Dejvid Edings

ČUDESNA
ZAVRŠNICA
.

Peta knjiga Belgarijade

Preveo
Aleksandar Milajić

2005
 SADRŽAJ

PROLOG ..................................................................................... 3
Prvi deo GAR OG NADRAK ...................................................... 9
Prvo poglavlje ........................................................................ 10
Drugo poglavlje .................................................................... 20
Treće poglavlje ....................................................................... 31
Četvrto poglavlje................................................................... 44
Peto poglavlje ....................................................................... 54
Šesto poglavlje ...................................................................... 69
Sedmo poglavlje .................................................................... 81
Drugi deo MIŠRAK AK TUL ................................................... 95
Osmo poglavlje ..................................................................... 96
Deveto poglavlje .................................................................. 112
Deseto poglavlje .................................................................. 129
Jedanaesto poglavlje ........................................................... 143
Dvanaesto poglavlje............................................................. 158
Trinaesto poglavlje .............................................................. 170
Četrnaesto poglavlje ............................................................ 183
Petnaesto poglavlje .............................................................. 192
Šesnaesto poglavlje............................................................. 204
Sedamnaesto poglavlje ........................................................ 218
Osamnaesto poglavlje ........................................................ 235
Treći deo MALORIJA............................................................ 248
Devetnaesto poglavljje ....................................................... 249
Dvadeseto poglavlje ............................................................ 263
Dvadeset prvo poglavlje ..................................................... 270
Dvadeset drugo poglavlje ................................................... 279
Dvadeset treće poglavlje ..................................................... 286
Dvadeset četvrto poglavlje ................................................. 296
Epilog OSTRVO VETROVA .................................................. 306
Dvadeset peto poglavlje...................................................... 307
 I konačno,
Posvećeno Li, mojoj voljenoj ženi, čije su ruke i misli dotakle
svaku stranicu, koja je učestvovala u nastanku ovog dela, baš kao
što učestvuje u svemu što radim.

1
2
 PROLOG

O počecima i svršecima.
Zasnovano na Knjizi Torakovoj1

Počujte me, Angaraci, jer ja sam Torak, gospodar gospodara i

kralj kraljeva. Klanjajte se imenu mome i žrtvama me i molitvama
darivajte, jer ja sam Bog vaš i vladar vaskolikog sveta angaračkog.
Razljutite li me, strašan će vas gnev moj pogoditi.
Postojah pre no što je svet stvoren i postojaću i pošto se planine
u pesak satrune, mora do bara usahnu i sve se u ništavilo prometne.
Jer ja bejah pre svega, a biću i posle.
Iz bezvremenih bespuća Beskraja ja pogledah budućnost i videh
dve Sudbine, obe konačne, što iz beskrajnih hodnika Večnosti hrle
jedna ka drugoj, a njihovim će se susretom sve što beše razdvojeno
ponovo spojiti. Tada će sve što je bilo, sve što jeste, i sve što tek treba
da bude sažeti u jedinstvenu Svrhu.
Kad to videh, ja predložih šestorici braće svoje da za ruke se
uhvatimo i stvorimo sve što potrebno je tim dvema Sudbinama.
Odaslasmo mesec i sunce na njihove putanje i iznedrismo čitav
svet. Prekrismo ga šumom i travom, i stvorismo zveri, ptice i ribe da
nasele i zemlju, i nebo i vodu.
Međutim, naš se Otac ne obradova ovome delu mome, no okrete
lice svoje na drugu stranu da razmišlja o Konačnom. Tad otidoh mu
sam u goru Korimsku, što više je nema, i zatražih oda nj da prihvati
ono što stvorih, no on odbi delo moje i od mene se okrenu. Tad
otvrdnu srce moje i ja se vratih natrag kao da oca više nemam.

1
Napomena priređivača: Ovaj tekst, za koji se veruje da potiče iz strašne Knjige
Torakove, samo je jedan od nekoliko sličnih koji kruže među Nadracima. Kako je samo
najvišim Grolimima dopušteno da izdaju zvanične prepise ovog dela, nemoguće je reći
da li je ova verzija verodostojna, mada mnogi dokazi ukazuju na to da jeste. Veruje se da
se originalni primerak Knjige Torakove nalazi u biblioteci kralja Anega od Čereka, ali
nismo bili u prilici da to proverimo.
3
 Ja ponovo sakupih braću svoju i ponovo se za ruke uhvatismo pa
stvorismo čoveka da sužanj nam bude. I narode stvorismo, pa
svakome narodu dadosmo da među nama sebi boga odabere.
Jedino ne pustismo da Aldura neko odabere, jer on vazda
nezadovoljan i protivan svemu beše. Na to se on odvoji i osami i
poče sužnje naše činima svojim da mami, no retko se koji za njime
povede.
Narodi što moji bejahu Angaracima sebe nazvahu, a ja ih u
milosti svojoj povedoh na goru Korimsku, što više je nema, i tamo
im otkrih prirodu Svrhe zarad koje pokrenuh stvaranje sveta.
Tad oni stadoše da obožavaju me, i mole mi se, i žrtve mi
paljenice prinose, a ja ih blagosiljah i oni se u berićetu razmnožiše.
Iz zahvalnosti mi žrtvenik podigoše da na njemu mi najlepše deve i
najhrabriju momčad svoju darivaju, a ja ih opet blagosiljah, pa
najimućniji i najbrojniji od svih naroda postadoše.
To srce Aldurovo ispuni zavišću zbog ljubavi tolike što darivana
mi beše i on me omrznu, pa stade da u tajnim kutkovima duše svoje
kuje zaveru protiv mene. Uze on jedan kamen i život u nj udahnu ne
bi li tako moju Svrhu osujetio i tim kamenom mene pokorio. I tako
nastade Ktrag Jaska. I on njime zapečati mržnju večitu spram
mene. Aldur se tad izdvoji s onim a što ih učenicima svojim nazivaše
da zajedno dokuče kako će tim kamenom svu vlast za sebe
prigrabiti.
Shvatih tad da taj prokleti će kamen Aldura od mene i od braće
ostale odvojiti, pa otidoh k njemu da požalim mu se i umolim ga da
zle čini svoje povuče i oduzme mu život što mu ga udahnu.
To učinih jedino da Aldur se od braće svoje ne bi odvajao. Čak se
i unizih da pred njime zaplačem.
No već beše zli taj kamen poseo dušu Aldurovu i iz srca me
njegovoga izbacio i shvatih tad da sopstveno će ga delo u ropstvu
večnome držati. On se oholo meni obrati i htede da od sebe otera
me.
Tad iz velike ljubavi svoje, a i da spasao bih ga od strašna usuda
što videh da ga čeka, ja podigoh ruku na brata svog i oteh mu taj
kleti kam. Ponesoh Ktrag Jasku sa sobom, da volji ga svojoj

4
potčinim, da umirim pogan njegovu, da ugušim zlo zarad kog
stvoren beše. Tako na sebe preuzeh teret Aldurovog dela.
Strašan bejaše bes brata moga. On otide braći našoj i ispriča im
laži o meni. Svaki od njih potom dođe da naruži me i zapovedi mi
da vratim Alduru taj kamen što dušu mu preobrati i čije sam zle
moći hteo da spasem ga. Ali ja ne popustih.
Oni se tad na vojnu podigoše. Čitavo se nebo od dima pomrači
kad narodi njihovi stadoše oružje da kuju ne bi li svu zemlju natopili
krvcom Angaraka mojijeh. Kad godina jedna prođe, vojske udariše
na zemlje angaračke, predvođene braćom mojom.
Nerad bejah da na njih ruku podignem, a opet im ne mogah
pustiti da pustoše zemlju naroda mog i proliju krv onih što meni se
klanjaju. A i znadijah da rat takav između moje braće nikakva dobra
doneti neće. U borbi toj, dve Sudbine što videh ih mogle bi prerano
jedna na drugu udariti, a u tome bi se susretu čitava vaseljena
raspala.
Tad odabrah ono od čega zazirah više, ali što manje zla doneće
od onog što videh ga, pa uzeh taj kleti kam i na samu ga zemlju
podigoh. U meni beše Svrha jedne od onih Sudbina, a Svrha druge
beše vezana za kamen Aldurov. Teret svega što beše i što će biti pade
na nas dva i zemlja ne mogaše to da izdrži. Raspuče se njena kora
poda mnom u paramparčad, a mora jurnuše da je svu poplave. Tako
narodi ostadoše razdvojeni da jedni do drugih doći ne mogu i krv
prolivati.
Al’ velika beše pogan što je Aldur u taj kamen ugradi. Kad
podigoh ga i zapovedih mu da svet podeli, ne bih li tako pokolj
sprečio, iz njega sunu plam pa mi sažeže ruku i oslepi mi oko kojim
ga pogledah i pola mi lica nagrdi, i ja, koji najlepši od sve braće
bejah, predmetom gađenja postadoh, te se pokrih obrazinom od
živa čelika da me se narod moj ne plaši.
Teška me je patnja ophrvala od zla tolikog što učinjeno mi beše
i duša mi se bolom ispuni, bolom koji će uminuti tek kad se taj
pogani kam zla svojega oslobodi i zbog pakosti se svoje pokaje.
Sad tavno more stajaše izmeđ’ naroda mog i onih što na nj
udariti htijaše i neprijatelji se moji razbežaše kad videše šta uradih.

5
 Da, čak i braća moja utekoše iz sveta što stvorismo ga i više mi
nijedan ne htede na megdan stati, no ipak nastaviše da se u duhu
potajno javljaju pristašama svojim.
Potom povedoh narod svoj u Pustaru malorijsku i nađoh mu
mesto skrovito da na njemu grad sebi sagrade. Nazvaše ga Ktol
Mišrak, u spomen na bol što ga za njihovo dobro pretrpeh, a ja grad
sakrih pod oblak, da ga niko nikad ne otkrije.
Onda kovčeg železni sakovah i u njega Ktrag Jasku položih da
nikada više živo meso ne oprlji. Hiljadu sam godina, i još hiljadu
preko, pokušavao da oslobodim zle čini što ih Aldur u kam taj utka.
Velikim sam magijama i reč’ma najmoćnijim napadao tu
prokletinju, ali vatru zlu njegovu ne ugasih, nit ublažih prokletstvo
što on donese na svet.
Tad se Belar, najmlađi i najnagliji od sve braće moje, uroti s
Aldurom, u čijoj duši još mržnja i zavist spram mene tinjahu.
On se u duhu obrati Alornima, svome narodu prostome, i okrete
ih protiv mene, a Aldur posla Belgarata, učenika kome najviše
mržnje svoje uspe da prenese, da im se pridruži i sebi da privoli
Čereka, vođu alornskoga, i tri sina njegova.
Zlim činima čarobnjačkim oni pređoše more što ga stvorih i
noću se, ko lopovi, ušunjaše u Ktol Mišrah, pa mučki i kukavički
uđoše u moju gvozden-kulu i pronađoše kovčeg u kome mrski kam
ležaše.
Najmlađi sin Čerekov, što narod ga Rivom Gvozdenom Rukom
prozva, toliko beše upleten u čini i mađije da mogaše bez bojazni da
uzme kamen.
Onda utekoše put zapada.
Ja povedoh ratnike naroda svog u poteru ne bih li sprečio da
prokletstvo Ktrag Jaske ponovo padne na svet, ali uto onaj što Riva
ga zvahu podiže kamen i na nas posla oganj zli njegov. Lopovi tako
pobegoše i odnesoše tu pogan u zemlje svoje zapadne.
Tad poruših moćne zidine Ktol Mišraka, pa izagnah narod svoj
iz razvalina njegovih i podelih ga na plemena. Tule, širokih pleća za
nošenje tereta, poslah u unutrašnjost, a Murge, najsuroviju moju
decu, na jug. Najviše ih pak ostavih sa sobom, u Maloriji, da me

6
dvore i razmnožavaju se dok ih dovoljno ne bude da s vojskom
silnom na zapad udarim.
Poviše vaskolikog naroda svog postavih Grolime, pa ih u čini i
čarobnjaštvo uputih, da sveštenici moji budu i red da održavaju, i
još im pokazah kako na oltarima mojim večiti oganj da raspiruju i
žrtve mi neumorno prinose.
Belgarat u izopačenosti svojoj posla Rivu s onim prokletim
kamenom na Ostrvo vetrova. Tad Belar natera dve zvezde da padnu
tamo, da mladi kralj mač sebi od njih sakuje i od Ktrag Jaske jabuku
na balčaku napravi.
A kad Riva uze taj mač u ruku, čitava se Vaseljena oko mene
zatrese i ja vrisnuh, jer puče mi pred očima ono što dotle videti ne
mogah. Videh da Belgaratova će mi kćer-čarobnica jednom verna
ljuba biti i tome se obradovah silno, al’ videh i Dete Svetlosti što iz
loze slabina Rivinih rodiće se da oruđe bude one Sudbine druge, one
što kosi se s ovom koja dade mi Svrhu, i da svanuće dan kad ću se iz
sna nekakva dugačka probuditi da na megdan stanem tom Detetu.
Tog će dana dve Sudbine jedna na drugu udariti i samo će jedna
pobediti i biti ona koja će se odigrati. Jedino ne videh koja će to biti.
Dugo se morih ovim pitanjem, ali odgovora mu ne nađoh. I tako
hiljadu godina prođe, a i koja preko. Jednom pozvah k sebi Zedara,
mudra i pravična čoveka što poganim učenjima Aldurovim uteče i
priđe mi da u službu se moju stavi, pa ga poslah na dvor naroda
zmijskog u močvarama zapadnim. Bog njihov, Isa, beše lenj i
vazdan spavaše, prepuštajući narod svoj što sebe nazivaše
Njisanima vladavini kraljice njihove. Njoj Zedar ponudu dade koja
uhu njenom veoma mila beše. Ona ubice posla na dvor naslednika
Rivinih i ovi poklaše sve do jednog deteta, koje se u moru sinjemu
udavi.
I tako se ono što videh izjalovi, jer kako se Dete Svetlosti roditi
može kad više nikoga ne ostade da ga začne?
Tako se ja uverih da Svrha će moja ostvarena biti i da zlo Aldura
i braće njegove neće uništiti svet što ga stvorih. Od kraljevstava
Zapada, što se uzdahu u savete zlih bogova i čarobnjaka poganih,
ostaće samo prah i pepeo. Ja praštati neću onima što udariše na

7
mene i mnoga će patnja stići takve i nisko će pasti i na kolenima će
sami sebe za žrtvu na oltaru mome nuditi.
Doći će dan kad svet vasceli biće pod mojom vlašću i svi narodi
mojima će se zvati.
Počujte me, narodi, i plašite me se. Poklonite mi se, narodi, i
obožavajte me. Jer ja sam Torak, večiti gospodar gospodara i večiti
kralj kraljeva i bog jedini na ovome svetu što stvorih ga.

8
 Prvi deo

GAR OG NADRAK

9
 Prvo poglavlje

ZAISTA IMA NEČEG ŽALOBNOG u zvonjavi klepetuše, pomisli

Garion. Kao da već nije dovoljno što mazga sama po sebi nije
umiljata životinja, blaga nepravilnost u ritmu hoda davala je zvonu
obešenom oko njenog vrata nekako tužan prizvuk. Bila je vlasništvo
dreznijskog trgovca Mulgera, mršavog muškarca pronicljivog
pogleda, odevenog u zeleni kaputić, koji je — za odgovarajuću cenu
— dozvolio Garionu, Svilenome i Belgaratu da mu se pridruže na
putu u Gar og Nadrak. Njegove su mazge bile natovarene
svakojakom robom, a on je sam nosio toliko predrasuda da je
izgledalo kao da ni njegov teret nije ništa lakši. Kako mu se taj
imućni zemljak od početka nije dopao, Svileni odmah poče da ga
podbada ne bi li prekratio vreme dok su preko zatalasanih
pustopoljina odmicali ka istoku i nazubljenim vrhovima na granici
između Dreznije i zemlje Nadraka. Njihovi razgovori, neprestano na
ivici svađe, išli su Garionu na živce gotovo koliko i dosadna jeka
klepetuša.
Tolika njegova napetost imala je jasno određen uzrok — strah.
Nije bilo svrhe da pokušava to da sakrije od sebe. Zagonetne reči
Mrinskog kodeksa bile su mu objašnjene do poslednje sitnice.
Pošao je na susret koji je zapisan još u praskozorje vremena i
potpuno neizbežan, pošto ga nije predviđalo samo jedno, nego čak
dva Proročanstva. Kad bi i uspeo da jedno od njih ubedi kako je sve
to nekakva greška, drugo bi nastavilo da ga bez trunke milosti i
obzira prema njegovim osećanjima vodi ka predskazanom susretu.

10
 „Mislim da potpuno grešiš, Ambare“, reče Mulger Svilenom,
govoreći preterano razgovetno, što neki ljudi čine kad se obraćaju
onima koje istinski preziru. „Moja rodoljubivost, ili manjak iste,
nema s tim nikakve veze. Dobrobit Dreznije zavisi od trgovine i ako
vi iz obaveštajne službe nastavite da se predstavljate kao trgovci
kako biste prikrili svoju pravu rabotu, uskoro pošteni Dreznijci
nigde više neće biti dobrodošli.“ Izgleda da je Mulger, zahvaljujući
urođenom šestom čulu koje je svim njegovim sunarodnicima,
izgleda, urođeno, odmah shvatio da Svileni nije onaj za kog se
predstavlja.
„Ma hajde, Mulgeru“, veselo mu se podsmehnu čovečuljak, „ne
budi naivan. Svako kraljevstvo na svetu prikriva svoje uhode na
potpuno isti način. I Tolnedranci to rade. I Murzi. Čak i Tuli. Šta bi
ti hteo — da hodam unaokolo s tablom na kojoj piše ‘uhoda’
„Pravo da ti kažem, Ambare, baš me lepo briga šta ti radiš“,
odbrusi Mulger nabusito. „Samo ti kažem da mi je preko glave da
me svuda podozrivo merkaju samo zato što se vama ne može
verovati.“
Svileni mu se bezobrazno naceri. „Tako ti je to, Mulgeru. Bolje
bi ti bilo da se navikneš, pošto se ama baš ništa neće promeniti.“
Trgovac ozlojeđeno prostreli čovečuljka pogledom, pa se iznenada
okrete i odjaha natrag, da se malo druži sa svojim mazgama.
„Da nisi malo preterao?“, upita Belgarat prenuvši se iz dremeža
u sedlu. „Ako ga naljutiš, prijaviće te graničarima i nikad nećemo
ući u Gar og Nadrak.“
„Neće taj ni slovca da pisne, stari moj prijatelju“, umiri ga
Svileni. „Ako to učini, zadržaće i njega zarad istrage, a nema tog
trgovca pod kapom nebeskom koji u svom tovaru nema sakriveno
nekoliko sitnica kojima tu nije mesto.“
„Zašto ga onda ne ostaviš na miru?“, upita Belgarat.
„Ubijam vreme“, odgovori Svileni, slegnuvši ramenima. „U
suprotnom bih morao da uživam u pogledu, a istočna Dreznija mi
je strašno dosadna.“
Belgarat nešto progunđa, pa ponovo navuče sivu kapuljaču i
nastavi da drema.

11
 Garion se vrati svojim setnim mislima. Žbunje štipavice davalo
je otužnu sivozelenkastu boju okolnim brežuljcima, između kojih je
Severni karavanski put vijugao poput belog ožiljka. Nebo je već
gotovo dve nedelje bilo tmurno, mada u tim oblacima ne beše ni
nagoveštaja kiše. Karavan je kroz turobne predele polako odmicao
ka goletnim planinama na obzorju.
Najviše ga je mučila nepravda koju mora da trpi. On ovo nije
tražio. Nikada nije želeo da bude čarobnjak. Nije želeo da bude kralj
Rive. Čak više nije bio siguran ni da želi da se oženi princezom
Se’Nedrom — mada se ozbiljno dvoumio kad je to posredi. Carska
princezica umela je da bude potpuno neodoljiva kad joj nešto treba,
ali u ostalim se prilikama uglavnom otkrivala njena prava narav. Da
je ista od svega ovoga svesno poželeo, nekako bi se pomirio s
obavezom koju su mu nametnuli, ali njega niko ništa nije pitao i
poželeo je da ravnodušnom nebu uputi pitanje: „Zašto baš ja?“
Jahao je kraj svog usnulog dede i slušao mrmorenje Aldurove kugle,
mada je i ono već počinjalo da ga nervira. Oduševljenje tog dragulja,
koji je neprestano pevao s jabuke velikog mača na Garionovim
leđima, bilo je potpuno besmisleno. U redu je što se Kugla raduje
susretu s Torakom, ali neće ona morati da stane pred angaračkog
Zmajboga, niti će njena krv biti prolivena. Kad se sve uzme u obzir,
njemu je toliko oduševljenje čudesnog kamena bilo prilično jadnog
ukusa.
Granica između Dreznije i Gar og Nadraka sekla je Severni
karavanski put u uskoj, stenovitoj jaruzi, gde su se dva garnizona,
dreznijski i nadrački, gledala preko jednostavne rampe, napravljene
od najobičnije vodoravne motke. Ona sama po sebi nije
predstavljala nikakvu prepreku, ali je zbog simboličnog značaja bila
moćnija od zidina Vo Mimbra ili Tol Honeta. S jedne njene strane
nalazio se Zapad, a s druge Istok. Jednim jedinim korakom prelazilo
se iz jednog sveta u drugi, potpuno drugačiji, i Garion je svim svojim
bićem želeo da ne napravi taj korak.
Kao što je Svileni i predvideo, Mulger nije pominjao svoje
sumnje ni dreznijskim kopljanicima ni nadračkim vojnicima
odevenima u kožu, i bez ikakvog su zadržavanja prešli granicu i
našli se u planinama Gar og Nadraka. Karavanski put je počeo da se
12
penje uskom klisurom čijim je dnom proticao brzi potok. Kameni
obronci bili su strmi, crni i turobni. Nebo se beše suzilo u
prljavosivu traku, a jeka klepetuša odbijala se od stenja i mešala sa
žuborom i pljuskanjem vode.
Belgarat se prenu iz sna i uznemireno stade da se osvrće. Brzim
je pogledom dao Svilenom znak da ćuti, pa se nakašljao. „Ovde
bismo ti zahvalili, vrli Mulgeru, i poželeli ti svakog dobra.“ Trgovac
se upitno zagleda u starca.
„Napustićemo te na vrhu ove klisure“, mirno nastavi Belgarat ne
promenivši izraz lica. „Posao nam tako nalaže“, dodade,
neodređeno mahnuvši rukom.
Mulger na to zagunđa. „Ne želim da znam ništa o tome“, reče.
„Potpuno si u pravu“, na to će Belgarat. „Molim te da ne primaš
k srcu Ambarove reči. On je šaljivdžija i često kaže nešto što ne misli
samo da bi naljutio one oko sebe. Nije toliko loš kad ga malo bolje
upoznaš.“
Mulger uputi Svilenom dug pogled, ali se uzdrža od bilo kakve
opaske. „Nek vam je sa srećom, šta god da ste naumili“, reče
mrzovoljno, više zato što je to red nego iz iskrene dobronamernosti.
„Ti i taj momčić niste bili loši saputnici.“
„Tvoji smo dužnici, plemeniti Mugeru“, na to će Svileni, glumeći
preteranu učtivost. „Tvoja gostoljubivost je bez premca.“ Trgovac ga
ponovo pogleda pravo u oči. „Zaista mi se ne dopadaš, Ambare“,
reče mrzovoljno, „i neka ostane na tome.“
„Srce će mi prepući“, isceri mu se Svileni.
„Smiri se“, procedi Belgarat.
„Ali zaista sam se trudio da ga odobrovoljim“, pobuni se Svileni.
Starac mu okrete leđa.
„Ozbiljno jesam“, reče tad Svileni Garionu, tobože iskreno.
„Ni ja ti ne verujem“, odvrati on.
Svileni uzdahnu. „Niko mene ne razume“, tužno reče, pa se
nasmeja i pojaha dalje, veselo zviždućući.
Na izlazu iz klisure ostaviše Mulgera, pa skrenuše levo od
karavanskog puta i pođoše između stenja i kržljavog drveća.

13
Zaustaviše se na vrhu obronka, gde su stajali i gledali za karavanom
sve dok se nije izgubio s vidika.
„Kuda ćemo?“, upita Svileni čkiljeći ka oblacima što promicahu
nebom. „Mislio sam da smo pošli u Jar Gurak.“
„I jesmo“, odgovori Belgarat i počeša se po bradi, „ali idemo
izokola, tako da ćemo u grad da uđemo s druge strane. Mulgera
njegova uverenja čine pomalo nepouzdanim saputnikom. Mogao bi
da se negde izleti u nevreme. Osim toga, Garion i ja moramo pre
toga nešto da obavimo.“ Starac se osvrnu oko sebe. „Eno, tamo
ćemo“, reče pokazujući ka senovitoj plitkoj udolini skrivenoj iza
vrha padine, pa ih odvede tamo i sjaha.
Svileni odvede njihovog tovarnog konja do bistrog jezerceta i
priveza ga za obližnje osušeno stablo.
„Šta to moramo da obavimo, deda?“, upita Garion kad je sjahao.
„Taj tvoj mač je pomalo upadljiv“, odgovori starac. „Moramo
nešto da preduzmemo ukoliko ne želimo da put nastavimo svaki čas
odgovarajući na kojekakva pitanja.“
„Učinićete ga nevidljivim?“, upita Svileni pun nade.
„Može se i tako reći“, reče Belgarat. „Garione, otvori Kugli svoj
um i pusti je da ti govori.“
Garion se namršti. „Ne razumem.“
„Samo se opusti. Kugla će sve sama da obavi. Veoma je uzbuđena
zbog tebe i nemoj se iznenaditi ako počne da te zasipa predlozima.
Njeno razumevanje stvarnog sveta pomalo je ograničeno. Samo se
opusti i daj mislima da slobodno lutaju. Moram da razgovaram s
Kuglom, a to mogu samo preko tebe, pošto nikog drugog neće da
sluša.“
Garion se nasloni na drvo i um mu se istog trena ispuni
svakojakim čudnovatim prizorima. Svet koji se ukaza pred njim bio
je obavijen plavičastom izmaglicom, a sve beše nekako ćoškasto,
kao da se sastoji od ravnih površina i oštrih ivica, slično kristalu.
Jasno je video sebe kako galopira s plamtećim mačem u ruci, dok
mu s puta beže čitave horde ljudi bez lica. A onda mu u mislima
resko odjeknu Belgaratov glas.

14
 „Prestani.“ Garion shvati da to nije bilo upućeno njemu, nego
Kugli. Starčev glas tad pređe u mrmljanje i on poče da nešto
objašnjava i da deli uputstva. Ona druga, kristalasta svest
odgovarala mu je pomalo mrzovoljno, ali na kraju se nekako složiše
i Garionov se um ponovo razbistri.
Belgarat je tužno odmahivao glavom.
„Ponekad mi se čini da razgovaram s detetom“, reče. „Kugla
nema nikakvu predstavu o brojevima i kao da uopšte ne može da
pojmi značenje reči ‘opasnost’.“
„Još je tu“, primeti Svileni pomalo razočarano. „I dalje mogu da
vidim mač.“
„To je zato što znaš da je tu“, objasni mu Belgarat. „Drugi ga neće
primetiti.“
„Kako mogu da ne primete ovoliko čudo?“, pobuni se Svileni.
„Teško je to objasniti“, odgovori starac. „Kugla će prosto navesti
ljude da ne obrate pažnju na nju, kao ni na mač. Ako se neko baš
zagleda, videće da Garion nosi nešto na leđima, ali neće ga
preterano zanimati šta je to. Štaviše, retko će ko obratiti pažnju i na
samog Gariona.“
„Hoćete da kažete da je Garion sad nevidljiv?“
„Ne. Samo će izvesno vreme biti neupadljiv. Pođimo. Mrak brzo
pada u ovim planinama.“
Jar Gurak bio je možda najružniji grad koji je Garion ikada
video. Prostirao se s obeju strana zamućene rečice, a blatnjave,
nepopločane ulice pele su se strmim obalama korita koje je voda
usekla kroz stenje. Na okolnim obroncima nije bilo nikakvog
rastinja, već samo brojnih rudarskih okana i širokih iskopa, a
između njih su se slivali prljavi potočići, koji su potom zagađivali
reku.
Čitav je grad izgledao nekako sklepano, kao da su građevine u
njemu privremene. Sve je bilo sačinjeno od balvana i neobrađenog
kamena, a nekoliko kuća dodatno pokriveno debelim platnom.
Ulice su vrvele od visokih, tamnoputih i uglavnom pijanih
Nadraka. Putnike je, čim uđoše u grad, dočekala strašna larma iz
obližnje krčme i morali su da zastanu i sačekaju da dvadesetak

15
meštana završi tuču u blatu, prilično se uspešno trudeći da jedni
druge onesposobe ili čak osakate.
Sunce već beše počelo da zalazi kad su na kraju jedne prljave
ulice pronašli gostionicu. Bila je to velika, četvrtasta zgrada s
kamenim prizemljem i drvenom spratom, i stajama sa zadnje
strane. Privezali su konje, iznajmili sobu za jednu noć i sišli u glavnu
prostoriju nalik mu u ne bi li nešto večerali. Klupe su bile prilično
klimave, a stolovi prekriveni mašću, mrvama i ostacima hrane.
Dimljive uljane svetiljke visile su na lancima, ali se njihov vonj
uopšte nije primećivao od mirisa kuvanog kupusa. Prilično veliki
broj trgovaca iz celog sveta, okupljenih u oprezna društvanca, sedeo
je i večerao, ograđen zidovima nepoverenja.
Belgarat, Svileni i Garion sedoše za jedan slobodan sto i prionuše
na varivo u drvenim činijama, koje im je doneo pripiti poslužitelj u
musavoj kecelji. Kada su završili, Svileni se osvrnu ka otvorenim
vratima sobe za kockanje i upitno pogleda Belgarata.
Starac odmahnu glavom.
„Bolje nemoj“, reče. „Nadraci su prek narod, a odnosi sa
Zapadom trenutno su prilično napeti. Nema svrhe tražiti nevolju.“
Svileni neveselo klimnu glavom u znak odobravanja, a onda
otidoše do stepeništa u zadnjem delu gostionice i popeše se do svoje
sobe. Garion podiže sveću i zamišljeno se zagleda u ležajeve
napravljene od grubih drvenih ramova s razapetom užadi, preko
koje su bile prebačene kvrgave i ne baš čiste slamarice. Odozdo je
dopirala nesnonsna larma iz sobe za kockanje.
„Čini mi se da se noćas nećemo naspavati“, reče.
„Rudarski gradovi se prilično razlikuju od seoskih imanja“,
primeti Svileni. „Ljudima sa sela je udobnost potrebna čak i kad su
pijani. Rudari nisu toliko fini.“
Belgarat sleže ramenima.
„Smiriće se uskoro. Većina njih neće budna dočekati ponoć.“
Potom se obrati Svilenom. „Ujutru, čim se otvore prodavnice, idi i
nabavi nam neku drugu odeću, po mogućstvu polovnu. Niko neće
obratiti pažnju na nas budemo li izgledali kao tragači za zlatom.

16
Nabavi i pijuk i dva malja za kamen. Privezaćemo ih na prtljag tako
da se dobro vide.“
„Sve mi se čini da ste ovo već radili.“
„Nekoliko puta. Malo maskarade nije na odmet. Kopači zlata
nisu baš sasvim zdravi u glavu, tako da se niko ne iznenadi kad se
pojave na kakvom čudnom mestu.“ Starac se tu nasmeja. „Jednom
sam čak i našao zlato. Žilu debelu ko tvoja ruka.“
Čovečuljak se odmah uozbilji. „Gde?“
Belgarat slegnu ramenima. „Tamo negde“, reče neodređeno.
„Ne sećam se tačno gde.“
„Belgarate“, ozlojeđeno će Svileni.
„Nismo zato došli ovamo“, reče starac. „Hajdemo na spavanje.
Hoću da sutra što ranije odemo odavde.“
Oblaci koji su ih nedeljama pratili prekonoć se raščistiše i
Gariona dočeka zlaćana svetlost sunca koje se probijalo kroz prljavi
prozor. Belgarat je sedeo za grubim stolom na drugom kraju sobe i
proučavao mapu na pergamentu, a Svileni već beše izašao.
„Već sam pomislio da ćeš spavati do podneva“, reče starac kad
se Garion uspravi i poče da se proteže.
„Dugo nisam mogao da zaspim“, odgovori mu on. „Oni dole su
bili baš glasni.“
„Takvi su ti Nadraci.“
Jedna misao tad iznenadi Gariona. „Šta misliš reče, „šta sad radi
tetka Pol?“
„Verovatno spava.“
„Ne ovoliko kasno.“
„Tamo gde je ona još nije svanulo.“
„Kako to misliš?“
„Riva je hiljadu i pet stotina liga zapadno odavde“, objasni
Belgarat. „Sunce će tamo izaći tek za nekoliko sati.“ Garion trepnu.
„Nikada nisam o tome razmišljao“, priznade.
„Nisam ni mislio da jesi.“
Uto se otvoriše vrata i Svileni unese nekoliko zavežljaja. Cepteo
je od besa. Bacio je sve na pod i otišao do prozora, sve vreme psujući
sebi u bradu.
17
 „Ko te toliko naljutio?“, blago ga upita Belgarat.
„Pogledajte ovo“, reče Svileni i pruži mu komad pergamenta.
„Šta s tim?“, upita starac, pa uze svitak i stade da čita.
„Sve je to završeno još pre mnogo godina“, besno će Svileni.
„Zašto još nailazim na ovo?“
„Baš slikovit opis“, primeti Belgarat.
„Vidite li vi to?“, smrtno će uvređeno Svileni, pa se okrete ka
Garionu. „Ličim li ja tebi na lasicu?“
„...je jedan huncut nalik lasici“, čitao je Belgarat, „prepredenog
pogleda i špicastoga nosa. Poznat po tome što vara na kocki.“
„Dakle, stvarno...“
„Šta je to?“, upita Garion.
„Pre nekoliko godina imao sam s ovdašnjim vlastima manji
nesporazum“, osorno će Svileni. „Zaista ništa ozbiljno... Ali ovo i
dalje kruži.“ Ljutito je pokazao na pergament koji je Belgarat
znatiželjno iščitavao. „Čak su toliko daleko otišli da su ponudili i
nagradu.“ Zastao je na tren. „Doduše, priznajem da mi laska iznos
nagrade“, dodao je.
„Jesi li nabavio ono po šta sam te poslao?“, upita Belgarat.
„Naravno.“
„Presvucimo se, onda, pa da krenemo, pre nego što nam tvoja
iznenadna slava navuče rulju na vrat.“
Iznošena nadračka odeća bila je sašivena pretežno od kože, a
činile su je uske crne pantalone, pripijeni prsluci i lanene tunike s
kratkim rukavima.
„Obuću nisam ni tražio“, reče Svileni. „Nadračke čizme su
prilično neudobne, valjda zato što ovde niko još nije primetio da se
levo stopalo razlikuje od desnog.“ Kicoški je naherio šiljatu pustanu
kapu. „Kako vam se čini?“, upita i zauze pozu.
„Uopšte ne liči na lasicu, zar ne?“, Belgarat će Garionu.
Svileni ga zgroženo pogleda, ali ne reče ni reč.
Sišli su, izveli konje iz staje i krenuli. Čovečuljak je izgledao
ogorčeno sve dok nisu izjahali iz Jar Guraka. Kad stigoše na vrh
brda severno od grada, on sjaha, pa uze kamen i besno ga zafrljači
ka najbližim kućama.
18
 „Da li ti je sada lakše?“, radoznalo upita Belgarat.
Svileni ponovo uzjaha, pa oholo šmrknu i povede ih niz padinu
na drugoj strani.

19
 Drugo poglavlje

NEKOLIKO SU DANA jahali kroz predele ispunjene jedino

stenjem i osušenim drvećem. Sunce je sijalo sve jače a nebo bivalo
sve plavetnije kako su odmicali dublje u planinu. Svakojaki tragovi
i vijugave stazice krivudahu između zaslepljujućih snežnih kapa i
preko bledozelenih proplanaka na kojima se poljsko cveće
ljuljuškalo na planinskom povetarcu. Vazduh je odisao reskim
mirisom zimzelena, a tu i tamo mogao se videti pokoji jelen kako
pase ili stoji i krupnim, preplašenim očima posmatra putnike.
Belgarat ih je, sve vreme oprezan i budan, samouvereno vodio
ka istoku. Više nije bilo ni traga onome dremežu u kome je starac
jahao jasno određenim drumovima, i kao da se tu, u planinama,
nekako beše podmladio.
Nailazili su i na druge putnike — mahom na Nadrake odevene u
crnu kožu — ali videli su i grupu Dreznijaca kako se penje uz strmu
padinu, a jednom u daljini čak i jednog Tolnedranca. Razgovori s
neznancima bili su kratki i oprezni. U nadračkim planinama jedva
da je bilo kakvih organa reda, i svako ko je tuda putovao morao je
da sam o sebi vodi računa.
Jedini izuzetak u toj sveopštoj opreznoj uzdržanosti predstavljao
je neki pričljivi stari kopač na magarcu, koji se jednog jutra pojavio
iz plavičastih senki pod drvećem. Umršena mu kosa beše potpuno
seda, preplanulo, izborano lice izgledalo je kao da je od stare, dobro
ustavljene kože, a plave oči veselo su sijale. Njegova rasparena
odeća sastojala se uglavnom od odbačenih stvari koje je nalazio kraj
staza. Prišao im je bez ikakvog pozdrava i bez i najmanjeg traga
20
nesigurnosti i odmah počeo da priča kao da nastavlja netom
prekinut razgovor.
Bilo je nečeg neopisivo smešnog u njegovom glasu i nastupu i
Garionu se na prvi pogled dopao.
„Ima sigurno deset godina otkako sam poslednji put prolazio
ovuda“, reče starac dok je na magarcu poskakivao uporedo s
Garionom. „Sad retko navraćam u ovaj deo planine. Sve ove
vododerine pretražene su bar stotinu puta uzduž i popreko. Kuda
ste se vi zaputili?“
„Nisam siguran“, oprezno će Garion. „Nikada ranije nisam bio
ovde, pa samo idem kud mi kažu.“
„Na severu, tamo, nadomak Morindije, dobar vam je šljunak“,
posavetova ga starac na magarcu. „Naravno, tamo morate biti
obazrivi, ali što kažu: reskir-profitir.“ Znatiželjno se začkiljio u
Gariona. „Nisi Nadrak, zar ne?“
„Sendar“, kratko odgovori ovaj.
„Nikad nisam bio u Sendariji“, zamišljeno će stari kopač. „U
stvari, nikad nigde drugde nisam ni bio.“ Gotovo s ljubavlju se
osvrnuo ka belim kapama i tamnozelenim šumama. „Nikad nisam
ni poželeo da odem odavde. Već sedamdeset godina putujem ovim
planinama uzduž i popreko, a nisam od toga imao gotovo ništa osim
zadovoljstva što sam tu. Jednom sam u reci našao toliko crvenog
zlata da je voda izgledala kao krv, ali onda me je uhvatila zima i
gotovo sam smrznuo pokušavajući da spasem živu glavu.“
„Jesi li se vratio tamo s proleća?“, ne uzdrža se Garion a da ne
pita.
„Hteo sam, ali pošto sam našao zlato, mnogo sam pio te zime, i
malčice mi se pomutio um. Kad sam sledeće godine pošao ovamo,
poneo sam nekoliko burića da mi prave društvo. To je greška. Piće
jače udara na ovolikoj visini i onda prestaneš da obraćaš pažnju na
ono što je važno.“ Zavalio se u sedlu i odsutno se počešao po
stomaku. „Otišao sam u ravnicu severno odavde — u Morindiju.
Valjda sam mislio da ću po ravnom lakše putovati. Elem, da skratim
priču, naleteo sam na bandu Morinda i oni me zarobiše. Bio sam
trešten pijan kad se to desilo. Sreća moja. Oni su sujeverni i
pomislili su da sam posednut. Najverovatnije mi je to spaslo život.
21
Držali su me pet-šest godina, pokušavajući da otkriju značenje mog
buncanja, pošto sam se, kad sam se otreznio i shvatio šta se dešava,
svojski trudio da što bolje bulaznim. Na kraju im je dosadilo i
prestali su da vode računa o meni, pa sam pobegao. Međutim, dotle
sam bio zaboravio gde je ona reka. Potražim je svaki put kad me put
tamo nanese.“ Pogled mu, uprkos pomalo nevezanom govoru, beše
veoma prodoran. „Veliki ti je taj mač na leđima, momče.
Koga si namerio da njime ubiješ?“
Pitanje je došlo toliko iznenada da Garion nije stigao ni da se
čestito zapanji.
„Čudno je kod tog tvog mača“, prepredeno je nastavio starac,
„što izgleda kao da se trudi da bude neupadljiv.“ Potom se okrenuo
ka Belgaratu, koji ga je mirno posmatrao. „Gotovo se uopšte nisi
promenio“, primeti.
„A ti i dalje previše pričaš“, odgovori Belgarat.
„Svakih nekoliko godina uhvati me želja za pričom“, na to će
starac na magarcu. „Ćerka ti je zdravo i veselo?“ Belgarat klimnu
glavom.
„Lepa je ta tvoja ćerka, ali pogane naravi.“
„Ni to se nije bitno promenilo.“
„Nisam ni očekivao.“ Stari kopač se zakikota, pa se nakratko
umiri. „Nego, da ti dam jedan savet: povedi računa ako nameravaš
da se spuštaš u niziju“, reče ozbiljno. „Izgleda da se dole nešto kuva.
Mnogo se stranaca u crvenim tunikama vrzma unaokolo, a počeli su
i da se dime žrtvenici koji godinama nisu korišćeni. Grolimi su se
ponovo pojavili. Noževi su im sveže naoštreni. Nadraci koji dolaze
ovamo neprestano se osvrću za sobom.“
Zastao je, netremice gledajući Belgarata.
„Ima i drugih znakova“, dodao je. „Životinje su plahe, baš kao
pred oluju, i ponekad se noću, kad pažljivo oslušneš, čuje nešto kao
tutnjava izdaleka, možda čak i iz Malorije. Kao da je u čitavom svetu
zavladao neki nespokoj. Sve mi se čini da će nešto krupno da se desi,
nešto u šta bi ti mogao da budeš umešan. Samo, oni znaju da si tu
negde. Nisam siguran da ćeš se neopaženo provući.“ Potom slegnu

22
ramenima, kao da se sve to njega ne tiče. „Samo sam pomislio da bi
trebalo da ti to kažem.“
„Hvala ti“, odgovori Belgarat.
„Ništa me nije koštalo da ti kažem.“ Starac ponovo slegnu
ramenima. „Mislim da ću ja sad na onu stranu.“ Pokazao je ka
severu.
„Previše je stranaca u planinama poslednjih meseci. Napravila
se gužva. Sit sam se ispričao, pa ću sad malo da se povučem u
osamu.“ Okrenuo je magarca i počeo da se udaljava. „Srećno“,
dobacio je preko ramena u znak pozdrava, pa nestao u plavim
senkama među drvećem.
„Rekao bih da ste vas dvojica stari znanci“, primeti Svileni.
Stari čarobnjak klimnu glavom.
„Upoznao sam ga pre tridesetak godina. Polgara je došla u Gar
og Nadrak da nešto istraži, i kad je saznala sve što ju je zanimalo,
poslala mi je poruku i došao sam da je otkupim od čoveka u čijem
je vlasništvu bila. Pošli smo kući, ali u planinama nas je iznenadila
mećava kad joj vreme nije. On nas je pronašao kako lutamo i odveo
nas u pećinu u kojoj tavori kad napada sneg. Bilo bi to prilično
udobno mestašce da ne uvodi i magarca. Koliko me pamćenje služi,
on i Polgara su se čitave zime raspravljali oko toga.“
„Kako se zove?“, znatiželjno će Svileni.
Belgarat slegnu ramenima.
„Nije se predstavio, a bilo je nepristojno da ga pitam.“
Gariona je, međutim, sablaznilo ono o otkupljivanju. Preplavio
ga je bes od nemoći.
„Neko je posedovao tetku Pol?“, upitao je preneraženo.
„To je nadrački običaj“, objasni mu Svileni. „U njihovom se
društvu žene smatraju imovinom. Neprimereno je da žena nema
vlasnika.“
„Bila je robinja“ Garion toliko stisnu uzde da su mu prsti
pobeleli.
„Naravno da nije bila robinja“, na to će Belgarat. „Možeš li makar
da zamisliš svoju tetku kako se nekome pokorava?“
„Ali rekao si...“
23
 „Rekao sam da sam je otkupio od čoveka u čijem je vlasništvu
bila. Njihov odnos je bio strogo služben. Njoj je bio potreban vlasnik
kako bi mogla da ostane tamo, a njemu je porastao ugled pošto
poseduje takvu ženu.“ Belgarat napravi kiseo izraz lica. „Dao sam
čitavo bogatstvo da je otkupim. Ponekad se zapitam je li bilo vredno
toga.“
„Deda!“
„Siguran sam da bi je zanimala ta poslednja primedba“, pakosno
će Svileni.
„Ne bih rekao da moraš to da joj preneseš.“
„Nikad se ne zna“, kroz smeh reče Svileni. „Može i meni jednom
da zatreba kakva usluga.“
„Grozan si.“
„Znam.“ Svileni se isceri i pogleda oko sebe. „Vaš prijatelj se
dobro potrudio da nas nađe“, reče. „Pitam se zašto.“
„Hteo je da me upozori.“
„Na napetost u Gar og Nadraku? To smo već znali.“
„Njegovo upozorenje je bilo mnogo ozbiljnije.“
„Nije mi zvučao preterano ozbiljno.“
„To je zato što ga ne poznaješ.“
„Deda“, iznenada će Garion, „kako je uspeo da mi vidi mač?
Mislio sam da smo se pobrinuli za to.“
„On sve vidi, Garione. Taj samo pogleda drvo i kaže ti koliko je
pre deset godina na njemu bilo listova.“
„Da li je on čarobnjak?“
„Ne, koliko ja znam. On je samo stari čudak koji voli ove planine
i ne zna šta se dešava zato što ne želi to da zna. Da ga zanima, znao
bi sve što se dogodi u svetu.“
„Onda bi se silno obogatio kao uhoda“, zaključi Svileni.
„On ne želi bogatstvo. Zar to nije očigledno? Kad mu zatreba
para, dovoljno je da skokne do one reke o kojoj je pričao.“
„Ali rekao je da je zaboravio kako da je nađe“, usprotivi se
Garion.
Belgarat šmrknu.

24
 „Nije taj u životu ništa zaboravio.“ Tu mu pogled odluta u
daljinu. „Na svetu ima svega nekoliko ljudi sličnih njemu — ljudi
koje ama baš nimalo ne zanima šta drugi rade. Možda to i nije toliko
loše. Kad bih ponovo mogao da proživim svoj život, ne bi mi smetalo
da sledim njegov primer.“ A onda mu pogled postade veoma
oprezan i on se hitro osvrnu. „Pođimo onuda“, reče pokazujući ka
jedva vidljivoj stazi oko obližnjeg proplanka, gotovo potpuno
prekrivenoj balvanima izbledelim od sunca.
„Ako je tačno ono što je rekao, mislim da bi nam ubuduće bilo
pametnije da izbegavamo veća naselja. Ovaj puteljak vodi na sever,
gde ima mnogo manje ljudi.“
Nedugo potom, staza poče da se spušta i uskoro su jurili prema
nepreglednom prostranstvu Nadračke šume. Tako stigoše i u
podnožje planine. S vrha jednog uzvišenja pucao je pogled na more
krošanja. Šuma se, tamnozelena spram nebeskog plavetnila,
pružala sve do horizonta, i dalje. Blagi povetarac mamio je
bezbrojnim krošnjama uzdah pun neizmernog žala za minulim
prolećima i letim a koja se više nikada neće vratiti.
Nedaleko od njih, malo poviše šume stajalo je selo, šćućureno na
ivici ogromne jame, gole i ružne, iskopane u crvenom tlu.
„Rudarsko naselje“, primeti Belgarat. „Hajde da malo
procunjamo i vidimo šta se dešava.“ Oprezno su se spustili niz
padinu. Kad su se približili naselju, Garion primeti da i ono, baš kao
i Jar Gurak, izgleda nekako privremeno. I ovde su zgrade bile
napravljene od balvana i gotovo neobrađenog stenja, a po gotovo
ravnim krovovima je stajalo kamenje koje je sprečavalo šindru da
se razleti kad zaduvaju jaki zimski vetrovi. Nadraci kao da nisu
mnogo držali do lepote svojih građevina. Bilo im je dovoljno da
imaju četiri zida i krov nad glavom i radije su pažnju posvećivali
drugim stvarima nego da se bave završnim radovima koji kući daju
onaj duh trajnosti bez kojeg Sendari i Tolnedranci ne bi mogli da
žive. Čitavo je naselje odisalo stavom „daj šta daš“, koji je vređao
Gariona.
Nekoliko rudara izađe na prljavu ulicu da sumnjičavo osmotri
pridošlice. Crna kožna odeća bila im je sva u crvenim mrljama od

25
blata. Nad čitavim je mestom lebdeo dah bojažljivog opreza,
začinjen prkosnom ratobornošću.
Svileni pokaza glavom ka velikoj, onižoj zgradi nad čijim se
prednjim dvokrilnim vratima klatila tabla s nevešto naslikanim
grozdom. Grupice Nadraka lenstvovale su na klupama na
prostranom, natkrivenom tremu, koji se protezao oko čitave krčme,
i posmatrale borbu pasa na ulici.
Belgarat klimnu.
„Može, ali uđimo sa strane“, predloži, „za slučaj da moramo brzo
da odemo odavde.“
Sjahali su, privezali konje i ušli u krčmu. Unutra je bilo
zadimljeno i mračno, pošto su prozori predstavljali retku pojavu na
nadračkim zgradama. Stolovi i klupe behu od grubo tesanih dasaka,
a jedina svetlost poticala je od dimljivih uljanih svetiljki koje su
lancima bile obešene o grede. Pod je bio prljav i prepun otpadaka
hrane. Psi lutalice su tumarali ispod stolova i klupa. Vazduh beše
zasićen zadahom ustajalog piva i nepranih tela. Krčma je, iako tek
beše malo iza podneva, bila dupke puna. Mnogi gosti su već bili
obeznanjeni od pića. Vladala je strašna larma, pošto su se Nadraci,
bilo da sede za stolovima ili se teturaju unaokolo, po navici
sporazumevali vikanjem iz petnih žila.
Belgarat se progura do stola u uglu, za kojim je sedeo samo jedan
muškarac zamućenog pogleda i otromboljene usne i zurio u svoj vrč
piva.
„Ne smeta ti da sednemo?“ odsečno upita starac i sede ne
sačekavši odgovor.
„Imam li izbora?“, upita čovek za stolom. Bio je neobrijan, a oči
mu behu podbule i zakrvavljene.
„Nemaš“, nabusito će Belgarat.
„Novi ste ovde?“ Nadrak ih je odmerio samo s mrvicom
radoznalosti, mučeći se da usredsredi pogled.
„Mislim da se to tebe ne tiče“, grubo odbrusi Belgarat.
„Pogan ti je jezik za nekog ko više nije u cvetu mladosti“, reče
Nadrak i poče da preteći stiska pesnice.

26
 „Došao sam da pijem, ne da se tučem“, oštro će Svileni. „Možda
ću se docnije predomisliti, ali sad sam samo žedan.“ Ispružio je ruku
i uhvatio jednog poslužitelja. „Pivo“, zapovedi. „I nemoj da te čekam
do sutra.“
„Ruke sebi“, odvrati poslužitelj. „Jel’ ovaj s vama?“, upita
pokazavši ka Nadraku za stolom.
„Sedimo s njim, zar ne?“
„Tri ili četiri piva?“
„Ja ću jedno, za početak. Ostali neka naruče što im drago. Prvu
turu ja plaćam.“
Poslužitelj ljutito šmrknu i nastavi da se probija kroz gužvu,
zastavši jedino da šutne psa koji mu se zatekao na putu.
Čovečuljkova ponuda kao da je malo ublažila Nadrakovu
ratobornost.
„Loše ste vreme odabrali da dođete ovamo“, reče. „Čitava ova
oblast vrvi od malorijskih vojnika.“
„Bili smo u planini“, reče Belgarat. „A za dan-dva ćemo
verovatno natrag. Ovdašnja dešavanja nas ne zanimaju previše.“
„Bolje bi bilo da vas zanimaju, inače ćete završiti u vojsci.“
„Počeo je nekakav rat?“, upita Svileni.
„Sprema se, ili se bar tako priča. Negde u Mišrak ak Tulu.“
Svileni šmrknu. „Još nisam video Tula koji ume da se bori.“
„Nisu se Tuli podigli. Izgleda da su Alorni. Imaju čak i kraljicu
ako možete to da zamislite — a ona je namerila da pokori Tule.“
„Kraljicu!“ podrugljivo će Svileni. „Izem ti ja takvu vojsku.
Pustimo Tule da se sami brane.“
„Objasni to malorijskim vojnicima“, predloži mu Nadrak.
„Jesi li sam pravio to pivo?“, upita Svileni poslužitelja kad se
vratio s četiri vrča.
„Nije ovo jedina krčma, prijatelju“, odgovori ovaj. „Ako ti se ovde
ne sviđa, idi negde drugde. Ovo te košta dvanaest para.“
„Tri pare vrč?“, zgranu se Svileni.
„Teška su vremena.“
Svileni mu gunđajući odbroja novčiće.
„Hvala“, reče Nadrak kome su se pridružili i uze jedan vrč.
27
 „Nema na čemu“, jetko će Svileni.
„Šta Malorijci traže ovde?“, upita Belgarat.
„Regrutuju svakoga ko može da stoji, da vidi munju i čuje grom.
Naoružani su gvozdenim šipkama, pa ih je malo teže odbiti. Doveli
su i Grolime, a oni ti odmah pokažu one njihove kasapske noževe da
slučajno ne pomisliš da se mnogo raspravljaš.“
„Možda si bio u pravu kad si rekao da smo odabrali loše vreme
za silazak s planine“, reče Svileni.
Nadrak klimnu glavom. „Grolimi pričaju da se Torak meškolji u
snu.“
„To ne sluti na dobro“, reče Svileni.
„Daj da nazdravimo u to ime“, reče Nadrak i podiže svoj vrč.
„Nađoste li tamo u planini nešto vredno truda?“
Svileni odmahnu glavom.
„Samo sitnež. Uglavnom tražili grumenje u rekama. Nemamo
opremu za razbijanje stena.“
„Nikad se nećete obogatiti čučanjem u plićaku i prosejavanjem
šljunka.“
„Preživećemo“, reče Svileni slegnuvši ramenima. „Možda će
jednog dana da nam se posreći, pa ćemo imati dovoljno para za
pristojnu opremu.“
„Jednog dana će i pivo padati umesto kiše.“ Svileni se nasmeja.
„Jeste li ikada pomišljali da uzmete još jednog ortaka?“
Čovečuljak odmeri neobrijanog pijanca. „Jesi li već bio tamo?“
Nadrak klimnu glavom. „Dovoljno puta da znam da mi se tamo
ne sviđa, ali je ipak bolje nego u vojsci.“
„Daj da popijemo još jednu i da malo porazgovaramo o tome.“
Garion se zavali i nasloni se ramenima na zid od grubih balvana.
Činilo mu se da Nadraci nisu baš toliko loši kad se čovek malo
navikne na njihovu neotesanost. Izgledali su namrgođeno i govorili
su bez uvijanja, ali nije bilo one ledene odbojnosti prema strancima
koju je primetio kod Murga.
Misli mu odlutaše na ono što je Nadrak rekao o kraljici. Brzo je
odbacio mogućnost da bi neka od kraljica koje su ostale u Rivi pod
bilo kojim okolnostima preuzela na sebe toliku odgovornost.
28
 Ostaje samo tetka Pol. Možda je do Nadraka stigla pomalo
iskrivljena vest, ali u Belgaratovom bi odsustvu Polgara zaista
mogla da uzme stvar u svoje ruke, mada to uopšte ne bi ličilo na nju.
Šta li se to tamo dogodilo ako ju je nateralo na tako nešto?
Kako je poslepodne odmicalo, sve je više gostiju bilo pijano i
svaki čas bi negde izbila tuča, koja se obično svodila na gurkanje,
pošto je retko ko bio dovoljno trezan da čestito udari. Njihov novi
poznanik nije prestajao da pije sve dok na kraju nije samo spustio
glavu na ruke i zaspao.
„Mislim da smo saznali sve što smo mogli“, tiho reče Belgarat.
„Hajdemo odavde. Po ovome što nam reče ovaj naš drugar, čini
mi se da ne bi bilo pametno zanoćiti u ovom gradu.“
Svileni potvrdno klimnu glavom te sva trojica ustadoše i počeše
da se probijaju ka bočnim vratima.
„Jeste li hteli da kupite nešto od namirnica?“, upita čovečuljak.
Belgarat odmahnu glavom. „Imam osećaj da treba što pre da
odemo odavde“, reče, na šta ga Svileni samo pogleda.
Odvezali su konje, uzjahali i ponovo se našli na crvenoj utabanoj
ulici. Nisu žurili kako ne bi privlačili pažnju, ali Garion je jedva
čekao da za sobom ostavi to ružno, glibavo selo. Bilo je nečeg
pretećeg u vazduhu i sunčano je popodne postalo nekako tmurno,
kao da je naišao kakav nevidljivi oblak. Tek što su prošli kraj
poslednje udžerice na donjem kraju sela, začuše povike za sobom.
Garion se hitro osvrnu i ugleda dvadesetak konjanika u skerletnim
tunikama kako galopiraju ka krčmi u kojoj su oni do malopre bili.
Jahači u crvenom uvežbano poskakaše s konja i rasporediše se oko
svih vrata, kako im niko ne bi utekao.
„Malorijci! Bežimo u šumu!“, viknu Belgarat pa obode konja.
Jurnuli su preko krčevine obrasle u korov, koja se protezala oko
čitavog sela, kako bi što pre pronašli zaklon, ali niti je iko vikao za
njima, niti ih jurio. Izgleda da je u krčmi bilo dovoljno ribe za
malorijsku mrežu. Iz sigurnosti zaklona među isprepletanim
korenjem drveća, Garion, Svileni i Belgarat posmatrali su kako iz
krčme izlazi povorka potištenih Nadraka s okovima oko gležnjeva i
zaustavlja se na crvenkastoj, prašnjavoj ulici, praćena budnim
okom vojnika.
29
 „Izgleda da se naš drugar ipak pridružio vojsci“, primeti Svileni.
„Bolje on nego mi“, odgovori mu Belgarat. „Zamalo da se
nađemo usred angaračke horde.“ Začkiljio je ka rumenom kolutu
zalazećeg sunca. „Hajdemo. Imamo još nekoliko sati dok ne padne
noć. Izgleda da se u ovim krajevima vojna obaveza širi kao zaraza, a
ja baš i nisam rad da je zakačim.“

30
 Treće poglavlje

NADRAČKA ŠUMA SE razlikovala od Arendijske, koja se

prostirala daleko na jugu. Posredi su bile sitnice i Garionu beše
potrebno nekoliko dana da ih jasno uoči. Pre svega, staze uopšte
nisu izgledale trajno. Njima se toliko retko prolazilo da takoreći nisu
bile ni utabane u glinovitom šumskom tlu. U Arendijskoj šumi su se
tragovi ljudskog prisustva mogli videti na svakom koraku, ali ovde
je čovek bio prolazni uljez. Osim toga, tamošnja je imala jasnu
granicu, a ova se prostirala sve do samog kraja kontinenta i bila
stara koliko i svet.
Sve je vrvelo od života. Žutomrki jeleni promicali su između
drveća, a na čistinama su pasli rutavi bizoni, uvijenih crnih rogova,
sjajnih poput oniksa. Čak im je i jedan medved presekao put,
mrzovoljno mumlajući i režeći. Zečevi su skakutali kroz šiblje, a
jarebice se uz zaglušujući lepet krila uplašeno raštrkavale na sve
strane. Jezerca i potoci obilovali su ribom, ondatrama, vidrama i
dabrovima. A bilo je tu, kako su uskoro otkrili, i sitnijih oblika života
— komaraca, naizgled tek malo manjih od vrabaca, i nekakvih
smeđih mušica koje su ujedale sve što se kreće.
Sunce je izlazilo rano i kasno zalazilo, tako da su zlaćani zraci
neprestano šarali mračnu šumu. Iako su već zašli u sredinu leta,
uopšte nije bilo vruće, a vazduh je odisao mirisom žurnog bujanja,
pošto je na severu zbog duge zime ostajalo malo vremena za to.
Belgarat takoreći nije ni trenuo otkako su zašli u šumu. Svake je
večeri, kad se Svileni i Garion umorno umotaju u ćebad, stari
čarobnjak odlazio nekud i nestajao među drvećem. Jedne zvezdane
31
noći, nekoliko sati posle sutona, Garion se nakratko probudio i
začuo hitro trupkanje šapa po lišćem prekrivenoj čistini. Iako je bio
pospan, shvatio je da to njegov deda, pretvoren u velikog srebrnog
vuka, tumara kroz noć, tražeći u okolnom gustišu bilo kakav znak
opasnosti ili potere.
Iako je starac tokom noćnih izleta bio tih poput senke, nije
prošao neopaženo. Jednog ranog jutra, još pre svitanja, dok je
drveće još bilo vlažno i poluprikriveno izmaglicom, nekoliko tamnih
prilika im se prikralo između stabala i zaustavilo nedaleko od
putnika. Garion, koji tek beše ustao i sagnuo se da potpali vatru,
stade u pola pokreta. Polako se uspravio, osećajući nečiji pogled i
neobično peckanje na koži. Jedva tri metra od njega stajao je veliki
tamnosivi vuk, očiju žutih poput sunca i ozbiljnog pogleda. U
zlatnim je dužicama stajalo neizgovoreno pitanje, i Garion shvati da
ga razume.
„Neko se pita zašto to radiš.“
„Šta to?“, ljubazno odgovori Garion, nesvesno mu se obrativši na
vučjem jeziku.
„Zašto si još u tom nezgrapnom obličju.“
„Zato što moram.“
„Aha.“ Vuk s neverovatnom učtivošću odustade od daljeg
zapitkivanja, ali ipak primeti: „Nekoga samo zanima ne nalaziš li to
prilično sputavajućim.“
„Nije toliko loše kao što izgleda kad se malo navikneš.“ Vuk nije
bio ubeđen u to. Seo je na zadnje šape. „Neko već nekoliko
poslednjih dana viđa jednog drugog“, reče, držeći se vučjeg načina
izražavanja, „pa ga je zanimalo zašto ste ti i on došli u naše krajeve.“
Garion je nagonski znao da štošta zavisi od njegovog odgovora.
„Idemo s jednog mesta na drugo“, odgovori oprezno. „Nemamo
nameru da u vašim krajevima tražimo ni jazbine ni ženke, niti da
lovimo stvorenja koja su vaša.“ Ni sam nije mogao da objasni otkud
zna šta treba da kaže.
Vuk je očigledno bio zadovoljan ovakvim odgovorom.

32
 „Neko će biti vrlo zadovoljan ako preneseš njegovo poštovanje
onome što mu je krzno kao posuto injem“, reče zvanično. „Neko je
primetio da je taj sigurno vredan velikog poštovanja.“
„Neko će sa zadovoljstvom preneti tvoj pozdrav“, na to će
Garion, pomalo iznenađen što se toliko lako snašao u vučjem
osobenom izražavanju.
Vuk podiže glavu i onjuši vazduh. „Vreme nam je za lov“, reče.
„Želim ti da nađeš ono što tražiš.“
„Želim ti uspešan lov“, uzvrati Garion.
Vuk se okrete i zajedno sa svojom pratnjom otapka natrag u
maglu.
„Sve u svemu, prilično si se dobro pokazao, Garione“, začu se
Belgaratov glas iz obližnjeg gustiša.
Garion se na to trže. „Nisam znao da si tu“, reče.
„Trebalo je“, reče starac, pa izađe iz senke.
„Otkud je znao?“, upita Garion. „Kako je mogao da zna da se
ponekad pretvaram u vuka?“
„To se vidi, a vukovi su veoma osetljivi na takve stvari.“
Uto se i Svileni se pojavi iza drveta kraj kog je spavao. Korak mu
beše oprezan, ali nije mogao da suzbije radoznalo mreškanje nosa.
„Šta to bi?“, upita.
„Vukove je zanimalo šta tražimo na njihovoj zemlji“, odgovori
Belgarat. „Hteli su da provere hoće li morati da se bore s nama.“
„Da se bore?“, iznenadi se Svileni.
„Tako se to uvek radi kad nepoznati vuk zađe u lovište nekog
čopora. Ne vole oni da se bore — smatraju to čistim traćenjem snage
— ali što se mora, mora se.“
„A šta se desilo?“, upita Svileni. „Zašto su samo tako otišli?“
„Garion ih je uverio da smo samo u prolazu.“
„Pametnica naša.“
„De prodžaraj malo vatru, Garione“, predloži Belgarat.
„Doručkujmo, pa na put. Daleko je Malorija, a šteta bi bila da ne
iskoristimo lepo vreme.“ Nešto kasnije toga dana spustili su se u
dolinu u kojoj je na obalama ovećeg potoka bilo podignuto nekoliko
baraka i šatora.
33
 „Trgovci krznom „, objasni Svileni Garionu, pokazavši ka
sklepanom naselju. „Ima ih kraj svakog iole većeg potoka u ovom
delu šume.“ Čovečuljkov nos ponovo poče da se mreška, a oči mu se
zacakliše. „Mnogo se kupovine i prodaje obavlja u ovakvim
seocima.“
„Zaboravi na to“, pakosno će Belgarat. „Potrudi se da malo
obuzdaš svoj nagon grabljivice.“
„Nisam ni pomislio ništa slično“, brecnu se Svileni.
„Stvarno? Da nisi možda bolestan?“
Svileni se napravi da ovo nije čuo.
„Zar nije bezbednije da ne zalazimo tamo?“, upita Garion kad
preko velike poljane pojahaše pravo ka naselju.
Belgarat odmahnu glavom.
„Zanima me šta se dešava tamo kud smo pošli, a to se najbrže
sazna iz razgovora s ljudima koji odande dolaze. Ušunjaćemo se
tamo, muvaćemo se jedno sat-dva, a onda ćemo da se išunjamo.
Dobro naćulite uši. Ako vas neko nešto pita, recite da smo pošli na
sever da tražimo zlato.“
Lovci su se Dosta razlikovali od rudara koje su videli u
prethodnom naselju. Pre svega. Bili su mnogo otvoreniji i mnogo
miroljubiviji. Garion je pretpostavio da su upravo zbog samotnjačke
prirode svoga posla društveniji prilikom retkih poseta trgovačkim
naseljima. Iako ništa manje ispičuture od rudara, ovi se, kad se
napiju, bar nisu tukli, nego su pevali i smejali se.
U sredini naselja nalazila se velika krčma i oni pojahaše
utabanom ulicom pravo ka njoj. „Bočna vrata“, odsečno reče
Belgarat kad su sjahali, nakon čega povedoše konje oko zgrade i
privezaše ih ispred trema.
Unutrašnjost krčme bila je čistija, mirnija i svetlija nego ona u
rudarskom naselju i nije zaudarala na vlagu i plesan već je mirisala
na šumu i svež vazduh. Seli su nedaleko od vrata i od ljubaznog
poslužitelja naručili pivo, koje je, ispostavilo se, bilo punog ukusa,
tamnosmeđe boje, dobro ohlađeno i iznenađujuće jeftino.

34
 „Vlasnici krčme su krznari“, objasni Svileni, pa obrisa penu s
gornje usne. „Shvatili su da je lakše nagoditi se s lovcem kad je malo
podnapit, i zato je pivo jeftino i dobro.“
„Zvuči smisleno“, na to će Garion, „ali zar lovci to ne znaju?“
„Naravno da znaju.“
„Zašto onda piju pre nego što sklope pogodbu?“ Svileni slegnu
ramenima. „Valjda tako vole.“
Za susednim su se stolom dvojica lovaca prisećala dogodovština
iz višegodišnjeg prijateljstva. Uprkos prosedim bradama,
razgovarali su veselo kao kakvi mladići.
„Jesi li se namučio s Morindima kad si bio tamo?“, upita jedan
drugog.
Ovaj odmahnu glavom.
„Pre nego što sam zapeo klopke, na ulazu i izlazu iz doline
postavio sam znake da tu vlada kuga“, reče.
„Morind će u širokom luku zaobići takvo mesto.“ Prvi klimnu
glavom u znak odobravanja. „To gotovo uvek upali. Greder je tvrdio
da su znakovi za prokletstvo bolji, ali ispostavilo se da nije bio u
pravu.“
„Već nekoliko ga godina nisam video.“
„Čudilo bi me da jesi. Pre tri godine ga se dočepao neki Morind.
Sam sam ga pokopao. U stvari, pokopao sam ono što je ostalo od
njega.“
„Nisam to znao. Jednom smo zajedno prezimili u Korduu. Bio je
pravi nadžak-deda. Svejedno, čudi me kako je Morind prošao kraj
znaka za prokletstvo.“
„Koliko sam uspeo da saznam, tu je prošao neki mag i skinuo mu
prokletstvo sa znakova. Na jednom sam pronašao obešenu osušenu
lasičju šapu sa po tri travke vezane za svaki prst.“
„To je jaka magija. Sigurno se neko bio baš nameračio na njega,
čim mu je poslao maga.“
„Ma i sam znaš kakav je bio. Taj je mogao da razbesni čoveka čak
i kad prođe deset liga od njega.“
„Vala baš.“

35
 „A sad ga više nema. Njegova lobanja sad krasi močugu nekog
morindskog maga.“
Garion se prikloni dedi. „O kakvim to znakovima govore?“, upita
šapatom.
„To su upozorenja“, odgovori Belgarat. „Obično štap poboden u
zemlju i ukrašen perjem ili kostima. Morindi ne umeju da čitaju i
zato nema svrhe da se postavljaju table s natpisima.“
Uto jedan pogrbljeni stari lovac i iskrpljenoj kožnoj odeći,
sjajnoj od iznošenosti, stade da se probija ka sredini krčme. Na
bradatom mu je, izboranom licu bio izraz kao da se izvinjava. Za
njim je išla mlada Nadrakinja u crvenoj čojanoj haljini s lancem
umesto pojasa.
Oko vrata joj je bio privezan povodac čiji se drugi kraj nalazio u
starčevoj ruci. Međutim, ona je uprkos tome imala ponosno i
prkosno držanje i s neskrivenim je prezirom gledala prisutne
muškarce pravo u oči. Kada je stigao na sredinu prostorije, starac
se nakašlja ne bi li privukao pažnju.
„Hoću da prodam ovu ženu“, objavi glasno.
Devojka ga na to pljunu posred lica.
„I sama znaš da ti to obara cenu, Vela“, reče joj starac kao da
pokušava da je smiri.
„Ti si budala, Tašore“, odbrusi mu ona. „Niko od ovih ne može
mene da priušti, što i sam vrlo dobro znaš. Zašto me nisi poslušao i
lepo me ponudio krznarima?“
„Njih žene ne zanimaju, Vela“, jednako trpeljivo odgovori Tašor.
„Veruj mi da ćemo ovde postići bolju cenu.“
„Budalo matora, ne bih ja tebi verovala ni da kažeš da će sunce
sutradan ponovo da izađe.“
„Devojka je, kao što vidite, prilično strastvena“, pomalo
bezvoljno će starac okupljenima.
„Hoće li on to da proda svoju ženu?“, upita Garion, prethodno se
zagrcnuvši pivom.
„Nije mu to žena“, ispravi ga Svileni. „On je samo poseduje i
ništa više.“

36
 Garion stisnu pesnice i poče da ustaje, lica izobličenog od besa,
ali Belgarat ga čvrsto ščepa za zglavak. „Sedi“, zapovedi starac.
„Ali...“
„Rekoh ti da sedneš, Garione. Tebe se ovo ne tiče.“
„Naravno, osim u slučaju da si rešio da kupiš ženu“, ubaci se
Svileni.
„Jer zdrava?“, doviknu jedan mršavi lovac s ožiljkom preko celog
lica.
„Jeste“, odgovori Tašor, „a pride ima i sve zube. Pokaži im zube,
Vela.“
„Ne bi oni da mi vide zube, budalo jedna“, reče ona, izazivački
piljeći u onog lovca.
„Odlična je kuvarica“, brže-bolje nastavi Tašor, „a ume i da pravi
meleme za kostobolju i groznicu. Zna da dere i štavi kožu. Ne jede
mnogo. Ne smrdi joj iz usta, osim kad se najede belog luka, a hrče
jedino kad je pijana.“
„Ako je toliko dobra“, na to će onaj mršavi, „zašto je prodaješ?“
„Ostario sam“, odgovori Tašor, „i treba mi malo mira i tišine.
Vela je vrlo uzbudljiva, ali ja sam već sit uzbuđenja. Sad bih se malo
smirio. Možda ću da zapatim živinu i pokoju kozu.“ Ovo je već
zvučalo kao žalopojka.
„Ma Dosta je bilo“, prasnu Vela. „Zar baš sve moram sama?
Sklanjaj se odatle, Tašore.“ Grubo je gurnula starca u stranu i stala
da crnim očima besno strelja prisutne. „Evo ovako“, reče odlučno.
„Pređimo na stvar. Tašor hoće da me proda. Jaka sam i zdrava.
Umem da kuvam, da radim s kožom, da lečim uobičajene boljke, da
se cenjkam, a i da pravim dobro pivce.“ Tu se još više namrštila.
„Ni sa jednim muškarcem još nisam legla, a noževe redovno
oštrim za slučaj da neko to pokuša silom da promeni. Umem da
sviram frulu i znam mnogo priča iz davnine. Znam i da pravim
znake za kugu, prokletstvo i snove za plašenje Morinda, a jednom
sam iz luka ubila medveda s rastojanja od trideset koraka.“
„Dvadeset“, blago je ispravi Tašor.
„Bilo je bliže trideset nego dvadeset“, nije odustajala ona.
„Umeš li da igraš?“, upita onaj s ožiljkom.

37
 Ona ga pogleda pravo u oči.
„Samo ako si ozbiljan kupac“, glasio je odgovor.
„Razgovaraćemo o tome kad budem video kako igraš“, na to će
on.
„Umeš li da držiš ritam?“, upita ona.
„Umem.“
„Vrlo dobro.“ Začu se tiho zveckanje dok je otkopčavala onaj
lanac oko pasa. Skinula je debelu čojanu haljinu i dodala je Tašoru,
a onda pažljivo skinula povodac i oko glave vezala traku od crvene
svile kako bi obuzdala šumu svoje plavičastocrne guste kose. Ostala
je samo u prozirnoj haljinici od ružičaste malorijske svile, dugačkoj
do pola listova, koja je pri svakom njenom pokretu šuštala i pripijala
joj se uz obline. Na nogama je imala čizmice od meke kože, a na
svakoj je iznad sare izvirivala po jedna draguljima optočena drška
bodeža. Treći joj je bio zadenut za kožni kaiš. Halji na je bila
zatvorena do grla, ali su joj zato ruke, okićene sa po pola tuceta
zlatnih narukvica, bile gole do ramena. S promišljenom se sporošću
sagla i oko oba gležnja privezala po traku s praporcima.
Kad je i to obavila, podiže šake u visinu lica, pa se obrati onom
lovcu s ožiljkom.
„Ovo ti je ritam, nakazo. Pokušaj da ga držiš.“ Počela je da tapše
— tri puta lagano, pa četiri puta brzo.
I zaigrala je sporo, nekako drsko i razmetljivo, pri svakom
pokretu praćena šapatom svile koja joj je klizila preko zanosnih
oblina.
Mršavi lovac nastavi da glasno tapše. U čitavoj je prostoriji
iznenada zavladao muk.
Garion pocrvene. Velini pokreti bili su prefinjeni i zavodljivi.
Zveckanje praporaca i narukvica stopilo se s tapšanjem. Stopala
kao da su joj treperila dok je izvodila složene korake svog plesa,
ispisujući rukama šare po vazduhu. Još su zanimljivija bila
dešavanja unutar njene tanane ružičaste haljine. Garion proguta
knedlu i tek tada shvatio da je gotovo bio prestao da diše.

38
 Vela se zavrte, a crna kosa joj se rasprši na sve strane, baš kao i
haljina, da bi odmah potom usporila i vratila se onom ponositom
stupanju, kojim kao da je začikivala svakog muškarca u krčmi.
Nagradiše je klicanjem kad je završila, a ona se samo tajanstveno
nasmeši.
„Baš dobro igraš“, primeti onaj lovac s ožiljkom.
„Naravno“, na to će ona. „Ja sve dobro radim.“
„Voliš li koga?“, upita onaj otvoreno.
„Nijedan mi muškarac nije osvojio srce“, ravnodušno će Vela.
„Još nisam srela sebi ravnog.“
„To ćemo tek da vidimo“, reče lovac. „Nudim jedan zlatnik.“
„Sigurno se šališ’, frknu ona. „Pet.“
„Jedan i po“, izazivački će on.
„Ovo je ponižavajuće“, na to će Vela i ojađeno podiže ruke. „Ni
paru manje od četiri.“
„Dve“, ponudi lovac.
„Ne mogu da verujem!“, viknu ona i naglasi to odgovarajućom
pozom. „Što me lepo ne prikolješ pa da završimo s ovim? Ispod tri i
po ne razgovaram.“
„Hajde da ne gubimo vreme i da se nađem Ona tri“, odlučno će
on, pa dodade: „Uz mogućnost da nagodba postane trajna.“
„Trajna?“, upita Vela razrogačivši oči.
„Sviđaš mi se“, reče onaj. „Pa, šta kažeš?“
„Ustani da te bolje vidim“, zapovedi ona.
On polako ustade sa stolice. Bio je visok, mršav i, reklo bi se, sav
u žilama. Vela napući Usta i odmeri ga od glave do pete.
„Nije loš, a?“, promrmlja Tašoru.
„Mogla si i gore da prođeš, Vela“, blagonaklono će ovaj.
„Uzeću u obzir tvoju ponudu od tri zlatnika uz konačni ishod“,
objavi Vela. „Imaš li ti neko ime?“
„Tek“, predstavi se visoki lovac i blago se nakloni.
„Pa, Teče“, na to će Vela, „ne udaljavaj se. Tašor i ja moramo da
razmotrim o tvoju ponudu.“ Pogledala ga je gotovo stidljivo.

39
 „Rekla bih da se i ti meni sviđaš“, dodala je, ali mnogo krotkije
nego pre. Potom je dohvatila kraj povoca i zajedno s Tašorom izašla
iz krčme, osvrnuvši se ka Teku još dva-tri puta.
„Kakva žena“, promrmlja Svileni s iskrenim uvažavanjem.
Garion ponovo prodisa iako su mu se uši i dalje žarile.
„Šta joj je značilo ono o konačnom ishodu?“, tiho je upitao
Svilenog.
„Tek joj je dao ponudu kakva se obično završava brakom“,
objasni mu ovaj.
E, ovo ga je već skroz zbunilo.
„Sad mi ama baš ništa nije jasno“, priznao je.
„To što neko poseduje ženu ne daje mu posebna prava“, objasni
Svileni. „Vela to jasno pokazuje svojim bodežima. Niko ne napada
Nadrakinju ako mu je život mio. Tu odluku može doneti jedino ona.
Venčanje se obično obavi nakon rođenja prvog deteta.“
„A zašto se onda toliko cenjkala?“
„Zato što joj sleduje polovina iznosa“, reče Svileni i slegnu
ramenima.
„Znači li to da ona dobija pola para kad god je prodaju?“,
zaprepasti se Garion.
„Naravno. Drugačije ne bi bilo pošteno.“
Poslužitelj im donese još tri piva, pa stade i otvoreno se zagleda
u Svilenog.
„Nešto nije u redu, prijatelju?“, ljubazno će ovaj.
Poslužitelj odmah obori pogled.
„Izvinjavam se“, promumlao je. „Mislio da ste ... Podsetili ste me
na nekoga, ali sad kad sam vas video izbliza, shvatio sam da sam
pogrešio.“
Spustio je čaše, okrenuo se i žurno otišao, ne uzevši čak ni
novčiće koje je Svileni spustio na sto.
„Mislim da bi trebalo da krenemo“, tiho će čovečuljak.
„Šta je bilo?“, upita Garion.
„Ovaj zna ko sam, a ona poternica je još na snazi.“
„Imaš pravo“, složi se Belgarat i ustade.

40
 „Sad razgovara s onim ljudima tamo“, reče Garion gledajući
poslužitelja koji je nešto objašnjavao grupi lovaca na drugom kraju
prostorije, ne prestajući da baca poglede ka njima trojici.
„Imamo otprilike pola minuta da odemo odavde“, zabrinuto reče
Svileni. „Hajdemo.“
Žurno su krenuli ka vratima.
„Hej, vas trojica!“, povika neko za njima. „Sačekajte malo!“
„Beži!“, dreknu Belgarat, na šta sva trojica izjuriše iz krčme i
vinuše se u sedla baš u trenutku kad nekolicina ljudi u kožnoj odeći
nagrnu na vrata.
Uzvik „Drž’te ih!“ nije pobudio mnogo pažnje na ulici. Lovci su
soj koji se nerado meša u tuđa posla, tako da su Garion, Svileni i
Belgarat uveliko prešli reku pre nego što je iko stigao da okupi
poteru.
Svileni nije prestao da psuje ni kad su ujahali u šumarak na
drugoj strani reke, a bio je pun psovki kao lubenica koštica. Njegovi
su prostakluci bili živopisni i sveobuhvatni, tako da su uključivali
roditelje, začeće i nastrane navike ne samo ovih što su ih jurili već i
onih koji su izdali onu poternicu.
Belgarat zaustavi konja i podiže ruku, na šta stadoše i Garion i
Svileni. Čovečuljak nije prestajao da psuje.
„Možeš li da na trenutak obuzdaš svoju rečitost?“, upita ga
Belgarat. „Pokušavam da oslušnem.“ Svileni na to promumla još
nekoliko biranih psovki pa zaćuta.
Iz daljine su dopirali uzvici pomešani s pljuskanjem vode.
„Prelaze reku“, primeti Belgarat. „Izgleda da su čvrsto rešili da
urade ono što su naumili. Ili bar dovoljno čvrsto da pođu u poteru
za nama.“
„Možda će odustati kad padne mrak“, reče Garion.
„To su nadrački lovci“, reče Svileni, najiskrenije zgrožen. „Ti bi
nas danima pratili samo zarad uživanja u lovu.“
„Mi tu ne možemo ništa“, progunđa Belgarat. „Pokušajmo da im
pobegnemo“, dodade, pa obode konja.

41
 Poslepodne je već uveliko odmaklo a oni su još uvek jahali kroz
suncem prošaranu šumu. Rastinje je bilo oskudno i visoko, a borovi
i jele poput stubova su se uzdizali ka plavetnom nebu.
Bio je to lep dan za jahanje, ali ne i za bežanje. Nijedan dan nije
dobar za bežanje.
Na vrhu padine su zastali i ponovo oslušnuli.
„Izgleda da smo im pobegli“, reče Garion.
„To se čuju oni najpijaniji, kiselo će Svileni. „Oni ozbiljni su
verovatno mnogo bliže. Znaš, ne viče se kad ideš u lov. Eno,
pogledaj tamo“, dodade i pokaza prstom.
Garion pogleda u tom pravcu i vide kako se nešto belasa između
drveća. Neki čovek je jahao na belom konju, sasvim povijen u sedlu
kako bi pratio tragove.
„Ako taj iole zna šta radi, trebaće nam bar nedelju dana da ga se
otresemo“, turobno će Svileni.
Uto se odnekud iz šume, desno od njih, začu vučje zavijanje.
„Nastavimo“, reče Belgarat.
Stadoše da se galopom spuštaju niz šumovitu padinu. Topot
kopita njihovih konja zvučao je kao potmulo dobovanje po vlažnom
tlu, a grudve poluraspadnutog lišća prštale su na sve strane.
„Ostavljamo za sobom trag širok ko kuća!“, doviknu Svileni
Belgaratu.
„Sad tu ništa ne možemo“, odgovori starac. „Moramo još da
odmaknemo pre nego što počnemo da zamećemo tragove.“ Šumom
se ponovo prolomi žalobno zavijanje, ali ovoga puta s njihove leve
strane i znatno bliže nego prethodnog puta.
Jahali su još jedno četvrt sata, kad iznenada začuše nekakvu
buku otpozadi. Razaznavali su se preplašeni povici muškaraca i
njiska unezverenih konja. Garion je kroza sve to čuo i preteće
režanje. Na Belgaratov se znak zaustaviše da oslušnu. Njiska je
resko odzvanjala među drvećem, pomešana s psovkama i
uplašenom vikom jahača, dok se sve orilo od zavijanja. Zvučalo je
kao da je šuma puna vukova. Potera se završila tako što su se konji
nadračkih lovaca na nagradu rastrčali na sve strane.
Belgarat je s mračnim zadovoljstvom slušao kako buka jenjava.

42
 Tad iz šume, na otprilike trideset metara od njih, istrča veliki
crni vuk, pa sede i netremice se zagleda u njih svojim žutim očima.
„Čvrsto držite uzde“, tiho će Belgarat, pa stade da gladi po vratu
svog preplašenog konja.
Vuk ništa nije rekao. Samo je sedeo i gledao ih.
Belgarat mu mirno uzvrati pogled, pa mu ljubazno klimnu
glavom. Vuk ustade, okrete se i nestade među drvećem. Zastao je
samo jednom, kada se osvrnuo ka njima, pa podigao njušku i
ispustio dubok i zvonak urlik, kojim je ostale pripadnike čopora
pozvao da se vrate onome što su radili pre no što su prekinuti. A
onda je u tren oka nestao, ostavivši za sobom jedino odjek.

43
 Četvrto poglavlje

JOŠ NEKOLIKO SU DANA jahali na sever, postepeno se

spuštajući u široku, močvarnu dolinu s upadljivo gušćim rastinjem
i vlažnijim vazduhom. Jednog se poslepodneva na njih silovito
sručio kratki letnji pljusak praćen prolomom grmljavine. Vetar je
divlje zavijao u krošnjama dok je povijao i šamarao drveće i sa šiblja
čupao grančice i lišće da bi ga kovitlao među crnim stablima.
Međutim, oluja je ubrzo prošla i ponovo se ukazalo sunce. Posle
toga ih je pratilo lepo vreme i prilično su brzo napredovali.
Gariona je neprestano proganjao neobičan osećaj da mu nešto
nedostaje i nekoliko je puta gotovo nesvesno počeo da se osvrće ne
bi li ugledao nekog od starih prijatelja. Tokom dugog putovanja u
potrazi za Kuglom razvio je neku vrstu šestog čula za ispravno i
pogrešno, a ovo mu sada putešestvije nije slutilo na dobro. Za
početak, Barak nije s njima, a odsustvo crvenobradog čerečkog
orijaša budilo je u Garionu nesigurnost. Nedostajao mu je i orloliki
ćutljivi Hetar, kao i Mandoralen da u svom neizbežnom oklopu jaše
na čelu povorke dok mu se srebrnoplava zastavica vijori s vrha
koplja. Srce ga je bolelo i za kovačem Durnikom, pa čak i za
Se’Nedrinim pakosnim džangrizanjem. Događaji iz Rive već su
počeli da mu izgledaju kao san, a složena ceremonija kojom je
obeležena njegova veridba s nemogućom princezicom počela je već
da bledi u njegovom sećanju.
Međutim, tek se jedne večeri, dok je ležao zagledan u zamirući
sjaj žeravice, kada su već privezali konje, dovršili večeru i uvili se u
ćebad, Garion suočio s uzrokom najveće praznine koja ga je tištila.
44
Tetka Pol nije bila tu i strašno mu je nedostajala. Još od detinjstva
mu je njeno prisustvo bilo jemstvo da mu se ne može dogoditi ništa
što ona ne bi mogla da popravi. Njena staloženost mu je uvek bila
oslonac u životu. Jasno, kao da ona zaista stoji pred njim, video je
njene čudesne oči i beli pramen na čelu. Čežnja za njom bila je oštra
kao britva.
Bez nje mu je sve izgledalo nekako pogrešno. Doduše, Belgarat
je bio tu i Garion uopšte nije sumnjao da njegov deda može da izađe
na kraj s bilo kojom čisto fizičkom opasnošću, ali bile su tu i one
druge, manje uočljive, koje starac kao da nije primećivao. Primera
radi, kome Garion da se obrati kada ga je strah? Nije to nešto što ga
može raniti ili mu ugroziti život, ali je i to neka vrsta povrede, i to
takve da ponekad može biti veoma duboka i ozbiljna. Tetka Pol je
oduvek umela da mu razveje strahove, ali nje sad nije bilo tu, a
Garion se bojao a nije čak smeo to ni da prizna. Uzdahnuo je i još
čvršće se umotao u ćebe, a onda polako utonuo u nemiran san.
Posle nekoliko dana stigli su do Istočnog Kordua, koji je, širok i
zamućen, tekao ka jugu i Jar Nadraku, prestonici Gar og Nadraka.
Pojas bledozelenog žbunja, visokog do pasa i još prljavog od
prolećnih poplava, protezao se na obema obalama, po nekoliko
stotina metara od reke. Vazduh je bio pun vlage i vrveo je od oblaka
mušica i komaraca.
Mrzovoljni skeledžija pristao je da ih preveze do sela na drugoj
obali. Kad su izveli konje na pristan, Belgarat im tiho reče:
„Ovde ćemo se razdvojiti. Ja odoh po namirnice, a vas dvojica
potražite kakvu krčmu. Raspitajte se o putevima do Morindije. Što
pre tamo stignemo, to bolje. Izgleda da ovde glavnu reč vode
Malorijci, a oni nisu skloni suvišnim objašnjenjima. Ne bih da
polažem račune malorijskim Grolimima, a na stranu što ovde vlada
poprilično zanimanje za kretanje našeg druga.“
Svileni se pokunjeno složi s ovim. „Voleo bih da razjasnim to
jednom zasvagda, ali pretpostavljam da sad imamo preča posla.“
„U pravu si. Leta su na severu veoma, veoma kratka a put preko
Malorije čak ni po lepom vremenu nije nimalo prijatan. Kad nađete
krčmu, rastrubite da smo rešili da potražim o zlato u planinama na

45
severu. Sigurno će se pojaviti neko voljan da se posle nekoliko pića
pohvali svojim poznavanjem ondašnjih prelaza i puteva.“
„Zar vi ne rekoste da znate put?“, pobuni se Svileni.
„Ja znam jedan put, ali taj je bar stotinu liga istočno odavde.
Pokušajmo da nađemo neki bliži. Pridružiću vam se čim nabavim
namirnice.“ Rekavši to, starac odjaha niz ulicu, vodeći tovarnog
konja za sobom.
Svileni i Garion nisu se nimalo namučili da u memljivoj krčmi
pronađu nekoga voljnog da razgovara o planinskim putevima. Šta-
više, već prvo njihovo pitanje pokrenulo je žučnu raspravu.
„Mnogo ti je to izokola, Bešere“, prekide jedan pripiti kopač zlata
svog kolegu koji im je nadugačko i naširoko objašnjavao kako da
pređu planinu. „Bolje da skrenu levo posle vodopada. Tako će
uštedeti bar tri dana.“
„Sad ja pričam, Varne“ nabusito odbrusi Bešer i tresnu šakom o
izgrebani sto. „Sačekaj da završim, pa im onda reci kako ti putuješ.“
„Ama, ti si izokolan baš kao i taj put koji opisuješ. Ljudi su pošli
da traže zlato, a ne da se dive predelima.“ Rekavši to, Varn prkosno
isturi neobrijanu bradu.
„A kud da krenemo kad stignemo do te dugačke poljane na
vrhu?“, umeša se hitro Svileni, ne bi li ih tako malo primirio.
„Desno“, reče Bešer, mrko gledajući Varna.
Ovaj razmisli malo, kao da traži razlog da mu protivureči, ali na
kraju ipak klimnu glavom.
„Pa nikuda drugde i ne možete“, reče, „ali zato skrenite levo čim
prođete proplanak obrastao smrekama.“ Rekao je to kao da već
očekuje da mu se neko usprotivi.
„Levo?“, brecnu se Bešer. „Pa ti si lud, Varne. Tu ponovo skrenite
desno.“
„Pazi koga nazivaš ludakom, magarče nijedan!“ Bešer prekide
raspravu tako što ga odalami pravo u zube i njih dvojica počeše da
se pesniče i teturaju se, obarajući klupe i stolove oko sebe.
„Naravno, obojica greše“, mirno primeti kopač za obližnjim
stolom dok je s gotovo stručnim zanimanjem posmatrao tuču.
„Posle tog proplanka samo nastavite pravo.“

46
 Uto u krčmu uđe nekolicina krupajlija u širokim crvenim
tunikama navučenim preko verižnjača, pa priđoše da razdvoje
Varna i Bešera, koji su se već uveliko valjali po podu. Garion oseti
da se Svileni potpuno ukočio.
„Malorijci!“, prošaputa čovečuljak.
„Šta ćemo sad?“, upita Garion i stade da se osvrće ne bi li našao
kakav izlaz, ali pre nego što je Svileni stigao da mu odgovori, na
vratima se pojavi Grolim u crnoj odori.
„Da vidim ko su ti što su željni tuče?“, reče onim njihovim
čudnim naglaskom nalik predenju. „Vojska prosto vapi za takvima.“
„Vrbovnici!“, ote se Varnu pre nego što se istrgao Malorijcima iz
ruku i jurnuo ka bočnim vratima. Na trenutak je izgledalo kao da će
se izvući, ali čim je kročio napolje, neko ga odalami batinom posred
čela. Zateturao se unatrag i noge mu zaklecaše a pogled mu se
zamuti. Malorijac koji ga je udario uđe unutra i prvo ga dobro
odmeri, a onda ga još jednom stručno udari u glavu.
„Pa?“, upita Grolim prelazeći pogledom po prisutnima. „Ko je
sledeći? Hoće li možda još neko da pokuša da pobegne ili ćete mirno
poći s nama?“
„Kuda nas vodite?“, upita Bešer pokušavajući da se otrgne iz
stiska jednog iscerenog vrbovnika.
„Prvo u Jar Nadrak“, odgovori Grolim, „a odatle ćete u Mišrak
ak Tul, u logor njegovog veličanstva ‘Zakata, cara čitave Malorije.
Upravo ste stupili u vojsku, prijatelji. Svi Angaraci slave vašu
hrabrost i rodoljublje, a čak je i sam Torak vama zadovoljan.“ Da bi
naglasio ove poslednje reči, Grolim se uhvati za dršku žrtvenog noža
koji mu je visio o pasu.
Garionu je smetalo podrugljivo zveckanje lanca prikačenog za
bukagije na nogama, dok se u povorci neutešnih regruta polako
gegao putem ka jugu. Svima su oduzeli oružje, ali njega nisu čestito
ni pogledali. Sve vreme je bio bolno svestan velikog mača na leđima,
ali ga, kao i obično, niko drugi nije primećivao.
Dok su Malorijci pre polaska iz sela okivali ostale, on i Svileni
stigli su da prstima razmene nekoliko rečenica na nemuštom
dreznijskom jeziku.

47
 Ovaj katanac bih mogao i nogom da otvorim — prezrivo je
pokazao Svileni. Čim padne mrak, oslobodiću nas i — magla! zaista
mislim da vojnički život nije za mene, a krajnje je neprimereno da
ti, u sadašnjim okolnostima, pristupiš angaračkoj vojsci.
„Gde je deda?“ — upita Garion.
„O, nije taj daleko“.
Gariona to ipak nije umirilo i kroz glavu mu je marširala čitava
četa pitanja. Da bi nekako skrenuo misli s njih, počeo je da
kradomice proučava Malorijce koji su ih čuvali. Čim su regruti
okovani, Grolim i veći deo njegovih ljudi nastavili su put ka drugim
selima, ostavivši samo petoricu da ove sprovedu na jug. Malorijci su
se donekle razlikovali od drugih Angaraka. Imali su mnogo suroviji
pogled, ali tela im nisu bila toliko mišićava kao kod ostalih zapadnih
naroda. Bili su krupni, ali ne i toliko plećati kao Murzi; visoki, ali ne
i žilavi kao Nadraci; nesumnjivo snažni, mada ne stameni kao Tuli.
Međutim, s neskrivenim su prezirom gledali na ostale zapadne
Angarake. Svojim su se zarobljenicima obraćali kratko i odsečno, ali
su zato jedni s drugima razgovarali gotovo potpuno nerazgovetnim
narečjem. Nosili su grube crvene tunike preko verižnjača. Garion je
uočio da nisu vešti u sedlu pošto su im zakrivljeni mačevi i široki
okrugli štitovi smetali da valjano rukuju uzdama.
Trudio se da hoda povijene glave kako niko ne bi uočio da su crte
njegovog lica, baš kao i kod Svilenog, potpuno neangaračke, ali su
čuvari svejedno malo pažnje obraćali na pojedinačne regrute, a više
su ih posmatrali kao stado. Neprestano su jahali duž oznojene
povorke i prebrojavali ih, da bi zbir upoređivali sa zapisnikom.
Činili su to predano i pomalo zabrinuto. Verovatno ih ništa lepo
ne bi čekalo ako se u Jar Nadraku broj prispelih ne poklopi s onim
na papiru.
Garion krajičkom oka uhvati pokret nečeg beličastog među
žbunjem nedaleko od puta i on se okrete da vidi šta je to. Gotovo na
samom rubu šume ugledao je velikog, srebrnastosivog vuka kako
hoda uporedo s njima. Hitro je ponovo pognuo glavu, a onda se
tobože saplete i nalete na Svilenog.
„Deda je tu“, prošaputao je.

48
 „Zar si ga tek sada primetio?“, iznenadi se Svileni. „Gledam ga
bar sat vremena.“
Kad se staza kojom su išli odvoji od reke i zađe među drveće,
Garion oseti kako ga obuzima napetost. Nije znao šta će Belgarat da
preduzme, ali šuma je nudila dovoljno zaklona i otvarala
mogućnosti kakve je njegov deda sigurno čekao. Pokušao je da
prikrije nemir dok je hodao iza Svilenog, ali svejedno je nastavio da
se trza na svaki zvuk.
Uskoro su izbili na oveću čistinu okruženu sa svih strana
visokom paprati i Malorijci zaustaviše povorku kako bi se regruti
malo odmorili. Garion se s olakšanjem sruči kraj Svilenog na
mekanu travu. Uopšte nije lako hodati u povorci u kojoj su svi
jednom nogom vezani za isti lanac. Znoj je kuljao iz njega.
„Šta čeka?“, upitao je Svilenog šapatom.
Čovečuljak na to samo sleže ramenima.
„Još je samo sat-dva do mraka“, tiho odgovori. „Možda čeka
noć.“
A onda se začu kako im neko dolazi u susret, pevajući iz sveg
glasa neku prostačku pesmu. Iako potpuno nemuzikalan, pevač je
očigledno iskreno uživao, a po zaplitanju jezikom bilo je jasno da je
trešten pijan.
Malorijci se samo naceriše jedni drugima.
„Biće da imamo još jednog rodoljuba“, podrugljivo će jedan.
„Raširite se da ga ščepamo čim izbije na čistinu.“
Iz šume izjaha Nadrak retke crne brade, na krupnom čilašu,
odeven u flekavu odeću od crne kože i s naherenom krznenom
kapom. U jednoj je ruci nosio mešinu s vinom. Ljuljao se u sedlu,
ali nešto u njegovom pogledu odavalo je da nije baš toliko pijan
koliko izgleda. Garion ga je netremice posmatrao dok je jahao preko
čistine vodeći nekoliko mazgi za sobom. Bio je to Jarblek, nadrački
trgovac kojeg su upoznali na Južnom karavanskom putu u
Murgosu.
„Zdravo živo!“, glasno je pozdravio Malorijce. „Vidim da imate
dobar ulov. Baš ste lepe i zdrave regrute nahvatali.“

49
 „A i s tobom nam se posrećilo“, reče jedan Malorijac, pa izjaha
da mu prepreči put.
„Meni kažeš?“ Jarblek se grohotom nasmeja. „Ne budali. Imam
ja pametnija posla nego da se igram rata.“
„Baš šteta“, na to će Malorijac.
„Ja sam Jarblek, trgovac iz Jar Turaka i prijatelj kralja Droste
lično. Ovde sam po njegovom naređenju. Ukoliko me ometete na
bilo koji način, dače da vas žive oderu i ispeku čim kročite u Jar
Nadrak.“
To kao da malo umanji Malorijčevu samouverenost. „Odgovorni
smo jedino ‘Zakatu“, primeti kao da se pravda. „Kralj Drosta nema
nadleštvo nad nama.“
„Sada si u Gar og Nadraku, druže“, podseti ga Jarblek, „a ovde
Drosta može sve što poželi. Možda će, kad sve bude gotovo, poslati
izvinjenje ‘Zakatu, ali vas petorica ćete svejedno biti reš pečeni.“
„Verovatno možeš da dokažeš da imaš njegovo ovlašćenje“, bio
je oprezan Malorijac.
„Naravno da mogu“, odgovori Jarblek. Počešao se po glavi, a lice
mu poprimi izraz budalaste zbunjenosti. „Gde li sam stavio onaj
pergament?“, promrmljao je sebi u bradu, da bi onda pucnuo
prstima. „Pa da“, reče, „sad se sećam. Eno ga u tovaru na poslednjoj
mazgi. De, popij malo dok ja odem da ga nađem.“ Tutnuo je mešinu
Malorijcu u ruke, pa se okrenuo i odjahao ka začelju svog malog
karavana. Sjahao je i počeo da prekopava zavežljaj na poslednjem
živinčetu.
„Hajde da prvo vidimo šta ima pa da onda odlučimo“, predloži
jedan od Malorijaca. „Nije nam se zavitlavati s kraljem Drostom.“
„A mogli bismo i da malo gucnemo“, dodade drugi merkajući
onu mešinu.
„E, tu se sigurno slažemo“, na to će prvi, pa izvuče čep iz mešine,
a onda je obema rukama prinese ustima i nakrenu je.
Prvo se začu tup udarac, a u narednom mu trenutku strela s
perjanim zakrilcima prolete kroz grlo, tik iznad okovratnika crvene
tunike. Vino iz mešine proli mu se po zaprepašćenom licu, a sadruzi
mu prvo zinuše, pa preplašeno zavikaše i krenuše da se maše oružja,

50
ali već je bilo prekasno. Počeli su da se jedan po jedan stropoštavaju
iz sedala kad ih iz okolnog gustiša zasu kiša strela.
Međutim, jedan uspe da obode konja u galop. Iz butine mu je
štrčala badrljica strele. Ne beše daleko odmakao kad mu se još tri
nove zabiše u leđa. Malorijac se prvo ukoči pa se izvrnu u stranu, ali
noga mu ostade u uzengiji, tako da mu je telo poskakivalo i prevrtalo
se dok je njegov preplašeni konj jurio putem kojim su došli.
„Ne mogu da nađem taj nalog“, objavi Jarblek obešenjački se
smešeći. Nogom je prevrnuo onog Malorijca s kojim je malopre
razgovarao. „A ti ionako nisi baš umirao od želje da ga vidiš, zar
ne?“, upita pokojnika.
Malorijac je, grla proburaženog strelom, tupo zurio u nebo. Usta
su mu bila otvorena, a iz nosa mu je curio tanak mlaz krvi.
„Tako sam i mislio“, reče Jarblek, pa se promuklo nasmeja.
Šutnuo je mrtvog vrbovnika i ponovo ga prevrnuo na stomak.
Potom je namignuo Svilenom. U međuvremenu su i njegovi strelci
izašli iz zaklona. „Ti baš ne znaš kad je dosta, Svileni“, reče. „Mislio
sam da ti je Taur Urgas došao glave u onom glibavom Ktol
Murgosu.“
„Preračunao se“, opušteno će Svileni.
„Kako ti je samo pošlo za rukom da te regrutuju za malorijsku
vojsku?“, znatiželjno će Jarblek. Sad više nije bilo ni traga onom
lažnom pijanstvu.
Svileni sleže ramenima. „Nisam pazio.“
„Već tri dana vas pratim.“
„Dirnut sam tvojom brigom“, reče Svileni, pa podiže okovani
članak i zatrese lanac. „Možeš li, ne bilo ti zapoveđeno, da otključaš
ovo čudo?“
„Nećeš da praviš nikakve gluposti?“
„Naravno da neću.“
„Nađi ključ“, naredi Jarblek jednom svom strelcu.
„Šta će biti s nama?“, uznemireno će Bešer, s očiglednom
zebnjom merkajući mrtve stražare.
Jarblek se nasmeja.

51
 „Idite kud vam drago“, odgovori ravnodušno, „ali ne bih vam
preporučio da se zadržavate pored ovoliko mrtvih Malorijaca. Neko
bi mogao da naiđe i da počne da postavlja pitanja.“
„I ti ćeš tek tako da nas pustiš?“, nije mogao da poveruje Bešer.
„Zaista nemam nameru da vas izdržavam“, na to će Jarblek.
Kako su kom Nadraku strelci otključavali okove, ovaj bi ne časeći
časa nestajao u žbunju.
„E, pa, dobro“, reče Jarblek trljajući ruke, „sad kad smo se i za to
pobrinuli, mogli bismo malo i da gucnemo.“
„Onaj ti je prosuo sve vino kad je pao s konja“, primeti Svileni.
„Nije to bilo moje vino“, prezrivo će Jarblek. „Jutros sam ga
ukrao. Trebalo bi da znaš da nikada ne bih ponudio svojim pićem
nekoga kog nameravam da ubijem.“
„A baš mi je to bilo čudno“, nasmeši se Svileni. „Već sam
pomislio da si izgubio dobro vaspitanje.“ Jarblekovo grubo lice
poprimi ojađen izraz.
„Izvini“, žurno će Svileni. „Ogrešio sam se o tebe.“
„Ništa strašno“, sleže Jarblek ramenima. „Mnogima se to
dešava.“ Uzdahnuo je. „To je teret koji moram da nosim.“ Otvorio
je bisage na prvoj mazgi u svom malom karavanu i izvadio omanji
krčag piva. Spustio ga je na tlo i otvorio ga uvežbanim pokretom,
tako što je zabio pesnicu u poklopac. „Nego, daj da pijemo“, reče.
„Zaista bismo voleli“, ljubazno će Svileni, „ali imamo neka hitna
posla.“
„Nemaš pojma koliko mi je žao što to čujem“, odvrati Jarblek
dok je iz bisaga vadio čaše.
„Znao sam da ćeš imati razumevanja.“
„Ma kako da ne, Svileni.“ Jarblek se povi i napuni dve čaše.
„Zato mi i jeste neopisivo žao što će ta hitna posla morati da
sačekaju. Uzmi.“ Pružio je Svilenome i Garionu po čašu piva, a onda
napunio i jednu za sebe.
Svileni samo podiže obrvu i zagleda se u njega.
Jarblek se prući kraj onog krčaga i nasloni noge na leš jednog
Malorijca.

52
 „Znaš, Svileni“, reče, „radi se o tome da Drosta želi da vas vidi, i
to mnogo. Ponudio je toliku nagradu da zaista ne mogu da vas
pustim. Prijateljstvo je prijateljstvo, ali posao je posao. Nego, zašto
se ti i tvoj mladi prijatelj ne odmorite malo? Lep je ovo proplanak,
a i mahovina je baš meka. Lepo ćemo da se isponapijamo, a onda
ćeš mi ispričati kako ste utekli iz Taur Urgasa. A reći ćeš mi i šta je
bilo s onom lepoticom što je bila s vama u Ktol Murgosu. Možda ću
za vas da dobijem dovoljno para da je lupim. Nisam ti ja baš čovek
za ženidbu, ali ona je, Torakovih mi zuba, baš lepa ženskinja. Zbog
takve bih se možda čak i odrekao slobode.“
„Ne sumnjam da bi bila polaskana“, odgovori Svileni. „A šta
ćemo posle?“
„Posle čega?“
„Kad se isponapijamo. Šta ćemo posle toga?“
„Verovatno ćemo da povraćamo. Tako to obično ide. A kad nam
bude bolje, poći ćemo u Jar Nadrak. Ja ću uzeti svoju nagradu, a vi
ćete saznati zašto je kralju Drosti lek Tunu toliko stalo da mu
padnete šaka.“ Blagonaklono je pogledao Svilenog. „Samo sedi,
druže. Nećeš ti nikud dok ja to ne kažem.“

53
 Peto poglavlje

JAR NADRAK je bio utvrđeni grad na ušću Istočnog i Zapadnog

Kordua. Šuma je sa svih strana bila raščišćena u pojasu širokom
jednu ligu, što je bilo izvedeno na najjednostavniji mogući način —
spaljivanjem, tako da se nadračkoj prestonici prilazilo putem koji je
vodio između ugljenisanog drveća obraslog bujnim puzavicama.
Iznad moćne nakatranisane gradske kapije stajala je Torakova
maska isklesana od kamena. Garion je jedva uspeo da suzbije drhtaj
dok je prolazio ispod tog prelepog, nečovečno okrutnog lica koje je
odozgo zurilo u sve koji ulaze u Jar Nadrak.
Kuće u nadračkoj prestonici bile su listom veoma visoke i
pokrivene strmim krovovima. Kapci na prozorima bili su uglavnom
zatvoreni. Svi izloženi drveni delovi građevina bili su nakatranisani
zarad zaštite, a od tolikih su lepljivih crnih mrlja zgrade izgledale
nekako bolesno.
U uskim, vijugavim ulicama kao da je u vazduhu vladalo neko
sumorno raspoloženje, a možda čak i strah. Građani su, pogleda
prikovanih za pločnike, žurno promicali svojim svakodnevnim
poslom. Mnogo je manje ljudi nosilo kožnu odeću nego u
unutrašnjosti, ali je i dalje preovladavala crna boja, dok se tek
mestimično mogao videti pokoji plavi ili žuti detalj. Jedini izuzetak
od ovog pravila činile su crvene tunike Malorijskih vojnika. Bilo ih
je svuda — prolazili su ulicama, grubo se obraćali građanima i
glasno razgovarali međusobno s onim svojim jakim naglaskom.
Iako na prvi pogled razmetljive siledžije, to su mahom bili
mladići koji su hvalisanjem i praznim pretnjama pokušavali da
54
prikri ju nelagodu što su u nepoznatoj zemlji. Međutim, malorijski
su Grolimi bili potpuno druga priča. Za razliku od njihove zapadne
sabraće koju je Garion video u Ktol Murgosu, ovi uglavnom nisu
nosili bleštave čelične maske, ali su zato stalno bili namrgođeni,
stisnutih usnica i sumnjičavog pogleda. Dok su prolazili ulicama,
odeveni u crne odore s kapuljačom, svi su im se, kako Nadraci tako
i Malorijci, sklanjali s puta.
Garion i Svileni su u grad ujahali na mazgama, praćeni budnim
okom svojih novih saputnika. Čovečuljak i Jarblek nisu prestajali da
se za vreme čitavog putovanja duž reke šegače, razmenjuju uvrede i
prisećaju se starih anegdota. Iako je sve to zvučalo veoma
prijateljski, Jarblekova pažnja nije popuštala ni za trenutak, a
njegovi ljudi nisu oka skidali sa svojih zarobljenika. Garion je tokom
trodnevnog putovanja kradomice osmatrao šumu, ali Belgaratu ne
beše ni traga ni glasa, tako da je po ulasku u grad već bio u stanju
neprestanog iščekivanja. Svileni je, međutim, izgledao opušteno i
samouvereno kao i obično. Takvo je njegovo ponašanje, iz ko zna
kog razloga, Garionu neopisivo išlo na živce.
Negde na polovini jedne vijugave ulice, Jarblek skrenu u bočno,
prljavo sokače i povede ih ka reci.
„Mislio sam da je palata onamo“, reče Svileni pokazavši ka
centru grada.
„Jeste“, na to će Jarblek, „ali nismo pošli u palatu. Tamo ima
previše sveta, a Drosta voli da sam obavlja svoje poslove.“
Iz sokaka su izbili u zapuštenu ulicu s obe strane pritešnjenu
nizovima uskih, oronulih kuća. Žilavi Nadrak ućuta kao zaliven kad
se odnekud pojaviše dva malorijska Grolima i pođoše pravo ka
njima.
Na Jarblekovom se licu videla neskrivena odbojnost prema ovoj
dvojici.
Jedan zastade da mu uzvrati mrk pogled.
„Nešto ti smeta, prijatelju?“, upita Grolim.
„To se tiče samo mene, zar ne?“, odbrusi Jarblek.

55
 „Svakako“, mirno će Grolim. „Pazi samo da se ne zaneseš.
Otvoreno nepoštovanje sveštenstva moglo bi te uvaliti u grdne
nevolje.“ Čovek u crnoj odori sada je izgledao veoma preteće.
Garion ne mogaše da izdrži, nego svojim um om veoma oprezno
dotače Grolimov, ali misli koje je tamo pronašao nisu bile nimalo
zanimljive, niti mu je aura bila onakva kakva se sreće kod
čarobnjaka.
„Ne radi to“, upozori ga onaj glas u glavi. „To ti je kao da zvoniš
na sva zvona ili da oko vrata imaš tablu na kojoj piše ko si.“ Garion
brže-bolje povuče svoje misli. „Mislio sam da su svi Grolimi
čarobnjaci“, odgovori u sebi. „Ova dvojica su obični ljudi.“
međutim, ona je druga svest već bila otišla.
Grolimi produžiše svojim putem, a Jarblek prezrivo pljunu na
pločnik.
„Svinje“, promrmljao je. „Još malo pa ću Malorijce mrzeti koliko
i Murge.“
„Izgleda da su se nameračili da preuzmu tvoju zemlju, Jarbleče“,
primeti Svileni.
Ovaj samo zaječa. „Pustiš jednog Malorijca da uđe, i dok kažeš
‘keks’, eto ih na svakom koraku.“
„A zašto ste ih uopšte puštali?“, blagonaklono upita čovečuljak.
„Slušaj, Svileni“, odrešito će Jarblek, „dobro znam da si uhoda i
stoga uopšte nemam nameru da s tobom razgovaram o politici, pa
tako slobodno možeš prestati da se raspituješ.“
„Samo sam hteo da razgovorom prekratim vreme“, nedužno će
Svileni.
„A da ti malo gledaš svoja posla?“
„Pa ovo su moja posla, stari druže.“
Jarblek ga pogleda, pa prasnu u smeh.
„Kuda smo pošli?“, upita Svileni osvrćući se oko sebe. „Ukoliko
me pamćenje ne vara, ovo baš i nije gospodski deo grada.“
„Videćeš“, odgovori Jarblek.
Nastavili su da jašu ka reci, a vonj raskvašenog đubreta i
kanalizacije bio je gotovo neizdrživ. Pacovi su trčkarali slivnicima,

56
a ljudi u ritama izgledali su baš kao neko ko ima razloga da se kloni
vlasti.
Jarblek iznenada skrenu u još užu i prljaviju uličicu. „Odavde
ćemo pešice“, reče i sjaha. „Ući ćemo otpozadi.“ Ostavili su jednog
strelca da čuva konje, a oni nastaviše dalje, oprezno preskačući
gomile trulog đubreta.
„Ovamo“ reče Jarblek pokazujući ka rasklimatanim drvenim
stepenicama koje su se završavale uskim vratima. „Kad budemo
ušli, držite glave pognute. Ne mili mi se da previše ljudi primeti da
niste Nadraci.“
Sišli su niz škripave stepenike i uvukli se u mračnu, zadimljenu
krčmu koja je zaudarala na znoj, osušeno pivo i ustajalu povraćku.
Ognjište na sredini prostorije bilo je zapušeno pepelom, a onih
nekoliko cepanica koje su tinjale u njemu uglavnom su davale samo
dim, ali ne i previše svetlosti. Dva uska, prljava prozora u prednjem
delu bila su tek malo svetlija od zidova. O jednu gredu je lancem bila
obešena uljana svetiljka.
„Sedite ovde“, reče im Jarblek i pogura ih ka klupi kraj najbližeg
zida. „Odmah se vraćam.“ Čim je on otišao ka prednjem delu krčme,
Garion se osvrnu ka vratima, ali tamo su već stajala dvojica
Jarblekovih ljudi, praveći se da nemaju pametnija posla.
„Šta ćemo?“, tiho je upitao Svilenog.
„Ne preostaje nam drugo nego da čekamo i vidimo šta će se
desiti“, odgovori ovaj.
„Ne izgledaš mi zabrinuto.“
„Pa i nisam.“
„Ali mi smo sad uhapšeni, zar ne?“
Svileni odmahnu glavom. „Kad je neko uhapšen, onda mu stave
okove. Kralj Drosta hoće da popriča sa mnom i to je sve.“
„Ali u poternici stoji da...“
„Ne bih se previše obazirao na to, Garione. Poternica je samo
varka za Malorijce. Šta god Drosta hteo, nije želeo da oni saznaju za
to.“ Jarblek se probi kroz gužvu i sruči se na prljavu klupu kraj njih.
„Drosta će uskoro doći“, reče. „Hoćete li da popijete nešto dok ga
čekamo?“

57
 Svileni se gadljivo obazre oko sebe.
„Ja ne bih“, reče. „Obično u ovakvim krčmama na dnu bureta s
pivom ima i mrtvih pacova, a o mušicama i bubašvabama da i ne
govorimo.“
„Kako ti drago“, odvrati Jarblek.
„Nije li ovo pomalo čudno mesto za sastanak s kraljem?“, upita
Garion gledajući prljavštinu oko sebe.
„Biće ti jasno kad upoznaš Drostu“, na to će Svileni. „On ima
prilično čudan ukus, a ovakve lučke kafančine su mu i te kako po
meri.“
Jarblek se nasmeja u znak odobravanja.
„Naš ti je vladar pravi bludnik“, dodade, „ali nemoj se prevariti
da pomisliš da je glup. Možda je pomalo neotesan, ali glup sigurno
nije. Na ovakvo mesto uvek može da dođe a da ga Malorijci ne prate.
Zato i voli da ovde obavlja poslove za koje ne bi voleo da ‘Zakat
sazna.“
Pred krčmom nastade komešanje i dva plećata Nadraka u crnim
kožnim tunikama i sa šiljatim šlemovima na glavama počeše da se
probijaju ka vratima. „S puta!“, dreknu jedan. „Ustajte svi!“
„Ili bar oni koji to mogu“, jetko dodade drugi.
Krčmom se pronese talas zvižduka i podsmeha kad se na vratima
pojavi mršavi muškarac u žutom satenskom prsluku i zelenom
kadifenom kaputiću opervaženim krznom. Imao je buljave oči i lice
izrovano ožiljcima od bubuljica. Pokreti mu behu brzi i trzavi, a
izraz mu beše čudna mešavina zlobnog zadovoljstva i nekakve
očajničke, nezadovoljene žudnje.
„Živelo njegovo veličanstvo Drosta lek Tun, kralj Nadraka!“,
glasno objavi jedan pijanac, na šta se svi grohotom nasmejaše i
počeše da trupkaju, zvižde i dobacuju.
„Moji verni podanici“, podsmešljivo ih pozdravi rošavi.
„Ispičuture, lopuže i podvodači. Toplina vaše ljubavi neprestano me
greje.“ Taj je podsmeh, reklo bi se bio upućen i njemu samom koliko
i odrpanoj, štrokavoj gomili.
Svi ponovo zazviždaše i zatrupkaše nogama.
„Koliko ćeš večeras, Drosta?“, viknu neko.

58
 „Koliko uzmognem „, podrugljivo će kralj. „Dužnost mi je da
delim kraljevski blagoslov kud god da se maknem.“
„A ti to tako zoveš?“, promuklo doviknu neko.
„Zovi ga kako ti drago“, uzvrati Drosta i sleže ramenima.
„Kraljevske odaje su spremne“, objavi krčmar šaljivo se
naklonivši.
„Kao i kraljevske stenice, siguran sam“, na to će Drosta. „Pivo za
sve koji još mogu da ga saspu u sebe. Nek ga moji verni podanici
popiju meni u zdravlje!“ Rulja zaklica, a kralj poče da se probija ka
stepeništu koje je vodilo na gornji sprat krčme. „Dužnost zove“,
reče, pa kitnjastim pokretom pokaza gore. „Nadam se da svi vide s
koliko žudnje hrlim da se uhvatim u koštac s obavezama.“ Potom se
pope uza stepenice, praćen posprdnim tapšanjem okupljenih.
„I šta sad?“, upita Svileni.
„Sačekaćemo malo“, odgovori Jarblek. „Biće upadljivo ako
odmah pođemo za njim.“
Garion se uzvrpolji na klupi. Počelo je kao jedva osetno peckanje
iza ušiju, ali sad čitava koža poče da mu bridi. Prvo je sa zebnjom
pomislio da ga to vaši ili buve napadaju u potrazi za svežom krvlju,
ali ubrzo je to odbacio. Ovo bockanje je dopiralo iznutra.
Jedan odrpanac, koji je očigledno debelo pijan glasno hrkao za
stolom nedaleko od njihovog, iznenada podiže glavu i namignu
Garionu. Bio je to Belgarat. Odmah je ponovo naslonio lice na ruke,
a Gariona preplavi talas olakšanja.
Pijana rulja u krčmi postajala je sve bahatija. Ubrzo kraj ognjišta
izbi gadna tuča, na šta okupljeni prvo zaklicaše, a onda se i sami
uključiše i počeše da šutiraju onu dvojicu što su se valjala po podu.
„Hajdemo“, odsečno će Jarblek, pa ustade i poče da se kroz
gužvu gura ka stepeništu.
„Deda je tu“, došapnu Garion Svilenome dok su ga sledili.
„Video sam ga“, kratko odgovori ovaj.
Popeli su se na sprat i našli se u mračnom hodniku zastrtom
pohabanom ponjavom. Na drugom su kraju dvojica stražara kralja
Droste stajala naslonjena na zid i smrtno se dosađivala.

59
 „Ja sam Jarblek“, reče mršavi trgovac kad im se približiše.
„Drosta me očekuje.“
Stražari se prvo pogledaše, a onda jedan kucnu na vrata. „Tu je
onaj kog ste želeli da vidite, vaše veličanstvo.“
„Neka uđe“, začu se Drostin glas s druge strane.
„Nije sam“, upozori ga stražar.
„U redu je.“
„Uđite“, reče stražar, pa otključa vrata i otvori ih.
Nadrački kralj ležao je prućen na izgužvanoj posteljini, ruku
prebačenih preko nejakih ramena dvaju štrokavih, oskudno
obučenih devojčuraka ulepljenih kosa i potpuno praznih pogleda.
,Jarbleče“, obrati se bestidni vladar trgovcu, „šta te je toliko
zadržalo?“
„Nisam hteo da privlačim pažnju, pa sam malo sačekao, Drosta.“
„Umalo da te potpuno zaboravim.“ Drosta pohotno pogleda one
dve devojke. „Nisu li preslatke?“
„Stvar ukusa“, odgovori Jarblek i sleže ramenima. „Ja više volim
malo zrelije dame.“
„Ni to nije loše“, složi se Drosta, „ali ja ih prosto volim sve.
Zaljubim se dvadeset puta na dan. Potecite, lepotice moje“, reče
devojkama. „Sad imam posla. Poslaću po vas malo kasnije.“ Njih
dve poslušno izađoše i zatvoriše vrata za sobom.
Drosta sede, pa stade odsutno da se češka ispod pazuha. Musavi,
zgužvani žuti prsluk bio mu je raskopčan i videle su mu se koščate
grudi obrasle u guste crne malje. Bio je vitak, gotovo mršav, i ruke
su mu ličile na štapiće. Kosa mu beše retka i masna, a brada toliko
oskudna da je pre ličila na čuperak dlaka koje su iznikle ispod usta.
Lice mu beše rošavo i svo u crvenim ožiljcima, a vrat i ruke osuti
odvratnim krasticama. Oko njega se širio pomalo neprijatan vonj.
„Jesi li siguran da je ovo onaj kog sam tražio?“, upitao je
Jarbleka. Garion zabezeknuto pogleda nadračkog kralja.
Sva mu je malopređašnja sirovost sada bila nestala iz glasa i
govorio je britko i jasno, tonom čoveka kojeg trenutno zanima samo
posao. Garion beše prinuđen da promeni mišljenje koje je na prvi

60
pogled stekao o tom čoveku. Drosta lek Tun uopšte nije bio onakav
kao što je izgledao.
„Godinama ga poznajem, Drosta“, odgovori Jarblek. „Ovo je
princ Keldar od Dreznije. Poznat je i kao Svileni, a i kao Ambar od
Kotua i Radek od Boktora. Lopuža, hohštapler i uhoda. Ako se to
zanemari, uopšte nije loš.“
„Oduševljen sam što imam priliku da upoznam nekog toliko
čuvenog“, zvaničnim će tonom Drosta. „Dobro mi došao, prinče
Keldare.“
„Vaše veličanstvo“, reče Svileni i duboko se nakloni.
„Pozvao bih te u palatu“, nastavi Drosta, „ali trenutno su mi
tamo neki gosti koji imaju neprijatnu naviku da zabadaju noseve u
moja posla.“ Kiselo se nasmejao. „Srećom, brzo sam otkrio da su
Malorijci sve na note i da me nikad ne bi pratili na ovakvo jedno
mesto. Ovde bar možemo slobodno da razgovaramo.“ S nekom je
vrstom blagonaklonog razumevanja preleteo pogledom preko
jeftinog, kitnjastog nameštaja i crvenih zavesa. „Osim toga“, dodao
je, „meni je ovde lepo.“ Garion je stajao naslonjen na zid kraj vrata,
trudeći se da izgleda što neprimetnije, ali Drostine se nemirne oči
uskoro zaustaviše na njemu. „Možemo li da mu verujemo?“, upita
kralj Svilenog.
„Potpuno“, uveri ga ovaj. „To mi je šegrt. Uvodim ga u posao.“
„U koji posao? Uhođenje ili krađu?“
Svileni sleže ramenima. „Svodi se na isto. Jarblek reče da ste me
tražili. Pretpostavljam da to pre ima veze s trenutnim zbivanjima
nego s onim davnašnjim nesporazumima.“
„Vispren si, Keldare“, zadovoljno će Drosta. „Potrebna mi je
tvoja pomoć i rad sam da ti platim za nju.“ Svileni se ozari. „Volim
kad neko pomene plaćanje.“
„To sam već čuo. Znaš li šta se dešava ovde, u Gar og Nadraku?“
Drostin je pogled bio prodoran i više ne beše ni traga od one maske
sladostrasnika.
„To mi je posao, vaše veličanstvo“, podseti ga Svileni.
Drosta progunđa nešto, a onda ustade i ode do stola na kome je
stajao ibrik i nekoliko staklenih čaša.

61
 „Pićence?“, upita.
„Može.“
Drosta napuni četiri čaše, pa uze jednu i stade ljutito da šetka po
sobi.
„Ne treba mi ovo, Keldare“, prasnu iznenada. „Moja porodica
već pokolenjim a... vekovima... drži Grolime podalje od Gar og
Nadraka, a sad bi oni da nas ponovo vrate u svoje divljaštvo, a ja to
nikako ne mogu da sprečim. Već mi se četvrt miliona Malorijaca
slobodno vrzma po zemlji, a da ne pominjem onoliku vojsku što se
okupila odmah iza južne granice. Pisnem li samo, ‘Zakat će jednim
potezom da sravni sa zemljom i mene i moje kraljevstvo.“
„Zar bi zaista to učinio?“, upita Svileni i sede na stolicu kraj
stočića.
„Da, i to sa isto onoliko saosećanja koliko ti imaš kad spljeskaš
muvu“, odgovori Drosta. „Jesi li ga ikada video?“ Svileni odmahnu
glavom.
„Blago tebi“, na to će Drosta, pa se strese. „Taur Urgas je ludak,
ali ma koliko ga ja mrzeo, on je ipak ljudsko biće. ‘Zakat je sam led.
Ja prosto moram da se nekako povežem s Rodarom.“
„Aha, znači zato sva ova gužva“, reče Svileni.
„Fini si momak, Keldare“, jetko će Drosta, „ali zaista se ne bih
toliko trudio samo zarad ćeretanja s tobom. Moraš da Rodaru
preneseš moju poruku. Pokušao sam da mu sam to nekako dojavim,
ali on je potpuno neuhvatljiv. Nigde se ne zadržava dovoljno dugo.
Kako onoliki debeljko može toliko brzo da putuje?“
„Izgled vara“, kratko će Svileni. „Šta zapravo hoćete od mene?“
„Savez“, otvoreno reče Drosta. „Priteran sam uza zid. Ako se ne
ujedinim s Rodarom, gotov sam.“
Svileni spusti čašu na sto. „To je ozbiljan zahtev, vaše
veličanstvo. Kako stvari stoje, biće tu potrebno mnogo
nagovaranja.“
„Zato sam i hteo da prvo s tobom razgovaram, Keldare.
Nalazimo se na granici smaka sveta. Moraš da pronađeš Rodara i
ubediš ga da povuče svoju vojsku s tulske granice. Nateraj ga da
prekine s ovom budalaštinom pre nego što svi uletimo u rat.“

62
 „Ubeđivanje mog strica u bilo šta pomalo prevazilazi moje
mogućnosti, kralju Drosta“, oprezno će Svileni. „Laska mi što
verujete da imam toliki uticaj na njegove odluke, ali moram priznati
da između nas to obično ide u suprotnom smeru.“
„Zar ne vidiš šta se dešava, Keldare?“ Kraljev glas beše ispunjen
bolom. Zamlatarao je rukama. „Jedina nam nada leži u tome da ne
damo Murzima i Malorijcima nikakvoga povoda za ujedinjenje.
Trebalo bi da ih nekako zavadimo, a ne da im pružimo zajedničkog
neprijatelja. Taur Urgas i ‘Zakat toliko mrze jedan drugoga da im je
to takoreći već postalo svetinja. Murga ima više nego zrna peska, a
Malorijaca više nego zvezda na nebu. Mogu Grolimi da trućaju o
Torakovom buđenju dok im jezici ne pootpadaju, ali ova dvojica
imaju samo jedan cilj — da unište onog drugog i postanu vladari
svih Angaraka. Pre ovoga su već bili na ivici rata i najlakše bismo ih
se oslobodili ako se ne mešamo u sve to.“
„Jasno mi je na šta ciljate“, promrmlja Svileni.
„‘Zakat prebacuje Malorijce brodovim a preko Istočnog mora
kako bi ih približio Tul Zeliku, a Taur Urgas okuplja Južne Murge
oko Rak Goske. Pre ili kasnije će krenuti jedni na druge. Mi treba
samo da se držimo po strani i pustimo ih da se poubijaju. Nateraj
Rodara da povuče vojsku kako ne bi sve upropastio.“
„Jeste li već razgovarali s Tulima?“, upita Svileni.
Drosta prezrivo šmrknu. „Čemu to? Pokušao sam da isto ovo
objasnim kralju Getelu, ali razgovarati s njim isto ti je kao da
razgovaraš s gomilom balege. Tuli se toliko boje Grolima da je
dovoljno samo da im pomeneš Torakovo ime pa da se strune od
straha, a Getel je Tul od glave do pete. Taj među ušima nema ničeg
osim peska,“
„U svemu ovome postoji jedna začkoljica, Drosta“, reče Svileni
uzbuđenom vladaru. „Ja ne mogu da prenesem vašu poruku kralju
Rodaru.“
„Ne možeš?“, prasnu Drosta. „Kako to misliš, ne možeš“
„Moj stric i ja trenutno nismo u najboljim odnosima“, mrtav
hladan slaga Svileni. „Sporečkali smo se pre nekoliko meseci, tako
da bi me on sad najradije bacio u okove, i ne verujem da bi bio rad
da me sasluša.“
63
 Drosta zaječa.
„Onda smo propali“, klonulo objavi. „Ti si mi bio poslednja
nada.“
„Samo da razmislim“, na to će Svileni. „Možda nije baš sve
izgubljeno.“ Zurio je u pod i odsutno glodao nokat premećući po
glavi sve što je čuo. „Jasno je da ja ne mogu tamo“, reče na kraju,
„ali to ne znači da ne može neko drugi.“
„Kome još Rodar veruje?“, upita Drosta.
Svileni se osvrnu ka Jarbleku, koji je dotle namršteno slušao
njihov razgovor.
„Imaju li dreznijske vlasti nešto protiv tebe?“, upita ga.
„Ne bi trebalo.“
„Dobro“, nastavi Svileni. „Ima jedan trgovac krznom u Boktoru,
zove se Geldahar.“
„Debeo? Pomalo zrikav?“, upita Jarblek.
„Baš taj. Uzmi tovar krzna i zaputi se u Boktor. Dok se budeš s
njim cenjkao oko robe, reci mu da losos kasni ove godine.“
„Siguran sam da će ga ta vest oduševiti.“
„To je lozinka“, objasni mu Svileni, s prenaglašeno
odglumljenom trpeljivošću. „Čim to bude čuo, srediće ti da uđeš u
palatu i nađeš se s kraljicom Porenom.“
„Čuo sam da je prava lepotica“, reče Jarblek, „ali dalek je to put
da bih se divio jednoj ženi. Verovatno bih ovde mogao da nađem i
neku lepšu.“
„Ne glupiraj se, Jarbleče“, na to će Svileni. „Porena je Rodarova
žena i on joj veruje više nego što je meni ikada verovao. Ona će znati
da sam te ja poslao i sve što joj kažeš preneće mom stricu. Imaš
moju reč da će tri dana po tvom dolasku u Boktor Rodar čitati
Drostinu poruku.“
„Dozvolićeš jednoj ženi da sazna za ovo?“, brecnu se Drosta.
„Keldare, sišao si s uma. Jedina žena koja može da sačuva tajnu
jeste ona kojoj je odsečen jezik.“
Svileni odlučno odmahnu glavom.
„Drosta, Porena je sada na čelu dreznijske obaveštajne službe i
zna većinu svetskih tajni. Tvoj glasnik nikada ne bi uspeo da se kroz
64
alornsku vojsku probije do Rodara i zato slobodno to zaboravi.
Tamo sigurno ima i Čereka, a oni će ubiti svakog Angaraka kojeg
vide. Ako hoćeš da se povežeš s Rodarom, moraš to da učiniš preko
dreznijske obaveštajne službe kao posrednika, što će reći preko
Porene.“
Drosta je bio sumnjičav.
„Možda si u pravu“, reče pošto je malo razmislio. „Sad ionako
nemam izbora. Ali zašto da mešam Jarbleka u to? Zašto ti ne
preneseš moju poruku dreznijskoj kraljici?“
Svileni se smrači. „Bojim se da to uopšte ne bi bilo pametno“,
odgovori. „Upravo oko Porene smo se stric i ja sporečkali. Trenutno
nisam dobrodošao u kraljevskoj palati.“
Kralj Drosta izvi obrvu.
„A to li je?“, reče, pa prasnu u smeh.
„Vidim da si u potpunosti zaslužio svoju reputaciju.“ Potom se
obrati Jarbleku. „Onda je sve na tebi. Spremi se za put u Boktor.“
„Već mi duguješ podosta para, Drosta“, ljutnu će Jarblek. „Nisi
mi isplatio nagradu što sam ti doveo Keldara.“
Drosta sleže ramenima.
„Zapiši to negde.“
Jarblek odlučno odmahnu glavom. „Mrka kapa. Čist račun duga
ljubav. Poznato je da si tvrd na param a kad dobiješ ono što si
tražio.“
„Jarbleče“, ožalošćeno će Drosta, „ali ja sam tvoj kralj.“
Trgovac posprdno nakrivi glavu.
„Svaka tebi čast, veličanstvo“, reče, „ali posao je posao.“
„Nikad ne nosim toliko novca sa sobom“, nabusito će Drosta.
„Nema veze, Drosta. Mogu ja da sačekam.“ Rekavši to, Jarblek
sede u fotelju i prekrsti ruke, pretvorivši se u oličenje čoveka koji
nema nameru da se u skorije vreme makne odatle.
Nadrački kralj samo je stajao i bespomoćno ga posmatrao.
Uto se vrata otvoriše i u sobu uđe Belgarat, još obučen u one rite
koje je imao u krčmi. U njegovom nastupu nije bilo nikakve
tajanstvenosti, nego se ponašao kao čovek nameran da dovrši kakav
posao.
65
 „Šta je ovo?“, zaprepasti se Drosta. „Straža“, dreknu, „izbacite
odavde ovu matoru pijanduru!“
„Zaspali su, Drosta“, smireno će Belgarat, „ali ne zameri im. Nisu
oni krivi.“
„Ama ko si ti? Šta ti zamišljaš?“, oštro upita Drosta. „Gubi se
odavde!“
„Bolje bi vam bilo da malo bolje pogledate, Drosta“, posavetova
ga Svileni, pa se zakikota. „Izgled ponekad ume da prevari i zato
dobro razmislite pre nego što nekoga izbacite napolje. Možda on
ima nešto važno da vam kaže.“
„Ti ga poznaješ, Keldare?“, upita Drosta.
„Njega zna svako na svetu“, odgovori Svileni, „ili je bar čuo za
njega.“
Drosta se zbunjeno namršti, ali Jarblek preblede i skoči s fotelje.
„Drosta!“, procedi muklo. „Pogledaj dobro. Razmisli. Setićeš se
ko je on.“
Kralj se zagleda u starog odrpanca i uskoro mu se buljave oči još
više iskolačiše. „Ti!“, uspe da izusti.
Jarblek je još buljio u Belgarata.
„On je u ovo umešan još od samog početka. Trebalo je da već u
Murgosu saberem dva i dva on, ona žena i sve ostalo.“
„Otkud vi u Gar og Nadraku?“, zadivljeno upita kralj.
„Samo sam u prolazu, Drosta“, odgovori Belgarat. „Ako ste pri
kraju razgovora, poveo bih ova dva Alorna. Imamo neke ugovorene
obaveze, a već kasnimo.“
„Mislio sam da ste vi samo mit.“
„Trudim se da održavam takve glasine“, na to će Belgarat. „Tako
mnogo lakše putujem.“
„Jeste li i vi umešani u ovo što Alorni rade?“
„Oni manje ili više postupaju po mojim savetima. Polgara ih drži
na oku.“
„Možete li vi da im poručite da se povuku?“
„Za tim neće biti potrebe, Drosta. Da sam na tvom mestu, ne bih
se previše sekirao zbog ‘Zakata i Taura Urgasa. Trenutno ima
mnogo važnijih stvari od njihovih zađevica.“
66
 „Znači, zato je Rodar podigao vojsku“, reče Drosta kad mu je
konačno sve svanulo. „Zar je kucnuo i taj čas?“
„Odavno je kucnuo“, reče stari čarobnjak, pa ode do stola i nali
sebi čašu vina. „Torak se već budi i mislim da će sve biti okončano
pre prvog snega.“
„Ovo je otišlo predaleko, Belgarate“, na to će Drosta. „Taura
Urgasa i ‘Zakata možda i mogu da izbegnem, ali Toraku se zaista ne
bih zamerao.“ Odlučno krenu ka vratima.
„Ne donosi prenagljene odluke, Drosta“, mirno reče Belgarat, pa
sede u fotelju i otpi gutljaj vina. „Grolimi su tvrdi na ušima, a to što
sam ovde, u Jar Nadraku, može se protumačiti jedino kao dokaz da
smo u dosluhu. Srce će ti se pržiti na žaru pre nego što stigneš da
zucneš jednu jedinu reč objašnjenja, pa neka si i sto puta kralj.“
Drosta stade u pola koraka i rošavo mu lice preblede. Nakratko
je izgledao kao da se bori sam sa sobom, a onda mu ramena klonuše
i više ne ostade ni traga njegovoj malopređašnjoj odlučnosti.
„Saterali ste me u ćošak, zar ne, Belgarate?“, reče pa se nasmeja.
„Naterali ste me da sam sebi skočim u usta, a sada to koristite ne
biste li me prisilili da izdam angaračkog boga.“
„Zar ti je zaista toliko drag?“
„Nikome on nije drag. Bojim ga se, a to je mnogo jači razlog da
mu budem veran. Ako se probudi...“ Nadrački kralj tu zaćuta i strese
se.
„Zar se nikada nisi zapitao kako bi svet izgledao da njega
nema?“, upita Belgarat.
„Pusta želja. On je bog. Njega niko ne može da nadjača. Previše
je moćan.“
„Ima stvari jačih čak i od bogova, Drosta. Dve mogu odmah da ti
navedem, a obe žure da se konačno susretnu s njim. Stoga ti uopšte
nije pametno da ih dalje zadržavaš.“
Drosta tek tad shvati. Polako se osvrnuo i s nevericom se zabuljio
u Gariona, a potom stao da odmahuje glavom i trlja oči kao da
pokušava da se razbudi. Garion postade bolno svestan velikog mača
na leđima.

67
 Kraljeve se oči još više razrogačiše kad je spoznaja o onome što
vidi nadjačala Kuglino nastojanje da zavara njegov um. Na ružnom
mu se licu ukaza divljenje i slabašni tračak nade.
„Vaše veličanstvo“, promucao je i s istinskim se poštovanjem
poklonio.
„Vaše veličanstvo“, uzvrati Garion i ljubazno klimnu glavom.
„Izgleda da mi nema druge nego da vam poželim sreću“, tiho
reče Drosta. „Ma šta Belgarat tvrdio, mislim da će vam biti
potrebna.“
„Hvala, kralju Drosta“, odgovori Garion.

68
 Šesto poglavlje

„MISLIŠ LI DA MOŽEMO DA VERUJEMO DROSTI?“, upita

Garion Svilenog dok su za Belgaratom odmicali onom blatnjavom
uličicom iza krčme.
„Ne bih se kleo u to“, odgovori ovaj. „Međutim, u jednom je bio
iskren. Zaista se našao u škripcu. To će ga verovatno primorati da
se nagodi s Rodarom.“
Kad se ponovo nađoše na glavnoj ulici, Belgarat se zagleda ka
noćnom nebu.
„Bolje bi nam bilo da požurimo“, reče. „Voleo bih da izađemo iz
grada pre nego što zatvore kapije. Ostavio sam konje u jednom
šumarku na oko kilometar i nešto odavde.“
„Vratili ste se po njih?“, iskreno se iznenadi Svileni.
„Naravno da jesam. Nemam nameru da pešačim čak do
Morindije.“ Počeli su da se udaljavaju od reke.
Stigli su do gradske kapije baš kad su se stražari spremali da je
zatvore preko noći. Jedan podiže ruke kao da hoće da ih zaustavi,
ali onda se predomisli i ljutito im pokaza da prođu, psujući sebi u
bradu. Ogromne nakatranisane vratnice uskoro se s treskom
zalupiše za njima i začu se metalni zveket teških lanaca i škljocanje
velikih reza. Garion se još jednom osvrnu ka Torakovom licu koje ih
je gledalo odozgo, a onda mu žurno okrete leđa.
„Hoće li poslati nekog da nas prati?“, upita Svileni Belgarata kad
se zaputiše prašnjavim putem.

69
 „Ne bih se mnogo iznenadio“, odgovori starac. „Drosta zna ili bar
naslućuje kud smo pošli. Malorijski Grolimi su prepredeni i umeju
čoveku da pročitaju misli a da ovaj to i ne oseti. Verovatno ga zato i
ne prate kad odlazi u onaj ćumez.“
„Zar nećete da nešto preduzmete?“, upita Svileni.
„Preblizu smo Maloriji i nema potrebe da galamimo“, objasni
mu Belgarat. „Zedar izdaleka može da me čuje, a Torak sad takoreći
samo drema. Ne bih da ga razbudim.“ Bližili su se mračnim
obrisima šume koja je okruživala čistinu oko grada. Već je zavladao
suton i kreketanje žaba iz ritova nadomak reke postalo je još
glasnije.
„Znači li to da Torak više ne spava dubokim snom?“, konačno
upita Garion. Negde u dubini svesti potajno se nadao da će uspeti
da se prišunja usnulom bogu i uhvati ga nespremnog.
„Da“, odgovori mu deda. „Zvuk koji se prolomio kad si dotakao
Kuglu zatresao je čitav svet. Torak je čak i u snu morao da ga čuje.
Još se nije probudio, ali fakat je da ne spava dubokim snom.“
„Zar se to zaista toliko čulo?“, znatiželjno će Svileni.
„Čuli su ga verovatno i na drugom kraju vaseljene. Eno, tamo
sam ostavio konje“, reče starac i pokaza ka senovitom vrbaku
nekoliko stotina metara levo od druma.
Uto se iza njih začu zveket teškog lanca, a žabe istog trena
zaćutaše.
„Otvaraju kapiju“, reče Svileni. „Tako nešto rade jedino ako
dobiju zvanično naređenje.“
„Požurimo“, reče Belgarat.
Konji stadoše da ržu i propinju se kad začuše njih trojicu kako se
u mraku približavaju između vrba. Izjahali su iz šumarka i krenuli
ka drumu.
„Znaju da smo tu negde“, reče Belgarat. „Nema svrhe da se
zavaravamo da nije tako.“
„Samo trenutak“, reče Svileni, pa sjaha i stade da traži nešto u
jednom zavežljaju na tovarnom konju. Izvadio je nešto i ponovo
uzjahao. „Hajdemo.“ Oboli su konje u galop. Nebo je bilo puno

70
zvezda, ali se mesec nije video. Bližili su se granici šume i spaljenog
pojasa oko nadračke prestonice.
„Vidiš li ih?“, upita Belgarat Svilenog, koji je jahao na začelju
neprestano se osvrćući.
„Čini mi se da ih vidim“, doviknu ovaj. „Otprilike su kilometar i
nešto iza nas.“
„Preblizu.“
„Postaraću se za to čim zađemo u šumu“, samouvereno će
čovečuljak.
Tamni obrisi postajali su sve viši dok su galopirali drumom. Već
se osećao miris drveća. Zašli su u mrak i odmah osetili onu sparinu
koja obično vlada u šumama. Svileni zaustavi svog konja.
„Vi produžite“, reče im i skoči na zemlju. „Stići ću vas.“
Belgarat i Garion nastaviše, ali malo sporije, pošto su sada
morali da se potrude da u tam i razaznaju drum. Svileni ih sustiže
posle nekoliko minuta. „Slušajte“, reče, pa zaustavi konja. Toliko se
bio nacerio da su mu se zubi belasali u tami.
„Dolaze“, usplahireno ih upozori Garion kad se začu topot
kopita. „Zar ne bi bilo bolje da...“
„Slušaj“, prosikta Svileni.
Iz tame se začuše zaprepašćeni uzvici i tupi udari tela o tlo, a
onda konji zanjištaše i razbežaše se na sve strane.
Svileni se pakosno nasmeja. „Požurimo“, reče razdragano.
„Potrajaće dok ponovo ne okupe konje.“
„Šta si uradio?“, upita Garion.
Svileni sleže ramenima.
„Zategao sam kanap u visini grudi čoveka na konju. To je stari
trik, ali ponekad su stari trikovi i najbolji. Čak i kada nastave poteru,
biće mnogo oprezniji, tako da ćemo im do jutra verovatno pobeći.“
„Potecimo onda“, reče Belgarat.
„Kuda ćemo sad?“, upita Svileni kad su nastavili put.
„Idemo pravo ka planinama na severu“, odgovori starac.
„Previše ljudi zna da smo tu i zato je bolje da se što pre dokopamo
Morindije.“

71
 „Ali ako su zaista pošli za nama, zar neće i onda nastaviti da nas
slede?“, upita Garion bojažljivo se osvrnuvši.
„Ne verujem“, odgovori Belgarat. „Dotle ćemo im već dosta
odmaći, a teško će se odvažiti da zalaze tamo samo da bi pratili stare
tragove.“
„Zar je tamo toliko opasno, deda?“
„Morindi umeju da budu prilično gadni prema strancima kad ih
uhvate.“
Garion razmisli malo, pa zapita: „Ali zar nećemo i mi tamo biti
stranci?“
„Za to ću se pobrinuti kad stignemo.“
Nastavili su da galopiraju kroz kadifenu noć, ostavljajući svoje
oprezne progonioce daleko za sobom. Tama među drvećem,
prošarana treperavim svetlucanjem svitaca, odzvanjala je od pesme
zrikavaca. Kad je sivilo praskozorja počelo da se pomalja kroz
granje, izbiše na još jednu spaljenu oblast.
Belgarat tad zaustavi konja i zagleda se preko bujnog rastinja iz
kog su se mestimično uzdizala ugljenisana stabla.
„Hajde da pojedemo nešto“, reče. „Konjima treba odmor, a i mi
bismo mogli malo da odspavamo pre nego što nastavimo.“ Osvrnuo
se oko sebe, pa dodao: „Sklonimo se s puta.“ Okrenuo je konja i
poveo ih ivicom spaljenog pojasa. Posle nekoliko stotina metara
izbili su na omanju čistinu u šipražju. Pod obližnjim je drvetom
izvorska voda kuljala u jezerce obraslo mahovinom.
Čitava je čistina bila obrasla u zelenu travu, a po obodu
opervažena glogom i isprepletenim granjem.
„Meni ovo izgleda kao sasvim dobro mesto“, reče Belgarat.
„Ne bih rekao“, usprotivi se Svileni. Netremice je gledao grubo
tesani kameni blok koji se uzdizao na sredini čistine. Strane su mu
bile prošarane gadnim tamnim mrljama.
„Poslužiće nam svrsi“, odgovori mu starac. „Torakove žrtvenike
uglavnom svi izbegavaju, a nama društvo zaista nije potrebno.“
Kad su sjahali, Belgarat iz jednog zavežljaja izvadi hleb i suvo
meso. Garion je bio u nekom neobično odsutnom raspoloženju.

72
 Bio je umoran i pomalo otupeo od iscrpljenosti. Uputio se pravo
ka žrtveniku umrljanom krvlju i zagledao se u njega. Upijao je svaki
detalj, ali nije se preterano unosio u njihovo značenje. Potamneli
kameni blok stajao je na sredini čistine, ne bacajući senku na slaboj
jutarnjoj svetlosti. Žrtvenik je bio star i odavno ga niko nije koristio.
Krvave mrlje pocrnele su od vremena, a kosti razbacane unaokolo
bile su dopola utonule u zemlju i prevučene mahovinastom
skramom. Jedan pauk utrča u očnu duplju na zelenkastoj lobanji ne
bi li u njoj pronašao utočište. Mnoge kosti bile su slomljene i imale
su tragove malih zuba šumskih strvoždera kojima je svaka lešina
bila dobra. Bio je tu i jeftini, potamneli srebrni medaljon na lancu
umršenom oko kičmenih pršljenova, nedaleko odatle, i pozelenela
mesingana kopča na plesnivom kožnom kaišu.
„Skloni se odatle, Garione“, pozva ga Svileni s prizvukom
gađenja u glasu.
„Lakše mi je kad ga gledam“, mirno mu uzvrati on, ne skrećući
pogled sa žrtvenika i kostiju. „Tako bar ne razmišljam o strahu.“
Ispravio se i osetio veliki mač na leđima. „Zaista mislim da svetu
ovo nije potrebno. Krajnje je vreme da neko nešto preduzme.“
Okrenuo se i video da ga Belgarat pažljivo posmatra.
„Ovo je početak“, reče stari čarobnjak. „Hajde da pojedemo
nešto i malo odspavamo.“
Doručkovali su na brzinu, privezali konje, pa polegali pod žbunje
na ivici čistine i umotali se u ćebad. Čak ni prisustvo grolimskog
žrtvenika, niti ona neobična rešenost koja ga je maločas obuzela ne
mogahu da spreče Gariona da istog trena utone u san.
Probudio se malo pre podneva, začuvši nekakav tihi šapat. Brzo
je seo i stao da se osvrće ne bi li otkrio izvor zvuka, ali u šumi je
vladao potpuni mir, baš kao i u grmlju u spaljenom pojasu. Belgarat
je stajao nedaleko od njega i posmatrao velikog jastreba kako kruži
nebom.
„Šta ćeš ti ovde?“ Stari čarobnjak nije naglas izgovorio ovo
pitanje, već ga je u mislima uputio ka nebu. Jastreb slete na čistinu,
držeći se podalje od žrtvenika. Prodornim, žutim očima pogledao je
pravo u Belgarata, a onda zatreperio i počeo da se menja.

73
 Kada je sve bilo gotovo, tamo gde se do malopre nalazila ptica
sada je stajao onaj jad od čarobnjaka, Beldin. I dalje je bio odrpan,
prljav i odbojan kao kad ga je Garion poslednji put video.
„Zar ste samo ovoliko uspeli da odmaknete?“, besno je upitao
Belgarata. „Pa šta ste radili — bančili u svakoj krčmi na koju vas je
put naneo?“
„Bili smo malčice ometeni“ mirno uzvrati Belgarat.
Beldin ga kiselo pogleda. „Ako nastaviš ovako da zgubidaniš,
nećeš stići do Ktol Mišraka ni do kraja godine.“
„Stići ćemo, Beldine. Ništa ti ne brini.“
„Pa neko mora. Znaš da su ti za petama.“
„Koliko su daleko?“
„Otprilike pet liga.“
Belgarat sleže ramenima. „Dovoljno. Odustaće kad stignemo do
Morindije.“
„A ako ne odustanu?“
„Jesi li se ti to družio s Polgarom?“, jetko će Belgarat na to.
„Mislio sam da sam utekao tom njenim ‘a ako ovo, a ako ono’.“
Beldin sleže ramenima, što je zbog one grbe na njegovim leđima
izgledalo nekako nakaradno. „Video sam je pre nedelju dana“, reče.
„Samo da ti kažem da je imala vrlo zanimljive namere u vezi s
tobom.“
„Stigla je u Dolinu?“, iznenađeno će Belgarat.
„Samo je prošla tuda. Bila je s vojskom nekog crvenokosog
devojčurka.“
Garion zbaci ćebe. „S čijom vojskom?“ dreknu.
„Šta se to tamo dešava?“, oštro će Belgarat.
Beldin se počeša po umršenoj kosi. „Ni sam nisam baš najbolje
shvatio“, priznade. „Znam samo da svi Alorni slede onu malo
crvenokosu Tolnedranku koja sebe naziva rivanskom kraljicom, šta
god to trebalo da znači.“
„Se’Nedra?“, preneraženo će Garion, mada je i sam bio svestan
da ne treba da bude toliko iznenađen.
„Izgleda da je kao pošast protutnjala Arendijom“, nastavi Beldin.

74
 „Iza nje u kraljevstvu nije ostalo nijedno iole pokretno muško
čeljade. Posle je prešla u Tolnedru i svome ocu izazvala strašan
napad. Nisam znao da on pati od takve boljke.“
„Dešava se to povremeno u lozi Boruna“, reče Belgarat. „Nije
ništa ozbiljno, ali oni se ipak trude da to prikriju.“
„Bilo kako bilo“, nastavi grbavac, „dok je Ran Borunu još pena
izbijala na usta, njegova rođena kćer mu je preotela vojsku. Pola
sveta je naterala da se digne na oružje i pođe za njom.“ A onda je
upitno pogledao Gariona. „Ti treba da se oženiš njome?“ On samo
klimnu glavom, ne usuđujući se ni da zucne.
Beldin se na to ozari.
„Da nisi možda počeo da se predomišljaš?“
„Se’Nedra?“, ponovo će Garion.
„Dečko je malo šenuo“, primeti Beldin.
„Bio je pod velikim pritiskom, a i živci su mu popustili“, objasni
Belgarat. „Vraćaš li se u Dolinu?“
Beldin klimnu glavom. „Blizanci i ja ćemo se pridružiti Polgari
kad krene u pohod. Dobro će joj doći naša pomoć ako je Grolimi
napadnu.“
„Pohod?“, na to će Belgarat. „Kakav sad pohod? Pa rekao sam im
da samo prošivaju gore-dole i odvlače pažnju. Izričito sam naglasio
da ne napadaju.“
„Pa, biće da te nisu poslušali. Alorni nikad nisi bili poznati po
svojoj odmerenosti. Izgleda da su rešili da nešto i preduzmu pošto
su se već ujedinili. Onaj debeli mi izgleda prilično vispreno. Hoće
da povede čerečku flotu na Istočno more da osakati malorijsku
mornaricu, ne bi li i tako odvukao pažnju neprijatelja.“
Belgarat opsova.
„E, ne možeš ih ni pet minuta ostaviti bez nadzora“, reče besno.
„Kako je Polgara mogla sebi da dozvoli toliku glupost?“
„To što rade uopšte nije glupost, Belgarate. Što više Malorijaca
pobiju sada, manje će ih ostati za posle.“
„Hteli smo da sve prođe bez borbe, Beldine. Angaraci će se
ujediniti jedino ako se Torak vrati da ih ponovo okupi, ili ako se
pojavi zajednički neprijatelj. Sinoć smo razgovarali s Drostom lek

75
Tunom, nadračkim kraljem, i on je toliko siguran da će Murzi i
Malorijci zaratiti jedni s drugima da je spreman čak i da se prikloni
zapadu, samo da njega ne bi umešali u to. Pokušaj da urazumiš
Rodara i Anega kad se vratiš tamo. I ovako već imam dovoljno
briga.“
„Tvoje brige tek počinju, Belgarate. Blizanci su pre nekoliko
dana imali udes.“
„Šta su imali?“
Beldin sleže ramenima.
„Ne znam kako bih to drugačije nazvao. Radili su nešto nevezano
za celu ovu priču i odjednom su obojica pali u nekakav trans i počeli
da blebeću. Isprva su ponavljali one koještarije iz Mrinskog
kodeksa, i to baš onaj deo kad je mrinski prorok poludeo i počeo da
ispušta životinjske zvuke. E, oni su sad sve to ispričali razgovetno.“
„I šta su rekli?“, upita Belgarat, a oči mu se zažgariše.
„Siguran si da želiš da znaš?“
„Naravno da želim.“
„Neka ti bude. Evo ovako: ‘Gle kako srce kama popušta i
uništena lepota ponovo se rađa i oko što ga ne bi sad ponovo gleda.’“
Belgarat je buljio u njega. „I to je to?“
„To je to“, potvrdi Beldin.
„Ali šta to znači?“, upita Garion.
„To što si čuo, Belgarione“, odgovori Beldin. „Kugla će iz nekog
razloga izlečiti Toraka.“
Garion stade da se trese kad mu je do svesti doprlo značenje
Beldinovih reči.
„To znači da će Torak da pobedi“, reče odsutno.
„Ne kaže se tu ništa ni o pobedi ni o porazu, Belgarione“, ispravi
ga Beldin. „Samo da će Kugla popraviti ono što je učinila kad je
Torak njome hteo da uništi svet. Nikakvo objašnjenje nije dato.“
„To je oduvek bila muka s Proročanstvom“, primeti Belgarat.
„Može imati bar deset tumačenja.“
„A pri tom sva mogu biti ispravna“, dodade Beldin. „Zato ga je
ponekad toliko teško razumeti. Mi smo uvek usredsređeni samo na
jednu stvar, ali Proročanstvo sve sagledava kao celinu. Potrudiću se
76
da iščeprkam nekakav smisao iz ovoga. Obavestiću vas ako nešto
otkrijem. A sad bi trebalo da krenem.“ Pognuo se napred i savio
ruke tako da su podsećale na krila. „Čuvaj se Morinda“, reče
Belgaratu. „Ti si dobar čarobnjak, ali magija je nešto sasvim drugo
i ponekad joj je teško dokazati.“
„Mislim da ću umeti da izađem na kraj s njom“, osorno će
Belgarat.
„Možda i hoćeš“, reče Beldin, „ako ne skreneš s uma.“ Zatreperio
je i ponovo se pretvorio u jastreba, pa zalepetao krilim a i vinuo se
u nebo. Garion je gledao za njim sve dok se nije pretvorio u tačkicu.
„Baš čudan gost“, reče Svileni iskobeljavajući se iz ćebeta.
„Izgleda da se svašta izdešavalo dok nas nije bilo.“
„A ništa dobro“, turobno dodade Belgarat. „Pođimo. Sad zaista
moramo da požurimo. Ako Aneg stigne do Istočnog mora i počne
da potapa malorijske bojne brodove, ‘Zakat bi mogao da krene na
sever kako bi udario preko zemljouza. Ako ne stignemo tamo pre
njih, moglo bi nam se desiti da uletimo u pravi krkljanac.“ Starac se
zloslutno namršti. „Sad bih najradije propustio tvog strica kroz
šake“, reče. „Oslabio bi taj bar nekoliko kila kad ga dohvatim.“
Žurno su uzjahali i pošli obodom suncem obasjane šume ka putu
koji je vodio na sever.
Uprkos prilično nejasnim rečima dvojice čarobnjaka, Gariona je
već bilo obuzelo očajanje. Zapad će izgubiti rat, a njega će Torak da
ubije.
„Prestani da se samosažaljevaš“, reče mu onaj unutrašnji glas.
„Zašto si me uvalio u ovo?“ ogorčeno ga upita Garion.
„O tome smo već razgovarali.“
„On će me ubiti.“
„Otkud ti to?“
„Tako kaže Proročanstvo“, odgovori Garion, pa se trže. „Ti si to
rekao. Ti si Proročanstvo, zar ne?“
„Nije to baš najspretnije odabrano ime, a i nisam pominjao
nikakvu pobedu niti poraz.“
„Pa zar ono nije značilo upravo to?“
„Nije. Ono je značilo upravo ono što i kaže.“

77
 „Ali šta to znači?“
„Svakog si dana sve tvrdoglaviji. Prestani da toliko razbijaš glavu
značenjima i radi samo ono što moraš. Tamo ti je baš bilo dobro
krenulo.“
„Ako ćeš i dalje da govoriš u zagonetkama, onda se mani ćorava
posla. Ionako se izražavaš tako da te niko ne razume.“
„Ne mogu drugačije. Reč utiče na događaj. Ona ga ograničava i
oblikuje ga. Bez reči, događaji bi bili prepušteni slučaju. Čitava
svrha proročanstva leži upravo u tome da razdvoji bitno od
slučajnog.“
„Ne razumem.“
„Nisam ni očekivao da ćeš razumeti, ali pitao si me i ja sam ti
odgovorio. A sad prestani da razbijaš glavu. To ionako nema veze s
tobom.“ Garion htede da se usprotivi, ali glas je već nestao. Ako
ništa drugo, osećao se malo bolje posle ovog razgovora — ne mnogo,
ali ipak bolje. Kako bi skrenuo misli na nešto drugo, odjahao je do
Belgarata, i to baš kad su iz spaljenog pojasa ponovo ulazili u šumu.
„Ko su zapravo ti Morindi, deda?“, upitao ga je. „Svi pričaju o
njima kao da su strašno opasni.“
„I jesu“, odgovori Belgarat, „ali možeš nesmetano proći kroz
njihovu zemlju ako si pažljiv.“
„Jesu li oni na Torakovoj strani?“
„Nisu oni ni na čijoj strani. Oni čak i ne žive u istom svetu kao
mi.“
„Ne razumem.“
„Morindi su onakvi kakvi su bili Ulzi pre nego što ih je Ul
prihvatio. Postojalo je nekoliko bezbogih plemena, koja su lutala
kud ih put nanese. Ulzi su otišli na zapad, a Morindi na sever. Ostali
su otišli na istok ili su izumrli.“
„A zašto nisu ostali tamo gde su bili?“
„Nisu mogli, ali to se već tiče ćudljivosti bogova. Elem, Ulzi su
na kraju sebi pronašli boga, a Morindi nisu. Oni i dalje osećaju
snažan nagon da se drže podalje od ostalih ljudi. Zato žive u malim
nomadskim grupama u onoj jalovoj pustari iza severnih planina.“

78
 „Šta si hteo da kažeš kad si rekao da ne žive u istom svetu kao
mi?“
„Za njih je ovaj naš svet prilično zastrašujuće mesto — mesto
nastanjeno demonima. Morindi se klanjaju zlodusima i više
vremena provode u svetu snova nego na javi. Njihovi predvodnici
su snevači i magovi.“
„Ali zlodusi zapravo ne postoje, zar ne?“, sumnjičavo će Garion.
„O, da. I te kako postoje.“
„A odakle su oni potekli?“
Belgarat sleže ramenima. „Pojma nemam, ali činjenica je da
postoje i da su zli do srži. Morindi upravljaju njima pomoću
magije.“
„Magija? To je nešto drugačije od ovog što mi koristimo?“
„Prilično. Mi smo čarobnjaci, ili nas bar tako zovu. Mi koristimo
Reč i Volju, ali to nisu jedina sredstva koja postoje.“
„To mi baš i nije jasno.“
„Pa nije toliko teško, Garione. Postoji više načina da se mešaš u
prirodno ustrojstvo stvari. Vordai je veštica. Ona koristi duhove, i
to uglavnom dobroćudne, mada ume da prizove i ponekog
nestašnog, ali nikada one zaista zle. A magovi koriste upravo te.“
„Zar to nije opasno?“
Belgarat klimnu glavom.
„Veoma je opasno“, reče. „Mag pokušava da upravlja demonom
pomoći čini u vidu basmi, pojanja, simbola, crteža i tome sličnog.
Sve dok ne napravi nikakvu grešku, demon je njegov rob i mora da
radi sve što mu ovaj kaže. Demon ne želi da bude rob i zato
neprestano traži način da razbije te čini.“
„A ako uspe?“
„Obično proždere maga na licu mesta. To se prilično često
dešava. Ako ti popusti pažnja ili prizoveš demona koji je prejak za
tebe, u ozbiljnoj si nevolji.“
„Šta je Beldin hteo da kaže kad je rekao da niste baš vični
magiji?“, upita Svileni.

79
 „Nikada se nisam preterano bavio njom“, odgovori stari
čarobnjak. „Ja to radim na svoj način, a magija je ionako opasna i
prilično nepouzdana.“
„Onda nemojte da je koristite“, na to će Svileni.
„Nisam ni nameravao. Obično je i sama pretnja magijom
dovoljna da Morinde drži na odstojanju. Otvoreni sukobi se veoma
retko dešavaju.“
„Shvatam i zašto.“
„Prerušićemo se kad pređemo severne planine. Ima mnogo
belega i simbola koji će naterati Morinde da nas se klone.“
„To mi se sviđa.“
„Naravno, prvo moramo da stignemo donde“, podseti ih starac.
„Požurimo malo. Dug nas put čeka.“ Rekavši to, obode konja u
galop.

80
 Sedmo poglavlje

DO KRAJA NEDELjE SU ODMICALI ka severu, izbegavajući

naselja razbacana po Nadračkoj šumi. Garion je uočio da su noći sve
kraće, a kad su stigli u podnožje planinskog venca, pravog mraka
takoreći nije više ni bilo. Veče i jutro stopili su se u nekoliko sati
sutona tokom kojeg je sunce nakratko zaranjalo iza obzorja.
Severni planinski venac označavao je kraj Nadračke šume, a
sastojao se od niza šiljatih vrhova nalik dugačkom nazubljenom
zidu. To je zapravo bio istočni ogranak masiva koji se protezao
sredinom kontinenta. Dok su se jedva raspoznatljivim puteljkom
peli ka sedlu između dve snežne kape, drveće prvo poče da se
proređuje, a na kraju ga više nije ni bilo. Niti će ga više biti. Belgarat
se zaustavi na ivici jednog od poslednjih šumaraka i poseče pet-šest
mladica.
Oštar ledeni vetar je sa snegom okovanih vrhova nosio opori
miris večite zime. Kad izbiše na stenovitu zaravan, pred Garionom
puče pogled na nepreglednu ravnicu koja se prostirala s druge
strane venca. Sve beše obraslo visokom travom koja se u dugačkim
talasima povijala pod naletima vetra. Reke su nasumično vijugale
kroz tu nigdinu, tvoreći hiljade plitkih jezeraca i bara, plavetnih i
bleštavih od severnog sunca koje je stajalo nad obzorjem.
„Dokle se prostire?“, tiho upita Garion.
„Odavde do polarnog leda“, odgovori Belgarat. „Nekoliko stotina
liga.“
„I tu ne živi niko osim Morinda?“

81
 „Niko to i ne želi. Većim delom godine sve je ovo u mraku i
snegu. Može ti se desiti da ne vidiš sunce i po šest meseci.“
Kad su se spustili niz stenovitu padinu, u podnožju granitne
litice koja je predstavljala granicu između planinskog venca i
ravnice naišli su na omanju pećinu.
„Malo ćemo se zadržati ovde“, reče Belgarat i zaustavi svog
umornog konja. „Treba da obavimo neke pripreme, ali malo
odmora nam neće škoditi.“
Narednih nekoliko dana nisu takoreći imali ni trenutka predaha
dok je Belgarat predano radio na potpunoj promeni njihovog
izgleda. Svileni je postavio sklepane zamke oko zečjih staza što su
vrludale kroz visoku travu, dok je Garion bazao podnožjem
planinskog venca u potrazi za nekakvim kvrgavim korenom i belim
cvetovima neobičnog mirisa.
Belgarat je za to vreme sedeo pred ulazom u pećinu i pravio
neobične rukotvorine od onih mladica koje je posekao. Od korenja
je napravio tamnu boju pa im je naneo na kožu.
„Morindi su tamnoputi“, objasnio je dok je mazao leđa
Svilenome. „Tamniji su i od Tolendranaca i od Njisana. Ova boja će
se sprati za nekoliko nedelja, ali dotle nam više neće ni trebati.“ Kad
ih je tako nagaravio, izgnječio je one cvetiće i iz njih iscedio
gagatnocrni sok. „Svileni već ima kosu odgovarajuće boje“, reče, „a
i moja može da se provuče, ali Garionovu ćemo morati da
promenimo.“ Rastvorio je malo crnog soka u vodi i time obojio
Garionovu pepeljastoplavu kosu. „Tako je već bolje“, promrmlja
kad je završio, „a ostalo je i dovoljno boje za tetovaže.“
„Tetovaže?“ zaprepasti se Garion.
„Morindi vole da se kinđure.“
„Hoće li boleti?“
„Nećemo se stvarno tetovirati, Garione“, trpeljivo će Belgarat.
„To bi nam oduzelo previše vremena, a bojim se i da bi tvoja
tetka poludela kad bih joj te vratio sveg išaranog. Ovo će trajati
samo dok budemo u Morindiji, a posle će se sprati. Valjda.“ Svileni
je sedeo skrštenih nogu ispred pećine i predano prišivao komade
sveže odrane zečje kože na njihovu odeću.

82
 „Zar se to neće usmrdeti za koji dan?“, upita Garion nabravši
nos.
„Verovatno hoće“, iskreno će Svileni, „ali nemam o sad vremena
za štavljenje.“ Dok im je nešto kasnije iscrtavao šare po leđima,
Belgarat im je objašnjavao uloge koje će igrati ubuduće. „Garion će
biti tragač“, reče.
„Šta je to?“, upita Garion.
„Ne mrdaj“, namršteno će starac, pa nastavi da mu gavranovim
perom izvlači linije oko očiju. „Potraga je morindski obred. Običaj
nalaže da mladi Morind ode u potragu kako bi stekao poštovanje
starijih pripadnika plemena. Na glavi ćeš nositi traku od belog
krzna, a bićeš naoružan ovim crvenim kopljem koje sam ti napravio.
To je samo obredno oružje“, dodao je, „i zato ne pokušavaj nikoga
da proburaziš njime. Ne valja se.“
„Upamtiću to.“
„Zabašurićemo tvoj mač da izgleda kao nekakva amajlija ili tako
nešto. Dobar mag bi mogao da vidi Kuglu uprkos njenoj prividnoj
nevidljivosti. S druge strane, tragaču je izričito zabranjeno da
govori, tako da ćeš držati jezik za zubima. Svileni će biti tvoj snevač,
što će se videti po belom krznu na levoj ruci. Snevači uglavnom
govore u zagonetkama ili trućaju gluposti, a često padnu i u trans ili
ih spopadne kakav napad.“ Osvrnuo se ka Svilenom.
„Misliš da ćeš moći to?“
„Zar sumnjate u mene?“, odgovori ovaj i razvuče usta.
„I te kako“, progunđa Belgarat. „Ja ću biti Garionov mag. Nosiću
močugu s rogatom lobanjom, tako da će nas većina Morinda
izbegavati.“
„Većina?“, odmah se javi Svileni.
„Vrlo je nepristojno ometati potragu, ali i to se ponekad dešava.“
Starac odmeri Garionove tetovaže. „Sasvim zadovoljavajuće“, reče,
pa pređe na Svilenog.
Kada je sve obavljeno, njih trojica su bili gotovo
neprepoznatljivi. Tetovaže koje im je starac brižljivo iscrtao po
telima nisu predstavljale nekakve određene slike već pre neobične
krivulje.

83
 Lica im je bio preobrazio u zastrašujuće demonske maske, a
svaki vidljivi delić kože sad im je bio prekriven raznoraznim
simbolima. Sva im je odeća bila pokrivena krznom, a oko vrata su
nosili ogrlice od kostiju.
Belgarat se potom uputi u dolinu podno pećine kao da nešto
traži. Njegovom moćnom umu nije trebalo mnogo vremena da nađe
ono što mu je trebalo. Dok ga je Garion zgroženo gledao, starac
sasvim mirno raskopa nečiji grob i iz njega izvadi iscerenu ljudsku
lobanju, pa je otrese od zemlje.
„Trebaće mi par jelenskih rogova“, rekao je Garionu. „Pazi samo
da budu lepo oblikovani i ne preveliki.“ Potom je čučnuo i zagrabio
peska pa počeo da njime trlja lobanju.
U travi su se tu i tamo mogli naći stari rogovi, pošto su ih jeleni
svake zime menjali. Garion sakupi desetak pari i donese ih pred
pećinu. Zatekao je dedu kako buši dve rupe na temenu one lobanje.
Pogledao je rogove koje mu je Garion doneo, pa odabra dva i zabi ih
u rupe, na šta se začu zvuk trenja kosti o kost, od kojeg se ledila krv
u žilama.
„Kako ti izgleda?“, upita ga Belgarat podigavši rogatu lobanju.
„Odvratno“, odgovori Garion i strese se.
„To sam i hteo“, na to će starac. Pričvrstio je lobanju na vrh
dugačke toljage i ukrasio je perjem, a onda je ustao. „Vreme je da
krenemo“, reče.
S podnožja planinskog venca spustili su se u zatalasano more do
pasa visoke trave. Sunce je tonulo ka severozapadnom obzorju da
nakratko zaroni iza nazubljenih vrhova koji su ostali za njima.
Vonj neštavljenih kožica koje im je Svileni prišio na odeću
uopšte nije bio prijatan, a još je neprijatniji bio prizor rogate lobanje
na Belgaratovoj toljagi.
„Neko nas posmatra“, mirno primeti Svileni posle otprilike
jednog sata.
„Očekivao sam to“, odgovori Belgarat. „Samo nastavite.“
Prvi susret s Morindima imali su malo po izlasku sunca. Tek što
su zastali na šljunkovitoj obali vijugavog potoka da napoje konje, na
drugu obalu pristiže desetak konjanika u krznenoj odeći, lica

84
iscrtanih tako da liče na demonska. Nisu ništa rekli, ali su zato
pažljivo razgledali znake koje je Belgarat iscrtao crnom bojom, da
bi onda šapatom razmenili nekoliko reči i odjahali tamo otkud su i
došli. Nekoliko minuta kasnije, jedan se vratio i doneo nekakav
zavežljaj umotan u lisičju kožu. Bacio ga je na obalu i odjahao,
nijednom se ne osvrnuvši.
„Šta je ovo značilo?“, upita Garion.
„Onaj zavežljaj je neka vrsta poklona“, odgovori Belgarat. „To je
ponuda zlodusima koji nas možda slede. Idi i donesi mi ga.“
„Šta je unutra?“
„Sve i svašta. Ja ga ne bih otvarao da sam na tvom mestu. Nego,
ti ne bi smeo da govoriš.“
„Pa nema nikoga u blizini“, reče Garion osvrnuvši se oko sebe.
„Ne budi toliko siguran u to“, odgovori mu starac. „Možda ih u
travi ima i stotinu. Idi po onaj zavežljaj pa da nastavimo dalje. Bili
su ljubazni prema nama, ali će im ipak biti drago kad odemo s
njihove zemlje i odvedemo svoje zloduhe sa sobom.“
Nastavili su put kroz bezličnu ravnicu, okruženi oblakom muva
koje je primamio smrad neuštavljene kože.
Sledeći susret, mnogo neprijatniji, odigrao se nekoliko dana
kasnije dok su prolazili između velikih oblih belih stena raštrkanih
po brežuljkastoj oblasti po kojoj su rutava divlja goveda s ogromnim
rogovima mirno pasla travu. Bilo je oblačno, tako da se nebo
prevuklo sivom koprenom, zbog koje je kratkotrajna pomrčina na
prelazu dva dana prošla gotovo neprimetno. Upravo su se spuštali
blagom padinom ka velikom jezeru kad iz trave svud oko njih
poiskakaše istetovirani ratnici u krznu, naoružani dugačkim
kopljima i malim lukovima, koji su izgledali kao da su napravljeni
od kosti.
Garion priteže uzde i upitno pogleda Belgarata.
„Gledaj pravo u njih“, tiho mu reče deda, „i ne zaboravi da ne
smeš da govoriš.“
„Dolazi ih još“, kratko će Svileni osvrnuvši se ka vrhu obližnjeg
brega, odakle se na obojenim konjićima spuštalo još desetak
Morinda.

85
 „Pusti mene da govorim“, reče Belgarat.
„Vrlo rado.“
Predvodnik grupe konjanika bio je krupniji od svojih sadruga, a
crne linije po licu bile su mu oivičene crvenom i plavom bojom, što
je — osim što je činilo njegovu masku još strašnijom — ujedno bilo
i obeležje visokog položaja u plemenu. Nosio je veliku batinu
oslikanu neobičnim simbolima, iz koje su štrčali nizovi oštrih zuba
raznoraznih životinja. Po tome kako ju je držao videlo se da je ona
pre ukras nego pravo oružje. Jahao je neosedlanog konja s uzicom
umesto oglava. Zaustavio se na tridesetak metara od njih.
„Zašto ste ušli na zemlju plemena Lasice?“, upita grubo.
Naglasak mu beše neobičan, a oči pune neizmerne mržnje.
Belgarat se uvređeno uspravi.
„Siguran sam da je starešina plemena Lasica već imao prilike da
vidi oznake za potragu“, odgovori hladno. „Ne zanimaju nas vaše
zemlje. Mi samo izvršavamo naređenje koje nam je izdao veliki
zloduh plemena Vuka.“
„Nikad nisam čuo za to pleme“, na to će onaj. „Gde su vaše
zemlje?“
„Na zapadu“, reče Belgarat. „Putovali smo dva punjenja i
pražnjenja Mesečevog duha dok nismo stigli dovde.“ Starešinu to
kao da je zadivilo.
Uto jedan Morind dugih belih kika i štrokave brade pritera svoje
konjče do poglavarevog. U ruci je imao toljagu s lobanjom neke
velike ptice, čiji razjapljeni kljun beše ukrašen zubima.
„Kako se zove veliki zloduh plemena Vuka?“, upita oštro.
„Možda ga znam.“
„Teško, magu plemena Lasice“, ljubazno odgovori Belgarat. „On
se retko udaljava od svog naroda. Osim toga, ne smem da izgovaram
njegovo ime, pošto je to dopušteno jedino snevačima.“
„Onda reci kako izgleda i šta radi“, nije odustajao belokosi mag.
Tad Svileni ispusti dug krkljajući zvuk iz grla, pa se ukoči u sedlu
i prevrnu očima tako da su mu se samo beonjače videle.
Potom poče da se trza i zamlatara rukama.

86
 „Čuvaj se zloduha Agrindže koji nas nevidljiv sledi“, zapoja
proročkim glasom.
„U snu mi se javilo njegovo trooko stozubo lice. Oko smrtnika
njega videt’ neće, ali njegova će sedmoprsta kandža presuditi
svakom ko stane na put tragaču iz plemena Vuka. U košmarima ga
videh kako se hrani. Sve je bliži i gladan je mesa ljudska. Spasite se
dok možete.“
Potom zadrhta još jednom i klonu u sedlu kao da ga je ophrvao
težak umor.
„Vidim da si već bio u ovim krajevima“, procedi Belgarat, „ali
ipak malo obuzdaj maštu. Ne zaboravi da ja moram da ostvarim ono
što ti sanjaš.“
Svileni ga samo pogleda iskosa. Opis zloduha je očigledno
ostavio jak utisak na Morinde, koji stadoše da se namrgođeno
zgledaju, dok se oni na zemlji nesvesno zbiše jedni uz druge,
drhtavim rukama stiskajući oružje.
Tad se između njih progura jedan mršavi s belim krznom
privezanim oko leve ruke. Šepao je jer je na desnoj nozi imao štulu.
S čistom se mržnjom zapiljio u Svilenog, a onda raširi ruke i poče
njima da mlatara, da bi se potom ukočio i progovorio.
„Obratio mi se zloduh plemena Lasice, strašni Hordža. Hoće da
zna zašto je zloduh Agrindža poslao svog tragača u zemlje Lasica.
On je toliko strašan da se u njega ni gledati ne može. On ima četiri
oka i stotinu i deset zuba, a i šest ruku sa po osam kandži na svakoj.
On se hrani ljudskom utrobom i strašno je gladan.“
„Prepisivač“, prezrivo šmrknu Svileni, ne dižući glavu. „Pa taj ne
ume čak ni da izmisli svoj san.“ Mag plemena Lasice s gađenjem
pogleda snevača prućenog u travi, pa se ponovo okrete ka Belgaratu.
„Zloduh Hordža izaziva zloduha Agrindžu“, objavi. „Ako se
Agrindža ne vrati otkud je došao, Hordža će njegovom tragaču da
iščupa utrobu.“ Belgarat tiho opsova.
„Šta sad?“, upita Svileni kroza zube.
„Moraću da se borim s njim“, kiselo odgovori Belgarat. „To se
nije moglo izbeći. Ovaj s kikicama hoće da se dokaže pred svima.
Verovatno napada svakog maga koji mu pređe put.“

87
 „Možete li da izađete na kraj s njim?“
„Videćemo“, reče Belgarat i sjaha. „Bolje bi ti bilo da nas se
kloniš“, uzviknu, „inače ću da pustim glad našeg zloduha na vas.“
Vrhom toljage je iscrtao krug na tlu i u njega upisao petokraku
zvezdu. Na kraju je stao u sredinu crteža.
Mag plemena Lasice s podrugljivim smeškom sjaha s konja.
Brzo je nacrtao sličan simbol i sklonio se u njega.
„To je to“, tiho objasni Svileni Garionu. „Sad kad su nacrtali
simbole, više nema povlačenja.“
Belgarat i onaj drugi počeše da mrmljaju nekakve molitve na
jeziku koji Garionu beše potpuno nepoznat i da preteći zamahuju
toljagama jedan ka drugom. Snevač plemena Lasice tek tad shvati
da se našao usred srede njihovog obračuna, pa se kao čudom povrati
iz obeznanjenosti i uplašeno pobeže pozadi.
Vodeći računa da sačuva dostojanstvo, starešina Lasice polako
odmače svog konjića podalje od poprišta megdana.
Nad velikom belom stenom, dvadesetak metara levo od magova,
vazduh iznenada zatitra kao što po vrelom danu treperi nad
krovovima od crepa. Garion krajičkom oka primeti ovo kretanje i
zbunjeno se zagleda u tu neobičnu pojavu. Treperenje postade još
vidljivije, a u njemu kao da se pojaviše i rasuti komadići duge i sve
poče da svetluca, presijava se i uvija se nalik zatalasanim
plamenovima nevidljive vatre. Pred Garionovim se zaprepašćenim
pogledom uto ukaza i još jedno titranje, ali nad travom desno od
njih. I ovo drugo uskoro poče da se boji svetlucavim česticama. Ni
sam više nije znao da li se to zaista dešava ili je možda sve umislio,
ali u središtu onog prvog treperenja — a odmah slično poče da se
dešava i u drugom — poče da se ukazuje nekakvo obličje. Isprva je
to ličilo na neodređene, uskomešane rojeve svetlucavih čestica, ali
u jednom trenutku kao da dostigoše neku željenu gustinu i počeše
da očvršćavaju, pretvorivši se u dve ogromne prilike, okrenute
jedna ka drugoj. Zlodusi su, visoki kao kuće i neverovatno plećati,
stajali i streljali se međusobno pogledima prepunim bezumne
mržnje.
Tela su im se presijavala od raznobojnih talasa svetlosti. Onaj u
travi imao je tri oka, a snažne su mu se ruke završavale
88
sedmoprstim šakama s kandžama koje kao da su samo čekale da se
zariju u nekog. Uto se izbačena Usta nalik životinjskoj gubici
razjapiše toliko da su se videli nizovi šiljatih zuba i prolomi se
gromoglasni urlik pun mržnje i neizrecive gladi.
Zloduh koji je čučao na steni imao je na vrhu trupa čitav grozd
ramena iz kog su na sve strane štrčale ruke prekrivene krljuštima i
poput zmija se izvijale na sve strane. Na kraju svake nalazila se
širom otvorena šaka s mnogobrojnim kandžama. Dva para očiju,
postavljena jedan iznad drugog, mahnito su zurila ispod čupavih
obrva, a iz gubice, slične kao kod onog drugog, pomaljala se šuma
zuba. Kada je podigao glavu i zaurlao, na usta mu je udarila gusta
pena.
Međutim, uprkos tolikoj mržnji u njihovim pogledima, oba
čudovišta kao da behu zahvaćena nekakvim unutrašnjim
komešanjem. Koža im se mreškala dok su im se čudne guke
pojavljivale na najneočekivanijim mestima po prsima i rukama.
Garion je sumnjao da se unutar svake ove prikaze krije još nešto,
nešto drugačije a verovatno i mnogo opasnije od samih zloduha.
Dva demona zaurlaše i pođoše jedan ka drugom. Iako su očigledno
jedva čekali da se uhvate u koštac, izgledalo je kao ih nešto dodatno
tera na to. Trzali su nakaznim glavama kao da se opiru nekakvoj
užasnoj sili prinude, čas gledajući protivnika, a čas maga koji ih
vodi. Taj otpor, pretpostavio je Garion, potiče iz nečeg duboko
usađenog u naravi ovih demona. Oni zapravo mrze to što su robovi
koji samo izvršavaju tuđa naređenja. Okovi čini koje su Belgarat i
Morind održavali svojim pojanjem pričinjavali su im neizdrživ bol,
tako da im je kroz urlike promicalo i nešto nalik cviljenju.
Znoj je u potocima lio niz Belgaratovo nagaravljeno lice. Nije
prestajao s pojanjem koje je zloduha Agrindžu držalo zarobljeno u
telu koje mu je podario. I najmanji poremećaj u rečima ili liku koji
je stvorio u mislima mogao je da ga košta moći koju je stekao nad
čudovištem, na šta bi se ovo okrenulo na njega.
Besno, kao da bi se najradije međusobno rastrgnuli, Agrindža i
Hordža navališe jedan na drugog pa stadoše da se rvu, grebu i onim
užasnim zubima otkidaju komade krljuštavih udova. Tlo je
podrhtavalo pod njima.
89
 Previše zapanjen da bi mislio na strah, Garion je nemo zurio u
tu mahnitu borbu. Sad je već mogao da uoči i neobičnu razliku
između čudovišta. Dok je iz Agrindžinih rana šikljala tamnocrvena,
gotovo crna krv, Hordža uopšte nije krvario. Otkinuti komadi
njegovog tela kao su bili sačinjeni od drveta. To je primetio i
belokosi mag i oči mu se ispuniše strahom. Sad je već kreštećim
glasom pojao Hordži, trudeći se da održi svoju moć nad zloduhom.
Pokretne guke pod kožom čudovišta od toga postadoše još veće
i stadoše brže da se pomeraju. A onda se Hordža iščupa iz
Agrindžinog stiska i uspravi se, a strašne mu oči zaiskriše nadom.
Mag je sada već vrištao. Pojanje mu prvo postade nesigurno i
isprekidano, a onda mu se jezik zaplete. Očajnički je iznova
pokušavao da valjano izgovori ono što treba, ali reči su mu opet
zapinjale u grlu.
Hordža ispusti pobednički urlik, pa se uspravi i rasprsnu.
Komadići kože razleteše se na sve strane kad se zloduh konačno
oslobodio privida u kome beše sapet. Ispostavilo se da ima dve
ručerde i gotovo ljudsko lice s parom izuvijanih šiljatih rogova.
Umesto stopala je imao kopita, a koža mu beše siva i sluzava. Sporo
se okrenuo i zaustavio pogled na unezverenom magu.
„Hordža!“, ciknu belokosi Morind. „Zapovedam ti da...“ Reči mu
presahnuše dok je s užasom gledao u demona nad kojim nema moć.
„Hordža! Ja sam tvoj gospodar!“ Međutim, demon je pošao pravo
prema njemu. Trava se lomila pod njegovim kopitima dok je
odlučno koračao ka nekadašnjem gospodaru.
Unezveren od straha, mag ustuknu i nesvesno zakorači unatrag,
napuštajući zaštitu iscrtanog kruga.
Hordža mu uputi osmeh od kog se ledi krv u žilama, pa se povi i
uhvati obeznanjenog starca za noge, ne obraćajući nimalo pažnje na
kišu udaraca toljagom po glavi i ramenima. Potom se uspravi tako
da je mag sada visio naglavce, pa se zlobno isceri i sa zastrašujućim
spokojem pocepa starca nadvoje.
Morindi se razbežaše.
Demon prezrivo zavitla ostatke domalopređašnjeg gospodara za
njima, a krv i utroba se rasprštaše po okolnoj travi. Potom ispusti
jeziv urlik pa se dade u poteru za njima.
90
 Trooki Agrindža je i dalje stajao u polučučnju i gotovo potpuno
ravnodušno posmatrao propast belokosog maga. Kada je sve bilo
gotovo, okrenuo se u uputio Belgaratu pogled pun mržnje.
Stari čarobnjak, sav u goloj vodi od znoja, podiže toljagu s
lobanjom ispred sebe i namršti se od usredsređenosti. Ono
komešanje unutar tela čudovišta kao da se pojača, ali Belgarat uspe
da ga nadvlada i smiri. Agrindža zaurla od besa i stade da mlatara
kandžama po vazduhu, ali na kraju se ipak pokori starčevoj volji i
klonulo obori glavu.
„Odlazi“, gotovo nehajno mu zapovedi Belgarat, na šta Agrindža
prosto nestade.
Tek tad Garion poče da se trese. Utroba mu se prevrtala.
Zateturao se, pao na kolena i počeo da povraća.
„Šta to bi?“, prokrklja Svileni.
„Izgubio je moć nad zloduhom“, mirno odgovori Belgarat.
„Mislim da se to desilo zbog krvi. Kad je video da Agrindža krvari a
Hordža ne, shvatio je da je nešto zaboravio. To mu je uzdrmalo
samopouzdanje pa mu je i pažnja popustila. Garione, prestani već
jednom.“
„Ne mogu“, zaječa Garion, a utroba mu se ponovo zgrči.
„Koliko će dugo Hordža goniti ostale?“, upita Svileni.
„Do zalaska sunca“, odgovori starac. „Mislim da će ovo biti
dugačko poslepodne za pleme Lasice.“
„Sigurno neće da se predomisli i vrati po nas?“
„Nema zašto. Mi ga nismo držali zarobljenog. Možemo da
nastavimo čim se Garion pomiri sa svojim stomakom. Niko nas više
neće dirati.“ Garion se uskobelja na noge i obrisa usta.
„Jesi li dobro?“, upita ga deda.
„Nisam“, odgovori on, „ali ionako više nemam šta da izbacim.“
„Popij malo vode i pokušaj da misliš na nešto drugo.“
„Hoćete li ponovo ovo da radite?“, upita Svileni bojažljivo.
„Neću“, odgovori Belgarat, pa pokaza ka nekolicini jahača na
vrhu obližnjeg brda. „I drugi Morindi su ovo videli. Raspričaće
drugima šta se desilo i više niko neće smeti da nam priđe. Pođi mo.
Dug je put do mora.“
91
 Tokom narednih nekoliko dana, Garion je uspeo da iz uzgrednih
napomena i neodređenih odgovora složi kakvu-takvu priču o
užasnom nadmetanju kojem je prisustvovao.
„Oblik ti je ono najvažnije u svemu ovome“, objasnio mu je
Belgarat. „Morindski demoni nisu mnogo drugačiji od ljudskih. Ti
zapravo stvaraš obličje stvoreno u mašti i smeštaš zloduha u njega.
On će te slušati sve dok ga držiš zatočenog u tom prividu. Ako pažnja
iz nekog razloga popusti, Demon se oslobađa i ponovo uzima svoje
pravo obličje. Posle toga nad njime nemaš više nikakvu moć. Ja u
toj raboti imam malu prednost, pošto mi je često menjanje iz čoveka
u vuka i nazad prilično izoštrilo maštu.“
„Zašto je onda Beldin rekao da niste baš najvičniji magiji?“, bio
je radoznao Svileni.
„Beldin je čistunac“, odgovori starac slegnuvši ramenima. „On
smatra da treba zamisliti sve do najsitnijeg detalja — do poslednje
ljuspice krljušti i nokta na nozi. Ne mora se baš toliko zalaziti u
sitnice, ali on je takav kakav je.“
„A možemo li sad malo da razgovaramo o nečemu drugom?“,
ubaci se Garion.
Narednog su dana izbili na obalu. Nebo je i dalje bilo tmurno.
Istočno more se talasalo pod tamnosivim oblacima. Jahali su
duž obale prekrivene crnim šljunkom, tek tu i tamo prošaranim
izbledelim komadima drveta. Uspenušani su se talasi beskrajno
valjali po žalu i s teškim uzdahom povlačili. Morske ptice su kreštale
dok su lebdele u vazduhu.
„Kuda ćemo?“, upita Svileni.
Belgarat se osvrnu oko sebe. „Na sever“, reče.
„Koliko daleko?“
„Nisam siguran. Mnogo je vremena prošlo, tako da ne znam gde
se sad tačno nalazimo.“
„Vi baš i niste najbolji vodič na svetu“, ozlojeđeno će Svileni.
„Niko nije savršen.“
Nakon dva dana stigli su do zemljouza. Garion nije mogao da
poveruje očima. To uopšte nije bio pravi zemljouz, nego niz oblih
belih stena koje su se pomaljale iz tamne vode i protezale se sve do

92
nejasnog obrisa kopna negde tamo na obzorju. Oštar severac je
donosio miris polarnog leda. Po beloj peni između stena videlo se
da se tu talasi razbijaju o podvodne grebene.
„Kako ćemo preko?“, zbunjeno upita Svileni.
„Sačekaćemo oseku“, objasni Belgarat. „Tada su vrhovi većine
grebena iznad vode.“
„Većine?“
„S vremena na vreme ćemo morati da se skvasimo. Hajde da pre
toga skinemo ovo krzno sa odeće. Tako ćemo bar ubiti vreme dok
ne počne oseka, a i Dosta mi je ovog miomirisa.“
Pronašli su zaklon iza gomile nanesenog granja i počeli da
odšivaju usmrdele i skorele komade krzna s odeće. Posle toga su iz
tovara izvadili hranu i jeli. Garion je primetio da je crna boja po
njegovim rukama počela da bledi, baš kao i lažne tetovaže na licima
njegovih saputnika.
Počelo je da se smračuje, a periodi polutame koji su zamenjivali
noć bili su mnogo duži nego pre nedelju dana.
„Još malo pa će i ovde nastupiti leto“, primeti Belgarat dok je
gledao ka belim stenama što su se sve više pomaljale iz vode.
„Koliko još ima do oseke?“, upita Svileni.
„Otprilike sat vremena.“
Sedeli su i čekali. Vetar je divlje bacakao nanesene grane i
talasao travu po obodu žala.
Belgarat konačno ustade.
„Hajdemo“, reče kratko. „Vodićemo konje. Stenje je klizavo i
zato gledajte kud stajete.“ U početku nije išlo previše teško, ali kako
su odmicali, vetar poče da predstavlja ozbiljnu smetnju. Neprestano
ih je zasipao iglicama vodene prašine, a s vremena na vreme bi se i
pokoji talas prevalio preko vrha grebena i skvasio im noge. Voda je
bila ledena.
„Hoćemo li uspeti da pređemo pre nego što dođe plima?“, viknu
Svileni ne bi li nadjačao riku talasa.
„Nećemo“, odgovori mu Belgarat. „Moraćemo da se zaustavimo
na nekoj višoj steni i sačekamo da prođe.“
„To uopšte ne zvuči prijatno.“
93
 „Manje je neprijatno od plivanja.“
Bili su otprilike na pola puta kad postade očigledno da nastupa
plima. Talasi su sve češće zapljuskivali vrh grebena, a jedan veliki
čak uspe i da obori Garionovog konja. Jedva je uspeo da pomogne
preplašenoj životinji da ponovo ustane i uhvati ravnotežu na
klizavom kamenu.
„Bolje da pronađem o neko mesto gde ćemo sačekati oseku,
deda“, viknu on između razbijanja dva talasa. „Još malo pa ćemo se
naći u vodi do guše.“
„Još dva ostrvca“, odgovori mu Belgarat. „Tamo ima jedno
dovoljno veliko.“ Poslednji pojas grebena već je bio gotovo potpuno
potopljen i Garion se zgrči kad je zagazio u ledenu vodu. Zbog pene
talasa nije mogao da vidi čak ni sopstvene noge. Hodao je naslepo,
oprezno spuštajući obamrla stopala. Jedan veliki talas podiže mu se
gotovo do pazuha, a onda ga povuče za sobom. Grčevito se uhvatio
za uzde i jedva uspeo da se ponovo uspravi.
Tako su prošli najgori deo puta i sada im je voda sezala samo do
članaka. Uskoro su se popeli na prostranu belu stenu. Garion ispusti
dug uzdah olakšanja. Vetar mu je duvao kroz mokru odeću i
probijao ga do kostiju, ali makar više nije bio u vodi.
Nešto kasnije, dok su sedeli u zavetrini s druge strane stene,
Garion se zagleda prema niskoj, negostoljubivoj obali na koju su se
bili uputili. Plaže su, baš kao i one koje su ostavili za sobom, bile
prekrivene crnim šljunkom, a niski brežuljci iza njih počivali su u
senci mračnih oblaka. Nigde se nije video nikakav znak života, ali je
i sama ta zemlja izgledala nekako preteće.
„To je to?“, upita muklo.
Na Belgaratovom je licu lebdeo neki nedokučiv izraz dok je zurio
ka toj crnoj zemlji. „Da“, reče. „To je Malorija.“

94
 Drugi deo

MIŠRAK AK TUL

95
 Osmo poglavlje

KRUNA JE BILA TEK PRVA u nizu grešaka kraljice Izlene. Bila

joj je preteška i od nje ju je stalno bolela glava. Nosila ju je iz puke
nesigurnosti, pošto se osećala neprijatno u društvu bradatih ratnika
u Anegovoj prestonoj dvorani. Isprva joj je bila potrebna kao
vidljivo obeležje njene moći, a sada se nije usuđivala da se pojavljuje
bez nje. Svakoga ju je dana sve nevoljnije stavljala na glavu i sve je
nesigurnije ulazila u najveću dvoranu Anegovog dvorca u Val
Alornu.
Tužna je istina glasila da je kraljica Izlena Čerečka bila potpuno
nesposobna da vlada. Sve do onog dana kada je odevena u
kraljevsku haljinu od grimizne kadife i sa zlatnom krunom na glavi
odlučno ušla u prestonu dvoranu i objavila da će u muževljevom
odsustvu ona vladati kraljevstvom, najteže su joj odluke bile šta da
obuče i kako da namesti kosu. Sad joj se činilo da sudbina čitavog
Čereka zavisi od svakog njenog izbora.
Ratnici koji su s vrčevima piva džabalebarili oko velikog ognjišta
i besciljno lutali po zapuštenoj dvorani nisu joj bili ni od kakve
pomoći. Razgovor je zamirao čim ona uđe u dvoranu i svi su stajali
i gledali je kako stupa ka prestolu pod barjacima, ali nikako nije
uspevala da im po licima dokuči prava osećanja. Na kraju je
zaključila da su za to sigurno krive njihove brade. Kako ona da zna
šta neko misli ako mu je celo lice pokriveno bradurinom? Da se nije
umešala gospa Merel, odmerena plavokosa grofica od Trelhajma,
ona bi izdala zapovest o sveopštem brijanju.

96
 „Ne možeš tako, Izlena“, smireno je rekla, izvukavši pero iz
kraljičine ruke baš kad je ova krenula da potpiše na brzinu sročeni
proglas. „Vezani su za brade kao deca za najdraže igračke. Nikada
ih nećeš naterati da ih se odreknu.“
„Ja sam kraljica.“
„Da, ali samo dok se i oni slažu s tim. Prihvatili su te iz
poštovanja prema Anegu i to je sve. Ne diraj im u ponos da te ne bi
svrgnuli s prestola.“
Ta užasna pretnja stavila je tačku na priču o bradi.
Izlena se sve više oslanjala na Barakovu ženu i uskoro su njih
dve, jedna u kraljevskom grimizu a druga u zelenom, postale
takoreći nerazdvojne. Čak i u trenucima njene neodlučnosti,
Merelin je ledeni pogled gušio svaki nagoveštaj neposlušnosti, što
se obično dešavalo kad se popije malo više piva. Štaviše, ona je bila
ta čije su odluke iz dana u dan upravljale kraljevstvom. Izlena je
sedela na prestolu, a Merel, s plavim kikama umotanim oko glave
nalik kruni od kose, stajala je sa strane, tako da neodlučna kraljica
može dobro da je vidi. Osmejak — da; mrštenje — ne; jedva
primetno sleganje ramenima — možda. I dobro im je išlo.
Međutim, postojao je i neko na kog Merelin hladan pogled nije
imao nikakvog uticaja. Grodeg — plećati, belobradi Belarov
prvosveštenik — uvek je zahtevao da sa kraljicom razgovara
nasamo, a Izlena je bez Barakove žene bila prosto kao izgubljena.
Iako se Anegov poziv na oružje odnosio na čitav narod,
pripadnici kulta medveda još ne behu pošli u pohod. Iako su uredno
obećali da će se kasnije pridružiti floti, posle ko zna koliko
opravdanja i odlaganja postalo je očigledno da od toga nema ništa.
Izlena je znala da je to Grodegovo maslo. Gotovo svako pokretno
muško čeljade u kraljevstvu otišlo je s mornaricom, koja je uveliko
odmicala rekom Aldur kako bi se pridružila Anegu tamo negde u
Algariji.
Posluga u palati u Val Alornu svela se na sedokose starce i
golobrade dečake. Ostali su jedino pripadnici kulta medveda, a
Grodeg je bio čvrsto rešen da iskoristi priliku koja mu se ukazala.
Bio je ljubazan koliko mora i klanjao se pred kraljicom kad su to
prilike nalagale, ali je njegovo nutkanje pomoći u vladanju postajalo
97
sve upornije. Kad god bi Izlena oklevala da se izjasni u pogledu ovog
ili onog njegovog predloga, on se ponašao kao da je njena
nesigurnost znak odobravanja i nastavljao je po svome. Stvari su s
vremenom počele da joj izmiču iz ruku, tako da su Grodeg i
naoružani pripadnici kulta medveda polako preuzimali vlast. Sve ih
se više pojavljivalo u dvorcu i već su izdavali naređenja, izležavali se
po prestonoj dvorani i otvoreno se cerili kraljičinim pokušajima da
vlada.
„Moraš nešto da preduzmeš, Izlena“, odlučno reče Merel kad su
konačno ostale same u kraljičinim ličnim odajama. Šetkala je gore-
dole po bogato ukrašenoj sobi, a plava joj je kosa na svetlosti sveća
sijala nežno poput zlata. Lice joj, međutim, ne beše nimalo nežno.
„A šta, kuku meni?“, zavapi Izlena kršeći ruke. „Šta ću kad se
uvek pristojno ponaša i njegove odluke uvek zvuče kao da su zaista
za dobrobit Čereka.“
„Potrebna ti je pomoć, Izlena“, na to će Merel.
„Ali kome da se obratim?“, zapita čerečka kraljica, sada već na
ivici suza.
Gospa Merel staloženo zagladi svoju zelenu haljinu. „Mislim da
je došlo vreme da napišeš pismo Poreni“, reče.
„Šta da napišem?“, molećivo će Izlena.
Merel pokaza ka stočiću u uglu, na kome su već čekali pergament
i mastionica. „Sedi tamo“, zapovedi, „i piši ovako kako ti kažem...“
Grof Brador, tolnedranski ambasador, zaista je postao dosadan
kao proliv, pomislila je debeljuškasta kraljičica Lajla dok je odlučno
stupala ka odaji gde je obično primala posete i gde ju je ovaj ponovo
čekao s torbom punom dokumenata.
Dvorani su joj se klanjali dok je u hodu — sa kao i obično
naherenom krunom — kloparala podovima od lakirane hrastovine,
ali ona kao da ih nije primećivala, što uopšte ne beše nalik njoj. Nije
bio trenutak za ljubazne opaske i nehajno ćaskanje. Već dugo je
odlagala susret s Tolnedrancem i zaista je krajnje vreme da već
jednom završi s tim.
Ambasador je bio proćelav čovek maslinaste puti i kukastoga
nosa. Nosio je smeđu odoru sa zlatnim ukrasima koji su ukazivali

98
na srodstvo s Borunima. Zatekla ga je zavaljenog u veliku fotelju
kraj prozora. Čim je ušla, ustao je i prefinjeno joj se naklonio.
„Vaše veličanstvo“, promrmljao je uljudno.
„Dragi grofe Bradore“, procvrkuta ona, složivši najbespomoćniji
i najbudalastiji izraz lica koji je umela, „sedite, molim vas. Sigurna
sam da se dovoljno dobro poznajemo da možemo preskočiti ove
dosadne formalnosti.“ Sela je i počela da se hladi rukom. „Baš je
otoplilo, zar ne?“
„Leta su prelepa u Sendariji, vaše veličanstvo“, odgovori grof kad
je ponovo seo. „Jeste li stigli da razmislite o predlozima koje sam
vam izložio na našem poslednjem sastanku?“
Kraljica Lajla ga tupo pogleda.
„A koji to behu predlozi, grofe Bradore?“ upita ga, pa se
zbunjeno zakikota. „Oprostite mi, ali u poslednje sam vreme sva
nešto smušena. Svi me nešto zapitkuju. Pitam se kako mom mužu
polazi za rukom da vlada celom državom.“
„Razgovarali smo o lučkoj upravi u Kamaaru“, ljubazno je
podseti grof.
„Ma nemojte!“ Uputila mu je potpuno prazan pogled, potajno se
u sebi nasmejavši prisenku besa koji mu prelete preko lica. Ovo joj
je bila omiljena smicalica.
Praveći se da je zaboravila sve njihove prethodne razgovore,
primoravala ga je da joj svakog puta iznova sve objašnjava. Znala je
da se njegova strategija zasniva na postepenom napredovanju do
konačnog cilja, tako da ga je njena odglumljena zaboravnost
potpuno osujećivala u takvom naumu.
„Kako li smo samo stigli do toliko ozbiljnih tema?“, dodala je.
„Nemoguće da ste to zaboravili, vaše veličanstvo“, na to će grof,
s tek blagim prizvukom iznerviranosti. „Tolnedranski trgovački
brod Zvezda Tol Orba već nedelju i po dana stoji ukotvljena na ulazu
u luku, a još nije nađen slobodan dok. Svaki dan odlaganja istovara
nas košta čitavo bogatstvo.“
„Stvari su se baš zakuvale“, uzdahnu kraljica Sendarije.

99
 „Znate, došlo je do nestašice radne snage. Svi koji nisu otišli u
rat zauzeti su nabavkom zaliha za vojsku. Poslaću jedno ozbiljno
pismo lučkoj upravi. Da li je to sve, grofe Bradore?“
Ovaj se snebivljivo nakašlja. „Vaše veličanstvo je već poslalo
jedno takvo pismo“, podsetio ju je.
„Ma nemojte!“, odglumila je kraljica iznenađenje. „Pa to je
božanstveno. Onda je sve sređeno, zar ne? Vi ste sad sigurno došli
da mi zahvalite.“ Nasmejala se kao devojčica. „Pa to je baš cakano
od vas.“ Pružila je ruku kao da je ponesena oduševljenjem i snažno
ga uhvatila za zglavak, namerno mu izbivši svitak pergamenta iz
šake. „Baš sam trapava“, reče, pa se žustro saže da ga dohvati pre
njega. Potom se naslonila i počela da se odsutno lupka po bradi
onim svitkom kao da su joj misli nekud odlutale.
„Ovaj... Vaše veličanstvo, naš razgovor je odmakao malo dalje od
pisma lučkoj upravi“, reče Brador ne spuštajući pogled s
pergamenta koji mu je toliko vešto oduzela. „Možda se sećate da
sam ponudio tolnedransku pomoć u upravljanju lukom. Mislim da
smo se složili da bi vam to moglo pomoći da izađete na kraj s
manjkom radne snage koji je vaše veličanstvo pomenulo.“
„Pa to je veličanstvena ideja“, uskliknu Lajla. Dežmekastom je
pesnicom odalamila po naslonu za ruku, glumeći nalet ushićenja.
Na taj ugovoreni znak njene dve kćeri utrčaše u sobu i stadoše
da se dernjaju jedna na drugu.
„Mama!“, besno je cičala princeza Gelda, „Ferni mi je uzela
crvenu mašnu!“
„Nisam!“, ogorčeno se branila princeza Ferna. „Dala si mi je u
zamenu za plave perlice.“
„Nisam!“, prasnu Gelda.
„Jesi!“, nije odustajala Ferna.
„Deco, deco“, prekorno će kraljica, „zar ne vidite da je mama
zauzeta? Šta će dragi grof pomisliti o nama?“
„Ali, mama, ona mi je uzela mašnu!“, brecnu se Gelda. „Ukrala
mi je moju lepu crvenu mašnu.“
„E baš nisam!“, uzvrati Ferna, pa se prkosno isplazi sestri.

100
 Uto se pojavi i mali princ Meldig, Lajlino najmlađe dete. U
jednoj je ruci držao teglu pekmeza, čiji mu je sadržaj bio razmazan
po čitavom licu.
„Dakle, ja stvarno ne mogu da verujem“, viknu Lajla i skoči s
fotelje. „A lepo sam vam rekla da ga čuvate.“ Pritrča musavom
princu i poče da mu onim komadom pergamenta briše lice. A onda
se ukoči. „Kuku meni“, reče, kao da je tek tad shvatila šta je uradila.
„Da li je ovo bilo nešto važno, grofe Bradore?“, upita Tolnedranca
podigavši izgužvani i umazani dokument.
Ambasadorova ramena poraženo klonuše.
„Ne, vaše veličanstvo“, odgovorio je besnim glasom. „Ama baš
ništa. Izgleda da je anodrska kraljevska porodica ipak brojno jača.“
Ustao je. „Možda neki drugi put“, promrmljao je i naklonio se. „S
vašim dopuštenjem, veličanstvo“, dodao je i krenuo ka vratima.
„Ne zaboravite ovo, grofe Bradore“, reče Lajla i tutnu mu onaj
pergament u ruke.
Grof je otišao s ozlojeđenim izrazom lica. Kraljica se okrete
prema svojoj dečici, koja su joj se obešenjački smeškala, i poče da
ih glasno grdi. Prestala je tek kad je bila sigurna da je ambasador
dovoljno odmakao, a onda je klekla, zagrlila ih i prasnula u smeh.
„Jesmo li bili dobri, mama?“, upita princeza Gelda.
„Ma bili ste savršeni“, odgovori kroz smeh kraljica Lajla.
Evnuh Sadi je, uljuljkan duhom blagonaklone ljubaznosti koji je
tokom poslednje godine vladao u palati u Sthis Toru, postao
prilično nepažljiv. Tako se jednom njegovom saradniku pružila
prilika da ga otruje. Sadiju se to, naravno, uopšte nije dopalo.
Protivotrovi su odvratnog ukusa, a od njih je uvek kasnije bio slab i
mamuran.
Stoga je s jedva prikrivenom mrzovoljom dočekao izaslanika
murškog kralja.
„Taur Urgas, kralj svih Murga, pozdravlja Sadija, vrhovnog
slugu kraljice Salmisre“, objavi izaslanik kad je ušao u prohladnu,
polumračnu odaju iz koje je evnuh vodio većinu državnih poslova.
„Sluga zmijske kraljice uzvraća pozdrav desnoj ruci angaračkog
Zmajboga.“ Sadi je gotovo potpuno ravnodušno izgovarao dobro

101
poznate rečenice. „Možemo li odmah da pređemo na stvar? Danas
se nešto ne osećam najbolje.“
„Bilo mi je drago kad sam čuo za vaš oporavak“, slaga izaslanik,
vodeći računa da ne promeni izraz unakaženog lica. „Da li je krivac
već uhapšen?“ Uzeo je stolicu i seo za sto.
„Naravno“, odgovori Sadi, odsutno gladeći ćelu.
„I pogubljen?“
„Zašto bismo ga pogubili? Pa taj čovek je školovani trovač. Samo
je obavljao svoj posao.“
Murg se na to zbuni.
„Mi na dobre trovače gledamo kao na narodno dobro“, objasni
mu Sadi. „Ako počnem o da ih ubijamo kad god nekoga otruju,
uskoro neće ostati nijedan, a nikad se ne zna kad ću ja poželeti da
se nekoga rešim.“
Murški izaslanik stade da od neverice odmahuje glavom. „Vi ste
neverovatno trpeljiv narod, Sadi“, reče s onim njihovim jakim
naglaskom. „A zna li se ko ga je unajmio?“
„To je već nešto drugo“, odgovori evnuh. „Njegov poslodavac
trenutno zabavlja pijavice na dnu reke. Da li je vaša poseta službena
ili ste samo navratili da se raspitate za moje zdravlje?“
„Pomalo od oboje, vaša preuzvišenosti.“
„Vi Murzi ste vrlo praktičan soj“, jetko primeti Sadi. „Šta sad
hoće Taur Urgas?“
„Alorni se spremaju da napadnu Mišrak ak Tul, vaša
preuzvišenosti.“
„Čuo sam već. Kakve to veze ima s Njisom?“
„Njisanima Alorni nisu nešto posebno dragi.“
„Nisu nam dragi ni Murzi“, na to će Sadi.
„Kada je posle smrti rivanskog kralja Alorija napala Njisu“,
podseti ga Murg, „upravo je Ktol Murgos otvorio tržište za vaše
glavno izvozno dobro.“
„Dragi moj, predite na stvar“, reče Sadi, umorno trljajući ćelu.
„Neću dozvoliti da me povedu stare zađevice i zaboravljene
usluge. Trgovina robljem odavno više nije važna, a rane koje su

102
ostale posle alornskog napada zacelile su još pre mnogo vekova. Šta
Taur Urgas hoće?“
„Moj kralj bi da izbegne krvoproliće“, izjavi Murg.
„Tolnedranske legije čine veći deo vojne sile koja se okupila u
Algariji. Ukoliko se na njihovoj južnoj granici, koja je sada potpuno
nezaštićena, pojavi ikakva pretnja — pazite: samo pretnja — Ran
Borun će istog trena povući svoje snage. To će primorati Alorne da
se manu čitavog pohoda.“
„I sad ja treba da napadnem Tolnedru?“, brecnu se Sadi.
„Naravno da ne, poštovani Sadi. Njegovo veličanstvo samo traži
dozvolu da pošalje nešto vojske preko tvojih zemalja kako bi brže
stigla do tolnedranske granice. Neće se proliti ni kap krvi.“
„Osim njisanske, naravno, kada se murška vojska povuče. Sve te
legije će se kao besni stršljeni sjatiti na Šumsku reku.“
„Taur Urgas je i te kako voljan da tamo ostavi jedinice koje će
obezbeđivati nepovredivost njisanske granice.“
„U to ne sumnjam“, kiselo će Sadi. „Poruči svome kralju da je
njegova ponuda u ovom trenutku za nas neprihvatljiva.“
„Kralj Ktol Murgosa je veoma uticajan“, oštro će Murg, „a bolje
pamti one koji su mu se zamerili nego svoje prijatelje.“
„Taur Urgas je ludak“, odbrusi mu Sadi. „Hoće da se ratosilja
Alorna kako bi mogao da se na miru razračuna sa Zakatom.
Međutim, uprkos tom ludilu, nije toliko glup da bez pitanja pošalje
svoje ljude preko Njise. Svaka vojska mora da jede, a ovo — baš kao
što je istorija više puta pokazala — nije najbezbednije mesto za
nabavku namirnica. Najprimamljivije voće ima najkiseliji sok.“
„Murška vojska uvek nosi sopstvene zalihe“, hladno će izaslanik.
„Blago njoj. A gde će se snabdevati pijaćom vodom? Rekao bih
da ovaj razgovor nikud ne vodi. Preneću vašu molbu njenom
veličanstvu, ali sve mi se nešto čini da ćete morati da ponudite nešto
bolje od trajne murške opsade ukoliko želite da odluči u vašu korist.
To je sve?“
Murg ustade, van sebe od besa. Hladno se naklonio Sadiju i
povukao se bez ijedne reči.

103
 Evnuh još jednom razmisli o svemu. Ukoliko bude vodio računa,
mogao bi da uz sasvim malo napora izvuče veliku korist. Nekoliko
pažljivo sročenih poruka kralju Rodaru svrstaće ga među prijatelje
zapada. U slučaju da oni pobede, i Njisa će imati koristi od toga.
Ukoliko pak počnu da gube, on uvek može da prihvati ponudu
Taura Urgasa. Njisa je u oba slučaja na strani pobednika, a to se
Sadiju neizmerno dopadalo. Šarena mu tunika zašušta kad je ustao
i pošao ka kredencu. Izvadio je kristalnu bočicu punu tamnoplave
tečnosti i pažljivo odlio nekoliko kapi gustog sirupa u čašu pa to i
ispio. Uskoro ga preplavi ushićujuće dejstvo njegove omiljene
droge. Nekoliko časaka kasnije bio je spreman da izađe pred
kraljicu. Čak se i smešio kad je mračnim hodnikom krenuo ka
prestonoj dvorani.
Salmisrina odaja je, kao i obično, bila okupana mutnim sjajem
uljanih svetiljki koje su na srebrnim lancima visile s tavanice. Hor
evnuha je još klečao nedaleko od kraljice, ali više joj nisu pevali ode.
Salmisru je sada nervirao svaki zvuk, a uopšte nije bilo pametno
nervirati je. Zmijska kraljica je dremala sklupčana na udobnom
prestolu podno kipa boga Ise. S vremena na vreme bi se
promeškoljila, na šta bi se začuo suvi šum trljanja krljušti.
Međutim, jezik joj je čak i u snu besno palacao. Sadi stade pred nju
i prući se po mermernom podu. Sačekao je da usnula zmijurina,
koja je nekada bila njisanska kraljica, prepozna njegov miris.
„Šta je bilo, Sadi?“ prosiktala je uskoro.
„Murzi žele savez, kraljice moja“, odgovori on. „Taur Urgas hoće
da s juga zaplaši Tolnedrance kako bi Ran Borun povukao svoju
vojsku s tulske granice.“
„Zanimljivo“, ravnodušno će ona. Njene se mrtve oči prikovaše
za njega i začu se šum krljušti. „Šta ti misliš?“
„Neutralnost ništa ne košta, divna Salmisro“, odgovori Sadi.
„Preuranjeno je da se sada udružujemo s bilo kim.“ Salmisra se
osvrnu da se pogleda u ogledalu što stajaše pored prestola. I dalje je
nosila krunu, uglačanu i blistavu poput ljuspica njene krljušti.
Zapalacala je jezikom, ne odvajajuće staklaste oči od ogledala.
„Učini kako misliš da je najbolje, Sadi“, reče nehajno.

104
 „Izaći ću ja s njima na kraj, kraljice moja“, reče evnuh, pa
prisloni lice uz pod spremajući se da ode.
„Torak mi ionako više nije potreban“, glasno je razmišljala zureći
u svoj odraz. „Polgara se postarala za to.“
„Da, kraljice moja“, ravnodušno će evnuh i poče da ustaje.
Ona ga pogleda.
„Ostani još malo, Sadi. Usamljena sam.“ On se istog trenutka
ponovo prući po podu.
„U poslednje vreme imam čudne snove, Sadi“, prosikta ona.
„Baš čudne snove. Vraćaju mi se prizori iz vremena kad mi je krv
bila topla a ja u ženskom telu. Sećam se čudnih misli i još čudnijih
želja.“ Uspravila se i izvila ka njemu, netremice ga gledajući. „Zar
sam zaista bila takva, Sadi? Sve mi se to javlja kao kroz maglu.“
„Nije mi bilo lako, kraljice“, iskreno će on. „Nikome nije bilo
lako.“
„Znaš, Polgara je bila u pravu“, nastavi ona šištavo da šapuće.
„Droge su mi raspaljivale strast. Čini mi se da je ovako mnogo
bolje.
Bez strasti, bez pohote, bez strahova.“ Ponovo se okrenula ka
ogledalu. „Možeš da ideš, Sadi.“ Ustao je i pošao ka vratima.
„I još nešto, Sadi.“
„Da, kraljice moja?“
„Žao mi je ako sam te namučila.“
On se zagleda u nju.
„Ne mnogo, naravno, već samo malčice“, dodala je, pa se vratila
svom odrazu.
Sadi je drhtao dok je zatvarao vrata za sobom. Malo kasnije je
poslao po Išusa. Odrpani jednooki plaćenik s oklevanjem je ušao u
odaje vrhovnog evnuha, a lice mu beše pomalo nepoverljivo.
„Sve je u redu, Išuse“, umiri ga Sadi. „Samo si radio ono za šta si
plaćen.“
„Kako si ga otkrio?“, upita ga ovaj kao kolegu. „Ljudi obično
shvate da su otrovani tek kad postane prekasno za protivotrov.“
„Od tvog napitka ostaje kiselkast ukus u ustima“, odgovori Sadi.
„Obučen sam da ga prepoznam.“
105
 „Aha“, na to će Išus. „Moraću da poradim na tome. To je inače
vrlo dobar otrov.“
„Odličan, Išuse, odličan“, složi se Sadi. „Zato sam i poslao po
tebe. Ima jedan čovek kog bih se rado rešio.“
Išusovo se oko ozari i on zadovoljno protrlja dlanove.
„Uobičajena plata?“
„Naravno.“
„Ko je taj?“
„Murški izaslanik.“
Išusovo se lice na trenutak smrači.
„Biće teško doći do njega.“ Počešao se po štrokavoj glavi.
„Smislićeš ti već nešto. U tebe imam neograničeno poverenje.“
„Najbolji sam u poslu“, složi se ovaj, bez lažne skromnosti.
„Taj mi izaslanik dosađuje nekakvim pregovorima koje želim da
odložim koliko god mogu“, nastavio je Sadi. „Njegova iznenadna
smrt bi sve to malo usporila.“
„Zaista ne moraš ništa da mi objašnjavaš, Sadi“, prekide ga Išus.
„Mene ne zanima zašto želiš da ga se rešiš.“
„Ali moraš da znaš kako. Iz više mi je razloga stalo da to izgleda
kao prirodna smrt. Možeš li da udesiš da on — a možda i još
nekoliko članova njegovog domaćinstva — podlegnu nekakvoj
groznici, ili već nekoj drugoj smrtonosnoj boljci?“
Išus se namršti.
„Nije to lako. Takve se stvari mogu oteti kontroli. Može da se na
kraju zarazi i čitav komšiluk, i to tako da tek poneko preživi.“
Sadi sleže ramenima.
„Žrtve su ponekad neophodne. Možeš li to da mi obaviš?“
Išus namršteno klimnu glavom.
„Onda neka tako i bude, a ja ću da sročim lepo pismo s izrazima
saučešća kralju Tauru Urgasu.“ Kraljica Silar je sedela za razbojem
u velikoj dvorani algarske tvrđave i tiho pevušila prodevajući čunak
s kraja na kraj. Sunce je prodiralo kroz visoke uske prozore i kupalo
prostoriju zlaćanom svetlošću. Kralj Čo-Hag i Hetar su bili otišli da
pripreme mesto za veliki logor nekoliko liga od istočne litice, gde će
se smestiti vojska Alorna, Arenda, Sendara i Tolnedranaca. Iako
106
nije napustio zemlju, kralj je sva svoja ovlašćenja prebacio na
suprugu, sa čime su se složili i svi poglavari.
Algarska kraljica bila je tiha žena mirnog lica, na kome su se
retko mogla primetiti bilo kakva osećanja. Čitav je život provela u
pozadini, često čak toliko neprimetna da prisutni nisu ni shvatali da
je i ona tu. Međutim, držala je i oči i uši širom otvorene i uživala je
neograničeno poverenje svog obogaljenog supruga. Ćutljiva,
crnokosa kraljica tačno je znala sve što se dešava oko nje.
Elvar, algarijski prvosveštenik, sav u belom i silno ponosan na
sopstveni položaj, čitao joj je niz pažljivo sročenih proglasa kojima
bi se takoreći sva njena moć prebacila na njega, da bi joj onda
snishodljivim glasom tumačio šta je hteo da kaže.
„Da li je to sve?“, upitala ga je kad je završio.
„Sve je to za opšte dobro, vaše veličanstvo“, srdačno će on. „Čitav
svet zna da vlast nije za žene. Da pošaljem nekog po pero i mastilo?“
„Ne žuri, Elvare“, smireno će ona, ne prestajući da tka.
„Ali ja...“
„Znaš, baš mi sad nešto čudno pade na pamet“, reče ona i
pogleda ga pravo u oči. „Ti si Belarov prvosveštenik ovde u Algariji,
ali nikada ne napuštaš Tvrđavu. Nije li to malčice čudno?“
„Vaše veličanstvo, moje me obaveze primoravaju da...“
„Zar narod — deca Belarova — nije tvoja najveća obaveza?
Strašno je sebično od nas što te držimo ovde kad ti sigurno svim
srcem žudiš da kreneš među narod i širiš ljubav božiju.“ On samo
zinu.
„Isto važi i za ostale sveštenike“, nastavila je. „Svi su se sjatili
ovde u Tvrđavi, skoljeni činovničkim dužnostima nedostojnim
njihovih znanja. To se odmah mora ispraviti.“
„Ali...“
„Ne, Elvare. Dužnost kraljice je i te kako jasna. Na prvom su
mestu uvek deca Algarije. Oslobađam te svih dužnosti u Tvrđavi
kako bi mogao da se posvetiš poslu koji si nekada odabrao.“
Iznenada se nasmešila. „Čak ću ti sama napraviti i raspored“, reče
veselo, pa zastade kao da razmišlja. „Ovo su opasna vremena“,
dodade, „pa ću ti dati i pratnju — nekoliko mojih rođaka koji će

107
voditi računa da ti ništa ne prekida put i ne ometa te
uznemiravajućim porukama iz inostranstva.“ Još jednom ga je
pogledala. „To je sve, Elvare. Bolje bi ti bilo da počneš da se pakuješ.
Verujem da će mnogo vremena proći dok se ne vratiš.“
Prvosveštenik stade da ispušta zvuke kao da se zagrcnuo.
„A, da, još nešto.“ Kraljica odabra novo povesmo pređe i podiže
ga ka svetlosti. „Već godinama niko nije popisao krda. Pošto ćeš
ionako biti na putu, mogao bi da utvrdiš tačan broj ždrebadi u
Algariji. Tako ćeš bar imati čime da zabaviš mozak. S vremena na
vreme mi pošalji izveštaj. Hoćeš li?“ Ponovo se posvetila tkanju.
„Možeš da ideš, Elvare“, rekla je mirno, čak ne našavši za shodno
ni da još jednom pogleda prvosveštenika, koji je, cepteći od besa,
otrčao da počne s pripremama za putnu robiju.
Lord Morin, prvi savetnik njegovog carskog veličanstva Ran
Boruna XXIII, s uzdahom uđe u carev lični vrt. Sve je slutilo na novu
beskrajnu žalopojku, kakve je već morao da sluša bar deset puta.
Car je ponekad imao neverovatnu sposobnost ponavljanja
sopstvenih reči. Međutim, Ran Borun je bio u nekom neobičnom
raspoloženju. Sićušni vladar, ćelav i kukastoga nosa, sedeo je u senci
i slušao čavrljanje svog kanarinca.
„Znaš li da nikada više nije rekao ni reč, Morine?“, reče car kad
vide da mu se savetnik približava preko uredno ošišanog travnjaka.
„Samo onda kada je Polgara bila tu.“ Ponovo je pogledao zlatnožutu
ptičicu i oči mu se ispuniše tugom. Uzdahnuo je. „Mislim da sam u
toj nagodbi izvukao deblji kraj. Polgara mi je dala kanarinca, a
zauzvrat mi uzela Se’Nedru.“ Prešao je pogledom preko vrta
okupanog suncem i mermernim zidovima koji su ga opasavali. „Da
li je to samo plod moje mašte, Morine, ili je palata zaista postala
nekako prazna i hladna?“
Ponovo je utonuo u turobno raspoloženje i zagledao se nekud
kroz grm tamnocrvenih ruža.
Uto se začu neki neobičan zvuk i lord M orin oštro pogleda cara,
pomalo uplašen da će ovaj ponovo početi istu priču. Međutim, ništa
nije ukazivalo na to. Savetnik tek tad shvati da se car kikoće.
„Vide li ti kako me je namagarčila, Morine?“, razdragano će Ran
Borun. „Pa prosto me je primorala na tu nagodbu. Kakvog li bi sina
108
ta žena rodila! Bila bi to najveća carica u istoriji Tolnedre.“ Ran
Borun se sad već zacenio od smeha, dopustivši svom potajnom
ponosu zbog Se’Nedrine prepredenosti da izbije na svetlost dana.
„Ipak je ona vaša kći, veličanstvo“, prirneti Morin.
„Nije još napunila ni šesnaest godina, a uspela je da podigne
onoliku vojsku“, zadivljeno će car. „Izuzetno dete!“ Izgledalo je kao
da se konačno prenuo iz mrzovolje u kojoj se kiselio još od povratka
u Tol Honet. Smeh ubrzo um inu i on prepredeno začkilji očicama.
„One legije koje mi je preotela verovatno će početi da se čarkaju
ukoliko ih neko ne pritegne“, glasno je razmišljao.
„Mislim da se to sad tiče jedino Se’Nedre, vaše veličanstvo“, na
to će Morin, „ili pak Polgare.“
„Pa... započe car, pa stade da se počeše po uvetu. „Nisam
siguran, Morine. Nije meni to baš najjasnije.“ Pogledao je savetnika.
„Jesi li upoznao generala Varanu?“
„Vojvodu od Anadile? Naravno, vaše veličanstvo. Prava
vojničina — pouzdan, skroman i veoma vispren.“
„On je stari prijatelj ove porodice“, poveri mu Ran Borun.
„Se’Nedra mu veruje i poslušaće njegove savete. Otidi do njega,
Morine, i predloži mu da pođe na kraći put. Možda bi mogao da
navrati do Algarije i da vidi kakvo je tamo stanje.“
„Siguran sam da će ga to oduševiti“, na to će Morin. „U vojnom
logoru je preko leta neverovatno dosadno.“
„To je samo predlog“, naglasi car. „Njegovo prisustvo u ratnoj
zoni mora biti potpuno nezvanično.“
„Naravno, vaše veličanstvo.“
„A ako slučajno natukne pokoji savet, ili čak ponudi nešto malo
stručne pomoći, mi o tome svakako ništa ne bismo znali, zar ne? Na
kraju krajeva, mene se ne tiče šta moji podanici rade u slobodno
vreme.“
„Svakako, vaše veličanstvo.“
Car se široko osmehnu. „A mi ćemo se držati te priče, zar ne
Morine?“
„Kao muva meda, vaše veličanstvo“, ozbiljno mu odgovori
Morin.
109
 Dreznijski princ glasno podrignu majci na uvo, uzdahnu i uskoro
joj zaspa na ramenu. Kraljica Porena ga s osmehom vrati u kolevku
i ponovo se okrete ka žilavom muškarcu u neupadljivoj odeći, koji
je sedeo zavaljen u fotelji. Znali su ga samo po neobičnom nadim ku
Šiljak. Bio je to prvi čovek dreznijske obaveštajne službe i jedan od
Poreninih najbližih saradnika.
„Elem“, nastavio je s podnošenjem izveštaja, „mala Tolnedranka
i njena vojska nalaze se na otprilike dva dana hoda od Tvrđave. Na
litici je već počelo dizanje skela, a i Čereci su spremni da dovuku
brodove od Aldurove reke.“
„To znači da se sve odvija kako treba“, reče kraljica i vrati se na
svoje mesto za stočićem kraj prozora.
„U Arendiji ima nekakvog komešanja“, primeti Šiljak, „ali to su
uobičajene zasede i zađevice. Ništa ozbiljno. Kraljica Lajla je uspela
da toliko izludi onog Tolnedranca Bravora da je na kraju možda čak
i rešio da napusti Sendariju.“ Počešao se po šiljatoj bradi. „Stigle su
mi neobične vesti iz Sthis Tora. Murzi pokušavaju da pregovaraju o
nečemu, ali im izaslanici umiru kao ludi. Pokušaćemo da Sadiju
podmetnemo nekog ko bi mogao da sazna šta se to dešava. Da
vidimo ima li još nečega... A, da. Honeti su se konačno ujedinili i
stali iza jednog kandidata — jedne nadobudne, osione budale koja
se zamerila maltene svakom u Tol Honetu. Pokušaće da mu kupe
krunu, ali taj se u vladanje razume ko magare u kantar. Teško će ga
oni dovesti na presto, uprkos svom njihovom novcu. Mislim da je to
otprilike sve, vaše veličanstvo.“
„Dobila sam pismo od Izlene“, na to će kraljica Porena.
„Da, vaše veličanstvo“, ljubazno će Šiljak. „Znam.“
„Pa ti si mi opet čitao poštu!“, brecnu se kraljica.
„Samo pokušavam da ostanem u toku sa zbivanjima, Porena.“
„Rekla sam ti da to ne radiš.“
„Niste valjda očekivali da ću vas poslušati?“ Izgledao je iskreno
iznenađen.
Ona prasnu u smeh. „Nemoguć si.“
„Naravno da jesam. To se od mene i očekuje.“
„Možemo li nekako da joj pomognemo?“

110
 „Poslaću nekoliko ljudi“, reče on. „Verovatno bismo mogli da to
obavimo preko Merel, grofice od Trelhajma. Počela je da pokazuje
znake zrelosti, a bliska je s Izlenom.“
„Mogli bismo da povedemo i malo više računa o sopstvenim
redovima“, predloži Porena. „Treba da priklještimo svakog ko ima
bilo kakve veze s kultom medveda. Možda će doći vreme kada ćemo
morati nešto da preduzmemo.“
Šiljak klimnu glavom u znak odobravanja.
Uto se začu kucanje na vratima.
„Da?“, reče Porena.
Vrata se otvoriše i promoli se glava jednog sluge. „Oprostite što
smetam, vaše veličanstvo“, reče, „ali tu je neki nadrački trgovac.
Zove se Jarblek. Kaže da bi porazgovarao s vama o lososu.“ To ga je
očigledno bilo zbunilo.
Kraljica Porena se uspravi u fotelji. „Neka uđe“, reče. „Odmah.“

111
 Deveto poglavlje

OBRAĆANjA SVETINI BILA SU završena. Govori koji su

princezu Se’Nedru stajali toliko truda urodili su plodom te je sada
sve manje morala da bude u središtu zbivanja. Prvih je dana svim
srcem uživala u blagoslovenoj slobodi. Više nije bilo one strašne
zebnje koja ju je obuzimala pri pomisli da mora dva ili tri puta na
dan da se obraća nepreglednom moru vojske. Nije više osećala
iscrpljenost i nije u po noći skakala unezverena iz sna. Gotovo
čitavih nedelju dana uživala je baškareći se u dokolici.
Vojska koju je okupila u Arendiji i severnoj Tolnedri poput mora
je nadirala ka podnožju Ulgolanda. Na čelu su išli mimbratski
vitezovi u bleštavim oklopima i s raznobojnim barjacima koji su se
vijorili na vetru, a za njima je stupala nepregledna Se’Nedrina
pešadija sačinjena od Sendara, Asturijanaca, Rivanaca i nešto malo
Čereka. U samom središtu te mase, slično učaurenom jezgru, išle su
tolnedranske konjičke legije, prepoznatljive po grimiznim
zastavama i belim perjanicama. U početku joj je bilo prilično
neobično da jaše na čelu tolike vojske i da izdaje naređenja, ali živ
se čovek na sve navikne.
To što se vremenom sve više udaljavala od središta odlučivanja
bila je uglavnom njena krivica. Sada se sve vrtelo oko tehničkih
detalja i zamornih sitnica kao što su mesta za bivakovanje i
organizacija poljske kuhinje, a njoj je sve to bilo neizmerno
dosadno.
Međutim, upravo su te pojedinosti bile uzrok sporog
napredovanja njene vojske.
112
 Potpuno iznenadno i na sveopšte zaprepašćenje, kralj Fulrah od
Sendarije preuzeo je komandu u svoje ruke. On je odlučivao koliko
će se kog dana preći, kada će se vojska odmarati i gde će noćiti. To
je proisteklo iz činjenice da su kola s namirnicama bila njegova. Još
u vreme kad su tek zašli u severnu Arendiju, zdepasti je vladar samo
pogledao nacrte planova koje su alornski kraljevi napravili za
snabdevanje vojske, pa odrečno odmahnuo glavom i na sebe
preuzeo taj deo poslova. Sendarija je zemljoradnička, bogata zemlja
i u određeno doba godine svi tamošnji putevi bili su zakrčeni
zaprežnim kolima. S gotovo nehajnom lakoćom, kralj Fulrah je
izdao nekoliko naređenja i uskoro su svi karavani pošli preko
Arendije i Tolnedre i udarili na istok, kako bi se priključili vojnoj
sili. Sada su brzinu njihovog nadiranja uslovljavala škriputava
zaprežna kola.
Samo ih je nekoliko dana delilo od dolaska do ulških planina kad
se snaga Fulrahove ličnosti konačno pokazala u punom sjaju.
„Fulraše“, pobuni se Rodar kad je sendarski kralj objavio da je
ponovo vreme za odmor, „nastavimo li ovako, nećemo ni do jeseni
stići do litice.“
„Preteruješ, Rodare“, blago mu odgovori kralj Fulrah. „Baš lepo
napredujemo. Zaprežna kola su teška i stoga tegleći konji moraju
često da odmaraju.“
„Ne može to tako“, brecnu se Rodar. „Narediću pokret.“
„Kako ti drago“, mirno će na to smeđobradi Sendar odmerivši
Rodarovu trbušinu, „ali ako danas premoriš moja tegleća grla sutra
nećeš imati šta da jedeš.“
Niko nije rekao ni reč.
Prolazak kroz strm ine Ulgolanda bio je još sporiji. Se’Nedra je
sa zebnjom ušla u tu zemlju punu vrleti i gustih šuma. Još se živo
sećala prethodne zime i borbe s Eldrakom Grulom, napada Algrota
i susreta s Hrulgama. Ovog puta, međutim, nisu sreli mnogo
čudovišta u ulškim visovima. Njihova vojska beše tolika da su je se
čak i najopakiji stvorovi klonili. Mandoralen, baron od Vo Mimbra,
pomalo ju je čežnjivo obaveštavao šta je sve video.

113
 „Odjašem li malo ispred vaskolike ove naše vojske, mogao bih da
naletim na kakvu beštiju zabave žudnu“, glasno je razmišljao jedne
večeri zureći u vatru.
„Tebi baš nikad nije dosta, a?“, poče da ga podbada Barak.
„Pusti to, Mandoralene“, reče Polgara vitezu. „Ti stvorovi nas ne
diraju, a i ulški Grolimi će biti zadovoljni ako ih ne diramo.“
Mandoralen uzdahnu.
„Uvek je takav?“, znatiželjno upita kralj Aneg Baraka.
„Ma ovo još nije ništa“, odgovori ovaj.
Iako je Rodara, Branda i Anega silno sekiralo što toliko sporo
napreduju kroz Ulgoland, vojska je time sačuvala snagu i prilično
čila je izbila u algarijsku ravnicu.
„Idemo pravo ka Tvrđavi“, reče Rodar dok su se poslednje
jedinice slivale iz kamenitog klanca i širile po zatalasanoj niziji.
„Moramo da se pregrupišemo, a i ne vidim zašto bismo išli do litice
ako skele još nisu gotove. Osim toga, voleo bih da svaki Tul koji
slučajno baci pogled odozgo vidi kolika je naša vojska.“
I tako se zaputiše preko Algarije, ostavljajući za sobom kilometar
i po širok pojas ugažene trave. ogromna krda goveda prestajala su
da pasu kako bi mirnim pogledima ispratila toliku ljudsku silu, da
bi odmah potom nastavila tamo gde su stala, praćena budnim okom
algarskih pastira na konjima.
Logor koji su podigli oko Tvrđave protezao se kilometrima
unaokolo, tako da su noću vatre izgledale kao odraz zvezda u vodi.
Kada se konačno našla u udobnom smeštaju, princeza Se’Nedra
shvati da su je sada još više gurnuli u zapećak. Sati su joj bili
ispunjeni dosadom. Naravno, i dalje su je o svemu obaveštavali.
Ustanovljen je strogi raspored obuke, delom zato što nisu svi
dobrovoljci bili profesionalni vojnici, ali uglavnom da dokolica ne
bi dovela do problema s disciplinom. Pukovnik Brendig, uzdržani
sendarijski baronet bez i nagoveštaja smisla za humor, svakog joj je
jutra podnosio nepodnošljivo iscrpan izveštaj o jučerašnjim
časovima obuke, kao i o čitavom nizu dosadnih sitnica, koje su
Se’Nedri bile jednako mrske.

114
 Jednog jutra, čim je Brendig izrecitovao svoje i povukao se,
konačno je prasnula. „Pomene li mi još jednom sanitetsko-
zdravstvene mere, provrištaću“, upozorila je princeza Adaru i
Polgaru dok je mlatarajući rukama besno hodala po sobi.
„Pa to za ovoliku vojsku jeste važno, Se’Nedra“, smireno je
opomenu Adara.
„Ali mora li vazdan da priča o tome? Gadne li teme!“ Polgara,
koja je dotle strpljivo učila malog Eranda da veže pertle na
čizmicama, uputi Se’Nedri samo jedan pogled, pa reče: „Zašto vas
dve devojke malo ne izjašete? Prijaće vam svež vazduh i kretanje.“
Plavokosu Mimbratkinju Arijanu lako su pronašle, pošto su
znale gde da je traže. Doduše, malo su je teže primorale da se makar
nakratko mane razmišljanja o Leldorinu od Vildantora. On je
zajedno s rođakom Torazinom — mladim asturijskim rodoljubom
koji se kasnije pridružio vojsci — pokušavao da grupu arendskih
kmetova nauči osnovama rukovanja lukom i strelom. Se’Nedra je
naslutila da je između njih dvojice ranije postojala izvesna
netrpeljivost, koju je predstojeći rat potisnuo u drugi plan. Torazin
je uspeo da ih na konju polumrtvom od umora sustigne na
zapadnim obroncima Ulgolanda, posle čega je usledilo srceparajuće
izmirenje i dvojica mladića su sada bila bliskija nego ikad. Arijana
je, međutim, gledala jedino u Leldorina. Oči su joj se caklile dok je
sa zastrašujućom opčinjenošću zurila u njega.
Tri devojke obukoše laku kožnu algarsku odeću za jahanje i
prođoše kroz logor obasjan jarkim prepodnevnim suncem.
Naravno, pratio ih je neizbežni Olban, najmlađi sin Rivanskog
Čuvara, s još nekolicinom vojnika. Se’Nedra nije znala šta da misli
o njemu.
Otkako ju je u Arendijskoj šumi jedan Murg napao iz zasede,
mladi Rivanac je samoga sebe proglasio starešinom njenog ličnog
obezbeđenja i više ga ništa nije moglo naterati da se mane te
dužnosti.
Izgledalo je kao da je iz nekoga razloga zahvalan za priliku da joj
služi, a ona je neveselo morala da prizna da bi ga verovatno samo
gruba sila omela u tome.

115
 Bio je topao, vedar dan, tako da se nebesko plavetnilo pružalo
iznad nepreglednog prostranstva algarijske ravnice, prekrivenog
ustalasanom visokom travom. Čim su malo odmakle od logora,
Se’Nedra kao da ponovo živnu. Jahala je belog konja kojeg joj je
poklonio kralj Čo-Hag. Bila je to trpeljiva, mirna životinja i ona ga
nazva Plemić, mada je to bilo pomalo neprimereno ime, s obzirom
na to da je bio neverovatno lenj. Veći deo njegove smirenosti
verovatno je poticao odatle što mu je nova gospodarica toliko sitna
da takoreći nije ni osećao njenu težinu. Osim toga, Se’Nedra ga je u
naletima nežnosti toliko tetošila da mu je svaki čas davala jabuke i
komadiće slatkiša. Manjak kretanja i bogata ishrana na kraju su
doveli dotle da je Plemić počeo ozbiljno da se goji.
U društvu dveju drugarica, a pod budnim okom mladog Olbana,
princeza jurnu preko ravnice na svom guzatom paripu, uživajući u
osećaju nesputane slobode koji joj je jahanje pružalo.
U podnožju jedne dugačke blage padine zastadoše da odmore
konje. Plemić je šištao kao kovački meh i osvrtao se kako bi
prekorno pogledao svoju malu gospodaricu, ali ona ne obrati ni
mrvu pažnje na njegove prećutne žalbe. „Baš divan dan za jahanje“,
oduševljeno je izjavila.
Arijana samo uzdahnu.
Se’Nedra na to prasnu u smeh. „Ma hajde, Arijana, neće Leldorin
nikud da pobegne, a i nije zgoreg da muškarcima s vremena na
vreme udarim o malo čežnje.“ Arijana se slabašno osmehnu i još
jednom uzdahnu.
„Međutim, ne bih rekla da je za nas dobro da čeznemo za njima“,
promrmlja Adara sasvim ozbiljno.
„Kakav je to divan miris?“, odjednom će Se’Nedra.
Adara podiže svoje porcelanski belo lice da omiriše povetarac,
pa se naglo osvrnu kao da pokušava da pronađe izvor miomirisa.
„Dođite ovamo“, reče neobično odlučnim glasom i povede ih ka
drugom kraju brdašceta. Otprilike na polovini travnate padine
rastao je tamnozeleni žbun prekriven bledoljubičastim cvetićima,
oko kojih se sjatio roj plavih leptirova. Adara dođe do žbuna i sjaha.
Tiho je jeknula i klekla, a onda s ljubavlju obuhvatila žbun rukama,
kao da ga grli.
116
 Se’Nedra se zaprepasti kad vide da su sive oči njene drugarice
pune suza, iako ova nije prestajala da se smeši.
„Šta ti je, Adara?“, upitala ju je.
„Ovo je moje cveće“, razdragano odgovori devojka. „Nisam ni
znala da je ovoliko izraslo.“
„Ne razumem.“
„Garion ga je prošle zime stvorio samo za mene. Bio je to jedan
cvetak. Jedan jedini. Gledala sam kako ga stvara. Potpuno sam to
bila smetnula s uma. Sve dosad. Pogledaj koliko je izrastao za
nepunu godinu dana.“
Se’Nedra oseti ubod ljubomore. Njoj Garion nikada nije stvorio
cvet. Sagla se i ubrala jedan, cimnuvši ga možda malo jače nego što
je bilo neophodno.
„Malo je nakrivljen“, reče prezrivo pošto je dobro odmerila
cvetić, ali odmah se ugrizla za usnu.
Adara je prekorno pogleda.
„Ma samo se šalim“, brže-bolje reče Se’Nedra i izveštačeno se
nasmeja. Nije mogla da odoli porivu da i dalje traži mane na
bledoljubičastom cvetiću, ali njegov miris kao da joj je brisao sve
brige i uzdizao joj duh u neslućene visine.
I Arijana je sjahala i počela da udiše miomiris, mada još nije
prestajala da se mršti.
„Mogu li da uberem nekoliko cvetića, gospo Adara?“, zapitala je.
„Sve mi se čini da u njima ima nečeg što bi zanimalo gospu Polgaru
— nekog lekovitog ulja, previše prefinjenog za moje skromno
poznavanje melema i lekovitog bilja.“
Se’Nedra, koja se već bila okrenula da ode, zastade i naglo se
osvrnu.
„Čudesno!“, uskliknu i ushićeno pljesnu ručicama. „Zar neće biti
divno ako se ispostavi da je tvoj cvet još i lekovit, Adara? Možda će
se koristiti za pravljenje nekog čudotvornog melema! Nazvaćemo ga
Adarina ruža, tako da će bolesnici doveka blagosiljati tvoje ime.“
„Meni ovo baš i ne liči na ružu, Se’Nedra“, primeti Adara.
„Gluposti“, mirno će Se’Nedra. „Ipak sam ja nekakva kraljica i
ako ja kažem da je to ruža, onda je to ruža i tačka. Iz ovih stopa

117
idemo da ih odnesemo gospi Polgari.“ Prišla je svom debelom konj
u, koji je stajao i lenjo merkao žbun kao da se premišlja da li da
pojede nekoliko cvetova ili ne. „Hajde, Plemiću“, prenaglašeno ga
pozva princezica. „Moramo da se galopom vratimo u Tvrđavu.“
Plemić samo žmirnu na pomen reči „galop“.
Polgara je pažljivo pogledala cvetiće, ali se, na razočaranje triju
devojaka, nije odmah izjasnila u pogledu njihovih lekovitih
svojstava. Se’Nedra se pokunjeno i bez mnogo reči vratila u svoje
odaje da se posveti svakodnevnim obavezama.
Pukovnik Brednig ju je već čekao tamo. Posle izvesnog
razmišljanja, zaključila je da je on sigurno najpraktičniji čovek
kojeg je ikada upoznala. Njemu nijedna pojedinost nije bila nebitna.
Kod većine bi se ljudi tolika opsednutost sitnicama mogla pripisati
cepidlačenju, ali čvrsta vera da su sve velike stvari sačinjene od
manjih davala je njegovoj prilježnosti izvesnu količinu
dostojanstva. Izgledalo je kao da svuda uspeva da stigne. Pod
njegovim su budnim okom vojnici zatezali šatorsku užad, slagali
razbacanu opremu u uredne gomile, a neretko i zakopčavali
otkopčanu dugmad na svojoj odeći.
„Nadam se da je njeno veličanstvo uživalo u jahanju“, ljubazno
reče pukovnik i nakloni se čim je Se’Nedra ušla u prostoriju.
„Hvala, pukovniče Brendiže“, odgovori princeza. „Moje
veličanstvo je uživalo.“ Tog je jutra bila džangrizavo raspoložena, a
uvek je s neskrivenim zadovoljstvom peckala tog uštogljenog
Sendara.
Kratki osmeh očeša Brendigove usne, nakon čega on odmah
pređe na podnošenje podnevnog izveštaja.
„Zadovoljstvo mi je da obavestim vaše veličanstvo da su
dreznijski majstori gotovo dovršili dizalice na vrhu litice“, rekao je.
„Preostalo im je još samo da nameste protivtegove pomoću kojih će
lakše izvući čerečke brodove na vrh.“
„Baš lepo“, reče Se’Nedra namestivši odsutan, budalasti osmeh
za koji je znala da ga dovodi do ruba živaca.
Brendig stisnu zube, ali ničim drugim ne pokaza koliko ga to
nervira.

118
 „Čereci su počeli da sa brodova skidaju jarbole i oprem u kako bi
olakšali dizanje“, nastavio je, „a obezbeđivanje utvrđenih položaja
na vrhu litice odmaklo je nekoliko dana ispred predviđenog
rasporeda.“
„Divno!“, ozareno ciknu Se’Nedra i zapljeska ručicama glumeći
detinjasto oduševljenje.
„Vaše veličanstvo, molim vas...“,prekorno će Brendig.
„Oprostite mi, pukovniče“, izvini se Se’Nedra i pogladi ga po
mišici. „Vi iz nekog razloga budite moje najmračnije porive. Smešite
li se vi ikada?“ On je pogleda mrtav ozbiljan. „Smešim se, vaše
veličanstvo“, reče. „A, da, imate posetioca iz Tolnedre.“
„Posetioca? Ko je to?“
„General Varana, vojvoda od Anadila.“
„Varana? Ovde? Otkud on u Algariji? Je li sam?“
„S njim je još nekolicina tolnedranske gospode“, odgovori
Brendig. „Nisu u uniformama, ali imaju vojničko držanje. Kažu da
su ovde ličnim poslom. General Varana je izrazio želju da vas
pozdravi kad god to vama bude odgovaralo.“
Se’Nedra je još od najranijeg detinjstva poznavala generala
Varanu. Bio je to trbušast čovek prosede kovrdžave kose, a zbog
ukočenog levog kolena je vidno hramao. Kao i svi članovi porodice
Anadil — sa kojom su se Boruni oduvek odlično slagali — bio je
obdaren finim smislom za humor. Obe ove loze poticale su s juga,
tako da su u sukobima s moćnim severnjacima Anadili uvek držali
stranu Se’Nedrinim precima. Iako je njihov posed bio obično
vojvodstvo, nikada se u njihovom odnosu prema nadvojvodama iz
kuće Boruna nije osećala snishodljivost. Štaviše, anadilske su
vojvode veoma često finim šalama bockale svoje moćne susede.
Odavno su ozbiljni istoričari i poznavaoci prilika tvrdili kako je
prava šteta što kuća Anadila nije i dovoljno bogata da se uključi u
borbu za carski presto.
Kada je general Varana uhramao u sobu u kojoj ga je Se’Nedra
nestrpljivo iščekivala, na usnama mu je lebdeo osmejak, a jednu je
obrvu bio upitno izvio.
„Vaše veličanstvo“, pozdravio ju je i naklonio se.

119
 „Čika Varana!“, uskliknu princeza i polete mu u zagrljaj. Varana
joj nije bio rođak, ali ga je oduvek volela kao rod rođeni.
„U šta se sad uvalila moja mala Se’Nedra?“ Nasmejao se i sklopio
mišićave ruke oko nje. „Ceo svet si izvrnula naglavce. Šta jedna
Borunova traži usred Algarije, i to još na čelu alornske vojske?“
„Napašću Mišrak ak Tul“, vragolasto će ona.
„Ma nemoj! A zašto? Da nije kralj Getel od Tuldoma nekako
uvredio Borune? Ako jeste, ja o tome ne znam ništa.“
„Ovo je alornska stvar“, veselo odgovori Se’Nedra.
„Aha. To valjda sve objašnjava. Alornima ne treba opravdanje ni
za šta što rade.“
„Ti se sprdaš samnom“, ljutnu se ona.
„Pa naravno, Se’Nedrice. Anadili se već hiljadama godina
sprdaju s Borunima.“ Napućila je usne. „Ovo je strašno ozbiljno,
čika Varana.“
„Naravno da jeste“, složi se on i nežno joj debelim kažiprstom
dotače isturenu donju usnicu, „ali to nije razlog da ne zbijamo šale.“
„Nemoguć si“, ojađeno će ona, mada nije mogla da potisne
osmeh. „Otkud ti ovde?“
„Osmatram“, odgovori on. „Generali to stalno rade. Ovaj tvoj rat
je trenutno jedini koji se dešava, pa je nas nekoliko rešilo da navrati
i baci pogled. Morin nam je to predložio.“
„Očev savetnik?“
„Da, mislim da mu je to zvanje.“
„Morin nikada ne bi... on se sam toga ne bi dosetio.“
„Stvarno? I šta još ima novo?“
Se’Nedra se namršti i stade da odsutno gricka pramen kose.
Varana pruži ruku i izvuče joj uvojak iz usta.
„Morin radi samo ono što mu moj otac naloži“, glasno je
razmišljala Se’Nedra, ponovo počevši da gricka kosu.
Varana joj ponovo izvuče pramen iz usta.
„Prestani“, reče mu ona.
„Zašto bih? Tako sam te odvikao i od sisanja palca.“
„To je nešto drugo. Sad razmišljam.“
„Onda razmišljaj zatvorenih usta.“
120
 „Bila je to očeva ideja, zar ne?“
„Ne usuđujem se da tvrdim kako znam careve misli“, odgovori
on.
„E, pa, ja se usuđujem. Šta je taj stari lisac sad naumio?“
„Pokaži malo više poštovanja, dete.“
„Kažeš da si došao ovamo da osmatraš?“
On klimnu.
„A i da nabaciš pokoji predlog, zar ne?“
On sleže ramenima.
„Ako imam kome. Nisam ovamo došao po službenoj dužnosti.
Naša državna politika mi to ne dopušta.
Tvoj položaj na rivanskom prestolu nije zvanično priznat u Tol
Honetu.“
Ona ga pogleda ispod oka.
„A ti saveti koje bi mogao da daš... Ako se slučajno zadesiš u
blizini tolnedranske legije koja izgleda kao da joj treba vođstvo, da
li bi jedan od tih saveta možda glasio ‘napred marš’?“
„Da, ako bude neophodno“, ozbiljno će on.
„A slučajno si poveo i nekoliko generala?“
„Da, mislim da se nekolicina njih zaista bavi tim poslom.“ Oči su
mu iskrile od prikrivenog veselja.
Se’Nedra se ponovo maši uvojka, a general joj ga ponovo izvuče
iz ruke.
„Da li bi voleo da upoznaš kralja Rodara od Dreznije?“
„Bio bih počastvovan da upoznam njegovo veličanstvo.“
„Sto ga onda ne bismo potražili?“
„Zaista, zašto da ne?“
„O, baš te volim, čika Varana.“ Nasmejala se i ponovo mu se
obisnula oko vrata.
Kralja Rodara su pronašli kako s ostalim vojskovođama sastanči
u velikoj odaji koju im je Čo-Hag namenio upravo u tu svrhu.
Među okupljenima više nije bilo ni traga uštogljenosti i
uglavnom se sedeli udobno zavaljeni u fotelje i gledali kako debeli
kralj u grimiznoj odori uzicom odmerava rastojanja na velikoj karti
koja je prekrivala čitav zid.
121
 „Meni to ne izgleda baš toliko daleko“, obraćao se Čo-Hagu.
„To je zato što je karta ravna, Rodare“, odgovori ovaj. „Zemljište
je tamo prilično brežuljkasto. Veruj mi, trebaće nam tri dana.“
Kralj Rodar ispusti nimalo otmen zvuk gađenja. „Onda je bolje
da dignemo ruke od toga. Voleo bih da sravnim te tvrđave sa
zemljom, ali neću nikoga da šaljem na samoubilačke zadatke. Tri
dana jahanja je previše.“
„Vaše veličanstvo“, ljubazno ga oslovi Se’Nedra.
„Da, dete?“, na to će Rodar, i dalje namršteno posmatrajući
kartu.
„Želela bih da vam predstavim nekoga.“
Kralj se osvrnu.
„Vaše veličanstvo“, službenim će glasom Se’Nedra, „dozvolite mi
da vam predstavim vojvodu od Anadila. Generale Varana, njegovo
veličanstvo kralj Rodar od Dreznije.“ Ova dvojica se nakloniše jedan
drugome, sve vreme se sumnjičavo odmeravajući.
„Priča o generalovoj slavi putuje brže od njega“, primeti Rodar.
„Ali je zato kraljevo ratničko umeće dobro čuvana tajna“,
odgovori Varana.
„Smatrate li da smo zadovoljili pravila o lepom ponašanju?“
„Ako i nismo, možemo kasnije da pričamo kako smo bili
neverovatno ljubazni jedan prema drugom“, predloži Varana.
Kralj Rodar mu uputi srdačan osmeh. „Dobro, a sad da čujem
šta vodeći tolnedranski taktičar radi u Algariji?“
„Osmatra, vaše veličanstvo.“
„Ostaćete dosledni toj priči?“
„Naravno. Tolnedra mora da iz političkih razloga ostane po
strani. Siguran sam da je dreznijska obaveštajna služba upoznala
vaše veličanstvo sa stanjem stvari. Onih pet uhoda u carskoj palati
zaista su majstori zanata.“
„Šest“, ispravi ga Rodar.
Geberal Varana na to izvi obrvu.
„Trebalo je da pretpostavim tako nešto.“
„A i to se stalno menja“, reče Rodar i sleže ramenima. „Poznata
vam je naša strategija?“
122
 „Da, obavešten sam o tome.“
„I kakva je vaša procena — kao posmatrača, naravno?“
„Odnos snaga vam nameće odbrambeni stav.“
Rodar odmahnu glavom.
„To bi bilo tako kad bismo morali da brinem o jedino o Tauru
Urgasu i Južnim Murzima, ali u Tul Zelik se iz dana u dan iskrcava
sve više ‘Zakatove vojske. Ako se ukopamo i sačekamo da on prvi
napadne, dočekaćemo jesen u Maloriji, a sve smo ovo preduzeli
kako bismo omogućili Anegovoj floti da stigne do istočnog mora i
odseče im pristup s mora. Moraćemo malo da se kockamo ako
želimo da pohod bude uspešan.“
Varana se bio zadubio u kartu.
„Ako hoćete da se spustite do reke Mardu, moraćete da odsečete
tulsku prestonicu“, reče pokazavši Tul Mardu. „Grad se nalazi na
ostrvu, baš kao i Tol Honet, i to tačno na sredini reke. Nikako nećete
moći da prođete mimo njega ukoliko je u neprijateljskim rukama.
Morate prvo da osvojite taj grad.“
„To nam je već palo na pamet“, javi se kralj Aneg iz svoje fotelje,
s obaveznom čašom piva u ruci.
„Poznajete Anega?“, upita Rodar generala.
Varana klimnu glavom. „Po čuvenju“, reče, pa se nakloni kralju
Anegu. „Vaše veličanstvo“, oslovi ga.
„Generale“, pozdravi ga kralj klimnuvši glavom.
„Ako je Tul Mardu dobro branjen, ostaćete bez trećine vojske
dok ga osvojite“, nastavi Varana.
„Izmamićemo ih iz grada“, objasni mu Rodar.
„Kako?“
„Za to ćemo se postarati Korodulin i ja“, tiho se oglasi Čo-Hag.
„Kad se popnemo na liticu, mimbratski vitezovi će krenuti
napred i sravniti sa zemljom svaki grad i varoš koji im se nađu na
putu, a moji će konjanici harati po selima i paliti useve.“
„Ali oni će znati da je to samo odvlačenje pažnje, vaše
veličanstvo“, upozori ga Varana.
„Naravno“, zabrunda Brand, „ali neće znati od čega im
odvlačimo pažnju. Ne verujem da će shvatiti da je naš cilj zapravo
123
Tul Mardu. Trudićemo se da naše haranje ne bude usmereno u
jednom pravcu. Isprva će im gubitak useva i nekoliko gradova biti
podnošljiv, ali uskoro će morati nešto da preduzmu.“
„I mislite da će zato povući vojsku baš iz Tul Mardua?“
„Upravo tako“, odgovori Rodar.
Varana odmahnu glavom.
„Poslaće na vas Murge iz Rak Goske i Malorijce iz Tul Zelika.
Tako ćete umesto napada na Tul Mardu imati rat na sve strane.“
„Tako biste vi postupili, generale Varana“, usprotivi se kralj
Rodar, „ali vi niste ni ‘Zakat ni Taur Urgas. Naša strategija počiva
upravo na proceni njihovih ličnosti. Nijedan se neće pokrenuti dok
ne bude potpuno siguran da mu predstavljamo otvorenu pretnju, a
čak i onda će se truditi da što više poštedi svoje jedinice. Oni nas
vide kao omanju neprijatnost koja im je dala opravdanje za
okupljanje vojske. Za njih će pravi rat početi tek kad udare jedan na
drugoga. Ako se oni budu držali po strani, kralj Getel će biti
prinuđen da nam se sam suprotstavi, možda sa simboličnom
pomoći Murga i Malorijanaca. Ako budemo dovoljno brzi,
uspećemo da prebacimo Anegovu flotu do Istočnog mora i sklonimo
vojsku s litice pre nego što ovi shvate šta smo naumili.“
„A onda?“
„A onda će Taur Urgas ostati u Rak Goski kao da ga je neko
prikucao za patos“, zakikota se kralj Aneg, „i navijaće za mene dok
na Istočnom moru budem potapao malorijske brodove.“
„A ‘Zakat se neće usuditi da sam krene na nas iz Tul Zelika“,
dodade Brand. „Izgubi li previše ljudstva, postao bi laka meta za
Taura Urgasa.“
General Varana razmisli o svemu što je čuo.
„Trostruki ćorsokak“, reče. „Tri vojske na istoj zemlji, a nijedna
neće biti voljna da se prva pokrene.“
„To je najbolji rat“, isceri se Rodar. „Niko neće biti povređen.“
„Jedino vam je preostalo da pažljivo odmerite divljačnost
napada kojima želite da izmamite vojsku iz Tul Mardua“, primeti
Varana. „Moraće da budu dovoljno ozbiljni da postignu željeni

124
učinak, ali ne previše, kako se ne bi uzbunili ‘Zakat i Taur Urgas.
Hodate po ivici, gospodo.“
Rodar klimnu glavom.
„Zato smo i oduševljeni što imamo najčuvenijeg tolnedranskog
taktičara da nas posavetuje“, reče, pa se kitnjasto nakloni.
„Molim vas, vaše veličanstvo“, poče da se brani general Varana.
„Ja jedino mogu da predlažem, ali ne i da savetujem. Posmatrač
sme samo da predlaže. Pojam savetovanje’ ukazuje na oblik
saradnje koji bi se kosio s tolnedranskim strogo neopredeljnim
položajem.“
„Vala baš“, na to će kralj Rodar, pa se okrenu ka Čo-Hagu.
„Moramo obezbediti odgovarajući smeštaj za generala i njegovu
svitu“, reče i široko se osmehnu.

Se’Nedra je s potajnim zadovoljstvom posmatrala početak

čvrstog prijateljstva te dvojice sjajnih ljudi.
„Ostaviću vas da se zabavljate, gospodo“, reče im. „Od tih
vojničkih razgovora uvek me zaboli glava, a i verujem da me ne biste
uvalili u neku nevolju.“ Naklonila im se zadovoljno se smeškajući i
izašla iz prostorije.
Dva dana kasnije, pristigao je i Relg i doveo vojsku svojih
sunarodnika iz Ulgolanda. Taiba, koja se od dolaska u Tvrđavu
uglavnom držala po strani, pridružila se Se’Nedri i Polgari kad su
izašle da dočekaju karavan škriputavih kola kojima su Ulzi
doputovali. Prelepa je Maraškinja na sebi imala jednostavnu,
gotovo strogu lanenu haljinu, ali ljubičaste su joj oči blistale od
radosti. Relg, odeven kao i ostali u oklop od ljuspica koji mu je
poput gušterske kože prekrivao glavu i ramena, skočio je s čeonih
kola i samo je površno odgovarao na Barakova i Mandoralenova
pitanja dok je krupnim očima pretraživao grupu okupljenu pred
kapijom. Kad je konačno ugledao Taibu, izgledao je kao da mu je
pao kamen sa srca. Bez ijedne reči je pošao k njoj. Ćutali su, čak se
i ne dodirujući, iako je njena ruka nekoliko puta nesvesno polazila
ka njemu.
Stajali su okupani suncem, usredsređeni jedno na drugo, kao da
na svetu nema više nikoga. Taibin je pogled bio prikovan za Relgovo
125
lice, ali u njemu ne beše ni nagoveštaja onog ispraznog obožavanja
s kakvim je Arijana zurila u Leldorina. U njenim očima kao da je
iskrilo nekakvo pitanje, ili možda čak izazov. Relg je nju gledao s
bolom čoveka rascepljenog između dve neizdržive želje.
Se’Nedra ih je posmatrala nekoliko trenutaka, ali je na kraju ipak
morala da skrene pogled.
Ulzi su se smestili u polumračnim prostorijama u podrum u
Tvrđave, kako bi Relg mogao da ih uvede u bolan postupak
navikavanja na dnevnu svetlost i nauči ih da odolevaju napadima
bezrazložnog straha kakve doživljava svaki pripadnik njihovog soja
kad se nađe pod otvorenim nebom.
Te je večeri pristigla i jedna grupica s juga. Tri muškarca, dvojica
u belim odorama i jedan u ritama, pojavila su se na kapiji i zatražila
da uđu. Algarski ih stražari odmah pustiše unutra, a jedan otrča u
odaje gospe Polgare da je izvesti o njihovom dolasku.
„Dovedi ih ovamo“, reče ona isprepadanom, prebledelom
jadniku koji se još tresao od straha. „Dugo nisu bili u ljudskom
društvu, pa bi ovolika gužva mogla malo da ih onespokoji.“
„Iz ovih stopa, gospo Polgara“, reče uzdrhtali Algar i nakloni se,
pa zastade. „Zar bi mi onaj stvarno ono učinio?“
„Koji i šta?“
„Onaj ružni. Rekao je da će...“ Stražar uto zaćuta, shvativši s kim
razgovara. „Nema potrebe da to sad ponavljam, gospo Polgara, ali
bila je to užasna pretnja za jednog muškarca.“
„O“, na to će ona. „Mislim da znam na šta misliš. Ta mu je jedna
od omiljenih. Ne boj se. On to govori samo da privuče pažnju. Čak
nisam sigurna ni da bi to mogao nekome da uradi a da taj ostane
živ.“
„Odmah ću ih dovesti, gospo Polgara.“
Čarobnica se osvrnu ka Se’Nedri, Adari i Arijani, koje su joj se
pridružile za večerom.
„Dame“, reče, „imamo goste. Dvojica su najdražesniji ljudi na
svetu, ali treći ima pomalo pogan jezik. Ako imate iole osetljive uši,
bolje bi vam bilo da izađete.“ Se’Nedra se seti poslednjeg susreta s
ovom trojicom i odmah ustade.

126
 „To ne važi za tebe, Se’Nedra“, zaustavi je Polgara. „Bojim se da
ćeš ti morati da ostaneš.“
Princezica proguta knedlu.
„Zaista bih otišla da sam na vašem mestu“, reče drugaricama.
„Zar je toliko gadan?“, upita Adara. „Pa i pre sam slušala
muškarce kako psuju.“
„Ovakvog nisi“, upozori je Se’Nedra.
„Sad si mi raspalila znatiželju“, osmehnu se Adara. „Mislim da
ću ipak ostati.“
„Nemoj posle da kažeš kako te nisam upozorila“, promrmlja
Se’Nedra.
Beltira i Belkira bili su ljupki baš kao što ih je i upamtila, ali zato
je Beldin bio još ružniji i poganiji. Arijana je istrčala još pre nego što
je završio pozdravljanje s gospom Polgarom, a Adara preblede kao
leš, ali ipak ostade da sedi. Međutim, onda se odvratni čovečuljak
okrenuo ka princezi Se’Nedri i uputio joj nekoliko prostačkih
pitanja od kojih je ova pocrvenela kao bulka. Adara se samo izvinila
i izašla.
„Šta je ovim tvojima curama, Polgara?“, nedužno upita Beldin
češući se po ulepljenoj bradi. „Nešto su brzo zanemoćale.“
„To su lepo vaspitane dame, striče“, odgovori Polgara. „Njihove
uši nisu spremne za određene izraze.“
„I to je sve?“, upita on pa se grohotom nasmeja. „Onda ova
crvenperka ovde nije toliko fina.“
„Vaše reči su mi uvredljive koliko i mojim drugaricama,
poštovani Beldine“, kruto odbrusi Se’Nedra, „ali neću dozvoliti da
me otera pogana jezičina jednog nevaspitanog grbavca.“
„Nisi loša“, pohvali je on, pa se prostački izvali u fotelji, „ali
moraš naučiti da se opustiš. Uvreda treba da ima određeni ritam i
da teče sama od sebe. Moraš malo da poradiš na tome.“
„Još je mlada, striče“, podseti ga Polgara.
Beldin se iskezi princezi.
„Ma kako da nije.“
„Prestani“, reče mu Polgara.

127
 „Došli smo... da se pridružimo pohodu“, rekoše blizanci. „Beldin
veruje...d a ćete se možda sukobiti s Grolimima... i da bi vam mogla
zatrebati naša pomoć.“
„Jadno, zar ne?“, brecnu se Beldin. „Još nisu naučili da valjano
govore.“ Potom pogleda Polgaru pravo u oči. „Da li je ovo sva vojska
koju imate?“
„Čereci će nas sačekati kod reke“, odgovori ona.
„Nisi se pretrgla od govorancije“, na to će Beldin Se’Nedri.
„Nemaš ni izbliza onoliko ljudstva koliko ti treba. Južni Murzi se
množe kao crvi u trulom mesu, a Malorijci se roje kao muve.“
„Objasniću ti šta smo naumili kad za to dođe vreme, striče“,
obeća mu Polgara. „Uopšte ne nameravamo da se sukobimo s
čitavom angaračkom vojskom. Ovime im samo odvlačimo pažnju.“
On se pakosno isceri.
„Ne znam šta bih dao da sam mogao da ti vidim lice kad si
saznala da ti je Belgarat utekao“, reče.
„Ne bih sad o tome, poštovani Beldine“, posavetova ga Se’Nedra.
„Gospa Polgara je bila nezadovoljna Belgaratovom odlukom,
tako da možda nije smotreno sada potezati to pitanje.“
„Već sam imao prilike da prisustvujem Polgarinim izlivima
besa“, reče on i sleže ramenima. „Što ne pošalješ nekog po jedno
prasence ili jagnjence, Pol? Gladan sam.“
„Moraćeš da sačekaš da ga prvo ispeku, striče.“
On je zbunjeno pogleda.
„A što?“, upita.

128
 Deseto poglavlje

TREĆEG DANA, vojska se iz Tvrđave uputila ka privremenom

logoru koji su Algari podigli na obali Aldurove reke. Trupe sačinjene
od pripadnika različitih naroda u zasebnim su kolonama
napredovale kroz travu koja im je sezala do kolena. U sredini su
stupali Tolnedranci, držeći se kao da su na paradi. Njihovo
ponašanje se značajno popravilo otkako su im se pridružili general
Varana i njegova pratnja. Se’Nedri se posle pobune na zaravni
nadomak Tol Vordua pridružilo veoma mnogo ljudi, ali među njima
nije bilo viših činova, tako da je uskoro zavladao nemar. General
Varana nije ni reč rekao povodom mrlja rđe na oklopima, a ni na to
što je većina vojnika neobrijana. Međutim, bio je dovoljan jedan
njegov nezadovoljan pogled pa da se to sredi. Čim su ga vodnici, koji
su sada vodili legije, videli kako se blago mršti, mrlje su nestale, a
redovno brijanje je ponovo ušlo u modu. Doduše, tu i tamo se videla
i pokoja modrica, kao nem i svedok prilježnosti s kojom su
narednici ubeđivali legionare da prionu na brijanje, pa makar to
morali da potkrepe i pesnicama.
Odmah do Tolnedranaca jahali su mimbratski vitezovi u
šljaštećim oklopima, dok su se iz šume njihovih uzdigutih kopalja
raznobojne zastave vijorile na vetru. Lica im behu okupana
ushićenjem i ničim više. Se’Nedra je podozrevala da dobar deo
njihove zastrašujuće slave potiče upravo od tog potpunog
nepostojanja bili čega što makar i podseća na misao. Uz samo malo
bodrenja, celokupna bi Mimbratska vojna sila s oduševljenjem
jurnula u napad na zimu ili na plimu.
129
 S druge strane legionara stupali su asturijanski strelci odeveni u
zelenu i smeđu čoju. I oni su bili zdravo odlučni. Kako ni Asturijanci
nisu bili blagosloveni ništa većom pameću od Mimbrata, svi su se
složili kako bi trebalo umetnuti nekoga između njih ne bi li se
predupredile moguće neprijatnosti.
Za njima su išli namrgođeni Rivanci, svi do jednog u sivom, a i
nekolicina Čereka koji nisu otišli s flotom. Kraj Mimbrata je stupala
sendarijska pešadija u nadvoje-natroje skrpljenim uniformama,
dok su se iza svih njih truckala zaprežna kola s namirnicama,
protežući se dokle pogled seže. Za razliku od svih ostalih, Algari se
nisu kretali u urednim povorkama, već su na samim obodima vojne
sile jahali u manjim ili većim raštrkanim grupama, vodeći sa sobom
rezervne konje i poludivlja goveda.
Se’Nedra je, ponovo u oklopu, jahala kraj generala Varane,
pokušavajući — bez mnogo uspeha — da mu objasni koja je svrha
njenog prisustva u tom pohodu.
„Drago dete“, na kraju će on, „ja sam Tolnedranac i vojnik. Ni
jedno ni drugo mi ne dozvoljava da prihvatim bilo kakav vid
misticizma. Trenutno mi je najveća briga kako prehraniti ovoliko
ljudi. Karavan kola s namirnicama proteže se sve do planina, pa čak
i preko, kroz Arendiju. Dalek je to put, Se’Nedra.“
„Kralj Fulrah se već pobrinuo za to“, zaverenički će ona. „Dok
smo mi polako napredovali, njegovi Sendari su Velikim severnim
putem prevezli zalihe u Aldurford, a onda ih rekom prebacili sve do
logora. Tamo nas već čeka izobilje namirnica.“
General zadovoljno klimnu glavom.
„Izgleda da su se Sendari pokazali kao savršeni pozadinci“, reče.
„Da li su poneli i oružje?“
„Mislim da su pominjali nešto o tome“, odgovori Se’Nedra.
„Strele, rezervna koplja za vitezove i tome slično. Izgledalo mi je da
znaju šta rade pa se nisam previše raspitivala.“
„To je detinjasto, Se’Nedra“, ljutnu se general. „Kad upravljaš
vojskom, moraš znati svaku pojedinost.“
„Ja ne upravljam vojskom, čika Varana“, ispravi ga ona. „Ja je
samo predvodim. Upravlja kralj Rodar.“

130
 „Ali pošla si u rat, Se’Nedra, a u ratu ljudi ginu ili bivaju ranjeni.
Bolje bi ti bilo da pokažeš malo zanimanja za ono što se dešava oko
tebe, princezice. Znaš, to što ideš u borbu s jastukom preko glave
neće ti poboljšati šanse za uspeh.“ Okrenuo se i pogledao je. „I
prestani da glođeš nokte, Se’Nedra“, dodade. „Naružićeš ruke.“
U sredini ogromnog logora kraj reke nalazio se skladišni prostor,
tako da je sve to ličilo na pravi mali grad sačinjen od šatora i uredno
naslaganih zaliha i opreme. Duž obale se protezao niz skela s
namirnicama koje je tek trebalo istovariti.
„Vidim da tvoji ljudi nisu gubili vreme“, reče Rodar
debeljuškastom sendarijskom vladaru dok su jahali između
ogromnih gomila četvrtastih bala s namirnicama i gusto naslagane
opreme. „Kako si znao šta treba dopremiti?“
„Pažljivo sam posmatrao dok smo prolazili kroz Arendiju“,
odgovori mu Fulrah. „Tako sam i shvatio šta će nam sve trebati —
čizme, strele, mačevi i tome slično. U ovom trenutku dovozimo
samo hranu. Algarska stada će nam biti izvor svežeg mesa, ali
ljudima će se smučiti ako stalno budu jeli jedno te isto.“
„Ovde si nakupio dovoljno hrane za godinu dana“, primeti
Rodar.
Fulrah odmahnu glavom.
„Samo četrdeset i pet“, ispravi ga.
„Hoću da ovde bude namirnica za trideset dana i za još dve
nedelje u utvrđenju koje Dreznijci grade na vrhu litice. To nam je
zaliha koju ne moramo da načinjemo sve dok skele svakodnevno
dopremaju nove namirnice. Onog trenutka kad jasno utvrdite naše
ciljeve, sve ostalo će se svesti na prostu računicu.“
„Otkud znaš koliko jedan čovek može da pojede za jedan dan?“,
upita Rodar merkajući gomile hrane. „Nekad mi se jede više, a
nekad manje.“ Fulrah sleže ramenima. „Pronađe se nekakva
sredina. Neki jedu više, neki manje, ali na kraju se sve ipak svede na
isto.“
„Fulraše, toliko si praktičan da mi je ponekad muka od tebe“,
reče Aneg.
„Pa neko mora da bude.“

131
 „Zar u vama Sendarima nema ama baš nimalo pustolovnog
duha? Zar nikada ne uradite nešto a da prvo niste sve razradili do u
sitna crevca?“
„Ne, ako je ikako moguće“, blago će kralj Fulrah.
U srcu skladišnog prostora podignuto je nekoliko velikih šatora
za potrebe vojskovođa i njihove pratnje. U rano poslepodne, nakon
što se okupala i presvukla, princeza Se’Nedra ode do glavnog štaba
da vidi šta se dešava.
„Ukotvili su se otprilike kilometar nizvodno odavde“, podnosio
je Barak izveštaj svome rođaku. „Stigli su još pre četiri dana. Greldik
se za sve postarao.“
„Greldik?“, iznenadi se Aneg. „Pa on nema nikakav čin.“
„Ali poznaje reku“, podseti ga Barak. „Taj je doplovio do svakog
mesta do kog se može doploviti i na kome se nešto može ućariti.
Rekao mi je da mornari ne prestaju da piju otkako su stigli. Znaju
šta ih čeka.“ Aneg se zakikota. „Onda je bolje da ih ne razočaramo.
Rodare, kada će konačno početi dizanje mojih brodova uz liticu?“
„Za jedno nedelju dana“, odgovori Rodar preko svoje
popodnevne užine.
„Taman koliko treba“, na to će Aneg, pa se ponovo obrati
Baraku. „Poruči Greldiku da ćemo s vučom otpočeti sutra ujutru,
dok se mornari još ne otrezne.“ Se’Nedra nije baš najbolje razumela
na kakvu on to „vuču“ misli, sve dok sutradan ujutru nije otišla do
obale i zatekla oznojene Čereke kako izvlače svoje brodove na suvo
koristeći jedino podmetače od oblica. Prosto ju je zaprepastila
količina truda da se napravi napredak od svega jednog pedlja.
Nije samo ona bila začuđena. Kovač Durnik je bacio jedan
pogled na ono što ovi rade i odmah pošao da potraži kralja Anega.
„Oprostite, vaša svetlosti“, obrati mu se učtivo, „ali zar ovo nije
štetno za čunove koliko i za ljude?“
„Brodovi“, ispravi ga Aneg. „Ovo su brodovi. Čunovi su nešto
drugo.“
„Zovite ih kako vam drago, ali zar im ovo drndanje po oblicama
neće razglaviti spojeve?“ Aneg sleže ramenima. „Svaki brod curi
pomalo“, reče. „Osim toga, ovako se radi oduvek.“

132
 Durnik brzo uvide jalovost razgovora s čerečkim kraljem, te zato
ode do Baraka, koji je namrgođeno posmatrao kako njegov brod
prilazi obali.
„Zaista moćno izgleda kad je u vodi“, govorio je crvenobradi
orijaš svom prijatelju kapetanu Greldiku, „ali presešće nam tolika
moć kad počnemo da ga izvlačimo na obalu.“
„Sam si tražio najveći mogući brod“, podseti ga Greldik, cereći
se obešenjački. „Moraćeš da nabaviš dovoljno piva da se napuni cela
tvoja lađa, ako hoćeš da posada bude dovoljno pijana da se upusti u
izvlačenje, a da ne pominjem onaj stari običaj da i kapetan mora u
tome da učestvuje.“
„Glupog li običaja“, kiselo progunđa Barak.
„Čini mi se da ti se smeši naporna nedelja, Barače“, reče Greldik,
još se šire kezeći.
Durnik ih obojicu povede u stranu i poče da im žustro nešto
objašnjava i da štapom iscrtava nekakve planove po peščanoj obali.
Kako je njegova priča odmicala, ovi su ga sve pažljivije slušali.
Učinak tog razgovora video se sutradan, u vidu dve niske
vešaljke sa po desetak točkova sa svake strane. Dok su ostali Čereci
stajali po strani i rugali se, mornari su izvukli dva broda, pažljivo ih
postavili u ležišta i čvrsto privezali. Dobacivanje je, međutim,
gotovo potpuno prestalo kad su posade počele da kotrljaju ove
skalamerije preko ravnice. Uto slučajno naiđe i Hetar, pa se, videvši
sve ovo, zbunjeno namršti.
„A zašto ih sami gurate“, upita on, „kad ste takoreći usred
najvećeg krda konja na svetu?“ Barak ga pogleda razrogačenim
očima, a onda mu se Usta razvukoše u širok osmeh.
Ruganje koje se razlegalo dok su mornari izvlačili Barakov i
Greldikov brod i vezivali ih za ležišta splasnu do ljutitog gunđanja
kad zaprege algarskih konja takoreći bez ikakvog napora odvukoše
neobična vozila ka litici, lako pretekavši sve one koji su se upinjali
iz petnih žila samo da naprave još jedan korak. Da bi svemu dali i
umetnički pečat, njih dvojica zapovediše svojim ljudima da se
izležavaju na palubi, nalivaju se pivom i kockaju se.

133
 Kralj Aneg je ozlojeđeno gledao svog rođaka kako se zadovoljno
ceri s ogromne lađe na točkovima.
„E, sad mi je dosta!“, prasnuo je, pa skinuo ulubljenu krunu s
glave i tresnuo je o zemlju.
Kralj Rodar zadrža priseban izraz lica.
„Moram priznati da je ovo mnogo bolji način, Aneže. Siguran
sam da postoji neki iskonski dubokoumni razlog za sve ono
upinjanje, znojenje i psovanje, ali ovo je svakako brže. Mislim da se
s time moramo pomiriti.“
„To je neprirodno“, procedi Aneg, besno gledajući ona dva broda
kako brzo odmiču.
Rodar sleže ramenima. „Sve izgleda neprirodno kad se proba
prvi put.“
„Moram malo da razmislim“, turobno će Aneg.
„Ne bih previše razbijao glavu da sam na tvom mestu“,
posavetova ga Rodar. „Sa svakim kilom etrom praviš sve veću
budalu od sebe, a Barak će paradirati onom skalamerijom oko tvojih
ljudi sve do litice, ako treba.“
„Misliš da bi on to stvarno učinio?“
„U to možeš da se opkladiš.“
Kralj Aneg gorko uzdahnu.
„Idi i dovedi mi onog odvratno promućurnog sendarskog
kovača“, jetko je zapovedio nekom iz svoje pratnje. „Završimo već
jednom s ovim.“
Nešto kasnije tog dana, vojskovođe su se okupile u glavnom
šatoru da se dogovore šta im je dalje činiti.
„Sada je najvažnije da prikrijemo kolika je zapravo naša vojska“,
obratio im se Rodar.
„Možda bi bilo bolje da ne odu svi odjednom do litice i tamo se
razmile, nego da se prebacuju u grupama i da se odmah penju u
gornje utvrđenje.“
„Zar nas to neće nepotrebno usporiti?“, upita kralj Korodulin.
„Neće mnogo“, odgovori Rodar. „Prvo ćemo prebaciti tvoje
vitezove i Čo-Hagove konjanike, kako biste odmah počeli da žarite i

134
palite. Tako će Tuli imati o čemu da razmišljaju umesto da nagađaju
koliko smo pešadije doveli. Ne želimo da nam saznaju broja.“
„A mogli bismo i da zapalimo lažne logorske vatre kako bi
izgledalo da nas je mnogo više?“, ushićeno će Leldorin.
„Cilj nam je da nam vojska izgleda manjom, a ne većom“,
blagonaklono mu objasni Brand. „Ne želimo da navedemo Taura
Urgasa i ‘Zakata da pokrenu svoje jedinice. Ovo će biti jednostavan
pohod budemo li morali da se nosimo samo s Getelovim Tulima.
Međutim, ako se umešaju Murzi i Malorijci, biće to vrlo ozbiljan
rat.“
„A baš to i hoćemo da izbegnemo“, dodade kralj Rodar.
„Aha“, pokunjeno će Leldorin. „To mi uopšte nije palo na
pamet.“ Pocrveneo je do ušiju.
„Leldorine“, javi se Se’Nedra ne bi li mu pomogla, „pošla bih u
obilazak jedinica. Hoćeš li da me otpratiš?“
„Naravno, vaše veličanstvo“, jedva je dočekao mladi Asturijanac.
„To je pametno“, s odobravanjem će Rodar. „Osokoli ih,
Se’Nedra. Prešli su dug put i možda im je duh malo klonuo.“
Uto ustade i Leldorinov rođak Torazin, odeven kao i obično u
crni kaputić i uske pantalone, pa reče: „Pošao bih i ja, ako mogu.“
Drsko se nasmešio kralju Korodulinu. „Asturijanci su vični kovanju
zavera, ali im strategija nije jača strana, tako da ne verujem da bih
mogao bitno da doprinesem ovom skupu.“
Kralj Arendije samo se osmehnu na ovu opasku.
„Jamačno si oštra jezika, mladi Torazine, ali ne verujem da
zaista si toliki neprijatelj krune kakvim sebe predstavljati šćaše.“
Torazin se kitnjasto nakloni, ne prestajući da se ceri. Čim su
izašli iz šatora, on se okrete ka Leldorinu.
„Možda bih ga čak i zavoleo kad bi govorio kao normalan svet“,
reče.
„Nije strašno kad se malo navikneš“, odgovori Leldorin.
Torazin se na to nasmeja.
„Kad bi mene neka gospa kao što je Arijana šćela’ za prijatelja,
jamačno bih glagoljao kako god ušima njenim bude blagougodno

135
slušati“, reče, pa obešenjački pogleda Se’Nedru. „Koje bi jedinice
vaše veličanstvo želelo da prvo osokoli?“, reče u šali.
„Hajdemo do vaših zemljaka“, na to će ona. „S vama dvojicom
bih otišla u mimbratski logor samo ako vam pre toga neko oduzme
oružje i dobro vam zapuši usta.“
„Zar nam ne verujete?“, upita Leldorin.
„Znam vas ko zlu paru“, odgovori ona, blago zabacivši glavu.
„Gde su se Asturijanci smestili?“
„Tamo“, reče Torazin i pokaza ka južnom kraju logora.
Povetarac je donosio miris hrane iz sendarskih poljskih kuhinja,
što je princezu podsetilo na nešto. Umesto da besciljno baza među
šatorima, upustila se u potragu za tačno određenim osobama.
Pronašla je Lamera i Detona, dvojicu kmetova koji su se njenoj
vojsci pridružili kod Vo Vakuna, baš dok su ispred iskrpljenog
šatora dovršavali ručak. Bili su uhranjeniji nego kad ih je poslednji
put videla, a i pristojno obučeni. Čim su je videli, nespretno su
skočili na noge.
„Pa, dragi moji“, blago će ona ne bi li ih malo opustila, „kako vam
se dopada vojnički život?“
„Nemamo zamerki, vaše gospodstvo“, ponizno odgovori Deton.
„Al’ baš se mnogo hoda“, dodade Lamer. „Nisam ni znao da je
svet toliki.“
„A dobili smo i čizme“, reče Deton, pa podiže nogu da to i dokaže.
„Isprva su malo žuljale, al’ i to je prošlo.“
„Dobijate li dovoljno hrane?“, upita Se’Nedra.
„Ma nego šta“, odgovori Lamer. „Sendari nam je čak i skuvaju.
Jeste li znali, vaše gospodstvo, da u Sendariji nema kmetova? Pa zar
je to moguće? Da se čovek lepo zamisli.“
„Vala baš“, složi se Deton. „Ljudi rade na imanjima i svi su siti i
toplo obučeni i imaju krov nad glavom, a nigde ni jednog jedinog
kmeta.“
„Lepo su vas opremili“, primeti princeza videvši da ova dvojica
na sebi imaju i kupaste kacige i debele kožne prsnike.
Lamer klimnu glavom i skide kacigu.

136
 „Ovaj čelik ne da da vam neko prospe mozak“, reče. „Odmah su
nas sve postrojili i podelili su nam kacige i ove kožne jelečiće.“
„A svaki je pride dobio i koplje i nož“, dodade Deton.
„Jesu li vam pokazali kako da se njima služite?“, upita Se’Nedra.
„Još nisu, vaše gospodstvo“, odgovori Deton. „Al’ učili smo kako
se gađa iz luka.“
Se’Nedra se osvrnu ka svojim pratiocima.
„Možete li da pošaljete nekoga da se postara za to?“, reče. „Hoću
da svako bude u stanju makar da se brani.“
„Prepustite to nama, vaše veličanstvo“, odgovori Leldorin.
Nedaleko odatle, jedan mladi km et sedeo je skrštenih nogu pred
svojim šatorom. Prineo je frulu usnama i zasvirao. Se’Nedra je
imala prilike da u carskoj palati u Tol Honetu sluša najbolje
muzičare na svetu, ali ova ju je pesma dirnula pravo u srce i oči joj
se ispuniše suzama. Melodija se uznela prema plavetnom nebu,
slobodna poput ptice u letu.
„Ala je to lepo“, reče ona.
Lamer klimnu glavom. „Ne razumem se u muziku“, reče, „al’
reko bih da je taj malac dobar. Prava je šteta što je zveknut u glavu.“
Se’Nedra ga oštro pogleda.
„Kako to misliš?“
„Potiče iz nekog sela s juga Arendijske šume. Čuo sam da tamo
vlada velika beda i da je ondašnji vlastelin strašno strog prema
kmetovima. Ovaj mali je siroče i bio je zadužen da čuva goveda.
Jednom je izgubio kravu i za kaznu su ga tukli dok gotovo nije
izdahnuo. Otada nije progovorio ni reč.“
„Znate li kako se zove?“
„Niko to ne zna“, odgovori Deton. „Nadziremo ga na smenu,
kako bismo bili sigurni da je jeo i da ima gde da spava. Više od toga
se za njega ne može učiniti.“
Uto Leldorin ispusti nekakav čudan zvuk i Se’Nedra sa
zaprepašćenjem shvati da mu suze u potocima liju niz obraze.
Dečak je, ne prestajući da izvodi svoju srceparajuću melodiju,
savršeno smireno pogledao Se’Nedru pravo u oči.

137
 Nedugo potom su nastavili dalje. Princeza je bila svesna da je
dvojici kmetova neugodno u njenom prisustvu. Uverila se da su
dobro i da je obećanje koje im je dala ispunjeno, a to je bilo
najvažnije.
Dok su se približavali sendarskom delu logora, Se’Nedra,
Torazin i Leldorin začuše nekakvo komešanje iza jednog velikog
šatora.
„E, staviću ih gde ja Hoću i tačka“, ratoborno je tvrdio neki
čovek.
„Ama, preprečio si ulicu“, odgovori mu drugi.
„Ulicu?“, podrugljivo će prvi. „O čemu ti pričaš? Pa nije ti ovo
grad. Nema ovde nikakvih ulica.“
„Slušaj prijatelju“, trpeljivo će drugi, „mi moramo da prođemo
ovuda da bismo stigli do skladišnog dela logora. A sada budi
ljubazan pa skloni svoje stvari i pusti me da radim ono što moram.
Nemam ja vremena da se prepucavam s tobom.“
„Neće meni da naređuje jedan sendarski kočijaš koji bi na mufte
da se izvuče iz borbe. Znaš, ja sam pravi ratnik.“
„Je l’te?“, jetko će Sendar. „A u koliko si se to ratova borio?“
„Boriću se kad za to kucne čas.“
„E, pa, kucnuće ti pre nego što očekuješ ako ovog trena ne
skloniš tu opremu. Nemoj da moram da silazim odavde jerbo ću
mnogo da se naljutim.“
„Evo, baš mi se gaće tresu od straha“, podsmešljivo će vojnik.
„Ama hoćeš li ti da sklanjaš te stvari?“
„Neću.“
„Lepo sam te upozorio, prijatelju“, reče Sendar.
„Pipneš li mi stvari, razbiću ti glavu.“
„Ne. Pokušaćeš da mi razbiješ glavu.“
Usledili su zvuci koškanja i nekoliko oštrih udaraca.
„A sad se diži i miči svoje stvari“, reče kočijaš. „Imam ja
pametnija posla nego da zazjavam s tobom.“
„Udario si me kad nisam gledao“, vajkao se vojnik.
„Hoćeš da te sad udarim dok gledaš?“
„Dobro, de, što se odmah ljutiš? Evo, sklanjam.“
138
 „Baš mi je milo što smo našli zajednički jezik.“
„Dešava li se ovo često?“, tiho zapita Se’Nedra.
Torazin klimnu glavom i široko se nasmeši.
„Imate mnogo hvalisavaca u vojsci, vaše veličanstvo“, reče.
„Kako sendarski kočijaši obično nemaju vremena da slušaju mitove
i legende, a pesničenje im je, izgleda, u krvi, njihove zađevice s
vojnicima gotovo uvek se ovako završavaju. Neobično poučno
iskustvo.“
„Muškarci!“, na to će Se’Nedra.
U sendarskom delu logora zatekli su Durnika s dvojicom
mladića.
„Ovo su moji stari prijatelji“, predstavio ih je princezi. „Samo što
su se iskrcali sa skele. Mislim da ste Randoriga već upoznali,
princezo. Bilo je to prošle zime na Faldorovom imanju.“
Se’Nedra je vrlo dobro upamtila Randoriga. Trebalo je da se taj
visoki, plećati momak oženi Zubretom, Garionovom prvom ljubavi.
Toplo ga je pozdravila i ljubazno ga podsetila da su se već upoznali.
Randorig je zbog jake arendske crte malo sporije razmišljao, ali je
zato njegov saputnik bio sve samo ne spor. Durnik ga je predstavio
kao Doruna, još jednog Garionovog druga iz detinjstva. Bio je to
sitan, žilav momak s isturenom adamovom jabučicom i pomalo
buljavih očiju. Posle prvih nekoliko trenutaka ustezanja, više ga
niko nije mogao ućutkati, a ni pratiti tok njegovih misli. Kao bez
duše je blebetao pokušavajući da jezikom sustigne mozak.
„Bilo je pomalo gadno dok smo se peli na planinu, vaše
veličanstvo“, rekao je kad ga je Se’Nedra upitala kakav je bio put.
„Baš strm neki drum . Čovek bi pomislio da bi iskusni putari kao što
su Tolnedranci odabrali neku blažu padinu, ali biće da ih mnogo
više privlače prave linije, pa čak i kad to nije najbolje rešenje. Čudan
je to soj.“ Činjenica da je i Se’Nedra Tolnedranka njega kao da se
nije doticala.
„Jeste li išli Velikim severnim putem?“, upitala ga je.
„Da, sve do nekog mesta zvanog Aldurford. Baš čudno ime, zar
ne? A opet, kad malo bolje razmislite, shvatite da je potpuno

139
smisleno. Ali to je bilo tek posle murškog napada. E, takvu borbu
sigurno niste videli.“
„Murzi?“, odsečno će Se’Nedra ne bi li zaustavila to zaošijano
kolo misli.
On oduševljeno zaklima glavom.
„Onaj što je bio zadužen za kola — onaj veliki momak iz Murosa,
ili mi se bar čini da je rekao da je odande. Je li, Randoriže, reče li on
da je iz Murosa ili Kamaara? Stalno mešam ta dva mesta. Šta sam
ono beše počeo da pričam?“
„Murzi“, podseti ga Durnik.
„A, da. Elem, taj što je bio zadužen za kola ispričao nam je kako
je u Sendariji pre rata bilo mnogo Murga koji su se pretvarali da su
trgovci, a zapravo su bili uhode. Kad je rat počeo, oni su pobegli u
planine i sad vazdan prave zasede i napadaju naša kola s
namirnicama, ali mi smo ih spremni dočekali, zar ne, Randoriže?
Jedan Murg nam je dojahao do kola, a Randorig ti ni pet ni sedam
nego njega močugom — Bam! Evo, ovako! — i očas posla ga zbaci s
konja! Kladim se da taj nije ni znao šta ga je snašlo!“
Dorun se tome kratko nasmeja, pa brže-bolje nastavi da uz silnu
glumu i kićenje opisuje njihovo putešestvije.
Princezu je duboko kosnuo susret s Garionovim starim
drugovima. Štaviše, osećala je dodatni teret odgovornosti jer je
shvatila da je njen pohod uticao na gotovo svakog čoveka na zapadu.
Otrgla je muževe od žena i očeve od dece. Povela je obične ljude, koji
nikada nisu odmakli dalje od susednog sela, na put dug hiljadama
liga, kako bi se borili u ratu čija im svrha najverovatnije nije ni
jasna.
Narednog su jutra vojskovođe odjahale do građevine podno
litice. Kad su izbili na vrh padine, Se’Nedra trznu oštro Plemićeve
uzde i zinu od čuda kad je prvi put u životu videla istočnu liticu.
To je potpuno neverovatno! Pod kapom nebeskom nema ničega
toliko velikog! O grom na crna litica uzdizala se poput kamenog
talasa, zaustavljenog u pokretu da doveka obeležava granicu istoka
i zapada i onemogućava prelazak u oba smera. Stajala je tamo kao
savršen simbol razdvojenosti ova dva dela sveta i razlika
nepremostivih poput te litice.
140
 Kada su se malo približili, Se’Nedra vide da se i u podnožju
kamenog zida i na njegovom vrhu užurbano obavljaju nekakvu
radovi. Odozgo su se spuštala debela užad povezana sa složenim
sistemom koturova na tlu.
„Zašto su koturovi na zemlji?“, sumnjičavo će kralj Aneg.
Rodar sleže ramenima.
„Otkud znam? Nije to moj posao.“
„Neka ti bude, ali znaj da neću dopustiti tvojim ljudima ni da
taknu moje brodove sve dok mi neko ne objasni zašto koturovi nisu
na vrhu nego na dnu.“
Kralj Rodar uzdahnu i rukom pozva nekog čoveka koji je dotle
vredno podmazivao pomenute koturove.
„Imaš li možda crtež na kome se vidi kako ovo čudo radi?“, upita
debeli vladar umašćenog radnika.
Ovaj klimnu glavom pa ispod tunike izvuče smotuljak prljavog
pergamenta i pruži ga svom kralju. Rodar samo pogleda nacrt i
prosledi ga Anegu.
Čerek se zagleda u zamršeni crtež, trudeći se da razluči koja se
linija gde završava i zašto baš tu prolazi.
„Ja ovo ne umem da rastumačim“, reče ojađeno.
„Ne umem ni ja“, prijazno će Rodar, „ali zahtevao si da saznaš
zašto su koturovi dole umesto gore. Sve ti je lepo tu nacrtano.“
„Ali ja ovo uopšte ne razumem.“
„Ko ti je kriv.“
Uto se nedaleko od njih razleže klicanje kad se kamena gromada
velika kao pola kuće, sva uvezana konopcima, dostojanstveno
podiže uz liticu, praćena glasnom škripom užadi.
„Moraš priznati da je ovo upečatljiv prizor, Aneže“, reče Rodar.
„Tim pre ako uočiš da čitavu stenu podiže samo onih osam konja
tamo. Uz pomoć protivtega, naravno“, dodade pokazavši ka
kamenom bloku koji se s ništa manje dostojanstva spuštao niz
liticu.
Aneg samo zažmirka ka gromadama.
„Durniče“, doviknu preko ramena, „shvataš li ti kako ovo radi?“

141
 „Da, kralju Aneže“, odgovori kovač. „Znate, protivteg, baš kao
što mu i ime kaže...“
„Samo mi ništa ne objašnjavaj, molim te“, prekide ga Aneg.
„Dovoljno mi je da neko kome verujem shvata šta se ovde dešava.“
Nešto kasnije su na vrh litice podigli i prvi čerečki brod. Kralj Aneg
je samo nekoliko trenutaka gledao kako to napreduje, pa žmirnu i
okrete se na drugu stranu. „Ovo je neprirodno“, reče u pola glasa
Baraku.
„U poslednje vreme često koristiš taj izraz“, primeti ovaj.
Aneg ga mrko pogleda.
„Samo kažem... nedužno će ovaj.
„Ne volim promene, Barače. Od njih se unervozim.“
„Svet se menja, Aneže, i to iz dana u dan.“
„To ne mora da znači da ja svemu moram da se radujem“,
procedi čerečki kralj. „Odoh ja u šator da popijem čašicu-dve.“
„Treba li ti društvo?“ ponudi se Barak.
„Mislio sam da više voliš da stojiš tu i gledaš kako se svet menja.“
„Može on to i bez mog nadzora.“
„Ne samo što može nego i hoće“, turobno će Aneg. „No, dobro.
Pođimo. Neću ovo više da gledam.“
I tako njih dvojica otidoše da potraže nešto za piće.

142
 Jedanaesto poglavlje

MAJSERANA, KRALjICA ARENDIJE, bila je utonula u misli.

Sedela je i vezla u suncem okupanoj dečjoj sobi u kraljevskoj palati
u Vo Mimbru, dok je njen sin, princ, gugutao i brbljao u kolevci,
zaigran niskom šarenih kuglica — tobožnjim poklonom dreznijskog
princa.
Majserana nikada nije upoznala Porenu, ali ju je majčinstvo
zbližilo s majušnom vladarkom o čijoj je lepoti mnogo čula.
Nedaleko od nje sedela je Nerina, baronica od Vo Ebora. Obe su
bile u kadifi — kraljica u tamnoljubičastoj, a baronica u bledoplavoj
— i imale su šiljate bele kape, neobično omiljene među
mimbratskim plemkinjama. Na drugom kraju odaje je postariji
leutar izvodio neku setnu melodiju.
Baronica je izgledala još neraspoloženije od kraljice. Otkako su
mimbratski vitezovi otišli u rat, njeni su podočnjaci iz nedelje u
nedelju postajali sve tamniji i više se gotovo uopšte nije smešila.
Na kraju samo uzdahnu i odloži đerđef u stranu.
„Uzdah tvoj svedok je tuge neizmerne što srce ti tišti, Nerina“,
nežno će kraljica. „O udesima ne razmišljaj, niti o čežnji svojoj, da
u jad još dublji ne potoneš.“
„Tad poučite me bezbrižnosti, veličanstvo“, uzvrati ova, „jer
jedino me drugi tome naučiti može. Srce mi tišti kam teške brige, a
sve misli moje, ma koliko ih krotiti htela, poput dece neposlušne
iznova jure ka hudoj sreći što moga gospodara i prijatelja našeg
najbližega zadesiti može.“

143
 „Neka uteha ti bude što strah taj tišti svaku ženu mimbratsku,
Nerina.“
Baronica ponovo uzdahnu.
„Briga moja, avaj, žalobnog se ishoda tiče. Žena svaka koja srce
vezala je za jednog dragana sad sme se nadati da on će joj
nepovređen iz rata strašna vratiti se, ali meni, koja dvojicu zavoleh,
takva sreća nasmešiti se ne može jer makar jednoga ja izgubiti
moram. Eto, to je ono što dušu mi tišti.“
Bilo je nekakvog tihog dostojanstva u Nerininom otvorenom
prihvatanju činjenice da su joj se dve velike ljubavi toliko ispreplele
u srcu da ih više ne može razdvojiti. Majserana je, u jednom naletu
duboke pronicljivosti kakvi često prate istinsko saosećanje, shvatila
da je podeljeno srce njene prijateljice postalo sama srž tragedije
koja će priču o njoj, njenom suprugu i Mandoralenu uzdići na nivo
najtužnijih legendi. Kad bi jednoga volela makar malo više, svega
toga ne bi ni bilo, ali njena je ljubav bila tako savršeno podeljena da
je dosegla stanje nepromenljive ravnoteže, ostavljajući Nerinu
zauvek zamrznutu između njih dvojice.
Kraljica uzdahnu. Nerinino podeljeno srce donekle ju je
podsećalo na podeljenost Arendije, ali dok srce nesrećne baronice
više nikada neće postati celina, Majserana je bila rešena da još
jednom pokuša da zaceli razdor između Mimbrata i Asturijanaca.
Zarad toga je u palatu pozvala nekoliko najrazumnijih vođa
pobunjeničkog severa — potpisala se titulom koju je retko koristila:
vojvotkinja od Asturije — i naložila im da sačine spisak svih svojih
žalbi.
Nešto kasnije tog poslepodneva, sedela je na dvostrukom
arendijskom prestolu, bolno svesna praznine pored sebe.
Predvodnik i predstavnik asturijanskih plemića bio je grof
Reldegen, visok, mršav muškarac olovnosive kose i brade, koji se u
hodu pomagao debelim štapom. Na sebi je imao zeleni kaputić i
crne pantalone, a o boku mač, baš kao i ostali njegovi sunarodnici.
To što su naoružani došli pred kraljicu izazvalo je žamor
negodovanja, ali Majserana je odbila predloge da naredi straži da ih
silom razoruža.

144
 „Grofe Reldegene“, pozdravila ga je kad je dohramao do
prestola.
„Vaša milosti, odgovori on i nakloni se.
„Vaše veličanstvo“, zgranuto ga ispravi jedan dvoranin.
„Njena milost nas je pozvala ovamo kao vojvotkinja od Asturije“,
osorno mu je objasnio grof. „Mi tu titulu cenimo mnogo više nego
neke novije, veštačke.“
„Gospodo, molim vas“, odlučno se umeša kraljica. „Ja
preklinjem vas da ne raspirujemo danas stare zađevice, jer
okupismo se da vidimo ima li nade za mir. Molim vas, grofe
Reldegene, da otvoreni budete. Zbacite s duše teret što toliku pizmu
stvori u srcima asturijskim. Govorite slobodno, grofe, i ne strepite
od odmazde za bilo šta što izgovorili budete.“ Sa strepnjom je
pogledala svoje savetnike. „Zapovedam da niko na odgovornost biti
pozvan ne sme zbog onoga što danas bude izgovoreno ovde.“
Mimbrati mrko pogledaše Asturijance, a ovi im uzvratiše istom
merom.
„Vaša milosti“, poče Reldegen, „naša najveća zamerka se, rekao
bih, odnosi na prostu činjenicu da Mimbratski plemići uporno
odbijaju da priznaju naše titule. Znam da su to samo prazna zvanja,
ali sve to ukazuje na ozbiljno potcenjivanje. Većina nas je potpuno
ravnodušna prema privilegijama koje titule nose, ali zato nas boli
što nam se uskraćuje prilika da ispunjavamo svoje obaveze. Naši
najdarovitiji ljudi prinuđeni su da živote traće u dokolici, a to je, ako
smem da primetim, vaša milosti, veći gubitak za Arendiju no što je
uvreda za nas.“
„Lepo rečeno, grofe“, promrmlja kraljica.
„Ja bih bio rad da na ovo odgovorim, vaše veličanstvo“, javi se
vremešni, sedobradi baron od Vo Serina.
„Svakako, barone“, reče Majserana. „Hajde da svi budemo
iskreni i otvoreni jedni prema drugima.“
„Ako asturijski plemići ištu sebi titule, onda neka ih i zatraže“,
objavi baron. „Peti je vek kako kruna čeka da joj se oni na vernost
zakunu pa da im ih dodeli. Nijedna se titula tražiti, a ni priznati ne

145
može sve dok se njen nosilac zakletvom vladaru na vernost ne
obaveže.“
„Nažalost, barone“, na to Reldegen, „mi nismo u mogućnosti da
položimo dotičnu zakletvu, jer još nas vezuje zavet koji su naši preci
dali vojvodi od Asturije.“
„Vojvoda asturijski kojeg pominjete već je pet vekova pokojan“,
podseti ga stari baron.
„Ali njegova loza nije prekinuta“, nije odustajao Reldegen.
„Njena milost je njegov direktni potomak, te je zato naša zakletva
na vernost još na snazi.“
Kraljica pogleda jednog, pa drugog. „Ljubazni budite“, reče, „pa
me ispravite ako pogrešno vas razumeh. Znači li ovo što izrekoste
ovde da u Arendiji polovinu hiljaduleća već vlada razdor zbog
jednog drevnog običaja?“
Reldegen zamišljeno napući usne. „Ima tu još koječega, vaša
milosti, ali biće da je ovo koren naših nesuglasica.“
„Pet stotina leta u krvoproliću i mržnji zbog obične gluposti?“
Grof Reldegen poče da se premišlja. Nekoliko je puta zaustio da
kaže nešto, ali je svaki put zbunjeno odustajao. Na kraju prasnu u
smeh. „Pa zar nije to baš arendski?“, upita razdragano.
Stari baron od Vo Serina prvo ga zgranuto pogleda, a onda se i
sam zakikota.
„Molim vam se, plemeniti Reldegene, da otkriće ovo u srcu
svome zaključate, inače predmet ćemo sprdnje vasceloj zemlji biti.
Ne priznajmo da pusta je glupost najjača crta ličnosti naših.“
„Zašto niko do sada ne otkri besmislicu ovu vaskoliku?“, ljutito
će Majserana.
Grof Reldegen tužno sleže ramenima.
„Verovatno zato što Asturijanci i Mimbrati ne razgovaraju jedni
s drugima, vaša milosti. Oduvek nam je preče bilo da se potučemo.“
„Dobro“, odlučno reče kraljica. „Šta nužno nam je sad da ovu
žaljenja vrednu zabunu razrešimo?“
Grof Reldegen pogleda barona. „Možda nekakav proglas?“,
predloži.
Starac zamišljeno klimnu glavom.

146
 „Neka veličanstvo vas njeno razreši zaveta ranijeg. Ne pamti se
da tako nešto bi, ali izuzetaka će uvek biti.“
„I onda ćemo se zakleti na vernost kraljici Arendije?“
„To zadovoljilo bi sve zahteve časti i čestitosti.“
„Ali nisam li ja i dalje ista ona što bejah i pre?“, pobuni se
kraljica.
„Ne sasvim, vaše veličantvo“, objasni joj baron. „Vojvotkinja
asturijska i kraljica arendijska dve su različite titule. Vi zapravo ste
dve osobe u telu jednome.“
„Lepo ga zapetljaste, gospodo“, primeti Majserana.
„Verovatno je zato sve ovo toliko i trajalo, vaša milosti, reče
Reldegen. „I vi i vaš suprug imate po dve titule i dva nezavisna
zvanja.“ Nije mogao da se ne nasmeši. „Ne znam samo kako je toliko
ljudi stalo na jedan presto“, primeti, pa se uozbilji. „Ovime se neće
sve rešiti, vaša milosti“, reče. „Zidovi između Mimbra i Asturije
toliko su visoki da će se pokolenjima brisati.“
„Hoćete li i mužu mom e na vernost se zavetovati?“, upita
kraljica.
„Kao kralju Arendije — da. Kao vojvodi od Mimbra — nikada.“
„I to je nešto grofe. Sačinimo onda proglas taj. Dajte da mastilom
i pergamentom previjemo najtežu ranu jadne nam Arendije.“
„Prekrasno ste to rekli, vaša milosti“, zadivljeno će Reldegen.
Ran Borun XXIII proveo je gotovo čitav svoj život unutar
carskog karantina u Tol Honetu. Čak su se i retka putovanja u druge
velike tolnedranske gradove obavljala zatvorenim kočijama. Vrlo je
verovatno da taj nikada nije izjedna prepešačio čitav kilometar, a
čovek koji nikada nije prepešačio kilometar ne može da ima jasnu
predstavu koliko je to rastojanje. Odavno su već njegovi savetnici
razbijali glavu kako da ga navedu da shvati pojam daljine.
Predlog za konačno razrešenje te njihove muke potekao je iz
krajnje neočekivanog izvora. Džibers, nekadašnji učitelj njegove
kćeri, koji je godinu dana ranije umalo izbegao zatvor ili nešto gore,
prilično je snebivljivo izneo svoju zamisao. On je, uostalom, sve
radio snebivljivo. Očešavanje o carsku nemilost zanavek je iz njega
iskorenilo onaj nadobudni stav koji beše nezaobilazna crta njegove

147
ličnosti. Mnogi poznanici su s iznenađenjem shvatili da im se taj
proćelavi mršavi čovek zapravo dopada.
Džibers je primetio da bi car verovatno shvatio pojam rastojanja
ako bi uspeo da sve vidi u tačnoj razmeri. Kao i mnoge druge dobre
zamisli koje su se s vremena na vreme javljale u Tolnedri, i ova se
ubrzo otrgla kontroli. Pola hektara carskih vrtova pretvoreno je u
umanjenu kopiju pogranične oblasti između Algarije i Mišraka ak
Tula. Zarad vernosti je od olova izlivena čitava gomila dva prsta
visokih čovečuljaka kako bi car mogao da zamisli sve što se tamo
dešava.
On je odmah izjavio kako bi zaista voleo da mu naprave još
olovnih vojnika, ne bi li mu i to pomoglo da shvatio kolike su
razmere tamošnje vojske, i u Tol Honetu je rođena nova privredna
grana. Olovo je prekonoć postalo redak metal.
Da bi imao bolji pogled na bojno polje, car se svakog jutra peo
na desetak metara visoku kulu koju su navrat-nanos podigli upravo
u tu svrhu. Odande je, uz pomoć jednog grlatog narednika carske
garde, premeštao olovne jedinice konjice i pešadije u skladu s
depešama koje su svakodnevno pristizale iz Algarije.
Uskoro su generali počeli da masovno podnose ostavke. Kako su
to mahom bili ljudi u poodmaklim godinama, svakodnevno
pentranje na carevu kulu uopšte im nije lako padalo. Nebrojeno su
puta pokušali da čovečuljku kukastoga nosa objasne kako sasvim
dobro vide i sa zemlje, ali on nije hteo ni da čuje.
„Morine, izginućemo zbog njega“, ogorčeno se žalio jedan
gojazni general carevom savetniku. „Draže mi je da idem u rat nego
da se četiri puta dnevno verem uz one lestve.“
„Pomeri dreznijske kopljanike četiri koraka udesno!“, urliknuo
je narednik s kule, na šta desetorica slugu počeše da premeštaju
olovne vojnike.
„Dužnost nam je da obavljamo delatnosti koje nam car propiše“,
neodređeno će Morin.
„Pa nisam tebe video da se penješ na kulu“, ljutnu se general.
„Meni je car namenio drugi posao“, pomalo samozadovoljno će
Morin.

148
 Te večeri je premoreni mali car jedva dočekao odlazak na
počinak.
„To je strašno uzbudljivo, Morine“, mrmljao je pospano, grleći
kadifom presvučenu kutijicu punu zlatnih figurica koje su
predstavljale Se’Nedru, Rodara i ostale vojskovođe, „ali je i
naporno.“
„Jeste, vaše veličanstvo.“
„Stalno mi se čini da još štošta moram da uradim.“
„Tako vam je to s vođenjem vojske, vaše veličanstvo“, primeti
Morin, ali car je već bio zaspao.
Savetnik mu uze kutijicu iz ruku i navuče mu prekrivač do
ramena.
„Spavaj, Ran Borune“, reče sasvim tiho. „I sutra ćeš se igrati
svojim olovnim vojnicima.“
Sadi se išunjao iz palate u Sthis Toru, upotrebivši tajna vrata
kojim a se iz robovskih odaja izlazilo u prljavu uličicu što je vijugala
ka luci. Namerno je sačekao poslepodnevni pljusak, a još je i obukao
iznošenu odeću nosača. S njim je bio i jednooki ubica Išus, takođe
neupadljivo odeven. Sadijeve mere opreza bile su potpuno
uobičajene, što se nije moglo reći i za izbor društva. Išus nije bio
član dvorske straže, kao ni evnuhove lične pratnje, ali sve je to tog
poslepodneva bilo potpuno nebitno. Jednooki je bio potpuno van
svih dvorskih spletki, a pratila ga je reputacija da je bezuslovno
odan svakom trenutnom poslodavcu.
Spustili su se kišom okupanom ulicom sve do izvesnog
ozloglašenog svratišta za sirotinju. Prošli su kroz bučnu točionicu i
zašli u splet prolaza i sobičaka u zadnjem delu zgrade, gde su se
mogli dobiti i drugi vidovi zabave. U dnu jednog smrdljivog hodnika
naišli su na mršavu ženu prodornog pogleda, ruku od laktova do
zglavaka prekrivenih jeftinim narukvicama, koja im bez ijedne reči
pokaza ka izgrebanim vratima, da bi se odmah potom okrenula i
otišla.
U štrokavom je sobičku krevet bio jedini komad nameštaja. Na
njemu su ležala dva kompleta odeće koja je mirisala na katran i so,
a na podu ih dočekaše i dva vrča mlakog piva. Ćutke su se presvukli,

149
a onda Išus ispod glibavog jastuka izvadi dve perike i dve lažne
brade.
„Kako mogu da piju ovo?“, upita Sadi mreškajući nos pošto je
omirisao sadržaj jednog vrča.
Išus sleže ramenima.
„Alorni imaju čudan ukus. Ne moraš sve da ispiješ, Sadi. Sipaj
ga po odeći. Dreznijski mornari se često uliju iz zabave. Kako
izgledam?“
Sadi ga osmotri.
„Kao budala“, reče. „Kosa i brkovi ti zaista loše stoje, Išuse.“
Ovaj se nasmeja.
„A tek tebi“„ Potom sleže ramenima i prosu pivo po tunici
isprskanoj katranom. „Izgledom verovatno možemo da se
provučemo kao da smo iz Dreznije, ali je zato smrad savršen. Prilepi
tu bradu malo bolje, pa da krenem o dok nije prestala kiša.“
„Hoćemo li na zadnja vrata?“ Išus odmahnu glavom. „Ako nas je
neko pratio, sigurno će držati zadnja vrata na oku. Izaći ćemo
odavde kao pravi dreznijski mornari.“
„A šta to znači?“
„Sredio sam da nas izbace napolje.“
Sadija nikada niko niodakle nije izbacio, i novo mu iskustvo
uopšte nije bilo zabavno. Dvojica razbacanih siledžija koji su ih bez
ikakvih počasti bacili na ulicu bili su pritom prilično grubi, tako da
je evnuh zaradio i nekoliko ogrebotina i modrica.
Išus se uskobelja na noge pa poče da sipa psovke ka zatvorenim
vratima svratišta, a onda se povi i podiže Sadija iz blata. Glumeći
pijanstvo, počeli su da se teturaju ka dreznijskoj četvrti. Čim su ih
izbacili iz svratišta, Sadi je u ulazu preko puta primetio neku
dvojicu, ali ovi nisu pošli za njima.
Čim su stigli do željenog dela grada, Išus ga povede ka kući
dreznijskog carinskog službenika Drobleka. Tamo su ih odmah
uveli u slabo osvetljenu ali veoma udobnu sobu u kojoj se znojio
njihov predebeli domaćin. S njim je bio i grof Melgon, tolnedranski
ambasador plave krvi.

150
 „Neobičan izbor odeće za vrhovnog evnuha Salmisrinog
domaćinstva“, primeti grof kad je Sadi skinuo lažnu bradu i periku.
„To je samo maska, dragi ambasadore“, odgovori ovaj. „Nije mi
stalo da svak živi zna za ovaj sastanak.“
„Možemo li da mu verujemo?“ oštro upita Droblek pokazavši na
Išusa.
Sadi se tobože začudi.
„Možemo li da ti verujemo, Išuse?“
„Platio si me do kraja meseca“, odgovori ovaj slegnuvši
ramenima. „Posle ćemo videti. Možda ću dobiti bolju ponudu.“
„Vidite?“, obrati se Sadi onoj dvojici. „Išusu možemo verovati
sve do kraja meseca, i to onoliko koliko se ikome može verovati u
Sthis Toru. Do sada sam shvatio da je on vrlo jednostavan čovek.
Vaš je sve dok ga plaćate. Mislim da se to zove profesionalna čast.“
Droblek nezadovoljno zagunđa.
„Možemo li da pređem o na stvar? Zašto si se toliko trudio da
sazoveš ovaj sastanak? Zašto nas nisi lepo okupio u palati?“
„Dragi moj Drobleče“, promrmlja Sadi, „ti dobro znaš kakve sve
glasine kolaju palatom. Milije mi je da sve što se između nas desi
ostane manje-više poverljivo. Posetio me je izaslanik Taura
Urgasa.“
Ona dvojica ne pokazaše da ih to iznenađuje.
„Pretpostavljao sam da to već znate.“
„Nismo deca, Sadi“, reče grof Melgon.
„Trenutno pregovaram s novim ambasadorom iz Rak Goske“,
napomenu evnuh.
„Nije li to treći ovog leta?“, upita Melgon.
Sadi klimnu glavom.
„Izgleda da su Murzi neobično podložni nekakvim boleštinama
koje haraju po močvari.“
„Primetili smo“, jetko će Droblek. „Kakvo je tvoje mišljenje o
zdravlju novog ambasadora?“
„Ne izgleda mi otpornije od svojih prethodnika. Već je počeo da
poboleva.“
„Možda će nekim čudom da se oporavi, nagovesti Droblek.
151
 „Čisto sumnjam“, reče Išus, pa se zlobno nasmeja.
„Ta navika murških ambasadora da umru iznenada prilično je
usporila tok pregovora“, nastavi evnuh. „Voleo bih da vi, gospodo,
obavestite kralja Rodara i Ran Boruna da će se ta odlaganja
verovatno nastaviti.“
„Zašto?“, upita Droblek.
„Zato što hoću da shvate i cene moje napore da im pomognem u
pohodu na angaračka kraljevstva.“
„Tolnedra s tim pohodom nema ništa“, brzo ga ispravi Melgon.
„Naravno da nema“, s osmehom će Sadi.
„Koliko si daleko spreman da ideš, Sadi?“, znatiželjno upita
Droblek.
„To zavisi od toga ko bude pobeđivao“, uglađeno odgovori Sadi.
„Ako pohod rivanske kraljice na istok počne da zapinje,
pretpostavljam da će zaraza konačno biti suzbijena i da će murški
izaslanici prestati da umiru kad im vreme nije. Tad bih već bio
prinuđen da se nagodim s Taurom Murgasom.“
„Zar ne misliš da je to pomalo podlo, Sadi?“, otrovno će Droblek.
Evnuh sleže ramenima.
„Mi smo podao soj, Drobleče“, reče iskreno. „Zato i opstajemo.
Nema niskih udaraca za jedan mali narod koji leži između dve
velesile. Poručite Rodaru i Ran Borunu da ću zavlačiti Murge sve
dok zapadu sve bude išlo kako treba. Hoću da obojica budu svesni
usluge koju im činim.“
„A hoćeš li upozoriti ako budeš rešio da okreneš ćurak
naopako?“, upita Melgon.
„Pa naravno da neću“, odvrati Sadi. „Pokvaren sam ko mućak,
Melgone. Nisam budala.“
„I nisi neki saveznik, Sadi“, reče Droblek.
„I ne pretvaram se da sam bolji. Mislim samo na sebe. U ovom
trenutku, moji se ciljevi slučajno poklapaju s vašima i to je sve, ali
svejedno očekujem da ova moja usluga ostane dobro upamćena.“
„Ti bi da sediš na obe stolice, Sadi“, otvoreno ga optuži Droblek.
„Upravo tako“, s osmehom će Sadi. „Baš sam pravi gad.“

152
 Kraljica Izlena bila je van sebe od straha. Merel je ovoga puta
zaista preterala. Savet koji im je Porena poslala zaista je zvučao vrlo
smisleno i pružao joj je mogućnost da izvede briljantan potez kojim
će jednom zasvagda razoružati Grodega i kult medveda. I sama
pomisao na nemoćni bes u koji će gurnuti ogromnog sveštenika
ispunjavala ju je zadovoljstvom. Kao i mnogi ljudi, kraljica Izlena je
toliko uživala u izmaštanim pobedama da joj se stvarnost takoreći
nije ni milila. Takva sanjarenja ne uključuju nikakav rizik, a sukob
s neprijateljem uvek ima povoljan završetak. Da su je ostavili na
miru, Izlena bi verovatno bila najsrećnija da se sve završi na tome.
Merel je, međutim, bila tvrd orah. Ono što je smislila mala
dreznijska kraljica odlično je zvučalo, ali ne beše bez mane: nisu
imale dovoljno ljudi da sve to sprovedu u delo. Stoga je Merel
pronašla saveznika i uvela ga u krug kraljičinih najbližih saradnika.
Izvestan broj muškaraca iz Čereka nije otišao s Anegom iz prostog
razloga što su bili loši mornari. Na Merelino uporno nagovaranje,
kraljica Izlena je iznenada postala strastveni lovac. Duboko u šumi,
daleko od radoznalih ušiju, mogle su da na miru razgovaraju o
svemu.
„Kad ubijete zmiju, odsečete joj glavu“, objašnjavao je lovac
Torvik dok je s njima dvema sedeo kraj jezera. Njegovi su ljudi za to
vreme prošli šumom kako bi nahvatali dovoljno divljači da zaista
izgleda kao da je Izlena provela čitav dan u mahnitom pokolju.
„Ništa nećete postići ako je štrickate od repa naviše“, nastavio je
plećati lovac. „Kult medveda nije vezan za jedno mesto. Uz malo
sreće, uspećemo da najvažnije članove okupimo u Val Alronu. To će
verovatno toliko da naljuti našu zmiju da će je izmamiti iz rupe. A
onda joj otfikarite glavu.“
Kraljica se stresla od Torvikovih poređenja. Uopšte nije bila
sigurna da taj prosedi nije mislio upravo ono što je rekao.
A sad je i to obavljeno. Torvik i njegovi lovci čitave su se noći
šunjali mračnim ulicama Val Alorna, okupljali pospane pripadnike
kulta medveda i u grupama ih sprovodili do luke pa zaključavali u
skladišta. Zahvaljujući dugogodišnjem iskustvu, veoma su temeljno
obavili svoj posao, tako da su tog jutra na slobodi ostali jedino

153
Belarov prvosveštenik i njegovih desetak najbližih pomoćnika, koji
su obitavali u hramu.
Kraljica Izlena je sada sedela, prebledela i uzdrhtala, na
prestolu. Bila je u ljubičastoj haljini i sa zlatnom krunom na glavi.
U ruci je držala žezlo, čija ju je težina donekle smirivala, pošto joj se
činilo da bi, zlu ne trebalo, moglo da joj posluži kao oružje. A bila je
potpuno sigurna da će se upravo to i desiti.
„Ti si za ovo kriva, Merel“, optužila je zlatokosu prijateljicu. „Da
se nisi mešala, ne bismo se uvalile u ovu gužvu.“
„Bile bismo u goroj“, mirno će Merel. „Saberi se, Izlena. Šta je tu
je. Sad nema povlačenja.“
„Plašim se Grodega“, otvoreno će kraljica.
„Neće biti naoružan. Ne može ti ništa.“
„Ja sam nejaka žena“, zacijuka Izlena. „Počeće da urla na mene
i ja ću da premrem od straha.“
„Prestani da kukumavčiš, Izlena“, prasnu Merel. „Tvoja
neodlučnost je i dovela Čerek na rub propasti. Kad god je Grodeg
podigao glas, ti si mu popuštala, i to samo zato što se plašiš vike. Zar
si podetinjila? Bojiš li se i grmljavine?“
„Pazi na jezik, Merel“, iznenada planu Izlena. „Ipak sam ovde ja
kraljica.“
„Pa onda se, tako ti svih bogova, tako i ponašaj, a ne kao
isprepadana služavčica! Sedi uspravno kao da imaš kolac umesto
kičme. I štipni malo obraze. Bleda si kao krpa.“
Merel je sad bila potpuno ozbiljna.
„Slušaj me dobro, Izlena“, reče. „Primetim li najmanji
nagoveštaj da si počela da popuštaš, narediću Torviku da probode
Grodega kopljem nasred srede tvoje prestone dvorane.“
„Da se nisi usudila!“, zagrcnu se Izlena. „Pa ne možeš ubiti
sveštenika.“
„On je čovek, kao i svi drugi“, grubo joj odbrusi Merel. „Zabodi
mu koplje u trbušinu i umreće na licu mesta.“
„To čak ni Aneg ne bi smeo da uradi.“
„Ja nisam Aneg.“
„Zadesiće te prokletstvo!“
154
 „Ne bojim se ja nikakvog prokletstva.“
Uto u prestonu dvoranu uđe Torvik, opušteno noseći kratko
koplje za lov na divlje svinje.
„Dolazi“, obavesti ih mirno.
„Kuku meni“, zaciča Izlena.
„Mirna!“, dreknu Merel.
Grodeg je uleteo u prestonu dvoranu zajapuren od besa. Bela mu
je odora bila izgužvana kao da ju je na brzinu navukao, a seda kosa
i brada behu mu raščupane.
„Hoću da razgovaram nasamo s kraljicom!“ urliknuo je dok im
se približavao preko poda zastrvenog otpacima.
„To može samo kraljica da odluči, a ne ti, cenjeni
prvosvešteniče“, mirno mu odgovori Merel.
„Zar sada grofica od Trelhajma govori u kraljičino ime?“, oštro
se obrati Grodeg Izleni.
Ova se prvo zbuni, ali onda vide da Torvik stoji tačno iza
prvosveštenika. Koplje više nije držao onako nehajno kao maločas.
„Smiri se, poštovani Grodeže“, reče kraljica, odjednom shvativši
da život razbesnelog sveštenika ne zavisi čak ni od njenih reči, nego
od tona njenog glasa. Na prvi njen drhtaj Merel će dati znak i Torvik
će da zarije ono koplje Grodegu u leđa s onoliko žaljenja s koliko bi
zgnječio muvu.
„Hoću da razgovaramo nasamo“, tvrdoglavo je ponovio
sveštenik.
„Ne.“
„Ne?“, urliknuo je od neverice.
„Čuo si me, Grodeže“, na to će ona. „I prestani da vičeš na mene.
Još odlično čujem.“
On prvo zinu, a onda dođe k sebi.
„Zašto su svi moji prijatelji pohapšeni?“, upita oštro.
„Nisu oni uhapšeni, poštovani prvosvešteniče“, odgovori
kraljica. „Dobrovoljno su se pridružili floti mog supruga.“
„Koješta!“, prezrivo će on.
„Bolje bi ti bilo da malo pripaziš na rečnik, Grodeže“, upozori ga
Merel. „Kraljica više nema strpljenja za tvoj bezobrazluk.“
155
 „Bezobrazluk?“, zgranu se on. „Kako se samo usuđuješ da mi se
tako obraćaš?“ Uspravio se i netremice se zagledao u kraljicu.
„Zahtevam razgovor nasamo“, reče joj gromoglasno.
Glas kojeg se Izlena ranije toliko bojala sada je počeo da je
nervira. Ona pokušava da toj budali spase život, a on viče na nju.
„Poštovani Grodeže“, reče neobično odlučnim glasom,
„podigneš li još jednom glas na mene, narediću da ti zapuše usta.“
Oči mu se razrogačiše od čuda.
„Nemamo mi o čemu da razgovaramo nasamo, Grodeže“,
nastavila je kraljica. „Možeš samo da izvršavaš moja naređenja, i to
doslovno. Odavde ćeš otići pravo u luku i ukrcati se na brod koji će
te odvesti u Algariju. Tamo ćeš se pridružiti čerečkoj vojsci u
pohodu na Angarake.“
„Odbijam!“, odbrusi Grodeg.
„Dobro razmisli“, tiho će Merel. „Odbijanje kraljičine zapovesti
moglo bi se smatrati veleizdajom.“
„Ja sam Belarov prvosveštenik“, procedi Grodeg kroza stisnute
zube, očigledno se silno naprežući da zadrži prisebnost. „Ne smete
da me otpremite kao nekakvog regrutovanog seljaka.“
„Živo me zanima da li je Belarov prvosveštenik voljan da se u to
i opkladi“, prividno ravnodušno će Torvik. Oslonio je koplje na pod
pa iz pojasa izvadio brusni kamen i počeo da oštri sečivo, iako je već
bilo oštro kao britva. Grodegu se od metalnog zvuka očigledno
ledila krv u žilama.
„Sad pođi u luku, Grodeže“, reče Izlena, „i ukrcaj se na brod. Ako
nećeš, ideš pravo u tamnicu, gde ćeš se družiti s pacovima sve dok
se moj muž ne vrati iz rata. Sam izaberi hoćeš li se pridružiti Anegu
ili pacovima. Ali odluči brzo. Zaista si mi postao dosadan, a pravo
da ti kažem, gadno mi je i da te gledam.“
Kraljica Porena se u dečjoj sobi pretvarala da hrani sina. Iz
poštovanja je nisu uhodili dok doji. Međutim, nije bila sama. Bio je
tu i Šiljak, koščati vođa dreznijske obaveštajne službe. Za svaki
slučaj je na sebi imao haljinu i kapicu kao služavka i izgledao je
iznenađujuće ženstveno i opušteno.

156
 „Zar zaista ima toliko pripadnika kulta u obaveštajnoj službi?“,
upita kraljica pomalo onespokojeno.
Šiljak joj je sedeo okrenut leđima.
„Bojim se da je tako, vaše veličanstvo. Trebalo je da vodim o
računa o tome, ali imali smo preča posla.“
Porena razmisli malo, ne prestajući da ljuljuška svoju bebu.
„Izlena je već počela zar ne?“, upita.
„Tako su me jutros obavestili“, odgovori Šiljak. „Grodeg je već
na putu ka ušću Aldurove reke, a kraljičini ljudi obilaze
unutrašnjost i regrutuju svakog pripadnika kulta na kojeg naiđu.“
„Hoće li posao trpeti ako toliko ljudi pošaljemo iz Boktora?“
„Snaći ćemo se, veličanstvo“, umiri je Šiljak. „Skratićemo malo
završnu godinu na akademiji, a diplomce ćemo obučavati na licu
mesta.“
„Onda neka tako i bude“, odluči kraljica. „Sve ih izbaci. Pronađi
sve pripadnike kulta u Boktoru i razdvoj ih. Pošalji ih na najbednije
moguće poslove i neka od jednog do drugog ne bude manje od
pedeset liga. Nema izuzetaka, iznenadnih bolesti i preobraćanja.
Dodeli svakome neko zaduženje, a onda se postaraj da to i urade.
Hoću da svaki pripadnik Belarovog kulta koji nam se uvukao u
obaveštajnu službu do večeri napusti Boktor.“
„Sa zadovoljstvom, Porena“, reče Šiljak. „Nego, kad sam već tu,
onaj nadrački trgovac Jarblek vratio se iz Jar Nadraka i ponovo hoće
da s tobom razgovara o lososu. Ko o čemu, taj o ribama.“

157
 Dvanaesto poglavlje

DIZANjE ČEREČKE FLOTE na vrh istočne litice oteglo se na

čitave dve nedelje i kralj Rodar je bio vidno uznemiren tolikom
sporošću.
„Znali ste da će ovo potrajati, Rodare“, reče mu Se’Nedra dok je
huktao i preznojavao se, hodajući gore-dole i bacajući uznemirene
poglede ka kamenom zidu. „Zašto se toliko nervirate?“
„Zato što su nam brodovi sad na otvorenom, Se’Nedra“, brecnu
se on, „a nemoguće ih je sakriti ili zamaskirati dok traje dizanje. Oni
su ključni za naš pohod i ako neko s druge strane sabere dva i dva,
lako bi nam se moglo desiti da umesto na Tule nabasamo na sve
Angarake.“
„Previše se sekirate“, reče ona. „Čo-Hag i Korodulin sad tamo
žare i pale sve u šesnaest. ‘Zakat i Taur Urgas imaju pametnija posla
nego da razmišljaju šta se dešava na litici.“
„Mora de je mnogo lepo biti toliko bezbrižan“, zlobno će on.
„Budite dobri, Rodare“, odgovori ona.
General Varana, još odeven u tolnedransku odoru, dohrama do
njih, a na licu mu beše onaj tobože snebivljiv izraz, koji je ukazivao
na to da opet ima nekakav predlog.
„Varana“, prasnu Rodar, „zašto niste u uniformi?“
„Zato što zvanično uopšte nisam ovde, vaše veličanstvo“, mirno
odgovori general. „Tolnedra nije ni na čijoj strani.“
„Svi smo vrlo dobro svesni da je to šarena laža.“

158
 „Ali i nužnost. Car još održava diplomatske odnose s Taurom
Urgasom i ‘Zakatom. Sve bi to palo u vodu da neko vidi
tolnedranskog generala kako se šepuri u uniformi.“
Sačekao je trenutak-dva. „Da li bi jedan mali predlog uvredio
vaše veličanstvo?“, upita.
„Zavisi od predloga“, odbrusi Rodar, ali se ugrize za usnu i
odmah se izvini. „Oprostite mi, Varana. Od ovog zastoja sam sav na
tri ćoška. Šta ste hteli da predložite?“
„Zar ne mislite da je došlo vreme da se štab prebaci na vrh litice?
Sigurno ćete hteti da sve teče glatko kad veći deo pešadije bude gore,
a obično je potrebno nekoliko dana za uhodavanje.“
Kralj Rodar je gledao kako se čerečka gali ja polako diže uz
kamenu liticu.
„Ja se u tome voziti neću, Varana“, reče savršeno mirnim
glasom.
„Potpuno je bezbedno, vaše veličanstvo“, ubeđivao ga je Varana.
„I sam sam nekoliko puta išao gore-dole. Čak se i gospa Polgara
jutros popela dizalicom.“
„Polgara uvek može da odleti ako nešto krene naopako“, na to će
Rodar. „Ja nemam njene moći. Možete li da zamislite kolika bi se
rupa napravila kad bih pao s onolike visine?“
„Drugi način je mnogo teži, vaše veličanstvo. S vrha litice se
spušta nekoliko jaruga. Malo smo ih raskrčili da bi konji mogli da
prođu, ali i dalje su prilično strme.“
„Malo znojenja me neće ubiti.“ Varana sleže ramenima. „Kako
god vaše veličanstvo izvoljeva.“
„Ja ću vam praviti društvo, Rodare“, razdragano se javi
Se’Nedra.
On je sumnjičavo pogleda.
„Ni ja ne verujem mašinama“, priznala mu je. „Odoh da se
presvučem pa možemo da krenemo.“
„Zar si mislila da danas idemo gore?“, ojađeno će on.
„A što bismo odlagali?“
„Znam bar tuce razloga.“

159
 Ispostavilo se da je izraz „prilično strme“ bio debelo ublažavanje
pravog stanja stvari. „Strmoglave“ bi bilo mnogo primerenije.
Nagib je bio toliki da jahanje nije dolazilo u obzir, mada su duž
najtežih uspona bila razapeta užad kako bi se olakšalo penjanje.
Se’Nedra, odevena u kratku drijadsku tuniku, verala se vešto kao
veverica. Kralj Rodar je, međutim, napredovao mnogo sporije.
„Prestanite da ječite, Rodare“, rekla mu je posle otprilike sat
vremena pentranja. „Zvučite kao bolesna krava.“
„Nepravedna si prema meni, Se’Nedra“, prošištao je, zastavši da
otre znoj s lica.
„Nisam ni tvrdila da ću biti pravedna“, odgovorila mu je,
obešenjački se smejuljeći. „Hajde, čeka nas dug put“, dodala je i za
tili čas se uzverala još pedesetak metara.
„Baš si mogla nešto i da obučeš“, nabusito je prodahtao gledajući
za njom. „Prave dame ne pokazuju noge.“
„Šta fali mojim nogama?“
„Otkrivene su, eto šta im fali.“
„Ne budite tolika cepidlaka. Ovako mi je udobnije. Samo to je
važno. Idete li ili ne?“
Rodar ponovo zaječa. „Zar nije vreme ručka?“
„Malopre smo ručali.“
„Stvarno? Već sam zaboravio na to.“
„Vi zaboravite poslednji obrok još pre nego što počiste mrve sa
stola.“
„Tako ti je to s debeljanima, Se’Nedra.“ Uzdahnuo je. „Poslednji
obrok je prošlost. Važan je jedino onaj naredni.“ Ojađeno je
pogledao ka sledećem usponu i ponovo zaječao.
„Sami ste hteli da idete ovim putem“, bezdušno ga je podsetila.
Sunce je već uveliko tonulo ka zapadu kad su izbili na vrh. Dok
je kralj Rodar pokušavao da dođe sebi, Se’Nedra stade da se
znatiželjno osvrće. Duž vrha litice bila je podignuta prilično
dugačka i velika tvrđava. Kroz otvorenu kapiju video se čitav niz
manjih zidova, a ispred svakog je zjapio šanac pun kočeva i trnja.
Bilo je tu i nekoliko velikih spremišta, a iza manjih zidova ređali su
se nizovi šatora za smeštaj vojske.
160
 Sve je toliko vrvelo od užurbanosti da je čitavu visoravan
obavijao oblak prašine. Kroz kapiju je na iznurenim konjima upravo
prolazila grupa algarskih konjanika u osmuđenoj odeći, a svega
nekoliko minuta kasnije odande je izjahao odred mimbratskih
vitezova u bleštavim oklopima. Barjaci su im se vijorili s kopalja, a
potkovice njihovih paripa kloparale su po kamenu dok su odlazili u
potragu za novim gradovima koje treba razoriti.

Ogromne dizalice na rubu litice škripale su i cvrčale od težine

čerečkih brodova, a unutar zidina se nazirao ostatak flote, koji je tu
čekao selidbu do gornjeg toka reke Mardu, otprilike pedeset liga
odatle.
Polgara, Durnik i Barak pođoše da požele dobrodošlicu princezi
i prućenom dreznijskom kralju.
„Kakav je bio uspon?“, upita veliki Čerek.
„Užasan“, prošišta Rodar. „Ima li ovde nečega za jelo? Smršao
sam bar deset kila.“
„Ne vidi vam se“, na to će Barak.
„Toliko naprezanja nije zdravo za tebe, Rodare“, reče Polgara
zadihanom vladaru. „Što si se toliko zainatio?“
„Zato što imam užasan strah od visine“, odgovori Rodar. „Radije
bih se deset puta popeo istim ovim putem nego da me dižu onom
skalamerijom. Koža mi se naježi i od same pomisli na onoliku
prazninu pod sobom.“ Barak se na to naceri. „To je baš mnogo
naježene kože.“
„Molim vas, dajte mi nešto da jedem“, zavapio je Rodar.
„Može li hladna piletina?“, dobrodušno će Durnik pružajući mu
pečeni batak.
„Odakle ti piletina?“, kliknu Rodar i dočepa onaj batak.
„Doneli je Tuli“, reče kovač.
„Tuli?“, zaprepasti se Se’Nedra. „Šta Tuli rade ovde?“
„Došli su da se predaju“, odgovori Durnik. „Čitava sela već
nedelju dana dolaze ovamo. Priđu ivici jarka oko utvrđenja i onda
sednu i čekaju da ih neko zarobi. Veoma su strpljivi. Ponekad prođe

161
i po čitav dan pre nego što neko nađe dovoljno vremena da ih zarobi,
ali njima to kao da ne smeta.“
„A zašto žele da budu zarobljeni?“, upita ga Se’Nedra.
„Zato što ovde nema Grolima“, objasni joj Durnik. „Nema
Torakovih žrtvenika i obrednih noževa. Izgleda da je Tulima draže
da budu zarobljenici nego da ostanu tamo. Uposlili smo ih na
građevinskim radovima. Dobri su radnici ako ima ko da ih nadzire.“
„Da li je to pametno?“, upita Rodar, punih usta. „Možda među
njima ima uhoda.“
Durnik klimnu glavom.
„Znamo“, reče, „ali time se obično bave Grolimi. Prosečan Tul
nije dovoljno promućuran da bi bio uhoda, tako da ovi moraju to da
preuzmu na sebe.“
Rodar zapanjeno spusti batak.
„Pustili ste Grolime u utvrđenje?“
„Ništa strašno“, na to će Durnik. „Tuli znaju ko su među njima
Grolimi, tako da smo ih pustili da sami to reše između sebe. Obično
ih odvedu otprilike kilom etar i nešto niz liticu pa ih bace dole. U
početku su to hteli da rade ovde, ali su ih njihovi stari upozorili da
zaista ne bi bilo lepo da bacaju Grolime na ljude koji rade u
podnožju, pa zato sad to rade tamo gde nikome ne smetaju. Baš su
ti Tuli jedan vrlo uviđavan narod. Gotovo da ih čovek zavoli.“
„Izgoreo ti je nos, Se’Nedra“, reče Polgara princezici. „Zar ti nije
palo na pamet da poneseš šešir?“
„Od šešira me zaboli glava“, odgovori ova i sleže ramenima. „A i
neće mi nos otpasti od malo opekotina.“
„Moraš misliti na svoj izgled, mila“, podseti je Polgara. „Kakva
je to kraljica kojoj se ljušti nos?“
„Ništa ne brinite, gospo Polgara. Pa vi to možete da sredite, zar
ne? Znate već...“
Se’Nedra rukom napravi pokret koji je trebalo da izgleda
magijski. Polgara joj samo uputi leden pogled.
Uto im se pridružiše i kralj Aneg od Čereka i plećati Rivanski
Čuvar.
„Jesi li uživao u usponu?“, upita prvi Rodara.
162
 „Hoćeš li ti da uživaš u razbijenom nosu?“, odbrusi ovaj.
Kralj Aneg se grohotom nasmeja. „Vidi, vidi“, reče, „što je neko
danas džangrizav! Dobio sam vesti od kuće i mislim da ćeš se makar
malo oraspoložiti kad ih čuješ.“
„Depeša?“, prostenja Rodar jedva se uskobeljavši na noge.
Aneg klimnu glavom.
„Stigla je odozdo dok si se ti pentrao uz jarugu. Nećeš verovati
šta se tamo izdešavalo.“
„Da čujem.“
„Ali ozbiljno ti kažem da nećeš moći da veruješ.“
„Gukni, golube.“
„Stiže nam pojačanje. Izlena i Porena su poslednjih nedelja bile
veoma vredne.“
Polgara ga prostreli pogledom.
„Da budem iskren“, nastavi Aneg i podiže uredno presavijenu
poruku, „uopšte nisam bio siguran da Izlena ume da čita i piše dok
nisam dobio ovo.“
„Ne zagonetaj, Aneže“, reče mu Polgara. „Šta su to naumile naše
dame?“
„Izgleda da su se posle našeg odlaska pripadnici kulta medveda
prilično probahatili. Grodeg je verovao da je to pravi trenutak da
preuzme vlast. Počeo je da se šepuri po Val Alornu, a ispostavilo se
da su se pripadnici kulta uvukli u redove dreznijske obaveštajne
službe. Izgleda da je to nešto što su godinama pripremali. Elem,
Porena i Izlena su počele da se dopisuju i kada su shvatile kako
sasvim malo nedostaje da Grodeg preuzme vlast u oba kraljevstva,
odlučile su da nešto preduzmu. Porena je sve njegove ljude uklonila
iz Boktora tako što ih je poslala na najodvratnija mesta kojih je
mogla da se seti, dok ih je Izlena regrutovala — i to sve do
poslednjeg — i poslala ih brodom da se pridruže našoj vojsci.“
„Molim?’“ zagrcnu se Rodar.
„Neverovatno, zar ne?“ Aneg se široko osmehnu. „Najbolje je od
svega što je Izlena uspela da uradi ono što ja nikada ne bih mogao.
Žene obično nisu upoznate s finim sitnicama pri hapšenju plemića
i sveštenika, kao što su dokazi i tome slično, tako da će ono što bi

163
meni grdno zamerili kod nje s osmehom pripisati neznanju.
Naravno, moraću da se izvinim Grodegu, ali tek kad sve bude
gotovo. Svi članovi kulta biće ovde i neće imati ni najmanjeg razloga
da se vrate kući.“
Rodar se nasmeši jednako zlobno.
„Kako je Grodeg to primio?“
„Bio je van sebe. Verovatno mu je Izlena sve lično saopštila.
Ponudila mu je da bira između rata i tamnice.“
„Pa ne možeš Belarovog prvosveštenika baciti u tamnicu“,
začudi se Rodar.
„Izlena to nije znala, a Grodeg je znao da ona to ne zna. Našao bi
se taj okovan u najzabačenijoj ćeliji pre no što bi iko stigao da joj
objasni da se to ne sme. Zamislite samo moju Izlenu kako tom
matorom torokalu postavlja uslove.“ Anegov glas beše ispunjen
snažnim ponosom.
Kralj Rodar ga lukavo pogleda.
„U ovom će pohodu pre ili kasnije biti i vrlo ozbiljnih bitaka“,
reče.
Aneg klimnu glavom.
„A pripadnici kulta medveda ponose se svojim borilačkim
umećem, zar ne?“ Aneg ponovo klimnu i još se šire osmehnu.
„Biće to sjajni jurišnici, zar ne?“
Anegov osmeh postade jednako zloban.
„Sigurno će pretrpeti velike gubitke“, nagovesti dreznijski kralj.
„Ali sve je to zarad viših ciljeva“, nedužno će Aneg na to.
„Ako ste vas dvojica završili s naslađivanjem, mislim da je
krajnje vreme da se princeza skloni sa sunca“, obrati se Polgara
dvojici nacerenih vladara.
Utvrđenje na vrhu litice vrvelo je i narednih nekoliko dana.
Čak i nakon što su podignuti i poslednji čerečki brodovi, Algari i
Mimbrati nastavili su da haraju po tulskoj zemlji.
„U krugu od pedeset liga nema više ni vlati pšenice“, obavestio
je Hetar vojskovođe. „Moraćemo da nastavimo dalje ukoliko želimo
da pronađemo nešto što može da gori.“
„Jeste li susreli mnogo Murga?“, upita Barak orlolikog Algara.
164
 „Nekolicinu“, odgovori ovaj i sleže ramenima. „Ništa vredno
pomena, ali svaki čas smo naletali na ponekog.“
„Kako napreduje Mandoralen?“
„Već ga nekoliko dana nisam video“, reče Hetar. „Silan dim se
dizao iz pravca u kome je otišao, tako da verujem da je imao pune
ruke posla.“
„Kakva im je unutrašnjost zemlje?“, upita kralj Aneg.
„Nije loše kad se prođe pobrđe. Doduše, tulsko kraljevstvo je u
okolini litice vrlo negostoljubivo.“
„Šta podrazumevaš pod negostoljubivim? Pa tuda ću morati da
prođem sa svojim brodovima.“
„Kamen, pesak, pokoji žbun i ni kap vode“, odgovori Hetar, „a
vruće je kao u peći.“
„E baš ti hvala“, na to će Aneg.
„Pa sami ste me pitali“, reče mu Hetar. „A sada moram da vas
napustim. Treba mi odmoran konj i još nekoliko baklji.“
„Zar ćeš opet u pohod?“, upita Barak.
„Moram nekako da ubijem vreme.“
Kad se i poslednji brod našao na vrhu litice, dreznijske dizalice
počeše da prebacuju tone hrane i opreme. Skladišni prostor u
utvrđenju uskoro je bio krcat namirnicama. Tulski zarobljenici
pokazali su se kao neprocenjivo blago, pošto su bez ijedne žalbe ili
ustezanja nosili sve što im se naredi. Njihova gruba lica toliko su
zračila otvorenom zahvalnošću i željom da udovolje Se’Nedri da ih
je bilo prosto nemoguće mrzeti, iako su zvanično bili iz
neprijateljskog tabora. Malo-pomalo, princeza je otkrivala koliko je
stravičan bio život tih ljudi. Među njima nije bilo porodice čijih
nekoliko članova nije završilo pod grolimskim noževima. Žrtvovani
su bez pravila — muževi i žene, deca i roditelji — tako da je najviši
cilj u životu svakog Tula bio da po svaku cenu izbegne takvu
sudbinu.
Neprestani strah izbrisao je u njima i poslednji trag ljudskog
saosećanja. Živeli su otuđeno, bez ljubavi i prijateljstva, bez ijednog
drugog osećanja osim stalne strepnje i straha. Nezajažljivost po
kojoj su Tulanke bile čuvene nije imala nikakve veze s pohotom.

165
 Bio je to samo nagon za opstankom. Uspevale su da izbegnu nož
tako što su uvek bile trudne. Njima nije upravljala požuda, nego
strah — strah koji je u njima ubijao sve ljudsko.
„Kako mogu da žive tako?“, ljutito je upitala princeza gospu
Polgaru kad su se jednom vratile u svoje odaje u stambenom delu
utvrđenja. „Zašto se lepo ne pobune i ne isteraju Grolime?“
„A ko bi podigao tu bunu, Se’Nedra?“, mirno će Polgara. „Tuli
znaju da ima Grolima koji mogu da pročitaju tuđe misli s manje
napora nego ti pismo. Svako ko makar počne da razmišlja o bilo
kakvom otporu za tili čas bi se našao na žrtveniku.“
„Ali to nije život“, pobuni se Se’Nedra.
„Možda ćemo to uspeti da promenimo“, reče Polgara. „Na neki
način, ovo što radim o nije samo u korist zapada, već i za dobrobit
svih Angaraka. Ako pobedimo, oni će se osloboditi od Grolima.
Možda nam isprva neće biti zahvalni, ali s vremenom će početi
to da cene.“
„A što nam ne bi bili zahvalni?“
„Zato, mila, što ćemo pobediti samo ako ubijemo njihovog boga.
Za tako nešto bi ti malo ko zahvalio.“
„Ali Torak je čudovište.“
„I dalje je on njihov bog“, odgovori Polgara. „Takav gubitak je
veoma teška i duboka povreda. Pitaj Ulge kako je to živeti bez boga.
Ul je već pet hiljada godina njihov bog, a oni se još sećaju kako im
je bilo pre nego što ih je prihvatio.“
„Pobedićemo, zar ne?“, iznenada upita princeza, dopustivši svim
svojim strahovima da izbiju na površinu.
„Ne znam, Se’Nedra“, tiho odgovori Polgara. „Niko to ne zna —
ni ja, ni Beldin, ni moj otac, pa čak ni Aldur. Možemo samo da
pokušamo.“
„A ako izgubimo?“, uplašenim će glasom princeza.
„Bićemo porobljeni, baš kao što su Tuli sada“, reče Polgara.
„Torak će postati vrhovni bog i kralj celog sveta. Ostali bogovi biće
prognani, a mi ćemo svi ostati na milost i nemilost Grolimima.“
„Neću da živim u takvom svetu“, izjavi Se’Nedra.
„Nikome se to ne mili.“
166
 „Jesi li ikada videla Toraka?“, iznenada će princeza.
Polgara klimnu glavom.
„Jednom ili dvaput. Poslednji put je to bilo kod Vo Mimbra, uoči
dvoboja s Brandom.“
„Kakav je?“
„On je pre svega bog. Ima neverovatnu snagu uma. Kad ti se
obrati, moraš da ga slušaš, a kada ti naredi nešto, moraš to da
izvršiš.“
„Ti sigurno ne moraš.“
„Mislim da me nisi razumela, mila.“ Polgarino se lice uozbilji, a
predivne joj oči postadoše nedokučive kao mesec. Naizgled
nesvesno je podigla Eranda sebi u krilo. Dete joj se osmehnu i, kao
i uvek, podiže ručicu da dotakne onaj njen beli pramen na čelu.
„Torakovom glasu prosto ne možeš da se odupreš“, nastavila je.
„Svesna si da je izopačen i zao, ali kada ti se on obrati, od tvoje volje
ne ostane ti ni mrvica i znaš samo za strah.“
„Ali ti se sigurno nisi plašila.“
„I dalje ne razumeš. Naravno da jesam. Svi smo se plašili, pa čak
i moj otac. Moli se da nikada ne upoznaš Toraka. Nije ti to neki tamo
nadobudni Grolim kao Čamdar ili podmukli stari čarobnjak kao
Ktučik. On je bog. Užasno je unakažen i neopisivo ozlojeđen.
Jednom mu je uskraćeno nešto što je očajnički želeo, nešto toliko
duboko da ljudski um to ne može ni da pojmi, i on je od toga
poludeo. Nije to ludilo Taura Urgasa, koji je uprkos svemu i dalje
ljudsko biće. Torakovo ludilo je ludilo boga — ludilo bića koje može
da otelotvori svoje izopačene zamisli. Jedino mu se Kugla može
odupreti. Ja bih možda uspela da izdržim neko vreme, ali ako me
napadne svom snagom, na kraju bih morala da mu dam ono što želi,
a to što on želi od mene toliko je strašno da mi se ne mili ni da
razmišljam o tome.“
„Mislim da vas baš i ne razumem, gospo Polgara.“
Garionova tetka se zagleda u sićušnu devojčicu.
„Možda zaista ne razumeš“, reče. „To sigurno ima nekakve veze
s delom prošlosti koje Tolnedransko udruženje istoričara uporno
izbegava. Sedi, Se’Nedra, pa ću pokušati da ti objasnim.“

167
 Princezica sede na klupicu. Polgara je bila nekako čudna — tiha
i neobično zamišljena. Prigrlila je Eranda i naslonila obraz na
njegove plave uvojke, kao da je dodir s dečačićem smiruje.
„Postoje dva Proročanstva, Se’Nedra“, počela je da objašnjava.
„Međutim, doći će vreme kad će postojati samo jedno. Sve što je
bilo, što jeste i što će biti postaće deo onog Proročanstva koje
ostane. Svaki čovek, svaka žena i svako dete imaju dve moguće
sudbine. Kod nekih su one gotovo istovetne, ali u mom slučaju
postoji suštinska razlika.“
„Ne razumem.“
„Po Proročanstvu kome mi služimo — onome koje nas je dovelo
ovamo — ja sam čarobnica Polgara, Belgaratova kći i Belgarionova
zaštitnica.“
„A po drugom?“
„Po drugom sam Torakova nevesta.“ Se’Nedra ostade bez daha.
„Sad ti je jasno zašto se bojim“, nastavila je Polgara. „Plašim se
Toraka još otkako mi je otac objasnio sve ovo kad sam bila otprilike
kao ti sada. Ne bojim se ja toliko njega samog, nego toga što znam
da će ukoliko popustim — ukoliko Torakova volja nadjača moju —
Proročanstvo kome mi služimo izgubiti. On tada neće dobiti samo
mene, nego i čitavo čovečanstvo. Kada me je kod Vo Mimbra
pozvao, osetila sam — mada samo na trenutak — neizrecivu potrebu
da mu pritrčim. Ipak sam uspela da mu se oduprem. Nikada mi u
životu ništa nije bilo toliko teško. Međutim, upravo ga je moj prkos
doveo do dvoboja s Brandom, pošto je samo u tom dvoboju moć
Kugle mogla da se upotrebi protiv njega. Otac je stavio sav ulog na
snagu moje volje. Stari Vuk je ponekad izvrstan kockar.“
„Znači, ako...“ Se’Nedra nije to mogla ni da izgovori.
„Ako Garion izgubi?“, dovršila je Polgara njenu misao, i to toliko
mirno da je bilo jasno da je mnogo puta razmatrala tu mogućnost.
„Onda će Torak ponovo zatražiti ruku svoje neveste, a na svetu više
neće biti ničega što bi moglo da mu se suprotstavi.“
„Radije bih umrla“, izusti princeza.
„I ja bih, Se’Nedra, ali mislim da mi ta mogućnost neće stajati na
raspolaganju. Torakova je snaga volje toliko veća od moje da bi lako

168
mogao da u meni ubije želju za smrću. Ako se to dogodi, verovatno
ću biti van sebe od sreće što sam njegova izabranica, mada će jedan
deo mene nastaviti da vrišti od užasa tokom bezbrojnih vekova koji
slede.“
Kakva strašna misao. Princeza ne mogaše da izdrži, nego se baci
na kolena, pa prigrli Polgaru i Eranda i briznu u plač.
„Hajde, hajde, nemaš potrebe za suzama, Se’Nedra“, nežno će
Polgara, jednom rukom milujući uplakanu devojčicu po glavi.
„Garion još nije stigao do Grada Beskrajne Noći, a Torak i dalje
spava. Imamo još malo vremena. Ko zna, možda ćemo na kraju čak
i da pobedimo.“

169
 Trinaesto poglavlje

ZBIVANjA U UTVRĐENjU naglo su se ubrzala čim je okončano

dizanje čerečke flote. Pešadijske jedinice kralja Rodara počeše da
pristižu iz logora kraj Aldurove reke i da se odmah penju strmim
jarugama, dok su redovi kola krcatih hranom i opremom čekali da
se njihov tovar dizalicama prebaci duž kilometar i po visokog
bazaltnog zida. Mimbratske i algarske prepadne grupe nastavile su
da pre zore odlaze u potragu za nepoharanim gradovima i usevima.
Pljačkaški pohodi, divljačka pustošenja slabo branjenih naselja
i stravični požari na žitnim poljima konačno su podboli trome Tule
na jadne pokušaje otpora. Njihova je vojska uredno odlazila na
mesta poslednjih mimbratskih napada, ali je tamo uvek stizala sa
zakašnjenjem od nekoliko sati ili čak dana, tako da su zaticali samo
dogorele ruševine, mrtve stražare i isprepadano i opljačkano
stanovništvo; ili su, ako su pak hteli da stanu na put hitrim
Algarima, nalazili jedino spaljenu zemlju. Uljezi su nastavljali da
haraju, a očajnički pokušaji branilaca da ih spreče u tome ostali su
potpuno jalovi.
Tulima nije ni palo na pamet da napadnu utvrđenje iz kog su
napadači dolazili, a i ako jeste, brzo su odbacili to rešenje. Oni
jednostavno nisu bili u stanju da se nose s takvim poduhvatom,
nego su radije jurcali unaokolo, pratili tragove i ogorčeno zamerali
i jednim i drugim svojim saveznicima što im ne pružaju više
podrške.
‘Zakatovi Malorijci su uporno odbijali da se maknu iz svojih
logora oko Tul Zelika, dok su Murzi Taura Urgasa u ime angaračkog
170
jedinstva nekoliko puta projahali južnim krajevima, mada je kralj
Rodar iskreno sumnjao da se tu radilo samo o strateškoj
preraspodeli snaga. Kada je u blizini utvrđenja uhvaćeno nekoliko
murških izviđača, uvedene su svakodnevne patrole sa zadatkom da
čitavu oblast očiste od radoznalaca. Dreznijski kopljanici i
tolnedranski legionari na smenu su pretraživali suve, ispucale
doline u okolini, a algarski su se konjanici — da bi se tobože opustili
posle palilačkih pohoda — silno zabavljali igrom koju su nazvali „lov
na Murge“. Malo-malo pa su odlazili u obilazak okoline, nedužno
ističući kako zarad bezbednosti utvrđenja žrtvuju svoje vreme za
odmor.
Naravno, nikoga nisu uspeli da zavaraju.
„Redovni obilasci su zaista neophodni, Rodare“, bio je uporan
kralj Čo-Hag. „Moja deca samo obavljaju svoju svetu dužnost.“
„Dužnost?“, frknu Rodar. „Stavi Algara na konja i pokaži mu
brdo iza kojeg još nije zavirio i za tili čas će taj naći izgovor da ode
da vidi šta ima iza.“
„Prestrog si prema nama“, reče Čo-Hag, praveći se da je duboko
povređen.
„Samo vas dobro poznajem.“
Se’Nedra i njene dve drugarice kiselo su posmatrale dolaske i
odlaske razdraganih Algara. Za razliku od Arijane, koja je bila malo
mirnijeg duha i, kao i sve Mimbratkinje, navikla da sedi i strpljivo
čeka dok se muškarci zabavljaju napolju, Garionovoj je rođaki Adari
taj pritvor i te kako teško padao. Kao prava Algarka, imala je
urođenu potrebu da oseća vetar na licu i čuje grmljavinu kopita.
Uskoro je postala džangrizava i počela da neprestano uzdiše.
„Pa, moje dame, šta ćemo danas da radimo?“, vedro je upitala
Se’Nedra jednog dana nakon doručka. „Kako da prekratimo vreme
do ručka?“ Izgovarala je reči prenaglašeno, pošto je očigledno sve
već bila smislila.
„Možemo sitan vez da vezemo“, predloži Arijana. „Tako ćemo
prste svoje i oči lepo zabaviti, dok nam usne i umovi za razgovor
budu slobodni.“
Adara samo duboko uzdahnu.

171
 „Ili bismo pak mogle da moga dragana gledamo dok kmetove uči
umetnosti borenja.“ Uvek je nalazila nekakav izgovor kako bi bar
pola dana mogla nesmetano da pilji u Leldorina.
„Nisam sigurna da bih ponovo bila u stanju da celoga dana
gledam gomilu muškaraca koji iz luka gađaju plast sena“, otrovno
se oglasi Adara.
Se’Nedra shvati da je krajnje vreme da prekine prepirku. „A
mogle bismo i u obilazak“, predloži vragolasto.
„Se’Nedra, bar deset puta smo obišle svako spremište i svaki
šator u utvrđenju“, jetko će Adara, „i ako mi neki ljubazni postariji
vojnik ponovo u tančine objasni kako radi katapult, mislim da ću ga
ubiti.“
„Da, ali nismo obišle ostala utvrđenja, zar ne?“, lukavo će
princeza. „Zar ne smatrate da je to i naša dužnost?“
Adara je prvo iznenađeno pogleda, a onda joj se licem razvuče
osmeh.
„Pa naravno“, složila se. „Nije mi jasno kako nam to ranije nije
palo na pamet. Baš smo bile nemarne, zar ne?“ Arijana se zabrinuto
namršti. „Verujem da bi kralj Rodar tome naumu mnogu manu
pronašao.“
„Rodar nije tu“, reče Se’Nedra. „Otišao je s Fulrahom da vrše
popis robe.“
„Gospa Polgara nam to jamačno dopustila ne bi“, pokušala je
ponovo Arijana, ali joj se po glasu primećivalo da je počela da
popušta.
„Ona je na sastanku s čarobnjakom Beldinom“, podseti je Adara,
a oči su joj se već vragolasto caklile.
Se’Nedra se osmehnu. „Drugim rečima, drage moje, ostale smo
prepuštene same sebi.“
„Ali karaće nas grdno kad vratile se budemo“, na to će Arijana.
„A mi ćemo da obesimo noseve“, zakikota se Se’Nedra.
Četvrt sata kasnije, princeza i njene dve drugarice, odevene u
algarska jahaća odela od meke crne kože, prođoše kroz kapiju
glavnog utvrđenja. Sa njima je bio i Olban, najmlađi sin Rivanskog
Čuvara. Njemu se njihov naum uopšte nije dopao, ali Se’Nedra mu

172
nije dala vremena ni da razmisli, a kamoli da pošalje poruku
nekome ko bi očas posla mogao da im osujeti izlet. Bio je veoma
zabrinut, ali je, kao i uvek, bespogovorno pratio malu rivansku
kraljicu.
Rovovi sa šiljcima bili su veoma zanimljivi, ali rov je ipak samo
rov i zaista bi retko ko našao iskreno zadovoljstvo u proučavanju
umetnosti kopanja.
„Vrlo lepo“, veselo reče Se’Nedra dreznijskom kopljaniku koji je
stražario na velikoj gomili zemlje. „Izvrsni šanci. A tek ovi čudesno
oštri kočevi...“ Osvrnula se ka jednoličnom predelu ispred
utvrđenja. „Odakle vam drvo za njih?“
„Dovezli su ga Sendari, vaše veličanstvo“, odgovori stražar.
„Mislim da su ga nabavili na severu. Tuli su sve to lepo isekli i
naoštrili.
Prave odlične kočeve ako im čovek lepo objasni šta hoće.“
„Zar nije ovuda pre jedno pola sata prošla konjička patrola?“
prekide ga Se’Nedra.
„Jeste, vaše veličanstvo. Bio je to plemeniti Hetar od Algarije s
nekolicinom svojih ljudi. Otišli su onuda“, reče stražar i pokaza ka
jugu.
„Lepo“, na to će Se’Nedra. „Ako nas neko bude tražio, reci da
smo otišle s njima. Vratićemo se za nekoliko sati.“ Stražaru se to
uopšte nije dopalo, ali Se’Nedra požuri da predupredi svaki
prigovor. „Hetar je rekao da će nas čekati kod najjužnijeg
utvrđenja“, reče, pa se obrati svojoj družini. „Ne dopustimo da nas
dugo čeka. Vi ste se, drage moje, zaista predugo presvlačile.“
Uputila je stražaru ljubak osmejak. „Znate već kako to ide“, reče mu.
„Jahaće odelo mora da bude tip-top, a svaka dlaka na svom mestu.
To se ponekad otegne u večnost. Hajdemo, drage moje. Požurimo,
da nam se mili Hetar ne naljuti.“ Budalasto se zakikotala i obola
Plemića u galop.
„Se’Nedra“, zgranuto će Arijana čim su dovoljno odmakle, „pa ti
si ga slagala.“
„Naravno da jesam.“
„Ali to je strašno.“

173
 „Još je strašnije ponovo čitavog dana vesti bele rade na
podsuknji“, odgovori princeza.
Prošle su i poslednja utvrđenja i pojas niskih brda. Iza se
prostirala ogromna dolina, na čijem su se drugom kraju, bar
trideset kilometara od njih, uzdizale sivkastosmeđe, goletne
planine. Pojahale su pustim predelom, osećajući se sićušno u
tolikom bespuću.
Njihovi konji izgledali su tek kao mravi u ništavilu.
„Nije mi izgledalo ovoliko daleko“, promrmlja Se’Nedra pošto je
zaklonila oči od sunca ne bi li sagledala drugi kraj doline.
Dno doline bilo je savršeno ravno i tek tu i tamo prošarano
niskim trnovitim žbunjem i oblim kamenjem veličine pesnice.
Konjima su se oko kopita uzdizali oblačići žućkaste prašine. Iako
je bilo tek rano prepodne, sunce je već nemilosrdno pržilo. Vazduh
je treperio od vreline, tako da je izgledalo kao da sivkastozeleno
grmlje poigrava, iako ne beše ni daška vetra.
Bilo je sve vrelije. Nigde na vidiku nije bilo ni kapi vode, a znoj
se takoreći odmah sušio na sapima njihovih zadihanih konja.
„Mislim da bismo mogle da počnemo da razmišljamo o
povratku“, reče Adara. „Nikada nećemo stići do onih brda na
drugom kraju doline.“
„U pravu je, vaše veličanstvo“, složi se Olban. „Već smo se
previše udaljili.“
Se’Nedra zaustavi Plemića, a ovaj odmah obori glavu kao da je
potpuno iscrpljen.
„Ma prestani da se prenemažeš“, opomenu ga ona. Uopšte joj se
nije dopadao razvoj događaja. „Bilo bi lepo kad bismo našli neko
senovito mesto“, reče. Usne joj behu suve, a sunce kao da ju je tuklo
po nezaštićenom temenu.
„Predeo ovaj ne obiluje preimućstvom takvim, princezo“, reče
Arijana, zagledana u pustoš koja ih je okruživala.
„Da li se iko setio da ponese vodu?“, upita Se’Nedra dok je
maramicom brisala znoj s čela.
Nije.

174
 „Možda bi zaista trebalo da se vratimo“, nevoljno je rekla. „Tamo
ionako nema ničega.“
„Neko ide“, oštro izgovori Agara i pokaza ka grupi konjanika
koja je upravo izašla iz jaruge prikrivene brežuljkom, otprilike
kilom etar i po od njih.
„Murzi?“, izusti Olban, a ruka mu sama polete ka maču.
Adara zakloni oči od sunca i pažljivo se zagleda u konjanike.
„Ne“, reče. „To su Algari. Vidi se po tome kako jašu.“
„Nadam se da imaju vodu“, reče Se’Nedra.
Desetak Algara galopiralo je pravo prema njima, dižući oblak
prašine oko sebe. Adara se iznenada zagrcnu i preblede.
„Šta je bilo?“, upita je Se’Nedra.
„S njima je i Hetar“, procedi Algara.
„Kako si ga prepoznala s ovolikog rastojanja?“ Adara se ugrize
za usnu, ali ne reče ni reč.
Hetar je bio van sebe od besa kad je zaustavio konja.
„Šta vi radite ovde?“, oštro upita. Zbog kukastog nosa i crnog
perčina izgledao je nekako divlje, zastrašujuće.
„Malo smo izjahale, Hetare“, veselo će Se’Nedra, trudeći se da ne
obori pogled.
On kao da je nije čuo.
„Jesi li ti šenuo, Olbane?“, strogo je upitao mladog Rivanca.
„Zašto si dozvolio damama da napuste utvrđenje?“
„Ja ne mogu da njenom veličanstvu govorim šta da radi“,
ukočeno odgovori ovaj i pocrvene do ušiju.
„Ma, hajde, Hetare“, pobuni se Se’Nedra. „Šta tu im a strašno što
smo se malo izjurcali?“
„Koliko juče smo nedaleko odavde ubili tri Murga“, reče joj
Hetar. „Ako vam je do jurcanja, eno vam utvrđenja pa jurcajte do
mile volje. Nemojte bez zaštite zalaziti u neprijateljsku zemlju. Bilo
je to vrlo budalasto, Se’Nedra. Idemo natrag.“
Lice mu se beše natuštilo kao olujni oblak i nikome nije bilo ni
nakraj pameti da se raspravlja.
„Baš smo i sami hteli to da uradimo“, potišteno promrmlja
Adara.
175
 Hetar zabrinuto pogleda njihove konje.
„Pa bar si ti Algarka, Adara“, oštro primeti. „Zar se nisi setila da
poneseš vodu za konje? Kako si samo mogla da bez ikakvih mera
predostrožnosti izvedeš konja napolje po ovakvom vremenu?“
Adarino bledo lice snuždi se još više.
Hetar zgroženo odmahnu glavom.
„Napojte im konje“, odsečno je naredio svojoj pratnji.
„Vratićemo ih u utvrđenje. Vaš izlet je završen, devojke.“
Adara se bila sva zacrvenela od stida. Vrpoljila se u sedlu ne bi li
nekako izbegla Hetarov oštar, neumoljiv pogled. Čim joj se konj
napio vode, trznula je uzde i zarila pete u bokove životinje, na šta
ova poskoči i jurnu u smeru iz kog su došle.
Hetar opsova i jurnu za njom.
„Šta ona to radi?“, upita Se’Nedra.
„Ukor Hetarov gadno je zaboleo našu nežnu družicu“, primeti
Arijana. „Njegovo joj je mišljenje važnije čak i od života.“
„Hetar?“, zaprepasti se Se’Nedra.
„Zar oko tvoje ne vide kud pogled družice naše često bludi?“,
pomalo iznenađeno će Arijana. „Izgleda da princeza ne gleda mnogo
bližnje svoje.“
„Hetar?“, ponovi Se’Nedra. „Pojma nisam imala.“
„Može bit to zato što sam roda mimbratskoga“, zaključi Arijana.
„Gospe naše vične su nalaženju znakova naklonosti što druge ih
junacima šalju.“ Hetaru je trebalo stotinak metara da sustigne
Adarinog konja.
Istrgao joj je uzde iz ruke i naglo ih cimnuo, a onda ju je oštro
zapitao šta to radi. Adara se osvrtala oko sebe, pokušavajući da
sakrije lice.
Uto Se’Nedra uoči nekakav pokret na desetak metara od njih
dvoje. Zaprepašćeno je gledala kako se iz peska između dva kržlja
va žbuna izdiže Murg u oklopu i odbacuje komad debelog smeđeg
platna kojim je dotle bio pokriven. Strela mu je već bila u ruci.
„Hetare!“, vrisnu Se’Nedra kad Murg podiže luk.
Hetar mu je bio okrenut leđima, ali zato Adara vide šta mu se
sprema. U trenutku očajanja istrže mu iz ruku svoje uzde i nalete
176
svojim konjem na njegovog, na šta se ovaj zatetura, saplete i pade.
Hetar još nije ni dotakao zemlju, a Adara je već jurnula pravo na
Murga.
Nije ni trepnuo kad je odapeo strelu na devojku.
Iako Dosta daleko od njih, Se’Nedra je jasno čula kako se strela
zariva u Adarino telo. Tog se zvuka s užasom sećala do kraja života.
Adara se presamiti i jednom se rukom uhvati za strelu koja joj je
štrčala iz grudi, ali to je nije sprečilo da u punoj brzini pregazi
Murga. On pade i zakotrlja se pod kopitima njenog konja, ali odmah
potom žustro ustade i poteže mač. Međutim, Hetar je već bio kraj
njega. Sablja blesnu na suncu. Murg samo jeknu i pade.
Hetar se, još držeći okrvavljenu sablju u ruci, besno okrete ka
Adari.
„Glupačo glupa!“, zaurlao je, ali odmah zaćuta. Njen konj se
zaustavio nedaleko od mrtvog Murga. Ona je klonulo sedela, ruku
pritisnutih na grudi, a crna joj je kosa poput vela pokrivala bledo
lice. A onda se sručila na tlo.
Hetar kriknu, pa odbaci sablju i pritrča devojci.
„Adara!“, zavapi princezica, a ruke joj od užasa poleteše prema
licu. Kada je Hetar okrenuo pogođenu devojku, videlo se kako joj
strela štrči iz grudnog koša i podrhtava u ritmu sve slabijih otkucaja
njenog srca.
Kad su im se i ostali pridružili, Hetar je već držao Adaru u
naručju i neutešno gledao njeno bledo lice.
„Budalice moja“, mrmljao je u očaju. „Budalice moja.“
Arijana skoči iz sedla još pre no što joj se konj čestito zaustavio,
pa pritrča Hetaru.
„Ne pomerajte je, gospodaru“, oštro mu zapovedi. „Ta joj strela
probuši pluća i s pokretom svakim novim samo će ranu napraviti
grđu.“
„Izvadi je“, procedi Hetar kroza zube.
„Avaj, gospodaru. Time bismo štetu još veću načinili.“
„Ali ne mogu ovakvu da je gledam.“ Glas mu je bio na ivici plača.
„A ti onda ne gledaj, gospodaru“, odbrusi mu Arijana, pa kleče
kraj Adare i položi ruku na njeno grlo.
177
 „Nije mrtva, zar ne?“, molećivo je upita Hetar.
Arijana odmahnu glavom.
„Rana je teška, ali života još ima u njoj. Zapovedi ljud’ma svojim
da časa ne čase no da nosiljku naprave. Družicu moju dragu
moramo odmah na brigu gospi Polgari poveriti, pre no što i
poslednja joj kap života iscuri.“
„Zar baš ništa ne možeš da preduzmeš?“, prokrklja on.
„Ne ovde, u ovoj žegom spaljenoj pustari, gospodaru. Nemam ni
melema ni alata, a biće da ova rana nadilazi umeće moje. Gospa joj
je Polgara sad jedina nada. Nosiljku, gospodaru. De, poteci!“
Kada je kasnije tog dana konačno izašla iz Adarine bolesničke
sobe, Polgara je bila neraspoložena, ali joj je zato pogled bio tvrđi
od kamena.
„Kako joj je?“, zapita Hetar. Satima je šetkao gore-dole po
hodniku bunkera, zastajući jedino da u nemoćnom besu pesnicom
udari grubi kameni zid građevine.
„Malo je bolje“, odgovori Polgara. „Najgore je prošlo, ali još je
veoma slaba. Pitala je za tebe.“
„Oporaviće se, zar ne?“ U Hetarovom se glasu jasno čuo prizvuk
straha.
„Verovatno, ako ništa ne pođe po zlu. Mlada je, a i rana je
izgledala mnogo opasnije nego što je zaista bila. Dala sam joj nešto
od čega će biti vrlo orna za razgovor, ali ne zadržavaj se previše kod
nje. Treba joj odmora.“
Polgarin pogled pređe na Se’Nedrino suzama obliveno lice.
„Idi da je vidiš, ali posle toga dođi u moju sobu, veličanstvo“, reče
kruto. „Nas dve moramo nešto da raščistimo.“
Adarino belo lice bilo je uokvireno šumom tamnosmeđe kose,
koja je sada pokrivala gotovo čitav jastuk. Videlo se da je iznurena,
iako su joj oči bile veoma sjajne, mada pomalo izgubljene. Arijana
joj je sedela kraj uzglavlja.
„Kako si, Adara?“, upita Se’Nedra tihim ali vedrim glasom,
kakvim se ljudi uvek obraćaju bolesnicima.
Adara joj se slabašno osmehnu.
„Da li te boli?“
178
 „Ne“, samrtničkim glasom odgovori Adara. „Ne boli, ali sva sam
kao omamljena. Čudno.“
„Zašto si to uradila, Adara?“, otvoreno je upita Hetar. „Nisi
smela onako da srljaš.“
„Previše se družiš s konjima, gospodaru Ša-dare“, reče mu ona s
osmehom. „Zaboravio si da prepoznaješ osećanja sopstvene vrste.“
„Šta si time htela da kažeš?“, zbunjeno će on.
„Upravo to što sam i rekla. Kad kobila zaljubljeno gleda pastuva,
odmah ti je jasno šta se tu dešava, zar ne? Ali kad se to isto desi
ljudima, ti ništa ne primećuješ.“ Zakašljala se.
„Je li ti dobro?“, zabrinuto upita on.
„Iznenađujuće dobro, s obzirom na to da umirem.“
„Šta to pričaš? Ne umireš.“
On se ponovo nasmeši.
„Molim te, nemoj“, reče. „Znam šta sledi posle strele u grudima.
Zato sam te i pozvala ovamo. Želela sam da ti još jednom vidim lice.
Odavno ga već gledam.“
„Umorna si“, grubo će on. „Osećaćeš se bolje kad se naspavaš.“
„Sita ću se naspavati“, tužno odvrati ona, „samo ne verujem da
ću posle bilo šta da osećam. Biće to onaj san iz kog se niko nije
probudio.“
„To je glupost.“
„Naravno, ali i sušta istina.“ Uzdahnula je. „Eto, dragi Hetare,
konačno si uspeo da mi jednom zasvagda umakneš. Ali nisam se
predavala. Čak sam molila Gariona da mi pomogne
čarobnjaštvom.“
„Gariona?“
Ona klimnu glavom.
„Vidiš li koliko sam očajna bila? Međutim, rekao je da ne može
da mi pomogne.“ Namestila je prezriv izraz lica. „Džaba ti
čarobnjaštvo kad ne možeš njime nekoga da nateraš da se zaljubi.“
„Da se zaljubi?“, preneraženo ponovi on.
„A o čemu misliš da ti sve vreme pričam? O lepom vremenu?“
Blagonaklono mu se nasmešila. „Ponekad si glup kao točilo.“ On je
i dalje zbunjeno buljio u nju.
179
 „Ne boj se, gospodaru. Uskoro ću prestati da te proganjam i bićeš
slobodan kao ptica.“
„Razgovaraćemo o ovome kad ti bude malo bolje“, ozbiljno
odgovori on.
„Nikada meni neće biti bolje. Jesi li ti gluv? Hetare, ja umirem.“
„Ne“, na to će on. „Istini za volju, ti ne umireš. Polgara nam je
rekla da ćeš se oporaviti.“
Adara brzo pogleda Arijanu.
„Rana tvoja smrtonosna nije, mila moja“, nežno potvrdi
Mimbratkinja. „Svega mi, ti umreti nećeš.“ Adara zažmuri. „Baš
nezgodno“, reče dok joj se krv pela u obraze. A onda je pogledala
Hetara. „Izvini. Ne bih ti ni reč rekla da sam znala da će ovi
nadobudni iscelitelji da mi spasu život. Čim ustanem iz kreveta,
vratiću se u svoje pleme i više nikada ti neću dodijavati svojim
budalaštinama.“
Hetar ju je samo gledao, bez ikakvog izraza na licu.
„Ne bih voleo da se to dogodi“, reče i nežno je uhvati za ruku. „Ti
i ja treba da popričamo o koječemu. Sad nije ni vreme ni mesto za
to, ali nemoj da bi ti palo na pamet da mi pobegneš.“
„Ti to samo iz ljubaznosti“, uzdahnu ona.
„Ne. Ozbiljan sam. Sad imam da razmišljam o još nečemu osim
0 ubijanju Murga. Verovatno će mi trebati neko vreme dok se ne
saživim s tim, ali zaista ćemo morati da razgovaramo kad malo
razmislim o svemu.“
Ona se ugrize za usnu i pokuša da sakrije pogled.
„Kakvu sam gužvu napravila“, reče. „Da je neko drugi to uradio,
ja bih mu se smejala. Zaista bi bilo bolje da se više nikada ne
vidimo.“
„Ne“, odlučno će on, ne ispuštajući njenu ruku. „Ne bi bilo bolje.
I ne pokušavaj da se sakriješ od mene jer ću te naći, pa makar morao
da svakog konja u Algariji pošaljem da te traži.“ Ona ga zbunjeno
pogleda.
„Zar si zaboravila da sam ja Ša-dar? Konji rade ono što im
naredim.“
„Nije pošteno“, ljutnu se ona.

180
 On joj se nasmeši.
„A pošteno je tražiti od Gariona da na meni primeni svoje moći?“
„Joj“, reče ona i pocrvene.
„Sad odmor joj treba“, obavesti ih Arijana. „Sutra danak kad
osvane, pričaćete iznova.“
Kad su izašli u hodnik, Se Nedra se okrete ka visokom mladiću
pa reče: „Baš si mogao da joj daš malo više nade, znaš?“
„Još je rano“, na to će on. „Mi smo uzdržan soj, princezo. Ništa
ne govorimo tek reda radi. Adara me potpuno razume.“
Izgledao je zastrašujuće kao i uvek, sav u crnoj koži, strogog lica
i s perčinom nalik grivi, koji mu je padao preko ramena. Međutim,
pogled kao da mu beše malo blaži, a među obrvama mu se pojavila
majušna bora koja je svedočila o zbunjenosti.
„Zar Polgara nije rekla da idete kod nje?“, upitao ju je, ljubazno
je otpravivši.
Se’Nedra ode gunđajući sebi u bradu o potpunoj neuviđavnosti
muške polovine čovečanstva.
Gospa Polgara čekala ju je u svojoj sobi.
„Dakle?“, reče čim je princeza ušla. „Hoćeš li me udostojiti
objašnjenja?“
„Šta treba da objasnim?“
„Onu budalaštinu koja Adaru zamalo nije stajala glave.“
„Ne mislite valjda da sam ja za to kriva?“, ljutnu se Se’Nedra.
„A ko je? Šta ste tražile tamo?“
„Išle smo na izlet. Strašno je dosadno povazdan čamiti u ovom
kazamatu.“
„Dosada. Odličan razlog da pobiješ svoje drugarice.“ Princeza
samo zinu i preblede.
„Šta misliš, Se’Nedra, čemu služe ova ovolika utvrđenja?
Verovatno da nam pruže kakvu-takvu zaštitu.“
„Nisam znala da tamo ima Murga“, procijuka princeza.
„Pa si našla odličan način da to saznaš.“
Spoznaja onog što je uradila sruči se na Se’Nedru poput lavine.
Počela je sva da drhti, a ruka joj polete ka ustima. Ona je kriva
za sve! Ma koliko vrdala i pokušavala da izbegne odgovornost, njena
181
je glupost umalo nije lišila jedne od najboljih drugarica. Adara je
mogla da životom plati njenu detinjastu nesmotrenost. Se’Nedra
zari lice u šake i poče da rida.
Polgara ju je pustila da se isplače, ostavivši joj dovoljno vremena
da prihvati sopstvenu krivicu. Kada je konačno progovorila, u glasu
joj ne beše ni nagoveštaja blagonaklonosti.
„Suzama se krv ne pere, Se’Nedra“, reče. „Mislila sam da mogu
početi da verujem u tvoje prosuđivanje, ali izgleda da sam pogrešila.
Sad idi. Mislim da večeras više nemam šta da ti kažem.“
Uplakana princeza istrča napolje.

182
 Četrnaesto poglavlje

„DA LI JE CELO OVO MESTO OVAKVO?“, upita kralj Rodar

dok su prolazili kroz još jednu ravnu šljunkovitu dolinu, okruženu
goletnim brdima koja su, reklo bi se, podrhtavala od jare. „Nisam
video drvo otkako smo otišli iz utvrđenja.“
„Predeo će se promeniti za jedno dvadeset liga, vaše
veličanstvo“, tiho odgovori Hetar, trudeći se da pravi što manje
pokreta.
„Biće drveća kad počnem o da silazimo. Nisko je i kržljavo, ali
bar će malo razbiti jednoličnost.“
Povorka se protezala kilometrima iza njih, tanušna kao vlas kose
naspram nepreglednog bespuća i razaznatljiva pre kao dugačak
oblak žute prašine nego kao niz ljudi i konja. Čerečki brodovi su se,
pokriveni debelim platnom, truckali u svojim vešaljkama po
kamenitom tlu. Oblak prašine polegao je po njima kao peščani
pokrov.
„Dajem kraljevstvo za povetarac“, čežnjivo će Aneg dok je otirao
znoj s lica.
„Bolje je ovako, Aneže“, ispravi ga Barak. „Ovde ti očas posla
počne peščana oluja.“
„A ima li još mnogo do te reke?“, tužno upita kralj Rodar zureći
u jednolični predeo. Žega nimalo nije štedela debelog vladara. Lice
mu je bilo crveno kao cvekla, a odora natopljena znojem.
„Četrdeset liga, baš kao i malopre“, odgovori Hetar.

183
 General Varana dojaha s čela povorke na svom čilašu. Na sebi je
imao kratki kožni kilt i jednostavan prsnik na kome, baš kao ni na
kacigi, nije bilo nikakvih oznaka čina.
„Mimbratski vitezovi su upravo potamanili još jednu grupu
Murga“, reče.
„Koliko ih je bilo?“, upita kralj Rodar.
„Dvadesetak. Trojica ili četvorica su uspela da umaknu, ali
Algari su im za petama.“
„Zar ne bi trebalo da izviđači idu malo više ispred nas?“,
zabrinuto će kralj Aneg, ne prestajući da briše lice. „Ovi brodovi ne
liče baš toliko na zaprežna kola. Ne mili mi se da se silom probijam
do reke Mardu, ako uopšte i stignemo donde.“
„Već sam razaslao svoje ljude na sve strane, Aneže“, pokušao je
Čo-Hag da ga umiri.
„Da li je iko do sada video nekog Malorijca?“, upita Aneg.
„Ne“, odvrati Čo-Hag. „Nailazili smo samo na Tule i Murge.“
„Izgleda da je ‘Zakat zaveo red u Tul Zeliku“, primeti Varana.
„Voleo bih da znam više o tom čoveku“, zamišljeno će Rodar.
„Carski izaslanici kažu da je pravi gospodin“, reče Varana.
„Obrazovan i uglađen.“
„Siguran sam da taj ima i mračnu stranu“, na to će Rodar.
„Nadraci ga se plaše više nego ičega, a njih je teško zaplašiti.“
„Baš me briga kakav je, sve dok mirno sedi u Tul Zeliku“, reče
Aneg.
Uto ih pristiže pukovnik Brendig, koji je jahao pozadi, s
pešadijom i zaprežnim kolima.
„Kralj Fulrah traži da zastanemo radi odmora“, obavesti ih.
„Zar opet!“ ljutnu se Aneg.
„Već dva sata smo u pokretu, vaše veličanstvo“, podseti ga
Brendig. „Ovoliko vrućine i prašine pešadiji pada vrlo teško. Ljudi
će se toliko iscrpsti da neće moći da se bore.“
„Zaustavi povorku, pukovniče“, reče Polgara sendarskom
baronetu. „Mislim da se možemo uzdati u Fulrahovu reč“, objasni,
pa se okrete ka čerečkom kralju. „Ne ponašaj se kao nadžak-baba,
Aneže“, prekorila ga je.
184
 „Živ sam se skuvao, Polgara“, tužno će on.
„A ti onda pokušaj da pešačiš nekoliko kilometara“, medenim
glasom reče ona. „Možda ćeš steći kakvu-takvu predstavu kako je
pešadiji.“
Aneg se namršti, ali ne reče ni reč.
Princeza zaustavi svog oznojenog konja kad vide da povorka
usporava. Postala je veoma ćudljiva posle Adarinog ranjavanja.
Griža savesti što je drugarici ugrozila život toliko ju je izjedala da se
zatvorila u neku vrstu ljušture, što je za nju bilo veoma neobično
stanje. Skinula je slameni šešir koji joj je još u utvrđenju napravio
jedan zarobljeni Tul i začkiljila ka nebu.
„Stavi taj šešir na glavu, Se’Nedra“, opomenu je gospa Polgara.
„Ne bih volela da dobiješ sunčanicu.“
Princezica je posluša. „Vraća se“, reče i pokaza ka tačkici visoko
na nebu.
„Izvinite, ali moram nešto da obavim“, reče Varana i stade da
okreće konja.
„Ne budite detinjasti, Varana“, reče mu kralj Rodar. „Zašto
uporno odbijate da priznate da taj čovek može da izvodi stvari u koje
vi ne želite da verujete?“
„To je pitanje doslednosti, vaše veličanstvo“, odgovori general.
„Tolnedranci ne veruju u čarobnjaštvo. Ja sam Tolnedranac i
stoga nikada neću priznati da ono postoji. Doduše“, dodao je,
„moram priznati da su njegove vesti iznenađujuće tačne, ma kako
da do njih dolazi.“
Veliki jastreb iznenada se kao kamen sunovrati ka zemlji da bi
tek u poslednjem trenutku raširio krila i sleteo ispred okupljenih
vojskovođa.
General Varana odlučno okrete leđa i s naizgled dubokim
zanimanjem se zagleda u jedno goletno brdo u daljini.
Jastreb takoreći nije ni skupio krila kad poče da treperi i
preobražava se.
„Zar ste opet stali?“, prasnu Beldin.
„Vojska mora da se odmori“, reče mu Polgara.

185
 „Nije ti ovo nedeljni đir, Polgara“, odbrusi on, pa poče da se češe
ispod pazuha, ne prestajući da truje vazduh oko sebe najstrašnijim
mogućim psovkama.
„Šta ti je?“, blago ga upita Polgara.
„Vaške“, progunđa on.
„Kako si ih dobio?“
„Kad sam išao da pitam druge ptice jesu li videle nešto. Mislim
da sam ih pokupio u lešinarskom gnezdu.“
„Šta ti je trebalo da ideš da se družiš s lešinarima?“
„Nisu oni baš toliko loši, Pol. Imaju veoma važnu ulogu u
prirodi, a i ženke su im privlačne na neki svoj osoben način. Zatekao
sam jednu kako kljuca neku strvinu dvadesetak liga južno odavde.
Posle sam odleteo da proverim ono što mi reče da je videla. Jedna
četa Murga ide pravo na vas.“
„Koliko ih ima?“, odmah zapita general Varana, još se ne
okrećući ka njemu.
„Otprilike hiljadu“, reče Beldin. „Brzo napreduju i verovatno
ćete koliko sutra ujutru naleteti na njih.“
„Hiljadu Murga nije ništa“, namršteno će kralj Rodar, „ili bar ne
za ovoliku vojnu silu. Ali zašto bi neko tek tako žrtvovao hiljadu
ljudi? Šta Taur Urgas hoće time da postigne?“ Potom se okrenu ka
Hetaru. „Molim te, odjaši napred i poruči Korodulinu i baronu od
Vo Mandora da nam se pridruže. Hteo bih da čujem i njihovo
mišljenje.“
Hetar klimnu glavom i potera konja ka čelu povorke, gde je sve
bleštalo od mimbratskih oklopa.
„Ima li među njima Grolima?“, upita Polgara štrokavog grbavca.
„Ne, osim ako nisu dobro sakriveni“, odgovori ovaj. „Doduše, ni
ja ih nisam previše tražio kako se ne bih odao.“
General Varana se iznenada manu pažljivog proučavanja
okolnih brda i okrete konja kako bi se uključio u razgovor.
„Mislim da je ta murška povorka samo znak dobre volje Taura
Urgasa. Verovatno hoće da se dodvori kralju Getelu. Pošto Malorijci
odbijaju da napuste Tul Zelik, on veruje da će steći tulsku naklonost
ako pošalje jednu četu u odbranu njihovih gradova i sela.“

186
 „Tu ima nekog smisla, Rodare“, složi se Aneg.
„Možda“, zamišljeno će ovaj, „mada Taur Urgas ne razmišlja kao
razumno čeljade.“
Uto dojahaše i kralj Korodulin, Mandoralen i baron od Vo
Ebora. Oklopi su im bleštali na suncu, ali im se po zajapurenim i
iznurenim licima videlo kako se osećaju u tim čeličnim kutijama.
„Kako samo izdržavate?“, upita Rodar.
„Navika, vaše veličanstvo“, odgovori Korodulin. „Oklop ovaj
neugodan biti ume, al’ naučismo i to da istrpimo.“ General Varan
im u kratkim crtama objasni šta se dešava.
Mandoralen sleže ramenima.
„Vremena za priču nema. Sad povešću nekoliko desetina ljudi da
uklonimo tu pretnju što s juga nam preti.“
Na to Barak pogleda Anega. „Shvataš li sad šta sam hteo da ti
kažem?“, reče. „Eto, zato sam bio toliko nervozan u Ktol Murgosu.“
Kralj Fulrah, koji je u međuvremenu dojahao da se pridruži
sastanku, tiho se nakašlja. „Mogu li ja nešto da predložim?“, upita.
„S osobitim zadovoljstvom saslušaćemo nesumnjivo pametan
savet kralja sendarskoga“, odgovori Korodulin i duboko se pokloni.
„Ta murška četa zapravo ne predstavlja nikakvu ozbiljnu
pretnju?“, upita Fulrah.
„Ne, vaše veličanstvo“, odgovori Varana, „tim pre što znamo za
njih. Verujemo da ih je Taur Urgas poslao ne bi li malo smirio Tule.
Njihovo prisustvo u našoj blizini verovatno je čista slučajnost.“
„Svejedno, ne bih voleo da vide moje brodove“, odlučno će Aneg.
„Činjenica je da bilo koja naša jedinica lako može otkloniti
tolicnu pretnju“, nastavi Fulrah, „ali zar za borbeni duh vojnika ne
bi bilo bolje da tu pobedu odnese čitava ova vojska?“
„Nisam siguran da te u potpunosti shvatam, Fulraše“, reče Aneg.
„Umesto da Mandoralen sam pregazi tu muršku četu, zašto ne
bismo iz svakog dela naših snaga odabrali predstavnike koje ćemo
poslati na njih? Ne samo što ćemo tako steći malo iskustva u
usaglašavanju taktike nego ćemo malo i osokoliti ljude. Zahvaljujući
toj lakoj pobedi, bolje će se držati kad zaista zagusti.“

187
 „Ti me, Fulraše, ponekad zaista zadiviš“, reče Rodar. „Čini mi se
da je jedina muka s tobom što uopšte ne izgledaš toliko
promućurno.“ Sastav čete koja će poći u napad na Murge određen
je žrebom, i to ponovo po Fulrahovom predlogu. „Tako neće biti
glasina da je ovo neka elitna jedinica.“
Dok je glavnina snaga nastavila da odmiče ka gornjem toku reke
Mardu, umanjena verzija njihove vojske pošla je pod Barakovim,
Hetarovim i Mandoralenovim vođstvom na jug da presretne i
zaustavi neprijatelja.
„Biće sve u redu, zar ne?“, uznemireno je upitala Se’Nedra
Polgaru dok ih je gledala kako se preko bezvodne doline udaljavaju
ka brdima u daljini.
„Sigurna sam da hoće, mila“, smireno joj odgovori Polgara.
međutim, princeza te noći nije ni trenula. Prvi put su pripadnici
njene vojske otišli u pravu borbu i ona se do jutra prevrtala i
bacakala zamišljajući svakojake nesreće.
Vratili su se sutradan, sredinom prepodneva. Bilo je nekoliko
previjenih rana i desetak praznih sedala, ali sva lica behu ozarena
pobedom.
„Fina bitkica“, izvestio je Barak, široko se smešeći. „Napali smo
ih malo pre zalaska sunca. Nisu ni znali šta ih je snašlo.“
General Varana, koji je išao s njima u svojstvu posmatrača, dao
je okupljenim kraljevima nešto podrobniji opis.
„Sve je proteklo uglavnom onako kako smo i očekivali“, reče.
„Asturijanski strelci su ih odmah zasuli strelama, a pešadija se za to
vreme rasporedila po vrhu padine. Izmešali smo legionare,
dreznijske kopljanike, Sendare i arendijske kmetove, a strelci su
ostali iza i nisu prestajali da rešetaju neprijatelja. Murzi su, baš kao
što smo i očekivali, odmah krenuli u juriš. Čereci i Rivanci su im
odmah zašli iza leđa, dok su ih Algari kosili s bokova. Čim je murški
napad počeo da jenjava, na njih su krenuli mimbratski vitezovi.“
„Bilo je veličanstveno!“, ozareno reče Leldorin. Imao je zavoj na
nadlaktici, ali to mu nije smetalo da mlatara rukama dok
objašnjava. „Murzi su se bili potpuno pogubili, kad ti se začu nešto
nalik grmljavini i vitezovi nagrnuše iza brda — a podigli su koplja
tako da su im zastavice samo lepršale — pa ti se kao čelična lavina
188
stuštiše na ove. Zemlja se tresla od topota kopita. A onda su u
poslednjem trenutku oborili koplja. Bilo je to kao da gledate
obrušavanje talasa. Nisu čak ni usporili kad su naleteli na Murge.
Prošli su kroz njih kao da ih nema! Naprosto su ih smlavili, a onda
smo se mi sjurili da dovršimo posao. Čudesno!“
„Nije ništa bolji od Mandoralena, zar ne?“, Barak će Hetaru.
„Mislim da im je to u krvi“, mudro odgovori ovaj.
„Da li se neko izvukao?“, upita Aneg.
Barak se zlokobno osmehnu svom rođaku. „Kad je pao mrak, čuli
smo nekolicinu kako pokušava da se izvuče. Počistili su ih Relg i
njegovi Ulzi. Ne brini, Aneže, niko neće moći da ovo ispriča Tauru
Urgasu.“
„On sad sigurno sedi i čeka vesti“, široko se smešio Aneg.
„Nadam se da je strpljiv čovek“, na to će Barak, „pošto će ih se
sit načekati.“
Arijana odmah uze da previje Leldorinu ranu, grdeći ga što se
nije čuvao. Međutim, to je daleko premašivalo običnu pridiku.
Odjednom je postala izuzetno rečita, a duge, zamršene rečenice
njenom su zanovetanju dale toliku dubinu i širinu da je njen dragan
uskoro bio na ivici suza. Iako potpuno bezopasna, ta je rana postala
simbol njegovog nepoštovanja Arijanine ličnosti. Izgledali su kao
mučenica i paćenik. Se’Nedra je primetila kako ta devojka vešto
izvrće svako Leldorinovo neubedljivo opravdanje u još grđu ličnu
uvredu i potrudila se da to umeće odloži u zaseban odeljak svog
prepredenog uma, za slučaj da joj zatreba jednog dana. Naravno,
Garion je bistriji od Leldorina, ali uz malo vežbe će i ona postati
dovoljno vešta da ga uvuče u tu igru.
Za razliku od njihovog, Taibin i Relgov susret protekao je bez
ijedne reči. Prelepa Maraškinja, koja se spasla iz robovskih laguma
pod Rak Ktolom samo da bi se obrela u još težem ropstvu, poletela
je ka ulškom fanatiku čim ga je ugledala. Tiho je jeknula i zagrlila
ga. Relg se na to trže, ali njegovo nagonsko „Ne dodiruj me“ ipak
mu zamre na usnama dok ju je razrogačenim očima gledao kako se
privija uz njega. Uto se Taiba priseti njegove odvratnosti prema
dodirima i povuče se, ali nastavi da ga upija svojim blistavim
ljubičastim očima. A onda, sporo kao da stavlja šaku u vatru, Relg
189
je uhvati za ruku. Ona se zbuni od neverice, pa pocrvene. Nekoliko
trenutaka su samo stajali tako i gledali se, a onda otidoše držeći se
za ruke. Taiba je bila stidljivo oborila pogled, ali joj je na punim,
putenim ustima ipak poigravao pobednički osmejak.
Pobeda nad Murzima neverovatno je podigla borbeni duh čitave
vojske. Jara i prašina nisu im više ubijale volju kao prvih dana
marša i između različitih je naroda počelo da vlada sve čvršće
drugarstvo.
Trebalo im je još četiri dana da stignu do gornjeg toka Mardua i
jedan da se spuste do mesta sa koga su bezbedno mogli da porinu
brodove. Hetar i njegova patrola odoše u izvidnicu i izvestiše da se
otprilike deset liga nizvodno nalazi još samo jedan brzak, posle koga
reka usporava i nastavlja da mirno teče kroz tulsku niziju.
„Brodove možemo i da nosimo oko brzaka“, reče Aneg. „Hajde
da ih porinem o već jednom . Dovoljno smo vremena izgubili.“
Obala je na tom mestu bila prilično visoka, ali vojnici prionuše na
ašove i budake i uskoro se ukazala blago nagnuta rampa niz koju su
lako porinuli brodove.
„Trebaće nam malo vremena da podignemo jarbole“, reče Aneg.
„Ostavi to za kasnije“, na to će Rodar.
Čerečki ga kralj besno pogleda.
„Previsoki su, Aneže. Osim toga, ovde ionako ne možeš da
razviješ jedra. I najgluplji Tul na svetu shvatiće šta se dešava kad
vidi kako mu se rekom približava šuma jarbola.“ Već je bio pao mrak
kad su svi brodovi konačno bili porinuti.
Polgara je pozvala princeze, Arijanu i Taibu da joj se pridruže na
palubi Barakove galije. Povetarac je nežno mreškao površinu vode.
Tulska travnata polja pružala su se u nedogled pod sve tamnijim
nebom na kome su se zvezde palile jedna za drugom.
„Koliko je daleko Tul Mardu?“, upitala je Se’Nedra Baraka.
Orijaš se počeša po bradi i zagleda se niz reku.
„Trebaće nam jedan dan do brzaka“, reče, „i još jedan da ih
obiđemo, a onda još dva dana plovidbe.“
„Četiri dana“, jedva čujno će ona.
On klimnu.

190
„Jedva čekam da se i ovo okonča“, uzdahnu ona.
„Sve u svoje vreme, Se’Nedra“, reče on. „Sve u svoje vreme.“

191
 Petnaesto poglavlje

BRODOVI SU VEĆ BILI opasno pretovareni, a ukrcalo se tek

pola vojske. Dok su Čereci vredno veslali ka brzacima, elgarski
konjanici i mimbratski vitezovi pratili su ih obalom, a za njima su
na rezervnim konjima išli oni delovi pešadije za koje nije bilo mesta
na galijama.
S obeju strana reke protezale su se blago zatalasane padine
obrasle visokom, požutelom travom. Tu i tamo su se mogli videti
šumarci niskih četinara nalik smrčama, dok su kraj vode rasle vrbe
i drač.
Još je vladala zapara, mada je i ljudima i konjima zbog vlažnijeg
vazduha to sad bilo mnogo podnošljivije nego na kamenitoj
visoravni kojom su došli. Svima su im ovi predeli bili potpuno
nepoznati, tako da su konjanici oprezno jahali, sve vreme držeći
ruke blizu oružja.
A onda, tek što su izašli iz jedne široke krivine, ugledaše
uspenušane kovitlace brzaka. Barak naglo okrete rudu kormila i
nasuka svoj brod na obalu.
„Izgleda da je došlo vreme da još malo pešačimo“, progunđao je.
Na pramcu je, međutim, došlo do ozbiljne prepirke. Smeđobradi
kralj Fulrah glasno se protivio odluci da se kola s namirnicama
ostave iznad brzaka.
„Pa nisam dovlačio čak dovde da bih ih tek tako ostavio“,
objašnjavao je s neuobičajenom žestinom.

192
 „Previše nas usporavaju“, reče mu Aneg. „Fulraše, nemam o
vremena. Moramo da prođem o Tul Mardu pre nego što Murzima
ili Malorijcima svane šta smo naumili.“
„A nisu vam bila spora kad ste bili gladni i žedni u onoj pustari“,
brecnu se Fulrah.
„To je bilo tamo. Sada smo ovde. Moram da mislim na svoje
brodove.“
„A ja moram da mislim na svoja kola.“
„Ništa im neće biti, Fulraše“, pokuša da ga smiri Rodar. „Zaista
moramo da požurimo, a tvoja kola nas zaista zadržavaju.“
„Ako ih neko nađe i zapali ih, nećete imati hrane za povratak u
utvrđenja, Rodare.“
„Ostavićemo nekoga da ih čuva. Urazumi se. Previše brineš.“
„Pa neko mora. Vi Alorni uporno zaboravljate da je borba samo
pola ratovanja.“
„Prestani da se ponašaš kao neka babuskera, Fulraše“, ljutito će
Aneg.
Fulrah se ukruti. „Praviću se da nisam čuo tvoju poslednju
opasku, Aneže“, reče jetko, pa se okrete i žurno ode.
„Šta li ga je samo spopalo?“, nedužno će čerečki kralj na to.
„Aneže, ako ne naučiš da držiš jezik za zubima, moraćemo da ti
stavimo brnjicu“, reče mu Rodar.
„Mislio sam da smo došli da se borim o protiv Angaraka“, blago
će Barak. „Jesam li nešto propustio?“
Ovo prepucavanje zabrinulo je Se’Nedru, te ona ode kod Polgare
da s njom podeli svoje strepnje.
„Ništa se ti ne sekiraj, mila“, odgovori čarobnica ne prestajući da
umiva Eranda. „Malo su napeti zbog predstojeće bitke i ništa više.“
„Ali oni su muškarci“, ozlojeđeno će Se’Nedra. „Prekaljeni
ratnici.“
„A kakve to sad ima veze?“, upita je Polgara i uze ubrus.
Princeza je ostala bez reči.
Obilazak brzaka protekao je glatko i brodovi su se već u kasnim
poslepodnevnim satima ponovo našli u vodi. Se’Nedra samo što se
nije razbolela od nepodnošljive napetosti koja je zavladala. Pohod
193
za koji je mesecima okupljala ljude a potom ih i vodila bližio se
vrhuncu. Njena vojska će za dva dana napasti Tol Mardu. Da li je
pravo vreme za to? U stvari, da li je to uopšte neophodno? Zašto
lepo ne prenesu brodove oko grada i tako izbegnu borbu? lako su je
alornski krajevi uveravali da taj grad mora pasti, njena je sumnja
rasla iz časa u čas. A ako je sve ovo velika greška? Stajala je na
pramcu Barakovog broda i naizmenično brinula i sekirala se, tupo
zureći u široku reku koja je vijugala tulskom ravnicom.
Izvečeri drugog dana po prolasku brzaka, Hetar se vrati iz
izvidnice i zaustavi konja na severnoj obali reke. Počeo je da maše
rukom i Barak odmah okrete rudu kormila i pritera veliki brod bliže
mestu na kome je stajao visoki Algar.
„Do grada ima još otprilike dve lige“, doviknu mu Hetar. „Ako se
previše približite, stražari bi mogli da vas vide sa zidina.“
„To znači da smo dovoljno blizu“, zaključi Rodar. „Prenesite
ostalima da se ukotve. Sačekaćemo da padne noć.“
Barak klimnu glavom i dade znak najbližem mornaru, na šta
ovaj podiže dugačku motku na čijem se vrhu nalazila svetlocrvena
zastavica. Brodovi iza njih istog trenutka počeše da se zaustavljaju.
Začu se škripa čekrka dok su se sidra spuštala na rečno dno i uskoro
se čitava flota lagano ljuljuškala u mestu.
„Meni se ovo i dalje nimalo ne dopada“, reče Aneg. „U mraku
štošta može da nam krene naopako.“
„Isto koliko i njima“, na to će Brand.
„Bar deset puta smo pričali o ovome, Aneže“, reče Rodar. „Složili
smo se da je ovako najbolje.“
„Niko nikada nije uradio ništa slično“, nije se dao Aneg.
„Pa u tome i jeste suština, zar ne?“, podseti ga Varana. „Oni u
gradu ništa ne slute.“
„Jesi li siguran da tvoji ljudi vide u mraku?“, oštro upita Aneg
Relga.
Ovaj klimnu glavom, ne prestajući da vrhom prsta prelazi preko
oštrice svog kukastog noža.
„Ono što je vama mrak, nama je dnevna svetlost“, reče.
Aneg namršteno pogleda ka večernjoj rumeni.

194
 „Uh, što mrzim da prvi nešto isprobavam“, reče.
Noć se polako spuštala na ravnicu. Iz trščaka nadom akobale
čulo se pospano čavrljanje ptica, a žabe su već počinjale svoju
večernju pesmu dok se konjica postrojavala u polumraku. Na čelu
su bili zbijeni redovi mimbratskih vitezova na bornim paripima, a
iza njih su se Algari prosuli poput crnog mora. Jedinice na južnoj
obali predvodili su Čo-Hag i Korodulin, a one na severnoj Hetar i
Mandoralen.
Mrak je bio sve gušći.
Mladi Mimbrat koji je ranjen u napadu na muršku četu stajao je
naslonjen na ogradu broda i zamišljeno zurio u daljinu. Imao je
crnu kovrdžavu kosu i snežnobeo ten kao kakva curica. Uprkos
širokim ramenima i snažnom vratu, pogled mu beše nevin kao u
deteta, a lice pomalo setno.
Čekanje je sad već postalo nepodnošljivo i Se’Nedra je prosto
morala da s nekim porazgovara. Prišla je mladiću kraj ograde.
„Zašto si tužan, plemeniti viteže?“, tiho ga je upitala.
„Zato što mi zbog rane ove beznačajne ne dadoše da večeras i ja
u pohod krenem, vaše veličanstvo“, odgovori on i dotače se po
ramenu u udlazi. Nije pokazivao da ga je iznenadilo njeno prisustvo,
kao ni činjenica da mu se obratila.
„Zar toliko mrziš Angarake da te boli što propuštaš priliku da ih
ubijaš?“, upita ga ona blago podsmešljivo.
„Ne, mila gospo“, odgovori on. „Nijednoga čoveka ja ne mrzim,
ma koje rase bio. Tužim zato što u nadmetanju ovom da se okušam
neću moći.“
„U nadmetanju? Ti to tako vidiš?“
„O, da, vaše veličanstvo. A u kome bih ga svetlu drugom gledao?
U meni pizme spram naroda angaračka nema, a i nedostojno je
takmaca svoga mrzeti. Nekoliki je borac pao od koplja moga ili pak
mača na turnirima viteškim, al’ nijednoga ja mrzeo nisam.
Naprotiv, drag mi beše svaki dok kidisasmo jedan na drugoga.“
„Iako ste pokušavali da osakatite jedan drugog?“ Se’Nedru je
više od svega zaprepastilo mladićevo opušteno držanje.

195
 „Sve je to nadmetanja deo, vaše veličanstvo. Pravog će
pobednika odlučiti jedino smrt il’ povreda teška jednoga takmaca.“
„Kako se zoveš, plemeniti viteže?“, upita ga ona.
„Ja sam ser Beridel“, odgovori ovaj. „Sin sam Andoriga, barona
od Vo Enderiga.“
„To je onaj s jabukovim drvetom?“
„Baš taj, vaše veličanstvo.“ Mladiću kao da bi drago što je ona
čula za njegovog oca i neobičnu dužnost koju mu je Belgarat
nametnuo. „Moj otac sad jaše rame uz rame s kraljem Korodulinom,
a i ja bih noćas s njima da me ne osujeti ova zlosrećna rana.“ Tužno
je pogledao svoju slomljenu ruku.
„Biće i drugih noći, ser Beridele“, pokušala je da ga uteši, „i
drugih nadmetanja.“
„ Vaistinu, vaše veličanstvo“, složi se on. Lice mu se nakratko
ozari, ali onda se s uzdahom vratio u svoje turobno raspoloženje.
Se’Nedra ga prepusti mračnim mislima i ode dalje.
„Znaš, s njima ti nema razgovora“, odjednom se začu neki
promukli glas iz mraka. Bio je to grbavac Beldin.
„On kao da se ničega ne boji“, reče Se’Nedra pomalo ustegnuto.
Taj joj je pogani čarobnjak uvek ulivao nespokoj.
„On je Mimbratski Arend“, prezrivo će Beldin. „Nema ti taj
dovoljno mozga za strah.“
„Jesu li vojnici kao on?“
„Nisu. Većina ih se plaši, ali ipak će iz ovog ili onog razloga otići
u napad.“
„A ti?“, nije mogla da se uzdrži Se’Nedra. „Plašiš li se ti?“
„Ja se plašim nečeg drugog“, kiselo će on.
„Čega to?“
„Belgarat, Pol, blizanci i ja odavno smo već u ovome i više me
brine da nešto ne krene naopako nego što se plašim za sopstveno
zdravlje.“
„Šta može da krene naopako?“
„Proročanstvo je veoma složeno i ne kaže baš sve. Koliko ja
znam, za sve ovo postoje dva jednako moguća ishoda. Čak i

196
najmanja sitnica može da donese prevagu jednom ili drugom.
Moglo bi to da bude nešto što sam prevideo. Eto, toga se plašim.“
„Svi radimo najbolje što umemo.“
„Možda to nije dovoljno.“
„Šta još možemo da preduzmemo?“
„Ne znam i baš me to i plaši.“
„Zašto brineš zbog nečeg na šta ne možeš da utičeš?“
„Sad već govoriš kao Belgarat. I on ponekad ima običaj da slegne
ramenima i prepusti se sreći. Ja pak volim da je sve pod konac.“
Pogled mu odluta u tamu. „Noćas bi ti bilo bolje da se držiš Polgare,
malena“, reče. „Ne odvajaj se od nje. Možda na kraju završiš na
nekom neočekivanom mestu, ali ni za živu se glavu se ne odvajaj od
nje.“
„Šta to znači?“
„Ja ne znam šta to znači“, ljutnu se on, „ali znam da ona, ti, kovač
i ono nahoče treba da ostanete zajedno. Dogodiće se nešto
neočekivano.“
„Neka nesreća? Onda moramo da upozorim o i ostale.“
„Ne znam da li će to biti nesreća“, odgovori on. „Baš to me i grize.
Možda tako mora biti, a u tom slučaju nije na nama da se mešamo.
Mislim da bi trebalo da ovim okončamo naš razgovor. Idi pronađi
Polgaru i ne odvajaj se od nje.“
„Dobro, Beldine“, krotko će Se’Nedra.
Čim zvezde počeše polako da se pale, čerečka flota podiže sidra i
tiho kliznu rekom ka Tul Marduu. Iako ih je od grada delilo još
nekoliko kilometara, svi su izdavali naređenja glasnim šapatom i
vodili računa da uz što manje galame pomeraju opremu, pritežu
kaiševe, obavljaju poslednje provere oružja i nabijaju kacige dublje
na oči.
Relg je na sredini palube vodio versku službu za svoje
sunarodnike, jedva čujno mrmljajući na grlenom ulskom jeziku.
Bleda su lica bili nagaravili čađu, tako da su se jedva videli dok su
se tiho molili svom čudnom bogu.

197
 „Od njih nam sve zavisi“, reče Rodar Polgari dok su stajali i
posmatrali ih. „Jesi li sigurna da je Relg pravi čovek za ovo?
Ponekad mi deluje vrlo plahovito.“
„Ne brini za njega“, odgovori ona. „Ulzi imaju više razloga da
mrze Toraka nego Alorni.“
Kad brodovi skrenuše iza jedne okuke, oko nepun kilometar
nizvodno ukaza se utvrđeni grad Tul Mardu, podignut na ostrvu
usred reke. Na bedemu se videlo nekoliko baklji dok je iznutra
dopirao slabašan sjaj. Barak se okrete i nakratko otkri čkiljavu
svetiljku, štiteći je telom, tek koliko je bilo dovoljno da je oni iza
vide.
Sidra jedva čujno kliznuše u tamnu vodu. Začu se tiha škripa
užadi i flota se zaustavi.
Negde u gradu neki pas uzbuđeno zalaja. Potom se začu kako se
vrata otvaraju s treskom i bolno cičanje, a onda ponovo zavlada mir.
„Ne treba mi čovek koji šutira sopstvenog psa“, promrmlja
Barak.
Relg i njegovi ljudi tiho otidoše do ograde i počeše da se niz užad
spuštaju u čamčiće koji su ih već čekali u vodi.
Se’Nedra ih je posmatrala kao bez daha, napinjući se ne bi li
uspela da nešto vidi u mraku. Na bledoj svetlosti zvezda razaznala
je nekoliko mrlja kako odmiču ka gradu, ali onda se i one stopiše s
tamom. Začu se tihi pljusak vesla i kako neko besno sikće na nekog
drugog. Osvrnula se i ugledala kako iz smera ukotvljene flote dolazi
bezbroj malih čamaca. Jurišnici tiho produžiše napred, sledeći
Relga i njegove Ulge ka utvrđenoj tulskoj prestonici na ostrvu.
„Jesi li siguran da ih ima dovoljno?“, šapatom upita Aneg
Rodara.
Trbušasti dreznijski kralj klimnu glavom. „Oni samo treba da
nam obezbede mesto za iskrcavanje i postaraju se da kapija ostane
otvorena kad Ulzi obave svoj deo posla.“
Blagi noćni vetar namreška vodu i zaljulja brodove. Potpuno van
sebe od napetosti, Se’Nedra prstima dotače amajliju koju joj je
Garion poklonio. Žamor mnogih razgovora ispuni joj uši.

198
 „Jaga, tor gohek vita.“ Bio je to Relg. Nekome je šapatom
izdavao naređenja . „Ka tak. Viid!“
„Pa?“, upita je Polgara izvivši obrvu.
„Ne razumem šta kaže“, bespomoćno će Se’Nedra. „Priča na
ulškom.“
Uto začu nekakvo stenjanje koje kao da je doprlo iz same
amajlije, ali neko kao da ga silom prekide.
„M-m-mislim da su upravo nekoga zaklali“, drhtavim glasom
objavi Se’Nedra.
„Dakle, počelo je“, reče Aneg s nekakvim mračnim
zadovoljstvom.
Se’Nedra pusti amajliju. Nije više mogla da sluša zvuke pokolja.
Nastavili su da čekaju.
A onda se prolom i vrisak ispunjen neizdrživim bolom.
„To je to!“, objavi Barak. „Idemo! Diži sidro!“, doviknu svojim
ljudima.
Iznenada pod zidinama Tul Mardua na dva mesta planuše vatre
i u njihovom se odsjaju vide kako promiču mračne prilike. Onda se
iz grada začu zveket teških lanaca i škripavo cviljenje kad široka
kapija stade da se spušta, praveći pritom most od ostrva do severne
obale reke.
„Na vesla!“, zapovedi Barak, pa pomeri rudu kormila i usmeri
brod pravo prema kapiji.
Na bedemima se upali još baklji i začu se preplašena vika.
Gvozdeno zvono poče da poziva na uzbunu.
„Uspelo je!“, obradova se Aneg, pa razdragano odalami Rodara
po leđima. „Stvarno je uspelo!“
„Pa naravno da je uspelo“, ponosno odgovori ovaj. „Ne udaraj
me toliko jako, Aneže. Lako mi izađu modrice.“
Kako više nije postojala potreba za tišinom, prolomio se
oduševljeni urlik njihove flote. Baklje sinuše i obasjaše lica vojnika
načičkanih na ogradama brodova.
Iznenada nešto veliko pljusnu u vodu dvadesetak metara od
Barakovog broda i okupa sve prisutne na palubi.

199
 „Katapult!“, uzviknu Barak i pokaza prstom ka zidinama, gde je
ogromna drvena konstrukcija borne mašine, slična džinovskoj
bogomoljki, već spuštala svoju dugačku ruku da uzme novi kamen i
zavitla ga na njih. Međutim, sve to stade kad kiša strela zasu vrh
bedema i uskoro je buljuk Dreznijaca, prepoznatljivih po dugačkim
kopljima, zauzeo taj položaj.
„Pazite, vi dole“, doviknu jedan onima što su se tiskali u
podnožju zida, pre nego što se katapult prevalio preko ivice i razbio
se o stenje.
Začu se i topot kopita preko spuštenog mosta i Mimbrati
nagrnuše u grad.
„Čim pristanemo, hoću da vi, princeza i ostale dame odete na
severnu obalu“, reče Rodar Polgari. „Držite se podalje od gužve.
Ovo će verovatno potrajati do zore, a zaista nema potrebe da se
izlažete opasnosti.“
„Dobro, Rodare“, složi se ona, „a ni ti nemoj da radiš ništa
nepromišljeno. Znaš, prilično si dobra meta.“
„Čuvaću se, Polgara, ali ne bih ovo propustio ni za živu glavu.“
Nasmejao se razdragano kao dečkić. „Godinama se nisam ovoliko
zabavljao“, reče.
Polgara ga samo odmeri pogledom. „Muškarci“, reče tonom koji
je sve govorio.
Odred mimbratskih vitezova otpratio je dame i Eranda gotovo
kilom etar uzvodno, sve do jedne zgodne pećine na severnoj obali i
podaleko od reke konjanika koja je hrlila ka gradu. Uvalica je bila s
tri strane zaklonjena strmim obalama, a s četvrte se nalazilo blago
nagnuto peščano žalo. Durnik i Olban hitro podigoše šator i upališe
im vatru, pa se uspentraše na obližnju stenu da posmatraju napad.
„Sve se odvija kako treba“, obavestio ih je kovač. „Čerečki
brodovi su se naređali preko čitavog južnog kanala. Čim se povežu
mostovima, pešadija će moći da pređe na ostrvo.“
„Možeš li da vidiš jesu li naši već osvojili i južnu kapiju?“ upita
Olban propinjući se na prste ne bi li bolje video.
„Nisam siguran“, odgovori Durnik. „Vidim samo da se baš tu bije
boj.“

200
 „Eh, sve bih dao da sam sad tamo“, tužno će Olban.
„Sedi gde si, mladiću“, oštro ga opomenu Polgara. „Sam si se
proglasio telohraniteljem rivanske kraljice i ne možeš sad da odjuriš
samo zato što je negde drugde zabavnije!“. „Da, gospo Polgara“,
postiđeno će mladić. „Samo sam ..
„Šta?“
„Samo bih voleo da znam šta se dešava. Otac i brat mi se tamo
bore, a ja moram da stojim ovde i samo gledam.“ Uto mlaz plamena
sunu iz grada i obasja reku crvenom svetlošću.
Polgara uzdahnu. „Zašto moraju baš uvek da zapale nešto?“,
tužno upita.
„Verovatno da bi napravili veći metež“, odgovori Durnik.
„Možda“, na to će ona, „ali prečesto sam ovo viđala. Uvek ista
priča. Prosto ne može bez vatre. Zaista ne mogu ovo da gledam.“
Potom se okrete i udalji se od obale.
Noć je bila duga kao večnost. Pred zoru, kad su zvezde već počele
da se gase, princeza Se’Nedra je potpuno iznurena stajala na
travnatoj obali iznad pećine i s mešavinom gađenja i opčinjenosti
posmatrala kako umire grad Tul Mardu. Čitavi kvartovi su goreli, a
svaki čas bi se vatrom et varnica uskovitlao ka nebu s mesta na kome
se urušio još jedan krov. Zamišljala je da će biti uzbudljivo i
ushićujuće, a ispostavilo se da je stvarnost potpuno drugačija i sada
joj se povraćalo od onog što je uradila. Ipak je još jednom prinela
prste medaljonu. Mora da sazna šta se dešava tamo. Ma koliko
događaji u gradu bili strašni, još je gore čekati u neznanju.
„Lepa bitka“, začula je Anegov glas. Zvučao je kao da stoji na
nekom veoma visokom mestu — možda na gradskom bedemu.
„Ništa posebno“, odgovori mu Barak, grof od Trelhajma. „Ono
malo Murga borilo se prilično žestoko, ali Tuli su se utrkivali ko će
pre da nam se preda.“
„Šta je bilo s njima?“, upita kralj Čo-Hag.
„Okupili smo ih na glavnom trgu“, odgovori Barak. „Sad se
zanimaju ubijanjem Grolima koje smo isterali iz hrama.“ Aneg se na
to pakosno zakikota. „Kako je Grodeg?“, upita.
„Izgleda da će preživeti“, reče mu Barak.

201
 „Šteta. Kad sam video da ga je neko udario sekirom u leđa,
ponadao sam se da mi je neko bar tu bedu skinuo s vrata.“
„Nisko ga je pogodio“, tužno kaza Barak. „Sekira mu je slomila
kičmu, ali ništa drugo nije pogodila. Ostaće nepokretan, ali ipak
živ.“
„Ti Murzi baš ništa ne umeju valjano da urade“, s gađenjem će
Aneg.
„Doduše, lepo su proredili članstvo kulta medveda“, pokuša
Barak da ga razvedri. „Ne znam da li ih je ostalo više od dva tuceta.
Moram priznati da su se dobro borili.“
„Zato su i došli. Šta misliš, koliko još ima do zore?“
„Oko pola sata.“
„Gde je Rodar?“
„On i Fulrah pustoše skladišta“, reče kralj Čo-Hag. „Murzi su
ovde imali zalihe i Fulrah je rešio da ih zapleni.“
„Onda će tako i biti“, reče Aneg. „Možda bi bilo bolje da
pošaljemo nekog po njih. Uskoro ćemo morati da mislimo na
odlazak odavde. Čim se razdani, svako u krugu od dvadeset liga po
dimu će znati šta se ovde dogodilo. Vreme je da flota pođe dalje, a i
vas čeka dug put natrag do utvrđenja.“
„Koliko će vam trebati da stignete do Istočnog mora?“, upita Čo-
Hag.
„Nekoliko dana“, odgovori Aneg. „Brod se prilično brzo kreće
kad mu pomaže i struja. Vama će trebati bar nedelju dana da se
vratite do litice, zar ne?“
„Verovatno“, odgovori Čo-Hag. „Pešadija ne može brzo da se
kreće. Eno Brendiga! Reći ću mu da potraži Rodara.“ Potom
doviknu sendarskom plemiću: „Pukovniče Brendiže, potražite
Rodara i poručite mu da nam se pridruži.“
„Šta to bi?“, iznenada će Barak.
„Šta?“, ozbiljno ga upita Aneg.
„Učinilo mi se da sam video nešto na jugu, tamo gde se naziru
ona brda.“
„Ništa ne vidim.“
„Pojavilo se samo na trenutak, kao da se kreće.“
202
 „Verovatno se neki murški izvidnik prikrada da bolje vidi šta se
dešava“, nasmeja se Aneg. „Ne verujem da ćemo dugo moći da
prikrivamo šta se ovde desilo.“
„Eno ga opet“, na to će Barak.
„Sad sam ga i ja video“, potvrdi Čo-Hag.
Zavladala je tišina. Nebo je već bilo mnogo svetlije. Se’Nedra se
nije usuđivala ni da diše.
„Belara mu!“, zapanjeno će Aneg. „Nadiru kao poplava!“
„Leldorine!“, viknu Barak. „Brendig je otišao po Rodara. Nađi ih
i reci im da odmah dođu. Ravnica južno od reke prekrivena je
Murzima.“

203
 Šesnaesto poglavlje

„GOSPO POLGARA!“, vrisnu Se’Nedra i podiže zastor na

vratima šatora. „Gospo Polgara!“
„Šta je bilo, Se’Nedra?“, začu se Polgarin glas iz mraka.
„Barak i Aneg su na bedemu“, preplašeno reče princeza. „Videli
su muršku vojsku kako nadire s juga.“ Polgara brzo izađe, vodeći
pospanog Eranda za ruku. „Gde je Beldin?“, odmah je upitala.
„Još od sinoć ga nisam videla.“
Polgara zabaci glavu i sklopi oči. Nekoliko trenutaka kasnije
začu se lepet krila i veliki jastreb slete nedaleko od razigrane vatre.
Beldin poče da sipa najstrašnije psovke još dok se nije čestito ni
vratio u ljudsko obličje.
„Kako su ti promakli?“ upita ga Polgara.
„Imaju Grolime“, progunđa on, pa začini to biranim kletvama.
„Sigurno su osetili da ih tražim pa im se vojska kretala samo
noću, kako bi mogli da je štite.“
„A gde su bili preko dana?“
„Verovatno u tulskim zaseocima. Ima ih na desetine i zaista mi
nije ni palo na pamet da ih izbliza osmotrim.“ Ponovo je počeo da
psuje, ali ovoga puta sebe, zato što nije primetio toliku vojsku.
„Badava ti sada psovanje“, mirno će Polgara. „Šta je — tu je.“
„Nažalost, nije to sve, Pol“, reče stari čarobnjak. „Sa severa
dolazi još jedna vojska, ništa manja od ove. Čine je Malorijci,
Nadraci i Tuli. Našli smo se priklešteni između njih.“
„Koliko im još vremena treba da stignu ovamo?“, upita ona.
204
 Beldin sleže ramenima. „Ne mnogo. Murzi treba da pređu
kamenjar, tako da neće stići bar još jedan sat, ali zato će Malorijci
biti ovde mnogo pre njih.“
Tad i Polgara poče da sočno psuje sebi u bradu. „Idi kod
Rodara“, reče grbavcu, „i poruči mu da Anegova flota mora odmah
da isplovi kako je Angaraci ne bi potopili katapultima.“ Starac
klimnu glavom i malo se povi, pa raširi ruke kao krila i ponovo se
pretvori u pticu.
„Olbane“, pozva Polgara mladog Rivanca, „idi pronađi
Mandoralena i Hetara i reci im da odmah dođu ovamo. Požuri.“
Ovaj je samo zbunjeno pogleda i otrča po konja.
Uto se i Durnik sjuri niz travnatu obalu i pridruži im se na
malom žalu. Lice mu beše zabrinuto.
„Gazdarice Pol, vi i mlade dame morate odmah da idete odavde“,
reče. „Sprema se bitka, a nijednoj od vas tu nije mesto.“
„Nikud ja ne idem, Durniče“, odgovori ona, s tek neznatnim
nagoveštajem ljutnje. „Ja sam sve ovo počela i nemam nameru da
bežim.“
Arijana odmah shvati šta se dešava i vrati se u šator po svoju
platnenu torbu s lekarijama.
„Imam li dopuštenje vaše, gospo Polgara?“, upitala je čarobnicu
kao da se obraća starijoj koleginici.
„Povređenih zasigurno biće, pa bi trebalo melema za rane
njihove da pripremim. Predaleko je ova uvala da ranjenike čak
ovamo donose.“ Polgara razmisli pa reče: „Dobro, ali vodi računa
da se ne približavaš previše.“
I Taiba navuče ogrtač. „Poći ću s tobom“, reče Arijani. „Ne znam
mnogo o vidanju, ali usput ćeš me naučiti.“
„Idi i isprati ih, Durniče“, reče Polgara kovaču, „a onda se vrati.“
Ovaj klimnu glavom i ode da pomogne dvema ženama da se popnu
uz obalu.
Uto dojuriše Mandoralen i Hetar.
„Postoji li ikakva mogućnost da se povučemo pre nego što
neprijatelj stigne?“

205
 „Avaj, moja gospo“, odgovori veliki vitez. „Odveć su nam blizu.
Osim toga, mi dođosmo ovamo da brodovlju čerečkome prolaz
obezbedimo do mora istočnoga. Sad druge nam nema do da
neprijatelja zadržavamo dok brodovi ne odmaknu malko kako ih
Angaraci katapultima potopili ne bi.“
„Nisam ovo ovako zamišljala“, reče ona, pa ponovo poče da
kune.
Stigoše i Rivanski Čuvar Brand i general Varana, pa se pridružiše
Mandoralenu i Hetaru na vrhu strme obale. Tad sva četvorica
sjahaše i spustiše se u uvalu.
„Počeli smo da povlačimo vojsku iz grada“, reče visoki Rivanac,
„a većina brodova je već podigla sidra. Ostali su samo oni koji
sačinjavaju most preko južnog kanala.“
„Postoji li mogućnost da se čitava vojska iskrca samo na jednu
obalu?“, upita Polgara.
On odmahnu glavom. „Nemamo vremena, Polgara.“
„Ostanemo li podeljeni“, podseti ga ona, „ni jedan ni drugi deo
vojske neće moći da se suprotstavi Angaracima.“
„Nema nam druge, draga moja“, reče general Varana. „Moramo
da branim o obe obale sve dok flota ne prođe.“
„Izgleda da je Rodar loše procenio njihove namere“, reče Brand.
„Bio je toliko siguran da Taur Urgas i ‘Zakat neće ni prstom mrdnuti
da uopšte nije ni razmatrao ovu mogućnost.“
General Varana sklopi ruke na leđima pa stade da se duboko
zamišljen šetka gore-dole po maloj uvali.
„Čini mi da počinjen da shvatam svrhu one murške čete koju
smo potukli u brdima“, reče.
„Kako to mislite?“, zbuni se Mandoralen.
„Bilo je to iskušavanje naše rešenosti“, objasni mu Varana.
„Angarake je zanimalo kada ćemo preći na ono radi čega smo došli.
Jedno od osnovnih pravila ratovanja glasi da se ne treba upuštati u
ozbiljnije sukobe zbog običnih čarki. Ona četa je bila mamac koji
smo mi nažalost zagrizli.“
„Hoćete da kažete da nije trebalo da ih napadnemo?“, upita
Hetar.

206
 Varana ga tužno pogleda. „Baš tako. Tako smo se odali i pokazali
im da ovaj pohod nije obično čarkanje. Potcenio sam Taura Urgasa.
Žrtvovao je hiljadu ljudi samo da bi saznao naše namere.“
„I šta sad?“, upita Hetar.
„Pripremimo se za borbu“, odgovori mu Varana. „Voleo bih da
smo na nekom povoljnijem mestu, ali moraćemo nekako da se
snađemo i tu gde smo se zadesili.“ Hetar se zagleda preko reke, a na
orlovskom mu se licu jasno videla glad. „Pitam se hoću li stići da
pređem na južnu obalu“, reče.
„Južna ili severna“, zbunjeno će Brand, „kakva je razlika?“
„Tamo su Murzi“, odgovori Hetar. „Zaista nemam ništa protiv
Malorijaca.“
„Ovo nije lično razračunavanje, gospodine Hetare“, podseti ga
Varana.
„Meni jeste“, namrgođeno će ovaj.
„Sad postarat’ se moramo da gospa nam Polgara i princeza na
sigurnome budu“, reče Mandoralen. „Nek jedan ih odred otprati do
litice natrag.“
Brand odmahnu glavom. „Sigurno ima patrola na sve strane“,
reče. „To ne bi bilo bezbedno.“
„U pravu je, Mandoralene“, reče Polgara vitezu. „Osim toga, sad
vam je potreban svaki čovek.“ Zastala je i zagledala se ka
severoistoku. „A tu je i ono.“ Pokazala je ka teškim oblacima koji su
počeli da se valjaju iz daljine. Gagatnocrni i uskomešani, bili su
iznutra obasjani mestimičnim bleskovima munje.
„Oluja?“, iznenađeno zapita general Varana.
„Ne u ovo doba godine, a pogotovu ne odande“, odgovori
Polgara. „Grolimi nešto smeraju, a za to ću seja postarati. Razvijte
trupe, gospodo. Ako nam već ne gine bitka, dočekajmo je spremni.“
„Brodovi su krenuli“, izvesti ih Durnik kad se s Olbanom vratio
pred pećinu, „a vojska napušta grad.“
Pristiže i kralj Rodar. Široko mu je lice bilo musavo od čađi i
znoja.
„Aneg odlazi“, reče, pa zastenja dok je sjahivao.
„Gde je Fulrah?“, upita Brand.
207
 „Ostao je da prevede glavninu snaga na južnu obalu.“
„Zar time neće nas s ove strane ostaviti oslabljene?“, ljubazno će
general Varana.
„Onaj most je preuzak“, objasni mu Rodar. „Trebali bi nam sati
da prebacimo dovoljno ljudi preko. Brendigovi ljudi su već počeli da
potkopavaju oslonce, tako da ćemo srušiti most pre nego što
Angaraci stignu.“
„A zašto?“, upita Se’Nedra.
„Tul Mardu ima važan strateški položaj, vaše veličanstvo“,
objasni joj general Varana. „Ni u kom slučaju ne želimo da Angaraci
zauzmu ostrvo.“ Potom pogleda kralja Rodara. „Jeste li već
razmišljali o taktici?“, upita ga.
„Voleo bih da omogućim Anegu bar pola dana prednosti“,
odgovori Rodar. „Dvadesetak liga nizvodno, tlo oko reke postaje
močvarno, tako da Angaraci neće moći da priđu dovoljno da ga
ometu. Hajde da napravimo isti raspored vojske kao pre —
kopljanici, legije, Sendari i tako redom . Strelci će davati podršku iz
pozadine, a Algari neka udare s bokova. Mimbratske vitezove bih
držao po strani sve dok se ne nakupi dovoljno Malorijaca za prvi
napad.“
„Tako nećete pobediti, vaše veličanstvo, ako smem da
primetim“, reče general Varana.
„Nismo došli ovamo da pobedimo, Varana“, na to će Rodar.
„Hoćemo da šest sati zamajavamo Angarake, a onda ćemo se
povući. Neću da rasipam ljudske živote pokušavajući da dobijem
bitku koju ne mogu da dobijem.“ Potom se okrete ka Hetaru.
„Pošalji svoje konjanike da prokrstare duž obeju obala i da uklone
svakog Malorijca kojeg nađu. Možda ‘Zakat i Taur Urgas nisu
sagledali značaj naše flote. Angaraci su slabi mornari i verovatno
neće shvatiti koliko Aneg može da im naudi sve dok ne bude
prekasno.“
„Izvinite, vaše veličanstvo“, pobuni se Varana, „ali čitava vaša
strategija — pa čak i to s flotom — samo odlaže konačni obračun.“
„To i pokušavamo, Varana“, odbrusi mu Rodar. „Sve je ovo
obična lakrdija. Ono važno dogodiće se kad Belgarion stigne u Ktol

208
Mišrak. Pođimo, gospodo. Malorijci samo što nisu stigli, a ne bih
voleo da ih dočekam nespreman.“
Oblak što im ga je Polagara pokazala približavao im se
uznemirujuće brzo, sličan uskomešanoj ljubičastoj tami na krivim
nogama od munja. Prethodio mu je vreo vetar koji je povijao travu
do zemlje i primoravao konjske grive i repove da divlje šibaju. Čim
su kralj Rodar i ostali pošli da dočekaju malorijsku vojsku, Polgara
se, bledoga lice i kose raščupane od vetra, sa Se’Nedrom i Durnikom
pope na travnatu obalu, odakle su posmatrali približavanje onog
oblaka.
„Uzmi malog, Se’Nedra“, reče smireno, „i ne ispuštaj ga ni za
živu glavu.“
„Da, gospo Polgara“, reče Se’Nedra i pruži ruke da prihvati
dečačića. Maleni se ozbiljnog lica i bez imalo straha privi uz nju.
Prigrlila ga je, držeći njegov obraz uz svoj.
„Erand?“, reče on i pokaza ka nadolazećoj oluji.
A onda se među redovima njihove vojske iz zemlje uzdigoše
nekakve senovite prikaze u crnim plaštovima i s maskama od
bleštavog čelika, naoružane kratkim kopljima. Jedan mladi
mimbratski vitez bez razmišljanja poteže mač iz korica i zamahnu
na jednog.
Sečivo je prošlo kroz neprijatelja bez ikakvog učinka, ali zato
mladić poče da se grči kad mu se munja zalepi za vrh kacige i poče
da se uvija poput svetlosne zmije. Dim je kuljao iz vizira dok se
mladi Mimbrat živ pekao u svom oklopu. Konj mu pade na kolena
kad i njega zahvati treperava sablasna svetlost. Munja u jednom
trenutku nestade, ostavljajući za sobom njihova dva trupla.
Polgara prosikta nešto, pa podiže glas. Nije izgledala kao da viče,
ali njene su reči stigle i do poslednjeg vojnika.
„Ne dodirujte te prikaze“, upozorila ih je. „To su samo prividi
Grolima i ne mogu vam ništa ukoliko ih ne dirate. Tu su samo da bi
navukli munje na vas i zato ih izbegavajte.“
„Ali, gospo Polgara“, obrati joj se Durnik, „vojska neće moći da
zadrži formaciju ukoliko bude ševrdala pred tim senima.“

209
 „Njih prepusti meni“, namrgođeno će ona. Podigla je ruke visoko
iznad glave i stisla pesnice. Lice joj poprimi izraz duboke
usredsređenosti. Izgovorila je jednu jedinu reč i istovremeno
raširila prste.
Trava, koja se od vrelog vetra dotle povijala ka njima, sad poleže
na suprotnu stranu, odgurnuta snagom Polgarine reči. Dok je ista
ta sila prelazila preko privida Grolima, prikaze počeše da se grče i
mreškaju se, a onda se uz tihe praske rasprsnuše u krpice mraka.
Polgara se zagrcnu kada je i poslednja prikaza nestala, i
verovatno bi se onesvestila da Durnik nije priskočio da je pridrži.
„Je li vam dobro?“, zabrinuto ju je upitao.
„Samo trenutak“, reče ona klonuvši mu u naručju. „Ovo je bilo
veoma naporno.“ Uputila mu je slabašan osmeh, a onda ponovo
klonula.
„Da se ne vrate?“, uplašeno će Se’Nedra. „Ovo ipak nije
povredilo prave Grolime, zar ne? Samo njihove senke.“
Polgara se umorno nasmeja. „O, da, i te kako ih je povredilo“,
reče. „Ti Grolimi više nemaju senke. Nijedan više nikada neće moći
to da uradi.“
„Baš nikada?“
„Baš.“
Uto im se pridruži i Beldin, jedva sletevši od jakog vetra.
„Imamo posla, Polgara“, reče čim se povratio u ljudsko obličje.
„Moramo da razbijemo ovu oluju koju dovlače sa zapada.
Razgovarao sam s blizancima. Oni će udariti s juga ako ti i ja krenem
o odavde.“ Ona ga upitno pogleda.
„Njihove snage stupaju za olujom“, objasni joj on. „Nema svrhe
da sad pokušavamo da je odbijemo. Previše se zalaufala. Preostaje
nam samo da napravimo procep negde na zadnjem delu, tako da se
sve sruči na Angarake.“
„Koliko Grolima drži tu oluju?“, upitala ga je.
„Ko zna?“, odgovori on i sleže ramenima. „Sigurno ulažu i
poslednji delić snage samo da joj održavaju pravac, tako da će, ako
nas četvoro istovremeno ošinemo po zadnjem kraju, pritisak unutar
oblaka učiniti ostalo.“

210
 „A zašto je ne pustite da prođe?“, upita Durnik. „Naši vojnici
nisu deca. Neće se razbežati od malo kiše.“
„Nije to malo kiše, kovaču“, kiselo će Beldin, trenutak pre no što
nešto veliko i belo tresnu nekoliko koraka od njih. „Ako te četiri-pet
ovakvih zrna grada zvekne u glavu, nećeš dočekati da saznaš ishod
bitke.“
„Pa veliko je kao kokošije jaje“, zaprepasti se Durnik.
„A veća verovatno tek slede“, odbrusi mu Durnik, pa se ponovo
obrati Polgari. „Daj ruku“, reče. „Daću znak Beltiri i onda ćemo svi
zajedno da udarimo. Spremi se.“
Nove grudve leda zapraštaše po travi, a jedna zaista velika s
neverovatnom silinom udari u obližnju stenu i rasprsnu se u
paramparčad. Iz pravca vojske čulo se kako grad rešeta oklope
mimbratskih vitezova i dobuje po štitovima zbunjene pešadije.
Uskoro s ledom poče da se meša i kiša. Pljuštalo je u slapovima,
koje je divlji vetar bacao poput talasa na uzburkanom moru.
Ništa se nije videlo, a jedva da se moglo i disati. Olban priskoči
da štitom pokrije Se’Nedru i Eranda. Samo je žmirnuo kad ga
grudva leda odalami po ramenu, ali ruka mu nije ni zadrhtala.
„Uspeli smo, Pol!“, viknu Beldin. „Udarimo još jednom. Eto im
sad njihove oluje!“
Polgarino se lice krivilo od naprezanja i samo što se nije
onesvestila kad su ona i Beldin ponovo zavitlali svoje udružene volje
u uzavrelo nebo. Začu se neverovatan prasak kad udari sila na silu.
Nebo se pocepa nadvoje i munje stadoše da paraju vazduh,
sudaraju se poput ogromnih bleštavih strela i rešetaju zemlju
vatrenim loptama. Ljudi su padali kao pokošeni i u trenutku se
pretvarali u ugljenisane, crne gomilice koje su se dimile na pljusku.
Međutim, nije samo vojska zapadnih zemalja pretrpela gubitke.
Ona neizdrživa oluja promenila je smer kada je sila koju su na
nju sa severne obale odaslali Polagara i Beldin, a sa južne blizanci,
rasporila zadnji kraj oblaka, čime se glavnina njenog rušilačkog
dejstva sručila na nadolazeću malorijsku vojsku. Zemlja se nije
videla od spaljenih leševa kad je čitava zavesa od munja kao
džinovska metla počistila njihove gusto zbijene redove. Kada se

211
pocepalo tkanje grolimske čarolije koje je dotle guralo oluju ka reci,
olujni vetar se iznenada s urlikom okrete i zasu Angarake kišom i
tučom.
Iz središta onog jezovitog crnog oblika stadoše da se ka zemlji
spuštaju tamni kovitlaci nalik zlokobnim, razurlanim prstima.
Jedan se trznu kao da napreže poslednju mrvu snage, pa ošinu
posred srede malorijske vojske. Krhotine su prštale na sve strane
dok je užasni vrtlog s jezivom neumoljivošću napredovao
nepravilnom putanjom, meljući pod sobom sve u širini od dvesta
metara. Mahniti vetrovi u srcu kovitlaca divljački su kidali ljude i
konje, tako da su komadići oklopa i ostaci crvenih tunika — kao i
nešto još strašnije — pljuštali po zaprepašćenim i užasnutim
Malorijcima koji su stajali s obeju strana te jezive prtine i gledali
kako im ta pošast nemilice melje vojsku.
„Divno!“, oduševljeno će Beldin, pa poče da poskakuje od zlu-
radog zadovoljstva.
Iznenada se začu zvuk roga i gusto zbijeni redovi dreznijskih
kopljanika i tolnedranskih legionara krenuše ka unezverenoj
malorijskoj vojsci. Odmah iza njih je Mandoralen, kome se voda
slivala niz oklop, jahao na čelu Mimbratskih vitezova. Silovito su se
obrušili na zbunjenog i obeshrabrenog neprijatelja. U trenutku
sudara prolomio se jeziv, parajući tresak, prošaran vriskom.
Malorijci počeše da padaju kao snoplje, a onda se okretoše i stadoše
da beže, ali tad Algari dojuriše s bokova i počeše da ih seku u trku.
Mandoralenov rog se ponovo oglasi i Mimbrati zaustaviše konje,
pa ih okrenuše i poteraše u galop, ostavljajući za sobom potpunu
pustoš.
Kiša je počela da jenjava i sada se već bila pretvorila u nasumične
nalete pljuska, a među uskomešanim oblacima poče da se pomalja
nebesko plavetnilo. Rasturena grolimska oluja počela je da se
razilazi iznad ravnica Mišraka ak Tula.
Se’Nedra pogleda ka južnoj obali i vide da je i tamo najgore
prošlo i da snage pod Čo-Hagovim i Korodulinovim vođstvom
uveliko kasape prve redove rastrojene murške vojske. Potom se
zagledala ka mestu na reci gde se pre nalazio most od čerečkih
brodova. Oluja ih je sve razjurila i sada je s te strane ostrva ponovo
212
bila samo voda. Već su i poslednje jedinice napuštale grad i preko
mosta prelazile na severnu obalu reke. Jedan visoki Sendarijac sa
samog začelja ne časeći časa pođe uzvodno, ka njima. Kada se malo
približio, Se’Nedra vide da je to Randorig, Garionov stari drug s
Faldorovog imanja. Ridao je.
„Dobri Durniče“, grcao je kad im je prišao, „Dorun je mrtav.“
„Molim?“, trže se iznurena Polgara.
„Dorun, gazdarice Pol“, jecao je Randorig. „Udavio se. Baš smo
prelazili na južnu obalu kad je oluja pokidala veze između brodova.
Dorun je pao u vodu a nije znao da pliva. Pokušao sam da ga
spasem, ali potonuo je pre nego što sam uspeo da ga uhvatim.“
Visoki mladić zari lice u šake.
Polgara preblede, a oči joj se ispuniše suzama. „Pobrini se za
njega, Durniče“, reče kovaču, pa se okrete i pođe, glave pognute u
žalosti.
„A pokušao sam, Durniče“, ridao je Randorig. „Stvarno sam hteo
da ga dohvatim, ali bila je velika gužva i nisam uspeo da stignem na
vreme. Video sam kad je potonuo i više nikako nisam mogao da mu
pomognem.“
Durnik potišteno zagrli uplakanog mladića. I njemu su oči bile
pune suza. Nije rekao ni reč.
Se’Nedra, međutim, nije mogla da plače. Ona je pružila ruku i
iščupala te miroljubive mladiće iz njihovih domova da bi ih odvukla
preko pola sveta, a sada je jedan od Garionovih najstarijih prijatelja
nestao u ledenoj reci Mardu. Njegova smrt njoj ide na dušu, ali
svejedno nije mogla da zaplače. Odjednom ju je ispunio strahovit
bes. Okrenula se ka Olbanu. „Pobij ih!“, prosiktala je stisnutih zuba.
„Molim, kraljice?“, zbuni se momak.
„Idi!“, zapovedi mu ona. „Uzmi mač i idi! Idi i ubij koliko god
možeš Angaraka. Za mene, Olbane. Ubij ih za mene!“ A onda je
zaplakala.
Olban prvo pogleda neutešnu princezicu, pa malorijsku vojsku
koja se još nije povratila od mim bratskog kasapljenja. Ozareno je
podigao mač.
„Kako moja kraljica zapoveda!“, uzviknu i jurnu po konja.

213
 Još dok su desetkovani prednji redovi malorijske vojske bežali
pred algarskim sabljama, veliki broj njihovih sunarodnika jurnu
napred i uskoro prekriše niske brežuljke na severnoj obali. Zbog
njihovih je crvenih tunika izgledalo kao da sama zemlja krvari.
Međutim, ovoga puta nisu Malorijci pošli u napad, nego plećati
Tuli. Neodlučno su marširali napred, ka položajima. Odmah iza njih
jahali su Malorijci i gonili ih bičevima.
„To baš liči na njih“, procedi Beldin. „‘Zakat hoće da žrtvuje Tule
kako bi sačuvao svoju vojsku za obračun s Taurom Urgasom.“
Se’Nedra podiže uplakano lice. „Šta ćemo sad?“, upita grbavog
čarobnjaka.
„Pobićemo Tule“, nabusito će on. „Biće dovoljan jedan ili dva
Mimbratska napada da se rasture. Oni nisu nikakvi vojnici i
razbežaće se čim im pružim o priliku.“
Dok se neprijateljska vojska poput blata sporo slivala ka redovim
a kopljanika i legionara, asturijski strelci postrojiše se iza pešadije i
podigoše lukove. Kiša strela ispuni vazduh. Tuli se uskomešaše kad
red za redom poče da pada pokošen, a uzvici Malorijaca u pozadini
kao da poprimiše očajnički prizvuk. Vazduh se ispuni praskanjem
bičeva.
Tad se oglasi Mandoralenov rog i pešadija se razmače da
mimbratski vitezovi još jednom napadnu. Bilo je dovoljno da Tuli
samo vide jahače i konje u oklopima kako nadiru ka njima pa da se
razbeže i pritom pregaze i samelju Malorijce s bičevima.
„Toliko o Tulima“, reče Beldin dok je sa zadovoljnim smeškom
sve ovo posmatrao. A onda se zlobno isceri. „Pretpostavljam da će
‘Zakat zbog ovoga da natrlja uši kralju Getelu.“
Mandoralenovi vitezovi se vratiše na svoje položaj iza pešadije.
Dve vojske su se gledale preko ledine zasejane mrtvim
Angaracima.
Se’Nedra stade da se trese kad mraz iznenada poče da se navlači
na bojno polje. Sunce se već uveliko probijalo kroz ostatke
grolimskog oblaka, ali njegova se toplina uopšte nije osećala. lako
više nije bilo ni daška vetra, postajalo je sve hladnije. A onda s tla i
s mračne površine reke poče da se diže pramenje magle.

214
 Beldin prosikta. „Polgara“, pozvao je ožalošćenu čarobnicu,
„potrebna si mi.“
„Ostavi me na miru“, odgovori ona turobno.
„Posle plači“, podviknu on. „Grolimi izvlače toplotu iz vazduha.
Ukoliko ne podignem o vetar, uskoro će magla moći nožem da se
seče.“ Ona se osvrnu i uputi mu leden pogled. „Ti nemaš poštovanja
ni prema čemu, zar ne?“, reče mirno.
„Ne previše“, pomirljivo će on, „ali to sad nije važno. Ako
Grolimi navuku dovoljno magle, Malorijci će nas pregaziti dok još
ne budem o znali šta nas je snašlo. Hajde, Pol. Ljudi ginu. To se
dešava. Možeš i posle da žališ.“ Pružio je ka njoj svoju kvrgavu ruku.
Magla poče da se zgušnjava i podiže. Polje pred redovima
pešadije kao da zatreperi pre nego što ga je progutao talas beline.
„Vetar, Pol“, reče Beldin i stisnu je za ruku. „Iz sve snage.“
Borba koja je usledila odvijala se bez ijednog zvuka. Polgara i
Beldin sjediniše svoje volje i usredsrediše ih na traženje rupe u masi
mrtvački mirnog vazduha koji je potiskivao maglu ka obali. Naleti
vetra počeše da kovitlaju belo pramenje, ali ubrzo malaksaše.
„Jače, Pol“, nagovarao ju je Beldin. Znoj mu je lio niz nakazno
lice dok se napinjao da se izbori s tolikom masom nepokretnog
vazduha.
„Ne ide ovako“, reče ona i izvuče ruku iz njegove. Lice joj beše
napeto od umora. „Nemamo za šta da se uhvatimo. Šta rade
blizanci?“
„Taur Urgas je sa sobom poveo jerarhe iz Rak Ktola“, odgovori
grbavac. „Blizanci imaju pune ruke posla s njima. Od njih nam sad
nema vajde.“ Polgara se uspravi. „Pokušali smo da delujemo previše
blizu“, reče. „Čim mi uskomešamo malo vazduha, deset Grolima
skoči da to priguši.“
„Baš tako“, složi se Beldin.
„Moraćemo da posegnemo malo dalje“, nastavila je ona.
„Počnimo da pomeramo vazduh negde van njihovog domašaja, tako
da će, kad stigne ovamo, već imati dovoljno ubrzanje da ga oni ne
mogu zaustaviti.“

215
 Beldin se namršti. „Opasno je, Pol“, reče joj. „Sve i da nam to
pođe za rukom, potpuno ćemo se iznuriti. Ako nas posle ponovo
napadnu, nećemo moći da se odbranimo.“
„Znam da je ovo kockanje“, na to će ona, „ali Grolimi su
tvrdoglavi i trudiće se da održavaju ovaj oblak magle čak i kad to
više ne bude imalo smisla. A i umoriće se. Možda ni oni više ništa
neće moći da urade.“
„Ne volim možda.“
„Imaš li bolji predlog?“
„Ne, bojim se da nemam.“
„Onda smo se dogovorili.“
Ponovo se uhvatiše za ruke.
Princezi se činilo da to traje čitavu večnost. S knedlom u grlu je
zurila u njih dvoje dok su sklopljenih očiju stajali držeći se za ruke i
u mislima jurili sušnim goletima zapada ne bi li dovukli dovoljno
vrelog vazduha u dolinu reke Mardu. Osećala je kako zlokobni
grolimski mraz okiva nepokretni vazduh oko njih i opire se svakom
pokušaju da se razveje gusta magla na obali.
Polgara je plitko disala dok su joj se grudi nadimale a lice grčilo
od nadljudskog napora. Beldin je stajao povijen napred i napinjao
se kao da pokušava da pomeri planinu.
A onda Se’Nedra na tren oseti miris prašine i suve trave. Trajalo
je kratko i isprva je mislila da joj se to samo učinilo, ali onda je
zapahnu ponovo, jače, i magla poče da se talasa. Međutim, miris
ponovo uminu, baš kao i dašak vetra koji ga je doneo.
Tad Polgara zaječa kao da se davi i gusta belina stade da se
kovitla. Mokra trava pod Se’Nedrinim nogama zatalasa se kad
prašnjavi miris tulske visoravni postade jači.
Izgledalo je kao da se u silu kojom su Grolimi držali maglu
uvukao nemir dok su očajnički pokušavali da suzbiju povetarac iz
sušnih predela na zapadu. Pritisak poče da popušta kad slabiji među
njima stadoše da se onesvešćuju od napora.
Povetarac se pojača i pretvori se u vreo vetar koji je mreškao
površinu reke i povijao travu. Magla stade da se komeša kao da je
živa i da se grči od svakog dodira suvog vazduha.

216
 Se’Nedra je sad već mogla da vidi zgarišta Tul Mardua i redove
pešadije na obali reke.
Vetar se još više pojača i potpuno razveja maglu, konačno
dozvolivši jutarnjem suncu da sve okupa zlaćanom svetlošću.
„Polgara!“, preplašeno kriknu Durnik.
Se’Nedra se osvrnu i vide kako čarobnica, samrtno bledog lica,
polako pada.

217
 Sedamnaesto poglavlje

LELDORIN OD VILDANTORA uznemireno je šetkao duž

redova svojih strelaca, svaki čas zastajkujući da oslušne hoće li iz
guste magle dopreti makar kakav zvuk.
„Čuješ li nešto?“, upitao je zabrinuto obližnjeg tolnedranskog
legionara.
Ovaj odmahnu glavom.
Slična pitanja čula su se sa svih strana.
„Čuješ li nešto?“
„Čuješ li ti nešto?“
„Šta li rade?“
Uto se spreda začu tih škljocaj.
„Evo ih!“, zavikaše svi.
„Čekaj!“, prasnu Leldorin kad jedan njegov zemljak podiže luk.
„Možda je to samo neki ranjeni Tul. Štedi strele.“
„Osećam li ja to povetarac?“, zapita se jedan dreznijski
kopljanik. „Daj Belare da je ovo stvarno povetarac.“ Leldorin se
zagleda u maglu i stade da se uznemireno igra tetivom luka.
Slabašni dašak vazduha pomilova ga po obrazu.
„Vetar“, reče neko.
„Vetar“, pronese se kroz čitavu vojsku.
Međutim, lahor uminu i magla se ponovo zgusnu, reklo bi se još
više nego pre.
Neko ogorčeno zaječa.
Tad magla poče da se komeša i kovitla. To jeste vetar.
218
 Leldorinu zastade dah.
Magla se pokrenu i poče da kao voda curi po zemlji.
„Tamo se nešto kreće!“, viknu jedan Tolnedranac. „Sprem’te se!“
Sivkasti kovitlaci stadoše da se kreću sve brže, hlape i tope se na
prašnjavom vetru što je zaduvao kroz dolinu. Leldorin začkilji.
Nešto se zaista kretalo, i to jedva sedamdeset metara ispred
prvih redova pešadije.
A onda, kao da je sav njen otpor skrhan u jednom trenutku,
magla zatreperi i iščile, a sunce konačno uspe da se probije do tla.
Malorijci su bili preplavili čitavo polje. Stali su u pola koraka kad
ih je iznenadila svetlost.
„Sad!“, viknu Leldorin i podiže luk. Njegovi strelci učiniše isto, a
istovremeno okidanje hiljade tetiva prolomilo se kao gromoglasni
akord. Strele prošištaše pešadiji iznad glava u talasu koji je na
trenutak izgledao kao da stoji nepokretno u vazduhu, da bi se
odmah potom sručio u gusto zbijene malorijske redove.
Neprijatelji — uhvaćeni u mučkom napadu — nisu se mnogo
kolebali, a ni oklevali. Prosto su nestali. Zaorio se horski uzdah kad
čitavi pukovi počeše da padaju pod asturijanskom ubojitom kišom.
Leldorinova se ruka od brzine takoreći nije ni videla dok je
uzimao jednu po jednu strelu koje je prethodno zabio u tlo, smireno
je ubacivao u luk, napinjao tetivu i okidao. Nije se zaustavljao ni za
trenutak. Strele kao da su klizile po nekom velikom mostu iznad
pešadije i rešetale neprijateljsku vojsku.
Leševi Malorijaca ležali su u pravilnim gomilama, kao da je neka
džinovska kosa prošla kroz njihove redove.
Tad se ponovo razleže moćni zvuk Mandoralenovog roga i redovi
pešadinaca i strelaca počeše da se razmiču, a zemlja da podrhtavala
pod konjima Mimbratskih vitezova.
Ionako već potpuno obeshrabreni, Malorijci se, kad videše
konjanike u oklopima kako nezaustavljivo nadiru, razbežaše na sve
strane.
Leldorinov rođak Torazin razdragano se nasmeja, pa spusti luk
da se naruga neprijateljima u bekstvu.

219
 „Uspeli smo, Leldorine!“, povika kroz smeh. „Isprašili smo im
guzice!“ A onda se osvrnuo. S lukom u rukama, crne kose zabačene
unatrag, lica obasjanog iskrenom radošću. Leldorin će ga dok je živ
takvim pamtiti.
„Torazine! Pazi!“, kriknu mladi plemić, ali već beše prekasno.
Malorijci su na kišu asturijanskih strela uzvratili istom merom .
Iz stotina katapulta skrivenih iza brežuljaka severno od reke
vinu se čitav roj kamenica koje se obrušiše na redove pešadije na
obali. Jedna gromada veća od čovečije glave udari Torazina pravo u
prsa i obori ga na zemlju.
„Tore!“, jeknu Leldorin i pritrča rođaku. Torazinove su oči bile
sklopljene, a iz nosa mu je tekla krv. Grudni koš beše mu smrskan.
„Pomozite me!“, dozva on kmetove koji su stajali nedaleko
odatle. Ovi mu poslušno priđoše, ali njihovi su pogledi bili jasniji od
svake reči: Torazin je već mrtav.
Barak je sav namrgođen stajao za kormilom svoje lađe. Veslači
su zamahivali u ritmu potmulog dobovanja i brod je prosto klizio
niz reku.
Kralj Aneg od Čereka stajao je naslonjen na ogradu. Skinuo je
kacigu ne bi li mu svež vazduh oduvao miris paleži iz kose. Ni
njegovo lice nije bilo nimalo opuštenije.
„Šta misliš, kakvi su nam izgledi?“
„I nisu neki“, nabusito odgovori Barak. „Nismo računali da će
nas Murzi i Malorijci napasti kod Tul Mardua. Vojska nam se
podelila nadvoje, a nijedna polovina nije brojno jača od neprijatelja.
Bojim se da su nagraisali.“ Osvrnuo se ka grupici uskih brodova koji
su ih sledili. „Zatvaraj!“, zaurlao je ka njima.
„Malorijci na vidiku! Na severnoj obali!“, povika mornar s
osmatračnice. „Otprilike osamsto metara ispred nas.“
„Polivaj palubu“, zapovedi Barak.
Mornari zahvatiše vodu vedricama vezanim za užad i prosuše je
po drvenoj palubi.
„Daj znak brodovim a iza nas“, reče Aneg bradatom Čereku koji
je stajao na samoj krmi. Ovaj samo klimnu glavom i podiže motku
s velikom zastavom, pa poče njome da maše.

220
 „Pažljivo s tom vatrom!“, doviknu Barak onima što su stajali oko
izdignute platforme ispunjene šljunkom i užarenim ugljevljem.
„Ako se zapalimo, moraćemo da plivamo do Istočnog mora.“
odmah ispred platforme stajala su tri katapulta, napeta i spremna
za paljbu.
Kralj Aneg začkilji ka Malorijcima okupljenim oko desetak
sličnih naprava na severnoj obali. „Bolje bi ti bilo da sad pošalješ
brodove sa strelama“, predloži.
Barak progunđa nešto, pa se okrete ka onim brodovima iza i
rukom napravi pokret kao da nešto seče, na šta ovi jurnuše napred.
Svaki je na pramcu imao napeti katapult pun strela. Zahvaljujući
struji, lako su prestigli komandni brod.
„Puni!“, viknu Barak onim a oko žeravice. „I nemoj da bi mi neko
ogaravio palubu!“
Na to mornari dugačkim gvozdenim kukam a izvadiše iz
ugljevlja tri zemljana ćupa napunjena smešom katrana, smole i
nafte, pa ih hitro umočiše u burad s katranom i obmotaše krpama
natopljenim naftom. Tek onda ih spustiše u korpe katapulta.
U međuvremenu su brodići munjevitom brzinom dojurili do
obale na kojoj su se Malorijci još mučili da valjano okrenu
katapulte. Strele poleteše uvis i poput smrtonosne se kiše stuštiše
na vojsku u crvenim tunikama.
Barakov brod dolete odmah iza njih i približi se žbunovitoj obali.
Crvenobradi orijaš stajao je za kormilom i netremice posmatrao
svog katapultistu, prosedog ratnika mišica debelih poput balvana,
koji je pak čkiljio ka nizu zaseka na ogradi. Nad glavom je držao
dugačak beli štap i njime pokazivao levo ili desno, što je Barak
pratio finim pomeranjem rude kormila. Kad se štap iznenada
spusti, on stisnu rudu i ukopa se u mestu, a mornari pripremljenim
bakljama pripališe krpe na ćupovima.
„Pali!“, viknu katapultista. Poluge sa zaglušujućim praskom
poleteše napred i zavitlaše plamteću tanad ka Malorijcima koji su
još pokušavali da izađu na kraj sa svojim bojnim mašinama. Ćupovi
se raspukoše, a njihov se sadržaj rasu na sve strane. Malorijski
katapulti buknuše istog trenutka.

221
 „Vrlo dobro“, zadovoljno reče Aneg.
„Dečja igra“, odgovori Barak. „Položaj obale zaista nam je išao
naruku“, dodade pa se osvrnu. Brodići skriveni iza Greldikove lađe
već su zasipali neprijatelja novom kišom strela, katapult na njegovoj
palubi samo je čekao da ponovi paljbu ćupovima. „Izgleda da
Malorijci nisu ništa bistriji od Murga. Zar im nije palo na pamet da
možemo i mi njih da gađamo?“
„To je zajednička crta svih Angaraka“, objasni mu Aneg. „Shvatio
sam to čitajući njihove spise. Torak ne drži do razmišljanja.“
Tad Barak sumnjičavo odmeri svog rođaka. „Nešto sam
razmišljao, Aneže. Sva ona gužva koju si napravio u Rivi kad si čuo
da će Se’Nedra biti na čelu vojske... Čini mi se da nisi bio baš sasvim
iskren. Previše si ti promućuran da bi toliko tvrdoglavio oko nečega
što zapravo uopšte nije ni važno.“ Aneg mu namignu.
„Nije ni čudo što te zovu Aneg Lukavi“, zakikota se Barak. „Pa
čemu onda onoliko galame?“
„Da bih Brandu izbio zube“, reče kralj Čereka i široko se
osmehnu. „Jedini je on mogao to da spreči, ali nisam mu dao
priliku. Rivanci su ti vrlo staromodan soj, Barače. Stao sam na
Brandovu stranu da bih preuzeo sve pričanje na sebe. Tako je, kad
sam se povukao, on ostao vezanih ruku.“
„Bio si vrlo uverljiv. Na trenutak sam mislio da si šenuo.“
„O, zahvaljujem“, odgovori kralj Čereka posprdno se naklonivši.
„Kad imaš lice kao što je moje, lako navedeš ljude da pomisle
najgore o tebi. Ne libim se da to iskoristim s vremena na vreme. A
evo nam i Algara“, dodade i pokaza rukom ka brdu iza zapaljenih
malorijskih katapulta.
Konjanici su se poput čopora vukova stuštili na zbunjene
vojnike.
Aneg uzdahnu. „Voleo bih da znam šta se sad zbiva kod Tul
Mardua“, reče, „ali bojim se da to nikada nećemo saznati.“
„Mrka kapa“, složi se Barak. „Svi ćemo potonuti u istočnom
moru.“
„Ali povući ćemo mnogo Malorijaca za sobom, zar ne, Barače?“
Riđobradi mu se umesto odgovora zlobno nasmeši.

222
 „Zaista mi ne pada teško što ću se utopiti“, reče Aneg kiselo.
„Možda će ti se posrećiti da završiš sa strelom u stomaku.“
„Hvala ti lepo“ jetko će kralj.
Posle otprilike sat vremena, nakon što su na isti način uništili još
tri angaračka uporišta na obali, zemljište oko reke postade
močvarno i na kraju se pretvori u more trske i rogoza. Na Barakovu
zapoved, mornari čvrsto privezaše splav s gomilom suvog drveta za
neko stablo što je virilo iz vode i zapališe ga. Kad se vatra malo
razgorela, sasuli su u nju vedricu punu zelenkastih kristala.
Debeli stub zelenog dima vinu se u nebo.
„Nadam se da Rodar ovo vidi“, reče namršteni kralj Čereka.
„Ako ga ne vidi on, videće Algarf, odgovori Barak, „pa će ga oni
izvestiti.“
„Valjda su imali dovoljno vremena da se povuku.“
„Nadam se da jesu. Ali, baš kao što si rekao malopre, mi to
verovatno nikada nećemo saznati.“
Čo-Hag, vrhovni poglavar svih algarskih plemena, dojaha do
kralja Korodulina od Arendije. Magla se gotovo sasvim beše
povukla, ostavivši za sobom samo paperjasto pramenje. Nedaleko
od njih, blizanci-čarobnjaci sedeli su pognutih glava na zemlji i
dahtali od iznurenosti. Čo-Hag se strese kad pomisli šta bi se desilo
da ta dva dražesna starčića nisu bila s njima. Odvratne grolimske
prikaze što su iznikle iz zemlje neposredno pre napada i najhrabrija
su srca ispunile strahom. Pa ona oluja koja se obrušila na vojsku, i
na kraju magla. Starčići su, međutim, mirno dočekali i odbili svaki
grolimski napad. A sada dolaze Murzi i kucnuo je čas da
čarobnjaštvo ustupi mesto čeliku.
„Pustimo ih da još malo priđu“, tiho reče on dok je s
Korodulinom gledao kako čitavo more neprijatelja napreduje
prema redovima dreznijskih kopljanika i tolnedranskih legionara.
„Da li sigurni u to ste, vrli Čo-Haže?“, upita mladi arendski kralj
zabrinuto. „Zar do sada običaj ne bi da mimbratski vitezovi
napadom u čelo napad dočekaju? Zbunjen sam što sad prvo biste ih
s krila udarili.“

223
 „Tako će izginuti više Murga, Koroduline“, odgovori Čo-Hag
namestivši kljaste noge udobnije u uzengijama. „Kad tvoji vitezovi
udare s bokova, čitavi će murški pukovi ostati otcepljeni od glavnine
snaga, a onda će ih dokrajčiti pešadija.“
„Teško mi pada da razmišljam o vojsci bez konja“, priznade
Korodulin. „Neznanje moje o pešadiji zaista ogromno je.“
„Nisi jedini, prijatelju“, reče mu Čo-Hag. „I meni je to strano
koliko i tebi. Međutim, ne bi bilo lepo od nas da i njima ne
dopustimo da poseku pokojeg Murga, zar ne? Ipak su prešli dalek
put.“
Kralj Arendije se duboko zamisli. Očigledno mu je bilo potpuno
strano sve što iole podseća na humor.
„O tome ne razmišljah“, reče iskreno. „Zbora nema — sebično bi
odveć bilo da uskratimo im učešće u delu bitke. Šta mislite, koliko
bi Murga bilo pošteno da prepustimo im?“
„Pa, ne znam. ozbiljno će Čo-Hag. „možda nekoliko hiljada. Ne
bih da ispadne da škrtarimo, ali ne moramo baš da budemo ni
previše darežljivi.“
Korodulin uzdahnu. „Tanka je linija kojom hodimo, plemeniti
Čo-Haže. Ko zna gde je tačno granica između škrtosti i nepotrebnog
rasipništva?“
„I to je deo kraljevanja, Koroduline.“
„Vaistinu, Čo-Haže, vaistinu.“ Mladi kralj ponovo uzdahnu i sav
se predade razmišljanju o tome koliko neprijatelja treba da prepusti
pešadiji. „Mislite li da će dva Murga po glavi dovoljno biti onim a
što bez konja se bore?“, upita bojažljivo.
„Meni to zvuči razumno.“
Korodulin se osmehnu od olakšanja. „Onda neka im toliko i
bude“, reče svečano. „Nikada se ranije nisam bavio raspodelom
Murga, ali što se mora — nije teško.“
Kralj Čo-Hag na to prasnu u smeh.
Gospa Arijana zagrli uplakanog Leldorina preko ramena i nežno
ga odvuče od ležaja na kome je počivalo telo njegovog rođaka.
„Zar baš ništa ne možeš da učiniš, Arijana?“, preklinjao ju je kroz
suze. „Možda postoji neki oblog... ili melem ...“

224
 „Ovo prevazilazi znanja moja, gospodaru moj“, nežno odgovori
ona. „Delim tvoju bol zbog smrti njegove.“
„Ne reci to, Arijana. Torazin nije mrtav.“
„Žao mi je, gospodaru“, na to će ona. „Njega više nema i nijedan
ga melem niti vidar sad ne može vratiti.“
„Može Polgara“, reče Leldorin, a oči mu zaiskriše od tračka nade.
„Pošalji po Polgaru.“
„Nemam koga da pošaljem, gospodaru“, reče Arijana osvrnuvši
se po sklepanom šatoru u kome su ona i Tiba sa još nekoliko
pomoćnika pomagale ranjenima. „Unesrećeni sad ištu mnogo
pažnje i brige naše.“
„Onda idem sam“, reče Leldorin, pa ponovo briznu u plač i izjuri
iz šatora.
Arijana tužno uzdahnu i navuče ćebe preko Torazinovog bledog
lica. Potom se okrete prema ranjenicima koji nisu prestajali da
pristižu.
„Ne traćite vreme na ovoga, gospo“, reče joj neki mršavi arendski
kmet kad se nadvila nad njegovog sadruga.
Arijana ga upitno pogleda.
„Mrtav je“, objasni ovaj. „Malorijska ga je strela pogodila pravo
u grudi.“ Spustio je pogled na pokojnika. „Siroma Deton“, uzdahnuo
je. „Umro mi je na rukama. Znate li koje su mu bile poslednje reči?“
Ona odmahnu glavom.
„Rekao je: ‘Bar sam doručkovao ko čovek’. A onda je umro.“
„Pa zašto donese ga ovamo kad znao si da mrtav je već?“, nežno
ga upita ona.
Mršavi kmet se strese. „Nisam mogao da ga ostavim tamo u
blatu, kao krepalu džukelu“, reče. „Niko se o njemu nije starao za
života, niti je on to tražio. Bio mi je drug i nisam hteo da ga ostavim
da leži kao gomila đubreta.“ Ogorčeno se nasmejao. „Njemu je sad
verovatno svejedno, ali ovako bar ima malo dostojanstva.“
Zbunjeno je pogladio mrtvog druga po ramenu. „Izvini, Detone“,
reče, „ali mislim da bi ipak trebalo da se vratim u bitku.“
„Kako ti je ime, prijatelju?“, zapita Arijana.
„Zovu me Lamer, vrla gospo.“
225
 „Zar oni tamo baš ne mogu bez tebe?“
„Ne verujem u to, gospo. Služim se lukom i strelom, ali nisam
baš mnogo vičan.“
„Onda potrebniji si meni ovde“, reče ona. „Mnogo je ranjenih, a
nema ko da mi pomogne. Ti možda veseljak nisi, al’ osećam da
veliku dušu imaš. Hoćeš li da pomogneš mi?“
On je pogleda. „Šta treba da radim?“
„Idi tamo gde Taiba zavoje iskuvava“, reče Arijana. „Prvo vidi
treba li joj pomoć, a onda mi ona kolica s čaršavima doguraj. Posle
ću ti novi posao pronaći.“
„Dogovoreno“, odgovori Lamer i ode ka ognjištu.
„Kako da joj pomognemo?“, upita princeza Se’Nedra nakaznog
Beldina. Polgara je, potpuno belog lica, onesvešćena ležala u
Durnikovom naručju.
„Pusti je da se naspava“, odbrusi Beldin. „Biće joj dobro za dan-
dva.“
„A šta joj je?“, zabrinuto upita Durnik.
„Iznurena je“, brecnu se čarobnjak. „Zar to nije očigledno?“
„Zar od dizanja vetra? Pa video sam je kako izvodi sto puta teže
stvari.“
„Ti čak i ne znaš o čemu pričaš, kovaču“, procedi Beldin. I sam
je bio bled i tresao se. „Kad počneš da se petljaš s vremenskim
prilikama, hvataš se u koštac s najmoćnijim silama na svetu. Radije
bih zaustavio poplavu ili pomerio planinu nego da u nepokretnom
vazduhu izazovem povetarac.“
„Ali Grolimi su dovukli čitavu oluju“, reče Durnik.
„Taj vazduh se već kretao. Potpuno je drugačije kad je sve mirno.
Imaš li ti najblažu predstavu koliko vazduha moraš da pokreneš da
bi stvorio jedan jedini dašak vetra? Znaš li ti koliki je to pritisak i
koliko je sav taj vazduh težak?“
„Vazduh nema težinu“, ljutito će Se’Nedra.
„Ma šta mi reče?“, prezrivo će Beldin. „Da sam juče umro, ne bih
to saznao. Hoćete li vas dvoje već jednom da umuknete i pustite me
da dođem do daha?“
„Ali zašto se ona onesvestila a ti nisi?“, nije odustajala Se’Nedra.
226
 „Ja sam jači od nje“, odgovori Beldin, „a i poganiji. Kad se
uzbudi, Pol se svim srcem unese u ono što radi. Oduvek je takva.
Sad se napregla preko granice svojih moći i to ju je iscrplo.“ Starac
se onda uspravi, pa se otrese kao pas kad izađe iz vode, i stade da se
ljutito osvrće oko sebe. „Imam još posla“, reče. „Dobro smo izmorili
malorijske Grolime, ali ipak ne bi bilo zgoreg da ih još malo držim
na oku. Vas dvoje ostanite s njom i čuvajte ono dete.“ Rekavši to,
pokaza ka Erandu, koji je stajao na peščanoj obali i ozbiljno ih
posmatrao.
Beldin se povi i pretvori se u jastreba, pa se vinu u vazduh još
pre nego što mu se sve perje čestito uredilo.
Se’Nedra ga je ispratila pogledom, a onda se ponovo vratila
onesvešćenoj Polgari.
Korodulinovi vitezovi napali su neprijatelja u poslednjem
trenutku.
Slično dvema džinovskim kosama, vitezovi na oklopljenim
paripima jurnuli su s bokova i spuštenim kopljima stali da
prosecaju put kroz muršku hordu koja je jurišala ka kopljanicima i
legionarima.
Učinak je bio užasan. Sve se orilo od vriske i silovitih udara
čelika o čelik. Iza vitezova je ostala prtina od iskasapljenih Murga,
slična šancu širokom nekoliko stotina metara, ispunjenom
leševima.
Kralj Čo-Hag gledao je sve to s vrha jednog brega zapadno od
poprišta pokolja i zadovoljno klimao glavom.
„Eto, tako“, reče, pa se okrete ka nestrpljivim licima svojih
sunarodnika. „Hajde, deco moja“, reče mirno, „da koljemo Murge.“
Potom se galopom sjuriše niz breg, pa obiđoše krila
neprijateljske vojske i stadoše da im kasape nepripremljenu
pozadinu.
Algari su i ovom prilikom primenili svoju čuvenu taktiku „poseci
i beži“, tako da su posle munjevitih uletanja među unezverene
Murge na sve strane nicale gomile leševa. Kralj Čo-Hag lično je
predvodio nekoliko takvih juriša, a saborci su mu s divljenjem i
ponosom posmatrali legendarno sabljaško umeće dok su udarci
pljuštali po angaračkim glavama i ramenima. Čitava njihova veština
227
ratovanja počivala je na brzini — iznenadni napad na brzom konju
i niz žustrih udaraca sabljom, a onda još brži beg, pre nego što
protivnik shvati šta ga je snašlo. U čitavoj Algariji ne beše bržega od
Čo-Haga.
„Kralju moj!“, povika jedan od njegovih ljudi i pokaza ka
nekolicini gusto zbijenih murških pukova u plitkoj udolini nekoliko
stotina metara od mesta na kome su se nalazili. „Eno crnog
barjaka!“
Čo-Hagove se oči zacakliše kad mu čitavo telo ispuni životinjska
žudnja.
„Moj barjak ovamo!“, urliknuo je, na šta odmah dojuri barjaktar
s tamnocrveno-belim stegom poglavara nad poglavarima. „U boj,
sokolovi moji!“, viknu Čo-Hag i potera konja pravo u onu udolinu.
Vitlajući sabljom, kljasti algarski kralj poveo je svoje ljude u srce
murške horde. Ratnici su sekli levo i desno, ali Čo-Hag je jurišao
prema crnom barjaku Taura Urgasa.
Uskoro je među telesnom stražom ugledao i skerletni oklop
murškog kralja. Čo-Hag podiže okrvavljenu sablju i povika:
„Stani i bori se, murško pseto!“
Taur Urgas iznenađeno okrete konja i s nevericom se zabulji u
algarskog vladara, da bi mu se odmah potom oči iskolačile od
bezumnog besa. Tad mu se usnice isprskane pljuvačkom povukoše
u besnome kezu.
„Pustite ga!“, prokrkljao je. „Raščistite mu put!“ Njegovi
telohranitelji ga zbunjeno pogledaše.
„Napravite mesta za kralja Algarije!“, zakrešta Taur Urgas. „On
je moj“„
Tad se murške trupe povukoše u stranu kako bi Čo-Hag mogao
da prođe.
Algarski kralj zaustavi konja. „Kucnuo je i taj čas, Taure Urgase“,
reče hladno.
„Baš tako, Čo-Haže“, odgovori ovaj. „Godinama već iščekujem
ovaj susret.“
„Da sam znao da je tako, ranije bih došao.“
„Danas ti je sudnji dan, Čo-Haže.“

228
 Pogled murškog kralja sada je već bio potpuno pomračen od
ludila, a s uglova usana poče da mu curi pena.
„Zar ćeš praznim pretnjama da mi izađeš na megdan, Taure
Urgase? Da nisi možda zaboravio kako se drži mač?“
Taur Urgas na to bezumno zakrešta, pa izvuče veliki mač iz
korica i potera konja ka Čo-Hagu.
„Umri!“, zaurlao je, počevši da mlatara po vazduhu. „Umri, Čo-
Haže!“ Nije to bio dvoboj, pošto u dvobojima postoje izvesna
pravila.
Dva su kralja divljački udarala jedan drugog, poneseni
hiljadugodišnjom potiskivanom mržnjom od koje im je ključala krv.
Taur Urgas, sada već potpuno lud, blebetao je i grcao dok je
mlatarao velikim mačem, a Čo-Hag je, hladan poput leda i ruke brže
od zmijskog jezika, sabljom odbijao protivnikove napade i uzvraćao
kao da šiba bičem, iznova zasecajući ramena i lice murškog kralja.
Dve vojske, potpuno zatečene tolikim njihovim divljaštvom,
razmakoše se da svojim kraljevima naprave mesta za borbu na život
i smrt.
Za razliku od Murga, koji nije prestajao da sipa gadurije dok je
mahnito vitlao mačem, algarski je poglavar potpuno staloženo
izbegavao njegove napade, uzvraćao i nastavljao da kasapi
protivnikovo lice.
U trenutku razbistrenja svesti, Urgas zaurla kao zver i obode
konja pravo prema Čo-Hagovom. Uspravio se u uzengijama i obema
rukama uhvatio mač kao da je sekira kojom će dokrajčiti omraženog
neprijatelja. Međutim, Čo-Hag cimnu uzde i vrdnu u stranu, pa
svom snagom gurnu vrh sablje ka Tauru Urgasu. Začu se paranje
metala kad čelično sečivo probode Murgov krvavocrveni oklop i izbi
mu na leđima.
Već toliko mahnit da nije ni primetio da je smrtno ranjen, Taur
Urgas ponovo podiže mač, ali ruke ga izdadoše i oružje mu ispade.
U neverici je buljio u sablju što mu je štrčala iz prsa, a na Usta mu
udari krvava pena. Tad sunu šakama kao kandžama da iščupa
Algarevo lice, ali Čo-Hag mu samo prezrivo odgurnu ruke u stranu.
Začu se šištavi zvižduk kad je jednim potezom izvadio dugačko
zakrivljeno sečivo iz Murgovog tela.
229
 „Eto, i to smo obavili, Taure Urgase“, reče savršeno mirno.
„Ne!“, zakrešta ovaj, pa stade da čeprka oko bodeža za pasom.
Čo-Hag ga je mirno posmatrao. Murškom kralju iz Usta šiknu
tamnocrvena krv i on pade s konja. Posle silnog koprcanja i
pljuvanja uspeo je da se nekako uskobelja na noge, ne prestajući da
psuje čoveka koji ga je upravo smrtno ranio.
„Dobro si se borio“, reče mu Čo-Hag i hladno se nasmeši, pa
okrete konja da se vrati otkud je došao.
Taur Urgas ponovo pade, i stade da od nemoćnog besa grebe
zemlju.
„Dođi i bori se“, grcao je. „Vrati se.“
Čo-Hag se osvrnu preko ramena. „Izvinite, vaše veličanstvo“,
odgovori, „ali imam neke neodložne obaveze. Siguran sam da ćete
me razumeti.“ A onda odjaha.
„Vrati se!“, zavapi Taur Urgas, pa nastavi da naizmenično bljuje
krv i psovke i prstima kopa tlo. „Vrati se!“ Tad klonu licem u
okrvavljenu travu. „Dođi i bori se!“, dahtao je.
Kada ga je Čo-Hag poslednji put video, kralj Ktol Murgosa je
grizao busen i drhtavim prstima grebao zemlju.
Murškom se vojskom pronese uzdah, a algarskom se prolomi
klicanje dok je kralj Čo-Hag ponosito jahao da se ponovo pridruži
svojima.
„Evo ih ponovo“, reče general Varana smireno, baš kao što i
dolikuje iskusnom vojniku, dok je gledao more Malorijaca kako
nadire ka njima.
„Pa gde je taj znak?“, nestrpljivo će Rodar, pomno posmatrajući
nizvodni tok reke. „Šta Aneg čeka?“
Prolomi se zaglušujući tresak kad se dve vojske sudariše.
Dreznijski kopljanici stadoše da ubadaju širokim sečivima, sejući
pustoš među napadačima, a legionari spojiše štitove, stvorivši tako
neprobojni zid u koji su Malorijci bezuspešno udarali. Na kratku ali
jasnu zapovest, oni se razmakoše malo kako bi svaki mogao da kroz
tako stvoren zazor gurne koplje. Njihova su bila kraća od
dreznijskih, ali dovoljno dugačka da posluže svrsi. Iz prvih redova
Malorijaca razleže se vriska i oni popadaše pred legionare.

230
 „Hoće li se ipak probiti?“, prodahta Rodar. Iako sam nije
učestvovao u bici, ostajao je bez daha kad god Malorijci napadnu.
Varana smireno odmeri razvoj događaja. „Neće“, zaključi. „Ne
ovog puta. Jeste li osmislili povlačenje? To neće biti lako, s obzirom
na to da je već počela borba prsa u prsa.“
„Zato i čuvam Mimbrate“, odgovori Rodar. „Hoću da im konji
budu odmorni za poslednji juriš. Čim nam Aneg da znak,
Mandoralen i njegovi će da potisnu neprijatelja, a mi ćemo da
uhvatimo maglu.“
„To će ih samo nakratko zadržati“, primeti Varana. „Brzo će vas
ponovo poterati.“
„Sačekaćemo ih uzvodno.“
„Dugo ćete putovati do litice ako na svakih pola kilometra
budete zastajkivali da odbijete neprijatelja.“
„Ama znam!“, prasnu Rodar. „Imate li vi neki pametniji
predlog?“
„Nemam“, odgovori Varana. „Samo sam izneo svoje mišljenje.“
„Ma zašto li nam još ne daje znak?“, očajavao je Rodar.
Na jednoj mirnoj padini podalje od bitke, onaj prostodušni
dečak iz arendske šume ponovo je svirao u svoju frulicu. Melodija
beše neizmerno tužna, ali se uprkos tolikom žalu uzdizala do samog
neba. Niti je on shvatao šta se to dešava, niti je iko obraćao pažnju
na njega. Sedeo je tog sunčanog prepodneva na travnatoj padini i
svu svoju napaćenu dušu prelivao u muziku.
Malorijski vojnik koji mu se prikradao s leđa nije imao sluha.
Nije znao — ili ga nije ni bilo briga da zna — da je melodija koju
taj dečak svira nešto najlepše što je ljudsko uho ikada čulo.
Uskoro se pesma prekinula da se više nikad ne nastavi.
Reka ranjenika koji su pristizali u Arijaninu poljsku bolnicu
postala je tolika da je mlada Mimbratkinja bila prinuđena da donese
i neke teške odluke. Primaće samo one koji imaju izgleda da prežive.
Smrtno ranjeni su dobijali gorki napitak da im ublaži bolove, a onda
su ostavljani da umru. Srce joj se kidalo kad god je tako nešto
morala da odluči i oči joj stalno behu pune suza.
A onda u šator uđe Brand, Rivanski Čuvar, i to vidno potresen.

231
 Verižnjača mu beše sva krvava, a veliki okrugli štit ispresecan
dubokim tragovima mača. Za njim uđoše trojica njegovih sinova i
unesoše klonulo telo svog najmlađeg brata Olbana.
„Možeš li da mu pomogneš?“, tiho upita Brand.
Devojci je bio dovoljan samo jedan pogled pa da zna da rani na
dečakovim grudima nema leka.
„Mogu da mu olakšam muke“, pokušala je da izbegne odgovor.
Klekla je kraj Olbana, pa mu pridigla glavu i prinela mu šolju
usnama.
„Oče“, reče momčić kad je otpio jedan gutljaj, „moram nešto da
ti kažem.“
„Kasnije ćeš“, grubo ga prekide Brand. „Kad ti bude malo bolje.“
„Neće mi biti bolje, oče“, jedva čujno prošaputa Olban.
„Gluposti“, na to će Brand, ali bez i trunke uverenosti u glasu.
„Nemam još mnogo vremena, oče“, reče Olban i iznemoglo se
zakašlja. „Molim te da me saslušaš.“
„Dobro, Olbane“, reče Čuvar, pa se nagnu da čuje sinovljeve
poslednje reči.
„Kada je Belgarion stigao u Rivu... Nisam mogao da podnesem
što su te svrgnuli s položaja, oče. Bilo je to jače od mene.“ Dečak se
ponovo zakašlja i na usnama mu se pojaviše kapljice krvi.
„Pa dovoljno me dobro poznaješ da znaš da mi to nije teško palo,
Olbane“, nežno će Brand.
„Sada to znam“, uzdahnu dečak. „Tada sam bio mlad i tašt. I
onda je došao Belgarion — taj nikogović iz Sendarije — i zbacio te s
mesta koje ti pripada.“
„To nije bilo moje mesto, Olbane“, ispravi ga Brand, „nego
njegovo. Belgarion je rivanski kralj, a to nema veze ni sa položajem
ni sa zvanjem To je obaveza, i to njegova, ne moja.“
„Mrzeo sam ga“, prošaputa Olban. „Pratio sam ga kao senka.
Kud on — tud i ja.“
„Ali zašto?“, zapita Brand.
„Isprva ni sam nisam znao. A onda je jednog dana izašao iz
prestone dvorane, ogrnut plaštom i s krunom na glavi. Izgledao mi
je toliko naduveno od sopstvene važnosti, kao da je zaista kralj, a ne
232
najobičnija sendarska sudopera. Tad sam shvatio šta mi je činiti.
Izvadio sam bodež i hitnuo mu ga u leđa.“ Brand se sledi.
„Dugo sam ga izbegavao posle toga“, nastavio je Olban svoju
ispovest. „Znao sam da je to što sam uradio užasno. Shvatio sam to
onog trena kad mi je bodež poleteo iz ruke. Nadao sam se da, ako ga
se budem klonio, neće shvatiti ko je pokušao da ga ubije. Ali on ima
moć, oče. On zna ono što običan čovek ne može znati. Pozvao me je
jednog dana i vratio mi onaj bodež kojim sam ga gađao. Rekao mi
je da nikada nikome ne kažem šta sam uradio. Zbog tebe je to
učinio, oče — da od tebe sakrije moju bruku.“
Brand se na to samo namršti i ustade. „Hajdemo“, reče ostaloj
trojici sinova. „Bitka još nije završena i zaista nemam vremena za
izdajnike.“ Namerno je okrenuo leđa sinu na samrti.
„Trudio sam se da mu delom zahvalim na milosti, oče“, zavapi
Olban. „Bio sam spreman da svojim životom branim njegovu
kraljicu. Zar se to ne računa?“
Brand ne promeni izraz lica, niti se osvrnu.
„Belgarion mi je oprostio, oče. Zar ti ne možeš?“
„Ne“, promuklo odgovori Brand. „Ne mogu.“
„Molim te, oče“, preklinjao ga je Olban. „Zar nemaš nijednu suzu
za mene?“
„Nijednu“, odgovori Brand, ali Arijana je videla da je to laž.
Oči tog diva u sivom bile su pune suza, ali lice mu ostade
nepomično kao da je od kamena. Izašao je iz šatora a da više nije
rekao ni reč.
Braća, jedan po jedan, stisnuše Olbanu ruku, a onda otidoše za
ocem.
Dečak je još neko vreme tiho jecao, ali onda slabost i Arijanin
napitak učiniše svoje i on zadrema. Posle nekog vremena se
pridigao i rukom pozvao mladu Mimbratkinju. Ona kleknu kraj
njega i podupre ga rukom, pa se saže da mu čuje poslednje reči.
„Molim te“, prošaputa on, „prenesi njenom veličanstvu ovo što
sam ispričao ocu i reci joj koliko se kajem zbog svega.“ Tad mu glava
klonu i on izdahnu u Arijaninom naručju.

233
 Nije imala vremena za tugovanje jer su baš tad trojica Sendara u
šator unela telo pukovnika Brendiga. Leva ruka bila mu je potpuno
smrskana.
„Rušili smo mostove ka gradu“, reče jedan od one trojice. „Jedan
stub se nikako nije dao i na kraju je pukovnik sišao da ga preseče
mačem. Uspeo je, ali most se srušio na njega.“
Arijana mu pregleda ostatke ruke. „Bojim se da ti nema leka,
gospodaru“, reče mu. „S rukom ćeš se svojom oprostiti, da se zbog
nje ne bi sa životom opraštao.“
Brendig samo klimnu glavom. „To sam i očekivao“, reče. „Ne
gubimo vreme.“
„Tamo!“, kliku Rodar i pokaza rukom niz reku. „Dim! Zelen je!
To je znak. Sad možemo otpočeti s povlačenjem.“
General Varana je, međutim, i dalje zurio uzvodno. „Bojim se da
je sad kasno za to, vaše veličanstvo“, reče tiho. „Malorijci i Nadraci
su stigli do reke zapadno od nas. Sva je prilika da nam je odstupnica
presečena.“

234
 Osamnaesto poglavlje

VEST O SMRTI TAURA URGASA pronela se murškom vojskom

u vidu gromoglasnog uzdaha, nakon čega trupe u crnom prosto
izgubiše volju za borbu. Činjenica beše da su ga se svi plašili, ali
njegovo im je ludilo ulivalo uverenje da su nepobedivi. Činilo im se
da njemu ništa ne može stati na put i da će i oni, kao oruđa njegovog
okrutnog uma, donekle podeliti tu neranjivost. Sada, posle njegove
pogibije, svaki je Murg osetio hladni dodir svesti da je i sam smrtan.
Pritisak na južnu obalu vidno popusti.
Kralj Čo-Hag je s mračnim zadovoljstvom gledao taj pad murške
odlučnosti, a onda se uputi između pešadije i Mimbratskih vitezova
da bi se pridružio ostalim vojskovođama. Iz pravca sendarskih
jedinica u susret mu je jahao kralj Fulrah. Onako dežmekast,
smeđobradi je vladar izgledao gotovo komično u bleštavom
prsniku, ali na sečivu njegovog mača još su se videli tragovi nedavne
upotrebe, a kaciga mu beše ulubljena na nekoliko mesta. Sve je to
kazivalo da je kralj Sendarije i te kako učestvovao u bici.
„Jesi li video Anegov znak?“, upita Fulrah čim su se sreli.
Čo-Hag odmahnu glavom. „Ne znam zašto ga još nema“, reče.
„Treba da se dogovorimo šta nam je činiti. Jesi li video
Korodulina?“
„Eno ga kod ranara“, odgovori Fulrah.
„Povređen je?“, zapanji se Čo-Hag.
„Ne bih rekao da je ozbiljno. Pošao je da pomogne svom
prijatelju, baronu od Vo Ebora, ali ga je neki Murg udario topuzom

235
u glavu. Spasla ga je kaciga. Pomalo krvari iz ušiju, ali ranari kažu
da će se oporaviti. Bojim se da je baron u mnogo gorem stanju.“
„Ko onda vodi Mimbrate?“
„Andorig. Dobar je ratnik, mada pomalo ograničen.“ Čo-Hag se
nasmeja. „Upravo si opisao većinu Arenda, prijatelju. Svi su oni
dobri ratnici i svi do jednog pomalo ograničeni.“ Sjahao je i čvrsto
se uhvatio za sedlo kad mu slabašne noge zaklecaše. „Rekao bih da
možemo da se dogovaramo i bez Andoriga.“ Osvrnuo se da pogleda
Murge, koji su se već uveliko povlačili.
„Trebalo bi da odemo odavde čim ugledamo Anegov znak. Murzi
su sada obeshrabreni, ali verovatno će se ponovo osokoliti kad se
malo saberu.“
Fulrah klimnu glavom. „Zaista si ubio Taura Urgasa u dvoboju?“
Čo-Hag potvrdi. „I nije bio neki dvoboj. Kad je stigao do mene, već
je bio toliko mahnit da se takoreći nije ni branio. Čim nam Aneg da
znak, poslaćemo Mimbrate u juriš. Murzi će se verovatno razbežati,
a i ja ću s mojima da ih još malo razjurim. To će vama i pešadiji dati
dovoljno vremena da krenete uzvodno. Andorig i ja ćemo štititi leđa
dok malo ne odmaknete. Kako ti to zvuči?“
Kralj Fulrah klimnu glavom. „Smisleno“, odgovori. „Misliš li da
će poći za nama?“
Čo-Hag se široko osmehnu. „Pokušaću da im stavim do znanja
da to ne bi bilo mudro“, reče. „Imaš li predstavu šta se dešava preko
reke?“
„Teško je reći, ali mislim da nam ne ide baš najbolje.“
„Možemo li nekako da im pomognemo?“
„Ne bih rekao“, odgovori Fulrah.
„Ni ja“, složi se Čo-Hag, pa ponovo uzjaha. „Odoh da dam
uputstva Andorigu. Ti pazi na Anegov znak.“
„Belgarate!“, tiho pozva Se’Nedra, čvrsto stežući amajliju.
„Belgarate, čujete li me?“ Stajala je nekoliko koraka od mesta na
kome je Durnik pokušavao da onesvešćenu Polgaru smesti što
udobnije. Sklopila je oči i trudila se da svaki delić svesti usmeri na
slanje misli ka nebu. Celim je srcem žudela da razgovara sa starim
čarobnjakom.

236
 „Se’Nedra?“ Starčev je glas bio jasan kao da ovaj stoji iza nje.
„Šta to radiš? Gde je Polgara?“
„O, Belgarate!“ Princeza je gotovo zaplakala od olakšanja.
„Pomozite nam. Gospa Polgara je izgubila svest, a Malorijci ponovo
napadaju. Iskasapili su nas, Belgarate. Pomagajte.“
„Smiri se“, preseče je on. „Šta se dogodilo Pol? Gde ste sad?“
„Kod Tul Mardua“, odgovori Se’Nedra. „Morali smo da
zauzmemo grad kako bi čerečka flota mogla da prođe. Malorijci i
Murzi su nam se prikrali. Još od jutros nas ne ostavljaju na miru.“
Belgarat poče da psuje. „A zašto je Pol u nesvesti?“, oštro zapita.
„Prvo su Grolimi dovukli strašnu oluju, a posle su napravili
maglu. Gospa Polgara i Beldin su izazvali vetar i ona se posle toga
onesvestila. On je rekao da se premorila i da mora da odspava.“
„Gde je Beldin sada?“
„Rekao je da ide da pripazi na Grolime. Možete li nam pomoći?“
„Se’Nedra, ja sam sada hiljadu liga daleko od vas. Garion, Svileni
i ja smo u Maloriji — takoreći Toraku ispred nosa. Mahnem li malo
jače, probudiću ga, a Garion još nije spreman za susret s njim.“
„Onda smo propali“, zavapi Se’Nedra.
„Umukni“, brecnu se on. „Nije sad trenutak za treskanje o patos.
Moraćeš da probudiš Polgaru.“
„Hteli smo, ali Beldin je rekao da je pustim o da se odmori.“
„Neka se odmara kasnije“, odbrusi Belgarat. „Da li je tu negde
ona torba koju vazdan vuklja sa sobom — ona u kojoj drži sve one
travuljine?“
„Da. Jeste. Videla sam je malopre kod Durnika.“
„I on je s vama? Odlično. A sada me slušaj, i to dobro. Uzmi torbu
i otvori je. Ono što ti treba nalazi se u svilenoj vrećici. Ne diraj bočice
i teglice. U njima su joj otrovi. Treba da pronađeš žuti prah oporog
mirisa. Razmuti otprilike jednu kašičicu tog praha u lončiću ključale
vode, pa onda taj lončić stavi Polgari kraj glave i pokrij je plaštom,
tako da se nadiše isparenja.“
„I šta će onda biti?“
„Probudiće se.“
„Sigurno?“
237
 „Ne raspravljaj se sa mnom, dete. Veruj mi da će je to probuditi.
Ta isparenja bi probudila i lipsalog magarca. Ona će, čim se razbudi,
već da smisli nešto.“
Se’Nedra još nije bila završila. „Da li je tu Garion?“, upita posle
malo premišljanja.
„Spava. Imali smo tešku noć.“
„Kada se probudi, recite mu da ga volim.“ Izrekla je to brzo, kao
da se plaši da će, ako još jednom razmisli, izgubiti hrabrost.
„Što da ga zbunjujem?“, upita je starac.
„Belgarate!“, ojađeno će ona.
„Šalio sam se. Preneću mu. A sad na posao. Nemoj ovo više da
radiš. Ja ovde pokušavam da se prišunjam Toraku, a to nije lako kad
se dovikujem s nekim ko je hiljadu liga daleko.“
„Pa nismo vikali.“
„O, i te kako jesmo. Ovo je poseban vid vikanja, ali je i dalje
vikanje. A sada sklanjaj prste s tog medaljona i radi nešto.“
Zavladao je muk.
Pošto je zaključila da Durnik, naravno, ne bi to mogao da
razume, Se’Nedra odluči da preuzme stvar u svoje ruke. Prčkala je
po prtljagu dok nije pronašla omanji lončić. Napunila ga je vodom i
pristavila na vatru koju je kovač zapalio još prethodne večeri.
Onda je otvorila Polgarinu torbu. Dečačić Erand je stajao i
ljubopitljivo je posmatrao.
„Šta se to dešava, princezo?“, upita Durnik ne ispuštajući
onesvešćenu Polgaru iz naručja.
„Spremam nešto od čega će joj biti bolje“, slaga Se’Nedra.
„Jesi li sigurna da znaš šta radiš? Neke od tih trava su vrlo
otrovne.“
„Tačno znam šta tražim“, odgovori ona.
Kada je konačno pronašla žuti prah, ispostavilo se da toliko
zaudara da su joj oči zasuzile. Pažljivo je odmerila potrebnu količinu
i umešala je u vodu. Isparenja su toliko smrdela da je Se’Nedra
morala da hoda glave okrenute u stranu dok je nosila bućkuriš ka
Polgari. Spustila joj je lončić kraj bledog lica i pokrila joj glavu
ogrtačem.
238
 „Nađi mi neki štap“, reče princeza kovaču.
Ovaj joj pruži ostatak polomljene strele.
Se’Nedra je pažljivo podvuče pod ogrtač i napravi mali šator nad
Polgarinom glavom.
„I šta sad?“, upita Durnik.
„Sad ćemo da sačekamo“, odgovori Se’Nedra.
Uto iz pravca bojišta dojaha nekoliko ranjenih Sendarijaca, pa
se zaustaviše poviše uvalice. Bili su isprskani krvlju, a poneki je čak
imao i zavoje. Međutim, za razliku od većine ranjenika koji su
pristigli toga jutra, ovi su još nosili oružje.
Polgara se zakašlja pod ogrtačem.
„Šta si to uradila?“, kriknu Durnik, pa je brže-bolje otkri.
„Morala sam“, odgovori Se’Nedra. „Pitala sam Belgarata šta da
radim i on mi je rekao da moram da je probudim i objasnio mi kako
to da izvedem.“
„Povredićeš je“, ljutnu se Durnik, pa u iznenadnom naletu besa,
toliko nesvojstvenom njegovoj pitomoj ličnosti, šutnu onaj lončić,
koji se otkotrlja po pesku gotovo do ivice vode.
Polgarini kapci zadrhtaše i ona se još jednom zakašlja, ali kada
je konačno otvorila oči, pogled joj beše prazan i tup.
„Možete li da nam date malo vode?“, upita ih jedan Sendar kad
se grupica spusti u uvalu.
„Imate čitavu reku na raspolaganju“, odsutno će Se’Nedra, pa
pokaza rukom iza sebe, ne skrećući pogled s Polgarinog lica.
Durnik ih, međutim, zbunjeno pogleda pa se brže-bolje lati
mača.
Uto muškarci u sendarijskoj nošnji skočiše na njih. Čak su
trojica bila potrebna da obuzdaju snažnog kovača i sapnu mu ruke.
„Vi niste Sendari“, reče on ne prestajući da se otima.
„Lepo si to primetio“, odgovori jedan, ali s toliko grlenim
naglaskom da mu je govor bio gotovo potpuno nerazgovetan.
Drugi isuka mač i stade iznad obeznanjene Polgare.
„Prestani da se bacakaš, druže“, reče Durniku i podmuklo se
naceri, „inače ću da ubijem ovu ženu.“
„Ko ste vi?“, oholo će Se’Nedra. „Šta vi zamišljate?“
239
 „Mi smo vam pripadnici lične careve garde“, uglađeno odgovori
onaj s mačem. „Došli smo, vaša visosti, da vam prenesemo poziv
njegovog carskog veličanstva ‘Zakata od Malorije. Njegovo
veličanstvo vas moli da mu ukažete čast svojom posetom njegovom
šatoru.“ A onda se uozbilji i pogleda svoje sadruge. „Drž’te ih“, reče,
„pa da se gubimo odavde pre no što neko naiđe i počne previše da
zapitkuje.“
„Ukopavaju se“, obavesti Hetar kralja Rodara pokazujući rukom
ka zapadu i putu kojim su ranije hteli da se povuku. „Već su
poprečno u odnosu na reku napravili rov dugačak gotovo
kilometar.“
„Možemo li ikako da ih obiđemo?“, upita Rodar.
Hetar odmahnu glavom. „Sve vrvi od Nadraka.“
„Onda ćemo morati kroz njih“, zaključi kralj Dreznije.
„Konjica nije baš pogodna za napad na rovove“, podseti ga
Hetar.
„Onda ćemo da ih pregazimo pešadijom“, na to će Rodar.
„Imamo izvesnu prednost. Asturijski lukovi imaju veći dom et od
malorijskih. Prebacićemo strelce na čelo. Oni će lepo počistiti
rovove, a kopljanici će dovršiti posao.“ Potom se osvrnu ka generalu
Varani. „Mogu li vaši legionari da se uključe ako im omogućimo
pristup?“
Varana klimnu glavom. „Imamo posebnu obuku za rovovsku
borbu“, reče. „Raščistićemo rovove očas posla.“
„Moraćemo da ponesemo ranjenike sa sobom“, reče Rodar.
„Neka neko potraži Polgaru i princezu. Vreme je da krenemo.“
„A kakav nalog za Hetara vrlog i mene ima vaše veličanstvo?“,
upita Mandoralen. Oklop mu je bio sav očukutan, ali on je govorio
mirno kao da nije čitavo jutro proveo u ljutom boju.
„Ti i tvoji vitezovi čuvajte nam odstupnicu“, odgovori mu Rodar.
„Pazite da nam neko ne naskoči na grbaču.“ Potom se okrete ka
Hetaru. „A ti i tvoji konjanici krenite na Nadrake. Ne bih da nam
smetaju dok budemo čistili rovove.“
„To je očajnički potez, kralju“, ozbiljno će general Varana.
„Napad čak i na najslabije utvrđenje uvek odnese mnogo žrtava, a

240
da ne pominjem to što vam je još jedna vojska za leđima. Ako vam
ovi odbiju napad, naći ćete se između dve brojnije sile. Smlaviće vas
na licu mesta.“
„Znam“, turobno priznade Rodar, „ali možemo da se izvučemo
jedino ako probijemo sebi put. Nema nam drugog izlaza odavde.
Objasnite ljudima da moramo zauzeti neprijateljske rovove već u
prvom napadu, inače ćemo svi ovde izginuti. Pa, gospodo, nek vam
je sa srećom.“
I tako je Mandoralen još jednom poveo svoje vitezove u juriš, a
Malorijci su se ponovo povukli, potpuno zaprepašćeni silovitošću s
kojom im je mimbratska konjica samlela prve redove. Ovoga puta,
međutim, kopljanici i legionari ne pođoše za njima, nego skrenuše
levo i pođoše za Sendarima i Asturijancima, koji su već počeli da
odmiču ka zapadu.
Mimbrati su skupo platili ovaj juriš. Konji bez jahača
pomamljeno su jurcali na sve strane, unoseći dodatni metež u
malorijske redove. Tu i tamo se moglo videti kako bleštavi oklop
tone u more crvenih tunika. Iznova su Mimbrati jurišali pravo na
skerletni talas i uspevali da koliko-toliko uspore Malorijce, ali ne i
da ih zaustave.
„Biće gusto, vaše veličanstvo“, reče general Varana kralju
Rodaru dok su jahali ka neprijatelju koji se sporo povlačio iz rovova.
„Čak i ako se probijemo, Malorijci će nam biti za petama.“
„Neobično ste nadareni da primetite očigledno, generale“,
odgovori Rodar. „Čim se probijemo, poslaćemo strelce na začelje,
tako da će Malorijci da ulete u kišu strela. To će ih malo zadržati.“
„Ukoliko strelci pre toga ne ostanu bez strela“, dodade Varana.
„A kada se probijemo, poslaću Algare napred. Fulrah je kod
brzaka ostavio čitave tovare strela.“
„Ali to je dva dana hoda odavde.“
„Zar baš sve morate da sagledate s mračnije strane?“
„Samo pokušavam da budem od pomoći, vaše veličanstvo.“
„A da malo pomažete nekom drugom?“
Algari su se prebacili na desno krilo i razdvojili se u grupice kako
bi napali Nadrake na padinama oko reke. Na čelu je jahao Hetar.

241
 Crni mu se perčin vijorio, a oči svetlucale poput žeravica dok je
s isukanom sabljom u ruci vodio svoje ljude u boj. Isprva je izgledalo
kao da će Nadraci pokušati da odbiju njihov napad, ali onda se
iznenada okrenuše i stadoše da beže ka reci.
Usred tog sveopšteg meteža, nekoliko jahača s nadračkim
barjakom krenu ka Algarima. Jedan je mahao belom krpom na
kratkom štapu. Zaustavili su se pedesetak metara ispred Hetara.
„Moram da razgovaram s Rodarom“, kreštavo povika jedan od
Nadraka. Bio je visok i mršav, rošavog lica i retke brade, ali na glavi
je imao krunu.
„Da li je ovo neka smicalica?“, doviknu mu Hetar.
„Naravno da jeste, magarče nijedan“, odvrati onaj mršavko. „Ali
nije namenjena tebi. Odmah da si me odveo Rodaru.“
„Drži ih na oku“, reče Hetar najbližem plemenskom poglavaru,
pokazavši mu na reke Nadraka koje su se slivale ka malorijskim
rovovima. „Odoh da odvedem ovu budalu Rodaru.“ Potom se okrete
pa povede nadračke konjanike ka pešadiji.
„Rodare!“, zakrešta onaj s krunom kad su se primakli
dreznijskom kralju. „Odgovaraš li ti ikada na pisma?“
„Šta to radiš, Drosta?“, doviknu mu Rodar.
„Okrećem ćurak, Rodare“, odgovori kralj Drosta lek Tun i gotovo
se neuračunljivo nasmeja. „Hoću da pređem na vašu stranu. Već
nedeljama se dopisujem s tvojom ženicom. Zar ti ništa nije javila?“
„Mislio sam da igraš neku svoju igru.“
„Pa naravno da igram svoju igru“, zakikota se kralj Nadraka. „Ja
uvek čuvam ponešto u rukavu. Dok ti i ja pričamo, moja vojska vam
otvara put za povlačenje. Hteli biste da se povučete, zar ne?“
„Naravno da bismo hteli.“
„I ja bih. Moji će da počiste malorijske rovove, i onda ćemo svi
zajedno da pobegnemo uzvodno.“
„Ne verujem ti, Drosta“, nabusito će Rodar.
„Rodare“, posprdno će Drosta, tobože se rastuživši, „kako možeš
da kažeš nešto takvo starom prijatelju?“ Ponovo se zakikotao, još
kreštavije i uznemirenije nego pre.

242
 „Zanima me zašto si odlučio da usred bitke promeniš stranu, tim
pre što pobeđujete.“
„Rodare, Malorijci su mi preplavili kraljevstvo. Ako vam ne
pomognem da ih pobedite, ‘Zakat će prosto da proguta Gar og
Nadrak. Nemam sad vremena da ti sve potanko objašnjavam.
Prihvataš li moju pomoć?“
„Sad prihvatam svačiju pomoć.“
„Kasnije ćemo lepo da se isponapijamo i da o svemu natenane
popričamo, ali hajde da se prvo pokupimo odavde pre nego što
‘Zakat čuje za ovo i lično dođe da mi iščupa uši.“
Kralj Gar og Nadraka ponovo prasnu u kreštav, ludački smeh.
„Učinio sam to, Rodare“, izusti oduševljeno. „Izdao sam ‘Zakata
od Malorije i izvukao se.“
„Još se nisi izvukao, Drosta“, jetko će Rodar.
„Ali izvući ću se budem li brzo trčao, Rodare, a sad mi se baš
pritrčalo.“
‘Zakat, ozloglašeni malorijski car, bio je čovek srednje visine,
blistave crne kose i bledomrke kože. Lice mu beše pravilno i bilo bi
čak privlačno da mu oči ne behu ispunjene dubokom setom. Imao
je otprilike trideset pet godina, a nosio je jednostavnu odoru od
belog pamuka, bez ikakvih ukrasa i obeležja visokog položaja.
Sedište mu se nalazilo u središtu logora, koji se poput
beskrajnog mora prosuo po ravnici Mišrak ak Tula. Pod šatora bio
je zastrven skupocenim malorijskim ćilimima, a lakirani stolovi i
stolice bogato ukrašeni zlatnim i sedefnim intarzijama. Sve je
bleštalo od svetlosti sveća. Odnekud se čula i grupica muzičara koji
su tiho izvodili nekakvu setnu melodiju.
Jedino društvo caru je pravila jedna mlada mačka — potpuno
obična, prugasta i pomalo nezgrapna jer još ne beše dosegla punu
zrelost. Sa zanimanjem je gledao kako vreba lopticu od zgužvanog
pergamenta i nečujno joj se prikrada po debelom ćilimu.
Kad princezu Se’Nedru i ostale uvedoše u šator, ‘Zakat sede na
niski, meki divan i rukom im dade znak da ćute, ni na trenutak ne
odvajajući pogled s mačkice. „Lovi“, promrmlja tiho.

243
 Mače se prikralo zamišljenom plenu, a onda se zgrčilo i počelo
da šiba repom i nestrpljivo da se premešta s jedne prednje šape na
drugu. Tad skoči na lopticu. Pergament zašušta, a ono prepadnuto
odskoči. Potom bojažljivo ćušnu lopticu šapom i tako otkri potpuno
novu igru, pa stade da trapavo trčkara po šatoru, oduševljeno jureći
svoju igračku.
‘Zakat se setno osmehnu. „Još je mlada“, reče, „i štošta treba da
nauči.“ Potom ustade i nakloni se Se’Nedri. „Vaša visosti“, pozdravi
je zvanično. Glas mu beše jasan, ali istovremeno i nekako mrtav.
„Vaše carsko veličanstvo“, uzvrati ona i ljubazno klimnu glavom.
„Izvoli, dobri čoveče“, obrati se onda ‘Zakat Durniku, koji je još
pridržavao omamljenu Polgaru, pa pokaza ka onom divanu, „spusti
gospu ovde. Odmah ću poslati po vidare.“
„Vaše veličanstvo je veoma ljubazno“, izrecitova Se’Nedra ono
što su pravila lepog ponašanja od nje zahtevala, ali je sve vreme na
njegovom licu tražila ma kakav nagoveštaj pravih namera.
„Iznenađena sam vašom predusretljivošću s obzirom na okolnosti u
kojima se susrećemo.“ On se ponovo nasmeši, ali sada već pomalo
prezrivo.
„A svi Malorijci su potpuno ludi, baš kao i Murzi. Ljubaznost
nam ne pristaje, zar ne?“
„Zaista malo znamo o Maloriji i njenom stanovništvu“, odgovori
princeza. „Zaista nisam znala šta da očekujem.“
„Baš čudno“, primeti car. „A ja, eto, štošta znam o vašem ocu i
vašim alornskim saveznicima.“
„Vaše veličanstvo ima Grolime da ga o svemu obaveštavaju“,
reče Se’Nedra, „dok mi moramo da se uzdamo u obične ljude.“
„Precenjujete Grolime, princezo. Oni su prvo odani Toraku, a tek
onda sopstvenom ustrojstvu. Meni kažu samo ono što žele da mi
kažu, mada s vremena na vreme odaberem jednog pa iščeprkam još
ponešto na ovaj ili onaj način, koliko da ostalima pokažem šta se
dešava s onima koji kriju tajne.“ Uto u šator uđe jedan sluga, pa
pade na kolena i priljubi čelo uz ćilim.
„Da?“, obrati mu se ‘Zakat.

244
 „Vaše carsko veličanstvo je tražilo da mu dovedemo tulskog
kralja“, reče sluga.
„A, da. Zamalo da zaboravim. Izvinite, princezo Se’Nedra. Ovo
neće dugo trajati. Molim vas da se vi i vaši prijatelji udobno
smestite.“
Namršti se kad vide Se’Nedrin oklop.
„Prvo ćemo nešto pojesti, a onda će žene iz moje pratnje naći
neku primereniju odeću za vas i gospu Polgaru. Treba li ovom
detetu nešto posebno?“ Znatiželjno je pogledao Eranda, koji je
pomno posmatrao mačkicu.
„Ne, vaše veličanstvo“, odgovori Se’Nedra. Možda će s ovim
ljubaznim gospodinom izaći na kraj lakše nego što je očekivala.
„Uvedite tulskog kralja“, zapovedi ‘Zakat i umorno prekri oči
rukom.
„Iz ovih stopa, vaše veličanstvo“, reče sluga, pa se uskobelja na
noge i unatraške izađe iz šatora ne prestajući da se klanja.
Getel, kralj Mišrak ak Tula, bio je debeljko slabe smeđe kose i
podbulog bledog lica. Drhtao je dok su ga uvodili u šator.
„V-v-vaše carsko veličanstvo“, mucao je promuklo.
„Zaboravio si da se pokloniš, Getele“, ljubazno ga podseti ‘Zakat.
Na to jedan od malorijskih stražara stisnu pesnicu i zari je
debeljku u stomak. Tulski vladar se presamiti.
„To je već mnogo bolje“, zadovoljno će ‘Zakat. „Pozvao sam te
zbog nekih prilično neprijatnih vesti koje sam dobio s bojišta.
Obavestili su me da se tvoja vojska nije dobro pokazala kod Tul
Mardua, Getele. Nisam ratnik, ali verujem da su tvoji mogli da
odbiju makar jedan napad mimbratskih vitezova pre nego što su se
razbežali. Međutim, čujem da nisu. Imaš li ti nekakvo objašnjenje?“
Getel nešto nepovezano zablebeta.
„Tako sam i mislio“, prekide ga ‘Zakat. „Iz iskustva znam da je
neposlušnost odraz lošeg vođstva. Izgleda da nisi dovoljno ohrabrio
svoju vojsku. To je ozbiljan previd, Getele.“
„Oprostite mi, strašni ‘Zakate“, zavapi tulski kralj i pade na
kolena.
„O, pa naravno da ti opraštam, dragi prijatelju“, na to će ‘Zakat.

245
 „Kako si samo mogao da pomisliš drugačije? A opet, red bi bio
da te nekako kaznim. Zar se ne slažeš?“
„U potpunosti prihvatam svoju odgovornost“, izjavi Getel, ali ne
pokuša da ustane.
„Izvrsno, Getele. Zaista izvrsno. Baš mi je drago što ovaj
razgovor teče toliko glatko. Uspeli smo da izbegnemo svaku
neprijatnost.“ Potom se obrati slugi. „Da li bi bio ljubazan da
odvedeš kralja napolje i postaraš se da ga propisno išibaju?“, upita.
„Iz ovih stopa, vaše carsko veličanstvo.“
Getel je izgledao kao da će mu oči iskočiti iz glave kad ga dvojica
vojnika podigoše na noge.
„Nego“, zamišljeno će ‘Zakat, „šta da radim o s njim kad ga
išibamo?“ Razmišljao je nekoliko sekundi. „Ah, znam. Ima li u
blizini kakvo veće drvo?“
„Ne, vaše carsko veličanstvo. Na sve strane je samo trava.“
„Šteta“, uzdahnu ‘Zakat. „Hteo sam da naredim da te razapnu,
Getele, ali bojim se da ću morati da smislim nešto drugo.
Zadovoljiću se i s pedeset dodatnih udaraca.“ Getel ponovo poče da
bulazni.
„Ma hajde, dragi moj. Ništa ti to neće pomoći. Ipak si ti, je l’ te,
kralj i moraš svojim ljudima da daš primer. A sad potecite. Imam
goste. Nadam se da ćemo na ovaj način tvojoj vojsci dati malo više
podstreka za ubuduće. Ovako će im biti jasno da ću, ako sam tebe
ovako kaznio, prema njima biti mnogo stroži. A kad se oporaviš,
postaraj se da im i sam to utuviš u glavu, inače ti sledećeg puta ne
gine razapinjanje. Vodite ga“, dodade, jedva se osvrnuvši preko
ramena.
„Oprostite zbog ovog, vaša visosti“, izvinio se Se’Nedri. „Ovakve
sitnice mi odnesu čitav dan.“
Tulski kralj je ridao dok su ga odvlačili iz šatora.
„Naredio sam da postave trpezu za vas i vaše prijatelje,
princezo“, nastavio je ‘Zakat. „Sve same birane đakonije. Posle
ćemo se postarati da se udobno smestite i da vam ničega ne zafali.“
„Ne bih da uvredim vaše carsko veličanstvo“, odvažno će
Se’Nedra, „ali zanimaju me vaše namere u vezi s nama.“

246
 „Budite spokojni, princezo“, odgovori ‘Zakat onim svojim
beživotnim glasom.
„Čuo sam da je onaj ludak Taur Urgas mrtav. Nikada neću moći
da vam se dostojno odužim za tu uslugu i zaista vam ne želim
nikakvo zlo.“
Potom se osvrnu ka uglu šatora, gde je mačkica sada zadovoljno
prela ležeći na leđima u Erandovom krilu.
Dečačić ju je češkao po stomaku i smešio se.
„Baš dražesno“ setno promrmlja ‘Zakat.
Malorijski car potom ustade i priđe divanu na kome je Polgara
ležala u Durnikovom naručju.
„Kraljice moja“, reče ‘Zakat i nakloni joj se s najiskrenijim
poštovanjem. „Vaša lepota premašuje sve priče koje sam o njoj čuo.“
Čarobnica otvori oči i hladno ga pogleda. Se’Nedrino srce
poskoči od radosti. Polgara se vratila.
„Veoma ste ljubazni, gospodine“, odgovorila mu je tiho.
„Vi jeste moja kraljica, Polgara“, na to će ‘Zakat. „Sada mi je
jasno zašto moj bog već vekovima čezne za vama“, reče, pa uzdahnu
kao da ga je ponovo poklopio talas sete.
„Šta će biti s nama?“, upita Durnik, ne ispuštajući Polgaru iz
zaštitničkog zagrljaja.
‘Zakat ponovo uzdahnu. „Bog mog naroda nije ni dobar ni blag“,
reče kovaču. „Da se ja pitam, sve bi bilo drugačije, ali ja se ne pitam.
Ja sam Angarak i moram se povinovati volji Torakovoj. San
Zmajboga bliži se kraju i nema mi druge no da učinim onako kako
je on zapovedio. Iako me srce zbog toga boli, moraću da vas sve
četvoro predam Grolimima. Oni će vas potom izručiti Torakovom
učeniku Zedaru, u Gradu Noći u Ktol Mišraku. Vaša je sudbina sad
u njegovim rukama.“

247
 Treći deo

MALORIJA

248
 Devetnaesto poglavlje

GOTOVO NEDELjU DANA SU OSTALI u logoru kao lični gosti

cara ‘Zakata, pošto je ovaj, reklo bi se, iz nekog čudnog razloga
uživao u njihovom društvu. Smestio ih je unutar lavirinta malih i
velikih svilenih šatora, zajedno s članovima svog domaćinstva, a
lično se starao da im ničega ne nedostaje.
Princeza Se’Nedra nikako nije uspevala da pronikne u ćud tog
neobičnog čoveka tužnih očiju. Iako je bio oličenje uljudnosti,
nikako nije mogla da zaboravi onaj razgovor s kraljem Getelom.
Njegova okrutnost bila je još jezivija zato što nije pokazivao nikakva
osećanja. Osim toga, izgledalo je kao da nikad ne spava. Neretko se
dešavalo da u pola noći oseti želju da s nekim porazgovara pa da
pošalje po Se’Nedru. Nikada joj se nije izvinio što joj prekida odmor,
pošto mu verovatno ni nakraj pameti nije bilo da joj njegove želje
mogu pričiniti bilo kakvu neugodnost.
„Gde se kralj Rodar obučavao za vojevanje?“, upitao ju je ‘Zakat
tokom jednog noćnog razgovora. „Ništa od onog što sam znao o
njemu nije ukazivalo na taj njegov dar.“
Sedeo je zavaljen u ljubičaste jastuke dok mu je nežna svetlost
sveća poigravala po licu, i gladio usnulo mače u krilu.
„Zaista ne znam, vaše veličanstvo“, odgovori Se’Nedra, odsutno
se igrajući rukavom svilene haljine koju je dobila još prvog dana
boravka u logoru. „Tek sam ga zimus upoznala.“
„Čudno je to“, glasno je razmišljao car. „Oduvek smo ga smatrali
matorom budalom koja trčkara za svojom mladom ženicom. Ovako
nešto od njega nismo očekivali. Pažnja nam je bila usmerena na
249
Branda i Anega, ali prvi je suviše povučen da bi bio dobar vođa, a
drugi previše nestalan. A onda se niotkuda pojavi Rodar i uzme
stvari u svoje ruke. Čudni su ti Alorni, zar ne? Kako jedna razborita
Tolnedranka uopšte može da ih trpi?“
Ona se nasmeši. „Privlačni su na neki svoj način, vaše
veličanstvo“, prilično mu je drsko odgovorila.
„Gde je Belgarion?“ Pitanje je došlo bez ikakvog upozorenja.
„Ne znamo, vaše veličanstvo“, oprezno će Se’Nedra. „Gospa
Polgara je bila van sebe od besa kad je pobegao.“
„I to još s Belgaratom i Keldarom“, dodade car. „Čuli smo za
poteru. Recite mi, princezo, nije li kojim slučajem poneo Ktrag
Jasku sa sobom?“
„Šta je Ktrag Jaska?“
„Plamen-kamen. Vi zapadnjaci zovete ga Aldurova kugla.“
„Nisam ovlašćena da govorim o tome“, pomalo izveštačeno reče
Se’Nedra, „a prilično sam uverena da vam dobro vaspitanje ne
dopušta da silom izvučete iz mene ono što vas zanima.“
„Princezo“, prekorno će car.
„Izvinite, vaše veličanstvo“, reče ona i uputi mu onaj detinjasti
osmeh koji joj je uvek bio oružje za slučaj krajnje nužde.
‘Zakat joj se nežno nasmeši. „Vi ste prava mala opasnica,
Se’Nedra“, reče.
„Jesam, vaše veličanstvo“, iskreno će ona. „Šta je navelo vas i
Taura Urgasa da zaboravite staro neprijateljstvo i udružite se protiv
nas?“ Ovim je htela da mu pokaže kako i ona um e da postavlja
neočekivana pitanja.
„Naš napad nije bio udružen, princezo“, odgovori on. „Samo sam
odgovorio na potez Taura Urgasa.“
„Ne razumem.“
„Dok se on držao Rak Goske, ja nisam imao nikakvog razloga da
napuštam Tul Zelik, ali morao sam nešto da preduzmem kad je
pošao na sever. Tulske zemlje su na takvom mestu da zaista nisam
smeo da dopustim da ih zauzme neprijatelj.“
„A šta sad, ‘Zakate?“, bezobrazno će princeza. „Taur Urgas je
mrtav. Gde ćete naći sebi novog neprijatelja?“
250
 On joj se hladno osmehnu. „Pa vi baš ništa ne znate o nama,
Se’Nedra. Taur Urgas je bio samo simbol murškog fanatizma. On je
sad mrtav, kao i Ktučik, ali murški narod živi, baš kao što će živeti i
Malorijci kad mene više ne bude. Naše neprijateljstvo je staro
vekovima. Međutim, sada je jedan malorijski car konačno u
položaju da jednom zasvagda pregazi Ktol Murgos i postane vrhovni
gospodar svih Angaraka.“
„Dakle, ipak je osnovni razlog moć?“
„A šta drugo?“, tužno će on. „Kada sam bio mlad, verovao sam
da nije sve u tome, ali ispostavilo se da nisam bio u pravu.“ Setno je
uzdahnuo kad mu licem prelete grč boli. „I sami ćete vremenom to
uvideti. Vaš Belgarion će se s godinama hladiti i sve će više
zadovoljstva nalaziti u moći. Kad ona konačno prevlada i kad ostane
samo vlastoljublje, on i ja ćemo udariti jedan na drugog kao dva
ogromna talasa. Neću ga napadati dok potpuno ne sazri. Kakvo bi
mi to zadovoljstvo bilo da uništim nekoga ko još nije sagledao
stvarnost? Tek kada konačno prestane da se zavarava i kada mu
ostane samo žudnja za moći, on će mi biti dostojan protivnik.“
Namrštio se, pa je pogledao očima hladnim kao led. „Rekao bih da
sam vam dovoljno dosađivao, princezo“, reče. „Vratite se u postelju
da sanjate o ljubavi i sličnim glupostima. Uživajte u snovima dok
možete, pošto ni oni neće još dugo poživeti.“
Sutradan ujutru Se’Nedra uđe u šator u kome se Polgara
oporavljala od borbe s Grolimima. Bila je budna ali potpuno
iznurena.
„Nije ovaj ništa zdraviji u glavu od Taura Urgasa“, reče princeza.
„Toliko je obuzet željom da postane vladar svih Angaraka da uopšte
nije primetio naše prave namere.“
„Možda će se osvestiti kad Aneg počne da mu potapa brodove“,
odgovori Polgara. „Sad nam nema druge nego da ga slušamo i
pravimo se fine.“
„Zar ne bi trebalo da pobegnemo?“
„Ne.“ Se’Nedra je zbunjeno pogleda.
„Dešava se ono što je zapisano da će se desiti. Postoji neki razlog
što nas četvoro — ti, Durnik, Erand i ja — treba da odemo u Maloriju
i nije na nama da se mešamo u to.“
251
 „Znali ste da će ovako biti?“
Polgara joj se umorno nasmeši. „Znala sam kud treba da odemo,
ali ne i kako ćemo. ‘Zakat nas ni na koji način u tome ne ometa, pa
je bolje da ga ne ljutimo.“
Se’Nedra ozlojeđeno uzdahnu. „Kako god vi kažete, gospo
Polgara“, reče.
Nešto kasnije tog dana do cara ‘Zakata stigli su prvi izveštaji o
aktivnostima kralja Anega u Istočnom moru. Se’Nedra je bila
prisutna kad su mu doneli poruku i jedva je prikrila iznenađenje
kada je prvi put videla nagoveštaj ljutnje u njegovom ponašanju.
„Jesi li siguran u ovo?“, oštro zapita pokazavši pergament
uzdrhtalom glasniku.
„Ja sam samo doneo poruku, strašni gospodaru“, stade da tuli
glasnik, potpuno oduzet od straha.
„Jesi li bio u Tul Zeliku kad su se naši brodovi vratili u luku?“
„Bio je samo jedan brod, strašni gospodaru.“
„Jedan od pedeset?“, nije mogao da poveruje ‘Zakat. „Da ostali
možda nisu pristali negde drugde?“
„Mornari kažu da nisu, vaše carsko veličanstvo.“
„Pa kakav je to divljak taj Aneg od Čereka?“, upita ‘Zakat
Se’Nedru. „Na svakom tom brodu bilo je bar dve stotine ljudi.“
„Kralj Aneg je Alorn, vaše veličanstvo“, mirno mu odvrati ona.
„To vam je prilično nepredvidiv soj.“
‘Zakat jedva povrati prisebnost. „Shvatam“, reče. „Upravo to ste
od početka i nameravali, zar ne, princezo? Čitav onaj napad na Tul
Mardu bio je samo varka.“
„Niste sasvim u pravu, vaše veličanstvo. Objasnili su mi da grad
mora pasti kako bi flota mogla da nastavi put ka moru.“
„Ali zašto je pobio moje vojnike? Ja nemam ništa protiv Alorna.“
„Ali Torak ima — ako sam dobro razumela — a upravo će on stati
na čelo ujedinjenih Angaraka. Zaista ne možemo dopustiti vašoj
vojsci da se iskrca na ovaj kontinent, vaše veličanstvo. Bila bi to
prevelika prednost za Toraka.“
„On spava i još godinama se neće probuditi.“

252
 „Naša saznanja ukazuju da će se to dogoditi mnogo, mnogo
ranije. I sam Belgarat je čvrsto uveren da Torak tek što se nije
probudio.“ On se zamisli. „Onda moram da vas sve predam
Grolimima“, reče. „Nadao sam se da će Polgara moći da malo
povrati snagu pre nastavka putovanja, ali ako je ovo što kažete
tačno, nema vremena za gubljenje. Poručite prijateljima da se
spakuju, princezo. Sutra ujutru polazite u Tul Zelik.“
„Biće kako kažete, vaše veličanstvo“, reče Se’Nedra i nakloni se.
Odjednom ju je obuzela jeza.
„Ja sam vam svetovan čovek, princezo“, reče ‘Zakat, kao da želi
da joj objasni svoju odluku. „Klanjam se Torakovom oltaru kad
prilike to zahtevaju od mene, ali ne pretvaram se da sam veliki
vernik. Neću da se mešam u Belgaratov i Zedarov sukob, a pogotovu
mi ne pada na pamet da stanem između Toraka i Aldura kad krenu
jedan na drugoga. Iskreno vam savetujem da se povedete za mojim
primerom.“
„To ne zavisi od mene, vaše veličanstvo. Uloga u svemu ovome
dodeljena mi je još mnogo pre mog rođenja.“
On se tobože začudi. „O, mislite na Proročanstvo? I mi,
Angaraci, imamo jedno, a ne verujem da je vaše imalo pouzdanije
od našeg. Sve su to samo obmane kojima sveštenstvo drži lakoverne
u šaci.“
„Znači li to da vi ni u šta ne verujete, vaše veličanstvo?“
„Verujem jedino u sopstvenu moć. Sve ostalo je besmisleno.“
Grolimi koji su ih pratili na sever preko suncem spržene ravnice
Mišraka ak Tula bili su hladni ali uljudni. Se’Nedra ne beše sigurna
treba li za to da zahvali upozorenju malorijskog cara ili strahu od
Polgare. Vreme letnjih žega već beše prošlo i u vazduhu se osećao
miris prašine. Tu i tamo su se videli zaseoci od po nekoliko kućica
sa slamnatim krovovima, načičkanih oko utabanih ulica. Namršteni
i preplašeni meštani ćutke su gledali kako Torakovi sveštenici,
odbojni i hladni, prolaze kroz njihova naselja.
Predeli zapadno od Tul Zelika izgledali su kao more crvenih
šatora, pošto je tu bilo glavno okupljalište malorijske vojske.
Međutim, nigde ne beše ni žive duše osim čuvara. Sve su jedinice

253
već bile otišle da se pridruže ‘Zakatu kod Tul Mardua, a priliv novih
snaga iznenada beše prekinut.
Sam Tul Zelik izgledao je kao i svaka druga luka i zaudarao je na
so, ribu, katran i trule alge, a sive kamene zgrade bile su nalik
njihovim žiteljima — niske i zdepaste. Sve kaldrmisane ulice
spuštale su se ka pristaništu smeštenom na laktu širokog
estuarskog zaliva, sa čije se druge strane nalazilo još jedno, gotovo
istovetno.
„A koji je ono grad?“, znatiželjno upita Se’Nedra jednog Grolima,
zagledana preko mutne vode ka onoj drugoj luci.
„Jar Marak“, uljudno joj odgovori ovaj.
„Aha“, reče ona, prisećajući se dosadnih časova geografije.
Dva grada, jedan tulski a drugi nadrački, gledala su se preko
širokog ušća reke Kordu, čijom je sredinom prolazila državna
granica Mišraka ak Tula i Gar og Nadraka.
„Mislim da će car, čim se vrati iz Tul Mardua, sravniti ono mesto
sa zemljom“, reče drugi Grolim. „Vrlo je nezadovoljan ponašanjem
Drostine vojske na bojištu, tako da im sad ne gine zaslužena kazna.“
Produžili su pravo do pristaništa, gde je tek nekoliko brodova
stajalo privezano za dokove.
„Moja posada odbija da isplovi“, rekao je Grolimima kapetan
broda na koji je trebalo da se ukrcaju. „Čereci kruže unaokolo kao
čopor vukova i pale i potapaju sve što plovi.“
„Čerečka flota je sada na jugu“, reče vrhovni Grolim u njihovoj
pratnji.
„Čerečka flota je svuda, poštovani svešteniče“, ispravi ga
kapetan. „Prekjuče su spalili četiri priobalska grada dvesta liga
južno odavde, a juče su potopili desetak brodova stotinu liga na
sever.
Ne biste verovali koliko su brzi. Ne zadržavaju se čak ni da
pošteno opljačkaju gradove koje osvoje.“ Stresao se. „Oni nisu ljudi.
Oni su pošast.“
„Isplovićemo za sat vremena“, nije odustajao Grolim.
„To jedino ako vaši sveštenici umeju da veslaju i upravljaju
brodom „, na to će kapetan. „Moje mornare je strah da isplove.“

254
 „Ubedićemo ih“, zloslutno reče Grolim. Izdao je nekoliko
naređenja svojim ljudima i za tili čas se na uzdignutoj krmenoj
palubi pojavi žrtvenik s mangalom punim užarenog ugljevlja.
Grolimski sveštenik zauze svoje mesto, pa visoko podiže ruke i
zapoja dubokim glasom. U desnoj mu je šaci blistao nož. Njegovi
pomoćnici nasumice odabraše jednog mornara i odvukoše ga na
krmenu palubu. Se’Nedra je užasnuto posmatrala kako tog
unezverenog jadnika stavljaju na žrtvenik i savršeno smireno kolju.
Tad glavni Grolim podiže njegovo srce.
„Primi našu ponudu, Zmajbože angarački!“ I, povika
gromoglasno, pa se okrete i spusti srce u mangal.
Ono prvo stade da se dimi i da jezivo cvrči, ali ubrzo pocrne,
skvrči se i nestade u plamenu. S pramca se oglasi gong,
pozdravljajući svojom metalnom jekom prinošenje žrtve.
Grolim za žrtvenikom okrete se ka prebledelim mornarima.
Krv mu se još slivala niz ruke. „Naš obred nastaviće se sve dok
brod ne isplovi“, objavi. „Ko će sledeći da podari svoje srce našem
voljenom bogu?“
Isplovili su kao munja.
Se’Nedra zgroženo skrete pogled i osvrnu se ka Polgari. Videla je
da ovoj oči plamte od mržnje i da je sva u grču od neke unutrašnje
borbe. Dobro ju je poznavala i znala je da samo zahvaljujući
neverovatnoj moći volje Polgara odoleva želji da strašno kazni
okrvavljenog Grolima. Jednom je rukom čvrsto držala Eranda.
Se’Nedra nikada nije videla takav izraz na dečakovom licu.
Pogled mu beše tužan i pun saosećanja, a istovremeno ispunjen
čeličnom rešenošću, kao da bi — da može — uništio svaki Torakov
oltar na svetu.
„Pođite u potpalublje“, reče im jedan Grolim. „Za nekoliko dana
stići ćemo do obala Malorije.“
Zaplovili su na sever, držeći se nadračke obale i spremni da se
iskrcaju na najbliže žalo čim se na pučini ukaže prvi čerečki brod.
A onda se u datom trenutku malorijski kapetan zagledao u
daljinu, pa progutao knedlu i oštro okrenuo rudu kormila, te brod
zaplovi ka otvorenom moru.

255
 Sutradan su na jugu ugledali stub gustog, crnog dima, a
narednog je dana more bilo puno ugljenisanih greda i leševa, koji
su se, onako bledi i nabrekli, ljuljuškali na talasima. Preplašene
mornare više niko nije morao bičem da opominje da svom snagom
prionu na vesla.
Jednog sumornog jutra, kada je vazduh bio težak od oluje koja
tek što nije počela, na pučini se ukaza dugačka tamna linija.
Mornari udvostručiše napore u očajničkoj želji da što pre stignu do
sigurnosti malorijskog kopna.
Nadom akobale su spustili čamce u vodu i u njima se prevezli do
žala od tamnog šljunka, prekrivenog beličastom skramom od soli.
Talasi su proizvodili neobičan zvuk sličan žalobnim uzdasima. Malo
podalje od obale čekala ih je grupa Grolima na konjima.
Na crnim su odorama imali grimizne pojaseve.
„Prvosveštenici“, hladno primeti Polgara. „To bi valjda trebalo
da nam služi na čast.“
Glavni Grolim iz njihove pratnje otrča do onih na konjima, pa
pade ničice pred njima i stade da im nešto govori. Jedan od njih,
starac izboranog lica i upalih očiju, sjaha nesigurno i pođe ka
Se’Nedri i njenim saputnicima.
„Kraljice moja“, obrati se Polgari i duboko se pokloni, „ja sam
Urtag, prvosveštenik Kamatske regije. Moja sabraća i ja došli smo
da vas otpratimo do Grada Noći.“
„Razočarana sam što Zedar nije došao da me sačeka“, hladno mu
odgovori čarobnica. „Ne verujem da je ophrvan tugom.“
Urtag je ljutito pogleda. „Ne hulite na svoju sudbinu, kraljice
Angaraka“, posavetova je.
„Mene čekaju dve sudbine, Urtaže“, na to će ona. „Još se ne zna
koja će prevagnuti.“
„Ja nemam nikakve sumnje u vezi s tim“, reče on.
„To je sigurno zato što nisi stisnuo petlju da razmotriš i drugu
mogućnost“, odgovori mu ona. „Hoćemo li da pođemo? Ova
vetrometina zaista nije zgodno mesto za filozofske rasprave.“
Grolimski prvosveštenici doveli su im i konje, tako da su uskoro
ostavili more za sobom i uveliko jezdili preko niskih, šumovitih

256
brda, odmičući ka severoistoku. Priobalje je uglavnom bilo obraslo
crnim smrčama, ali čim su prešli prvi vrh, obreli su se u šumi
belokorih jasika. Se’Nedru su ta uspravna bela stabla podsećala na
leševe i ubrzo ju je obuzelo nekakvo turobno, nezdravo osećanje.
„Gazdarice Pol“, progovori Durnik gotovo šapatom, „zar ne bi
trebalo da osmislimo nekakav plan?“
„Plan za šta, Durniče?“, upita ga ona.
„Pa za bekstvo, naravno.“
„Ali mi ne želimo da bežimo, Durniče.“
„Stvarno?“
„Grolimi nas vode baš tamo kud smo pošli.“
„A zašto smo pošli u taj njihov Ktol Mišrak?“
„Zato što moramo da nešto obavimo.“
„Iz onog što sam čuo rekao bih da je to pogano mesto“, na to će
on. „Jeste li sigurni da niste nešto pogrešili?“
Ona se naže ka njemu i stisnu ga za mišicu. „Dragi moj Durniče“,
reče, „moraćeš da mi veruješ na reč.“
„Naravno, gazdarice Pol“, na to će on. „Samo, zar ne bi trebalo
da znam šta nas tamo očekuje? Znate, za slučaj da treba da vas
zaštitim.“
„Kad bih znala šta nas očekuje, rekla bih ti to, Durniče“, reče ona,
„ali ne znam. Jedino znam da nas četvoro treba da odemo u Ktol
Mišrak. Ono što će se tamo odigrati ne može se završiti bez nas.
Svako će imati svoj zadatak.“
„Čak i ja?“
„Ti posebno, Durniče. Isprva nisam shvatala ko si ti zapravo i
zato sam i pokušavala da te odgovorim od ovog puta. Ali sada znam
ko si. Ti si tu da bi uradio nešto od čega će zavisiti hoće li se sve sve
ovo završiti na jedan ili drugi način.“
„A šta to?“
„E, to ne znamo.“
On razrogači oči. „A ako pogrešim?“, upita zabrinuto.
„Ne bih rekla da možeš da pogrešiš“, pokuša ona da ga smiri.
„Koliko sam razumela, to što ćeš da uradiš potpuno će prirodno
proisteći iz onog što zapravo jesi.“ Tužno mu se nasmešila. „Ti
257
jednostavno nisi u stanju da pogrešiš, Durniče — baš kao što nisi u
stanju da slažeš ili ukradeš. Tebi je urođeno da postupaš ispravno i
zato prestani da brineš.“
„Lako je vama to da kažete, gazdarice Pol“, reče on, „ali ako
nemate ništa protiv, ja bih ipak malčice brinuo. U sebi, naravno.“
Polgara se na to razdragano nasmeja. „Dragi, najdraži Durniče“,
reče i uhvati ga za ruku. „Šta bih ja bez tebe?“
On se zarumene i pokuša da skrene pogled, ali prosto nije mogao
da odlepi oči od njenih i stoga još jače pocrvene.
Izašli su iz jasikove šume i obreli se u čudnoj pustoši. Iz
isprepletanih živica uzdizalo se belo stenje, slično spomenicima na
zapuštenom groblju, a granje osušenog drveća pružalo se ka nebu
nalik prstima okamenjenim u molitvi. Horizont se nije video od
oblaka, toliko crnih da je izgledalo kao da imaju ljubičast preliv.
Se’Nedri bi čudno što se oblaci naizgled uopšte ne pomeraju. Nigde
ne beše ni traga nikakvom naselju, pa čak ni bilo kakvom znaku kraj
puta.
„Zar ovde niko ne živi?“, upitala je Polgaru.
„U čitavom Ktol Mišraku nema više nikoga osim nekolicine
Grolima“, objasni joj čarobnica. „Torak je razrušio čitav grad i
prognao njegove stanovnike onog dana kad je moj otac s čerečkim
kraljem i njegovim sinovima ukrao Kuglu iz gvozdene kule.“
„A kada se to desilo?“
„Veoma davno, Se’Nedra. Ukoliko se nismo prevarili, bilo je to
onog dana kad smo se Beldaran i ja rodile — onog dana kad nam je
umrla majka — ali nismo sasvim sigurni. U to vreme nismo baš
mnogo držali do računanja vremena.“
„Ako je Belgarat bio ovde kad je vaša majka umrla, ko se starao
o vama?“
„Beldin, naravno“, odgovori Polgara i osmehnu se. „Nije bio baš
najbolja pomajka, ali davao je sve od sebe.“
„Zato ga toliko volite?“
„Između ostalog.“
Onaj zlokobni oblak i dalje se nije pomerao. Bio je stamen kao
planinski venac i sve viši kako su mu se približavali.

258
 „Čudnog li oblaka“, primeti Durnik, sumnjičavo odmeravajući tu
neprozirnu ljubičastu zavesu. „Oluja samo što nije počela, a on kao
da se uopšte ne pomera.“
„I ne pomera se, Durniče“, reče mu Polgara. „Nikada se nije ni
pomerao. Kada su Angaraci podigli Ktol Mišrak, Torak je postavio
ovaj oblak da zaštiti grad. O tad je ovde.“
„Koliko je to vremena?“
„Oko pet hiljada godina.“
„I sunce tu ama baš nikada ne sija?“
„Ama baš nikada.“
Grolimski prvosveštenici počeše da se značajno zgledaju i Urtag
naredi da stanu.
„Moramo da se najavimo“, objasni, „da straža slučajno ne
pomisli da smo uljezi.“ Ostali žustro zaklimaše glavama pa iz odora
izvukoše čelične maske i brižljivo ih staviše na lica. Onda svaki
otkači sa sedla debelu baklju i pripali je mumlajući kratku molitvu.
Zelenkasti plamen ispuštao je smrdljiv, sumporast dim.
„Živo me zanima šta bi se desilo kad bih vam ugasila baklje“, reče
Polgara i zlobno se osmehnu. „A nije da ne mogu.“
Urtag je zabrinuto pogleda. „Nije sad trenutak za igrarije,
gospo“, upozorio ju je. „Stražari su nemilosrdni prema uljezima.
Životi nam zavise od ovih baklji i zato vas molim da ne činite ništa
što bi nam natovarilo nevolju na vrat.“
Ona se samo veselo nasmeja.
Bilo je sve mračnije kako su odmicali dublje u oblak. Nije to bila
ona jasna noćna tama, već pre nekakva glibava pomrčina ili duboka,
nepokretna senka. Izbili su na vrh padine i na drugoj strani ugledali
uvalu na čijem su dnu, jedva vidljive u pomrčini, stajale ruševine
Grada Noći. Kržljavo žbunje i polegla trava nezdravog izgleda
prosto su vapili za suncem. Tu i tamo moglo se videti stenje
prekriveno gadnim lišajevima koji izjedaju kamen, dok su se po
vlažnome tlu na sve strane širile velike gljivičaste guke, kao da je i
sama zemlja bolesna.
Grolimi podigoše baklje visoko i povedoše ih sporim, opreznim
korakom ka dnu te kužne jame i razvalinama Ktol Mišraka.

259
 Čim su ušli u grad, Se’Nedra je uočila da se nešto šunja između
kamenja. Nekakve tamne prilike žurno su se kretale između
ruševina, proizvodeći pri tom glasno lupkanje i grebanje, svojstveno
šapama s kandžama. Neka su stvorenja bila uspravna, a neka ne.
Se’Nedra se sledi od straha. Stražari Ktol Mišraka nisu bili ni
zveri ni ljudi i prosto su odisali mržnjom prema svakom živom biću,
ma koje vrste ono bilo. Još se više plašila da će neki iskočiti pred nju
i svojom je nakaznošću oterati u ludilo.
Dok su odmicali razrušenom ulicom, Urtag poče da drhtavim
glasom poje drevnu molitvu Toraku. Vlažni vazduh kao da postade
još hladniji. Ruševine kuća bile su prekrivene istim onim gadnim
lišajevima, a plesni su se širile na sve strane. Bledi grozdovi gljivica
rasli su iz svih uglova i pukotina i svuda se osećao vlažni, gnjili vonj
truljenja. Tu i tamo mogle su se videti barice sluzave, ustajale vode.
U samom središtu grada čekao ih je patrljak ogromne gvozdene
kule. Iskidani stubovi prizemlja bili su deblji od ljudskog struka.
Južno odatle video se zarđali trag na mestu gde se kula srušila
uništivši sve pod sobom. Gvožđe se tokom vekova od rđe rastočilo
u vlažno crvenkasto blato po čijem se prostiranju videlo koliko je
velika bila ta neverovatna građevina.
Stubovi behu takođe prilično propali, a vreme je zaoblilo oštre
ivice preloma. Rđa se mešala s nekakvom crnom sluzi koja se poput
usirenih krvavih bljuvotina slivala niz površinu gvozdenih ploča.
Urtag — sada se već uočljivo tresao — sjaha pred ogromnim
lučnim ulazom i pokaza im da ga slede ka odškrinutim gvozdenim
vratima. Našli su se u odaji ništa manjoj od prestone dvorane u Tol
Honetu. Prvosveštenik ih bez ijedne reči povede ka novim lučnim
vratima, pa niz gvozdeno stepenište čiji se kraj gubio u mraku.
Na dnu, petnaestak metara ispod površine tla, čekala su ih nova
vrata od kovanog gvožđa, sva išarana velikim okruglim zakivcima.
Urtag bojažljivo zakuca, na šta se s druge strane začu šuplja jeka.
„Ko to dolazi da ometa san angaračkog Zmajboga?“, oštro upita
neki prigušeni glas.
„Ja sam Urtag, prvosveštenik iz Kamata“, preplašeno se
predstavi Grolim. „Izvršio sam naređenje i predajem zarobljenike
učeniku Torakovom.“ Prvo je zavladao muk, a onda se razleže
260
čegrtanje debelog lanca i klizanje ogromne reze. Vrata zaškripaše i
polako se otvoriše.
Se’Nedri se oduze dah. Na vratima ih je čekao Belgarat! Tek
nakon nekoliko trenutaka počela je da uočava sitne razlike koje su
jasno kazivale da to nije stari čarobnjak već neko toliko nalik njemu
kao da mu je rođeni brat. Međutim, bilo je tu i suštinskih razlika.
Starac je imao užagren pogled ispunjen mešavinom tuge, straha i
neizrecivog samoljublja, ali iznad svega toga beše slepo obožavanje
svojstveno čoveku koji se u potpunosti predao svom strašnom
gospodaru.
„Dobro došla u grobnicu jednookog boga, Polgara“, pozdravio je
čarobnicu.
„Odavno se nismo videli, Zedare“, odgovori ona neobično mirno.
„Odrekao sam se prava na to ime“, reče on s nagoveštajem
žaljenja u glasu.
„Sam si tako odlučio, Zedare.“
On sleže ramenima. „Možda“, reče, „a možda i nisam. Možda je
tako moralo biti.“ Širom je otvorio vrata. „Izvolite, uđite. Ova
grobnica je podesna za život ukoliko nemate velike prohteve.“
Potom se okrete ka Urtagu. „Ispunio si svoju dužnost, Urtaže,
prvosvešteniče Torakov, i za to ćeš biti nagrađen. Dođi.“
Uveo ih je u prostoriju pod svodovima. Zidovi odaje bili su
sazdani od velikih kamenih blokova naslaganih bez vezivne mase, a
ujedno su služili i kao oslonac velikim gvozdenim lučnim nosačima
tavanice, ali i čitave zgrade. Veliki mangali u uglovima donekle su
ublažavali hladnoću tolikog kamena i gvožđa. Na sredini prostorije
nalazio se sto s nekoliko stolica, a na njemu su dve velike sveće
gorele nepokretnim plamenom jer u mrtvom vazduhu grobnice nije
bilo ničega što bi ga nateralo da zatreperi. Uza zid je stajalo nekoliko
smotanih slamarica i gomila uredno složene vunene ćebadi.
Zedar zastade kraj stola da uzme jednu sveću, pa ih povede
preko popločanog poda do lučne niše na drugom kraju odaje.
„Evo tvoje nagrade, Urtaže“, reče Grolimu. „Dođi i pogledaj lice
svog boga.“ Podigao je sveću.

261
 Na kamenom odru ležalo je ogromno telo prekriveno crnim
ogrtačem. Lice mu beše sakriveno bleštavom čeličnom maskom, na
kojoj oba oka behu zatvorena.
Urtag prestrašeno pogleda, pa pade ničice na pod.
Tad se začu dubok, promukao uzdah i ona prilika u niši se
promeškolji u snu. Se’Nedra je užasnuto posmatrala kako se
ogromno, skriveno lice okreće ka njima. Levi čelični kapak se
podiže, a unutra se umesto nekadašnjeg oka video jezivi plamen.
Čelično lice poče da se pomera kao da je od krvi i mesa i iskrivi se u
izraz prezira prema svešteniku na podu. Bleštave usne stadoše da se
miču.
Urtag se na to prenerazi i podiže glavu da sasluša duboko
mrmljanje koje je jedino on mogao jasno da čuje. Jezivi glas mu je
nešto šaputao. Prvosveštenik prvo preblede, a onda mu se lice
izobliči od neizrecivog straha. Mrmljanje nije prestajalo. Reči su
bile nerazgovetne ali dovoljno upečatljive. Se’Nedra očajnički
zapuši uši dlanovima.
A onda Urtag vrisnu i uskobelja se na noge — lice mu je bilo
potpuno belo, a oči su mu izgledale kao da će svakog časa iskočiti iz
glave — pa poče da nerazgovetno blebeće i istrča napolje. Njegova
je vriska odjekivala gvozdenim stepeništem dok je užasnuto bežao
iz porušene kule.

262
 Dvadeseto poglavlje

ŠAPUTANjE SE POJAVILO ČIM SU ON, Belgarat i Svileni stigli

na malorijsku obalu. Isprva je bilo nerazgovetno, tek malo više od
neprestanog šištavog mrmora u ušima, ali kako su odmicali ka jugu,
počeše da se razaznaju pojedine reči. Pominjale su se majka, kuća,
ljubav i smrt — dakle sve ono što odmah zaokuplja punu pažnju.
Za razliku od Morindije, severna je Malorija bila sva u niskim
brdima obraslim žilavom, tamnozelenom travom. Između njih su
pod olovnosivim nebom vijugale bezimene, mutne reke. Već
nedeljama nisu videli ni tračak sunca. S Istočnog mora su se valjali
gusti oblaci, a oštar, hladan vetar, koji je sa sobom nosio miris
polarnog leda, neprestano im je duvao u leđa kao da ih gura ka jugu.
Belgarat se bio pretvorio u sušti oprez i nigde ne beše ni traga
onom dremežu s kojim je proputovao civilizovaniji deo sveta.
Garion je osećao kako starac um om oprezno ispipava okolinu
ne bi li otkrio kakvu skrivenu opasnost. Toliko je nežno to radio, kao
da sporo ispušta dah, umetnički ga prikrivajući u hujanju vetra kroz
visoku travu.
I Svileni je bio oprezan i često je zastajkivao da oslušne ili pak da
onjuši vazduh. Povremeno je čak i silazio s konja i prislanjao uvo uz
zemlju kako bi čuo dolazi li im neko u susret.
„Ubi me ovo iščekivanje“, reče čovečuljak posle jednog takvog
zastoja.
„Opreznost je majka sigurnosti, na to će Belgarat. „Jesi li čuo
nešto?“

263
 „Učinilo mi se da sam čuo glistu kako prokopava tunel“, veselo
će Svileni, „ali nije bila orna za priču. Znate već kakve su gliste.“
„Dosta.“
„Pa samo sam odgovorio na vaše pitanje, Belgarate.“
„Umukni već jednom!“
„Garione, pa i ti si čuo kad me je pitao, zar ne?“
„Ne pamtim da je iko ikada umeo da me iznervira kao ti“, reče
Belgarat čovečuljku.
„Znam“, na to će ovaj. „Zato to i radim. Baš umem da budem
naporan, zar ne? Kad ćemo ponovo da zađemo u šumu?“
„Za nekoliko dana. Još smo Dosta daleko od šumskih predela.
Duga zima i kratko leto ne daju drveću da raste ovde.“
„Dosadnog li mesta“, primeti Svileni gledajući preko beskrajnih,
jednoličnih travnatih bregova.
„Kakve su okolnosti, nemam ništa protiv malo dosade. Druga
krajnost mi ne zvuči nimalo primamljivo.“
„Slažem se.“
Nastavili su put kroz sivkastozelenu travu, visoku konjima do
kolena.
Garion ponovo začu onaj šapat u glavi.
„Počuj me, Dete Svetlosti.“ Ta se rečenica sasvim razgovetno
razabirala u onom mrmoru i sa zastrašujućom je snagom okovala
njegovu pažnju. Napregnuo se ne bi li čuo još nešto.
„Ne bih to radio da sam na tvom mestu „ reče mu onaj dobro
poznati opori glas.
„Šta?“
„Ne bih slušao ono što mi on kaže.“
„A ko je on?“
„Pa Torak, naravno. A šta si ti mislio?“
„Probudio se?“
„Nije još. Ili bar ne sasvim, mada, ako ćemo pravo, nikada nije
sasvim ni zaspao.“
„Šta hoće?“
„Pokušava da te nagovori da ga ne ubiješ.“

264
 „Pa nije valjda da me se plaši?“
„Naravno da te se plaši. Ni on o ishodu svega ovoga ne zna ništa
više nego ti i zato te se boji koliko i ti njega.“ Od toga mu bi malčice
lakše. „Šta da radim ako nastavi da mi šapuće?“
„Ne možeš ti tu ništa. Samo ne radi ono što ti kaže.“ Te su se
večeri, kao i obično, ulogorili u dolini između dva brda.
Ni ovoga puta nisu palili vatru kako ne bi odali svoj položaj.
„Dosadila mi je suva hrana“, žalio se Svileni dok je glodao komad
sušenog mesa. „Ova govedina je žilava kao stari opasač.“
„Taman možeš malo da vežbaš vilice“, na to će Belgarat.
„Kad hoćete, vi baš umete da budete gadan starac.“
„Dani su sve kraći“, primeti Garion ne bi li okončao njihovu
prepirku.
„Leto je na izmaku“, reče Belgarat. „Za koju nedelju nastupiće
jesen, a ni zima nije daleko.“
„Živo me zanima gde ćemo biti kad dođe zima“, pomalo će
bojažljivo Garion.
„Batali ćorava posla“, reče mu Svileni. „Od mnogo razmišljanja
nem a vajde, a samo ćeš se unervoziti.“
„To već jesam“, na to će Garion. „Sad mogu samo da budem
unervoženiji.“
„Postoji li reč ‘unervoženiji’?“, upita Svileni Belgarata.
„Sada postoji“, odgovori starac. „Garion ju je upravo izmislio.“
„Eh, kad bih ja umeo da izmišljam reči…“ zadivljeno reče Svileni
Garionu, a očice mu bezobrazno zasjaše.
„Ne sprdaj se sa mnom, Svileni. Već imam dovoljno muka.“
„Hajdemo na spavanje“, predloži Belgarat. „Ovaj razgovor
ionako nikud ne vodi, a sutra nas čeka dug put.“
Te se noći onaj šapat uvukao Garionu u san, ali ovog puta se više
slio slikama nego rečima. Bila je tu ponuda prijateljstva u vidu
srdačno ispružene ruke. Ono osećanje usamljenosti koje ga je
pohodilo otkako je saznao da je siroče kao da je počelo da uzmiče i
odjednom je očajnički poželeo da potrči ka toj ruci.
Potom je potpuno jasno video dve prilike koje stoje jedna kraj
druge — visokog, plećatog muškarca i ženu čiji mu lik beše toliko
265
poznat da mu se srce steglo. Njega nikada pre nije video, a opet mu
nije bio potpuno nov. Lice mu beše nadljudski lepo, najlepše koje je
Garion ikada video. Nju je, naravno, prepoznao. Taj beli pramen i
čudesne plave oči gledao je celog svog života. Prelepi neznanac i
tetka Pol pružiše ruke ka njemu.
„Bićeš naš sin“, šapnu mu onaj glas. „Naš voljeni sin. Ja ću ti biti
otac, a Polgara majka. Nije to bajka, Dete Svetlosti, jer ja mogu sve.
Polgara će zaista biti tvoja majka i sva njena ljubav biće namenjena
samo tebi, a ja, tvoj otac, voleću vas oboje. Zar ćeš nas napustiti i
vratiti se teškom životu siročeta? Može li se ta studena praznina
porediti s toplinom roditeljskog zagrljaja? Dođi, Belgarione, i
prihvati našu ljubav.“
Prenuo se iz sna, sav znojav i uzdrhtao, i seo. „Treba mi pomoć“
reče u sebi i otisnu se u hodnike uma ne bi li pronašao onu drugu,
bezimenu svest.
„Šta se dereš?“, upita ga onaj opori glas.
„On vara“, besno će Garion.
„Vara? Da to nije neko došao i doneo nekakav pravilnik dok me
nije bilo?“
„Znaš ti dobro šta hoću da kažem. Ponudio mi je da učini tetku
Pol mojom majkom ako uradim ono što on želi“
„Laže. Prošlost ne može da promeni. Ne obraćaj pažnju.“
„Kako? Stalno mi prčka po umu i dira me tamo gde sam
najosetljiviji.“
„Misli na Se’Nedru. To će ga zbuniti.“
„Na Se’Nedru?“
„Kad god pokuša da te zavara Polgarom, pomisli na tvoju
detinjastu princezicu. Seti se kako je izgledala onog dana kad si virio
dok se kupala u Šumi Drijada.“
„Nisam virio!“
„Ma nemoj? A kako se onda toliko dobro sećaš svake
pojedinosti?“ Garion pocrvene. Potpuno je bio zaboravio da još
neko može da zaviri u njegova sanjarenja.

266
 „Samo se ti usredsredi na Se’Nedru. Toraku će to verovatno ići
na živce bar koliko i meni.“ Onaj glas tu zastade kao da razmišlja.
„Zar zaista ni o čemu drugom ne možeš da razmišljaš?“, upita.
Garion nije ni pokušao da odgovori na ovo pitanje.
Nakon dva dana pojavi se i prvo drveće, kržljavo i retko, između
kojeg su pasla neka stvorenja ravnodušna i mirna poput domaćih
goveda. Nastavili su ka jugu, a šumarci se, sve gušći i veći, na kraju
stopiše u četinarsku šumu.
Torakov ulizivački šapat nije prestajao, ali Garion mu se sad
suprotstavljao mislima o maloj crvenokosoj princezi. Tačno je
mogao da oseti neprijateljev bes kad god svojim maštarijama
rasturi sve one brižljivo složene prizore kojima je ovaj pokušavao da
mu obuzme misli. Torak ga je navodio da uporedi samoću i strah s
jedne strane i toplinu porodičnog ognjišta s druge, a Se’Nedrin se
lik tu nikako nije uklapao. Garion je uskoro shvatio da bog ima
veoma ograničeno shvatanje ljudske vrste. Posle vekova i vekova
opsednutosti htenjima i žudnjama svetskih razmera, on prosto više
nije mogao da pojmi složene i neretko protivurečne želje koji su
pokretački poriv gotovo svakog čoveka. Garion je to iskoristio da
suzbije podmukli, zavodljivi šapat kojim je Torak pokušavao da ga
odgovori od prave svrhe njegovog puta.
Sve mu je to bilo odnekud poznato, kao da se jednom već
dogodilo — možda ne u dlaku isto, ali veoma slično. Neprestano je
pretraživao sećanja ne bi li otkrio razlog tom neobičnom osećanju.
A onda mu je oči otvorilo jedno suvo drvo, skroz kvrgavo i
ugljenisano od udara groma. Iz jednog ugla ga je podsećalo na
konjanika u crnom koji ga posmatra. Kako je bilo oblačno, drvo nije
bacalo senku i taj se prizor iznenada poput komadića slagalice
uglavio u svoje mesto. Čitavog ga je detinjstva pohodio i posmatrao
onaj čudni, zlokobni jahač u crnom, koji čak ni po najjačem suncu
nije imao senku. Bio je to Murg Ašarak, Grolim kojeg je Garion
uništio u svom prvom čarobnjačkom okršaju. Samo, da li je to baš
tako? Oduvek je između Gariona i te prilike u crnom postojala
nekakva neobična veza. Bili su neprijatelji i to se nijednog trenutka
nije dovodilo u pitanje, ali bilo je u tome i nekakve čudne bliskosti,
nečega što ih je vuklo jednog drugom. Garion poče da istražuje i
267
jednu prilično neverovatnu mogućnost. A šta ako onaj crni jahač
nije bio Ašarak, ili ga je — ako to jeste bio on — zapravo koristila
neka druga, mnogo jača svest?
Što je više o tome razmišljao, bio je sve uvereniji da je nehotično
naleteo na samu suštinu. Torak je time pokazao da njegova svest,
iako mu telo počiva u dubokom snu, može da putuje svetom i utiče
na događaje. Naravno da je i Ašarak bio umešan, ali nije on bio
glavni pokretač. Mračni bog ga je još od najranijeg detinjstva držao
na oku. Strah koji je osećao u onom tamnom jahaču nije bio
Ašarakov nego Torakov. On je od početka znao ko je Garion, kao što
je znao i da će isti taj Garion jednom uzeti mač rivanskog kralja i
izaći na megdan koji je predskazan još pri stvaranju sveta.
Osetivši iznenadni poriv, gurnuo je levu šaku u tuniku i napipao
medaljon. Potom se blago iskrenuo i pružio desnu ruku ka jabuci
mača na leđima, kako bi položio onaj beli beleg na desnom dlanu na
Kuglu.
„Sad znam ko si“, reče u sebi, pustivši da mu se misao vine put
oblačnog neba. „Možeš do mile volje da mi se ulaguješ, ali ja se
predomisliti neću. Tetka Pol nije tvoja žena, niti sam ti ja sin. Bolje
bi ti bilo da se maneš igranja s mojim umom, nego se pripremaj,
pošto dolazim da te ubijem.“
Kugla blesnu od oduševljenja što je Garion otvoreno izazvao
Mračnog boga, a mač sinu plavičastim sjajem, koji se video čak i
kroz korice.
Nakratko je zavladao muk, a onda se ono što je donedavno bio
šapat pretvori u zaglušujući urlik.
„Onda dođi, Belgarione, Dete Svetlosti“, odgovorio mu je Torak.
„Ja čekam te u Gradu Noći. I svu svoju volju i svu kuraž ponesi, jer
spreman sam da na megdan ti izađem.“
„Šta to radiš, tako ti svih sedam bogova?“, gotovo je vrisnuo
Belgarat, lica izobličenog od besa.
„Torak mi već nedelju dana šapuće“, mirno objasni Garion i
skloni ruku s Kugle. „Svašta mi je nudio ako odustanem od svega.
Na kraju mi je dosadio i rekao sam mu da umukne.“ Belgarat
zamlatara rukama i stade da sipa psovke.

268
 „Deda, on zna da dolazimo“, pokuša Garion da umiri pobesnelog
starca. „Zna ko sam još od onog dana kad sam se rodio. Celog me je
života pratio. Ne možemo da ga iznenadimo i badava nam ovoliki
trud. Hoću da zna da dolazim. Neka sad i on malo strepi.“
Svileni je buljio u njega. „Pravi Alorn“, reče.
„More, prava budala je to!“, prasnu Belgarat, pa se ponovo
okrete ka Garionu. „Zar ti nije palo na pamet da treba misliti i na
još ponešto osim Toraka?“, oštro ga zapita.
Garion samo trepnu.
„Ktol Murgos ima i nekakvo obezbeđenje, usijana glavo! Upravo
si o našem dolasku obavestio svakog Grolima u krugu od stotinu
liga.“
„Nisam o tome razmišljao“, promumla Garion.
„Nisam ni mislio da jesi. Ti ponekad prosto ne umeš da misliš.“
Svileni se bojažljivo osvrnu oko sebe. „I šta ćemo sad?“, zapita.
„Daj da uteknemo odavde što pre možemo“, reče Belgarat, pa
prostreli Gariona pogledom. „Jesi li siguran da nemaš i nekakvu
trubu kod sebe?“, kiselo ga upita. „Možda bi voleo da objaviš naš
dolazak.“ Potom prezrivo odmahnu glavom i priteže uzde. „U
galop“, reče.

269
 Dvadeset prvo poglavlje

JASIKE SU SE, ONAKO BELE, vitke i potpuno prave, uzdizale

ka mrtvom nebu, slične rešetkama kakvog beskrajnog kaveza.
Laganim su hodom sledili Belgarata dok ih je oprezno vodio kroz
nepregledno prostranstvo te tihe šume.
„Ima li još mnogo?“, napeto upita Svileni starca.
„Još otprilike dan hoda“, odgovori ovaj. „Oblaci se zgušnjavaju.“
„Rekoste da se nikada ne razilaze?“
„Nikada. Stoje tu otkako ih je Torak ostavio.“
„A ako dune vetar? Zar ih on ne bi uskomešao?“ Belgarat
odmahnu glavom. „Ovde ne važe obična pravila.
Osim toga, ono što izgleda kao oblak lako može biti nešto sasvim
drugo.“
„Šta?“
„Samo privid. Bogovi su veoma vični obmanjivanju.“
„Traže li nas Grolimi sada?“
Belgarat klimnu glavom.
„A sprečavate li ih vi da nas nađu?“
„Naravno“, odgovori starac, pa ga pogleda. „Otkud najednom
tolika razgovorljivost? Već sat vremena nisi zaklopio gubicu.“
„Malo sam napet“, priznade čovečuljak. „Uvek se unervozim kad
sam u nepoznatoj zemlji. Prijatnije se osećam kad unapred znam
sve mogućnosti za bekstvo.“
„Uvek si spreman da uhvatiš maglu?“
„Takav mi je posao. Šta to bi?“
270
 I Garion je čuo isti zvuk. Daleko ispred njih neka se životinja
oglasila dubokim lavežom, ali uskoro joj ih se pridruži još nekoliko.
„Vukovi?“, upita.
Belgarat se namršti. „Ne“, reče, „nisu ovo vukovi.“ Potom trznu
uzde i obode konja u kas. Trula ilovača prigušila je topot kopita.
„Pa šta je to, deda?“, upita Garion kad je pristigao starca.
„Torakovi Tragači“, kratko odgovori Belgarat.
„Psi?“
„Ne baš. To je posebna vrsta Grolima. Kada su Angaraci podigli
grad, Torak je zaključio da treba nekako da obezbedi okolinu. Neki
Grolimi su dobrovoljno pristali da poprime životinjski oblik.
Promena je bila trajna.“
„Već sam izlazio na kraj s psima čuvarima.“, samouvereno će
Svileni.
„Ovo je nešto drugo. Pokušajmo da im umaknemo.“ Belgarat
nije zvučao previše sigurno u to.
Oboli su konje u galop. Granje ih je šibalo po licima dok su
preskakali i obilazili panjeve, pa je Garion morao rukom da se
zaštiti. Izbili su na vrh onižeg brda i jurnuli naniže. Onaj lavež bio
im je sve bliži. A onda se konj Svilenog saplete i čovečuljak umalo
izlete iz sedla.
„Ne možemo ovako, Belgarate“, reče kad su starac i Garion stali
da ga sačekaju. „Ovo tlo je preopasno za galop.“ Belgarat podiže
ruku i oslušnu. Lavež je zaista bio jači. „Ionako nas sustižu“, reče
pomirljivo.
„Moraćete da smislite nešto“, reče Svileni nespokojno se
osvrćući.
„Radim na tome“, odgovori Belgarat, pa podiže lice kao da
miriše vazduh. „Produžimo. Oseća se vonj stajaće vode. U ovom
kraju ima mnogo močvara. Možda ćemo uspeti da prikrijemo trag
kad zađemo među njih.“
Jurnuli su ka dnu doline. Smrad ustajale vode postajao je sve
jači.
„Tamo“, reče Garion i pokaza ka zamućenoj površini koja poče
da se nazire među drvećem.

271
 Bila je to prilično velika močvara, smrdljiva i sluzava, okružena
gustim žbunjem. Iz vode su štrčala mrtva stabla, a njihove gole
grane su se kao ruke ispružene u jalovoj molitvi dizale ka
ravnodušnom nebu.
Svileni namreška nos. „Ovde toliko smrdi da bismo svemu živom
mogli da zametnemo trag“, reče.
„To ćemo tek da utvrdimo“, odgovori mu Belgarat. „Pravim
psima bismo verovatno utekli, ali ne zaboravi da su ovo ipak
Grolimi. I dalje su razum na bića, tako da se ne oslanjaju samo na
njuh.“
Naterali su preplašene konje da zagaze u mutnu vodu, pa
stadoše da vrludaju između golih debala, često menjajući pravac.
Trulo rastinje koje se pritom podiglo s dna samo je još pojačalo onaj
smrad.
Lavež je bio sve bliži. Sada se u njemu već čuo i prizvuk
oduševljenja i gladi.
„Rekao bih da su izbili na obalu močvare“, reče Svileni
iskrenuvši glavu da bi bolje čuo.
Lavež postade zbunjen.
„Deda!“, kriknu Garion i cimnu uzde.
Tačno ispred njih, u plitkoj, zamućenoj vodi stajalo je stvorenje
nalik crnom, zabalavljenom psu. Bio je ogroman — visok gotovo
koliko i konj — i mišićav, a oči su mu gorele zlokobnim zelenkastim
plamenom. Iz usta, okrutno iskrivljenih naniže, štrčali su bar pedalj
dugi očnjaci niz koje se slivala pena.
„Sad si naš“, zarežao je promuklo. Dok je govorio, pomerao je
gubicu kao da žvaće reči.
Svileni se istog trena maši rukom za skriveni bodež.
„Pusti“, zaustavi ga Belgarat. „Ovo je samo prikaza. Senka.“
„Oni to mogu?“, zgranu se čovečuljak.
„Rekoh ti da su oni Grolimi.“
„I to gladni“, zabrunda pas. „Odmah se vraćam sa svojom
braćom da se najedemo ljudskog mesa“, dodade, pa zatreperi i
nestade.

272
 „Sad znaju gde smo“, preplašeno će Svileni. „Preduzmite nešto,
Belgarate. Zar čarobnjaštvo ovde ne pomaže?“
„Tako bismo odali naš tačan položaj. Ima ovde još koječega osim
Tragača.“
„Nema veze. O drugima ćemo brinuti kad nas napadnu. Videste
li vi one zube?“
„Dolaze“, zabrinuto će Garion. Čulo se pljuskanje vode.
„Učinite nešto, Belgarate!“
Nebo nad njima se smrači i vazduh najednom postade užasno
težak. U daljini se čula potmula tutnjava grmljavine. Šumom kao da
se proneo dubok uzdah.
„Nastavimo“, reče Belgarat te nastaviše da kroz sluzavu vodu
gacaju ka drugom kraju močvare. Jasike koje su tamo rasle
iznenada okrenuše srebrnastu donju stranu lišća naviše, tako da je
izgledalo kao da je šumom prošao ogroman talas.
Tragači su sad već bili veoma blizu. Gotovo su radosno lajali dok
su pljuskali po smrdljivoj vodi.
A onda sevnu plavičastobela munja, pa se prolomi prasak groma
i kiša stade da lije kao da su se sastavili nebo i zemlja. Šum
iznenadnog pljuska gotovo je potpuno prigušio grmljavinu. Vetar je
urlikao dok je čupao lišće s jasika i kovitlao ga u vazduhu. Kapi kiše
padale su gotovo vodoravno, a močvara kao da je proključala.
„Je li ovo vaše maslo?“, doviknu Svileni Belgaratu. međutim,
starčevo je zaprepašćeno lice jasno govorilo koliko je i sam
iznenađen.
Onda se obojica okrenuše ka Garionu.
„Jesi li ti ovo uradio?“, upita Belgarat.
„Nije on nego ja.“ Iz Garionovih se Usta začu neki nepoznat glas.
„Predugo radim na ovome da bi me na kraju osujetio čopor
džukaca.“
„Ništa nisam čuo“, zadivljeno će Belgarat, otirući kišu s lica.
„Čak ni šapat.“
„Prekasno si osluškivao“, objasni mu glas Garionovog
unutrašnjeg druga. „Još prošlog proleća sam pripremio ovu oluju,
ali tek je sada stigla ovamo.“
273
 „Znao si da će nam trebati?“
„Očigledno. Pođite na istok. Psi ne mogu da vas slede po
ovakvom vremenu. Obiđite grad i priđite mu s istočne strane. Tamo
ima manje stražara.“
I dalje je lilo kao iz kabla, s povremenim praštanjem gromova i
sevanjem.
„Koliko će još trajati ova kiša?“, pokušao je Belgarat da nadjača
riku vetra.
„Dovoljno. Nedelju dana se navlačila nad Istočnim morem.
Jutros je opustošila obalu. Pođite na istok.“
„Možemo li usput da popričamo?“, upita Belgarat. „Imam štošta
da te pitam.“
„Nije sad vreme za ćeretanje, Belgarate. Potecite. Ostali su jutros
stigli u Ktol Mišrak, malo pre oluje. Tamo je već sve spremno i zato
morate da žurite.“
„To će se odigrati večeras?“
„Da, ukoliko stignete na vreme. Torak samo što se nije probudio.
Bolje bi vam bilo da budete tamo kad otvori oči.“ Belgarat otre vodu
s lica i zabrinuto pogleda. „Hajdemo“, reče, pa ih kroz kišu povede
ka obali močvare.
Pljusak i urlik oluje nisu se smirivali ni narednih nekoliko sati.
Natopljeni, iznureni i poluslepi od lišća i grančica koje je vetar
kovitlao po vazduhu, njih trojica su odmicali ka istoku. Lavež
Tragača prvo je dobio zbunjen, pa ozlojeđen prizvuk kad je kiša
sprala sve mirise, a onda se potpuno izgubio.
Predveče su stigli do niza onižih brda. Kiša se u međuvremenu
svela na dosadno, neprijatno rominjanje, tek s vremena na vreme
prošarano naletima ledenog vetra i mestimičnim pljuskovima.
„Jeste li sigurni da znate put?“, upita Svileni Belgarata.
„Naći ću ga“, namrgođeno će ovaj. „Ktol Mišrak ima veoma
osoben miris.“
Kiša nastavi da jenjava i prestala je da pada otprilike u isto
vreme kad su stigli do kraja šume. Miris koji je Belgarat pomenuo
uopšte nije bio miris, već pre prigušena, memljiva mešavina
različitih smradova. Najjače se osećala mokra rđa, mada se jasno

274
razabirao i teški zadah ustajale vode, kao i vonj gljivica i plesni. Sve
bi se to moglo opisati jednom rečju — truljenje. Kad stigoše i do
poslednjeg drveća, Belgarat zaustavi konja.
„E, pa, stigli smo“, reče tiho.
Čitava je kotlina bila osvetljena slabašnim, beličastim sjajem
koji kao da je dopirao sa samog tla. Na njenom dnu stajali su ostaci
razrušenog grada.
„Kakva je to čudna svetlost?“, napeto upita Garion.
„Fosforescencija“, promrmlja Belgarat. „Potiče od gljivica kojih
ovde ima u izobilju. Pošto sunčeva svetlost ne dopire ovamo, stekli
su se pogodni uslovi za pojavu kojekakvog gadnog rastinja koje
uspeva u mraku. Konje ćemo ostaviti ovde“, dodade pa sjaha.
„Da li je to pametno?“, upita Svileni kad i sam učini isto. „Možda
će nam trebati za beg.“ Čovečuljak se, još mokar do gole kože, tresao
od hladnoće.
„Neće“, mirno će Belgarat. „Ako sve protekne kako treba, ništa
nam neće stajati na putu. U suprotnom će nam ionako biti
svejedno.“
„Nikad nisam voleo čvrste dogovore“, jetko će Svileni.
„Onda si na pogrešnom mestu“, uzvrati mu Belgarat. „Ovo što
ćemo uraditi nepromenljivije je od svega na svetu. Kad jednom
počne, više nema povratka.“
„Dobro, ali nigde ne piše da moram da uživam, zar ne? Šta sad?“
„Garion i ja ćemo se presvući u nešto neupadljivije. Ti si majstor
za neopaženo kretanje u mraku, ali mi nismo.“
„Koristićete čarobnjaštvo Toraku ispred nosa?“, zgranu se
Svileni.
„Bićemo tihi“, umiri ga Belgarat. „Promena oblika je gotovo
potpuno usmerena ka unutra, tako da se pritom ionako ne diže
mnogo buke.“ Potom se okrete ka Garionu. „Polako ćemo“, reče.
„Tako će se i to malo zvuka rasplinuti i utišati. Jesi li me razumeo?“
„Mislim da jesam, deda.“
„Ja ću prvi, a ti gledaj“, reče starac, pa pogleda ka konjima.
„Odmaknimo se malo. Konji se plaše vukova. Ne bih da baš sad
polude.“ Pošli su ivicom šume i zaustavili se nešto dalje.

275
 „Ovo će biti dovoljno“, reče Belgarat. „Sad dobro pazi.“
Usredsredio se i uskoro mu telo poče da treperi i svetluca. Menjao
se zaista sporo, tako da mu je nekoliko trenutaka lice bilo vučje
koliko i ljudsko. Jedini zvuk bio je tek jedva čujan šapat. Uskoro je
sve bilo gotovo i sada se umesto starca pred njima nalazio veliki
srebrni vuk.
„A sada ti“, reče on Garionu, tek neznatno promenivši izraz lica
— saglasno vučjem načinu izražavanja.
Garion se duboko usredsredi i u mislima stvori željeno obličje.
Promena je bila toliko spora da mu se na trenutke činilo da oseća
kako mu po celom telu rastu dlake.
Svileni je u međuvremenu natrljao lice i šake zemljom kako bi
smanjio belasanje kože. Završio je i upitno pogledao u vukove.
Belgarat klimnu glavom i povede ih ka trulim ruševinama Ktol
Mišraka.
U polumraku su se nazirala i druga stvorenja koja su njuškala i
prepipavala zemlju. Neka su mirisala na pse, a neka na gmizavce.
Na uzvišenjima i stenama stajali su Grolimi u crnim odorama i s
navučenim kapuljačama. Očima i umovima su pretraživali okolinu.
Zemlja pod Garionovim šapama bila je mrtva. U njoj ne beše
nikakvog rastinja, niti bilo kog oblika života. Dva vuka i Svileni
između njih šunjali su se ka ruševinama, krijući se iza stenja i u
suvim jarugama koliko je god to bilo moguće. Garionu se činilo da
to traje već čitavu večnost, ali Belgarat kao da nije obraćao pažnju
na vreme. Povremeno su — naročito pri prolasku kraj Grolima —
napredovali doslovno korak po korak. Polako ali sigurno su se
približavali Gradu Noći.
Dvojica Torakovih sveštenika stajala su i razgovarala nedaleko
od razrušenog zida. Zahvaljujući izoštrenim čulima, Garion je
mogao da jasno čuje svaku njihovu reč.
„Izgleda da su se Tragači noćas uznemirili“, reče jedan.
„To je zbog oluje“, odgovori drugi. „Uvek su takvi kad je loše
vreme.“
„Baš me zanima kako je to biti Tragač“, pitao se prvi.
„Pitaj ih da te prime među svoje redove.“

276
 „Toliko radoznao već nisam.“
Svileni i dva vuka prođoše tiho poput pramena magle na svega
nekoliko metara od stražara i ušunjaše se u Grad Noći. Tu su već
mogli brže da se kreću. Držeći se senke, Belgarat ih povede između
srušenih zgrada ka srcu grada i patrljku gvozdene kule koji se,
onako crn, jasno ocrtavao spram tmurnog neba.
Smrad rđe, buđi i truljenja bio je sve jači i prosto je u talasima
zapljuskivao Garionovo izoštreno čulo njuha. Čvrsto je stisnuo
čeljust i trudio se da misli na nešto drugo.
„Ko ide?“, oštro viknu neko tačno ispred njih.
Jedan Grolim s isukanim mačem izađe na ulicu i zagleda se
tačno ka mestu gde su njih trojica skamenjeno stajala. Garion je
osetio kako Svileni polako pruža ruku i izvlači bodež koji mu beše
skriven ispod potiljka. Usledio je odsečan pokret rukom i tih
treperav šum kad je nož poleteo kroz vazduh.
Grolim zaječa i naglo se presamiti, a onda uzdahnu i sruši se.
„Hajdemo!“, reče Svileni i protrča kraj mrtvog Grolima.
Garion jurnu za njim. Miris sveže krvi iznenada je pobudio neki
nov, ljuti ukus u njegovim ustima.
Stigli su do spleta izuvijanih greda i zgužvanih ploča — jedinih
ostataka ogromne gvozdene kule — i kroz odškrinuta se vrata
ušunjali u potpuni mrak koji je unutra vladao. Tu je preovlađivao
miris rđe, mada se kroz njega provlačio zadah iskonskog zla.
Garion zastade da onjuši vazduh. Osetio je kako mu se kostreši
krzno na vratu. Jedva je odoleo iznenadnom porivu da potmulo
zareži.
Osetio je kad ga je Belgarat očešao po boku. Pošao je za starim
vukom, pustivši da ga kroz potpuni mrak vodi samo čulo mirisa.
Na kraju ogromne, prazne odaje čekala su ih još jedna vrata.
Belgarat se tu zaustavi i do Gariona ponovo dopre jedva čujni
šapat — znak da je starac ponovo uzeo ljudsko obličje. Garion se
usredsredi i polako se vrati u svoj stari oblik.
Svileni je za to vreme siktao sočne psovke sebi u bradu.
„Šta je bilo?“, upita ga Belgarat.

277
 „Ostavio sam tamo nož“, procedi čovečuljak kroza zube. „Taj mi
bio jedan od najdražih.“
„Šta ćemo sad, deda?“, upita Garion šapatom.
„Sići ćemo stepeništem koje se nalazi iza ovih vrata.“
„A šta je dole?“
„Podrum. Neka vrsta grobnice u koju je Zedar doneo Torakovo
telo. Možemo li da krenemo?“
Garion uzdahnu, pa se isprsi. „Zato smo i došli“, reče.

278
 Dvadeset drugo poglavlje

„NE OČEKUJEŠ VALjDA DA POVERUJEM U TO, ZEDARE?“

Garion je baš hteo da se maši brave na vratima u dnu stepeništa.
„Ne možeš izbeći odgovornost time što se pozivaš na nekakav
tobožnji viši cilj“, ponovo se začu isti glas.
„Zar nas sve ne vode neki viši ciljevi, Polgara?“, odgovori neko,
tužno i umorno u isti mah. „Ne kažem da sam bez mane, ali zar i
moje otpadništvo nije predskazano? Vaseljena je raspolućena još na
početku vremena i sada će se dva Proročanstva konačno sukobiti i
sve će biti razrešeno. Otkud znaš da upravo ono što sam ja uradio
nije presudno za taj susret?“
„Vrdaš, Zedare“, reče mu tetka Pol.
„Otkud ona ovde?“, upita Garion šapatom Belgarata.
„Zato što i ona mora da bude tu“, zadovoljno odgovori ovaj.
„Slušaj.“
„Ova prepirka nikuda ne vodi, Polgara“, reče Zedar Otpadnik.
„Svako od nas veruje da je ispravno postupao i nikada nećemo
uspeti da jedno drugome promenimo mišljenje. Manimo se toga.“
„Neka ti bude, Zedare“, hladno odvrati ona.
„I šta sad?“, šapnu Svileni.
„Trebalo bi da su i ostali tu“, tiho odgovori Belgarat. „Bolje da
proverimo jesu li, pre nego što banemo unutra.“ Gvozdena vrata
nisu dobro zaptivala i pomalo svetlosti se probijalo kroz spoj s
dovratkom. Garion je uspeo da u tom slabašnom sjaju razazna
Belgaratovo lice.
279
 „Kako ti je otac?“, upita Zedar ravnodušno.
„Isto. Znaš da je strašno ljut na tebe.“
„Valjda je to i razumljivo.“
„Sve je pojeo, gospo Polgara“, začu se Se’Nedrin glas. Garion
iznenađeno pogleda Belgarata, ali starac samo prisloni prst na usta.
„Razvuci mu jednu slamaricu, mila“, reče joj tetka Pol, „i pokrij
ga ćebetom. Već je kasno i pospan je.“
„Ja ću“, ponudi se Durnik.
„Dobro je“, prošaputa Belgarat. „Svi su tu.“
„Kako su dospeli ovamo?“, upita Svileni.
„Nemam ni najblažu predstavu, a i ne zanima me. Važno je da
su tu.“
„Drago mi je što ste ga spasli od Ktučika“, reče Zedar. „Zavoleo
sam ga dok je bio kod mene.“
„Gde si ga našao?“, upita tetka Pol. „Uopšte nismo mogli da
pogodimo iz koje zemlje potiče.“
„Ne sećam se“, odgovori Zedar pomalo zabrinutim glasom.
„Možda u Kamaaru ili Tol Honetu, ili pak negde na drugom kraju
Malorije. Stalno zaboravljam sitnice. Maltene kao da mi nešto ne da
da ih zapamtim.“
„Napregni se“, reče ona. „Možda je važno.“
Zedar uzdahnu. „Dobro, kad si baš zapela“, reče, pa ućuta
utonuvši u misli.
„Pre jedno pedeset-šezdeset godina spopao me neki nemir“,
poče on priču. „Moje me nauke više nisu zanimale i prepirke s ovim
ili onim grolimskim strujama već su me strašno zamarale. Počeo
sam da lutam i uopšte nisam obraćao pažnju na to gde sam.
Verovatno sam bar pet puta prokrstario kraljevstvima Zapada i
angaračkim zemljama. Baš kad sam prolazio kroz jedan grad, sinu
mi jedna zamisao. Svi znamo da će Kugla spaliti svakog ko je
dotakne ukoliko u srcu ima ma i najmanji nagoveštaj zla, ali šta ako
je to neko potpuno nedužan? Zaprepastila me je jednostavnost
rešenja. Ulica je vrvela od ljudi, a meni je trebalo malo mira da
razmislimo svemu. Skrenuo sam u neko zapušteno sokače i
doslovno naleteo na tog dečačića. Kao da me je čekao. Tad mu je

280
bilo otprilike dve godine i tek što je bio prohodao. Pružio sam ruku
i rekao mu: ‘Imam erand za tebe, dečačiću’, na šta mi on priđe i
ponovi: ‘Erand.’ Nikada ga nisam čuo da kaže nešto drugo.“
„Šta je Kugla učinila kada ju je prvi put dotakao?“, upita tetka
Pol.
„Zatreperila je. Kao da ga je prepoznala. Mogao bih se zakleti da
je među njima nešto prostrujalo kada ju je dotakao.“ Uzdahnuo je.
„Ne, Polgara, ne znam ko je on, ili bolje reći šta je. Možda je čak i
samo opsena. Ideja da upotrebim dete toliko mi je iznenada došla
da uopšte nije nemoguće da mi ju je neko usadio. Štaviše, mislim da
je sasvim moguće da nisam ja našao njega, nego on mene.“ Ponovo
je zaćutao.
S druge strane vrata zavladao je dug muk.
„Zašto, Zedare?“, sasvim tiho upita tetka Pol. „Zašto si izdao
našeg gospodara?“ Glas joj beše neobično saosećajan.
„Da spasem Kuglu“, tužno odgovori on. „Ili je bar tako bilo u
početku. Na prvi pogled me je potpuno opčinila. Kada ju je Torak
ukrao našem učitelju, Belgarat i ostali su odmah stali da smišljaju
kako silom da mu je oduzmu, ali ja sam sve vreme znao da Aldur
neće da udari na Toraka jer od toga ne bi bilo vajde. Zaključio sam
da ako sila ne pomaže, onda možda lukavstvo hoće. Stoga sam i
otišao Toraku i lažno mu se zakleo na vernost. Nadao sam se da ću
tako pridobiti njegovo poverenje i dobiti priliku da ukradem
Kuglu.“
„Šta ti se onda dogodilo, Zedare?“, otvoreno ga upita ona.
Ponovo je zavladala mučna tišina.
„O, Polgara!“, zajecao je Zedar. „Ti ne znaš kako je to! Bio sam
siguran u sebe — potpuno uveren da ću uspeti da deo uma sačuvam
od Torakove moći — ali strašno sam pogrešio! Strašno! Njegov um
i volja potpuno su me obuzeli. Uhvatio me je za ruku i srušio svu
moju odbranu. Jednim jedinim dodirom, Polgara!“ Glas mu tu
postade užasnut. „On ti dosegne u dubinu duše. Znam da je gnusan,
izopačen i nepojmljivo zao, ali kad me on pozove, ja odmah dođem.
Ispunjavam svaku njegovu zapoved iako mi duša od bola. Čak mi i
sada, dok spava, drži srce u šaci.“ Ponovo je zajecao.

281
 „Zar nisi znao da se ne možeš odupreti bogu?“, upita ga ona
sažaljivo. „Da li si to učinio iz sujete, Zedare? Jesi li toliko bio
siguran u sebe da si poverovao kako ćeš ga nadmudriti i prikriti
svoje prave namere?“
Zedar uzdahnu. „Možda“, priznao je. „Aldur je bio blag
gospodar. Nikada me nije suočio sa svojim um om, tako da nisam
znao šta me čeka. Torak nije blag. On uzima ono što poželi, a ako
mora da ti pritom iščupa dušu, učiniće to a da i ne trepne. Videćeš
kolika je njegova moć, Polgara. Uskoro će se probuditi i ubiće
Belgariona. Čak ni kralj Rive nije dostojan takmac tolikom zlu. A
onda će tebe da uzme za nevestu. Oduvek priča o tome. Ne opiri mu
se, Polgara. Poštedi sebe patnje. Na kraju ćeš ionako popustiti.
Želećeš ga. Žudećeš za njim.“ Uto se začu nekakav šum i bat hitrih
koraka.
„Durniče!“, kriknu tetka Pol. „Ne!“
„Šta se dešava?“, upita Garion Belgarata.
„Baš ono što treba!“, odgovori starac. „Otvaraj vrata!“
„Vrati se, budalo jedna!“, viknu Zedar.
Začu se snažan tresak i zvuk tela koja u žaru borbe preturaju
nameštaj.
„Lepo sam ti rekao“, ponovo viknu Zedar. „Vrati se.“ Uto se začu
snažan udarac i lom kostiju.
„Zedare!“, zaurla Belgarat i poče da drmusa bravu.
Sve se zatreslo od iznenadnog praska.
„Durniče!“, vrisnu tetka Pol.
Belgarat besno podiže pesnicu, pa je udruži s voljom i snažno
odalami po vratima, koja od siline udarca iskočiše iz šarki.
Uleteli su u podzemnu odaju pod gvozdenim lukovima, pocrnelu
od starosti. Garion je na brzinu, ali potpuno staloženo, kao da je
neko obrisao sva osećanja iz njega, osmotrio unutrašnjost
prostorije. Video je Se’Nedru i Eranda čvrsto zagrljene kraj zida,
tetku Pol kako stoji kao skamenjena i razrogačenih očiju
zaprepašćeno bulji u Durnikovo sklupčano telo na podu. Njegovo
bledo lice moglo je značiti samo jedno. Tad joj se lice iskrivi od
strašne spoznaje — spoznaje o nepopravljivom gubitku.

282
 „Ne!“, ote joj se krik. „Durniče moj! Ne!“ Pritrčala je
nepokretnom kovaču i pala na kolena. Prigrlila ga je i zakukala od
boli i očajanja.
Garion je tad prvi put video Zedara Otpadnika. I on je zurio u
Durnikovo telo. Na licu mu se video očaj zbog svesti da je konačno
počinio nešto što će mu jednom zasvagda ugasiti i poslednju nadu
u spasenje.
„Budalo jedna“, mrmljao je. „Zašto? Zašto si me naterao da te
ubijem? To je poslednje što sam želeo da uradim.“
Tad Belgarat, neumoljiv kao sama smrt, jurnu preko rasturene
sobe i obruši se na čoveka kojeg je nekada nazivao bratom.
Zedar ustuknu pred tolikim besom starog čarobnjaka. „Nisam
hteo, Belgarate“, zavapi dok je pokušavao da se zaštiti rukama. „Ta
budala me je napala. Nisam hteo da…“
„Ti...“, procedi Belgarat kroz stisnute zube. „Ti... ti...“
Međutim, nije rekao ništa. Nema tih reči koje bi opisale njegov
bes. Podigao je ruke i počeo da pesnicama udara Zedara po licu.
Otpadnik se zatetura unatrag, ali Belgarat pođe za njim ne
prestajući da ga tuče.
Garion je naizmenično osećao treperenje volje i kod jednog i
drugog, ali bila su ih obuzela toliko jaka osećanja da su potisnula
svaku misao. Stoga su se kao poslednji pijanci valjali po podu, ritali
se, grebali i pesničili — Belgarat nošen besom, a Zedar strahom i
jadom.
Otpadnik u naletu očajanja poteže bodež koji mu je visio za
pasom, ali Belgarat ga dograbi obema rukama i poče da mu udara
šaku o pod. Nož se otkotrlja, a njih dvojica stadoše da se rvu ne bi li
ga dohvatili. Vukli su se i grebali, lica nepokretnih od napora,
pokušavajući da se dočepaju bodeža.
Tokom tih nekoliko sekundi magnovenja, Garion je bez
razmišljanja izvukao veliki mač iz korica, ali i Kugla i sečivo
ostadoše potpuno ravnodušni prema tuči dvojice čarobnjaka.
Belgarat dočepa Zedara za grlo, na šta ovaj poče da ga u očajanju
grebe po rukama. Lice Starog Vuka beše životinjski iskeženo.

283
 Usne su mu se potpuno zadigle sa stisnutih zuba dok je davio
drevnog neprijatelja. A onda, kao da ga je napustio i poslednji trag
razuma, on ustade i podiže Zedara s poda. Jednom ga je rukom
držao za grlo dok ga je drugom udarao. Između dva udarca besno je
upro prstom u pod, na šta se prolomi strašna škripa i među
kamenim se pločama otvori velika pukotina. Stenje je cvilelo od
strahovite sile koja ga je kidala. Obojica se zateturaše i upadoše u
zjap. Zemlja se zatrese i pukotina se sama od sebe zatvori.
Garion je, Usta otvorenih od zaprepašćenja buljio u jedva
uočljivu izlomljenu liniju na mestu gde su do malopre bila dva
čarobnjaka.
Se’Nedra vrisnu od užasa i pokri lice rukama.
„Učini nešto!“, dreknu Svileni na Gariona, ali ovaj je samo stajao
kao oduzet i buljio u pod.
„Polgara!“ očajnički se Svileni obrati čarobnici, ali ona je, još
ophrvana neopisivim bolom, samo klečala s Durnikovim
beživotnim telom u naručju i neutešno jecala dok ga je ljuljuškala
napred-natrag.
Uto se odnekud prolomi snažan, potmuo prasak, a za njim još
jedan. Strašna borba nije prestala čak ni u utrobi zemlje.
Garion se kao opčinjen zagleda ka niši u zidu. Uspeo je da u
prigušenoj svetlosti razazna obrise usnulog Kal Toraka. Potpuno
lišen osećanja, posmatrao je svog neprijatelja, uočavajući svaki
detalj. Video je crni ogrtač i čeličnu masku. I Ktrek Goru, Torakov
veliki crni mač.
Iako nije mogao ni da se makne, pa čak ni da nešto oseti, u njemu
se odigravala žestoka borba, možda čak i strašnija od one koja je
Belgara i Zedara poslala pod zemlju. Dve sile koje su se nekada
davno razdvojile i vekovima lutale hodnicima vremena konačno su
se ponovo susrele, i to baš u Garionovom umu. Tako je otpočeo
konačni obračun između dva Proročanstva. Osećao je kako njegova
najdublje ukorenjena uverenja i saznanja počinju da se menjaju.
Torak se trže kad isto stade da se odigrava i u njemu.
Gariona počeše da saleću užasni prizori iz uma uspavanog boga
i on shvati koliko su lažne bile sve one ponude prijateljstva i ljubavi.
Na trenutak je uspeo da vidi šta bi ga snašlo da je u njemu prevladao
284
strah od konačnog obračuna. Ne samo što kod Toraka ne bi našao
obećanu ljubav, nego bi završio u nezamislivo izopačenom ropstvu.
Ali on nije popustio. Uspeo je da se odupre snazi Torakovog um
a i da se u potpunosti prepusti vođstvu onog oporog glasa koji ga je
dotle vodio. Štaviše, potpuno se odrekao svojeg ja i postao oruđe u
službi Proročanstva. Više se nije plašio. Bio je Dete Svetlosti koje s
mačem u ruci čeka početak borbe na život i smrt s mračnim bogom.
A tada, dok je Svileni besomučno pokušavao da prizove pameti
bilo Polgaru bilo Gariona, kameni pod se raspuče i Belgarat izađe iz
utrobe zemlje.
Iako odsutan i zbunjen, Garion je primetio da više nema ni traga
starcu kojeg je nekada poznavao. Prepredeni pripovedač beše
nestao. Nije više bilo čak ni onog nadžak-dede koji ih je poveo u
potragu za Kuglom. Sada je tu bio jedino besmrtni čarobnjak
Belgarat. Stajao je i svetlucao od aure neverovatne moći.

285
 Dvadeset treće poglavlje

„GDE JE ZEDAR?“, upita tetka Pol. Bila je podigla uplakano lice

s Durnikovog beživotnog tela i sada je netremice gledala svoga oca.
„Ostavio sam ga dole“, turobno odgovori Belgarat.
„Da li je mrtav?“
„Nije.“
„Vrati ga.“
„Zašto.“
„Da se ja razračunam s njim.“ Oči joj besno blesnuše.
Starac odmahnu glavom. „Ne, Pol“, reče. „Nikada nikoga nisi
ubila. Neka tako i ostane.“
Ona nežno položi Durnikovo telo na pod i ustade. Bledo joj je
lice bilo iskrivljeno od neizrecive boli i strašne želje. „Onda ja idem
po njega“, reče, pa podiže obe ruke kao da hoće pesnicama da udari
u pod.
„Ne“, reče Belgarat i zaustavi je. „Nećeš.“
Stajali se jedno naspram drugog, zaleđeni u strašnom, nemom
sukobu. Tetka Pol je isprva izgledala kao da je ljuti Belgaratovo
mešanje. Podigla je ruku kako bi snagom volje ošinula po podu, ali
on je ponovo zaustavi.
„Pusti me, oče.“
„Ne.“
Ona na to udvostruči napor i poče da se previja kao da se čupa iz
stiska neke nevidljive sile.
„Pusti me, starče“, vrištala je.
286
 „Ne. Nemoj, Pol. Ne teraj me da budem grub.“
Pokušala je još jednom, mada sad već potpuno slomljena, a on
još jednom svojom voljom zaustavi njenu. Namrštio se i stisnuo
zube.
Ona na to očajnički udari svom snagom uma u nevidljivu
prepreku koju je starac podigao, ali on ostade nepomičan poput
stene.
A onda joj ramena klonuše i ona se ponovo spusti kraj Durnika i
zaplaka.
„Žao mi je, Pol“, nežno će Belgarat. „To je zaista bilo poslednje
što sam želeo da uradim. Jesi li dobro?“
„Kako možeš to da me pitaš?“, ojađeno procedi ona, ne
prestajući da krši ruke nad Durnikovim telom.
„Nisam na to mislio.“
Ona mu okrete leđa i zari lice u šake.
„Ionako mislim da ne bi mogla da stigneš do njega, Pol“, reče
starac. „Vrlo dobro znaš da ono što jedno od nas učini drugo ne
može poništiti.“
Uto Svileni, potpuno preneraženog lica, prošaputa: „A šta ste mu
uradili?“
„Odvukao sam ga sve do sloja zdrave stene, a onda sam ga
utisnuo u nju.“
„A zar ne može on sad da se vrati istim putem kao i vi?“
„Ne. Više ne može. Čarobnjaštvo se svodi na misao, a nijedan
čovek ne može tačno da ponovi misao drugoga. Zedar će ostati u
steni, ili bar dok ja ne odlučim da ga oslobodim.“ Rekavši to, starac
tužno pogleda Durnikovo telo pa dodade: „A ne verujem da ću to
ikada poželeti.“
„Umreće u steni, zar ne?“, upita Svileni.
Belgarat odmahnu glavom. „Neće. I za to sam se pobrinuo.
Ostaće zatočen u kamenu dok je sveta i veka.“
„Belgarate, ali to je užasno“, zgroženo će Svileni.
„Ne manje nego ovo“, reče starac, pa pokaza ka kovaču.
Garion ih je video i čuo je svaku njihovu reč, ali osećao se kao da
su zapravo negde drugde. Svi ostali su mu bili tek tamo negde, na
287
rubu svesti. Za njega je u podzemnoj odaji postojala samo jedna
osoba, a to je Kal Torak, njegov smrtni neprijatelj.
Bog se sve nemirnije trzao u snu. Zahvaljujući neobično
izoštrenoj svesti — pojačanoj njegovom voljom, a i s podrškom
Kugle i onog drugog prisustva u umu, onog koje je oduvek nazivao
oporim glasom — prepoznao je bol u pokretima unakaženog boga.
Torak se zapravo previjao u polusnu. Rane kod ljudi vremenom
zacele, a bol se postepeno smanjuje sve dok potpuno ne nestane,
zato je sve to deo ljudskog bitisanja. Čoveku je suđeno da s vremena
na vreme bude povređen i stoga ima urođenu moć oporavka.
S druge strane, bogovi su neranjivi, te im stoga to nije ni
potrebno. Ni Torak nije bio izuzetak. Oganj kojim ga je Kugla spržila
kada je njome pokušao da uništi svet još mu je pržio meso, a bol se
tokom svih tih vekova nije smanjio ni za mrvu. Lice mu se još pušilo
ispod čelične maske, a ono oko je buktalo neugasivim plamenom.
Garion se strese, gotovo se sažalivši nad njegovom beskrajnom
patnjom.
Tad se mali Erand otrgnu iz Se’Nedrinog zagrljaja, pa odlučno
pođe ka drugom kraju podzemne odaje. Zaustavio se, čučnuo i
položio ručicu na Durnikovo rame, pa ga nežno prodrmusao kao da
hoće da ga probudi. Zbunio se kad shvati da kovač ne odgovara. Još
jednom ga je protresao, ali sad malo jače.
„Dođi, Erande“, tužno ga pozva Se’Nedra. „Sad mu više nema
pomoći.“
Erand se samo osvrnu ka njoj i ponovo se zagleda u Durnika.
Onda nežnim ali čudnim pokretom pomilova kovača po ramenu,
pa tužno uzdahnu i vrati se princezi. Privila ga je uza se i gorko
zaplakala, a on je na to istim onim čudnim pokretom pomilova po
crvenoj kosi.
Uto se iz niše u zidu začu dug, promukao uzdah. Garion se
netremice zagleda u tom pravcu i jače stisnu balčak svog hladnog
mača. Torak se osvrnu ka njemu. Oči su mu bile otvorene. U onom
spaljenom je još i sad buktao jeziv plamen.
Belgarat šištavo udahnu vazduh kad je Torak podigao
ugljenisani patrljak leve ruke kao da hoće da rastera ostatke sna.
Desnica mu odmah polete ka balčaku Ktrag Gorua.
288
 „Garione!“, pozva ga Belgarat, ali on je samo stajao, okovan
silama što su mu se sjatile u umu, i zurio u Toraka. Međutim, jedan
njegov deo borio se da se oslobodi i ruka mu zadrhta od želje da
podigne mač.
„Još ne“ prošaputa onaj glas.
„Garione!“, podviknu Belgarat, pa — reklo bi se, u naletu
očajanja — jurnu kraj zbunjenog mladića i baci se ka bogu na
kamenom odru.
Torak pusti balčak mača pa gotovo prezrivo dohvati starca za
tuniku i odiže ga lako kao što bi neko podigao dete. Čelična maska
se iskrivi u podrugljiv osmeh. A onda, silovito poput olujnog vetra,
Torak samo snagom uma zavitla Belgarata na drugi kraj prostorije,
iščupavši mu pritom prednji deo tunike. Nešto mu zasvetluca u ruci
i Garion shvati da je to čarobnjakov srebrni lanac s amajlijom —
medaljonom s ugraviranim vukom. Taj je privesak na neki način
oduvek bio srce Belgaratove moći, a sada se našao u ruci njegovog
vekovnog neprijatelja.
Mračni bog zlokobno sporo ustade s odra i pogleda ih odozgo.
Ktrag Goru mu se ponovo nađe u ruci.
„Garione!“, vrisnu Se’Nedra. „Učini nešto!“
Torak pođe ka ošamućenom Belgaratu i podiže mač, ali uto se
tetka Pol hitro pridiže i stade između njih.
Bog na to spusti mač, a Usta mu se razvukoše u gnusan osmeh.
„Nevesto moja“, prošaputa odvratnim glasom.
„Nikada, Torače“, ponosno će ona.
On kao da nije čuo njeno odbijanje. „Konačno mi dođe, Polgara“,
reče zlurado.
„Došla sam da gledam kako umireš.“
„Ja da umrem, Polgara? Zar ja? Ne, ljubovce moja, ne dođe ti
zato. Moja te je volja privukla, baš kao što i rečeno bi. Sad moja si.
De, dođi, voljena.“
„Nikada!“
„Nikada, Polgara?“ U promuklom se glasu oseti nagoveštaj
nečeg zlokobnog. „Pokorićeš se ti, nevestice moja. Slomiću te.
Opiranje tvoje veću slast mojoj pobedi daće. Svejedno ćeš moja biti.
289
Dođi.“ Moć njegove volje bila je tolika da čarobnica poče da se klati
kao breza na vetru.
„Neću“, izustila je, pa sklopila oči i okrenula lice u stranu.
„Pogledaj me, Polgara!“, zapovedi on tiho, kao da prede. „Sudba
sam tvoja. Sve što ikada si volela sad neka nestane i voli samo mene.
Pogledaj me.“ Ona bespomoćno podiže glavu i pogleda ga. Mržnja i
otpor kao da stadoše da se tope i na lice joj se useli užasan strah.
„Raspašćeš se, voljena“, reče on. „Dođi mi.“
Ona mora da mu se odupre! Zbunjenost sad beše prošla i Garion
odjednom sve shvati. Ovo je prava bitka. Propali su ako tetka Pol
poklekne. Radi ovog su došli!
„Pomozi joj!“, reče mu onaj unutrašnji glas.
„Tetka Pol!“, pozva je Garion u mislima. „Seti se Durnika!“
Znao je, iako nije znao odakle to zna, da će je jedino to sprečiti
da se preda. Počeo je da je zasipa svojim sećanjima na Durnika —
na njegove snažne ruke dok radi u kovačnici, na ozbiljan pogled i
tihi glas, ali više od svega na svu neiskazanu ljubav koju je ta
poštenjačina osećala prema Polgari i oko koje se vrteo sav njegov
život.
Ona poče da se pomera protiv svoje volje. Bilo je to tek
meškoljenje, prebacivanje težine kao da se sprema da napravi
odlučujući prvi korak ka Toraku. Učini li to, sve je gotovo. Međutim,
Garionova je sećanja udariše kao malj. Iako su ramena već bila
počela da joj poraženo padaju, ona se iznenada uspravi a oči joj
blesnuše od novog naleta prkosa. „Nikada!“, reče bogu koji ju je
čekao.
„Neću!“
Torak se uozbilji. Oči mu blesnuše kad je obrušio razornu moć
svoje volje na nju, ali ona je stajala postojano, držeći se za sećanja
na Durnika kao da je to nešto toliko čvrsto da je čak ni volja
Mračnog boga ne može od njih otrgnuti.
Kada je shvatio da ona neće popustiti i da mu nikada neće pružiti
svoju ljubav, Torakovo se lice iskrivi od nemoćnog besa. Polgara ga
je pobedila, i osećao se ne samo kao da mu je zarila nož u stomak,
nego i da je potom stala da ga polako obrće. Osujećen, razjaren i

290
potpuno van sebe što ne može da slomi nečiju volju, Torak iznenada
podiže glavu i zaurla. Taj životinjski krik bio je zapravo jauk
neizrecive ozlojeđenosti.
„Onda ima da vas nema!“, viknuo je. „Umrite i ti i tvoj otac!“
Ponovo je podigao mač.
„Sad, Belgarione!“, dreknu onaj unutrašnji glas.
Kugla, koja je ostala potpuno hladna tokom čitavog
zastrašujućeg sukoba tetke Pol i unakaženog boga, iznenada blesnu,
a mač rivanskog kralja buknu, obasjavši celu odaju plavom
svetlošću.
Garion skoči da zaustavi smrtonosni udarac koji je već počeo da
se spušta ka nezaštićenom licu njegove tetke.
Udarac čelika o čelik odjeknuo je poput ogromnog zvona.
Treperavi zvuk je nastavio da se odbija o zidove podzemne odaje. S
Torakovog mača pokulja kiša varnica. Ono zdravo oko razrogači
se kad je prepoznao rivanskog kralja, plamteći mač i Aldurovu
kuglu.
Garion je po tom pogledu znao da je ovaj sad potpuno zaboravio
tetku Pol i da je svu svoju pažnju preusmerio na njega.
„Sretosmo se konačno, Belgarione“, pozdravi ga bog. „Čitavu te
večnost čekah da dođeš i suočiš se sa sudbom svojom. Zdravo bio,
Belgarione, i zbogom ostaj.“ Rekavši to, on ponovo zamahnu, ali
Garion ne časeći časa podiže mač i odajom se ponovo razleže
metalni zvon.
„Još si dečak, Belgarione“, reče Torak. „Zar na megdan hteo si
da izađeš volji jednog boga? Predaj mi se i poštedeću ti život bedni.“
Volja angaračkog boga tada se obruši na njega i istog je trena
shvatio koliko je teško moralo malopre biti tetki Pol. Osetio je
neodoljivu želju da se pokori toj neverovatnoj sili, ali tad se iz
vekova prošlosti zaori gromoglasno „Ne!“ svih onih čiji su životi
doveli do tog trenutka i onih čiji životi sad zavise od njega. Iako je
stajao sam pred Torakom, Belgarion Rivanski nije bio sam i
Torakova ga moć nije mogla poljuljati.
Prkosno je podigao usplamteli mač.
„Kako hoćeš“, urliknu Torak. „Do smrti, Belgarione!“

291
 Isprva je izgledalo kao da je posredi tek neobična igra svetlosti,
ali samo što je to pomislio, Garion shvati da zaista Torak raste, širi
se i bubri. Začuo se jeziv parajući zvuk kada je probio zarđalu
tavanicu.
I ponovo bez razmišljanja — čak se i ne zapitavši kako se to radi
— Garion i sam poče da raste, pa i on probi tavanicu.
Dva divovska protivnika stajala su jedan prema drugom među
trulim razvalinama Grada Noći, pritisnutog večnom tminom.
„Stekli su se potrebni uslovi“, progovori onaj opori glas iz
Gariona.
„Da, biće da je tako“, odgovori drugi, jednako ravnodušan glas
sa Torakovih čeličnih usana.
„Hoćemo li da mešamo ostale u ovo?“, upita Garionov glas.
„Mislim da nema potrebe. Ova dvojica su dovoljno snažna da
izdrže ono što mora da se desi.“
„Onda, da počnemo?“
„Slažem se.“
Garion iznenada oseti olakšanje kao da su nestale stege koje mu
nisu dale ni da makne. I Torak se oslobodi, pa podiže Ktrag Goru i
besno se iskezi.
Borba je bila veličanstvena. Kamenje je prštalo od udaraca. Mač
rivanskog kralja treperio je od plavog plamena dok je Ktrag Goru,
Torakovo senovito sečivo, ostavljao za sobom trag od mraka. Bez
misli i bez ijednog drugog osećanja osim zaslepljujuće mržnje, njih
dvojica su se mačevala među ruševinama, uništavajući sve oko sebe.
Čak je i vreme podivljalo. Vetar je urlikao i jaukao u trulim
ruševinama. Munje zapalacaše oko divovskih takmaca, a zemlja
poče da tutnji i podrhtava pod njihovim ogromnim stopalima.
Tamni oblak koji je pet hiljada leta skrivao Grad Noći pod svojim
mračnim okriljem stade da ključa i komeša se. Nebo osuto
zvezdama ukazivalo se na trenutke i nestajalo iza uzavrelog crnila.
Grolimi se — kako ljudski tako i neljudski — vrišteći od straha
razbežaše na sve strane kad dva diva počeše da se bore takoreći
njima iza leđa.

292
 Garion je usmeravao udarce ka Torakovoj slepoj strani, a Mračni
bog se trzao od svetlosti Kugle kad god mu se rasplamsali mač
približi. Doduše, i Garionu se od njegovog senovitog sečiva ledila
krv u žilama.
Nije očekivao da će biti toliko ravnopravni protivnici. Razlika u
visini je postala nebitna kada su obojica narasli do divovskih
razmera, a Garionovo neiskustvo potiralo se s Torakovom
obogaljenošću.
Međutim, poprište megdana je bilo prilično varljivo. Povlačeći
se pred iznenadnom kišom udaraca, stao je petom na gomilu
kamenja, na šta se ona rasturi a on zamlatara rukama i pade.
Torakovo zdravo oko slavodobitno sinu dok je zamahivao Ktrag
Goruom, ali Garion obema rukama dohvati balčak i uspe da svojim
plamenim mačem zaustavi strahoviti udarac. Kiša varnica ga zasu
kad se sečiva sudariše.
Torak tad ponovo zamahnu, ali onda mu čeličnim licem prelete
izraz nalik žudnji.
„Pokori se!“, urliknuo je.
Garion ga je samo gledao i upinjao se da smisli šta da uradi.
„Ne želim ja smrt tvoju, dečače“, gotovo molećivo će Torak.
„Pokori mi se i život ću ti pokloniti.“
A onda Garionu sve postade jasno. Njegov neprijatelj zaista nije
želeo da ga ubije, već samo da ga porazi. Torakova pokretačka sila
bila je žeđ za vlašću! Eto, to je bila prava suština njihove borbe.
„Mač svoj odbaci, Dete Svetlosti, i pokloni mi se“, zapovedi bog,
još jednom pokušavši da ga samelje snagom volje.
„Neću“, izusti Garion dok se otimao toj strašnoj prinudi. „Ubij
me, ali neću ti se pokoriti.“
Torakovo se lice iskrivi kao da je Garionovo odbijanje
udvostručilo njegov vekovni bol. „Ali moraš“ reče gotovo plačnim
glasom.
„Snaga tvoja dostojna mojoj nije. Pokori mi se.“
„Neću!“, viknu Garion, pa iskoristi Torakovo iznenađenje
tolikom žestinom njegovog odgovora i otkotrlja se u stranu i ustade.
Sad mu je sve bilo jasno i tačno je znao kako će pobediti.
293
 „Slušaj me dobro, obogaljeni i prezreni bože“, procedio je kroza
zube. „Ti nisi ništa. Tvoj narod te se plaši, ali te ne voli. Pokušao si
da prevarom zadobiješ moju ljubav, a silom ljubav tetke Pol, ali
odbili smo te i ona i ja. Ti možda jesi bog, ali nisi ništa. U čitavoj
vaseljeni ne postoji niko i ništa ko će tebe da voli. Usamljen si i
prazan. Čak i ako me ubiješ, ja ću biti pobednik, a ti ćeš, omražen i
prezren, do sudnjega dana tuliti nad svojim bednim životom.“
Ove su reči pogodile Toraka kao udarci, a Kugla, kao da ih je i
sama osetila, nanovo blesnu i ošinu unakaženog boga svojom
ubistvenom mržnjom. Eto, to je bio taj događaj na koji je čitav
kosmos čekao od početka vremena. Zato je Garion morao da dođe u
taj istruleli grad — ne da porazi Toraka, već da ga odbije.
Dete Mraka urliknu od bola i srdžbe, pa visoko podiže crni mač
i jurnu na rivanskog kralja. Garion nije ni pokušao da odbi je
udarac, nego obema rukama čvrsto dograbi balčak pa se zatrča ka
neprijatelju.
Bilo je neverovatno lako. Vrh njegovog mača prodro je u
Torakova prsa glatko kao prut u vodu, a Kugla kao da je počela da
sasipa svoju moć u usplamtelo sečivo.
Bog u grču raširi prste i Ktrag Goru se zakotrlja po tlu. Otvorio
je Usta da zaurla, ali iz njih poput krvi sunu plavi plamen. Strgnuo
je blistavu čeličnu masku s lica i otkrio grozotu koju je dotle
skrivala. Tad mu suze linuše iz očiju — i iz zdravog i iz onog
spaljenog — ali i one behu vatrene, jer mu je mač rivanskog kralja
napunio telo svojom plavom vatrom.
Zateturao se unatrag. Začu se metalno šištanje kad mu sečivo
izađe iz tela, ali oganj koji je ono u njemu zapalilo nije se ugasio.
Plavi plamenovi stadoše da mu ližu između prstiju dok je
pokušavao da rukom zatvori ranu na prsima. Vatra je kapala oko
njega i pravila bleštave barice na trulom kamenu.
Nakazno lice, išarano plamenim suzama, potpuno se izobličilo
od bola. Podigao je pogled ka nebu, pa širom raskrilio ruke i,
ophrvan samrtnim mukama, urliknuo: „Majko!“
Zvuk njegovog glasa proneo se i do najdalje zvezde.
Stajao je tako još jedan trenutak, ruku podignutih kao u molitvi,
a onda se zateturao i sručio pred Garionom.
294
 Zavladao je potpun muk. S Torakovih se usana tad razleže
zavijajući vrisak koji uminu kad mračno Proročanstvo odlete u
bespuća večnosti, odnevši sa sobom i senku crnog mača.
Ponovo je zavladala tišina. Uskovitlani oblaci zastadoše u
pokretu, a sve zvezde koje su se dotle ukazale utrnuše. Čitav je
svemir zadrhtao i zaustavio se. Nastupio je trenutak potpunog
mraka kad se sva svetla na svetu pogasiše i svako se kretanje
prekide. U tom strašnom trenutku, sve što postoji — sve što je bilo,
što jeste i ono što će tek biti — stade da se usmerava saglasno
Proročanstvu. Oduvek su postojala dva, a sada je ostalo samo jedno.
A onda, isprva jedva osetno, vetar poče da duva i razgoni kužni
zadah Grada Noći. Zvezde blesnuše kao da je neko prosuo dragulje
po crnoj noćnoj kadifi. Kada se svetlost vratila, Garion je i dalje
umorno stajao nad telom boga kojeg je upravo ubio. Sečivo mača
još je treperilo od plavičastog sjaja. Osećao je kako Kugla likuje u
hodnicima njegovog uma. Bio je svestan da su se tokom onog
trenutka kada je sve stalo on i Torak vratili u prirodnu veličinu, ali
bio je preumoran da razmišlja o tome.
Uto iz razrušene grobnice izađe Belgarat, iznuren i potresen. U
ruci je stiskao pokidani lanac s medaljonom. Zastao je i zagledao se
u Gariona i mrtvog boga.
Kroz jeku vetra se čulo kako negde u daljini Torakovi Tragači
bolno zavijaju za gospodarem.
Belagart se uspravi pa raširi ruke ka nebu, zauzevši položaj
neobično sličan onom koji Torak napravio pre no što je umro.
„Gospodaru!“, prolomio se njegov glas. „Gotovo je!“

295
 Dvadeset četvrto poglavlje

SVE SE ZAVRŠILO, ALI GARIONOVA je pobeda imala gorak

ukus. Nije prijatno ubiti boga, ma koliko izopačen ili zao bio. I tako
je Belgarion Rivanski tužno stajao nad telom palog neprijatelja dok
je vetar blagim mirisom praskozorja zasipao trule ruševine Grada
Noći.
„Žališ li, Garione?“, tiho upita Belgarat i položi dlan unuku na
rame.
Garion uzdahnu. „Ne, deda“, reče. „Mislim da ne. Ili bar ne
ozbiljno. Tako je moralo biti, zar ne?“
Belgarat ozbiljno klimnu glavom.
„Jedino mi je žao što je na kraju ostao sasvim sam. Sve sam mu
oduzeo pre nego što sam ga ubio. To mi baš i ne služi na čast.“
„Baš kao što si rekao: tako je moralo biti. Jedino si ga tako
mogao pobediti.“
„Samo bih voleo da sam mu bar nešto ostavio i to je sve.“ Uto se
iz ruševina gvozdene kule pojavi tužna povorka. Tetka Pol, Svileni i
Se’Nedra nosili su telo kovača Durnika, a kraj njih je, sav ozbiljan,
stupao Erand.
Gariona prože nalet neizdržive tuge. Durnik, njegov najstariji
prijatelj, sada je mrtav i beo, a on ga, potpuno pometen onim
unutrašnjim promenama koje su prethodile obračunu s Torakom,
nije čestito ni ožalio.
„Znaš, i to je bilo neophodno“, tužno mu reče Belgarat.

296
 „Zašto, deda? Zašto je Durnik morao da umre?“, jedva je izustio
Garion, a oči mu se napuniše suzama.
„Zato što je njegova smrt dala tvojoj tetki snagu da se odupre
Toraku. Proročanstvo je oduvek imalo tu jednu manu — mogućnost
da Pol popusti. Toraku je bilo potrebno da ga zavoli makar jedna
jedina osoba. To bi ga učinilo nepobedivim.“
„Šta bi bilo da mu se predala?“
„Ti bi izgubio borbu. Zato je Durnik morao da umre.“ Starac
žalosno uzdahnu. „Voleo bih da je moglo biti drugačije, ali ovo je
bilo neizbežno.“
Ono troje položiše Durnikovo telo na zemlju. Se’Nedra
pokunjeno priđe Belgaratu i Garionu i bez ijedne reči gurnu svoju
ruku u njegovu. Stajali su i gledali kako Polgara, sada već
nesposobna i da plače, nežno ispravlja kovačeve ruke i noge i
pokriva ga svojim ogrtačem. Kada je završila, sela je i pridigla
njegovu glavu sebi u krilo pa oborila glavu i počela odsutno da ga
miluje po kosi.
„Ne mogu ovo da izdržim“, iznenada zajeca Se’Nedra, pa zari lice
Garionu u rame i zarida.
Uto usred sveopšte tame blesnu svetlost. Garion je zaprepašćeno
gledao kako se iz uskomešanih oblaka spušta zaslepljujući plavi
zrak. Kao da se čitav grad kupao u njegovom treperavom sjaju.
Uskoro se s noćnog neba spustiše i drugi svetlosni stubovi —
crveni, žuti, zeleni i neki u bojama kojima on čak nije ni znao imena
— pa se poput kraja duge poređaše kraj tela mrtvog Toraka. Tad u
sredini svakog tog zraka poče da se razaznaje neka svetlucava
prilika. To su se bogovi vratili na zemlju da ožale mrtvog brata.
Garion je odmah prepoznao Aldura, a za njim i sve ostale. Mara je i
dalje kukao, dok se mrtvooki Isa lagano lelujao, slično gmizavcu, u
stubu svetlozelene svetlosti. Nedra je bio van sebe od besa, a Čaldan
dostojanstven. Mladoliki Belar, plavokosi bog Alorna, kao da se
drsko smejuljio, mada nije žalio ništa manje od ostalih. Bogovi su
svoj povratak obznanili i odgovarajućim zvukom. Smrdljivi vazduh
Ktol Mišraka ožive kad svaki stub svetlosti poče da ispušta drugi
ton. Zvuci se sliše u savršenom skladu, toliko savršenom da je
izgledalo da tu leže odgovori na sva ikada postavljena pitanja.
297
 Na kraju se polako spusti i stub zaslepljujuće bele svetlosti, a u
njegovom je srcu stajao Ul — neobični bog u beloj odori, kojeg je
Garion imao prilike da vidi u Prolguu.
Tad mu priđe Aldur, još okupan plavičastim sjajem, pa reče:
„Oče, tvoj sin a naš brat sada je mrtav.“
Svetlucavo i treperavo obličje oca svih bogova priđe
nepokretnom Torakovom telu.
„Pokušah da te vratim na pravi put, sine moj“, reče tiho, a jedna
mu suza pođe niz obraz. Potom se okrete ka Alduru. „Uzmi telo
brata svoga, pa ga podigni na neko primerenije mesto. Srce mi se
cepa kad ga vidim da na zemlji počiva.“
Aldur i njegova braća tad podigoše Torakovo telo i položiše ga
na veliki kameni blok među ruševinama, pa stadoše oko tog
priručnog odra da u tišini ožale angaračkog boga.
Bez i najmanje trunke straha, a reklo bi se čak i bez svesti da te
svetlucave prilike što su sišle s neba uopšte nisu ljudi, Erand se
samouvereno zaputi pravo prema Ulu i cimnu kraj njegove bele
odore. „Oče“, reče.
Ul spusti pogled na mališana.
„Oče“, ponovi Erand, verovatno čuvši kad ga je Aldur tako
oslovio, otkrivši pritom pravu istinu o ulškom bogu. „Oče“, još
jednom reče mališan, pa se okrete u ručicom pokaza ka
Durnikovom telu.
„Erand!“ Ovo je više zvučalo kao naređenje nego kao molba.
Ul ga tužno pogleda. „To je nemoguće, drago dete“, reče mu.
„Oče“, nije odustajao dečak. „Erand.“
Ul upitno pogleda Gariona. U očima mu se jasno očitavao nemir.
„Molba ovog deteta je veoma ozbiljna“, reče, ne obraćajući se
pritom Garionu nego onoj drugoj svesti, „i ja zaista osećam obavezu
da mu iziđem u susret, ali time bih prešao granicu koja se ne
prelazi.“
„Neka tako i ostane“, odgovori mu onaj glas kroz Garionova usta.
„Tvoji su sinovi preke naravi, sveti Ule, i ako im jednom dopustiš da
pređu granicu, možda će pasti u iskušenje da to ponovo urade. Tako
bi se jednom moglo dogoditi da promene ono što se ne sme menjati.

298
Ne dajmo im oruđe koje bi ponovo moglo da rascepi Sudbinu na dva
različita toka.“ Ul uzdahnu.
„Nego, hoćete li ti i tvoji sinovi da pozajmite svoje moći mom
oruđu i tako njemu prepustite da pređe tu granicu?“ Ul ga zbunjeno
pogleda.
„Tako će granica ostati zaštićena, a ti ćeš ispuniti detinju molbu.
To je jedino rešenje.“
„Pravo zboriš“, složi se Ul, pa se okrete.
Božji otac i njegov najstariji sin Aldur razmeniše čudne poglede,
na šta ovaj napusti odar mrtvoga brata i ode do tetke Pol, koja je još
sedela pognuta nad Durnikovim telom.
„Teši se, kćeri“, reče joj, „jer njegova je žrtva bila tebe radi i radi
čitavog ljudskoga roda.“
„Slaba mi je to uteha, gospodaru“, odgovori ona, suznih očiju.
„Bio je najbolji među svim ljudima.“
„Svi umiru, kćeri moja. I najbolji isto kao i najgori. Sigurno si to
mnogo puta videla za života.“
„Jesam, gospodaru, ali ovo je drugačije.“
„Kako to, mila moja Polgara?“ Izgledalo je kao da Aldur tačno
zna kuda vodi njihov razgovor.
Ona se ugrize za usnu. „Volela sam ga, gospodaru“, reče
konačno.
Nagoveštaj osmeha zatitra Alduru na usnama.
„Zar je baš toliko bilo teško prevaliti to preko usana, kćeri moja?“
Ona se umesto odgovora ponovo povi nad Durnikom.
„Želiš li da čoveka ovog među žive vratimo, kćeri moja?“, upita
je on.
Ona podiže glavu. „To je nemoguće, gospodaru“, reče. „Molim te
da se ne poigravaš mojom tugom.“
„Zamisli ipak da to je moguće“, reče on. „Želela bi to?“
„Svim srcem.“
„Ali zašto? Kakav to zadatak imaš za čoveka tog kad toliko želiš
da vratimo ti ga?“
Ona se ponovo ugrize sa usnu. „Da mi bude muž, gospodaru“,
reče pomalo prkosno.
299
 „A i ovo jedva izgovori. Jesi li sigurna, kćeri, da ljubav ta ne
potiče od bola što mori te i da nećeš jednoga dana čoveku tome leđa
okrenuti? On je, ne zaboravi, tek čovek običan.“
„Durnik nije običan“, brecnu se ona. „On je najhrabriji i najbolji
čovek na svetu.“
„Ne shvati me pogrešno, Polgara, ali čovek taj moći tvoje nema.
Ni Volja ni Moć ne rade za njega.“
„Zar je to važno, gospodaru?“
„Brak na ravnopravnosti počiva, kćeri. Kako će te taj dobri,
hrabri čovek kroz život pratiti kad moći tvoje nema?“ Ona ga
bespomoćno pogleda.
„Da li bi se ti, Polgara, žrtvovala za njega? Da li bi ti postala ravna
njemu. I odrekla se sve moći svoje?“
Ona ga pogleda, pa razmisli, i na kraju jednostavno izgovori:
„Da.“
Garion je bio preneražen, ali ne toliko Polgarinim pristankom
koliko Aldurovim predlogom. Njena moć bila je njena suština.
Ako joj to oduzmu, biće joj isto kao da joj uzmu sve. Šta će onda
ona da radi? Kako će živeti? Bila je to okrutna pogodba, a Garion je
verovao da je Aldur blag bog.
„Žrtvu tvoju prihvatiću, Polgara“, reče Aldur. „Sa ocem svojim i
braćom svojom razgovaraću. Te moći smo se zarad opšteg dobra svi
mi odrekli, te stoga svi moramo pristanak svoj dati za kršenje
prirodnoga toka stvari.“ Potom se okrete i vrati se tužnom skupu
oko Torakovog odra.
„Kako samo može?“, upita Garion dedu, ne ispuštajući Se’Nedru
iz zagrljaja.
„Šta to?“
„Da joj tek tako traži da se odrekne svoje moći. Zar je to neće
uništiti?“
„Mnogo je jača nego što misliš, Garione“, pokuša Belgarat da ga
smiri, „a Aldurovo razmišljanje zvuči sasvim smisleno. Nema tog
braka koji bi opstao uprkos tolikoj razlici.“
Uto se iz grupe svetlucavih bogova prolom i jedan glas. „Ne!“

300
 Bio je to Mara, neutešni bog istrebljenog maraškog naroda. „Što
da oživimo čoveka tog kad sva moja preklana deca još leže mrtva?
Obazre li se Aldur na moje molbe? Priteče li on meni u pomoć kad
njih su klali? Ne pristajem.“
„Ovo nisam očekivao“, promrmlja Belgarat. „Bolje da
preduzmem nešto pre nego što bude kasno.“ Otišao je do grupe
bogova i naklonio im se s poštovanjem. „Oprostite što vas
prekidam“, reče, „ali upitao bih brata svoga učitelja prihvata li jednu
marašku ženu u zamenu za pristanak da oživimo Durnika?“
Mara iznenada prestade da plače i izbulji se u njega. „Maraška
žena?“, oštro reče. „Nema takve. Moje bi srce znalo da u Maragoru
postoji makar i jedna živa duša.“
„Naravno, gospodaru Mara“, brzo se složi Belgarat, „ali šta je s
onima koji su kao roblje odvedeni iz Maragora?“
„Znaš li ti takvu, Belgarate?“, upita Mara, ispunivši se
očajničkom žudnjom.
Starac klimnu glavom. „Pronašli smo je u lagumima pod Rak
Ktolom, gospodaru. Zove se Taiba. Ostala je samo ona, ali takva bi
žena mogla postati majka naroda, pogotovu ako je čuva bog pun
ljubavi.“
„Gde je sad ta moja kćer Taiba?“
„O njoj se stara jedan Ulg, Relg“, odgovori Belgarat. „Mislim da
su se veoma zbližili“, dodade učtivo.
Mara ga zamišljeno pogleda. „Ona sama ne može izroditi ceo
narod“, reče, „ma koliko bog bio pun ljubavi. Potrebno je dvoje.“
Potom se obrati Ulu. „Hoćeš li mi dati tog Ulga, oče?“, zapita. „On
će biti otac naroda mog.“
Ul se prodorno zagleda u Belgarata. „Ti znao si da Relga još
jedan zadatak veliki čeka“, reče.
Belgarat se gotovo vragolasto osmehnu. „Siguran sam da Gorim
i ja možemo sve da sredimo, presveti“, reče samouvereno.
„Da niste nešto zaboravili, Belgarate?“, bojažljivo se javi Svileni.
„Relg ima onu svoju muku.
Belgarat ga samo prostreli pogledom.
„Samo sam mislio da to treba pomenuti“, nedužno će čovečuljak.

301
 Mara ih oštro pogleda. „O čemu je reč?“
„Sitnica, gospodaru“, brzo će Belgarat. „Siguran sam da će Taiba
umeti s tim da izađe na kraj. Uopšte ne sumnjam u nju kad su takve
stvari u pitanju.“
„Hoću sve da znam“, reče Mara.
Belgarat uzdahnu i još jednom mrko pogleda Svilenog.
„Relg je verski fanatik, gospodaru“, reče. „Zbog takvih svojih
ubeđenja on se gnuša... hm ... određene vrste međuljudskih
odnosa.“
„Njemu je očinstvo suđeno“, reče Ul. „Njegovo će dete biti
posebno. Objasniću mu to. Pokoran je i zarad mene će sva gnušanja
svoja prevazići.“
„Dakle, daćeš mi ga, oče?“, upita Mara.
„Tvoj je, ali uz uslov jedan. Docnije ćemo o tome.“
„Tad pobrinimo se za Sendara vrlog“, reče Mara, a njegovoj
vekovnoj tuzi više ne beše ni traga.
„Belgarione“ reče onaj glas u njegovom umu.
„Da?“
„Oživljavanje tvog prijatelja sad zavisi jedino od tebe.“
„Od mene? Ali zašto baš ja?“
„Zar baš uvek moraš to da pitaš? Želiš li da Durnik oživi?“
„Naravno, ali ja to ne umem. Ne znam čak ni odakle da počnem.“
„Već si to radio. Sećaš li se ždrebeta u pećini bogova?“ Garion je
to bio gotovo potpuno zaboravio.
„Ti si moje oruđe, Belgarione. Uvek ću paziti da ne pogrešiš, ili
bar gotovo uvek. Opusti se. Reći ću ti šta da radiš.“
Garion nije bio ni svestan da ga je već poslušao. Pustio je
Se’Nedru iz zagrljaja i, ne ispuštajući mač iz ruke, pošao ka tetki Pol
i Durniku. Pogledao ju je kako sedi i grli glavu mrtvog kovača u
krilu, pa se i sam spustio kraj nje.
„Meni za ljubav, Garione“, prošaputala je.
„Ako ikako budem mogao, tetka Pol“, odgovori on, pa onda, čak
i ne znajući zašto to čini, položi mač na tlo i sklopi prste oko Kugle
na jabuci balčaka. Čuo se samo tihi škljocaj kad se dragulj otkačio
iz ležišta. Nasmešeni Erand priđe Durniku s druge strane, pa sede i
302
uhvati kovačevu beživotnu ruku. Garion uze Kuglu obema rukama i
položi je na pokojnikova prsa. Jedva je bio svestan da su mu u
međuvremenu prišli i bogovi i da su stali oko njih i uhvatili se za
ruke. Unutar tako nastalog kruga pojavi se jarka svetlost, koja poče
da trepti, a Kugla u Garionovim rukama zasija kao da joj odgovara.
Ponovo se obreo pred onim praznim, crnim zidom, jednako
neprobojnim i nepromenljivim kao pre. Kao i u pećini bogova,
Garion oprezno dlanom pritisnu samu materiju smrti, ne bi li uspeo
da u njoj napipa svog prijatelja i izvuče ga u svet živih.
Ovog je puta bilo drugačije. Ždrebe koje je spasao u pećini
nikada zapravo nije ni živelo, osim u majčinoj utrobi. Njegova je
smrt bila krhka koliko i život, tako da ga je našao odmah iza granice.
Durnik je, međutim, bio odrastao čovek i njegova je smrt — baš
kao i njegov život — bila mnogo ozbiljnija. Gurnuo je najjače što je
mogao, osetivši kako mu u tome pomažu udružene volje svih
bogova. Zid nije popuštao.
„Upotrebi Kuglu!“, zapovedi mu glas.
Ovoga puta Garion usredsredi svu moć — i svoju i onu koju su
mu pružali bogovi — na kamenu lopticu u rukama. Kugla zatreperi,
pa zasja punim sjajem, i onda ponovo zatreperi.
„Pomozi mi!“, zapovedi joj Garion.
Kao da ga je razumela, Kugla buknu raznobojnom svetlošću.
Zid poče da popušta.
Tad mu se Erand ohrabrujuće nasmeši pa i on položi ručicu na
rasplamsalu Kuglu.
Zid se raspuče. Durnikove grudi počeše da se nadimaju i on se
zakašlja.
Bogovi se s poštovanjem odmakoše od njih, a tetka Pol ciknu od
olakšanja pa stade da grli oživelog kovača.
„Erand“, zadovoljno reče mališan Garionu, a on se, potpuno
iznuren, uskobelja na noge i otetura odatle.
„Jesi li dobro?“, upita ga Se’Nedra, pa mu provuče glavu ispod
pazuha i prebaci njegovu ruku preko svojih nejakih ramena.
On klimnu glavom mada su mu kolena pomalo klecala.
„Nasloni se na mene“, na to će ona.
303
 On zausti da se usprotivi, ali ona mu šakom čvrsto poklopi usta.
„Ne raspravljaj se sa mnom, Garione“, reče mu. „Znaš da te
volim i da ćeš ionako morati da se celog života oslanjaš na mene,
tako da bi ti najpametnije bilo da odmah počneš da vežbaš.“
„Izgleda da će se u mom životu desiti velike promene,
gospodaru“, reče Belgarat Alduru. „Do sada je Polgara uvek bila uz
mene, spremna da priskoči kad god je pozovem. Dobro, nekad više
a nekad manje voljno, ali bila je tu. Sada, međutim, ima preča
posla.“ Uzdahnuo je. „Valjda je prirodno da deca jednog dana
odrastu i zasnuju sopstvenu porodicu.“
„Ta ti uloga slabo pristaje, sine moj“, reče mu Aldur.
Belgarat se široko nasmeši. „Tebi ništa ne promakne,
gospodaru“, reče, pa se ponovo uozbilji. „Polgara mi je bila kao sin,
ali vreme je da je pustim da bude žena. Predugo sam odbijao to da
priznam.“
„Kako god ti kažeš, sine moj“, reče Aldur. „A sada, molim ti se,
otidite malo dalje i ostavite nas da ga kao porodica ožalimo.“
Osvrnuo se ka Torakovom telu na odru, a onda pogleda Gariona.
„Još jedan zadatak za tebe imam, Belgarione“, reče. „Kuglu uzmi pa
je bratu mome na mrtve grudi stavi.“
„Da, gospodaru“, poslušno odgovori Garion.
Pustio je Se’Nedru i otišao do odra, sve vreme se trudeći da ne
pogleda u unakaženo lice mrtvog boga. Pružio je ruku i položio
plavičasti kamen na Kal Torakova prsa, a onda odstupio. Princezica
mu se ponovo umigolji u zagrljaj, pa i ona njega zagrli oko pasa. Nije
mu to bilo neprijatno, ali na trenutak mu kroz glavu prolete misao
da će ljudima možda čudno izgledati ukoliko ona do kraja njihovih
života nastavi s ovim izlivima nežnosti.
Bogovi ponovo napraviše krug a Kugla ponovo zasja. Unakaženo
lice poče da se menja i zarasta. Svetlost oko bogova se pojača, a sjaj
Kugle oboji se svim mogućim bojama. Torakovo je lice, kada ga je
Garion poslednji put video, bilo mirno i bez ijedne ogrebotine. Bilo
je to prelepo lice, ali ipak mrtvo.
Svetlost se tad toliko pojača da se više nije moglo gledati. Kad je
uminula, Garion ponovo pogleda ka odru, ali bogovi i Torakovo telo

304
već behu nestali. Ostala je samo Kugla, koja se nežno presijavala na
grubom kamenu.
Tad Erand, samouveren kao i uvek, priđe odru. Propeo se na
prste da dohvati svetlucavi kamen, pa ga onda donese Garionu.
„Erand, Belgarione“, reče odlučno i pruži mu Kuglu.
Gariona prože čudan osećaj u trenutku kad su im se ruke
dodirnule.
Svi se okupiše oko tetke Pol i Durnika. Na istoku je već počelo da
rudi i rumen zore već je bojila poslednje ostatke oblaka koji je
nekada pokrivao Ktol Mišrak. Bila je to užasna noć, puna velikih
događaja, ali sada je sve to ostalo iza njih i mirno su stajali i ćutke
posmatrali izlazak sunca.
Prošla je i ona strašna oluja. Nebrojeno je mnogo godina
Vaseljena bila rascepljena, a sada je ponovo bila jedno. Ako počeci
uopšte postoje, onda je to bio početak. A baš je tako i izgledalo kada
se sunce promolilo kroz oblake da označi početak novog dana.

305
 Epilog

OSTRVO VETROVA

306
 Dvadeset peto poglavlje

BELGARION RIVANSKI JE VRLO LOŠE spavao noć uoči svoje

svadbe.
Sve bi bilo mnogo lakše da su se on i Se’Nedra tiho venčali
nedugo posle obračuna s Torakom. Tada su oboje bili toliko umorni
i potreseni onim događajima da nisu imali snage ni za šta drugo
osim potpune iskrenosti. Za tih nekoliko dana otkrio je da se ona
mnogo promenila. Zaljubljenim je pogledom pratila svaki njegov
pokret, a nežni su joj prstići, kao da je neprestano osećala potrebu
da ga dodiruje, svaki čas bili na njegovoj kosi, licu ili rukama. Volela
je da mu se prikrade, bez ikakvog obzira na to ko je prisutan ili šta
se dešava, i da mu se ušuška u zagrljaj, što njemu — to je morao da
prizna — uopšte ne beše mrsko.
Ali ti dani, avaj, nisu potrajali. Čim se uverila da je on dobro i da
je stvaran, a ne nekakva tvorevina njene mašte koja bi svakog trena
mogla da ispari, Se’Nedra poče postepeno da se menja. Ponašala se
kao da je on njena svojina. Posle početnog oduševljenja, princeza je
polako ali sigurna počela da navrće vodu na svoju stranu, mada on
nikako nije uspevao da dokuči njen krajnji cilj.
A sada ga je još samo nekoliko sati delilo od dana kada će ona
ozvaničiti svoje vlasništvo nad njim. Spavao je nemirno i na
mahove, a čudni snovi su mu se preplitali sa sećanjima dok je
nakratko uranjao u njih, poput ptice koja leti nisko nad talasima.
Ponovo je bio na Faldorovom imanju. Čak i u snu je mogao jasno
da čuje udarce Durnikovog malja i da oseti miomirise iz kuhinje
tetke Pol. Bili su tu i Randorig, Zubreta i Dorun, a Bril je izvirivao
307
iza ugla. Probudio se i u polusnu počeo da se prevrće po kraljevskom
krevetu. To je nemoguće. Dorun je mrtav — udavio se u reci Mardu
— a Bril je poginuo pri padu preko ograde Rak Ktola.
Potom se obreo u palati u Sthis Toru, gde ga je Salmisra,
golotinje tek jedva prekrivene providnom tkaninom, ledenim
prstima milovala po licu.
Ali Salmisra više nije žena. Svojim je očima video kada se
pretvorila u zmiju.
Uto Eldrak Grul odalami svojom batinom sa šiljcima po
zaleđenom tlu i zaurla: „Dođe, ‘Grat! Bori!“, a Se’Nedra poče da
vrišti.
U toj zbrci snova i sećanja ugledao je i Ktučika kako se, lica
iskrivljenog od straha, ponovo rasprskava u onoj kuli u Rak Ktolu.
Na kraju se ponovo obreo u trulim ruševinama Ktol Mišraka.
Ponovo je držao usplamteli mač i gledao Toraka kako, lijući
vatrene suze, širi ruke ka uskomešanim oblacima i očajnički viče:
„Majko!“ Prenuo se i napola ustao, sav se tresući — kao i uvek kad
sanja taj san — ali gotovo odmah ponovo zaspa.
Stajao je na palubi Barakovog broda nadomak malorijske obale
i slušao kako kralj Aneg objašnjava zašto je njegov bradati drug
lancima vezan za jarbol.
„Morali smo, Belgarate“, tužno je govorio raščupani vladar.
„Usred one oluje pretvorio se u medveda. Čitave je noći rikao na
posadu, da bi se tek u zoru ponovo vratio u ljudsko obličje.“
„Odveži ga, Aneže“, zgroženo će Belgarat. „To mu se više neće
desiti, sve dok je Garion živ i zdrav.“
Seo je u krevetu. E, to je već nešto novo. Znači da su Barakove
povremene promene imale svrhu.
„Ti si Garionov zaštitnik“, objasnio je Belgarat orijašu. „Zato si
se i rodio. Kad god se Garion nađe u smrtnoj opasnosti, ti se
pretvoriš u medveda kako bi ga zaštitio.“
„Hoćete da kažete da sam i ja čarobnjak?“, zgranuto će Barak.
„Ne baš. Promena oblika nije nešto posebno teška, a i ne izvodiš
je svesno. To ne radiš ti nego Proročanstvo.“ Barak je ostatak

308
putovanja do Mišrak ak Tula proveo u smišljanju odgovarajućeg
načina da taj podatak smesti na svoj porodični grb.
Garion siđe s velikog kreveta s baldahinom i ode do prozora. Bilo
je proleće i zvezde su svetlucale nad usnulom Rivom i tamnim
vodama Mora vetrova. Ni nagoveštaja skorom svitanju. Uzdahnuo
je i nasuo sebi vodu iz bokala na stočiću pa se vratio u krevet i
ponovo utonuo u nemiran san.
Sada se obreo u Tul Zeliku, a Hetar i Mandoralen su podnosili
izveštaj o kretanju malorijskog cara ‘Zakata.
„Sada je u opsadi Rak Goske“, govorio je Algar kukastoga nosa.
Lice mu je bilo nekako blaže otkako ga je Garion video poslednji
put, kao da je doživeo nekakvu značajnu promenu.
Hetar se tad okrete ka njemu.
„Na kraju ćeš morati da preduzmeš nešto u vezi sa ‘Zakatom“
reče. „Sigurno ga nećeš pustiti da vršlja ovuda kao po svojoj prćiji.“
„Zašto baš ja?“, izlete Garionu.
„Zato što si ti vrhovni poglavar Zapada.“
Ponovo se probudio. Uopšte nema sumnje da će pre ili kasnije
zaista morati da se suoči sa ‘Zakatom. Možda će posle venčanja
imati vremena da se pozabavi time. Ta ga misao lecnu. Čudno je, ali
on uopšte nema predstavu šta će se dešavati posle venčanja. Kao da
se našao pred nekakvim ogromnim vratima iza kojih se prostire svet
u kojem nikad nije bio. ‘Zakat će da pričeka. Garion mora prvo da
izađe na kraj s venčanjem.
U tom magnovenju, negde između snova i sećanja, porazgovarao
je čak i s njenim carskim visočanstvom.
„Glupo je, Se’Nedra“, branio se. „Zašto bih jahao unaokolo i
vitlao mačem ako već ni sa kim nemam nameru da se borim?“
„Treba da te vide, Garione“, strpljivo će ona, kao da razgovara s
detetom. „Na tvoj su poziv napustili ognjišta i pošli u rat.“
„Nikoga ja nisam zvao.“
„Ja sam to obavila u tvoje ime. Sama samcijata sam ti okupila
vojsku, i to više nego dobru. Ponosiš li se mnome?“
„Nisam ti ja rekao da to radiš.“

309
 „Samo zato što si previše ponosan da moliš. To ti je velika mana,
Garione. Nikada ne smeš da se ustežeš da tražiš usluge od onih koji
te vole. Svaki ovaj vojnik te voli. Zbog tebe su mi se odazvali. Zar je
vrhovnom gospodaru Zapada toliko teško da svoju vernu vojsku
nagradi malim znakom pažnje? Ili si možda postao toliko ohol da
više ne umeš ni ‘hvala’ da kažeš?“
„Izvrćeš činjenice, Se’Nedra. Znaš, često to radiš.“
Ona je, međutim, već prešla na novu temu, kao da su s ovom
završili.
„Naravno da ćeš nositi krunu, a i neki lep oklop. Mislim da bi
jedna dobra verižnjača bila sasvim primerena.“
„Neću da izigravam budalu samo da bih zadovoljio tvoju potrebu
za jeftinim paradiranjem.“ Oči joj se napuniše suzama, a donja usna
poče da joj podrhtava. „Ti me više ne voliš“, procijukala je.
Čak je i u snu zaječao. Uvek se tako završi. Tom predstavom je
svakog puta uspevala da istera svoje. Naravno, on zna da je to
gluma. I zna da ona to čini samo da bi na kraju bilo po njenom, ali
šta da radi? Ma oko čega da se svađaju, ona nekako sve izvrne dok
ne napravi sebi uvod za onu strašnu optužbu, posle koje se gasi i
najslabija njegova nada da će se makar jednom završiti po
njegovom.
Gde li je samo naučila da tako bestidno glumi?
I tako je Garion, u verižnjači i s krunom na glavi, ponosito
podigao plameni mač i izjahao iz utvrđenja na litici da pozdravi
oduševljenu Se’Nedrinu vojsku.
Svašta se izdešavalo otkako su se on, Svileni i Belgarat prošlog
proleća išunjali iz rivanske citadele. Mladi kralj je konačno odustao
od pokušaja da se naspava i sad je samo ležao na velikom krevetu i
zurio u baldahin. A Se’Nedra, istini za volju, jeste podigla svu onu
vojsku. Što je više slušao o tom pohodu, sve joj se više divio i to ne
samo tolikoj njenoj odvažnosti, nego i neverovatnoj volji i uloženom
trudu. Naravno, i drugi su joj pomagali i usmeravali je, ali je sve to
u suštini uspelo njenom zaslugom. Čak je počeo i da je se pomalo
pribojava. Oženiće se jednom vrlo odlučnom devojkom koja se
uopšte ne opterećuje skrupulama.

310
 Okrenuo se i zario pesnicu u jastuk, nadajući se da će tim starim,
dobro znanim pokretom prizvati makar malo sna, ali ponovo je
utonuo u ono magnovenje. Sada je video Relga i Taibu kako idu
prema njemu i drže se za ruke!
Potom se obreo u Tvrđavi, na ivici Adarinog kreveta. Njegova
prelepa rođaka bila je bleđa nego što ju je pamtio i nije prestajala
da kašlje. Tetka Pol joj je, čak i dok su njih dvoje razgovarali,
stavljala meleme na ranu, koja se bila zagadila i umalo je nije stajala
života.
„Htela sam u zemlju da propadnem“, objašnjavala mu je Adara.
„Posle toliko truda da on ništa ne sazna, sve sam mu istrtljala a
da čak nisam ni bila na samrti.“
„Hetar?“, ponovi Garion. Već je tri puta to rekao.
„Garione, ozbiljno ću se naljutiti na tebe ne prestaneš li to da
ponavljaš“, oštro mu reče Adara.
„Izvini“, pokuša on da je umiri. „Jednostavno ga nikada nisam
posmatrao u tom svetlu. Odličan mi je prijatelj, ali nije mi izgledao
kao neko ko može da voli. Toliko je ... ne znam ... nekako
neumoljiv.“
„Imam razloga da verujem da se to može promeniti“, reče Adara
i pocrvene, a onda se ponovo zakašlja.
„Popij ovo, mila“, reče tetka Pol prinevši joj šolju iz koje se nešto
dimilo.
„Pazi, odvratno je“, upozori on rođaku.
„Dosta je bilo, Garione“, reče tetka Pol. „Dobro se snalazim i bez
tvojih opaski.“
U narednom je trenutku bio u pećinama pod Prolguom, gde je
posmatrao kako Gorim izvodi skromni obred sjedinjenja Relga i
Maraškinje koja mu je iz korena promenila život. Kada je osetio da
tu ima još nekoga, Garion se zapita da li je iko rekao Relgu za
pogodbu koja je zaključena u Ktol Mišraku. Isprva je hteo da mu
sam ispriča, ali je ipak odustao. Možda bi trebalo pustiti Relga da se
polako navikava na promene. Venčanje s Taibom sigurno je iz
temelja uzdrmalo njegova uverenja. Na kraju obreda je jasno osetio
kako Mara oduševljeno likuje. Uplakani bog je prestao da plače.

311
 Badava, pomisli Garion. Nema mu sna i tačka — ili bar ne
okrepljujućeg. Zbacio je prekrivač i obukao se. Vatra u kam inu je
bila zapretena pa ju je prodžarao da se razgori. Seo je u fotelju i
zamišljeno se zagledao u igru plamenova.
Možda bi se sve dobro završilo čak i da je venčanje obavljeno
odmah po povratku u Rivu, ali pripreme za kraljevsku svečanost
tolikih razmera ne bi se mogle prekonoć obaviti, a mnogi koji bi im
bili dragi gosti još su se oporavljali od rana što su ih zadobili u bici
kod Tul Mardua.
Tako je Se’Nedra imala dovoljno vremena da do mile volje kroji
i prekraja. Kao da je imala jasnu predstavu — samo njoj znanu,
naravno — kakav on treba da bude i bila je pošto-poto rešena da ga,
ma koliko se on bunio i opirao, ugura u taj kalup. Ništa je nije moglo
odvratiti od tog cilja. To mu ne beše pravo. On je nju prihvatio takvu
kakva je. Imala je svojih mana — i to mnogo — ali on je bio spreman
da se s njima pomiri. Zašto i ona ne bi mogla da njemu ukaže istu
čast? Međutim, kad god je pokušao da udari šakom o sto i odlučno
odbije neki njen ćef, ona bi samo procijukala ono kobno „Ti mene
više ne voliš“.
Belgarion Rivanski nekoliko puta te zime umalo nije pobegao od
kuće.
A sada je ponovo došlo proleće i prošle su bure koje su odsecale
Ostrvo vetrova od ostatka sveta. Dan za koji se Garionu činilo da ga
nikada neće dočekati sad je bio opasno blizu. Kucnuo je čas da uzme
princezu Se’Nedru za ženu i više nema vremena za bekstvo.
Znao je da će se, nastavi li da razmišlja o svemu, na kraju
potpuno izbezumiti, pa je zato ustao i obukao jednostavnu tuniku i
čakšire. Nije ni pogledao kitnjastu odeždu koju mu je Se’Nedra
namenila.
Beše ostalo još sat vremena do svitanja kada je mladi rivanski
kralj otvorio vrata svojih odaja i išunjao se u pusti hodnik.
Neko vreme je lunjao polumračnim dvoranama Citadele, da bi
se na kraju obreo pred vratima tetke Pol. Bila je već budna i sedela
je ispred vrate, držeći u rukama šolju mirišljavog čaja. Na sebi je
imala tamnoplavu haljinu, a crna kosa joj je poput baršunastog
talasa padala preko ramena.
312
 „Poranio si“, primetila je.
„Nisam mogao da spavam.“
„Šteta. Čeka te naporan dan.“
„Znam. Zato i nisam mogao da zaspim.“
„Jesi li za čaj?“
„Ne, hvala.“ Seo je u bogato izrezbarenu fotelju s druge strane
kamina. „Sve se menja, tetka Pol“, reče posle nekoliko trenutaka
tišine. „Od danas će sve biti drugačije, zar ne?“
„Verovatno“, reče ona, „ali to ne znači da će promena biti
nagore.“
„A kako se ti osećaš pred svoje venčanje?“
„Prilično sam nervozna“, mirno će ona.
„Zar ti?“
„Nikada se još nisam udavala, Garione.“
Ta mu misao nikako nije davala mira.
„Jesi li sigurna da je to pametno, tetka Pol?“, upitao ju je.
„Mislim na to da se ti i Durnik uzmete istog dana kad i Se’Nedra i
ja. Ipak si ti najpoznatija žena na svetu i trebalo bi da tvoje venčanje
bude nešto posebno.“
„Upravo to smo i hteli da izbegnemo, Garione“, odgovori ona.
„Durnik i ja želimo skromno, mirno venčanje, pa smo se nadali
da ćemo se provući neopaženo u metežu oko tvog slavlja.“
„Kako je on? Ima nekoliko dana kako ga nisam video.“
„Još je pomalo čudan. Mislim da to nikada više neće biti onaj
Durnik kakvog smo poznavali.“
„Ali dobro mu je, zar ne?“, zabrinuto će Garion.
„Dobro mu je, Garione. Samo je drugačiji i to je sve. Doživeo je
nešto što niko pre njega nije i to ga je promenilo. I dalje je praktičan
kao pre, ali sada sagledava stvari i s druge strane. Mislim da mi se
to prilično dopada.“
„Zar baš morate da odete iz Rive?“, iznenada će on. „Zašto ne
ostanete u Citadeli?“
„Hoćemo da kućimo svoju kuću, Garione“, reče mu ona, „da
budemo malo sami. Osim toga, ostanem li ovde, kad god se ti i

313
Se’Nedra sporečkate, jedno će doći da mi lupa na vrata. Vaspitavala
sam vas najbolje što sam umela, ali dalje ćete morati sami.“
„Kuda ćete?“
„U Dolinu. Kuća moje majke još je tamo i u dobrom je stanju.
Treba samo zameniti slamu na krovu i popraviti vrata i prozore.
Durnik će se postarati za to. I Erandu će tamo biti lepo.“
„Erandu? Vodite i njega?“
„Neko mora da se stara o njemu, a ionako sam navikla da se neki
dečačić vrzma oko mene. Osim toga, otac i ja smo zaključili da bi za
njega bilo dobro da neko vreme bude podalje od Kugle. On je i dalje
jedini osim tebe koji može da je dodirne. Možda bi neko poželeo da
to zloupotrebi isto kao Zedar.“
„Ali zašto bi? Toraka više nema. Šta će Kugla nekom drugom?“
Ona ga ozbiljno pogleda, a onaj njen beli pramen kao da blago
zasja.
„Ne verujem da je Kugla samo zato stvorena, Garione“, reče. „Još
nije sve gotovo.“
„Kako to? Šta još treba da se dovrši?“
„Ne znamo. Mrinski kodeks se ne završava susretom Deteta
Svetlosti i Deteta Tame. Sada si ti Čuvar Kugle, a ona je jednako
moćna kao pre i zato nemoj da je ćušneš u neki budžak i zaboraviš.
Dobro pazi i ne daj da te zatupe obične sitnice. Čuvanje Kugle je i
dalje tvoja prva dužnost, a ja neću biti tu da te svakodnevno na to
podsećam.“ Bila mu je mrska i sama pomisao na to. „A šta ako neko
dođe u Dolinu da otme Eranda? Nećeš moći da ga zaštitiš bez...“
Zaćutao je. Još nisu razgovarali o tome.
„Izgovori to, Garione“, otvoreno reče ona. „Suoči se s istinom.
Hteo si da kažeš da više nemam moć.“
„Kakvo je to osećanje, tetka Pol? Da li je to kao kad nešto
izgubiš? Nešto kao praznina?“
„Osećam se isto kao pre, mili. Naravno, nisam ni pokušala da
nešto uradim otkako sam se odrekla moći. Možda bi me neuspeh
zaboleo. Nije mi baš stalo da to iskusim, pa zato nisam ni
pokušavala.“ Slegla je ramenima. „Taj deo mog života je završen i
nema mi druge nego da nastavim dalje. Ne brini za Eranda. Beldin

314
je u Dolini, a i blizanci. To je dovoljno moći na jednom mestu da ga
zaštiti od bilo čega.“
„A zašto Durnik provodi toliko vremena s dedom?“, iznenada
upita Garion. „Povazdan su zajedno otkako smo stigli u Rivu.“
Ona mu se zaverenički osmehnu.
„Mislim da mi pripremaju nekakvo iznenađenje“, reče.
„Svadbeni poklon. Ne zna se koji je od njih dvojice providniji.“
„Šta će to biti?“, bio je radoznao Garion.
„Zaista ne znam, a i ne pada mi na pamet da čeprkam. Šta god
to bilo, zaista se trude i ne bih da njuškanjem pokvarim
iznenađenje.“ Pogledala je kroz prozor. Počelo je da sviće. „A sada
bi trebalo da pođeš, dušo“, reče. „Moram da se spremim. Za mene
je ovo poseban dan i želim da izgledam najlepše što mogu.“
„Ali ti si uvek prelepa, tetka Pol“, iskreno će on.
„O, hvala, Garione“, reče ona nasmešivši se gotovo kao
devojčica, „ali ipak ne bih ništa htela da prepustim slučaju.“ Kritički
ga je odmerila i pogladila ga po obrazu. „Zašto se ne okupaš, mili?“,
reče.
„A mogao bi i da opereš kosu i nađeš nekog da te obrije.“
„To mogu i sam, tetka Pol.“
„Mislim da to ne bi bilo pametno, Garione. Nervozan si, a nije
mudro prinositi britvu licu kad ti se ruke tresu.“
On se pomalo tužno nasmeja pa je poljubi i pođe ka vratima. A
onda zastade i okrete se prema njoj.
„Volim te, tetka Pol“, reče.
„Znam, dušo. I ja volim tebe.“
Posle kupanja je pošao da potraži Leldorina. Između ostalih
razrešenih pitanja bio je i bračni status mladog Asturijanca i
njegove poluzvanične supruge. Arijani je konačno dozlogrdilo da
čeka da Leldorin nešto preduzme, pa je na kraju uzela stvar u svoje
ruke i preselila se kod njega. Bila je vrlo odlučna, a ni on se nije
previše opirao. Leldorinov je izraz lica nakon toga postao malo
budalastiji nego inače, a Arijana je, iako je sva blistala od sreće, bila
i pomalo samozadovoljna. Po tome su ga njih dvoje na neki čudan
način prilično podsećali na Relga i Taibu. On je po venčanju stalno

315
izgledao začuđeno, a na njoj se primećivalo isto ono zadovoljstvo
kao kod Arijane. Garion nije mogao da se ne zapita hoće li se sutra
ujutru probuditi i na Se’Nedrinim usnama ugledati isti taj
samozadovoljni osmeh.
Nije on bez razloga pošao da potraži svog asturijskog prijatelja.
Se’Nedra je iskukala da se posle venčanja održi veliki bal, a
Leldorin je dobio zaduženje da nauči Gariona da pleše.
Sve dame su oduševljeno primile vest o balu, ali muškarci nisu
bili toliko jednoglasni. Najžešće se opirao Barak.
„Ja da ti igram dok me svi gledaju?“, oštro je upitao princezu,
potpuno van sebe od besa. „Što se lepo ne isponapijamo kao ljudi?
To sav normalan svet radi na svadbama.“
„Ništa ti neće faliti“, rekla mu je Se’Nedra i pomilovala ga po
obrazu iako je znala koliko ga to nervira. „Barače, zar ne bi plesao
meni za ljubav?“, dodala je i izveštačeno zatreptala.
Barak je otišao odatle ne prestajući da psuje sebi u bradu.
Garion je zatekao Leldorina i Arijanu kako guguću uz doručak.
„Želi li veličanstvo vaše da pridruži nam se?“, ljubazno mu
ponudi ona.
„Hvala, mila gospo“, ljubazno uzvrati on, „ali danas mi nešto nije
do jela.“
„Živci“, mudro zaključi Leldorin.
„Mislim da sam manje-više sve savladao“, prešao je Garion
odmah na srž problema, „ali i dalje me zbunjuje ono ukrštanje. Uvek
se sapletem.“
Leldorin se odmah lati lutnje, a Arijana stade da Gariona vodi
kroz taj složeni proces.
„Vaše će veličanstvo vrstan plesač biti“, pohvalila ga je na kraju
časa.
„Ma samo bih da preživim do kraja a da se ne sapletem i padnem
pred svima.“
„Nevestica vaša pridržaće vas spotaknete li te se.“
„U to se već ne bih kladio. Možda bi s uživanjem gledala kako
pravim budalu od sebe.“

316
 „O, ala vi ne poznajete ćud žensku“, reče Arijana, pa s
obožavanjem pogleda Leldorina, što joj ovaj blentavo uzvrati.
„Prestanite, vas dvoje“, brecnu se on, „ili bar sačekajte dok ne
ostanete sami.“
„Šta ću kad mi je srce toliko puno ljubavi da to prosto ne mogu
da sakrijem?“, zaneseno će Leldorin.
„Primetio sam“, jetko će Garion. „Odoh sad da potražim
Svilenog, tako da možete komotno da se prepustite ljubavisanju.“
Arijana prvo pocrvene, pa se nasmeši.
„Da smatramo to kraljevskim naređenjem, vaše veličanstvo?“,
vragolasto ga upita.
Maltene je izjurio napolje.
Svileni se prethodne večeri vratio s istoka i Garion je jedva čekao
da čuje novosti. Zatekao je malog Dreznijca kako uživa u jarebicama
i kuvanom vinu.
„Da nije to malo teško za doručak?“, upita ga.
„Ne volim kašu, pa to ti je“, odgovori Svileni. „Čovek mora da
mnogo ogladni pa da to jede.“
Garion odmah pređe na stvar. „Šta se dešava u Ktol Murgosu?“
„‘Zakat i dalje drži Rak Gosku pod opsadom“, reče Svileni.
„Međutim, ne prestaje da dovodi vojsku. Prilično je jasno da će
odmah potom udariti na južni Ktol Murgos.“
„Jesu li i Tuli s njim?“
„Tek malo njih. Ostali su zauzeti istrebljivanjem Grolima iz
kraljevstva. Oduvek sam mislio da su Tuli glup narod, ali iznenadio
bi se koliko su maštoviti u iznalaženju novih i zanimljivih načina za
ubijanje Torakovih sveštenika.“
„Držaćemo ‘Zakata na oku“, reče Garion. „Ne bih voleo da mi se
prikrade s juga.“
„Mislim da slobodno možeš da računaš na to da ti se neće
prikrasti“, na to će Svileni. „Štaviše, poslao ti je čestitku.“
„Šta mi je poslao?“
„On je lepo vaspitan čovek, Garione, a uz to i političar. Gadno se
potresao kad je čuo da si ubio Toraka. Mislim da te se zapravo plaši

317
i da ne bi hteo da ti se zamera, ili bar ne dok ne završi s južnim Ktol
Murgosom.“
„Ko vodi Murge sad kad nema više Taura Urgasa?“
„Urgit, treći sin njegove druge žene. Posle njegove smrti je došlo
do borbe za presto između sinova njegovih žena. Čujem da je bilo
mnogo mrtvih.“
„Kakav je taj Urgit?“
„Spletkaroš. Ne bih rekao da je dostojan protivnik ‘Zakatu, ali
Malorijci će narednih dvadeset-trideset godina imati šta da rade.
Posle će ovaj biti star i možda više neće imati volje da ti zadaje
glavobolje.“
„Nadajmo se da je tako.“
„Ah, umalo da zaboravim: Hetar se prošle nedelje oženio tvojom
rođakom.“
„Adarom? Zar ona nije bolesna?“
„Očigledno nije. Dolaze na tvoje venčanje s Čo-Hagom i Silar.“
„Zar su baš svi rešili da se žene?“
Svileni se nasmeja.
„Ja nisam, druže moj. Uprkos sveopštoj pomami da se zaplovi
bračnim vodama, ja još nisam izgubio šesto čulo. Hvatam maglu
čim zagusti. Trebalo bi da Algari stignu tokom prepodneva. Sreli su
Korodulina i njegovu svitu pa dolaze svi zajedno. Njihov brod je
isplovio iz Kamaara odmah za mojim.“
„Dolazi li i Mandoralen?“
Svileni klimnu glavom.
„S njim je i baronica od Vo Ebora.
Baron se još nije dovoljno oporavio za toliko dalek put. Mislim
da želi da umre kako im više ne bi stajao na putu.“
Garion uzdahnu.
„Ne žalosti se, Garione“, reče mu Svileni. „Arendi zapravo
uživaju u takvim jadima. Mandoralenu baš pristaje da
dostojanstveno pati.“
„Odvratan si“, ukori Garion čovečuljka.
Svileni samo sleže ramenima. „Takav sam od glave do pete“, reče
pomirljivo.
318
 „A kuda ćeš ti kad...“ Nije dovršio pitanje.
„Kad se uverim da si se oženio?“, zadovoljno to učini Svileni
umesto njega. „Čim se otreznim od večerašnje pijanke, otići ću u
Gar og Nadrak. Tamo su se sada otvorile nove mogućnosti.
Održavam prepisku s Jarblekom. Uortačićemo se.“
„Ti i Jarblek?“
„Nije on toliko loš kad ga držiš na oku, a i prepreden je.
Verovatno ćemo sjajno sarađivati.“
„Mogu da zamislim“, nasmeja se Garion. „Svaki je za sebe pogan
do srži, ali zajedno ćete svakom poštenom trgovcu odrati kožu s
leđa.“
Svileni se zlobno nasmeši. „Upravo smo tako nešto i
nameravali.“
„Verujem da ćete se obogatiti.“
„Ne bih se žalio“, reče Svileni, a pogled mu odluta u daljinu. „A
opet, nije sve u tome“, dodade. „Sve je to igra. Novac ti samo
obezbeđuje prednost, ali važno je igrati.“
„Mislim da sam to već jednom čuo od tebe.“
„Pa, ništa se u međuvremenu nije promenilo, Garione“, reče
čovečuljak i nasmeja se.
Venčanje tetke Pol i Durnika obavljeno je bez mnogo halabuke u
maloj kapeli u zapadnom krilu Citadele. Prisustvovalo mu je tek
nekoliko zvanica. Bili su tu, naravno, Belgarat i blizanci Beltira i
Belkira, kao i Svileni i Barak. Uz tetku Pol, prelepu u haljini od
tamnoplave kadife, stajala je kraljica Lajla, a uz Durnika Garion.
Obred je obavio grbavi Beldin, konačno pristojno odeven i s
neobično blagim izrazom na ružnom licu.
Gariona su sve vreme morila protivurečna osećanja. Malo ga je
zabolelo kad je shvatio da tetka Pol više nije samo njegova. Dete
skriveno negde duboko u njemu bilo je grdno uvređeno. S druge
strane, bilo mu je drago što se udaje baš za Durnika. Ako ju je iko
zasluživao, onda je to on. Oči te prostodušne dobričine bile su
ispunjene bezgraničnom ljubavlju i jednostavno nije mogao da
odlepi pogled s njenog lica dok je sva ozbiljna stajala kraj njega.
Dok su mladenci razmenjivali zavete, Garion začu tihi šum.

319
 Kraj vrata kapelice, u dugačkom ogrtaču s navučenom
kapuljačom i s neprozirnim velom preko lica, stajala je princeza
Se’Nedra. Silno joj je bilo stalo da se pridržava drevnog
tolnedranskog običaja po kome Garion ne sme da je vidi na dan
venčanja. Verovatno se pod ogrtačem i velom osećala kao da je
nevidljiva. Tačno je mogao da zamisli koliko je samo mozgala dok
pronašla rešenje tog problema. Ništa je ne bi sprečilo da prisustvuje
Polgarinom venčanju, ali nije htela da prekrši ni jedno jedino
pravilo. Samo se nasmešio i nastavio da prati obred.
Izraz Beldinovog lica naveo ga je da se ponovo osvrne i zagleda
ka dnu kapelice. Stari čarobnjak kao da se prvo iznenadio, a onda
smirio. Garion isprva nikoga nije video, ali onda mu za oko zapade
nekakav pokret među krovnim gredama. Jedna avetinjski bela
snežna sova došla je da prisustvuje venčanju.
Kada je sve bilo gotovo i kada je Durnik s mnogo poštovanja i
prilično nespretno poljubio nevestu, bela ptica raširi krila i u
potpunoj tišini oblete kapelom. Kratko se zadržala nad srećnim
mladencima kao da im time daje blagoslov, a onda u dva zamaha
krilima dolete iznad Belgarata. Stari čarobnjak na to samo obori
pogled.
„Slobodno je pogledaj, oče“, reče mu tetka Pol. „Neće otići dok
je ne pozdraviš.“
Belgarat uzdahnu i pogleda pravo u svetlucavu pticu koja je
lebdela nad njim.
„Još mi nedostaješ“, reče joj. „I posle toliko vremena.“
Sova ga pogleda zlatnožutim očima, a onda zatreperi i nestade.
„Pa to je prosto neverovatno“, ote se kraljici Lajli.
„Neverovatan smo ti mi soj, Lajla“, reče joj tetka Pol, „a imamo i
zdravo čudne prijatelje i rođake.“ Onda se nasmešila i privila se uz
Durnika. „Osim toga“, reče, a u oku joj blesnu iskra, „na šta bi to
ličilo da se devojka uda bez majčinog blagoslova?“
Posle venčanja su se hodnicima Citadele zajedno vratili u
središnji deo tvrđave i stigli do ulaza u odaje tetke Pol. Garion je
hteo da posle čestitanja pođe za Svilenim i Barakom, ali Belgarat
mu položi ruku na rame pa reče:

320
 „Sačekaj malo.“
„Ostavimo ih malo same, deda“, na to će Garion.
„Samo nekoliko minuta“, umiri ga starac ne prestajući da se
smejulji. „Voleo bih da vidiš nešto.“ Tetka Pol upitno podiže obrvu
kad Garion i Belgarat uđoše za njima. „Da to nije neki drevni
nakaradni običaj, oče?“, reče.
„Ne, Pol“, nedužno će on. „Garion i ja smo samo hteli da ti
nazdravimo.“
„Šta li sad smeraš, Stari Vuče?“, upita ona znatiželjno ga
pogledavši.
„Zar ja uvek nešto smeram?“
„Dovoljno često, oče“, odgovori ona, ali ipak donese četiri
kristalna pehara i vrč starog tolnedranskog vina.
„Nas četvoro smo jednom davno otpočeli sve ovo“, reče Belgarat.
„Možda bi trebalo da se, pre nego što se rastanemo, podsetimo da
smo prešli dug put i da smo svašta proživeli. Rekao bih da smo se
svi promenili na ovaj ili onaj način.“
„Ti se i nisi baš toliko promenio, oče“, jetko će ona. „Pređi na
stvar.“
Belgaratove su se oči sad prosto caklile od zadovoljstva. „Durnik
ima nešto za tebe“, reče.
Ovaj proguta knedlu. „Sada?“, bojažljivo upita starog
čarobnjaka.
Belgarat klimnu glavom.
„Znam koliko voliš lepe stvari — kao što je ona ptica tamo“, reče
Durnik i pokaza ka kristalnoj ptičici koju joj Garion poklonio.
„Hteo sam da ti i ja poklonim nešto slično, ali ne razumem se u
obradu stakla, a ni u dragulje. Ja sam kovač i znam jedino s
čelikom.“
Počeo je da odmotava nešto zavijeno u tkaninu. Ispostavilo se da
je to umetnički napravljena čelična ruža, koja tek što je počela da se
rascvetava. Bila je savršena do najsitnijeg detalja i prosto je isijavala
nekom unutrašnjom lepotom.
„O, Durniče“, izusti tetka Pol iskreno zadivljena. „Prelepa je.“
On joj, međutim, ne dade ružu.
321
 „Jeste, ali nema boju“, primeti on nezadovoljno, „a i ne miriše.“
Onda nervozno pogleda Belgarata.
„Hajde“, reče mu starac, „onako kako sam ti pokazao.“
Durnik se ponovo okrete ka tetki Pol.
„Ja nemam šta da ti pružim, draga Pol“, reče skromno, „osim
čistog srca i... ovog.“ Podigao je ružu, a lice mu poprimi izraz duboke
usredsređenosti.
Garion je jasno čuo taj zvuk, dobro poznat, sličan šapatu
ogromnog talasa a opet ispunjen neobičnom treperavom jekom.
Blistava ruža u Durnikovoj ruci kao da zatreperi, pa poče da se
menja. Spoljne latice postadoše bele kao sneg, a one unutrašnje,
koje su se tek otvarale, bile su pune tamnocrvene boje. Kada je
završio, Durnik pruži oživeli cvet tetki Pol. Čak se videla i rosa na
laticama.
Njoj se ote iznenađeni uzdah dok je gledala ružu. Nikada na
svetu nije bilo lepšeg cveta. Prihvatila ju je drhtavom rukom, a oči
joj se ispuniše suzama. „Kako je to moguće?“, upita zadivljeno.
„Durnik je sada novi čovek“, reče Belgarat. „Koliko ja znam, niko
pre njega nije umro i ponovo oživeo. To je moralo da ga makar malo
promeni. S druge strane, oduvek sam sumnjao da negde iza tog lica
vrednog dobričine čuči pesnička duša. Možda se promenio samo
utoliko što je pustio tog pesnika da se pokaže.“
Postiđeni Durnik vrhom prsta oprezno dotače ružu.
„Ovaj cvet ima jednu prednost, draga Pol“, reče joj.
„Unutrašnjost ruže je još od čelika, tako da ona nikad neće izbledeti
ili svenuti. Doveka će ostati kakva je sad. Tako ćeš čak i usred zime
imati bar jedan svež cvetak.“
„O, Durniče!“, ciknu ona i čvrsto ga zagrli.
Kovač joj pomalo nespretno uzvrati zagrljaj.
„Ako ti se zaista sviđa, mogu ja još da ti ih napravim“, reče.
„Možda čak i čitav ružičnjak. Uopšte nije teško kad jednom time
ovladaš.“
Njene se oči, međutim, iznenada razrogačiše kao da se nečeg
setila. I dalje jednom rukom grleći Durnika, osvrnula se ka
kristalnoj ptici.

322
 „Leti“, reče, na šta svetlucava ptičica raširi krila i doleprša joj na
pruženu ruku. Znatiželjno je pogledala ružu, pa uronila kljun u kap
rose, a onda zabacila glavu i ushićeno zapevala. Tetka Pol malo jače
ispruži ruku i kristalna ptičica se vrati na svoju granu. Odjek njene
pesme još je lebdeo u tišini sobe.
„Mislim da je vreme da se Garion i ja povučemo“, reče Belgarat,
a pogled mu postade raznežen i nedokučiv.
Tetka Pol se zamisli sumnjičavo ga merkajući, a onda se besno
izbulji u njega.
„Samo trenutak, Stari Vuče“, reče ledenim glasom. „Ti si ovo
znao sve vreme, zar ne?“
„Šta to, Pol?“, nedužno će on.
„Da Durnik... Da ja...“ Bilo je to prvi put da ona ostane bez reči.
„Znao si!“, viknu.
„Naravno da sam znao. Čim se Durnik probudio, osetio sam
neku promenu u njemu. Čudi me kako i sama nisi to primetila.
Doduše, morali smo Dosta da radimo dok to nije izbilo na
površinu.“
„Zašto mi nisi rekao?“
„Nisi me pitala, Pol.“
„Ti“. Jedva je uspela da se sabere. „Pustio si me da mesecima
verujem kako više nemam moć, a ona je sve vreme bila tu! Ništa se
nije promenilo a ti nisi našao za shodno da mi to kažeš?“
„Ma daj, Pol. Kad bi malo manje razmišljala, shvatila bi da se
moć ne gubi tek tako. Kad je imaš — imaš je.“
„Ali naš gospodar je rekao da ...“
Belgarat podiže ruku.
„Ako sad malo umukneš, možda ćeš se setiti da te je samo pitao
da li bi bila spremna da se zarad braka odrekneš svoje nezavisnosti
i da ne budeš ništa jača od Durnika. Kako nije mogao da tebi
oduzme moć, očigledno je bio nameran da učini nešto drugo.“
„Pustio si me da verujem ...“
„Pa ne mogu ti ja narediti u šta da veruješ, Pol“, odgovori on
smirenim tonom.
„Prevario si me!“
323
 „Nisam, Pol“, ispravi je on. „Sama si sebe prevarila.“ A onda joj
se nežno nasmeši. „A sada, pre nego što opleteš po meni, razmisli
malo. Sve u svemu, ništa strašno ti se nije desilo, a i mnogo je lepše
što si to ovako saznala, zar ne?“ Osmeh mu se raširi. „Ako će ti tako
biti lakše, smatraj ovo mojim svadbenim darom“, dodade.
Ona se sva naroguši, očigledno spremna za svađu, ali on joj se
samo vragolasto osmehnu. Štošta je ostalo nedorečeno, ali bilo je
očigledno da je iz ove svađe on izašao kao pobednik. Kad više nije
mogla čak ni da glumi ljutnju, ona se samo bespomoćno nasmeja i
nežno ga uhvati za ruku.
„Ti si jedan užasan starac, oče“, reče.
„Znam“, iskreno će on. „Idemo li, Garione?“
Belgarat je počeo da se kikoće čim su izašli u hodnik.
„Šta je toliko smešno?“, upita Garion.
„Mesecima sam iščekivao ovaj trenutak“, odgovori mu deda, ne
prestajući da se cereka. „Jesi li joj video lice kad je sve shvatila? Sve
ovo vreme se vukla unaokolo s onim izrazom dostojanstvene
velikomučenice da bi na kraju shvatila da je to bilo potpuno
nepotrebno. Nadam se da je nešto naučila iz ovoga.“
„Lepo ti je rekla da si užasan starac“, nasmeja se Garion.
Belgarat se isceri. „Trudim se.“
Stigoše i do kraljevskih odaja, gde je Gariona čekala svečana
odeća za venčanje.
„Deda“, reče on kad je seo i počeo da izuva čizme, „hteo sam
nešto da te pitam. Torak je pre smrti prizivao majku.“
Belgarat samo klimnu glavom i uze vrč.
„Ko je njegova majka?“
„Vaseljena.“
„Ne shvatam.“
Starac se zamišljeno počeša po kratkoj sedoj bradi. „Ako sam
dobro razumeo, svaki bog je začet kao ideja u Ulovom um u i njega
smatraju ocem, ali vaseljena ih je donela na svet. Ni meni to nije baš
najjasnije. Bilo kako bilo, Torak je znao da umire i stoga se obratio
vaseljeni, verujući da ga još jedino ona voli. Naravno, nije bio u

324
pravu. Voleli su ga i Ul i ostali bogovi, iako su znali koliko je
izopačen i zao postao. Čak je i Vaseljena žalila za njim.“
„Vaseljena?“
„Zar nisi osetio? Bio je to onaj trenutak kada se sve zaustavilo i
sva se svetla pogasila.“
„Mislio sam da mi se učinilo.“
„Nije, Garione. Na tren je sve zastalo i sve se ugasilo — ama baš
sve i ama baš svuda. Tako je vaseljena oplakala mrtvog sina.“
Garion razmisli o tome što je čuo.
„Ipak je morao da umre, zar ne?“
Belgarat klimnu glavom. „Samo tako se sve moglo vratiti na
pravi put. Torak je morao da umre kako bi sve moglo nastaviti
svojim tokom. U suprotnom bi zavladao haos.“
„Deda“, iznenada reče Garion setivši se nečega, „ko je Erand?“
„Ne znam“, odgovori starac. „Možda je samo neobičan dečačić.
A možda je i nešto drugo. Bolje bi ti bilo da počneš da se oblačiš.“
„Trudio sam se da ne razmišljam o tome.“
„Ma hajde, molim te. Pa ovo ti je najsrećniji dan u životu.“
„Stvarno?“
„Možda će ti biti lakše ako budeš to ponavljao u sebi.“
Svi su se složili da bi obred sjedinjenja Se’Nedre i Gariona u
bračnu zajednicu trebalo da obavi Gorim. Krhki starčić je u etapama
doputovao iz Prolgua — prvo u nosiljci kroz sendarijske pećine, pa
Fulrahovom kraljevskom kočijom do Sendara, da bi se tu ukrcao na
brod za Rivu. Otkriće da je ulški bog zapravo otac svih bogova
pogodilo je crkvene krugove kao grom. Čitave biblioteke prepune
beskrajnih filozofskih rasprava u jednom su jedinom trenutku
postale potpuno besmislene, a svi sveštenici na svetu još su
pokušavali da se oporave od zaprepašćenja. Grodeg, Belarov
prvosveštenik, onesvestio se kad je čuo ovu novost. Ionako već
doživotno obogaljen povredom koju je zadobio tokom bitke kod Tul
Mardua, veoma je loše podneo taj udarac. Kada se konačno
probudio iz nesvesti, njegova je posluga shvatila da je potpuno
podetinjio, tako da je sada dane provodio među igračkama i
šarenim krpicama.
325
 Kraljevsko venčanje obavljeno je u prestonoj dvorani. Svi su bili
tu: Rodar u grimiznoj odori, Aneg u plavoj, Fulrah u smeđoj a Čo-
Hag u crnoj. Brand je, lica još ozbiljnijeg posle sinovljeve smrti, bio
u rivanskoj sivoj nošnji. Bilo je tu i drugih kraljevskih zvanica.
Ran Borun XXIII, u dugačkoj zlatnoj tunici, neobično se živahno
šegačio s ćelavim Sadijem. Njih dvojica su se začuđujuće dobro
slagala. I jednom i drugom je odgovaralo novonastalo stanje na
zapadu i novi savez je očigledno bio na pomolu. Među kraljevima je
bio i Korodulin u svojoj ljubičastoj odeći, ali nije mnogo govorio.
Onaj udarac u glavu oštetio mu je sluh pa je mladom
arendijskom kralju očigledno bilo neugodno u većem društvu.
U središtu grupe vladara stajao je Drosta lek Tun iz Gar og
Nadraka, u odrpanom žutom prsluku. Nervozni i omršaveli
nadrački kralj govorio je u kratkim, žustrim naletima i kreštavo se
smejao.
Tog je poslepodneva sklopio mnoge dogovore, od kojih je neke
čak namerava i da poštuje.
Belgarion Rivanski, naravno, nije učestvovao u njihovim
razgovorima, niti je to želeo. Misli su mu bile odlutale na potpunu
drugu stranu. Sav u plavom, uznemireno je šetkao po sporednom
sobičku u kome je s Leldorinom čekao zvuk fanfara — znak da može
da uđe u prestonu dvoranu.
„Voleo bih da je sve već gotovo“, ponovio je šesti put.
„Strpi se, Garione“, šesti put mu reče Leldorin.
„Šta toliko čekaju?“
„Verovatno da im neko kaže da je njeno visočanstvo spremno.
Ona je u ovom trenutku mnogo važnija od tebe. Tako ti je to s
venčanjima.“
„Blago tebi. Ti i Arijana ste lepo pobegli i venčali se bez ove
gungule.“
Leldorin se tužno nasmeja.
„Ni ja nisam to izbegao, Garione“, reče, „već samo malo odložio.
Sve ove pripreme potpuno su pomamile Arijanu i zapela je da
napravimo propisno venčanje čim se vratimo u Arendiju.“
„Šta to ima u venčanju što ženama toliko pomuti razum?“

326
 „Ko zna?“, reče Leldorin slegnuvši ramenima. „Ćud je ženska...
Ali i sam ćeš to uskoro da otkriješ.“
Garion ga samo kiselo pogleda i namesti krunu. „Voleo bih da je
sve već gotovo“, reče još jednom.
Uskoro se prestonom dvoranom Citadele razleže zvuk fanfara i
vrata se otvoriše. Garion još jednom drhtavim rukama popravi
krunu i pođe na susret sa sudbinom. Iako je poznavao većinu
prisutnih, sva su mu lica izgledala mutno dok je s Leldorinom
stupao između upaljenih podnih ognjišta, polako napredujući ka
prestolu. Veliki mač je ponovo visio na svom mestu a sa njegove je
jabuke blistala Aldurova kugla.
Čitava se dvorana šarenela od stegova, barjaka i obilja poljskog
cveća. Čak su i same zvanice u svili, kadifi i brokatu svih mogućih
boja podsećale na šareni vrt dok su se propinjale da bolje vide
mladoženju.
Pred prestolom ga je čekao Gorim u beloj odori i blagonaklono
mu se smešio.
„Zdravo bio, Belgarione“, reče tiho kad se Garion popeo do
njega.
„Presveti Gorime“, uzvrati on pozdrav i nervozno se nakloni.
„Opusti se, sine moj“, reče starac kad vide koliko se Garionu
tresu ruke.
„Trudim se, presveti.“
Fanfare se ponovo oglasiše i otvoriše se vrata na drugom kraju
dvorane. Carska princeza Se’Nedra, u mlečnobeloj venčanici
opšivenoj biserima, ušla je u pratnji svoje rođake Ksere. Izgledala je
prelepo. Plamenocrvenu je kosu bila svu prebacila preko jednog
ramena, a na glavu je stavila onaj svoj omiljeni šareni zlatni venčić.
Na ozbiljnom joj se licu videlo tek malo rumenila. Oči je bila smerno
oborila, ali je jednom ipak na tren podigla pogled ka Garionu i on
vide iskrice ispod gustih trepavica. Tada je postao potpuno svestan
da je sva ta njena smernost najobičnija gluma. Stajala je na vratima
dovoljno dugo da svi imaju vremena da joj se siti nadive, a onda je
uz pratnju nežnog zvuka harfe pošla ka svom premrlom mladoženji.
Nije mogao a da još njenom ne pomisli kako je sve ipak moglo da

327
prođe i bez dveju Barakovih kćerčica koje su išle ispred neveste i
zasipale joj put cvećem.
Kada je stigla do prestola, Se’Nedra nežno poljubi starog Gorima
u obraz i stade kraj Gariona. Oko nje se širio nekakav cvetni
miomiris od koga mu zaklecaše kolena.
Gorim pogleda prisutne, pa im se obrati.
„Okupili smo se danas“, reče, „da prisustvujemo konačnom
ostvarenju Proročanstva koje nas je žive i zdrave provelo kroz
najstrašnije opasnosti i dovelo do ovog radosnog trenutka. Rivanski
kralj se vratio. Izašao je na megdan našem iskonskom neprijatelju i
pobedio ga. Njegova nagrada sad stoji rame uz rame s njim.“
Nagrada? Nije dotle posmatrao Se’Nedru u tom svetlu.
Razmišljao je još malo o tome tokom Gorimovog govora, ali ničega
se pametnog nije dosetio. Uto oseti oštar ubod u rebra.
„Priberi se“, šapnu mu Se’Nedra.
Uskoro su stigli i do pitanja i odgovora. Garionov je glas bio
pomalo promukao, ali to se i moglo očekivati. Za razliku od njega,
Se’Nedra je odgovarala jasno i glasno. Zar ne bi mogla makar da se
pretvara da je uzrujana? Samo malo?
Razmenili su prstenje koje im je Erand prineo na somotskom
jastučetu. Dečačić je krajnje ozbiljno shvatio svoj zadatak, ali čak se
i on smejuljio. E, to je već pogodilo Gariona. Zar baš svi moraju da
mu se smeju iza leđa?
Obred se završio Gorimovim blagoslovom od kojeg Garion nije
čuo ni reč. Aldurova Kugla je sve vreme nepodnošljivo
samozadovoljno sijala i ispunjavala mu uši pobedničkom pesmom,
kao da se i ona na svoj osobeni način pridružuje čestitkama.
Se’Nedra se okrete ka njemu.
„Dakle?“, prošaputa.
„Šta?“, odvrati on.
„Zar nećeš da me poljubiš?“
„Zar ovde? Pred svima?“
„Takav je običaj.“
„Glupog li običaja.“

328
 „Samo ti mene poljubi, Garione“, reče ona i ohrabrujuće mu se
nasmeši, „a posle ćemo da razgovaramo o tome.“
Pokušao je da to učini dostojanstveno i zvanično — u skladu s
duhom čitavog događaja, ali Se’Nedri tako nešto ne beše ni nakraj
pameti. Toliko se predano bacila na posao da se Garion gotovo
prepao. Obmotala mu je ruke oko vrata i prilepila usne uz njegove.
Već se zapitao koliko je daleko spremna da ide. Kolena su počela
da mu klecaju.
Spaslo ga je oduševljeno klicanje koje se prolomilo dvoranom.
Nevolja je s ljubljenjem na javnim mestima u tome što čovek
nikad nije siguran koliko ono treba da traje. Ako je prekratko, neko
bi mogao da se nađe uvređen; ako je pak predugo, svi će početi da
se smeju. Ne prestajući da se bleskasto smeška, Belgarion Rivanski
se okrete ka svojim gostima.
Odmah posle venčanja otpočeo je svadbeni bal s gozbom.
Zvanice su, veselo ćeretajući, dugačkim hodnikom prešle u bogato
ukrašenu i osvetljenu dvoranu. Orkestar je bio sačinjen od rivanskih
muzičara pod vođstvom smušenog arendijskog dirigenta, koji se
zdušno trudio da ih spreči da njegove kompozicije izvode kako oni
hoće.
Usledilo je ono čega se Garion najviše plašio. Bal je morao da
otvori kraljevski par. Od njega se očekivalo da odvede Se’Nedru na
sredinu dvorane i pred svima s njom odigra prvi ples. Još nisu bili
ni stigli donde kad je s užasom shvatio da se više ne seća ničega što
ga je Leldorin učio.
Tog je proleća na južnim dvorovima bio naročito omiljen jedan
vrlo graciozan ali i složen ples. Igrači su morali da se okrenu na istu
stranu — ali tako da muškarac ne bude tačno iza žene, već da se
malo pomeri u stranu — a onda da ispruže ruke i prepletu prste.
Sve mu to nije bilo teško. Mnogo su ga više brinuli svi oni brzi,
sitni koraci u skladu s muzikom.
Na kraju je ipak sve proteklo kako treba. Međutim, miris
Se’Nedrine kose nastavio je da ga opija i u jednom je trenutku video
koliko mu se tresu ruke. Na kraju plesa gosti im oduševljeno
zapljeskaše, a orkestar odmah poče da svira novu melodiju i uskoro
se sve pretvorilo u razigrani vrtlog boja.
329
 „Valjda smo bili dobri“, promrmlja Garion.
„Bili samo baš kako treba“, smiri ga Se’Nedra.
Nastavili su da plešu.
„Garione“, uskoro će ona.
„Da?“
„Da li me stvarno voliš?“
„Naravno da te volim. Kako možeš da me pitaš nešto toliko
glupo?“
„Glupo?“
„Izvini“, brže-bolje će on. „Loše sam se izrazio.“
„Garione“, ponovo će ona posle nekoliko koraka.
„Da?“
„Znaš, volim i ja tebe.“
„Naravno da znam.“
„Naravno? Da ne uzimaš ti to pomalo zdravo za gotovo?“
„Moramo li sad da se svađamo?“, ojađeno će on.
„Mi se ne svađamo, Garione“, nadmeno odgovori ona.
„Razgovaramo.“
„Aha“, uzdahnu on. „Onda je sve u redu.“
Svako je želeo da pleše s mladencima. Se’Nedra je prelazila od
kralja do kralja kao kakva posebna nagrada, dok je Garion isto to
uljudno radio s plemkinjama i kraljicama. Sićušna plavokosa
Porena od Dreznije dala mu je odličan savet, baš kao i prelepa Izlena
od Čereka. Debeljuškasta kraljica Lajla bila je majčinski
blagonaklona, mada i pomalo šaljiva. Silar mu je vrlo ozbiljno
čestitala, a Majserana mu nagovestila da bi mnogo bolje igrao kad
ne bi bio toliko krut.
Ipak mu je najbolji savet dala Barakova žena, Merel, za tu priliku
odevena u haljinu od zelenog brokata.
„Svađaćete se, i to je potpuno prirodno“, rekla mu je dok su
plesali, „ali nikada nemojte zaspati dok se ne pomirite. Dugo mi je
trebalo da to naučim.“ Na kraju je zaigrao i s rođakom Adarom.
„Jesi li srećna?“, upitao ju je.
„Ne možeš ni da zamisliš koliko“, odgovorila mu je i nasmešila
se.
330
 „To znači da se ipak sve dobro završilo, zar ne?“
„Baš tako. Kao da je bilo zapisano. Odjednom je sve leglo na
svoje mesto.“
„Možda i jeste bilo zapisano“, na to će on. „Ponekad mi se čini da
zapravo vrlo malo upravljamo svojim životima. Siguran sam da ja
svojim ne upravljam.“
Ona se nasmeši.
„Duboke su to misli za jednog mladoženju.“ A onda se iznenada
uozbilji. „Ne puštaj Se’Nedru da se igra tobom“, posavetovala ga je.
„I ne daj joj da uvek bude po njenom.“
„Čula si šta se dešavalo?“
Ona klimnu glavom. „Neka te to ne brine previše. Samo te
iskušava.“
„Hoćeš da kažeš da i dalje treba nešto da dokazujem?“
„Sa Se’Nedrom ćeš to verovatno morati svakodnevno da radiš.
Dobro poznajem tvoju princezicu, Garione. Jedini dokaz koji je njoj
zapravo potreban jeste dokaz da je voliš. Stoga se ne usteži da joj to
kažeš. Verujem da ćeš se iznenaditi koliko će biti spremnija na
dogovor ako joj to budeš dovoljno često ponavljao.“
„Ali ona to već zna.“
„Svejedno moraš to da joj kažeš.“
„Šta misliš, koliko često treba to da ponavljam?“
„Pa, otprilike svakog sata.“
Prosto nije znao šali li se ona s njim ili ne.
„Primetila sam da su Sendari prilično uzdržani“, reče ona. „To ti
kod Se’Nedre neće proći. Zaboravi sve što su te učili i otvoreno joj
reci šta osećaš. Veruj mi da će ti se isplatiti.“
„Pokušaću“, reče on.
Nasmejala se i nežno ga poljubila u obraz. „Jadni moj Garione“,
reče.
„Zašto sam jadan?“
„Štošta još treba da naučiš.“
Ples se nastavio.
Potpuno iznureni i gladni kao vukovi, Garion i njegova nevesta
proguraše se do bogate trpeze i sedoše da nešto pojedu. Hrana je
331
bila izvrsna. Dva dana uoči venčanja, tetka Pol je dostojanstveno
ušetala u kraljevsku kuhinju i preuzela komandu. Na kraju je sve
ispalo savršeno. S pretrpanog stola širili su se slasni miomirisi.
Kralj Rodar prosto nije mogao da prestane da štrpka đakonije.
Garion je posmatrao razigrane parove kako prolaze i osećao
olakšanje što se izvukao iz tog zaošijanog vrtloga. Kroz gužvu su
promicali i njegovi prijatelji. Barak je, onako veliki a opet neobično
nežan, plesao sa svojom ženom Merel. Lepo su pristajali jedno
drugom. Prođoše i Leldorin i Arijana, potpuno izgubljeni jedno u
drugom. Relg i Taiba su sedeli po strani i držali se za ruke. Njegov
je izraz lica i dalje bio blago zbunjen, ali ne i nezadovoljan.
Hetar i Adara su u sredini dvorane plesali s urođenom
okretnošću ljudi koji čitav život provode u sedlu. Njegovo je
orlovsko lice sad izgledalo nekako drugačije, a ona je blistala od
sreće. Garion zaključi da je pravi čas da posluša Adarin savet. Povio
se ka Se’Nedrinom ružičastom uvcetu i tiho se nakašljao.
„Volim te“, prošaputao je.
Prvi put mu nije bilo lako da to prevali preko usana, pa je rešio
da pokuša još jednom, ne bi li se malo navikao.
„Volim te“, ponovio je. Sad je već bilo mnogo lakše.
Princezu kao da je udario grom. Prvo je pocrvenela kao bulka, a
onda oduševljeno razrogačila oči. Kao da joj se čitavo srce popelo u
zenice. Nesposobna da progovori, samo je podigla ruku i nežno ga
pogladila po obrazu. On joj uzvrati pogled, potpuno zatečen
učinkom koji su na nju imale te dve reči. Adara je ipak bila u pravu.
Zahvaljujući njenom savetu osećao se sigurnije nego mesecima
unazad.
Čitava se dvorana šarenela od razigranih zvanica. Međutim, nisu
svi učestvovali u sveopštem veselju. Mandoralen je plesao s
baronicom od Vo Ebora, a lica su im jasno oslikavala tragediju što
im je obeležila živote. Nedaleko od njih je Svileni igrao s kraljicom
Porenom. Na čovečuljkovom licu ponovo je bio onaj ogorčeni,
samoprezirni izraz koji je Garion prvi put video na dvoru kralja
Anega u Val Alornu.
Uzdahnuo je.

332
 „Zar te već obuzela seta, mužu moj?“, upita ga Se’Nedra i
vragolasto namignu. Ponovo mu se, iako su sedeli, uvukla u zagrljaj
i prosto ogrnula njegovom rukom. Mirisala je prelepo. Tek tad je
primetio koliko joj je koža nežna i topla.
„Samo sam setio nečeg“, odgovorio je na njeno pitanje.
„Dobro. Bolje je da sad istreseš sve to iz sebe. Ne bih volela da
mi kasnije budeš tužan.“ On pocrvene do ušiju, a ona se bezobrazno
nasmeja. „Rekla bih da do tog ‘kasnije’ nije još mnogo ostalo“, reče
ona. „Treba da odigraš jedan ples s gospom Polgarom, a ja s tvojim
dedom. Posle toga možemo da se povučemo. Bio je ovo dug dan.“
„Da, baš sam umoran“, složi se on.
„Dan jeste bio dug, ali još nije gotov, Belgarione Rivanski“,
značajno će ona na to.
Još pomalo zbunjen ovom opaskom, otišao je do tetke Pol i
Durnika, koji su sedeli i posmatrali ples. „Hoćeš li da igraš sa
mnom, tetka Polgara?“, upitao je i učtivo se naklonio.
Ona ga pogleda pomalo zbunjeno. „Dakle, konačno si se pomirio
s tim „, reče.
„S čim?“
„S tim ko sam ja zapravo.“
„Pa znam ko si.“
„Ali nikada me ranije nisi oslovio punim imenom, Garione“, reče
ona, pa ustade i rukom mu zagladi kosu. „Rekla bih da je to značajan
pomak napred.“
Zaplesali su, obasjani svetlošću sveća, uz milozvučne tonove
lutnji i flauta. Polgarini su pokreti bili mnogo odmereniji i sporiji
od onog Leldorinovog preplitanja nogama. A onda je shvatio da ga
je vratila u duboku prošlost i dostojanstvene korake koje je nekada
davno naučila tokom boravka kod vacitskih Arenda. Kretali su se
kroz svetinu sporo, prefinjeno i pomalo setno, baš kao u plesu od
pre dvadeset i pet vekova — plesu čije je korake sad pamtila jedino
Polgara.
Se’Nedra je bila potpuno crvena u licu kad ju je Belgarat predao
Garionu da odigraju poslednji ples. Starac se vragolasto smejuljio

333
kad se naklonio svojoj kćeri i zaigrao s njom. Ostali su blizu jedni
drugima, tako da je Garion jasno čuo kad je tetka Pol upitala:
„Jesmo li sve dobro uradili, oče?“
Belgaratov osmeh postade potpuno iskren.
„O, da, Polgara“, reče. „Štaviše, mislim da smo bili odlični.“
„Znači, vredelo je truda?“
„Da, Pol, i te kako je vredelo.“
Potom se izgubiše među igračima.
„Šta ti je rekao?“, šapatom je upitao Se’Nedru.
Ona na to ponovo pocrvene.
„Nije važno. Možda ću ti reći kasnije.“
Opet ta reč.
Ples je završen i zavladala je tišina puna iščekivanja. Se’Nedra
priđe ocu i poljubi ga u obraz, a onda se vrati do Gariona.
„Dakle?“, reče mu.
„Šta?“
Nasmejala se. „Nepopravljiv si“, reče, pa ga uhvati za ruku i
odlučno ga izvede iz dvorane.
U vrlo sitan sat — možda je čak bilo i dva po ponoći — Belgarata
obuze neki nemir, pa uze vrč piva i uputi se u šetnju pustim
hodnicima Citadele. Sit se isterevenčio i osećao se malo podnapito,
mada ni izbliza koliko većina zvanica, koje su već uveliko bile
obeznanjene od pića.
Zastao je da pogleda stražara koji je hrkao sedeći u bari
prolivenog piva, a potom nastavio dalje, pevušeći neku samo njemu
znanu melodiju i s vremena na vreme veselo poigravajući. Hteo je
da se vrati po još piva.
Dok je prolazio kraj prestone dvorane, vide da su vrata
odškrinuta i da unutra nešto svetli. Znatiželjno je provirio unutra
da vidi ko bi to mogao biti. Dvorana beše pusta, a svetlost je poticala
od Kugle na jabuci mača rivanskih kraljeva.
„A, ti si to“, obrati se čarobnjak kamenu, pa pomalo teturavo ode
do podnožja prestola. „Pa, stara moja“, reče i zaškilji ka Kugli,
„izgleda da smo ostali sami.“
Kugla zatreperi u znak pozdrava.
334
 Belgarat sede na ivicu postolja trona i otpi veliki gutljaj piva.
„Dug smo put prešli, zar ne?“, razgovorljivo se obrati Kugli.
Kamen nije obraćao pažnju na njega.
„Voleo bih da nisi uvek toliko ozbiljna. Ponekad si baš dosadna.“
Starac otpi još jedan gutljaj.
Proveli su još neko vreme u tišini, a onda Belgarat izu čizmu pa
stade da zadovoljno migolji prstima.
„Zar baš ništa ne shvataš, stara moja?“, upita on Kuglu. „Ipak ti
je srce kameno. Znaš za odanost, mržnju i nepokolebljivu
odlučnost, ali rekao bih da slabo razumeš čovečnija osećanja, kao
što su saosećanje, prijateljstvo i ljubav. Ljubav pre svega. Prava je
šteta što su ti toliko strana, jer upravo su ta osećanja odlučila
konačni ishod svega ovoga. Od samog su početka bila neraskidivo
utkana, ali tebe to ionako ne zanima, zar ne?“
Kugla ga i dalje nije primećivala, pošto joj je pažnja očigledno
bila usmerena nekuda drugde.
„Ama, šta to toliko pažljivo slušaš?“, radoznalo će starac.
Kugla je dotle postojano isijavala jasnu, svetloplavu svetlost ali
sad prvo zatreperi, a onda kroz plavetnilo poče da se provlači
bledoružičasta nijansa, koja se postepeno pojačavala, sve dok se
čitava kugla nije doslovno zarumenela.
Belgarad se osvrnu u pravcu kraljevske ložnice.
„A, to li je“, reče, pa se zakikota.
Kugla pocrvene.
Belgarat prasnu u smeh, pa obu čizmu i nesigurno ustade.
„Možda sam te potcenio“, reče kamenu. Iskapio je i poslednju
kap iz vrča. „Zaista bih voleo da ostanem i malo ćaskam s tobom“,
reče, „ali ponestalo mi je piva. Siguran sam da mi nećeš zameriti.“
Kada je stigao do velikih vrata, zastao je da još jednom s
osmehom pogleda zajapurenu Kuglu. Onda se ponovo zakikota, pa
izađe i tiho zatvori vrata za sobom.

335
 Ovako se završava Belgarijada, započeta Pionom
proročanstva.

Ruka smrtnika ovde spušta pero, a istorija nastavlja da

ispisuje stranice sudbine, koje ćemo možda jednom imati
priliku da pročitamo.

336