutru posmatra muve. Dolaze sa suncem i ponekad se spuštaju
na naslon njegove stolice, hodaju po stolu, trljaju svoje tanke
delikatne nožice jednu o drugu. Onda polete, naprave dva kruga
oko njegove glave i zastanu na polici s knjigama. Kolja voli da
prati njihov let. Međutim, ima i onih naročito upornih. Onih koje
mu sleću na lice, ulaze u njegovu šolju kafe i otresaju krila na
kašičici. Kolja sačeka da dosadna muva stane na neko bezbedno

125
mesto i onda, energično, udari po njoj peškirom. Muva pada na
pod. Još neko vreme nožice joj se mrdaju, ali onda prestanu.
Mrtva je, valjda. Kolja zatim nastavlja da je gleda i odjednom
uočava kako joj prilazi druga muva. Dolazi do nje, pomalo je
gurka, zatim pokušava da je vuče, pa zastane, i skoro da izgleda
kao da jedna muva daje veštačko disanje drugoj. Onda opet
pokušava da je vuče. Šta li je naumila, pita se Kolja. Da li je
moguće da muva oseća empatiju za drugu, mrtvu muvu? Sasvim
je očigledno da je uznemirena. I da nema nameru da napusti
mrtvu muvu. Malo iznad tog prizora, oko lustera, lete neke druge
muve, ali drama se odvija na podu i one je, po svemu sudeći, nisu
svesne. Živa muva sada hoda po podu, neprestano obilazeći oko
mrtve. Ponekad joj priđe, izgleda kao da je njuška, a onda se opet
udalji i nastavlja da kruži oko nje. Ako i poleti, to su samo vrlo
niski krugovi koje pravi oko mrtve muve. Šta sam uradio, misli
Kolja. I dokle će se vrteti ovde, oko ovog muvljeg leša, ta druga
muva? Poželi da je izbaci napolje, da ne gleda više zbunjenu,
uznemirenu muvu koja obleće oko nje, ali onda odjednom, u
trenu, njegova ruka donosi odluku, on zamahne peškirom ponovo
i ubije i drugu muvu. Sada obe leže na podu, jedna kraj druge, i
nema više nikakvog nemira.
Kolja spušta glavu na kolena i izgleda kao čovek koji će
zaplakati. Ali to se iz nekog razloga ne dešava. Samo mu leđa
podrhtavaju neko vreme. Možda je razlog tome i svež jutarnji
vazduh koji odjednom ulazi u sobu. Kolja ustaje i zaklapa drvene
kapke, zatvara prozor i navlači zavesu. Prostor ponovo tone u
polumrak.

4.
Onog dana kad su sahranili Teriku bila je jesen. Dani su još bili
topli. On je nosio Terikino telo umotano u plavo ćebe, a Kristina
je, sa ašovom na ramenu, išla kraj njega, uz brdo. Graške znoja su
mu već kapale sa čela. Živa, Terika mu se uvek činila sitnom, ali

126
sada, kada je trebalo da je odnese do mesta na kome će joj biti
grob, učinila mu se mnogo težom nego ikada ranije kad ju je
držao u rukama. Kao da je smrt dodala njenom malom telu neku
silu koja je već snažno vukla nadole, ka zemlji.
Kad su se ispeli na onaj proplanak na brdu, Kristina poče da se
osvrće oko sebe, tražeći odgovarajuće mesto gde će da iskopaju
grob. Kolja je spustio Terikino telo na zemlju i jedno malo žuto
uvo je provirilo i palo na borove iglice i travu. Pogledali su u to
uvo oboje, a zatim je prvo Kristina klekla na zemlju kraj psa, pa
onda i Kolja za njom. Voleli su Teriku, i ona je volela njih. Znali
su njen miris i svaku i najmanju šaru njenih očiju. Poznavali su
bezbrojne pokrete njene njuške. Toliko su puta držali u svojim
rukama mekane jastučiće njenih šapa. I sve ih je to najednom
paralisalo. Ništa nisu kazali, ali im se oboma činilo da neće moći
tek tako da je stave u zemlju. Pružio je ruke ka Kristini, zgrabio
njene prste. Stegla ga je grčevito, skoro da ga je zabolelo koliko
ga je stegla i zatim je ispustila neki tanak, pomalo pištav zvuk,
posle čega kao da se slomila. Tresla se u plaču, a Kolja je uzimao
pramenove njene kose i brisao joj lice.
Bilo je to prvi i jedini put da nisu trčali dok su se s brda spuštali
ka kući. Sahranivši Teriku, stajali su neko vreme kraj humke i
jednostavno, ćutke, gledali u zemlju, a onda su lagano pošli.
Držali su se za ruke čitavim putem i kao po nekom prećutnom
dogovoru otišli pravo u njegovu sobu i u njegov krevet.
Spustivši glavu na jastuk, Kristina je i dalje plakala, a suze su se
slivale niz vrat i u udubljenje između njenih grudi. Prvi ukus
njenog tela koji je osetio, bio je ukus suza. Sladak i slan u isto
vreme. Puštao je da suza sklizne do pupka, a onda je svojim
jezikom vraćao nagore, nazad, sve do njenog lica, do usana i
očiju. Vodio je ljubav te noći s Kristinom, isprva opijen njenim
suzama, a zatim tihim trzajima koji su izlazili iz sonornih dubina
njenog stomaka.

127
 5.
Otišla je u rano jutro, na listovima jorgovana koji je izvirivao
kroz kapiju još se mogla videti rosa. Otišla je, ne osvrćući se,
direktno u mrak, i čim je zamakla za prvu senku, više je nije
mogao videti. Otišla je s kišobranom u ruci, mašući mu, veselo
preskačući bare. Otišla je umotana u debeli zeleni šal, delimično
podignut i na kosu, jer padao je gusti sneg i sve što je kasnije
mogao videti bili su tragovi njenih čizama, koji su nestali još
istog popodneva, zavejani. Otišla je ne osvrnuvši se nijednom,
uspravnih leđa, nepokolebljivog hoda, sve na njoj, gledano tako
otpozadi govorilo je da neće odustati od odlaska, da je ovo
poslednji put kako je gleda. Otišla je nakon što je dugo sedela
kraj njegovih kolena i čekala da je zaustavi, da je ubedi da ne
treba da ide. Da, ipak je otišla u zoru, rumenilo se naziralo tamo
iznad brda. Otišla je tako što je stala nasred puta i zaustavila prvi
automobil, a onda uletela u njega i nestala, zauvek. Padao je prvi
sumrak kada je otišla, sećao se po tome što su laste, kao i svakog
dana u to doba, obletale krugove, zajedno s vodom, oko prskalice
za travu. Otišla je dok je on spavao i kada se probudio više je nije
bilo. Ko bi znao kako je otišla. Činilo mu se sada da se ipak seća
kako Kristina spušta dlan na kuću i stoji tako neko vreme. Želeo
je da može da je upita zašto je to uradila. I zašto je otišla. Zašto je
sela u svoj plavi folksvagen i otišla.
Ponekad mu se činilo da zna jedan od razloga koji je Kristinu
mogao navesti na takvu plahu odluku. Bila je zora. Zora nakon
one noći u kojoj su vodili ljubav. Dan se još kolebao i njeno nago
telo bilo je umotano u senke jutarnjeg polumraka. Sedela je na
krevetu i jela čokoladu i mandarinu, istovremeno. Kao da nije
mogla da se odluči da li želi da okusi slatko ili kiselkasto. Stavila
bi u usta kockicu čokolade, pa odmah zatim krišku mandarine.
Onda je video kako se njena ruka pruža ka njemu i, ko zna zašto,
bio je uveren da mu ona to daje komadić čokolade. I ispružio je

128
dlan da uzme. A zatim, u trenu kada su se njeni prsti već otvorili i
spuštali tu stvar na njegov dlan, on je shvatio da to, zapravo, nije
čokolada već kriška mandarine i, potpuno neobjašnjivo, kao da će
ga to spržiti, izmakao je ruku. Kriška mandarine je pala na pod
pored kreveta. Kristina je pogledala u njega, pa zatim dole, u
mandarinu koja se otkotrljala po parketu i ostavila za sobom mali
vlažni trag, kao trag jedne jedine suze.
Uzalud je on kasnije objašnjavao da je posredi bio neki
besmisleni refleksni pokret, neka posve nevažna reakcija, uzalud
je podigao onaj komadić mandarine i stavio ga u usta, pa zatim
svoj kiselkasti poljubac spustio na njene usne, uzalud su bile i
šale i nežnosti. Kristina ga je gledala promenjenim očima i nije
odustajala od svoje tvrdnje da bi on, verovatno, i nju tako pustio
da padne, da tresne o tlo, jednog dana, ako ona ne bi bila ono što
on očekuje. I ništa od svega što je govorio nije je moglo razuveriti.

6.
Jedna od igara koju su najviše voleli kad su bili deca bilo je
pravljenje tajne kuće. Kuća je bila tajna jer su verovali da je niko
spolja ne vidi i da su u njoj savršeno bezbedni. Niko tamo nije
mogao da uđe osim njih i Terike.
Tajna kuća se pravila tako što bi se preko stočića prebacio
jorgan, a preko jorgana još veće ćebe. Sve to bi palo do poda, a
njih dvoje bi se uvukli ispod stočića i sedeli tamo u gotovo
potpunom mraku i tišini. Vrlo često, odmah za njima bi se u tajnu
kuću uvukla i Terika i, kao da je znala pravila igre, nikada
odande nije zalajala. Bila je tiha i ništa se na njoj nije pomeralo
osim ušiju. Sedeli su i osluškivali jedni drugima disanje. Upijali
su mrak. Napolju je moglo da se dešava bilo šta. Neka od njihovih
majki je mogla u tom času da prostire veš ili da razvlači testo po
stolu, komarac je mogao da zuji oko sijalice, život je mogao da ih
zove na bilo koji od bezbrojnih lukavih načina koje život poznaje,

129
ali oni su bili daleko od svega toga, sklupčani tamo, u svojoj
tajnoj kući.
Nije bilo previše prostora ispod tog stočića i uglavnom su sve
troje sedeli priljubljeni, zbijeni jedni uz druge. Ponekad nije
mogao da razazna da li ga to po ruci dodiruje Terikin rep ili
Kristinina kosa. I čiji je to dah, tik uz njegovo lice. Veruje da je
jednom čak svojim usnama dotakao vlažnu Terikinu njušku i
osetio kako ga je topli pseći dah pomilovao zauzvrat. Ali kada je
čuo taj šapat, znao je izvesno da je to ona. Uzela je njegovu ruku,
približila se uz njegovo lice i kazala, vrlo tiho: „Uvek ćemo imati
našu tajnu kuću i u njoj ćemo živeti zauvek.“ Klimnuo je glavom,
u mraku, i tek mnogo godina kasnije shvatio da ona to nije mogla
da vidi. Ona je čula samo tišinu. Samo tajac.

7.
Tako se odgonetala ta hronika stihijskih ukrštanja. Otvoreni
kapci. Zatvoreni kapci. Senke i snoviđenja. Iščekivanje zvukova.
Tajanstveno grebuckanje crva u zidu. Smisao i besmisao svakog
šuma i svakog preleta senke po sobi.
Terika se više nikad neće vratiti, toliko je znao. Barem je
verovao da je to izvesnost koju zna o životu. Mrtvi se ne vraćaju.
Ali sa živima se nikad ne zna. Kad izgubiš svaku nadu, mislio je,
kad više ne znaš da li je to lepota ili početak užasa što te odvodi u
san, kada otvaranje prozora izgubi svaki smisao i kada pogled u
ogledalo predstavlja opasnost da se utopiš u okeanu sopstvenih
ruševnih očiju, ko zna, možda baš tada sledi ono što uvek postoji
tu negde, makar kao mogućnost. Makar kao san o mogućnosti.
Makar kao sećanje na san o mogućnosti. Makar kao izgubljeno i
iznova pronađeno sećanje na san o mogućnosti. Otvoreni kapci.
Zatvoreni kapci. Ipak, zatvoreni. Mrak, tajna kuća, čekanje. Topli
dah u mraku. Doći će.

130
 Život, u najkraćem

Jednom, jako davno, pre skoro trideset godina, spremala sam u

kuhinji čaj za jednog muškarca, koji je tada prvi put došao u moj
stan. On je stajao oslonjen na dovratak i gledao me kako sipam
vodu u kotlić, čekam da provri, zatim prelivam vrelu vodu u
čajnik, prstima zahvatam listiće Erl Greja i ubacujem ih u čajnik,
kako zatim ređam na poslužavnik sve to, dve šolje, čajnik, posudu
sa šećerom, kašičice i cediljku. Ćutao je sve vreme i posmatrao
me. Izgledao je spokojno. Ja sam se trudila da izgledam isto tako
spokojno, ali, zapravo, nisam bila. Šta će biti kad popijemo taj čaj,
to me je zabrinjavalo. Nosio je fini mekani sako od tvida i mogla
sam da zamislim kako uranjam lice negde u predelu naramenica,
a opet, bio mi je i dalje potpuno tuđ. Njegova kosa je bila na
krupne lokne i mislila sam da pod rukom to verovatno deluje
ugodno, pa opet, bio mi je nepoznat, jer ako bih se okrenula na
drugu stranu, ako ne bih gledala direktno u njega, ne bih mogla
da se setim svake crte njegovog lica. Kada je sve bilo spremno,
moje su ruke krenule ka drškama poslužavnika, podigla sam ga i
krenula, a onda je on, taj muškarac, kao da je to bila najprirodnija
stvar na svetu, uzeo poslužavnik iz mojih ruku i krenuo ka sobi.
Sledi deset godina pauze, kada se nije dešavalo ništa što bi bilo
vredno zabeležiti.
Proleće, neke godine, nije bitno, recimo, pre dvadeset godina, ja
stojim na autobuskoj stanici i čekam jednog drugog muškarca.
On prvi put dolazi u taj kraj grada, a soliteri su svi tako identični,
to zbunjuje ljude iz starog dela grada, gde, misle oni, svaki ugao
ima svoju dušu. Kao da je duša pitanje unikatnosti. Nema veze.
Čekam, držim kišobran u ruci, pada sitna prolećna kiša, ono
kad ne znaš da li treba da otvoriš kišobran ili ne, i nije ti jasno
odakle kiša uopšte dolazi, jer na nebu nema nijednog oblaka i

131
sunčano je. A ipak, kiša pada. Takvo jedno popodne. Dolazi
autobus. Izlazi samo troje ljudi, on nije među njima. Da zapalim
ili da ne zapalim cigaretu? Šta ako odmah za ovim autobusom
dođe sledeći, a ja sa cigaretom u ruci. Nije baš… I stvarno, odmah
stiže i drugi autobus. Vidim ga, tog muškarca, još dok autobus
nije ni stao. Ima na sebi divnu zelenu košulju, za koju će se
kasnije ispostaviti da mu je sašila bivša devojka, ali ni to nije
važno. On izlazi iz autobusa, pogleda me vrlo nežno i vrlo
usredsređeno, i – pogađate – nekako spontano, kao da je to bila
najprirodnija stvar na svetu, uzima kišobran iz moje ruke i podiže
ga malo više da oboje stanemo ispod njega. Hodamo zatim ka
mojoj zgradi i ja udišem njegov parfem, pomešan s mirisom kiše.
Sledi dvadeset godina braka u kojima je toliko toga moglo da se
zabeleži da prosto ne znam odakle bih počela, pa neću ni
počinjati.
Juče, ovakva jedna stvar, kojoj se zaista više nisam ni nadala.
Jer čovek može da se nada da će se i u izvesnim godinama
ponekad provesti, da će imati poneki uzbudljiv vikend ili da će
biti primećen kada uđe na prijem, ako je posvetio naročitu pažnju
ulepšavanju tog popodneva, ako se pogodi da je prethodne noći
dobro spavao, što se događa sve ređe, i ako uopšte ima snage da
se osmehuje, što zavisi od faktora toliko brojnih da nikako ne
mogu da uđu u ovu priču. Ali nadati se da će se dogoditi čudo,
ponovo, to ne, nikako. To je besmisleno. Pa ipak. Penjemo se uz te
stepenice. Ne letimo baš, malo zbog toga što smo u godinama, a
malo i zbog toga što ni on ni ja ne želimo da izgleda kao da nam
se previše žuri. A žuri nam se. Ključ je u mojoj ruci. Stižemo do
vrata, ja pokušavam da ubacim ključ u bravu, ali, ne znam zašto,
ključ se tome opire. Dalje znate. Kao da je to bila najprirodnija stvar
na svetu on je uzeo ključ iz moje ruke i vrlo lakim i jednostavnim
pokretom otvorio ta vrata iza kojih nam je narednih nekoliko sati
bilo čarobno. Toliko čarobno da sam na kraju poželela da ga više
nikad ne vidim. Naime, ti ljudi, ljudi koji spontano preuzimaju

132
stvari iz mojih ruku, ljudi koji umesto mene odluče kakav će biti
moj sledeći pokret, ljudi koji se nametnu tišinom i mirom i nekim
tihim oblikom zaštitništva, oni postaju opasni po moj život jer ne
odlaze više nikada iz mene. To nisam mogla da mu kažem, ni na
kraju, kada je istim onim lakim pokretom zaključao vrata za
nama i vratio mi ključ.
Šta sada sledi iza toga, ne znam. Ali strepim. Pomalo.

133
 Pukotina

Tuđi tragovi na nama postali su neizbrisivi.

Emil Sioran

Ljudi koji vole životinje i ljudi koji vole more. Ljudi koji idu na
pecanje. Oni koji puštaju brkove i oni koji pretražuju buvlje
pijace. Ljudi koji ne nose kišobran kad pada kiša. Tu su zatim i
oni koji čitaju novine, ujutru, u kafeu, uz svoj kratki espreso.
Ljudi kojima sat zvoni svakog jutra u isto vreme. Obični ljudi,
dakle, takvi neki ljudi koji liče jedni na druge, ljudi koji kad ne
znaju šta će da obuku uzmu crnu majicu i farmerice. Ljudi koji
menjaju stanice na radiju, u kolima, dok stoje na semaforu i ljudi
koji iz tramvaja gledaju ove ljude u automobilima. Ljudi koji ne
nose ručni sat i ljudi koji čitavog života nose kravatu. Ljudi koji
zabrinuto gledaju svoj odraz u staklu. Svi ti ljudi koji misle da su
dobri, da su ispravni i da su njihove greške počinjene opravdano.
Ljudi koji su skloni da kažu kako su izuzetno osetljivi, ljudi koji
veruju da imaju intuiciju, ljudi koji ne pamte svoje snove. Ljudi
koji godinama ostavljaju cigarete. Ljudi koji smrknuto odlaze na
porodične proslave. Ljudi koji se plaše novinskih članaka o
smrtonosnim bolestima. Ljudi kojima se čini da su nevidljivi kad
stave naočare za sunce. Ljudi koji bezrazložno češkaju teme i
dodiruju svoje uši. Svi ti ljudi, koji ko zna šta misle, i može biti da
njihovo gađenje prevazilazi moje gađenje, i da njihova dosada
prevazilazi moju dosadu kad ih sretnem. Svi ti ljudi koji izazivaju
ljutnju. Svi ti ljudi koji nikako da se odlepe s mojih prstiju pa da
krenemo čisti svako na svoju stranu. Svi ti ljudi koji zvone,
kucaju, nadiru, provlače glave kroz šaltere, ulaze u liftove, i sve to
čine na tako uporan način da ne dozvoljavaju da se završi
rečenica, svima njima u jednom momentu treba okrenuti leđa. I
otići.

134
 Naravno, izgledaće kao da je nemoguće zaboraviti ih.
Pojavljivaće se, isprva vrlo često, u sećanjima, u košmarima,
vratiće ih neka ušećerena melodija koja će doleteti, protiv bilo
čije volje, dok prolazite ulicom, čuće se s ko zna čijeg prozora, i ta
neželjena muzika će ih vratiti. Ukazivaće se u nekim gradovima i
u neka godišnja doba. Ali treba samo duboko disati i misliti na
nešto drugo. Treba skrenuti pogled, s krošnje drveta na liniju
koja spaja nebo i zemlju. Treba gledati u daljinu i mirno disati, i
oni će polako nestati. Treba verovati u to da će oni na kraju
nestati. Treba se kupati dugo i temeljito i treba spirati njihove
mirise sa sebe. Treba se preseliti, što dalje. Nikako ne čuvati
uspomene. Pobacati albume, sveske, vozne karte, izgrižene
olovke, spaliti razglednice i promeniti broj telefona. Još bolje,
otkazati telefon, promeniti adresu, uzeti novo ime, otići u
nepoznat grad, izbegavati nove nepoznate ljude, ne upoznavati se
ni s kim, jer pre ili kasnije i ovi novi će postati isti kao i oni stari.
Imati to uvek na umu. Ne hraniti ulične životinje, ne buditi u sebi
sentiment, ne objašnjavati sebe, ne ubeđivati nikoga ni u šta, ne
zanimati se za tuđe mišljenje, ne gledati ih u oči, to, pre svega, ne
ulaziti im u misli, ne prilaziti im blizu ako nije neophodno. Ne
upozoravati ih na opasnost. Ne spasavati ih od njih samih.
Razumeti da nikom nema spasa. Ne nasedati na njihove telesne
oblike. Ne penjati pogled uz njihove noge i liniju leđa, ne
oslanjati se nikako na njihova ramena. Ne dopuštati im da
prenoće. Ne pričati im o svojoj prošlosti, ne zanimati se za
njihovu prošlost. Ne poklanjati im knjige s posvetom. Ne
raspitivati se za njihovu decu, ne gledati fotografije njihovog
voćnjaka u brdima. Ne prihvatati pozive za vikend. Neodređeno
kazati da već postoje neki planovi odranije. Ne objašnjavati.
Spakovati samo najnužnije stvari. Razumeti šta su zaista
najnužnije stvari. Ostaviti im sve drugo. Ne nositi ništa što bi
podsećalo na njih. Uzeti sobu u nepoznatom hotelu. Zahtevati da
bude na što višem spratu. Vežbati višesatno gledanje u zid. Ako

135
na zidu postoji slika, skinuti je. Ne uključivati televizor.
Fokusirati se na pukotinu, ili na niti paučine u uglu. Zamišljati, ja
sam ova pukotina i postojaću ovde na zidu dok me ne sruše, ili
dok me ne okreče. Onda ću nestati. Pomiriti se s tim. Ne
sažaljevati sebe. Ne gledati ispod kreveta. Ne zavirivati u ormane.
Poređati svoje najnužnije stvari u precizni redosled, po veličini,
na drugi, prazan, krevet. Ne uzimati jastuk iz drugog kreveta. Ne
praviti sebi iluziju da i taj drugi krevet živi. Okačiti na vrata
poruku sobarici da vas ne uznemirava. Napraviti nekoliko
papirnih aviona od hotelskih prospekata. Poređati avione na sto.
Sesti kraj prozora i gledati krovove. Činiti ovo onoliko dugo
koliko je potrebno da se razume u potpunosti zašto su krovovi
bolji od ljudi. Ne razmišljati o tome šta je ispod krovova. Verovati
da je grad ispod vas pust i bez ljudi. Zamisliti da su svi nekuda
nestali, kao u filmu, i da ste poslednja osoba na svetu, da ste
nekim čudom zaboravljeni. Pomiriti se s tim. Radovati se što je to
tako. Razumeti da to jeste tako.
U sumraku upamtiti raspored svih predmeta u sobi. Sačekati da
padne veče. Ne paliti svetlo. Sedeti kraj prozora dok ne ovlada
noć. Nipošto ne tražiti Mesec na nebu. Objasniti sebi da je Mesec
besmisleno daleko. Ne zanimati se za nebeska tela. Objasniti sebi
da je sve besmisleno daleko. Otvoriti prozor i početi sa bacanjem
papirnih aviona. Gledati ih kako lete iznad krovova. Ne spuštati
pogled. Ne zanimati se za to gde su pali.
Hodati kroz mračnu sobu i brojati korake od zida do zida.
Hodati ukrug i hodati po dijagonali. Vežbati male korake i
dugačke korake. Hodati s podignutim rukama. Hodati na
prstima. Zažmuriti. Hodati s rukama ispred sebe. Opipati sve
svoje najnužnije stvari koje leže na onom drugom, mrtvom
krevetu. Razmisliti da li su zaista neophodne. Odustati od
polovine tih stvari. Jednu po jednu doneti do prozora. Baciti ih
kroz prozor onako kako se baca frizbi, jako, odlučno, snažnim

136
zamahom. Ne očekivati da će nekim čudom da se vrate, jer neće.
Ništa se ne vraća. Razumeti to. Ne žaliti za bačenim stvarima.
Dotaći što više predmeta oko sebe. Osetiti teksturu svake
materije pod prstima. Stopiti se sa hladnoćom zida i zatim s
toplinom jastuka. Zamišljati kako se telesni oblik menja i kako
postaje nešto drugo. Zamisliti sebe kao tepih. Zamisliti sebe kao
čiviluk. Pomiriti se s tim da će čiviluk jednog dana da se polomi i
da će neko vreme stajati u podrumu, zajedno sa hrpom
odbačenog nameštaja, a onda će biti natovaren na kamion i bačen
na đubre. Razumeti da je to neophodno. Postoje mesta na koje se
odnose sve nepotrebne i odbačene stvari. Postoji izvestan red u
tome. Sve što ste bacili kroz prozor, recimo. I to će biti pokupljeno
i odneto na đubrište. Iako ste, koliko tog jutra, verovali da ove
stvari spadaju u vaše najneophodnije. Razumeti da ne postoje
najneophodnije stvari i da je promena perspektive jedina
neophodna stvar.
Posmatrati kako lagano sviće iznad krovova. Ne predavati se
bojama jutra. Prisetiti se naučnog objašnjenja da boje, zapravo, ne
postoje i da su samo varka izazvana prelamanjem svetla. Talasna
dužina iluzije. Prisetiti se da u potpunom mraku nema nikakvih
boja. Milijarde čvrsto vezanih molekula, sav taj mrtvi bezbojni
svet, takav kakav je, zapravo, dok ga ne prekrije svetlost.
Razumeti da su krovovi, u stvari, takvi. Ne žaliti za bojama.
Uveriti se da je svanulo. Pogledati svoje preostale najneophodnije
stvari. Razumeti da ni one nisu potrebne i baciti i njih kroz
prozor. Zatvoriti prozor. Mahati rukama neko vreme zamišljajući
kako se telo odiže od tla, osetiti slobodu. Zapertlati cipele. Obući
mantil. Staviti ruke u džepove i izaći na ulicu.
Baciti ključ hotelske sobe u kanalizacioni otvor. Tražiti ulicu
koja ide nizbrdo. Biti uporan u traženju. Naći je. Onda krenuti niz
tu ulicu, osetiti inerciju, osetiti lakoću, ubrzati korak ohrabren
gravitacijom. Možda potrčati. Silaziti sve dok se može. Do najniže

137
tačke grada. Do reke. Do mora. Do doline. Do mesta iz koga se ne
može krenuti niže. Usput nikog ne pogledati. Ne osvrtati se na
primedbe, ne odgovarati na pitanja. Ne nasedati ni na kakve
zamke. Doći, dakle, do te tačke iz koje se dalje ne može. Naći
klupu. Sesti na klupu i čekati. Pre ili kasnije, nešto će se dogoditi.
Uvek se dogodi. Postoje oni koji brinu o takvima koji siđu i sednu.
To više nije vaš problem. Prepustiti im da misle šta treba učiniti.
Ne olakšavati im. Ne razmišljati o tome šta će dalje biti. Prisetiti
se pukotine u zidu. Prisetiti se čiviluka. Prisetiti se
najneophodnijih stvari kako lete kroz prozor. Zamisliti sve to.
Pretvoriti se u sve to. Pustiti ih da odluče umesto vas. Razumeti
zašto je to logično. Ne opirati im se. Poći za njima. Sklupčati se u
svetu bez boja. Nikada više ne posedovati najneophodnije stvari.
Čekati da sve to prođe. Biti ravnodušan spram tog čekanja. Kao
čiviluk. Kao pukotina u zidu.

138
 Manja java

Noć je već uveliko padala na taj petak, dok sam vozila ulicom
koja je vodila kraj reke. Sve je u tom gradu bilo drugačije nego
pre mnogo godina, kada sam poznavala svaki njegov ugao. Tu
negde, s leve strane, trebalo bi da se pojavi most, a desno stara
porodična kuća u kojoj ću da prenoćim. Takav je bio plan.
I most se zaista ukazao. Kameni luk koji me je podsetio na
vreme kada su i mnoge druge stvari u životu sledile taj oblik
postojanja, nežno izvirale iz tla, penjale me zatim u visinu i
bezbedno spuštale na zemlju. Usporila sam i razmišljala,
verovatno samo delić sekunde. Kuća mi je bila tu, s desne strane,
mogla sam je videti, ali ja sam, vođena nečim što će tek kasnije
postati jasno, odlučila da skrenem levo, pa preko mosta. Pomislih,
kad sam već tu, zašto ne bih potražila njegovu ulicu i kuću.
Možda ću opet videti svetlo u prozoru. Možda neku senku. Možda
ću samo proći, a i to će, samo po sebi, biti dovoljno. Dok budem
prolazila, bićemo svakako bliže no što smo to bili čitavu dugu
večnost.
I tako pređoh taj most. Sad znam, prelaženje mosta nikad nije
baš sasvim bezazlena stvar. Ali u tom času o tome nisam mislila.
Bilo mi je samo da nađem njegovu kuću. Da me luk mosta spusti
tamo negde, do njega, kao nekad. Mislila sam da će ta potraga
biti jednostavna. Ali nije bila. Mrak je bio sve gušći, zgrade
potpuno nepoznate, vrtela sam se u lavirintu jednosmernih ulica,
misleći neprestano da će se kuća koju tražim odjednom ukazati tu
negde preda mnom. Činilo mi se da tačno znam gde je, ali kad bih
krenula na tu stranu, nije je bilo. Onda sam pomislila da mi je
automobil samo smetnja. Ako bih išla peške, presekla bih tu
negde između zgrada i lako bih ga našla. Osvrnuh se oko sebe u
pokušaju da tačno zapamtim mesto gde sam parkirala kola.

139
 Jedna zgrada je bila tu, ispred mene i bila sam gotovo sigurna
da samo treba da je zaobiđem i da će se iza nje ukazati ulica s
kućama, i njegova kuća, tu negde, među prvima na levoj strani.
Ali kad sam zaobišla zgradu, odjednom sam se našla u čudnom
krajoliku. Svuda oko mene bila su mala dvorišta, ograđena
običnim žičanim ogradama, i neke sirotinjske naherene kuće s
kojih je kreč već otpadao. U dvorištima leje paradajza i obično
vrtno cveće, hortenzije i bele rade. Osvrtala sam se oko sebe,
pokušavajući da nađem izlaz odatle. Dok sam gledala naokolo,
primetih da je tu, u tim dvorištima, neobično živo, puno ljudi.
Deca su se igrala, žene su ispred kuća sedele na niskim
stoličicama i čistile grašak u svojim keceljama, gugutke su se
javljale iz krošnji, a ja sam gledala preko svega toga, uverena da
je kuća koju tražim tamo negde, s druge strane, samo treba da se
izvučem iz beskrajnog niza malih dvorišta.
Jedno razdragano dete loptom je snažno udaralo u zid kuće, tik
pored mene, a moj um je u istom času sustigla jasna i užasavajuća
misao: ovo je jutro! Nebo je imalo onu nepogrešivo blistavu boju,
sunce je bilo na istoku, ptice su pevale na sve strane. Kad se to
dogodilo? Da li kad sam prošla između zgrada? Ili kad sam ušla u
ova dvorišta? Jednostavno nisam imala odgovor. Pre samo
nekoliko trenutaka bilo je veče i sad je odjednom jutro. Pri punoj
svesti, u potpunom razumu, verujući da i dalje gospodarim svojim
umom, ja sam morala sebi da priznam tu činjenicu. Negde je
nestala čitava jedna noć, jednostavno je iskliznula iz mog života,
a ja nisam znala gde. Osećala sam kako mi se panika spušta niz
telo i dok sam mehanički tražila izlaz na ulicu, za koju sam i dalje
verovala da je tu, evo baš tu negde, ja sam u sebi nagađala
moguće dijagnoze onoga što me je snašlo. I nijedna mi se nije
sviđala. Bila sam, da stvar bude još gora, prilično uverena da više
ne bih mogla ni da pronađem put nazad, i da više zaista ne znam
gde sam ostavila kola. A nisam prešla ni nekoliko stotina metara,
verovatno. Ali put nazad se nekako, nekim neobjašnjivim

140
ustrojstvom, za mnom zatvorio.
Izvadila sam telefon iz tašne da pogledam koliko je sati i da bar
nešto, ma kako nevažno bilo, neosporno utvrdim. Barem vreme,
nešto za šta bih mogla da se uhvatim. Pogledala sam u telefon i
ono što sam videla potpuno me je porazilo. Da, bilo je jutro,
zaista. Ali ne subota jutro. Bio je ponedeljak.
Morala sam da stanem i da nekako razvrstam sve ove činjenice,
da probam da ih složim u glavi, da probam da shvatim. Ali nisam
umela da shvatim. Znala sam samo to da sam ostavila auto tu
negde u susednoj ulici, bio je mrak i bio je petak veče. Onda sam
prošla između dve zgrade, zašla nekako u ova dvorišta, i shvatila
da je ponedeljak ujutru.
Sigurno je već uzbuna zbog mog nestanka, pomislih. Ne vredi
da tražim automobil, njega je verovatno već pronašla policija i
odnela ga. Ko zna šta misle, verovatno su svi već ludi od brige za
mnom. Morala bih nekome da se javim i da kažem da sam tu, da
mi je vreme nekako izmaklo. Ali kako to objasniti? Držala sam
telefon u ruci, neodlučna koga prvo da pozovem. Želela sam da se
javim bilo kome i da pitam šta se, zapravo, desilo sa mnom, kakva
je ovo situacija, da potražim neko objašnjenje, jer ako ja ne znam,
možda zna neko drugi. Možda neko razume sve ovo. I tako,
misleći koga da pozovem, odjednom pred sobom ugledah ulicu.
Lepa, velika ulica, koja se širila na desno, ukazala se preda
mnom, kao da je sve to vreme bila tu, a ja je nisam videla. Nisam
bila sigurna da je to baš njegova ulica, ali barem je ulica, i to je
bilo dovoljno. Samo kad sam našla izlaz iz ovih tesnih dvorišta,
napokon. Dokopah se trotoara i pogledah tamo u daljinu, niz
ulicu. Preda mnom se prostirao veliki trg, popločan svetlim
kamenom. U jednoj letnjoj bašti postavljali su stolove. Krenuh ka
trgu sporim, obazrivim korakom, iz nekog razloga uplašena sve
više. Jer, jedno saznanje se polako probijalo do moje svesti. U času
kada sam sagledala čitav trg koji se nepregledno širio ukrug, bilo

141
mi je jasno. Ja, naime, više nisam bila u onom malom gradu, jer
taj grad nema ovakav trg. Ovo u šta sam gledala bio je neki stari
mediteranski grad velelepnih palata i čarobno uglačanog
pločnika.
Sred sve te lepote, stajala sam poražena. Negde sam, dakle,
izgubila čitava dva dana i nekim čudom sam se našla u
nepoznatom gradu. U čitavom svom životu, a bio je dovoljno dug,
ne osetih toliko izgubljenosti, toliko nemoći pred gubljenjem
kontrole, toliko neke nejasne tuge koja mi je odjednom nahrupila
na oči i zamaglila pogled na velike žute suncobrane koji su se
otvarali.
Sopstveno užasnuto jecanje me je probudilo. Moj muž se
okrenuo u krevetu i gledao me začuđeno, a onda je spustio dlan
na moj obraz. Uvukla sam mu glavu u vrat i plakala. Trebalo mi je
vremena da se oslobodim one izgubljenosti, tuge, samoće,
zbunjenosti. Bilo je olakšanje znati da je sve to bio san, a opet,
silno sam želela da se vratim tamo, u ona dvorišta, i da ipak
probam da nađem kuću. Ja nisam htela na trg, ni na sunce, ni pod
žute suncobrane. Htela sam da stojim pred njegovom kućom,
samo malo, u senci noći. Ali to nije bilo moguće, čak i u snu.
Pižama mog muža bila je mokra od mojih suza, a ruka na mom
temenu strpljivo mi je gladila kosu. Za toliko godina braka
naučite šta treba da radite kad onaj drugi plače, to je jedna od
dobrih strana trajanja. Napokon sam se osetila dovoljno
sabranom da se isteturam iz kreveta.
U dnevnoj sobi su me sačekala ona dva razjapljena,
poluspakovana kofera koji su tamo bili i sinoć, kad smo pošli na
spavanje.
Naš sin, naša beba, koju smo koliko juče bacali uvis želeći da
iznova čujemo njegovu zadovoljnu ciku, tog dana je odlazio na
studije u Ameriku. Bilo je to prilično neverovatno, kao i sve
drugo, uostalom. Malo toga je tog jutra izgledalo neobičnije od

142
mog sna. Ne znamo kako i gde izmiču svi ti dani. Jedne noći mu
šapućem u iznajmljenoj studentskoj sobi napravi mi dete, hoću da
mi napraviš lepo plavooko dete, i eto nas, narednog jutra, pakujemo
to dete na put preko okeana.
Nisam zbog toga bila tužna, iako sam znala da se tako nešto od
mene očekivalo. Svi su govorili, kao da nas teše, da će on tamo
završiti sve te škole, i onda će se vratiti. Ali ja sam znala da,
naravno, neće. Život će ići nekim svojim tokom. On je bio
snalažljiv dečak, oduvek, i uopšte nisam sumnjala u to da će za
nekoliko meseci tamo negde imati svoje popunjene police, svoje
nove prijatelje, svoju novu devojku, svoja omiljena mesta za
izlaske i hodaće tim ulicama kao da je oduvek tamo. Mladost je
prilagodljiva, sećala sam se toga. I zaista nisam žalila što odlazi.
Ja više nisam bila prilagodljiva. A kuća je odavno postala prepuna
njega. Nije to bilo pitanje prostora, imali smo dovoljno prostora.
Ali naš sin je, na neki svoj način, uspevao da bude u svim
prostorijama istovremeno. U jednoj sobi je svirala njegova
muzika, u drugoj mu se cedila filter-kafa i cvrčala jaja na tiganju,
trčao je od kuhinje do kompjutera, menjajući usput kanale na
televizoru, zaustavljajući se povremeno da se javi na telefon koji
je zvonio i zvonio i zvonio. Mi bismo za sve to vreme sedeli u
foteljama, kao dve lenje stare mačke, koncentrišući se samo na to
da nas usput, jureći naokolo, ne zgazi po repu i ušima. Više od
toga nismo mogli učiniti, on je sve ostalo znao i sam.
I zato sam nedeljama unazad glumila uljudnu setu pred
rođacima i prijateljima. A zapravo sam bila zadovoljna. Radovaću
se njegovim pismima, čekaću vesti o njegovim položenim
ispitima, gledaću fotografije njegovih novih prijatelja, možda
fotografiju njegovog novog psa, obradovaću se kad nas pozove
telefonom i kad mu budem čula glas iz beskrajne daljine, možda
ću se i rasplakati, ko zna, jer ću se uželeti njegovog mirisa i
zagrljaja, ali, sve u svemu, biće to ugodno, mirno vreme. Krenula
sam ka onim koferima, odlučna da pomognem u završnici

143
pakovanja.
Nekoliko sati kasnije, a nakon što smo mahali i mahali još dugo
pošto što je avion nestao iznad oblaka, moj muž i ja, oboje vlažnih
očiju, vraćali smo se ka parkingu. Uhvatio me je za ruku i stegao
je, što odavno nije činio na ulici. Hodali smo polako. Bilo je rano
popodne i dan je bio topao.
– Kuda bi želela da sad idemo? – upita me muž kad smo seli u
kola.
Razmislih malo. Ne o tome gde želim, jer to sam tačno znala,
već o tome da li ima smisla da tako nešto od njega tražim. A opet,
s kim bih mogla to da podelim ako ne s njim. Okrenula sam se ka
njemu, i uzela njegove ruke u svoje.
– Hoćeš li da mi pomogneš da završim moj noćašnji san?
– Koliko je to u kilometrima? – upitao je i nasmejao se.
– Oko sto pedeset.
– Važi – reče on i već je vezivao pojas. – Bićemo tamo pre mraka.
Putovanja su već sama po sebi manja java, rekao mi je jednom
onaj čiju sam ulicu uzaludno tražila u snu. I bio je potpuno u
pravu. Ovo putovanje, iako sada na javi, proticalo je pomalo i kao
san. Moj muž je vozio, a ja sam govorila. Ispričala sam mu svoj
san i rekla koga sam u tom snu tražila. Bilo je to glupo, valjda. Svi
vam uvek kažu da se takve stvari nikad ne govore, naročito ne
kad već prođu godine i sve padne u zaborav. Ali ja ne verujem u
zaborav. Niti u ono što svi govore. I jedno i drugo pokazalo se
bezuspešnim. Ljubav se ne zaboravlja, nju samo možete ostaviti za
sobom, svesno, namerno, znajući da ste tamo, na tom mestu,
ostavili i veliki komad sebe. I što se više udaljavate od tog mesta,
to vam više nedostaje ono parče sebe koje ste napustili. Kad-tad,
moraćete da se vratite po to. Tako sam mu ispričala, dok je ona
manja java, u obličju livada i šuma promicala kraj nas.

144
 Stigli smo tamo, u taj grad, pretičući se sa sumrakom. Još samo
malo, znala sam, i ukazaće se lučni kameni most. Stare porodične
kuće s desne strane više nije bilo, na javi sam to znala. Tamo je
već godinama stajala nekakva ruševina koja je čekala da je se
neko doseti, sravni je sa zemljom i na njenom mestu izgradi novu
kuću. Skrenuli smo levo, pa preko mosta. Veče je padalo i mrak
nas je sustizao. Ali sada, u takozvanoj stvarnosti, ja sam ove ulice
znala napamet. Govorila sam mu gde da skrene, kuda da zaobiđe,
gde da uspori i, napokon, gde da stane.
– Eto – reče on – vidiš da si je našla.
Stegla sam ga za ruku. Želela sam da mu kažem hvala ti, ali to
se činilo nepriličnim.
– I ništa ti se strašno nije dogodilo – nastavi on.
– Izgleda da nije – rekoh.
– Šta misliš – reče moj muž – šta bi bilo da sada odemo kod
njega, da mu zazvonimo na vrata i upitamo ga kakav je on to,
zapravo, čovek.
– To bi bilo fantastično, ali mislim da ipak nećemo.
– Zašto da ne – smejao se moj muž, ali nisam baš bila sasvim
sigurna da li se šali ili je i njega uhvatilo neko mahnito stanje
duha. – Šta bi mu falilo da se nekad suoči sa stvarima koje
najmanje očekuje. Stvarno bih voleo da ga pitam kako se usudio
da toliko rastuži moju ženu. To jednostavno nije u redu. To se ne
radi.
– Hvala ti – rekoh sad naglas, jer više mi se nije činilo glupo da
to izgovorim. – Mislim da sad možemo da idemo. Dosta mi je ove
mračne ulice. I njega. Nek ide do đavola, dosta mi je više te tuge.
– Nek ide do đavola, zaista – rekao je moj muž, a onda je lagano
poljubio moj dlan i vratio mi ruku u krilo.
Već sledećeg trenutka odlazili smo odatle, zauvek. Spustila sam

145
sedište i zažmurila. Stizao me je neki veliki, fini umor. Mislila
sam, bilo bi zaista divno da sada zaspim i da se probudim tek u
sunčano jutro, kad budemo stigli tamo, u onaj nepoznati grad, s
velikim popločanim trgom i žutim suncobranima kraj stolova.
– Tamo me povedi sada – rekoh – a ja ću spavati.

b a l k a n d o w n l o a d . c o m

146
 O autorki

Jelena Lengold, pesnikinja,

pripovedačica, romansijerka.
Knjige pesama: Raspad botanike
(1982), Vreteno (1984), Pod neblje
maka (1986), Prolazak anđela (1989),
Sličice iz života kapelmajstora (1991) i
Bunar teških reči (2011).
Za knjigu pesama Sličice iz života
kapelmajstora dobila je nagradu „Đura Jakšić“. Za knjigu pesama
Bunar teških reči dobila je nagradu „Jefimijin vez“.
Knjige priča: Pokisli lavovi (1994), Lift (1999), Vašarski mađioničar
(2008, 2009,2012) i Pretesteriši me (2009).
Za knjigu priča Vašarski mađioničar dobila je Evropsku nagradu
za književnost, nagradu „Žensko pero“, nagradu „Biljana
Jovanović“ i nagradu „Zlatni Hit Liber“.
Roman: Baltimor (2003,2011).
Proza i poezija Jelene Lengold prevedeni su na engleski,
italijanski, danski, francuski, bugarski, rumunski, makedonski,
ukrajinski i češki jezik.
Priče Jelene Lengold zastupljene su u više antologija i panorama
savremene srpske književnosti objavljenih u Srbiji i svetu.
Jelena Lengold je desetak godina radila kao novinar i urednik u
redakciji kulture Radio Beograda. Potom je do septembra 2011.
radila kao projekt-koordinator Nansenskolen Humanističke
akademije iz Lilehamera u Norveškoj, na predmetu konflikt
menadžment.
Živi u Beogradu kao profesionalni pisac.

147