Dejvid Edings

KRALj MURGA

Druga knjiga Malorijade

Prevela
Suzana Stevanović

2008
 SADRŽAJ

PROLOG ............................................................................................................ 2
Deo prvi ZMIJSKA KRALjICA ........................................................................ 7
Prvo poglavlje ...............................................................................................8
Drugo poglavlje .......................................................................................... 25
Treće poglavlje ............................................................................................42
Četvrto poglavlje......................................................................................... 59
Peto poglavlje ............................................................................................. 76
Šesto poglavlje ............................................................................................92
Sedmo poglavlje .......................................................................................108
Osmo poglavlje ......................................................................................... 122
Deo drugi RAK URGA ................................................................................. 140
Deveto poglavlje ....................................................................................... 141
Deseto poglavlje ....................................................................................... 157
Jedanaesto poglavlje ................................................................................ 174
Dvanaesto poglavlje ................................................................................. 190
Trinaesto poglavlje .................................................................................. 209
Četrnaesto poglavlje ................................................................................ 226
Petnaesto poglavlje ................................................................................. 242
Šesnaesto poglavlje .................................................................................. 257
Deo treći OSTRVO VERKAT ....................................................................... 273
Sedamnaesto poglavlje.............................................................................274
Osamnaesto poglavlje ............................................................................. 290
Devetnaesto poglavlje ............................................................................. 305
Dvadeseto poglavlje ................................................................................. 315
Dvadeset prvo poglavlje .......................................................................... 330
Dvadeset drugo poglavlje ........................................................................ 343
Dvadeset treće poglavlje ..........................................................................354
Dvadeset četvrto poglavlje ...................................................................... 366
Dvadeset peto poglavlje ...........................................................................378
 Denu, iz razloga koje će on shvatiti, i našoj dragoj
Džejni, samo zbog toga što je takva kakva jeste.

Želeo bih da naglasim koliko dugujem supruzi Li

Edings za podršku, doprinos i svesrdnu saradnju za
vreme razvijanja ove priče. Bez njene pomoći ništa se
od ovoga ne bi ostvarilo.

Takođe, iskoristio bih ovu priliku da zahvalim svom

uredniku Lesteru del Reju za strpljenje i popustljivost,
kao i za silne doprinose, tolike da se ne mogu izbrojati.

1
 PROLOG

O tome kako oteše Belgarionovog sina i kako on saznade

daje otmičar baš onaj Zandramas na kojeg ga moćna
Aldurova kugla upozori.
iz Žitija Belgariona Silnog (Uvod, IV tom)

Priča kaže da u najranijim danima bogovi sačiniše svet i ispuniše

ga svakojakim zverima i pticama i biljkama. Oni i ljude sačiniše, a
svaki bog odabra rasu ljudi da je predvodi i nad njom vlada. Ipak,
bog Aldur nijednu ne izabra, već odluči da živi usamljen u svojoj
kuli i pomno proučava sazdanje koje načiniše.
Ali onda dođe vreme kada jedno gladno dete stiže u Aldurovu
kulu, a Aldur ga uze i nauči ga Volji i Reči, kojima se sva moć može
dozvati, i to na način koji ljudi čarobnjaštvom nazivaju. A kada se
dete pokaza kao valjano, Aldur ga nazva Belgarat i načini ga svojim
učenikom. Kako je vreme proticalo, dođoše i ostali i postadoše
učenici Aldurovi. Međ njima beše i nakazno dete koje Aldur prozva
Beldin.
A onda dođe dan kad uze Aldur jedan kamen, pa ga oblikova i
Kuglom prozva, jer taj kamen čak sa zvezda bejaše pao i silnu je moć
sadržao. Bejaše to jezgro jednog od dva proročanstva — dva
proročanstva koja se od početka vremena za prevlašću
sukobljavahu.
Ali bog Torak požele kamen, te ga ukrade, jer mu Mračno
proročanstvo dušu već bejaše preuzelo. A onda se ljudi Alorije,
znani kao Alorni, susretoše s Belgaratom, koji Čereka Plećatog i tri
sina njegova daleko na Istok povede, onde gde Torak bejaše izgradio
Ktol Mišrak, Grad noći večne. Oni se prikradoše da Kuglu ukradu i
s njom se vratiše.
Po savetu bogova, Belgarat podeli Aloriju na kraljevstva: Čerek,
Drezniju, Algariju i Rivu, a imena im nadenu po onima koji ga na
putešestviju bejahu pratili. A Rivi Gvozdenoj Ruci, što bejaše
2
predodređen da Ostrvom vetrova vlada, poveri čuvanje Kugle, koju
Riva na balčak ogromnog mača smesti, te ga okači iza prestola na
zid Dvorane rivanskoga kralja.
Tada se Belgarat uputi u svoj dom, ali tamo zateče strahotu.
Voljena mu žena Poledra na porođaju svet živih napusti, ali mu dve
kćeri bliznakinje podari. On zatim posla ljupkiju kćer Beldaran da
bude žena Rivi Gvozdenoj Ruci i da s njim lozu rivanskih kraljeva
osnuje. Druga kćer Polgara s njim ostade, jer u tamnoj kosi imaše
beli pramen, koji beleg čarobnica bejaše.
Hiljadama se godina sve povoljno odvijaše na Zapadu jer beše
čuvan snagom Kuglinom. A onda svanu užasan dan, kad kralja
Gorega od Rive, i sinove njegove, i sinove njegovih sinova groznom
prevarom ubiše. Jedno dete ipak uteče, a zatim ga Belgarat i Polgara
prikrivahu. Brand, čuvar rivanski, skrhano preuze vlast na Ostrvu
umesto ubijenog vladara, a njegovi sinovi nastaviše da čuvaju
Aldurovu kuglu, i svi behu znani po imenu Brand.
A onda dođe vreme kada Zedar Otpadnik pronađe jedno dete
koje toliku nevinost posedovaše da mogaše Kuglu da dodirne a da u
ognju ne nestane. I tako Zedar Kuglu ukrade i uteče ka mestu na
kojem njegov strašni gospodar Torak skriven ležaše.
Kad Belgarat ču ovo, uputi se ka mirnoj sendarskoj farmi gde
Polgara odgajaše dečaka po imenu Garion, a koji bejaše poslednji
naslednik loze rivanske. Povedoše dečaka s njima u potragu za
Kuglom. Nakon silnih opasnih pustolovina pronađoše dete i
nazvahu ga Erand. A onda se s Erandom, nazvanim Nosilac Kugle,
vratiše da je na mač smeste.
I tada Garion, pod imenom Belgarion, koje dobi jer pokaza da
dar čarobnjaštva poseduje, saznade o Proročanstvu, koje mu otkri
da se približilo vreme kada se on kao Dete Svetlosti mora suočiti sa
zlim bogom Torakom, i da mora ubiti ili biti ubijen. Ophrvan
strahom otisnu se na istok ka Gradu večne noći da se sa sudbom
susretne. I desi se da mu ogromni mač s Aldurovom kuglom
pomogne da u bici prevagne i boga ubije.
Zatim Belgariona, naslednika Rive Gvozdene Ruke, krunisaše
kao kralja rivanskog i vrhovnog gospodara Zapada. On za ženu uze
tolnedransku princezu Se’Nedru, a Polgara za muža odanog kovača

3
Durnika, nakon što ga bogovi iz mrtvih podigoše i dodeliše mu dar
čarobnjaštva da ženi jednak bude. Ona se s Durnikom i Belgaratom
uputi u Aldurovu dolinu u Algariji s namerom da tamo odgajaju
čudesnog milog dečaka Eranda.
Protekoše godine dok je Belgarion učio kako da bude muž svojoj
mladoj nevesti. Poče da usavršava čarobnjački dar i vladavinu s
prestola. Mir potraja na Zapadu sve dok se nevolje ne zapodenuše
na jugu, kad malorijski car Kal Zakat objavi rat kralju Murga. A
zatim se i Belgarat vrati s puta iz Malorije da im prenese rđave
glasine o kamenu po imenu Sardion. Ipak, šta je to moglo biti, sem
predmet straha, on nije mogao kazati.
A onda jedne noći, kad mladi Erand bejaše u poseti rivanskoj
Citadeli, njega i Belgariona probudi glas Proročanstva tako što im
se oglasi u glavi i usmeri ih u prestonu dvoranu. I tada se desi da
plava Kugla na balčaku mača najednom ljutito sevnu crvenom
bojom i progovori rečima: „Pazite se Zandramasa!“ Ali niko nije
znao ko ili šta je Zandramas.
Pošto prođoše godine čekanja Se’Nedra otkri da nosi dete. Ali
mahniti pripadnici Kulta medveda opet su delali, vičući na sav glas
da nijedna Tolnedranka ne sme da bude kraljica i da se mora
zameniti nekom čistokrvnom Alornkom.
Kada kraljičina trudnoća već bejaše poodmakla, ubica je na
kupanju napade i bezmalo udavi. Ubica se tada pope na kulu
Citadele i skoči pravo u smrt. Ali dreznijski pustolovac princ Keldar,
koji takođe bejaše poznat i po imenu Svileni, uoči po ubičinom
odelu da je možda pripadnik kulta. Belgarion bejaše razjaren, ali se
ipak ne uputi odmah u boj.
Vreme proteče i kraljica Se’Nedra podari zdravog naslednika
rivanskom prestolu. A koliko silno bejaše veselje u zemljama
Alorna, pa i dalje! I plemstvo se okupi u Rivi da u veselju ovo
radosno rođenje proslavi.
Nakon što svi napustiše Rivu i u Citadeli se nanovo uspostavi
mir, Belgarion nastavi s proučavanjima drevnoga Proročanstva,
koje ljudi zvahu Mrinski kodeks. Čudnovata mrlja ga je već poduže
uznemiravala, ali napokon otkri da je može razgonetnuti pod
Kuglinim svetlom. Tada sazna da Mračno proročanstvo i njegove

4
obaveze kao Deteta Svetlosti nisu okončane Torakovim svrgnućem.
Dete Tame sada je Zandramas, kojeg će sresti u vremenu koje tek
treba da nastupi „na mestu koje više ne postoji“.
Teško mu beše u duši dok žurno hitaše da se u Aldurovoj dolini
susretne s dedom Belgaratom. Pa čak i tada, dok sa starcem
razgovaraše, glasnik im prenese novu, groznu vest. Ubice se u
okrilju noći probiše u Citadelu, te ubiše odanog rivanskog čuvara
Branda.
Belgarion s Belgaratom i tetkom Polgarom pohita u Rivu, gde se
jedan od ubica slabašno održavaše u životu. Stiže i princ Keldar i
otkri da je ubica bez svesti pripadnik Kulta medveda. Novi dokaz
pak otkri da Kult okuplja trupe u Reonu, u Drezniji, i gradi flotu u
Žarviksholmu, na čerečkim obalama.
I tada kralj Belgarion objavi rat Kultu medveda. Sledeći savet
ostalih alornskih vladara, usmeri se najpre na brodogradilišta u
Žarviksholmu s namerom da ukloni opasnost od neprijateljske flote
na Moru vetrova. Napad mu beše brz i svirep. Žarviksholm sravniše
sa zemljom, a dopola izgrađenu flotu pretvoriše u oganj pre negoli i
jedno jedino korito dodirnu vodu.
Ipak, pobeda se pretvori u prah i pepeo kad do njega stiže glas iz
Rive. Tek rođeni sin mu bejaše otet.
Belgarion, Belgarat i Polgara čarobnjaštvom se pretvoriše u ptice
i za jedan dan odleteše u Rivu. Grad Riva već bejaše od kuće do kuće
pretražen. Ali uz Kuglinu pomoć Belgarion uspe da isprati trag
otmičara do zapadne obale ostrva. Tamo pak naiđoše na družinu
Čereka, te se okomiše na njih. Jedan Čerek osta živ, te ga Polgara
primora da govori. On izjavi da dete ukradoše po naredbama
Ulfgara, vođe Kulta medveda, čije utočište bejaše u Reonu, u
istočnoj Drezniji. Ipak, pre negoli Polgara mogaše da dozna od
njega još neki podatak, pripadnik kulta jurnu s vrha litice i hitnu se
u smrt koja ga čekaše na stenama.
Onda usmeriše rat ka Reonu. Belgarion otkri da su mu trupe
silno brojčano nadjačane i da ih na putu ka gradu čeka klopka.
Taman kada se suočavaše s porazom, princ Keldar stiže sa snagama
nadračkih najamnika, te izokrenu ishod boja. Ojačani Nadracima,
Rivanci započeše opsadu Reona.

5
 Belgarion i Durnik udružiše volju da oslabe zidine grada, sve dok
ih opsadne sprave barona Mandoralena ne srušiše. Rivanci i
Nadraci, predvođeni Belgarionom, nahrliše u grad. U gradu započe
ljuti boj, ali pripadnici Kulta ipak bejahu nadjačani, a većinu ih
pobiše. Utom Belgarion i Durnik zarobiše Ulfgara, vođu Kulta.
Iako Belgarion već bejaše znao da mu sin nije u gradu, ipak se
ponada da će temeljnim propitivanjem od Ulfgara iznuditi odgovor
na to kud denuše dete. Vođa Kulta tvrdoglavo odbijaše da odgovori,
a onda Erand, iznenadno, pravo iz Ulfgarovog uma, izvuče podatke.
Bejaše jasno da je Ulfgar odgovoran za nasrtanje na Se’Nedru,
međutim on nemaše nikakvog udela u otmici deteta. Glavni mu cilj
odista bejaše smrt Belgarionovog sina, poželjno pre rođenja.
Očigledno da ništa ne znade o otmici, što se nikako ne poklapaše
s njegovim pozivom.
Utom im se pridruži čarobnjak Beldin. Smesta razotkri da Ulfgar
bejaše Harakan, sluga poslednjeg Torakovog učenika Urvona.
Harakan tada najednom nesta, a Beldin pohita za njim.
I tada stigoše glasnici iz Rive. Istraga koja se odvijaše nakon
Belgarionovog odlaska otkri da neki pastir u brdima bejaše video
siluetu koja možda u naručju imaše odojče kako se ukrcava na brod
njisanske izrade i otplovljava ka jugu.
Utom se ukaza prikaza Siradis, proročice iz Kela, da im još
ponešto kaže. Ona potvrdi da dete ote Zandramas, koji bejaše ispleo
takvu mrežu obmane ne bi li optužio Harakana da čak i pripadnici
Kulta koji bejahu ostavljeni da na njih naiđu poverovaše u ono što
Polgara iznudi od zarobljenika na litici na Ostrvu vetrova.
Jasno je, ona im kaza, da Dete Tame ote odojče s nekom
namerom. A ta namera bejaše povezana sa Zandramasom. Više od
toga ne htede da kaže, sem što otkri one koji moraju na put s
Belgarionom. Potom ostavi svog nemog vodiča, grdosiju Tota, da s
njima krene, te nestade.
Belgarionu nade potonuše u vodu pošto saznade da im otmičar
beži nekoliko meseci i da trag postaje neizmerno nejasan. Ipak,
smrknuto povede saputnike u poteru za Zandramasom, ako treba i
do ivice sveta, pa i dalje.

6
 Deo prvi

ZMIJSKA KRALjICA

7
 Prvo poglavlje

Obavijen tamom, Garion je mogao da čuje odjek kapljica kako

dosadno padaju u sporim ujednačenim razmacima. Vazduh oko
njega bio je leden, a miris stenja i prašine mešao se s plesnivim
zadahom gotovo bezbojnih biljaka što su rasle u tami i izbegavale
svetlost. Zatekao je sebe kako se napreže da uhvati sve bezbrojne
zvukove koji su se prožimali kroz mračne pećine Ulga vlažni odjek
kapljica vode, prašnjavo kotrljanje izmeštenih kamenčića dok se
polako spuštaju niz plitke nagibe i žalobno hučanje vazduha koje je
s površine prodiralo do njih kroz uzane pukotine u stenama.
Belgarat zastade i podiže zadimljenu baklju, koja ispuni prolaz
titravim narandžastim svetlom, a senke oko njih zaigraše.
„Sačekajte časak“, reče, a zatim se uputi niz mračnu prostoriju
gegajući se u pohabanim rasparenim čizmama po hrapavom podu.
Ostali iz družine ostadoše da čekaju, a tama poče sve više da ih
obavija.
„Mrzim ovo“, promrmlja Svileni više za sebe. „Jamačno mrzim
ovo.“
Čekali su.
Rumeni se treptaj Belgaratove baklje nanovo pojavi daleko na
drugoj strani podzemne prostorije. „U redu je“, uputi im. „Ovuda.“
Garion obgrli Se’Nedru oko majušnih ramena. Za vreme puta iz
Reona ka jugu postala je veoma ćutljiva, pošto je bilo i više nego
očigledno da njihov celi pohod na Kult medveda u istočnoj Drezniji
nije postigao ništa više od toga što je Zandramasu podario skoro
8
neizmernu prednost s otetim Geranom. Osujećenost koja je
Gariona naginjala da udari pesnicom u stenje i da beznadežno i
besno zaurla uticala je na to da Se’Nedra zaroni u duboku
potištenost, tako da se sada obamrla od očaja teturala kroz mračne
pećine bez ikakvog zanimanja ili brige za to kud će je odvesti.
Okrenuo se ka Polgari, lica koje je u potpunosti odavalo sve njegove
duboke brige. Uzvratila mu je pogled ozbiljno ali ipak donekle
neuznemireno. Sklonila je prednji deo plavog ogrtača i nakratko
pokrenula prste pokazujući znake tajnog dreznijskog jezika.
„Proveri da li joj je dovoljno toplo“, rekla je. „Sada je veoma
osetljiva na hladnoću...“
Nekoliko očajnih pitanja odjeknuše Garionu u glavi, ali nije bilo
moguće da glasno upita sa Se’Nedrom u zagrljaju.
„Veoma je važno da ostaneš priseban, Garione“, Polgara mu
reče prstima. „Nemoj da dozvoliš da sazna koliko si zabrinut.
Pazim na nju, tako da ću znati šta da radim kad dođe vreme.“
Belgarat opet zastade, tegleći resicu uveta, i upitno pogleda ka
mračnom prolazu pred njima, a zatim i ka mračnom prolazu nalevo.
„Nisi se valjda opet izgubio?“, optuži ga Svileni. Sitni Dreznijac
lasičjeg lica skinuo je bisernosivi dublet ukrašen draguljima i
zlatnim lančićima, tako da je sada nosio staru smeđu tuniku,
izlizanu od mnogobrojnog nošenja, krzneni ogrtač s rupama od
moljaca, kao i bezobličnu ulubljenu kapu, nanovo se upustivši u
jednu od svojih mnogobrojnih uloga.
„Dakako da se nisam izgubio“, uzvrati mu Belgarat. „Samo
nisam baš tačno siguran gde se trenutno nalazimo.“
„Belgarate, to je upravo ono što izgubiti se znači.“
„Budalaštine. Mislim da bi valjalo da krenemo ovuda.“ Pokaza
prstom ka prolazu s leve strane.
„Misliš?“
„Ovaj, Svileni, započe kovač Durni tiho i obazrivo, „stvarno bi
bilo neophodno da se malo stišaš. Čini mi se da tavanica uopšte nije
stabilna, a ponekad je samo glasniji zvuk dovoljan da je sruši.“
Svileni se ukoči uperivši oči zloslutno naviše, a graške znoja mu
izbiše na čelu. „Polgara“, prošapta zastrašeno, „reci mu da
prestane.“

9
 „Ostavi ga na miru, Durniče“, reče staloženo. „Znaš i sam kako
mu je u pećinama.“
„Jednostavno sam mislio da bi to morao da zna, Pol“, objasni
kovač. „Svašta se dešava u pećinama.“
„Polgara!“, zavapi Svileni. „Molim te!“
„Idem da vidim kako ide Erandu i Totu s konjima“, Durnik će.
Pogleda preznojenog čovečuljka. „Barem pokušaj da ne vičeš“,
posavetova.
Nakon što su prešli prvo skretanje izvijene odaje, prolaz ih uvede
u ogromnu pećinu s dugačkim nizom kvarca preko tavanice. Na
nekom je mestu, možda čak i kilometrima daleko, ovaj niz dopirao
do površine i odbijao sunčevu svetlost koja se zatim prelamala
preko listića kvarca, a potom prelivala u pećinu kao treptava duga
koja je plamtela i gubila se, ogledavši se u iskričavoj površini plitkog
jezerceta nasred pećine. Daleko s druge strane jezera mali je
vodopad beskonačno skakutao s kamena na kamen i punio pećinu
svojom muzikom.
„Se’Nedra, vidi!“, viknu Garion.
„Šta to?“ Podigla je glavu. „O da“, nezainteresovano će, „veoma
lepo.“ A zatim ponovo uteknu u svoj svet tišine.
Garion bespomoćno pogleda tetku Pol.
„Oče“, oglasi se Polgara, „mislim da je baš vreme ručku. Čini mi
se da je ovo povoljno mesto da se malo odmorimo i nešto
prezalogajimo.“
„Pol, nikada nećemo stići ukoliko stajemo na svaki kilometar ili
dva.“
„Zašto se uvek raspravljaš sa mnom, oče? Da ti nije to neko
uvrnuto pravilo?“
On je ošinu pogledom, a zatim se okrenu, mrmljajući nešto sebi
u bradu.
Erand i Tot dovedoše konje do obale kristalnog jezerceta da ih
napoje. Bili su čudno neusklađen par. Erand je bio sitan mladić
plave valovite kose u jednostavnom braon seljačkom odelu. Tot ga
je nadvisivao kao da je nekakvo džinovsko drvo koje se izdiže iznad
mladice. Iako je zima već dolazila u kraljevstva Zapada, nemi
rmpalija je i dalje nosio samo sandale, kratku tuniku s kaišem na
10
struku i neizbeljenu vunenu tkaninu prebačenu preko ramena.
Nage ruke i noge bile su mu kao ogromne cepanice, a mišići bi mu
pri svakom pokretu nabrekli i zgrčili se. Smeđa kosa neodređene
dužine bila mu je zalizana i privezana na potiljku kratkom kožnom
vrpcom. Slepa Siradis im je rekla da će im ova tiha grdosija pomoći
u potrazi za Zandramasom i Garionovim otetim sinom, ali dosad se
činilo kao da ih Tot jednostavno nezainteresovano prati, ne dajući
nikakvu naznaku da ga uopšte brine kud su se uputili.
„Da li bi mogla da mi pomogneš, Se’Nedra?“, upita Polgara
ljubazno dok je razvezivala trake s jednog paketa.
Se’Nedra, obamrlog lica, odsutno krenu polako preko glatkog
kamenog tla pećine i ćutke stade pored konja s teretom.
„Treba nam hleb“, kaza Polgara, preturajući po paketu kao da je
nesvesna očigledne devojčine odsutnosti. Izvadila je nekoliko
dugačkih tamnosmeđih vekni seljačkog hleba i poređala ih kao
cepanice sitnoj kraljici na ruke. „I sir, naravno“, dodala je podigavši
kotur sendarskog sira zaštićenog voskom. Zatim napući usne. „A
možda i malo slanine, šta kažeš?“
„Valjda“, izjavi Se’Nedra bezizražajno.
„Garione“, nastavi Polgara, „da li bi mogao da namestiš ovu
tkaninu preko onog pljosnatog kamena?“ Zatim opet pogleda
Se’Nedru. „Kako samo mrzim da jedem na nepokrivenom stolu, a
ti?“
„Aha“, odgovori Se’Nedra.
Donesoše na improvizovani sto vekne hleba, sir zaštićen voskom
i slaninu. Polgara pucnu prstima i odmahnu glavom. „Zaboravila
sam nož. Da li bi mogla da ga doneseš?“
Se’Nedra klimnu glavom i uputi se nazad ka konju sa
zavežljajima.
„Šta nije u redu s njom, tetka Pol?“, prošapta Garion napeto.
„Pati od neke vrste melanholije, mili.“
„Je l’ opasno?“
„Jeste ukoliko poodmakne.“
„Možeš li da uradiš nešto? Mislim, možeš li joj dati neki lek ili
nešto?“

11
 „Radije ne bih, sem ako ne moram, Garione. Ponekad lekovi
samo zavaraju simptome, pa se izrode neki drugi problemi.
Uglavnom je najbolje pustiti da se sve odvija prirodno.“
„Tetka Pol, ne mogu da je gledam ovakvu.“
„Moraćeš da izdržiš neko vreme, Garione. Samo se drži kao da
nisi svestan njenog ponašanja. Još nije u potpunosti spremna da
izađe iz ovoga.“ Okrenu se, toplo se osmehujući. „O, tu si“, reče i uze
nož od Se’Nedre. „Hvala ti, mila.“
Svi su se okupili oko Polgarinog privremenog stola kako bi pojeli
jednostavan ručak Dok je jeo, kovač Durnik je zamišljeno
posmatrao kristalno jezerce. „Pitam se ima li ribe“, nagađao je.
„Ne, mili“, kaza Polgara.
„Moguće je, Pol. Ako je jezerce nastalo od površinskih tokova,
ribe su možda povučene dole dok su još bile male i...“
„Ne, Durniče.“
On uzdahnu.
Nakon ručka su se opet našli u beskonačnim izvijenim
prostorijama, nanovo prateći Belgaratovu treptavu baklju. Sati su
se nizali dok su se naporno vukli kilometrima kroz tminu koja ih je
sa svih strana pritiskala.
„Još koliko treba da idemo, deda?“, upita Garion starca nakon
što mu se približio.
„Teško mi je da tačno odredim. Razdaljine mogu poprilično da
zavaraju u špiljama.“
„Imaš li ikakvu predstavu o tome zašto smo morali da dođemo
baš ovde? Postoji li nešto u Mrinskom kodeksu, ili u Darinskom
kodeksu, što govori o nečemu što bi možda trebalo da se desi ovde
u Ulgolandu?“
„Ne a da ja mogu da se setim.“
„Možda smo loše protumačili?“
„Naš je druškan bio prilično izričit, Garione. Rekao je da se
moramo zaustaviti u Prolguu, na putu ka jugu, jer će se nešto što
mora da se odigra tamo i odigrati.“
„Može li to da prođe bez nas?“, navaljivao je Garion. „Sve vreme
samo lutamo po pećinama, dok se Zandramas sve više udaljava s
mojim sinom.“
12
 „Šta je to?“, upita Erand iznenadno negde iza njih. „Učinilo mi
se da sam čuo nešto.“
Zastadoše da bi bolje oslušnuli. Zvuk plamena Belgaratove
baklje Garionu odjednom postade zaglušujući, pošto se naprezao
pokušavajući da dosegne kroz tamu ne bi li uhvatio i najudaljeniji
zvuk. Sporo padanje kapljica odjekivalo je mekanim zvucima
odnekud iz mraka, a tihi huk vazduha nadirao je kroz pukotine i
naprsline u kamenju kao žalosna pratnja. A onda, Garion veoma
nejasno začu pevanje, hor koji je poprilično neusklađeno ali i
duboko posvećeno pevao himnu Ulu, odjekujući kroz mračne
pećine već pet milenijuma.
„Oh, Ulzi“, Belgarat će zadovoljno. „Nadomak smo Prolgua.
Možda ćemo sada otkriti šta je to što bi trebalo da se odigra ovde.“
Prešli su još kilometar i po duž prolaza koji je najednom postao
veoma strm, vodeći ih sve dublje u središte zemlje. Jakf, začu se
oštri glas odnekle pred njima. „Taca velk?“
„Belgarat, lijun hak“, smireno odgovori stari čarobnjak na
pitanje.
„Belgarat?“ Glas zazvuča iznenađeno. „Zadjek kalig, Belgarat?“
„Marekeg Gorim, lijun zadjek.“
„Vid mo. Mar ishum Ulgo.“
Belgarat ugasi baklju dok se čuvar Ulgolanda približavao noseći
iznad glave fosfornu kuglu koja je svetlela u mraku.
„Jad ho, Belgarat. Groja UL.“
„Jad ho“, odgovori starac na ritualni pozdrav. „Groja UL.“
Niski plećati Ulg kratko se pokloni, a zatim se okrenu da bi ih
poveo tamnim prolazom. Zelenkasta postojana svetlost iz kugle
koju je nosio širila je jezivi odsjaj u mračnoj prostoriji i bojila im lica
avetinjskim bledilom. Prešli su još oko kilometar i po, a onda se
prolaz pretvori u ogromnu pećinu gde je bledi sjaj ovog čudesnog
hladnog svetla koje su Ulzi osmislili treptao pred njima iz stotina
otvora visoko na kamenom zidu. Obazrivo su prešli preko uzanog
grebena do podnožja kamenog stepeništa isklesanog u kamenom
zidu pećine. Vodič se nakratko obrati Belgaratu.
„Moraćemo da ostavimo konje ovde“, zausti starac.
„Mogu ja da ostanem“, ponudi se Durnik
13
 „Ne. Ulzi će pripaziti na njih. Hajdemo gore.“ Zatim krenu uz
strmo stepenište.
Penjali su se ćutke, a bat njihovih koraka muklo je odzvanjao na
drugoj strani pećine, iza njih.
„Molim te, nemoj toliko da se naginješ nad ivicom, Erande“,
oglasi se Polgara kad su bili na pola puta.
„Samo sam hteo da vidim koliko ima do podnožja“, odgovorio je.
„Jesi li znala da dole ima vode?“
„To je jedan od razloga zašto bih radije volela da se ne naginješ.“
On joj uputi kratak osmejak i nastavi da se penje.
Na vrhu stepeništa nađoše se na ivici mračnog podzemnog
ponora od nekoliko stotina metara, a zatim stupiše u odaju gde su
Ulzi živeli i radili u malim kockastim ćelijama isklesanim u kamenu.
Iza ove odaje ležala je Gorimova poluosvetljena pećina s jezercetom
na kojem se nalazilo ostrvo, i na njemu čudno izgrađena
piramidalna kuća okružena visokim belim stubovima. Na
udaljenom kraju mermernog prelaza koji je vodio preko jezera
stajao je Gorim Ulga, kao i uvek, odeven u belu odoru, i gledao preko
vode. „Belgarate“, oglasi se drhtavim glasom, „jesi li to ti?“
„Da, ja sam, Sveti“, odgovori starac. „Možda si mogao da
pretpostaviš da ću se ponovo pojaviti.“
„Dobro došao, stari prijatelju.“
Belgarat se uputi ka prolazu, ali Se’Nedra projuri pored njega, s
bakrenim kovrdžama koje se zavijoriše za njom, i polete ka Gorimu
raširenih ruku.
„Se’Nedra?“, reče, trepnuvši kad mu se obisnu oko vrata.
„Oh, sveti Gorime“, zajeca ona, uronivši mu glavu u rame, „neko
mi je oteo bebu.“
„Šta su uradili?“, viknu on.
Garion krenu skoro nehotice preko prelaza ka Se’Nedri, ali ga
Polgara zaustavi spustivši mu ruku na rame. „Sačekaj još malo,
mili“, promrmljala je.
„Ali...“
„Možda joj je baš ovo potrebno, Garione.“
„Ali, tetka Pol, plače.“

14
 „Jeste, mili. I to je upravo ono što sam čekala. Moramo joj
dozvoliti da ispolji svu tugu, pre nego što počne da je se oslobađa.“
Gorim je, mrmljajući blago utešnim glasom, grlio sitnu kraljicu
dok je jecala. Nakon što je bura jadanja počela da jenjava, on podiže
izborano lice. „Kada se to desilo?“, upita.
„Pred kraj leta“, odgovori Belgarat. „Veoma duga priča.“
„Uđite, onda, svi“, reče Gorim. „Sluge će pripremiti hranu i piće,
pa možemo da razgovaramo dok obedujete.“
Ušli su u koloni u piramidalnu kuću na Gorimovom ostrvu i
stupili u poveću glavnu odaju s kamenim klupama i stolom,
okruženi čudnim zidovima koji su se sužavali ka tavanici, dok su
kristalne svetiljke visile na lancima s tavanice. Gorim nakratko
prozbori s tihim slugom, a zatim se okrenu i dalje držeći Se’Nedru
u zagrljaju. „Sedite, prijatelji“, kaza.
Kad su se smestili za kameni sto, jedan od Gorimovih slugu
unese poslužavnik s izglancanim kristalnim vrčevima i nekoliko
boca jakog ulškog pića.
„A sada“, svetac će, „šta se to desilo?“
Belgarat napuni vrč, a potom ukratko ispripoveda Gorimu šta se
sve izdešavalo u prošlih nekoliko meseci o Brandovom ubistvu, o
pokušaju da se poseje klica razdora među Alornima, kao i o pohodu
na utvrđenje Kulta u Žarviksholmu.
„Onda“, nastavi on s pričom kad je Gorimov sluga uneo
poslužavnike sa svežim voćem i povrćem i pečenjem s ražnja, koje
se još dimilo, „gotovo istovremeno kad smo zauzeli Žarviksholm,
neko se ušunjao u rivansku Citadelu i oteo princa Gerana iz kolevke.
Kada smo se vratili na ostrvo, otkrili smo da Kugla može da prati
detetov trag barem dok smo na kopnu. Odvela nas je do zapadne
strane ostrva, gde smo se susreli s nekoliko Čereka, pripadnika
Kulta medveda, koje je otimač tu ostavio. Ispitali smo ih, a oni su
nam rekli da je otmicu naredio novi vođa Kulta, Ulfgar.“
„Ali ono što su vam ispričali nije bilo istina?“, Gorim će
pronicljivo.
„Samo polovina“, odgovori Svileni.
„Zapravo, nevolja je bila u tome što ni oni sami nisu znali šta je
istina“, produži Belgarat. „Bili su veoma pažljivo pripremljeni, tako
15
da je priča koju smo čuli od njih bila veoma moguća posebno ako se
uzme u obzir da smo već bili u ratu s Kultom. Kako god, krenusmo
u pohod na poslednje utočište Kulta u Reonu, u severoistočnoj
Drezniji. Nakon što smo osvojili grad i zarobili Ulfgara, istina je
počela da izlazi na videlo. Ispostavilo se da je Ulfgar malorijski
Grolim po imenu Harakan i da nema baš ništa s otmicom. Pravi
zločinac je, u stvari, onaj tajanstveni Zandramas o kome sam ti
pričao pre nekoliko godina. Nisam u potpunosti siguran kakva je
Sardionova uloga u svemu ovome, ali iz nekih razloga, Zandramas
želi da odnese bebu na mesto koje se spominje u Mrinskom kodeksu
mesto koje više ne postoji. Urvon očajnički želi da ovo spreči, toliko
da je poslao potrčka na zapad da ubije bebu kako bi sve ovo
zaustavio.“
„Imate li ikakvu predstavu o tome gde bi trebalo da tražite?“,
upita Gorim.
Belgarat slegnu ramenima. „Samo nekoliko nagoveštaja.
Ubeđeni smo da je Zandramas napustio Ostrvo vetrova na
njisanskom brodu, pa ćemo krenuti odatle. Kodeks kaže da bi
trebalo da pronađem Sardionovu putanju u misterijama, a potpuno
sam siguran da, kada nađemo Sardion, Zandramas i beba neće biti
mnogo daleko. Možda mogu da nađem poneko uputstvo u
proročanstvima ako ikada naiđem na prave prepise.“
„Takođe, izgleda da su i kelski proroci direktno umešani“,
dodade Polgara.
„Proroci?“, Gorim je bio zapanjen. „Nikada nisu tako nešto
uradili.“
„Znam“, odgovorila je. „Jedna od njih devojka po imenu Siradis
pojavila se u Reonu i dala nam neka dodatna saznanja i tačna
uputstva.“
„To nimalo ne liči na njih.“
„Imam utisak da se približava konačni svršetak, Sveti“, kaza
Belgarat. „Svi smo bili toliko usredsređeni na Garionov susret s
Torakom da smo prevideli činjenicu da je pravi susret onaj koji se
mora odigrati između Deteta Svetlosti i Deteta Tame. Siradis nam
je rekla da će taj susret biti i poslednji, i da će se ovom prilikom

16
jednom zasvagda sve odlučiti. Pretpostavljam da je to razlog zbog
kojeg proroci napokon otvoreno delaju.“
Gorim se namršti. „Nikada ne bih mogao da ih zamislim kako se
brinu za tuđa posla“, ozbiljno će.
„Ko su tačno ti proroci, sveti Gorime?“, Se’Nedra će tiho.
„Oni su naši rođaci, dete“, odgovori jednostavno.
Pogled joj je odao zbunjenost.
„Nakon što bogovi sačiniše ljudske rase, došlo je vreme odabira“,
pojasnio je. „Bilo je sedam rasa i sedam bogova. Ipak, Aldur je
odabrao da sam krene svojim putem, tako da je to značilo da će
jedna rasa ostati neodabrana i bez boga.“
„Da“, klimnula je glavom, „već sam negde čula taj deo priče.“
„Svi smo mi isti“, nastavi Gorim. „Mi, Morindimi, Karendi sa
severa Malorije, Melsini na dalekom istoku i Dali. Mi smo najsličniji
Dalima, ali još otkad smo krenuli na zapad u potrazi za bogom
Ulom, oni uperiše oči ka nebu s namerom da čitaju zvezde.
Navaljivali smo da i oni krenu s nama, ali ipak nisu hteli.“
„Dakle, više niste povezani, je l’ tako?“, upitala je.
„Nekoliko puta su neki proroci došli da nas vide, uglavnom kada
su bili na zadacima o kojima nisu mogli da pričaju. Proroci su
veoma mudri, jer priviđenje koje im se javlja daje im saznanja o
prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i što je najvažnije, samo
značenje.“
„Jesu li im onda proroci samo žene?“
„Nisu. Ima i muškaraca. Kad im se pojavi vid, vežu oči da
zaustave običnu svetlost ne bi li jasnije videli onu drugačiju. Uvek
su u paru s nekim zauvek.“
„Zašto ih se Grolimi toliko plaše?“, Svileni će iznenadno. „Obreo
sam se nekoliko puta u Maloriji, gde sam mogao da vidim
malorijske Grolime kako u potpunosti pomahnitaju na sam pomen
Kela.“
„Pretpostavljam da su Dali preduzeli određene mere ne bi li
zadržali Grolime dalje od Kela. U pitanju je sama srž njihovog
učenja, a Grolimi su netrpeljivi prema svemu što je neangaračko.“
„Koja je suština njihovog postojanja, Sveti?“, upita Garion. „Nisu
oni samo proroci, Belgarione“, odgovori Gorim. „Dali su upućeni u
17
sve izdanke tajnih znanja vračanje, čarobnjaštvo, magiju,
veštičarenje i više od toga. Niko sem njih ne zna tačno koja im je
suština. Šta god da je u pitanju, u potpunosti su mu posvećeni i oni
u Maloriji i ovi na zapadu.“
„Na zapadu?“, Svileni žmirnu. „Nisam znao da i ovde ima Dala.“
Gorim klimnu glavom. „Bili su odvojeni Istočnim morem kada
je Torak iskoristio Kuglu da bi urušio svet. Zapadne Dale porobili
su Murzi u trećem milenijumu. Ali gde god da žive, na istoku ili
zapadu, eonima su radili na istom zadatku. Koji god da je taj
zadatak, ubeđeni su da sudba svih bića zavisi od toga.“
„Da li je zaista tako?“, Garion će.
„Ne znamo, Belgarione. Ne znamo koji je zadatak, tako da ne
možemo ni pretpostaviti njegov značaj. Znamo samo da oni ne
prate nijedno od proročanstava koja gospodare svemirom. Oni
veruju da im je zadatak dodelio neki veći usud.“
„I to je ono što me brine“, reče Belgarat. „Siradis se sprda s nama
koristeći one uvijene nagoveštaje, a koliko mi je poznato, poigrava
se i sa Zandramasom. Ne volim kada me neko vuče za nos posebno
ne iz razloga koje ne razumem. Zapetljala je čitavu rabotu, a stvarno
ne volim zapetljavanje. Ja volim lepe proste situacije i lepa laka
rešenja.“
„Kao ‘Dobro protiv Zla’?“, predloži Durnik.
„Ta ti je teška, Durniče. Radije bih to nazvao kao ‘oni protiv nas’.
To uklanja suvišnosti i dozvoljava ti da smesta pređeš na posao.“
Garion je proveo besanu noć i ustao rano s jakom glavoboljom.
Neko je vreme sedeo na kamenoj klupi u glavnoj odaji Gorimove
kuće, a potom, osetivši mrzovolju i nelagodnost, izađe iz kuće i
pogleda preko mirnog jezerceta oko ostrva. Slabo svetlo koje je
izbijalo iz kugli, lancima prikačenim za tavanicu pećine, bacalo je
magličaste zrake na površinu jezera a sjaj je ispunio pećinu bledom
svetlošću koja je više ličila na svetlost iz snova negoli na bilo kakvu
vrstu svetlosti ovoga sveta. Dok je stajao na obali vode izgubljen u
mislima, krajičkom oka uhvati kretanje daleko na drugoj strani.
Približavale su se pojedinačno ili u grupama, po dve ili tri blede
devojke s ogromnim tamnim očima i kosom bez pigmenta, kao i
ostali Ulzi. Sve su nosile jednostavne bele haljine.

18
 Stidljivo se okupiše na obali daleko s druge strane mermernog
mostića čekajući u magličastoj svetlosti. Garion ih je posmatrao
preko jezera, a onda im doviknu: „Želite li nešto?“
Kratko su prošaptale nešto među sobom, a zatim gurnuše jednu
od njih da govori u njihovo ime. „Mi mi želimo da vidimo princezu
Se’Nedru“, izjavi bojažljivo devojka porumenelog lica. „To jest,
ukoliko nije zauzeta.“ Zastajkivala je u govoru, kao da priča jezikom
koji joj nije dovoljno poznat.
„Proveriću da li se probudila“, ponudi Garion.
„Hvala vam, gospodaru“, odgovori ona i uteče nazad ka
sigurnosti grupe drugarica.
Garion se vrati unutra i zateče Se’Nedru kako sedi u krevetu. Na
licu nije imala ni tračak one obamrlosti i nezainteresovanosti, tako
očigledne u poslednjih nekoliko nedelja, a oči su joj bile budne.
„Rano si ustao“, zaključila je.
„Imao sam malo problema sa spavanjem. Jesi li ti dobro?“
„Jesam, Garione. Zašto pitaš?“
„Samo sam...“ Zastade i slegnu ramenima. „Traže te neke
Ulžanke. Žele da te vide.“
Ona se namršti. „Ko bi to mogao da bude?“
„Čini mi se kao da te poznaju. Rekoše da žele da vide princezu
Se’Nedru.“
„Pa, naravno!“, viknu i đipi iz kreveta. „Umalo da zaboravim na
njih.“ Navrat-nanos navuče plavozelenu haljinu i izlete iz sobe.
Garion znatiželjno krenu za njom, ali ipak zastade u glavnoj
odaji zatekavši Polgaru, Durnika i Gorima kako ćutke sede za
stolom.
„O čemu se radi?“, upita Polgara, isprativši pogledom sitnu
kraljicu koja je tuda projurila.
„Napolju su neke Ulžanke“, Garion će. „Čini mi se da su joj
drugarice.“
„Bila je veoma omiljena za vreme prethodne posete“, reče
Gorim. „Devojke iz Ulgolanda su veoma stidljive, ali Se’Nedra se
ipak sprijateljila sa svima. Obožavale su je.“
„Oprostite mi, Vaša svetosti“, Durnik će, „da li je Relg tu negde?
Mislio sam da ga obiđem kad smo već došli.“
19
 „Relg i Taiba su se odselili u Maragor s decom“, odgovori Gorim.
„U Maragor?“, trepnu Garion. „Šta se desilo s tamošnjim
duhovima?“
„Bog Mara ih štiti“, kaza Gorim. „Izgleda da postoji neka vrsta
dogovora između Mare i Ula. Nisam siguran da u potpunosti
razumem, ali Mara navaljuje da su Taibina deca Marazi, te se zakleo
da će ih nadgledati u Maragoru.“
Garion se smrači. „Ali zar im prvorođeni sin neće jednog dana
postati Gorim?“
Starac klimnu. „Hoće. Oči su mu i dalje plave poput safira. U
početku sam bio zabrinut, Belgarione, ali sada sam sasvim siguran
da će Ul u pravo vreme vratiti Relgovog sina u ulške pećine.“
„Kako je Se’Nedra jutros, Garione?“, Polgara će ozbiljno. „Čini
mi se da je opet ona stara. Da li to znači da joj je dobro?“
„To je dobar znak, mili. Ipak, možda je još rano da budemo
sigurni. Zašto ne bi otišao da pripaziš na nju?“
„Važi.“
„Pazi samo da ti namera ne bude očigledna. Ovo je mnogo važno,
tako da nikako ne želimo da sazna da je uhodimo.“
„Biću obazriv, tetka Pol.“ Izašao je i krenuo u šetnju oko malog
ostrva kao da proteže noge. Često je pogledavao ka skupini daleko
na drugoj obali. Blede Ulžanke u belim haljinama načičkale su se
oko Se’Nedre. Njena zelena haljina i jarkocrvena kosa isticale su se
usred skupine, skoro kao da blešte. Garionu se u glavi smesta pojavi
jasna slika. S tako žarkim bojama, Se’Nedra je ličila na usamljenu
crvenu ružu koja raste među belim ljiljanima.
Prošlo je oko pola sata i Polgara izađe iz kuće. „Garione“, pozva,
„jesi li video Eranda od jutros?“
„Nisam, tetka Pol.“
„Nema ga u sobi.“ Blago se namršti. „O čemu li taj dečak
razmišlja? Pokušaj da ga nađeš.“
„Da, gospo“, smesta je odgovorio. Krenuo je preko prolaza,
smejući se u sebi. Uprkos svemu što se odigralo, on i tetka Pol uvek
su se vraćali istovetnom odnosu koji su gajili još otkad je bio dečak.
Bio je sasvim ubeđen da uglavnom nije ni shvatala da je kralj, pa ga
je često slala da obavlja sitne zadatke a da joj i ne padne na pamet
20
da bi mu to bilo ispod časti. Štaviše, zatekao bi samog sebe kako mu
to čak i ne pada teško. Vraćanje u rutinu, kada on bez pitanja
izvršava njene bezuslovne naredbe, oslobađalo ga je neophodnosti
donošenja teških odluka i opet ga vodilo u one dane kada je bio
jednostavan dečak sa sela, bez briga i obaveza koje su se nametnule
s rivanskom krunom.
Se’Nedra je s drugaricama sedela na stenama nedaleko od
maglovite obale jezera. Razgovor utihnu, a Se’Nedra se opet smrači.
„Jesi li dobro?“, upita je pošto im se pridružio.
„Jesam“, odgovorila je. „Samo razgovaramo, to je sve.“
Pogleda je, ali ipak odluči da ništa više ne kaže. Umesto toga
upita: „Jesi li videla Eranda?“
„Nisam. Zar nije u kući?“
Odmahnu glavom. „Mislim da je otišao u obilazak. Tetka Pol mi
je rekla da ga nađem.“
Jedna mlada Ulžanka prošapta nešto Se’Nedri.
„Saba kaže da ga je videla u glavnoj prostoriji kada je dolazila
ovamo“, Se’Nedra će. „To je bilo pre oko sat vremena.“
„U kom je to pravcu?“
„Tamo.“ Pokazala je ka otvoru koji je vodio nazad kroz stenje.
On klimnu glavom. „Da li ti je dovoljno toplo?“, upita je.
„Dobro mi je, Garione.“
„Brzo se vraćam“, kaza i uputi se ka prostoriji koju mu je
pokazala. Bilo mu je neprijatno što je primoran da tek tako prođe
pored nje, ali mogućnost da je i najmanja opaska vrati u onu groznu
utučenost uticala je na to da postane obazriv i poluuplašen da
progovori i reč o tome. Telesna bolest je nezgodna, ali umna bolest
je sasvim zastrašujuća.
Ušao je u prostoriju koja je, nalik svim pećinama i prolazima u
kojima su Ulzi provodili dane, bila slabo osvetljena maglovitim
sjajem fosfornog kamenja. Ćelije s obe strane prostorije bile su
pažljivo sređene. Video je čitave porodice kako doručkuju za stolom,
očigledno nesvesni činjenice da su istureni delovi njihovih odaja
pristupačni pogledima prolaznika.
Pošto je samo nekoliko Ulga znalo Garionov jezik, bilo je
nemoguće da se raspita da li je Erand prošao tuda, tako da je ubrzo
21
shvatio da manje-više besciljno luta nadajući se da će naleteti na
prijatelja. Na drugom kraju prostorije naišao je na ogromnu pećinu,
gde je isklesano stepenište vodilo duboko u tamu.
Razmislio je o tome da Erand možda nije otišao da poseti konja,
ali nešto mu je ipak govorilo da treba da se okrene i prati široki
kružni greben uz ivicu ponora. Nije prešao ni nekoliko stotina
metara, kad začu glasove iz tamnog prolaza što je vodio kroz stenje.
Odjeci su se mešali, te je bilo gotovo nemoguće da izdvoji
pojedinačne reči, ali se Garionu ipak učini da je jedan od glasova bio
Erandov. Ušao je u prolaz i nastavio dalje prateći zvuk.
U početku nije bilo nikakve svetlosti u nekorišćenoj prostoriji,
tako da se morao pridržavati za hrapavi kameni zid dok se probijao
napred, ali nakon što je prešao prvo skretanje, ugleda svetlost pred
sobom čudno, postojano, beličasto isijavanje, veoma različito od
prigušenog, zelenkastog, fosfornog sjaja koji je obično osvetljavao
mračni svet pećina. A zatim hodnik koji je pratio naglo skrenu
ulevo, omogućivši mu da ugleda Eranda kako razgovara s visokom
prikazom u beloj odori. Garion se razrogači. Svetlost koju j e video
izbij ala j e iz prikaze, i on smesta oseti prisustvo uzvišenog bića.
Svetleća se prikaza ne pomeri, već progovori mirnim, tihim
glasom. „Pridruži nam se, Belgarione, dobrodošao si.“
Dok je ćutke izvršavao naredbu, Garion primeti da drhti. Utom
se prikaza u belom okrenu, te on otkri da gleda pravo u Ulovo
bezvremeno lice.
„Upućivao sam ovog ovde mlađanog Erionda o zadatku koji leži
pred njime“, progovori otac bogova.
„Erionda?“
„To mu je pravo ime, Belgarione. Napokon je došlo vreme da
ostavi dečačko ime i preuzme ovo pravo. Isto kao što ti beše skriven
pod onim tvojim prostim ‘Garion“, tako se i on skrivaše pod ‘Erand’.
U ovome leži mudrost, jer pravo ime nekoga sa golemim zadatkom
pred sobom može često doneti nevolju ako vlasnik još nije preuzeo
svoje sledovanje.“
„Baš je dobro ime, zar ne, Belgarione?“ Eriond će ponosno.
„Odlično je, Erionde“, saglasi se Garion. Kugla s balčaka
ogromnog mača u koricama na Garionovim plećima planu plavim

22
svetlom kao da uzvraća rasplamteloj beličastoj svetlosti Ula, a bog
klimnu glavom, odajući priznanje Kugli.
„Zadaci su postavljeni za obojicu“, nastavi Ul, „kao i za one koji
vas na putu prate. Svi zadaci moraju biti okončani pre nego što se
susret između Deteta Svetlosti i Deteta Tame nanovo zadesi.“
„Molim vas, presveti Ule“, zausti Garion, „možete li mi reći da li
mi je sin dobro?“
„Dobro je, Belgarione. Onaj koji ga čuva pazi na sve njegove
potrebe. Trenutno nije u opasnosti.“
„Hvala vam“, Garion će pun zahvalnosti. A zatim se ispravi. „Koji
je moj zadatak?“, upita.
„Kelska ti je proročica već otkrila zadatak, Belgarione. Ti si onaj
koji Zandramasu mora preprečiti put ka Sardionu, jer ukoliko se
Dete Tame domogne ovog strahotnog kamena sa tvojim detetom,
Tama će prevladati posle konačnog susreta.“
Garion se okuraži a zatim promumla sledeće pitanje, strahujući
od odgovora. „U Ašabinskim predskazanjima piše o tome kako će se
Bog Tame opet pojaviti“, reče. „Da li to znači da će se Torak opet
roditi i da ćemo morati iznova da se borimo?“
„Ne, Belgarione. Moj se sin neće vratiti. Tvoj ognjeni mač isisao
je iz njega čitav život, i nema ga više. Suparnik u ovom okršaju biće
opasniji. Duh koji je u Toraku obitavao našao je drugu žrtvu za
upravljanje. Torak beše nagrđen i nesavršen zbog svojega ponosa.
Onaj koji će se namesto njega uzdići samo li ti u zadatku svom ne
uspeš postaće nepobediv, i ni mač tvoj, niti svi ovozemaljski mačevi,
neće biti dovoljni da mu se suprotstave.“
„To znači da ću morati da se sukobim sa Zandramasom“, Garion
će ljuto. „Imam dovoljno povoda, to je barem izvesno.“
„Susret između Deteta Svetlosti i Deteta Tame neće biti susret
između tebe i Zandramasa“, reče Ul.
„Ali Kodeks kaže da je Zandramas Dete Tame“, uzjoguni se
Garion.
„Trenutno, jeste kao što si i ti trenutno Dete Svetlosti. Ali to će
breme preći s tebe na ostale pre negoli se odigra konačni susret.
Znaj još ovo: događaj koji otpoče rođenjem tvojega sina mora biti
okončan u određeno doba. Mnogi zadaci leže pred tobom i tvojim
23
saputnicima, i svi oni moraju biti obavljeni pre doba predodređenog
za susret. Samo li ti ili neko od tvojih saputnika ne uspe u zadatku,
onda će sav trud što ga vekovima ulagasmo propasti. Ovaj konačni
okršaj između Deteta Svetlosti i Deteta Tame mora biti celostan, i u
svim se neophodnim uslovima mora odigrati, jer sve će se ono što
se odvoji ovim okršajem sjediniti. Sudba ovoga sveta a i svih ostalih
leži u tvojim rukama, Belgarione, a ishod neće zavisiti od tvojega
mača, već od izbora koji moraš načiniti.“
Otac bogova pogleda obojicu s ljubavlju. „Nemojte strahovati,
deco moja“, zausti, „jer iako ste kojekako drugačiji, isti duh delite.
Ispomažite se, podržavajte se i tešite se saznanjem da sam s vama.“
A onda svetla prikaza zatreperi i nestade, a ulške pećine ostadoše da
odjekuju zvukom kao od nekog nezamislivo ogromnog zvona.

24
 Drugo poglavlje

Neko je bezbrižno spokojstvo preplavilo Gariona; odlučnost

umnogome slična onome što beše osetio za vreme susreta s
Torakom u ruševinama Grada večne noći na drugoj strani sveta. Što
se više prisećao te grozne noći, sve više se približavao zastrašujućoj
istini. Unakaženi bog nije težio isključivo fizičkoj pobedi. Pokušavao
je svom svojom strahotnom snagom da ih pokori, i ono što ga je
napokon porazilo nije bio Garionov ognjeni mač, već nepopustljivi
otpor da budu poraženi. Sporo, nalik prolamanju zore, istina prodre
u Garionov um. Iako zlo možda deluje nepobedivo vrebajući svet iz
mraka, ono ipak hrli na svetlost, i mrak može prevagnuti jedino
predajom svetlosti. Sve dok je Dete Svetlosti odlučno i nepokorno,
biće i nepobedivo. Dok je kroz tamu slušao poslednje nejasne odjeke
Ulovog odlaska, Garion je, izgleda, uspeo da prodre pravo u
protivnikov um. Jer Torak jeste bio uplašen, i sada isti taj strah
obitava u Zandramasovom srcu.
A onda, Garion spozna još jednu istinu, istinu istovremeno
toliko jednostavnu i duboku da mu je njeno poimanje prodrmalo
svaki delić tela. Mrak ne postoji! Ono što je bilo toliko silno i golemo
nije ništa drugo do sama odsutnost svetlosti. Sve dok se Dete
Svetlosti toga odlučno pridržava u svojoj glavi, Dete Tame nikada
neće doći do pobede. Torak je to znao, Zandramas to zna, a sada je,
napokon, i Garion uspeo da shvati, i to saznanje sada u njemu izazva
iznenadno likovanje.

25
 „Mnogo je lakše kad shvatiš, zar ne?“, smireno upita mladić
kojeg su oduvek zvali Erand.
„Znaš o čemu razmišljam, zar ne?“
„Da. Da li ti to smeta?“
„Ne. Mislim da ne.“ Garion pogleda uokolo. Prostorija u kojoj su
se nalazili bila je veoma mračna, pošto je Ul otišao. Garion je znao
kojim putem da se vrate, ali prosvetljenje koje je upravo doživeo na
neki je način tražilo potvrdu od nekoga sa strane. Okrenu glavu ka
Kugli na balčaku. „Možeš li nam pozajmiti malo svetlosti?“, upita.
Kugla odgovori tako što planu plavom vatrom i istog trenutka
Garionu ispuni um zvonkom pesmom. Garion pogleda Erionda.
„Hoćemo li nazad? Tetka Pol je bila malo zabrinuta kad nije uspela
da te nađe.“
Pošto se okrenuše i uputiše nazad niz pusti prolaz kojim su došli,
Garion srdačno obgrli mladića oko ramena. Iz nekog razloga, baš
sada je osetio da su veoma bliski.
Izronili su iz prolaza pravo na ivicu tamnog ponora, gde su bleda
svetla kao tačkice šarala strme zidine, a žuborenje vodopada
odnekle pod njima oglasi se kao šapat.
Garion se odjednom seti nečega od juče. „Šta je to što toliko
brine tetku Pol a ima veze s tobom i vodom?“, upita radoznalo.
Eriond se nasmeja. „A, to. Kad sam bio mali baš pošto smo se
uselili u Poledrinu kolibu u Dolini dešavalo mi se da često upadnem
u reku.“
Garion se osmehnu. „Čini mi se da je to sasvim normalno.“
„Iako se nešto slično odavno nije desilo, mislim da Polgara oseća
da to čuvam za neku posebnu priliku ili nešto slično.“ Garion prsnu
u smeh. Ušli su u hodnik s poređanim ćelijama, koji je vodio ka
Gorimovoj pećini. Kako su prolazili, Ulzi koji su tu obitavali i radili
zaprepašćeno su ih gledali.
„Ovaj, Belgarione“, zausti Eriond, „Kugla još uvek plamti.“
„Uh“, odgovori Garion, „zaboravio sam na to.“ Osvrnu se preko
ramena i pogleda razdragani rasplamteli kamen. „U redu je“, obrati
mu se. „Možeš da prestaneš.“ Poslednji je Kuglin odsjaj izgledao
nekako razočarano. Ostali iz družine okupili su se u glavnoj odaji
Gorimove kuće. Polgara podiže pogled kad su ušli. „Gde ste vi...“,
26
započe, a onda zastade, nakon što je malo pažljivije pogledala
Erionda u oči. Umesto toga upita: „Nešto se desilo, zar ne?“
Eriond klimnu glavom. „Jeste“, odgovori. „Ul je poželeo da
razgovara s nama. Bilo je neophodno da shvatimo određene
pojedinosti.“
Belgarat odgurnu tanjir i lice mu postade napeto. „Zar ne bi bilo
najbolje da nam ispričate o tome?“, uputi im. „Samo polako, i
nemojte nešto da propustite.“
Garion se približi stolu i sede kraj Se’Nedre. Pažljivo je opisivao
susret s ocem bogova, pokušavajući da što bolje i tačnije ponovi
Ulove reči. „A zatim reče da Eriond i ja delimo isti duh i da moramo
da se ispomažemo i podržavamo“, okonča priču.
„I to je sve?“, upita Belgarat.
„Manje-više, jeste.“
„I rekao nam je da će biti s nama“, dodade Eriond.
„Zar nije ništa određenije rekao o vremenu kad će se sve
okončati?“, navali starac donekle zabrinuto.
Garion odmahnu glavom. „Nije. Žao mi je, deda. Ali bojim se da
nije.“
Belgarat najednom postade ogorčen. „Mrzim da radim po planu
koji nikada nisam video“, promumla. „Ne mogu da odredim da li
zaostajem s poslom ili žurim.“
Se’Nedra je prikovano posmatrala Gariona, lica koje je
istovremeno odavalo i brigu i olakšanje. „Jeste li u potpunosti
sigurni da je rekao da je beba dobro?“, žustro upita.
„Rekao je da je dobro“, Eriond će utešno. „Rekao nam je da onaj
koji ga čuva pazi na sve njegove potrebe i da trenutno nije u
opasnosti.“
„Trenutno?!“, povika Se’Nedra. „Šta bi to trebalo da znači?“
„Se’Nedra, ništa određenije nije rekao“, kaza Garion.
„Zašto nisi pitao Ula gde je?“
„Zato što sam siguran da mi ne bi odgovorio. Pronalaženje
Gerana i Zandramasa je moj posao i mislim da mi ne bi dozvolili da
ga izbegnem tako što bi ga neko drugi obavio umesto mene.“
„Oni? Ko su ti ‘oni’?“

27
 „Proročanstva oba. Igraju igru, a svi mi moramo da poštujemo
pravila čak i kad ne znamo koja su.“
„Kakvo lupetanje.“
„Idi pa im sama to reci. Nisam ja sve ovo smislio.“
Tetka Pol je čudno posmatrala Erionda. „Jesi li znao?“, upita. „O
svom imenu, naravno?“
„Znao sam da imam i drugo ime. Uvek kada bi me zvala Erand,
iz nekog sam razloga imao utisak da to nije to. Da li ti mnogo smeta,
Polgara?“
Ona ustade osmehujući se, obiđe oko stola i toplo privi Eranda
u zagrljaj. „Ne, Erionde“, reče, „uopšte mi ne smeta.“
„Šta je tačno zadatak koji ti je Ul namenio?“, upita Belgarat.
„Rekao je da ću znati kad bude vreme.“
„Zar je to sve?“
„Rekao je da je veoma važno i da će me to promeniti.“ Belgarat
odmahnu glavom. „Zašto baš uvek sve mora da bude u
zagonetkama?“, jadikovao je.
„To je još jedno od pravila koja je Garion malopre pomenuo“,
saopšti Svileni nalivajući vrč iz boce. „Onda, šta ćemo sad, starče?“
Belgarat promisli o tome, vukući resicu uveta i gledajući u jednu
škiljavu svetiljku. „Mislim da je prilično bezbedno da kažem kako je
ovaj događaj ono što je trebalo da se desi u Prolguu“, izjavi, „i
pretpostavljam da je vreme da krenemo dalje. Ne bi nam škodilo da
poranimo tamo gde smo se uputili, ali ubeđen sam da bi bila
potpuna propast ako bismo zakasnili.“
Ustade i spusti ruku Gorimu na nejako rame. „Pokušaću da te
izveštavam s vremena na vreme“, obeća. „Da li bi mogao da pitaš
nekoga da nas izvede iz pećina u Arendiju? Želim što pre da se
domognem površine.“
„Naravno, stari prijatelju“, odgovori Gorim, „neka vas Ul vodi.“
„Nadam se da će bar neko“, promumla Svileni.
Belgarat ga ošinu pogledom.
„U redu je, Belgarate“, stade Svileni da se dodvorava. „Činjenica
da se uvek gubiš nimalo ne umanjuje poštovanje prema tebi.
Uveren sam da je to samo loša navika koju si pokupio ko zna gde
verovatno zato što si bio opterećen mnogo važnijim stvarima.“
28
 Belgarat se okrenu ka Garionu. „Zar smo stvarno morali da ga
povedemo?“
„Da, deda, bez sumnje.“
Ubrzo posle svitanja, dva dana kasnije, domogoše se nepravilno
oblikovanog otvora pećine koji je vodio ka brezovoj šumi. Bela
stabla podizala su gole grane ka dubokoplavom nebu, a opalo lišće
je prekrilo tlo zlatnim prekrivačem. Ulzi koji su ih vodili kroz pećine
ustuknuše od svetla i umakoše nazad u sklonište. Promrmljali su
nekoliko reči Belgaratu, on im zahvali, a zatim se utopiše u okrilje
tame.
„Ne možete ni da zamislite koliko mi je bolje“, izjavi Svileni s
olakšanjem kad je izašao iz pećine i počeo da razgleda oko sebe kroz
ledeni osunčani jutarnji vazduh. Ponegde među drvećem videla su
se ostrvca smrznutog snega kako svetlucaju pod kosim zracima
jutarnjeg sunca, a odnekle sleva začu se planinski potok kako žubori
preko kamenja.
„Imaš li ikakvu predstavu o tome gde se nalazimo?“ upita Durnik
Belgarata nakon što su izjahali kroz breze.
Starac pogleda ispod oka za sobom i odmeri ugao tek izašlog
sunca. „Pretpostavljam da smo u brdima nad srednjom Arendijom“,
odgovori.
„Južnije od Arendske šume?“, Svileni će.
„Nisam siguran.“
Čovečuljak pogleda unaokolo. „Bolje da malo pronjuškam“, reče.
Onda uperi prst ka brdu koje se promaljalo iz šume. „Možda ću
uspeti nešto da vidim odande.“
„A ja mislim da bi doručak bio sasvim odgovarajući“, Polgara će.
„Hajde da nađemo čistinu i založimo vatru.“
„Neću dugo“, reče Svileni, okrenu konja i odjaha kroz bela
brezina stabla.
Ostali se uputiše niz padinu, praćeni šuštanjem lišća sa svakim
korakom konja po dubokom zlatastom prekrivaču. Zašli su stotinak
metara u šumu, a onda naiđoše na čistinu s potokom čiji su žubor
čuli kad su izašli iz pećine. Polgara zauzda konja. „Poslužiće“,
presudila je. „Garione, zašto ti i Eriond ne biste sakupili drva za
vatru? Mislim da bi nam slanina i prepečen hleb veoma prijali.“
29
 „Da, tetka Pol“, reče istog trenutka i skliznu sa sedišta. Eriond
mu se pridruži, i utonuše nazad međ bela stabla u potrazi za opalim
granama.
„Prijatno je što smo opet pod suncem“, zausti Eriond izvlačeći
veliku granu pod palim stablom. „I pećine su lepe, ali nekako volim
da vidim nebo.“
Garion oseti ogromnu bliskost prema iskrenom mladiću.
Iskustvo koje su podelili u pećini uticalo je na to da postanu još
bliskiji i otkrilo jednu misao koja je već nekoliko godina postojala
zakopana Garionu u podsvesti. To što su i njega i Erionda odgajali
tetka Pol i Durnik umnogome je uticalo da se osećaju skoro kao da
su braća. Razmišljao je o tome dok je vezivao nekoliko većih grana
dužim konopcem. Skoro istovremeno shvati da zna veoma malo o
Eriondu i o tome šta mu se dešavalo pre nego što su ga našli u Rak
Ktolu. „Erionde“, započe znatiželjno, „zar ne možeš da se setiš baš
ničega o mestu gde si živeo pre nego što te je Zedar našao?“
Mladić zamišljeno pogleda ka nebu. „Bio je to neki grad, barem
mislim da jeste“, odgovori. „Mislim da se mogu setiti ulica i radnji.“
„Pamtiš li majku?“
„Ne. Ne sećam se da sam dugo živeo na nekom mestu ili da sam
duže ostao s istim ljudima. Čini mi se da sam jednostavno išao od
vrata do vrata, a ljudi bi me uvodili u kuću, davali mi nešto za jelo i
mesto za spavanje.“ Gariona smesta preseče nagli osećaj
saosećanja. Eriond je siroče, kao i on čak i više od njega. „Možeš li
se setiti dana kad te je Zedar pronašao?“, upita.
Eriond klimnu. „Mogu“, odgovori, „veoma jasno. Bilo je oblačno,
bez ikakvih senki, tako da nisam mogao da odredim koje je doba
dana. Naleteo sam na njega u veoma uskoj ulici u nekom sokaku,
čini mi se. Sećam se da je imao povređen pogled kao da mu se nešto
užasno desilo.“ Uzdahnu. „Siroti Zedar.“
„Da li je uopšte pričao s tobom?“
„Ne baš često. Govorio mi je samo da ima neki nalog za mene.
Ipak, s vremena na vreme dešavalo se da bunca u snu. Sećam se da
bi tada često izgovarao ‘gospodaru’. Ponekad kada bi to izgovorio,
glas mu je bio pun ljubavi. A uglavnom bi to izgovarao pun

30
strahopoštovanja. Činilo mi se kao da ima dva sasvim različita
gospodara.“
„I imao je. Prvo je bio Aldurov učenik. A tek kasnije mu je Torak
postao gospodar.“
„Šta ti misliš, zašto je to uradio, Belgarione? Mislim na to što je
promenio gospodare.“
„Ne znam, Erionde. Stvarno ne znam.“
Durnik je založio vatricu nasred čistine, a Polgara je, pevušeći
sebi u bradu, ređala lončiće i tiganje odmah pored vatre. Garion i
Eriond počeše da lome sakupljene grane na odgovarajuće delove,
kad Svileni dojaha s brda i pridruži im se. „Može dosta toga da se
vidi odozgo“, podnese izveštaj nakon što je sjahao. „Udaljeni smo
oko deset liga od glavnog druma iz Murosa.“
„Jesi li video reku Malerin?“, upita Belgarat.
Svileni odmahnu glavom. „Nisam“, odgovori, „ali na jugu ima
jedna poveća dolina. Pretpostavljam da reka protiče tuda.“
„Onda sam bio poprilično blizu sa svojom pretpostavkom. Kakav
je teren odavde do glavnog druma?“
„Biće malo nezgodno probiti se do druma“, Svileni će. „Strmo je,
a šume izgledaju dosta gusto.“
„Moraćemo da se potrudimo da stignemo što pre. Čim stignemo
do glavnog druma, bićemo bezbedni.“
Svileni napravi kiseli izraz lica. „Ipak, imamo drugi problem“,
kaza. „Sa zapada dolazi oluja.“
Durnik podiže glavu, pomirisa ledeni vazduh i klimnu. „Sneg“,
potvrdi on. „Može da se namiriše.“
Svileni ga zgroženo pogleda. „Morao si to da izrekneš, je li,
Durniče?“, uputi mu skoro optužujuće.
Durnik je izgledao donekle zbunjeno.
„Zar nisi znao da se nevolja može prizivati pričom?“
„Svileni, to je budalaština.“
Čovečuljak frknu. „Znam ali, svejedno, tačno je.“ Doručak koji je
tetka Pol pripremila sadržao je hleb, suvo voće i slaninu, i bio je
sasvim jednostavan, ali je ipak uspeo sve da ih zadovolji. Kada su
završili, nanovo se spakovaše, ugasiše vatru vodom iz ledenog

31
potoka i izjahaše niz strmu padinu, prateći nabujali potok kroz
šumu belih breza.
Durnik dojaha do Tota. „Reci mi, Tote“, reče kao da oprobava
teren, sve vreme odmeravajući zapenjenu vodu kako preskače
kamenje pozelenelo od mahovine, „jesi li se ikada okušao u
pecanju?“
Grdosija se stidljivo osmehnu.
„Vidiš, imam žice i udice u jednoj torbi. Možda, ukoliko nam se
ukaže prilika...“ Durnikove reči ostadoše da vise u vazduhu. Totu se
raširi kez na licu.
Svileni se uspravi u uzengijama i zagleda pred sobom. „Oluja će
doći za manje od pola sata“, izjavi.
Belgarat progunđa. „Sumnjam da ćemo negde da stignemo dok
naiđe“, kaza.
„Mrzim sneg“, Svileni se mrgodno strese.
„To je čudna osobina za jednog Dreznijca.“
„Pa šta ti misliš, zašto sam zbrisao iz Dreznije?“
Dok su silazili niz padinu, pred njima se nagomilaše teški oblaci.
Jutarnja svetlost prvo izblede, a zatim i nestade, jer prvi olujni
oblaci jurnuše visoko nad njima i ukaljaše plavo jesenje nebo.
„Počinje“, Eriond će razdragano kad je prvih nekoliko pahuljica
zaigralo i zakovitlalo se na oštrom vetru koji je dolazio s grebena
pred njima.
Svileni kiselo pogleda mladića, natuknu ulubljenu kapu preko
ušiju i ogrnu se bolje dronjavim ogrtačem. Pogleda Belgarata.
„Pretpostavljam da ne nameravaš da uradiš nešto u vezi s ovim?“,
upita zajedljivo.
„Ne bi bilo mudro.“
„Ponekad me baš razočaraš, Belgarate“, reče Svileni, još više se
šćućurivši u ogrtač.
Sneg je sve jače vejao, a drveće oko njih postade zamagljeno i
mutno zbog belog zastora snega koji se komešao kroz šumu.
Prešli su oko kilometar i po nizbrdo i izašli iz brezove šume, a
ušli u tamnozelenu šumu visokih jela. Gusto zimzeleno drveće
zaustavilo je snažan vetar, a sneg je lenjo prodirao kroz granje i u
tankom sloju obasipao tlo šume prekriveno iglicama drveća.
32
Belgarat otrese sneg s nabora ogrtača i stade da razgleda okolo ne
bi li odredio pravac kretanja.
„Opet si se izgubio?“, upita Svileni.
„Ne baš.“ Starac pogleda Durnika. „Koliko bismo dugo morali da
se spuštamo niz brdo da izbegnemo oluju?“, upita.
Durnik se počeša po bradi. „Ne mogu tačno da odredim“,
odgovori. Okrenu se nemom čoveku pored sebe. „Šta ti misliš,
Tote?“, upita.
Grdosija podiže glavu i pomirisa vazduh, a onda rukom načini
čitav niz čudnih pokreta.
„Verovatno si u pravu“ saglasi se Durnik. Zatim se okrenu ka
Belgaratu. „Ukoliko padina nastavi da se spušta pod ovim uglom,
trebalo bi da se nađemo izvan snežnog pojasa posle podne ako
nastavimo da se krećemo.“
„Dobro onda, čini mi se da je najbolje da nastavimo“, izreče
Belgarat i povede ih nizbrdo u brzi kas.
I dalje je vejalo. Tanak sloj snega na tlu postade prekrivač, a
senke koje su lebdele među tamnim stablima nestadoše, pošto je
sneg sa sobom doneo i svoju čudesnu bezizvornu svetlost.
Zastali su negde oko podneva da nakratko ručaju hleb i sir, a
zatim nastaviše sa spuštanjem kroz šumu ka Arendiji. Do posle
podneva, baš onako kako su Durnik i Tot pretpostavili, sneg se
pomeša s ledenom kišom. Uskoro su i poslednje oveće mokre
pahulje nestale, pa su sada jahali kroz dosadnu sitnu kišu što je
rominjala kroz drveće.
Kasno posle podne vetar se pojača, a kiša koju je nanosio bila je
hladna i neprijatna. Durni pogleda unaokolo. „Mislim da bi sada
bilo pravo vreme da pronađemo mesto za počinak“, reče. „Trebaće
nam sklonište od vetra, i biće nezgodno da nađemo suvo granje za
vatru.“
Ogromni Tot, kome su se noge bezmalo vukle po zemlji dok je
jahao, pogleda oko sebe i zatim pokaza ka gustom čestaru
zimzelenih mladica pred njima na drugom kraju širokog pašnjaka u
koji su upravo bili zašli. Opet je napravio čudne pokrete rukom.
Durnik ga je nekoliko trenutaka napeto posmatrao, a zatim klimnu
glavom i njih dvojica odjahaše do čestara, sjahaše i započeše posao.

33
 Logor koji su sačinili bio je duboko zavučen među vitkim
stablima čestara, na mestu dokle vetar nije dopirao, a gusto granje
je čuvalo od kiše kao kosi krov. Presavili su visoke mladice u
polukrug i privezali vrhove jednih za stabla drugih na taj način
sačinivši građevinu nalik povećoj kupoli. Zatim su zaklon prekrili
platnom i pažljivo ga privezali. Konačna je građevina bila kružnog
oblika s otvorenim prednjim delom, veličine poveće sobe. Kod
otvora su iskopali rupu za vatru i ogradili je kamenjem.
Kiša je nakvasila šumu, tako da je skupljanje drva za potpalu bilo
teško, ali Garion je po iskustvu koje je stekao u potrazi za Kuglom
pretraživao zaklonjene rupe pod palim truplima, mesta u zavetrini
pod velikim drvećem i šipražje pod stenama gde su se suve grane
mogle naći. Do večeri je uspeo s Eriondom da nagomila poveću
hrpu drveta za vatru nedaleko od ognjišta gde su Polgara i Se’Nedra
pripremale večeru.
Manji izvor se nalazio stotinak metara niz padinu, i Garion se
uputi nizbrdo, uz često proklizavanje, s dve kožne mešine za vodu
okačene o rame. Kad je počeo da se probija nazad kroz drveće s
punim mešinama vode što su mu se ljuljale pored butina, svetlost
se brzo gubila pod tamnim zimzelenim drvećem na udaru vetra, a
crvenkasti odsjaj vatre u logoru veselo je pozivao k sebi.
Polgara je okačila mokri ogrtač o granu i tiho pevušila, više za
sebe, dok je sa Se’Nedrom radila pokraj vatre.
„O, pa hvala vam, Vaše veličanstvo“, saopšti Se’Nedra kad joj je
Garion predao mešine s vodom. Osmejak koji mu je podarila bio je
nekako setan, kao da se svesno trudila da izgleda bezbrižno.
„Zadovoljstvo je moje, Vaše veličanstvo“, odgovori on uz kitnjast
naklon. „Valjani sluga može uvek da pronađe vodu kad mu kuvarev
pomoćnik to naloži.“
Ona se kratko osmehnu, poljubi ga u obraz, a onda uzdahnu i
vrati se seckanju povrća za paprikaš koji je Polgara krčkala.
Nakon večere su dremljivo sedeli pored vatre i slušali zavijanje
vetra u krošnjama i dobovanje kiše u šumi oko njih.
„Koliko smo danas prešli?“, upita Se’Nedra pospanim glasom,
navaljena o Garionovo rame.

34
 „Sedam ili osam liga, pretpostavljam“, odgovori Durnik. „Sporo
ide kad ne pratimo put.“
„Ići ćemo brže kada se napokon domognemo puta iz Murosa,
koji vodi do Velikog vašara“, nadoveza se Svileni. Oči mu se
zacakliše na tu pomisao, a dugački šiljati nos mu se zamrda.
„Zaboravi na to“, reče Belgarat.
„Trebaće nam namirnice, Belgarate“, Svileni će, i dalje
zacakljenih očiju.
„Mislim da je najbolje da se Durnik pobrine za to. Čini mi se da
oni koji posluju s tobom nekako uvek dobiju stav osramoćenih kad
malo bolje promisle.“
„Ali, Belgarate, mislio sam da si rekao kako moramo da hitamo.“
„Ne shvatam kakve to veze ima jedno s drugim.“
„Uvek se brže putuje kada te neko pojuri zar nisi to dosad
primetio?“
Belgarat ga prostreli dugim pogledom. „Batali, Svileni“, kaza,
„Zašto ne bismo otišli na počinak?“, predloži ostalima. „Sutra nas
čeka dug dan.“
Ponoć je već uveliko prošla kad se Garion odjednom probudi.
Ležao je umotan u ćebad pored Se’Nedre, slušajući njeno
ravnomerno disanje i blago dobovanje kiše o granje. Vetar je
prestao, a od vatre u prednjem delu ušuškanog skloništa ostalo je
samo nekoliko crvenih žeravica. Istresao je iz glave poslednje
ostatke sna pokušavajući da se seti šta ga je to probudilo.
„Nemoj da praviš buku“, oglasi se Belgarat tiho s druge strane
skloništa.
„I tebe je nešto probudilo, deda?“
„Polako se izvuci iz ćebeta“, kaza starac toliko tihim glasom da
je jedva dopro do Gariona, „i uzmi mač.“
„Šta se dešava, deda?“
„Slušaj!“, Belgarat će.
Odnekle u tami visoko nad njima začu se iz kiše tupo lepetanje
ogromnih krila i iznenada sevnu tamnocrvena svetlost. Krila još
jednom zalepetaše, a onda zvuk utihnu.
„Polazi, Garione“, požurivao ga je Belgarat. „Uzmi mač i pokrij
nečim Kuglu da ne bi videla njenu svetlost.“
35
 Garion se iskobelja iz pokrivača i stade da opipava po tami ne bi
li pronašao mač Rive Gvozdene Ruke.
Nanovo se nad njima začu lepetanje ogromnih krila, a odmah za
njim usledi i čudan siktavi krik ponovo ispraćen sevanjem
tamnocrvene svetlosti.
„Šta je to bilo?“, zavapi Se’Nedra.
„Ne pomeraj se, devojče!“, viknu Belgarat.
Ležali su ukočeno u mraku dok se lepetanje udaljavalo kroz
kišnu noć.
„Šta je to, Belgarate?“, upita Svileni napeto.
„Ogromna zver“, odgovori starac mirno. „Vid joj nije baš najbolji
i glupa je kao klada, ali je ipak veoma opasna. Krenula je u lov.
Verovatno je namirisala konje, ili nas.“
„Kako to da znaš da je ženka?“, upita Durnik.
„Zato što je jedina na celom svetu. Retko izlazi iz pećine, ali
tokom mnogih vekova dovoljno je ljudi uspelo nakratko da primeti
njenu priliku, tako da su joj dali počasno mesto u svim onim
legendama.“
„Polako postajem veoma nervozan“, promrmlja Svileni.
„Uopšte ne liči na zmajeve sa svih onih crteža“, nastavi Belgarat,
„ipak, jeste velika, i zaista leti.“
„Ma daj, Belgarate“, Durnik će podrugljivo. „Zmajevi ne
postoje.“
„Drago mi je što to čujem. A sada, zašto ne izađeš i saopštiš joj
to?“
„Je l’ ona isto ono stvorenje koje smo čuli one noći u planinama
nad Maragorom?“, upita Garion.
„Jeste. Jesi li uzeo mač?“
„Jesam, deda.“
„Odlično. A sada, išunjaj se veoma polako i prekrij žeravice
pepelom. Vatra je privlači, pa bi bilo bolje da ne iskušavamo
sudbinu da budemo sprženi.“
Garion se veoma polako probi do otvora skloništa i hitro nabaca
pepeo preko vatre.
„Ona je zaista leteći gušter?“, prošapta Svileni muklo.

36
 „Nije“, odgovori Belgarat, „zapravo je vrsta ptice. Ima dug
zmijski rep i pokrivena je nečim što više liči na krljušt nego na perje.
Takođe, ima i zube mnogo vrlo dugačkih oštrih zuba.“
„Koliko je tačno velika?“, Durnik će.
„Sećaš li se Faldorovog ambara?“
„Da.“
„E pa, otprilike toliko.“
Iz daljine se opet začu parajući krik i za njim usledi tamnocrveni
plamen.
„Oganj joj i nije tako strašan“, tiho nastavi Belgarat s
objašnjavanjem, „verovatno zato što je drveće toliko mokro. Prava
nevolja nastaje kad uhvati nekog u suvoj travi. Velika je, ali ne i
mnogo hrabra a na zemlji je trapava kao prase na zaleđenoj bari.
Ako dođe do borbe, verovatno nećemo moći mnogo da joj naudimo.
Najbolje je da je uplašimo.“
„Ako dođe do borbe?“, zagrcnu se Svileni. „Nisi valjda ozbiljan.“
„Možda nećemo imati izbora. Ako je gladna i ako namiriše nas
ili konje, raskrčiće drveće ne bi li nas našla. Ima vrlo malo slabih
tačaka. Najslabija joj je verovatno rep. Krila su joj ogromna, tako da
neće moći da vidi dobro iza sebe, a kada je na tlu, ne može brzo da
se okreće.“
„Čekaj da vidim da li sam razumeo kako treba“, Svileni će.
„Tražiš od nas da se prišunjamo iza zmaja i zveknemo ga po repu, je
l’ tako?“
„Otprilike.“
„Belgarate, jesi li u potpunosti izgubio razum? Zašto
jednostavno ne iskoristiš magiju da je oteraš?“
„Zato što je otporna na magiju“, objasni Polgara mirno. „Mala
finesa koju je Torak dodao kada je s ostalim bogovima načinio njenu
vrstu. Toliko je bio zadivljen idejom zmaja da ga je odabrao za
totemsko stvorenje. Pokušao je na sve moguće načine da ga načini
nepobedivim.“
„To mu je bila jedna od karakternih mana“, dodade Belgarat
zajedljivo. „U redu, zmaj je trapav i glup i nije navikao na bol. Ako
smo dovoljno pažljivi, verovatno ga možemo uplašiti da pobegne a
da nikog ne povredi.“
37
 „Vraća se“, Eriond će.
Slušali su kako lepet ogromnih krila odzvanja po mokroj šumi.
„Hajdemo na čistinu“, Belgarat će napeto.
„Izvrsna ideja“, saglasi se Svileni. „Ako ću ovo da radim, želeo
bih da imam dovoljno prostora za beg.“
„Se’Nedra“, Polgara će, „idi što dublje u čestar. Nađi mesto da se
sakriješ.“
„Da, gospo Polgara“, odgovori Se’Nedra preplašenim glasićem.
Išunjali su se iz skloništa u mrak. Kiša je popustila i sada je
rominjala kroz sumaglicu među drvećem. Konji privezani nedaleko
odatle snažno su frktali, a Garion je mogao da oseti oštar miris
njihovog straha koji je nadjačavao smolasti miris četinara.
„U redu“, prošapta Belgarat. „Raširite se i budite oprezni. Ne
pokušavajte da napadnete sem ako niste sigurni da joj je pažnja
usmerena na nešto drugo.“
Iskradoše se iz čestara i uputiše se preko široke poljane. Garion
se pažljivo kretao s mačem u ruci, opipavajući nogama da nema
prepreka na tlu. Kada je prešao čistinu, naišao je na ogromno stablo
i obišao ga.
Čekali su ukočeni, pogleda uperenog ka kišnom noćnom nebu.
Glasno lepetanje ogromnih krila odjeknu kroz šumu i ponovo
začuše onaj zaglušujući krik. Dok se zvuk širio oko njih, Garion
ugleda iznad sebe ogromni talas plamena praćen dimom i u samom
ognju odraz zmaja. Bila je veća nego što bi mogao da pomisli. Krila
su joj mogla baciti senku veličine jednog ara. Čeljusti su joj bile
razjapljene, tako da je jasno video oštre zube s ognjem kako se
promalja između njih. Imala je dug zmijski vrat, ogromne kandže i
dug gušterski rep koji je šibao kroz vazduh za njom dok se spuštala
ka čistini.
A onda, Eriond izađe iz skloništa iza drveta i uputi se ka sredini
poljane, tako spokojno kao da je krenuo u prepodnevnu šetnju.
„Erionde!“, vrisnu Polgara, a neman uz pobedonosni krik jurnu
pravo na čistinu. Kidisala je na mladića isturenim kandžama.
Ogromni talasi tamnonarandžastog ognja pokuljaše joj iz
razjapljenih čeljusti pravo ka njemu. Strahujući za dečaka koji mu
je toliko prirastao za srce, Garion pojuri s isukanim mačem; ali dok
38
je jurišao na ogromnu zver, oseti iznenadni poznati talas Polgarine
volje i primeti da je Eriond nestao, pošto ga je ona sklonila negde
na sigurno.
Zemlja se zatrese kad ala slete na tlo, ispustivši zaglušujući krik
koji ispuni čistinu crvenim ognjem. Bila je čudovišno ogromna.
Polusavijena krila pokrivena krljuštima nadvijala su joj se više nego
ijedna kuća. Rep koji je šibao na sve strane bio je deblji nego trup
konja, a izvijene su joj čeljusti s načičkanim zubima bile
užasavajuće. Smrad od kojeg bi svakom pripala muka ispunjavao je
vazduh svaki put kada bi bljuvala vatru. Pod svetlom njenog ognja
Garion jasno ugleda žute oči koje su parale okolo. Po onome što im
je Belgarat ispričao, očekivao je zaglupljen pogled, ali ove oči koje
su sevale pretražujući čistinu bile su prisebne i ispunjene silnom
zastrašujućom željom da ubije.
Utom se Durnik i Tot baciše na nju. Jurnuli su iz skloništa,
Durnik sa sekirom a Tot s kovačevim zaoštrenim ašovom, i stadoše
vredno da udaraju izvijeni rep. Dok je razjarenim pogledom sevala
po čistini, Svileni hitro jurnu iza nje s oštrim dreznijskim mačem
široke oštrice. Zabode ga nekoliko puta u koren ogromnog repa. A
onda, kad se zabatrgala da se okrene i uzvrati mu na napad, on
zbrisa nazad u sigurnost šume.
I tada, Eriond opet stupi nasred čistine. Bez ikakvog znaka
straha ozbiljno je izronio iz okrilja šume i krenuo pravo ka
pobesneloj zveri. „Zašto ovo radiš?“, upita mirno. „Znaš da sada nije
ni vreme ni mesto za to.“
Zmaj kao da je ustuknuo na zvuk njegovog glasa, i oči mu
postadoše obazrive.
„Ne možeš da pobegneš od onoga što će se desiti“, nastavio je
ozbiljno. „Niko od nas ne može i ništa nećeš promeniti ovom
budalaštinom. Bolje ti je da odeš. Stvarno ne želimo da te
povredimo.“
Neman je oklevala, a Garion je osetio ne samo da je zbunjena već
i preplašena. A onda, izgledalo je kao da se opet povratila. Uz
razjareni krik, kroz razjapljene čeljusti posla ogroman plamen ka
Eriondu, a on ne uradi ništa da pobegne.

39
 Svaki živac u Garionovom telu navali da potrči mladiću u pomoć,
ali nije bio u stanju da pomeri ni jedan jedini mišić. Stajao je s
mačem u ruci, bespomoćno ukočen u svojoj nemoći.
Kako je plamen jenjavao, Eriond se pojavi neozleđen, odlučnog
lica ispunjenog sažaljenjem. „Nadao sam se da možemo da
prođemo i bez ovoga“, uputi zmaju, „ali nisi nam baš dala neki
izbor.“ Uzdahnu. „U redu, Belgarione“, reče, „nateraj je da ode ali,
molim te, nemoj mnogo da je ozlediš.“
Kao da su ga ove reči nekako u potpunosti oslobodile sputanosti,
Garion, osetivši kako ga ushićenje sve više osvaja, jurnu pravo iza
zmaja s mačem koji istog trena planu i osu čitavu kišu udaraca na
njena nezaštićena leđa i rep. Grozni smrad oprljenog mesa ispuni
čistinu, a neman zapišta od bola. Od muke je zamlatarala repom,
tako da je Garion sada mahao mačem Rive Gvozdene Ruke više da
bi se odbranio od neprestanog šibanja repom negoli iz svesnog
truda da naudi zveri. Oštrica mača je lako prošla kroz krljušt, meso
i kosti i glatko odrubila oko metar i po repa koji se grčio.
Parajući se krik gromoglasno prolomi zmaju iz čeljusti, a oganj
pokulja ka nebu u obliku zastrašujućeg oblaka. Ogroman mlaz krvi
koja se pušila šiknu iz rane od mača pravo ka Garionovom licu i
namah ga zaslepi.
„Garione!“, zavapi Polgara. „Pazi!“
On poče rukama grčevito da sklanja vrelu krv s očiju. Zmaj se
zastrašujuće brzo okrenu, rovareći kandžama po zemlji i
zaglušujuće mlateći krilima. Kugla buknu jakim ognjem, a plavi joj
plamen pokulja uz mač, cvrčeći i dimeći, dok se probijao kroz gustu
krv na oštrici. Usred napada čeljustima zmaj ustuknu od užarenja
plamenog mača. Garion podiže oštricu i zmaj ponovo ustuknu,
udaljavajući se korak po korak preko pokisle čistine.
Bila je preplašena! Plavi oganj mača ju je iz nekog razloga
prestrašio! Kričeći, pokušavala je očajnički da se odbrani, bljujući
oganj nalik onom u kovačnicama, i sve više je uzmicala, a krv iz
ranjenog repa je i dalje šikljala po čistini. Bilo je očigledno da nije
mogla da se suprotstavi nečemu što ima veze s Kuglinim plamenom.
I opet, osetivši onaj neobuzdani talas ushićenja kako ga
preplavljuje, Garion podiže mač, a vreli mu stub ognja šiknu kroz

40
vrh. Udari na zver tim plamenim bičem i začu se pucanje i cvrčanje
dok joj je mačem pržio krila i pleća. Okrutno ju je šibao plamenom
mača, sve dok se ona uz bolni ropac ne okrenu i pobeže, razdirući
zemlju kandžama i očajno mašući ogromnim jedrastim krilima.
Uz veliki napor se hitnu u vazduh i zagrabi na krilima kroz noć,
naprežući se da podigne ogromno telo. Zakačila je gornje krošnje na
obodu poljane pokušavajući da se u naletu straha podigne iznad
šume kako bi bila na sigurnom. Odletela je ka jugozapadu kričeći,
ostavivši za sobom maglovit vazduh ispunjen vrelim oblacima vatre
i krvavi trag koji se pušio.
Dok su posmatrali kako ogromna zver leti po kišnom nebu, obavi
ih zaglušujuća tišina.
Polgara se pojavi samrtno bleda iz okrilja drveća i okomi se na
Erionda. „O čemu si razmišljao?“, upita zastrašujuće tiho.
„Ne razumem te, Polgara“, odgovorio je zbunjeno.
Suzdržavala se uz primetni napor. „Zar ti reč ‘opasnost’ ništa ne
znači?“
„Misliš na zmaja? Oh, ona, u stvari, uopšte nije toliko opasna.“
„Mogla je do obrva da te obavije vatrom, Erionde“, naglasi
Svileni.
„A, to“, nasmeja se Eriond. „Ali ta vatra nije stvarna.“ Pogledao
je lica oko sebe. „Zar niste znali?“, upita donekle iznenađeno. „To je
bila samo prikaza. I to je upravo ono što je zlo oduvek i bilo prikaza.
Žao mi je ako ste se zabrinuli, ali nisam imao vremena za
objašnjavanje.“
Tetka Pol je kratko piljila u neuznemirenog mladića, a onda
pogleda Gariona sa još uvek isukanim ognjenim mačem. „A ti ti...“
Reči je nekako izneveriše. Polako je spustila glavu u drhtave šake.
„Ova dvojica“, izreče užasnutim glasom. „Ova dvojica! Mislim da ne
mogu da podnesem sve ovo njih.“ Durnik ju je ozbiljno posmatrao,
a onda pruži ogromnu sekiru grdosiji Totu. Prišao joj je i zagrlio je
oko ramena. „Ajde, ajde“, reče. Nakratko se činilo kao da se odupire,
ali mu ipak uroni lice u rame. „Hajdemo, Pol“, uputi joj blago i
nežno je okrenu da bi je otpratio do skloništa. „Ujutru ništa neće
izgledati ni približno ovoliko loše.“

41
 Treće poglavlje

Garion je malo spavao te kišne noći. Srce mu je i dalje lupalo od

uzbuđenja, tako da je ležao pored Se’Nedre pod prekrivačem,
prisećajući se i nanovo preživljavajući susret sa zmajem. Baš pred
svitanje uspeo je da se dovoljno smiri i shvati misao koja mu je
ispunila glavu tokom borbe. Uživao je. On je, zapravo, uživao u
sukobu koji bi ga inače preplašio, i što je više razmišljao o tome, sve
mu je bilo jasnije da se to ne dešava prvi put. Još od najranijeg
detinjstva, uvek kada bi bio u nevolji, preplavio bi ga isti taj osećaj
razularenog uzbuđenja.
Sendarski zdrav razum koji je stekao kroz vaspitanje govorio mu
je da je ta njegova ushićenost prema sukobu i opasnosti verovatno
bolesni izdanak alornskog nasleđa i da bi trebalo da nastoji da ga
strogo kontroliše, iako je duboko u sebi osećao suprotno. Napokon
je dobio odgovor na pitanje „Zašto baš ja?“, koje je često umeo da
zavapi u prošlosti. Bez sumnje je baš on odabran za ovakve grozne
strašne zadatke upravo zato što im je baš on savršeno odgovarao.
„Baš to radim“, promrmljao je sebi u bradu. „Uvek kada se desi
nešto mnogo opasno, s čime nijedan razuman čovek ne bi ni
pokušao da se suoči, oni pošalju mene.“
„Šta to, Garione?“, promumla Se’Nedra pospano.
„Ništa, draga“, odgovori joj. „Samo sam glasno razmišljao.
Spavaj.“
„Mmm“, promrmlja ona i privi se još bliže, ispunivši mu nozdrve
toplim mirisom svoje kose.
42
 Zora se poput sve svetlijeg bledila lagano promaljala kroz visoke
krošnje pokisle šume. Dosadno se rominjanje pridruži jutarnjoj
magli koja se dizala sa šumskog tla u obliku vlažnog sivkastog
oblaka oko tamnih stabala jele i smreke.
Garion se prenu iz polusna i ugleda senovite obrise Durnika i
Tota kako smireno stoje pored ugašenog ognjišta na prednjem delu
skloništa. Izvuče se pažljivo iz ćebeta da ne probudi svoju usnulu
ženu i navuče vlažne čizme. Zatim se uspravi, odenu ogrtač i uputi
se kroz šator da im se pridruži.
Pogleda ka mutnom jutarnjem nebu. „Znači, još uvek pada“,
kaza tihim glasom kojim ljudi obično progovaraju kad ustanu pre
svitanja.
Durnik klimnu glavom. „U ovo doba godine kiša pada i duže od
nedelju dana.“ Otvori kožnu vrećicu koju je držao oko struka i izvadi
smotuljak piljevine. „Mislim da je najbolje da upalimo vatru“, reče.
Tot, ogroman i nem, obiđe logor malo dalje od njih, podiže dve
kožne mešine za vodu i uputi se niz strmu padinu prema izvoru.
Uprkos ogromnom telu, nije proizveo skoro nikakav šum dok je
prolazio kroz žbunje obavijeno maglom.
Durnik kleknu pored mesta za vatru i pažljivo nagomila suve
grančice u sredini. Zatim položi šaku piljevine pored grančica i
izvadi kremen i kresivo.
„Tetka Pol još spava?“, upita Garion.
„Drema. Kaže da joj je prilično prijatno da se izležava u toplom
krevetu dok neko drugi loži vatru.“ Durnik se nežno nasmeja.
Garion se takođe osmehnu. „Verovatno se sada sveti zbog svih
godina kada bi obično prva ustala.“ Zastade. „Da li je još uvek
uznemirena zbog onoga od sinoć?“, upita.
„O“, progovori Durnik nagnut nad ognjištem krešući kremen
kresivom, „mislim da se do sada već malo primirila.“ Kremen i
kresivo su pravili prigušene zvuke nalik kuckanju, a sa svakim bi se
kuckanjem prosula čitava kiša iskričavih varnica pravo u središte
ognjišta. Jedna pade na piljevinu i kovač poče lagano da duva sve
dok se jezičak narandžastog plamena ne podiže sa sredine. Zatim
pažljivo smesti piljevinu pod grančice, a plamen se pojača i raširi,

43
suvo pucketajući. „Eto“, kaza, ugasi vatru na piljevini i vrati je nazad
s kremenom i kresivom u vrećicu.
Garion čučnu pored i stade da lomi suve grane na manje delove.
„Sinoć si bio veoma hrabar, Garione“, reče Durnik dok su ložili
malu vatru.
„Mislim da ‘lud’ bolje pristaje“, kaza Garion oporo. „Da li bi iko
sa imalo zdravog razuma uradio nešto slično? Prava nevolja je što
se obično uvek zadesim usred ovakvih dešavanja i pre no što
razmislim koliko bi to moglo biti opasno. Ponekad pomislim da je
deda u pravu. Možda me je tetka Pol ipak ispustila na glavu dok sam
bio mali.“
Durnik se tiho zakikota. „Sumnjam da se to desilo“, reče.
„Veoma je pažljiva s decom i ostalim lomljivim stvarčicama.“
Dodavali su pruće na vatru sve dok se veseli plamen ne
rasplamsa, a onda se Garion uspravi. Vatra je bacala odblesak na
okolnu maglu koja poprimi slabi crvenkasti sjaj kao da je deo neke
druge, nejasne stvarnosti, kao da su preko noći nesvesno omaškom
prešli granice ovog sveta i obreli se u kraljevstvu magije i čarolije.
Baš kada se Tot vrati s izvora s dve prepune vodene mešine,
Polgara se pojavi iz šatora, češljajući dugu tamnu kosu. Iz nekog
razloga je izgledalo kao da joj je beli pramen tog jutra bleštao iznad
leve obrve. „Veoma lepa vatra, mili“, reče i poljubi muža. A onda
pogleda Gariona. „Jesi li dobro?“, upita.
„Molim? O, da. Dobro sam.“
„Da ti nije ostala neka posekotina, modrica ili opeklina o kojoj
se niste sinoć pobrinuli?“
„Nije. Izgleda da sam se izvukao bez i najmanje ogrebotine.“
Oklevao je. „Sinoć si bila mnogo ljuta, tetka Pol? Na Erionda i
mene?“
„Jesam, Garione, baš jesam ali to je bilo sinoć. Šta bi danas želeo
da doručkuješ?“
Malo kasnije, nakon što se bleda svetlost zore već uveliko uvukla
međ drveće, Svileni je, ruku ispruženih nad ognjem, stajao drhteći
pored ognjišta i podozrivo promatrao lončić koji je tetka Pol
postavila na pljosnati kamen kraj same ivice vatre, u kojem se nešto
krčkalo. „Ovsena čorba?“, upita. „Zar opet?“
44
 „Topla ovsena kaša“, ispravi ga tetka Pol, mešajući dugačkom
varjačom sastojke u lončiću.
„Isto je, Polgara.“
„Ne baš. Čorba je ređa.“
„Gušće ili ređe, meni je sve to isto.“
Pogleda ga s podignutom obrvom. „Reci mi, prinče Keldare,
zašto si baš uvek ujutru toliko nezgodan?“
„Zato što prezirem jutra. Jedini razlog zbog kojeg uopšte i
postoji nešto poput jutra jeste da bi se sprečilo da se noć i
poslepodne odjednom sudare.“
„Možda bi jedan od mojih napitaka mogao da ti poboljša
raspoloženje.“
Pogled mu postade obazriv. „ A, neka. Hvala u svakom slučaju,
Polgara. Pošto sam se već skroz rasanio, mnogo mi je bolje.“
„Baš mi je drago zbog toga. A sada, da li bi se malo sklonio
odatle? Potreban mi je taj deo vatre da pripremim slaninu.“
„Kako ti kažeš.“ A onda se okrenu i pohita nazad u šator.
Belgarat, koji se izležavao na debljem sloju ćebadi, podrugljivo
pogleda čovečuljka. „Za naizgled veoma visprenog čoveka, ipak
imaš naviku da se ponekad baš ušeprtljaš, zar ne?“, upita. „Zar do
sada nisi naučio da ne smeš da dosađuješ Pol dok kuva?“
Svileni nešto progunđa i podiže svoj krzneni ogrtač s rupama od
moljaca. „Idem da proverim konje“, reče. „Hoćeš li sa mnom?“
Belgarat odmeri Polgarinu sada siromašnu zalihu drveta za vatru.
„To možda i nije loša zamisao“, kaza i ustade.
„Idem i ja s vama“, Garion će. „Malo bih da protegnem noge. Kao
da sam spavao na panju.“ Prebaci kaiš korice mača preko ramena i
krenu za njima iz šatora.
„Ono što se desilo je prosto neverovatno, zar ne?“, promrmlja
Svileni kad su stigli do čistine. „Mislim na zmaja. Pod dnevnim
svetlom sve mi deluje nekako obično.“
„Ne baš“, reče Garion pokazujući na ostatak zmajevog repa, koji
je prekriven krljuštima ležao na drugom kraju čistine. Vrh repa se
još uvek blago trzao.
Svileni klimnu. „Svakako se na ovo obično ne može nabasati u
laganoj jutarnjoj šetnji.“ Pogleda Belgarata. „Postoji li mogućnost
45
da nam opet dosađuje?“, upita. „Putovanje bi moglo da postane
veoma nezgodno ukoliko bismo bili primorani da se osvrćemo na
svakom koraku. Jesu li zmajevi osvetoljubivi?“
„Na šta ciljaš?“, starac će.
„Pa ipak joj je Garion presekao rep. Misliš li da će možda to
shvatiti kao ličnu uvredu?“
„Bilo bi neuobičajeno“, odgovori Belgarat. „Mislim da joj mozak
nije toliko razvijen.“ Namršti se zamišljeno. „Ipak, plašim se da
postoji nešto neverovatno izvitopereno u ovom sukobu.“
„Sama pomisao na to je izvitoperena“, strese se Svileni. Belgarat
odmahnu glavom. „Nisam na to ciljao. Nisam sasvim siguran da li
sam umislio ili ne, ali sve mi se nekako čini kao da je namerno
tražila baš nekoga od nas.“
„Erionda?“, predloži Garion.
„Nekako je tako izgledalo, zar ne? Ali kada ga je napokon našla,
izgledalo je skoro kao da je on nju preplašio. I na šta je tačno mislio
kada joj je rekao ono uvrnuto?“
„Ko zna?“, Svileni slegnu ramenima. „Oduvek je bio čudno
čeljade. Ja mislim da ne živi u istom svetu kao i mi.“
„Ali nije mi jasno zašto se toliko uplašila Garionovog mača?“
„Taj je mač preplašio silne armije, Belgarate. Sam oganj mu je
poprilično strašan.“
„Ali ona voli vatru, Svileni. Imao sam prilike da je vidim kako
pokušava da bude snebivljiva i zavodljiva ne bi li dobila ambar za
spaljivanje, a jednom je čak letela okolo celih nedelju dana sve dok
joj kapilari nisu popucali od šumskog požara. Ima nešto vezano za
sinoćni događaj što mi nikako ne da mira.“ Eriond, pažljivo
zaobilazeći mokro žbunje, išeta iz gaja gde su bili privezani konji.
„Jesu li dobro?“ upita Garion.
„Konji? Jesu, Belgarione. Dali je doručak već gotov?“
„Ako ćeš ga tako nazvati, jeste“, odgovori Svileni jetko. „Polgara
je stvarno dobra kuvarica, Keldare“, poče Eriond ozbiljno da ga
ubeđuje.
„Ali čak i najbolji kuvar ne može mnogo toga da uradi s kašom.“
Eriondu se oči zacakliše. „Sprema kašu? Obožavam kašu.“
Svileni se zagleda u njega, a onda se žalosno okrenu ka Garionu.
46
„Vidiš li sada koliko je omladina iskvarena?“, mudrovao je. „Samo
im daj i najmanji nagoveštaj dobrog vaspitanja i eto, izgubljeni su
zauvek.“ Ispravi se. „U redu“, natmureno će, „hajde da završimo s
tim.“
Nakon doručka su rasturili noćni logor i odjahali kroz slabu kišu
što je sipila iz tmurnog neba. Desi se da su oko podneva stigli do
prostrane zakošene čistine koja se ispunjena žbunjem i
povremenim panjevima protezala oko pola kilometra u širinu, a u
središtu joj ležaše široki blatnjavi put.
„Veliki drum iz Murosa“, Svileni će donekle zadovoljno. „Zašto
su posekli drveće?“, upita Eriond.
„Imali su nevolje s razbojnicima koji su pravili zasede pored
puta. Raskrčen prostor s obe strane puta obezbeđuje putnicima
pravednu priliku da uteknu.“
Izjahali su iz pokisle šume i uputili se ka blatnjavom putu preko
čistine s niskim rastinjem. „Sada možemo malo da pohitamo“, reče
Belgarat i podbode konja u galop.
Nekoliko sati su neprestanim kasom pratili put ka jugu. Pošto su
napustili šumovita brdašca, umesto šuma nastupiše talasaste
livade. Domogoše se vrha jednog brega i zaustaviše se da nakratko
odmore zadihane konje. Malo dalje na severozapadu nazirala se
tamna ivica ogromne Arendske šume, mutne kroz sumaglicu i kišu,
a nedaleko pred njima stajao je sumoran mimbratski zamak sivih
zidina koje su se visoko uzdizale nad poljima.
Se’Nedra uzdahnu dok je zurila u mokru dolinu i tvrđavu koja je
izgledala kao da u kamenju od kojeg je sačinjena krije svu
tvrdoglavost i obazrivu sumnjičavost koje su bile sama srž
arendskog društva.
„Jesi li dobro?“, upita je Garion, strahujući da joj uzdah možda
najavljuje vraćanje setne melanholije iz koje se tek nedavno trgla.
„Postoji nešto veoma žalosno u vezi s Arendijom“, odgovori mu.
„Toliko hiljada godina mržnje i jada, i šta su na kraju dokazali? Čak
i onaj zamak izgleda kao da plače.“
„To je zbog kiše, Se’Nedra“, reče pažljivo.
„Nije“, opet uzdahnu. „Ima tu još nečega.“

47
 Veliki se drum iz Murosa kao neka velika blatnjava žuta
brazgotina protezao kroz polja potamnele pokisle trave, vodeći sve
dalje ka arendskoj dolini, i narednih nekoliko dana jahali su pored
ogromnih visokih mimbratskih tvrđava i sela s jadnim kolibama sa
slamnatim krovovima, gde se dim širio kroz vazduh kao neko
grozno isparenje i pekao oči, a kmetovi u ritama nosili beznadežne
izraze na licu, svedočeći o životu preživljenom u patnji i očaju.
Svaku noć su proveli u groznim bednim krčmama pored puta,
smrdljivim od pokvarene hrane i neopranih tela.
Četvrtog dana popeše se na brdo s kojeg je pucao pogled na
bleštavi prizor Velikog arendskog vašara na raskršću Velikog druma
iz Murosa i Velikog zapadnog puta. Šatori i logori protezali su se
više od jedne lige u svim pravcima, nakinđureni i raskošni u plavim,
crvenim i žutim bojama koje su se isticale pod raskvašenim sivim
nebom, s natovarenim kolima koja su kao mravi milela preko
ravnice iz tog ogromnog trgovačkog središta i ka njemu.
Svileni naheri otrcanu kapu. „Bilo bi dobro da se spustim dole i
nakratko razgledam pre nego što nastavimo“, zausti. „Već neko
vreme nismo u toku s dešavanjima, tako da ne bi škodilo da se malo
raspitam.“
„U redu“, odobri Belgarat, „ali bez smicalica.“
„Smicalica?“
„Znaš ti dobro na šta ciljam, Svileni. Pripazi malo na svoje
nagone.“
„Veruj mi, Belgarate.“
„Radije ne bih, kad bih mogao da biram.“
Svileni se nasmeja i podbode konja.
Ostatak družine sporo krenu niz dugu padinu, dok je Svileni
galopirao pravo ka privremenom gradu sačinjenom od šatora u
moru blata. Kako su se približavali vašaru, Garion je sve bolje čuo
neskladnu graju koja je ispunjavala vazduh poput neke vrste povika
i žamora, nastalih od hiljadu istovremeno izvikivanih glasova.
Takođe, zapahnuše ga mnogobrojni mirisi začina i hrane, retkih
miomirisa i konjskih štala.
Belgarat zauzda konja. „Hajde da ovde sačekamo Svilenog“,
kaza. „Ne želim da upadnemo u neku nevolju.“

48
 Privezali su konje pored puta na ledenoj kiši i posmatrali sporu
kolonu teretnih kola koja se probijaju kroz klizavu kaljugu na
blatnjavom putu pred njima.
Oko četrdeset pet minuta kasnije Svileni uz veliki napor krenu
uz brdo. „Mislim da je najbolje da se pažljivo približimo“, reče, a
lukavo lice mu je sada bilo ozbiljno.
„U čemu je problem?“, upita Belgarat.
„Nabasao sam na Delvora“, odgovori Svileni, „a on mi reče da je
tu neki angarački trgovac koji se raspituje o nama.“
„Hajde onda da jednostavno zaobiđemo vašar“, predloži Durnik.
Svileni odmahnu glavom. „Valjalo bi da otkrijemo barem nešto
o tom ljubopitljivom Angaraku. Delvor je ponudio da se smestimo
kod njega na dan-dva, ali možda ne bi bila toliko loša ideja da
obiđemo vašar i uđemo s juga. Možemo se pridružiti nekom
karavanu koji dolazi iz Tol Honeta. Tako nam namera neće biti
toliko očigledna.“
Belgarat nakratko razmotri predlog škiljeći ka kišnom nebu. „U
redu“, odluči. „Ne želim da gubim vreme, ali mi se ne sviđa ni da
nas neko prati. Hajde da vidimo šta Delvor ima da kaže.“ Obišli su
široki polukrug kroz mokru travu i domogli se blatnjavog Velikog
zapadnog puta na nekih kilometar i po južnije od vašara. Nekoliko
tolnedranskih trgovaca ogrnutih raskošnim krznom jahali su na
čelu kolone škriputavih kola, te se Garion s prijateljima
nenametljivo pridruži na začelju, baš kada je delimična tmina neba
najavljivala početak sumorne kišne večeri.
Uzani sokaci između šatora i logora bili su pretrpani trgovcima
iz svih krajeva sveta. Gnjecavo blato bilo je duboko do članaka i
išarano kopitima stotina konja i otiscima stopala živopisno
odevenih trgovaca koji su vikali i klicali i prepirali se, ne obraćajući
pažnju na blato i kišu. Baklje i svetiljke sjajile su na otvorenim
tezgama prekrivenim debelim platnom, gde su se mogle naći
svakojake dragocenosti neprocenjive vrednosti neobično izložene
pored bronzanih ćupova i oskudnih poslužavnika.
„Ovuda“, zausti Svileni i skrenu u sokak „Delvorovi šatori su
nekoliko stotina metara odavde.“

49
 „Ko je Delvor?“, upita Se’Nedra Gariona kad su prolazili pored
bučnog logora-krčme.
„Keldarov prijatelj. Kad smo prošli put prolazili ovuda, imali
smo priliku da ga sretnemo. Mislim da je član dreznijske
obaveštajne službe.“
Ona šmrknu. „Zar nisu svi Dreznijci članovi obaveštajne
službe?“
On se nasmeši. „Verovatno jesu“, saglasi se.
Delvor ih je čekao u prednjem delu logora s plavo-belim
prugama. Keldarov prijatelj gotovo da se uopšte nije izmenio za sve
godine otkad ga je Garion poslednji put video. Jajasta glava bila mu
je obrijana, a ophođenje mu je još uvek bilo prepredeno i peckavo
kao i ranije. Na sebi je imao ogrtač ukrašen krznom, čvrsto navučen
preko ramena, a mokra mu je ćela svetlucala • od kiše. „Sluge će se
postarati za konje“, kaza pošto su sjahali. „Hajde da se sklonimo pre
nego što vas ugleda isuviše ljudi.“ Krenuli su za njim u topao, dobro
osvetljen šator, a on pažljivo priveza platno šatora za njima. Šator
je bio skoro jednako udoban kao što bi bila neka dobrostojeća kuća.
Bilo je stolica i divana, kao i veliki kitnjasti sto s raznim đakonijama.
Pod i zidovi bili su obojeni u plavo, svetiljke su s tavanice visile na
lancima, a u svakom se ćošku nalazila gvozdena peć ispunjena
svetlucajućim žeravicama. Delvorove sluge u jednostavnoj nošnji
preuzeše pokisle ogrtače od Gariona i njegovih prijatelja i odnesoše
ih kroz platnenu zavesu koja je vodila u pomoćni šator.
„Molim vas“, Delvor će ljubazno, „sedite. Bio sam dovoljno
slobodan da pripremim večeru.“
Svileni je razgledao dok su sedali. „Lepo sređeno“, primeti.
Delvor slegnu ramenima. „Malo planiranja i nešto malo više novca,
i šator ne mora da bude toliko neudoban.“
„A uz to je i pokretan“, nadoveza se Svileni. „Ako neko želi da
brzo zbriše, može da skupi šator i ponese ga sa sobom. Teško je
uraditi nešto slično s kućom.“
„Između ostalog i to“, saglasi se Delvor ljupko. „Molim vas,
prijatelji, počnite s večerom. Poznato mi je kakav se smeštaj i hrana
nude u Arendiji.“

50
 Večera koju su im poslužili bila je izuzetno dobra, kao plemićka
gozba. Odresci mesa s kuvanim lukom, graškom i šargarepom koji
su plivali u ukusnom umaku od sira pušili su se sa srebrnih tanjira.
Beli hleb je bio od najfinije vrste, i još se pušio tek izvađen iz
pećnice, a izbor vina je bio izvrstan.
„Izgleda da imaš nadarenog kuvara, Delvore“, primeti Polgara.
„Zahvaljujem, gospo“, uzvrati on. „Plaćam mu godišnje nekoliko
kruna više, a ima i lošu narav, ali mislim da vredi uprkos troškovima
i otežavajućim okolnostima.“
„Šta je s onim ljubopitljivim angaračkim trgovcem?“, upita
Belgarat nakon što se poslužio s nekoliko odrezaka.
„Dojahao je na vašar pre nekoliko dana s petoricom-šestoricom
slugu, ali bez teretnih konja i kola. Konji su im izgledali veoma
iscrpljeno, kao da su došli u velikoj žurbi. Nakon što je pristigao,
nije sklopio nijedan posao. Proveo je vreme zapitkujući okolo sa
svojim podanicima.“
„Jesu li se izričito raspitivali o nama?“
„Ne poimence, Drevni, ali način opisivanja nije ostavio dovoljno
prostora sumnji. Nudio je novac za obaveštenja malo veću količinu
novca.“
„Iz koje je rase Angaraka?“
„Tvrdi da je Nadrak, ali ako je on Nadrak, onda sam ja Tul.
Mislim da je Malorijac. Srednje je visine i nezgrapan, uvek sveže
obrijan i pristojno odeven. Čudne su mi jedino njegove oči. Izgleda
da su potpuno bele izuzev zenica. One i nemaju boju.“
Tetka Pol iznebuha podiže glavu. „Slepac?“, upita.
„Slepac? Ne, mislim da nije. Mislim da može da vidi kud ide.
Zašto pitate, gospo?“
„To što si upravo opisao jeste posledica jednog veoma retkog
stanja“, odgovori. „Većina onih koji pate od toga jesu slepi.“
„Ukoliko nameravamo da odjašemo odavde a da nam ne bude za
petama za samo desetak minuta, moraćemo da smislimo nešto da
mu odvučemo pažnju i zadržimo ga“, Svileni će. „Imaš li i dalje one
olovne novčiće koje si onomad sakrio u murškom šatoru?“
„Nažalost, nemam, Svileni. Morao sam da prođem carinske
provere na tolnedranskoj granici pre nekoliko meseci. Mislio sam
51
da nije najmudrije da dozvolim carinicima da pronađu nešto takvo
u prtljagu, tako da sam ih zakopao pod jednim drvetom.“
„Olovni novčići?“, Se’Nedra će zbunjeno. „Zar njima uopšte
može nešto da se kupi?“
„Pozlaćeni su, Vaše veličanstvo“, pojasni Delvor. „Izgledaju
potpuno isto kao tolnedranske zlatne krune.“
Se’Nedra smesta poblede. „Pa to je užasno!“, zavapi.
Kao odgovor na njenu žustru reakciju, Delvoru lice postade
zbunjeno.
„Njeno veličanstvo je Tolnedranka, Delvore“, podseti ga Svileni,
„a krivotvorenje novca pogađa u samu srž tolnedranskog
postojanja. Mislim da je to nekako povezano s njihovom religijom.“
„Meni to uopšte nije zabavno, prinče Keldare“, brecnu se
Se’Nedra jetko.
Nakon večere su proveli još neko vreme u udobnom razgovoru
kakve vode siti ljudi u toplom, a onda ih Delvor povede u pomoćni
šator podeljen na odaje za počinak. Garion je utonuo u san skoro
istog trena kada je dodirnuo jastuk i ujutru se probudio mnogo
odmorniji nego prethodnih nedelja. Tiho se odenu kako ne bi
probudio Se’Nedru i uputi se u glavni deo logora.
Svileni i Delvor su tiho razgovarali za stolom. „Velika se nevolja
sprema u Arendiji“, pričao je Delvor. „Vesti o pohodu na Kult
medveda uskomešale su u alornskim kraljevstvima krv svim
mladićima usijane glave i Mimbratima i Asturijcima. Sama pomisao
na to da se negde odvijala bitka bez njihovog učešća ispunila je
mlade Arende besom.“
„To nije ništa novo“, reče Svileni. „Dobro jutro, Garione.“
„Gospodo“, odgovori Garion ljubazno i povuče stolicu. „Vaše
veličanstvo“, pozdravi ga Delvor i okrenu se ka Svilenom. „Ipak, od
ratobornosti mladih plemića više me brine nemir koji nastaje među
kmetovima.“
Garion se priseti oronulih koliba u selima pored kojih su prošli
u poslednjih nekoliko dana i beznadežnih pogleda na licima
stanovnika. „Imaju dovoljno razloga da budu nezadovoljni, zar ne
mislite tako?“, reče.

52
 „Prvi bih se složio s vama, Vaše veličanstvo“, kaza Delvor, „a i
nije prvi put da se ovako nešto dešava. Ipak, sada je malo ozbiljnije.
Vođe gomilaju zalihe oružja veoma naprednog. Kmet s vilom ne
predstavlja izazov naoružanom mimbratskom vitezu. Nasuprot
tome, kmet sa samostrelom je sasvim drugačija priča. Desilo se
nekoliko incidenata i još nekoliko odmazdi.“
„Kako su kmetovi uopšte uspeli da se domognu oružja?“, upita
Garion. „Uglavnom nemaju ni šta da jedu. Kako onda mogu da
priušte kupovinu samostrela?“
„Uvoze ih sa strane“, objasni Delvor. „Još uvek nismo uspeli da
ustanovimo gde se tačno nalazi izvor, ali kristalno je jasno da neko
želi da obezbedi arendskom plemstvu da ostane zauzeto kod kuće
kako se ne bi moglo baviti nevoljama na nekom drugom mestu.“
„Možda Kal Zakat?“, predloži Svileni.
„Vrlo moguće“, saglasi se Delvor. „Nema sumnje da su težnje
malorijskog cara svetskih razmera, a komešanje u zapadnim
kraljevstvima mu može postati najbolji saveznik ukoliko odluči da
usmeri armije u suprotnom smeru nakon što napokon ubije kralja
Urgita.“
Garion prostenja. „Samo mi to treba“, reče, „još nerviranja.“
Pošto su im se ostali pridružili u glavnoj prostoriji, Delvorove sluge
unesoše obilan doručak. Bilo je tu poslužavnika natrpanih jajima,
slaninom i kobasicama, kao i onih ispunjenih voćem i ukusnim
kolačima.
„E ovo nazivam pravim doručkom“, Svileni će u žaru. Polgara
mu uputi hladan pogled. „Hajde, prinče Keldare, reci“, kaza.
„Ubeđena sam da imaš svakakve zanimljive doskočice.“
„Zar bih ja rekao nešto o izuzetnoj kaši koju nam spremaš
svakog jutra, vrla gospo?“, upita, glumeći nevinašce.
„Ne bi se usudio ako brineš za zdravlje“, Se’Nedra će milo. Jedan
sluga uvređeno stupi u šator. „Napolju je neki nepodnošljivi prljavi
grbavac, Delvore“, izvesti. „U životu nisam video nekoga toliko
poganog jezika, i zahteva da ga pustim. Želite li da ga oteram?“
„O, pa to može da bude samo stric Beldin“, Polgara će.
„Poznajete ga?“, Delvor je bio iznenađen.

53
 „Znam ga još odmalena“, odgovori. „Uopšte nije toliko loš koliko
izgleda, kad se napokon naviknete.“ Blago se namršti. „Najbolje je
da ga pustite“, posavetova. „Mnogo je neprijatan kad ga neko
iznervira.“
„Belgarate“, protutnja Beldin nakon što je grubo odgurnuo
nevoljnog slugu, „zar ste tek dovde stigli? Mislio sam da ste već u
Tol Honetu.“
„Morali smo da svratimo u Prolgu da se nađemo s Gorimom“,
odgovori Belgarat suzdržano.
„Nije toliko daleko, tikvane“, prasnu Beldin iznervirano. Sitan je
grbavac bio uobičajeno prljav. Mokre rite koje je koristio kao odeću
bile su tu i tamo privezane za telo trulim vrpcama. Komadići
grančica i slame štrčali su mu u zamršenoj kosi. Ružno lice mu je
bilo crno poput olujnog oblaka dok se teturao na kratkim krivim
nogama do stola da bi se poslužio komadom slanine.
„Molim te, striče, budi uljudan“, zausti Polgara.
„Zašto bih?“ Pokaza činijicu na stolu. „Šta imate tu?“
„Džem“, odgovori Delvor donekle uplašeno.
„Zanimljivo“, Beldin će. Zamoči prljavu šaku u činiju i poče da
trpa grudvice džema u usta. „Nije loše“, reče i poliza prste. „Striče,
tamo ti je hleb“, Polgara uperi prstom.
„Ne volim hleb“, progunđa dok je brisao šake o odeću.
„Jesi li uspeo da uhvatiš Harakana?“, upita Belgarat.
Beldin sasu takvu seriju groznih psovki da je Se’Nedra sasvim
prebledela. „Opet mi je zbrisao. Nemam vremena za jurnjavu s
njim, tako da sam primoran da zaboravim na zadovoljstvo da ga
presečem napola.“ Opet je zaronio šaku u činiju sa džemom.
„Ako naletimo na njega, pobrinućemo se u tvoje ime da bude
tako“, ponudi Svileni.
„On je čarobnjak, Keldare. Ako naletiš na njega, obesiće ti creva
na tarabu.“
„I nameravao sam da to prepustim Garionu.“
Beldin spusti praznu činiju i podrignu.
„Mogu li vas počastiti još nečim?“, upita Delvor.
„Ne, hvala, sad sam sit.“ Okrenu se ka Belgaratu. „Nameravaš li
da stignete do Tol Honeta pre leta?“
54
 „Beldine, ne zaostajemo baš toliko“, pobuni se Belgarat. Beldin
načini nepristojan zvuk. „Držite širom otvorene oči dok idete na
jug“, savetovao je. „Pojavio se neki Malorijac koji se raspituje o
vama. Vrbovao je najamnike svugde duž Velikog zapadnog puta.“
Belgarat ga ošinu pogledom. „Jesi li uspeo da saznaš kako se
zove?“
„Koristi nekoliko imena. Najčešće se spominje ‘Naradas’.“
„Imaš li ikakvu predstavu o tome kako izgleda?“, upita Svileni.
„Uspeo sam da saznam samo da ima čudne oči. Sudeći po onome
što mi je rečeno, oči su mu skroz bele.“
„Vidi“, Delvor kaza, „vidi, vidi, vidi.“
„Šta to treba da znači?“, Beldin će.
„Belooki gospodin je upravo ovde na vašaru. I ovde je
zapitkivao.“
„Onda je sve jasno. Neka mu neko hitne nož u leđa.“ Belgarat
odmahnu glavom. „Legionari koji patroliraju po vašaru uzbude se
kad se pojave nepoznati leševi“, kaza.
Beldin slegnu ramenima. „Zveknite ga onda po glavi, pa ga
odvucite nekoliko kilometara u dolinu. Prerežite mu grkljan i
zakopajte ga u rupu. Verovatno neće da iznikne do proleća.“
Pogleda Polgaru sa zlobnim osmehom na ružnom licu. „Devojče,
ugojićeš se ako nastaviš da grickaš taj kolač. Ionako si već prilično
bucmasta.“
„Bucmasta?“
„U redu je, Pol. Neki ljudi vole devojke s povećom zadnjicom.“
„Striče, zašto ne obrišeš džem sa brade?“
„Sačuvaću ga za ručak.“ Počeša se pod mišicom.
„Opet buve?“, hladno ga upita.
„Uvek je moguće. Doduše, nekoliko buva mi ne smeta. Bolje su
društvo od većine ljudi koje poznajem.“
„Kuda ćeš sad?“, Belgarat će.
„Nazad u Maloriju. Planiram da se neko vreme vrzmam oko
Daršive ne bih li uspeo da nešto iskopam o Zandramasu.“
Delvor je ispod oka sumnjičavo posmatrao namrštenog
čovečuljka. „Nameravate odmah da krenete, gospodaru Beldine?“,
upita.
55
 „Zašto pitaš?“
„Želeo bih da porazgovaramo nasamo, ukoliko imate malo
vremena.“
„Tajne, Delvore?“, Svileni će.
„Ne baš, staro momče. Imam jednu ideju, ali želim da je prvo
malo razradim pre nego što ti kažem.“ Okrenu se opet grbavcu.
„Gospodaru Beldine, želite li da odemo u kraću šetnju? Možda bi
vam se predlog svideo, nećemo dugo.“
Beldin je izgledao radoznalo. „Važi“, saglasi se i njih dvojica
izađoše u jutarnju izmaglicu.
„O čemu li se radi?“, upita Garion Svilenog.
„Ma to je neka grozna navika koju je Delvor pokupio na
Akademiji. Voli da izvodi mudre spletke bez prethodnog
upozorenja. Na taj način posle može samo da se zavali i naslađuje
zbog zaprepašćenja i divljenja svih oko sebe.“ Čovečuljak uperi
pogled ka stolu. „Mislim da ću da pojedem još malo kobasice“, reče,
„a možda i još koje jaje. Dug je put do Tol Honeta, pa bih mogao da
napravim zalihe zbog sve one kaše.“
Polgara pogleda Se’Nedru. „Jesi li primetila kako određeni ljudi
umeju da načine opasku za koju smatraju da je smešna, pa je posle
koriste sve dok ostalima toliko ne dosadi da bi zaplakali?“
Se’Nedra pogleda Svilenog sa slabim žarom u očima. „Primetila
sam tako nešto, gospo Polgara. Smatrate da je to posledica
ograničene mašte?“
„Sigurna sam da ima veze s tim, mila“, tetka Pol pogleda
Svilenog s vedrim osmehom. „I, Keldare, želiš li još da se igraš?“
„O, ne, Polgara. Radije ne bih.“
Nedugo posle podneva Delvor i Beldin se vratiše
samozadovoljnih lica. „Gospodaru Beldine, bila je to izvrsna
predstava“, pohvali Delvor sitnog grbavca pošto su ušli.
„Dečja igra.“ Beldin negodujuće slegnu ramenima. „Svi
nesumnjivo veruju da nakazno telo krije manjkav um. Mnogo puta
sam to iskoristio u svoju korist.“
„Ubeđen sam da će nam kad-tad ispričati o čemu se radi“, Svileni
će.

56
 „Nije toliko zapetljano, Svileni“, kaza Delvor. „Možete sada da
odete bez brige za ljubopitljivog Malorijca.“
„Je l’?“
„Pokušavao je da kupi informacije“, Delvor slegnu ramenima, „a
mi smo mu ih prodali, tako da je otišao žustrim galopom.“
„Kakve informacije ste mu prodali?“
„Bilo je to ovako“, započe Beldin. Još više se pognu, namerno
naglašavajući svoju nakaznost, a lice mu pridobi izraz neverovatne
tupavosti. „Mož’ ti bude po volji“, zausti pištavim glasom koji je
odavao pokornu glupavost, „čuo sam da tražiš nekoga i kako ‘oćeš
da platiš da saznaš gde su. Znam ti ja te ljude koje tražiš, i mogu da
kažem gde su bili ako ćeš dobro da mi platiš. Kol’ko nudiš?“
Delvor se oduševljeno zasmeja. „Naradas je u potpunosti
poverovao. Odveo sam gospodara Beldina kod njega i rekao mu da
sam našao nekog ko zna nešto o onima za kojima traga. Ustanovili
smo svotu, a zatim ga je vaš prijatelj sasvim zavarao.“
„Kuda si ga poslao?“, upita Belgarat.
„Ka severu.“ Beldin slegnu ramenima. „Rekao sam mu da sam
vam video logor pored puta u arendskoj šumi i da je jednom vašem
saputniku loše pa ste morali da se zaustavite kako biste ga malo
povratili.“
„Zar nimalo nije posumnjao?“, upita Svileni.
Delvor odmahnu glavom. „Dešava se da ljudi posumnjaju zbog
pomoći ponuđene bez posebnih pobuda. Dao sam Naradasu sve
razloge da pomisli da sam iskren. Prevario sam gospodara Beldina
u ogromnoj meri. Naradas mu je dao nekoliko srebrnjaka za
obaveštenje. Moja je cena pak bila mnogo veća.“
„Izuzetno“, promrmlja Svileni s divljenjem.
„Doduše, ima nešto što treba da znaš o Belookom“, uputi Beldin
Belgaratu. „On je malorijski Grolim. Nisam ga mnogo propitivao jer
nisam želeo da primeti šta radim, ali uspeo sam barem toliko da
shvatim. Bolje da ga se pripazite, veoma je moćan.“
„Jesi li uspeo da saznaš za koga radi?“
Beldin odmahnu glavom. „Odustao sam istog trena kad sam
saznao ko je.“ Grbavčevo lice postade smrknuto. „Pripazi na njega,
Belgarate. Izuzetno je opasan.“
57
 Belgarat se smrači. „I pazim, Beldine“, kaza.
„Znam, ali postoji nešto što ti nikada ne bi uradio. Naradas ne
oseća takvu vrstu ograničenja.“

58
 Četvrto poglavlje

Jahali su na jug narednih šest dana. Potamnela zimska trava

pored puta povijala se pod hladnim vetrom, a nepregledna dolina
južne Arendije ležala je mirna i svenula pod kristalnoplavim nebom.
Retko bi prošli pored sela s kolibama od blata i pruća u kojima su
odrpani kmetovi nastojali da prebrode još jednu zimu, a još ređe
pored uzdignutih kamenih utvrđenja u kojima je neki ponositi
mimbratski baron pazio na svoj posed.
Poput svih puteva koji su bili deo tolnedranske saobraćajne
mreže, i na Velikom zapadnom putu bilo je patrola carskih
legionara u grimiznim uniformama. Garion i njegovi prijatelji s
vremena na vreme naišli bi i na ponekog trgovca koji je obazrivo
putovao ka severu u pratnji stamenih najamnika s rukama pažljivo
smeštenim blizu oružja.
Jednog ledenog jutra domogoše se reke Arend i preko iskričavog
plićaka ugledaše šumu Vordu u severnoj Tolnedri.
„Želiš li da svratimo u Vo Mimbr?“, upita Svileni Belgarata.
Starac odmahnu glavom. „Mandoralen i Leldorin su verovatno
već obavestili Korodulina o onome što se desilo u Drezniji, tako da
uopšte nisam raspoložen da provedem tri-četiri dana slušajući
razglabanja ukrašena svim onim ‘mojega’ ‘tvojega’ ‘glede toga’ i
slično. Sem toga, želim da što pre stignemo u Tol Honet.“
Nakon što su zagazili u plićak prelaza, Garion se doseti nečega.
„Moramo li da se zaustavimo na carini?“, upita.

59
 „Jamačno“, odgovori Svileni. „Svi moraju da prođu kroz carinu
sem samoproglašenih krijumčara, naravno.“ Pogleda Belgarata.
„Želiš li da se postaram za stvari kad stignemo tamo?“
„Samo nemoj da budeš preterano domišljat.“
„Belgarate, tako nešto mi i ne pada na pamet. Samo želim priliku
da oprobam ovo.“ Rukama pokaza odrpanu odeću na sebi.
„Baš sam razmišljao o tome šta si namerio s odabirom odeće“,
reče Durnik.
Svileni mu uputi prepreden mig.
Izjahali su iz gaza i ušli u šumu Vordu, pravilno posađenog
drveća i uređenog rastinja. Nisu prešli ni ligu kad naiđoše na belu
građevinu u kojoj se nalazila carina. Jedan ugao dugačke građevine
slične skladištu pokazivao je znake skorašnjeg požara, a krov od
crvenih crepova bio je poprilično oprljen po ivicama. Petorica-
šestorica neurednih vojnika carinske službe zguralo se oko vatrice
u blatnjavom dvorištu i ispijalo jeftino vino ne bi li odagnali
hladnoću. Jedan bradonja u zarđalom oklopu nevoljno ustade,
stade nasred puta i podiže snažnu ruku. „Dalje nećete proći“, objavi.
„Odvedite konje pored zgrade i otvorite prtljag radi provere.“
Svileni stupi napred. „Naravno, naredniče“, odgovori poniznim
dodvoravajućim glasom. „Nemamo šta da sakrijemo.“
„To ćemo mi da odlučimo“, reče neobrijani vojnik blago se
teturajući dok im je blokirao put.
Carinik ogrnut ćebetom izađe iz stanice. Bio je to onaj isti čovek
kojeg su sreli pre mnogo godina za vreme potrage za Zedrom i
Kuglom. Ipak, prilikom prethodnog susreta izgledao je nekako
uobraženo i samozadovoljno. Sada mu se na rumenom licu očitavao
razočaran izraz čoveka koji preživljava s ubeđenjem da ga je život
nekako prevario. „Imate li šta da prijavite?“, navali grubo.
„Ništa na ovom putovanju, nažalost, Vaša ekselencijo“, odgovori
Svileni žalobno. „Mi smo samo siromašni putnici ka Tol Honetu.“
Debeljuškasti službenik se zapilji u čovečuljka. „Da se nismo već
negde sreli? Jeste li vi kojim slučajem Radek iz Boktora?“
„Baš taj, Vaša ekselencijo. Imate izvrsno pamćenje.“
„U ovom je zanimanju to neophodno. Kako ste prošli onomad sa
sendarskom vunom?“
60
 Svilenom lice postade setno. „Ni približno kako sam se nadao.
Vreme se promenilo pre nego što sam stigao u Tol Honet, tako da je
cena pala na pola prave vrednosti.“
„Žao mi je što to čujem“, izjavi službenik kao po navici. „Da li
biste sada otvorili prtljag?“
„Poneli smo samo hranu i odeću“, sitni Dreznijac skoro zajeca.
„Iskustvo mi kaže da ljudi ponekad umeju da zaborave da nose
vredne drangulije. Otvorite prtljag, Radeče.“
„Kako vi kažete, ekselencijo.“ Svileni se otetura s konja i stade da
odvezuje trake s prtljaga.
„O, kako bih samo želeo da imam drangulije“, zavapi tragično,
„ali onaj nesrećni okršaj na tržištu s vunom pokrenuo je moje
dugotrajno propadanje, nažalost. Skoro da sam ostao bez posla.“
Službenik je gunđao i nekoliko minuta preturao po zavežljajima,
sve vreme drhteći. Napokon, uputi Svilenom ogorčeni pogled.
„Izgleda da pričaš istinu, Radeče. Žao mi je što sam sumnjao u
tebe.“ Protrljao je ruke ne bi li ih ugrejao. „Teška su vremena. U
poslednjih šest meseci nije prošlo čak ni nešto što bi vredelo kao
pošteno mito.“
„Čuo sam da je bilo nekih nevolja ovde u Vorduu“, Svileni će
žalosno dok je opet vezivao zavežljaje. „Nešto u vezi s odvajanjem
od ostatka Tolnedre.“
„Najveća glupost u istoriji carstva“, prasnu službenik. „Nakon
smrti nadvojvode Kadora svi od Vordua su ostali bez mozga.
Trebalo je da pretpostave da je onaj prikan bio najamnik sa
strane.“
„A ko je bio taj prikan?“
„Onaj tobože istočnjački trgovac. Zadobio je poverenje Vordua i
uobrazio ih laskanjem. Kad je napokon završio posao, oni su zaista
poverovali da su dovoljno sposobni da vode svoje kraljevstvo
nezavisno od ostatka Tolnedre. Ali i onaj Varana je prepreden,
pravo da vam kažem. Načinio je dogovor s kraljem Korodulinom i,
nedugo potom, svi od Vordua su se koprcali dok su mimbratski
vitezovi pljačkali sve pred sobom.“ Pokaza ka oprljenom delu
stanice. „Vidite li ovo? Cela jedna njihova jedinica je došla ovde i
pokrala zgradu. A zatim su je spalili.“
61
 „Užasno“, saosećao je Svileni s njim. „Je l’ neko uspeo da sazna
za koga je radio taj samoproglašeni trgovac?“
„Budale u Tol Vorduu sigurno nisu, ali ja sam znao ko je istog
trenutka kad sam ga video.“
„Oh?“
„Rivanac je, a to je sasvim dovoljno da se krivica za sve ovo prida
kralju Belgarionu. Ionako je odvajkada mrzeo Vordue, tako da je
skovao ovaj plan ne bi li im smanjio moć u severnoj Tolnedri.“
Sumorno se iskezi. „Doduše, dobio je ono što je zaslužio. Primorali
su ga da se venča princezom Se’Nedrom, a ona mu zagorčava život.“
„Kako možete da budete tako sigurni da je najamnik Rivanac?“,
upita Svileni radoznalo.
„Veoma lako, Radeče. Rivanci su izdvojeni na ostrvu hiljadama
godina. Normalno je da se rađaju sa svakakvim nakaznostima i
manama.“
„Bio je nakazan?“
Službenik odmahnu glavom. „Oči su mu u pitanju“, kaza. „Nisu
imale nikakvu boju bile su potpuno bele.“ Stresao se. „Jezivo je kad
vidiš tako nešto.“ Navuče još više ćebe oko ramena. „Žao mi je,
Radeče, smrzavam se. Idem unutra, tamo je toplo. Možete da idete.“
Uz te reči pohita ka stanici i toploti ognjišta.
„Zar to nije zanimljivo?“, zausti Svileni kad su izjahali. Belgarat
se mrštio. „Ovo nas navodi na pitanje za koga ovaj belooki poslovni
čovek radi“, reče.
„Za Urvona?“, predloži Durnik. „Možda je postavio Harakana da
radi na severu, a Naradasa na jugu i da obojica pokušaju da
zakuvaju što više nevolja.“
„Možda“, progunđa Belgarat, „ali opet, možda i ne.“
„Moj dragi prinče Keldare“, reče Se’Nedra, pošto je rukom u
rukavici sklonila kapuljaču, „koja je tačno svrha onog dodvoravanja
i jadikovanja?“
„Uživljavanje u ulogu, Se’Nedra“, odgovori joj razdragano.
„Radek iz Boktora je bio razmetljivi uobraženi magarac sve dok je
bio bogat. Sada kada je siromašan, ponaša se skroz drugačije. Takva
je ljudska priroda.“
„Ali Radek iz Boktora ne postoji.“
62
 „Jamačno da postoji. Upravo si ga videla. Radek iz Boktora
postoji u sećanjima ljudi svud na svetu. Štaviše, stvarniji je na više
načina nego ona beskorisna pijanica od malopre.“
„Ma nije. Upravo si ga izmislio.“
„Dakako da jesam, i veoma sam ponosan na to. Njegovo
postojanje, prošlost i čitav život poznati su javnosti. Stvaran je
koliko i ti.“
„To je besmisleno, Svileni“, usprotivi se ona.
„Samo ti se tako čini jer nisi Dreznijka, Se’Nedra.“ Domogli su
se Tol Honeta nekoliko dana kasnije. Carski grad od belog mermera
bleštao je na ledenoj zimskoj svetlosti, a legionari-čuvari pred
izrezbarenom bronzanom kapijom kao i uvek bili su stameni i
nalickani. Pošto su Garion i njegovi prijatelji otkaskali do kapije
preko mosta popločanog mermerom, vojnik koji je bio narednik
jedinice ugleda Se’Nedru i prilepi stegnutu pesnicu za izglancan
oklop u znak pozdrava. „Vaša visosti“, pozdravi je. „Da sam znao da
dolazite, poslao bih pratnju.“
„U redu je, naredniče“, odgovori umornim glasićem. „Da li biste
mogli da pošaljete nekog od vaših ljudi u palatu da obavesti cara o
našem dolasku?“
„Iz ovih stopa, Vaša visosti“, kaza, još jednom odsalutira i
propusti ih da prođu.
„Tako bih želeo da se jednog dana bar neko u Tolnedri seti da si
udata“, promrmlja Garion, donekle ozlojeđen zbog toga.
„U čemu je problem, mili?“, upita Se’Nedra.
„Zar nikako ne mogu da shvate da si sada rivanska kraljica?
Svaki put kad ti se neko obrati s Vaša visosti osetim se kao nekakav
prilepak kao da sam sluga ili nešto slično.“
„Da malo ne preteruješ, Garione?“
On nabusito progunđa, i dalje se osećajući pomalo uvređeno.
Uz široke avenije Tol Honeta uzdizale su se gorde prostrane kuće
tolnedranskog plemstva. Stubovi i kipovi bili su načičkani pred
njima, svedočeći o ogromnom razmetljivom hvalisanju, a bogato
odeveni trgovački plemići na ulicama šetali su nakićeni draguljima
neprocenjive vrednosti. Svileni ih je pogledavao dok su prolazili, a

63
zatim se žalosno zagledao u svoje otrcano iznošeno odelo. Ojađeno
uzdahnu.
„Još uvek se uživljavaš u ulogu, Radeče?“, priupita Polgara.
„Delimično“, odgovori. „Jamačno da bi Radek bio ljubomoran,
ali moram da priznam da i meni donekle nedostaje otmenost.“
„Kako uopšte možeš da razlikuješ sve te izmišljene likove?“
„Usredsređenost, Polgara“, kaza, „usredsređenost. Ne možeš da
pobediš ni u jednoj igrariji ako nisi usredsređen.“
Carski dvor beše sačinjen od mermernih zgrada sa skulpturama,
okruženih visokim zidinama smeštenim na vrhu zapadnog dela
grada. Obavešteni o njihovom dolasku, legionari na kapiji
pozdraviše družinu skoro iznebuha odrešitim vojnim salutiranjem.
Iza kapije je bilo popločano dvorište, a u podnožju mermernog
stepeništa koje je vodilo ka zgradi ograđenoj stubovima stajao je car
Varana. „Dobro došli u Tol Honet“, reče pošto su sjahali. Se’Nedra
pojuri k njemu, ali se ipak u poslednjem trenutku zaustavi i
službeno ga pozdravi. „Vaše carsko veličanstvo“, kaza.
„Zašto si toliko službena, Se’Nedra?“, upita, raširivši ruke ka
njoj.
„Molim te, ujače“, reče ona gledajući ka redu službenika palate
na vrhu stepeništa, „ne ovde. Ako me ovde poljubiš, prelomiće se
nešto u meni i zaplakaću, a Borun nikada ne plače u javnosti.“
„Oh“, izusti on uz pogled pun razumevanja, a zatim se okrenu
ostatku družine. „Uđite. Hajde da se sklonimo od hladnoće.“
Okrenu se, ponudi Se’Nedri ruku i hramljući krenu uz stepenište.
Iza vrata se ukaza ogromna kružna prostorija s kupolom. Duž
zidova su bile poređane mermerne biste tolnedranskih vladara
poslednjeg milenijuma. „Liče na družinu džeparoša, zar ne?“, uputi
Varana Garionu uz luckasti osmeh.
„Ne vidim ovde tvoju bistu“, odgovori Garion.
„Carski vajar ima problema s mojim nosem. Anadili su potomci
seljačkog plemena i nos mi nije dovoljno carski za njegov ukus.“
Proveo ih je kroz široki prolaz u veliku prostoriju osvetljenu
svećama, s crvenim tepihom i zavesama i mekanim nameštajem iste
nijanse. U svakom je ćošku stajala po jedna sjajna gvozdena peć, a
odaja je bila prijatno topla. „Molim vas“, reče car, „smestite se.
64
Poslaću po toplo piće i narediću da se pripremi večera.“ Kratko se
obrati legionaru pred vratima, a Garion i njegovi prijatelji skinuše
ogrtače i posedaše.
„A sada“, zausti Varana pošto je zatvorio vrata, „šta vas dovodi u
Tol Honet?“
„Čuo si vesti o pohodu na Kult medveda?“, upita Belgarat. „I o
njegovom uzroku?“
Car klimnu glavom.
„Ipak, ispostavilo se da je pohod bio upućen u pogrešnom
pravcu. Kult nije bio umešan u otmicu princa Gerana, iako su
postojale naznake da jeste. Osoba za kojom tragamo je znana pod
imenom Zandramas. Da li ti to ime nešto govori?“
Varana se namršti. „Ne“, odgovori, „ne bih rekao.“
Belgarat nakratko predstavi situaciju, ispričavši Varani ono što
su do tada saznali o Zandramasu, Harakanu i Sardionu. Nakon što
je završio izlaganje, car kao da je oklevao.
„Mogu da prihvatim skoro sve što si mi ispričao, Belgarate“,
kaza, „ali nešto od toga...“ Slegnu ramenima raširivši ruke.
„U čemu je problem?“
„Varana je sumnjičav, oče“, Polgara će. „O nečemu radije ne bi
razmišljao.“
„Čak i nakon svega što se desilo u Tul Marduu?“, Belgarat će
iznenađeno.
„To je stvar principa, Belgarate“, nasmeja se Varana. „Verovatno
ima veze s time što sam Tolnedranac i vojnik.“
Belgarat ga pogleda kao da ga sve ovo zabavlja. „U redu, onda,
možeš li da prihvatiš činjenicu da otmica možda ima veze s
političkim pobudama?“
„Jašta. U politiku se razumem.“
„Dobro je. Odvajkada su u Maloriji postojala dva glavna središta
moći presto i crkva. Sada, izgleda kao da Zandramas pokušava da
osnuje i treće središte. Ne možemo da odredimo da li je ikako Kal
Zakat direktno umešan, ali se iz nekih pobuda Urvon i Zandramas
otimaju za vlast. Garionov sin je iz nekog razloga u samoj srži tog
otimanja.“

65
 „Sem toga, tokom putešestvija smo naišli na nagoveštaje da iz
ovog ili onog razloga Malorijci nikako ne žele da mi budemo
umešani“, nadoveza se Svileni. „U Arendiji ima najamnika koji
zakuvavaju situaciju, a sasvim je moguće da izvesni Malorijac stoji
iza odvajanja Vordua.“
Varana ga ošinu pogledom.
„Čovek po imenu Naradas.“
„E, to ime sam već čuo“, reče car. „Navodno je to neki angarački
trgovac koji je došao ovde ne bi li pregovarao o nekim prilično
raznolikim uslovima trgovanja. Dosta putuje i troši mnogo novca.
Savetnici za trgovinu smatraju da je podanik kralja Urgita. Sada kad
Zakat drži rudnike u istočnom Ktol Murgosu, Urgitu su očajno
neophodna sredstva da finansira rat koji je tamo u toku.“
Svileni odmahnu glavom. „Mislim da nije tako“, kaza. „Naradas
je malorijski Grolim. Malo je verovatno da radi za kralja Murga.“
Neko učtivo zakuca na vrata.
„Da?“, oglasi se Varana.
Vrata se otvoriše i u sobu uđe gospodar Morin, carski blagajnik.
Sada je bio veoma star i neopisivo mršav. Slabe su mu kovrdže
potpuno pobelele. Koža mu je imala onaj voskasti odsjaj koji se
može videti kod veoma starih ljudi, a kretao se veoma sporo.
„Dreznijski izaslanik, Vaše veličanstvo“, najavio je drhtavim
glasom. „Tvrdi da ima veoma važne vesti za vas i za vaše goste.“
„Bolje ga onda pusti da uđe, Morine.“
„Neka mlada dama je s njim, Vaše veličanstvo“, dodade Morin.
„Dreznijska plemkinja, pretpostavljam.“
„Primićemo ih oboje“, reče Varana.
„Po vašoj želji, Vaše veličanstvo“, odgovori Morin uz ukočen
naklon.
Pošto je stari blagajnik uveo izaslanika i pratnju u sobu, Garion
trepnu od iznenađenja. „Njegova ekselencija, princ Keldon,
izaslanik dreznijskog kraljevskog dvora“, najavi Morin, „i vrla
gospa, markiza Lizel, ah ovaj...“, poče da zamuckuje.
„Špijun, Vaša ekselencijo“, dodade Lizel samouvereno.
„Da li je to službena titula, vrla gospo?“
„Štedi dosta vremena, ekselencijo.“
66
 „Ah“, uzdahnu Morin, „kako se samo svet menja. Smatrate li da
bi Vaše gospodstvo trebalo caru da predstavim kao zvaničnog
špijuna?“
„Mislim da je dosad i sam shvatio, gospodaru Morine“, kaza, te
mu uz naklon dodirnu ruku.
Morin se pokloni i polako se odgega iz sobe.
„Kakav drag starac“, promrmlja ona.
„O, zdravo da si, rođače“, uputi Svileni izaslaniku.
„Rođače“, odgovori princ Keldon suzdržano.
„Zar ste rođaci?“, upita Varana.
„Daleki, Vaše veličanstvo“, odgovori Svileni. „Majke su nam bile
rođake u drugom kolenu ili beše trećem?“
„Mislim da je pre četvrto“, uzvrati Keldon. Odmeri rođaka
lasičjeg lica. „Izgledaš nekako odrpano, matori“, primeti. „Poslednji
put kad sam te video bio si natrpan zlatom i draguljima.“
„Prerušen sam, rođače“, Svileni će ljupko. „Ne bi ni trebalo da
me prepoznaš.“
„O“, uzvrati mu Keldon, a zatim se okrenu ka caru. „Molim vas,
oprostite nam zbog zbijanja šale, Vaše veličanstvo. Keldar i ja smo
suparnici još odmalena.“
Svileni se iskezi. „Bila je to mržnja na prvi pogled“, saglasi se. „U
potpunosti se gnušamo jedan drugog.“
Keldon se osmehnu. „Kad smo bili mali, obično su morali da
sakriju noževe kada su se naše porodice posećivale.“
Svileni znatiželjno pogleda Lizel. „Šta ćeš ti u Tol Honetu?“,
upita je.
„To je tajna.“
„Kadifa je donela nekoliko poslanica iz Boktora“, objasni
Keldon, „i određena uputstva.“
„Kadifa?“
„Blesavo, zar ne?“, Lizel prasnu u smeh. „Mada, mogli su da mi
odaberu i gori nadimak“
„Bolji je od jednog koji mi pada na pamet“, saglasi se Svileni.
„Budi fin, Keldare.“

67
 „Hteli ste da nam saopštite nešto što mislite da moramo da
znamo, prinče Keldone?“, Varana će.
Keldon uzdahnu. „Žao mi je što vas moram izvestiti da je
kurtizana Betra ubijena, Vaše veličanstvo.“
„Molim?“
„Sinoć su je ubice uhvatile u zasedu u zabačenom sokaku na
povratku s poslovnog putovanja. Ostavili su je tako da umre, ali je
ipak uspela da se domogne naše kapije i prenese nam vesti pre nego
što je preminula.“
Svileni potpuno preblede. „Ko je odgovoran?“, navali.
„Još radimo na tome, Keldare“, odgovori mu rođak. „Sumnjamo
na nekoliko ljudi, ali naravno, nijedna od tih sumnji nije dovoljno
čvrsta da bismo mogli da je iznesemo pred sud.“
Car natmureno ustade sa stolice. „Moramo da obavestimo neke
ljude o ovome“, reče ljuto. „Da li biste krenuli sa mnom, prinče
Keldone?“
„Naravno, Vaše veličanstvo.“
„Molim vas da nam oprostite što vas napuštamo“, obrati se
Varana ostatku družine. „Mnogo je važno da se smesta ovime
pozabavimo.“ Zatim povede dreznijskog izaslanika iz sobe.
„Da li je mnogo patila?“, Svileni bolno upita devojku poznatu kao
Kadifa.
„Koristili su bodeže, Keldare“, odgovori mu jednostavno. „To
nikada nije prijatno.“
„Shvatam.“ Lasičje mu lice postade nepokolebljivo. „Da li je
mogla ikako da nagovesti ko stoji iza ovoga?“
„Saznala sam da to ima veze s nekoliko stvari. Spomenula je da
je nekada obavestila cara Varanu o spletkama vezanim za život
njegovog sina.“
„Honeti!“, procedi Se’Nedra.
„Zašto tako misliš?“, upita Svileni hitro.
„Garion i ja smo bili prisutni kada je to ispričala Varani. To je
bilo u vreme očeve sahrane. Betra je tajno došla u palatu i ispričala
nam kako dvojica honetskih plemića grof Elgon i baron Kelbor kuju
zaveru da ubiju Varaninog sina.“

68
 Svilenom je lice bilo poput kamena. „Hvala ti, Se’Neđra“, izjavi
smrknuto.
„Keldare, postoji još nešto što bi trebalo da znaš“, Kadifa će tiho.
Pogleda lica oko sebe. „Svi ćemo ćutati o ovome, je li tako?“
„Dakako“, Belgarat će ubedljivo.
Kadifa se okrenu Svilenom. „Betra je bila Lovac“, reče mu.
„Lovac? Betra?“
„Već nekoliko godina. Kada se borba za otcepljenje zahuktala u
Tolnedri, kralj Rodar je bio uputio Dževelina da preduzme neke
mere ne bi li se osiguralo da će Rana Boruna naslediti neko s kime
bi Alorni mogli da žive. Dževelin je došao u Tol Honet i naredio Betri
da se pobrine za to.“
„Izvinite, ali“, Belgarat ih prekinu, očiju zacakljenih od
radoznalosti, „šta je tačno ‘Lovac’?“
„Naš najtajanstveniji špijun“, odgovori Kadifa. „Lovčev identitet
je poznat jedino Dževelinu, a Lovčeva oblast delovanja su
najosetljivije situacije stvari u koje se dreznijska kruna jednostavno
ne može otvoreno uplitati. Kako god, kada je bilo skoro sasvim jasno
da će nadvojvoda Noragon iz kuće Honeta postati sledeći car, kralj
Rodar je nametnuo Dževelinu određena uputstva, i nekoliko meseci
kasnije Noragon je slučajno pojeo kvarne ostrige veoma kvarne
ostrige.“
„To je bilo Betrino maslo?“, Svileni je bio iznenađen.
„Bila je izuzetno dovitljiva.“
„Markizo Lizel?“, zausti Se’Nedra, popreko je pogledavši.
„Da, Vaše veličanstvo?“
„Ako je Lovčev identitet toliko duboka državna tajna u Drezniji,
kako to da ste vi znali o tome?“
„Poslali su me iz Boktora s određenim uputstvima za nju. Ujak
je znao da sam čovek od poverenja.“
„Ali upravo ste nam otkrili tajnu, zar ne?“
„Sada je to svršeno, Vaše veličanstvo. Betra je mrtva. Neko drugi
će biti Lovac. Kako god, pre nego što je umrla, Betra nam je prenela
da je neko saznao za njeno učešće u zaveri vezanoj za smrt
nadvojvode Noragona i preneo obaveštenje. Ona veruje da je
upravo to obaveštenje pokrenulo napad na nju.“
69
 „To jamačno sužava izbor na Honete, zar ne?“, Svileni će.
„Keldare, nemamo jasne dokaze“, upozori Kadifa.
„Meni su dovoljni.“
„Nećeš valjda da preduzmeš nešto prenagljeno?“, upita.
„Dževelinu se to nikako neće dopasti, znaš i sam.“
„Njegov problem.“
„Nemamo dovoljno vremena da se uplićemo u tolnedransku
politiku, Svileni“, nadoveza se Belgarat strogo. „Nećemo dugo
ostati.“
„Ne treba meni toliko vremena.“
„Moraću da izvestim Dževelina o tvojim namerama“, upozori
Kadifa.
„Dabome. Ali obaviću posao pre nego što ti izveštaj stigne u
Boktor.“
„Veoma je važno da nas ne osramotiš, Keldare.“
„Veruj mi“, reče i tiho napusti sobu.
„Uvek se unervozim kad to kaže“, promrmlja Durnik.
Rano ujutru Belgarat i Garion napustiše palatu s namerom da
posete Univerzitetsku biblioteku. Bilo je hladno na širokim ulicama
Tol Honeta, a oštar je vetar duvao s reke Nedran. Retki trgovci
ranoranioci umotani u ogrtače žustro su hodali mermernim
drumovima, a družine jednostavno odevenih radnika hrlile su iz
siromašnijih delova grada, glava spuštenih zbog jakog vetra i ruku
duboko zavučenih u džepove.
Garion je s dedom prošao pustu glavnu pijacu, tako da se ubrzo
nađoše pred velikim zdanjem okruženim mermernim zidinama, te
prođoše kroz kapiju s carskim znamenjem. Trava u dvorištu zdanja
bila je uredno pokošena kao i ona oko palate, a široke mermerne
staze pružale su se preko travnjaka od zgrade do zgrade. Uputiše se
jednom od njih i uskoro naiđoše na oholog učenjaka u crnoj odori
kako zamišljeno korača s rukama na leđima.
„Izvinite“, obrati mu se Belgarat, „da li biste mogli da nas uputite
u biblioteku?“
„Molim?“ Čovek podiže pogled, zaškiljivši.
„Biblioteka, dragi gospodine“, odgovori Belgarat. „U kom je
pravcu?“
70
 „O“, zausti učenjak. „Tamo negde.“ Neodređeno odmahnu
rukom.
„Možete li da budete malo jasniji?“
Učenjak uvređeno pogleda starca u ritama. „Pitajte vratara“,
reče grubo. „Zauzet sam. Bavim se jednim zadatkom već dvadeset
godina i sada skoro da sam našao rešenje.“
„Je l’? A koji je taj zadatak?“
„Sumnjam da bi to bilo zanimljivo neobrazovanom prosjaku“,
odgovori učenjak oholo, „ali ako baš želite da znate, pokušavao sam
da izračunam tačnu težinu sveta.“
„I to je sve? Za to vam je trebalo dvadeset godina?“, Belgarat je
izgledao iznenađeno. „Rešio sam taj zadatak još odavno i to samo
za nedelju dana.“
Učenjak se zapilji u njega prebledevši. „Ali to je nemoguće!“,
uzviknu. „Jedino sam se ja time bavio. Niko ranije nije postavio ovo
pitanje.“
Belgarat prsnu u smeh. „Žao mi je, učeni čoveče, ali to je pitanje
već bilo postavljeno nekoliko puta. Do najboljeg rešenja koje sam
ikada čuo došao je čovek po imenu Talgin mislim da je to bilo na
Univerzitetu u Melsinu. Bilo je to još u drugom milenijumu. Trebalo
bi da postoji prepis proračuna u vašoj biblioteci.“
Učenjak silno zadrhta, a oči mu se iskolačiše. Ćutke se okrenu na
peti i prošiša preko travnjaka, a odora mu se zavijori za njim.
„Pripazi na njega, Garione“, Belgarat će mirno. „Verovatno je
krenuo baš ka biblioteci.“
„I koliko tačno svet teži?“, Garion će znatiželjno.
„Otkud ja to mogu da znam?“, odvrati mu Belgarat. „Nijedan
razuman čovek ne treba da se raspituje o tome.“
„Ali šta je onda s onim Talginom kojeg si malopre spomenuo
onaj koji je sastavio proračun?“
„S Talginom? Oh, ne postoji takva osoba. Upravo sam ga
izmislio.“
Garion se zablenu u njega. „Uradio si nešto užasno, deda“, optuži
ga. „Upravo si tom laži uništio čitav život onog učenjaka.“
„Ali ga je nagnalo da nas odvede u biblioteku“, starac će lukavo.
„Sem toga, možda će sada napokon da usmeri svoju pažnju na nešto
71
što ima više smisla. Biblioteka je u onoj zgradi s kulom. Upravo je
protrčao uz stepenište. Idemo?“
Prošli su kroz glavni ulaz biblioteke i našli se u mermernoj
okrugloj prostoriji, a tačno u njenom središtu nalazio se jedan visoki
izrezbareni sto. Ćelavi mršavko za stolom marljivo je prepisivao iz
debele knjige. Iz nekog razloga je Garionu bio poznat, te se on
namršti dok su se približavali stolu pokušavajući da se seti odakle
ga poznaje.
„Mogu li nekako da vam pomognem?“, upita mršavko, podigavši
pogled s knjige kad je Belgarat prišao stolu.
„Možda i možete. Tražim prepis Proročanstava zapadnih
Grolima.“
Mršavi se čovek namršti, češući uvo. „To bi trebalo da se nalazi
u odeljku za komparativnu teologiju“, nagađao je. „Da li biste mogli
da pretpostavite kada je nastala zbirka?“
Belgarat se isto tako namršti, piljeći u kupolu kružne građevine
dok je razmišljao o pitanju. „Moja je pretpostavka da je nastala na
početku trećeg milenijuma“, napokon zausti.
„Dakle, ili tokom druge Honetske ili druge Vorduske dinastije“,
kaza učenjak. „Verovatno ćemo lako naći.“ Ustade. „Ovamo“, reče
pokazujući ka jednom prolazu koji se ulivao u okruglu prostoriju.
„Molim vas, krenite za mnom.“
Garion nikako nije mogao da se otrgne dosadnom osećaju da
poznaje ovog ljubaznog uslužnog učenjaka. Ovaj čovek je bez
sumnje posedovao bolje manire od onog oholog samodovoljnog
merača sveta kojeg su sreli napolju, a onda... Setio se. „Učitelju
Džiberse?“, upita s nevericom. „Jeste li to vi?“
„Jesmo li se već negde sreli, gospodine?“, upita Džibers uljudno
dok je zbunjeno odmeravao Gariona.
Garionu se lice raširi u osmeh. „Zapravo i jesmo, učitelju
Džiberse. Upoznali ste me s budućom suprugom.“
„Nekako ne mogu da se setim...“
„O, mislim da možete. Iskrali ste se jedne noći iz palate i izjahali
ka Tol Borunu. Naišli ste na družinu trgovaca za vreme putovanja.
A dosta ste iznenadno pobegli kada je moja supruga rekla da je
napuštanje Tol Honeta bila njena zamisao, a ne Rana Boruna.“
72
 Džibers trepnu, a oči mu se razrogačiše. „Vaše veličanstvo“, reče
uz naklon. „Oprostite mi što vas nisam odmah prepoznao. Vid mi
nije dobar kao nekada.“
Garion se nasmeja i razdragano ga potapša po ramenu. „U redu
je, Džiberse“, kaza. „Nisam nameravao da na ovom putovanju
razglašavam ko sam.“
„I kako je malena Se’Nedra, ovaj... Njeno veličanstvo?“
Baš kad je Garion hteo da počne da prepričava ženinom bivšem
učitelju o otmici njihovog sina, Belgarat ga obazrivo gurnu. „Ovaj...
dobro je, stvarno je dobro“, reče umesto toga.
„Neizmerno mi je drago da to čujem“, reče Džibers s osmehom
punim ljubavi. „Bila je sasvim nemoguća učenica, ali nekako imam
utisak da je sva zabava nestala iz mog života nakon što smo se
rastali. Bio sam oduševljen kada sam čuo o vašem neočekivanom
venčanju, a takođe nimalo iznenađen, kao što su moje kolege bile,
kad sam čuo da je podigla armije i odmarširala na Tul Mardu.
Oduvek je bila jedno neustrašivo devojče a i izvrsnog uma.“ Uputi
Garionu pogled kao da se izvinjava.
„Da budem iskren, zapravo, moram vam reći da je bila lenja i
nemarna učenica.“
„Bio sam u prilici da povremeno iskusim te njene osobine.“
Džibers se nasmeja. „Ubeđen sam da jeste, Vaše veličanstvo“, reče.
„Molim vas, prenesite joj moje pozdrave...“ Oklevao je. „A i ako
mislite da nije preterano moju naklonost.“
„Hoću, Džiberse“, Garion obeća. „Hoću.“
„Ovo je odeljak za komparativnu teologiju u biblioteci“, reče
ćelavi učenjak pošto je odgurnuo teška vrata. „Svi su spisi zavedeni
i prikupljeni po dinastijama. Odeljak sa starinskim spisima nalazi
se iza ovog zida.“ Povede ih kroz uzak prolaz između visokih polica
ispunjenih zbirkama s kožnim koricama i čvrsto privezanim
svicima. Mršavko napokon zastade i prevuče prstom preko jedne
police. „Prašina“, frknu neodobravajuće. „Izgleda da ću morati da
malo strože porazgovaram s nastojnicima.“
„U prirodi je knjiga da skupljaju prašinu“, reče Belgarat.
„A priroda je nastojnika da izbegavaju da urade išta u vezi s tim“,
dodade Džibers uz podrugljivi osmeh. „O, tu smo.“ Zastade nasred

73
donekle šireg prolaza gde su se na knjigama nazirali znaci starih
vremena. „Molim vas, budite pažljivi s njima“, kaza dodirnuvši
jednu zbirku uz čudnu naklonost. „Stare su i trošne. Dela koja su
napisana u vreme druge Honetske dinastije nalaze se tamo, a ona iz
druge Vorduske dinastije su ovde. Podeljene su po kraljevstvima iz
kojih potiču, tako da ćete verovatno lako pronaći onu koja vam
treba. Oprostite, ali ne bi trebalo dugo da se zadržavam van svog
radnog stola. Neke kolege umeju da postanu nestrpljive i da počnu
da kopaju po policama po svom nahođenju. Ponekad ume da
potraje i nedeljama da vratim knjige na mesto.“
„Siguran sam da ćemo moći i sami da se snađemo, učitelju
Džiberse“, Belgarat će ubedljivo, „hvala vam na pomoći.“
„Zadovoljstvo je moje“, odgovori Džibers uz blagi naklon. Opet
pogleda Gariona. „Nećete da zaboravite da pozdravite malenu
Se’Nedru od mene?“
„Obećavam da neću, učitelju Džiberse.“
„Hvala vam, Vaše veličanstvo.“ Mršavi se čovek tada okrenu i
udalji iz prostorije s policama za knjige.
„Kakva razlika“, primeti Belgarat. „Verovatno je ono malo
zastrašivanja što mu je Se’Nedra priredila u Tol Borunu istreslo svu
oholost iz njega.“ Starac je napeto piljio u police. „Moram da
priznam da je sposoban učenjak.“
„Zar on nije samo bibliotekar?“, upita Garion. „Neko ko pazi na
knjige?“
„Tu i počinje učenjaštvo, Garione. Sve knjige sveta ti ne bi
pomogle ukoliko su samo nabacane na jednu gomilu.“ Blago se
sagnu i izvuče crni zavijeni svitak s donje police. „Evo ga“, izjavi
pobedonosno. „Džibers nas je doveo na pravo mesto.“ Uputi se ka
bočnoj strani odeljenja gde su sto i klupa bili smešteni pod visokim
uskim prozorom i gde je zlatni odsjaj blede sunčeve svetlosti kupao
kameni pod. Sede i pažljivo razveza vrpce koje su čvrsto držale crni
somotni omotač svitka. Dok je izvlačio svitak, promrmlja brojne
prilično oštre kletve.
„U čemu je problem?“, upita Garion.
„Grolimska budalaština“, protutnja Belgarat. „Pogledaj ovo.“
Izvadio je svitak. „Pogledaj pergament.“

74
 Garion se zablenu u njega. „Izgleda mi kao svaki drugi
pergament.“
„Od ljudske je kože“, frknu starac zgađeno.
Garion zgroženo ustuknu. „Užasno.“
„Ne radi se o tome. Ionako je onaj čija je koža već završio s
njenom upotrebom. Nezgoda je u tome što ljudska koža ne može da
upije mastilo.“ Odmotao je oko pola metra svitka. „Pogledaj ovo.
Toliko je izbledelo da ne možeš da razaznaš reči.“
„Možeš li da uradiš nešto da se slova opet pojave? Kao onda sa
Anegovim pismom?“
„Garione, ovaj svitak je star oko tri milenijuma. Rastvor koji sam
koristio za Anegovo pismo verovatno bi ga potpuno uništio.“
„A čarolije?“
Belgarat odmahnu glavom. „Jednostavno je isuviše osetljiv.“
Opet poče da psuje dok je odmotavao svitak centimetar po
centimetar, pomerajući ga tamo-amo ne bi li uhvatio malo više
svetlosti. „Evo jednog dela“, promumla delimično iznenađeno.
„O čemu je?“
„...u potrazi za putanjom Deteta Tame u kraljevstvu zmijskom...“
Starac podiže pogled. „To je bar nešto.“
„Šta to znači?“
„Upravo ono što i govori. Zandramas se uputio u Njisu. Tamo
ćemo mu ući u trag.“
„Deda, to smo već znali.“
„To smo pretpostavljali, Garione. U tome je razlika. Zandramas
nas je već jednom namamio na pogrešan trag. Sada barem znamo
zasigurno da smo na pravom putu.“
„To i nije nešto, deda.“
„Znam, ali bolje išta nego ništa.“

75
 Peto poglavlje

„Ma, vidi ovo“, izjavi Se’Nedra negodujuće sledećeg jutra. Samo

što je bila ustala, stajala je pored prozora umotana u topli ogrtač.
„Hmm?“, promumla Garion pospano. „Šta to, draga?“ Ušuškano
je ležao pod debelim toplim prekrivačem i sasvim ozbiljno
razmišljao o tome da se vrati na spavanje.
„Vidi se odavde, Garione. Dođi.“
On uzdahnu, izvuče se iz kreveta i bos otapka do prozora.
„Zar nije odvratno?“, navali ona.
Tlo unutar carskog zdanja bilo je prekriveno belim pokrivačem,
a krupne lenje pahulje padale su kroz miran vazduh.
„Zar nije čudno što u Tol Honetu pada sneg?“, upita je.
„Garione, u Tol Honetu nikada ne pada sneg. Poslednji put kada
sam ga ovde videla, imala sam pet godina.“
„Čudna je ovo zima.“
„E pa, onda, vraćam se u krevet, i neću da ustanem sve dok se i
poslednji ostaci ne otope.“
„Znaš i sama da nije neophodno da izlaziš na sneg.“
„Ne želim ni da ga gledam.“ Prošišala je do kreveta s
baldahinom, ispustila ogrtač na pod i uvukla se pod prekrivač.
Garion slegnu ramenima i uputi se nazad ka krevetu. Sasvim je u
redu da prespava još sat-dva.
„Molim te, navuci zavese oko kreveta“, reče ona, „i nemoj mnogo
da praviš buku kad budeš izlazio.“

76
 Kratko je zurio u nju, a onda uzdahnu. Navukao je teške zavese
oko kreveta i pospano počeo s odevanjem.
„Budi zlatan, Garione“, uputi mu ljupko, „i svrati do kuhinje da
im kažeš da ću ovde doručkovati.“
E ovo je bez sumnje, primeti on, nepravda. Nabusito navuče
ostatak odeće.
„Nego, Garione?“
„Da, draga?“ Suzdržavao se s naporom.
„Ne zaboravi da se očešljaš. Ujutru ti kosa uvek izgleda kao
metla“, izjavi pospano na ivici sna.
Zatekao je Belgarata kako neraspoložen sedi pored prozora
neosvetljene trpezarije. Iako je bilo dosta rano, na stolu pred
starcem stajao je vrč. „Možeš li da poveruješ u ovo?“, zgroženo će,
piljeći ka mekanim uskovitlanim pahuljama.
„Ne verujem da će potrajati, deda.“
„Sneg nikada ne pada u Tol Honetu!“
„To mi je upravo Se’Nedra otkrila.“ Garion posegnu ka sjajnom
gvozdenom peharu.
„Gde je ona?“
„Vratila se u krevet.“
„To možda i nije toliko loša zamisao. Zašto joj se nisi pridružio?“
„Odlučila je da je vreme da ustanem.“
„Baš nepravedno.“
„I ja sam to pomislio.“
Belgarat se odsutno počeša po uhu, i dalje piljeći u sneg.
„Predaleko smo na jugu da potraje duže od dan-dva. Sem toga,
Erastida je preksutra. Mnogi će putovati zbog praznika, tako da
nećemo biti preterano sumnjivi.“
„Misliš li da bi valjalo sačekati?“
„Donekle je i logično. Ionako ne bismo daleko odmakli kroz
sneg.“
„Šta si onda isplanirao za danas?“
Belgarat podiže vrč. „Mislim da ću da dovršim piće i da se vratim
u krevet.“

77
 Garion povuče stolicu prevučenu crvenim somotom i sede.
Budući da ga je nešto mučilo već nekoliko dana, rešio je kako je sada
pravo vreme da to iznese na videlo.
„Deda?“
„Da?“
„Zašto mi se čini kao da se sve ovo već nekada desilo?“
„Šta to sve ovo’?“
„Sve. Angaraci pokušavaju u Arendiji da zakuvaju nešto isto kao
i kada smo tragali za Zedrom. Zavere i ubistva u Tolnedri isto kao i
prošli put. Naleteli smo na čudovište samo što je sada to bio zmaj
umesto Algrota ali ipak je veoma slično. Nekako imam utisak kao
da se sve što se desilo kada smo pokušavali da nađemo Kuglu
ponavlja. Naišli smo na iste ljude na Delvora, na carinika, pa čak i
na Džibersa.“
„Vidiš, Garione, to ti je veoma zanimljivo pitanje.“ Belgarat je,
odsutno otpivši gutljaj iz vrča, kratko promislio o tome. „Ukoliko
razmisliš o tome na određeni način, i ima smisla.“
„Ne razumem.“
„Mi smo na putovanju ka sledećem susretu Deteta Svetlosti i
Deteta Tame“, pojasni Belgarat. „Taj će susret biti ponavljanje
događaja koji se odigravao iznova i iznova nekoliko puta od početka
vremena. Pošto je taj događaj isti, ima smisla da i okolnosti koje do
njega vode budu slične.“ Još malo je promislio o tome. „Naime“,
nastavi on, „one kao da treba da se dese, zar ne?“
„Plašim se da je to malo preterano za moja shvatanja.“
„Postoje dva proročanstva dve strane istog. Nešto se desilo pre
nezamislivo mnogo vremena kad su se razdvojila.“
„Da, to shvatam.“
„Nakon što su se razdvojila, stvari su na neki način stale.“
„Koje stvari?“
„Donekle je teško objasniti to rečima. Hajde da to nazovemo tok
po kojem sve treba da se odvija budućnost, pretpostavljam. Dokle
god su te dve sile odvojene i jednake budućnost neće početi. Svi mi
prolazimo, nanovo i nanovo, kroz iste nizove događaja.“
„Kada će se to okončati?“

78
 „Onda kada jedno proročanstvo uspe da prevlada nad drugim.
Kada Dete Svetlosti napokon porazi Dete Tame, ili obrnuto.“
„Mislio sam da sam to već postigao.“
„Garione, izgleda da to nije bilo dovoljno za kraj.“
„Ali ubio sam Toraka, deda. Šta drugo može da bude više
dovoljno za kraj?“
„Jeste, Garione, ubio si Toraka. Ali nisi ubio ukorenjeno
Proročanstvo. Mislim da je neophodno da se desi nešto značajnije
od jednostavnog mačevanja u Gradu večne noći da se ovo razreši.“
„Kao šta?“
Belgarat raširi ruke. „Ne znam. Stvarno ne znam. Doduše, ova
tvoja zamisao možda može da bude neizmerno korisna.“
„Je l’?“
„Ako će se odvijati nizovi događaja slični ranijim možda ćemo
uspeti da shvatimo šta možemo da očekujemo, zar ne? Možda bi
mogao da razmisliš o tome recimo, da provedeš ovo jutro u
razmišljanju šta se tačno dešavalo prošli put.“
„Šta ćeš ti?“
Belgarat iskapi piće i ustade. „Kao što rekoh vraćam se u krevet.“
Posle podne ljubazan službenik u smeđoj odeždi zakuca na vrata
sobe u kojoj je Garion čitao i obavesti ga da car Varana želi da ga
vidi. Garion ostavi knjigu i krenu za službenikom ka Varaninoj
radnoj sobi kroz mermerne odaje što su odjekivale.
„O, Belgarione“, uputi mu Varana čim je ušao. „Stigle su neke
vesti koje će ti možda biti zanimljive. Molim te, sedi.“
„Vesti?“, upita Garion smestivši se u kožnu fotelju pored carevog
radnog stola.
„Čovek kojeg ste spominjali pre neki dan Naradas viđen je ovde
u Tol Honetu.“
„Naradas? Kako je uspeo da stigne toliko brzo? Poslednje što
sam čuo o njemu bilo je da juri severno od Velikog vašara u
Arendiji.“
„Da li vas je pratio?“
„Raspitivao se dosta o nama i delio novac na sve strane.“

79
 „Mogu da naredim da ga uhvate ako želiš. I sam bih želeo da ga
ispitam, a čak mogu i da ga zadržim nekoliko meseci ukoliko je to
neophodno.“
Garion razmisli o tome. Napokon, pomalo sa žaljenjem
odmahnu glavom. „On je malorijski Grolim, tako da u kakvu god
ćeliju da ga strpate verovatno može za samo nekoliko minuta da se
izbavi.“
„Carska je tamnica neizmerno bezbedna, Belgarione“, Varana će
jogunasto.
„Nije dovoljno bezbedna, Varana.“ Garion se osmehnu setivši se
carevih tvrdoglavih ubeđenja. „Reći ću samo da Naradas ima neka
neuobičajena sredstva na raspolaganju. Nalik onima koje nerado
spominjete.“
„Ah“, Varana će zgroženo, „to.“
Garion klimnu glavom. „Možda bi duže staze bilo bolje da ga
tvoji ljudi jednostavno drže ne oku. Ukoliko ne shvati da znamo da
je ovde, možda će nas odvesti do ostalih ili barem do određenih
obaveštenja. Koliko sam shvatio, Harakan je takođe viđen u
Tolnedri, pa bih želeo da otkrijem da li postoji neka povezanost
između njih dvojice.“
Varana se osmehnu. „Život ti je daleko složeniji od mog,
Belgarione“, reče. „Moram da se suočavam sa samo jednom
stvarnošću.“
Garion se široko osmehnu. „Pomaže mi da ispunim slobodno
vreme“, odgovori on.
Začu se slabo kucanje na vratima, a zatim se gospodar Morin
polako dogega u sobu. „Oprostite što smetam, Vaša veličanstva, ali
stigle su neke izuzetno uznemirujuće novosti iz grada.“
„Je l’?“, zausti Varana. „Šta se desilo, Morine?“
„Neko ubija članove Honetske porodice veoma tiho, veoma
uspešno. Od sinoć je već nekoliko njih umrlo.“
„Otrov?“
„Nije, Vaše veličanstvo. Ubica dela otvorenije. Nekoliko njih je
preksinoć ugušio jastukom, a desio se i jedan grozan pad. Najpre je
delovalo kao da su umrli prirodnom smrću. Ipak, ubica je sinoć

80
koristio nož.“ Morin neodobravajući odmahnu glavom.
„Neprijatno“, šmrknu. „Veoma neprijatno.“
Varana se smrknu. „Mislio sam da su se plemići primirili. Mislite
li možda da su Horbiti u pitanju? Ponekad izgleda kao da su večna
zlopamtila.“
„Niko ne zna, Vaše veličanstvo. Honeti su užasnuti. Ili beže iz
grada ili preuređuju svoje domove u tvrđave.“
Varana se osmehnu. „Smatram da bih mogao da živim s
nevoljama Honeta. Da nije taj drugar ostavio neki znak
prepoznavanja? Možemo li da ga poredimo s nekim poznatim
ubicom?“
„Nemamo nikakav trag, Vaše veličanstvo. Da postavim čuvare
oko kuća Honeta barem oko onih koji su ostali?“
„Imaju oni svoje vojnike.“ Varana slegnu ramenima. „Ali počnite
istragu i potrudite se da taj drugar sazna kako želim da razmenim
koju reč s njim.“
„Uhapsićeš ga?“, upita Garion.
„O, mislim da neću da idem toliko daleko. Samo želim da
saznam ko je on i da mu predložim da malo više poštuje zakone. Ko
li bi to mogao da bude?“
Garion je, doduše, imao neke sumnje.
Proslava Erastide bila je u punom jeku u Tol Honetu, a
slavljenici su se, mnogi poprilično pijani, teturali i zanosili od jedne
proslave na drugu, dok su se velike porodice utrkivale u bezočnom
prikazivanju bogatstva. Prostrane palate bogatih i moćnih bile su
ukrašene ogromnim šarenim platnima i lampama u boji. Čitava
bogatstva su protraćena na obilne gozbe, a sami su zabavljači često
umeli da prekorače granice dobrog ukusa. Iako je slavlje na dvoru
bilo pristojnije, car Varana je, ipak, bio primoran da uputi
gostoprimstvo i ljudima koje je lično prezirao.
Slavlje koje je dugo pripremano baš za ovaj poseban događaj
obuhvatalo je državni pir i veliki bal. „A vas dvoje ćete biti počasni
gosti“, uputi Varana nepokolebljivo Garionu i Se’Nedri. „Ako ja
moram da trpim, trpećete i vi.“
„Ujače, ali ja radije ne bih“, uzvrati mu Se’Nedra uz tužan
osmejak. „Trenutno nisam raspoložena za slavlja.“
81
 „Ne možeš da promeniš život, Se’Nedra“, reče joj nežno. „Možda
slavlje pa čak i ovo izveštačeno na dvoru može da pomogne da
skreneš misli od žalosne sudbine.“ A zatim je pogleda prepredeno.
„Sem toga“, nastavi, „ukoliko se ne pojaviš, svi oni Honeti, Horbiti
i Vordui ima da kriju osmehe iza rukava zbog tvoje odsutnosti.“
Se’Nedra žustro podiže glavu, a oči joj se zacakliše. „Izgleda da
jeste tako, zar ne?“, odgovori. „Mada, nemam šta da nosim.“
„Se’Nedra, čitavi ormari u kraljevskim odajama ispunjeni su
tvojim haljinama“, podseti je on.
„O, da. Zaboravila sam na to. Važi, ujače, biću srećna da dođem.“
I tako se desi da je Se’Nedra u plišanoj krem haljini i s mrežom
ukrašenom draguljima koja joj je podizala žarkocrvene kovrdže
koraknula te večeri u plesnu dvoranu, držeći pod ruku supruga,
kralja Rive. Garion je u pozajmljenom plavom dubletu, koji mu je
primetno bio tesan u ramenima, prihvatio čitavo dešavanje s
manjkom ushićenja. Kao najpočasniji državni gost bio je primoran
da stoji više od sat vremena i dočekuje čitavu kolonu gostiju u
glavnoj dvorani, mrmljajući sve vreme isprazne odgovore na šale
udešenih Horbita, Vordua, Ranita i Boruna i njihovim često
lakoumnim ženama. Honeti su pak očigledno bili odsutni.
Pri kraju naizgled beskrajne svetkovine prišla im je Dževelinova
plavokosa nećaka markiza Lizel u predivnoj haljini od
svetloljubičastog brokata, držeći pod ruku princa Keldona. „Hrabro,
Vaše veličanstvo“, promrmlja dok se klanjala Garionu. „Čak ni ovo
ne traje zauvek iako možda tako deluje.“
„Hvala, Lizel“, odgovori oporo.
Nakon što se napokon približio kraj prijema, Garion poče učtivo
da ide od zvanice do zvanice, slušajući stalno ponavljanu izjavu: „U
Tol Honetu nikada ne pada sneg.“
Na drugom kraju dvorane obasjane svećama družina arendskih
muzičara prebirala je po svom repertoaru prazničnih pesama koje
su bile slične u svim kraljevstvima Zapada. Laute, viole, harfe, flaute
i oboe stvarale su vrlo tihu pozadinu žamoru carevih zvanica.
„Naložio sam gospi Aldimi da nas zabavlja večeras“, pričao je
Varana grupici Horbita. „Zamišljeno je da njeno pevanje bude

82
vrhunac večeri. Nažalost, zbog promene vremena strahuje da izađe
iz kuće. Verujem da veoma pazi na zdravlje zbog glasa.“
„Dobro je i uradila“, dama iz porodice Ranita koja je stajala tik
iza Gariona promrmlja svojoj drugarici. „Glas joj nije nešto
posebno, a vreme je nije štedelo nema sumnje da je Aldima sve ove
godine provela nastupajući po krčmama.“
„Nije običaj da Erastida prođe bez pevanja“, nastavi Varana s
pričom. „Možda ćemo uspeti da ubedimo neku od ovih divnih dama
da nas počaste nekom pesmom.“
Krupnija sredovečna dama iz porodice Boruna žustro odgovori
na carev predlog, te se treperavim sopranom pridruži muzičarima u
izvođenju stare omiljene pesme, dosta se namučivši da izvede
visoke tonove. Pošto je završila i zadihano se uspravila crvenog lica,
careve zvanice je obasuše učtivim aplaudiranjem kraćim od pet
sekundi. Potom se svi vratiše ispraznim razgovorima.
A zatim muzičari ispuniše vazduh toliko starom arendskom
baladom da joj se poreklo gubilo u magli drevnih vremena. Poput
mnogih arendskih pesama, i ova je imala setan prizvuk s početkom
u molu, a zatim je prelazila preko čitavog spleta i vodopada nota na
lauti. Pošto se viola dubokih tonova priključila glavnoj melodiji,
začu se raskošni kontra alt. Žamor je postepeno zamro, pošto je glas
primorao zvanice da zaćute. Garion je bio zatečen. Nedaleko od
orkestra markiza Lizel je pevala podignute glave. Glas joj je bio
predivan. Boja glasa joj je bila čista i dirljiva, i blaga kao med. Ljudi
oko nje se povukoše iz dubokog poštovanja prema predivnom glasu,
dopustivši joj da stoji sama pod zlatastim svetlom sveća. A onda se,
na Garionovo ogromno iznenađenje, Se’Nedra pridruži mladoj
Dreznijki u svetloljubičastoj haljini pod svetlom sveća. Dok je
lilauta izvijala visoke tonove, malena rivanska kraljica podiže sitno
tužno lice i pridruži glas markizinom. Bez ikakve muke je čistim
glasom dosegla visoke tonove u tako savršenom skladu s notama i
bojom flaute da je bilo skoro nemoguće razlikovati koji tonovi
dolaze od njenog pevanja a koji od instrumenta. Povrh toga, glas joj
je prožimala srceparajuća tuga, jad zbog kog se Garionu knedla
pope u grlo, a oči mu zasuziše. Uprkos slavlju oko nje, bilo je sasvim
jasno da je Se’Nedra duboko u srcu još uvek prikrivala ožalošćenost,

83
tako da joj nijedno veselje niti ijedna zabava ne mogu umanjiti
patnju.
Kad se balada okončala, oglasi se zaglušujući aplauz. „Još!“,
povikaše. „Još!“
Okuraženi klicanjem, muzičari započeše još jednu baladu
sličnog prizvuka. I opet lauta ispuni vazduh zvonkim tonovima, ali
ovog puta kada je viola uvela Lizelin glas u glavnu melodiju pridruži
joj se i treći glas, glas koji je Garion znao tako dobro da nije ni morao
da proverava ko peva.
Polgara se u tamnoplavoj haljini sa srebrnim vezom pridruži
Lizeli i Se’Nedri pod zlatastim svetlom. Glas joj je bio raskošan i
blag kao i markizin, ali je bio ophrvan takvom patnjom da je daleko
nadmašivala Se’Nedrinu patnja za mestom koje više ne postoji i
koje se nikada više ne može vratiti. A potom, kada se zvuk flaute
podiže sa Se’Nedrinim kontra altom, i Polgara podiže svoj glas.
Harmonija koju su tom prilikom sačinile bila je veoma različita od
tradicionalnog izvođenja koji je bio uobičajen u zapadnim
kraljevstvima. Arendski su muzičari suznih očiju pratili ove drevne
tonove uspevši da ožive melodiju koja nije mogla da se čuje
hiljadama godina.
Pošto i poslednji tonovi ove predivne pesme utihnuše, nastupi
zapanjena tišina. Potom se zvanice, među kojima su mnogi
otvoreno zajecali, oglasiše aplauzom, a Polgara izvede dve devojke
iz kruga zlataste svetlosti.
Belgarat im, nekako čudno kraljevski u snežnobeloj
tolnedranskoj odeždi, ali bez pogovora, s punim srebrnim vrčem u
ruci i tajanstvenog pogleda, prepreči put.
„I, oče?“, upita ona.
Ćutke je poljubi u čelo i pruži vrč. „Bilo je predivno, Pol, ali zašto
da oživiš nešto što je mrtvo i nestalo tokom svih ovih vekova?“
Ona ponosito podiže bradu. „Oče, sećanja na Vo Vakun neće
umreti sve dok sam živa. Nosiću ih večno u srcu, i uvek ću, što je
češće moguće, poželeti da podsetim ljude da je jednom postojao
sjajan grad ispunjen ljupkošću, hrabrošću i lepotom, i da je ovaj
dosadan svet u kojem živimo dopustio da on iščezne.“
„Ovo ti veoma teško pada, Polgara, zar ne?“, upita je ozbiljno.

84
 „Da, oče, teško mi je teže nego što mogu da iskažem ali i ranije
sam trpela bol, tako da...“ Reči su ostale da lebde u vazduhu dok je
ona blago slegala ramenima i kraljevskog se držanja uputila iz
dvorane.
„Kako to da gospa Polgara gaji tako jaka osećanja prema
vacitskim Arendima?“, upita Se’Nedra pošto su zaplesali.
„Dugo je živela u Vo Vakunu kada je bila mlada“, odgovori
Garion. „Mislim da je volela grad i ljude i to mnogo.“
„Imala sam utisak da će mi srce prepući dok je pevala baladu.“
„Moje skoro i da jeste“ Garion će tiho. „Toliko je propatila, ali
mislim da ju je uništenje Vo Vakuna pogodilo više negoli išta drugo.
Nikada nije oprostila dedi što nije pritekao u pomoć kada su
Asturijci uništili grad.“
Se’Nedra uzdahnu. „Toliko mnogo patnje postoji na svetu.“
„Ali tu je i nada“, podseti je on.
„Da, ali majušna.“ Opet uzdahnu. A onda, na njenim usnama
zaigra vragolasti osmejak. „Ona je balada skrhala sve prisutne
dame“, iskezi se ona. „Skroz ih je skrhala.“
„Ljubavi, pokušaj da ne likuješ toliko u javnosti“, nežno je izgrdi.
„Uopšte nije prikladno.“
„Zar ujak Varana nije rekao da sam počasni gost?“
„Ovaj, jeste.“
„Onda je ovo slavlje u moju čast“, reče i zabaci glavu, „likovaću
koliko mi je volja.“
Kad su se vratili u odaje koje im je Varana obezbedio za ostanak,
zatekoše Svilenog kako greje ruke pored ognjišta. Čovečuljak je
imao podmukao, donekle zabrinut izraz na licu, a od glave do pete
beše umotan u začađavljene rite. „Gde je Varana?“, upita napeto
pošto su stupili u odaju obasjanu svećama.
„Dole je u dvorani, zabavlja zvanice“, reče Garion.
„Čime si se bavio, prinče Keldare?“, upita Se’Nedra nabravši nos
zbog napadnog smrada njegove odeće.
„Prikrivanjem“, odgovori on, „pod gomilom đubreta. Mislim da
je najpametnije da napustimo Tol Honet što pre.“
Belgarat ga popreko pogleda. „Svileni, šta si tačno radio?“,
navali na njega. „I gde si bio prethodnih nekoliko dana?“
85
 „Tamo-amo“, vrdao je Svileni. „Stvarno bi valjalo da se
okupam.“
„Pretpostavljam da ne znaš ništa o tome šta se dešavalo s
Honetskom porodicom, je li tako?“, upita Garion.
„O čemu se radi?“, Belgarat će na to.
„Provodio sam današnje popodne s Varanom kad je gospodar
Morin došao da podnese izveštaj. Honeti umiru u velikom broju. Po
poslednjem računu, umrlo ih je osmoro ili desetoro.“
„Zapravo, dvanaestoro“, ispravi ga Svileni sitničavo. Belgarat
ošinu pogledom čovečuljka lasičjeg lica. „Objašnjenje bi ti dobro
došlo.“
„Ljudi umiru“, Svileni slegnu ramenima. „To se stalno dešava.“
„Da li im je neko pomogao u tome?“
„Možda malo.“
„A da se ti nisi ponudio?“
„Zar bih uradio tako nešto?“
Belgarat se smrknu. „Tražim istinu, prinče Keldare.“
Svileni izveštačeno raširi ruke. „A šta je istina, prijatelju stari?
Da li iko može reći šta je istina a šta nije?“
„Ovo nije filozofska rasprava, Svileni. Jesi li otišao da svrgneš
Honete?“
„Ne znam baš da li bih rekao svrgnuti’. Ta reč zvuči nekako
okrutno. Ja se ponosim svojom prefinjenošću.“
„Jesi li pobio te ljude?“
„Pa“, započe Svileni donekle uvređeno, „ako ćeš tako da kažeš...“
„Čak dvanaestoro?“, Durnik će zapanjeno.
„I još jedan koji verovatno neće preživeti“, naglasi Svileni.
„Prekinuli su me pre nego što sam mogao u potpunosti da se
pobrinem za njega, ali mislim da sam obavio veći deo posla.“
„Čekam, Svileni“, Belgarat će natmureno.
Svileni pomirisa prljavi rukav i napravi grimasu. „Betra i ja smo
bili veoma dobri prijatelji.“ Slegnu ramenima, kao da je ta izjava sve
objasnila.
„Ali...“, Durnik se pobuni. „Zar nije jednom pokušala da te
ubije?“

86
 „Ah, to. To nije bilo toliko važno. Bio je to samo posao ništa
lično.“
„Zar nije najličnije moguće kad pokušaš nekoga da ubiješ?“
„Jamačno da nije. Upleo sam se u nešto čime se ona bavila. Vidi,
imala je dogovor s tulskim izaslanikom, i...“
„Prestani da menjaš temu, Svileni“, Belgarat će.
Svileni ga pogleda odlučno. „Betra je bila posebna“, odgovori.
„Prelepa, nadarena i potpuno iskrena. Divio sam joj se. Skoro se
može reći da sam je i voleo na neverovatno poseban način. Sama
pomisao na to da je neko smatrao prikladnim da je prekolje nasred
ulice izuzetno me vređa. Uradio sam ono što sam smatrao
odgovarajućim.“
„Uprkos važnosti našeg posla?“, Belgaratovo lice beše
natmureno poput olujnog oblaka. „Kako si mogao da napustiš sve i
da otrčiš u svoju malu ličnu osvetu?“
„Belgarate, postoji nešto čemu jednostavno ne smeš da dozvoliš
da izmakne. To je i stvar principa. Mi ne dopuštamo da ubijanje
člana dreznijske obaveštajne službe prođe nekažnjeno. Loše je za
poslovanje da dozvolimo ljudima da gaje zamisao kako mogu da
pobegnu s nečim takvim. Kako god, prve noći sam imao problema
u pokušaju da sve izgleda kao da se desilo prirodnim putem.“
„Prirodnim putem?“, upita ga Durnik. „Kako uopšte ubistvo
može da izgleda prirodno?“
„Molim te, Durniče. Ubistvo je tako ružna reč.“
„Ugušio ih je jastukom u njihovim posteljama“, objasni Garion.
„A jedan je prikan kao slučajno pao kroz prozor“, nadoveza se
Svileni. „S velike visine koliko se sećam. Sleteo je na gvozdenu
ogradu.“
Durnik se strese.
„Uspeo sam preksinoć da posetim njih petoro, ali za ove metode
potrebno mi je dosta vremena, tako da sam sinoć bio malo
otvoreniji. Doduše, malo sam vapio za vremenom s baronom
Kelborom. On je, zapravo, naredio Betrino ubistvo. Lepo smo se
isćaskali pre nego što nas je napustio.“
„Kelborov dom je najčuvaniji u Tol Honetu“, kaza Se’Nedra.
„Kako si uopšte uspeo da uđeš?“
87
 „Ljudi retko gledaju u nebo posebno kada pada sneg. Popeo sam
se na krov. U svakom slučaju, Kelbor mi je preneo neke korisne
vesti. Ispostavilo se da je čovek koji je Honetima ispričao o
Betrinom delanju bio Malorijac.“
„Naradas?“, Garion smesta upita.
„Nije on, ovaj je imao crnu bradu.“
„Onda Harakan?“
„Garione, mnogi ljudi imaju bradu. Potreban mi je malo čvršći
dokaz nije da se protivim zamisli da iseckam Harakana na komade,
ali mrzim kada pravi krivac zbriše, jer sam isuviše usredsređen na
starog prijatelja.“ Lice mu se opet smrknu. „Naročito je tako zato
što je, uzevši u obzir ono što mi je Kelbor ispričao, ovaj koristan
Malorijac osmislio Betrino ubistvo i učestvovao u njemu čineći
uslugu Honetskoj porodici.“
„Stvarno bih volela da odeš da se okupaš, prinče Keldare“,
Se’Nedra će. „Šta je uopšte moglo toliko da te opsedne da se sakriješ
u gomili đubreta?“
On slegnu ramenima. „Prekinuli su me u poslednjoj poseti, tako
da me je jurila gomila ljudi. Sneg je još dodatno zapetljao stvari. Bilo
je neizmerno lako da prate tragove. Morao sam negde da se
sakrijem, a đubre se pokazalo kao izuzetno korisno.“ Lice mu
postade zgađeno. „U Tol Honetu nikada ne pada sneg.“
„Iznenadio bi se kad bi čuo koliko mi je ljudi to danas reklo“,
Garion promrmlja.
„Stvarno mislim da je najbolje da odmah nestanemo“, Svileni će.
„Zašto bismo?“, upita Durnik. „Zbrisao si, zar ne?“
„Zaboravljaš na tragove, Durniče.“ Svileni podiže jedno stopalo.
„Rivanske čizme naklonjen sam im, jamačno. Veoma su udobne, ali
ostavljaju drugačije tragove. Očekujem da je samo pitanje vremena
kada će neko uspeti da poveže konce, a nipošto nisam raspoložen
da izbegavam napade Honetskih ubica. Jeste da su prilično tupavi,
ali mogu da budu malo nezgodni.“
Utom se vrata veoma tiho otvoriše, a Svileni se nagonski sagnu,
tražeći rukama noževe u prljavom dubletu.
„Iju“, blago zausti Kadifa u svetloljubičastoj haljini, pošto je ušla
u sobu i zatvorila vrata, „da nismo malo nervozni večeras?“
88
 „Šta ti radiš ovde?“, navali Svileni na nju.
„Pozvana sam na carski bal. Ne možeš ni da zamisliš koliko
tračeva može da se pokupi na sličnim dešavanjima. Čitava dvorana
bruji o nesrećama koje su zadesile Honete poslednjih nekoliko noći.
Pod tim okolnostima, mislila sam da ti je možda palo na pamet kako
je mudro da odemo.“
„Da odemo?“
„O, zar ti ne rekoh? Kako sam samo zaboravna. Pridružiću vam
se na putovanju.“
„Sasvim je sigurno da nećeš!“, Belgarat će na to.
„Mrzim da vam protivurečim, Drevni“, ona će sa žaljenjem, „ali
postupam po naređenju.“ Pogleda Svilenog. „Ujak je bio pomalo
uznemiren zbog tvog delanja poslednjih nekoliko godina. Veruje ti,
dragi moj Keldare nemoj nikada da pomisliš drugačije ali ipak, iz
nekog razloga želi da te neko drži na oku.“ Namršti se. „Mislim da
će se veoma razljutiti kad čuje o tvojim ponoćnim posetama
Honetskoj porodici.“
„Znaš i sama kakva su pravila, Lizel“, odgovori Svileni. „Betra je
jedna od nas. Ne smemo da dozvolimo da ovo prođe nekažnjeno.“
„Naravno. Međutim, Dževelin više voli da lično izda naređenja o
odmazdi. Ova tvoja žustra osveta će mu oduzeti tu priliku. Svileni,
previše si samostalan. I sam znaš da je u pravu. Neophodno je da te
neko nadgleda.“ Skoro neprimetno steže usne. „Ipak, moram da
priznam, ovo je veoma dobro obavljeno.“
„Slušaj me sada, mlada damo“, Belgarat će sa žarom. „Ne radim
kao vodič za dobrobit dreznijske špijunske mreže.“
Uputivši mu razoružavajući osmejak, s naklonošću ga potapša
po bradatom obrazu. „O, hajde, Belgarate“, kaza, molećivih blagih
braon očiju, „budite razumni. Zar ne bi bilo uljudnije i podesnije da
me sami prihvatite u družinu nego da vas pratim? Pratiću
naređenja, Cenjeni, želeli vi to ili ne.“
„Zašto baš ja uvek moram da budem okružen ženama koje
odbijaju da rade kako im se kaže?“
Ona se razrogači. „Zato što vas volimo, o, Večni“, objasni s
preterivanjem. „Vi ste odgovor na snove svih devojaka, te vas
pratimo sa slepim obožavanjem.“
89
 „Dosta je bilo, gospođice“, uzvrati joj zloslutno. „Ne ideš s nama
i tačka.“
„Znaš!“ opori glas u Garionovoj glavi poče da mudruje, „mislim
da sam konačno uspeo da otkrijem u čemu je Belgaratov problem.
U njegovoj dosadnoj glupavoj tvrdoglavosti. Zapravo, uopšte nema
razloga da donosi ove sporedne odluke. Stalno to radi i baš me
nervira.“
„Misliš da je predviđeno da i ona krene?“, izusti Garion
iznenađen što je to, zapravo, uradio naglas.
„Naravno da jeste. Šta ti misliš, zašto sam pregrmeo sve nevolje
da bi ona stigla u Tol Honet pre nego što vi odete? Hajde, reci mu
to“
Belgaratov izraz lica je pak sasvim jasno pokazivao da mu je
Garionova nenamerna izjava već rekla da je njegovo mišljenje
neprihvatljivo. „Još jedna poseta, pretpostavljam?“, reče bezmalo
zgroženo.
„Jeste, deda“, odgovori mu Garion. „Pribojavam se da jeste.“
„Ona ide s nama, je l’ tako?“
Garion klimnu glavom.
„Kako samo volim da gledam njegove reakcije kada izgubi u
raspravi“, kaza opori glas nadobudno.
Polgara prsnu u smeh.
„Šta je toliko smešno, Pol?“, navali Belgarat na nju.
„Ništa, oče.“
On iznebuha podiže ruke. „Hajde“, kaza ogorčeno. „Pozovite sve
iz Tol Honeta da nam se pridruže. Baš me briga.“
„O, oče“, uputi mu Polgara, „prestani da budeš takvo
džangrizalo.“
„Džangrizalo? Pol, pripazi na svoj govor.“
„Ali, oče, to je veoma teško, a i čovek izgleda smešno kada to
radi. A sada, hajde da napravimo nekoliko planova. Dok se ostali
presvlače i pakuju, zašto ti i Garion ne biste otišli da objasnite
Varani kako moramo da krenemo? Smislite neki dobar izgovor.
Mislim da nije neophodno da sazna o Keldarovim noćnim
delatnostima.“ Zamišljeno uperi pogled ka tavanici. „Durnik,

90
Eriond i Tot mogu da spreme konje, naravno“, razmatrala je, „a
takođe, imam mali zadatak i za tebe, prinče Keldare.“
„Stvarno?“
„Okupaj se temeljno.“
„Mislim da bi trebalo da se opere i odeća“, naglasi on,
pogledavajući dublet i pantalone koje su smrdele na đubre.
„Ne, Svileni. Ne da se opere, već da se spali.“
„Ne možemo da krenemo večeras, gospo Polgara“, reče
Se’Nedra. „Sve gradske kapije su zaključane, a legionari ih neće
otvoriti ni zbog koga sem ako to nije izričita careva naredba.“
„Mogu ja da vas izvedem iz grada“, Kadifa će samouvereno.
„Kako ćeš to da izvedeš?“
„Verujte mi.“
„Kako samo želim da ljudi prestanu to da mi govore.“
„O, uzgred“, nastavi ona, „danas sam videla jednog našeg starog
prijatelja. Poveća družina Honeta jahala je ka južnoj kapiji.“
Pogleda Svilenog. „Keldare, izgleda da si ih stvarno prestravio.
Vodili su sa sobom čitave jedinice vojnika samo da bi te zadržali što
dalje. Kako god, u samom središtu družine, od glave do pete odeven
kao tolnedranski gospodin, bio je jedan Malorijac Harakan.“
„Vidi, vidi“, Svileni će. „Nije li to interesantno?“
„Prinče Keldare“, Kadifa će milo, „molim te, idi i poseti kupatila
ili, ako ništa drugo, nemoj da stojiš toliko blizu.“

91
 Šesto poglavlje

Ledena siva magla podigla se s reke i raširila kroz široke avenije

Tol Honeta. Sneg je prerastao u kišu u ledenu susnežicu koja je
rominjala kroz maglu, a po ulicama i avenijama obrazovalo se
smeđe blato, izrovano i ispresecano tragovima teretnih kola i kočija,
za razliku od krovova i dvorišta i dalje prekrivenih belim
pokrivačem. Bila je skoro ponoć kada su Garion i ostali tiho
napustili oblast carskog zdanja, a nekoliko družina na koje su
naleteli na ulicama bile su prilično željne pića.
Na kestenjastoj kobili, dobro umotana u teški sivi ogrtač, Kadifa
ih povede pored mermernih kuća trgovačkih plemića Tol Honeta i
preko prazne glavne pijace, a potom i kroz siromašnije delove grada
koji su gledali ka jugu. Pošto su skrenuli u poprečnu ulicu, iz magle
se začu zapovednički glas: „Stoj!“ Kadifa se uspravi na konju i
ostade mirna ne bi li sačekala da skupina legionara naoružanih
kopljima i sa šlemovima i grimiznim ogrtačima izmaršira iz magle
prožete kišom. „Molim vas, kojim poslom?“, upita zapovednik
patrole odsečno.
„Nije baš poslom, dragi prijatelju“, Kadifa će vedro. „Krenuli
smo u zabavu. Vojvoda Norejn je organizovao slavlje u svojoj kući.
Poznajete vojvodu, je l’ da?“
Deo sumnjičavosti iščile zapovedniku s lica. „Ne, gospo, ne
poznajem“, odgovori. „Žao mi je, ali ne.“
„Ne poznajete Norija?!“, uzviknu Kadifa. „Kako neobično!
Mislila sam da ga svi u Tol Honetu znaju barem on tako tvrdi. Siroti

92
Nori, biće skroz skrhan kada čuje ovo. Znate šta? Zašto vi i vaši ljudi
ne biste krenuli s nama da ga upoznate? Očaraćete ga. Slavlja su mu
uvek veoma zabavna.“ Uputi zapovedniku glupavi osmejak,
gledajući ga pravo u oči.
„Žao mi je, gospo, ali na dužnosti smo. Nego, jeste li sigurni da
ste krenuli pravom ulicom? Zašli ste u grozniji deo grada, a ja
nikako ne mogu da se setim da iko od plemstva živi u okolini.“
„Krenuli smo prečicom“, uputi mu Kadifa. „Vidite, idemo ovom
ulicom, a onda skrenemo levo.“ Oklevala je. „Ili beše desno?
Zaboravila sam kako je tačno, ali sigurna sam da neko od mojih
prijatelja zna put.“
„Morate da budete izuzetno pažljivi u ovom delu grada, gospo.
Ima dosta razbojnika i secikesa.“
„Iju!“
„Trebalo je da ponesete baklje.“
„Baklje? O, velike mi Nedre, nipošto! Miris dima ume da se
zadrži nedeljama u kosi. Jeste li sigurni da ne možete da nam se
pridružite? Norijeva slavlja su tako predivna.“
„Prenesite vojvodi pozdrave, gospo.“
„Hajdemo, onda“, obrati se Kadifa ostalima iz družine. „Stvarno
bi valjalo da požurimo. Užasno kasnimo. Do viđenja, naredniče.“
„Zapovednik, gospo.“
„Je l’? Zar postoji razlika?“
„Nije važno, gospo. Pohitajte sada. Sigurno ne želite da
propustite zabavu.“
Kadifa se zvonko nasmeja i potera konja u brzi kas.
„Ko je vojvoda Norejn?“, upita Durnik znatiželjno nakon što su
bili na sigurnoj razdaljini da ih patrola ne čuje.
„Plod moje mašte, vrli Durniče“, Kadifa se nasmeja. „Dreznijka
je, nema sumnje“, progunđa Belgarat.
„Zar ste sumnjali, Drevni?“
„Kuda nas tačno vodiš, Lizel?“, upita Polgara dok su jahali niz
zamagljenu ulicu.
„Ima tu jedna kuća, gospo Polgara. Nije nešto lepa, ali oslanja se
na južnu zidinu i ima veoma koristan sporedni izlaz.“

93
 „Kako može da ima sporedni izlaz ako se oslanja na gradsku
zidinu?“, upita Se’Nedra, čvršće navukavši kapuljaču na zelenom
ogrtaču kako bi sačuvala lice od lepljive magle.
Kadifa joj namignu. „Videćete“, reče.
Ulica kojom su išli postajala je sve bednija. Građevine koje su
izranjale iz magle bile su sačinjene od običnog kamena namesto
mermera, a mnoge od njih bile su stovarišta bez prozora i gledale su
na ulicu prednjom stranom koja je izgledala kao da je nedovršena.
Prolazili su pored krčme groznog smrada, iz koje su dopirali
vika, smeh i reči nepristojnih pesama. Nekoliko pijanaca izleteše
kroz vrata krčme i krenuše da se pesniče i udaraju batinama. Jedan
se bradati krupniji siledžija dotetura nasred ulice i zapreči im put.
„Skloni se“, reče Kadifa hladno.
„Ko će da me natera?“
Tot nezainteresovano dojaha do Kadife, ispruži koplje, te
njegovim vrhom dotaknu siledžiji grudi i polako ga gurnu.
„Pripazi malo na to koga guraš!“, viknu pijanac odgurnuvši
koplje.
Bez ikakve promene na licu, Tot naglo cimnu zglob ruke, a vrh
koplja naglo zveknu novog poznanika po glavi, zbog čega se ovaj
bezizraznog pogleda zgrčeno skotrlja u blato.
„O, hvala“, kaza Kadifa ljubazno nemom grdosiji, a Tot iz
poštovanja klimnu glavom, te krenuše dalje niz bednu ulicu.
„Zbog čega li su se svađali?“, Se’Nedra će radoznalo.
„To im je jedan od načina da se ugreju“, odgovori Svileni. „Drvo
je skupo u Tol Honetu, a jedna fina prijateljska tuča ume da uzavre
krv. Mislio sam da to svi znaju.“
„Ti to mene ismevaš?“
„Zar bih to uradio?“
„U karakteru mu je da bude brbljiv, Vaše veličanstvo“, reče
Kadifa.
„Lizel“, Se’Nedra će dosta strogo, „hajde da prestanemo s
formalnostima, pošto ćemo ionako putovati zajedno. Moje ime je
Se’Nedra.“
„Ukoliko je tako Vašem veličanstvu po volji.“
„Mom veličanstvu jeste.“
94
 „U redu, onda, Se’Nedra“, uzvrati plavokosa devojka uz osmeh.
Jahali su kroz neosvetljene ulice carskog grada sve dok ne
stigoše do visokih južnih zidina. „Ovuda“, zausti Kadifa, pa skrenu
u poprečnu mokru ulicu između zidina i dugačkog niza skladišta.
Dovela ih je do glomazne dvospratnice od crnog kamena, svetlucave
od kiše i magle, ispred koje je ležalo glavno dvorište s velikom
kapijom. Uzani prozori bili su u potpunosti zastrti, a nad kapijom je
svetlela mala lampa.
Kadifa pažljivo sjaha, malo zadigavši suknju da joj se rubovi ne
bi ublatnjavili. Prišla je kapiji i povukla uže. U dvorištu odjeknu
sitna zvonjava. Glas iznutra odgovori, te ona nakratko popriča s
čuvarem. Zatim se začu zveket lanca, a onda se kapija otvori. Kadifa
povede konja u dvorište, a ostali krenuše za njom. Kad su ušli,
Garion poče znatiželjno da razgleda uokolo. Dvorište je bilo
očišćeno od snega, a pločnik je svetlucao mokar od kiše koja je još
uvek rominjala. Nekoliko osedlanih konja bilo je privezano pod
nadstrešnicom, a tik pored čvrstih vrata bila je naređana gomila
povećih paketa.
„Hoćemo li da uđemo?“, upita Se’Nedra dok je radoznalo
razgledala okolo.
Kadifa je odmeri, a onda pogleda Erionda. „To možda nije
mudro“, izusti.
Iznutra dopre prigušen smeh propraćen vriskom visokog
ženskog glasa.
Polgara podiže obrvu. „Mislim da je Lizel u pravu“, reče strogo.
„Sačekaćemo ovde.“
„Odrasla sam žena, gospo Polgara“, pobuni se Se’Nedra. „Nisi ni
približno odrasla za ovo, mila.“
„Krenućeš sa mnom, prinče Keldare?“, upita Kadifa čovečuljka.
„Prisustvo žene bez pratnje u ovakvim kućama može se pogrešno
protumačiti.“
„Jamačno da hoću“, odgovori on.
„Nećemo dugo“, reče Kadifa ubedljivo ostalima. Uputi se ka
vratima sa Svilenim, i skoro je istovremeno pustiše kad je pokucala.

95
 „I dalje ne shvatam zašto ne možemo da sačekamo unutra gde je
toplo i suvo“, jadikovala je Se’Nedra drhteći, čvršće se zagrnuvši
ogrtačem.
„Ubeđena sam da bi shvatila da smo tamo“, kaza Polgara. „Malo
kiše ti neće nauditi.“
„Šta može da bude toliko strašno unutra?“
Začu se još jedan vrisak propraćen muklim smehom.
„To bi bio jedan razlog“, odgovori Polgara.
Se’Nedra se iskolači. „Mislite da je ovo jedno od onih mesta?“
Lice joj namah pocrvene.
„Po zvuku bi se reklo da jeste.“
Prošlo je petnaestak minuta kad se kosa vrata koja su vodila u
podrum u zadnjem delu dvorišta otvoriše uz škripu, a Svileni se
pojavi iz unutrašnjosti držeći upaljenu lampu. „Moraćemo da
povedemo konje dole“, reče.
„Kuda ćemo?“, upita Garion.
„Dole u podrum. Ovo mesto je puno iznenađenja.“
Vodeći nemirne konje, krenuše u koloni niz kameni iskošeni
tunel. Odnekle pod njima Garion začu žubor i pljuskanje nabujale
vode, a kada napokon stigoše do kraja tunela, ugleda kako se uzani
prolaz širi u slabo osvetljenu prostranu odaju s bakljama, sličnu
pećini sa zalučenom kamenom tavanicom. Središnji deo bio je
ispunjen tamnom masnom vodom, a uzana staza je vodila s tri
strane ove bare. Na jednom kraju staze ležao je ukotvljen poveći crni
splav s desetak veslača u crnim ogrtačima na obe strane.
Kadifa stajaše na prelazu pored splava. „Možemo da pređemo
samo po dvoje“, reče, a glas joj potmulo odjeknu kroz praznu odaju,
„zbog konja.“
„Da pređemo?“, upita Se’Nedra. „Da pređemo kuda?“
„Na južnu stranu Nedrana“, odgovori Kadifa.
„Ali još uvek smo unutar gradskih zidina.“
„Zapravo, nalazimo se pod zidinama, Se’Nedra. Između nas i
reke nalaze se samo dve mermerne ploče koje čine deo spoljašnjeg
ukrasa.“
Odnekle iz tmine začu se kloparanje teškog čekrka, a prednji se
zid podzemne luke polako otvori uz škripu, raskrinuvši se po sredini
96
i nezgrapno se zaljuljavši na ogromnim zamašćenim gvozdenim
kukama. Kroz otvor koji se ukazao između ploča dok su se polako
razmicale Garion ugleda reku istačkanu kapljicama kiše kako
lagano protiče pored daleke obale skoro nevidljive kroz lepljivu
maglu.
„Veoma domišljato“, izjavi Belgarat. „Koliko dugo postoji ova
kuća?“
„Vekovima“, odgovori Kadifa. „Izgrađena je da obezbedi sve što
bi čovek mogao da poželi. S vremena na vreme poneka mušterija
poželi da napusti grad ili uđe u njega neopaženo. Zbog toga i postoji
ovo mesto.“
„Kako to da ti znaš za ovo?“, upita Garion.
Ona slegnu ramenima. „Kuća je bila Betrina. Otkrila je
Dževelinu tajnu.“
Svileni uzdahnu. „Čak i iz groba nam pomaže.“
Prevezoše ih u parovima preko maglovitog kišnog prostranstva
reke Nedran i iskrcaše u izmaglici uzane plaže okružene vrbakom.
Kada im se Kadifa napokon pridruži, bilo je oko tri sata posle
ponoći. „Veslači će izbrisati naše tragove s peska“, reče. „To je jedna
od usluga koje nude.“
„Da li te je ovo mnogo koštalo?“
„Zapravo, veoma mnogo, ali ionako to ide na račun dreznijske
ambasade. Tvoj rođak ne voli baš da plaća, ali sam ga ipak ubedila
na kraju.“
Svileni se zlobno iskezi.
„Ostalo je još samo nekoliko sati do svitanja“, nastavi Kadifa. „S
druge strane gaja nalazi se teretni drum, a spaja se s carskim putem
oko kilometar nizvodno. Valjalo bi da krenemo laganim korakom
dok se ne udaljimo dovoljno od grada da ne mogu da nas čuju.
Legionari na južnoj kapiji će možda nešto posumnjati ako začuju
galop.“
Obavijeni vlažnom tminom, odjahali su kroz vrbe i dalje niz
blatnjavi teretni drum.
Garion dojaha do Svilenog. „Šta se dešava u onoj kući?“, upita
znatiželjno.

97
 „Skoro sve što možeš da zamisliš“, Svileni će uz smeh. „I
verovatno još mnogo toga što ne možeš. Veoma je zanimljivo mesto
za sve vrste zabave za ljude s dovoljno novca.“
„Jesi li nekoga prepoznao tamo?“
„Zapravo, nekoliko njih čak i neke izuzetno poštovane članove
plemićkih kuća carstva.“
Se’Nedra, koja je jahala odmah iza njih, prezrivo frknu. „Uopšte
mi nije jasno zašto bi iko posećivao takva mesta.“
„Mušterije nisu isključivo muškarci, Se’Nedra“, kaza Svileni.
„Mora da se šališ.“
„Mnoge dame visokog roda iz Tol Honeta pronašle su razne
načine da se oslobode dosade. Nose maske, jamačno ali skoro ništa
drugo na sebi. Ipak, uspeo sam da prepoznam jednu baronicu za
koju bi se reklo da je stub oslonac Horbitske porodice.“
„Kako si uspeo da je prepoznaš ako je nosila masku?“
„Ima na telu izvestan beleg na mestu koje je retko kad izloženo
pogledima. Pre nekoliko godina smo se poprilično združili i ona mi
ga je pokazala.“
Usledila je neprijatna tišina. „Mislim da ne želim da nastavimo
razgovor o ovome“, reče Se’Nedra nategnuto i podbode konja ne bi
li se pridružila Polgari i Kadifi.
„Pa, sama je tražila“, Svileni se nevino pravdao Garionu. „Čuo si
je, zar ne?“
Nekoliko dana su jahali ka jugu, a nebo je postajalo sve vedrije.
Pošto su bili na putovanju, Erastida je prošla skoro neprimećeno,
zbog čega se u Garionu javi čudan tužni osećaj. Odmalena mu je
praznik na zimsku ravnodnevicu bio na neki način vrhunac godine.
Činilo mu se kao da kaljaju nešto sveto jer su dopustili da prođe
neopaženo. Poželeo je da može da kupi neku dranguliju Se’Nedri,
ali pod ovim okolnostima uspeo je da joj podari samo nežan
poljubac.
Nekoliko liga pre Tol Boruna, naiđoše na bogato odeveni par koji
je u pratnji desetak slugu jahao ka carskom sedištu. „Ti, drugar“,
plemić u plišu snishodljivo doviknu Svilenom, koji je sasvim
slučajno jahao na čelu kolone, „kakve su vesti iz Tol Honeta?“

98
 „Uobičajene, gospodine“, poče Svileni da se ulaguje. „Ubistva,
spletke i zavere uobičajene zanimacije plemstva.“
„Ne sviđa mi se takvo ophođenje, drugar“, reče plemić.
„A meni se pak ne sviđa da me neko zove ‘drugar’.“
„Čuli smo tako uzbudljive priče“, izreče u jednom dahu
nakinđurena žena u crvenom ogrtaču s krznenim rubovima. „Je l’
tačno da neko pokušava da smakne sve Honete? Čuli smo da su
čitave porodice ubijene u posteljama.“
„Balera“, započe suprug zgađeno, „upravo si prepričala glasine
koje su se otrgle kontroli. Šta bi jedan otrcani prostak mogao da zna
o tome šta se zapravo dešava u gradu? Siguran sam da bi nam,
ukoliko i ima tračka istine u tim ludačkim glasinama, Naradas to
već ispričao.“
„Naradas?“, Svilenom najednom oči zainteresovano sevnuše.
„Belooki angarački trgovac?“
„Poznaješ ga?“, upita plemić iznenađeno.
„Znam za njega, gospodine“, uzvrati Svileni pažljivo. „Nije baš
mudro da lunjate okolo i razglašavate da ga poznajete. Zar niste
znali da je car raspisao nagradu za njegovu glavu?“
„Za Naradasovu glavu? Nemoguće!“
„Zao mi je, časni gospodine, ali to je naširoko poznato u celom
Tol Honetu. Ako uspete da ga se dočepate, bez mnogo muke možete
da zaradite hiljadu zlatnih kruna.“
„Hiljadu zlatnih kruna!“
Svileni pogleda oko sebe zaverenički. „Ne bih da se ovo razglasi“,
izreče polušapatom, „ali u Tol Honetu kolaju glasine da su zlatnici
koje tako rado deli zapravo lažni.“
„Lažni?!“, uzviknu plemić razrogačenih očiju.
„Izrađeni su veoma vešto“, nastavi Svileni. „Nešto zlata mešaju
s običnim metalom da izgleda kao da su novčići pravi, a zapravo
vrede jedva deseti deo prave vrednosti.“
Plemić skroz preblede, nagonski se mašivši vrećice oko pojasa.
„To je sve deo zavere da se uništi tolnedranska ekonomija tako
što bi srozali vrednost kovanog novca“ produži Svileni. „Honeti su
na neki način bili umešani u to, te su zbog toga pobijeni. Jamačno,
svako ko je uhvaćen s ovim novcem, smesta je obešen.“
99
 „Molim?“
„Pa to je normalno“, Svileni slegnu ramenima. „Car namerava
da saseče u korenu ovo grozno spletkarenje. Čvrste mere su zacelo
neophodne.“
„Uništen sam!“, zavapi plemić. „Hitro, Balera!“, reče okrenuvši
konja. „Moramo smesta da se vratimo u Tol Borun!“ A zatim povede
svoju prestrašenu ženu u mahniti galop.
„Zar ne želite da znate koje kraljevstvo stoji iza ovoga?“, povika
Svileni za njima. A onda se zavali u sedištu, zacenivši se od smeha.
„Odlično izvedeno, prinče Keldare“, promrmlja Kadifa s
divljenjem.
„Ovaj se Naradas svugde muva, zar ne?“, Durnik će.
„Mislim da sam mu upravo stavio uzicu oko vrata“, iskezi se
Svileni. „Kada se glasine rašire, očekujem da će imati problema s
trošenjem novca, a da ne spominjem kako će se priča o nagradi koju
sam malopre spomenuo primiti u određenim krugovima.“
„Mada, upravo si sirotom plemiću priredio nešto užasno“,
Kadifa će neodobravajuće. „Vraća se u Tol Borun da isprazni novac
iz svih kovčega i zakopa ga.“
Svileni slegnu ramenima. „To je i zaslužio kad se udružuje s
Angaracima. Hoćemo li da pohitamo?“
Prošli su pored Tol Boruna bez zastajkivanja i odjahali dalje na
jug ka Šumi Drijada. Pošto se drevna šuma ukaza na jugu, Polgara
dojaha do Belgarata, koji je dremuckao na konju. „Mislim da bi
valjalo da se zaustavimo i izrazimo poštovanje Ksanti, oče.“
Starac se prenu iz dremeža i uperi pogled ka šumi. „Možda“,
promumla sumnjičavo.
„Dugujemo joj zahvalnost, oče. Sem toga, ne skrećemo s puta.“
„Važi, Pol“, reče, „ali samo nakratko. Kasnimo mesecima za
Zandramasom.“
Prešli su poslednje obruče širokih polja i ujahali u šumu drevnih
hrastova prekrivenih mahovinom. Lišće je opalo zbog hladnog
zimskog vetra, a gole grane su se na ogromnim stablima uzdizale ka
nebu.
Se’Nedra se nekako čudno promenila kada su zašli u šumu. Iako
nije bilo primetno toplije, spustila je kapuljaču i protresla bakarne
100
uvojke, zbog čega joj malecne zlatne naušnice u obliku žira ritmično
zazvoniše. Lice joj postade neobično mirno; nije više bilo nikakvog
traga patnji koja je bila očigledna još od otmice njenog sina. Oči joj
postadoše blage, skoro neusredsređene. „Vratila sam se“,
promrmlja u tihi vazduh pod širokim krošnjama.
Garion je pre osetio nego začuo blagi šaptavi odgovor. Imao je
utisak da odsvuda čuje šuštanje i hučanje, iako nije bilo ni traga
vetru. Hučanje je bilo poput hora koji peva tihu žalobnu pesmu
nečujnu običnom sluhu, pesmu ispunjenu i nežnom tugom i
čvrstom verom.
„Zašto su tako tužne?“, Eriond tiho upita Se’Nedru.
„Zato što je zima“, odgovori. „Tuguju za opalim lišćem i žale jer
su ptice odletele na jug.“
„Ali proleće će opet doći“, on će na to.
„Znaju to, ali zima ih uvek ožalosti.“
Kadifa je radoznalo posmatrala sitnu kraljicu.
„Se’Nedra je zbog svog porekla izuzetno osetljiva na drveće“,
objasni Polgara.
„Nisam znala da se Tolnedranci uopšte interesuju za svet oko
sebe.“
„Ona je samo jednim delom Tolnedranka, Lizel. Ljubav prema
drveću dolazi s druge strane njenog nasleđa.“
„Ja sam Drijada“, reče Se’Nedra prosto, i dalje sanjalačkih očiju.
„Nisam to znala.“
„Nismo baš razglasili“, objasni Belgarat. „Imali smo dovoljno
problema da Alorni prihvate Tolnedranku kao rivansku kraljicu, a
kako li bi se tek sve zapetljalo da saznaju i da je delom nečovečjeg
porekla.“
Napravili su jednostavan logor nedaleko od mesta gde su ih pre
mnogo godina napali grozni ljudi od blata koje je poslala kraljica
Salmisra. Pošto nisu smeli da lome grane u svetoj šumi, bili su
primorani da načine skrovište što bolje mogu od malo onoga što su
uspeli da pronađu raštrkano po tlu šume, a vatra im je namerno bila
malecna. Dok je sumrak polako padao nad tihom šumom, Svileni je
sumnjičavo pogledao u majušni treptavi plamen, a potom u sve jaču

101
tminu pod krošnjama. „Mislim da nas čeka hladna noć“, predvideo
je.
Garion je proveo besanu noć. Uprkos tome što je natrpao dosta
opalog lišća u privremeni ležaj koji je delio sa Se’Nedrom, vlažna
hladnoća lišća kao da je prodirala do samih kostiju. Prenu se iz
laganog sna kada je prva bleda magličasta svetlost počela da se
prolama među stablima. Sede ukočen, i baš kada je nameravao da
se izvuče iz ležaja, zastade pošto je ugledao Erionda kako sedi na
palom stablu s druge strane njihovog ugašenog ognjišta, a pored
njega zlatokosu Drijadu.
„Drveće veli da si im ti prijatelj“, pričala je Drijada, odsutno se
igrajući strelom oštrog vrha.
„Volim drveće“, uzvrati Eriond.
„Nije baš to u pitanju.“
„Znam.“
Garion pažljivo skloni prekrivač i ustade.
Drijadi se šaka hitro pomeri ka luku pored, a onda zastade. „O“,
zausti, „pa to si ti.“ Odmeri ga. Oči su joj bile sive poput stakla.
„Stariji si, zar ne?“
„Prošlo je nekoliko godina“, odgovori on pokušavajući da se seti
gde su se već sreli.
Na usnama joj zaigra skoro neprimetan osmejak. „Ne sećaš se,
zar ne?“
„Ovaj, recimo.“
Ona se nasmeja, a onda podiže luk. Zateže strelu i usmeri luk ka
njemu. „Da li ti ovo osvežava pamćenje?“
On žmirnu. „Ti si ona koja je htela da me ubije?“
„Na kraju krajeva, bilo je pravedno. Ja sam te uhvatila, tako da
je trebalo da baš ja budem ona kojoj bi zapalo da te ubije.“
„Da li ubijate svakog muškarca kog uhvatite?“, upita Eriond.
Spustila je luk. „Ne baš svakog. Ponekad im nađem i drugu
namenu.“
Garion je malo bolje osmotri. „Uopšte se nisi promenila.
Izgledaš potpuno isto.“
„Znam.“ Pogleda ga izazovno. „I podjednako privlačno?“
„Veoma privlačno.“
102
 „O, pa baš lepo od tebe da mi to kažeš. Možda će mi na kraju i
biti drago što te nisam ubila. Zašto ti i ja ne bismo otišli negde gde
mi možeš reći još lepih reči?“
„Dosta je bilo, Ksebel“ zausti Se’Nedra oporo iz kreveta od lišća.
„On je moj, nemoj da ti padaju svakakve ideje na pamet.“
„Zdravo da si, Se’Nedra“, reče zlatokosa Drijada smireno kao da
su se videle prošle nedelje. „Zar nećeš da ga podeliš sa sestrom?“
„Pozajmićeš mi češalj, je l’ tako?“
„Nipošto ali to je skroz drugačije.“
„Nikada ne bih uspela da ti objasnim tako da shvatiš“, kaza
Se’Nedra, ukloni prekrivač i ustade.
„Ljudi!“, uzdahnu Ksebel. „Svi vi imate tako smešne ideje.“
Odmeri Erionda i mršavom ga ručicom dodirnu po obrazu. „ A šta s
njim? Da li ti i on pripada?“
Polgara se pojavi iz svog privremenog skloništa. Lice joj je bilo
mirno, a obrva podignuta. „Dobro jutro, Ksebel“, reče. „Poranila si.“
„Izašla sam u lov“, odgovori Drijada. „Je l’ plavušan tvoj,
Polgara? Se’Nedra nije raspoložena da deli onog njenog sa mnom,
ali možda...“ Šaka joj nehotice dodirnu Eriondove mekane kovrdže.
„Ne, Ksebel“, Polgara će strogo.
Ksebel nanovo uzdahnu. „Niko neće da se zabavlja“, napući usne
i ustade. Bila je majušna kao Se’Nedra i vitka kao jela. „O“, reče,
„umalo da zaboravim. Ksanta kaže da bi trebalo da te odvedem kod
nje.“
„Ali si malo zalutala, zar ne?“, Se’Nedra će jetko.
„Dan još nije ni svanuo.“ Drijada slegnu ramenima.
Potom se Belgarat i Svileni pojaviše pored ugašene vatre, a koji
trenutak kasnije pridružiše im se Durnik i Tot.
„Toliko njih“, promrmlja Ksebel u žaru. „Sigurno možete da mi
pozajmite jednog, samo malo.“
„O čemu se radi?“, upita Svileni radoznalo.
„Nije važno, Svileni“, odgovori Polgara. „Ksanta želi da nas vidi.
Odmah posle doručka, Ksebel će nam pokazati put je l’ tako,
Ksebel?“
„Valjda“, frknu Ksebel pomalo mrzovoljno.

103
 Nakon jednostavnog doručka zlatokosa Drijada ih povede kroz
drevnu šumu. Belgarat je išao pored nje, vodeći konja. Činilo se kao
da su zaokupljeni razgovorom. Garion primeti kako se njegov deda
nekoliko puta krišom mašio džepa i nešto ponudio malenoj Drijadi
nešto što je ona pohlepno zgrabila i strpala u usta. „Šta joj to daje?“,
upita Kadifa. „Slatkiše“, zazvuča Polgara zgroženo. „Naškodiće joj,
ali on ipak ponese slatkiše kada krene u Šumu Drijada.“
„Ah“, zausti Kadifa, „razumem.“ Steže usne. „Zar nije malo
mlada da bude tako ovaj...“
Se’Nedra prsnu u smeh. „Izgled ume da zavara, Lizel. Ksebel je
mnogo starija nego što izgleda.“
„Koliko misliš da je stara?“
„Barem dvesta ili trista godina. Istih je godina kao i njeno drvo,
a hrastovi žive dosta dugo.“
Nazad u šumi Garion začu kikotanje, šaputanje i nejasnu
zvonjavu maleckih zlatnih zvona; s vremena na vreme bi krajičkom
oka primetio obris neke Drijade koja bi projurila među drvećem u
odeći jarkih boja, s naušnicama koje su zveckale.
Stablo kraljice Ksante bilo je još veće nego što ga je Garion
pamtio, s granama koje su bacale senke širine drumova i šupljinama
koje su zjapile kao pećine. Drijade su u šarenim tunikama sedele
načičkane na ogromnim granama kao cveće, kikotale su se, šaputale
i pokazivale ka posetiocima. Ksebel ih dovede na široku čistinu
mahovine pod krošnjom, pritisnu prste o usne i zvižduknu čudesno
kao ptica.
Kraljica Ksanta se s crvenokosom kćerkom Kserom pojavi iz
šupljine na ogromnom stablu i pozdravi ih pošto su sjahali.
Se’Nedra i Ksera skočiše jedna drugoj u zagrljaj skoro istovremeno
kada se kraljica i Polgara prisno zagrliše. Ksanti je zlatasta kosa
osedela na slepoočnicama, a sive oči joj behu umorne. „Jesi li
bolesna, Ksanta?“, upita Polgara. „Vreme mi se približava, to je sve.“
S naklonošću pogleda svoj ogromni hrast. „Postaje izuzetno
umoran, a težina mu pritiska korenje. Svakog proleća mu je sve teže
da živne i olista.“
„Mogu li nekako da pomognem?“

104
 „Ne, najdraža Polgara. Nije to bol samo strašna iscrpljenost.
Nemam ništa protiv spavanja. Recite mi sada, šta vas dovodi u
Šumu Drijada?“
„Neko mi je oteo bebu“, briznu Se’Nedra u plač i skoči tetki u
zagrljaj.
„Šta to pričaš, dete?“
„Desilo se letos, Ksanta“, reče Belgarat. „Pokušavamo da uđemo
u trag otmičaru Malorijcu pod imenom Zandramas. Mislimo da je
isplovio ka jugu na njisanskoj barci.“
Ksebel je stajala nedaleko od grdosije Tota i premeravala mu
mišićave ruke. „Videla sam čamac ljudi-zmija letos“, izreče,
netremice posmatrajući nemog rmpaliju, „tamo dole, na ušću reke
u ono veliko jezero.“
„Nisi mi to spomenula, Ksebel“, Ksanta će.
„Zaboravila sam. Zar ikoga briga šta ljudi-zmije rade?“
„U veliko jezero?“, Durnik se zbunjeno namršti. „Ne sećam se da
postoji veliko jezero u šumi.“
„Ono jezero čija voda ima čudan ukus“, odgovori Ksebel. „I čija
se obala ne može videti.“
„Mora da misliš na Veliko zapadno more.“
„Kako god da se zove“, uzvrati nezainteresovano. Nastavila je da
merka Tota od glave do pete.
„Da li je taj njisanski brod samo prošao?“, upita Belgarat. „Nije“,
kaza. „Nestao je u vatri. Ali to se odigralo pošto se neko iskrcao.“
„Ksebel“, započe Polgara koraknuvši između zlatokose Drijade i
njenog predmeta interesovanja, „možeš li da se setiš šta si tačno
videla?“
„Možda. Doduše, nije se mnogo toga desilo. Za vreme lova videla
sam brod kako pristaje pored plaže u donjem toku reke. Neki čovek
s crnim ogrtačem i navučenom kapuljačom iskrcao se s nečim u
rukama. Zatim, kad je brod opet isplovio, čovek je na obali mahnuo
rukom. Tada je brod zahvatio oganj u potpunosti. I odjednom.“
„Šta se desilo s posadom?“, upita Durnik.
„Jeste li čuli za one velike bele ribe s mnogo zuba?“
„Ajkule?“

105
 „Valjda. Kako god, bile su nakrcane u vodi oko broda. Kad su
mornari izripili s broda da izbegnu vatru, ribe ih pojedoše.“
Uzdahnu. „Kakva grozna šteta. Ponadala sam se da će možda jedan
ili dvojica uteći ili možda i trojica.“ Nanovo uzdahnu.
„Šta je onda uradio čovek na obali?“, Polgara će.
Ksebel slegnu ramenima. „Sačekao je dok se brod nije pretvorio
u prah i pepeo, a zatim nestao u šumama južno od reke.“ Okružila
je Polgaru, prikovavši pogled za nemog grdosiju. „Polgara, mogu li
da ga pozajmim nakratko, ukoliko nije tvoj? Nikada nisam videla
nešto toliko veliko.“
Garion se okrenu na peti i pojuri ka konju, ali zateče Erionda
kako već stoji tamo. Držao je uzde svom kestenjastom ždrepcu.
„Brži je, Belgarione“, reče. „Uzmi ga.“
Garion odsečno klimnu glavom i skoči u sedlo.
„Garione!“, povika Se’Nedra. „Kuda ćeš?“
Ali on već odgalopira i nestade u šumi. Nije mnogo razmišljao
dok je ždrebac jurio kroz golu šumu. Jedina mu je misao bila slika
koju mu je usadila bezbrižna Ksebel slika mračne prilike na obali s
nečim u naručju. Ipak, još nešto mu se polako pojavi u svesti. Nešto
je bilo čudno sa ždrepčevim kasom. Na četiri ili pet koraka konj bi
čudno posrnuo, a šuma bi na trenutak postala nekako neobično
zamagljena. A onda bi se galop nastavio sve do sledećeg posrtanja i
zamagljivanja.
Znao je da je razdaljina od Ksantinog drveta do sliva Šumske
reke u Veliko zapadno more pozamašna. Čak i najbržim galopom
treba da protekne veći deo dana i pola sledećeg da bi ga premašio.
Ali nije li upravo ugledao kroz drveće odsjaj široke pučine pod
zimskim suncem?
Nastupilo je još jedno posrtanje, a potom i ono čudno
zamagljenje; a onda, sasvim iznebuha, konj ukoči prednje noge
proklizavši u pesku pored same ivice uskomešanih talasa.
„Kako si to uradio?“
Konj ga znatiželjno pogleda preko ramena.
Garion užasnuto pogleda oko sebe. „Na pogrešnoj smo obali“,
zavapi. „Trebalo bi da budemo tamo.“ Posegnu za voljom u

106
pokušaju da se prebaci na južnu obalu, ali konj obiđe jedan krug,
dvaput koraknu i nanovo posrnu.
Utom se nađoše na peščanoj južnoj obali, a Garion se čvrsto
uhvati za sedlo da ne ispadne. U nastupu besa poželeo je da izgrdi
životinju što ga nije upozorila, ali bio je primoran da se pozabavi
nečim mnogo važnijim. Kliznu iz sedla i pojuri preko pustog peska
odmah pored vode, mašivši se u trku mača Rive Gvozdene Ruke.
Podiže oštricu i Kugla žustro sevnu. „Geran!“, viknu. „Nađi mog
sina.“
Kugla ga povuče dok je bio u raskoraku, skoro ga izbacivši iz
ravnoteže. Proklizao je do ravnine sa utabanim peskom, osećajući
moćne trzaje mača u rukama. Vrh mača se spusti, dodirnu pesak, a
Kugla pobedonosno zasija, pošto je oštrica nepogrešivo pokazivala
preko plaže s nasukanim deblima pravo ka zakržljaloj šumi na
gornjoj strani obale.
Istina je! Uprkos tome što se duboko u sebi pribojavao da su sva
uputstva koja su do sada dobili samo još jedna mudra smicalica,
ipak je napokon naišao na trag Zandramasa i svog tek rođenog sina.
Ispuni ga iznenadan talas uzbuđenja.
„Beži, Zandramase“, viknu. „Beži koliko te noge nose! Ušao sam
ti u trag, a svet nije dovoljno veliki da se sakriješ od mene!“

107
 Sedmo poglavlje

Ledena vlaga se širila kroz vazduh pod isprepletenim granama,

a smrad ustajale vode i truleži ispuni Garionu nozdrve. Čvornovato
drveće se podizalo s tamnog tla džungle, a puzavice su mu
prekrivale stabla kao debele zmije. Bleda gusta magla lebdela je
međ drvećem, noseći grozan miris i vlagu s crnih bara i blatnjavih
potoka.
Pratili su drevni put zarastao gustim žbunjem. Garion je jahao
na čelu, noseći mač balčaka prislonjenog o sedlo, a Kugla ga je
žustro vukla napred. Bilo je kasno po podne i sivi oblačni dan se
polako i nekako tužno približavao smiraju.
„Nisam znala da Njisani imaju puteve“, reče Se’Nedra
posmatrajući zaraslu stazu kako se proteže pred njima.
„Napustili su ih nakon maraškog juriša na kraju drugog
milenijuma“, pojasni joj Belgarat. „Njisani su shvatili da im je
mreža puteva izuzetno korisna za napadačku vojsku, pa je Salmisra
izdala naredbe da se načine putevi koji bi vodili u džunglu.“
Mač se blago trgnu u Garionovim rukama, pokazujući ka gustom
rastinju s druge strane puta. On se blago namršti, zauzdavši konja.
„Deda“, reče, „trag vodi kroz šumu.“
Ostali iz družine se približiše, piljeći u zid žbunja. „Idem da
izvidim“, Svileni skliznu iz sedla i uputi se ka toj strani puta.
„Pazi na zmije“, doviknu Durnik za njim.
Svileni se smesta ukoči. „Hvala ti“, reče kiselo. Zatim odgurnu
žbunje i pažljivo krenu, pogleda prikovanog za tlo.
108
 Čekali su, slušajući šuštanje lišća koje je Svileni proizvodio
probijanjem kroz žbunje. „Ovde je neki logor“, doviknu, „sa starim
ognjištem i nekoliko drvenih zaklona.“
„Hajde da vidimo“, zausti Belgarat i sjaha.
Ostaviše Tota s konjima i krenuše uz šuštanje da se probijaju
kroz bodljikavo žbunje. Nekoliko metara dalje od puta nađoše se na
čistini gde je Svileni stajao pored napuštenog ognjišta punog
oprljenih grančica. „Da li je Zandramas bio ovde?“, upita Gariona.
Garion krenu pravo, držeći mač koji stade nasumično da se
pomera, pokazujući čas ovamo, čas tamo. A onda ga povuče ka
jednom dopola srušenom skloništu. Pošto mu se približio, mač
pade, dodirnu tlo unutar oronulog zaklona i Kugla planu.
„Pretpostavljam da je ovo odgovor na pitanje“, reče Svileni
očigledno zadovoljan.
Durnik je klečao pored ognjišta, pažljivo je okretao oprljene
grančice i zagledao pepeo pod njima. „Prošlo je nekoliko meseci“,
reče.
Svileni se osvrnu oko sebe. „Prema broju skloništa, rekao bih da
ih je u logoru bilo barem četvoro.“
Belgarat progunđa. „Znači, Zandramas više nije sam.“
Eriond je radoznalo obilazio oronule zaklone, te se u jednom od
njih sagnu, podiže nešto sa zemlje i vrati se družini. Ćutke je pružio
predmet ka Se’Nedri.
„Oh“, zavapi ona, te žustro uze stvar i prisloni je uz sebe.
„Šta je to, Se’Nedra?“, upita Kadifa.
Malenoj kraljici krenuše suze dok je ćutke pokazivala šta je uzela
od Erionda. Bila je to vunena kapica, otrcana i otužna u njenoj ruci.
„Bebina je“, izusti kroz jecaj. „Nosio ju je one noći kad su ga oteli.“
Durni pročisti grlo zbog osećaja neprijatnosti. „Veče se
približava“, tiho zausti. „Hoćemo li da provedemo noć ovde?“
Garion pogleda Se’Nedrino očajno lice. „Bolje ne“, odgovori.
„Hajde da pređemo još malo.“
Durnik takođe pogleda tužnu kraljicu. „U redu“, složi se.
Nakon oko kilometar i po niz put naiđoše na ruševine davno
napuštenog grada, poluspaljenog među bujnim rastinjem džungle.

109
Drveće je preprečilo nekada široke ulice, a puzavice su se penjale po
praznim kulama.
„Izgleda kao udobno mesto“, kaza Durnik posmatrajući
ruševine. „Zašto li su ljudi otišli i ostavili grad da zjapi prazan?“
„Postoji sigurno nekoliko mogućih razloga za to, Durniče“,
odgovori Polgara. „Bolest, politika, rat a možda čak i zbog ćudljivog
prohteva.“
„Prohteva?“ Izgledao je iznenađeno.
„U Njisi smo“, podseti ga ona. „Ovde vlada Salmisra, a njen
uticaj na narod je najveći na svetu. Ako je nekada u prošlosti došla
ovde i rekla svojim ljudima da odu, oni su otišli.“
On negodujuće odmahnu glavom. „To ne valja“, reče.
„Da, mili“, saglasi se ona. „Znam.“
Sačinili su logor među napuštenim ruševinama, a ujutru
nastaviše potragu, uglavnom se krećući ka jugoistoku. Kako su se
sve dublje probijali kroz džunglu, rastinje se postepeno menjalo.
Drveće se sve više uzdizalo nad njima, a stabla postadoše šira. Nisko
rastinje postade još gušće, a neizostavan smrad ustajale bare sve
jači. A onda, ubrzo posle podneva, blagi živahni povetarac ispuni
Garionu nozdrve još jednim mirisom. Bio je to miris tako neodoljive
slatkoće da mu se zavrtelo u glavi.
„Odakle dolazi ovaj predivan miris?“, upita Kadifa, a smeđe oči
joj se raznežiše.
I tu, baš iza skretanja, u svoj svojoj raskoši uzdizaše se najlepše
drvo koje je Garion ikada video. Zlatno lišće mu je treperilo, a
dugačke crvene puzavice raskošno su visile s grana. Bilo je
prekriveno ogromnim crvenim, plavim i jarkoljubičastim
cvetovima, a među njima su se nizali obilni grozdovi
žarkoljubičastog voća koje je izgledalo kao da će svakog trena da
prepukne. Preplavi ga čežnja, pošto su prizor i miris ovog predivnog
drveta dodirnuli samu njegovu dušu.
Kadifa se sanjivog osmeha odvoji od ostalih i krenu ka drvetu.
„Lizel!“, Polgara će odsečno. „Stani!“
„Ali...“, Kadifin glas beše ispunjen čežnjom.
„Nemoj da se pomeraš“, naredi Polgara. „U strašnoj si
opasnosti.“
110
 „Opasnosti?“, upita Garion. „Tetka Pol, to je samo drvo.“
„Pođite svi za mnom“, naredi. „Čvrsto držite uzde i nipošto ne
prilazite drvetu.“ Otkasa polako na čelo kolone, čvrsto držeći uzde.
„U čemu je problem, Pol?“, Durnik će.
„Mislila sam da su ih sve uništili“, promrmlja ona gledajući
povremeno s mržnjom ka predivnom drvetu.
„Ali...“, pobuni se Kadifa, „zašto bi iko poželeo da uništi nešto
tako divno?“
„Naravno da je divno. Pomoću toga lovi.“
„Lovi?“, Svileni će zapanjeno. „Polgara, to je samo drvo. Drveće
ne može da ti naudi.“
„E, ovo može. Samo jedan zalogaj njegovih plodova vodi u
trenutnu smrt, a dodir cveća ukoči svaki mišić u telu. Pogledajte.“
Pokaza ka nečemu u visokoj travi iza drveta. Garion se zagleda u
travu i vide skelet povelike životinje. Nekih pet-šest crvenih mladica
padalo je s rascvetalih grana, probijalo se tačno kroz rebra životinje
i preplitalo s kostima koje su već bile obrasle mahovinom.
„Ne gledajte u drvo“, reče Polgara ozbiljno. „Ne mislite o voću i
ne pomišljajte da jače udahnete miris cveća. Drvo pokušava da vas
namami u domet njegovih mladica. Jašite i ne osvrćite se.“ Zauzda
konja.
„Zar nećeš i ti da kreneš?“, upita Durnik zabrinuto.
„Stići ću vas“, odgovori mu. „Moram prvo da se pozabavim ovim
čudovištem.“
„Pridržavajte se njenih uputstava“, kaza Belgarat. „Pokret.“
Dok su jahali pored tog prelepog smrtonosnog drveta, Garion
oseti ogorčeno razočaranje iz pravca biljke, a kako su se sve više
udaljavali niz put, skoro kao da je mogao da začuje tiho režanje
puno mržnje. Zapanjen, okrenu se i ugleda kako se crvene mladice
izvijaju i šibaju kroz vazduh, kao da je biljka pobesnela. Hitro se
okrenu, pošto je Se’Nedra iznenadno počela da povraća.
„Šta ti je?“, povika.
„Drvo!“, procedi ona. „Užasno je! Ne samo da se hrani mesom
žrtava nego i njihovim očajem!“
Pošto su prešli još jedno skretanje puta, Garion iznebuha oseti
nagli pritisak u glavi i iza njih se začu siloviti prasak praćen
111
šištanjem i pucketanjem vatre koja se širila po živom drvetu. Začu
u glavi užasnuto kričanje ispunjeno bolom, besom i zlokobnom
mržnjom. Pokrov od gustog crnog dima podiže se nisko iznad
zemlje, noseći sa sobom grozan smrad.
Oko petnaest minuta kasnije Polgara im se pridruži. „Neće više
loviti“, reče primetno zadovoljnim glasom, a zatim se osmehnu
pomalo zlobno. „Jedno od retkih pitanja oko kojih smo se Salmisra
i ja slagale“, dodade. „Na svetu nema mesta za ovo neobično drvo.“
Jahali su dalje ka Njisi, prateći davno napušteni glavni drum,
prekriven gustim rastinjem. Sutradan, oko podneva, Eriondov
ždrebac postade nemiran, te plavokosi mladić dojaha do Gariona,
koji je i dalje predvodio kolonu držeći mač. „Želi da trči.“ Eriond se
blago osmehnu. „Uvek želi da trči.“
Garion ga pogleda. „Erionde“, reče, „nameravao sam nešto da te
pitam.“
„Da, Belgarione?“
„Kada sam u Šumi Drijada jahao tvog konja ka obali, uradio je
nešto čudno.“
„Čudno? Na šta misliš?“
„Potrebno je oko dva dana da se stigne do mora, a on je to uradio
za samo pola sata.“
„A“, Eriond će, „to.“
„Možeš li da mi objasniš kako to radi?“
„Ume da uradi tako nešto kad zna da žurim. Na neki način ode
na neko drugo mesto, a kad se vrati, nađemo se mnogo dalje od
mesta gde smo pre toga bili.“
„Gde se nalazi to drugo mesto?“
„Ovde svuda oko nas ali ne u istom vremenu. Da li to ima
ikakvog smisla?“
„Ne, ne baš.“
Eriond nabra čelo dok je pokušavao da se usredsredi. „Jednom
si mi rekao da si se pretvorio u vuka na isti način kao Belgarat.“
„Tako je.“
„I još si mi rekao da je, kada to radiš, tvoj mač još kod tebe, ali
istovremeno i nije.“
„To mi je deda rekao.“
112
 „Mislim da je to drugo mesto upravo isto mesto gde tvoj mač
nestane. Razdaljine su tamo drugačije. Da li ti je sada malo jasnije?“
Garion se nasmeja. „Ni približno, Erionde, ali verovaću ti na
reč.“
Sutradan po podne nađoše se na močvarnoj obali Zmijske reke,
gde je glavni drum vodio ka istoku, prateći krivudavi tok blatnjave
vode. Nebo se razvedrilo, ali, uprkos tome, bleda svetlost nije bila
primetno toplija.
„Možda bi bilo pametno da istražim šta nas čeka“, reče Svileni.
„Drum izgleda kao da se ovuda malo češće putuje, a prošli put kada
smo bili ovde nismo stekli mnogo dobrih prijatelja.“ Podbode konja
u brzi galop i za nekoliko minuta nestade s vidika, skrenuvši iza
okuke obraslog druma.
„Nećemo valjda morati da prolazimo kroz Stis Tor?“, upita
Se’Nedra.
„Ne“, odgovori Belgarat. „Na drugoj je obali.“ Zatim pogleda na
zid gustog drveća i žbunja koji je razdvajao drevni drum od obale
obrasle mahovinom. „Trebalo bi da uspemo da se provučemo bez
muke.“
Posle petnaestak minuta prođoše okuku puta i ugledaše nejasan
prizor čudnovatih nezemaljskih kula prestonice ljudi-zmija kako se
daleko na drugoj obali reke visoko podižu. Delovalo je kao da
njisanska arhitektura ne poseduje određeni obrazac. Neke kule su
se podizale kao uzani šiljci, a druge su pak bile široke, s kupolastim
krovom. Neke od njih su se čak u spiralama uzdizale ka nebu. Povrh
toga, bile su u skoro svim mogućim bojama bilo je zelenih, crvenih,
žutih, a neke su bile čak jarkoružičaste. Svileni ih je čekao na
nekoliko stotina metara niz drum. „Neće biti teško da prođemo
neprimećeno s druge strane reke“, podnese izveštaj, „ipak, izvesna
osoba malo dalje na putu tvrdi da želi da razgovara s vama.“
„Ko?“, upita Belgarat naprasito.
„Nije rekao ko je, ali čini mi se kao da je znao da dolazimo.“
„To mi se nimalo ne sviđa. je li ti rekao šta želi?“
„Samo da ima poruku za vas.“
„Hajde da vidimo o čemu se radi.“ Starac pogleda Gariona.
„Bolje pokrij Kuglu“, predloži. „Skloni je s vidika za svaki slučaj.“
113
 Garion klimnu glavom, izvadi mekanu tesnu kožnu vrećicu,
navuče je preko balčaka mača Rive Gvozdene Ruke.
Njisanin obrijane glave koji ih je čekao imao je na sebi pohabano
šareno odelo, a ogromni ožiljak prostirao mu se od čela do brade,
preko izbijenog oka. „Mislili smo da ćete ranije stići“, reče bez
uvijanja čim su zauzdali konje. „Šta vas je zadržalo?“
Garion odmeri jednookog čoveka. „Da se mi ne znamo?“, upita.
„Nije li tvoje ime Išus?“
Išus progunđa. „Iznenađen sam što me se sećaš. Pamet ti i nije
bila najčistija kad smo se poslednji put sreli.“
„Tako nešto se ne zaboravlja lako.“
„Neko iz grada zahteva da se vidi s vama“, reče Išus.
„Žao mi je, prijatelju“, uzvrati Belgarat, „ali u trci smo s
vremenom. Nije potrebno da razgovaramo s bilo kim u Stis Toru.“
Išus slegnu ramenima. „Vi odlučite. Meni je plaćeno da vas
presretnem i prenesem vam poruku.“ Okrenu se i pođe pravo ka
gustom rastinju duž obale reke, okupan kosim zracima kasnog
poslepodnevnog sunca. „O, umalo da zaboravim. Čovek koji me je
poslao reče da vam prenesem da ima vesti o nekom Zandramasu,
ako vam to nešto znači.“
„O Zandramasu?“, izusti Se’Nedra iznebuha.
„Ko god da je on“, odgovori Išus. „Ako ste zainteresovani, tu mi
je čamac. Mogu nekoliko vas da prevezem do grada ako želite.“
„Sačekaj minut-dva da se dogovorimo“, Belgarat će.
„Koliko god vi želite. Ionako ne možemo da se prevezemo pre
mraka. Čekaću u čamcu dok ne odlučite.“ Uputi se kroz žbunje ka
obali reke.
„Ko je on?“, upita Svileni Gariona.
„Zove se Išus. Radi kao najamnik. Kada sam ga poslednji put
video, radio je za Sadija glavnog evnuha u Salmisrinoj palati — ali
nekako imam osećaj da će raditi za bilo koga, sve dok ga plaćaju.“
Okrenu se Belgaratu. „Šta ti misliš, deda?“
Starac povuče resicu uveta. „Možda je ovo neka smicalica“, reče,
„ali neko zna dovoljno o tome šta radimo da može da shvati kako
smo zainteresovani za Zandramasa. Ja sam raspoložen da saznamo
ko je taj dobro obavešteni varošanin.“
114
 „Nećete ništa izvući od Išusa“, Svileni će. „Već sam pokušao.“
Belgarat nakratko promisli. „Vidi koliki mu je čamac.“ Svileni se
uputi do ivice druma i zapilji se kroz žbunje. „Ne možemo svi da
stanemo“, izjavi. „Možda četvoro.“
Belgarat počeša bradu. „Ti, ja, Pol i Garion“, presudi. Okrenu se
ka Durniku. „Povedi ostale i konje i zađite malo dublje u džunglu.
Možda ćemo se malo duže zadržati. Nemojte da palite vatru koja bi
mogla da se vidi iz grada.“
„Pobrinuću se za sve, Belgarate.“
Zagasitocrni čamac kojim se Išus doveslao iz grada bio je
privezan za polupotopljeno stablo u zaklonu od granja. Jednooki
čovek sitničavo premeri Gariona. „Moraš li da nosiš taj veliki mač?“,
upita.
„Moram“, odvrati Garion.
Išus slegnu ramenima. „Kako želiš.“
Dok se suton polako spuštao nad rekom, roj malenih buba
podiže se s okolnog žbunja i okruži ih dok su u čamcu čekali mrak.
Svileni se odsutno pljesnu po vratu.
„Nemoj da ljuljaš čamac“, upozori Išus. „Pijavice su u ovo doba
godine veoma gladne, tako da uopšte nije dobro vreme za plivanje.“
Sedeli su šćućureni u malom čamcu, trpeći ugrize buba, dok se
svetlost postepeno gubila. Posle nelagodnih pola sata Išus promoli
glavu kroz zastor od granja. „Dovoljno je mračno“, reče sažeto.
Odveza potom čamac i jednim veslom ga odgurnu od obale. Zatim
se smesti i poče da vesla ka dalekim svetlima Stis Tora. Nakon
dvadesetak minuta čamac uplovi u duboke senke podno isturenog
doka dreznijskog dela grada trgovačke oblasti na obali reke gde je
trgovcima sa severa bilo dozvoljeno da sklapaju poslove. Katranom
premazani konopac visio je s doka, i Išus poče da ih privlači veštim
rukama pored građevine sve dok nisu stigli do merdevina. „Idemo
gore“, izusti dok je privezivao čamac za stub pored merdevina.
„Pripazite da ne napravite mnogo buke.“
„Kuda nas tačno vodiš?“, upita Polgara.
„Nije daleko“, odgovori joj i tiho krenu uz merdevine. „Dobro
pazite“, promumla Belgarat. „Nimalo ne verujem ovom druškanu.“

115
 Ulice Stis Tora bile su mračne, jer su svi prozori na prizemljima
bili prekriveni debelim zastorima. Išus se kretao poput mačke,
krijući se po senkama, iako Garion nije bio siguran da li je njegovo
prikrivanje neophodno ili je jednostavno bilo iz navike. Čim
prođoše uzani sokak, Garion začu kako neko protrčava kroz mrak, i
ruka mu hitro krenu ka balčaku mača. „Šta je to?“, upita.
„Pacovi“, Išus slegnu ramenima. „Dolaze noću s reke da se hrane
smećem zatim iz džungle dogmižu zmije da se hrane njima.“ Podiže
ruku. „Sačekajte malo.“ Izdvoji se i uputi se da obazrivo pregleda
široku ulicu pred njima. „Čisto je“, kaza. „Krenimo. Kuća koju
tražimo je na drugoj strani ulice.“
„Zar nije to Droblekova kuća?“, upita Polgara pošto su prišli
tajnovitom Njisaninu. „Upravnika dreznijskog dela luke?“
„Vidim da ste već bili ovde. Hajdemo. Očekuju nas.“ Droblek
lično odgovori na Išusovo tiho kucanje, otvorivši vrata. Dreznijski
upravnik luke nosio je lagani smeđi kućni ogrtač i bio je, ukoliko je
to uopšte moguće, još deblji od prošlog puta kada ga je Garion
video. Kad je otvorio vrata, uznemireno pogleda ulicu, piljeći tamo-
amo kroz maglu. „Brzo“, prošapta, „uđite svi.“ Tek kad je zatvorio
vrata i zabravio ih čvrstom rezom postade donekle opušteniji.
„Gospo“, prodahta, učtivo se poklonivši Polgari, „pričinili ste mi
izuzetnu čast.“
„Hvala, Drobleče. Jesi li ti poslao po nas?“
„Ne, gospo. Mada, pomogao sam da se ovo izvede.“
„Drobleče, čini mi se da si malo uznemiren“, uputi mu Svileni.
„Prikrivam u svojoj kući nešto što radije ne bih, prinče Keldare.
Mogu da nadrljam ako neko sazna. Tolnedranski izaslanik stalno
šalje nekoga da me nadgleda, a zadovoljstvo mu je da me osramoti.“
„Gde je čovek s kojim treba da se nađemo?“, Belgarat će odrešito.
Droblekovo lice preplavi strahopoštovanje. „U mojoj kući postoji
skrivena odaja, Drevni. Čeka nas tamo.“
„Hajde onda da ga obiđemo.“
„Iz ovih stopa, Večni Belgarate.“ Primetno se gegajući i dahćući,
dreznijski ih upravnik povede niz slabo osvetljen hodnik. Kad
stigoše do kraja, maši se rukama niz zid i dodirnu jedan kamen. Uz

116
glasni škljocaj, neobično oblikovan deo zida se odškrinu i isturi se
neznatno od ostatka zida.
„Zanimljivo“ promrmlja Svileni.
„Ko je tamo?“, začu se pištavi glas s druge strane skrivenih vrata.
„Ja Droblek“, odgovori debeljko. „Stigli su ljudi koje ste hteli da
vidite.“ Potom, povuče vrata prekrivena kamenim pločama i ostavi
ih otvorena. „Ja ću da čuvam stražu“, uputi ostalima.
Iza vrata se ukaza vlažna skrivena odajica osvetljena samo
jednom svećom. Evnuh Sadi stajaše preplašeno pored oronulog
drvenog stola. Na obrijanoj glavi videle su mu se krvave posekotine,
a grimizna svilena odora bila mu je poderana. Pogled mu je bio
mahnit. „Napokon“, izusti uz olakšanje.
„Šta uopšte radiš ovde, Sadi?“, upita ga Polgara.
„Krijem se“, kaza. „Uđite, molim vas, svi vi, i zatvorite vrata. Ne
želim da neko slučajno otkrije gde se nalazim.“
Stupili su u sobičak, a Droblek zatvori vrata za njima.
„Zašto se glavni evnuh Salmisrine palate krije u kući dreznijskog
upravnika luke?“, Svileni će radoznalo.
„Došlo je do malog nesporazuma u palati, prinče Keldare“,
odgovori Sadi i skljoka se u stolicu pored drvenog stola. „Više nisam
glavni evnuh. Štaviše, raspisana je nagrada za moju glavu — malo
vrednija nagrada, koliko shvatam. Droblek mi je dugovao uslugu,
tako da mi je dozvolio da se krijem ovde ne baš posebno
oduševljeno, ali...“ Slegnu ramenima.
„Kad već pričamo o nagradama, uzeću novac sada“, kaza Išus.
„Išuse, imam još jedan poslić za tebe“, zausti evnuh svojim
čudnim piskavim glasom. „Da li bi mogao da uđeš u palatu?“
„Ako je potrebno.“
„U mojim odajama sakrivena je crvena kožna torba pod
krevetom. S bronzanim kopčama. Neophodna mi je.“
„Jesi li odredio platu?“
„Platiću ti koliko smatraš da je pravedno.“
„U redu. Neka bude duplo od onoga što mi već duguješ.“
„Zar duplo?“
„Palata je trenutno izuzetno opasno mesto.“
„Koristiš situaciju, Išuse.“
117
 „Idi, onda, i sam je uzmi.“
Sadi ga pogleda bespomoćno. „U redu“, odustao je, „neka bude
duplo.“
„Zadovoljstvo je poslovati s tobom, Sadi“, Išus će otvoreno.
Uputi se zatim ka vratima i išunja se napolje.
„Šta se desilo?“, upita Svileni uznemirenog evnuha.
Sadi uzdahnu. „Određene optužbe su pale na moj račun“, zavapi
tragičnim glasom. „Nisam bio u potpunosti spreman da se
odbranim, tako da sam shvatio da bi bilo mudrije da uzmem
produženi odmor od svojih dužnosti. Ionako sam vredno radio u
poslednje vreme.“
„Jesu li te optužbe bile neosnovane?“
Sadi protrlja obrijanu glavu dugačkim prstima. „Ovaj ne u
celosti“, priznade, „ali čitava je stvar bila preuveličana do krajnje
mere.“
„Ko je zauzeo tvoje mesto u palati?“
„Sariš“, frknu Sadi. „To je jedan bedan spletkaroš bez ikakvog
stila. Jednog dana prirediću sebi izuzetno zadovoljstvo da mu
prerežem nekoliko sasvim neophodnih stvari tupim nožem.“
„Išus nam je rekao da imaš vesti o osobi po imenu Zandramas“,
reče Belgarat.
„Zapravo, i imam“, Sadi će. Ustade sa stolice i krenu ka uzanom
razmeštenom ležaju pored zida. Poče da pretura pod prljavim
smeđim prekrivačem, izvadi srebrnu bočicu i otvori je. „Izvinite“,
kaza i otpi mali gutljaj. Napravi grimasu. „Kad ne bi imalo tako loš
ukus.“
Polgara ga hladno pogleda. „Da li bi mogao da nam preneseš šta
znaš o Zandramasu pre nego što ugledaš leptiriće?“
Sadi joj uputi nedužan pogled. „O, ne. Nije ovo jedan od tih
napitaka, gospo Polgara“, poče da je ubeđuje protresavši bočicu.
„Ovo je za smirenje. Živci su mi skroz oslabili zbog ovoga što se
dešavalo proteklih nekoliko meseci.“
„Zašto ne bismo prešli na posao?“, predloži Belgarat.
„U redu. Imam nešto što vam treba, a vi imate nešto što meni
treba. Smatram da je razmena neophodna.“

118
 „Da malo porazgovaramo o tome?“, kaza Svileni, a oči mu se
zacakliše i dugački nos poče da podrhtava.
„Znam dosta toga o vašem ugledu, prinče Keldare“, Sadi se
osmehnu. „Ni približno nisam budalast da pokušam da se cenkam
s vama.“
„U redu onda, Sadi, šta to toliko želiš od nas?“, upita Belgarat
evnuha tupog pogleda.
„Želite da izađete iz Njise. Ja želim da me povedete sa sobom.
Zauzvrat, reći ću vam sve što znam o Zandramasu.“
„Ne dolazi u obzir.“
„Drevni, možda ste malo prenaglili. Prvo me saslušajte.“
„Sadi, uopšte ti ne verujem“, Belgarat će nabusito.
„To je razumljivo. Nisam neko kome bi moglo da se veruje.“
„Zašto onda da se dogovaram s tobom?“
„Jer znam zašto pratite Zandramasa i što je još važnije, znam
kud se Zandramas uputio. Ka jednom mestu, veoma opasnom za
vas, ali možda mogu da nađem način da prođemo neometano.
Hajde sada da prestanemo da budemo detinjasti zbog međusobnog
nepoverenja i pređemo na posao.“
„Samo smo protraćili vreme ovim dolaskom“, uputi Belgarat
ostatku družine.
„Mogu da budem izuzetno koristan, Drevni“, kaza Sadi. „Kao i
nekome ko želi da sazna gde se nalazimo“, nadoveza se Svileni.
„Keldare, to ne bi bilo u mom interesu.“
„Što nas dovodi do zanimljivog dela“, Svileni će. „Ukazala mi se
predivna prilika da dođem do brze zarade. Spomenuo si da je
proglašena visoka nagrada za tvoju glavu. Ako ne budeš sarađivao,
možda ću jednostavno odlučiti da podignem nagradu. Koliko reče
da plaćaju?“
„Keldare, ne bi to uradio“, uzvrati Sadi smireno. „Hitate da
stignete Zandramasa, a za podizanje nagrade uvek je neophodno da
se pređu stotine administrativnih začkoljica. Dok biste videli novac
verovatno bi prošlo mesec dana, a Zandramas bi onda bio još dalje.“
„To je verovatno tačno“, saglasi se Svileni. Sa žaljenjem posegnu
za bodežom. „Doduše, postoji i drugi izbor neuredan, ali obično
dovoljno uspešan.“
119
 Sadi ustuknu. „Belgarate“, zausti donekle uznemireno. „Svileni,
nije potrebno“, starac će. Okrenu se ka Polgari. „Pol, vidi šta možeš
da uradiš“, predloži.
„U redu, oče.“ Okrenu se ka evnuhu. „Sedi, Sadi“, reče mu.
„Tražim od tebe da pogledaš ovamo.“
„Svakako, gospo Polgara“, saglasi se ljubazno i smesti u stolicu
pored stola.
„Gledaj pažljivo“, reče ona, praveći rukom čudne pokrete pred
njegovim očima.
Evnuh se i dalje osmehivao. „Kako privlačno“, promrmlja
posmatrajući nešto što je izgleda igralo pred njegovim očima.
„Možeš li da ga nateraš da uradi još neku majstoriju?“
Ona se sagnu i pažljivo ga pogleda u oči. „Shvatam. Pametniji si
nego što sam očekivala, Sadi.“ Okrenu se onda ostatku družine.
„Omamljen je“, reče. „Verovatno onim što je popio iz bočice.
Trenutno ne mogu baš ništa da uradim s njim.“
„I to nas opet dovodi do drugog izbora, zar ne?“, kaza Svileni
nanovo se mašivši bodeža.
Polgara odmahnu glavom. „Trenutno ništa ne bi osetio.“
„O“, Sadi će razočarano, „oterali ste ga a baš mi se dopao.“
„Napitak neće trajati zauvek“ Svileni slegnu ramenima. „A kad
napokon iščili, bićemo dovoljno daleko od grada da možemo da
iscedimo odgovore iz njega a da se krici ne čuju u gradu.“ Ruka mu
opet krenu ka balčaku bodeža.
„Alorni“, oglasi se zgroženo opori glas u Garionovoj glavi.
„Zašto vam svako rešenje problema potiče iz korica oružja?“
„Molim?“
„Reci sitnom lopovu da skloni nož.“
„Ali...“
„Nemoj da se prepireš, Garione. Važno je da od Sadija dobijete
informacije o Zandramasu, aja ne mogu da ih otkrijem
„Ne predlažeš valjda da ga povedemo?“, Garion je bio
preneražen idejom.
„Ne predlažem ništa, Garione. Kažem ti. Sadi kreće s vama. Ne
možete bez njega da uradite ono što morate. Reci to sada dedi.“
„Neće mu se dopasti.“
120
 „Mogu junački da se nosim s tim.“ Utom glas iščile.
„Deda“, Garion će zgroženo.
„Šta je?“, odgovori starac naprasito.
„Nije moja ideja, deda, ali...“ Garion odbojno pogleda
omamljenog evnuha i bespomoćno podiže ruke.
„Nisi valjda ozbiljan!“, povika Belgarat nakon kratke tišine.
„Nažalost, jesam.“
„Jesam li nešto propustio?“, Sadi će radoznalo.
„Umukni!“, prasnu Belgarat. Potom se okrenu ka Garionu. „Jesi
li potpuno siguran?“
Garion obeshrabreno klimnu glavom.
„Kakva budalaština!“ Starac se okrenu i pogledom prostreli
Sadija. Krenu zatim oko stola i zgrabi evnuha za prednji deo šarene
odore. „Pažljivo me slušaj, Sadi“, procedi kroz zube. „Krenućeš s
nama, ali drži nos dalje od te bočice. Razumeš?“
„Svakako, Drevni“, odgovori evnuh istim sanjivim glasom kao
malopre.
„Mislim da ne shvataš tačno o čemu pričam“, nastavi Belgarat
zastrašujuće tihim glasom. „Ako te samo jednom uhvatim da ti je
glava puna maslačkovog paperja, postaraću se da poželiš da te se
Keldar prvi dočepao s bodežom. Shvataš?“
Sadi se razrogači, a lice mu preblede. „D-da, Belgarate“,
zamuckivao je prestrašeno.
„Dobro. Pričaj. Šta tačno znaš o Zandramasu?“

121
 Osmo poglavlje

„Sve je počelo prošle godine“ poče Sadi s pričom, i dalje

bojažljivo pogledavajući Belgarata. „Malorijac, navodno trgovac
draguljima, stigao je u Stis Tor i potražio mog glavnog suparnika u
palati bednog spletkaroša Sariša. Javna je tajna da je Sariš već duže
vreme priželjkivao da zauzme moj položaj, ali pošto sam bio dosta
zauzet, nisam stigao da ga ubijem.“ Napravi grimasu. „Ispostavilo
se da je to bila kobna omaška. Kako god, Sariš i Malorijac su obavili
kratke pregovore, a pogodba koju su načinili nije imala nikakve veze
s draguljima. Ovom takozvanom draguljaru bilo je potrebno nešto
što samo neko na visokom položaju može ponuditi, tako da je
preneo Sarišu određene informacije koje je mogao da iskoristi da
me izblati i poljulja moj položaj.“
„Obožavam politiku, a vi?“, kaza Svileni, ne obrativši se nikom
posebno.
Sadi ponovo napravi grimasu. „Dalji detalji o tome kako sam
izgubio zvanje kraljičinog miljenika su užasni“, nastavi s pričom, „i
stvarno ne želim da vam njima dosađujem. Kao ishod toga, Sariš je
uspeo da me zameni kao glavni evnuh, a ja sam jedva uspeo da
izvučem živu glavu iz palate. Kada je Sariš napokon učvrstio svoj
položaj, mogao je da ispuni deo nagodbe dogovorene s onim
njegovim malorijskim ortakom.“
„I šta je tačno Malorijac zatražio?“, upita Svileni.

122
 „Ovo, prinče Keldare“ odgovori Sadi, ustade i uputi se ka svom
ispreturanom ležaju. Zatim pažljivo izvuče svitak ispod madraca i
pruži ga čovečuljku.
Svileni brzo pročita a onda zvižduknu.
„I?“, Belgarat će.
„Ovo je službeni spis“, odgovori Svileni. „Ako ništa drugo, nosi
kraljičin pečat. Rano prošlog proleća Salmisra je poslala
diplomatske emisare u Sendariju.“
„To je obična rutina, Svileni.“
„Znam, ali ima nekih tajnih smernica za emisare. Ona im nalaže
da se susretnu na ušću Zmijske reke sa strancem i da mu pruže svu
pomoć. Srž svega ovoga je to što su ovi emisari morali da obezbede
strancu da stigne u halberšku luku na zapadnoj obali Čereka a
takođe i da se njisanska barka ukotvi pored rivanske obale u
određeno vreme sredinom prošlog leta.“
„Da to nije slučajnost?“, natuknu Belgarat.
Svileni odmahnu glavom i podiže pergament. „Otkriva ime
stranca. Emisari su prepoznavali putnika po imenu ‘Zandramas’.“
„To dosta objašnjava, zar ne?“, reče Garion.
„Mogu li da pogledam?“, Polgara će.
Svileni joj pruži svitak.
Ovlaš ga pogleda a zatim ga predade Sadiju. „Jesi li siguran da
je ovo Salmisrin pečat?“, upita.
„Nema sumnje, Polgara“, odgovori joj on, „niko se ne bi usudio
da dodirne pečat bez njene dozvole.“
„Shvatam.“
„Otkud tebi spis, Sadi?“, Svileni će ljubopitljivo.
„Prinče Keldare, običaj nam je da pravimo četiri prepisa
službenih spisa. Dostupni su samo kraljičinim miljenicima.
Vekovima postoji cena za izrađivanje dodatnih prepisa.“
„U redu“, Garion će, „i tako je Zandramas došao u Njisu, izdajući
se za trgovca, uredio da te Sariš zameni kao glavni evnuh i nekako
uspeo da natera Salmisru da izda ovu naredbu. je li tako?“
„Belgarione, nije to tako jednostavno“, odgovori Sadi.
„Malorijski trgovac nije bio Zandramas. Niko ovde u Stis Toru nije
video Zandramasa. ‘Stranac’ koji se pominje u spisu pridružio se
123
emisarima na putu za Sendariju. Koliko sam ja uspeo da shvatim,
Zandramas nije ni prošao kroz Stis Tor. I ne samo to, već i nakon
što su dogovori da se barka preveze u Halberg bili ispunjeni, svi
emisari su umrli, što je njemu odgovaralo. Na putovanju u glavni
grad noćili su u krčmi u Kamaaru, i zadesilo se da je izbio požar
usred noći. Niko nije uspeo da pobegne.“
„Ovo mi zvuči poznato“, reče Svileni.
„U redu, onda“, Garion će, „ko je bio taj draguljar Malorijac?“
Sadi bespomoćno raširi ruke. „Nisam uspeo da saznam“, priznade.
„Jesi li ga ikada video?“
„Samo jednom. Taj je druškan čudno izgledao. Oči su mu bile
potpuno bezbojne.“
Usledila je duga tišina, a onda se Svileni oglasi: „To objašnjava
još ponešto, zar ne?“
„Možda“, odgovori Garion, „ali to još uvek nije odgovor na
glavno pitanje. Sada znamo za koga Naradas dela. Takođe, znamo
kako se Zandramas pojavio u Čereku i kako je utekao s mojim sinom
s Ostrva vetrova, ali ja želim da znam kuda vodi trag koji pratimo.“
Sadi slegnu ramenima. „U Rak Verkat.“
„Kako si uspeo da dođeš do toga?“, upita Svileni.
„Sariš nije dovoljno dugo na vlasti da bi u potpunosti iskorenio
nepoverljivost nižih službenika. Izabrao sam jednog koji je bio
dovoljno prijemčiv za postizanje lične svojine. Zandramas mora da
bude u Maloriji s princem Geranom do početka proleća, a put ih
vodi preko Rak Verkata.“
„Zar ne bi bilo brže da isplovi iz Rak Ktana?“, Svileni će.
Sadi ga pogleda blago iznenađeno. „Mislio sam da znate“, reče.
„Kal Zakat je objavio privlačnu nagradu na Zandramasovu glavu, a
pri tom su sve malorijske vojne rezerve okupljene u Rak Hagi.
Ukoliko Zandramas pokuša da prođe kroz Hagu da bi se domogao
Ktana, sve jedinice bi batalile dotadašnji posao i pohrlile u lov na
njegovu glavu. Rak Verkat je jedina bezbedna luka odakle
Zandramas može isploviti.“
„Je l’ taj potkupljeni službenik pouzdan?“, navali Svileni.
„Naravno da nije. Čim je završio s pričom, smislio je da me preda za
nagradu mrtvog, svakako, tako da nije imao dovoljno razloga da me
124
laže, mada je ionako bio dovoljno glup da smisli valjanu laž.“ Evnuh
se turobno osmehnu. „Ipak, znam za jednu biljku veoma pouzdanu.
Govorio je istinu. Štaviše, nastavio je da se ispoveda i kad je prestalo
da me zanima. Sariš je obezbedio Zandramasu pratnju preko Njise
s detaljnim kartama najkraće putanje do ostrva Verkat.“
„To je sve što je druškan rekao?“, pitao je Garion. „O, ne“,
odgovori Sadi. „Trudio se da mi do tančina opiše kako je varao na
pismenom zadatku u školi, sve dok nisam napokon naredio Išusu
da mu prereže grkljan. Bilo je dovoljno istine za jedan dan.“
„Dobro, onda“, reče Garion zanemarivši poslednju opasku,
„Zandramas se uputio ka ostrvu Verkat. Kako nam to pomaže?“
„Putanja koju će Zandramas morati da prati vodi okolo zbog
nagrade koju sam spomenuo. Mi, s druge strane, možemo da
prođemo pravo preko Ktol Murgosa do ostrva. Uštedeće nam
mesece.“
„Ali to vodi pravo preko ratne oblasti“, Svileni se uzjoguni. „Nije
to neki problem. Mogu vas prevesti pravo do Verkata bez mešanja i
Murga i Malorijaca.“
„Kako bi to izveo?“
„Kad sam bio mlađi, bavio sam se trgovinom robljem u Ktol
Murgosu. Znam sve puteve i koga da potkupim a koga da
izbegavam. Trgovci robljem su korisni i jednoj i drugoj strani u ratu
između Murga i Malorijaca, tako da im je dopušteno da se slobodno
kreću. Treba samo da se odenemo kao trgovci i niko nam neće
zasmetati na putu.“
„Šta bi te sprečilo da nas prodaš Grolimima čim pređemo
granicu?“, Svileni će naprasito. „Lična korist.“ Sadi slegnu
ramenima. „Grolimi su nezahvalni. Ako vas prodam njima, veoma
je verovatno da će promeniti priču i prodati me Salmisri. Mislim da
mi se to uopšte ne bi dopalo.“
„Zar je stvarno toliko besna na tebe?“, upita Garion.
„Iznervirana je“, reče Sadi. „Zmija ne može baš da se razbesni.
Doduše, koliko sam čuo, želi lično da me ugrize. To je ogromna čast,
naravno, ali radije bih da to izbegnem.“
Vrata skrivene odaje otvoriše se uz škljocaj i Droblek proviri
unutra. „Išus se vratio“, reče.

125
 „Odlično“, Belgarat će. „Želim da pređemo reku pre svitanja.“
Jednooki čovek stupi u odaju s torbom koju je Sadi zatražio. Bila je
to tanka četvrtasta kutija, skoro metar široka i nekoliko centimetara
debela. „Šta je u tome, Sadi?“, upita on. „Klokoće.“ Podiže torbu.
„Pazi, čoveče!“, povika Sadi. „Neke bočice su lomljive.“
„Šta je to?“, navali Belgarat na njega.
„Malo ovoga, malo onoga“, odgovori Sadi nejasno. „Droge?“
„I otrovi i protivotrovi nekoliko afrodizijaka, anestetik-dva,
poprilično uspešna droga istine i Zit.“
„Šta je Zit?“
„Drevni, Zit je neko, ne nešto. Nigde ne idem bez nje.“ Otvori
torbu i s ljubavlju izvadi zemljanu bočicu čvrsto začepljenu i s nizom
rupica oko grla. „Da li biste, molim vas, pridržali ovo?“, reče i pruži
bočicu Svilenom. „Želim da proverim da Išus nije nešto polomio.“
Poče pažljivo da pregleda nizove malih bočica s napicima,
smeštenih u plišane džepiće u kovčežiću.
Svileni znatiželjno pregleda bočicu, a onda se maši čepa. „Da
sam na vašem mestu, ne bih to radio, prinče Keldare“, posavetova
Sadi. „Grozno biste se iznenadili.“
„Šta je unutra?“, Svileni će, protresavši bočicu.
„Molim vas, Keldare. Zit postane razdražljiva kada je protresu.“
Sadi zatvori kovčežić, skloni ga sa strane i uze bočicu od Svilenog.
„Hajde, hajde“, skoro da je pevušio. „Nemaš razloga da se joguniš,
mila. Ovde sam, neću mu dozvoliti da te ponovo uznemiri.“
Iz bočice se začu predenje.
„Kako ti je uspelo da tu smestiš mačku?“, upita Garion.
„Oh, Zit nije mačka, Belgarione“, poče Sadi da ga ubeđuje. „Evo,
pogledajte, pokazaću vam.“ Pažljivo otčepi bocu i položi je
postrance. „Možeš da izađeš, mila“, pevušio je.
Ništa se ne desi.
„Hajde, Zit. Nemoj da se stidiš.“
I tada je svetlozelena zmijica poslušno ispuzila kroz grlo bočice.
Žute oči su joj svetlucale, a jedna crvena pruga pružala joj se od vrha
nosa do kraja repa. Isturi račvasti jezik i dodirnu Sadiju ispruženu
šaku.
Svileni ustuknu, kratko udahnuvši.
126
 „Zar nije predivna?“, reče Sadi dok je prstom nežno mazio zmiju
po malenoj glavi. Zmija poče da prede od zadovoljstva, a onda
podiže glavu, prikova Svilenog pogledom hladnih zmijskih očiju i
pakosno zašišta.
„Izgleda da ste je uvredili, prinče Keldare“, Sadi će. „Možda bi
bilo bolje da se držite podalje od nje.“
„Ne brini“, Svileni će usrdno, uzmakavši koji korak „Da li je
otrovna?“
„Ona je najotrovnija zmija na svetu, zar ne, mila?“ Sadi još
jednom pomazi zmiju po glavi. „I najređa. Njena vrsta je izuzetno
cenjena u Njisi, pošto su najpametnije od svih reptila. Čak su i
druželjubive može se reći i srdačne i naravno, predenje joj je prosto
očaravajuće.“
„Ali ipak grize“, nadoveza se Svileni.
„Samo one koji je iznerviraju nikada prijatelja. Samo treba da je
hraniš i utopliš i pokažeš joj malo naklonosti s vremena na vreme,
a onda će te pratiti kao pseto.“
„Mene ne, sigurno neće.“
„Sadi“, reče Belgarat uperivši prst ka kovčežiću, „šta si naumio s
ovim? Ne želim da se za mnom vuče apotekarska radnja.“ Sadi
podiže ruku. „Murge novac mnogo ne zanima, Drevni, ali postoje
ljudi koje ću morati da potkupim na našem putu kroz Ktol Murgos.
Neki su od njih stekli određene navike. Taj će nam kovčežić biti
mnogo korisniji negoli da povedemo desetak konja natrpanih
zlatom.“
Belgarat progunđa. „Samo se ti drži dalje od njega. Ne bih
poželeo da ti u presudnom trenutku glava bude puna dima i pazi na
tu zmiju.“
„Naravno, Belgarate.“
Stari čarobnjak se okrenu ka Išusu. „Možeš li da nabaviš veći
čamac? Moramo opet da pređemo reku, a u tvoj čamac ne možemo
svi da stanemo.“
Išus klimnu glavom.
„Ne još, oče“, oglasi se Polgara. „Biće mi još malo potreban.“
„Pol, moramo da pređemo reku pre svitanja.“
„Neću dugo da se zadržim, oče, ali moram da odem u palatu.“
127
 „U palatu?“
„Zandramas je otišao u Čerek tamo gde nijednom Angaraku nije
dozvoljeno da stupi još od dana Plećatih. Salmisra je to ugovorila i
uz to osmislila beg s ostrva Vetrova nakon otmice Se’Nedrinog
deteta. Hoću da znam zašto.“
„Polgara, vreme nas pritiska. Može li to da pričeka?“
„Mislim da ne može, oče. Najbolje je da doznamo da li postoji još
neki dogovor. Nisam raspoložena da nas na putu iznenadi jedinica
njisanskih trupa u džungli.“
On se namršti. „Možda si u pravu.“
„Ideš u palatu?“, upita Garion.
„Moram, mili.“
„U redu“, reče on i uspravi se. „Onda, idem i ja s tobom.“
Pogleda ga pravo u oči. „Pretpostavljam da ćeš da navaljuješ, zar
ne?“
On klimnu. „Da, tetka Pol, hoću.“ Reči zazvučaše prilično
odlučno.
Ona uzdahnu. „Kako brzo odrastu“, reče. A potom se okrenu
Išusu. „Znaš li put u palatu?“, upita ga.
Jednooki čovek klimnu.
„Hoćeš li da nas odvedeš?“
„Naravno“, odgovori. Zastade nakratko. „Možemo kasnije da
ugovorimo platu.“
„Platu?“
„Ništa nema za džabe, gospo“, slegnu ramenima. „Hoćemo li?“
Bila je skoro ponoć kada je Išus izveo Polgaru i Gariona kroz
sporedna vrata Droblekove kuće u uzani sokak jakog mirisa truleži.
Prošunjali su se kroz čitav splet sličnih uvijenih sokaka, ponekad
prolazeći niskim hodnicima kuća da bi ušli u sledeći sokak.
„Kako možeš da znaš koje su kuće otključane?“, prošapta Garion
pošto su izašli iz visoke uzane kuće u siromašnom delu grada.
„Posao mi je da znam“, odgovori Išus. Uspravi se i pogleda oko
sebe. „Približavamo se palati“, reče. „Ulice i sokaci ovog dela grada
su pod patrolom. Sačekajte ovde koji minut.“ Prikradajući se,
prešao je sokak, otvorio uvučena vrata, i ušunjao se unutra. Nedugo
potom se pojavi, noseći dve svilene odore, dva koplja i dva šlema.
128
„Nosićemo ovo“, reče Garionu, „a vi, ukoliko vam to nije problem,
gospo, navucite kapuljaču malo više preko lica. Ukoliko nas neko
zaustavi, prepustite govor meni.“
Garion navuče odoru i šlem i preuze koplje od plaćenog ubice.
„Skupi kosu pod šlem“, uputi ga Išus. Zatim hrabro koraknu,
oslanjajući se ovog puta više na prerušavanje nego na prikrivanje.
I čim uđoše u sledeću ulicu, zaustaviše ih šestorica naoružanih
ljudi.
„Kojim poslom?“, upita predvodnik patrole.
„Pratimo posetioca u palatu“, Išus će.
„Kakvog posetioca?“
Išus ga zgroženo ošinu pogledom. „Naredniče, ne bi trebalo da
se mešaš“, brecnu se. „Onaj koga gospa posećuje ne bi bio srećan
zbog toga.“
„A ko bi to bio?“
„E, sad, to je mnogo glupavo pitanje, čoveče. Ukoliko prijatelj
ove žene sazna da sam ti ja rekao, obojica ćemo završiti u reci.“
„Kako da znam da me ne lažeš?“
„Ne možeš ali da li zaista želiš da okušaš sudbinu?“
Narednik postade pomalo nervozan dok je razmišljao o tome.
„Bolje da krenete onda“, napokon reče.
„Bio sam ubeđen da ćeš razumeti“, izreče Išus. Grubo zgrabi
Polgaru pod ruku. „Ti, kreći“, naredi.
Kad su se domogli kraja ulice, Garion se osvrnu. Vojnici su ih i
dalje posmatrali, ali se niko nije usuđivao da krene za njima.
„Nadam se da se niste uvredili, gospo“, izvini se Išus.
„Nisam“, Polgara kaza. „Išuse, dovitljiv si ti čovek.“
„Plaćaju me za to. Idemo ovuda.“
Zidine Salmisrinog utvrđenja behu veoma visoke, sačinjene od
ogromnih grubo isklesanih kamenih blokova koji su u ovom
močvarnom gradu pored reke stajali eonima. Išus ih povede kroz
teške senke podno zidina, dok ne stigoše do kapijice sa gvozdenim
rešetkama. Kratko se pomuči s bravom, a onda obazrivo odškrinu
vrata. „Uđite“, promrmlja.
Iako je palata bila lavirint slabo osvetljenih hodnika, Išus ih je
samouvereno vodio, krećući se kao da je na nekom važnom zadatku.
129
Stigoše do širih i donekle svetlijih hodnika blizu središta palate kad
naleteše na napadno našminkanog evnuha, ukočenih nogu i
neusredsređenog pogleda. Usne su mu bile iskežene u tupavi
osmeh, a telo mu se grčilo na mahove dok je prolazio pored njih.
Prođoše pored šireg predsoblja, kad začuše kako se neko iznutra
nekontrolisano kikoće. Garion nije mogao da odredi da li je ta osoba
muškarac ili žena.
Jednooki čovek zastade i otvori jedna vrata. „Moramo tuda“,
reče i podiže zadimljenu lampu s udubljenja pored vrata. „Budite
obazrivi. Mračno je i ima zmija po podu.“
Odaja beše hladna i plesnivog zadaha. Garion je jasno čuo oporo
siktanje i suvo preplitanje krljušti u uglovima. „Bezbedno je“, reče
Išus. „Hranili su ih danas, a uvek kad ih hrane ulenje se.“ Zaustavi
se pred vratima, odškrinu ih i proviri. „Sačekajte“, prošapta.
Garion začu razgovor dvojice ljudi a zatim korake u hodniku van
odaje. Onda se vrata otvoriše i zatvoriše.
„Čisto je“, Išus će tiho. „Hajdemo.“ Povede ih kroz slabo
osvetljen dugački hodnik do uglačanih vrata. A onda pogleda
Polgaru. „Jeste li sigurni da želite da vidite kraljicu?“, upita.
Ona klimnu potvrdno.
„U redu“, reče on. „Sariš je ovde. On će nas odvesti do prestone
dvorane.“
„Jesi li siguran?“, prošapta Garion.
Išus zavuče ruku pod ogrtač koji je odenuo u onom sokaku i
izvadi dugačak rezasti bodež. „Zapravo, mogu da jemčim“, kaza.
„Dajte mi koji sekund, a onda uđite i zatvorite vrata.“ Otvori potom
vrata i skoči unutra spretno poput neke velike mačke mekanih šapa.
„Šta...“, začu se iznutra nečiji zaprepašćeni krik. Zatim usledi
zastrašujuća tišina.
Garion i Polgara hitro uđoše i zatvoriše vrata. Jedan je čovek
sedeo za stolom, razrogačen od straha dok mu je Išus prislanjao vrh
bodeža na vrat. Nosio je krvavocrvenu svilenu odoru, a obrijana
glava mu je bila izrazito bela. Debeli obrazi i podvaljak su mu
nekako nezdravo visili, a sitne su mu oči bile nalik svinjskim.
Išus mu se obrati zastrašujućim tihim glasom, naglašavajući reči
tako što bi mu jače pritisnuo oštricu o vrat. „Sariše, ovo je ulška
130
oštrica. Skoro da ne čini nikakvu štetu kad probije meso, ali kada ga
izvadiš, ume svašta da povuče za sobom. E sad, nećemo da pravimo
nikakvu buku, je l’ tako?“
„N-nećemo“, zacvile Sariš.
„Bio sam ubeđen da ćeš razumeti. Evo šta ćemo da radimo.
Gospa i njen mladi prijatelj žele da porazgovaraju s kraljicom, pa
ćeš nas ti povesti u prestonu odaju.“
„S kraljicom?“, prokrklja Sariš. „Niko ne sme da ode kod nje bez
dozvole. N-ne mogu to da uradim.“
„Odjednom se razgovor okrenuo nagore.“ Išus pogleda Polgaru.
„Možete li da sklonite pogled, gospo?“ upita ljubazno. „Prizor
čoveka kome mozak curi iz ušiju ume mnogima da bude gadan.“
„Molim vas“, poče Sariš da preklinje. „Ali ne mogu. Kraljica bi
me ubila kad bih vas uveo u prestonu odaju bez njenog naređenja.“
„A ja ću da te ubijem ako nas ne odvedeš. Nekako imam utisak
da ovo neće biti dobar dan za tebe, Sariše. E sad, ustaj.“ Ubica
povuče sa stolice debeljka koji je drhtao.
Iskoračili su u hodnik s evnuhom pred sobom. S lica mu se slivao
znoj, a oči su mu odavale mahnit pogled.
„Bez smicalica, Sariše“, opomenu ga Išus. „Upamti da sam ti za
vratom.“
Dvojica krupnih čuvara na ulazu prestone dvorane pokloniše se
iz poštovanja glavnom evnuhu i otvoriše teška vrata.
Salmisrin presto beše nepromenjen. Ogromna kamena statua
Isi, zmijskom bogu, još uvek je nadvisivala uzdignuto postolje
prestola na drugoj strani dvorane. Kristalne su lampe, kao i pre,
slabo osvetljavale prostoriju sa srebrnih lanaca, a dvadesetak
ćelavih evnuha u krvavocrvenim odorama klečali su na uglačanom
podu, spremni da ujedinjeni promrmljaju rečenice obožavanja. Čak
je i ogledalo sa zlatnim ramom i dalje stajalo na postolju pored trona
nalik divanu.
Ipak, sama se Salmisra mnogo izmenila. Više nije bila lepojka
koju je Garion upoznao kada su ga omamljenog i ošamućenog
doveli njoj pred noge. Ležala je na svom tronu, sklupčanog išaranog
tela koje se nemirno pomicalo. Izglancana krljušt joj se caklila na
odsjaju lampi, a pljosnata zmijska glava joj je bila uzdignuta na
131
dugačkom uskom vratu, s laganom zlatnom krunom zmijske
kraljice iznad mrtvih nezainteresovanih očiju.
Nakratko ih je pogledala kad su ušli, a potom se okrenula da opet
usmeri pažnju na odraz u ogledalu. „Ne sećam se da sam te tražila,
Sariše“, zausti oporim šištavim siktanjem.
„Kraljica ispituje glavnog evnuha“, dvadesetak evnuha obrijanih
glava ujedinjeno otpevaše dok su klečali podno uzdignutog prestola.
„Oprostite mi, Večna Salmisro“, poče evnuh da zapomaže,
bacivši se na pod ispred trona. „Bio sam prinuđen da vam dovedem
ove strance. Pretili su mi da će me ubiti ako odbijem.“
„Onda je i trebalo da umreš, Sariše“, prosikta zmija. „Znaš da ne
volim kad me uznemiravaju.“
„Nezadovoljna je kraljica“, promrmlja polovina evnuha što su
klečali.
„Oh“, druga polovina uzvrati s pakosnim zadovoljstvom.
Salmisra blago okrenu glavu i prikova Išusa pogledom. „Mislim
da tebe znam“, kaza.
Jednooki čovek se nakloni. „Išus, Vaše veličanstvo“, odgovori.
„Plaćeni ubica.“
„Stvarno ne želim da me neko sada uznemirava“, obrati mu se
zmijska kraljica bezosećajnim šapatom. „Ukoliko to podrazumeva
da ubijete Sariša, molim vas, obavite to u hodniku ispred.“
„Nećemo dugo da te uznemiravamo, Salmisra“, reče Polgara
spustivši kapuljaču.
Zmija polako okrenu glavu i zapalaca račvastim jezikom. „O,
Polgara“, prošišta bez ikakvog znaka iznenađenja. „Prošlo je dosta
vremena od tvoje posete.“
„Nekoliko godina“, saglasi se Polgara.
„Više ne brojim godine.“ Salmisrin tupi pogled pređe na
Gariona. „I Belgarion“, reče. „Vidim da više nisi dečak.“
„Nisam“, odgovori on sukobljavajući se s nevoljnom drhtavicom.
„Priđi“, prosikta. „Nekada si mislio da sam lepa i žudeo si za
mojim poljupcem. Želiš li i sada da me poljubiš?“
Garion oseti čudan nagon da posluša i primeti kako ne može da
skloni pogled s očiju zmijske kraljice. Čak nesvestan toga što radi,
on oklevajući koraknu ka postolju.
132
 „Srećnik se ka tronu primače“, promrmljaše evnusi. „Garione!“,
Polgara će odsečno.
„Polgara, neću mu nauditi. Nikada nisam nameravala da mu
naudim.“
„Moram da ti postavim nekoliko pitanja, Salmisra“, zausti
Polgara hladno. „Ostavićemo te da uživaš u svojim zadovoljstvima
čim odgovoriš.“
„Polgara, kakva pitanja? Šta bih to mogla da znam a da tvoja
magija ne može odgonetnuti?“
„Nedavno si upoznala Malorijca Naradasa“, Polgara će.
„Belookog trgovca.“
„Tako se zove? Sariš mi nije spomenuo.“
„Načinila si dogovor s njim.“
„Jesam li?“
„Poslala si emisare u Sendariju na njegov zahtev. Među njima je
bio jedan stranac zvani Zandramas. Tvojim emisarima je bilo
naloženo da mu pomognu da stigne do Halberga na zapadnoj obali
Čereka. Takođe, naredila si da se do ostrva Vetrova otisne barka
koja bi vratila Zandramasa u Njisu.“
„Nikada to nisam naredila, Polgara. Ne zanima me šta
Zandramas namerava.“
„Poznato ti je to ime?“
„Naravno da jeste. Rekla sam ti jednom da angarački sveštenici
i alornski čarobnjaci nisu jedini koji mogu da otkriju skrivenu
istinu. Znam sve o vašoj očajničkoj poteri za otmičarem
Belgarionovog sina iz rivanske Citadele.“
„Ali ipak tvrdiš da nisi umešana u pripreme za taj čin?“
„Onaj koga nazivaš Naradas došao je s darovima“, prosikta
Salmisra, „ali nije rekao ništa više sem da traži dozvolu da trguje u
Njisi.“
„Kako onda ovo objašnjavaš?“ Tetka Pol iz ogrtača izvadi spis
koji im je dao Sadi.
Salmisra je zapalacala jezikom ka jednom od klečećih evnuha.
„Donesi mi to“, naredi.
Evnuh skoči na noge, uze spis od tetke Pol i kleknu pored ivice
postolja pruživši razmotan svitak kraljici.
133
 „Ovo ja nisam naredila“, reče Salmisra nezainteresovano nakon
što je ovlaš pogledala. „Izdala sam naredbu da se emisari pošalju u
Sendariju i ništa više. Prepis nije ispravan, Polgara.“
„Možete li da nađete izvorni spis?“, upita Garion.
„Trebalo bi da je kod Sariša.“
Garion pogleda debeljka kako potrbuške leži na podu. „Gde je?“,
navali na njega.
Sariš se zablenu u njega, a zatim prestrašeno usmeri pogled na
zmiju na tronu.
Garion je razmatrao koje izbore imaju, a onda odbaci većinu njih
zarad jednostavnosti. „Išuse, nateraj ga da progovori“, kratko će.
Jednooki čovek priđe evnuhu koji je drhtao od straha, opkorači
ga i čvrsto mu s leđa zgrabi bradu. Potom naglo trgnu rukom i Sariš
se izvi unatraške. Začu se metalna škripa kad je izvadio rezasti
bodež iz korica.
„Stanite!“, poče Sariš da preklinje uz krkljanje. „U-u fioci je, na
dnu ormara u mojoj sobi.“
„Metodi su vam jednostavni, ubico“, primeti kraljica.
„Prost sam ja čovek, Vaše veličanstvo“, odgovori Išus. „Nisam
suptilne ili spletkaroške naravi. Shvatio sam da jednostavnost ume
da uštedi vreme na duge staze.“ Pustio je preplašenog Sariša i vratio
ulški bodež u korice. A zatim pogleda Gariona. „Želite li da donesem
spis?“, upita.
„Mislim da je to neophodno.“
„U redu.“ Išus se okrenu i napusti odaju.
„Zanimljiv gospodin“, primeti Salmisra. Savi se i brižno dodirnu
uvijeno telo tupim nosem. „Život mi se dosta promenio otkad si
poslednji put bila ovde, Polgara“, siktavim će glasom. „Ne žudim
više za onim od ranije, već provodim dane u nemirnom dremežu.
Uljuljkujem se u san uz sladak zvuk preplitanja moje krljušti. Kad
spavam, sanjam. Sanjam o pećinama s mahovinom u dubokim
hladnim šumama i o danima kad sam još bila žena. Ali ponekad mi
se u snovima desi da sam bestelesni duh koji traži istinu što drugi
prikrivaju. Znam o strahu koji se krije u tvom srcu, Polgara, a i o
očajnoj požudi koja izluđuje Zandramas. Čak znam i o
zastrašujućem zadatku koji očekuje Siradis.“
134
 „Ali i dalje tvrdiš da nisi umešana u ovo?“
„Ne zanima me. Možete vi i Zandramas da se jurite preko svih
kraljevstava sveta, ishod ne budi interesovanje u meni.“ Tetki Pol se
oči suziše dok ju je posmatrala.
„Nemam razloga da te lažem, Polgara“, reče Salmisra primetivši
sumnju u Polgarinom pogledu. „Šta Zandramas uopšte može da
ponudi što bi kupilo moju pomoć? Sve moje potrebe su zadovoljene
i ja više nemam želja.“ Podiže pljosnatu glavu i zalepeta jezikom.
„Ipak, veoma bih se obradovala da te zadatak opet dovede kod
mene, pa da mogu ponovo da uživam u savršenstvu tvog lica.“
Polgara podiže bradu. „Onda, gledaj, Salmisra. Imam malo
strpljenja za uvrnuta zmijska zadovoljstva.“
„Postala si naprasita tokom vekova, Polgara. Hajde da se
ponašamo ljudski. Želiš li da ti kažem šta znam o Zandramas? Ona
nije više ono što je nekada bila.“
„Ona!“, viknu Garion.
„Ni to niste znali?“, zasikta zmija pakosno. „Mora da je tvoje
čarobnjaštvo prevara, Polgara. Zar ne možeš da osetiš da ti je
neprijatelj žena? A možda čak nisi shvatila ni da si je već srela?“
„O čemu pričaš, Salmisra?“
„Sirota, draga Polgara. Dugi vekovi su ti ispunili glavu
paučinom. Zar si stvarno mislila da ti i Belgarat jedini na svetu
možete da promenite obličje? Zmaj koji vas je posetio u arendskim
visovima izgleda sasvim drugačije kada se vrati u prirodno obličje.“
Vrata prestone dvorane se otvoriše i Išus se vrati noseći spis s
crvenim voštanim pečatom na dnu.
„Donesi“, naredi Salmisra.
Išus je pogleda, popreko odmeravajući razdaljinu između
zmijinog trona i svoje nezaštićene kože, a onda se uputi ka
zgrčenom evnuhu koji je predao Polgarin spis kraljici. Bez menjanja
izraza lica, jako šutnu čoveka u rebra. „Evo“, kaza, ispruživši
dokument. „Odnesi ovo Njenom veličanstvu.“
„Vi me se bojite, Išuse?“, upita Salmisra, kao da ju je to donekle
zabavljalo.
„Nisam dovoljno vredan da vam se toliko približim, kraljice
moja.“
135
 Salmisra spusti glavu ne bi li pregledala spis koji joj je
prestrašeni evnuh pružao. „Izgleda da je došlo do nesporazuma“,
prosikta. „Ovaj je spis isti kao i onaj koji si mi pokazala, Polgara, ali
nije dokument čije sam sklapanje naredila. Kako je to moglo da se
desi?“
„Dozvoljavate da govorim, kraljice moja?“, evnuh koji je držao
svitak upita drhtavim glasom.
„Naravno, Adiše“, odgovori mu ona tobože ljubazno, „samo ako
shvataš da ću ti, ukoliko me tvoje reči uvrede, lično uzvratiti
poljupcem koji će ti okončati život.“ Zapalacala je račvastim jezikom
ka njemu.
Evnuhu lice avetinjski posive, a drhtavica mu postade toliko
snažna da se skoro skljokao na pod.
„Govori, Adiše“, prosikta. „Moje je naređenje da podeliš sa
mnom sve što ti je na umu. A onda ćemo odrediti da li ćeš da živiš
ili umreš. Pričaj. Sada.“
„Kraljice moja“, glas mu zadrhta, „glavni je evnuh jedina osoba
u palati kojoj je dozvoljeno da pipne kraljevski pečat Vašeg
veličanstva. Ukoliko je sporni spis lažan, zar ne bi trebalo da od
njega zahtevamo objašnjenje?“
Zmija je ritmično pomerala glavu napred-nazad i palacala
jezikom dok je razmišljala o tome. Napokon, prekide svoj zmijski
ples i poče da se naginje napred sve dok joj jezik ne okrznu obraz
poslušno naklonjenog evnuha. „Živi, Adiše“, promrmlja. „Tvoje me
reči nisu uvredile i moj ti poljubac daruje život.“ Potom se opet
sklupča i počasti Sariša pogledom neživih očiju. „Imaš li
objašnjenje, Sariše? Kao što je naš izuzetan sluga Adiš naglasio, ti si
glavni evnuh. Ti barataš mojim pečatom. Kako je ovaj nesporazum
uspeo da se desi?“
„Kraljice moja...“ Usne mu ostadoše razjapljene, a avetinjski
belo lice ukoči mu se od silnog straha.
Još uvek potresen, Adiš se dopola uspravi, očiju ispunjenih
iznenadnom žarkom nadom. Podiže ruku sa spisom i okrenu se
ostalim evnusima u krvavocrvenim odorama, koji su klečali pored
postolja. „Pogledajte“, povika pobedničkim glasom. „Pogledajte
dokaz izdaje glavnog evnuha!“

136
 Ostali evnusi najpre pogledaše Adiša, a zatim prestrašenog
glavnog evnuha, koji je potrbuške ležao na podu. Pogledavali su i ka
Salmisri ne bi li krišom pokušali da otkriju šta se krije na njenom
tajanstvenom licu. „Oh“, napokon izjaviše ujedinjenim glasom.
„Još čekam, Sariše“, prosikta zmijska kraljica.
Sariš pak sasvim iznenadno skoči na noge i pojuri ka vratima
prestone odaje, zavrištavši od bezumnog životinjskog straha. Ipak,
koliko god je taj iznenadni juriš bio brz, Išus je bio brži. Svirepi
jednooki ubica, mašivši se groznog bodeža, pojuri debeljka koji je
pokušao da pobegne. Zakači bodežom leđa krvavocrvenog ogrtača
glavnog evnuha i kratko ga proburazi. Podiže bodež i upitno
pogleda Salmisru.
„Ne još, Išuse“, odlučila je. „Dovedi ga kod mene.“
Išus progunđa i povuče ka tronu zarobljenika koji se otimao.
Sariš je vrištao i nerazgovetno brbljao, mlatarajući nogama po
uglačanom podu bez ikakvog učinka.
„Moraćeš da mi odgovoriš, Sariše“, Salmisra će.
„Pričaj“, reče Išus promuklo, uperivši vrh bodeža evnuhu ispod
oka. Lagano gurnu šakom i mlaz svetlocrvene krvi istog trena šiknu
debeljku niz obraz.
Sariš vrisnu i poče da brblja. „Oprostite mi, Vaše veličanstvo“,
preklinjao je. „Malorijac Naradas me je primorao.“
„Kako si izveo sve ovo, Sariše?“, upita zmija neumoljivo. „S-
stavio sam vaš pečat na dnu strane, Božanska Salmisro“,
nepromišljeno će. „A onda, kada sam bio sam, dodao sam ostala
naređenja.“
„Da li ima još nekih naređenja?“, upita tetka Pol. „Hoćemo li
naići na prepreke i zamke u potrazi za Zandramasom?“
„Ne. Nema. Nisam izdao nijedno drugo naređenje sem onog da
isprate Zandramas do murške granice i obezbede mu neophodne
karte. Preklinjem vas, Vaše veličanstvo. Oprostite mi.“
„To je nemoguće, Sariše“, prosikta ona. „Namera mi je bila da se
ne mešam u okršaju između Zandramas i Polgare, ali sada sam
umešana jer si iskoristio moje poverenje.“
„Da ga ubijem?“, upita Išus mirno.

137
 „Ne, Išuse“, odgovori mu ona. „Sariš i ja ćemo podeliti poljubac,
kao što priliči običajima.“ Čudno ga pogleda. „Zanimljiv si ti čovek,
ubico“, kaza. „Želiš li da stupiš u moju službu? Ubeđena sam da će
se naći mesto za takvu darovitost.“
Evnuh Adiš zabrekta, najednom prebledelog lica. „Ali, Vaše
veličanstvo“, pobuni se skočivši na noge, „vaše sluge su oduvek bile
evnusi, a ovaj je čovek...“ Ućuta pošto je iznenada shvatio smelost
svoje nepromišljene izjave.
Salmisra ga prikova pogledom hladnih očiju, te on bleda lica
nanovo potonu na pod. „Razočaravaš me, Adiše“, prošapta. A
potom se opet okrenu jednookom ubici. „I, Išuse?“, kaza. „Tako
darovit čovek može da se uzdigne do visokog položaja, a postupak
je, koliko je meni znano, samo sitnica. Mogao bi brzo da se oporaviš
i stupiš u službu svoje kraljice.“
„Oh... Priredili ste mi ogromnu čast, Vaše veličanstvo“, pažljivo
odgovori, „ ali više bih voleo da ostanem manje-više nepovređen.
Postoji određena prednost koju moje zanimanje pruža, te radije ne
bih da to ugrozim takvom zamenom.“
„Shvatam.“ Hitro okrenu glavu da pogleda zgurenog Adiša, a
zatim opet ubicu. „Ipak, izgleda da si danas stekao neprijatelja i to
nekog ko će možda jednog dana postati veoma moćan.“ Išus slegnu
ramenima. „Imao sam mnogo neprijatelja“, odgovori. „Neki su čak
još živi.“ Ošinu zgurenog evnuha svirepim pogledom. „Ukoliko Adiš
priželjkuje da rešimo razmirice, možemo nekada da porazgovaramo
o tome u četiri oka ili možda kasno neke večeri kada naš razgovor
neće zasmetati nikome.“
„Moramo da krenemo“, reče Polgara. „Mnogo si nam pomogla,
Salmisra. Hvala ti.“
„Ne interesuje me vaša zahvalnost“, uzvrati Salmisra. „Izgleda
da se više nećemo sresti, Polgara. Mislim da je Zandramas mnogo
moćnija i da će vas uništiti.“
„Vreme će pokazati.“
„Odista. Srećan put, Polgara.“
„Do viđenja, Salmisra.“ Polgara namerno okrenu leđa postolju.
„Hajdemo, Garione... Išuse“, reče.

138
 „Sariše“, zausti Salmisra čudnim, skoro zvonkim glasom,
„priđi.“ Garion se osvrnu preko ramena i vide kako je podigla
uvijeno telo visoko iznad postolja i trona prekrivenog plišem.
Ritmično se ljuljala napred-nazad. Oči joj sevnuše zastrašujućom
glađu i neodoljivo se zacakliše pod krljuštima na čelu.
Sariš, razjapljenih usana, sitnih očiju i ukočenog pogleda lišenog
ikakvih misli, teturao se ka postolju krupnim ukočenim koracima.
„Priđi, Sariše“, mrmljala je Salmisra. „Žudim da te zagrlim i
poljubim.“
Polgara, Garion i Išus domogoše se izrezbarenih ukrašenih vrata
i ćutke stupiše u hodnik. Nisu prešli ni nekoliko metara kad se iz
prestone dvorane raširi iznenadni jezivi vrisak straha, zlokobno se
utišavši, prerastavši u krkljajući zvuk davljenja.
„Mislim da je mesto glavnog evnuha upravo postalo
upražnjeno“, izjavi Išus jetko. A onda, pošto su nastavili dalje kroz
slabo osvetljen hodnik, okrenu se ka Polgari. „A sada, gospo“, reče
računajući prstima, „najpre plata za pratnju u palatu za vas i
mladića. Zatim, posao ubeđivanja Sariša da nas odvede u prestonu
dvoranu, a onda...“

139
 Deo drugi

RAK URGA

140
 Deveto poglavlje

Malo pre svitanja išunjaše se iz Droblekove kuće i krenuše za

Išusom kroz bedne delove grada pored pristaništa. Gusta siva magla
prekrila je uske, prepletene ulice Stis Tora. Miris reke i isparavanja
s okolnih močvara duboko su se ukorenili u maglovitu tamu, te
Garionu ispuniše nozdrve smradom truleži i barske vode.
Pošto su izašli iz uskog sokaka, Išus ih uputi da zastanu i poče
pogledom da pretražuje po magli. Potom klimnu. „Hajdemo“,
prošapta. „Budite tihi.“ Pohitaše preko svetlucave popločane ulice
loše osvetljene bakljama, čija ih svetlost obavi nejasnim crvenim
odsjajem, a potom uđoše u duboke senke naredne uličice natrpane
smećem. Na drugom kraju uličice Garion ugleda sporu reku, bledu
u magli.
Jednooki ubica ih povede duž druge popločane ulice ka
podnožju klimavog keja isturenog kroz maglu, zastade pored
oronule straćare koja je delom stajala nad vodom i kratko zalupa na
vrata. Polako ih odškrinu, prigušivši škripu zarđalih šarki
komadićem pocepane tkanine. „Ovuda“, promrmlja, a oni krenuše
za njim u straćaru odurnog mirisa. „Čamac je privezan na drugom
kraju keja“, reče im kroz polušapat. „Sačekajte me ovde dok se ne
vratim s njim.“ Krenu ka prednjem delu straćare i Garion začu kako
vrata na podu zaškripaše otvorivši se.
Čekali su, nervozno slušajući trk i cijuk pacova nagomilanih u
ovom delu grada. Izgledalo je kao da se vreme vuče dok je Garion

141
čuvao stražu pored vrata, provirujući na ulicu pored reke kroz
pukotinu između dve trule daske.
„Dobro“, kao da su prošli sati kad se odozdo začu Išusov glas.
„Budite pažljivi na merdevinama. Prečke su klizave.“
U koloni se niz merdevine spustiše u čamac koji je jednooki
čovek dopremio ispod keja. „Moramo da budemo tihi“, upozori ih
pošto su se svi smestili, „Video sam još jedan čamac na reci.“
„Čamac?“, upita Sadi uznemireno. „Šta bi sada mogli da rade?“
Išus slegnu ramenima. „Verovatno nešto zakonom kažnjivo.“
Zatim, zaklonjen senkama keja, gurnu čamac u vodu, smesti se u
sredinu i krenu, pažljivo zaranjajući vesla u uljastu vodu reke, ne
načinivši nijedan zvuk.
Uskovitlana magla se podizala s tamne vode, a nekoliko prozora
visoko na kulama Stis Tora nestvarno je svetlucalo, poput malih
zlatastih sveća koje se mogu videti u snu. Išus je vredno veslao, bez
ikakvog zvuka.
A onda, nedaleko uzvodno, začu se iznenadan prigušen krik,
propraćen pljuskom i grgorenjem mehurića na površini.
„Šta je to?“, frknu Sadi nervozno kad je Išus prestao s veslanjem
da bi oslušnuli.
„Miruj“, prošapta jednooki čovek.
Odnekle iz magle raširi se bat koraka po čamcu, a zatim i pljusak
trapavo gurnutog vesla. Neki čovek naglas opsova grubim glasom.
„Ućuti“, oglasi se drugi glas.
„Zašto bih?“
„Hoćeš li svima u Stis Toru da razglasimo da smo ovde?“
„Preterano brineš. Ona kamenčuga što sam mu vezao za članke
držaće ga dugo na dnu.“ Škripanje vesla o rašlje utihnu u magli.
„Neznalice“, promumla Išus podrugljivo.
„Da to nije bilo svrgnuće?“, upita Svileni s poslovnom
znatiželjom. „Ili kojim slučajem ubistvo iz ličnih pobuda?“
„U čemu je razlika?“ Išus nanovo krenu, polako zaranjajući vesla
kroz vodu. Stis Tor nestade u magli iza njih. Garionu se učini zbog
loše orijentacije pod slabim svetlom kao da se uopšte ne kreću, već
da nepokretno stoje na površini tamne reke. A onda se napokon
pred njima ukaza senovita obala obavijena maglom; i za nekoliko
142
minuta uspeo je da razazna nejasne obrise krošnji okruženih
bledom sumaglicom.
Sa obale se začu tihi zvižduk, a Išus blago iskosi čamac i odgovori
na znak. „Garione, jesi li to ti?“, iz senki stiže Durnikov šapat.
„Jesam.“
Išus usmeri čamac pod okrilje niskih grana, a Durnik prihvati
kanap. „Ostali nas čekaju daleko s druge strane druma“, zausti tiho
dok je pomagao Polgari da se iskrca.
„Mnogo si mi pomogao, Išuse“, uputi Sadi najamniku.
Jednooki čovek sleže ramenima. „Zar me ne plaćaš zbog toga?“
Svileni ga pogleda. „Ukoliko odlučite da razmotrite moju
odluku, porazgovarajte s Droblekom.“
„Razmisliću o tome“, odgovori Išus. Zastade i pogleda Polgaru.
„Neka vas sreća prati na putu, gospo“, tiho će. „Imam utisak da će
vam zatrebati.“
„Hvala, Išuse.“
Zatim gurnu čamac nazad u maglu i nestade.
„O čemu se radi?“, upita Sadi Svilenog.
„Oh, ništa posebno. Dreznijska obaveštajna služba stalno traga
za valjanim ljudima, to je sve.“
Durnik znatiželjno pogleda obrijanog evnuha.
„Objasnićemo kad se pridružimo ostalima, mili“, Polgara će
ubedljivo.
„Važi, Pol“ saglasi se. „Ovuda.“ Povede ih kroz žbunje na obali
do ispucalih ploča na putu, a zatim poče da se probija kroz nisko
rastinje s druge strane druma, dok su se ostali tiskali za njim.
Se’Nedra, Eriond, Tot i Kadifa sedeli su u malom udubljenju iza
palog stabla prekrivenog mahovinom. Lampa pažljivo prigušenog
svetla bledo je osvetljavala udubljenje slabim odsjajem. „Garione“,
zavapi Se’Nedra sa olakšanjem, hitro skočivši na noge. „Šta vas je
toliko zadržalo?“
„Morali smo da odemo na još jedno putovanje“, odgovori joj
nakon što ju je uzeo u naručje. Prisloni lice uz njenu kosu i oseti da
još uvek ima onaj topao sladak miris koji mu je još davno prirastao
za srce.

143
 „U redu“, reče Belgarat s mislima o skorom kraju maglovite noći,
„bolje da što pre krenemo, tako da ću biti kratak“ Sede u mokru
mahovinu pored lampe. „Ovo je Sadi.“ Pokaza prstom na obrijanog
evnuha. „Većina vas ga već poznaje. Krenuće s nama.“
„Belgarate, misliš li da je to mudro?“, Durnik će sumnjičavo.
„Verovatno nije“, odgovori starac, „ali to nije moja zamisao. Izgleda
da je saznao kako Zandramas ide na jug Ktol Murgosa i kako
namerava da pređe kopno do ostrva Verkat na jugoistočnoj obali.“
„Trenutno je taj deo sveta izuzetno opasan, Drevni“, promrmlja
Kadifa.
„Nećemo imati mnogo neprilika, mila gospo“, poče Sadi da je
ubeđuje piskavim glasom. „Ukoliko se prerušimo u trgovce robljem,
niko nam neće stati na put.“
„To ti kažeš“, Belgarat će donekle sumnjičavo. „Možda je i bilo
tako pre no što je rat počeo, ali još ne znamo zasigurno kakav je stav
Malorijaca prema trgovcima robljem.“
„Ima još nešto što svi morate da znate“, dodade Polgara tiho.
„Garion i ja smo otišli do palate da bismo saznali kako je Salmisra
umešana u sve ovo. Rekla nam je da je Zandramas žena.“
„Žena?“, uzviknu Se’Nedra.
„Tako nam je rekla, a nema razloga da nas laže.“
Durnik se počeša po glavi. „To je malo neobično, zar ne? Jeste li
sigurni da Salmisra zna o čemu priča?“
Ona klimnu glavom. „Bila je veoma ubeđena u to i dosta
nadobudna jer zna nešto što ja ne znam.“
„Nekako se i uklapa“, Kadifa će zamišljeno. „Dosta onoga što je
Zandramas odradio urađeno je na način kojim bi se poslužila neka
žena.“
„Ne razumem na šta tačno ciljaš“, priznade Durnik. „Muškarac
dela na određeni način, dobrodušni čoveče. A žena sasvim
drugačije. Činjenica da je Zandramas žensko objašnjava dosta
toga.“
„Takođe, veoma se potrudila da prikrije tu činjenicu“, dodade
Svileni. „Osigurala se da svi koji su je ikada videli umru kako ne bi
mogli da pričaju o tome.“

144
 „Možemo o tome da razgovaramo malo kasnije“, reče Belgarat,
ustade i pogleda kroz sve svetliju maglu. „Najbolje je da odemo pre
nego što ljudi s one strane reke krenu da lunjaju unaokolo. Hajde
da osedlamo konje.“
Trebalo im je malo vremena da premeste opremu ne bi li
rasteretili jednog konja za Sadija, ali, uprkos tome, ubrzo izjahaše
iz sigurnosti skloništa i uputiše se duž obrasle staze koja je pratila
krivudavi tok Zmijske reke. U početku su se kretali obazrivo, ali
pošto napustiše okolinu Stis Tora, koji je sakriven ležao u magli na
drugoj obali, nagnaše konje u brzi kas, tutnjajući po zapuštenom
drumu što je vodio kroz bujnu džunglu i preko močvara odurnog
mirisa, odakle su potekli ljudi-zmije.
Dan osvanu i podari okolnoj magli tajanstveni odsjaj, a kapljice
koje su padale s lišća rastinja pored puta dobiše sjaj nalik
draguljima. Garion je krvavih očiju i umoran zbog neprospavane
noći ošamućeno posmatrao dragulje na zelenom lišću, i iznenadi se
da takva lepota može da postoji u ovoj močvari odurnog mirisa.
„Ceo svet je lep, Belgarione“, Eriond će ubedljivo, kao da daje
odgovor na ovu njegovu neizrečenu misao. „Samo treba da naučiš
kako da gledaš na stvari.“
Magla se podiže i oni napokon dobiše mogućnost da poteraju
konje u brži galop. Tog dana ne sretoše nijednog putnika. Kada je
sunce počelo da tone ka teškim nagomilanim purpurnim oblacima
koji kao da su oduvek nadvisivali zapadno obzorje već su odmakli
daleko uzvodno.
„Koliko ima do murške granice?“, upita Garion Sadija dok su
sakupljali drva za potpalu, a Durnik i Tot postavljali logor za
noćenje.
„Još nekoliko dana“, odgovori evnuh. „Glavni put prelazi preko
reke, blizu izvora, a zatim skreće naniže ka Aragi. Ima jedno selo
kod prelaza. Biće potrebno da tamo zastanemo da nabavim nešto
odgovarajuća odela i slično.“
Kadifa i Se’Nedra su raspakivale Polgarino posuđe za kuvanje
nedaleko od njih, i plavokosa Dreznijka pogleda Sadija. „Izvinite‘„,
reče, „ali mislim da sam našla rupu u vašem naumu.“
„Je l’?“

145
 „Kako možemo da se prerušimo u trgovce robljem kad u našoj
družini sasvim očigledno ima i žena?“
„Ali, draga gospo, odvajkada je bilo žena u družinama trgovaca
robljem“, odgovori on spustivši iz naručja hrpu drveta za potpalu
pored mesta za vatru okruženog kamenjem. „Siguran sam da ćete
shvatiti zašto ako malo razmislite o tome.“
„Ja sasvim sigurno ne shvatam“, izjavi Se’Nedra.
Sadi se nakašlja zbog neprijatnosti. „Pored robova, trgujemo i
robinjama, Vaše veličanstvo“, pojasni, „a žene koje čuvaju druge
žene donose višu cenu.“
Ona blago porumene. „To je odvratno.“
Sadi slegnu ramenima. „Nisam ja stvorio svet, Vaše veličanstvo“,
odgovori. „Ja samo pokušavam da preživim u njemu.“ Pošto su jeli,
Sadi uze jednu zemljanu činiju, napuni je toplom vodom i poče da
sapuna glavu s malim čekinjama.
„Nameravao sam nešto da te pitam, Sadi“, oglasi se Svileni s
druge strane ognjišta. „Šta si tačno uradio pa si toliko uvredio
Salmisru?“
Sadi ga pogleda ogorčeno. „Kraljicu služi jedna izuzetno
iskvarena gomila ljudi, Keldare“, odgovori. „Svi smo mi podlaci i
nitkovi, i gore. Pre mnogo godina Salmisra je izdala određena
uputstva ne bi li zadržala spletkarenje i prevare u razumljivoj meri
barem kao predostrožnost od rušenja vlade. Prekoračio sam
nekoliko tih mera većinu njih, zapravo. Sariš je to otkrio i odmah
odjurio da izbrblja kraljici.“ Uzdahnu. „Kako bih samo voleo da sam
mogao da mu vidim lice kada ga je poljubila.“ Podiže brijač.
„Zašto svi Njisani briju glave?“, upita Se’Nedra radoznalo.
„Njisa je prepuna raznih poganih buba, Vaše veličanstvo, a kosa
im nudi savršeno gnezdo.“
Ona ga prepadnuto pogleda, a ruka joj nesvesno krenu ka
bakarnocrvenim uvojcima.
„Ne bih preterano brinuo da sam na vašem mestu“, osmehnu se.
„Zimi uglavnom spavaju.“
Nekoliko dana kasnije, oko podneva, put koji su pratili napusti
džungle i povede ih uzbrdo. Hladna vlaga koja se bila navukla nad
njisanske močvare, inače prepune isparenja, postepeno se razilazila
146
dok su išli uzbrdo, i kad su zašli u listopadne šume pored istočne
granice napokon postade prijatno toplo. Reka poče da poskakuje
preko kamenja pored puta, a što su se više peli mutna voda
postajaše bistrija.
„Nismo daleko od prelaza“, reče Sadi dok su prelazili dugačku
okuku na putu. Kameni most je nekada vodio preko reke, ali
vremenom mu je burna voda oronila osnovu i urušio se na dno.
Zelena voda je zapenjena hitro nadirala preko napadalog kamenja.
Uzvodno od propalog mosta ukaza se zatalasani široki plićak s
oblucima na dnu, iskričav pod suncem. Utabana staza ih povede do
prelaza.
„Šta ćemo s pijavicama?“, upita Svileni, sumnjičavo
odmeravajući vodu.
„Tok je isuviše brz, prinče Keldare“, odgovori Sadi. „Tela su im
previše mekana da bi mogle da izdrže udarce o kamenje.“
Samouvereno ugaca u zatalasani brzak i povede ih preko.
„Selo koje sam pominjao nalazi se malo dalje“, reče im pošto su
svi izašli iz reke. „Trebaće mi oko sat vremena da pokupim sve što
nam je potrebno.“
„Možemo da te sačekamo ovde“, reče Belgarat sjahavši s konja.
„Svileni, idi ti sa njim.“
„Mogu i sam“, pobuni se Sadi.
„Uveren sam da možeš. Ali nazovi to merom predostrožnosti.“
„Kako da objasnim prodavcu to što je Dreznijac sa mnom?“
„Izlaži ga. Siguran sam da ćeš biti veoma ubedljiv.“ Garion sjaha
i uputi se ka padini pored reke. Voleo je ove ljude najviše na svetu,
ali ipak se ponekad dešavalo da ga njihovo uzgredno peckanje
iznervira. Uprkos tome što je znao da oni zacelo nisu mislili ništa
loše, kao da su time nekako odražavali nezainteresovanost i
lakomislenost, i očigledni izostanak brige za njegovu ličnu nevolju i
što je još važnije, Se’Nedrinu. Zastade na vrh padine nad rekom i
pogleda ovlaš preko klisure Zmijske reke i dalje ka džunglama ljudi-
zmija nalik gustom zelenom prekrivaču. Biće mu drago kad napuste
Njisu. Ne zbog lepljivog blata niti zbog smrada močvara, pa čak ni
zbog rojeva buba sve vreme prisutnih u vazduhu. Glavna nevolja s
Njisom jeste činjenica da niko ne može normalno da vidi šta se

147
dešava na samo nekoliko metara od njega u bilo kom pravcu. Iz
nekog razloga, Garion je imao ogromnu potrebu da razgleda po
otvorenom prostoru, a prepreke od drveća i raznolikog rastinja
smetale su mu još otkad su stigli u Njisu, i vremenom su ga sve više
nervirale. Nekoliko puta je uhvatio sebe kako se suzdržava da
posegne za voljom i pruži duge jasne poglede kroz džunglu. Kad se
Svileni i Sadi vratiše, na licu sitnog Dreznijca ispoljavao se bes.
„Prinče Keldare, koristićemo ih samo kao masku“, pobuni se
Sadi blago. „Ionako nemamo zapravo robove s nama, tako da niko
neće da ih nosi, zar ne?“
„Samo njihovo postojanje me vređa.“
„Čije postojanje?“, upita Belgarat.
Sadi slegnu ramenima. „Kupio sam nekoliko lanaca i okova.
Keldar se ne slaže s tim.“
„Ni bičevi mi se ne sviđaju“, nadoveza se Svileni.
„Objasnio sam, Keldare.“
„Znam. I još uvek je odvratno.“
„Naravno da jeste. Njisani su odvratni. Mislio sam da to znate.“
„Možemo kasnije da se pozabavimo moralnim načelima“,
Belgarat će. „Sad moramo da krenemo.“
Put kojim krenuše penjao se strmo pored reke, sve dublje u brda.
Listopadno drveće smeniše čvornovato zimzeleno drveće i nizak
vres. Ogromno oblo belo stenje ležalo je nabacano među
tamnozelenim drvećem, a nebo nad njima beše kristalnoplavo.
Prenoćili su te večeri u šumarku niskih krivih smreka, s vatrom
pored jedne stene ne bi li njena bela površina odbila svetlost i
toplotu. Nad njima se na zvezdanom istočnom nebu uzdizao strmi
greben rezastog obrisa.
„Bićemo u Ktol Murgosu čim pređemo onaj greben“, reče Sadi
kad su se okupili oko vatre nakon večere. „Murzi nadgledaju granice
veoma pažljivo, tako da je sada verovatno najbolje vreme da
počnemo s prerušavanjem.“ Otvori oveći zavežljaj koji je doneo iz
sela pored prelaza i izvadi veći broj tamnozelenih svilenih odora.
Odmeri Se’Nedru i Tota. „Možda imamo problemčić“, promrmlja.
„Prodavac nije imao veliki izbor veličina.“

148
 „Srediću to, Sadi“, reče Polgara, uze umotane odore od njega i
otvori jedan od svojih zavežljaja u potrazi za priborom za šivenje.
Belgarat je zamišljeno gledao oveću kartu. „Nešto mi nikako ne
da mira“, reče. Okrenu se Sadiju. „Da li je ikako moguće da se
Zandramas ukrcala u nekoj luci na zapadnoj obali i otplovila oko
južnog dela kopna do Verkata?“
Sadi odmahnu glavom, a obrijana ćela mu zasija pod
narandžastim odsjajem vatre. „To je nemoguće, Drevni. Malorijska
se flotila prikrala Murzima pre nekoliko godina, a kralj Urgit još
uvek ima noćne more povodom toga. Zatvorio je sve zapadne luke i
poslao brodove u nadgledanje pomorskih puteva duž cele obale
urškog poluostrva.“
„Koliko nam treba do Verkata?“, upita Durnik.
Sadi žmirnu ka zvezdama. „U ovo doba godine oko tri ili četiri
meseca, vrli Durniče.“
Polgara je tiho pevušila dok joj je igla za šivenje svetlucala pod
odsjajem vatre. „Dođi ovde, Se’Nedra“, reče.
Malena kraljica ustade i uputi se ka njoj. Pol podignu zelenu
svilenu tkaninu, premeri je oko njenog sitnog tela, a onda
zadovoljno klimnu glavom.
Se’Nedra nabra nos. „Zar moraju tako da mirišu?“, upita Sadija.
„Pretpostavljam da ne moraju, ali uvek je tako, zbog nečega.
Robovi odaju određeni odurni smrad, i izgleda da prelazi i na druge
stvari.“
Tetka Pol odmeri Tota, upoređujući ga s odelom koje je držala u
rukama. „Hm, ovo će biti veći izazov“, promrmlja.
Grdosija je nakratko pogleda, donekle stidljivog osmeha, a
potom ustade da baci još koje drvo na vatru. Čim je prodžarao ugalj
štapom, stub treperavog crvenog plamena podiže se ne bi li
pozdravio niske zvezde na večernjem nebu. Odnekud podno
grebena, kao odgovor na ova svetlucanja, začu se duboka promukla
rika.
„Šta to bi?“, zavapi Se’Nedra.
„Lav“, Sadi slegnu ramenima. „Ponekad love pored putanje
robova barem starce ili obogaljene.“
„Zašto bi radili tako nešto?“
149
 „Ponekad se robovima toliko smuči da hodaju dalje, tako da se
desi da ih ostave. Stari lav ne može da pojuri nekog jačeg, ali...“ Reči
ostadoše da vise u vazduhu.
Zapanjeno ga pogleda.
„Sami ste pitali, Vaše veličanstvo“, napomenu. „Zapravo, ni
meni se ta ideja ne sviđa. Baš je to razlog zbog kojeg sam napustio
trgovinu robljem i upustio se u političke vode.“ Ustade i protrese
zadnji deo odela. „A, sada, oprostite mi, dragi ljudi, moram da
nahranim Zit. Molim vas, budite pažljivi kad odlazite na počinak.
Ume da se iskrade kad je dobro nahranim. Mislim da je skrivanje
zabavlja, i sasvim sigurno ne može da se pretpostavi gde će se
pojaviti.“ Udalji se iz kruga zlatastog odsjaja vatre ka mestu na
kojem je raširio svoje prekrivače.
Svileni se zablenu u njega, a potom se okrenu ka vatri. „Ne
zanima me šta ćete vi“, izjavi, „ali ja večeras spavam ovde.“
Sledećeg jutra, nakon doručka, odenuše se u odore njisanskih
trgovaca robljem, groznog smrada. Po Belgaratovim uputstvima
Garion nanovo prekri balčak mača Rive Gvozdene Ruke. „Bolje da
Kuglu čuvamo dobro skrivenu sve dok smo u Ktol Murgosu“, reče
starac. „Ima običaj da se raspomami kad su Angaraci blizu.“
Uzjahaše konje i uputiše se preko udoline ka oštrim vrhovima
grebena, prateći pravac drevnog druma. Pošto skrenuše za prvom
okukom, Polgara se iznenadno trgnu u sedlu i odsečno frknu.
„Pol, šta ne valja?“, upita Durnik.
Nije odmah odgovorila, ali lice joj preblede. Oči joj sevnuše, a
beli pramen nad čelom najednom blesnu. „Strahotno!“, povika.
„Šta to, tetka Pol?“, upita Garion.
„Pogledajte tamo“, odgovori im pokazujući drhtavom rukom. Po
kamenom tlu nekoliko metara od puta bile su raštrkane bele kosti,
a po sredini je ležala ljudska lobanja, s razjapljenim rupama umesto
očiju.
„Možda je to bio jedan od robova koje je Sadi sinoć pominjao?“,
pretpostavi Svileni.
Polgara odmahnu glavom. „Deo nagodbe između Sariša i
Naradasa podrazumevao je da nekoliko ljudi isprati Zandramas do

150
murške granice“, podseti ga. „Kad su već stigli dovde, više joj nisu
bili potrebni.“
Svileni se smrknu. „Izgleda da joj je to karakterna crta. Kad god
završi s nekim, ubije ga.“
„Nije da ih samo ubija“, Polgara je izgledala zgađeno. „Polomila
im je ruke i noge i ostavila ih lavovima. Čamili su tako dok nije pala
noć, a onda su došli lavovi.“
Se’Nedra preblede. „Kako užasno!“
„Pol, jesi li sigurna?“, upita Durnik, donekle zgađenog lica.
„Neke stvari su toliko strahotne da su ostavile tragove na samom
kamenju.“
Belgarat je smrknuto posmatrao oglodane kosti. „Nije joj prvi
put da uradi ovako nešto. Više je ne zadovoljava ubijanje samo radi
prikrivanja tragova. Podložna je raznim grozotama.“
„Ona je čudovište“, izjavi Se’Nedra. „Hrani se strahom.“
„I ne samo to“, uzvrati Belgarat. „Imam utisak da pokušava da
nam ostavi poruku.“ Nagnu glavu ka razbacanim kostima. „Nije bilo
baš toliko nužno da se ovo odradi. Mislim da pokušava da nas
prestraši.“
„Neće moći“, Garion će veoma tiho. „Ovim je samo podstakla
konačnu odluku. Kada napokon dođe vreme da i ona mora platiti za
svoja nedela, mislim da će shvatiti kako je sve ovo mnogo više no
što može da podnese.“
Drevni drum koji su pratili odvede ih do vrha grebena, a onda se
tu naglo prekide, jasno označivši nevidljivu liniju gde se završava
Njisa a počinje Ktol Murgos. S vrha grebena pucao je pogled na
beskrajni neprekinuti prostor ispunjen raštrkanim tamnim
stenama i kilometrima širokim uvalama prekrivenim
tamnosmeđim šljunkom, iskričavim pod žarkim suncem. „Kuda li
je Zandramas otišla?“, upita Durnik Gariona.
„Skrenula je ka jugu“, odgovori on, pošto je osetio trzaj Kugle ka
novom pravcu.
„Možemo da uštedimo na vremenu ako presečemo pravo, zar
ne?“
„Nipošto, vrli čoveče“, izjavi Sadi. „Pred nama je Velika araška
pustinja. Veličine je cele Algarije. Vode tamo ima jedino u
151
dagašijskim bunarima, a ubeđen sam da niko od vas ne želi da ga
nađu zagnjurenog u dagašijski bunar.“
„Zar Dagašiji tu žive?“, upita Durnik, pošto je stavio šaku na čelo
kako bi zaklonio sunce i procenio jezivu pustoš.
„Jedino oni i mogu“, odgovori Sadi. „Možda to objašnjava zašto
su toliko okrutni. Moraćemo da pratimo podnožje grebena nekoliko
kilometara ka jugu ne bismo li uspeli da zaobiđemo ovu pustoš.
Zatim ćemo da pohitamo ka jugoistoku preko Morkta i dalje kroz
Veliku južnu gorutsku šumu.“
Belgarat klimnu glavom. „Potecimo, onda.“
Jahali su ka jugu tik uz zapadnu ivicu Araške pustinje,
pokušavajući da se drže više u brdima strmo nagnutim ka tlu
pustinje. Kako su odmicali, Garion primeti da je drveće s ove strane
grebena zakržljalo i slabo razvijeno. Nije čak bilo ni trave po
kamenom tlu, a trnovito oskudno žbunje zamenilo je vres. Obris
grebena zapravo je predstavljao jasnu granicu između dve sasvim
različite klime. Dok je na zapadnoj padini bilo prijatno i toplo, na
istočnoj strani postade neizdržljivo vruće. Gotovo da nije bilo
nijednog brzaka, a samo nekoliko potočića na koje su naišli tokom
putešestvija ropćući su klizili ka toplim baricama, jedva primetnim
među kamenjem boje rđe.
Prošlo je tri dana nakon što su zašli u Ktol Murgos, i tog jutra
Tot priveza prekrivač preko jednog ramena, uze štap i uputi se ka
otvoru udoline u kojoj su proveli noć, te pogleda ka kamenoj
pustinji pred sobom. Sunce još nije izašlo, a svetlost s ranog
jutarnjeg neba dopirala je siva i bez senki, išaravši svaki kamen i
stenje vrele pustoši rezastim obrisima. Ni trenutak nije prošao, a
grdosija se vrati i uhvati Durnika za rame.
„Šta je bilo, Tote?“, upita kovač.
Nemi grdosija pokaza ka početku udoline.
„U redu“, reče Durnik i ustade s mesta gde je palio jutarnju
vatru. Pređoše udolinu pod bledim svetlom i zastadoše. Nije dugo
prošlo kad Durni povika preko ramena. „Belgarate, bolje pogledaj
ovo.“

152
 Starac navuče otrcane rasparene čizme i krenu ka njima, a zeleni
svileni ogrtač mu zalepeta oko članaka. Kratko se zapilji, a onda
opsova. „U nevolji smo“, objavi bez vračanja u udolinu.
Nevolja je postala očigledna kad im se i ostali iz družine
pridružiše na početku udoline. Malo dalje u pustinji dizao se
ogroman oblak prašine i nepokretno je lebdeo u mirnom jutarnjem
vazduhu.
„Koliko li je ljudi potrebno da se podigne onoliko prašine?“,
upita Garion tiho.
„Barem nekoliko stotina“, nagađao je Svileni.
„Murzi?“
„Ako nisu promenili stare navike, ne mogu da budu Murzi“,
promrmlja Kadifa. „Nose crvene odore.“
Svileni je napregnuto piljio ka oblaku prašine. „Imaš oštar vid“,
reče plavokosoj devojci posle duže tišine.
„Jedna od prednosti mladosti“, odvrati mu ljupko.
Prostreli je kratkim ljutitim pogledom.
„Mislio sam da je ovo murška teritorija“, usprotivi se Durnik
„I jeste“, kaza Sadi, „ali Malorijci često šalju patrole. Zakat već
nekoliko godina pokušava da pronađe način da se prišunja Urgitu s
leđa.“
„Gde li nalaze vodu?“
1 „Ubeđen sam da su poneli zalihe.“
Tot krenu ka južnoj strani uvale i poče da se vere po strmoj
stenovitoj padini, a čitava bujica prašnjavog smeđeg šljunka kliznu
za njim.
„Misliš li da možemo da uteknemo?“, upita Svileni Belgarata.
„Verovatno ne bi bilo pametno. Mislim da bi najbolje bilo da
ostanemo ovde dok se ne udalje.“
Tot tiho zazvižda s vrha padine na koju se upravo uzverao.
„Vidi šta hoće, Durniče“, Belgarat će.
Kovač klimnu glavom i krenu uz strmu padinu.
„Mogu li da nas pronađu ovde?“, upita Se’Nedra napeto.

153
 „Malo je verovatno, Vaše veličanstvo“, odgovori Sadi. „Sumnjam
da će gubiti vreme na pretraživanje svih udolina i jaruga pod
planinama.“
Belgarat je žmirkao ka oblaku prašine. „Uputili su se ka
jugozapadu“, primeti. „Ako sedimo mirni dan ili dva, nestaće iz naše
blizine.“
„Mrzim kada traćimo vreme“, Garion će džangrizavo.
„I ja, ali izgleda da nemamo izbora.“
Durnik se uz klizanje spusti niz padinu uvale. „Još jedna skupina
je pravo pred nama“, objavi ukratko. „Murzi, po mom mišljenju.“
Belgarat sasu sočne psovke. „Stvarno ne nameravam da me
uhvate usred okršaja“, kaza. „Popni se tamo i prati dalji razvoj
događaja“, uputi Svilenom. „Bolje da ne bude još nekih
iznenađenja.“
Svileni se uputi ka strmoj padini. Skoro nagonski, Garion krenu
za njim. Domogoše se vrha i sakriše se iza bodljikavog zakržljalog
žbuna.
Žarko sunce na istoku klizilo je nad pustinjom, a oblak prašine
koji su podigli malorijski napadački redovi poprimi zastrašujuću
crvenu boju. Obrisi ljudi pod njim, i malorijskih konjanika i
prikrivenih Murga, bili su tako sitni na toj razdaljini da su izgledali
poput figura na umanjenom pejzažu.
„Po mojoj proceni snage su skoro podjednake“, mudrovao je
Svileni posmatrajući vojne skupine.
Garion promisli o tome. „Ipak, Murzi su u prednosti. Na višem
su tlu, tako da je element iznenađenja na njihovoj strani.“
Svileni se iskezi. „Biće vojskovođa od tebe.“
Garion ne odgovori na ovu opasku.
„Sadi je bio u pravu“, Svileni će. „Malorijci su poneli zalihe
vode.“ Uperi prstom ka dvadesetak kabastih teretnih kola natrpanih
ogromnim bačvama što su se vukla na začelju kolone koja je
marširala kroz pustinju.
Malorijci se domogoše jedne od plitkih uvala podno brda, te
zastadoše, a njihovi se izviđači raštrkaše po stenovitom terenu. Nije
prošlo mnogo kad se začuše povici upozorenja da su videli bar
nekoliko Murga u blizini.
154
 „Ovo nema nikakvog smisla“, reče Garion. „Nisu ni pokušali da
se sakriju.“
„Murzi nisu poznati po visprenosti“, odgovori Svileni. Utom se
Malorijci u crvenim oklopima okupiše za juriš, a prikriveni Murzi
skočiše iz zaklona i počeše da obasipaju neprijatelje strelama. Ali
nakon samo nekoliko okršaja krenuše u povlačenje.
„Zašto se povlače?“, navali Garion zgranuto. „U čemu je smisao
da neko postavi zamku, a potom se okrene i utekne?“
„Niko nije toliko glup“, promrmlja Svileni slažući se. „Naumili
su nešto drugo.“
Murzi su i prilikom povlačenja napadali kišom strela zbog koje
uvala pod brdima postade zatrpana leševima u crvenim odorama,
dok su Malorijci uporno jurišali pod padinama. I još jednom, obrisi
svih tih udaljenih ljudi zaličiše na igračke. Da je bio bliže, Garionu
bi se verovatno smučilo od pokolja na ivici ogromne pustinje, ali
odavde je mogao da posmatra s većim zanimanjem od jednostavne
radoznalosti.
A onda, kada je veći deo malorijskog pohoda završio daleko u
uvalama i jarugama, jedinica sačinjena od murških konjanika sa
sekirama protutnja oko izbočine dugačkog stenovitog grebena
isturenog u pustinju.
„Znači, to su naumili“, reče Garion. „Navukli su Malorijce u juriš
kako bi mogli da napadnu s leđa.“
„Nije to u pitanju“, Svileni se nije slagao. „Mislim da su krenuli
u otimanje kola sa zalihama.“
Murški konjanici galopom jurnuše preko otvorenog prostora,
potom se sjatiše sa svih strana slabo branjenih malorijskih jedinica
sa zalihama, a sekire krenuše gore-dole dok su rasecali bačve s
vodom. Sa svakim zamahom svetlucava voda nagrnu i potopi
ispošćeno pustinjsko tlo. Crveno sunce je, zaklonjeno prašinom od
juriša, svetlucalo kroz guste oblake i bojilo nadiruće mlazeve vode.
Garionu je s udaljene tačke visoko nad tlom izgledalo kao da tečnost
iz probušenih bačvi nije voda, već krv.
Razleže se gromoglasan ojađen krik i malorijski pohod poče da
jenjava. Prikaze u crvenim oklopima, daleko pod njima, potom se
okrenuše i očajnički pojuriše nazad ka pustinji ne bi li zaštitili svoje

155
dragocene zalihe vode. Ali bilo je prekasno. Murški konjanici su
svirepo i bez greške već rascepali svako bure i bačvu, te uz
pobedonosne poruge odjahali odakle su i došli.
Murzi čije je navodno povlačenje namamilo malorijske trupe u
kobni juriš sjatiše se s grebena i zauzeše prethodne pozicije. S
udaljenih položaja nad sada obeshrabrenim Malorijcima hitnuše
čitavu kišu strela koje u luku poleteše ka jutarnjem nebu, a zatim
obasuše neprijatelje. Malorijci su pod smrtonosnom kišom
očajnički pokušavali da spasu ono malo vode što je ostalo na dnu
rasparčanih bačvi, ali ubrzo njihovi gubici pod olujom strela
postadoše neprihvatljivi. Ljudi u crvenim tunikama odustadoše i
pojuriše ka pustinji, ostavivši svoja kola za sobom.
„Kako okrutno ratovanje“, reče Svileni.
„Izgleda da je bitka već gotova, zar ne?“, kaza Garion, pošto su
Murzi u crnim odorama krenuli ka uvali da dokrajče ranjene.
„O, da“, Svileni zazvuča skoro kao da mu je muka. „Boj je
završen. Umiranje, ipak, nije.“
„Možda oni koji su preživeli mogu da uteknu preko pustinje.“
„Ni govora.“
„U redu, onda“, oglasi se mršavi čovek u crnoj odori, pošto je s
poluzategnutim lukom stupio iz skloništa od obližnje gomile
kamenja. „Pošto ste sve lepo odgledali, zašto ne bismo sišli u vaš
logor da se pridružimo ostalima?“

156
 Deseto poglavlje

Svileni polako ustade, držeći ruke na videlu. „Drugar, krećeš se

neverovatno tiho“, primeti.
„Obučavan sam za to“, kaza čovek sa lukom. „Krećite. Prijatelji
vas očekuju.“
Svileni uputi Garionu kratak pogled upozorenja. „Hajde da ga
pratimo dok ne procenimo situaciju ! upozori ga tajnim jezikom,
pokrenuvši prste. Jamačno da nije došao sam.“
Skrenuli su i proklizali niz padinu do uvale sa strancem čiji je luk
bio u pripravnosti. Na gornjem kraju jaruge, gde su raširili šatore
prethodne večeri, dvadesetak ljudi u crnim odorama, naoružanih
strelama, držalo je na oku ostale iz družine. Svi su imali ožiljke na
licu i kose oči, tipične za Murge, ali su ipak bili donekle drugačiji.
Svi Murzi koje je Garion do tada video imali su široka ramena, a
glavna im je odlika u ukočenom držanju bila uobraženost. Ovi ljudi
su bili vitkiji, a njihovo je držanje pak bilo istovremeno oprezno i
donekle neuobičajeno opušteno.
„Kao što vidite, plemeniti Tadžače“, zausti Sadi dodvoravajući se
čoveku koščatog lica koji je izgleda bio glavni, „baš je onako kao što
sam vam i rekao. Imam samo još dvojicu sluga.“
„Znamo koliko vas ima, robovlasniče“, odgovori čovek mršavog
lica jakim naglaskom. „Nadgledali smo vas još otkad ste ušli u Ktol
Murgos.“
„Nismo ni pokušavali da se sakrijemo“, usprotivi se Sadi blago.
„Jedini razlog prikrivanja jeste to što smo kanili da izbegnemo
157
umešanost u one neprijatnosti na obodu pustinje.“ Zastade. „Ipak,
rad sam da saznam zašto bi se neko od plemenitih Dagašija zanimao
za delatnosti družine njisanskih robovlasnika. Svakako da nismo
prvi koji prolaze ovuda.“
Tadžak, kao da ga nije čuo, odmeravao je Gariona i njegove
prijatelje strogim crnim očima. „Kako se zoveš, robovlasniče?“,
napokon upita Sadija.
„Zovu me Usa od Stis Tora, dobri gospodaru, zvanično zaveden
kao trgovac robljem. Posedujem sva podesna dokumenta ukoliko
želite da ih pregledate.“
„Kako to da niko od sluga nije Njisanin?“
Sadi nedužno raširi ruke. „Većina je mojih sunarodnika zamrzlo
da putuje u Ktol Murgos zbog rata na jugu“, pojasni, „tako da sam
bio primoran da, za razliku od ranije, unajmim strane pustolove.“
„Možda je tako“, Dagaši će nezainteresovanim bezosećajnim
glasom. A onda, pogleda Sadija pravo u oči. „Koliko te interesuje
zarada, Uso od Stis Tora?“, iznebuha upita.
Sadiju se inače mrtve oči zacakliše i žustro protrlja ruke. „Zašto,
onda“, zausti, „ne bismo malo popričali o tome? Kako mogu da vas
uslužim? I koliko biste mi platili?“
„Moraćemo da porazgovaramo s mojim gospodarem“, odgovori
Tadžak. „Naređeno mi je da pronađem družinu robovlasnika i
kažem im da ću se postarati da se susretnu s nekim ko bi im
širokogrudo platio za prilično sitnu uslugu. Da li vam je takva
ponuda primamljiva?“
Sadi je oklevao, krišom pogledavajući ka Belgaratu i očekujući
znak.
„I?“, Tadžak će nestrpljivo. „Zainteresovani ili ne?“
„Naravno da jesmo“, odgovori Sadi obazrivo. „Ko je vaš
gospodar, Tadžače? Ko je taj dobročinitelj koji je rad da me
obogati?“
„Reći će vam svoje ime i šta treba da uradite kad se sretnete u
Kahši.“
„U Kahši!?“, uzviknu Sadi. „Niste ništa spomenuli o tome da
moram da idem čak tamo.“

158
 „Mnoge stvari nisam rekao. I? Slažeš li se da krenete s nama u
Kahšu?“
„Imam li izbora?“
„Ne.“
Sadi bespomoćno raširi ruke.
„Šta je Kahša?“, uputi Garion Svilenom, pomerivši prste.
„Glavno uporište Dagašija. Na veoma je groznom glasu.“
„Dobro, onda“, odluči Tadžak, „hajde da skupimo šatore i
spremimo se za polazak. Do Kahše nam treba mnogo sati, a
popodne nije baš pravo vreme za šetnju kroz pustinju.“
Sunce je već bilo visoko na nebu kad su izjahali iz otvora uvale,
okruženi Tadžakovim Dagašijima koji su ih nadgledali. Daleko u
pustoši poraženi Malorijci krenuli su u beznadežno putešestvije.
„Zar neće pokušati da koriste vaše bunare, plemeniti Tadžače?“,
upita Sadi.
„Verovatno hoće ukoliko uspeju da ih pronađu. Pokrivamo
bunare kamenjem, a sve gomile u pustinji izgledaju isto.“
Murške jedinice su u podnožju brda posmatrale obeshrabreno
povlačenje Malorijaca. Tadžak im priđe i načini kratak
zapovednički pokret rukom, a oni se nevoljno skloniše.
Jahali su uzanim klancem koji je vodio u pustinju, i Garion
iskoristi priliku da približi konja Belgaratu. „Deda“, uznemireno
prošapta, „šta ćemo da radimo?“
„Sačekaćemo da vidimo o čemu se radi“, odgovori starac. „Bolje
da ne preduzimamo ništa i da ne otkrijemo ko smo barem ne još.“
Ujahali su u neizdrživo vrelu pustinju, a Sadi se osvrnu da
pogleda murške vojnike na vrhovima najbližih niskih brda.
„Vaši su sunarodnici izuzetno uslužni“, uputi Tadžaku. „Ipak,
iznenađuje me da nas nisu zaustavili zbog propitivanja.“
„Znaju ko smo“, odgovori Tadžak kratko, „i dobro im je poznato
da je bolje da nam se ne mešaju u posla.“ Pogleda evnuha koji se već
podobro znojio. „Bilo bi mudro da sada držiš jezik za zubima, Uso.
Sunce u pustinji ume veoma brzo da izvuče svu vlažnost iz ljudskog
tela, a otvorena su usta prva meta koju napada. Ovde je sasvim
moguće da neko sebe otera u smrt pričom.“
Sadi ga zaprepašćeno ošinu pogledom, a zatim čvrsto steže usne.
159
 Vrelina je bila nezamisliva. Pustinjsko je tlo većim delom bilo
ogromno i ravno, od crvenkastobraon šljunka s retkim gomilama
tamnog kamenja i širokim isprekidanim prugama zaslepljujuće
belog peska. Kao da je svet podrhtavao i titrao dok su se talasi
vreline podizali s užeglog šljunka. Sunce je tuklo Gariona po glavi i
vratu poput ogromnog malja; a iako se kupao u znoju, ipak bi on
toliko brzo ispario da mu je sve vreme odeća bila potpuno suva.
Sat vremena su jahali pod tom vrelinom, a onda Tadžak dade
znak za odmor. Kratkim pokretom ruke posla petoricu svojih ljudi
preko nižeg kamenog grebena na severoistoku. Brzo se vratiše,
noseći mlaku vodu u mešinama od kozje kože.
„Napojte prvo konje“, zagrme Tadžak, pa se uputi do podnožja
grebena, sagnu se i pokupi šakom nešto što je ličilo na beli pesak.
Potom se vrati. „Ispružite desnu šaku“, reče, te prosu svima po
ispruženim šakama otprilike onoliko koliko se može zahvatiti
kašikom. „Progutajte to“, naredi.
Sadi obazrivo liznu beli prašak sa dlana i skoro ga istovremeno
ispljunu. „Ise mi!“, prokunu. „So!“
„Pojedi sve“, kaza Tadžak. „Umrećeš ako to ne uradiš.“
Sadi se zablenu u njega.
„Sunce izbacuje so iz našeg tela. Umrećeš bez soli u krvi.“
Svi su s gađenjem pojeli so. Pošto su završili, Dagašiji dopustiše
svima da popiju po gutljaj vode, a zatim uzjahaše konje i nanovo
izjahaše u pakao.
Se’Nedra klonu u sedlo poput suvog cveta. Izgleda da ju je
vrelina skrhala. Garion dojaha do nje. „Jesi li dobro?“, zausti kroz
ispucale usne.
„Bez priče!“, prasnu Dagaši.
Sitna kraljica podiže lice i uputi Garionu slabašni osmejak, a
zatim nastavi s jahanjem.
Izgubili su svaki smisao za vreme na ovom strahotnom mestu, a
čak je i samo razmišljanje postalo nemoguće. Garion je ćutke jahao,
povijene glave, pod udarcima vreline teškim kao da su od malja.
Satima ili godinama kasnije podiže glavu, žmirnuvši kroz jarku
svetlost. Glupavo se zablenu pred sobom, a onda polako shvati da je
ono u šta je gledao jednostavno nemoguće. Tamo, u vazduhu pred
160
njim, lebdelo je ogromno crno ostrvo. Lebdelo je nad iskričavim
šljunkom vrelim od sunca, prkoseći zdravom razumu. Kakva li bi
čarolija mogla izvesti ovakav poduhvat? Zar je iko toliko moćan?
Ali to nije bila čarolija. Čim bliže dojahaše, titravi talasi vreline
postadoše tanji, čime se odagnaše sva čudesa i otkri da to čemu se
približavaju nije bilo ostrvo u vazduhu, već stenovita planina koja
se strmo podizala s pustinjskog tla. Videla se uzana staza isklesana
u tvrdom kamenu kako uvijeno oko planine vodi ka vrhu.
„Kahša“, objavi Tadžak šturo. „Sjašite i povedite konje.“
Staza je bila izuzetno strma. Nakon što po drugi put okružiše
planinu, svetlucavo je šljunkovito tlo pustinje ležalo daleko pod
njima. Penjali su se neprestano sve više i više oko vrele planine, a
potom ih staza povede pravo u njenu unutrašnjost kroz ogromni
četvrtasti otvor.
„Još pećina?“, prošapta Svileni ozlojeđeno. „Zašto uvek mora da
postoji neka pećina?“
Garion se, za razliku od njega, rado kretao. Radije bi ušao čak i
u grobnicu, samo da se skloni od ovog nepodnošljivog sunca.
„Uzmite konje“, naredi Tadžak svojim podanicima, „i smesta se
postarajte za njih. Ostali, krenite za mnom.“ Uvede ih u široki prolaz
izdubljen u samoj steni. Garion se zaslepljen teturao s ostalima, dok
mu se oči ne prilagodiše tmini. Vazduh je u prolazu bio ne baš
hladan, ali sasvim sigurno hladniji od onog napolju. Duboko je
udahnuo, isprsio se i pogledao oko sebe. Bilo je i više nego očigledno
da je da bi se isklesao ovoliko dugačak prolaz u tvrdoj steni bio
neophodan neizmeran fizički napor.
Sadi takođe shvati ovo i pogleda natmurenog čoveka koji je
hodao pored njega. „Nisam znao da su Dagašiji tako izvrsni klesari“,
primeti. „I nismo. Prolaz su isklesali robovi.“
„Nisam znao da imate robove.“
„I nemamo. Čim je naše utvrđenje izgrađeno, oslobodili smo ih.“
„Onuda?“, Sadi zazvuča zgroženo.
„Većina njih je odlučila da radije skoči s planine.“
Prolaz se naglo prekinu i uvede ih u pećinu skoro podjednako
prostranu kao one koje je Garion video u zemlji Ulga. Ovde je, ipak,
visoko na zidu bilo uzanih prozora koji su propuštali svetlost. Što je
161
više posmatrao, shvati da pećina nije prirodna, već da je ogromna
rupa pokrivena krovom od kamenih ploča poduprtih lukovima i
gredama. Na dnu pećine ležao je grad sačinjen od niskih kamenih
kuća, a u sredini grada podizala se turobna kockasta kula.
„Džaharbova kuća“, kaza im vodič kratko. „Očekuje nas.
Moramo da požurimo.“
Svileni udahnu, odsečno frknuvši.
„Šta je bilo?“, prošapta Garion.
„Moramo da budemo veoma pažljivi“, promrmlja Svileni.
„Džaharb je glavni predvodnik Dagašija i bije ga mnogo loš glas.“
Svi domovi dagašijskog grada imali su pljosnate krovove i uzane
prozore. Garion primeti da na ulicama nema nimalo meteža
svojstvenog zapadnim gradovima. Nenasmejani Dagašiji u crnim
odorama tiho su radili, a svakoga koga bi pogledao kretao se kroz
taj čudan poluosvetljeni gradić kao da je sa sobom nosio i prazan
prostor poput kruga u koji niko od njegovih sugrađana ne bi smeo
da zađe.
Džaharbova je kula bila čvrsta građevina od ogromnih bazaltnih
blokova, s preterano naoružanim čuvarima pred teškim glavnim
vratima. Tadžak im se kratko obrati i vrata se otvoriše pred njima.
Uvede ih u veliku odaju osvetljenu raskošnim lučama koje su se
ljuljuškale na lancima s tavanice. Jedini nameštaj bile su hrpe žutih
jastučića razbacanih po podu i niz širokih kredenaca s gvozdenim
rukohvatima pored zida na drugoj strani prostorije. Nasred jedne
gomile jastuka sedeo je veoma star osedeo čovek, tamnog i
neopisivo izboranog lica. Imao je na sebi žutu odoru i, baš kada su
ušli, jeo je grožđe, pažljivo birajući zrno po zrno, a zatim ga polako
podižući ka usnama.
„Njisanski robovlasnici, poštovani“, najavi Tadžak glasom
punim najdubljeg poštovanja.
Džaharb skloni činiju s grožđem i nagnu se, nalaktivši se na
kolena, te ih s ogromnim interesovanjem odmeri prodornim
pogledom sivkastih očiju. Taj je nepokolebljiv pogled izazivao
neizmernu jezu. „Kako vas zovu?“, napokon upita Sadija. Glas mu
je bio leden poput pogleda, veoma tih i nekako opor.
„Ja sam Usa, poštovani“, odgovori Sadi uz preteran naklon.

162
 „Je l’? Koji vas je posao nagnao da se obrenete u murškim
zemljama?“ Starac je pričao sporo, posežući za rečima kao da
pevuši.
„Trgovina robljem, veliki vođo“, odgovori Sadi hitro.
„Prodaja ili kupovina?“
„Pomalo oba. Trenutna zbrka je pogodna za različite prilike.“
„Svakako da jeste. Ovde ste, dakle, zbog dobiti?“
„Samo zbog razumne zarade, poštovani Džaharbe.“
Vođi se izraz lica nije menjao, ali pogleda evnuha pravo u oči,
kao da se dosađuje, od čega ovaj skoro istovremeno poče da se
preznojava. „Izgledate kao da vam je nelagodno, Uso“, oglasi se
opori glas blago. „Zašto?“
„Zbog vrućine, poštovani Džaharbe“, Sadi će uznemireno.
„Pustinja vam je izuzetno vrela.“
„Možda i jeste.“ Iz sivih je očiju i dalje izbijao neprijatan pogled.
„Da li vam je namera da stupite na malorijske teritorije?“
„Ovaj, jeste“, odgovori Sadi, „zapravo i jeste. Čuo sam da mnogi
robovi koriste zbrku izazvanu malorijskim pohodom da se sakriju u
Gorutsku šumu. Bez teškoća ih mogu porobiti, a polja i vinogradi u
Hagi i Ktanu leže neobrađeni zbog manjka robova. Može dobro da
se zaradi na tome.“
„Imaćete malo vremena za jurnjavu odbeglih robova, Uso.
Morate da stignete u Rak Hagu za manje od dva meseca.“
„A1L..“
Džaharb podiže ruku. „Uputićete se ka Rak Urgi, gde vas
očekuju. Tamo će vam se pridružiti novi sluga. Zovu ga Kabah, a
naći ćete ga u Torakovom hramu pod zaštitom Agačaka, grolimskog
prvosveštenika u tom gradu. Agačak i kralj Urgit ukrcaće vas i vaše
sluge na brod koji će vas prevesti oko južne ivice urškog poluostrva
do Rak Ktake. Odatle ćete kopnenim putem otići pravo u Rak Hagu.
Da li vam je sve jasno?“
„Kristalno, poštovani Džaharbe a šta tačno želite da uradim u
Rak Hagi?“
„Pošto stignete u Rak Hagu, Kabah će vas napustiti, čime će se
okončati vaš zadatak. Od vas tražim samo da ga prikrivate tokom

163
putovanja u Rak Hagu kao da je član vaše družine poslić, ali s
bogatom nagradom.“
„Plovidba će mi sasvim sigurno uštedeti mesece napornog
putovanja na konjima, poštovani vođo, ali zar neću upasti u nevolju
pošto ne mogu da opravdam Malorijcima to što sam bez robova za
prodaju na tržnici u Rak Hagi?“
„Kupićete robove u Ktaki ili Gorutu. Malorijci neće imati povoda
da vas ispituju.“
„Oprostite mi, poštovani vođo“, Sadi se zakašlja posramljeno,
„ali džep mi je malo tanak. Zato sam i nameravao da pohvatam
odbegle robove. Za njih ne treba ništa više sem muke da se uhvate.“
Džaharb ne odgovori, a prodorni mu je pogled još bio
nepokolebljiv i bezosećajan. Okrenu se onda ka Tadžaku. „Otvori
kredenac na kraju“, kaza.
Tadžak pokorno pohita. Podiže poklopac kredenca i Garion začu
Se’Nedrin nehotičan uzdah. Kredenac je bio preplavljen iskričavim
novčićima od crvenog zlata.
„Uzmite koliko želite, Uso“, reče Džaharb nezainteresovano. A
onda, oči mu se zacakliše kao da se zabavlja. ,+Ali samo onoliko
koliko možete da ponesete u obe ruke.“
Sadi se zablenu u kredenac sa zlatom, a oči mu se ispuniše
pohlepom i znoj mu obli lice i obrijano teme. Gledao je ka crvenom
zlatu, a zatim prebaci pogled na svoje prilično lepe šake. Istog trena
preko lica mu prelete izraz lukavosti. „Zlato je teško, poštovani
Džaharbe, a meni su šake izuzetno slabe zbog nedavne bolesti. Može
li jedan od mojih slugu da pokupi vašu neverovatno širokogrudu
ponudu?“
„Uso, razuman je to zahtev“, odgovori Džaharb, a oči mu se
raširiše sa zanimanjem. „Ali upamtite, samo onoliko koliko može da
drži u rukama.“
„Naravno“, kaza Sadi. „Zaista ne želim da me isplatite više nego
što je potrebno.“ Okrenu se. „Ti, tamo“, uputi Totu, „idi do kredenca
i ugrabi novčiće šakama obrati pažnju da ne uzmeš više od toga.“
Tot nezainteresovano krenu ka kredencu i ogromnim šakama
podiže gomilu svetlucavih crvenih novčića koja bi mogla ispuniti
pola vedra.

164
 Džaharb je, bezizražajnog izboranog lica, odmeravao nervoznog
evnuha oblivenog znojem. A onda sasvim neočekivano zabaci glavu
i zasmeja se oporim smehom. „Izvrsno, Uso“, blago izjavi. „Brzo
razmišljate. Godi mi kad mi podanici poseduju tu osobinu. Možda
ćete na kraju i poživeti dovoljno dugo da potrošite nešto zlata što
ste upravo tako vispreno zaradili.“
„Poštovani Džaharbe, bilo je to samo ispoljavanje pameti“,
pohita Sadi da odgovori, „kao dokaz da niste pogrešili što ste me
izabrali. Ukoliko želite, reći ću mu da vrati novčiće barem nekoliko.“
„Ne, Uso. Zadržite ih. Mislim da ćete ih zaraditi na putu u Rak
Hagu.“
„Izuzetno sam počastvovan što mogu biti Dagašijima na usluzi.
Čak i da niste bili toliko darežljivi, stekao bih nešto dragoceno, a to
je vaše prijateljstvo.“ Oklevao je, namah pogledavajući Belgarata.
„Čuo sam, poštovani, da Dagašiji znaju mnogo toga.“
„Malo je toga u ovom delu sveta što nam je nepoznato.“
„Da li je isuviše smelo da vam postavim jedno pitanje? Sitnica je
u pitanju, ali je meni izuzetno važna.“
„Možete da pitate, Uso. Odlučiću da li ću vam odgovoriti nakon
što čujem pitanje.“
„Imam veoma imućnu mušteriju u Tol Honetu, poštovani
Džaharbe“, reče Sadi. „Potpuno je posednut strašću za retkim
knjigama i darežljivo bi mi platio za prepis Grolimskih
proročanstava iz Rak Ktola. Da ne znate, kojim slučajem, gde mogu
naći tu knjigu?“
Džaharb se blago namršti trljajući naborani obraz. „Dagašije
nimalo ne zanimaju knjige“, reče. „Sasvim je moguće da je prepis za
kojim tragate bio u Ktučikovoj biblioteci u Rak Ktolu, ali uveren sam
da je sada izgubljen, pošto je čarobnjak Belgarat uništio grad.“ Još
malo promisli o tome. „Mada, mogli biste da pitate Agačaka kad
stignete u Rak Urgu. Biblioteka u hramu je veoma dobro
opremljena; pošto su Predskazanja religijske prirode, te je nužno da
Agačak poseduje prepis ukoliko još neki postoji na svetu.“
„Zahvaljujem vam iz dubine duše, poštovani vođo“, reče Sadi
nanovo se poklonivši.

165
 Džaharb se ispravi. „A sada, važno je da se odmorite. Krećete za
Rak Urgu s prvim jutarnjim zracima. Odaje su vam spremne.“
Potom se okrenu ka činiji s grožđem.
Odaja u koju ih smestiše bila je dosta velika. Kameni su zidovi
bili obojeni u belo da bi pojačali slabu svetlost koja je obasjavala
grad plaćenih ubica, a nameštaj oskudan, budući da se sastojao
samo od niskog kamenog stola i gomila jastučića.
Čim je Tadžak u crnoj odori napustio sobu, Garion zbaci zeleni
ogrtač robovlasnika. „Deda“, poče, „šta ćemo da radimo? Ne
možemo u Rak Urgu. Ukoliko želimo da uhvatimo Zandramas,
moraćemo da odemo do Verkata što pre.“
Starac se prući na jastuke. „Zapravo, Garione, stvari nisu mogle
krenuti boljim tokom. Kad napokon budemo na brodu koji će nam
Agačak i Urgit obezbediti, možemo da otplovimo pravo na Verkat.
Uštedećemo mesece mukotrpnog putovanja.“
„Ali zar se onaj Dagaši onaj Kabah koji čeka u Rak Urgi neće
pobuniti ako se ne ukrcamo tamo gde je Džaharb malopre rekao?“
Sadi otvori svoju kožnu torbu. „Ne opterećujte se previše,
Belgarione.“ Podiže bočicu s gustom plavom tečnošću. „Samo dve
kapljice u njegovom obroku i biće toliko srećan da neće mariti kuda
idemo.“
„Mnogo si ti prevrtljiv, Sadi“, reče Belgarat. „Kako si znao da
tragam za Predskazanjima zapadnih Grolima?“
Sadi slegnu ramenima. „Lako sam shvatio, Drevni. Deo
dogovora između Sariša i Naradasa podrazumevao je spaljivanje
poslednjeg prepisa ove knjige u biblioteci palate Stis Tora. Ako je
Zandramas zahtevala da se uništi, očigledno je da je zapravo htela
da ga se vi ne domognete.“
„Počinjem da menjam mišljenje o tebi, Sadi. Još uvek ti ne
verujem, ali jasno je da možeš biti koristan kad poželiš.“
„O pa, hvala vam, drevni Belgarate.“ Evnuh izvadi zemljanu
bočicu.
„Nećeš valjda da hraniš onu tvoju zmiju?“, upita Svileni.
„/ ona ogladni, Keldare.“
„E, ja ću, vala, da sačekam ispred.“

166
 „Reci mi, prinče Keldare“, Kadifa će ljubopitivo, „odakle potiče
ta neverovatna mržnja prema zmijama?“
„Većina normalnih ljudi ne voli zmije.“
„Ma daj, nisu toliko loše.“
„Pokušavaš da budeš duhovita?“
Ona razrogači oči, tobože iz nedužnosti. „Zar bih uradila tako
nešto?“
On napusti odaju, mrmljajući sebi u bradu.
Kadifa prsnu u smeh, a potom se približi Se’Nedri na jastucima
pored prozora. Garion je primetio da su se prilično sprijateljile na
višenedeljnom putovanju iz Tol Honeta. Pošto je Polgara odvajkada
izgledala kao da je sama sebi dovoljna, nije u potpunosti mogao da
prepozna duboko ukorenjenu potrebu za ženskim društvom koju je
većina žena posedovala. Sadi je hranio svoju zelenu zmiju, a njih
dve su blisko sedele na jastucima i raščešljavale kosu ne bi li istresle
prašinu koja se nakupila za vreme putovanja.
„Zašto ga toliko peckaš, Lizel?“, upita Se’Nedra dok je provlačila
četku kroz žarkocrvene uvojke.
„Svetim mu se“, odgovori Kadifa uz vragolasti osmejak. „Kad
sam bila mala, umeo je stalno da me pecka. Sada je red na mene.“
„Čini mi se da uvek tačno znaš kako da mu najbolje doskočiš.“
„Poznajem ga veoma dobro, Se’Nedra. Godinama sam ga
posmatrala. Znam svaku njegovu slabost, kao i to na šta je najviše
osetljiv.“ Plavokosoj devojci se raznežiše oči. „On je mit u Drezniji,
znaš? Na Akademiji su čitave serije predavanja posvećene njegovim
avanturama. Svi mi pokušavamo da ga oponašamo, ali niko nije
toliko darovit.“
Se’Nedra prestade s češljanjem i upitno pogleda svoju drugaricu
pravo u oči.
„Da?“, upita Kadifa, uzvrativši pogled.
„Ma, ništa“, odgovori Se’Nedra i nastavi s četkanjem. Pustinjska
je noć bila iznenađujuće ledena. Vazduh je bio potpuno suv, pošto
je sva vlaga isparila pod vrelinom koja je nestala skoro istovremeno
sa zalaskom. Kad su izjahali iz Kahše pod sve jačim jutarnjim
zracima, Garion primeti da drhti od hladnoće. Ipak, do sredine jutra
žarko sunce nanovo pretvori jalovu arašku pustoš u pakao. Oko
167
podneva se domogoše podnožja brda nadomak zapadnog oboda
pustinje i krenuše uzbrdo, što ih izbavi od neizdržljive vreline.
„Koliko nam treba do Rak Urge, vrli gospodaru?“, upita Sadi
Tadžaka, koji ih je i ovog puta pratio.
„Oko nedelju dana.“
„Razdaljine su ogromne u ovom delu Ktol Murga, zar ne?“
„Ogromna je zemlja.“
„I veoma pusta.“
„Samo dok ne posmatraš svet oko sebe.“
Sadi ga pogleda znatiželjno.
„Pored onog grebena, recimo.“ Tadža pokaza ka nazubljenom
nizu stena pod zapadnim nebom gde je jedan Murg u crnoj odori
sedeo postrance na konju i posmatrao ih.
„Koliko dugo čeka?“, upita Sadi.
„Više od sat vremena. Zar uopšte ne gledaš oko sebe?“
„U Njisi gledamo samo u zemlju. Zbog zmija, znate.“
„Valjano objašnjenje, pretpostavljam.“
„Šta onaj čovek radi tamo?“
„Posmatra nas. Kralj Urgit voli da drži strance na oku.“
„Imaju li običaj da izazovu nevolje?“
„Mi smo Dagašiji, Njisanine. Ostali Murzi ne smeju da nas
diraju.“
„Golema je uteha imati u pratnji nekog tako važnog, dobri
Tadžače.“
Narednih nedelju dana jahali su kamenitim zemljištem
oskudnog rastinja. Garion se s teškoćom privikavao na kasno leto u
južnim podnebljima. Odvajkada beše naviknut na bezuslovnost
menjanja godišnjih doba, kao da mu je to bilo u krvi, tako da je
shvatio da ne može prihvatiti čitavu zamisao da je ovde na dnu sveta
bilo drugačije.
Negde na putovanju ka jugu oseti snažan trzaj nalevo dobro
prekrivene Kugle na balčaku mača koji je nosio na leđima. Podbode
konja i zastade pored Belgarata. „Zandramas je ovde krenula na
istok“, tiho reče.
Starac klimnu glavom.

168
 „Mrzim kad izgubimo trag“, Garion će. „Ako je Sadi pogrešio što
se tiče njenog odredišta, trebaće nam meseci da je opet nađemo.“
„Mnogo smo vremena protraćili na Kult medveda, Garione“,
odgovori starac. „Moramo to da nadoknadimo, što bi moglo da
podrazumeva malo kockanja.“
„Valjda si u pravu, deda, ali i dalje mi se ne sviđa.“
„Ni meni, ali izgleda da nemamo drugog izbora, zar ne?“
Dok su silazili niz stenovite planine na urškom poluostrvu, s
Velikog zapadnog mora smenjivali su se naleti vetra, što je
najavljivalo da se jesen ubrzano približava. Iako je vetar bio veoma
jak, povremeno je sa sobom nosio samo kišu, i putovanje se nastavi
bez prekida. Sve češće su viđali murške konjanike u izvidnici kako
ih nadgledaju s vrhova grebena načičkani pod tmurnim sivim
nebom. Ipak, Murzi su se Dagašiju smotreno sklanjali s puta.
A onda, negde oko podneva jednog vetrovitog dana, kada su se
teški oblaci kovitlali nad prostranim okeanom, popeše se na brdo
odakle je pucao pogled na ogromnu vodu što je zapljuskivala
okomite stenovite litice.
„Urški zaliv“, Tadžak će odsečno, upirući prstom ka vodi olovne
boje.
Poluostrvo je zadiralo daleko odatle, stenovitim kopnom
zaklonivši ulaz u zaliv. Ušuškana u okuci kopna ležala je luka
načičkana barkama s crnim jedrima, a nad lukom se ukaza oveći
grad.
„Je l’ to-to?“, upita Sadi.
Tadžak klimnu glavom. „Rak Urga“, reče.
Skela ih je čekala na uzanoj obali, ljuljuškajući se na naglim
talasima s otvorenog mora. Bila je to poveća barka sa širokim
jedrima i s posadom od četrdesetak robova prilično bednog izgleda,
koje su budno nadgledali murški moreplovci s dugačkim bičevima.
Tadžak i njegovi podanici ih dovedoše na šljunkovitu obalu, a
potom se okrenuše bez reči i vratiše istim putem kojim su i došli.
Rukavac Velikog zapadnog mora koji se ulivao u Urški zaliv nije
bio mnogo širok, te je Garion jasno mogao da razazna niske
građevine Rak Urge načičkane pod širokim tmurnim nebom. Sadi
se nakratko obrati jednom Murgu i nekoliko novčića promeniše
169
vlasnike, a potom povedoše konje na palubu. Murg vičući izdade
naredbe robovima i fijuknu bičem nad njima. Očajni robovi veslima
gurnuše barku sa šljunkovite obale, prestrašeno gledajući ka
svirepom gospodaru s bičem. Istog trenutka kad su se udaljili s
plaže, hitro zauzeše svoja mesta i zaveslaše, brzo se približavajući
ka gradu preko rukavca. Onaj je Murg koračao tamo-amo po palubi
barke, budnog lica i očiju prikovanih za robove, tražeći bilo kakav
znak umora. A onda, kad su već bili na pola puta preko rukavca,
podiže malo bič, očigledno samo zato što mu se prohtelo.
„Oprostite mi, plemeniti skeledžijo“, započe Svileni koraknuvši
pred njega, „ali jeste li primetili da vam brod propušta vodu?“
„Propušta vodu?“, odgovori Murg iznebuha, spustivši bič.
„Gde?“
„Nisam tačno siguran, ali na dnu ima dosta vode.“
Murg pozva kormilara s pramca, a onda, pošto je žustro podigao
drvenu rešetku, zaškiljiše ka plitkom dnu splava. „To je ustajala
voda“, reče osorno i posla kormilara nazad na posao. „Zar ništa ne
znaš o brodovima?“
„Ne mnogo“, odgovori Svileni. „Videh vodu i pomislih da bi to
trebalo da znate. Izvinite ako sam vas uznemirio.“ Krenu zatim ka
ostalima iz družine.
„O čemu se radi?“, upita Belgarat.
„Durnik se sve više mrštio“, Svileni slegnu ramenima. „Ne želim
da ga pravičnost uvali u nevolju.“
Belgarat pogleda kovača.
„Neću da mirujem ako počne da bičuje ove sirote ljude“, objavi
Durnik nepokolebljivog pogleda. „Samo li podigne bič, istog trena
će završiti u reci.“
„Sad shvatate na šta sam mislio?“, Svileni će.
Izgledalo je kao da će Belgarat nešto reći, kad Polgara koraknu
pred njim. „Pusti ga, oče“, reče. „Jednostavno je takav, i ne bih ga
menjala ni za šta na svetu.“
Luka Rak Urge bila je natrpana brodovima mnogo više nego što
je to izgledalo sa druge strane. Kormilar je pažljivo upravljao
brodom između ukotvljenih brodova ka kamenom pristaništu
isturenom u mutnoj sivoj vodi rukavca. Desetak murških jedrenjaka
170
bilo je privezano za pristanište zaštitnim prepletenim konopcima i
ljuljalo se dok su ih robovi rastovarivali.
Kad je barka pristala na zaklonjenoj strani pristaništa, pažljivo
povedoše konje preko kosog kamenog doka klizavog od morskih
algi. Se’Nedra pogleda vodu punu đubreta kako pljuska pod njima i
zgroženo nabrčka nos. „Zašto morske luke uvek isto izgledaju i
mirišu?“, progunđa.
„Verovatno zato što je ljudima koji tu žive voda jednostavno
neodoljiva“, odgovori Kadifa.
Se’Nedra je izgledala zbunjeno.
„Isuviše je pogodno“, odgovori Dreznijka. „Izgleda kao da svi
uvek zaborave da će se đubre koje su bacili u more izjutra vratiti s
poslepodnevnom plimom da ih opominje.“
Domogoše se početka kamenog doka, gde ih je čekao jedan
nadobudni Murg u teškoj crnoj odori koja mu se vijorila na jakom
vetru. „Vi, tamo“, obrati im se s visine. „Kojim poslom?“
Sadi istupi i kitnjasto se pokloni Murgu. „Ja sam Usa“, kaza,
„zvanični trgovac robljem iz Stis Tora. Imam sve neophodne
papire.“
„U Rak Urgi ne postoji pijaca roblja“, Murg će sumnjičavo. „Daj
mi papire.“
„Svakako.“ Sadi gurnu šake u zeleno odelo i izvadi zavežljaj sa
svicima.
„Kojim poslom ako ne možete da trgujete robljem?“, navali
Murg na Sadija uzevši zavežljaj.
„Samo činim uslugu dragom prijatelju Džaharbu, glavnom
dagašijskom vođi“, kaza Sadi.
Murg zastade usred otvaranja zamotaja. „Džaharbu?“, reče
donekle zaplašeno.
Sadi klimnu glavom. „Budući da sam ionako nameravao da
prođem ovuda, pitao me je da li mogu da svratim i prenesem poruku
Agačaku, prvosvešteniku Rak Urge.“
Murg proguta knedlu i gurnu svitke nazad Sadiju u ruke, kao da
će se opeći. „Put pod noge, onda“, sažeto će.

171
 „Zahvaljujem, vrli gospodine“, Sadi će, nanovo se poklonivši.
„Izvinite, da li me možete uputiti do Torakovog hrama? Prvi put
sam u Rak Urgi.“
„Nalazi se na početku ulice koja vodi s doka“, odgovori Murg.
„Zahvaljujem vam i za ovo. Ako ste radi da mi kažete ko ste,
mogu da prenesem Agačaku koliko ste nam pomogli.“
Murgu lice potpuno preblede. „Nije potrebno“, prelomi preko
jezika, pa se okrenu i udalji.
„Izgleda da imena Džaharb i Agačak ostavljaju dubok utisak
ovde“, primeti Svileni.
Sadi se osmehnu. „Pretpostavljam da bi ti se sva vrata otvorila
kad bi ih spomenuo u jednom dahu“, saglasi se.
Rak Urga nije bila primamljiv grad. Ulice su bile uzane, a kuće
izgrađene od grubo isklesanog kockastog kamenja s krovovima od
sivih crepova, koji su iskošeni nad ulicama pravili tmurni sumrak.
Ipak, grad nije bio tako grozan samo zbog te sive sumornosti. U
vazduhu se mogao osetiti hladan nemar za osećanja običnih ljudi,
praćen osećajem sveprisutnog straha. Namršteni Murzi su u crnim
odorama ćutke šetali ulicama, ne obraćajući pažnju na prisustvo
ostalih građana.
„Zašto su ovde ljudi toliko neprijateljski raspoloženi?“, upita
Eriond Polgaru.
„Takvo im je kulturno nasleđe“, odgovori ona. „Murzi su bili
plemstvo u Ktol Mišraku pre no što im je Torak zapovedio da se
dosele na ovaj kontinent. Potpuno su ubeđeni da su Murzi
najnaprednija rasa u vasioni a svaki je od njih ubeđen da je
napredniji od ostalih. Nemaju baš mnogo o čemu da pričaju.“
Oblak lepljivog crnog dima obavijao je grad šireći grozan smrad.
„Kakav je to strašan smrad?“, upita Kadifa nabrčkavši nos.
„Stvarno ne želiš da znaš“, reče Svileni smrknuto.
„Sigurno više ne...“ Garionove reči ostadoše da vise u vazduhu.
„Izgleda da da“, odgovori čovečuljak
„Ali Torak je mrtav. Nema smisla.“
„Grolimi nikada nisu bili preterano zainteresovani da li ono što
rade ima smisla, Garione“, Belgarat će. „Izvor njihove moći je

172
odvajkada bio strah. Ukoliko žele da sačuvaju moć, moraju da
nastave da seju strah.“
Čim pređoše sledeću okuku, ugledaše pred sobom pozamašnu
crnu građevinu. Stub gustog dima kuljao je iz ogromnog dimnjaka
na krovu od sivih crepova, tamo-amo pod promenljivim vetrom koji
je duvao s luke.
„Da li je ovo hram?“, upita Durnik.
„Jeste“, odgovori Polgara. Pokaza onda dvoja masivnih ojačanih
vrata jedine otvore na golim neukrašenim zidovima.
Tik iznad vrata visila je izglancana gvozdena maska Torakovog
lika. Garion oseti poznatu jezu dok je gledao neprijateljevo lice
visoko nad sobom. Čak i sada, nakon svega što se odigralo u Gradu
večne noći, Torakov ga lik ispuni strahom, a nimalo ga ne iznenadi
što je zadrhtao dok su se približavali ulazu hrama nakaznog
angaračkog boga.

173
 Jedanaesto poglavlje

Sadi skliznu sa sedla, uputi se ka ojačanim vratima i povuče

zarđali gvozdeni zvekir od kojeg se začuše prazni odjeci kako se
ponavljaju kroz hram.
„Ko dolazi u Torakov dom?“, upita prigušeni glas iznutra.
„Nosim poruku od Džaharba, glavnog vođe na planini Kahša, samo
za Agačaka, prvosveštenika Rak Urge.“
Nastupi kratka tišina, a onda se jedno krilo na vratima odškrinu
i Grolim rošavog lica obazrivo proviri. „Ti nisi Dagaši“, optužujuće
uputi Sadiju.
„Ne, dapače da nisam. Džaharb i Agačak su načinili određeni
dogovor, a ja sam deo njega.“
„Nikada nisam čuo za sličan dogovor.“
Sadi kritički odmeri Grolimov neukrašeni ogrtač koji je
predstavljao jasan znak da je sveštenik bio na nižem položaju.
„Oprostite, slugo Torakov“, hladno će, „zar prvosveštenik ima
naviku da se prerušava u vratara?“
Grolimu se lice smrknu dok je posmatrao evnuha. „Pokrij teme,
Njisanine“, reče nakon duže tišine. „Na svetom si mestu.“
„Naravno.“ Sadi navuče kapuljaču zelenog ogrtača preko
obrijane glave. „Može li neko da se pobrine za konje?“
„Pobrinuće se. Jesu li ovo tvoje sluge?“ Grolim preko Sadijevog
ramena pogleda ostale iz družine i dalje na konjima u kaldrmisanoj
ulici.
„Jesu, plemeniti svešteniče.“
174
 „Reci im da pođu. Odvešću vas kod Habat.“
„Oprostite mi, svešteniče boga-zmaja, ali poruka je samo za
Agačaka.“
„Niko ne izlazi pred Agačaka a da prvo ne ode kod Habat. Povedi
sluge i kreni za mnom.“
I ostali sjahaše i prođoše kroz mračan otvor, te se nađoše u
hodniku osvetljenom bakljama. Grozan smrad spaljenog mesa koji
se širio kroz grad u hramu postade još jači. Dok je pratio Grolima i
Sadija niz zadimljeni hodnik dublje u hram, Gariona nanovo
preplavi jeza. Drevno je zlo ispunjavalo ovo mesto, a svi sveštenici
ispijena lica na koje su naišli u hodniku premeriše ih poprilično
sumnjičavo, ne prikrivajući mržnju.
A onda, odnekle iz unutrašnjosti zgrade začu se užasnut krik
propraćen glasnim zveketom gvožđa. Garion se strese, potpuno
svestan šta ti zvuci znače.
„Zar se drevni obred žrtvovanja još uvek izvodi?“, upita Sadi
Grolima donekle iznenađeno. „Mislio sam da je običaj zamro uzevši
sve u obzir.“
„Nije se desilo ništa što bi nas nateralo da prestanemo s
izvršavanjem najsvetije dužnosti, Njisanine“, odgovori Grolim
hladno. „Bogu Toraku nudimo ljudsko srce na svakih sat vremena.“
„Ali Torak više ne postoji.“
Grolim zastade razjarenog lica. „Nemoj da si ove reči opet
izgovorio!“, prasnu. „Jednom strancu ne priliči da tako bogohuli
međ samim zidinama hrama. Torakov duh jošte živi i jednog će se
dana opet roditi da zavlada svetom. Lično će se mašiti oštrice, dok
će njegov neprijatelj Belgarion od Rive uz vrisak ležati na žrtvenome
kamenu.“
„O, vesele li zamisli“, promrmlja Svileni Belgaratu. „Moraćemo
sve nanovo.“
„Začepi, Svileni“, promumla Belgarat.
Grolim, niži sveštenik, uvede ih u poveću odaju slabo osvetljenu
s nekoliko luča. Zidovi su bili prekriveni crnim zavesama, a u
vazduhu se osećao jak miris tamjana. Vitka osoba s kapuljačom
nagnuta je čitala debelu knjigu s crnim koricama na stolu pod
svetlom skoro potrošene crne sveće. Garion oseti kako iz te osobe
175
izvire moć, i skoro istovremeno oseti u glavi blago opominjuće
bockanje, kao upozorenje. Iznebuha pogleda Polgaru, a ona ozbiljno
klimnu.
„Oprostite mi, Vaša svetosti“, zausti rošavi Grolim drhtavim
glasom, pošto je kleknuo pred stolom, „dovodim vam glasnika
plaćenog ubice Džaharba.“
Osoba za stolom podiže pogled i Garion jedva prikri neočekivano
iznenađenje. Za stolom je sedela žena. Iz njenog lica je zračila
lepota, ali nije mu to zapalo za oko. Na bledim su joj obrazima
okrutno bila urezana dva duboka crvena ožiljka, od slepoočnica do
brade, kao dva ukrasa nalik plamenovima. Tamne su joj oči sevale,
a pune usne bile prezrivo stisnute. Crna kapuljača bila joj je
uokvirena tamnoljubičastim vezom. „Zar?“, zausti ona naprasito
grubim glasom. „Kako to da Dagaši strancima poveri svoje poruke?“
„M-mislio sam da je bolje da ne pitam, sveta Habat“, zavapi
Grolim. „Ovaj čovek tvrdi da je Džaharbov prijatelj.“
„I zbog toga si odlučio da ga više ne ispituješ?“ Grubi joj glas
postade preteći šapat dok je nezainteresovano posmatrala nižeg
sveštenika koji je drhtao od straha. A onda, pogled joj se polako
podiže na Sadija. „Reci mi ime“, naredi ona.
„}a sam Usa od Stis Tora, Vaša svetosti“, odgovori on. „Džaharb
mi je naredio da se predstavim prvosvešteniku i prenesem mu
poruku.“
„I koja je poruka?“
„Oh... Oprostite mi, Vaša svetosti, ali naloženo mi je da je poruka
samo za Agačakove uši.“
„Ja sam Agačakovo uho“, kaza zastrašujuće tiho. „Ništa ne dođe
do njegovih ušiju a da prvo ja ne čujem.“ Garion je po njenom glasu
iznenada shvatio. Uprkos tome što je ova svirepa žena s ožiljcima
nekako uspela da se domogne uticajnog položaja u hramu, još uvek
je bila nesigurna povodom toga. Nosila je nesigurnost kao otvorenu
ranu, a i najmanja nevera u njeno upravljanje izazvala bi
neverovatnu mržnju prema onom ko sumnja. Iskreno se ponada da
Sadi shvata koliko je opasna.
„Oh“, Sadi će preterano samopouzdano, „nisam bio upućen u
ovdašnje stanje. Rečeno mi je da Džaharb, Agačak i kralj Urgit

176
imaju razloga da iskaju da izvesni Kabah bude bezbedno prevezen
u Rak Hagu. Ja ću mu obezbediti prevoz.“
Oči su joj se sumnjičavo suzile. „Ne verujem da je to čitava
poruka“, optuži ga.
„Bojim se da jeste, plemenita sveštenice, pretpostavljam da će
Agačak shvatiti značenje.“
„Džaharb nije rekao ništa drugo?“
„Samo to da Agačak štiti Kabaha u hramu.“
„Nemoguće“, prasnu ona. „Znala bih da je on ovde. Agačak ništa
ne krije od mene.“
Sadi raširi ruke kao da želi da je odobrovolji. „Mogu samo da
vam ponovim ono što mi je Džaharb rekao, Vaša svetosti.“
Ona poče da gricka zanoktice, a oči joj se najednom ispuniše
sumnjom. „Samo li me lažeš, Uso ili pokušavaš da sakriješ nešto
izvadiću ti srce“, zapreti.
„Rekao sam vam sve, Vaša svetosti. Smem li sada da prenesem
poruku i prvosvešteniku?“
„Prvosveštenik je u Drođimskoj palati, savetuje se s našim
velikim kraljem. Malo je verovatno da će se vratiti do ponoći.“
„A gde bismo mogli da sačekamo da se vrati?“
„Još nisam završila s tobom, Uso od Stis Tora. Šta Kabah treba
da uradi u Rak Hagi?“
„Džaharb je mislio da ne treba da znam.“
„A ja mislim da me lažeš, Uso“, reče ona uznemireno lupkajući
prstima po stolu.
„Nemam razloga da lažem, sveta Habat“, pobuni se on. „Agačak
bi mi ispričao o ovome. Nikada ništa ne krije od mene ništa.“
„Verovatno je zaboravio. Možda nije ni toliko važno.“ Umesto da
odgovori, ona pogleda svakog od njih, očiju skrivenih pod senkom
kapuljače. A onda, ostreli Gariona hladnim pogledom. „Reci mi“,
poče jedva glasnije od šapata, „kako to da jedan od njih sme da nosi
mač preda mnom?“ Pokaza na Gariona.
Sveštenikovo lice postade preneraženo od straha. „Oprostite mi,
Habat“, zamuckivao je, „n-nisam primetio mač.“
„Nisi primetio? Kako je moguće da ne primetiš onoliko oružje?“
Grolim još jače zadrhta. „Da mač nije kojim slučajem nevidljiv? Ili
177
možda uopšte ne brineš za moju sigurnost?“ Zastrašujuće joj lice
postade još svirepije. „Ili si možda zbog nečega kivan na mene, te si
se ponadao da će ovaj stranac odlučiti da me prekolje?“
Grolim potpuno preblede.
„Mislim da ću ovaj problem vrlo verovatno izneti pred Agačaka
čim se vrati. Nema sumnje da će poželeti da porazgovara s tobom o
ovom nevidljivom maču i to naširoko.“
Vrata odaje se otvoriše i jedan iznureni Grolim u crnoj odori sa
zelenim vezom na spuštenoj kapuljači stupi unutra. Ravna mu se
crna i masna kosa spuštala preko ramena. Imao je izbuljene oči
fanatika, a telo mu je zaudaralo zbog dugog nekupanja. „Skoro je
vreme, Habat“, odbrusi grubim glasom.
Dok je posmatrala pridošlicu, Habatin svirepi pogled postade
miliji. „Hvala, Sorčače“, odgovori ona spustivši trepavice na čudan
koketan način. Ustade utom, otvori fioku stola i izvadi crnu kožnu
torbu. Zatim otvori torbu i s ljubavlju podiže dugačak svetlucavi
nož. Onda hladno pogleda Grolima kojeg je do malopre
maltretirala. „Idem sada u Svetilište da izvršim obred žrtvovanja“,
uputi mu odsutno proveravajući ogromnu oštricu noža. „Samo li ti
izleti jedna jedina reč o tome što smo ovde govorili, bićeš svrgnut
kad sledeći put pozvoni zvono. Povedi sada ove robovlasnike u
odgovarajuće odaje da sačekaju prvosveštenika.“ Okrenu se ka
Sorčaku masne kose, a oči joj se iznebuha zacakliše od užasavajuće
uzbuđenosti. „Hoćeš li da kreneš sa mnom u Svetilište kao svedok
izvođenja obreda?“
„Bio bih počastvovan, Habat“, odgovori on uz ukočeni naklon;
ali sveštenica mu je već bila okrenula leđa, usana samozadovoljno
napućenih.
„Ova šeprtlja će se pobrinuti za vas“, reče Sadiju dok je prolazila
pored njega. „Još nismo završili razgovor, ali moram da se
pripremam za žrtvovanje.“ A onda napusti odaju sa Sorčakom.
Čim se vrata zatvoriše, rošavi sveštenik pljunu na pod gde je
stajala.
„Nisam mogao ni da zamislim da sveštenica može da zauzme
mesto Ljubičastog u Torakovom hramu“, uputi mu Sadi.

178
 „Agačakova miljenica“, promumla Grolim smrknuto.
„Čarobnjački joj je dar veoma ograničen, tako da je do unapređenja
došla upornošću. Prvosveštenik je prilično naklonjen grozotama.
Njegova moć sprečava da ona okonča prerezanog grkljana.“
„Politika“, uzdahnu Sadi. „Svugde je isto. Doduše, čini mi se da
je izuzetno revnosna što se tiče izvršavanja verskih dužnosti.“
„Njeno oduševljenje prema izvršavanju obreda žrtvovanja skoro
da nema nikakve veze s verom. Opčinjena je krvlju. Lično sam video
kako pije krv dok navire iz grudi žrtve i njome premazuje lice i
ruke.“ Sveštenik smesta pogleda uokolo iz straha da će ga neko čuti.
„Ipak, jednom će i Agačak saznati o njenim veštičjim delanjima u
Torakovoj kući i o tome kako sa Sorčakom slavi svoje mračne
praznike s bludničkim obredima kad ostali u Hramu odu na
počinak. Kada naš prvosveštenik otkrije koliko su iskvareni, sama
će zavrištati pod nožem, a svaki će Grolim u Hramu pojuriti da je
prekolje na žrtveniku.“ Isprsi se. „Pođite za mnom“, naredi.
Dovede ih u odaje koje nisu bile ništa više do nekoliko spojenih
uzanih mračnih sobičaka. U svakom sobičku nalazio se nizak ležaj,
a na zidovima je okačena o klin stajala po jedna crna grolimska
odora. Sveštenik odsečno klimnu glavom, a potom se ćutke udalji.
Svileni je razgledao donekle veću središnju odaju, u kojoj je jedna
lampa osvetljavala grubo isklesan sto i klupe. „I nije neki raskoš“,
šmrknu.
„Ako želiš, možemo se žaliti nadležnima“, predloži Kadifa. „Šta
joj se desilo s licem?“, upita Se’Nedra prestrašeno. „Užasavajuće je.“
„Takav je običaj u grolimskim hramovima u nekim delovima
Hage“, odgovori Polgara. „Sveštenice s čarobnjačkim darom umele
su da poseku lice u tom maniru kako bi se zauvek obećale Toraku.
Običaj je većim delom zamro.“
„Ali mogla je da bude baš lepa. Zašto se tako unakazila?“
„Ljudi ponekad rade čudne stvari u napadu verskog fanatizma.“
„Kako to da onaj Grolim nije mogao da vidi Garionov mač?“,
upita Svileni Belgarata.
„Kugla se stara da bude neupadljiva.“
„Jesi li joj ti to naredio?“
„Nisam. Ponekad sama smisli šta da radi.“
179
 „Eto, izgleda da se stvari dobro razvijaju, zar ne?“, kaza Sadi
trljajući samozadovoljno ruke. „Rekao sam vam da ću vam mnogo
pomoći.“
„Mnogo si nam pomogao, Sadi“, brecnu se Svileni. „Do sada si
nas uveo usred bitke, zatim pravo u glavni štab Dagašija, i na kraju
u samo središte grolimske moći u Ktol Murgosu. Šta si sledeće
naumio ukoliko pretpostavimo da nas gospa zanimljivog lica neće
preklati do svitanja?“
„Ukrcaćemo se na brod, Keldare“, poče Sadi da ga ubeđuje. „Ni
sama se Habat ne bi usudila da protivureči Agačakovim željama bez
obzira na to koliko je njen ponos povređen. A brod će nam uštedeti
mesece putovanja.“
„Garion i ja moramo još nešto da uradimo“, Belgarat će.
„Durniče, idi u hodnik i pogledaj da li su postavili stražu.“
„Kuda ćete?“, upita Svileni.
„Moramo da nađemo biblioteku. Želim da se uverim da li je
Džaharb bio u pravu kad je rekao da je knjiga ovde.“
„Zar nije bolje da sačekate do večeras kad svi odu na počinak?“
Starac odmahnu glavom. „Možda će da potraje dok nađemo šta
nam treba. Agačak će biti u palati do ponoći, tako da je baš sada
pravo vreme da kopamo po biblioteci.“ Uputi sitnom Dreznijcu
kratak osmeh. „Sem toga“, nastavi on, „uprkos tome što je to protiv
tvojih načela, ponekad čovek može lakše da se kreće po danu negoli
da se noću šunja iza ćoškova.“
„Belgarate, predlažeš nešto neverovatno neprirodno.“
„Hodnik je prazan“, proceni Durnik s ulaza.
„Odlično.“ Belgarat ode u susednu sobicu i potom se pojavi s dve
grolimske odore. „Evo“, reče, pruživši jednu Garionu, „odeni ovo.“
Skinuše zelene ogrtače i odenuše se u crne odore, a Durnik je čuvao
stražu na vratima. „Još uvek je prazno, Belgarate“, kaza, „ali bolje
da požurite. Čujem kako se ljudi kreću na drugom kraju hodnika.“
Starac klimnu i podiže kapuljaču ogrtača. „Hajde“, uputi
Garionu.
Hodnici su bili slabo osvetljeni zadimljenim bakljama na
gvozdenim prstenovima prikačenim na kamene zidove. U hodniku
naiđoše na samo nekoliko grolimskih sveštenika u crnim odorama.
180
Čudno su se teturali, ruku uvučenih u rukave, spuštenih glava i s
kapuljačama navučenim preko lica. Garion pretpostavi da je taj hod
ukočenih nogu imao neko čudno značenje, te sam pokuša da ih
oponaša dok je išao za dedom kroz poluosvetljene odaje.
Belgarat je hodao, glumeći samouverenost, kao da tačno zna
kuda su se uputili. Domogoše se šireg hodnika i starac usmeri
pogled ka dalekom kraju gde su teška vrata stajala otvorena. Iza
otvora se videla odaja ispunjena treptavim svetlom rasplamsale
vatre. „Nećemo tuda“, prošapta Garionu.
„Šta je to?“
„Svetilište. Tamo je žrtvenik.“ Hitro krenu niz hodnik i skrenu u
poprečni.
„Deda, potrošićemo sate“, Garion će tihim glasom.
Belgarat odmahnu glavom. „Grolimska je arhitektura
neverovatno predvidiva“, usprotivi se. „U pravom smo delu hrama.
Ti proveravaj vrata onuda, a ja ću tamo.“
Išli su hodnikom i obazrivo otvarali sva vrata na koja su naišli.
„Garione“, prošapta starac, „ovamo.“
Ušli su u prilično veliku odaju s mirisom starih pergamenata i
ustajalih kožnih korica. Red za redom, bile su nanizane visoke
natrpane police za knjige. Stolovi su, s po dve klupe i po jednom
slabom uljanicom s dugačkog lanca nad njima, izdvojeno ležali u
malom udubljenju zida.
„Uzmi knjigu bilo koju knjigu“, Belgarat će. „Sedi za sto i počni
da se pretvaraš da proučavaš. Navuci kapuljaču i pazi na vrata. Ja
ću da razgledam šta sve ima. Zakašlji se ako neko uđe.“
Garion klimnu glavom, uze debelu knjigu s police i sede za sto.
Minuti su se vukli dok je načuljenih ušiju odsutno zurio u stranice
knjige pred sobom. A onda, sablažnjivo se začu sada poznat vrisak
dugačak vapaj očajničkog straha, propraćen groznim gvozdenim
zveketom ogromnog gonga u svetilištu gde su Grolimi sprovodili
užasne obrede. U glavi mu se pojavi nepozvana slika, slika Habat
unakaženog lica kako zadovoljno kolje žrtvu. Škrgutnu zubima
suzdržavajući se da ne skoči da zaustavi tu grozotu.
Belgarat tiho zazvižda iz uzanog prolaza između dve visoke
police. „Našao sam“, reče. „Pripazi na vrata. Biću ovde.“
181
 Garion je nervozno sedeo za stolom, pažljivo osmatrajući i
slušajući. Nije bio dobar u ovome. Imao je utisak kao da mu se živci
sve više naprežu dok je čekao načuljenih ušiju i pogleda prikovanog
za vrata. Šta da uradi ako uđe neki sveštenik u crnoj odori? Da li da
progovori nešto ili da ćuti spuštene glave nad knjigom? Kakvi su
ovde običaji? Skovao je pet-šest različitih scenarija, ali kad šarke na
vratima glasno zaškripaše, izabrao je onaj koji uopšte nije ni uzeo u
obzir dade se u beg. Skoči na klupu na kojoj je do malopre sedeo i
bez ikakvog se zvuka sakri iza visoke mračne police, te sagnut krenu
da traži Belgarata.
„Možemo li ovde slobodno da pričamo?“, začu kako neko
progovara.
Druga osoba progunđa. „Niko više ovde ne dolazi. O čemu si hteo
da pričamo?“
„Nisi li već dovoljno propatio zbog nje? Jesi li spreman da
uradimo nešto u vezi s njom?“
„Tiše malo, glupane. Ako nas neko čuje i prenese joj o čemu smo
pričali, pržiće ti se srce na užarenom uglju kad sledeći put zazvoni.“
„Kako samo mrzim tu unakaženu beštiju“, prasnu prvi Grolim.
„Svi je mi mrzimo, ali život nam zavisi od toga da joj ne
dopustimo da to sazna. Sve dok je Agačakova miljenica, moć joj je
bezgranična.“
„Neće više biti miljenica ako otkrije kako se bavi magijom ovde
u hramu.“
„A kako će da otkrije? Hoćeš li ti da je otkucaš? Negiraće, a onda
će joj Agačak dopustiti da radi s tobom šta god poželi.“
Zavlada duga preteća tišina.
„Sem toga“, nastavi drugi Grolim, „mislim da Agačak i ne želi da
obraća pažnju na njena bedna zadovoljstva. Sada ga zanima samo
potraga za Ktragom Sardijusom. Spojio je misli sa svim ostalim
prvosveštenicima ne bi li ga pronašli. To što ona želi da bludniči sa
Sorčakom i pokušava da dozove demone usred noći je njena stvar i
nema blage veze s nama.“
„Ali to je skrnavljenje!“ Glas prvog sveštenika bio je ispunjen
besom. „Ona kalja naš hram.“
„Ne želim da slušam te priče. Želim da zadržim srce u grudima.“
182
 „U redu, onda.“ Prvi Grolim zazvuča prepredeno. „Neka ti bude.
Mada, i ti i ja smo Zeleni, i naše bi unapređenje u Ljubičastog bilo
prirodnije od njenog. Ako naiđemo na nju a da niko nije u blizini, ti
možeš da iskoristiš svoje moći da joj ukočiš mišiće, a ja mogu da joj
zabodem nož u srce. Neka onda ide Toraku na sud zbog kršenja
njegove zapovesti o zabrani magije.“
„Odbijam da te slušam.“ Začuše se užurbani koraci i vrata se
zalupiše.
„Kukavica“, promrmlja prvi sveštenik, a potom izađe i zatvori
vrata za sobom.
„Deda“, prošapta Garion promuklo, „gde si?“
„Iza. Jesu li otišli?“
„Jesu.“
„Zanimljivog li razgovora.“
Garion priđe starcu u zadnjem delu biblioteke. „Misliš li da
Habat stvarno može da dozove demone isto kao Morindim?“
„Čini mi se da većina ovdašnjih Grolima misli da može. Ako je to
istina, hoda po tankom ledu. Torak je u potpunosti zabranio
korišćenje magije. Miljenica ili ne, Agačak će morati da joj presudi
ako sazna.“
„Jesi li našao nešto?“, Garion pogleda knjigu koju je starac čitao
za stolom.
„Možda nam ovo može pomoći. Pazi: ‘Trag koji se izgubi na
Južnome ostrvu će se nanovo naći.’“
„Na Verkatu?“
„Mora da bude. Verkat je jedino veće ostrvo južnije od Ktol
Murgosa. Potvrđuje ono što nam je Sadi rekao, a ja sam odvajkada
voleo da nađem potvrdu onome što radim.“
„Ali to znači da još uvek samo pratimo Zandramas. Jesi li našao
nešto što bi nam pomoglo da se sretnemo s njom?“
„Ne još“, priznade Belgarat. Okrenu stranu. „Šta je ovo?“,
zaprepašćenim će glasom.
„Šta?“
„Slušaj.“ Starac podiže knjigu kako bi svetlost uljanice bolje
osvetlila stranicu. „‘Počujte:’“, čitao je, „‘U danima koji će uzdizanje
Boga Tame na nebesa pratiti, kralj istoka i kralj juga će zaratiti, i to
183
će tebi znak biti da susret je nadomak. Pohitaj zato ka mestu koje
više ne postoji onda kada se boj razbesni na dolinama južnim. Sa
sobom odabranu žrtvu povedi i kralja angaračkog da svedok bude
onome što će nastupiti. Počuj, koji god da od vas u prisustvo Ktraga
Sardijusa sa žrtvom i kraljem angaračkim dođe, izdići će se nad
ostalima i zavladaće nad svima. I znaj da će se u trenutku žrtvovanja
Bog Tame ponovo roditi i da će se pobeda nad Detetom Svetlosti
istovremeno iznedriti.’“ Garion je blenuo u njega, osetivši kako mu
sva krv nestaje s lica.
„Žrtva?“, povika. „Da ne namerava to Zandramas da uradi s
mojim sinom?“
„Izgleda da je tako“, progunđa Belgarat. Nakratko je razmatrao
tu misao. „Objašnjava nekoliko stvari, ali još mi nije jasna ova
rabota da angarački kralj mora biti prisutan. Siradis nije ništa
spomenula, a nije ni Proročanstvo.“
„Deda, čitaš grolimsku knjigu“, napomenu Garion. „Možda je
greška.“
„Postoji i ta mogućnost, ali ipak nam je dosta objasnila zašto se
Zandramas kreće tako kradomice. Ukoliko Urvon zna o ovome,
pošto je očigledno da Agačak zna, obojica će preduzeti sve što im je
u moći da ti udalje sina od nje. Ko god se od njih domogne Sardiona
s Geranom i jednim od kraljeva Angaraka zadobiće potpunu vlast
nad grolimskom crkvom.“
„Zašto baš moj sin?“, zavapi Garion. „Zašto je baš on odabran da
bude žrtva?“
„Nisam siguran, Garione. Još nismo naišli na odgovarajuće
objašnjenje.“
„Bolje da ovo ne spominjemo Se’Nedri“, kaza Garion. „I bez toga
ima dovoljno problema.“
Vrata se nanovo otvoriše, a Garion se okrenu, mašivši se rukom
preko ramena ka balčaku mača.
„Belgarate? Jesi li tu?“, bio je to Svileni.
„Iza smo“, odgovori Belgarat. „Tiše malo.“
„U nevolji smo“, zausti čovečuljak pošto im se pridruži u
zadnjem delu biblioteke. „Eriond je nestao.“
„Šta?!“, povika Garion.
184
 „Iskoristio je priliku da se iskrade.“
Belgarat udari pesnicom o sto i opsova. „Šta nije u redu s tim
detetom?“, prasnu.
Svileni spusti kapuljaču grolimskog ogrtača koji je odenuo.
„Polgara je htela da ga potraži, ali smo je Durnik i ja ubedili da se
predomisli. Rekao sam da ću vas potražiti.“
„Bolje da ga nađemo“, reče starac ustajući. „Pol neće dugo čekati
da pođe na svoju ruku. Bolje da se razdvojimo. Tako možemo
pokriti veću površinu.“ Povede ih ka vratima biblioteke, nakratko
proviri napolje i izađe u hodnik. „Nemoj da uradiš nešto
neuobičajeno“, upozori Gariona šapatom. „Ima Grolima s dovoljno
umešnosti da čuju ako počneš da praviš galamu.“ Garion klimnu.
„I proveri ostale s vremena na vreme. Ništa nećemo postići
ukoliko jedan od nas pronađe Erionda a onda mora da traži drugu
dvojicu. Pohitajmo.“ Hitro se uputi niz slabo osvetljen hodnik
„Kako je uspeo da se provuče pored tetke Pol?“, prošapta Garion
Svilenom dok su se vraćali istim putem kojim su došli.
„Se’Nedra je imala napad histerije“, odgovori Svileni.
„Žrtvovanje ju je uznemirilo. Polgara ju je odvela u jednu sobicu
kako bi pokušala da je umiri. Tada se Eriond iskrao.“
„Da li joj je dobro?“, upita Garion, odjednom osetivši strah koji
je potiskivao još od Prolgua.
„Mislim da jeste. Polgara joj je dala nešto, tako da sada spava.“
Svileni obazrivo pogleda iza ćoška. „Ja ću ovuda“, prošapta. „Budi
pažljiv.“ Nečujno se udalji.
Garion je sačekao dok njegov prijatelj nije nestao iz vidokruga, a
onda obazrivo kroči u sledeći hodnik, prekrstivši ruke preko grudi i
spustivši glavu, pokušavajući da oponaša pobožnost Grolima. O
čemu li je Eriond razmišljao? Dečakova neodgovornost u ovom
postupku naginjala je Gariona da udari pesnicom o zid. Išao je
hodnikom, pokušavajući da ne uradi nešto što bi moglo da izgleda
sumnjivo i pažljivo otvarajući sva vrata na koja je naišao.
„Šta je bilo?“, začu se grubi glas s jasnim naglaskom iz mraka
sobe čija je vrata upravo bio otvorio.

185
 „Oprosti mi, brate“, promrmlja Garion pokušavajući da oponaša
angarački naglasak „pogrešna vrata.“ Brže-bolje ih zatvori i krenu
dalje niz hodnik, hodajući najbrže moguće što ne bi bilo sumnjivo.
Vrata se za njim naglo otvoriše i poluodeveni Grolim razjarenog
lica iskorači napolje. „Ti, tamo“, povika na Gariona, „stani!“
Garion se osvrnu preko ramena i u dva koraka zađe iza okuke,
našavši se u glavnom širokom hodniku hrama.
„Vraćaj se ovamo!“, dreknu Grolim, a Garion zatim začu
tapkanje bosih stopala o popločani pod kad je pojurio za njim.
Garion opsova, a onda odluči da rizikuje. Otvori prva vrata na koja
je naleteo, te skliznu unutra. Brzo pogleda po sobi i shvati da je
prazna, zatim zatvori vrata i prisloni uvo ne bi li oslušnuo.
„U čemu je problem?“, začu kako neko pita u hodniku.
„Neko je upravo pokušao da mi uđe u sobu.“ Garion prepozna
razbesneli glas Grolima kojeg je upravo omeo.
Začu se podrugljivi kikot. „Možda je trebalo da sačekaš da vidiš
šta je htela.“
„Bio je to muškarac.“
Nastupi tišina. „Vidi“, začu se prvi glas. „Vidi, vidi.“
„Šta ti to znači?“
„Ništa. Baš ništa. Bolje da se obučeš. Možda će Habat ako te
uhvati u hodniku u donjem rublju dobiti neke čudne misli.“
„Idem da potražim uljeza. Dešava se nešto izuzetno čudno.
Hoćeš li mi pomoći?“
„Zašto da ne? Ionako nemam pametnija posla.“
Garion začu s drugog kraja hodnika sporo pevanje nalik
jadikovanju i zvuk brojnih koraka.
„Hitro“, upozori jedan glas u hodniku, „niz onaj poprečni
hodnik. Navaliće na nas da se pridružimo ako nas vide.“ Garion
začu kako se užurbani koraci udaljavaju. Obazrivo odškrinu vrata i
proviri napolje. Spori gegavi bat koraka i tužno pevanje dopirali su
sve jače. Ubrzo ugleda kolonu Grolima s navučenim kapuljačama i
prekrštenim rukama na grudima kako se kreću obrednim korakom
niz hodnik obasjan bakljama u samom središtu Torakova hrama.
Čekao je u mračnoj odaji da prođu, ali onda najednom oseti snažan

186
nagon da bez razmišljanja krene, te hrabro otvori vrata, iskorači u
hodnik i priključi se začelju kolone.
Spora ritmična povorka produžila je dalje niz široki prolaz, a
Garion je sve jače osećao zaudaranje oprljenog mesa, pošto se
kolona kojoj se priključio približavala svetilištu. A onda, zapevavši
još glasnije, prođoše kroz lučni otvor pravo u zasvođeno svetilište.
Tavanica beše neizmerno visoka i izgubljena u dimu i senkama.
Na zidu nasuprot vratima stajala je izglancana gvozdena maska
smireni predivni prikaz neoskrnavljenog lika boga Toraka. Pod tom
naizgled nezainteresovanom maskom ležao je crni žrtvenik sa
svetlim mlazevima sveže krvi koja se slivala s ivica. Bio je tu i
svetlucavi kotao koji je čekao sledeće živo srce da bude ponuđeno
davno mrtvom bogu; a i široka rupa s vatrom, razjapljena da dočeka
telo sledeće preklane žrtve.
Sav drhteći, Garion se hitro skloni iza kolone i zastade pored
ulaza. Obliven znojem i tresući se, sačeka nekoliko trenutaka u muci
da smiri osećanja. Znao je verovatno bolje od svih ljudi na svetu
puno značenje ovog strahotnog mesta. Torak je bio mrtav. Lično je
preko oštrice plamtećeg mača Rive Gvozdene Ruke osetio umiruće
otkucaje srca nadvladanog boga kada je duboko proburazio
neprijatelju grudi. Pokolj koji je natopio ovo grozno mesto krvlju
godinama nakon one užasne noći bio je besmislen iskazivanje
vernosti unakaženom i pomamnom bogu koji je umro bljujući vatru
i žalobno zapomažući ka ravnodušnim zvezdama. Mahniti mu bes
sporo pokulja u grudima i u ustima oseti oštar ukus istovremeno
gorak i ljut. Um mu nagonski posegnu za voljom, zamišljajući
lomljenje maske i žrtvenika i naprasno uništenje ovog groznog
mesta.
„Belgarione, nisi zbog toga došao!“, prasnu mu glas u glavi.
Garion polako stade da kroti volju koja bi, da ju je pustio
odjednom, verovatno uništila čitav grad. Imaće kasnije dovoljno
vremena da prekine ovaj užas. Sada pak mora da pronađe Erionda.
Pažljivo proviri iz kolone koja ga je prikrivala. Utom sveštenik s
ljubičastim vezom na spuštenoj kapuljači stupi na drugi kraj
svetilišta. Nosio je tamnocrveni jastuk na kome zasvetluca dugačak
nož svirepog izgleda. Okrenu se maski mrtvog boga i pobožno

187
podiže jastuk i nož. „Pogledaj oruđe volje Tvoje, bože-zmaju
Angarački!“, izdeklamova, „i pogledaj onoga čije srce se Tebi nudi.“
Četvorica Grolima dovukoše u svetilište nagog roba koji je
vrištao, potpuno zanemarujući njegovo otimanje i užasnuto
zapomaganje. Garion se bez razmišljanja maši mača preko ramena.
„Prestani s tim!“, naredi glas. „Ne! Ne mogu da dopustim da se tako
nešto desi!“
„I neće. Pusti sada mač!“
„Ni govora!“, uzvrati Garion naglas isukavši mač i jurnuvši oko
stuba. A onda, kao da se iznenada pretvorio u kamen, shvati da ne
može da se pokreće čak ni toliko da trepne. „Pusti me!“, procedi.
„Neću. Ovde si da posmatraš, ne da delaš. Ostani tu i drži oči
otvorene.“
Garion se od neverice zaprepasti kad vide kako Eriond, zlatnih
kovrdža osvetljenih užasavajućim svetlom hrama, ulazi kroz ista
vrata kroz koja su malopre uvukli roba. Mladić je na licu, donekle
sa žaljenjem, nosio izraz odlučnosti dok je hodao pravo ka
preneraženom svešteniku. „Žao mi je“, reče posve odlučno, „ali ovo
više ne možete da radite.“
„Zarobite ovog bogohulnika“, povika sveštenik za žrtvenikom.
„Njegovo će srce cvrčati na žaru!“
Desetak Grolima skoči, ali se naprasno ukočiše uhvaćeni u isti
grč koji je onemoćao i Garionove mišiće.
„Ovo ne sme da se nastavi“, reče Eriond istim onim odlučnim
glasom. „Znam koliko vam znači, ali jednostavno ne sme da se
nastavi. Jednom veoma uskoro, mislim shvatićete.“
U prostoriji zavlada tajac. Nije bilo razjarenog komešanja koje je
Garion očekivao. Ipak, raspaljena vatra u rupi pred žrtvenikom
najednom planu neizmernim ognjem čiji plameni jezici i varnice
jurnuše naviše, dodirnuvši sam svod tavanice. A onda se iznenada
strahotno vrelo svetilište ohladi, kao da je kroz njega projurio svež
vetar. Rasplamsala je vatra tada nakratko zatreperila poput sveće
koja se gasi i napokon utihla. Svetlucavi kotao pored žrtvenika
takođe planu zaslepljujućim plamenom, gvozdeni mu oblik postade
odjednom mekan, topio se i srozavao, rušeći se pod sopstvenom
težinom. I on nestade uz blesak.

188
 Sveštenik užasnuto ispusti nož i pojuri ka kotlu dok je još
plamteo. Nesmotreno pruži ruke kao da želi da vrati prvobitni oblik
istopljenog metala, ali kriknu od bola kad mu se užareno gvožđe
duboko zari u meso.
Eriond je zadovoljno posmatrao umirući plamen, a onda se
okrenu preneraženim Grolimima koji su još uvek držali nagog roba.
„Pustite ga“, reče.
Oni se zablenuše u njega.
„Sada možete“, zausti Eriond kao da vodi običan razgovor. „Ne
možete da ga žrtvujete bez vatre, a vatra neće više plamteti. Šta god
da uradite, nećete moći nanovo da je rasplamsate.“
„Gotovo!“, glas u Garionovoj glavi oglasi se s takvim
oduševljenjem da mu klecnuše kolena.
Oprljeni sveštenik koji je i dalje ječao i privijao izgorele ruke na
grudi podiže garavo lice. „Uhvatite ga!“, vrisnu pokazujući na
Erionda pocrnelom rukom. „Uhvatite ga i odvedite kog Habat!“

189
 Dvanaesto poglavlje

Više nije bilo potrebno da se prikradaju. Zvona za uzbunu

zvonila su u svakom delu hrama, a prestrašeni su Grolimi jurcali
tamo-amo, dovikujući protivurečne naredbe jedni drugima. Garion
je jurio među njima, očajno tražeći Belgarata i Svilenog.
Čim je zašao za ugao, podivljali Grolim ga uhvati za lakat. „Jesi
li bio u svetilištu kad se ono desilo?“, navali.
„Nisam“, slaga Garion pokušavajući da oslobodi ruku.
„Kažu da je tri metra visok i da je desetak sveštenika pretvorio u
prah i pepeo pre nego što je ugasio oganj.“
„Zar?“, prelomi Garion i dalje pokušavajući da se oslobodi
Grolimovog stiska.
„Neki kažu da je bio lično čarobnjak Belgarat.“
„Teško da je tako.“
„A ko je drugi toliko moćan?“ Grolim naprasno stade,
razrogačenih očiju. „Znaš li šta ovo znači?“, upita drhtavim glasom.
„Šta?“
„Svetilište mora biti obnovljeno, a to zahteva grolimsku krv.
Umreće nas na desetine pre nego što svetilište bude pročišćeno.“
„Stvarno moram da idem“, kaza Garion trgnuvši ruku iz čvrstog
stiska.
„Habat će gacati do kukova u našoj krvi“, zavapi sveštenik
prestrašeno, ne obraćajući pažnju na Garionove reči.
Stvarno nije bilo drugog izbora. Situacija je bila previše hitna za
pregovaranje. Garion namesti preplašeni pogled na lice, zapiljivši
190
se preko ramena blebetavog Grolima. „Da li to ona dolazi?“,
promuklo prošapta.
Grolim se zastrašeno okrenu da pogleda iza sebe. Garion ga
pažljivo odmeri, a potom preplašenom čoveku hitnu pesnicu pravo
u nezaštićenu stranu lica. Grolim tresnu o zid, zastakljenog i
odsutnog pogleda, i skljoka se na pod.
„Vešto odrađeno“, reče Svileni s mračnog ulaza nekoliko metara
dalje niz hodnik, „ali ne shvatam zašto.“
„Nikako nisam mogao da ga se oslobodim“, objasni Garion
sagnuvši se da podigne onesvešćenog. Odvuče ga u zamračeno
udubljenje u zidu i uspravi u sedeći položaj. „Da ne znaš gde je
deda?“
„Ovamo“, odgovori Svileni pokazavši palcem preko ramena na
vrata iza sebe. „Šta se desilo?“
„Odmah ću ti reći. Hajde da se sklonimo odavde.“
Prođoše kroz vrata i zatekoše Belgarata kako sedi na ivici stola.
„Šta se dešava?“, navali na njega.
„Našao sam Erionda.“
„Odlično.“
„Ne, nije baš. Ušao je u svetilište baš kada su se Grolimi spremali
da žrtvuju roba i ugasio vatru.“
„Šta je uradio?“
„Mislim da je to bio on. Bio sam tamo i siguran sam da to nisam
uradio ja. Jednostavno je ušetao i rekao im je da ne smeju više da
žrtvuju ljude, a potom se oganj ugasio. Deda, nikakav zvuk nije
proizveo ni nadiranje, ni buku, ništa.“
„Siguran si da je to bio on? Mislim nije bilo nešto prirodno?“
Garion odmahnu glavom. „Nije. Vatra je buknula, a potom se
ugasila poput plamena sveće. Povrh toga, desilo se još nešto.
Glas mi se obratio i nisam mogao da pomerim nijedan mišić na
telu. Grolimi koji su vukli roba na žrtvenik jednostavno su ga pustili
kad im je Eriond to naredio. A zatim im je rekao da više nikada neće
moći da upale oganj.“
„Gde je sada dečak?“
„Vode ga kod Habat.“
„Zar nisi mogao da ih zaustaviš?“
191
 „Rečeno mi je da to ne uradim.“ Garion se potapka po čelu.
„Trebalo je to da očekujem“, Belgarat će razdraženo. „Bolje da
odemo i upozorimo Pol i ostale. Možda ćemo morati da oslobodimo
Erionda i zatim se probijemo odavde.“ Otvori vrata, proviri u
hodnik i pokaza Garionu i Svilenom da krenu za njim.
Polgara je samrtno bleda čekala s ostalima u odaji kad su njih
trojica ušli. „Niste ga našli“, reče i nije zvučalo kao pitanje. „Garion
jeste“, odgovori Belgarat.
Ona se okrenu ka Garionu. „Zašto onda nije s tobom?“, navali na
njega.
„Tetka Pol, plašim se da su ga Grolimi uhvatili.“
„Upali smo u nevolju, Pol“, Belgarat će ozbiljno. „Garion nam je
ispričao da je Eriond ušao u svetilište i ugasio oganj.“
„Molim?!“, uzviknu ona.
Garion bespomoćno raširi ruke. „Jednostavno je ušetao i ugasio
plamen. Grolimi su ga zarobili i sada ga vode kod Habat.“
„Belgarate, ovo je veoma ozbiljno“, reče Sadi. „Oganj bi trebalo
da gori večno. Ako Grolimi veruju da je dečak odgovoran za to, onda
je u ogromnoj nevolji.“
„Znam“, saglasi se starac.
„U redu, onda“, Durnik će tiho. „Moramo da ga izbavimo
odande.“ Ustade, a Tot mu se ćutke pridruži.
„Ali brod je skoro spreman“, usprotivi se Sadi. „Mogli bismo da
odemo odavde a da se niko ne umeša.“
„Sada ništa ne možemo da uradimo povodom toga.“ Belgaratu je
smrknuto lice bilo odlučno.
„Hajde da vidimo mogu li da nas izvučem iz ovog meteža pre no
što bilo ko od vas uradi nešto što bi nam presudilo“, Sadi će
molećivo. „Biće prilike za otvoreno delanje ukoliko ne uspem da nas
izbavim pregovorima.“
Garion pogleda okolo. „Gde je Se’Nedra?“, upita.
„Spava“, odgovori Polgara. „Lizel je s njom.“
„Da li joj je dobro? Svileni reče da je bila uznemirena. Nije valjda
opet bolesna?“
„Nije, Garione. Krivi su zvuci iz svetilišta. Nije mogla da ih
podnese.“
192
 Neko teškom rukom polupa na zabravljena vrata. Garion skoči i
namah se maši mača. „Otvarajte!“, zapovedi grubi glas spolja.
„Brzo“, prosikta Sadi, „idite u sobe i pravite se da ste spavali kad
budete izašli.“
Jurnuše u odaje, gde su čekali bez daha dok evnuh nije prišao
vratima i otključao ih. „O čemu se radi, sveti ljudi?“, blago upita kad
su Grolimi uleteli s isukanim oružjem.
„Prvosveštenik te poziva na saslušanje, robovlasniče“, zareža
jedan od njih. „I tebe i tvoje sluge.“
„Biće mi čast“, promrmlja Sadi.
„Nećeš biti počašćen, već propitan. Predlažem ti da govoriš
istinu, jer Agačak poseduje dar da te polako istera iz kože ako ga
lažeš.“
„Kako neprijatno. Zar se prvosveštenik već vratio iz Drođimske
palate?“
„Stigle su do njega vesti o onom užasnom zlodelu koje je počinio
tvoj sluga.“
„Zlodelu? Kom zlodelu?“
Grolim nije obraćao pažnju na njega. „Po Habatinim naredbama
ste svi zarobljenici dok se Agačak ne vrati u hram.“
Grubo prodrmaše Gariona i ostale iz njihovog odglumljenog sna
i povedoše ih niz zadimljene hodnike i dalje niz uzano kameno
stepenište koje je vodilo u podrum. Za razliku od ostalih odaja, ove
su bile obezbeđene gvozdenim rešetkama, a uzani prolazi su odisali
onim jetkim smradom prisutnim u zatvorima i tamnicama na celom
svetu. Jedan Grolim otvori zabravljena vrata i pokaza im da uđu.
„Zar je ovo stvarno neophodno, dobri svešteniče?“, uzjoguni se
Sadi. Grolim preteče uhvati balčak mača. „Smirite se, gospodine“,
kaza Sadi. „Samo sam pitao.“
„Ulazi! Smešta!“
Uđoše u koloni u ćeliju, a sveštenik u crnoj odeždi zalupi vrata
za njima. Iz nekog razloga, okretanje ključa zazvuča neverovatno
glasno.
„Garione“, Se’Nedra će preplašenim glasićem, „Šta se dešava?
Zašto smo ovde?“

193
 Utešno je zagrli oko ramena. „Eriond je upao u nevolju“, objasni.
„Sadi će pokušati da nas izbavi odavde pregovorima.“
„A šta ako ne uspe?“
„Onda ćemo to morati da obavimo na drugačiji način.“ Svileni je
razgledao po slabo osvetljenoj ćeliji, prezrivo nabrčkavši nos.
„Tamnice su odvajkada bile nekako nemaštovite“, izjavi i zastruga
nogom po prljavoj slami napadaloj po podu.
„Imaš bogato iskustvo s tamnicama, Keldare?“ upita Kadifa.
„Imao sam prilike da se s vremena na vreme nađem u nekoj.“
Slegnu ramenima. „Oduvek sam mislio da je neudobno provesti više
od nekoliko sati u njima.“ Podiže se na vrhove prstiju ne bi li
provirio kroz rešetkasti prozorčić na vratima. „Dobro je“, reče,
„nema tamničara.“ Zatim pogleda Belgarata. „Da otvorim?“, upita
potapkavši vrata zgrčenim prstom. „Ne verujem da možemo mnogo
toga postići odavde.“
„Molim vas za malo strpljenja, prinče Keldare“, reče Sadi.
„Nikada neću uspeti da izgladim stvari ako pobegnemo iz ćelije.“
„Moram da otkrijem šta su uradili s Eriondom“, obrati se
Polgara odsečno evnuhu. „Samo napred, Svileni, otvori.“
„Polgara?“, začu se slabašni poznati glas iz susedne ćelije. „}esi
li to ti?“
„Erionde!“, zausti ona kao da joj je pao kamen sa srca. „Jesi li
dobro?“
„Jesam, Polgara. Okovali su me lancima, ali i nisu toliko
neudobni.“
„Zašto si to uradio ono u svetilištu?“
„Nisu mi se svidele vatre.“
„Nisu ni meni, ali...“
„Baš mi se nisu svidele, Polgara. Takve stvari moraju da se
okončaju, a odnekle moramo da počnemo.“
„Kako si ih ugasio?“, upita Belgarat kroz rešetkasti otvor na
vratima. „Garion je bio prisutan i kaže da ništa nije čuo ni osetio.“
„Nisam siguran, Belgarate. Mislim da nisam uradio ništa
posebno da bih ih ugasio. Samo sam odlučio da ne želim da više
gore, tako da sam im nekako predočio kako se osećam, a one se
jednostavno ugasiše.“
194
 „I to je sve?“
„Koliko mogu da se setim, jeste.“
Belgarat se zbunjeno okrenu od vrata. „Kad uteknemo odavde,
moraću da obavim podugačak razgovor s ovim mladićem.
Nameravao sam da to uradim nekoliko puta do sada, ali svaki put
kad bih se napokon odlučio, nešto bi mi spontano odvratilo pažnju.“
Pogleda Gariona. „Sledeći put kad budeš razgovarao sa svojim
prijateljem, reci mu da to više ne radi. Nervira me.“
„On to već zna, deda. Zapravo, mislim da to zato i radi.“
Negde u spoljašnjem hodniku otvoriše se teška gvozdena vrata i
začu se zvuk usaglašenih koraka.
„Grolimi“, Svileni će tiho, vireći kroz rešetke.
„A ko će drugi?“, Belgarat će jetko.
Družina je prišla, zastala, i u ključaonici Eriondove ćelije
škljocnu ključ. Vrata se odškrinuše. „Ti, mladiću“, zatutnja grubi
glas. „Pođi s nama.“
„Oče“, prošapta Polgara uznemireno.
Starac podiže ruku. „Sačekaj“, promrmlja.
Utom neko gurnu ključ u ključaonicu njihove ćelije i vrata se
otvoriše. „ Agačak se vratio“, učtivo proglasi Grolim na vratima.
„Odmah ćete biti pušteni.“
„Izvrsno“, Sadi će s olakšanjem. „O čemu god da se ovde radi,
ubeđen sam da će se srediti za samo nekoliko minuta.“
„Bez priče!“ Grolim se naglo okrenu i krenu niz hodnik dok je
desetak njegovih saradnika podignutog oružja hodalo za
zarobljenicima.
Agačak, prvosveštenik Rak Urge, beše čovek s dugačkom
bradom, bled poput mrtvaka. Sedeo je u stolici nalik prestonoj u
ogromnoj odaji s tamnokestenjastim zastorima, osvetljenoj jarkim
bakljama. Prvosveštenikova odora s kapuljačom beše krvavocrvena,
a usađene su mu se oči caklile pod gustim sivim obrvama.
Eriond je, i dalje okovan lancima, sedeo pred njim na grubo
isklesanoj drvenoj stolici, a vitka je sveštenica Habat, sa spuštenom
kapuljačom ljubičastog poruba i crvenim ožiljcima na obrazima koji
kao da su odbijali svetlost baklji, stajala pored svog gospodara,
svirepog pobedonosnog izraza lica.
195
 „Koji je od vas Usa iz Stis Tora?“, upita prvosveštenik potmulim
glasom.
Sadi koraknu i kitnjasto se nakloni. „Ja sam Usa, presveti“, kaza.
„U velikoj si nevolji, Uso“, uputi mu Habat dubokim glasom koji
zazvuča slično predenju. Usne joj se iskriviše u nakaradan kez.
„Ali ništa nisam uradio.“
„Ovde, u Ktol Murgosu, gospodar je odgovoran za nedela svojih
slugu.“
Agačak prostreli Sadija, ali mu koščato bledo lice ostade
bezizražajno. „Hajde da počnemo“, naredi. „Ko će da iznese
optužbe?“
Habat se okrenu i uperi ruku ka Grolimu s kapuljačom pored
zida. „Sorčak će biti sveštenik-inkvizitor, gospodaru“, odgovori
glasom nekoga ko u potpunosti vlada situacijom. „Uverena sam da
vam je njegova revnost poznata.“
„O, da“, Agačak će donekle rasejano. „Mogao sam da
pretpostavim da će to biti Sorčak.“ Na usnama mu zatitra jedva
primetan jedak osmeh. „U redu, svešteniče-inkvizitore, možete da
počnete s optužbama.“
Grolim u crnoj odeždi koraknu, spusti kapuljaču sa zelenim
rubom i pokaza zamršenu kosu. „Veoma je prosto, gospodaru“,
izjavi gromkim glasom. „Na desetine svedoka bilo je prisutno, tako
da nema sumnje za krivicu ovog mladog zlotvora. Ipak, mora se
utvrditi ko je sve umešan.“
„Izrecite presudu, veliki prvosvešteniče“, Habat je požurivala
čoveka nalik mrtvacu na prestolu. „Isteraću istinu iz ovog masnog
Njisanina i njegovih slugu.“
„Habat, čuo sam dovoljno o krivici“, odgovori on, „iako još nisam
čuo koji su dokazi ili optužbe.“
Habat kao da se donekle prenu od tih reči. „Nameravala sam
samo da vas poštedim dosade službenog ispitivanja, gospodaru.
Ubeđena sam da su Sorčakove reči istinite. Oduvek ste prihvatali
moj sud o ovakvim delima.“
„Možda i jeste tako“, Agačak će, „ali mislim da ću sada želeti sam
da presudim.“ Pogleda sveštenika masne kose pred sobom.

196
„Optužbe, Sorčače“, reče. „Za šta je ovaj mladić tačno optužen?“ U
prvosveštenikovom glasu kao da se javi ton nenaklonjenosti.
Sorčakove izbuljene oči postadoše manje sigurne pošto je
primetio Agačakovu neizrečenu mržnju. A onda se isprsi. „Rano
večeras“, započe, „baš onda kada je najsvetiji obred trebalo da bude
izvršen na žrtveniku u svetilištu, ovaj je mladić ušao i ugasio
žrtveničke vatre. To je ono što je uradio, i ono za šta ga ja teretim.
Kunem se da je kriv.“
„Besmislice“, usprotivi se Sadi. „Zar se vatre pored žrtvenika ne
pale večno? Kako bi ovaj mladić uopšte mogao da priđe dovoljno
blizu da ih ugasi?“
„Kako se usuđuješ da se protiviš datoj reči Torakovog
sveštenika?“, Habat će besno, a ožiljci joj se nabrčkaše. „Sorčak se
zakleo da je dečak kriv, i samim tim, on jeste kriv. Sumnja u
sveštenikove reči donosi smrt.“
Agačak je nejasno pogleda upalim očima. „Habat, želeo bih i sam
da saslušam dokaze koji su tako ubedili tebe i sveštenika-
inkvizitora“, zausti ravnodušno. „Optužbe i krivica nisu uvek jedno
isto, a pitanje koje je Usa postavio nije toliko nevažno.“ Kad ču
prvosveštenikove reči, u Garionu se rasplamsa slaba nada. Agačak
je znao. Potpuno je bio svestan Habatine veze sa Sorčakom, a žar
kojim je branila svaku reč štrokavog Grolima vređala je njenog
gospodara.
„Dakle, svešteniče-inkvizitore“, nastavi Agačak, „kako je mladić
uspeo da ugasi žrtvene vatre? Da nije bilo nekih propusta u
nadgledanju?“
Sorčaku pogled postade obazriv jer je shvatio da hoda po tankom
ledu. „Ima mnogo svedoka, gospodaru“, izjavi. „Svi koji su bili tamo
podjednako se slažu da je svetilište oskrnavljeno magijom.“
„Magijom, je l’? Svakako, to sve objašnjava.“ Agačak zastade,
prikovavši svirepim pogledom Sorčaka oblivenog znojem. „Mada,
primetio sam da se povici ‘veštica’ ili ‘čarobnjak’ često koriste kada
ima manjka dokaza. Zar ne postoji nijedno drugo objašnjenje za ono
što se desilo u svetilištu? Zar je slučaj sveštenika-inkvizitora toliko
slab da on mora da se maši tako dosadnih i otrcanih izgovora?“

197
 Preko Habatinog lica prelete izraz nevere, a Sorčak poče da
drhti.
„Srećom, stvar ćemo lako rešiti“, nastavi Agačak. „Čarobnjački
dar ima malu manu. Ostali s istim darom mogu jasno da osete kada
neko koristi moć.“ Zastade. „Nisi znao, Sorčače, zar ne? Jedan
Zeleni sveštenik koji se nada unapređenju u Ljubičastog treba da je
pažljiviji u proučavanjima, i to bi trebalo da zna ali ti si bio zauzet
nečim drugim, je l’ tako?“ Okrenu se onda ka sveštenici pored sebe.
„Doduše, iznenađen sam što nisi malo pažljivije uputila štićenika
pre no što si mu dopustila da iznese optužbe, Habat. Možda si mogla
da sprečiš njegovo glupiranje a i svoje.“
Oči joj se zažariše, a ožiljci na licu kao da su zaživeli; počeše tada
najednom da svetle kao da joj pod kožom kulja unutrašnja vatra.
„Dakle, Habat“, zausti on smirenim zastrašujućim glasom, „da li
je trenutak napokon došao? Hoćeš li okušati svoju volju protiv
moje?“
Užasavajuće pitanje je ostalo da visi u vazduhu i Garion primeti
da zadržava dah. Habat ipak skrenu pogled i okrenu lice od
prvosveštenika, a vatra s obraza joj utihnu.
„Mudra odluka, Habat.“ Agačak se okrenu ka Sadiju. „Dakle,
Uso iz Stis Tora, šta kažeš na optužbe da je tvoj sluga čarobnjak?“
„Torakov sveštenik se vara, gospodaru“, odgovori Sadi pažljivo
birajući reči. „Verujte mi, ovaj mladi tupavko nije čarobnjak. Treba
mu deset minuta da ujutru shvati koja cipela ide na koje stopalo. Pa
pogledajte ga. Nema ni najmanjeg znaka pameti u tim očima. Toliko
je nerazuman da ne zna ni kada da bude uplašen.“
Habati pogled nanovo postade razjaren, premda se u njemu
moglo primetiti i da više nije sigurna u sebe. „A šta njisanski
robovlasnik zna o čarobnjaštvu, gospodaru?“, podrugljivo će ona.
„Poznati su vam običaji ljudi-zmija. Usin je um nesumnjivo toliko
zamagljen drogama da kada bi mu sluga bio Belgarat lično, on ne bi
ni primetio.“
„Veoma zanimljiva opaska“, promrmlja Agačak. „A sada, hajde
da rešimo ovo. Znamo da su žrtvene vatre ugašene. To je očigledno.
Usa iz Stis Tora, koji je možda toliko omamljen da ne shvata šta se
dešava oko njega, tvrdi da je ovaj mladić tupav i samim tim sasvim

198
nesposoban da izvrši ovakvo neobično delo. Kako sada da razrešimo
nedoumicu?“
„Bacite ih na muke, Vaša svetosti“, predloži Habat sa žarom.
„Lično ču iscediti istinu iz njih iz svakog pojedinačno.“ Garion je
napregnuto očekivao, pažljivo pogledavši Belgarata. Starac je mirno
stajao, a kratka mu se srebrnasta brada svetlucala pod crvenkastim
odsjajem baklji. Nije odavao nikakav znak da se možda sprema za
bilo kakvo otvoreno delanje.
„Tvoja je naklonjenost prema odajama za mučenje nadasve
poznata, Habat“, zausti Agačak hladno. „Umešnost ti je takva da ti
žrtve uvek kažu upravo ono što želiš da kažu što nije uvek istinito.“
„Samo služim svom bogu, gospodaru“, ponosito izjavi.
„Svi mi služimo, sveštenice“, prekorno će, „promućurno bi bilo
da ne ističeš svoju posebnu pobožnost ne bi li došla do unapređenja
ili unapređenja tvog podređenog.“ Pogleda Sorčaka s otvorenim
prezirom. „Još uvek sam prvosveštenik, i ja ću doneti odluku o
ovome.“
Sveštenica s ožiljcima nanovo ustuknu, a oči joj namah otkriše
strah. „Oprostite mi“, uz oklevanje će. „Ovo me je strahotno zlodelo
ispunilo pravednim besom, ali, kao što ste i sami rekli, odluka je u
potpunosti na vama.“
„Zahvalan sam što prihvataš moju vlast, Habat. Pomislio sam da
si možda zaboravila na to.“
Utom se pojavi neko komešanje u zadnjem delu dvorane s
bakljama. Dvojica stamenih Murga s dugim svetlucavim kopljima u
rukama grubo gurnuše okupljene Grolime pored ulaza.
Nezainteresovanih natmurenih lica lupiše uspravljenim kopljima
po podu. „Sklanjajte se!“, progrme jedan. „Sklanjajte se da prođe
Urgit, veliki kralj Ktol Murgosa!“
Čovek koji je okružen čuvarima ušetao u dvoranu nije bio nalik
nijednom Murgu kojeg je Garion ikada video. Bio je nizak i sitan, ali
nekako žilav. Crna mu je kosa bila ravna, a lice izduženo. Ogrtač mu
je nemarno bio raskopčan, otkrivši da, umesto uobičajene
verižnjače, nosi zapadnjački dublet i tamnoljubičaste pantalone.
Gvozdena mu je kruna bila nehajno nakrivljena. Na licu je nosio
podrugljiv izraz, premda su mu oči bile obazrive. „Agačače“,

199
pozdravi prvosveštenika kao po navici, „razmislio sam nakratko o
vestima koje ste primili u Drođimskoj palati, tako da sam konačno
zaključio da možda mogu da pomognem da otkrijete razlog ovom
neoprostivom nedelu.“
„Hram je počašćen prisustvom velikog kralja“, izdeklamova
Agačak službeno.
„A veliki je kralj počastvovan što ga je tako ljubazno dočekao
prvosveštenik Rak Urge“, odgovori Urgit. A potom razgleda oko
sebe. „Imate li možda koju stolicu pri ruci?“, upita. „Imao sam dug
zamoran dan.“
„Pobrini se za to“, reče Agačak nezainteresovano sveštenici
pored trona.
Habat trepnu, a obrazi joj polako porumeneše. „Stolicu za
Njegovo veličanstvo“, naredi grubo, „i požuri s tim.“
Grolim pored ulaza pojuri napolje i vrati se za koji tren s teškom
stolicom.
„Neizmerno sam vam zahvalan“, reče kralj i potonu u stolicu.
Pogleda zatim Agačaka. „Moram nešto da vam priznam, Vaša
svetosti“, započe, zakašljavši se kao da se izvinjava. „Baš kad sam se
spremao da se predstavim, zastao sam u hodniku s nadom da ću
saznati malo više o ovoj nevolji.“ Kratko se zakikota. „Bojim se da
mi je prisluškivanje na vratima stara navika. Potiče još iz nemirnog
detinjstva. Kako god, uspeo sam da čujem optužbe sveštenika-
inkvizitora. Da budem otvoren, Agačače, slučaj mu je na klimavim
nogama.“ Kratko pogleda prvosveštenika kao da mu se dodvorava.
„Ali, naravno, to ste već i sami istakli.“ Agačak kratko klimnu
glavom, nedokučivog lica.
„A, sada“, nastavi Urgit hitro, „sasvim sigurno ne želim da se
mešam u nešto što je očigledno stvar crkve, ali zar ne biste rekli da
ima na desetine mogućih objašnjenja za ovu nevolju?“ S nadom
pogleda Agačaka; a potom, povrativši samopouzdanje
odobravanjem na prvosveštenikovom licu, produži. „Zapravo, zar
nismo svi mi već videli kako se vatre gase? Zar zaista moramo da
idemo toliko daleko da bismo se dokopali razloga za ovakav zacelo
normalan događaj? Zar nije verovatnije da su nadzornici ognja u

200
hramu postali nemarni i da su se vatre jednostavno same ugasile
kao što bi se desilo sa svakom vatrom kojoj je gorivo neophodno?“
„Neverovatna besmislica!“, prasnu Sorčak masne kose. Urgit se
primetno trgnu i očima potraži pomoć od Agačaka. „Pripazite na
ponašanje, svešteniče-inkvizitore“, kaza prvosveštenik. „Gost nam
je veliki kralj Ktol Murgosa; samo li ga uvrediš, odlučiću da ti
odrubim glavu u znak izvinjenja.“ Sorčak proguta knedlu. „Molim
vas, oprostite mi, Vaše veličanstvo“, zastrašeno će. „Nisam
razmišljao.“
„U redu je, druškane“, oprosti mu Urgit velikodušnim zamahom
ruke. „Ponekad svi govorimo ishitreno kad smo uzbuđeni.“ Okrenu
se ka prvosvešteniku. „Zao mi je zbog ovog užasa, kao i svima“, reče,
„ali njisanskog je robovlasnika ovde poslao Džaharb, a obojica
znamo koliko je njegova misija hitna i za crkvu i za državu. Zar ne
smatrate da je politički ispravno da dopustimo da ovaj slučaj
promakne?“
„Nećete valjda da dopustite da se optužbe zanemare?“, Habat se
očajnim glasom obrati prvosvešteniku. „Ko će biti kažnjen za
skrnavljenje svetilišta?“
Urgitu se na licu očita izraz nezadovoljstva, te nanovo molećivim
očima potraži Agačakovu podršku. Garion shvati da on nije snažan
kralj. Čak i na najmanji znak otpora na svoje predloge iznesene bez
samopouzdanja nagonski se povlačio i tražio podršku od nekog
jačeg.
Agačak se polako okrenu da pogleda pravo u sveštenicu s
ožiljcima. „Vika počinje da me zamara, Habat“, reče namrgođeno.
„Ako ne možeš da stišaš glas, možeš da odeš.“
Ona se s nevericom zablenu u njega.
„Ovde se radi o nečemu mnogo važnijem od činjenice da su neke
vatre ugasle“, on će. „Kao što je vekovima ranije predskazano,
vreme za konačni okršaj između Deteta Svetlosti i Deteta Tame
samo što nije došlo. Ukoliko ja ne budem prisutan na tom susretu,
klanjaćeš se ili Urvonu ili Zandramas. Sumnjam da će i oni videti
tvoju nakaznost kao dovoljno zabavnu da te održe u životu. Što se
tiče napada magijom, možemo to lako da rešimo jednom zasvagda.“
Ustade s prestola, priđe Eriondu i obuhvati mu glavu rukama.

201
 Tetka Pol odsečno udahnu, a Garion obazrivo poče da prikuplja
volju.
Eriond s blagim osmejkom na licu pogleda pravo u oči
prvosveštenika mrtvačkog izgleda.
„Pih!“, Agačak će zgađeno, hitro trgnuvši ruke. „Ovaj je ćosavi
mladić nedužan. Nema nikakvog traga u glavi da je ikada okusio
moć.“ Okrenu se i pogleda Sorčaka. „Smatram da su ti optužbe
neosnovane, svešteniče-inkvizitore, te ih stoga odbacujem.“
Sorčak preblede, a oči mu se još više izbuljiše.
„Pazi se, Sorčače“, prvosveštenik će zloslutno. „ Ako nastaviš
toliko uporno da se protiviš mojoj odluci, mogu da odlučim kako si
ti kriv za čitavu nevolju. Habat je besna od razočaranja što nema
koga da muči do smrti.“ Pogleda prepredeno sveštenicu. „Želiš li
možda Sorčaka, draga?“, upita je. „Oduvek sam voleo da ti dajem
ovakve poklončiće. Čak ću s nešto zadovoljstva da posmatram dok
mu užarenim kukama vadiš organe.“
Habatino plamenovima iscrtano lice ispuni se ogorčenjem.
Garion shvati da je bila ubeđena da će prvosveštenik, kao što je
očigledno često radio dotad, bez protivljenja prihvatiti njene surove
zahteve, a sada je sav svoj uticaj posvetila kažnjavanju Sadija,
prema kome je razvila mržnju na prvi pogled. Agačakovo
neočekivano i skoro prezrivo odbacivanje optužbi koje je sa
Sorčakom navela uzdrmalo je nit njenog veštačkog samopouzdanja,
i što je još važnije, njen visoki položaj u hramu. Ukoliko bi mogla
nekako da spase nešto od ovoga bilo šta, protivnici bi joj
neizostavno srozali položaj. Garion se iz sveg srca nadao da Sadi
shvata da je sada još opasnija nego što je bila dok je mislila da ima
odrešene ruke.
Obazrivo skupi oči, pokušavajući da proceni prvosveštenikovo
raspoloženje, a potom se ispravi i obrati kralju Urgitu. „Vaše
veličanstvo, počinjen je i građanski prekršaj“, uputi mu. „Verovala
sam da je skrnavljenje svetilišta važnije, ali budući da je Njegova
svetost prvosveštenik mudro zaključio da su optužbe neosnovane,
dužnost mi je da vas obavestim o prekršaju protiv Države.“

202
 Urgit razmeni kratak pogled s Agačakom, a zatim osujećenog
pogleda još dublje potonu u stolicu. „Kruna je odvajkada spremno
slušala reči sveštenika“, odgovori on, ne preterano oduševljeno.
Habat nanovo pogleda Sadija nadmoćno, ne prikrivajući
mržnju. „Još od osnivanja države, opaki opijati i otrovi ljudi-zmija
zabranjeni su u Ktol Murgosu kraljevim pečatom“, objavi. „Nakon
što je Usa sa svojim slugama bačen u tamnicu, naredila sam da im
se stvari pretraže.“ Okrenu se. „Unesite torbu“, naredi.
Vrata sa strane se otvoriše i ponizni sveštenik nižeg ranga uđe
noseći Sadijevu crvenu kožnu torbu. Fanatik Sorčak je uze, a lice mu
pobedonosno zasija. „Pogledajte dokaz da je Usa iz Stis Tora
prekršio pravilo, zbog čega mora biti lišen života“, zausti prodornim
glasom. Okrenuo je kopče, otvorio torbu i pokazao Sadijeve brojne
napitke i zemljanu bocu u kojoj je ležala Zit.
Urgitovo lice postade još osujećenije. Nesigurno pogleda Sadija.
„Imate li objašnjenje, Uso?“, upita s nadom.
Sadiju se na licu pojavi odglumljeni izraz nevinosti. „Nemoguće
da bi Vaše veličanstvo pomislilo da sam ikada nameravao da
prodajem ove stvarčice u Ktol Murgosu“, pobuni se.
„Ali“, Urgit će očajno, „nosite ih sa sobom.“
„Naravno, zbog trgovine s Malorijcima. Kod njih je tržište za
ovakve stvari poprilično razvijeno.“
„To me nimalo ne iznenađuje“, reče Urgit ispravivši se u stolici.
„Dakle, niste nameravali da prodajete droge mojim podređenima?“
„Sasvim sigurno da nisam, Vaše veličanstvo“, odgovori Sadi uz
negodovanje.
Preko Urgitovog lica prelete izraz olakšanja. „Eto“, uputi Habat
koja je sijala od zadovoljstva, „to je valjano objašnjenje. Sigurno
niko ne može da se protivi što je ovaj njisanski prijatelj posvećen
tome da iskvari Malorijce što više njih, to bolje, rekao bih.“
„A šta ćemo s ovim?“, reče Sorčak, pošto je spustio Sadijevu
torbu na pod i podigao zemljanu bocu. „Kakva se tajna ovde krije,
Uso iz Stis Tora?“ Prodrmao je bočicu.
„Pazi, čoveče!“, viknu Sadi, skočivši ispruženih ruku.

203
 „A-ha!“, dreknu Habat pobedonosno. „Izgleda da se nešto važno
robovlasniku nalazi u bočici. Hajde da pregledamo sadržaj. Možda
se krije neki neotkriveni prekršaj. Otvori bocu, Sorčače.“
„Preklinjem vas“, molio je Sadi. „Ako cenite svoj život, nemojte
se igrati s bocom.“
„Otvori, Sorčače“, naredi Habat nemilosrdno.
Grolim još jednom sa širokim kezom prodrma bocu, a zatim se
posveti otvaranju zatvarača.
„Molim vas, plemeniti svešteniče!“, Sadijev je glas bio pun
očajanja.
„Samo ćemo da pogledamo“, Sorčak se iskezi. „Ne verujem da bi
mi kratak pogled naškodio.“ Izvadi čep i podiže bocu da bi zaškiljio
u nju.
Zit je naravno iznebuha odreagovala.
Kriknuvši, Sorčak se preturi nazad podignutih ruku. Zemljana
se boca okrenu naglavačke, a Sadi je uhvati baš pre no što bi udarila
u pod. Zaprepašćeni sveštenik poklopi oko šakama. Na licu mu se
videla užasnutost, a krv mu skliznu između prstiju. Poče da cijuče
poput praseta, dok su mu se ruke i noge grčile. Najednom se baci na
pod, neizmerno se batrgajući i kidajući kožu s lica. Poče da udara
glavom o pod. Trzaji mu postadoše jači i pena mu izađe na usta. Uz
jezivi vrisak, skoči odjednom visoko u vazduh. Zemlja ga dočeka
mrtvog.
Zavlada mukla tišina, kad Habat iznenada vrisnu: „Sorčače!“
Glas joj je bio ispunjen očajanjem zbog neizmernog gubitka. Jurnu
do mrtvaka i klonu preko tela, neobuzdano jecajući.
Urgit je otvorenih usta zgađeno posmatrao Sorčakovo telo.
„Torakovih mi zuba!“, prokunu čudnim šapatom, „Šta čuvate u boci,
Uso?“
„Oh... Ljubimca, Vaše veličanstvo“, odgovori Sadi uznemireno.
„Pokušao sam da ga upozorim.“
„I jesi, Uso“, Agačak će štićenički. „Svi smo čuli. Mogu li da vidim
tog tvog ljubimca?“ Preko usana mu prelete svirepi osmeh dok je
zadovoljno posmatrao Habat kako nemirno jeca.
„Naravno, Vaša svetosti“, odgovori Sadi žustro. Pažljivo položi
bocu na pod. „Samo da vas upozorim“, izvinjavao se. „Malo je
204
uzbuđena, a nikako ne bih želeo da pogreši.“ Nagnu se nad bocom.
„U redu je sada, dušo“, utešno reče osvetničkoj zmijici u boci.
„Zlikovac je otišao, sada je sve u redu.“
Zit se i dalje uvređena dublje uvuče u bocu.
„Ma hajde, mila“, Sadi će ubedljivo, „u redu je. Zar mi ne
veruješ?“
Začu se odsečno kratko siktanje iz boce.
„Baš si nevaljala, Zit“, Sadi je blago ukori. „Uradio sam sve da ga
sprečim da ti ne smeta.“ Pogleda Agačaka kao da se izvinjava.
„Stvarno ne znam gde je naučila da tako govori, svetosti“, izjavi. A
onda nanovo usmeri pažnju na bocu. „Molim te, mila, nemoj da si
tako zlobna.“
Još jednom se začu zloćudno kratko siktanje iz boce.
„E, sada već preteruješ, Zit. Smesta da si izašla.“
Zelena zmijica obazrivo promoli glavu iz boce, podiže je i
pogleda mrtvaka na podu. Sorčaku je lice bilo mrtvački pomodrelo,
a iz usta mu je curila pena. Habat je, i dalje jecajući, stezala ukočeno
telo. Zit je ispuzala iz svog malog doma, prezrivo pozdravila
mrtvaka zatresavši repom i otpuzala do Sadija, umiljato ispuštajući
zvuke zadovoljstva. Sadi ispruži ruku ka njoj, a ona mu se prisno
očeša o prste. „Zar nije predivna?“, reče s ljubavlju. „Uvek je tako
umiljata kad ugrize nekoga.“
Garion krajičkom oka uhvati neko kretanje. Kadifa se nagla
napred, promatrajući s primetnim divljenjem zmijicu kako prede
od zadovoljstva.
„Umete da je obuzdate, Uso, zar ne?“, upita Urgit donekle
bojažljivo.
„Jakako, Vaše veličanstvo“, Sadi će ubedljivo. „Sada je veoma
zadovoljna. Uskoro ću je nahraniti i okupati, i spavaće kao beba.“
Urgit se nanovo okrenu prvosveštniku. „Dakle, Agačače“, reče, „šta
ste odlučili? Lično, ne vidim razloga da nastavimo s propitivanjem.
Robovlasnik i sluge izgledaju dovoljno nedužno.“
Prvosveštenik je nakratko razmislio o tome zaklonjenih očiju
pod kapuljačom. „Pretpostavljam da ste u pravu, Vaše veličanstvo.“
Okrenu se ka jednom Grolimu. „Oslobodite ovog tupavka“, reče
uperivši prstom ka Eriondu.
205
 Habat tužnog lica polako podiže glavu sa Sorčakovog tela.
Najpre pogleda Urgita, a potom Agačaka. „A šta ćemo s ovim?“,
upita glasom obojenim jakim osećanjima. „Šta ćemo s ovim?“
Pokaza na ukočeno Sorčakovo telo pored svojih nogu. „Koga ćemo
kazniti za ovo? Kome da se svetim?“
„Čovek je umro zbog svojih postupaka, Habat“, Agačak odbi njen
zahtev. „Nema tu nikakvog prekršaja.“
„Nema prekršaja?“ Glas joj je podrhtavao. „Nema prekršaja?“
Glas joj se povisi. „Zar je život Grolima toliko jeftin da ga tako lako
odbacite?“ Pljunu i prikova Sadija mahnitim pogledom. „Platićeš za
ovo, Uso iz Stis Tora“, izjavi. „Kunem se pred Torakom nad
Sorčakovim telom. Nikada mi nećeš pobeći. Osvetiću se i tebi i
tvojim slugama zbog Sorčakove smrti.“
„Zašto si toliko uznemirena, Habat?“, upita Agačak podmuklim
glasom, zlobno zadovoljan. „U hramu ima na desetine Grolima.
Sorčak je isti kao i svi pohlepan, ambiciozan i izdajnički nastrojen.
Umro je zbog svoje gluposti i tvoje.“ Surovi mu osmeh prelete preko
usana. „Da nije, kojim slučajem, zanimanje za mrtvog Grolima lične
prirode? Dugo si mi miljenica, Habat. Slepo sam ti verovao. Da mi
nisi možda bila neverna, tražeći zabavu u tuđem zagrljaju?“
Ona preblede, pokrivši drhtavom rukom usne, pošto je shvatila
da je preterala i otkrila previše.
Agačak se okrutno nasmeja. „Nisi valjda zaista poverovala da
sam toliko zaluđen potragom za Sardionom da nisam svestan tvojih
razonoda?“ Zastade. „Reci mi, Habat“, započe kao uzgred, „jeste li
ti i Sorčak ikada uspeli da dozovete demona?“ Ona ustuknu, a oči
joj se ispuniše iznenadnim strahom kad je pogledala svog
gospodara.
„I mislio sam da niste“, promrmlja on. „Kakva šteta. Toliki trud
uzalud. Možda bi trebalo da nađeš novog saučesnika u ponoćnim
obredima, Habat. Sorčak se ionako nikada nije celim srcem unosio
u tvoje pokušaje. Nije bio ništa više do jedan kukavni spletkaroš,
tako da ti gubitak i nije toliko strašan koliko misliš da jeste. Jesi li
znala kako te je zvao iza leđa?“, upita je, a oči mu se zacakliše.
Ona glupavo odmahnu glavom.

206
 „Iz veoma pouzdanih izvora znam da te je redovno spominjao
kao ‘unakaženu vešticu’. Da li ti to bar malo umanjuje bol?“ Habat
uzmaknu, lica izobličenog užasom, pošto je upravo shvatila da je
okrutno ponižena u javnosti. Preplavi je bes i šutnu ukočenog
mrtvaka. „Unakažena veštica?“, zavapi pošto je opet šutnula leš.
„Unakažena veštica? Istruni, Sorčače! I neka crvi uživaju u tvojoj
smrdljivoj lešini!“ Utom pljunu i jecajući odjuri iz dvorane.
„Izgleda da je malo pometena“, primeti Urgit blago.
Agačak slegnu ramenima. „Lomljenje iluzija uvek boli.“ Urgit
odsutno povuče šiljati nos. „Njena pometnja, ipak, rađa određene
opasnosti, Agačače“, zausti zamišljeno. „Zadatak robovlasnika nam
je od presudne važnosti, a pomahnitala gospa — posebno ona koja
poseduje moći poput Habatinih može da bude veoma opasna.
Očigledno je da prema Usi oseća izvesno neprijateljstvo, a premda
je on bio umešan i u njeno poniženje i u Sorčakovu smrt, rekao bih
da hram sada nije najbezbednije mesto za njega.“
Agačak ozbiljno klimnu glavom. „Vaše veličanstvo ima pravo.“
Urgitovo se lice razvedri, kao da je upravo došao do neke zamisli.
„Agačače“, reče, „šta vi mislite o predlogu da ja pripazim na Usu i
njegove sluge u Drođimskoj palati, dok ih bezbedno ne ispratimo
dalje? Tako bi bio van Habatinog domašaja, ukoliko joj u pometnji
ne padne na pamet da preduzme išta brzopleto.“ Uznemireno je
zastao. „Odluka je u potpunosti na vama, sveti Agačače“, žustro
dodade.
„Dosta od ovoga što ste rekli ima smisla, Urgite“, odgovori
Agačak. „I najmanja vas omaška može baciti na milost Kalu Zakatu,
a mene da klečim pred Urvonom i Zandramas. Hajde da po svaku
cenu pokušamo da izbegnemo taj užas.“ Okrenu se ka Sadiju. „Poći
ćeš sa slugama i Njegovim veličanstvom u Drođimsku palatu, Uso.
Poslaću vam stvari kasnije. Bićete tamo bezbedni, a brod će biti
spreman za samo nekoliko dana.“ Podrugljivo se osmehnu. „Nadam
se da ceniš moju blagost i brižnost za vašu bezbednost.“
Sadi se nakloni. „Oprhvan sam zahvalnošću, Vaša svetosti“,
kaza.

207
 „Ipak, Dagašija Kabaha ću zadržati u Hramu“, uputi Agačak
kralju. „Tako ćemo obojica imati važne elemente za zadatak u Rak
Hagi. To će nas ohrabriti za dalju saradnju.“
„Dakako“, saglasi se Urgit brže-bolje, „shvatam u potpunosti.“
Ustade. „Kasno je“, primeti. „Vratiću se sada u Drođimsku palatu, a
vas ostavljam svetim dužnostima, poštovani prvosvešteniče.“
„Prenesite pozdrave gospi Tamazin, vašoj cenjenoj majci“,
uzvrati Agačak.
„Hoću, Agačače. Ubeđen sam da će je preplaviti radost kad čuje
da ste je se setili. Pođite sa mnom, Uso.“ Zatim se okrenu i krenu ka
izlazu.
„Neka vas Torakov duh čuva, Vaše veličanstvo“, doviknu Agačak
za njim.
„Iskreno se nadam da neće“, promrmlja Urgit Sadiju dok su
prolazili kroz vrata.
„Vaše je veličanstvo stiglo u presudnom trenutku“, zausti Sadi
tiho na čelu kolone koja je marširala hodnikom. „Bilo je malkice
napeto.“
„Precenjujete se“, Urgit će zajedljivo. „Da nije toliko neophodno
da Kabah stigne u Rak Hagu, nikada se ne bih usudio da se suočim
s Grolimima. Siguran sam da ste sasvim valjan čovek, ali moram da
pripazim i na svoju kožu.“
Čim su se našli izvan ojačanih vrata Hrama, murški se kralj
isprsi i duboko udahnu hladan večernji vazduh. „Uvek mi je drago
kad izađem iz ovog smrdljivog mesta“, izjavi. Obrati se čuvaru. „Idi
po konje“, naredi.
„Iz ovih stopa, Vaše veličanstvo.“
Utom se Urgit nanovo okrenu ka Njisaninu obrijane glave. „U
redu, ti, lukava lisice“, zausti razdragano, „možda bi sada hteo da
mi kažeš šta radite u Ktol Murgosu i zašto ste se ovako prerušili.
Umalo da se onesvestim kad sam otkrio da je tajnoviti Usa iz Stis
Tora niko drugi do moj stari prijatelj Sadi, glavni evnuh Salmisrine
palate.“

208
 Trinaesto poglavlje

Kloparali su kroz puste ulice Rak Urge u gluvo doba noći, dok su
se kraljevi čuvari s bakljama tiskali oko njih. „Sve je ovo predstava,
dakako“, pričao je Urgit Sadiju. „Klanjam se i dodvoravam Agačaku
uz slatki govor slave ne bih li ga usrećio, dok svoje pravo mišljenje
čuvam za sebe. On to zna, i koristi svaku priliku u raznim
situacijama.“
„Veza između crkve i države u Ktol Murgosu je naširoko
poznata“, napomenu Sadi kad su se našli na širokom trgu gde su
rasplamsale baklje bojile obližnje zgrade narandžastim sjajem.
Urgit sasu psovke. „Vezai“, frknu. „Više je okov, Sadi i to oko
mog vrata.“ Uperi pogled u zamagljeno nebo, a oštre mu crte lica
porumeneše pod svetlom baklji. „Ipak, slažem se s Agačakom oko
jednog. Neizmerno je važno da pre zime pošaljemo Dagašija Kabaha
u Rak Hagu. Džaharbovi su ljudi mesecima prečešljavali zapadni
Ktol Murgos u potrazi za trgovcem roblja koji bi provukao Kabaha
kroz malorijske redove.“ Iznenada se iskezi Sadiju. „Srećom, desilo
se da naiđu na mog starog prijatelja. Mada, rekao bih da nije
potrebno da Agačak sazna o našem prijateljstvu. Volim da sakrijem
poneku tajnu.“
Sadi načini zgroženu grimasu. „Nije teško shvatiti zašto šaljete
ubicu u grad gde je smešten Zakatov štab.“
„Ne bih vam preporučio da odete u razgledanje grada nakon što
ga ispratite tamo“, saglasi se Urgit. „Mada, povrh toga, Rak Haga i
nije nešto privlačan grad.“

209
 Sadi mrgodno klimnu glavom. „Tako sam otprilike i ja mislio.“
Razmišljao je o tome, prešavši dugoprstom šakom preko gole glave.
„Doduše, Zakatova smrt vam ne bi zaista rešila probleme, zar ne?
Ne mogu da zamislim malorijske generale kako se pakuju i odlaze
kući samo zato što im je car ubijen.“
Urgit uzdahnu. „Sadi, sve u svoje vreme. Verovatno mogu da
potplatim generale, ili da im pošaljem dažbine, ili štogod slično.
Prvi je korak da se otarasimo Zakata. Ne možeš razumno da
pregovaraš s njim.“ Pogleda uokolo na sumorne kamene građevine
bleštavo osvetljene treptavim bakljama. „Mrzim ovo mesto“, reče
odjednom. „Stvarno ga mrzim.“
„Rak Urgu?“
„Ktol Murgos, Sadi. Mrzim celu ovu smrdljivu zemlju. Zašto
nisam rođen u Tolnedri ili možda u Sendariji? Zašto sam morao da
zaglavim u Ktol Murgosu?“
„Ali vi ste kralj.“
„Ne po izboru. Jedan od naših dražesnih običaja jeste da, kada
se novi kralj kruniše, svi ostali pretendenti za presto moraju biti
svrgnuti. Što se mene tiče, mogao sam da biram između kraljevanja
i smrti. Imao sam mnogo braće kad sam postao kralj, a sada sam
jedinac.“ Strese se. „Grozna tema za razgovor, zar ne? Zašto ne
bismo pričali o nečem drugom? Šta tačno tražiš u Ktol Murgosu,
Sadi? Mislio sam da si Salmisrina desna ruka.“
Sadi se nakašlja. „Njeno veličanstvo i ja smo imali jedan
nesporazumčić, tako da sam mislio da mi je pametno da odem iz
Njise na neko vreme.“
„Zašto Ktol Murgos? Zašto nisi otišao u Tol Honet? Tamo je
mnogo uljudnije, i mnogo, mnogo udobnije.“ Nanovo uzdahnu.
„Dao bih sve kad bih mogao da živim u Tol Honetu.“
„Stekao sam veoma moćne neprijatelje u Tolnedri, Vaše
veličanstvo“, odgovori Sadi. „Poznajem puteve u Ktol Murgosu, pa
sam unajmio ove alornske najamnike da me zaštite i došao kao
trgovac robljem.“
„I onda te je Džaharb uhvatio“, iznese Urgit pretpostavku. „Siroti
stari Sadi, bez obzira na to gde se nalaziš, nekako uvek završiš u
političkim vodama čak i kad ne želiš.“

210
 „Mora da je kletva“, zausti Sadi ojađeno. „Prati me celog života.“
Zađoše za sledeće skretanje i nađoše se ispred ogromne široke
građevine okružene visokim zidinama. Mnoge kupole i kule
osvetljene bakljama podizale su se pomalo grubo, a za razliku od
ostalih građevina u Rak Urgi, ova je bila obojena u nekoliko jarkih
kontrastnih boja. „Pogledajte Drođimsku palatu“, kitnjasto uputi
kralj Urgit Sadiju, „drevni dom urške porodice.“
„Veoma neobična gradnja, Vaše veličanstvo“, promrmlja Sadi.
„Diplomatski si opisao“, Urgit kritički pogleda palatu. „Kitnjasta je,
ružna i izgrađena po neverovatno lošem ukusu. Ipak, savršeno
odgovara mom karakteru.“ Okrenu se jednom stražaru. „Budi
poslušan i izjaši pred nama“, naredi. „Reci vratarima da se veliki
kralj približava i da ću im, ukoliko budem morao da čekam da
otvore kapije, odseći uši.“
„Iz ovih stopa, Vaše veličanstvo.“
Urgit se iskezi Sadiju. „To mi je jedno od retkih zadovoljstava“,
objasni. „Mogu da maltretiram jedino sluge i obične vojnike, a u
dubini duše svih Murga krije se sadistički nagon.“ Projahali su kroz
navrat-nanos otvorene kapije i sjahali u dvorište pod rumenim
odsjajem baklji. Urgit pogleda jarko obojene zidine oko sebe.
„Sablasno, zar ne?“ Strese se. „Hajdemo unutra.“
Na vrhu dugačkog kamenog stepeništa naiđoše na ogromna
vrata i Urgit ih povede unutra niz dugački zalučeni hodnik. Zastade
potom pred dvokrilnim izglancanim vratima s dvojicom vojnika-
stražara s ožiljcima na licima. „Dakle?“ obrati se jednom od njih.
„Da, Vaše veličanstvo?“, odgovori on.
„Misliš li da bi trebalo da se pobijemo da mi otvoriš vrata?“,
upita Urgit. „Ili bi radije želeo da te smesta pošaljem u ratne
redove?“
„Iz ovih stopa, Vaše veličanstvo“, odgovori vojnik brže-bolje
gurnuvši vrata.
„Odlično izvedeno, dragi moj druškane. Potrudi se samo da ih
sledeći put ne izbaciš iz okvira.“ Kralj ušeta kroz vrata i uđe u odaju.
„Moja prestona dvorana“, reče svečano. „Rezultat uvrnute mašte
brojnih naraštaja.“

211
 Dvorana beše veća od Garionove dvorane rivanskog kralja u
Citadeli. Tavanica beše sastavljena od lavirinta kupola koje su se
međusobno nadgrađivale, a čitava beše prekrivena crvenkastim
zlatnim listićima iz rudnika Ktol Murgosa. Zidovi i stubovi behu
istačkani umetnutim draguljima, a stolice pored zidova odaje behu
obložene angaračkim zlatom. Na drugom kraju odaje podizao se
presto načičkan draguljima, iza kojeg su se spuštale krvavocrvene
zavese. U jednostavnoj stolici pored prestola jedna gospa srebrnaste
kose mirno je vezla.
„Užasno, zar ne?“, Urgit će. „Urzi su stolećima pelješili riznice
Rak Urge ne bi li ukrasili Drođimsku palatu, a, verovali ili ne,
tavanica još uvek prokišnjava.“ Odšetao je do drugog kraja dvorane
i zaustavio se pred gospom u crnoj haljini, i dalje posvećenoj vezu.
„Majko“, obrati joj se uz neznatan naklon, kao da je zadirkuje,
„ostala si budna u sitne sate, zar ne?“
„Nije mi potrebno toliko sna kao kad sam bila mlađa, Urgite.“
Spustila je vez. „Sem toga“, nastavi, „uglavnom pre nego što odeš na
počinak popričamo o događajima koji su se desili preko dana.“
„To je vrhunac dana, majko“, odgovori on, a nejasni mu osmejak
zaigra na usnama.
Ona mu s ljubavlju uzvrati razdraganim osmejkom. Garion
primeti da je izuzetno privlačna dok joj osmeh krasi lice. Uprkos
srebrnastoj kosi i ponekoj bori u uglovima očiju, lice joj je i dalje
pokazivalo da je nekada bila neverovatno lepa. Krajičkom oka
uhvati neko kretanje i primeti kako se Svileni prikriva iza Totovih
širokih leđa i kako navlači kapuljaču zelenog ogrtača ne bi li sakrio
lice.
„Ko su prijatelji, Urgite?“, upita srebrnokosa gospa sina. „Oh,
oprosti mi, majko. Nisam postupio kako dolikuje. Dozvoli mi da ti
predstavim Sadija, glavnog evnuha kraljice Salmisre iz države ljudi-
zmija.“
„Nažalost, bivši glavni evnuh“, ispravi ga Sadi. Pokloni se
duboko. „Čast mi je što mogu da upoznam kraljicu-majku murškog
kraljevstva.“
„Oh“, izusti Urgit, pruži se na podignuti presto i prebaci nogu
preko rukohvata ukrašenog draguljima, „stalno zaboravljam na

212
učtivosti. Sadi, ovo je moja kraljevska majka gospa Tamazin,
dragulj porodice Hage i ožalošćena supruga mog kraljevskog oca
Taura Urgasa Poremećenog neka je blagoslovena ruka onome koji
ga posla u Torakovo naručje.“
„Urgite, zar nikada nisi ozbiljan?“, izgrdi ga majka.
„Ali, majko, ti jesi ožalošćena, zar ne? Duboko u srcu znam da ti
nedostaju oni predivni trenuci koje si provela s ocem ono kad si ga
posmatrala kako glođe nameštaj, kad si slušala njegova mahnita
baljezganja, kad si uživala u vragolastim udarcima u stomak i
šutiranjima u glavu, čime je pokazivao naklonost svojim ženama.“
„Dosta je bilo, Urgite“, reče ona strogo.
„Da, majko.“
„Dobro došli u Drođim, Sadi“, službeno pozdravi gospa Tamazin
evnuha. Potom znatiželjno premeri ostale.
„Moje sluge, gospo Tamazin“, Sadi će žustro. „Većinom Alorni.“
„Neobičan preokret sudbine“, promrmlja ona. „Viševekovni rat
između Murga i Alorna sprečio me je da upoznam mnogo vaših
ljudi.“ Pogleda zatim pravo u tetku Pol. „Nemoguće je da je ova
gospa sluga“, sumnjičavo će.
„Takav je trenutni dogovor, gospo Tamazin“, odgovori Polgara
izuzetno dražesnim naklonom. „Morala sam da se nađem negde
drugde ne bih li izbegla nevolje kod kuće.“
Kraljica-majka se osmehnu. „Shvatam“, reče. „Muškarci se
igraju vladanja, a žene ispaštaju zbog njihove gluposti.“ Nanovo se
okrenu sinu. „A kako je prošao razgovor s prvosveštenikom?“, upita.
„Nije bilo loše“, slegnu ramenima. „Dodvoravanje ga je
usrećilo.“
„Dosta više, Urgite“, ošinu ga glasom. „Agačak je u poziciji da ti
pomogne, i bolje bi bilo da ga poštuješ zbog toga.“
Urgit blago ustuknu zbog njenog tona. „Da, majko“, odvrati
blago. „O da, umalo da zaboravim“, nastavi. „Sveštenica Habat je
donekle ponižena.“
Licem kraljice-majke prelete izraz gađenja. „Njeno ponašanje je
javna bruka“, izjavi. „Ne razumem zašto je Agačak trpi.“
„Mislim da ga zabavlja, majko. Grolimi imaju čudan smisao za
zabavu. U svakom slučaju, imala je jednog prijatelja veoma bliskog
213
prijatelja koji je doživeo malu nezgodu. Moraće da nađe nekog
drugog za igranje pre nego što opet počne da sramoti dobre ljude u
Rak Urgi.“
„Zašto toliko preteruješ s ismevanjem, Urgite?“
„Zašto to jednostavno ne bismo pripisali nasleđenoj ludosti?“
„Nećeš poludeti“, reče strogo.
„Naravno da hoću majko. Veoma se radujem tome.“
„Nemoguće je razgovarati s tobom kad si takav“, prekori ga.
„Hoćeš li još dugo da ostaneš budan?“
„Ne verujem. Treba sa Sadijem da porazgovaram o koječemu, ali
to može da sačeka do jutra.“
Kraljica-majka se opet okrenu Polgari. „Moje odaje su veoma
prostrane, gospo“, reče. „Da li ste vi i vaše saputnice rade da ih
podelite sa mnom tokom ostanka u Drođimu?“
„Bile bismo počastvovane, gospo“, odgovori Polgara.
„U redu, onda“, kaza Urgitova majka. „Prala“, pozva.
Iz senki iza prestola pojavi se šesnaestogodišnja devojka nežne
građe i duge bujne crne kose. Bila je odevena u crnu haljinu. Tamne
zakošene oči zbog kojih su skoro svi Murzi izgledali čudno bile su
joj krupne i bademaste, kraseći joj lice egzotičnom lepotom. Ipak,
lice joj je pokazivalo odlučnost, tako neuobičajenu za nekog toliko
mladog. Prišla je gospi Tamazin i pomogla joj da ustane.
Urgitu se lice smrknu, a oči mu sevnuše dok je posmatrao majku
kako hramlje dok je silazila s postolja oslanjajući se devojci na rame.
„Mali dar od neprocenjivog Taura Urgasa“, uputi Sadiju. „Jedne je
večeri bio razdragan pa je gurnuo majku niz dugačke stepenice i
polomio joj kuk. Otad hramlje.“
„Više i ne primećujem, Urgite.“
„Neverovatno je koliko su nam se muke i bolovi smanjili pošto
je kralj Čo-Hag proburazio oca.“ Urgit zastade. „Pitam se da li je
prekasno da pošaljem Čo-Hagu poklončić zahvalnosti“, dodade.
„Oh“, kraljica-majka će Polgari, „ovo je gospa Prala, princeza iz
porodice Ktan.“
„Princezo“, pozdravi Polgara nežnu devojku koja je pridržavala
gospu Tamazin.
„Gospo“, odgovori Prala zvonkim glasom.
214
 Gospa Tamazin je, oslanjajući se na Pralino rame, polako
odšepala iz sobe, a Polgara, Se’Nedra i Kadifa krenuše za njom.
„Unervozim se kad vidim ovo devojče“, promumla Urgit Sadiju.
„Majka joj je slepo naklonjena, ali kao da ima nešto drugo na umu.
Stalno joj je pogled prikovan za mene.“ Odmahnu glavom kao da će
time izbaciti nepoželjne misli. „Sadi, imali ste veoma zamoran dan.
Popričaćemo sutra pošto se obojica dobro naspavamo.“ Ispruži
ruku i povuče svileno uže, i začu se glasno zvono ogromnog gonga
negde van prestone dvorane. Urgit izvrnu oči ka tavanici. „Zašto
uvek mora da bude neki tresak ili zveket?“, žalobno će. „Želim da
nekad kad povučem uže začujem sitnu zvonjavu.“
Vrata na drugom kraju dvorane se otvoriše i uđe plećati Murg
srednjih godina. Kosa mu je osedela, a lice s ožiljcima mu je bilo
izuzetno izborano. Ni po čemu se nije moglo zaključiti da je osmeh
ikada razvedrio to namršteno lice. „Vaše je veličanstvo pozvonilo?“,
zausti hrapavim glasom.
„Jeste, Oskatate“, odgovori Urgit neuobičajenim glasom punim
poštovanja.
„Da li biste mogli da ispratite mog prijatelja Sadija i njegove
družbenike u podesne odaje?“ Okrenu se Sadiju. „Gospodar Oskatat
je glavni nadzornik“, reče. „Istim je zvanjem služio i ocu u Rak
Goski.“ U glasu mu se nije moglo primetiti nimalo zadirkivanja,
tako uobičajenog za njega. „Majka i ja nismo bili omiljeni u očevom
domu, a Oskatat je bio jedini prijatelj kojeg smo imali.“
„Gospodaru“, uputi Sadi stamenom sedokosom čoveku uz
dubok naklon.
Nadzornik klimnu glavom u znak učtivog odgovora, a zatim vrati
turobni pogled na kralja. „Da li je gospa Tamazin već otišla na
počinak?“, upita.
„Jeste, Oskatate.“
„Trebalo bi i vi da odete u krevet. Kasno je.“
„Baš sam krenuo“, odgovori Urgit hitro skočivši na noge. Onda
zastade. „Oskatate“, poče ojađeno. „Nisam više slabašan dečačić.
Stvarno nije neophodno da spavam po dvanaest sati kao nekada.“

215
 „Breme nošenja krune je ogromno“, nadzornik će kratko.
„Morate da se odmorite.“ Okrenu se ka Sadiju. „Podite za mnom“,
reče koraknuvši ka vratima.
„Dakle, do sutra, Sadi“, reče Urgit. „Naspavaj se.“
„Hvala, Vaše veličanstvo.“
Sobe u koje ih turobni Oskatat odvede behu šarene kao i ostatak
Drođimske palate. Otužni zidovi boje senfa bili su prekriveni
šarenim zastorima, nameštaj izrezbaren od retkog neprocenjivog
drveta, a plavi malorijski ćilim bio je debeo poput ovčjeg runa. Čim
im je otvorio vrata, Oskatat klimnu glavom, najkraće moguće, a
potom se okrenu i ostavi ih same. „Dražestan gospodin“, promrmlja
Sadi.
Garion je radoznalo promatrao Svilenog, kome je lice i dalje bilo
zaklonjeno kapuljačom. „Zašto se toliko trudiš da se sakriješ?“,
upita.
Čovečuljak spusti kapuljaču pokazavši snužden izraz na licu.
„Jedna od mana putovanja po svetu jeste što stalno nalećeš na stare
prijatelje.“
„Ne razumem.“
„Sećaš li se kad smo putovali u Rak Ktol i kad me je Taur Urgas
uhvatio i strpao u onu rupčagu?“
„Da.“
„A sećaš li se zašto je to uradio i zašto je bio naumio da mi
sutradan odere kožu, deo po deo?“
„Rekao si da si se nekada obreo u Rak Urgi i da si mu slučajno
ubio najstarijeg sina.“
„Tako je. Imaš odlično pamćenje, Garione. Dakle, kako se
ispostavilo, bio sam umešan u neke pregovore s Taurom Urgasom
lično pre no što se nesrećni događaj odigrao. Često sam posećivao
palatu u Rak Goski i nekoliko puta sreo gospu Tamazin. Jamačno
da me se seća posebno ako se uzme u obzir to što je rekla da je
poznavala mog oca.“
„Možemo da se uvalimo u nevolju“, Belgarat će.
„Ne ukoliko je izbegavam.“ Svileni slegnu ramenima. „Murške
žene se retko druže s muškarcima posebno sa strancima, te mogu
da pretpostavim da se nećemo baš često sretati ovih nekoliko dana.
216
S Oskatatom će pak biti sasvim drugačija priča. I njega sam
upoznao.“
„Mislim da ćeš morati da se zadržiš u odajama koliko je to
moguće predloži starac. „Možda ćeš se tako, za promenu, kloniti
nezgoda.“
„O, Belgarate“, Svileni će blago, „kako možeš to da kažeš?“
„Da li je kralj Urgit oduvek bio ovakav?“, upita Durnik Sadija.
„Nekako je neverovatno pa duhovit, ako je to prava reč. Nisam
mogao ni da zamislim da bi Murg uopšte mogao da se nasmeje.“
„On je veoma složen“, odgovori Sadi.
„Koliko ga dugo znaš?“
„Često je posećivao Stis Tor kad je bio mlađi uglavnom kao
izaslanik svoga oca. Mislim da je stalno tražio izgovore da ode iz Rak
Goske. On i Salmisra su se dobro slagali. Naravno, to je bilo pre no
što ju je gospa Polgara pretvorila u zmiju.“ Evnuh odsutno protrlja
obrijanu glavu. „Nije snažan kralj“, primeti. „Zbog detinjstva na
dvoru Taura Urgasa postao je bojažljiv, te se dešava da uzmakne pri
bilo kakvom sukobu. Ipak, jeste borac. Čitavog je života
jednostavno pokušavao da preživi, a zbog toga čovek ume da
postane prilično obazriv.“
„Razgovaraćeš s njim sutra“, reče Belgarat. „Potrudi se, ako
možeš, da ga nateraš da ti nešto podrobnije ispriča o brodu koji nam
spremaju. Želim da stignem na ostrvo Verkat pre zime, a određeni
ljudi iz družine uradili su nešto što bi moglo da privuče pažnju ako
ostanemo poduže.“ Odmeri Erionda prekornim pogledom.
„Ali stvarno nisam kriv, Belgarate“, usprotivi se mladić blago.
„Jednostavno nisam mogao da podnesem vatre u svetilištu.“
„Pokušaj da obuzdaš predrasude, Erionde“, reče starac donekle
zajedljivo. „Bolje da sada ne traćimo vreme na slične pravedne
odmazde.“
„Pokušaću, Belgarate.“
„Cenio bih to.“
Ujutru ih nadzornik Oskatat obavesti da će ih kralj Murga
primiti u odaji jarko osvetljenoj svećama, veoma maloj i manje
šarenoj od prostrane prestone dvorane. Garion primeti da je Svileni
obazrivo zadržao kapuljaču sve dok sedokosi upravnik ne napusti
217
sobu. Urgit je tiho razgovarao sa Sadijem dok su ostali, ne ometajući
ih, sedeli na stolicama pored zidova.
„Verovatno su tada ljudi počeli da podozrevaju da se ocu razum
malo iskrivio“, pričao je murški kralj. I sada je imao na sebi
ljubičasti dublet i pantalone i izvaljen, ispruženih nogu, sedeo na
stolici. „Odjednom je postao obuzet ludačkom namerom da postane
Vrhovni gospodar Angaraka. Ja pak mislim da mu je Ktučik usadio
tu zamisao u glavu samo da bi nervirao Urvona“, nastavio je s
pričom okrećući zlatni prsten. „Samo je udruženi napor svih
generala uspeo da ubedi mog pomahnitalog oca da je Zakatova
vojska verovatno pet puta brojnija od naše i da bi ga Zakat, samo li
poželi, zgnječio kao bubu. Kada je to njegov um napokon pojmio,
sasvim je poludeo.“
„Zar?“, Sadi će.
Urgit se iskezi. „Bacio se na pod i počeo da glođe nameštaj.
Nakon što se smirio, odlučio je da počne da razara okolinu.
Preplavio je Maloriju murškim službenicima a Murzi su verovatno
najtrapavije uhode na svetu. Ukratko Zakat je u to vreme imao
devetnaest godina i bio je slepo zaljubljen u melsinsko devojče.
Porodica joj je duboko bila zagazila u dugove, pa su očevi službenici
otkupili sve njihove namete i počeli s pritiskom. U očevom
bolesnom umu javio se izvrstan naum da devojka ohrabri
zaljubljenog Zakata da se oženi njome i da ga potom bodežom
proburazi kroz carska rebra, što je pre moguće. Jedan od onih
Melsina koje su visprene murške uhode potplatile u tu svrhu
ponizno je otrčao kod Zakata s čitavom pričom, i smesta su devojka
i cela njena porodica lišeni života.“
„Kakva tragedija“, promrmlja Sadi.
„Još nisi čuo ono najbolje. Nekoliko murških uhoda bili su
primorani da otkriju celu priču Malorijci umeju da budu poprilično
ubedljivi i Zakat je shvatio da devojka uopšte nije ni bila svesna
očevog nauma. Zaključao se tada u sobu na dvoru u Mal Zetu čitavih
mesec dana. Pre ulaska u sobu bio je prijatan otvoren mladić koji je
obećavao da će postati najveći malorijski car. Izašao je kao
hladnokrvno čudovište kakvog ga svi znamo i volimo. Okupio je sve
Murge u Maloriji uključujući i veliki broj očevih rođaka i počeo da

218
se zabavlja time što je slao njihove delove tela u ukrašenim
kovčezima u Rak Gosku uz pisamca s gadnim uvredama.“
„Ali zar se njih dvojica nisu udružili u boju kod Tul Mardua?“
Urgit se zakikota. „Možda je takvo opšteprihvaćeno shvatanje,
Sadi, ali zapravo, vojska carske princeze Se’Nedre jednostavno nije
imala sreće da se nađe između dva sukobljena angaračka vladara.
Nimalo se nisu zanimali ni za nju ni za tupoglavce znane pod
imenom Mišrak ak Tul. Oni su tada nameravali samo da se pobiju.
A tada je moj pometeni otac načinio grešku da izazove kralja Čo-
Haga od Algarije na megdan i on mu je dao prilično oštru lekciju
mačevanja.“ Zamišljeno se zagleda u vatru. „Još razmišljam da
pošaljem Čo-Hagu poklončić zahvalnosti“, razmatrao je.
„Oprostite mi, Vaše veličanstvo“, namršti se Sadi. „Ne shvatam
baš sve. Kal Zakat je bio kivan na Taura Urgasa, a vaš otac je sada
mrtav.“
„O, jeste, podobro mrtav“, saglasi se Urgit. „Preklao sam mu
grkljan pre no što smo ga sahranili za svaki slučaj. Mislim da
Zakatov problem proističe iz nevolje što nije mogao lično da
proburazi oca. Pošto mu to nije uspelo, pretpostavljam da je voljan
da to reši sa mnom.“ Ustade i poče neraspoloženo da hoda napred-
nazad. „Poslao sam mu desetak ponuda za mir, ali samo mi je vratio
glave mojih izaslanika. Mislim da je zveknut kao i moj otac.“
Zastade s nemirnim koračanjem. „Znaš, možda sam malo požurio s
krunisanjem. Imao sam dvanaestoricu braće, svi Urgasove krvi. Da
sam nekoliko njih ostavio u životu, možda bih uspeo da ih pošaljem
Zakatu. Možda bi, kad bi popio dovoljno murške krvi, izgubio želju
za njenim ukusom.“
Vrata se otvoriše i pokaza se masivni Murg s ukrasnim zlatnim
lancem oko vrata.
„Moraćeš ovo da potpišeš.“, uputi Urgitu grubo, gurnuvši mu
pod nos neki spis.
„Šta je to, generale Kradače?“, Urgit će blago.
General se smrknu.
„Dobro de“, Urgit će još blažim glasom, „nemojte da se
uzrujavate.“ Stavi spis na obližnji sto gde je stajalo zašiljeno pero i

219
srebrna bočica za mastilo. Umoči pero u mastilo i nažvrlja ime na
dnu spisa, a zatim ga preda generalu.
„Hvala, Vaše veličanstvo“, reče general Kradak bezosećajno,
okrenu se na petama i napusti odaju.
„Jedan od očevih generala“, kiselo objasni Urgit Sadiju. „Svi mi
se tako obraćaju.“ Nanovo poče da hoda tamo-amo, vukući noge po
ćilimu. „Koliko znaš o kralju Belgarionu, Sadi?“, upita iznenadno.
Evnuh slegnu ramenima. „Pa, sreo sam ga jednom ili dvaput.“
„Zar ne reče da su ti sluge većim delom Alorni?“
„Alornski najamnici, da. Pouzdani su i veoma korisni ako dođe
do tuče.“
Murški se kralj okrenu Belgaratu, koji je dremuckao u stolici.
„Ti, matori“, zausti grubo. „Jesi li ikada sreo Belgariona
Rivanskog?“
„Nekoliko puta“, priznade Belgarat smireno.
„I, kakav je?“
„Iskren“, odgovori Belgarat. „Veoma se trudi da bude valjan
kralj.“
„A koliko je moćan?“
„Pa, čitav ga alornski savez podržava, a zvanično je i vrhovni
gospodar Zapada uprkos tome što Tolnedranci naginju da delaju na
svoju ruku i što će se Arendi radije pobiti međusobno.“
„Nisam na to mislio. Koliko je dobar čarobnjak?“
„Zašto mene pitate, Vaše veličanstvo? Zar izgledam kao neko ko
bi znao nešto o tome? Ipak je uspeo da porazi Toraka, tako da mogu
da pretpostavim kako je morao dosta toga da uradi.“
„A šta znaš o Belgaratu? Da li taj čovek uopšte postoji, ili je samo
legenda?“
„A ne, Belgarat je stvaran.“
„I ima sedam hiljada godina?“
„Sedam hiljada i nešto.“ Belgarat slegnu ramenima. „Stoleće
gore-dole.“
„A njegova ćerka Polgara?“
„I ona je stvarna.“
„I ona je stara nekoliko hiljada godina?“

220
 „Nešto tako. Verovatno bih mogao da se setim otprilike koliko,
ali jedan se gospodin ne raspituje o starosti dame.“
Urgit se nasmeja kratkim groznim smehom nalik kevtanju. „Reči
gospodin i ‘Murg’ međusobno se isključuju, prijatelju“, reče. „Misliš
li da bi Belgarion primio moje izaslanike ukoliko se odlučim da ih
pošaljem u Rivu?“
„Trenutno nije u zemlji“, odgovori Belgarat učtivo.
„Nisam čuo ništa o tome.“
„Ume to da uradi s vremena na vreme. Dosta često, kad se umori
od svih državnih svetkovina, ode negde.“
„Kako mu to uspeva? Kako tako jednostavno može da se pokupi
i ode?“
„Ko će da mu zameri?“
Urgit poče zabrinuto da glođe zanoktice. „Čak i ako Dagaši
Kabah uspe da ubije Zakata, i dalje će mi malorijska vojska biti na
pragu. Potreban mi je saveznik ako hoću da ih se otarasim.“ I opet
poče da korača tamo-amo. „Sem toga“, nastavi, „ako bih uspeo da
sklopim sporazum s Belgarionom, možda bih uspeo da sklonim
Agačakovu ruku s vrata. Da li bi saslušao šta imam da mu
ponudim?“
„Pretpostavljam da ništa ne košta da pitate i saznate.“
Vrata se otvoriše i kraljica-majka u pratnji devojke Prale uđe u
sobu.
„Dobro jutro, majko“, pozdravi je Urgit. „Zašto si se upustila u
lunjanje po hodnicima ove ludare?“
„Urgite“, ona će strogo, „bio bi mnogo cenjeniji ako bi prestao da
se sprdaš sa svime.“
„Sprdanje me sprečava da se sablažnjavam zbog svog stanja“,
uputi joj klibereći se. „Gubim rat, polovina bi me podanika svrgnulo
i poslalo Zakatu moju glavu na poslužavniku, uskoro ću da poludim,
a mislim i da će mi čirevi izaći na vratu. Malo je toga ostalo čemu
mogu da se smejem, majko, i molim te, dopusti mi da uživam u
ponekoj šali dok još mogu.“
„Zašto toliko navaljuješ da ćeš poludeti?“
„Svi muškarci Urga u poslednjih pet stotina godina poludeli su
pre pedesete godine“, podseti je. „Zbog toga su nam kraljevi tako
221
dobri. Niko zdravog razuma ne bi poželeo da stupi na presto Ktol
Murgosa. Želiš li nešto posebno, majko? Ili si samo poželela da
uživaš u mom divljenja vrednom društvu?“
Ona pogleda po sobi. „Koji je od vas, gospodo, venčan sitnom
crvenokosom devojkom?“, upita.
Garion žustro podiže pogled. „Da li joj je dobro, gospo?“
„Pol, gospa s belim pramenom nad levom obrvom, traži da
smesta dođeš. Izgleda da je mlada gospa uznemirena.“
Garion ustade i pođe za kraljicom-majkom, koja je polako
krenula ka vratima. Pre no što ih se domogla, zastade i ošinu
pogledom Svilenog, koji je navrat-nanos navukao kapuljaču kad je
ona ušla u prostoriju. „Zašto ne bi krenuo s prijateljem?“, predloži
ona. „Čisto zbog nastupa?“
Izađoše iz sobe i krenuše šarenim drođimskim hodnikom, dok
ne stigoše do vrata s tamnim pločama, koja su čuvala dvojica
stražara s verižnjačama. Jedan od njih otvori vrata uz naklon
poštovanja gospi Tamazin i propusti ih unutra. Zidovi su ovde bili
beli, a ukrasi oskudni. Tetka Pol je sedela na niskom divanu držeći
u naručju Se’Nedru, koja je jecala. Kadifa je bila pored njih.
„Da li joj je dobro?!“ Garionu se prsti hitro pomeriše.
„Mislim da nije mnogo ozbiljno“, uzvrati Polgara. „Verovatno su
samo živci, ali ne bih volela da neki od ovih napada očaja potraje.
Još se nije skroz oporavila od malodušja. Probaj daje utešiš.“
Garion priđe divanu i nežno prihvati Se’Nedru u zagrljaj. Ona
mu klonu u naručje i dalje plačući.
„Da li su na mladu ženu bačene čini za plakanje, Pol?“, upita
kraljica-majka pošto su njih dve privukle stolice pored vesele
vatrice koja je igrala u ognjištu.
„Ne dešava se ovo često, Tamazin“, odgovori Polgara. „Ipak,
porodicu joj je nedavno zadesila nevolja i ponekad joj živci
popuste.“
„Oh“, zausti Urgitova majka. „Jeste li za šolju čaja, Pol? Oduvek
sam smatrala da je šolja čaja ujutru baš podesna.“
„O, hvala, Tamazin. Mislim da bi mi prijalo.“

222
 Se’Nedrin se plač postepeno smiri, premda je još uvek čvrsto
stezala Gariona. Napokon, podiže glavu i vrhovima prstiju obrisa
suze. „Baš mi je žao“, izvini se. „Ne znam šta mi bi.“
„U redu je, dušo“, promrmlja Garion, i dalje je držeći u zagrljaju.
Lagano je potapkala oči malenom maramicom. „Sigurno
izgledam užasno“, reče, osmehnuvši se kroz suze.
„Prihvatljivo užasno“, saglasi se on uz osmeh.
„Rekla sam ti jednom, mila, da ne plačeš u javnosti“, uputi joj
Polagara. „Jednostavno ti ne pristaje.“
Se’Nedra se osmehnu i drhteći ustade. „Verovatno je
najpametnije da se umijem“, reče. „Mislim da će mi prijati da malo
prilegnem.“ Okrenu se ka Garionu. „Hvala ti što si došao“, reče
jednostavno.
„Tu sam za tebe“, uzvrati on.
„Da li bi otišla s gospom, Prala?“, predloži gospa Tamazin.
„Naravno“, saglasi se nežna murška princeza, žustro ustavši.
Svileni je uznemireno stajao pored ulaza, s natuknutom
kapuljačom zelenog ogrtača i spuštene glave ne bi li mu lice ostalo
sakriveno.
„Ma daj, prestani s tim, prinče Keldare“, obrati mu se kraljica-
majka kad su Se’Nedra i Prala napustile odaju. „Još sinoć sam te
prepoznala, tako da ti skrivanje nimalo neće pomoći.“
On uzdahnu i spusti kapuljaču. „I podozrevao sam da jeste“,
reče.
„Ionako kapuljača ne može da prikrije tvoju najistaknutiju crtu“,
ona će.
„Na koju crtu mislite, gospo?“
„Tvoj nos, Keldare, dugačak, oštar, šiljati nos koji uvek
najavljuje tvoj dolazak.“
„Ali taj je nos tako plemenit, gospo“, Kadifa će uz osmeh, a
jamice na obrazima joj zaigraše. „Ni izbliza ne bi bio ovakav da nije
tog nosa.“
„Molim te, hoćeš li prestati?“, upita je Svileni.
„Voliš da lutaš, prinče Keldare, zar ne?“, upita gospa Tamazin.
„Koliko je prošlo otkad si napustio Rak Gosku s pola murške armije
za petama?“
223
 „Petnaest ili dvadeset godina, gospo“, odgovori on prišavši vatri.
„Bilo mi je žao kad sam čula da si otišao“, reče ona. „Nisi nešto
prijatan za oko, ali su razgovori s tobom oduvek bili zabavni, a u
domu Taura Urgasa bilo je veoma malo razonode.“
„Pretpostavljam da, onda, ne nameravate da javno razglasite ko
sam?“, upita on obazrivo.
„To nije moja briga, Keldare.“ Slegnu ramenima. „Murške se
žene ne petljaju u poslove muškaraca. Vekovima smo istrajavale
otkrivši da je tako lakše.“
„Zar niste uzrujani, gospo?“, upita je Garion. „Zapravo, čuo sam
da je princ Keldar greškom ubio najstarijeg sina Taura Urgasa. Zar
vas to nimalo nije povredilo?“
„To nema nikakve veze sa mnom“, odgovori ona. „Onaj koga je
Keldar ubio bio je sin prve žene Taura Urgasa jedne bezosećajne
krezube rospije iz Gorutove kuće, koja je likovala zbog toga što je
podarila naslednika i što bi, čim bi se on popeo na presto, sve nas
ostale podavila.“
„Drago mi je što čujem da niste bili naklonjeni tom mladiću“,
uputi joj Svileni.
„Naklonjena? On je bio čudovište slika i prilika oca. Kad je bio
dečak, zabavljao se tako što bi bacao kučiće u ključalu vodu. Svet je
lepši bez njega.“
Svilenom se ne licu pojavi ponos. „Oduvek sam voleo da budem
koristan zajednici“, izjavi. „Osećam da mi je to građanska dužnost.“
„Zar nisi rekao da se njegova smrt desila greškom?“, Garion će.
„Ovaj, recimo. Pokušavao sam da ga ubodem u stomak što je bez
sumnje bolno ali retko kad smrtonosno ali mi je on gurnuo ruku dok
sam nasrtao na njega i nekako mi je bodež završio pravo u njegovom
srcu.“
„Kakva šteta“, promrmlja Tamazin. „Ipak, ja bih bila obazriva u
Drođimu, Keldare. Nisam nameravala da otkrijem ko si, ali bi
nadzornik Oskatat takođe mogao da te prepozna i verovatno bi
osetio da je dužan da te prijavi.“
„I sam sam tako razmišljao, gospo. Trudiću se da ga izbegavam.“
„Reci mi sada, prinče Keldare, kako ti je otac?“

224
 Svileni uzdahnu. „Nažalost, preminuo je“, odgovori tužno, „još
pre nekoliko godina. Prilično iznenadno.“
Pošto je Garion gledao pravo u lice kraljice-majke dok je Svileni
pričao, uspeo je da primeti kako se na njenom lepom licu na tren
pojavio izraz žaljenja. Žustro se sabrala, iako su joj oči bile
ispunjene tugom. „Oh“, reče ona brže-bolje. „Žao mi je, Keldare više
nego što bi mogao da zamisliš. Veoma sam volela tvog oca. Sećanja
na mesece koje je proveo u Rak Goski najsrećnija su u mom životu.“
Da ne bi primetili kako se zapiljio, Garion okrenu lice, a pogled
mu pade na Kadifu, čiji je izraz lica bio donekle radoznao. Uzvratila
mu je pogled, prenevši mu čitav svet raznih misli i pitanja bez
odgovora.

225
 Četrnaesto poglavlje

Jutro je osvanulo vedro i hladno. Garion je na prozoru

posmatrao plavosive krovove Rak Urge. Niske zdepaste kuće
izgledale su kao da su bojažljivo ušuškane između šarene
Drođimske palate na jednom kraju grada i crnog Torakovog hrama
na drugom. Dim iz stotina dimnjaka podizao se poput pravih plavih
stubova ka nebu bez vetra.
„Baš tužno mesto, zar ne?“, reče Svileni pošto je ušao u sobu sa
zelenim ogrtačem nemarno prebačenim preko ramena.
Garion klimnu glavom. „Čini mi se kao da su se čak namerno
potrudili da izgleda ružno.“
„Ogledalo murškog uma. O da, Urgit želi da nas opet vidi.“
Čovečuljak uhvati Garionov upitni pogled. „Valjda nije ništa
posebno važno“, nastavi. „Verovatno samo želi da porazgovara s
nekim. Pretpostavljam da je razgovor s Murzima malo zamoran.“
Zaputiše se kroz raznobojne hodnike praćeni stražarom u
verižnjači, koji je preneo kraljeve zahteve, i nađoše se nanovo u
odaji u kojoj su prethodnog dana razgovarali s Urgitom. Zatekoše
ga izvaljenog u stolici pored vatre, s nogom prebačenom preko
rukohvata i polupojedenim pilećim batakom u ruci.
„Dobro jutro, gospodo“, pozdravi ih. „Molim vas, sedite.“
Nehajno pokaza na svoj doručak na stolici pored zida. „Nikada
nisam bio ljubitelj dvorskih običaja“. Pogleda Sadija. „Jesi li se
naspavao?“, upita.
„Malo je zahladnelo pre svitanja, Vaše veličanstvo.“
226
 „Načinili su propust za vreme građenja palate. Ima otvora na
zidovima dovoljno velikih da proguraš konja. Zimi dođe do snežne
oluje u hodnicima.“ Uzdahnu. „Možeš li da zamisliš da je sada
proleće u Tol Honetu?“ Nanovo uzdahnu, a potom pogleda
Belgarata, koji mu se osmehivao. „Nešto je smešno, matori?“
„Ne baš. Samo sam se setio nečega što sam nekada čuo.“ Starac
se približi vatri i ispruži ruke nad pucketavim plamičcima. „Kako
vaši ljudi napreduju s brodom?“
„Očekujem da će brod biti spreman najranije sutra“, odgovori
Urgit. „Sprema se zima, a mora oko južnog rta urškog poluostrva
nikada nisu bila ni približno onome što vi nazivate dobroćudnim,
čak i za vreme najblažih godišnjih doba, tako da sam naredio
brodograditeljima da se malo više potrude.“ Nagnu se i nemarno
baci batak u ognjište. „Prepekli su ga“, odsutno će. „Svaki obrok koji
sam pojeo ovde bio je ili prepečen ili sirov.“ Čudno pogleda
Belgarata. „Kopka me tvoje prisustvo, stari. Ne izgledaš kao neko ko
bi tek tako odbacio svoj život i postao njisanski trgovac robljem.“
„Izgled ume da zavara.“ Belgarat slegnu ramenima. „Ni vi ne
izgledate kao kralj, ali ipak nosite krunu.“
Urgit podiže ruku i skinu gvozdenu krunu. Pogleda je zgroženo i
pruži je Belgaratu. „Da je ne želiš?“, upita. „Ubeđen sam da bi
izgledao mnogo kraljevskije od mene, a ja bih bio srećan kad bih je
se otarasio posebno ako se uzme u obzir to što Kal Zakat s toliko
žara želi da mi skine glavu.“ Uz zveket je ispusti na pod pored
stolice. „Hajde da se vratimo onome o čemu smo juče pričali. Rekao
si da poznaješ Belgariona.“
Belgarat klimnu.
„Koliko dobro?“
„Koliko dobro neko može da se upozna?“
„Vrdaš da odgovoriš.“
„Izgleda da je tako, zar ne?“
Urgit ne odgovori na ovo. Napeto pogleda starca. „Kako misliš
da bi Belgarion odgovorio ako mu ponudim da se udružimo i
proteramo Malorijce s kopna? Ubeđen sam da ga njihovo ovdašnje
prisustvo brine skoro isto koliko i mene.“

227
 „Izgledi za to su veoma dobri“, odgovori mu Belgarat. „Možda
biste uspeli da ubedite Belgariona da je to dobra zamisao, ali bi se
ostali alornski vladari verovatno pobunili.“
„Zar se nisu pogodili s Drostom?“
„Rodar je to rešio s Drostom. Odvajkada je postojalo donekle
obazrivo prijateljstvo između Dreznijaca i Nadraka. Verovatno biste
morali da naterate Čo-Haga da prihvati ovu zamisao, a on nikada
nije bio naklonjen Murzima.“
„Potrebni su mi saveznici, stari, a ne druženje.“ Urgit zastade. „A
šta ako zamolim Belgarata?“
„Šta biste mu rekli?“
„Potrudio bih se da ga ubedim da je Zakat mnogo veća pretnja
zapadnim kraljevstvima nego što sam ja. Možda bi on uspeo da
natera Alorne da se urazume.“
„Mislim da vas ni tu sreća ne bi nešto poslužila.“ Starac pogleda
razigrane plamičke u ognjištu, a kratka mu srebrnasta brada
zasvetluca. „Morate da shvatite da Belgarat ne živi u istom svetu kao
obični ljudi, već u svetu početnih uzroka i prvobitnih sila.
Pretpostavljam da Kala Zakata shvata samo kao sitnu nevolju.“
„Torakovih mi zuba!“, prokunu Urgit. „Gde ću onda da nabavim
vojsku?“
„Platite najamnike“, predloži Svileni okrenut leđima dok je
gledao kroz prozor.
„Molim?“
„Idite u kraljevske riznice i uzmite nešto čuvenog crvenog
angaračkog zlata. Razglasite po zapadnim kraljevstvima da su vam
potrebni snažni ljudi i da biste im dobro platili. Nećete moći da se
oslobodite dobrovoljaca.“
„Miliji su mi ljudi koji se bore zbog patriotizma ili vere“, izjavi
Urgit kruto.
Svileni se okrenu razdragano. „Primetio sam to kod mnogih
kraljeva“, reče. „Ta neće vam to isprazniti kraljevske riznice. Ali
verujte mi, Vaše veličanstvo, odanost idealima može da varira po
snazi, ali odanost se prema novcu nikada neće promeniti. Zbog toga
su najamnici najbolji borci.“
„Baš si prezriv“, optuži ga Urgit.
228
 Svileni odmahnu glavom. „Nisam, Vaše veličanstvo. Samo sam
realan.“ Priđe Sadiju i prošapta nešto. Evnuh klimnu glavom, a sitni
Dreznijac lasičjeg lica tiho napusti odaju.
Urgit upitno podiže obrvu.
„Otišao je da počne s pakovanjem, Vaše veličanstvo“, objasni
Sadi. „Ako ćemo sutra da isplovimo, moramo uskoro da počnemo s
pripremama.“
Urgit je sa Sadijem tiho razgovarao petnaestak minuta, kad se
vrata na drugom kraju sobe nanovo otvoriše. Polgara i ostale gospe
uđoše s gospom Tamazin.
„Dobro jutro, majko“, pozdravi je Urgit. „Nadam se da si dobro
spavala?“
„Veoma dobro, hvala na pitanju.“ Sitničavo ga pogleda. „Urgite,
gde ti je kruna?“
„Skinuo sam je. Glava me je zabolela od nje.“
„Smesta da si je vratio.“
„Zašto bih?“
„Urgite, nimalo ne ličiš na kralja. Nizak si, mršav i imaš lice
poput lasice. Murzi nisu nešto vispreni. Ako ne nosiš krunu sve
vreme, sasvim je moguće da zaborave ko si. Vrati je sada.“
„Da, majko.“ Podiže krunu i natuknu je na glavu. „Kako
izgledam?“
„Naopako je, mili“, zausti ona smirenim glasom, toliko poznatim
Garionu da je ošinuo Polgaru kratkim zapanjenim pogledom.
„Izgledaš kao pijani mornar.“
Urgit se zakikota i okrenu krunu.
Garion pažljivo pogleda Se’Nedru ne bi li pronašao ikakve
tragove jučerašnje bujice plača, ali nije uspeo da primeti nikakav
dokaz da bi se to opet moglo desiti. Zauzeto je ćućorila s Ktanskom
princezom Pralom, a lice je murške devojke jasno odavalo da je već
podlegla kraljičinim činima.
„A ti, Urgite“, zausti gospa Tamazin, „jesi li dobro spavao?“
„Majko, ja zapravo nikada ne spavam. Znaš i sama. Odlučio sam
još pre nekoliko godina da je nemiran san jamačno poželjniji od
večnog.“

229
 Garion oseti da se teško privikava na promene u razmišljanju.
Nikada nije voleo Murge. Nikada im nije verovao i oduvek ih se čak
i pribojavao. Ipak, karakter je kralja Urgita bio tako netipičan za
Murge, kao i njegova pojava. Bio je ishitren i vetropirast, a
raspoloženje mu se kretalo od podrugljive razdraganosti i dalje u
smeru koji Garion ne bi mogao ni da pretpostavi. Dakako da nije
bio snažan kralj, i Garion je dovoljno dugo vladao da može da
primeti gde Urgit greši. Uprkos svemu tome, ipak, Garion se
iznenadi kad je shvatio da mu se on zapravo dopada i da mu je
naklonjen dok ovaj pokušava da se izbori s poslom koji mu tako
beznadežno nije pasovao. Jakako, Garionu je to stvaralo probleme.
Nije želeo da mu se ovaj čovek dopadne, i ta mu se nepoželjna
naklonost učini sasvim neprikladna. Ustade sa stolice i povuče se
na drugi kraj sobe, nastojeći da gleda kroz prozor i izbegne uticaj
dosetki murškog kralja. Gotovo je nepodnošljivo poželeo da je sada
na brodu, daleko od ovog groznog murškog grada ušuškanog na
pustoj obali i daleko od bojažljivog slabića koji zapravo i nije bio loš,
ali kojeg je Garion ipak morao posmatrati kao neprijatelja.
„U čemu je problem, Garione?“, upita Polgara tiho, prišavši mu
iza leđa.
„Verovatno nestrpljenje, tetka Pol. Voleo bih da pođemo što pre.
„Svi mi, mili“, reče ona, „ali moraćemo da se strpimo još jedan
dan.“
„Zašto nas jednostavno ne ostavi na miru?“
„A ko to?“
„Urgit. Ne zanimaju me njegovi problemi, a on sve vreme mora
da priča o njima.“
„Zato što je usamljen, Garione.“
„Svi su kraljevi usamljeni. Takvo je breme nošenja krune. Ipak,
većina nas shvati kako da se nosi s tim. Ipak ne sedimo i kukamo.“
„Veoma neljubazno od tebe, Garione“, prekori ga strogo, „i ne
priliči ti.“
„Zašto smo svi mi toliko zabrinuti za nejakog kralja oštrog
jezika?“
„Verovatno zato što je on prvi Murg kojeg smo sreli za sve ove
eone a da pokazuje ljudske osobine. Zbog njega takvog rađa se
230
mogućnost da će jednog dana Alorni i Murzi preći preko svojih
razlika bez krvoprolića.“
Nastavio je da pilji kroz prozor, a uz vrat polako poče da mu se
penje rumenilo. „Ponašam se detinjasto, zar ne?“, priznao je.
„Da, mili, bojim se da je tako. Predrasude su ti ishitrene. Obični
ljudi to ne mogu da priušte. Kraljevi mogu. Vrati se sada, Garione,
tamo gde si sedeo do malopre i pažljivo ga posmatraj. Nemoj da
propustiš priliku da ga malo bolje proceniš. Doći će vreme kada će
ti ta procena pomoći.“
„U redu, tetka Pol.“ Garion uzdahnu i odlučno ispravi ramena.
Skoro je bilo podne kad Oskatat stupi u sobu. „Vaše veličanstvo“,
objavi hrapavim glasom, „Prvosveštenik Rak Urge Agačak traži da
priča s vama.“
„Uvedite ga, Oskatate“, odgovori Urgit snuždeno. Zatim se
okrenu majci. „Moraću da nađem drugo mesto za skrivanje“,
promrmlja. „Isuviše ljudi zna gde da me nađe.“
„Imam jedan izvrstan ormar za to, Urgite“, odgovori ona, „topao,
suv i mračan. Možeš tamo da se sakriješ i pokriješ ćebencetom. S
vremena na vreme bismo ti proturili nešto hrane.“
„Ismevaš me, majko?“
„Ne, mili“, reče ona. „ Ali, hteo ti to ili ne, ipak si kralj. Možeš da
budeš ili kralj ili razmaženo derište. Izbor je na tebi.“ Garion s
krivicom pogleda Polgaru.
„Da?“, promrmlja ona.
Odlučio je da ipak ne odgovori.
Agačak nalik mrtvaku stupi u odaju i službeno se pokloni kralju.
„Vaše veličanstvo“, reče promuklim glasom.
„Poštovani prvosvešteniče“, odgovori Urgit bez ikakvog znaka o
svojim pravim osećanjima u glasu.
„Vreme teče, Vaše veličanstvo.“
„Primetio sam da ume to da radi.“
„Ciljao sam na to da će vreme uskoro postati olujno. Da li će brod
uskoro biti spreman?“
„Očekujem da će sutra isploviti“, odgovori Urgit.
„Izvrsno. Naložiću Kabahu da se spremi.“

231
 „Da li je sveštenica Habat uspela da se sabere?“, upita Urgit. „Ni
približno, Vaše veličanstvo. Još uvek sa žarom ispoljava koliko joj
znači gubitak milosnika.“
„Čak i pošto je otkrila kakva su mu bila prava osećanja? Ko bi
ikada uspeo da shvati kako radi ženski mozak?“
„Nije tako teško shvatiti Habat, Vaše veličanstvo.“ Agačak slegnu
ramenima. „Unakažena žena retko privlači muškarce, te je gubitak
neiskrene ljubavi još teži. Mada, njen je gubitak u ovom slučaju još
gori. Sorčak joj je pomagao u izvođenju određenih magijskih
obreda. Bez njega neće moći da nastavi s pokušajima da dozove
demone.“
Urgit slegnu ramenima. „Mislio sam da je čarobnica. Zar joj to
nije dovoljno? Zašto bi želela da se upliće u mađijanje?“
„Habat uopšte nije toliko moćna čarobnica“, odgovori Agačak.
„Misli da će imati veću prednost pri okršaju sa mnom ako ima
demonsku pomoć.“
„Pri okršaju s vama? Zar je to namerila?“
„Dakako. Njene povremene vragolije nisu nimalo jednostavna
razonoda. Glavni joj je cilj oduvek bila moć. Kad bude pravo vreme,
pokušaće da otme i moju.“
„Ako je tako, zašto ste joj dopustili da postane toliko uticajna u
hramu?“
„Zabavlja me“, Agačak će uz svirepi osmeh. „Mene ružnoća ne
užasava kao ostale, a Habat je, uprkos njenim namerama ili možda
i zbog njih veoma revnosna.“
„Znali ste o njenoj vezi sa Sorčakom. Zar vas to nije uvredilo?“
„Ne baš“, odgovori prvosveštenik nalik mrtvaku. „To je samo deo
razonode koju sam sebi priuštio. Jednom će Habat uspeti da dozove
demona, i tada će me izazvati. U samom trenutku kad joj se učini da
je pobedila, ja ću takođe pozvati demona koji će uništiti njenog. A
onda ću narediti da je svuku i odvuku u svetilište. Položiće je tada
poleđuške preko žrtvenika, a ja ću joj lično polako preseći grkljan.
Predosećam da će tako biti i jedva čekam, a biće još slađe, jer će se
to odigrati onda kad pomisli da me je porazila.“ Mrtvačko mu se lice
ispuni jezivim zadovoljstvom. Oči su mu sevale, a u uglovima usana
kao da mu je potekla pljuvačka. Urgit je pak izgledao potpuno

232
zgađeno. „Izgleda da Grolimi imaju više uvrnutih zadovoljstava od
običnih ljudi.“
„Nije baš tako, Urgite. Jedini razlog posedovanja moći jeste što
se može iskoristiti da uništi neprijatelje, a posebno je uživanje kad
ih možeš poniziti pre poraza. Zar ne biste voleli da posmatrate
moćnog Kala Zakata kako umire s dagašijskim bodežom u
grudima?“
„Ni približno. Samo želim da ga uklonim. Ne priželjkujem da
posmatram sam čin.“
„To znači da još niste shvatili pravo značenje moći. Shvatili biste
možda kad bismo stajali pred Ktragom Sardijusom kao svedoci
ponovnog rađanja Boga Tame i konačne pobede Deteta Tame.
Urgitu lice postade ojađeno.
„Ne bežite od svoje sudbe, Urgite“, zausti Agačak promuklim
glasom. „Predviđeno je da će kralj Angaraka biti na konačnom
sukobu. Vi ćete biti taj kralj isto kao što ću ja biti onaj koji će podneti
žrtvu, i samim tim, koji će postati prvi učenik ponovno rođenog
boga. Povezani smo lancem sudbine. Suđeno je da postanete
vrhovni gospodar Angaraka, a da ja vladam crkvom.“
Urgit uzdahnu, pomirivši se sa sudbinom.
„Kako god vi kažete, Agačače“, reče neutešno. „Ipak, i dalje
imamo nekoliko problema koje moramo da rešimo.“
„Nimalo me ne brinu“, izjavi prvosveštenik.
„Ali brinu mene“, Urgit će s iznenadnim žarom. „Najpre
moramo da se postaramo za Zakata, a potom i da se otarasimo
Getela i Droste čisto da se osiguramo. I ranije sam imao prilike da
učestvujem u trci za prestolom, te bih bio mnogo uvereniji kad bih
bio jedini učesnik. Vaši su problemi, ipak, malo teži. Urvon i
Zandramas su izuzetno ozbiljni protivnici.“
„Urvon je izlapela stara budala, a Zandramas je samo žena.“
„Agačače“, naglasi Urgit, „i Polgara je samo žena. Da li biste se
suočili s njom? Ne, poštovani prvosvešteniče, mislim da Urvon i nije
toliko izlapeo koliko vi mislite da jeste, a Zandramas je možda
opasnija nego što mislite. Uspela je da otme Belgarionovog sina, i
to nije bila samo obična prevara. Takođe je uspela da utekne vama

233
i svim ostalim prvosveštenicima, kao da je nije ni bilo. Hajde da ne
shvatimo ovo olako.“
„Znam ja gde je Zandramas“, Agačak će uz jeziv osmeh, „i kad
bude pravo vreme, oteću joj Belgarionovog sina. Predviđeno je da
ćemo s bebom koja će biti žrtvovana stajati pred Sardionom u pravo
vreme. Tu ću podneti žrtvu, a vi ćete biti svedok obreda, a onda
ćemo se obojica uzdići. Tako je napisano.“
„U zavisnosti od toga kako tumačite“, nadoveza se Urgit
mrzovoljno.
Garion priđe Se’Nedri, pokušavajući da ne privuče pažnju. Istog
trena kad je shvatila značenje onoga što je prvosveštenik rekao, krv
joj polako iščile iz lica. „To se neće desiti“, reče joj odlučnim, tihim
glasom. „Niko to neće uraditi našoj bebi.“
„Znao si“, optuži ga ona zaprepašćenim šapatom.
„Deda i ja smo to otkrili u Grolimskim proročanstvima u
biblioteci hrama.“
„O, Garione“, zausti ona ugrizavši se za usnu ne bi li zaustavila
suze.
„Ne brini zbog toga“, reče on. „Isto je proročanstvo govorilo da
će Torak pobediti u Ktol Mišraku. To se nije desilo, a ni ovo se neće
desiti.“
„Ali šta ako...“
„Nema ‘ako’“, reče oštro. „Neće se desiti.“
Prvosveštenik je otišao i raspoloženje kralja Urgita se promeni.
Sede na stolicu snuždeno razmišljajući.
„Možda Vaše veličanstvo želi da ostane samo“, osmeli se Sadi.
„Ne, Sadi“, Urgit uzdahnu. „Nikakva briga neće promeniti ono što
smo već započeli.“ Odmahnu glavom i slegnu ramenima,
pokušavajući da zanemari čitavu nevolju. „Zašto mi ne bi detaljnije
ispričao o svom sitnom prekršaju koji je primorao Salmisru da bude
toliko kivna na tebe? Obožavam priče o prevarama i nečasnosti. Kao
da nekako svet zbog njih zaliči na neko ne toliko loše mesto.“
Nedugo zatim, dok je Sadi još uvek nadugačko pripovedao o
složenom spletkarenju koje je izazvalo njegovu propast, nadzornik
ponovo stupi u sobu. „Stiglo je izaslanstvo od ratnog guvernera iz
Ktake, Vaše veličanstvo“, protutnja.
234
 „Šta sad hoće?“, promrmlja Urgit žalosno.
„Javlja nam da su Malorijci krenuli u glavni pohod ka jugu. Rak
Gorut je pod opsadom i verovatno će pasti za nedelju dana.“
„Zar na jesen?“, zavapi Urgit pometeno skočivši sa stolice.
„Krenuli su u pohod nakon leta?“
„Izgleda da jesu“, odgovori Oskatat. „Mislim da se Kal Zakat
nada da će vas uhvatiti nespremnog. Kada Rak Gorut padne, više
neće biti prepreke između njegovih redova i Rak Ktake.“
„A odbrana tamo gotovo da ne postoji, je l’ tako?“
„Bojim se da je tako, Urgite. Rak Ktaka će takođe pasti, a Zakat
će imati celu zimu da učvrsti pozicije na jugu.“
Urgit sasu psovke i žustro se uputi karti na zidu. „Koliko vojske
imamo u Morktu?“, upita, tapkajući prstom po karti.
„Nekoliko desetina hiljada. Ali dok do njih stigne naredba da
krenu na jug, Malorijci će već biti na pola puta do Rak Ktake.“
Urgit je užasnuto posmatrao kartu, a onda je iznebuha udari
pesnicom. „Nadmudrio me je!“, besneo je. Okrenu se i skljoka se na
stolicu.
„Bilo bi mi bolje da pozovem Kradaka“, reče Oskatat. „Generali
bi trebalo da čuju o ovome.“
„Šta god mislite da treba, Oskatate“, odgovori Ugrit poraženim
glasom.
Pošto je nadzornik napustio odaju, Garion priđe da pogleda
kartu. Na tren pogleda na nju i uvide rešenje Urgitovog problema,
ali nije želeo da o tome progovori. Nije hteo da se meša. Bilo je više
od desetak valjanih razloga zašto bi držao jezik za zubima najvažniji
od njih beše taj što bi ponudio pomoć murškom kralju i time osetio
obavezu, a snažno je priželjkivao da izbegne bilo kakvu obavezu
prema ovom čoveku, koliko god da je to nevažno. Ipak, nerešen mu
je problem potpirivao osećaj odgovornosti; okretanje leđa nekom
problemu čak i ako nije njegov lomio je nešto duboko u njemu.
Opsova sebi u bradu i okrenu se snuždenom Urgitu. „Oprostite mi,
Vaše veličanstvo“, zausti kao da opipava teren, „koliko je dobro
utvrđena Rak Ktaka?“

235
 „Kao i svaki murški grad“, odgovori Urgit nejasno. „Zidine su
dvadesetak metara visoke i devet metara široke. Kakve to ima
veze?“
„To znači da bi grad mogao da izdrži opsadu u slučaju da imate
dovoljno ljudi tamo?“
„U tome i jeste nevolja nemam.“
„Pa, treba samo da pošaljete pojačanje pre no što Malorijci
stignu do grada.“
„Kako si to promućurno primetio. Ali pošto ne mogu da sakupim
odbrambene snage na vreme, kako uopšte da stignem s pojačanjem
pre no što ulice budu natrpane Malorijcima?“ Garion slegnu
ramenima. „Pošaljite ih preko mora.“
„Preko mora?“ Urgit se iznenada zapanji.
„Luka vam je prepuna brodova, a grad natrpan trupama.
Ukrcajte dovoljno ljudi za odbranu Rak Ktake i isplovite iz grada.
Čak i ako sutra izgubite Rak Gorut, Malorijcima će biti potrebno oko
deset dana da put prevale pešice. Brodovi bi vam stigli za manje od
nedelju dana. Odbrambene jedinice bi izdržale dok snage za
odmazdu ne stignu.“
Urgit odmahnu glavom. „Murška se vojska ne kreće brodovima“,
kaza. „Generali ne bi pristali ni da saslušaju o tome.“
„Ali vi ste kralj, zar ne? Naterajte ih da vas saslušaju.“ Urgitu lice
postade zabrinuto. „Nikada me neće saslušati.“ Garion namah
požele da ga prodrma. Uz malo je napora ipak uspeo da suzbije
iznerviranost. „Pešačenje nije sveto“, reče, „posebno ne ukoliko vas
marš ka Rak Ktaki košta gubljenja grada. Naredite generalima da
ukrcaju ljude i takođe im naredite da se tome ne protive.“
„Odbiće.“
„Otpustite ih onda i unapredite nekoliko narednika.“
Urgit se zaprepašćeno zablenu u njega. „Ne mogu to da uradim.“
„Vi ste kralj. Možete da uradite sve što poželite.“
Urgit se neodlučno borio s tom mišlju.
„Uradi kako ti kaže, Urgite“, naredi gospa Tamazin naglo.
„Jedino tako možeš spasiti Rak Ktaku.“
Pogleda je poraženo. „Zar zaista misliš da bi trebalo, majko?“,
upita tiho.
236
 „Samo ti to uradi. Kao što je mladić rekao, ti si kralj a mislim da
je krajnje vreme da počneš da se ponašaš tako.“
„Moramo još nešto da uzmemo u obzir, Vaše veličanstvo“, zausti
Sadi ozbiljnog lica. „Ako Malorijci počnu s opsadom Rak Ktake,
neću moći da se iskrcam tamo. Neophodno je da tuda prođem pre
negoli bitka započne. Trgovci robljem se mogu kretati bez mnogo
mešanja, ali kad boj već počne, Malorijci će nas svakako sprečiti u
tome. Ukoliko ne pohitamo, Dagašiji vam neće stići u Rak Hagu do
sledećeg leta.“
Urgitu lice postade još neutešnije. „Nisam razmišljao o tome“,
priznade. „Najbolje je da ti i tvoji ljudi krenete iz ovih stopa. Poslaću
glasnika u hram da javi Agačaku o izmeni planova.“ Vrata se
otvoriše. Oskatat uđe s murškim službenikom koji je grubo tražio
Urgitov potpis prethodnog dana.
„O, generale Kradače“, pozdravi Urgit službenika s očigledno
odglumljenom srdačnošću, „baš lepo što ste došli. Čuli ste o onome
što se dešava na jugu?“
General odsečno klimnu glavom. „Situacija je ozbiljna“, kaza.
„Rak Gorut i Rak Ktaka su u ogromnoj opasnosti.“
„Šta predlažete, generale?“, upita Urgit.
„Ne mogu ništa predložiti“, Kradak će. „Moraćemo da
prihvatimo činjenicu da su Gorut i Ktaka izgubljeni i da usmerimo
sav napor da zadržimo Urgu, Morkt i Aragu.“
„Generale, tako će samo tri okruga od devet u Ktol Murgosu
ostati pod mojom vlašću. Zakat kida moje kraljevstvo deo po deo.“
General slegnu ramenima. „Ne možemo da stignemo do Rak
Ktake pre Malorijaca. Grad će pasti. Ništa ne možemo da uradimo
povodom toga.“
„A šta ako učvrstimo odbranu? Hoće li to promeniti stanje?“
„Dakako da hoće, ali to je nemoguće.“
„Možda i nije“, reče Urgit i kratko pogleda Gariona.
„Šta mislite o tome da trupe pošaljemo brodovima?“
„Brodovima?“ General trepnu, a onda se namršti. „To je glupo.“
„Zašto bi bilo glupo?“
„Niko u Ktol Murgosu nije uradio nešto slično.“

237
 „Pretpostavljam da ima dosta toga što nikada nije urađeno u
Ktol Murgosu. Postoji neki određeni razlog zašto to ne bi uspelo?“
„Brodovi tonu, Vaše veličanstvo“, naglasi Kradak jetko, kao da
se obraća detetu. „Vojnici to znaju i zbog toga će odbiti da se
ukrcaju.“
Oskatat koraknu. „Ne ako bi na samoj palubi razapeo prvu
desetoricu koji odbiju“, zausti odlučno. „Takav bi primer smanjio
otpor.“
Kradak uputi sedokosom čoveku pogled neskrivene mržnje. „A
šta sluga zna o naređivanju?“, navali na njega. Opet pogleda Urgita,
jedva prikrivajući kez. „Samo se ti drži svog trona, Urgite“, obrati se
grubo. „Igraj se s krunom i žezlom i pretvaraj se da si pravi kralj. Ali
drži nos dalje od ratovanja.“
Urgit preblede i nanovo klonu na stolicu.
„Da pošaljem po dželata, Vaše veličanstvo?“, upita Oskatat
ledenim glasom. „Čini mi se da je general Kradak nadživeo svoju
službu.“
Kradak se preneraženo zablenu u njega. „Ne bi se usudio!“,
prodahta.
„Život ti zavisi od raspoloženja Njegovog veličanstva, Kradače.
Samo jedna reč i glava će ti se valjati u prašini.“
„Ja sam general vojske Ktol Murgosa.“ Kradak zgrabi zlatni
lanac oko vrata, kao da traži potvrdu svojih reči. „Taur Urgas me je
lično postavio na ovo mesto. Tvoja reč nije moćnija od moje,
Oskatate.“
Urgit se ispravi u stolici, a lice mu se zacrvene od besa. „Ma, je
l’?“, poče zastrašujuće tihim glasom. „Možda je vreme da se neke
stvari raščiste.“ Podiže krunu i ispruži je uvis. „Prepoznaješ li ovo,
Kradače?“
General ga je netremice posmatrao ukočenog lica.
„Odgovori!“
„To je kruna Ktol Murgosa“, odgovori Kradak nabusito.
„A onaj koji je nosi ima neograničenu vlast, je l’ tako?“
„Taur Urgas je imao.“
„Taur Urgas je mrtav. Sada ja sedim na prestolu, a ti ćeš me
služiti kao što si njega služio. Razumeš?“
238
 „Ti nisi Taur Urgas.“
„Bolna je to istina, generale Kradače“, odgovori Urgit hladno.
„Ipak, ja jesam tvoj kralj, kao što sam iz porodice Urga. Kad sam
uznemiren, osetim kako me polako obuzima ludilo Urga a u ovom
me trenutku obuzima poprilično brzo. Samo li ne uradiš kako ti
kažem, do zalaska ćeš završiti bez glave. Idi sada i naredi da se
vojska ukrca.“
„A ako odbijem?“
Urgit kao da je oklevao. Iz nekog razloga pogleda Gariona kao da
traži pomoć.
„Ubij ga“, odbrusi Garion ravnodušnim bezosećajnim glasom
koji istog trena ostalima privuče pažnju.
Urgit se nanovo ispravi i odlučno povuče uže za zvono. Ogroman
se gong oglasi u spoljnom hodniku. Dvojica stamenih stražara
smesta odgovoriše. „Da, Vaše veličanstvo?“, upita jedan.
„Dakle, Kradače?“, Urgit će. „Kako ćemo? Brodovi ili trupac za
glavu? Pričaj, čoveče. Nemam celi dan na raspolaganju.“
Kradak posive. „Brodovi, Vaše veličanstvo“, odgovori drhtavim
glasom.
„Izvrsno. Baš sam srećan što smo uspeli da izgladimo
nesuglasice bez neprijatnosti.“ Urgit se okrenu ka stražarima.
„General Kradak ide pravo u barake treće čete“, obrati im se, „a vi
idete s njim. Narediće ljudima da se ukrcaju na brodove u luci i da
isplove ne bi li pritekli u pomoć odbrambenim snagama Rak Ktake.“
Popreko ošinu Kradaka pogledom punim nepoverenja. „Samo li im
nešto drugo naredi, istog mu trena odrubite glavu i pošaljite je ovde
u korpi.“
„Kako Vaše veličanstvo zapoveda“, odgovoriše Murzi udruženo,
udarivši pesnicom o verižnjaču.
Kradak se okrenu iznenađujuće slomljen, podrhtavajući, i izađe
iz sobe sa dvojicom Murga za vratom.
Urgit zadrža svoj zapovednički pogled na njima dok se vrata ne
zatvoriše, a onda žustro podiže obe ruke i nogama lupi o pod,
zadivljeno uzviknuvši. „Bogova mi!“, zausti u žaru. „Svidelo mi se!
Ceo život priželjkujem da ovo uradim!“

239
 Gospa Tamazin ozbiljno ustade sa stolice, odhrama do sina i bez
reči ga zagrli.
„Zar naklonost, majko?“, upita je razdragano, a osmeh mu se
raširi na licu izduženih crta. „Kako neverovatno nemurški.“ A
potom se zasmeja i zgrabi je u grub medveđi stisak.
„Možda ipak ima nade“, smireno uputi ona Oskatatu.
Osmeh polako zaigra Murgu na punim usnama. „Obećava,
gospo“, saglasi se on.
„Hvala na podršci, Oskatate“, Urgit će prijatelju. „Ne bih se
izborio s ovim da nije bilo vaše pomoći.“ Zastade. „Ipak, moram da
priznam da sam malo zatečen što ste odobrili moju zamisao.“
„I nisam. Mislim da je zamisao glupa i da je sasvim sigurno
osuđena na propast.“
Urgit trepnu.
„Ipak, nešto drugo je u pitanju mnogo važnije.“ Rmpaliji se na
licu ukaza neočekivan ponos. „Shvatate li da ste se prvi put sukobili
s jednim generalom? Gazili su vas još otkad ste stupili na tron.
Gubitak šačice brodova i nekoliko hiljada vojnika je jeftina cena za
stupanje podesnog kralja na tron Ktol Murgosa.“
„Cenim vašu iskrenost, Oskatate“, Urgit će ozbiljno. „Mada,
možda će se ispostaviti da okolnosti nisu tako poražavajuće kao što
mislite.“
„Možda i jeste tako, ali Taur Urgas to ne bi uradio.“
„Nekada ćemo se možda pomiriti s činjenicom da Taur Urgas
više nije među nama, Oskatate.“ Nejasni podrugljivi osmeh prelete
kralju preko usana. „Štaviše, osećam manji nagon da prihvatim
svoju sudbinu. Gubim rat, stari prijatelju, a gubitnik sebi ne može
da priušti da bude uštogljen. Moram malo da se kockam ne bih li
sprečio Kala Zakata da paradira ulicama Rak Urge s mojom glavom
na kocu.“
„Kako Vaše veličanstvo zapoveda“, uzvrati nadzornik uz naklon.
„Moram da izdam određena naređenja. Dopuštate li mi da odem?“
„Dakako.“
Oskatat se okrenu i uputi ka vratima. Međutim, baš kad je
krenuo da ih otvori, ona se otvoriše i pojavi se Svileni. Nadzornik

240
zastade pogleda prikovanog na Dreznijca. Keldarova šaka hitro
krenu ka kapuljači ogrtača, ali je ipak spusti uz snuždeni izraz lica.
Garion u sebi progunđa. Obazrivo se namesti nedaleko od
Oskatata, primetivši da se Durnik i grdosija Tot takođe približiše,
spremni da hitro skoče i spreče viku.
„Ti!“, dreknu Oskatat na Svilenog. „Šta ti radiš ovde?“ Svileni se
pomiri sa sudbinom. „Samo sam u prolazu, Oskatate“, odgovori kao
uzgred. „Vi ste dobro, nadam se?“
Urgit podiže pogled. „O čemu se radi?“
„Nadzornik i ja smo stari poznanici, Vaše veličanstvo“, odgovori
Svileni. „Sreli smo se pre nekoliko godina u Rak Goski.“
„Da li Vaše veličanstvo zna ko je on?“, pitao je Oskatat. Urgit
slegnu ramenima. „Sadijev sluga“, reče. „Barem mi je tako rečeno.“
„Teško da je tako, Urgite. Ovo je princ Keldar iz Dreznije,
najozloglašeniji špijun na celom svetu.“
„Nadzornik malo preteruje s hvalom“, izjavi Svileni skromno.
„Poričeš da si ubio vojnike koje je Taur Urgas poslao da te zarobe
pošto su tvoje spletke u Rak Goski razotkrivene?“, optuži ga
Oskatat.
„Ne znam da li bih baš iskoristio reč ‘ubiti“, gospodaru“, okolišao
je Svileni. „O, moram da priznam da jeste bilo neprijatnosti, ali vi
ste to tako neobično saželi.“
„Vaše veličanstvo“, zausti namršteni stari Murg. „Ovaj čovek je
odgovoran za ubistvo Doraka Urgasa, vašeg najstarijeg brata. Još
davno je izdato naređenje za hitno svrgnuće, pa ću smesta poslati
po dželata.“

241
 Petnaesto poglavlje

Urgitu pogled postade osujećen. Zaškiljio je i uznemireno

grickao zanoktice. „U redu, Sadi“, reče, „o čemu se radi?“
„Vaše veličanstvo... ja...“ Evnuh raširi ruke.
„Nemoj da izigravaš nevinašce preda mnom“, prasnu Urgit.
„Jesi li znao ko je on?“ Pokaza na Svilenog.
„Ovaj, da, jesam, ali...“
„A ipak si odlučio da mi ne kažeš? Koju igru igraš, Sadi?“ Evnuh
je oklevao, i Garion primeti graške znoja na njegovom čelu. Durnik
i Tot nehajno prođoše Oskatata, kao da se samo udaljavaju od
središta sukoba, i kao uzgred se navališe na zid, s obe strane vrata.
„Dakle, Sadi?“, navali Urgit. „Čuo sam za princa Keldara. Ne
samo da je špijun već je i ubica.“ Oči mu se najednom razrogačiše.
„A to li je!“, podviknu pogleda prikovanog za Svilenog. „Belgarion
te je poslao da me ubiješ, je l’ tako? I tebe i ostale Alorne.“
„Ne bulazni, Urgite“, oglasi se gospa Tamazin sa svoje stolice.
„Satima si bio sam s ovim ljudima otkad su došli. Da su hteli da te
ubiju, već bi bio mrtav.“
On nakratko razmisli o tome. „Dobro, ti prinče Keldare pričaj.
Hoću da znam šta tačno radiš ovde. Pričaj.“
Svileni slegnu ramenima. „Onako je kako sam rekao gospodaru
Oskatatu, Vaše veličanstvo. Samo prolazim ovuda. Moj je posao u
drugom delu sveta.“
„U kom?“
„Tamo-amo“, vrdao je Svileni.
242
 „Tražim jasne odgovore“, izjavi Urgit.
„Da pošaljem po dželata, Vaše veličanstvo?“, upita Oskatat
zloslutno.
„Možda to i nije loša ideja“, saglasi se Urgit.
Nadzornik se okrenu, ali nalete na Durnika i smirenog Tota koji
ga zaustaviše na vratima. Urgit smesta shvati situaciju i žustro
ispruži ruku ka užetu za zvonjavu koja bi ispunila odaju naoružanim
Murzima.
„Urgite!“, prasnu gospa Tamazin. „Nemoj!“
Oklevao je.
„Uradi kako ti kažem!“
„Šta je bilo?“, upita.
„Pogledaj oko sebe“, reče mu ona. „Samo li dodirneš to uže,
jedan će ti od njih skočiti za vrat pre negoli uspeš samo jednom da
ga povučeš.“
Lice mu se namah ispuni strahom i on polako spusti ruku.
Sadi pročisti grlo. „Oh... Vaše veličanstvo“, kaza. „Mislim da je
kraljica-majka ukazala na samu suštinu. Obojica smo u izuzetno
nezgodnom položaju. Zar ne bi bilo mudrije da razumno
porazgovaramo pre nego što se odlučimo na bilo kakve
neprijatnosti?“
„Šta želiš, Sadi?“, upita Urgit slabo drhtavim glasom.
„Samo ono što smo sve vreme zajedno planirali, Vaše
veličanstvo. Kao što je Keldar već rekao, naš je posao u drugom
kraju sveta, i nema nikakve veze s vama. Dajte nam brod koji ste
ionako nameravali da nam date, a mi ćemo zauzvrat otpratiti
Dagašija u Rak Hagu, kao što smo obećali. Posle toga ćemo nastaviti
svojim putem. Zar to nije dovoljno pošteno?“
„Poslušaj ga, Urgite“, upozori gospa Tamazin. „To što priča ima
smisla.“
Urgitu se lice ispuni sumnjom. „Stvarno tako misliš, majko?“
„A kako bi mogli da ti naude pošto pređu malorijske redove?“,
upita ona. „Ako te uznemiravaju, jednostavno ih što pre pošalji iz
Rak Urge.“
„Sem njega“, pokaza Oskatat ka Svilenom.
„Ali on nam je zaista neophodan, gospodaru“, Sadi će uljudno.
243
 „Ubio je Doraka Urgasa“, nadzornik će tvrdoglavo. „Možemo mu
kasnije dati medalju za to, Oskatate“, reče Urgit.
Oskatat se zablenu u njega.
„Ma, hajde, prijatelju. Prezirali ste Doraka koliko i ja.“
„Ipak je bio murški princ, Vaše veličanstvo. Njegovo ubistvo ne
sme da prođe nekažnjeno.“
„Čini mi se da zaboravljate da sam ja sam ubio desetoricu braće
uglavnom murških prinčeva da bih stupio na presto. Da niste
nameravali i mene da kaznite?“ Urgit nanovo pogleda Sadija.
„Doduše, smatram da mi ne bi škodilo da zadržim Keldara u
Drođimu. Čisto da se obezbedim da će dogovor biti ispoštovan.
Pustiću ga čim otpratite Kabaha u Rak Hagu. Može kasnije da vas
stigne.“
„Prevideo si nešto važno, Urgite“, zausti gospa Tamazin,
nagnuvši se napred napeto.
„Je l’? Šta to, majko?“
„Princ Keldar iz Dreznije čuven je po tome što je jedan od
najbliskijih prijatelja kralju Belgarionu. Bio bi savršen glasnik
ukoliko želiš da pošalješ poruku rivanskom kralju.“
On ošinu pogledom Svilenog. „Da li je to tačno?“, upita. „Da li
zacelo znaš Belgariona?“
„Veoma dobro, zapravo“, odgovori Svileni. „Poznajem ga još
odmalena.“
„Onaj starac reče da Belgarion trenutno nije u Rivi. Znaš li ti gde
bih mogao da ga nađem?“
„Vaše veličanstvo“, odgovori Svileni savršeno odlučnog lica,
„iskreno, tačno znam gde se u ovom trenu nalazi Belgarion.“
Urgit se počeša po obrazu, sumnjičavog pogleda. „Nekako mi se
ovo ne sviđa“, kaza. „Recimo da ti predam poruku za Belgariona.
Šta bi te sprečilo da je baciš u more i zatim se izokola vratiš
prijateljima?“
„Načela.“ Svileni slegnu ramenima. „Uvek odradim ono za šta
sam plaćen. Nameravate da mi platite, zar ne?“
Urgit se na tren zagleda u Svilenog, a onda zabaci glavu i prsnu
u smeh. „Stvarno si neverovatan, Keldare“, reče. „Evo gde si, ni dva

244
koraka od dželatovog trupca, a ti se još trudiš da iznudiš novac od
mene.“
Svileni uzdahnu i žalobno pogleda okolo. „Zašto reč ‘platiti’ kod
svih kraljeva uvek izaziva podjednako užasnut pogled?“, upita.
„Jamačno da Vaše veličanstvo ne očekuje da izvršim tako
neoubičajen zadatak bez ikakve nadoknade, zar ne?“
„Zar ne bi rekao da je to što ćeš zadržati glavu na ramenima
dovoljna nadoknada?“
„O, smatram da sam poprilično siguran. Pošto jedino ja na svetu
mogu da jamčim da će poruka stići, isuviše sam važan da biste me
ubili, zar ne?“
Gospa Tamazin se zasmeja, neobičnog izraza na licu dok ih je
posmatrala.
„Nešto je smešno, majko?“, upita je Urgit.
„Ništa, Urgite. Ništa.“
Kralju su oči i dalje bile neodlučne. S nadom pogleda
nadzornika. „Šta vi mislite, Oskatate?“ upita. „Mogu li da verujem
ovom sitnom podlacu?“
„Odluka je na vama, Vaše veličanstvo“, odgovori stameni Murg
kruto.
„Ne pitam vas kao kralj“, Urgit će. „Pitam kao prijatelj.“
Oskatat je oklevao. „Svirepo od vas, Urgite“, kaza. „Primoravate
me da se odlučim između službe i prijateljstva.“
„U redu, onda. Hajde da pojednostavimo. Šta bi trebalo da
uradim?“
„Kao kralj, trebalo bi da poštujete zakon čak iako se kosi s vašim
najboljim interesima. Kao čovek pak trebalo bi da iskoristite svaku
moguću priliku da izbegnete propast.“
„Dakle? Šta bi trebalo da uradim? Da li da budem kralj ili čovek?
Šta vi predlažete?“
Pitanje je visilo u vazduhu. Nadzornik je odbijao da pogleda
Urgita u oči. Umesto toga, on posla jedan kratak molećiv pogled
gospi Tamazin. „Neka mi Torak oprosti“, napokon promrmlja.
Ispravi se i pogleda kralja pravo u oči. „Spasite sebe, Urgite“, zausti.
„Ako ovaj Dreznijac može da pomogne u sklapanju saveza s
Belgarionom, platite mu koliko traži i pošaljite ga na put. Belgarion
245
će vas možda nekada izdati, ali vam je trenutno Kal Zakat za vratom.
Neophodan vam je taj savez, bez obzira na cenu.“
„Hvala, Oskatate“, reče kralj iskreno zahvalan. Okrenu se
Svilenom. „Kad možeš da stigneš do Belgariona s porukom?“, upita.
„Vaše veličanstvo“, odgovori Svileni, „poruka može da se nađe u
Belgarionovim rukama brže nego što biste mogli da zamislite. A
sada, da popričamo malo o novcu?“ Dugačak šiljati nos mu se
pokrenu na način koji Garion skoro istovremeno prepozna.
„Koliko tražiš?“, upita Urgit obazrivo.
„O“, Svileni se pretvarao kao da razmatra pitanje, „mislim da je
stotinu tolnedranskih dukata sasvim podesno.“
Urgit ga pogleda otvorenih usta. „Stotinu dukata? Ti si lud!“
Svileni je kao iz dokolice posmatrao nokte. „Možemo još da
porazgovaramo o svoti, Vaše veličanstvo“, priznade. „Samo sam
želeo da postavim neku opštu cenu kako bismo mogli da počnemo.“
Urgitu oči nekako čudno zacakliše. Nagnu se napred, odsutno
povukavši nos. „Možda bih mogao da ti platim deset dukata,
okvirno“, odgovori. „Nemam baš toliko tolnedranskih novčića u
riznici.“
„O, u redu je, Vaše veličanstvo“, Svileni će velikodušno.
„Spreman sam da prihvatim i angaračke novčiće uz određeni
dodatak, jamačno.“
„Dodatak?“
„Angaračko zlato je bez sumnje krivotvoreno, kralju Urgite.
Zbog toga je crveno, a ne žuto.“
Urgit ga premeri popreko. „A što ne privučeš stolicu, drugar?“,
predloži. „Ovo će možda da potraje.“ Sasvim neočekivano, nos poče
da mu se trza.
Ono što je usledilo beše prikaz zadivljujuće veštine pregovarača.
Garion je video Svilenog u ovakvim prilikama mnogo puta do tada i
oduvek je verovao da njegovom prijatelju šiljatog nosa nema ravnog
što se tiče cenkanja. Ipak, Urgit žustro pokaza da je takođe stručnjak
u ovoj igri. Pošto je Svileni objasnio sasvim podesno preteranim
iskazima o mogućim opasnostima s kojima bi se suočio na putu da
dostavi poruku, Urgit mu uzvrati tako što je radije ponudio pratnju
murških vojnika no višu nadoknadu. Svileni je odustao od tvrdnji o
246
napadu i nadugačko se usredsredi na neuobičajene troškove
odmorni konji, hrana i konačišta, podmićivanja i slično. U svakom
je slučaju murški kralj radije predložio pomoć od novca konje,
hranu i konačišta u murškim predstavništvima ili trgovačkim
izaslanstvima, kao i murške službenike u slučaju da neko mora da
se podmiti. Svileni se pretvarao da razmišlja o tome, pažljivog
pogleda prikovanog za lice protivnika. Potom se nanovo maši već
pripremljenog govora, naglašavajući prijateljstvo s rivanskim
kraljem i činjenicu da bi on, verovatno bolje od ikoga na svetu,
mogao objasniti Belgarionu ponudu o savezu na najpoželjniji način.
„I napokon“, zaključi, „ono na šta se sve svodi jeste koliko vam
je važan ovaj savez, zar ne?“
„Neizmerno je važan“, priznade Urgit lažno iskren, „mada, iako
bi ja trebalo da budem prvi koji će priznati da si ti najbolji za posao
glasnika, nemam nikakvog jemstva da bi Belgarion prihvatio
ponudu, zar ne?“ Zastade, kao da ga je ta njegova izjava neizmerno
pogodila. „Reći ću ti kako“, započe s vešto odglumljenim žarom,
„zašto ne bismo ugovorili donekle skromnu cenu za dopremanje
poruke pa, recimo, neka bude deset onih dukata koje sam malopre
spomenuo.“
Svilenom lice postade neumoljivo, ali Urgit podiže ruku.
„Saslušaj me, vrli gospodine“, reče. „Kao što sam spomenuo,
možemo da dogovorimo cenu dopremanja poruke. A zatim, ako
Belgarion prihvati ponudu, biću više nego srećan da ti platim
ostatak novca koji si zatražio.“
„To uopšte nije pošteno, Vaše veličanstvo“, uzjoguni se Svileni.
„U potpunosti ste smestili ishod u ruke treće osobe. Mogu da
jamčim dopremanje poruke, ali ne i prihvatanje. Belgarion je
suvereni vladar. Ja mu ne mogu reći šta da radi, kao što ne mogu ni
da pretpostavim šta bi preduzeo povodom vašeg predloga.“
„Zar ne reče da si mu najstariji prijatelj? Jamačno ga poznaješ
dovoljno dobro da možeš da pretpostaviš njegov stav o ovome.“
„Promenili ste samu suštinu pregovaranja, Vaše veličanstvo“,
optuži ga Svileni.
„Da, znam.“ Urgit se iskezi.

247
 „Cena da zapravo utičem na sklapanje saveza s Belgarionom
trebalo bi da bude mnogo, mnogo viša“, uzvrati Svileni. „Ono što vi
nudite neverovatno je opasno, na kraju krajeva.“
„Opasno? Ne shvatam, staro momče.“
„Belgarion ne dela potpuno samostalno. Premda jeste vrhovni
gospodar Zapada, ipak za svoje postupke odgovara drugim
kraljevima naročito Alornima; a da budem sasvim otvoren, Alorni
ne podnose Murge. Čak i ako uspem da ga ubedim da prihvati
ponudu za savez, postoji velika verovatnoća da će ostali alornski
kraljevi pomisliti da sam izdajica. Verovatno ću se naći u prilici da
bežim od njihovih ubica do kraja života.“
„Teško mogu da poverujem u to, Keldare.“
„Vi ih ne poznajete. Zastrašujuće je koliko Alorni ne opraštaju.
Čak bi i moja tetka izdala naredbe da me uhvate, samo li pomisli da
sam izneverio osnovno alornsko načelo poimanja sveta. Ono što vi
nudite ne dolazi u obzir osim ako ne govorimo o ozbiljnijim svotama
novca, dakako.“
„Koliko tačno ozbiljnijim?“, upita Urgit obazrivo.
„Pa, evo, da vidimo...“ Svileni se trudio da izgleda kao da ozbiljno
razmišlja o tome. „Svakako bih bio primoran da se odreknem
imetka u Zapadnim kraljevstvima. Ukoliko alornski kraljevi
proglase da sam zločinac, sva bi mi imovina bila razdeljena.
Trgovinska dobra su mi raštrkana, tako da bi bilo potrebno nešto
vremena da im se utvrdi vrednost. A onda bih jamačno imao
dodatne troškove oko započinjanja posla negde gde me Alorni ne bi
mogli naći.“
„Prosto ko pasulj, Keldare. Dođi u Ktol Murgos. Ja ću te
zaštititi.“
„Bez uvrede, Vaše veličanstvo, ali Ktol Murgos mi nije baš po
volji. Više sam razmišljao o Mal Zetu ili možda Melsinu. Verovatno
bi mi dobro išlo u Melsinu.“
„Svileni“, prekide ga Belgarat naglo, „koja je svrha ovog
razgovora?“
„Ali samo sam...“
„Znam šta radiš. Možeš da se zabavljaš drugi put. A sada
moramo da se ukrcamo na brod.“
248
 „Ali Belg...“, Svileni smesta zastade, a Urgit ga na tren popreko
pogleda.
„Nisi u poziciji da zapovedaš, matori“, reče murški kralj. A zatim
pogleda oko sebe sumnjičavo. „Nešto mi se ovde ne sviđa. Ne
verujem da će danas iko otići odavde. Ne nameravam da vas pustim
dok sve ne raščistimo.“
„Ne budali, Urgite“, prekide ga majka. „Moraju smesta da
krenu.“
„Ne mešaj se, majko.“
„Prestani onda da se ponašaš kao derište. Sadi mora da prođe
kroz Rak Ktaku pre nego što bitka počne, a Keldar mora da krene
ka Belgarionu za manje od sat vremena. Nemoj da propustiš ovu
priliku zbog običnog peckanja.“
Pogledaše se pravo u oči. Urgit se najednom razbesni, dok lice
njegove majke ostade nepopustljivo. Nakon malo duže stanke, on
spusti pogled. „Ne priliči ti ovo, majko“, progunđa. „Zašto namerno
pokušavaš da me poniziš u javnosti?“
„Ne ponižavam te, Urgite. Samo pokušavam da te urazumim.
Kralj uvek mora da poklekne pod bremenom stvarnosti čak i kad
mu to vređa ponos.“
Uputi joj malo duži prodorni pogled. „Vreme nas ne pritiska
toliko, majko“, reče. „Sadi ima malo vremena da podeli s nama, a
Keldar čak i ne mora da ode još koji dan. Da ne znam situaciju,
rekao bih da iz ličnih razloga ne želiš da još malo porazgovaram s
njima.“
„Budalaštine!“ Ipak, lice joj prilično preblede.
„Uznemirena si, majko“, navali on. „Zbog čega?“
„Ne može da vam kaže“, Eriond će iznenadno. Mladić je sedeo
na klupi pored prozora, a zraci jesenjeg sunca zlatasto su mu bojili
svetlu kosu.
„Molim?“
„Majka vam ne može reći“, ponovi Eriond. „Postoji neka tajna
koju je zaključala u srce još pre nego što ste se vi rodili.“
„Ne!“, zavapi gospa Tamazin nevoljno. „Nemoj!“
„Kakva tajna?“, navali Urgit, a oči mu se zacakliše dok je
sumnjičavo posmatrao sva lica u odaji.
249
 Eriondu obrazi polagano porumeneše. „Bolje da ne kažem“,
odgovori on donekle postiđeno.
Kadifa je začuđeno pratila razgovor, shvativši; i onda, kada se
neočekivana sumnja pojavi u Garionu, ona prsnu u smeh. „Šta je
toliko smešno, mlada damo?“, Urgit će razdraženo.
„Upravo sam pomislila nešto veoma uvrnuto, Vaše veličanstvo“,
odgovori. Okrenu se zatim ka gospi Tamazin. „Rekli ste da ste
upoznali oca princa Keldara, gospo?“
Tamazin naglo podiže bradu, lice joj je bilo samrtno bledo. Ništa
ne odgovori.
„Kad ste rekli da se to desilo?“, upita Kadifa.
Tamazin usne ostadoše čvrsto stisnute.
Kadifa uzdahnu, te pogleda Svilenog. „Keldare“, zausti, „još
davno je tvoj otac posetio Rak Gosku, je l’ tako? Mislim da je to
imalo veze s nekim pregovorima o trgovini, po naredbi kralja
Rodara. Možeš li se setiti kada je to bilo?“
Svileni se zbuni. „Ne znam“, odgovori. „Mora da je bilo...“
Nakratko razmisli o tome. „Sećam se da sam s mamom ostao u
Boktoru dok je bio na putu. Mislim da sam imao oko osam godina.
Znači, pre četrdesetak godina. O čemu se radi, Lizel?“
„Zanimljivo“, promrmlja ona, zanemarivši njegovo pitanje.
„Gospo Tamazin,“, započe, „stalno ponavljate sinu da neće poludeti
uprkos tome što su svi muškarci u Urškoj lozi osetili breme te
nasledne mane? Zbog čega ste toliko ubeđeni da će on izbeći
porodičnu kletvu?“
Tamazin lice još više preblede, ali joj usne ostadoše odlučno
zatvorene.
„Gospodaru nadzorniče“, uputi Kadifa Oskatatu, „čisto zbog
znatiželje, koliko godina ima Njegovo veličanstvo?“
Oskatatu je lice takođe bilo samrtno bledo. Pogleda gospu
Tamazin s preneraženim izrazom lica, ali mu usne takođe ostadoše
zatvorene.
„Trideset devet“, prasnu Urgit. „Kakve veze ima...“ A onda i on
smesta ućuta, razrogačenih očiju. Okrenu se zaprepašćeno i s
nevericom. „Majko!“, zavapi.
Sadi se zakikota.
250
 „O, kako samo volim srećne završetke, a ti?“, razdragano uputi
Kadifa Se’Nedri. Vragolasto pogleda Svilenog. „Pa, nemoj samo
tako da sediš tu, Keldare. Zagrli brata.“
Gospa Tamazin polako ustade, ponosnog lica. „Pozovi dželata,
Oskatate“, kaza. „Spremna sam.“
„Ne, gospo“, odgovori on. „Neću.“
„Takva je kazna, Oskatate“, nije odustajala. „Muržanka koja
obeščasti muža mora biti smesta svrgnuta.“
„O, sedi, majko“, Urgit će, odsutno grickajući zanoktice. „Nije
pravo vreme za scene.“
Svilenom su oči bile donekle razjarene. „Brza si, Lizel“, zausti
suzdržavajući se.
„I ne baš“, priznade ona. „Trebalo je još davno da pretpostavim.
Ti i Njegovo veličanstvo skoro pa da možete da koristite jedan
drugog kao ogledalo pri brijanju, a cenka se skoro prepredeno kao
ti.“ Pogleda zatim zapanjenog murškog kralja, a jamice na obrazima
joj zaigraše. „Ukoliko se Vaše veličanstvo umori od sedenja na
tronu, ubeđena sam da bi vam moj ujak našao neki posao.“
„Ovo donekle menja stvari, Urgite“, Belgarat će. „Predrasude
vaših podređenih naširoko su poznate. Možda će se malo iznervirati
ukoliko otkriju da niste čistokrvni Murg, zar ne?“
Urgit je već neko vreme blenuo u Svilenog. „Ma, začepi, matori“,
reče rasejano. „Pusti me da smislim šta ću s ovim.“
„Siguran sam da Vaše veličanstvo shvata da morate potpuno da
se oslonite na našu diskreciju“, Sadi će slatko.
„Jamačno“, odgovori Urgit oporo. „Sve dok radim ono što mi
kažete.“
„Pa, jeste, i to, svakako.“
Urgit pogleda nadzornika. „Dakle, Oskatate“, kaza, „zar nećete
izaći na najviši prozor na Drođimskom dvoru da objavite ovo celom
gradu?“
„Zašto bih?“ Oskatat slegnu ramenima. „Znao sam još otkad ste
bili mali da niste sin Taura Urgasa.“
Gospa Tamazin duboko uzdahnu, a ruka joj smesta krenu ka
usnama. „Znali ste, Oskatate? I moju bruku ste čuvali kao tajnu?“

251
 „Gospo moja“, zausti on uz kruti naklon, „ne bih vas izdao ni na
mučilištu.“
Ona ga iznenađeno pogleda. „Zašto, Oskatate?“, upita nežno.
„Vi ste iz kuće Haga“, odgovori on, „kao i ja. Odanost krvnom
srodstvu veoma je jaka u Ktol Murgosu.“
„I to je sve, Oskatate? Zar je to jedini razlog što ste me prihvatili
za prijatelja i zaštitili mog sina?“
Pogleda je pravo u lice. „Ne, gospo“, zausti on skoro ponosito,
„nije.“
Ona spusti trepavice.
„Ipak, bilo je i drugih razloga da sačuvam tajnu“, nastavi on,
„verovatno manje ličnih, ali jednako važnih. Urška loza je izazvala
propast Ktol Murgosa. Video sam u mladom Urgitu nadu za naše
kraljevstvo. Možda jesam nekada poželeo da je jači, ali njegova je
visprenost dosta obećavala. Na duže je staze bolje imati
promoćurnog kralja no krupnog bez daske u glavi.“
Belgarat ustade. „Mrzim da prekidam slavlja“, zausti, „ali vreme
je da krenemo. Tajne počinju da se otkrivaju.“ Pogleda Urgita. „Da
li ste poslali glasnika u hram? Ako Agačakov Dagaši želi da krene,
bolje bi mu bilo da smesta pođe ka luci.“
Urgit krenu da ustane besnog lica. Utom zastade skupivši oči.
„Ko si ti, starče?“, navali. „Izgledaš kao skitnica, a ipak sve vreme
izdaješ naredbe kao da si car.“
Gospa Tamazin je pak razrogačeno posmatrala Belgarata. A
potom uputi tetki Pol pogled pun poštovanja. „Urgite!“, zausti ona,
dopola u šapatu.
„Molim, majko?“
„Pogledaj ga. Pogledaj ga pažljivo a zatim mu pogledaj ćerku.“
„Ćerku? Nisam znao da su rođaci.“
„Nisam ni ja sve do sada.“ Kraljica-majka pogleda pravo u
Polgaru. „On vam je otac, zar ne, gospo Polgara?“
Polgara se ispravi, a beli joj pramen pored obrve uhvati odsjaj
sveće. „Mislim da je ovo previše, oče“, reče starcu jetko. „Više nema
smisla da se krijemo, zar ne?“
„Prijatelju stari“, Svileni će veselo, „stvarno bi trebalo nešto da
uradiš sa svojim izgledom, znaš? Još pre nekoliko vekova
252
razglašeno je po celom svetu kako izgledaš, te će te ljudi s vremena
na vreme prepoznati. Jesi li ikada razmislio o tome da obriješ
bradu?“
Urgit je zapanjeno blenuo u starca pogledom bliskim užasu.
„Ma, prestani s tim“, Belgarat će zgroženo.
Urgit ustuknu.
„A i s tim. Bez obzira na to šta su ti rekli, nemam običaj da iz
razonode odgrizem glave murškim odojčadima.“ Zamišljeno se
počeša po uvetu, najpre gledajući Urgita, potom gospu Tamazin i
napokon Oskatata i Pralu. „Izgleda da će plan biti malo izmenjen“,
reče. „Mislim da ćete dobiti neizbežnu želju za plovidbom
jednostavno iz predostrožnosti. Želite da zataškate neke tajne, kao i
mi. Zato ćemo svi paziti jedni na druge.“
„Nisi valjda ozbiljan?!“, planu Urgit.
„Da, zapravo, jesam. Ne volim kad mi se nešto dešava iza leđa.“
Vrata se otvoriše i Garion se žustro okrenu, zaustavivši ruku na
pola puta ka balčaku mača. Murški službenik koji je radoznalog
pogleda upravo ušao oseti napetost u odaji, „Oh... oprostite mi, Vaše
veličanstvo“, zausti donekle obazrivo.
Urgit ga pogleda, a preko lica mu prelete iznenadni osećaj nade.
A potom uputi Belgaratu jedan brzi prestrašeni pogled. „Da,
poručniče“, odgovori pažljivo neodređenim glasom.
„Stigla je poruka od prvosveštenika, Vaše veličanstvo. Naređeno
mi je da vam prenesem da će Dagaši Kabah biti u luci za sat
vremena.“
Durnik i Tot istovremeno krenuše, obazrivo koračajući, i nađoše
se s obe strane Oskatatu, a Polgara se približi stolici gospe Tamazin.
Urgitu lice postade preplašeno. „Izvrsno, poručniče“, odgovori.
„Hvala vam.“
Službenik se nakloni, te se okrenu vratima.
„Poručniče“, zaustavi ga Pralin zvonki glas.
On se okrenu, lica punog poštovanja. „Da, princezo?“ Kadifa
krenu ka murškoj devojci, pretvarajući se da je to tek iz razbribrige.
Garion u sebi ustuknu zbog mogućnosti da će se desiti grozna i
iznenadna borba koja se osećala u vazduhu čak je i merio razdaljinu
do poručnika koji ništa nije sumnjao.
253
 „Imate li izveštaje o vremenskim uslovima duž južne obale?“,
upita Prala mirno.
„Malo je vetrovito, Vaše visočanstvo“, odgovori poručnik, „a
pljuskovi su i inače česti pored najizbačenijeg dela poluostrva.“
„Hvala, poručniče.“
On se nakloni i tiho napusti sobu.
„Gospodaru Belgarate“, Prala ga ošinu glasom. „Ne smete izložiti
gospu Tamazin takvom vremenu. Neću dozvoliti.“ Belgarat trepnu.
„Nećeš dozvoliti?“, upita začuđeno. „Dakako da neću. Ukoliko
nastavite da navaljujete, vrištaću iz sve snage.“ Hladno se okrenu ka
Kadifi. „Ni korak dalje, Lizel“, upozori. „Mogu da vrisnem barem
dva puta pre negoli me ubijete, a to je sasvim dovoljno da svi
drođimski čuvari pohrle ovamo.“
„U pravu je, oče“, zausti Polgara poprilično mirno. „Tamazin ne
bi mogla nikako izdržati svirepost putovanja.“
„Zar ne možemo...“
„Ne, oče“, reče ona odlučno, „bez pogovora.“
On promrmlja masnu psovku i isturi glavu ka Sadiju. Uputiše se
u drugi deo odaje gde kratko nešto prošaputaše.
„Imaš li bodež u dubletu, Keldare?“, upita Urgit.
„Štaviše, dva komada“, odgovori Svileni naglašavajući svaku reč,
„i jedan u čizmi i jedan na užetu oko vrata. Volim spremno da
dočekam sitne neprilike, ukoliko se ispreče ali zašto bismo se
zamajavali neprijatnostima kojih i nema?“
„Jeziv si, Keldare.“
„Znam.“
Belgarat se vrati posle došaptavanja sa Sadijem i zausti: „Gospo
Tamazin.“
Kraljica-majka podiže bradu. „Da?“, odgovori ona.
„Izgleda da ćemo pod ovakvim okolnostima morati da se
oslonimo na vašu reč“, kaza. „Pokazali ste da možete dugo čuvati
tajnu. Razumete li da vam život kao i vašem sinu zavisi od toga da
li ćete progovoriti o ovome što ste danas saznali?“
„Da, mislim da shvatam.“
„Ionako moramo da ostavimo nekoga da vlada, tako da taj naum
može da uspe.“
254
 „Gospodaru Belgarate, ponuda vam je jednostavno nemoguća.“
„Zašto više ljudi ne prestanu da ponavljaju tu reč? U čemu je
sada problem?“
„Murzi nikada neće pristati na to da im zapoveda žena.“
Belgarat progunđa ogorčeno. „O, da. Zaboravio sam na tu
duboko ukorenjenu muršku predrasudu.“
„Gospodaru Oskatate“, oglasi se Sadi.
Nadzorniku je lice bilo poput kamena dok je gledao Durnika i
Tota pored.
„Zar ne bi imalo smisla da se vi bavite državnim poslovima dok
je Njegovo veličanstvo odsutno?“
„Verovatno je tako.“
„Koliko je tačno duboka vaša odanost prema rođaki gospi
Tamazin?“
Oskatat ga mrko pogleda.
„Erionde“, zausti Se’Nedra.
„Molim?“
„Možemo li se pouzdati u nadzornika da neće poslati trupe za
nama čim odemo?“
Garion odsečno podiže pogled. Zaboravio je na neuobičajenu
veštinu mladog prijatelja da može videti pravo u glave i srca ljudi.
„Neće ništa reći“, odgovori Eriond ubeđeno.
„Jesi li siguran?“, upita Se’Nedra.
„Sasvim. Radije bi izgubio život nego što bi izdao gospu
Tamazin.“
Ožiljcima izbrazdani obrazi stamenog Murga potpuno
pocrveneše i on okrenu lice kako bi izbegao kraljičin pogled.
„Dobro, onda“, Belgarat zazvuča odlučno. „Urgit polazi s nama.“
Potom pogleda nadzornika. „Ostavićemo ga nedaleko od Rak Ktake.
Dajem reč da će tako biti. Ti ostaješ s gospom Tamazin. Odluka je
na tebi, ali ja ti ipak predlažem da nastaviš s izvršavanjem plana da
se pojačanje pošalje morem. U suprotnom, možda će tvoj kralj
morati sam da zadrži Malorijce.“
„Šta ćemo s Pralom?“, Se’Nedra će.

255
 Belgarat se počeša po uhu. „Nema smisla da je povedemo“,
odgovori. „Ubeđen sam da će je, ako ostane ovde, Tamazin i Oskatat
sprečiti da se izlane.“
„Ne, gospodaru Belgarate“, zausti nežna Ktanska princeza
odlučno. „Neću ostati. Ako Njegovo veličanstvo krene u Rak Ktaku,
krenuću i ja. Neću vam obećati da ću držati jezik za zubima. Nemate
izbora sem da me povedete ili da me ubijete.“
„Šta je sad ovo?“, upita Urgit zbunjeno.
Svileni je ipak već shvatio. „Urgite, počni iz ovih stopa da bežiš,
a ja ću je zadržati dok ne stekneš valjanu prednost.“
„O čemu to lupetaš, Keldare?“
„Brate moj, možda ćeš biti veoma, veoma srećan da utekneš Kalu
Zakatu, ali pribojavam se da nemaš mnogo izgleda da pobegneš ovoj
mladoj daleko nežnijoj dami. Prihvati moj savet i smesta hvataj
maglu.“

256
 Šesnaesto poglavlje

Teški sivi oblaci dolazili su s Velikog zapadnog mora, a oštar

primorski vetar im je trzao ogrtače dok su uzjahivali u dvorištu
Drođima.
„Znate šta treba da radite, Oskatate?“, upita Urgit nadzornika.
Stameni Murg klimnu glavom. „Barke će isploviti s pojačanjem za
dva dana, Vaše veličanstvo. Dajem reč.“
„Odlično. Ne bih da sam branim grad. Potrudite se da ne izdate
više naredbi nego što je neophodno.“
„Verujte mi.“ Oskatatu se na licu raširi sumorni osmeh. Urgit mu
odgovori kratkim pakosnim osmehom. „I pripazite na majku“,
dodade.
„Godinama sam to radio čak i kad toga nije bila svesna.“ Murški
kralj se ozbiljno nagnu sa sedla i pruži ruku prijatelju, a potom se
odlučno isprsi. „U redu“, obrati se vojniku, vođi čuvara, „kreći.“
Iskasaše iz dvorišta, a Svileni se približi bratu. „Šta je bilo sve
ono u vezi s naredbama?“, upita znatiželjno.
Urgit se nasmeja. „Generali će možda odbiti da slušaju
Oskatatova naređenja“, pojasni, „te sam sam potpisao naredbe za
svrgnuće svakoga od njih i ostavio mu da ih koristi po potrebi.“
„Vispreno.“
„Trebalo je da se toga setim još pre nekoliko godina.“ Urgit
pogleda užurbane oblake nad sobom dok mu se ogrtač vijorio na sve
jačem vetru. „Nisam neki moreplovac, Keldare“, priznade stresavši
se. „Dešavalo se da dosta povraćam zbog lošeg vremena na moru.“
257
 Svileni se nasmeja. „Onda obavezno upamti da staneš pored
ograde u zavetrini.“
Garionu se učini da ovo sumorno nebo sasvim odgovara
turobnosti Rak Urge. Grad kojem je toliko manjkalo lepote izgledao
je neprirodno pod vedrim nebom i žarkim suncem. A sada je pak
ušuškan ležao pod nagomilanim oblacima poput neke umrtvljene
kamene žabe. Murzi u crnim odorama sklanjali su se u uzanim
sokacima da naprave prolaz kralju. Neki se pokloniše, a ostali
ostadoše uspravni i skamenjenih lica, dok je družina prolazila.
Prejahaše preko trga, i dalje niz kaldrmisane ulice ka hramu.
„Kapetane“, Urgit pozva vojnika na čelu, „neka neko od tvojih ljudi
zastane i prenese prvosvešteniku da polazimo. Nameravao je da
pošalje nekog iz hrama da krene s nama.“
„Kako Vaše veličanstvo zapoveda“, odgovori vojnik.
Popločana ulica kojom su išli skrenu i oni ugledaše luku. Ležala
je, pretrpana murškim brodovima s crnim jedrima, zaklonjena u
rukavcu okruženom kopnom koje se sužavalo s obe strane načinivši
uzani prolaz ka Urškom zalivu. Poznati miris susretanja mora i
kopna, slane vode, algi i mrtve ribe podiže se Garionu do nozdrva,
a krv mu se uskomeša, pošto je shvatio da će ponovo isploviti.
Izjahaše ka ukotvljenom brodu pored kamenog doka, ne većem
od ostalih barki u luci. Bila je to glomazna lađa nakatranisane
oplate, sa širokim jedrima i iskošenim katarkama. Svileni je
premeri nepoverljivo. „Zar ovo zacelo nazivate brodom?“, upita
brata.
„Upozorio sam vas na murške brodove.“
Čim su dospeli na brod, pojavi se neprilika zbog konja. „Stvarno
ne sme, Vaše veličanstvo“, nepopustljivo kaza kapetan lađe rmpalija
zlobnog izgleda. „Neću da ukrcam živuljke na svoju palubu.“ Stajao
je tako visok pored svog kralja, a na samozadovoljnom mu licu
prelete oholi izraz. Urgitu lice pak postade iznureno. „Mislim da je
sada pravo vreme za vežbanje kraljevske volje“, promrmlja Svileni.
Urgit ga kratko pogleda, a potom se ispravi. Okrenu se tada ka
kapetanu rmpaliji. „Ukrcaj konje na brod, kapetane“, naredi'
odlučnim glasom.
„Upravo sam rekao da neću da...“

258
 „Jesam li možda bio nejasan? Pažljivo sada slušaj. Ukrcaj konje
na brod. Ne uradiš li baš onako kako ti kažem, narediću da te
prikucaju za pramac umesto statue. Dogovoreno?“
Kapetan ustuknu koji korak, a oholi mu izraz na licu postade
sumnjičav i prestrašen. „Vaše veličanstvo...“
„Uradi tako, kapetane!“, progrme Urgit. „Smesta!“
Kapetan naglo udahnu, odsalutira i okrenu se ka posadi. „Čuli
ste kralja“, reče grubo. „Ukrcajte konje.“ A onda se otetura odatle,
mrmljajući sebi u bradu.
„Vidiš“, Svileni će. „Što češće to radiš, sve je lakše, zar ne? Samo
treba da upamtiš da ti naredbe nisu teme za razgovor.“
„Znaš“, Urgit će uz razvučen osmeh, „ovo počinje da mi se
dopada.“
Mornari stadoše da vuku preplašene konje uz uzani dok, a
potom i niz strmo iskošeni mostić ka teretnom delu barke. Uvedoše
oko polovinu konja, kad Garion začu iznenadne udarce o doboš iz
uskog popločanog sokaka koji je vodio na dok. Kolona Grolima sa
svetlucavim gvozdenim maskama, po dvojica u redu, ujednačeno je
hodala niz brdašce ka obali, krećući se onim teturavim hodom koji
je Garion video u hramu. Belgarat uhvati Urgita za rukav i povuče
ga dalje od čuvara i užurbanih mornara. „Ne trebaju nam nikakva
iznenađenja, Urgite“, oštro će, „te je bolje da okončamo formalnosti
s Agačakom što pre.
Reci mu da ideš u Rak Ktaku kako bi lično predvodio odbranu
grada. Neka se Dagaši ukrca, pa da se gubimo odavde.“
„Nemam izbora, zar ne?“, Urgit će nesrećno.
„Nemaš“, odgovori Belgarat. „Baš nemaš.“ Agačak je, nalik
mrtvaku, sedeo na nosilima koja je nosilo desetak Grolima. Pored
njega je, podignute glave, hodala nakazna sveštenica Habat. Oči su
joj bile natekle od plakanja, a lice samrtno bledo. Ipak, pogled koji
uputi Sadiju beše ispunjen neizmernom mržnjom.
Iza Agačakovih nosila pokaza se silueta s navučenom
kapuljačom, koja nije hodala onim ukočenim teturavim hodom
Grolima u prvosveštenikovoj pratnji, te Garion zaključi da je ta
osoba Kabah. Znatiželjno pogleda čoveka, ali ne uspe da mu vidi
skriveno lice pod kapuljačom.

259
 Kad se nosila domogoše pristaništa, Agačak pokaza rukom da
stanu. „Vaše veličanstvo“, pozdravi Urgita promuklim glasom pošto
se nosila spustiše na kameno tlo. „Poštovani prvosvešteniče.“
„Dobio sam vašu poruku. Zar je stanje na jugu toliko ozbiljno?“
„Bojim se da jeste, Agačače. Poslužiću se ovim brodom da odem
do Rak Ktake i stanem u odbranu.“
„Zar vi, Vaše veličanstvo?“, Agačak je izgledao iznenađeno. „Da
li je to mudro?“
„Verovatno nije, ali ubeđen sam da neću načiniti veću štetu od
one koju su moji generali već načinili. Ostavio sam naređenja da se
pojačanje pošalje do grada brodovima.”
„Brodovima? Smela novina, Vaše veličanstvo. Iznenađen sam da
su generali pristali.“
„Nisam im tražio da pristanu. Napokon sam shvatio da ih
obaveza da me savetuju ne ovlašćuje da mi zapovedaju.“ Agačak ga
zamišljeno pogleda. „Ovo vam je neotkrivena osobina, Vaše
veličanstvo“, primeti on, te koraknu s nosila i uspravi se na
kamenom pristaništu. „I mislio sam da je pravo vreme za promenu.“
Utom Garion oseti upozoravajuće zujanje i svojevrsni pritisak u
glavi, baš iznad ušiju. Žustro pogleda Polgaru, a ona mu klimnu
glavom. Izgleda da taj pritisak nije dolazio od prvosveštenika, koji
kao da je u potpunosti bio zaokupljen razgovorom s Urgitom. Habat
je pak zlokobno prikovala Sadija razjarenim pogledom, bez ikakvog
znaka da je posegnula za voljom. Tiho je oprobavanje dolazilo od
nekog drugog.
„Valjda bismo mogli stići u Rak Ktaku za pet ili šest dana“,
govorio je Urgit prvosvešteniku u crvenoj odori. „Čim stignemo,
poslaću Usu i njegove ljude s Dagašijem ka Rak Hagi. Možda će biti
primorani da skrenu na jug ne bi li izbegli malorijske izvidnice, ali
neće protraćiti mnogo vremena.“
„Budite pažljivi u Rak Ktaki, Vaše veličanstvo“, upozori Agačak.
„Ne nosite na plećima samo sudbu Ktol Murgosa već i čitavog
sveta.“
„Nimalo se ne zamaram sudbinom, Agačače. Čovek čija je glavna
briga kako da preživi narednih sat vremena nema prilike da brine o
narednoj godini. Gde je Kabah?“

260
 Čovek s nataknutom kapuljačom koraknu ispred nosila. „Ovde
sam, Vaše veličanstvo“, oglasi se dubokim zvonkim glasom. Nešto
je bilo poznato u njemu, i Garion oseti žmarce niz kičmu.
„U redu“, Urgit će. „Jeste li završili s uputstvima, Agačače?“
„Rekao sam mu sve što bi trebalo da zna“, odgovori
prvosveštenik.
„Onda, to bi bilo sve“, Urgit pogleda oko sebe. „U redu“, kaza,
„hajde da se ukrcamo.“
„Ne još, Vaše veličanstvo“, zausti Dagaši u crnoj odori,
koraknuvši i spustivši kapuljaču. Iako mu je brada bila obrijana,
nije bilo sumnje. Bio je to Harakan.
„Vaše veličanstvo treba da zna još nešto pre no što krenemo“,
izjavi Harakan, namerno povisivši glas kako bi svi na doku čuli.
„Jeste li svesni toga da je onaj čovek Belgarion Rivanski?“
Urgit se razrogači, a talas iznenađenja prelete na licima
sveštenika i vojnika na klizavom kamenom pristaništu. Ipak,
murški kralj se žustro povrati. „Zanimljiva vam je to izjava,
Kabahu“, odgovori pažljivo. „Rad bih bio da čujem zašto ste toliko
ubeđeni u to.“
„Ma, kakva budalaština“, prasnu Sadi.
Agačak uperi ukopane oči u Garionovo lice. „Sam sam video
Belgariona“, procedi promuklim glasom. „Bio je mnogo mlađi onda,
ali ipak liči.“
„Jeste da liči, poštovani prvosvešteniče“, saglasi se Sadi hitro,
„ali to je sve. Mladić je u mojoj službi još odmalena. Oh, priznajem
da ima ogromne sličnosti, ali jamčim vam da on nije Belgarion.“
Svileni je stajao tik iza Urgita, a usne mu se brzo pokrenuše kad
je nešto došapnuo svom novootkrivenom bratu. Murški kralj je bio
dovoljno umešan političar da obuzda izraze lica, ali mu j e sada
pogled vrdao tamo-amo, pošto j e shvatio da se nalazi u samom
središtu sasvim moguće nevolje. Napokon pročisti grlo. „Još nam
niste odgovorili zašto smatrate da je ovaj čovek Belgarion, Kabahu“,
zausti.
„Bio sam u Tol Honetu pre nekoliko godina“, Harakan slegnu
ramenima. „Belgarion je tada bio tamo mislim da je to bilo zbog
sahrane. Neko mi ga je pokazao.“
261
 „Ja mislim da plemeniti Dagaši greši“, odgovori Sadi na to.
„Prepoznavanje mu je zacelo zasnovano na kratkom pogledu
izdaleka. Teško da bi se to moglo navesti kao čvrst dokaz. Kažem
vam da on nije Belgarion.“
„Laže“, Harakan će nepopustljivo. „Ja sam dagašijskog roda.
Obučeni smo da posmatramo.“
„To nas dovodi do zanimljivog pitanja, Agačače“, Urgit će, a oči
mu se suziše dok je posmatrao Harakana. „Uprkos svemu, Dagašiji
su i dalje Murzi, a svaki je živi Murg posekao lice u znak žrtve
Toraku.“ Okrenu se i pokaza dve nejasne tanke bele brazde na
obrazu. Kraljevi jedva vidljivi ožiljci na licu kao da su nemo govorili
da mu sakaćenje nije bilo preterano revnosno. „Pogledajte
Dagašija“, nastavi. „Ne mogu da vidim ni jedan jedini ožiljak na
njegovom licu, a vi?“
„Vođa mi je naredio da ne sprovedem uobičajeno prolivanje
krvi“, Harakan će žustro. „Želeo je da ostanem neoznačen da bih
mogao neometano da se krećem kroz Zapadna kraljevstva.“
„Žao mi je, Kabahu“, odgovori Urgit s neumanjenom neverom,
„ali ta priča ne drži vodu. Krv se nudi Toraku kao deo obreda
zrelosti. Zar ste toliko bili važni vođi da je odlučio da postanete
špijun sa samo deset godina? Čak i da jeste, opet bi se očekivalo da
prođete kroz obred pre venčanja ili pre samog ulaska u hram. A ako
vam ožiljci nisu na licu, pošto ste Murg, morate da imate ožiljke
negde drugde. Pokažite ih, plemeniti Dagaši. Pokažite nam dokaz
odanosti Toraku i vašoj neukaljnoj murškoj krvi.“
„Poštovani prvosvešteniče“, oglasi se Sadi zamišljenog lica, „ovo
nije prva optužba na račun mojih slugu.“ Značajno pogleda Habat.
„Da li je moguće da neki od Grolima ne žele da vam zadatak uspe
neka skupina koja se krije iza lažnih brada?“
„Brada!“, uzviknu Svileni, pucnuvši prstima. „Zato nisam mogao
da ga prepoznam! Obrijao je bradu!“
Urgit se upitno okrenu ka njemu. „O čemu pričaš, druškane?“
„Oprostite mi, Vaše veličanstvo“, Svileni će preterano učtivo.
„Upravo sam shvatio nešto što me je iznenadilo. Mislim da mogu
razjasniti stvari.“
„Iskreno se nadam da neko može. U redu, nastavi.“

262
 „Hvala vam, Vaše veličanstvo.“ Svileni pogleda oko sebe, vešto
glumeći uznemirenost. „Ja sam Alorn, Vaše veličanstvo“, reče, te
hitro podiže ruku. „Molim vas da me saslušate“, molećivo će, delom
kralju, delom okupljenim Murzima. „Ja sam Alorn, ali nisam
zagrižen zbog toga. Smatram da ima dovoljno mesta na svetu i za
Alorne i za Murge. ‘Živi i pusti druge da žive“, tako sam odvajkada
govorio. Kako god, prošle godine bio sam unajmljen kao vojnik u
vojsci kralja Belgariona u onoj koja je pohodila na Kult medveda u
Reonu u severnoistočnoj Drezniji. No, da skratim, bio sam prisutan
kada je Belgarion s prijateljem iz Sendarije Durnik se valjda zvaše
uhvatio vođu Kulta, Ulfgara. Imao je tada bradu, ali se mogu zakleti
da su on i ovaj Kabah ista osoba. Mora da jeste. Pomogao sam da ga
nesvesnog odnesu u kuću kad ga je Durnik zveknuo.“
„Šta bi jedan Dagaši tražio u Drezniji?“, upita Urgit, umešno
odglumivši zbunjenost.
„O, pa on nije nikakav Dagaši, Vaše veličanstvo“, pojasni Svileni.
„Kad su ga kralj Belgarion i njegovi prijatelji ispitali, ispostavilo se
da je malorijski Grolim. Mislim da mu ime beše Harakan.“
„Harakan?“, Agačak će, brzo se okrenu izdajici Dagašiju i ošinu
ga najednom pobesnelim pogledom.
„Besmislica“, Harakan će podrugljivo. „Ova sitna lasica je
Belgarionov sluga. Laže da bi zataškao stvari.“
„Da li vam ime ‘Harakan’ nešto govori, Agačače?“, upita Urgit.
Prvosveštenik se ispravi napetog pogleda. „Harakan je Urvinov
podređeni“, odgovori, „čuo sam da je ovde na zapadu.“
„Izgleda da imamo problem, Agačače“, Urgit će. „Ove optužbe su
i od jedne i od druge strane isuviše ozbiljne da bi bile zanemarene.
Moramo da saznamo šta je istina.“ Oči sveštenice Habat behu
sužene, a lice joj je imalo izraz kao da je nešto naumila. „Otkrivanje
istine uopšte nije toliko komplikovano, Vaše veličanstvo“, izjavi.
„Gospodar Agačak je najmoćniji čarobnjak u čitavom Ktol Murgosu.
Neće biti nimalo teško da proveri umove svih prisutnih i otkrije ko
govori istinu a ko laže.“
„Možete li zaista to da uradite, Agačače?“, upita Urgit. Agačak
slegnu ramenima. „To je lako.“

263
 „Bolje bi bilo da onda uradite. Nema govora da se ukrcam na
ovaj ukotvljeni brod dok ne otkrijem ko su mi tačno saputnici.“
Agačak duboko udahnu i posegnu za voljom. „Gospodaru!“,
uzviknu Grolim s ljubičastim satenskim porubom na kapuljači
ogrtača, nagnuvši se napred raširenih ruku. „Pazite!“
„Kako se usuđuješ?“, vrisnu Habat na njega, a oči joj sevnuše.
Grolim nije obraćao pažnju na nju. „Gospodaru“, reče Agačaku,
„velika se opasnost krije u svešteničinom predlogu. Čak i da samo
jedan govori istinu, kušali biste moćnog čarobnjaka, te bi vam um
bio sasvim ranjiv. Najmanja misao vam može potpuno izbrisati
svesnost.“
Agačak lagano pusti volju. „Oh, da“, promrmlja. „Tu opasnost
nisam uzeo u obzir.“ Okrenu se zatim Habat i primeti kako joj licem
namah prelete razočaranje. „Baš je čudno što moja sveštenica to nije
pomislila pre no što je predložila oprobavanje ili možda i jesi,
Habat? Nije valjda da si odustala od zamisli da prizoveš demona da
me uništi? Zar bi se srozala na nešto tako uobičajeno kao što je
prostačka izdaja? Neizmerno sam razočaran u tebe, ljubo.“
Ona ustuknu preplašenog nakaznog lica.
„Ovo se mora razjasniti, Agačače“, Urgit će. „Neću ni korak bliže
brodu dok ne otkrijem istinu. Preživeo sam sve ove godine zato što
nisam bio lakomislen.“
„Do odgovora možemo da dođemo jedino pretpostavkama“,
odgovori Agačak. „Niko neće otputovati.“
„Agačače, moram smesta da stignem u Rak Ktaku.“
„Idite onda. Ja ću naći drugu skupinu robovlasnika i unajmiću
drugog Dagašija.“
„Potrajaće mesecima“, usprotivi se Urgit. „Iskreno, ja bih
poverovao trgovcima robljem. Usa je bio veoma iskren sa mnom, a
mladić nema držanje ni približno jednom kralju. S druge strane,
ovaj što se izdaje pod imenom Kabah veoma je sumnjiv. Kad biste
krenuli do planine Kahša, mislim da biste mogli da naiđete na
pravog Kabaha u nekom plitkom grobu pored puta. Ovaj čovek ko
god da je on svojim je optužbama zamalo uspeo da osujeti
ispunjenje zadatka u Rak Hagi. Zar nije to upravo ono što bi Urvon
zatražio?“

264
 „Vaše reči imaju smisla, veličanstvo, ali ne želim da se iko od njih
ukrca na brod pre no što otkrijem istinu.“
„Zašto njima onda ne bismo dopustili da sami reše stvari?“
„Ne shvatam.“
„Jedan od njih je čarobnjak ili su čak i obojica. Neka se bore, a
mi ćemo videti koji od njih pokušava čarobnjaštvom da uništi
drugog.“
„Suđenje dvobojem?“
„Zašto da ne? Donekle je starinski, ali su okolnosti, čini mi se,
odgovarajuće.“
„Valjana zamisao, Vaše veličanstvo.“
Urgit se najednom iskezi. „Hajde da im napravimo mesta“,
predloži. „Ne bismo želeli da potonemo kad ova dvojica počnu da
bacaju munje.“ Prišao je Garionu i stegao mu šaku. „Samo budi
miran“, prošapta, „i nemoj da radiš ništa sumnjivo. Pokušaj da ga
nagnaš da koristi magiju.“ Potom gurnu Gariona u krug koji je brzo
bio načinjen na doku. „Ovo je navodni kralj rivanski“, uputi
Agačaku. „A sada, ukoliko tobožnji malorijski Grolim bude ljubazan
da priđe koji korak, možemo da otkrijemo ko govori istinu.“
„Ja nemam mač“, Harakan će nabusito.
„Jaka stvar. Neka mu neko da mač.“
U istom se trenu pruži nekoliko mačeva.
„Mislim da si u ogromnoj nevolji, Harakane“, iskezi se Urgit.
„Samo li mrdneš prstom, otkrićeš da si malorijski Grolim i strelci će
te obasuti strelama. S druge strane, ukoliko je ovo zaista Belgarion
i ako se ti ne braniš magijom, plamenom će te pretvoriti u gomilu
pepela. Sve u svemu, mislim da te očekuje užasno poslepodne.“
Garion steže zube i uporno poče da govori Kugli, iznova i iznova,
da ne uradi ništa neuobičajeno. Potom se isprsi i maši rukom preko
ramena. Veliki mač uz škripu dospe van korica.
Iako je Harakan nervozno držao pozajmljeni mač, po načinu
držanja i stavu reklo bi se da je umešan mačevalac. Iznenadan bes
ispuni Gariona. Ovaj je čovek bio odgovoran za pokušaj
Se’Nedrinog ubistva i za Brandovo ubistvo. Sagnu se dopola,
pruživši mač Rive Gvozdene Ruke. Harakan očajnički pokuša
svojim oružjem da odbije ogroman mač, i gvožđe odjeknu kada se
265
oštrice sudariše. Garion je neumoljivo pratio pokrete suparnika.
Jarost mu je bila tolika da je čak i zaboravio na razloge dvoboja. Više
ga nije zanimalo da razotkrije Harakana. Sada je želeo samo da ga
ubije.
Na sve strane su leteli udarci, a čitava se luka ispuni odjekom
gvozdenih mačeva. Harakan je korak po korak uzmicao, a oči mu se
ispuniše strahom. Utom Garion napokon izgubi strpljenje s
mačevanjem. Oči su mu sevale kad obema rukama podiže balčak
ogromnog mača i zabaci ga preko ramena. Da je izveo udarac do
kraja, ništa ga ne bi zaustavilo.
Harakan preblede dok je gledao u samo lice smrti. „Proklet da
si!“, dreknu na Gariona, a potom zatreperi i nestade, da bi se opet
nakratko pojavio na drugom kraju doka. Zadrhta i u obliku galeba
smesta odlete.
„To rešava nedoumicu, zar ne, Agačače?“, Urgit će prilično
smireno.
Agačak se pak, očiju prepunih mržnje, takođe pretvori u galeba.
S dva snažna zamaha krilima nađe se u vazduhu i jurnu cičeći za
Harakanom.
Garionu su se ruke tresle. Okrenu se i krupnim koracima krenu
ka Urgitu, osetivši kako mu se užasan bes penje kroz grudi. Uz
ogroman je napor ipak uspeo da primiri iznenadnu želju da ga
zgrabi za prednji deo dubleta i baci preko luke.
„Daj, daj, nemoj da prenagliš“, kaza Urgit prestrašeno uzmičući.
Garion strahotno tihim glasom procedi kroz stisnute zube:
„Nemoj nikada da si ovo uradio.“
„Jamačno da neću“, saglasi se Urgit brže-bolje. Zastade, a preko
lasičjeg lica namah mu prelete radoznalost. „Jeste li stvarno
Belgarion?“ upita promuklim šapatom.
„Želiš li da ti dokažem?“
„Neka, neka u redu je“, reči mu navreše. Hitro okruži i dalje
kivnog Gariona i priđe Habat. „Nadajmo se da će prvosveštenik
uhvatiti varalicu“, zausti. „Prenesite mu pozdrave kad se vrati.
Sačekao bih, ali moram iz ovih stopa da se ukrcam i isplovim.“

266
 „Dakako, Vaše veličanstvo“, odgovori mu ona glasom veoma
sličnom predenju. „Pobrinuću se za robovlasnike dok se
prvosveštenik ne vrati.“
On se zablenu u nju.
„S obzirom na to da je cilj zadatka bio da se dagašijski ubica
otpremi u Rak Hagu, nema smisla da isplove, zar ne? Moraće da
ostanu ovde dok iz Kahše ne stigne neki drugi Dagaši.“ Pogleda
Sadija, ne skrivajući osmeh. „Biće pod mojom zaštitom.“
Urgit je popreko pogleda. „Vaša svetosti“, reče, „da vam iskreno
kažem, mislim da vam se ne može verovati. Vaše je neprijateljstvo
prema Njisaninu sasvim očigledno, a on je isuviše važan da bih se
izložio opasnosti. Mislim da ne biste uspeli da se suzdržite, naročito
sada kada smo Agačak i ja van Rak Urge. Mislim da ću jednostavno
povesti Usu i ove ljude sa mnom iz bezbednosnih razloga. Kad
Dagaši stigne s planine Kahše, pošaljite ga.“
Habat se onedobrovolji, a lice joj postade ljutito. „Smisao
zadatka u Rak Hagi je da se ispuni proročanstvo“, izjavi, „a
ispunjenje je proročanstva bez sumnje nadležnost crkve.“
Urgit duboko udahnu, a zatim se ispravi iz svog obično
pogrbljenog stava. „Zadatak je takođe i državna stvar, Vaša svetosti.
Agačak i ja sarađujemo u ovom poslu, a u slučaju njegovog
odsustva, ja preuzimam sve zbog krune. Usa i njegovi ljudi kreću sa
mnom, a vi ćete povesti Grolime nazad u hram, gde ćete sačekati
prvosveštenikov povratak.“
Habat je bila zatečena njegovim iznenadnim izlivom snage.
Očigledno je nameravala da odbije sve njegove prigovore, ali ovo
kao da je bio novi Urgit. Lice joj se smrači, a ožiljci joj se poput
plamenova izviše na licu. „Dakle“, kaza ona, „izgleda da nam je kralj
napokon odrastao. Ipak, mislim da ćeš sada zažaliti zbog svog
prelaska u svet odraslih. Pažljivo posmatraj, veliki kralju Ktol
Murgosa.“ Savi se s nečim u ruci i poče da ocrtava znake na kamenju
doka znake koji zasijaše jezivim svetlom. „Garione!“, povika Svileni.
„Zaustavi je!“
Ali Garion je takođe video rasplamteli pentagram u središtu
svetlećeg kruga koji je Habat crtala na mokrom kamenju, i smesta
je prepoznao njihovo značenje. Iskorači jednom nogom ka Habat, i

267
baš kada je koraknula u samo središte kruga, on poče da mrmlja reči
na nekom nepoznatom jeziku.
Ipak, koliko god da je bio brz, Polgara je bila brža. „Habat!“,
odsečno će. „Stani! To je zabranjeno!“
„Ništa nije zabranjeno za onoga ko ima moć“, odgovori
sveštenica, a nakazno ali istovremeno i prelepo lice ispuni joj se
ogromnim ponosom, „i ko će me zaustaviti?“
Polgara se smrknu. „Ja ću“, mirno će. Čudno podiže ruku i
Garion oseti nadiranje njene volje. Skoro istovremeno voda poče
polako da navire pored oboda pristaništa, sve dok se ne izdiže preko
i uskovitla se oko članaka onih koji su tu stajali.
Rasplamsali se znaci koje je Habat ucrtala na kamenje izgubiše
čim ih je voda preplavila.
Grolimska sveštenica odsečno udahnu i zapilji se u tetku Pol,
polako shvatajući šta se dešava. „Ko si ti?“
„Neko ko ti je spasao život, Habat“, odgovori Polgara. „Kazna za
dozivanje demona odvajkada je bila ista. Možda će ti uspeti jednom-
dvaput, ili čak i više puta, ali će se uvek na kraju demon okrenuti
protiv tebe i raskidati te na komade. Čak se ni Torak u svoj svojoj
uvrnutoj ludosti ne bi usudio da prekorači preko te granice.“
„Ali ja se usuđujem! Torak je mrtav, a Agačak nije tu da me
zaustavi. Niko me ne može zaustaviti.“
„Ja mogu, Habat“, Polgara će tiho. „Neću ti dozvoliti da to
uradiš.“
„A kako ćeš me sprečiti? Posedujem moć.“
„Ali moja je veća.“ Polgara ispusti ogrtač pored stopala, nagnu
se i izu cipele. „Možda možeš da obuzdaš demona kada ga prvi put
dozoveš“, kaza, „ali to je samo privremeno. Nalaziš se na samom
prolazu ka ovom svetu. Istog trenutka kad oseti punu snagu,
uništiće te, a potom će biti slobodan da u ovom svetu ubija po želji.
Molim te, sestro, ne radi ovo. Život i sama duša nalaze ti se u
smrtnoj opasnosti.“
„Ne plašim se“, Habat će otresito. „Ni demona ni tebe.“
„Onda si glupa u oba slučaja.“
„Izazivaš me?“

268
 „Ako moram. Hoćeš li da se sukobimo na mom terenu, Habat?“
Polgari plave oči iznebuha postadoše ledene, a beli joj pramen nad
obrvom blesnu dok je prikupljala volju. Iznova podiže ruku i
olovnosivi mlazevi vode nanovo se poslušno podigoše preko ivice
doka. Jednako zastrašujuće mirna koraknu na površinu vode i
zastade, kao da joj je pod nogama čvrsto tlo. Iz usana Grolima začu
se iznenadan krik kad je uperila pogled u zapanjenu sveštenicu. „I,
Habat“, progovori, „hoćeš li mi se pridružiti? Možeš li uopšte?“
Habatino unakaženo lice posive poput pepela, a oči joj jasno
pokazaše da ne može da odbije Polgarin izazov. „Hoću“, procedi
kroz stisnute zube. A zatim koraknu s pristaništa, ali se nevešto
spotaknu pošto je upala do kolena u prljavu vodu luke.
„Zar je toliko teško?“, Polagara će. „Ako ti je zbog ove sitnice
potrebno toliko volje, kako si uopšte mislila da obuzdaš demona?
Odustani od očajničkog plana, Habat. Još nije kasno da spaseš živu
glavu.“
„Nikada!“, dreknu Habat, a na ivicama usana joj se pojavi pena.
Uz ogroman napor, podiže se dok ne stade na površinu vode i
naporno prevali nekoliko metara. Utom, lica nanovo izobličenog
prkosnim ponosom, stade da crta znake po vodi i oni buknuše
čađavim narandžastim plamenom. Glas joj se nanovo podiže, dok je
jezivim tonovima zlobno pevušila pesmu dozivanja, načas tiše, a
zatim jače. Crveni ožiljci kao da joj izbledeše, a onda nanovo
blesnuše belim svetlom dok je ponavljala čini čarolije.
„Keldare, šta se dešava?“, Urgitu je glas bio prestrašen dok je
pomno posmatrao, ne verujući sopstvenim očima.
„Nešto veoma nezgodno“, Svileni će.
Habat podiže glas do vrištanja, a voda se pred njom najednom
razjapi i postade zapenjen vrtlog dima i vatre. Baš u samom središtu
tih plamenova izdiže se nešto tako strahotno da se ne može ni
zamisliti. Bilo je ogromno, s kandžama i čeljustima, ali najgore od
svega behu crvene plamteće oči.
„Ubij je!“, prasnu Habat, pokazujući ka Polgari drhtavom
rukom. „Naređujem ti da ubiješ vešticu!“
Demon pogleda sveštenicu u središtu rasplamsalog kruga od
iscrtanih znakova, a onda, dok mu je ključala voda još uvek nadirala

269
oko ogromnog tela, okrenu se i krenu ka Polgari. Ona i dalje
smirenog lica podiže ruku. „Stani!“, naredi, a Garion oseti ogromnu
nadiruću snagu njene volje.
Demon iznenada zaurla, a čeljusti s oštrim zubima mu se
razjapiše ka sivim oblacima u neočekivanom ropcu nemoći.
„Rekoh da je ubiješ!“, nanovo dreknu Habat.
Čudovište polako poče da tone, sve dok mu jedino ispružene
ruke ne ostadoše nad površinom. A onda stade sporo da se okreće
kroz zapenjenu vodu. Što se brže okretao, to se voda sve više
kovitlala oko njega. Polako ga obuhvati ogroman vir, skoro jednako
užasan kao Čerečki vrtlog.
Habat pobedonosno ciknu, zaigravši na površini vode
pobedonosni pogani ples, nesvesna da je plamenove na znacima
koje je ucrtala odneo kovitlac sve većeg vrtloga.
Uskovitlana voda zahvati deo gde je stajala Polgara i poče da je
uvlači u smrtno opasan vrtlog ka demonu koji se i dalje okretao na
sredini.
„Pol!“, povika Durnik. „Pazi!“
Ali bilo je prekasno. Struja ju je vrtela u nazaustavljivom vrtlogu,
najpre polako, a potom sve brže i brže, povlačeći je u dugačkim
spiralama sve bliže sredini. I onda, kad se našla skoro u samom
središtu, podiže ruku i sasvim iznenadno nestade, a voda je
preklopi.
„Pol!“, nanovo zavapi Durnik samrtno prebledevši.
Pokušavajući da skine tuniku, pojuri ka samoj ivici doka. Međutim,
Belgarat namršten uvati kovača za mišicu. „Drži se po strani,
Durniče!“, prasnu, ošinuvši ga glasom kao bičem.
Durnik poče da se otima ne bi li se oslobodio. „Pusti me!“,
povika.
„Rekao sam da se ne mešaš!“
Na vodi pored vrtloga koji je demon načinio izniknu jedna ruža.
Bio je to neverovatno poznati cvet belih latica na obodu i
jarkocrvenih u središtu. Garion se zapilji ka cvetu i u njemu se rodi
iznenadna nada.

270
 U središtu uskovitlanog vrtloga čudovišni je demon najednom
zastao, a blešteće mu se oči istovremeno ispuniše čuđenjem. Bez
ikakve naznake, uspravi se, sagnu i zagnjuri u zapenušanu vodu.
„Nađi je!“, viknu Habat upaljenih ožiljaka potčinjenoj nemani.
„Nađi je i ubij!“
Olovna voda je ključala i para se podiže dok je ogromni demon
ronio tamo-amo pod površinom. A onda, sasvim iznenadno, sve
stade, a vazduh i voda postadoše neizmerno mirni.
Habat, i dalje stojeći na vodi s plamenim svirepim ožiljcima, u
zanosu podiže ruke nad glavom. „Umri, veštice!“, viknu. „Oseti zube
mog podanika na svojoj koži!“
Utom se čudovišna ruka s kandžama, pokrivena krljuštima,
pojavi iz vode baš pred njom. „Ne!“, zavapi, „ne smeš!“
Prestravljeno pogleda vodu pod nogama i napokon shvati da su
zaštitnički znaci nestali. Ustuknula je korak, ali joj se ogromna ruka
ipak približi, a kao bodež oštre kandže joj se zabiše duboko u telo.
Krv naglo pokulja dok je užasnuto vrištala batrgajući se da izbegne
taj svirepi stisak. I tada, uz zaglušujuću riku, pojavi se demon iz
duboke vode, razjapljenih ogromnih čeljusti. Uz pobedonosni jezivi
krik visoko podiže sveštenicu koja se otimala. Grolimi i murški
vojnici na pristaništu ustuknuše i prestrašeno pobegoše kad se
čudovište okrenu ka njima.
Utom ona ruža koja je plutala na površini vode zasvetle čudnim
belim svetlom. Izgledalo je kao da, kako joj je odsjaj bio jači, i sama
sve više raste. I tada se u samom središtu bleštave svetlosti pojavi
Polgara, smirenog lica. Nekoliko metara levo od nje pojavi se još
jedan krug treperave svetlosti. Pred zapanjenim očima onih na
pristaništu i taj se krug svetlosti najednom suzi, — Garion ugleda
kako pored Polgare stoji svetlucavi obris boga Aldura.
„Zar baš tako mora, gospodaru?“, upita Polgara glasom koji
jasno otkri nevoljnost.
„Mora, kćeri moja“, odgovori Aldur tužno.
Polgara uzdahnu. „Neka tako i bude, gospodaru.“ Ispruži potom
ruku, a bog je prihvati. Prikupljanje njene volje zatutnja u
Garionovom umu poput vihora, a njena ga snaga pritisnu
neizmerno moćno. Okruženi plavičastom svetlošću, Polgara i Aldur

271
stajali su na vodi držeći se za ruke, okrenuti ka jezivom demonu koji
je i dalje stezao Habat dok se slabo opirala visoko u vazduhu.
„Oslobađam te, stvorenje tame“, zausti Polgara gromkim
glasom. „Vrati se u pakao koji te iznedri i nikada više nemoj
skrnaviti svet svojim poganim prisustvom. Nestani i povedi onu što
te je dozvala.“ Podiže ruku i snaga njene volje ujedinjena s voljom
boga Aldura zasija joj pravo iz dlana. Zaglušujuća se tutnjava
prolomi pošto se demon uz prasak namah pretvori u ogromnu
vatrenu kuglu, a voda zapršta u mlazevima. Potom ode, a sa njim
nestade i sveštenica.
Kad je Garion sklonio pogled s ovog prizora, Aldura više nije bilo
pored Polgare. Ona se okrenu i polako krenu preko vode ka
pristaništu. Čim je prišla, Garion joj jasno vide bol u očima.

272
 Deo treći

OSTRVO VERKAT

273
 Sedamnaesto poglavlje

Sutradan ujutru pusta obala urškog poluostrva promicala im je

s leve strane dok je murški brod učestalo plovio ka jugu uz povoljan
vetar. Oštre su se stene uzdizale iz zapenjenih talasa, s jedva nešto
malo rastinja koje bi razbilo jednolikost pustoši kamenjara boje rđe.
Jesenje je nebo bilo duboke hladnoplave boje, a sunce je stajalo
daleko na severu, jer je zima u udaljenim južnim područjima
dolazila rano.
Kao i uvek kad je bio na moru, Garion ustade u cik zore i izađe
na palubu. Stajao je kraj ograde pri sredini broda, pomalo
ošamućen odsjajima jutarnjeg sunca na talasima i stalnom škripom
i pomeranjem palube pod nogama.
Iskošena vrata iza kojih su se krile omanje stepenice ka
potpalublju krme zaškripaše i Durnik izađe na palubu. Odeven u
jednostavnu smeđu tuniku, pokušavao je da održi ravnotežu zbog
tegobnog pomeranja broda i smrknutog je lica žmirkao zbog jarkog
svetla.
Garion pređe preko palube do prijatelja. „Da li joj je dobro?“,
upita.
„Premorena je“, odgovori iscrpljeni Durnik. Iznureni mu je izraz
lica jasno pokazivao da je vrlo malo spavao. „Dugo se sinoć okretala
i trzala pre no što je napokon zaspala. Morala je da uradi nešto
užasno.“
„Da li ti je pričala štagod o tome?“

274
 „Malo. Morali su da pošalju demona natrag odakle je i došao.
Inače bi sejao užas i smrt po celom svetu. Pošto ga je Habat prizvala,
mogao ju je iskoristiti kao prolaz u ovaj svet kad god je hteo. Zato je
Habat morala da ode s njim kako bi se zatvorio prolaz.“
„Odakle zapravo dolaze? Demoni, mislim.“
„Nije mnogo pričala o tome, a spopada me neki osećaj da i ne
želim da znam.“
„Sada spava?“
Durnik klimnu. „Idem da popričam s brodskim kuvarom. Hoću
da joj dam nešto toplo da pojede kad se probudi.“
„Trebalo bi da i ti malo odspavaš.“
„Možda i hoću. Izvini, Garione. Neću dugo da se zadržavam, za
svaki slučaj, da joj se nađem kada se probudi.“ Produžio je ka
kuhinji.
Garion se uspravi i pogleda oko sebe. Zaposleni murški mornari
izgledali su zaplašeno. Ono što se desilo juče po podne spralo je sve
tragove ukrućene nadmenosti koja je toliko uobičajena Murzima.
Svi su uplašeno merkali putnike, kao da očekuju da će se ovi bez
ikakve najave pretvoriti u ljudoždere ili morske nemani.
Još dok su Garion i Durnik razgovarali, iz potpalublja se pojaviše
Svileni i Urgit, zastadoše kraj ograde na krmi i dokono stadoše da
posmatraju penušavu brazdu koju je brod ostavljao preko
tamnozelenih talasa i galebove belih krila kako uz kričanje
pohlepno lete u jatu iza njih. Garion im se malo približi, ali im se
ipak ne pridruži.
„Negostoljubivo mesto“, primeti Svileni dok je gledao okomite
litice kako se uzdižu iz mora. Čovečuljak je bacio pohabanu odeću
koju je nosio od početka putovanja i sada je na sebi imao
jednostavan neukrašen sivi dublet.
Urgit mrzovoljno progunđa. Dokono je bacao komade ustajalog
hleba u morsku brazdu iza njih, nezainteresovano posmatrajući
kako se kreštavi galebovi što su ih pratili obrušavaju i bore oko
hleba. „Keldare,“ zausti, „da li ona to stalno radi?“
„Ko to?“
„Polgara.“ Urgit se strese. „Da li satre svakog ko joj nije po volji?“

275
 „Ne“, odgovori Svileni. „Polgara to ne radi, zapravo niko od njih.
Nije dozvoljeno.“
„Oprosti, Keldare. Dozvoljeno ili ne, znam šta sam juče video.“
„Popričao sam o tome s Belgaratom“, reče Svileni, „i objasnio mi
je. Habat i demon nisu zapravo uništeni. Samo su vraćeni tamo
odakle je demon došao. Bilo je neophodno da oteraju demona.
Nažalost, Habat je morala zajedno s njim.“
„Nažalost? Nisam baš osećao mnogo naklonosti prema njoj.“
„Mislim da nisi sasvim razumeo, Urgite. Ubiti je jedno, ali
uništiti nekome dušu nešto je sasvim drugo. Zbog toga je Polgara
toliko ojađena. Bila je prinuđena da osudi Habat na večnu patnju i
užase. Takva je prinuda nešto najužasnije na svetu.“
„A ko je ono s njom izašao iz vode?“
„Aldur.“
„Šališ se!“
„A, ne. Video sam ga jednom-dvaput. Jamačno da je to Aldur.“
„Bog? Ovde? Šta je radio?“
„Morao je da bude tamo.“ Svileni slegnu ramenima. „Nijedan
čovek, koliko god da je moćan, ne može se suočiti s demonom sam,
bez pomoći. Kada morindimski čarobnjaci prizovu demona, uvek su
krajnje obazrivi i jasno mu ograniče moći. Habat je svog
jednostavno pustila bez ikakvih ograničenja. Samo se bog može
nositi s demonom koji poseduje toliku slobodu; a pošto bogovi
deluju kroz nas, Polgara je morala da učestvuje. Nije to bio mačji
kašalj.“
Urgit zadrhta. „Ne znam da li ću moći da se nosim s ovim.“
Stajali su naslonjeni na ogradu jedan pored drugoga i gledali
kako se talasi Velikog zapadnog mora razbijaju o gole stene. Dok ih
je posmatrao, Garion se zapita kako je moguće da niko nije uvideo
srodstvo. Premda nisu bili identični, crte lica su im bile toliko slične
da se nije moglo ni posumnjati da nisu braća.
„Keldare“, zausti Urgit, „kakav nam je bio otac?“
„Bio je viši od obojice“, odgovori Svileni, „i veoma otmen. Kosa
mu je bila siva poput gvožđa, a zbog ovog nosa kojim se obojica
dičimo ličio je pre na orla nego na lasicu.“

276
 „Zacelo izgledamo kao glodari, zar ne?“, saglasi se Urgit uz
osmejak. „Mada, nisam to mislio. Kakav je zaista bio?“
„Prefinjen. Imao je besprekorne manire i bio je vrlo učtiv i
civilizovan. Nikad nisam čuo da se nekome nedolično obratio.“
Svilenom lice potonu u setu.
„Ali bio je prevrtljiv, zar ne?“
„Zašto to misliš?“
„Pa, varao je. Nisam baš plod trajne vernosti.“
„Ne razumeš me najbolje“, negodovao je Svileni zamišljeno
posmatrajući zelene talase, poneki ovenčan belom penom. „Uprkos
prefinjenosti, otac je bio veliki pustolov. Prihvatio bi svaki izazov
samo iz zabave. Imao je neutaživu želju za lutanjem. Uvek je tragao
za novinama. Mislim da se, kad se sastave te dve crte, može shvatiti
šta ga je tačno privuklo tvojoj majci. Posetio sam palatu u Rak Goski
dok je Taur Urgas još bio živ. Žene su mu bile ili pod strogom
stražom ili pod ključem i katancem. Nešto takvo bi otac video kao
izazov.“
Urgit se naroguši. „Ne potporavaš mi ego, Keldare. Ovde sam jer
je dreznijski gospodin nekada voleo da obija brave.“
„Ne baš. Nisam imao prilike da porazgovaram s tvojom majkom
o tome, ali imam utisak da su njih dvoje bili veoma dragi jedno
drugome. Tauru Urgasu niko nije bio drag. Naš otac i tvoja majka
barem su se zabavili.“
„Možda to objašnjava moju šaljivu narav.“
Svileni uzdahnu. „Ipak, nije se mnogo zabavljao nakon bolesti
moje majke. Ona je predstavljala kraj svim njegovim lutanjima i
avanturama.“
„Od čega je obolela?“
„Od zaraze koja s vremena na vreme izbije u Drezniji. Oboleli se
užasno izobliče. Mama je, srećom, oslepela od bolesti.“
„Srećom?“
„Nije se mogla videti u ogledalu. Otac je ostao kraj nje do kraja
života i nijednom nije odao šta je video svaki put kad bi je
pogledao.“ Lice mu je bilo bledo a vilice čvrsto stisnute. „Bilo je to
nešto najhrabrije što sam ikada video da je neko učinio, a što je još

277
gore, nastavljalo se, iznova i iznova, sve dok nije umro.“ Žustro
skrenu pogled. „Možemo li da pričamo o nečemu drugom?“
„Izvini, Keldare“, Urgit će saosećajno. „Nisam hteo da otvaram
stare rane.“
„Kako je bilo odrastati u Rak Goski?“, upita Svileni nakon malo
vremena.
„Sumorno“, odgovori Urgit. „Znaci ludila kod Taura Urgasa
pojavili su se mnogo ranije nego što je uobičajeno u lozi Urga, te
smo morali da posmatramo raznorazne obrede.“
„Video sam neke.“
„Ne samo one u hramu, Keldare, mada je i tih bilo u izobilju.
Govorim ti o njegovim ličnim hirovima. Nikome nije bilo
dozvoljeno da mu stane s desne strane, a onaj čija bi senka slučajno
pala na kraljevsku ličnost bio bi lišen života. Još sa sedam godina
braću i mene odvojili su od majke i poslali na obuke vojne vežbe,
uglavnom koje su podrazumevale mnogo muke i znoja. Svaki se
prestup kažnjavao bičevanjem obično za stolom u vreme večere.“
„To bi moglo da ubije apetit.“
„O, da. Više i ne večeram, mnogo je neprijatnih sećanja. Braća i
ja smo počeli vrlo rano da kujemo zavere jedni protiv drugih. Taur
Urgas je imao mnogo žena i čitave odrede dece.
Pošto kruna prelazi na najstarijeg živog sina, svi smo se utaljivali
protiv starije braće i pokušavali da se zaštitimo od zavera mlađih.
Jedan je dražesni mališan proburazio nožem drugog sa samo devet
godina.“
„Bio je zreo za svoje godine,“ progunđa Svileni.
„O da, stvarno je bio. Taur Urgas je bio oduševljen, jamačno.
Neko vreme mu je mali koljač bio miljenik. Zbog toga smo starija
braća i ja bili prilično nervozni, jer je bilo sasvim moguće da se
našem ludom gospodaru prohte da nas sve podave kako bi napravio
mesta malom čudovištu, pa smo mi preduzeli korake.“
„Je T?“
„Jednog dana smo ga uhvatili na višim spratovima palate i
izbacili ga kroz prozor.“ Urgit se turobno zagleda u duge talase koji
su navirali preko Velikog zapadnog mora. „Otkad su nas odvojili od
majki, živeli smo životom ispunjenim stalnim strahom i bezumnom
278
surovošću. Očekivalo se da postanemo savršeni Murzi snažni,
hrabri, bezumno odani i potpuno posvećeni Toraku. Svi smo imali
učitelje Grolime i svakodnevno smo morali satima da slušamo
lupetanja o angaračkom bogu. Nismo imali ono što bi se nazvalo
prijatnim detinjstvom.“
„Taur Urgas nikad nije pokazivao naklonost?“
„Prema meni nije. Uvek sam bio najsitniji, te me je dosta
prezirao. Murzi treba da su visoki i mišićavi. Čak i nakon što sam
uspeo da se probijem do tačke kad je bilo očigledno da sam
naslednik, nije imao ni jednu jedinu pristojnu reč za mene, a mlađu
je braću ohrabrivao da se odvaže i ubiju me.“
„Kako si preživeo?“
„Koristio sam pamet i ključ koji sam uspeo da ukradem.“
„Ključ?“
„Od riznice. Zaprepastio bi se koliko se pomoći može obezbediti
s neograničenim izvorom novca na raspolaganju čak i u Ktol
Murgosu.“
Svileni zadrhta. „Na palubi stvarno postaje hladno“, reče. „Zašto
ne bismo ušli unutra i na ravne časti podelili bokal začinjenog
vina?“
„Ja ne pijem, Keldare?“
„Kako, moliću?“, Svileni zazvuča iznenađeno.
„Moram uvek da budem pri zdravoj pameti. S glavom u vinskom
buretu ne možeš da primetiš kad ti se neko s nožem prikrada iza
leđa, zar ne?“
„Bratac, potpuno si bezbedan sa mnom.“
„Ni sa kim nisam bezbedan, Keldare, a naročito ne s rođenim
bratom. Ništa lično, razumeš, samo posledica vrlo napetog
detinjstva.“
„U redu“, Svileni će ljubazno. „Hajdemo onda unutra, a ti možeš
mene da gledaš dok pijem. Dobar sam u tome.“
„Mogu da zamislim. Ipak si Alorn.“
„I ti si, brate mili.“ Svileni se nasmeja. „I ti si. Hajde, upoznaću
te sa svime zabavnim što ide uz nasledstvo.“

279
 Garion zamalo što ne krenu za njima, ali u tom trenu Belgarat
izađe na palubu i zevajući stade da se isteže. „Je l’ Pol budna?“, upita
Gariona.
Garion odmahnu glavom. „Pričao sam malopre s Durnikom.
Kaže da je dosta umorna nakon onoga od juče.“
Belgarat se blago namršti. „Ne bi trebalo da je toliko izmori“,
reče. „Bilo je spektakularno, priznajem, ali ne i iscrpljujuće.“
„Mislim da nije u pitanju takav umor, deda. Durnik reče da pola
noći nije imala mira.“
Starac se počeša po bradi. „Hm“, zausti, „ponekad smetnem s
uma da je Pol žensko. Nešto jednostavno ne može da ostavi za
sobom i ponekad joj samilost dođe glave.“
„To nije nužno loša osobina, deda.“
„Možda nije za ženu.“
„Mislim da se sećam nečega što se jednom desilo u močvarištu“,
Garion će. „Nisi li i ti postupio drugačije i popustio da bi učinio
nešto za Vordai, manje-više iz samilosti?“
Belgarat je pogledavao okolo, kao da je kriv. „Mislio sam da smo
se dogovorili da to nećemo spominjati?“
„Znaš šta, deda?“, reče Garion blago se osmehujući. „Ti si
prevarant. Pretvaraš se da si hladan kao led i čvrst kao stena, ali
ipak kriješ ista osećanja kao i ostali.“
„Molim te, Garione, nemoj to da razglasiš.“
„Zar ti smeta to što si čovek?“
„Pa, ne baš, ali ipak moram da se staram o kakvoj-takvoj
reputaciji.“
Do kasno posle podne obala koju su pratili postade još
stenovitija, a talasi su se penili i gromovito lomili o stene. Svileni i
Urgit se popeše iz potpalublja i Garion primeti da su donekle
nesigurni na nogama.
„Zdravo živo, Belgarione“, Urgit će srdačno. „Da li biste želeli da
nam se pridružite? Keldar i ja smo odlučili da malo zapevamo.“
„Ovaj, hvala na pozivu“, odgovori Garion pažljivo, „ali nisam baš
vičan pevanju.“
„Nije uopšte bitno, stari moj. Nimalo bitno. Vrlo je moguće da ni
sam nisam vešt. Ne mogu reći zasigurno jer nikada nisam ni notu
280
otpevao.“ Zakikota se odjednom. „Ima sijaset toga što nikad nisam
radio, i mislim da je možda vreme da se oprobam u ponečemu.“
Se’Nedra i murška devojka Prala popeše se na palubu. Umesto
uobičajene crnine, Prala je odenula divnu haljinu bledoružičaste
boje, a sjajnu je crnu kosu skupila u zanimljivu punđu na potiljku.
„Moje dame“, Urgit ih pozdravi formalnim naklonom blago
ometenim teturanjem.
„Pazi, stari moj“, reče Svileni i uhvati ga za lakat. „Ne bih da te
posle pecam iz mora.“
„Da ti kažem nešto, Keldare“, zausti Urgit trepćući kao sova.
„Verujem da se nikad nisam osećao ovako dobro.“ Pogleda u
Se’Nedru i tamnokosu Pralu. „I još ću ti nešto reći. Ovo su mnogo
lepe devojke. Misliš li da će hteti da zapevaju s nama?“
„Možemo da ih priupitamo.“
„Zašto da ne?“
Veseli par se okomi na Se’Nedru i njenu muršku prijateljicu,
neobuzdano ih moleći da im se pridruže u pevanju. Prala se smejala
dok se murški kralj ljuljao napred-nazad prateći pomeranje broda.
„Mislim da ste obojica pijani“, izjavi.
„Jesmo li?“, upita Urgit Svilenog, i dalje se teturajući. „Nadam
se da jesmo“, Svileni će. „Jer ako nismo, onda smo protraćili
podosta izvrsnog vina.“
„Dakle, valjda smo pijani. A sad, pošto smo to rešili, šta ćemo da
zapevamo?“
„Alorni!“, uzdahnu Se’Nedra zakolutavši očima.
Kad su se ujutru probudili, sitna kiša je pljuštala po moru i u
teškim se kapima slivala niz nakatranisane konopce. Polgara im se
ipak pridruži u većoj kabini na samom kraju potpalublja, uprkos
tome što je delovala tiše i povučenije.
Kadifa je čilo razgledala po kabini u kojoj su se umesto kružnih
prozorčića preko krme prostirali ojačani prozori, a teške grede
pridržavale tavanicu koja je zapravo bila gornja paluba. Pogledala
je upirući ka dve sumnjivo prazne stolice. „Šta se desilo princu
Keldaru i njegovom ćudljivom kraljevskom bratu?“, upita.

281
 „Mislim da su se juče previše zadržali kraj vinskih čaša“,
odgovori Se’Nedra uz skoro pakostan osmejak. „Pretpostavljam da
se sada osećaju slabašno.“
„Možeš li da zamisliš da su pevali?“, Prala će.
„Zar?“, reče Kadifa. „Dobro im je išlo?“
Prala prsnu u smeh. „Prestravili su galebove. Nikad nisam čula
tako užasnu buku.“
Polgara je tiho razgovarala s Durnikom na samom kraju stola.
„Sasvim mi je dobro, Durniče“, uveravala ga je. „Slobodno idi.“
„Ne želim da te ostavim samu, Pol,“ reče on.
„Neću biti sama, dragi. Se’Nedra, Prala i Lizel će biti sa mnom.
A ako sam ne proveriš, nagađaćeš do kraja života s kajanjem zbog
propuštene prilike.“
„Pa, ako si sigurna, Pol.“
„Uverena sam, mili“, kaza ona, nežno položi ruku preko njegove
i poljubi ga u obraz.
Garion se posle doručka ogrnu ogrtačem i izađe na palubu.
Nekoliko minuta je žmirkajući stajao na sitnoj kiši, a onda se okrenu
kad začu da se vrata potpalublja iza njega otvoriše. Durnik i Tot su
izašli sa štapovima za pecanje. „Ako ima toliko vode, mora biti i
riba.“
Tot je klimnuo i napravio čudan pokret, raširivši ruke kao da
nešto meri.
„Ne razumem.“
Tot ponovo raširi ruke.
„A ne, siguran sam da neće biti tako velike“, negodovao je kovač.
„Ribe ne rastu toliko, zar ne?“
Tot živo zaklima glavom.
„Ne bih da sumnjam u tebe“, Durnik će ozbiljno, „ali tako nešto
moram da vidim.“
Tot slegnu ramenima.
„Divnog li jutra, zar ne, Garione?“, reče Durnik, smeškajući se
ka smrknutom nebu. Zatim se pope preko tri stepenika na krmu,
ljubazno klimnu kormilaru i dugim laganim pokretom zabaci udicu
u penušavu brazdu. Odmeri mamac koji se vukao. „Mislim da će
nam trebati neki teg da ih zadrži dole. Slažeš li se?“, uputi Totu.
282
 Grdosija se blago osmehnu i potvrdno klimnu.
„Jesu li Svileni i Urgit uspeli da ustanu?“, viknu Garion.
„Hm?“, odgovori Durnik, pogleda prikovanog za šareni mamac
koji se klatio daleko za njima.
„Rekoh, jesu li Svileni i njegov brat ustali?“
„A, jesu, čini mi se da sam ih čuo u kabini. Tote, svakako će nam
trebati nekakav teg da ih dublje povuče.“
U tom trenutku na palubu izađe Belgarat, umotan u istrošeni
stari ogrtač s kapuljačom. Kiselo pogleda ka kišom zamagljenoj
obali pokraj koje su klizili, krenu napred i zaustavi se na sredini
broda.
Garion mu se pridruži. „Šta misliš, koliko nam treba da stignemo
do Verkata, deda?“, upita.
„Nekoliko nedelja“, odgovori starac, „ako se vreme ne pogorša.
Daleko smo na jugu, a približava se sezona bura.“
„Ipak, postoji i brži put, zar ne?“, predloži Garion.
„Ne razumem.“
„Sećaš li se kako smo iz Žarviksholma stigli do Rive? Zar ne
možemo ti i ja tako? Ostali nas mogu stići kasnije.“
„Ne verujem da bi to valjalo. Mislim da bi i ostali trebalo da budu
s nama kad stignemo Zandramas.“
Garion odjednom iz besa tresnu pesnicom o ogradu. „Trebalo bi
da budu!“, planu. „Briga me šta bi trebalo da radimo. Želim svog
sina. Dojadilo mi je da puzim svuda kako bi zadovoljio prepametne
začkoljice tog Proročanstva. Šta bi bilo kad bismo ga prosto
zanemarili i odmah krenuli tamo gde treba?“
Belgarat je smireno posmatrao stene boje rđe delimice skrivene
pod sivom kišom. „Probao sam više puta“, priznade, „ali nikada nije
uspelo, štaviše, obično bih još više zaostao. Znam da si nestrpljiv,
Garione, i ponekad je teško prihvatiti kako je praćenje Proročanstva
zaista najbrži način da stigneš kuda si naumio, ali izgleda da se tako
uvek sve sredi.“ Položi ruku Garionu na rame. „To ti je kao kopanje
bunara. Voda je tamo na dnu, ali se mora poći odozgo. Ne verujem
da je iko imao sreće pokušavajući da kopa bunar odozdo naviše.“
„Kakve to veze ima s ovim, deda? Ne vidim nikakvog smisla.“
„Možda hoćeš kad malo bolje razmisliš.“
283
 Durnik dotrča. Razrogačio je oči u čudu, a ruke su mu se tresle.
„Šta se desilo?“, upita Belgarat.
„Najveća riba koju sam video u celom svom životu!“, izjavi
kovač. „Bila je velika kao konj!“
„Pobeže, pretpostavljam?“
„Pokidala je konac u drugom skoku“, u Durnikovom se glasu
osećao neki čudan ponos, a oči su mu se sijale. „Bila je predivna,
Belgarate. Izletela je iz vode kao da su je izbacili katapultom i repom
je hodala po talasima. Kako zadivljujuća riba!“
„Šta ćeš sad?“
„Ima da je ulovim, naravno, ali trebaće mi jači konac, možda čak
i konopac. Kakva riba! Izvinite me.“ Pohita ka pramcu da bi
kapetana murškog broda zamolio za konopac.
Belgarat se nasmeja. „Obožavam ga, Garione“, reče. „Baš ga
obožavam.“
Vrata potpalublja se ponovo otvoriše i Svileni se pojavi s bratom.
Pošto je obično bio prvi na palubi, Garion je primetio da bi svi, pre
ili kasnije, nakratko izašli na okrepljujući slani vazduh.
Braća s lasičjim licima krenuše im u susret po palubi vlažnoj od
kiše. Nisu izgledali naročito razdragano. „Napredujemo li?“, upita
Svileni. Lice mu je bilo potpuno belo, a ruke su mu se primetno
tresle.
„Malo“, progunđa Belgarat. „Prespavali ste jutro.“
„Mislim da je trebalo još da spavamo“, odgovori Urgit žalosnih
očiju. „Čini mi se da imam malu glavobolju nad levim okom.“
Preterano se znojio, a koža mu je imala blagu zelenkastu nijansu.
„Osećam se užasno“, saopšti. „Zašto me nisi upozorio, Keldare?“
„Hteo sam da te iznenadim.“
„Zar je uvek ovako narednog jutra?“
„Obično jeste“, priznade Svileni. „Ponekad je još gore.“
„Gore? Kako uopšte može biti gore? Izvinjavam se.“ Urgit je
pohitao do ograde, sagnuo se preko i glasno povratio.
„Ne podnosi baš najbolje, a?“, primeti Belgarat stručno.
„Neiskustvo“, pojasni Svileni.

284
 „Iskreno mislim da ću umreti“, slabašno izgovori Urgit i
drhtavom rukom obrisa usta. „Zašto si mi dozvolio da toliko
popijem?“
„Tu odluku svaki muškarac mora sam da donese“, Svileni će.
„Izgledalo je kao da se dobro zabavljate“, dodao je Garion.
„Zaista ne bih znao. Ne mogu da se setim nekoliko časova. Šta
sam radio?“
„Pevao si.“
„Pevao? Zar ja?“ Urgit klonu na klupu i zagnjuri lice u drhtave
šake. „Ajoj“, zaječa. „Joj, joj, joj.“
Prala se u crnom kaputu pojavi iz potpalublja, samozadovoljno
se smešeći. Nosila je po krčag dvojici mučenika. „Dobro jutro,
gospodo“ zausti veselo i pokloni im se. „Gospa Polgara poručuje da
popijete ovo.“
„Od čega je?“
„Nisam sigurna, Vaše veličanstvo. Ona i Njisanin su smešali.“
„Možda je otrov“, ponada se on. „Bilo bi dobro da brzo skončam
i završim već jednom s ovim.“ Zgrabi potom krčag i glasno proguta
tečnost. Zatim se strese, a lice mu samrtnički preblede. Izraz mu je
odavao potpuni užas i počeo je primetno da se trese. „Ovo je
grozno!“, prodahta.
Svileni ga je malo posmatrao, potom uze drugi krčag i pažljivo
ga prevrnu preko ograde.
„Nećeš da popiješ?“, upita Urgit optužujuće.
„Neće moći. Polgara ponekad ima čudan smisao za humor. Neću
da rizikujem dok ne vidim koliko će se riba okrenuti na površini.“
„Kako se osećate od jutros, Vaše veličanstvo?“, upita Prala
izmučenog Urgita, tobože saosećajno.
„Nije mi dobro.“
„Sami ste krivi, znate.“
„Molim te, nemoj sada.“
Dražesno mu se nasmeši.
„Uživaš u ovome, zar ne?“, optuži je.
„Svakako, Vaše veličanstvo“, odgovori i malo zabaci glavu,
„naravno da uživam.“ Potom uze krčage i krenu pokraj ograde
nazad ka krmi.
285
 „Jesu li sve takve?“, upita Urgit ojađeno. „Tako surove?“
„Zene?“, Belgarat slegnu ramenima. „Naravno. U krvi im je.“
Nešto kasnije tog tmurnog jutra, nakon što su se Svileni i Belgarat
vratili u potpalublje tražeći u kabinama utočište od vremena, a i
malo nečega, da ih zagreje, podozrevao je Garion, Urgit ojađen sede
na mokru klupu s glavom u rukama, dok se Garion nedaleko od
njega neraspoloženo šetao po palubi. „Belgarione“, žalostivo će kralj
Murga, „morate li toliko da lupate?“
Garion mu se prijatno nasmeši. „Svileni je stvarno trebalo da te
upozori“, reče.
„Zašto ga zovete Svileni?“
„Nadimak su mu nadenule kolege u dreznijskoj obaveštajnoj
službi.“
„Zašto bi član dreznijske kraljevske porodice poželeo da bude
špijun?“
„To im je glavna grana industrije.“
„Da li je dobar?“
„Ako ne i najbolji koji postoji.“
Urgitu je lice jasno pozelenelo. „Ovo je grozno“, jauknu. „Ne
mogu da odredim da li je od pića ili od morske bolesti. Pitam se da
li bi mi bilo lakše kad bih zagnjurio glavu u kofu s vodom.“
„Samo ako je zadržiš dovoljno dugo.“
„Dobra ideja.“ Urgit nasloni glavu o ogradu iza sebe kako bi mu
kapi kiše sipile po licu. „Belgarione“, zausti konačno, „u čemu
grešim?“
„Prepio si.“
„Ne pričam o tome. Mislim, gde grešim kao kralj?“
Garion se zagleda u njega. Čovečuljak je očito bio iskren, i u
Garionu se iznova pojavi saosećanje prema njemu, istovetno onom
koje je osetio u Rak Urgi. Najzad priznade sebi da mu je drag.
Duboko udahnu i sede pored izmučenog Urgita. „Deo toga već
znaš“, reče. „Dozvoljavaš da te maltretiraju.“
„Zato što se plašim, Belgarione. Kad sam bio dečak, pustio sam
im da me maltretiraju jer me tako ne bi ubili. Valjda je preraslo u
naviku.“
„Svi se plaše.“
286
 „Ne i vi. Suočili ste se s Torakom u Ktol Mišraku, zar ne?“
„To nije bila moja ideja, i veruj, ne možeš ni da zamisliš koliko
sam bio preplašen dok sam putovao ka susretu.“
„Zar vi?“
„O, da. Mada, polako počinješ da obuzdavaš problem. U
Drođimu si se rešio onog generala Kradak beše? poprilično dobro.
Samo drži na umu da si kralj i da si ti onaj koji naređuje.“
„Mogu da pokušam, valjda. Gde još grešim?“
Garion se zamisli. „Želiš sve sam da uradiš“, konačno odgovori.
„To niko ne može. Ima previše detalja da bi pojedinac mogao da ih
isprati. Treba ti pomoć, valjana iskrena pomoć.“
„Gde mogu u Ktol Murgosu da nađem valjanu pomoć? Kome
mogu da verujem?“
„Veruješ Oskatatu, je l’ tako?“
„Ovaj, da, valjda.“
„Dovoljno za početak. Vidiš, u Rak Urgi imaš podanike koji
odlučuju umesto tebe. Preuzeli su to na sebe jer si ti ili preplašen ili
prezauzet da bi nametnuo autoritet.“
„Protivurečni ste, Belgarione. Prvo mi kažete kako treba da
nađem nekoga da mi pomogne, a onda sve obrnete i kažete da ne
dozvolim drugima da donose odluke umesto mene.“
„Ne paziš. Oni koji umesto tebe odlučuju nisu ljudi koje bi ti
odabrao. Sami su se nametnuli. Za mnoge ne znaš ni ko su. Tako
prosto ne ide. Moraš vrlo pažljivo da odabereš podanike.
Prva osobina treba da im je sposobnost. Odmah posle te treba
da bude odanost lično tebi i tvojoj majci.“
„Niko mi nije odan, Belgarione. Podanici me preziru.“
„Možda ćeš se iznenaditi. Mislim da Oskatatovu odanost, kao i
sposobnost, ne treba dovoditi u pitanje, a to je sasvim dovoljno za
početak. Prepusti mu da ti odabere službenike. Oni će u početku biti
odani samo njemu, a vremenom će početi i tebe da poštuju.“
„Nisam ni razmišljao o tome. Mislite da će to uroditi plodom?“
„Neće škoditi da pokušaš. Da budem potpuno iskren, prijatelju,
napravio si pravu zbrku. Trebaće ti dosta vremena da sve rešiš, ali
odnekle se mora početi.“

287
 „Dali ste mi dosta toga za razmišljanje, Belgarione.“ Urgit
zadrhta i pogleda oko sebe. „Ovde je stvarno turobno“, reče. „Gde je
nestao Keldar?“
„Vratio se unutra. Mislim da pokušava da se oporavi.“
„Hoćete da kažete kako stvarno postoji nešto što može ovo da
izleči?“
„Neki Alorni za to preporučuju još onoga od čega si se razboleo.“
Urgit preblede. „Još?“, zastrašeno će. „Kako mogu?“
„Alorni su navodno hrabar narod.“
Urgitu pogled postade sumnjičav. „Samo malo“, zausti. „Zar se
tako neću sutra ujutro isto ovako osećati?“
„Najverovatnije hoćeš. To bi objasnilo zašto su Alorni obično
tako prgavi kad ustanu.“
„To je glupo, Belgarione.“
„Znam. Glupost ne pripada jedino Murzima.“ Garion pogleda
kako Urgit drhti. „Bolje bi bilo da uđeš“, posavetova. „Ne treba ti da
se pored svih problema i prehladiš.“
Kiša je prestala kasno posle podne. Murški kapetan pogleda u
još uvek preteće nebo, a potom u litice i nazubljene grebenove koji
su izvirivali iz nemirne vode, i razborito naredi posadi da skupe
jedra i spuste sidro.
Durnik i Tot su sa žaljenjem odložili pribor za pecanje i zastali
da ponosno pogledaju desetak srebrnih riba kako im svetlucaju na
palubi kraj nogu.
Garion ode pozadi do njih i s divljenjem pogleda ulov. „Nije
loše“, reče.
Durnik je rukama pažljivo merio najveću ribu. „Oko metar“,
kaza, „ali sve je to sitna riba kad se uporedi s onom velikom što je
pobegla.“
„Izgleda da na kraju uvek tako bude“, Garion će. „Ovaj“, dodade,
„još nešto, Durniče. Da sam na tvom mestu, očistio bih ih pre nego
što bih ih pokazao tetki Pol. Znaš kakva je po tom pitanju.“
Durnik uzdahnu. „Verovatno si u pravu“, saglasi se.
Te večeri, nakon što su se pogostili ulovom, ostali su da sede i
dokono razgovaraju u kabini kod krme.

288
 „Misliš li da je Agačak stigao Harakana?“, upita Durnik
Belgarata.
„Cisto sumnjam“, odgovori starac. „Harakan je prevrtljiv. Ako ga
Beldin nije uhvatio, ne verujem da će Agačakbiti bolje sreće.“
„Gospo Polgara“, uzjoguni se Sadi najednom glasom punim
grdnje, „recite joj da prestane.“
„Molim, Sadi?“
„Markiza Lizel. Upropastiće mi zmiju.“
Kadifa je s tajnovitim osmejkom nežno hranila Zit ikrom iz jedne
ribe koju su Durnik i Tot upecali. Zelena zmijica je zadovoljno prela,
poluuzdignuta iščekujući sledeći zalogajčić.

289
 Osamnaesto poglavlje

Preko noći je naišao vetar, hladan i buran, sa snažnim mirisom

prašnjavog višegodišnjeg leda, a kišica koja je padala skoro celog
prethodnog dana sada postade grad koji je šibao jedra i dobovao po
palubi, kao da padaju kamenčići. Kao i inače, Garion ustade ranije i
bosonog se na vrhovima prstiju iskrade iz kabinice koju je delio sa
svojom sada usnulom ženom. Prošao je kroz mračni hodnik, pored
vrata kabina u kojima su ostali spavali, i ušao u glavnu prostoriju.
Neko je vreme kroz prozor na zadnjem delu barke posmatrao kako
vetar napolju baca talase i slušao sporu škripu krmenog stuba koji
je prolazio po sredini kabine i spuštao se do krmila koje je brazdalo
tamnu vodu pod zadnjim delom broda.
Sede da obuje čizme, kad se vrata otvoriše i pojavi se Durnik,
tresući s nabora ogrtača ledene komadiće grada koji je nošen
vetrom dobovao po palubi. „Bojim se da ćemo neko vreme malo
usporiti“, reče Garionu. „Vetar je promenio pravac, tako da sada
dolazi s juga. Idemo mu baš u susret. Mornari naporno veslaju.“
„Možeš li da pretpostaviš koliko smo daleko od oboda
poluostrva?“, upita Garion pošto je ustao i lupio nogama ne bi li
udobnije namestio čizme.
„Porazgovarao sam nakratko s kapetanom. Kaže da smo udaljeni
samo nekoliko liga. Ipak, južnije ima niz ostrva, pa on želi da se
vetar smiri pre no što se usudi da se probije. Premda nije neki
mornar, a i ovo nije neki brod, pretpostavljam da je malo plašljiv.“

290
 Garion se nagnu, spusti ruke na prozorsku dasku i nanovo
pogleda olujno more za njima. „Vetar može da potraje i nedelju
dana“, zaključi. „Da li se kapetan malo pribrao?“, upita. „Kad smo
isplovili iz Rak Urge, bio je malkice uznemiren.“
Durnik se nasmeja. „Priča sebi u bradu sve vreme. Pokušava da
ubedi sam sebe da se ono što je zapravo video nije desilo. Mada,
trgne se svaki put kad Pol izađe na palubu.“
„Dobro je. je li ona budna?“
Durnik klimnu glavom. „Skuvao sam joj čaj pre izlaska na
palubu.“
„Kako li bi reagovala ako bih je pitao da malo maltretira
kapetana za mene samo malkice?“
,Ja ne bih koristio reč ‘maltretirati“, Garione“, posavetova
Durnik ozbiljno. „Pokušaj umesto toga da koristiš reči
‘porazgovarati’ ili ‘ubediti’. Pol ne gleda na to što radi kao na
maltretiranje.“
„Ali ipak jeste.“
„Naravno da jeste, ali ona to ne shvata tako.“
„Hajdemo kod nje.“
Polgarina i Durnikova kabina bila je podjednako mala i skučena
kao i ostale na ovom neuglednom brodu. Dve trećine unutrašnjosti
zauzimao je krevet na visokim prečkama, izgrađen od dasaka, kao
da mu jedan deo pripada zidu kabine. Polgara je u omiljenoj plavoj
haljini nasred kreveta držala šolju čaja i posmatrala kroz okrugli
prozor kako grad obasipa talase. „Dobro jutro, tetka Pol“, pozdravi
je Garion.
„Dobro jutro, mili. Baš lepo što si došao u posetu.“
„Jesi li sada bolje?“, upita on. „Koliko sam shvatio, bila si veoma
uznemirena zbog onoga u luci.“
Ona uzdahnu. „Mislim da je najgore to što nisam imala izbora.
Istog trena kad je dozvala demona, Habat je postala prokleta a ja
sam morala da joj uništim dušu.“ Lice joj je bilo smrknuto zbog
izuzetno duboke i nepobedive žalosti. „Možemo li da razgovaramo
o nečemu drugom?“, upita.
„U redu. Da li bi mogla da porazgovaraš s nekim za mene?“
„A ko bi to bio?“
291
 „Kapetan barke. Naumio je da spusti sidro dok se vreme ne
poboljša, a ja nisam raspoložen da čekam.“
„Zašto sam ne porazgovaraš s njim, Garione?“
„Zato što te ljudi slušaju pažljivije nego mene. Možeš li to da
uradiš, tetka Pol samo da porazgovaraš s njim, naravno?“
„Tražiš od mene da ga maltretiram.“
„Ne bih to nazvao maltretiranjem, tetka Pol“, uzjoguni se on. „Ali
na to si mislio, Garione. Uvek kaži ono što ti je na umu.“
„Dakle, hoćeš li?“
„U redu, ako baš toliko želiš. A sada, možeš li ti da uradiš nešto
za mene?“
„Šta god poželiš, tetka Pol.“
Ona podiže šolju. „Da li bi mi skuvao još jedan čaj?“ Nakon
doručka Polgara odenu plavi ogrtač i izađe na palubu. Murški je
kapetan promenio planove skoro istog trena kada je počela s
razgovorom. Potom se pope na najviši jarbol, gde je proveo ostatak
jutra osmatrajući pučinu s visoko postavljenog vraninog gnezda
koje se žestoko ljuljalo.
Pored najjužnijeg dela urškog poluostrva kormilar naglo okrenu
kormilo, a brod se oštro nagnu ne bi li skrenuo. Nije bilo teško
shvatiti zašto je kapetan toliko želeo da izbegne probijanje među
ostrvima, posebno po ovako nemirnom svirepom vremenu. Struje i
vrtlozi kružili su kroz uzane tesnace dok je vetar na sve strane bacao
uskovitlane tamne talase koji su se zapenušani razbijali i bacali na
stenje kao bodež oštro, uzdignuto nad površinom.
Murški su mornari strašljivo veslali, mahnito pogledavajući
ogromne grebene svud oko sebe. Prešli su oko jedne lige i kapetan
siđe s jarbola i napeto zastade pored kormilara, dok se brod pod
snažnim vihorom bojažljivo probijao između ostrva.
Oko sredine prepodneva napokon prođoše pored poslednjih
stenovitih ostrva i mornari stadoše da veslaju, sve više se
udaljavajući od kopna prema otvorenom moru gde je grad nošen
vetrom šibao zapenušane talase.
Čvrsto umotani u ogrtače, Belgarat i Garion su nekoliko minuta
s palube posmatrali veslače, a onda se starac uputi ka vratima za

292
potpalublje. „Urgite!“, glas mu odjeknu kroz uzani prolaz. „Dolazi
ovamo!“
Murški se kralj preplašenog pogleda istetura uz stepenice na
palubu.
„Zar tvoji ljudi ne znaju kako da zategnu jedra i preseku vetar?“,
nagrnu Belgarat.
Urgit ga tupo pogleda. „Stvarno ne mogu ni da pretpostavim o
čemu pričate“, kaza.
„Durniče!“, povika Belgarat.
Kovač mu ne odgovori dok je s Totom na zadnjem delu palube
napeto posmatrao mamac za pecanje.
„Durniče!“
„Mmm?“
„Moramo da podesimo jedra. Dolazi ovamo da pokažeš
kapetanu kako se to radi.“
„Eto me za minut.“
„Smesta, Durniče!“
Kovač uzdahnu i stade da namotava sajlu za pecanje. Bez ikakve
naznake, riba ipak uhvati mamac, a sve jači vetar ponese Durnikov
uzbuđeni poklik. Zgrabio je uže i naglo povukao ne bi li se udica
zakačila. Velika srebrnasta riba izroni iz vode, besno cimajući
glavom i praćakajući se na vetru. Durniku se ramena pogrbiše dok
je snažno vukao, muški se trudeći da izvuče uže s ribom.
Belgarat sasu psovke.
„Mogu ja da pokažem kapetanu kako da podesi jedra, deda“,
Garion će.
„Koliko znaš o tome?“
„Plovio sam morem barem onoliko koliko i Durnik. Znam kako
se to radi.“ Krenu ka pramcu gde je murški kapetan posmatrao
uskomešanu pučinu pred njima. „Trebalo bi da tamo zategnete
užad“, objašnjavao je Garion, „i privežete ih jedne za druge. Suština
je u tome da iskosite jedra kako bi uhvatila vetar. A onda samo
prilagodite ravnotežu kormilom.“
„Niko to dosad nije uradio“, pobuni se kapetan tvrdoglavo.
„Alorni tako rade, a oni su najbolji moreplovci na celom svetu.“

293
 „Alorni magijom upravljaju vetrom. Ne možeš da koristiš jedra,
sem ako ti vetar nije za leđima.“
„Samo vi pokušajte, kapetane“, Garion će strpljivo. Malo bolje
odmeri plećatog mornara i shvati da gubi vreme. „Ako niste
raspoloženi da to uradite jer vam ja tako kažem“, nastavi, „možda
mogu da ubedim gospu Polgaru da vam ona kaže kao uslugu.“
Kapetan se zablenu u njega i proguta knedlu. „Kako rekoste da
želite da podesim jedra, gospodaru?“, upita mnogo blaže.
Trebalo im je oko četvrt sata da podese užad i da Garion bude
zadovoljan njihovim učinkom. A potom, s kapetanom tik iza sebe,
ode na krmu i preuze kormilo od kormilara. „U redu, onda“, reče,
„podignite jedra.“
„Neće uspeti“, kapetan zadihano iznese sud. A potom podiže glas
i progrme: „Diži jedra!“
Čekrci zaškripaše, a jedra se, lepetajući na vetru, podigoše na
jarbolima. Potom prasnuše i naduše se, prilično iskošena da uhvate
vetar. Garion okrenu kormilo pošto se brod naglo nakrivi pod
naletom vetra. A onda kljun broda poče brzo da seče visoke talase.
Murški je kapetan blenuo u jedra na svom brodu. „Ne mogu da
verujem!“, povika. „Niko to ranije nije uradio.“
„Shvatate li sada?“, upita Garion.
„Naravno. Toliko je jednostavno da nikako ne mogu da shvatim
zašto se toga nisam ranije setio.“
Garion je znao odgovor, ali ipak odluči da ga zadrži za sebe.
Kapetan je ionako već imao loš dan. Okrenu se kormilaru. „Moraš
da usmeravaš kormilo tako da održava ravnotežu naspram vetra
koji udara na desnu stranu palube“, objasni.
„Razumem, gospodaru.“
Garion prepusti kormilo i ode da posmatra Durnika i Tota. I
dalje su vukli uže, a velika se riba više nije praćakala po vodi zasutoj
gradom, već se, usta prikačenih za debeli kanap dvojice pecaroša,
ljuljala napred-nazad u dugim lukovima po izbrazdanoj površini i
poskakivala kao da je more vrelo.
„Dobar ulov“, doviknu Garion, dok su se njih dvojica mučili s
ulovom.

294
 Kao da je sunce zasijalo kad mu Durnik odgovori širokim
osmehom.
Tokom ostatka dana nosio ih je primetno oštriji vetar. Kad je
dnevna svetlost počela da bledi, već su se podosta udaljili od kopna.
Garion je bio ubeđen da će se kapetan i kormilar sami snaći, te se
pridruži maloj skupini oko Durnikove ogromne ribe.
„Sad kad si je ulovio, gde ćeš da nađeš dovoljno veliki tiganj da
je ispržiš?“, upita Svileni kovača.
Durnik se nakratko namršti, ali se onda nanovo osmehnu. „Pol
će znati da se pobrine za to“, reče i ponovo se vrati divljenju nemani
na palubi. „Pol ume da se pobrine za sve.“
Grad je jenjavao, a tamna se pučina turobno protezala ka slabom
svetlu na horizontu koji je delio mračnu pučinu od još mračnijeg
neba. Murški kapetan zabrinuto priđe pod vetrovitim sumrakom.
Pun poštovanja dotaknu Urgitu lakat.
„Da, kapetane?“
„Podozrevam da smo u nevolji, Vaše veličanstvo.“
„U kakvoj nevolji?“
Kapetan pokaza prstom ka južnom obzorju. Nekih pet-šest
brodova hitalo je pod vetrom pravo ka njima.
Urgitu lice postade donekle zgroženo. „Malorijci?“
Kapetan klimnu.
„Mislite da su nas videli?“
„Sasvim sigurno da jesu, Vaše veličanstvo.“
„Bolje da popričamo s Belgaratom“, Svileni će. „Mislim da niko
nije računao na ovo.“
Razgovor u glavnoj kabini bio je napet. „Napreduju mnogo bolje
od nas, deda“, kaza Garion. „Samo delimično koristimo vetar, dok
oni plove pod punim naletom. Možda ćemo morati da skrenemo na
sever barem dok im ne pobegnemo iz vidokruga.“
Starac je pomno posmatrao iskrzanu kartu koju je kapetan
doneo. Odmahnu glavom. „Ne sviđa mi se to“, reče. „Zaliv u kojem
smo trenutno uliva se u Gorandsko more, a nipošto ne bih želeo da
nas tamo uhvate.“
Okrenu se ka Svilenom. „Bio si nekoliko puta u Maloriji. Kakvi
su im brodovi?“
295
 Svileni slegnu ramenima. „Otprilike kao i ovaj. Ne želim da vas
uvredim, kapetane, ali Angaraci nisu ni približno dobri mornari niti
brodograditelji kao Čereci.“ Nakratko promisli o tome. „Možda
postoji način da uteknemo“, kaza. „Malorijci su nesigurni
moreplovci, tako da noćas neće podići sva jedra. Ako krenemo ka
severu i podignemo svaki komad platna, možda možemo dobro da
se udaljimo na obzorju neće biti ni tračak svetlosti kad padne noć.
A tada treba samo da spustimo jedra, podesimo užad i ugasimo
svetla na brodu.“
„Ali ne možemo to da uradimo“, pobuni se kapetan. „To je
protivzakonito.“
„Sastaviću opravdanje, kapetane“, Urgit će oporo. „Preopasno
je, Vaše veličanstvo. Ako se budemo kretali bez svetla, možemo po
ovoj tmini da udarimo u neki drugi brod. Možemo da potonemo.“
„Kapetane“, Urgit će strpljivo, „juri nas šest malorijskih
brodova. Šta mislite da će oni uraditi s nama ako nas sustignu?“
„Potopiće nas, naravno.“
„U čemu je onda razlika? Ako ništa drugo, kad bismo ugasili
svetla, možda bismo imali priliku da uteknemo. Nastavi, Keldare.“
Svileni slegnu ramenima. „Nemam mnogo toga da dodam.
Nakon što ugasimo svetla, podići ćemo jedra i nanovo zaploviti ka
istoku. Malorijci neće moći da nas vide, pa će verovatno navaliti
pravo preko našeg traga. Do ujutru neće imati pojma o tome gde se
nalazimo.“
„Možda ćemo i uspeti“, Belgarat će odobravajući.
„Ali opasno je“, uzjoguni se kapetan.
„Ponekad je čak i samo disanje opasno, kapetane“, kaza Urgit.
„Hajde da pokušamo, pa da vidimo šta će se desiti. Ipak, ne shvatam
šta malorijski brodovi rade ovoliko daleko na zapadu.“
„Moguće je da su poslali razbojnike da pustoše obale“, iznese
Sadi pretpostavku.
„Možda“, Urgit će sumnjičavo.
Pojuriše ka severu pod jakim vetrom koji je šibao s južnih
polarnih obala. Svetiljke na palubi su se ljuljale i poskakivale na
vetru, nastanivši zategnuta jedra užurbanim razigranim senkama.
Šest malorijskih barki na kojima je samo polovina jedara bila
296
obazrivo podignuta zaostajale su za njima, sve dok im svetla ne
postadoše manja od malenih svetlucavih zvezda na dalekom
obzorju. A onda, negde oko ponoći, kapetan naredi da spuste jedra.
Mornari žustro podesiše užad, a kapetan se pope na krmu gde je
Garion stajao pored kormilara. „Sve je spremno, gospodaru“,
podnese izveštaj.
„U redu, onda. Hajde da ugasimo svetla i vidimo da li se možemo
iskrasti odavde.“
Murgu se oštre crte lica nesigurno razvukoše u snuždeni osmeh.
„Kad se izvučemo iz ovoga ako se izvučemo mislim da neću izaći iz
kreveta barem mesec dana“, kaza, a onda podiže glas da vikne.
„Ugasite svetla na palubi!“, naredi.
Tmina koja je usledila bila je tako gusta da je skoro mogla da se
opipa.
„Diži jedra!“, progrme kapetan.
Garion začu škripu čekrka i lepet platna. A onda se jedra uz
prasak naglo zategoše pod naletom vetra, a brod se nagnu nadesno.
„Nikako ne možemo da odredimo tačan pravac, gospodaru“,
upozori kapetan. „Nemamo tačku po kojoj bismo se vodili.“
„Iskoristite ovo“, predloži Garion pokazavši ka treptavim
svetlima na palubama malorijskih brodova daleko za njima. „Možda
će i od njih biti neke koristi.“
Tamna im se lađa uputi ka istoku dok su jedra škripala pod
vetrom. Svetla na palubama malorijskih brodova koji su ih pratili
nastaviše pažljivo putovanje prema severu, pređoše njihov trag
daleko iza i potom nestadoše s vidika.
„Neka ih Torak povede ka grebenu“, promrmlja kapetan
vatreno.
„Uspelo je!“, zausti Urgit oduševljeno, pljesnuvši mornara po
plećima. „Bogova mi, stvarno je uspelo!“
„Samo se nadam da niko neće po ovom mraku naići na nas dok
plovimo bez svetla“, kapetan će smrknuto.
Zora svanu nejasna i maglovita na istočnom obzorju, lagano
osvetlivši niske senke nekih deset liga pred njima. „Obala Ktake“,
reče kapetan uperivši prstom.

297
 „Ima li traga malorijskim brodovima?“, upita Urgit dok je piljio
ka ustalasanoj pučini.
Kapetan odmahnu glavom. „Prošli su iza nas noćas u sitnim
satima, Vaše veličanstvo. Verovatno su sada na pola puta do
Gorandskog mora.“ Mornar pogleda Gariona. „Hteli ste da se
približimo obali, a onda da opet skrenemo nadesno, gospodaru?“
„Nadesno, naravno.“
Kapetan žmirnu ka jedrima. „Izgleda da opet moramo da
podesimo jedra.“
„Bojim se da ne moramo“, Garion će sa žaljenjem. „Kada
okrenemo ka jugu, opet ćemo ploviti ka vetru. Moraćete da skupite
jedra i navalite s veslanjem.“ Primeti razočaranje na
moreplovčevom licu. „Žao mi je, kapetane, ali sve ima granice.
Jedra su vam neodgovarajućeg oblika, i kad se sve sračuna, veslanje
će u ovom slučaju biti mnogo brže. Koliko smo noćas otplovili na
sever?“
„Poprilično, gospodaru“, odgovori kapetan piljeći ka
nerazaznatljivoj obali pred njima. „S punim jedrima možete da
pređete veliku razdaljinu na pučini nošeni onakvim vetrom. Ne bi
me iznenadilo da naiđemo na prolaz ka Gorandskom moru.“
„Ne želimo da se nađemo tamo. Bolje da se više ne igramo mačke
i miša s onim Malorijcima posebno ne na skučenom prostoru. Idem
u potpalublje da nešto doručkujem i da odenem suvu odeću.
Pošaljite nekoga dole ako se nešto desi.“
„Hoću, gospodaru.“
Za doručak su imali ribu. Na Polgarin predlog Durnikov je
ogromni ulov bio isečen na manje delove, a potom fino krčkan na
tihoj vatri.
„Ukusno, zar ne?“
„Jeste, mili“, saglasi se Polgara. „Baš fina riba.“
„Jesam li ti ispričao kako sam je ulovio, Pol?“
„Jesi, mili ali nema veze. Možeš opet da ispričaš ako želiš.“ Samo
što završiše s obedom, kad murški kapetan uđe, oprljenog ogrtača i
preplašenog pogleda. „Ima ih još, gospodaru“, smesta uputi
Garionu.
„Još koga?“
298
 „Malorijaca. Još jedna flotila dolazi iz pravca obale Ktake.“ Urgit
preblede, a ruke mu zadrhtaše.
„Jeste li sigurni da to nisu oni što su nas sinoć jurili?“, upita
Garion žustro skočivši na noge.
„Nema sumnje, gospodaru. Drugačiji su brodovi.“
Svileni odmeri gospodara broda. „Kapetane“, zausti, „jeste li
ikada bili umešani u one poslove?“
Kapetan uputi Urgitu kratak pogled pun krivice. „Ne znam o
čemu pričate“, promrmlja.
„Nije vreme za lažnu skromnost, kapetane“, Svileni će.
„Uplovićemo usred malorijske flotile. Ima li ovde nekih pećina ili
zavučenih zaliva gde bismo se mogli skloniti s vidika?“
„Ne duž ove obale, gospodaru; ali odmah čim zađete kroz prolaz
u Gorandsko more, ima mala uvala s desne strane. Ukoliko
spustimo jarbole i privežemo žbunje na bokove broda, možda
možemo da prođemo neprimećeno.“
„Hajde onda, kapetane“, Belgarat će šturo. „Kakvo je vreme?“
„Ne baš prijatno. Teški oblaci dolaze s juga. Mislim da možemo
očekivati vetar pre podneva.“
„Odlično.“
„Odlično?“
„Nismo sami u ovim vodama“, podseti ga Belgarat. „Jači vetar bi
naterao Malorijce da rade još nešto sem da upravljaju pramac k
nama. Izdaj naredbe, kapetane. Hajde da se okrenemo i pohitamo.“
„Kako si bio tako siguran da će kapetan znati za neku pećinu ili
zaliv?“, upita Urgit Svilenog pošto je mornar otišao.
Svileni slegnu ramenima. „Zar ne skupljaš porez za prevoz
robe?“
„Naravno. Potrebni su mi prihodi.“
„Snalažljiv vlasnik broda možda ponekad zaboravi da pristane u
carinarskim lukama na kraju putovanja ili možda ponekad pronađe
neko tiho mestašce da prikuplja robu dok ne nađe odgovarajuće
mušterije.“
„Ali to je krijumčarenje!“

299
 „O, da, mislim da neki to tako zovu. Kako god, moja je
pretpostavka da je svaki kapetan na svetu pre ili kasnije bio umešan
u te rabote.“
„Ne i Murzi“, nije popuštao Urgit.
„I zbog toga kapetan zna savršeno mesto za skrivanje ni pet liga
odavde a možda zna čak i još stotine takvih?“
„Ti si jedan iskvaren i ogavan čovek, Keldare.“
„Znam. Ipak, krijumčarenje je veoma uspešan posao. Možda bi i
sam mogao da se oprobaš.“
„Keldare, ja sam kralj. Krao bih od samog sebe.“
„Veruj mi“, Svileni će. „Donekle je složeno, ali mogu da te
uputim kako da središ okolnosti i dobro zaradiš.“
I tada se brod nagnu, oni pogledaše kroz prozore na zadnjem
delu broda i ugledaše izbrazdane talase dok je kormilar snažno
okretao kormilo, a zatim skrenuše. Daleko iza ugledaše šest brodova
s crvenim jedrima, malim zbog udaljenosti.
„Ima li Grolima na brodu, Pol?“, upita Belgarat ćerku. Plavičaste
joj oči postadoše odsutne na tren, a ona pređe rukom preko čela.
„Ne, oče“, odgovori, „samo običnih Malorijaca.“
„Dobro. Onda nećemo imati mnogo problema da se sakrijemo.“
„Oluja koju je kapetan spomenuo dolazi za nama“, Durnik će.
„Zar ih to neće ubrzati?“, upita Urgit nelagodno. „Pretpostavljam da
neće“, odgovori kovač. „Verovatno će skrenuti da bi išli u susret
vetru. To je jedini bezbedan način plovidbe za vreme oluje.“
„Zar nećemo i mi morati da uradimo isto to?“
„Nadbrojčani smo, šest prema jedan, brate“, naglasi Svileni.
„Mislim da ćemo morati da se izložimo opasnosti.“
Talas tmine nadolazeće oluje progutao je crvena jedra daleko iza
i jurnuo duž obale. Talasi postadoše veći, a pošto se vetar pojača
murški brod poče da poskakuje i zaranja. Drvena je građa škripala i
krckala kao da negoduje dok su teški talasi pritiskali barku, a visoko
nad njima jedra su snažno lepetala. Garion je nekoliko minuta
razmišljao o tom lepetanju, dok mu značenje ne postade očigledno.
Ipak, jasno upozorenje se napokon pojavi s kobnim zvukom
drobljenja na sredini broda. „Ta budala!“, viknu, skočivši na noge i
zgrabivši ogrtač.
300
 „U čemu je problem?“, Sadi će uznemireno.
„Plovi s punim jedrima! Ako mu se glavni jarbol ne sruši,
potonućemo!“ Garion se okrenu na petama, izjuri iz kabine i poče
da grabi kroz hodnik u kojem se sve ljuljalo do tri stepenika što su
vodila na palubu. „Kapetane!“, viknu čim je izašao na palubu pod
kišom. Zgrabi jedan od navrat-nanos privezanih bezbednosnih
kanapa, kad talas udari preko zadnjeg dela broda, a voda nagrnu
preko palube do kolena, povukavši Garionu stopala sa sobom.
„Kapetane!“, opet dreknu, vukući se uz kanap ka krmnoj palubi.
„Gospodaru?“, doviknu kapetan zaprepašćeno.
„Spustite jedra! Glavni jarbol počinje da pada!“
Kapetan podiže pogled, a lice mu se iznenada ispuni jadom.
„Nemoguće, gospodaru“, pobuni se kad se Garion napokon
domogao krme. „Ne možemo spustiti jedra pod ovakvom olujom.“
Garion obrisa kišu iz očiju i pogleda kapetanu preko ramena na
široki debeli jarbol. „Moraće onda da ih odseku.“
„Da ih odseku? Ali, gospodaru, ovo su nova jedra.“
„Sada je pitanje ili brod ili jedra. Ukoliko vam vetar iščupa glavni
jarbol, onda će vam se brod raspasti u paramparčad a ako se ne
raspadne, onda ćemo potonuti. Skidajte sada jedro s jarbola ili ću ja
sam.“
Kapetan se zabulji u njega.
„Verujte mi“, kaza Garion, „ako ja to budem radio, očistiću sve s
palube i jarbole, i užad, i jedra, i sve.“
Kapetan smesta poče da izdaje naređenja.
Čim su odsekli glavno jedro i ono se vinulo u oluju, strahotno
podrhtavanje i škripa se smanjiše, a brod zaplovi na vetru mnogo
mirnije, nošen jedino malim prednjim jedrom. „Koliko je daleko
Gorandsko more?“, upita Garion.
„Ne mnogo, gospodaru“, odgovori kapetan obrisavši lice.
Pogleda oko sebe u olujno jutro i ka niskoj skoro nevidljivoj obali s
desne strane. „Eno ga“, reče, pokazujući ka jedva vidljivom
uzvišenju kopna na nekih kilometar i po. „Vidite onde kopno ono sa
belom obalom? Prolaz je odmah iza.“ Okrenu se ka mornarima
pored ograde krme. „Spustite sidro“, naredi.
„Zbog čega?“, Garion će.
301
 „Isuviše smo odmakli, gospodaru“, odgovori pomorac. „Prolaz je
malo nezgodan, tako da moramo naglo da skrenemo kad prolazimo.
Moraćemo da usporimo. Sidro nas vuče nazad i usporava.“
Garion promisli o tome, mršteći se. Nešto mu tu nije valjalo, ali
nikako da dokuči šta tačno. Posmatrao je kako mornari spuštaju
preko ograde na zadnjem delu broda nešto nalik dugačkoj platnenoj
vreći na debelom konopcu. Vreća potonu, konopac se zateže, a brod
se zatrese i primetno uspori.
„Tako je bolje“, kapetan će donekle zadovoljno.
Garion rukom zaštiti oči od ledene kiše koja mu je padala po licu
i zagleda se iza. Malorijci nisu bili na vidiku. „Koliko je tačno
nezgodan prolaz koji ste spomenuli?“, upita.
„Ima grebena po sredini, gospodaru. Moraćemo da se prilepimo
blizu obale s ove ili one strane da bismo ih izbegli. Ostaćemo blizu
južne obale, pošto je zaliv što sam ga već spomenuo s te strane.“
Garion klimnu glavom. „Idem da upozorim ostale da ćemo
možda skrenuti udesno. Naglo će ih skretanje možda malo
pretumbati tamo-amo u potpalublju.“
„Bočno“, kapetan će neodobravajući.
„Molim? Oh, ne. Za većinu njih, to je udesno.“ Garion krenu
pravo, piljeći kroz kišu ka niskoj obali pored koje su plovili. Obala i
brdovito kopno nad njom bili su skoro u ravni sa sredinom broda.
Uspeo je da ugleda prolaz baš pred njima, okružen oštrim
izbočenim stenama. Pohita niz uzani mračni prolaz i otrese što je
bolje mogao vodu s ogrtača. Otvori vrata glavne kabine i proviri
glavom. „Na ulazu smo u Gorandsko more“, objavi. „Skrenućemo
bočno.“ A potom opsova u sebi pošto je zaboravio.
„Na koju je stranu bočno?“, upita Se’Nedra.
„Udesno.“
„Zašto lepo ne kažeš?“
Prećutao je. „Možda ćemo se malo ljuljati za vreme prolaska,
tako da je bolje da se uhvatite za nešto. Ima grebena po sredini
prolaza, pa ćemo morati da se prilepimo uz južnu obalu da
izbegnemo...“ Onda shvati, a brod se već nagnu i zabrazda kroz
prolaz. „Belara mi!“, prokunu. Okrenu se, maši se mača Rive
Gvozdene Ruke preko ramena i jurnu kroz hodnik. Hitnu se kroz
302
kosa vrata i skoči na kišu na palubi s isukanim mačem. „Preseci!“,
kriknu. „Preseci konopac za sidro!“
Kapetan je otvorenih usta, ne shvatajući, gledao u njega.
„Preseci prokleti konopac!“ dreknu Garion. A onda skoči posred
skupine mornara koji trapavo posrnuše jedni na druge,
pokušavajući da mu se sklone s puta. Brod je već bio naglo skrenuo
blizu kopna, izbegavajući grebene i podvodno stenje po sredini
kanala. Uprkos tome, olujni su talasi svom jačinom povlačili
potonulo sidro sve dalje ka središtu prolaza. Konopac koji je dotad
olabavljeno padao izgubi se u zapenušanim talasima i najednom se
zateže, trgnuvši murški brod postrance. Snaga tog iznenadnog
bočnog trzaja zbaci Gariona s nogu i on se sruši među mornare
pored ograde. „Preseci!“, viknu, pokušavajući da se iskobelja.
„Preseci konopac!“
Ali bilo je prekasno. Teško morsko sidro nošeno
nezaustavljivom snagom olujnih talasa ne samo da je trgnulo
murški brod i zaustavilo ga već ga je sada neprekidno vuklo unazad
— ne ka bezbednom prolazu kroz koji su upravo krenuli, već pravo
na oštre grebene.
Garion skoči na noge, šutirajući mornare koji su mu se koprcali
oko članaka. Iz očaja snažno udari mačem po debelom prepletenom
konopcu i odseče ne samo konopac već i čvrsti kotur na koji je bio
prikačen.
„Gospodaru!“, pobuni se kapetan.
„Drži kormilo!“, dreknu Garion. „Okreći udesno!“
„Ne, gospodaru“, usprotivi se kapetan. „Moramo da okrenemo
na stranu ulevo.“
„Krećemo se unazad, tupane! Okreći desno!“
„Bočno“, kapetan ispravi odsutno, i dalje se boreći s idejom koju
nije mogao u potpunosti da shvati, snažno držeći kormilo zakočeno
u kobnom pravcu koji je ranije odredio.
Garion zagrabi preko popadalih mornara, pokušavajući da
stigne do zbunjenog kapetana, ali se odjednom pod vodom razleže
užasan zvuk i brod se naglo trgnu i zatrese kad zadnjim delom udari
u greben. Drvena je građa zaškripala i popucala kad se oštro stenje
poput noža zarilo u brodsko korito. A onda se tako i zaustaviše,

303
zarobljeni na stenju, a talasi počeše zlokobno dobovanje koje će
uskoro verovatno skrhati brod na paramparčad.

304
 Devetnaesto poglavlje

Garion se nekako uspravi na noge, protresavši glavom ne bi li

izbacio zvonjavu i varnice pred očima. Iznenadan udar broda u
stenje naglavačke ga je odbacio pravo ka ogradi krme i poveća mu
se bolna čvoruga podiže na temenu glave. U vazduhu su odjekivali
razni zvuci. Čuli su se krici na palubi i zapomaganje iz vode. Brod je
škripao i tresao se dok je visio na stenju, a nadolazeći su talasi
pljuskali po razderanom trupu zaglavljenom u podvodnom stenju.
Zaječavši, Garion ponovo odmahnu glavom i stade da se probija i
proklizava niz iskošenu palubu ka potpalublju. Čim se domogao
prolaza, Belgarat i Durnik skočiše napolje pravo na njega. „Šta se
dešava?“, upita starac žustro.
„Udarili smo u greben“, odgovori Garion. „Je l’ neko povređen?“
„Svi su dobro samo malo istumbani.“
Garion dodirnu čvorugu na glavi i zaječa od oštrog bola, a potom
pogleda prste na kojima ipak nije bilo krvi.
„Šta je bilo?“, upita Belgarat.
„Udario sam glavu.“
„Mislio sam da smo odlučili da to više nećeš raditi.“
Užasan prasak im zatrese palubu pod nogama, a s njim se začu i
lomljenje drvene građe.
„Belgarate“, Durnik će uznemireno, „zaglavili smo se na
grebenu. Talasi će razneti brod na delove.“
Belgarat hitro pogleda oko sebe. „Gde je kapetan?“, navali.
Garion se okrenu da pogleda krmu. „Bio je za kormilom, deda“,
305
reče. Potrča uz kratko stepenište ka krmenoj palubi i uhvati
kormilara koji se zateturao ka njemu. „Gde je kapetan?“, viknu.
„Nestao je. Pao je preko ograde kad smo udarili u greben.“
Kormilaru se oči ispuniše užasom i strahom. „Svi smo prokleti!“,
zavapi čvrsto stežući Gariona.
„Daj, začepi!“, prasnu Garion. „Kapetan je nestao, deda“, povika
ne bi li nadglasao hučanje oluje i pometnju na palubi. „Pao je
preko.“
Belgarat i Durnik se hitro popeše preko tri stepenika na krmu.
„Moraćemo onda sami da se snalazimo“, starac će. „Koliko li nam je
ostalo vremena, Durniče?“
„Ne mnogo. Dosta se stubova prelomilo na skeletu, a i sam
možeš da čuješ kako voda nadire.“
„Dakle, moramo da se sklonimo s grebena pre no što kamenje
izbuši još rupa na koritu.“
„Belgarate, samo nas greben drži“, usprotivi se kovač. „Ako
pomerimo brod, potonućemo za samo nekoliko minuta.“
„Moraćemo onda da ga ukotvimo na sigurnom. Dođite obojica.“
Povede ih preko krme i uhvati kormilo. Nekoliko ga puta okrenu
levo-desno, a onda opsova. „Krma je otišla.“ Duboko udahnu ne bi
li se smirio, te se okrenu ka Garionu i Durniku. „Uradićemo ovo
zajedno i istovremeno“, kaza. „Ako se budemo ljuljali, kosili i
zaranjali, samo ćemo ga još više razderati.“ Strese kišu s lica, a
potom se zapilji ka obali na nekih kilometar i po od njih. Pokaza ka
beloj obali na isturenom kopnu, s jedne strane u celosti izloženoj
pobesnelim talasima. „Ima jedna plaža levo od one obale“, reče.
„Pokušajmo tamo. Nije nešto skrovita i ima dosta stenja u pesku, ali
je ipak najbliža.“
Durnik se nagnu daleko preko ograde i zagleda se. „Prilaz je
veoma loš, Belgarate“, izvesti ozbiljno. Žmirkao je preko pučine ka
plaži. „Jedina nada nam je brzina. Čim se oslobodimo grebena,
počećemo da tonemo. Moraćemo da guramo brod ka plaži što brže
a bez krme će biti izuzetno teško da održimo pravac.“
„Imamo li drugog izbora?“, upita Belgarat. „Ne, mislim da
nemamo.“
„Hajde onda.“ Starac ih pogleda. „Jesmo li spremni?“

306
 Garion i Durnik klimnuše, a potom se ispraviše napeto
usredsređeni dok su posezali za voljom. Garion zadrhta i čvrsto se
ukoči, zadržavajući prikupljenu volju. „Sada!“, progrme Belgarat.
„Diži!“, zaustiše istovremeno. Poderani deo broda lenjo izroni iz
ustalasane vode, a polomljena drvena građa zaškripe dok se korito
oslobađalo oštrog stenja.
„Tuda!“, viknu Belgarat pokazavši na delimično zaklonjenu
plažu.
Garion je gurao, usmeravajući volju ka grebenu iza. Brod se
jadno primiri pošto se oslobodio i poče naglo da tone zadnjim
delom; a onda, najpre polako, ali zatim sve brže, nagrnu napred.
Čak i pored hučanja oluje, začu se brazdanje vode koja je
zapljuskivala bokove broda dok je grabio ka okrilju plaže.
Međutim, kad naiđoše na strujanja u prolazu, brod bez krme
poče da skreće i vrda na svom pravcu, s pretnjom da će se izvrnuti.
„Držite ga uspravno!“, povika Belgarat. Vilica mu je bila čvrsto
stisnuta, a na čelu mu se pojaviše vene.
Garion je naporno pokušavao. Sve dok dovoljno brzo pokreću
brod, voda neće nagrnuti kroz probijeno dno, ali samo li malo
skrene ka talasima, smrt će biti neumitna. More bi ih neumoljivo
odvuklo na dno. Garion jače navali svom snagom volje ne bi li
održao brod ukočeno na kursu, dok ga je istovremeno gurao ka
plaži.
Još oko trista metara. Napregnut, orošenog čela, Garion ugleda
zapenušane talase kako zapljuskuju peskovitu plažu s retkim
stenjem.
Dvesta metara. Mogao je da čuje zapljuskivanje talasa. Stotinu
metara. Oseti ogroman izdignut talas kako ih podiže i nosi ka spasu
nekoliko metara od njih.
I tada, istog trena kad je brod dodirnuo pesak preplavljen
penušavom vodom, veliki se talas koji ih ponese na plažu primiri, a
jezivi iznenadni prasak odjeknu iz središnjeg dela broda, pošto su
naleteli na skrivenu podvodnu stenu. Garion ponovo naglavačke
polete po palubi, donekle zatečen zbog udara.
Talasi su i dalje zapljuskivali, a pucanje i lomljenje stubova
postade zaglušujuće, ali ipak su bili bezbedni. Trup probijenog

307
broda čvrsto je ležao na mokroj peščanoj plaži. Garion se oseti
izmoždeno i slabo kad se s naporom podiže na noge. Uto se paluba
pod njim grozno zatrese, a iz unutrašnjosti se broda ponovo začu
pucanje i lomljenje.
„Mislim da smo polomili skelet broda kad smo udarili u stenu“,
zausti Durnik potreseno. Lice mu je posivelo od iznurenosti, a
primetno je podrhtavao. „Bolje da sve izbavimo s broda na plažu.“
Belgarat ustade iz odvodne rupe na palubi. Na obrazu mu se
pojavila crvenkasta modrica, kiša mu se slivala s lica, a u očima mu
se videla neograničena razjarenost. Masno opsova. A onda mu bes
utihnu. „Konji!“, dreknu. „Dole u teretnom delu! Durniče!“
Kovač je već trčao ka četvrtastim otvorima u unutrašnjosti.
„Dovedi Tota da mi pomogne!“, povika preko ramena. „Moramo da
izbavimo konje!“
„Garione!“, progrme Belgarat. „Izvedimo sve na suvo. Mislim da
će se ova olupina vrlo brzo srušiti.“
Krenuše, pažljivo prelazeći preko iskošene palube oronulog
broda, dok je vetar šibao i nanosio im jaku kišu u lice. Sagnuše se
da prođu kroz vrata potpalublja i krenuše hodnikom. Uzani je
prolaz odjekivao zvucima lomljenja drveta iz središta broda.
Kabina u potpalublju bila je potpuno ispreturana. Nagli udarac
u greben, a i onaj čak gori koji je prelomio skelet broda izokrenuo je
nameštaj naopačke. Delovi stubova popadali su i sudarali se, a
prozori su preko zadnjeg dela bili polomljeni i izbijeni iz ramova.
Pljusak je šibao kroz razjapljene otvore.
Se’Nedra i Prala su se prestrašeno grlile, Urgit je čvrsto
prislonjen uza zid čekao da se desi ponovni udar, a Sadi je, dopola
ležeći u ćošku, zaštitnički stezao svoju crvenu torbu. Polgara je pak
bila neverovatno besna. I pokisla. Voda koja je prodrla kroz
razbijenu krmu natopila joj je kosu i odeću, a na licu joj se pokaza
izraz ogromne uvređenosti. „Šta si tačno uradio, starče?“, nagrnu na
Belgarata pošto je s Garionom prošao kroz razvaljena vrata.
„Udarili smo u greben, Pol“, odgovori on. „Voda je nadirala, tako
da smo morali da ukotvimo brod.“
Ona na tren razmisli o tome, očigledno pokušavajući da nađe
neku manu.

308
 „Pričaćemo kasnije“, reče on. Pogleda oko sebe. „Jesu li svi
dobro? Moramo smesta da odemo s olupine.“
„Dobro smo koliko se to može očekivati, oče“, odgovori ona. „U
čemu je problem? Učinilo mi se da si rekao da smo ukotvljeni.“
„Udarili smo u podvodno stenje i polomili skelet. Ovaj deo je još
u vodi, a jedino što ovo korito održava da ne prsne jeste katran
među daskama. Moramo smesta da odemo.“
Ona klimnu. „Razumem, oče.“ Okrenu se ka ostalima. „Ponesite
onoliko koliko možete da nosite“, naredi. „Moramo da se iskrcamo.“
„Idem da pomognem Durniku s konjima“, uputi Garion
Belgaratu. „Tote, Erionde, pođite sa mnom.“ Okrenu se ka vratima,
ali ipak zastade da pogleda Se’Nedru. „Jesi li dobro?“, upita.
„Mislim da jesam“, odgovori preplašeno, protrljavši groznu
modricu na kolenu.
„Ostani s tetkom Pol“, uputi joj on učtivo i izađe.
. Teretni deo broda izgledao je još gore no što se moglo
pretpostaviti. Voda duboka do kolena mreškala se i nadolazila kroz
rupe na koritu. Kutije, torbe i paketi plovili su na sve strane, a voda
koja je prodirala bila je puna polomljenog drveta. Durnik je okupio
usplahirene konje koji su se gurali u pramčanom delu gde je bilo
najmanje vode. „Izgubili smo tri“, izjavi, „dva su polomila vrat, a
jedan se udavio.“
„Konj?“, upita Eriond žustro.
„Dobro je, Erionde“, Durnik će ubedljivo. Okrenu se ponovo ka
Garionu. „Pokušavao sam da pokupim prtljag. Bojim se da je sve
prilično mokro. Zavežljaji s hranom bili su u zadnjem delu krme.
Nema govora da ih pokupim.“
„Možemo se time pozabaviti kasnije“, Garion će. „Sada nam je
važnije da izbavimo konje.“
Durnik zaškilji ka prelomljenim isturenim delovima skeleta
broda koji su se podizali jedan ka drugom, dok se zadnji deo broda
lenjo ljuljao na talasima. „Preopasno je“, reče kratko. „Moraćemo
nekako da se probijemo kroz prednji deo broda. Idem po sekiru.“
Garion odmahnu glavom. „Ako se zadnji deo prelomi, pramčani
će se deo verovatno izokrenuti. Možemo da izgubimo još pet-šest
konja ako se to desi, a svakako nemamo mnogo vremena.“
309
 Durnik duboko udahnu, a potom se ispravi. Lice mu nije odavalo
zadovoljstvo.
„Znam“, Garion će, spustivši ruku prijatelju na rame. „I ja sam
iscrpljen. Hajde da to obavimo tamo napred. Nema smisla da
probijemo rupu ka dubokoj vodi.“
Nije bilo toliko teško. Totova je pomoć primetno olakšala.
Odabrali su mesto između dva jaka stuba na boku broda i bacili se
na posao. Durnik i Garion su pažljivo lomili drvenu oplatu broda
između stubova, a Tot napade isto to mesto velikom gvozdenom
šipkom. Spoj čarobnjaštva i ogromne snage nemog čoveka ubrzo
načini nizak uzani otvor u prednjem delu barke.
Svileni je stajao na plaži daleko od dometa krhotina koje
poleteše zbog njihovog truda. Ogrtač mu je snažno lepetao na vetru,
a talas mu je okruživao članke. „Jeste li dobro?“, pokuša da nadjača
hučanje oluje.
„Donekle“, doviknu Garion. „Pomozi nam s konjima.“
Na kraju su morali da im prekriju oči. Uprkos ogromnom
Durnikovom i Eriondovom trudu da ih smire, prestrašeni se konji
nisu pomerali sve dok su videli opasnost u burnim talasima koji su
im nadirali oko kolena. Povedoše ih, jednog po jednog, mameći ih
preko rasparčanih komada koji su ležali dopola u vodi pored
prelomljenog prolaza i napokon napolje preko zapenjenih talasa.
Pošto izbaviše sve konje koji se na pesku zaustaviše u grču dok ih je
kiša osipala po sapima, Garion se ponovo osvrnu da pogleda
olupinu koja se lenjo podizala i spuštala na talasima. „Hajde da
izvadimo zavežljaje“, doviknu ostalima. „Spasite koliko možete, ali
nemojte mnogo rizikovati.“
Murški se mornari, pošto su skočili s pramca broda na pesak,
skloniše s plaže u ne baš najbolje sklonište pod okriljem jedne oveće
isturene stene. Tiskali su se jedni uz druge, nabusito posmatrajući
spasavanje. Garion i ostali nagomilaše zavežljaje na pesku iznad
linije koja je označavala dopiranje talasa.
„Izgubili smo tri konja i sve pakete s hranom“, podnese Garion
izveštaj Belgaratu i Polgari. „Mislim da smo sve pokupili — sem
onoga što je ostalo u kabinama.“

310
 Belgarat žmirnu naviše ka kiši. „Možemo da raspodelimo
zavežljaje“, reče, „ali hrana će nam biti potrebna.“
„Da li plima nadolazi ili je oseka?“, upita Svileni pošto je spustio
poslednji zavežljaj na gomilu s ostalim stvarima.
Durnik zaškilji ka olujnom prolazu prema Gorandskom moru.
„Mislim da se upravo sada smenjuju.“
„Pa to znači da nemamo neki problem“, čovečuljak će. „Hajde da
se sklonimo s vetra i sačekamo oseku. Potom jednostavno možemo
da se vratimo i po želji očistimo olupinu. Biće u potpunosti na
suvom kad se voda spusti.“
„Postoji jedna mana u vašem naumu, prinče Keldare“, kaza Sadi
žmireći ka gornjem delu plaže. „Zaboravili ste na murške mornare.
Zadesili su se na udaljenoj obali dok barem desetak malorijskih
brodova češlja gore-dole pored obale ne bi li ih uhvatili. Malorijci
obožavaju da ubijaju Murge, skoro isto toliko koliko i Alorni, tako
da ovi mornari verovatno priželjkuju da odu što dalje. Možda je
najpametnije da odjašemo odavde ako želimo da ih zadržimo.“
„Hajde da natovarimo konje i izjašemo“, odluči Belgarat.
„Mislim da je Sadi u pravu. Možemo se kasnije vratiti da pokupimo
ono što je ostalo od broda.“
Otvoriše zavežljaje i krenuše da razmeštaju težinu kako bi time
nadoknadili gubitak tri konja, a potom ih osedlaše.
Mornari, predvođeni visokim plećatim Murgom sa svirepim
ožiljkom pod levim okom, spustiše se na plažu. „Kuda ćete s
konjima?“, navali.
„Ne shvatam zašto bi se to vas ticalo“, odgovori Sadi hladno.
„Hajde da uradimo nešto da nas se tiče, a, drugari?“
Pokisli mornari zatutnjaše u znak slaganja.
„Konji pripadaju nama“, kaza Sadi.
„Nije me briga. Dovoljno nas je da uzmemo šta god poželimo.“
„Zašto traćimo vreme na priču?“, viknu jedan mornar iza vođe s
ožiljcima.
„Tačno tako“, saglasi se stameni Murg. Isuka potom kratak
zarđali mač iz korica oko struka, i pošto se osvrnu preko ramena,
podiže ga i dreknu: „Za mnom!“ I tada se skljoka na pesak, ječeći od
bola, stežući polomljenu desnu ruku. Tot je, bez ikakve promene na
311
licu i bezmalo kao da je bez ikakvog napora hitnuo ruku, poslao u
vazduh gvozdenu šipku koju je uzeo još na brodu i ona stade da se
okreće uz zviždanje koje se okonča oštrim praskom kad je Murgu
ruka s mačem pukla.
Mornari ustuknuše uznemireni zbog iznenadnog pada vođe.
Onda bradati čovek iz prednjeg reda podiže tešku brodsku kuku.
„Potecite!“, progrme. „Trebaju nam konji. Brojniji smo.“
„Možda bi mogao opet da izbrojiš“, Polgara će hladnim glasom.
Skoro istog trena kad je iskoračio isukavši mač, Garion oseti
prisustvo nekih senki s leve strane. Trepnu zbog neverice. Stvaran
kao da je zacelo tu, stajao je crvenobradi orijaš Barak.
Začu se neko zveckanje s desne strane i tamo se s oklopom
svetlucavim pod kišom pokaza Mandoralen, a tik iza njega Hetar
orlovskog lica. „Šta vi, gospodaru, mislite?“, figura za koju se
ispostavi da je nepobedivi baron od Vo Mandora zausti razdragano.
„Da li da ovim huljama podarimo priliku da uteknu, ili da đipimo
na njih i krv im prolijemo?“
„Čini mi se da bi to bilo fino“, protutnja Barakov obris u znak
slaganja. „Šta ti misliš, Hetre?“
„Murzi su“, kaza Hetrov obris tihim jezivim glasom, pošto je
isukao bodež. „Ubijmo ih ovde i sada. Tako nećemo morati da ih
kasnije jurimo pojedinačno.“
„Nekako sam podozrevao da ćeš tako gledati na ovo.“ Barak
prsnu u smeh. „U redu, gospodo, bacimo se na posao.“ Isuka težak
mač.
Tri prilike krupnije od onih živih namršteno navališe na
obeshrabrene mornare. Među njima, bolno shvativši da je zapravo
sam, Garion krenu, nisko držeći mač. I tada, daleko iza Barakove
prilike primeti kako se Tot približava s ogromnim štapom. Iza njega
je Sadi držao mali otrovni bodež. A na drugom kraju, Durnik i
Svileni zauzeše položaje.
Barakova prilika pogleda Gariona. „Sada, Garione!“, Polgarin
šapat stiže do njega iz usana prekrivenih bradom.
Odmah je shvatio. Razveza tkaninu koja je obično skrivala
Kuglu. Ogromni mač mu planu u rukama, suknuvši plavu vatru iz
vrha pravo u lica prestravljenih Murga.

312
 „Da li bi svi koji odmah žele da umru i spasu se dosade i nevolje
da budu proganjani i iskasapljeni na komade stupili napred?“,
progrme crvenobrada senka pored Gariona mnogo ljubaznijim
glasom no što bi Barak ikada uspeo da zamisli.
„Možemo vas smestiti u naručje vašeg jednookog boga dok
trepnete.“
Reči su visile u vazduhu, a mornari zbrisaše.
„O, bogova mi!“, Garion začu Polgarin glas iza sebe. „Želim ovo
da uradim već hiljadu godina!“ Osvrnuo se da je pogleda kako stoji
pred pobesnelim morem i uskovitlanim crnim oblacima dok joj
vetar nosi plavi ogrtač. Kiša joj je prilepila kosu za lice i vrat, ali su
joj predivne oči likovale.
„Moja Pol!“, povika Belgarat zgrabivši je u snažan zagrljaj.
„Bogova mi, kakav bi samo sin bila!“
„Belgarate, ipak sam samo ćerka“, odgovori ona jednostavno,
„ali da li bi bilo koji sin bio bolji?“
„Ne bi, Pol“, najednom se zasmeja pribivši je uz sebe i glasno je
poljubivši u obraz. „Nijedan.“
Utom zastadoše zbunjeni i donekle osramoćeni zbog ogromne
ljubavi koju prikrivaju već hiljadu godina, a koja je sada javno bila
prikazana na olujnoj plaži na dnu sveta. Pomalo se stidljivo
pogledaše, a onda, ne uspevajući više da se suzdrže, prsnuše u smeh.
Garion se okrenu, a oči mu se napuniše suzama.
Urgit se nagnu nad mornarem slomljene ruke. „Ako biste bili
voljni da poslušate kraljevski savet, podaniče“, započe uljudno,
„rado bih vas podsetio da je more pretrpano Malorijcima, a oni se
raduju kao dečica kad uhvate priliku da razapnu Murge na koje
nalete. Zar ne mislite da bi možda bilo promućurno od vas i vaših
ortaka da se udaljite što više od ove razvaljene gomile?“ Pogleda
značajno ka olupini.
Mornar hitro preplašeno pogleda olujni prolaz i iskobelja se da
ustane. Pridržavajući polomljenu ruku, potrča uz plažu ne bi li se
pridružio preplašenim drugarima.
„Brzo je shvatio situaciju, zar ne?“, Urgit će Svilenom.
„Deluje kao da je poprilično pribran“, saglasi se Svileni, a zatim
pogleda ostale. „Hajde da uzjašemo i odemo s plaže“, predloži.
313
„Olupina se isuviše ističe, a ovaj naš povređeni prijatelj možda će
odlučiti da nanovo pokuša da otme konje.“ Odmeri pogledom
ogromne prilike koje je Polgara prizvala magijom. „Cisto iz
radoznalosti, Polgara, da li bi prikaze zapravo mogle da koriste ako
bi došlo do tuče?“
Polgara se i dalje smejala zacakljenih plavih očiju. „Da budem
sasvim otvorena, mili moj Svileni, odgovori veselo, „nemam ni
najpribližniju predstavu.“
Iz nekog razloga odgovor ih primora da prasnu u neobuzdan
smeh.

314
 Dvadeseto poglavlje

Padina ka vrhu kopna beše prekrivena oskudnom travom

mokrom od kiše koja je pljuštala s juga. Čim se malo udaljiše od
plaže, Garion pogleda za sobom. Murški mornari su se tiskali nad
olupinom ne bi li spasli ono što se spasti moglo, povremeno
zastajkujući kako bi bojažljivo pogledali ka oluji u zalivu.
Na vrhu padine vetar ih šibnu punom snagom, noseći im ogrtaće
i obasipajući ih naletima kiše. Belgarat dade znak da stanu, te zaštiti
oči rukom i stade da promatra široku travnatu pustoš bez drveća
kako pokisla leži pod snažnim vetrom.
„Potpuno je nemoguće, oče“, izjavi Polgara stegnuvši malo više
mokar ogrtač. „Moramo da nađemo sklonište i sačekamo da prođe.“
„Možda je opasno, Pol.“ Netremice je posmatrao preko travnate
zemlje na kojoj se nije mogao uočiti nijedan znak ljudskog
prisustva. Široka dolina ležala je pod njima, ispresecana dubokim
jarugama gde su se nabujali potoci probijali između pašnjaka i za
sobom ostavljali zaobljene kamičke i šljunak po crnoj zemlji i
otpornoj travi. Vetar je šibao travu, noseći je kao talase, i zasipao je
kišom pomešanom s ledenom susnežicom. „Urgite“, zausti starac,
„ima li ovde negde nekih sela ili utvrđenja?“
Urgit obrisa lice i pogleda oko sebe. „Mislim da nema“, odgovori.
„Na kartama ovog dela Ktake ne može se naći ništa drugo sem
glavnog puta koji vodi dublje u kopno. Možda ćemo naići na neku
usamljenu farmu, mada, sumnjam da će tako biti. Zemljište je
isuviše jalovo za useve, a zime su preoštre za čuvanje stoke.“

315
 Starac natušteno klimnu glavom. „Otprilike sam i ja tako
mislio.“
„Možda ćemo moći da podignemo logor“, Durnik će, „ali ćemo
biti na otvorenom, a ovde sigurno nećemo naći drvo za potpalu.“
Eriond je strpljivo sedeo na ždrepcu, pomno posmatrajući
bezličan pejzaž kao da ga prepoznaje. „Zar ne možemo da se
smestimo u kuli?“, zapita.
„Kakvoj kuli?“, upita ga Belgarat ponovo pogledajući oko sebe.
„Ne vidim nikakvu kulu.“
„Ne vidi se odavde. Većim delom je srušena. Ipak, podrum je još
uvek dobro očuvan.“
„Nisam čuo da ima ikakvih kula na ovom delu obale“, Urgit će.
„Dugo je nisu koristili.“
„Gde, Erionde?“, upita Polgara. „Možeš li nam pokazati?“
„Naravno. Nije mnogo daleko.“ Mladić usmeri ždrepca ka
samom vrhu kopna. Dok su se peli na brdo, Garion ugleda veći broj
kamenih blokova kako se izdižu iz trave. Nije mogao zasigurno da
odredi, ali izgledalo je kao da je barem nekoliko tih blokova
isklesano.
Pošto se domogoše vrha, vetar zazvižda oko njih, a dugačka trava
zašiba konjima noge.
„Jesi li siguran, Erionde?“, viknu Polgara ne bi li nadjačala vetar.
„Možemo da uđemo s druge strane“, odgovori samopouzdano.
„Doduše, možda bi nam bilo pametnije da povedemo konje. Ulaz je
tik do litice.“ Skliznu potom sa sedla i krenu preko travnatog
zaobljenog vrha brda. Ostali krenuše za njim.
„Budite pažljivi“, upozori ih, krenuvši oko manje udoline. „Deo
krova je propao.“
Pređoše preko travnate udoline i nađoše se na padini koja se
koso spuštala do uzanog grebena. Pod njim je stajala okomita litica.
Eriond krenu niz padinu i povede konja duž grebena. Garion ga je
pratio. Čim se domogoše grebena, on pogleda preko ivice. Daleko
pod njima ležala je olupina na plaži. Široka traka otisaka stopala
protezala se od ivice vode da bi nestala u kiši.
„Evo je“, kaza Eriond. A onda povede konja i kao da nestade,
zašavši pravo u visoku travu padine.
316
 Ostali znatiželjno krenuše za njim i nabasaše na uzani zalučeni
prolaz koji je sasvim očigledno bio delo ljudskih ruku. Visoka je
trava narasla nad njim i svuda oko zalučenog dela, tako da je bio
skoro nevidljiv. Garion se pun zahvalnosti probi kroz prolaz
preprečen travom i nađe se u tihoj tmini plesnivog mirisa.
„Da se neko nije setio da ponese baklje?“, upita Sadi.
„Bojim se da su bile spakovane zajedno s hranom“, Durnik će
kao da se izvinjava. „Mada, daj da vidimo možemo li nešto da
smislimo.“ Garion oseti slab pritisak u glavi i nejasan nadirući zvuk.
Pojavi se nejasna svetlosna kuglica, lebdeći nad Durnikovom
šakom. Bleda svetlost se postepeno pojača sve dok nisu mogli jasno
da razaberu unutrašnjost drevne ruševine. Nalik mnogim
građevinama iz drevnih vremena, podrum s niskom tavanicom bio
je zalučen. Kameni su stubovi pridržavali tavanicu, a zidovi su bili
čvrsto poduprti. Garion je primetio da je taj način gradnje istovetan
onom u palati kralja Anega u Val Alornu, hiljadama godina staroj,
kao i među ruševinama Vo Vakuna, zatim nižim spratovima
rivanske Citadele, pa čak i odjekujućem grobu jednookog boga u
Ktol Mišraku.
Svileni ljubopitivo pogleda Erionda. „Uveren sam da imaš
valjano objašnjenje“, reče. „Otkud znaš za ovo mesto?“
„Živeo sam ovde neko vreme sa Zedrom. Ovde me je odgajao dok
nisam dovoljno odrastao da ukradem Kuglu.“
Svileni je izgledao donekle razočarano. „Pih, kako nemaštovito“,
kaza.
„Žao mi je“, odgovori Eriond pošto povede konje u drugi deo
zalučene prostorije. „Želiš li možda da izmislim neku posebnu
priču?“
„Nema veze, Erionde“, odgovori čovečuljak. Urgit je razgledao
jedan potporni stub. „Ovo nije izgradio Murg“, izjavi. „Kamenje
isuviše dobro prianja.“
„Izgradili su ga pre no što su Murzi dospeli u ovaj deo sveta“,
kaza Eriond.
„Zar robovi?“, Urgit će u čudu. „Oni samo znaju da naprave kuće
od blata.“

317
 „To žele da vi pomislite. Gradili su kule i cele gradove još dok su
Murzi živeli u logorima od kozje kože.“
„Može li neko da založi vatru?“, upita Se’Nedra cvokoćući.
„Smrzavam se.“ Garion je pažljivo pogleda i primeti da su joj usne
pomodrele. „Drvo za potpalu se nalazi tamo“, reče Eriond. Uputi se
iza jednog stuba i ubrzo se pojavi s naručjem punim pobelelih
cepanica. „Zedar i ja smo donosili drvo s plaže. Još je dosta ostalo.“
Ode do ognjišta u dnu odaje, spusti drvo i saže se da pogleda kroz
dimnjak. „Izgleda mi čisto“, izjavi. Durnik smesta pohita da se
pozabavi kresivom i slamom za potpalu. Za samo nekoliko
trenutaka jezičak narandžastog plamena zahvati malu gomilu
komadića drveta nad sobom, koju je on smestio na pepeo ognjišta.
Svi se okupiše oko vatrice i stadoše da bacaju grančice i cepanice sa
željom da je nateraju da brže gori.
„Ne ide to tako“, zausti Durnik uz nesvojstvenu strogost. „Samo
ćete je razoriti i ugasiti.“ Oni se nevoljno skloniše od ognjišta.
Durnik je pažljivo spuštao grančice i komadiće drveta na sve veći
plamen, a ubrzo i manje cepanice, i konačno one velike. Plamenovi
se podigoše i brzo se raširiše po suvom drveću. Svetlost iz ognjišta
stade da ispunjava plesnivu odaju i Garion oseti blagu toplinu na
licu.
„Dobro, onda“, zausti Polgara odsečnim poslovnim glasom, „šta
ćemo sa hranom?“
„Mornari su napustili olupinu“, Garion će, „a plima se verovatno
taman spustila da ceo brod sem krme bude van vode. Povešću konje
i spustiću se dole da vidim mogu li išta da nađem.“
Durnikova vatra zapucketa. On se ispravi i pogleda Erionda.
„Možeš li sam?“, upita.
Eriond klimnu i uputi se ka stubu da donese još drveta za
potpalu.
Kovač se nagnu i podiže ogrtač. „Tot i ja možemo da krenemo s
tobom, Garione“, zausti, „da kojim slučajem onim mornarima ne
padne na pamet da se vrate. Ali moraćemo da požurimo. Ubrzo će
noć.“
Vetar je i dalje hučao preko pustog zaobljenog vrha brda, noseći
kišu i susnežicu. Garion se s prijateljima pažljivo probijao niz

318
padinu ka sablasnom brodu koji je izobličen i prelomljen ležao na
steni što mu je oduzela život.
„Koliko misliš da će oluja trajati?“ doviknu Garion Durniku.
„Teško mogu da odredim“, Durnik će. „Možda će utihnuti
večeras, a možda tek za nekoliko dana.“
„Podozrevao sam da ćeš to reći.“
Domogoše se olupine, sjahaše i uđoše kroz prolaz koji su tog
dana načinili na trupu broda. „Ne verujem da ćemo mnogo toga
naći“, reče Durnik. „Zalihe hrane su nam potpuno propale, a ne
verujem da su mornari smestili u teretnom delu išta što se lako
kvari.“
Garion klimnu. „Možemo li da nađemo tetka Polino posuđe?“,
upita. „Pretpostavljam da će ga zatražiti.“
Durnik se zapilji u vreće i zavežljaje natopljene vodom pred
sobom kako u gomili leže u zadnjem razrušenom delu barke, dok su
ih talasi zasipali kroz rupe na oplati te strane broda. „I ja isto
mislim“, reče. „Idem da pogledam.“
„Kad smo već ovde, mogli bismo da pokupimo i ostale stvari iz
kabina“, Garion će. „Idem da ih potražim dok ti i Tot ne proverite
da li su mornari nešto ostavili u kuhinji.“ Oprezno stade da se penje
preko polomljene drvene građe do mesta gde je skelet bio
prelomljen, a potom uz merdevine do otvora ka palubi. Zatetura se
i skliznu niz palubu ka hodniku u potpalublju.
Potrajalo je nekih petnaest minuta da sakupi sve stvari koje su
ostavili kad su bežali s olupine. Umota ih u komad jedra i vrati se
na palubu. Prenese zavežljaj do ivice i baci ga na mokru plažu.
Durnik proviri iz prednjeg prolaza pod palubom.
„Nije mnogo toga ostalo, Garione“, reče. „Mornari su bili
prilično temeljni.“
„Moramo da se zadovoljimo bilo čime, pretpostavljam.“ Garion
žmirnu kroz kišu. Nebo je primetno postalo tamnije. „Bolje da
požurimo“, dodade. Stigoše na vetroviti vrh brda u suton i pažljivo
povedoše konje duž ivice litice do ulaza podruma, praćeni
poslednjim tračkom dnevne svetlosti koja je postojano nestajala s
neba.

319
 „Je l’ vas sreća poslužila?“, upita Svileni pošto Garion uvede
konje. „Ne baš“, priznade Garion. „Mornari su dosta temeljito
opustošili kuhinju.“
Durnik i Tot uvedoše ostale konje i podigoše manji broj navrat-
nanos zamotanih zavežljaja. „Našli smo vreću s pasuljem“, podnese
kovač izveštaj, „i ćup meda. Bila je u jednom ćošku i vrećica s
ovasom i nekoliko komada slanine. Mornari su ostavili slaninu
pošto se ubuđala, ali mislim da bismo mogli da odsečemo buđave
delove.“
„Zar je to sve?“, upita Polgara.
„Bojim se da jeste, Pol“, odgovori Durnik. „Pokupili smo i kotao,
kao i nekoliko vreća s ugljem. Koristiće nam budući da nema drveta
za potpalu u ovom delu sveta.“
Ona se blago namršti, preturajući po zavežljajima koje joj je
upravo predao.
„Nema mnogo toga, Pol“, zausti on kao da se izvinjava, „ali
potrudili smo se najbolje što smo mogli.“
„Snaći ću se i s ovim, mili“, odgovori mu osmehujući se.
„Pokupio sam i odeću iz kabina u potpalublju“, zausti Garion dok je
odsedlavao konja. „Nešto je čak i suvo.“
Svileni je sumnjičavo posmatrao vrećicu s ovasom. „Kaša?“,
upita nesrećnog pogleda.
„Pasulj se dugo kuva“, odgovori mu ona. „Ovsena kaša, med i
malo slanine zasitiće nas do jutra.“
On uzdahnu.
Kiša i susnežica ujutru prestadoše, ali je vetar i dalje besneo nad
dugačkom travom visoko na kopnu. Garion je, umotan u ogrtač, s
litice pored podrumskog ulaza posmatrao zapenušanu valovitu
pučinu zaliva i talase kako zapljuskuju obalu. Daleko na jugoistoku
oblaci kao da su bili tanji, a komadići plavetnila bi se na tren pojavili
tu i tamo kroz guste oblake boje prašine koji su prekrivali ostatak
neba. Nekoliko izobličenih leševa beživotno se ljuljalo na talasima
blizu obale, te Garion odlučno skrenu pogled od nemih ostataka
murških mornara što su sleteli s palube i udavili se kad je brod
udario u greben.

320
 I tada, daleko na pučini, ugleda nekoliko brodova s crvenim
jedrima kako se probijaju duž južne obale Gorandskog mora ka
onome što je ostalo od broda na plaži.
Belgarat i Eriond odgurnuše komad jedra koji je Durnik
prethodne večeri okačio umesto vrata preko zalučenog ulaza u
podrum i priđoše Garionu. „Barem je kiša prestala“, izjavi Garion
kao da podnosi izveštaj, „a izgleda da se i vetar stišava. Ipak, imamo
ovaj problem.“ Pokaza malorijske brodove kako se približavaju
obali.
Belgarat progunđa. „Zacelo će se iskrcati kad vide olupinu“,
saglasi se. „Izgleda da je vreme da odemo.“
Eriond je gledao oko sebe s čudnim izrazom na licu. „Nije se
mnogo promenilo“, primeti. Pokaza ka klupici prekrivenoj travom
na drugom kraju litice. „Tamo sam se igrao“, reče, „barem onda kad
bi me Zedar pustio da izađem.“
„Da li je uopšte progovarao s tobom dok ste bili ovde?“, upita
Belgarat.
„Retko kad.“ Eriond slegnu ramenima. „Dosta toga je držao za
sebe. Uglavnom je provodio vreme čitajući knjige što je doneo.“
„Mora da si bio usamljen dok si odrastao“, Garion će.
„Nije bilo tako loše. Provodio sam vreme gledajući oblake ili
ptice. Na proleće se ptice gnezde u rupama na ovoj strani litice. Ako
se nagnete preko ivice, možete ih videti kako doleću i odleću, a ja
sam oduvek voleo da posmatram ptiće kako prvi put uzleću.“
„Možeš li da pretpostaviš koliko je daleko glavni drum što vodi
dublje u kopno?“, upita Belgarat.
„Obično smo stizali do tamo za oko dan. Tada sam ipak bio mali
i nisam baš mogao brzo da hodam.“
Belgarat klimnu. Zakloni oči šakom i pogleda malorijske
brodove koji su se vredno približavali obali. „Bolje da obavestimo
ostale“, reče. „Nećemo mnogo toga postići u pokušaju da se ovde
odbranimo od mornara s nekoliko malorijskih brodova.“
Potrajalo je oko sat vremena da sakupe još uvek mokru odeću i
oskudne zalihe hrane i natovare ih na konje. Potom se uputiše kroz
platneni zastor i povedoše konje dublje ka kopnu. Garion primeti
kako se Eriond još jednom osvrće, donekle tužno, a potom kako
321
odlučno okreće leđa detinjstvu, pogleda uperenog ka pašnjacima
pred sobom. „Mislim da znam put“, reče. „One su jaruge tamo pune
rupa, tako da moramo biti pažljivi.“ Bez po muke pope se na konja.
„Idem napred da odaberem najbolju stazu.“ Nagnu se i pogladi
ždrepcu vrat. A onda se osmehnu. „Ionako je konj raspoložen za
malo trčanja.“ Utom se galopom stušti niz padinu.
„Kako čudan mladić“, Urgit će pošto je uzjahao. „Zar je zaista
poznavao Zedra?“
„O, da“, odgovori Svileni, „i Ktučika.“ Prepredeno pogleda
Polgaru. „Celi život se družio s čudacima, tako da njegove
osobenosti i nisu toliko neočekivane.“
Komadići plavetnila na jugoistočnom nebu koje je Garion
primetio nakon što je ustao sada se proširiše, a jarki zraci jutarnjeg
sunca teško padoše kroz sumaglicu na pašnjake ispresecane
potocima. Vetar utihnu toliko da je sada bio samo razdragani
povetarac, a oni pojahaše bržim kasom, prateći otiske Eriondovog
živahnog konja.
Se’Nedra, koja je nosila Eriondovu tuniku i vunene pantalone,
priđe Garionu.
„Dopada mi se vaše odelo, kraljice moja.“ Iskezi se on.
„Sva mi je odeća bila mokra“, uzvrati mu ona. Zastade tada, a
lice joj se smrači. „Ne ide nam baš najbolje, Garione, zar ne? Isuviše
smo se oslanjali na onaj brod.“
„O, ne znam“, odgovori. „Uštedeli smo vreme i ipak uspeli da
većim delom izbegnemo ratište. Možda ćemo uspeti da nađemo
drugi brod kad stignemo u Rak Ktaku. Mislim da zapravo i nismo
protraćili mnogo vremena.“
„Ali nismo ni nadoknadili, zar ne?“
„Teško je da se proceni.“
Ona uzdahnu i ćutke odjaha.
Oko podneva stigoše do glavnog druma, gde skrenuše na istok.
Do kraja dana dobro su napredovali. Nije bilo tragova da su se
putnici u skorije vreme kretali putem, ali je Svileni ipak smotreno
išao u izvidnice. Vrbik pored puta im te večeri ponudi kakvo-takvo
sklonište i iskoristiše stabla da podignu šatore. Večerali su pasulj i
slaninu, obrok za koji je Urgit naročito smatrao da je manje od
322
zadovoljavajućeg. „Dao bih sve za odrezak govedine“, požali se, „čak
i za jedan od onih užasnih što su mi drođimski kuvari služili.“
„Da li biste možda radije tanjir kuvane trave, Vaše veličanstvo“,
pecnu ga Prala, „ili možda malo pečene drvene kore?“
On je zgroženo pogleda, te se okrenu ka Garionu. „Recite mi“,
zausti, „da li vi i vaši prijatelji nameravate dugo da ostanete u Ktol
Murgosu?“
„Ne baš, zašto?“
„Čini mi se da je gospama sa Zapada nezavisnost glavna osobina,
kao i žaljenja vredna navika da izreknu sve što im padne na pamet.
Smatram da im je uticaj na određene povodljive murške dame
škodljiv.“ A onda, kao da je najednom shvatio da je preterao, uputi
bojažljiv pogled Polgari. „Bez uvrede, gospo“, brže-bolje zausti kao
da se izvinjava. „To je samo stara murška predrasuda.“
„Shvatam“, odgovori ona.
Belgarat spusti tanjir i pogleda Svilenog. „Celi dan si išao u
izvidnice“, primeti. „Da nisi video nešto za lov?“
„Bilo je krda životinja sličnih velikim jelenima na severu“,
odgovori čovečuljak, „ali držali su se sve vreme dalje od dometa
strele.“
„Šta si naumio, starče?“, upita Polgara.
„Treba nam sveže meso, Pol“, odgovori on i ustade. „Plesniva
slanina i pasulj nam neće mnogo poslužiti.“ Koraknu dalje iz malog
kruga svetlosti i žmirnu ka oblacima obasjanim mesečinom koji su
plovili preko zvezda. „Fina noć za lov“, primeti. „Šta ti misliš?“
Radoznali joj osmejak zaigra na usnama, te i ona ustade. „Misliš
li da možeš da izdržiš, starče?“, upita.
„Sasvim dovoljno, pretpostavljam“, on će ljupko. „Pođi i ti,
Garione. Hajde da se malo udaljimo od konja.“
„Kuda će?“, upita Urgit Svilenog.
„Ne želiš da znaš, bratac. Zaista ne želiš da znaš.“
Srebrnasti odsjaji mesečine blesnuše na zatalasaloj travi pod
večernjim povetarcem. Garion oštro oseti miris pašnjaka, pošto se
njegovo čulo mirisa uveća deset puta, i udahnu mirise večeri. Lako
je jurio pored ogromnog srebrnog vuka, dok je snežnobela sova
letela poput duha kroz mesečinu nad njima. Prijalo mu je da nanovo
323
neumorno trči, da mu vetar miluje krzno i kandže mu se zarivaju u
mekano busenje dok s dedom po drevnim obredima lova prati
tragove po travi srebrnoj od mesečine.
Prestravili su krdo životinja nalik jelenima u travnatom leglu
samo nekoliko liga istočno od logora i uporno ih poteraše
kilometrima niz talasasta brda. I onda, pošto se prestrašene
životinje sjatiše preko poplavljene jaruge, jedan se stariji mužjak
umoran do iznemoglosti spotaknu i poče naglavačke da se prevrće.
Voda je oko njega pljuštala i napokon se zaustavi na drugom kraju
jaruge, rogova zabodenih pored vode i glave jezivo izvrnute, što
jasno pokaza da je pri padu polomio vrat.
Bez razmišljanja, Garion skoči s oboda bare, hitro jurnu preko i
zgrabi prednje noge mrtvog mužjaka snažnim čeljustima. Napregnu
se i izvuče toplu mrcinu na obalu pre no što bi ga nabujala voda u
jaruzi ponela.
Belgarat i Polgara, nanovo u svojim prirodnim obrisima, mirno
došetaše do šljunčane obale kao da idu u večernju šetnju. „Dobar je,
zar ne?“, primeti Polgara.
„Nije loš“, priznade Belgarat. Izvadi potom bodež i okuša mu
oštricu palcem. „Odraćemo jelena“, reče. „Možeš li da dovedeš
Durnika i tovarnog konja?“
„U redu, oče“, saglasi se ona, zatreperi pod mesečinom i polete
na tihim krilima.
„Garione, trebaće ti ruke“, reče starac prenaglašeno.
„O“, odgovori Garion onako kako to rade vukovi i skloni se od
ulova. „Izvini, deda. Zaboravio sam.“ Donekle sa žaljenjem, vrati se
u svoj pravi oblik.
Čudni su pogledi usledili ujutru kada je Polgara umesto ovsene
kaše poslužila odreske, ali ipak se niko ne usudi da progovori o ovoj
iznenadnoj promeni ishrane.
Jahali su naredna dva dana s poslednjim naletima oluje koja je
sve više jenjavala. Oko podneva se popeše na dugačku padinu gde
ugledaše široko plavo prostranstvo ogromne vode.
„Jezero Ktaka“, zausti Urgit. „Bićemo na samo dva dana od Rak
Ktake čim ga obiđemo.“
„Sadi“, Belgarat će, „imaš li kartu?“
324
 „Evo je, Drevni“, odgovori evnuh zagnjurivši ruku ispod ogrtača.
„Daj da pogledamo.“ Stari čarobnjak sjaha, uze spis od Sadija i
razmota ga. Vetar s jezera ga je nosio, s pretnjom da će ga izbiti iz
ruku. „Ma, prestani“, prasnu on iznervirano. Potom se poduže
zagleda u kartu. „Mislim da bi valjalo da se sklonimo s puta“, zausti
napokon. „Oluja i brodolom su nas zadržali, a uz to nikako ne
možemo da znamo koliko su Malorijci napredovali u pohodu od
odlaska iz Rak Urge. Ne bih poželeo da nas vojska uhvati dok nam
je jezero iza leđa. Malorijci nemaju razloga da se nađu južnije od
jezera, tako da ćemo tuda.“ Pokaza poveću oblast na karti,
prekrivenu simbolima drveća. „Otkrićemo šta se dešava u Rak
Ktaki“, reče, „a ako zatreba, moći ćemo da uteknemo u Veliku južnu
šumu.“
„Belgarate“, oglasi se Durnik uznemireno, pokazujući ka severu,
„šta je ono?“
Nizak stub crnog dima podizao se pod oštrim vetrom nisko nad
obzorjem.
„Možda je poljski požar?“, predloži Sadi.
Belgarat opsova. „Ne“, sažeto će, „nije te boje.“ Ponovo razvuče
kartu. „Tamo ima sela“, kaza. „Mislim daje ovo jedno od njih.“
„Malorijci!“, procedi Urgit.
„Kako su uspeli da se probiju ovoliko na zapad?“, Svileni će.
„Stani malo“, reče Garion pošto se iznenada setio nečeg. Pogleda
Urgita. „Ko pobeđuje kada se na planinama borite s Malorijcima?“,
upita.
„Mi, naravno. Znamo kako da iskoristimo prednosti planine.“
„A ko pobeđuje kad se borite na ravnici?“
„Oni. Brojniji su.“
„Dakle, vojska vam je bezbedna sve dok je u planinama?“
„Upravo sam to rekao, Belgarate.“
„Da se ja borim protiv vas, pokušao bih da osmislim način kako
da vas namamim u polja. Kad bih se vrzmao okolo izazivajući
pretnju Rak Ktaki, morali biste smesta nešto da preduzmete, zar
ne? Poslali biste trupe iz Urga i Morkta ne bi li odbranili grad. Ali
ako, umesto da napadnem grad, pošaljem trupe na sever i zapad,
mogao bih da vas presretnem i uhvatim u klopku na otvorenom.
325
Tako bih odabrao teren i uništio obe vaše armije za samo jedan
dan.“
Urgit preblede. „Zato su malorijski brodovi bili na Gorandskom
moru!“, uzviknu. „Uhodili su da vide hoće li trupe krenuti iz Rak
Urge. Zakat postavlja zamke.“ Pljunu mahnitog pogleda.
„Belgarate, morate mi dopustiti da odem i upozorim trupe. Potpuno
su nespremni za napad. Malorijci će mi uništiti celu vojsku, a oni su
jedina odbrana do Rak Urge.“
Žmireći ka njemu, Belgarat potegli resicu uveta.
„Molim vas, Belgarate!“
„Misliš da možeš da se krećeš dovoljno brzo da utekneš
Malorijcima?“
„Moram. Ako ne budem mogao, Ktol Murgos će pasti. Do vraga,
starče, ipak sam odgovoran za to.“
„Čini mi se da napokon počinješ da shvataš, Urgite“, reče
Belgarat. „Možda će na kraju i biti neki kralj od tebe. Durniče, odvoji
hrane koliko mu možemo dati.“ Okrenu se Keldarovom
uznemirenom bratu. „Nemoj da se izlažeš opasnosti“, upozori. „Drži
se dalje vrhova brda na kojima ti se silueta može videti na nebu.
Pohitaj što više možeš, ali nemoj time da usmrtiš konja.“ Potom
ućuta i zgrabi čovečuljka lasičjeg lica u medveđi zagrljaj. „Srećno“,
reče kratko.
Urgit klimnu, a onda krenu ka konju.
Prala je bila tik iza njega.
„Šta to radiš?“, zahtevao je obrazloženje.
„Idem s vama.“
„Jamačno da nećeš!“
„Traćimo vreme.“
„Devojko, tamo je bitka. Mućni glavom.“
„I ja sam murškog porekla“, pobuni se, „potičem iz porodice
Ktan. Ne plašim se borbe!“ Potom uhvati uzde konju i podiže crnu
kožnu torbu sa sedla. Razveza trake i otvori torbu. Unutra se nalazio
mač s balčakom ukrašenim rubinima. Izvadi ga iz torbe i visoko
podiže. „Pogledajte mač poslednjeg kralja porodice Ktan!“,
dramatično izjavi. „Nosio ga je u boju kod Vo Mimbra. Koristite ga
časno.“ Potom okrenu oštricu i preko lakta mu ponudi balčak.
326
 On se najpre zagleda u nju, a potom u mač.
„Trebalo je da nam bude svadbeni dar“, kaza ona, „ali sada vam
je potrebniji. Prihvatite mač, kralju Murga, i uzjašite. Čeka nas
bitka.“
On prihvati mač i podiže ga. Rubini na balčaku se zacakliše pod
suncem poput kapljica krvi. Zatim se iznenada okrenu, kao po
instinktu. „Ukrstite mač sa mnom, Belgarione“, reče, „za sreću.“
Garion klimnu i maši se ogromnog mača. Jarkoplava vatra planu
oštricom. Dodirnu njime pruženo Urgitovo oružje, a čovečuljak
zaječa kao da mu je balčak izgoreo ruku. Potom se zapanjeno
zablenu u njega. Na balčaku više nisu stajali rubini, već jarkoplavi
safiri. „Jeste li vi to uradili?“, prodahta.
„Nisam“, odgovori Garion. „Kugla je. Izgleda da joj se iz nekih
razloga dopadaš. Srećno, Vaše veličanstvo.“
„Hvala, Vaše veličanstvo“, uzvrati Urgit. „Srećno i vama svima
vama.“ Ponovo krenu ka konju, ali se ipak okrenu i ćutke nezgrapno
zagrli Svilenog. „U redu, devojče“, uputi Prali, „hajdemo.“
„Zbogom, Se’Nedra“, doviknu Prala uzjahavši. „Hvala za sve.“
Okrenuše zatim konje i jurnuše ka severu.
Svileni uzdahnu. „Bojim se da će ga oteti“, zausti žalobno.
„Malorijci?“, upita Durnik.
„Ne... ona devojka. Imala je pogled udavače kad su krenuli.“
„Meni je to baš ljupko“, frknu Se’Nedra.
„Ljupko? Meni je baš odvratno.“ Pogleda oko sebe. „Bolje da
pohitamo ako ćemo oko južnog kraja jezera.“
Pojuriše galopom ka jugu duž obale jezera, obasjani dugačkim
kosim zracima poslepodnevnog sunca, sve dok se ne udaljiše
nekoliko liga pošto ih Urgit i Prala onako naglo napustiše. Tada ih
Svileni, koji je ponovo izjahao u izvidnicu, pozva s vrha brda da
pažljivo priđu.
„Šta je bilo?“, upita Belgarat kad mu se pridružiše.
„Još nešto gori“, izvesti čovečuljak. „Nisam mnogo prišao, ali
čini mi se da je neka usamljena farma u pitanju.“
„Hajde da vidimo“, reče Durnik Totu i obojica izjahaše ka
niskom stubu dima na istoku.

327
 „Stvarno bih želeo da znam da li je Urgitu dobro“, zabrinuto će
Svileni.
„Baš si ga zavoleo, zar ne?“, upita Kadifa.
„Urgita? Jesam. Veoma smo slični.“ Pogleda je. „Pretpostavljam
da ćeš sve ovo spomenuti u Dževelinovom izveštaju?“
„Dakako.“
„Stvarno bih želeo da ne spominješ, znaš?“
„Zašto da ne?“
„Ni sam ne znam. Jednostavno ne želim da dreznijska
obaveštajna služba koristi moje rodbinske veze s kraljem Ktol
Murgosa. Želim da to sačuvam u tajnosti.“
Srebrnasta svetlost sumraka spuštala se nad jezerom kad se
Durnik i Tot namršteni vratiše. „Bila je to murška farma“, podnese
Durnik izveštaj. „Nekoliko Malorijaca je bilo tamo. Čini mi se da
nisu vojnici verovatno samo nekakvi begunci. Pljačkali su i palili,
što obični vojnici pod kontrolom oficira uglavnom ne rade. Kuća je
uništena, ali je staja delimično netaknuta.“
„Da li bismo mogli tamo da prenoćimo?“, zanimalo je Gariona.
Durnik se zbuni i slegnu ramenima. „Krov se još drži.“
„Nešto ne valja?“, upita Belgarat.
Durnik načini mali pokret ruke, a onda se udalji. Garion i
Belgarat krenuše s njim.
„Šta je bilo, Durniče?“, upita Belgarat.
„Staja je u dovoljno dobrom stanju da se sklonimo“, tiho zausti
kovač, „ali mislim da treba da znate da su malorijski begunci sve
ljude s farme nabili na kočeve. Bolje da dame to ne vide. Nimalo nije
prijatno.“
„Možeš li da sakriješ tela?“, upita starac.
„Videću šta mogu da uradim“, uzdahnu Durnik. „Zašto to ljudi
rade?“
„Obično iz neznanja. Neznalica će se predati zverstvu samo zbog
manjka maštovitosti. Pođi i ti, Garione. Možda treba da im se
pomogne. Mahni nam bakljom kad završite.“
To što je mrak skoro potpuno pao nimalo nije pomoglo. Garion
nije mogao da vidi lica ljudima na kocima. Smestiše tela u podrum
sa spoljnim vratima iza kuće koja je i dalje gorela. Potom Garion uze
328
baklju i udalji se malo od kuće da da znak Belgaratu. Staja je bila
suva pa je Durnik uspeo da založi vatru na pažljivo raščišćen deo
kamenog poda i uskoro postade toplije.
„Ovde je čak i prijatno“, izjavi Se’Nedra osmehujući se dok je
posmatrala titrave senke na zidovima i krovu. Sede na gomilu sena
jakog mirisa i, kao da kuša njegovu mekoću, nekoliko puta poskoči.
„Ovo bi bio odličan krevet. Nadam se da ćemo svake noći naći
ovakvo konačište.“
Garion priđe vratima i izviri napolje ne usudivši se da odgovori.
Odrastao je na ne baš mnogo drugačijoj farmi i sama ga pomisao na
skupinu vojnika pljačkaša kako jure po Faldorovoj farmi, paleći i
ubijajući, ispuni neizmernim besom. U glavi mu se istog trena
pojavi slika. Zasenjena lica mrtvih Murga na kocima mogla su biti
lica njegovih prijatelja iz detinjstva i ta ga pomisao protrese do same
srži. Iako su leševi bili Murzi, bili su I farmeri, i on odjednom oseti
bliskost prema njima. Divljaštvo što im se desilo pridobi ličnu
prirodu i mračne misli mu se zarojiše u glavi.

329
 Dvadeset prvo poglavlje

Ujutru je kiša ponovo počela, sipava kiša zbog koje seoski predeo
oko njih postade zamagljen i neodređen. Izjahali su iz ruševine na
farmi u odorama trgovaca robljem i krenuli na sever istočno od
jezera.
Garion je ćutke jahao opterećen mislima jednako mračnim kao
olovna voda jezera s leve strane. Jarost koju je prethodne večeri
osetio sada postade hladna odluka. Rekli su mu da je pravda samo
ideja, ali je on odlučio da, ukoliko mu se malorijski begunci
odgovorni za strahote na farmi nađu na putu, ideju istovremeno
sprovede u delo. Znao je da Belgarat i Polgara ne podržavaju ono
što mu se vrzma po glavi, pa je, ne odajući znaka, razrađivao bar
zamisao o osveti, ako ne o pravdi.
Kad se domogoše blatnjavog puta što je vodio sa severa jezera i
pružao se ka jugoistoku i gradu Rak Ktaki, ugledaše kolone
preplašenih građana, većinom u odrpanim ritama, kako nose nešto
malo stvari što su uspeli da spasu od napada.
„Bolje da se držimo dalje od puta“, odluči Belgarat. „Nikada se
ne bismo probili kroz ovu rulju.“
„Idemo u Rak Ktaku?“, upita Sadi.
Belgarat pogleda reku ljudi kako kulja putem. „Verovatno se
sada u Rak Ktaki ne može naći ni običan splav, a kamoli brod.
Hajdemo u šumu da se probijemo do juga. Ne volim nešto da se
nađem pod pretnjom napada na otvorenom, a ribarska sela su bolja
za najmljenje broda od luke u glavnom gradu.“
330
 „Zašto vi ne biste izjahali?“, predloži Svileni. „Želim malo da se
raspitam.“
Belgarat progunđa. „Možda nije loša ideja. Samo nemoj previše
da se zadržavaš. Bilo bi lepo da se domognemo Velike južne šume
pre zime, ako je moguće.“
„Idem s njim, deda“, ponudi Garion pomoć. „Ionako moram da
skrenem mračne misli.“
Projahaše kroz travu do kolena ka široj koloni preplašenih
izbeglica što je bežala na jug. „Garione“, zausti Svileni zauzdavši
konja, „nije l’ ono Sendar onaj što gura kolica?“
Garion zakloni oči i zapilji se ka krupnijem čoveku što mu ga
Svileni pokaza. „Liči pomalo na Sendara“, saglasi se. „Šta bi Sendar
tražio daleko u Ktol Murgosu?“
„Hajde da ga pitamo. Sendari vole tračeve, pa ćemo možda
saznati šta se dešava.“ Čovečuljak usmeri konja te dojaha do
stamenog čoveka s kolicima. „Dobro jutro, prijatelju“, ljubazno će.
„Nisi li daleko od kuće?“
Rmpalija spusti kolica te zloslutno odmeri njisansku zelenu
odoru. „Nisam rob“, izjavi, „nemoj da ti padne na pamet neka
glupost.“
„A ovo, misliš?“, nasmeja se Svileni cimnuvši prednji deo odela.
„Bez brige, prijatelju, nismo Njisani. Jednostavno smo ih našli na
leševima pored puta. Pomislili smo da će nam koristiti ako naletimo
na službenike. Šta ti, bogova mu, radiš u Ktol Murgosu?“
„Bežim“, požali se Sendar, „kao i ostali u masi. Niste li čuli šta se
desilo?“
„Nismo. Bili smo van svih dešavanja.“
Rmpalija opet podiže ručke na kolicima i pogura ih preko
travnate ivice puta. „Malorijska armija iz Goruta maršira na zapad“,
kaza. „Spalili su grad u kojem sam živeo i ubili polovinu
stanovništva. Nimalo ih ne zanima Rak Ktaka, tako da smo svi tamo
krenuli. Pokušaću da nađem kapetana pomorca koji ide pravo u
Sendariju. Postao sam nostalgičan iz nekog razloga.“
„Živeo si u murškom gradu?“, upita Svileni pomalo iznenađeno.
Čovek napravi grimasu. „Ne svojom voljom“, odgovori. „Zapao
sam u nevolje s tolnedranskim zakonom kad sam pre desetak
331
godina započinjao posao, tako da sam pobegao iz zemlje na
trgovačkom brodu. Kapetan je bio prevarant te je, kad sam potrošio
novac, isplovio i ostavio me na pristaništu u Rak Ktaki. Naišao sam
na grad severno od jezera. Dopustili su mi da ostanem pošto sam
mogao da obavljam poslove nečasne za Murge a opet preozbiljne za
robove. Pomalo je bilo ponižavajuće, ali sam ipak ostao među
živima. Kako god, Malorijci su promarširali tuda pre nekoliko dana.
Kad su otišli, nijedna zgrada nije ostala.“
„Kako si pobegao?“, upita Svileni.
„Krio sam se u plastu sena dok nije pao mrak. Potom sam se
pridružio ovoj svetini.“ Pogleda kako se masa izbeglica probija
putem kroz blato do članaka. „Nije li jadno? Nemaju dovoljno
mozga da se razdvoje i krenu po travi. Nećeš videti vojnike da tako
rade, pazi šta ti kažem.“
„Zar imaš vojnog iskustva?“
„Jakako“, odgovori rmpalija. „Služio sam kao narednik u vojsci
princeze Se’Nedre. Bio sam u Tul Marduu s njom.“
„To sam propustio“, zausti Svileni uverljivo. „Imao sam posla
negde drugde. Ima li Malorijaca ka Velikoj južnoj šumi?“
„Ko zna? Ne lutam naokolo u potrazi za Malorijcima. Doduše, ne
želite da se nađete u šumi. Ubijanje privlači lešinare.“
„Lešinare? Kakve lešinare?“
„Zloduhe. Uglavnom se hrane leševima, ali čuli smo nedavno
neke grozne glasine. Preporučio bih ti da se držiš dalje od šume,
prijatelju.“
„Bolje da upamtimo. Hvala na obaveštenjima. Nek te sreća prati
da stigneš u Rak Ktaku i vratiš se u Kamaar.“
„Zadovoljio bih se sada i Tol Honetom. Tolnedranski zatvori
nisu toliko loši.“
Svileni mu se osmehnu, okrenu konja i galopom povede Gariona
s puta ka ostalima.
Istog poslepodneva pređoše reku Ktaku nekoliko liga uzvodno.
Kišica je prestala, ali je nebo ipak ostalo oblačno. Čim se domogoše
druge obale reke, ugledaše nestvarni mračni obris Velike južne
šume kako se širi pored pašnjaka udaljenih oko jedne lige.
„Hoćemo li?“, upita Svileni.
332
 „Bolje da sačekamo“, odgovori Belgarat. „Malo sam zabrinut
zbog onoga što ti je rekao onaj druškan. Ne želim iznenađenja,
naročito ne po mraku.“
„Ima gaj topola nizvodno“, reče Durnik pokazujući ka povećem
šumarku visokog drveća na nekih petsto metara nizvodno. „Tot i ja
možemo da podignemo logor tamo.“
„Dobro“, saglasi se Belgarat.
„Koliko je sada udaljen Verkat, deda?“, upita Garion dok su
jahali ka gaju duž nabujale reke.
„Po karti, trebalo bi da pređemo oko pedeset liga ka jugoistoku
da bismo stigli do obale preko puta ostrva. A onda ćemo morati da
nađemo brod.“
Garion uzdahnu.
„Bolje da te to ne brine“, kaza Belgarat. „Napredujemo bolje no
što sam zapravo očekivao, a Zandramas ne može večito da beži.
Nema više gde da se sakrije. Uhvatićemo je pre ili kasnije.“ Durnik
i Tot počeše da dižu šatore, a Garion i Eriond se uputiše kroz pokisli
šumarak u potrazi za drvetom za vatru. Bilo je teško naći išta
dovoljno suvo što bi gorelo, tako da su posle jednočasovnog truda
sakupili samo onoliko komadića i grančica da Polgara može da
založi vatru za kuvanje. Kad je počela da priprema pasulj i divljač za
večeru, Garion primeti kako Sadi kruži oko vatre pretražujući
zemlju očima. „Nije smešno, dušo“, reče dosta strogo. „Smesta da si
izašla.“
„Šta ne valja?“, upita Durnik.
„Zit nije u boci“, odgovori Sadi, i dalje tražeći.
Durnik brzo ustade. „Jesi li siguran?“
„Ponekad pomisli da je zabavno da se krije. A sada, smesta da si
izašla, nevaljala gujo.“
„Bolje da ne kažete Svilenom“, posavetova Belgarat.
„Pomahnitaće ako sazna da je na slobodi.“ Starac pogleda okolo.
„Gde je on uopšte?“
„Otišao je da se prošeta s Lizel“, Eriond će.
„Po ovoj kišurini? Baš ume da me iznenadi.“

333
 Se’Nedra priđe i sede na panj pored Gariona, koji je zagrli oko
ramena i privuče sebi. Ona se privi uz njega i uzdahnu. „Šta li Geran
radi večeras?“, setno zausti.
„Verovatno spava.“
„Kako je samo sladak dok spava“, ponovo uzdahnu i sklopi oči.
Začu se lomljava grana u šumarku i Svileni se najednom pojavi
na svetlosti vatre, razrogačen i smrtno bled.
„Šta je bilo?“, uskliknu Durnik.
„Imala je zmiju u bluzi!“, prasnu Svileni.
„Ko?“
„Lizel!“
S varjačom u ruci, Polgara se okrenu i podignute obrve pogleda
čovečuljka koji je silno drhtao. „Reci mi, prinče Keldare“, hladnim
će glasom, „šta si tačno tražio u bluzi markize Lizel?“
Svileni na tren pretrpe njen oštar pogled, a potom poče da
crveni.
„O“, reče ona, „shvatam.“ Zatim se vrati kuvanju.
Prošla je ponoć, a Garion je pokušavao da odredi šta ga je
probudilo. Polako se pomeri da ne probudi Se’Nedru, te obazrivo
podiže šatorsko platno i proviri napolje. Gusta lepljiva magla
podigla se s reke, tako da nije mogao da vidi ništa drugo sem velikog
prljavobelog vela. Tiho leže, načuljivši uši.
Odnekle iz magle začu tiho zveckanje, te pokuša da dokuči o
čemu se radi. Napokon shvati da zvuk dolazi od jahača s
verižnjačama. Posegnu kroz tminu i podiže mač.
„I dalje mislim da ti je najmudrije da nam kažeš šta si našao u
kući pre nego što si je spalio“, neko je govorio promuklim
malorijskim narečjem. Iako govornik nije bio blizu, noću reči putuju
daleko, pa je Garion mogao jasno da razabere šta pričaju.
„O, ne mnogo, kaplare“, vrdao je drugi Malorijac. „Malo ovoga,
malo onoga.“
„Mislim da treba da podeliš s nama. Ipak smo zajedno u ovome.“
„Zar ne mislite da je malo čudno što ste se ovoga setili tek pošto
sam uspeo da skupim nešto plena? Ako ste nameravali da delimo,
trebalo je da obratite malo više pažnje na kuće umesto što ste
protraćili vreme na razapinjanje zarobljenika.“
334
 „U ratu smo“, uzvrati kaplar značajno. „Dužnost nam je da
ubijamo neprijatelja.“
„Dužnost“, frknu Malorijac posprdno. „Begunci smo, kaplare.
Dužni smo sami sebi. Vaša je odluka to što želite da trošite vreme
na klanje murških farmera, ja ću ipak štedeti za penziju.“
Garion se obazrivo otkotrlja ispod šatorskog krila. Oseti se
neuobičajeno smireno, kao da su mu osećanja nekako iščilela.
Ustade i tiho krenu ka gomili zavežljaja, te poče da pretura po njima
sve dok ne oseti gvožđe pod prstima. Zatim dovoljno pažljivo da ne
načini kakav zvuk izvuče verižnjaču. Navuče je i nekoliko puta
slegnu ramenima ne bi li je bolje namestio.
Tot je čuvao stražu pored konja, a ogromno mu se telo ocrtavalo
kroz maglu.
„Moram nešto da odradim“, tiho prošapta Garion nemom
grdosiji.
Tot ga ozbiljno pogleda i klimnu glavom. Okrenu se, odveza
konju uzde s drvenog stuba i pruži mu ih. Zatim spusti ogromnu
šaku Garionu na rame, tiho ga stegnu u znak odobravanja i
uzmaknu korak.
Pošto Garion nije želeo da dozvoli malorijskim beguncima da
nestanu u magli, uzjaha neosedlanog konja i tihim korakom krenu
kroz šumarak.
Činilo se kao da se stišani glasovi iz magle kreću ka šumi, tako
da Garion tiho izjaha za njima pretražujući po maglovitoj tmini i
ušima i voljom.
Kad je prejahao oko kilometar i po, začu pravo s leve strane
promukli smeh. „Jesi li čuo kako su stenjali dok smo ih
razapinjali?“, oglasi se hrapav glas iz guste magle.
„Dosta je bilo“, procedi Garion kroz zube i posegnu za mačem.
Okrenu konja ka zvuku, a onda ga podbode. Konj pojuri bez ikakvog
zvuka dok je kopitima prelazio preko meke zemlje.
„Daj malo svetla“, reče jedan begunac.
„Misliš da je bezbedno? Patrole tragaju za beguncima.“
„Prošla je ponoć. Vojnici su u krevetima. Hajde, upali baklju.“
Ni tren nije prošao a kobno crvenkasto svetlo zasvetle u mraku i
stiže do Gariona.
335
 Juriš je uhvatio begunce potpuno nespremne. Nekoliko njih su
već pali mrtvi, nesvesni šta ih je zadesilo. Vriska i krici su odjekivali
sa svih strana dok se on probijao, bacajući ih sa sedla širokim
zamasima nadesno i nalevo. Ogroman mač je bez ikakvog napora
prolazio kroz verižnjače, kosti i meso. Petorica se prevrnuše na
zemlju prilikom prvog proboja. A onda se Garion hitro okomi na
preostalu trojicu. Jedan je zapanjeno posmatrao, a potom se dade u
beg, drugi posegnu za mačem, a treći s bakljom preneraženo ostade
ukočen.
Malorijac koji je isukao mač slabašno ga podiže ne bi li se
odbranio od užasnog Garionovog udarca. Međutim, silan udarac
odozgo prelomi sečivo sirotog čoveka i završi mu preko šlema do
struka. Garion grubo odgurnu zgrčeno telo s oštrice i okrenu se
bakljonoši.
„Molim vas!“, zavapi prestrašeni čovek usmeravajući konja da
pobegne. „Imajte milosti!“
Jadikovanje je iz nekog razloga još više razbesnelo Gariona.
Škrgutnu zubima i ubičina glava se širokim zamahom vinu kroz
zamagljenu tminu.
Naglo zauzda konja i nakratko isturi glavu da uhvati zvuk
galopiranja preživelog Malorijca, a potom se dade u poteru.
Za samo nekoliko minuta sustigao je begunca. U početku je
morao da prati zvuk, ali je ubrzo ugledao nejasnu senovitu siluetu
kako beži kroz maglu pred njim. Okrenu neznatno nadesno,
prestiže očajnika, a onda zaustavi konja pravo pred beguncem.
„Ko si ti?“, prostenja neobrijani Malorijac kad je najednom
zauzdao konja i ustuknuo. „Zašto ovo radiš?“
„Ja sam sudija“, procedi Garion i bez čekanja ga proburazi.
Begunac se sablaznuto zablenu u ogroman mač u grudima.
Krkljajući, preturi se na stranu, mlitavo skliznuvši s mača.
Garion, i dalje bez ikakvih osećanja, sjaha i obrisa mač o
mrtvačevu tuniku. Kao da se tek tada dosetio, uhvati uzde
čovekovog konja, sjaha i krenu ka mestu gde su ostali pali. Pažljivo
je pregledao na telima da li ima tragova, a potom okupi preostala tri
konja i odjaha u logor u okrilju šumarka.

336
 Svileni je stajao s ogromnim Totom pored stuba. „Gde si se
denuo?“, nagrnu na Gariona promuklim šapatom kad je sjahao.
„Trebalo nam je još konja“, odgovori Garion sažeto, pruživši
Totu uzde zarobljenih konja.
„Malorijskih, sudeći po sedlima“, primeti Svileni. „Kako si ih
našao?“
„Jahači su čavrljali dok su prolazili ovuda. Čini mi se da su bili
vrlo uzbuđeni zbog posete murškoj farmi pre nekoliko dana.“
„A nisi se setio ni da me pozoveš?“ optuži ga Svileni.
„Izvini“, odgovori Garion, „morao sam da požurim. Nisam želeo
da nestanu u magli.“
„Bilo ih je četvorica?“, upita Svileni pošto je izbrojao konje.
„Nisam uspeo da nađem preostala četiri“ Garion slegnu
ramenima. „Doduše, i ovi će nadomestiti gubitak naših u
brodolomu.“
„Osmorica?“, Svileni će pomalo zapanjeno.
„Uhvatio sam ih na prepad. Nije bila neka bitka. Zašto ne odeš
na spavanje?“
„Ovaj, Garione“, predloži Svileni, „verovatno bi bilo mudro da se
opereš pre no što se vratiš u krevet. Se’Nedra ima slabe živce, pa će
se možda uznemiriti ako se probudi i vidi te krvavog.“ Ujutru je
magla bila još gušća. Gusta, ledena i lepljiva ležala je kao da je
neprobojna duž obale reke, a na izuvijanom granju šumarka
nanizale su se biserne kapljice.
„Barem možemo da se sakrijemo“, primeti Garion, i dalje
donekle smeten.
„Kao i svi oni koji su možda tamo“, uzvrati Sadi, „ili šta god da
postoji. Šuma pred nama je na lošem glasu.“
„Koliko je tačno velika?“
„Verovatno je najveća šuma na svetu“, odgovori Sadi podigavši
zavežljaj na konja. „Proteže se stotinama liga.“ Znatiželjno pogleda
stub za konje. „Umišljam li ili jutros imamo više konja?“
„Naleteo sam sinoć na njih“, odgovori Garion.
Posle doručka spakovaše Polgarine lonce, uzjahaše i krenuše
preko pašnjaka ka šumi skrivenoj u magli.

337
 Dok je jahao, Garion začu Svilenog i Durnika iza sebe. „Šta si
tačno pokušavao sinoć?“, upita Durnik bez uvijanja. „Mislim na ono
kad si našao Zit u Lizelinoj bluzi.“
„Namerava da pošalje Dževelinu izveštaj kad se sve ovo okonča“,
odgovori mu Svileni. „Voleo bih da za ponešto ipak ne zna. Ako
uspem da se sprijateljim s njom, možda ću je ubediti da preskoči
neke delove u izveštaju.“
„Baš podlo od tebe, znaš? Ona je samo devojče.“
„Veruj mi, Durniče. Lizel ume da se stara o sebi. Samo se igramo.
Ipak, moram da priznam da nisam računao na Zit.“
„Zar Dreznijci uvek moraju da se igraju?“
„Jamačno. Tako vreme brže prolazi. U Drezniji su zime veoma
duge i grozne. Igre nam oštre vijuge i pripremaju nas za ono čime
se bavimo kad se ne igramo.“ Čovečuljak malo podiže glas.
„Garione?“, kaza.
„Da?“
„Da li zaobilazimo mesto gde si sinoć našao konje? Ne bih voleo
da damama presedne doručak.“
„Bilo je tamo“, Garion pokaza rukom nalevo.
„Šta to?“, upita Durnik.
„Dobili smo konje od grupe malorijskih begunaca koji su umeli
da se šunjaju po usamljenim murškim farmama“, odgovori Svileni
razdragano. „Garion se postarao da im konji više ne trebaju.“
„O“, kaza Durnik. Kratko razmisli. „Dobro“, napokon izusti.
Pošto se družina približila ivici šume, kroz maglu se ukaza
mračno drveće. Uvelo, proređeno je lišće visilo na granama kao
znak da zima nije daleko. Kad su ujahali pod isprepleteno granje,
Garion pokuša da odredi vrstu drveća oko sebe, ali mu je ipak bila
nepoznata. Stajalo je, čvornovato i neobičnog oblika, s granama
koje kao da su se na ogromnim stablima izvijale i uvijale k nebu bez
sunca. Čvornovata stabla su bila istačkana tamnim kvrgama,
duboko zarivenim u grubu koru, zbog čega je drveće užasavajuće
podsećalo na izopačena ljudska lica sa širokim izbuljenim očima i
razjapljenim ustima, tako izvijenim da su mu davala neopisivo
zastrašujući izgled. Lišće je na tlu obrazovalo debeli prekrivač, crn i
pokisao, a sivkasta magla je lebdela između grana.
338
 Se’Nedra čvrsto steže ogrtač i zadrhta. „Moramo li kroz ovu
šumu?“, upita bojažljivo.
„Mislio sam da voliš drveće“, kaza Garion.
„Ne ovo.“ Uplašeno pogleda oko sebe. „Postoji nešto svirepo u
vezi s njima. Mrzi se.“
„Mrzi se? Drveće?“
„Muči se i gura pokušavajući da dopre na sunce. Ne sviđa mi se
ovde, Garione.“
„Bolje da ne razmišljaš o tome“, posavetova je.
Sve dublje su zalazili u tminu šume, uglavnom ćutke jašući, a
duh im klonu zbog sveprisutne turobnosti i hladnog neprijateljstva
koje je naviralo iz čudnog izvijenog drveća.
Zastali su nakratko da ručaju hladan obrok, a onda ponovo
izjahaše ka prigušenom svetlu nalik tamnoj gustoj magli pod
užasavajućim drvećem.
„Čini mi se da smo podosta odmakli“, napokon zausti Belgarat.
„Hajde da založimo vatru i podignemo šatore.“
Možda j e to Garion samo umislio ili je pak to bio krik ptice u
lovu, ali kad grančice planuše prvim plamičcima, vrisak kao da je
odjeknuo iz samog drveća vrisak straha pomešan s jezivom
mržnjom. Pogleda oko sebe i učini mu se kao da se izobličena lica
izdubljena na okolnim stablima izvijaju pod titravim svetlom, ćutke
urlajući pred omraženom vatrom.
Kad su večerali, Garion se udalji od vatre. I dalje je bio otupeo,
kao da su mu osećanja bila uvijena nekim zaštitnim slojem. Shvati
čak da se više ne može setiti pojedinosti sinoćnjeg sukoba, sem
kratkih živih prizora šikljanja krvi pod crvenkastim odsjajem, te
kako jahači mlitavo padaju sa sedla i kako bakljonošina glava leti
kroz maglu.
„Želiš li da popričamo o tome?“, oglasi se Belgarat tik iza njega.
„Ne baš, deda. Mislim da nećeš odobriti ono šta sam uradio, tako
da je bolje da batalimo. Nemoguće je da te nateram da me shvatiš.“
„Ma, shvatam te, Garione. Samo mislim da nisi ništa postigao,
to je sve. Ubio si koliko ih je bilo?“
„Osmorica.“
„Zar toliko? U redu osmoricu Malorijaca. Šta si time dokazao?“
339
 „Nisam hteo ništa da dokažem, deda. Samo sam želeo da se
uverim da neće opet uraditi nešto slično. Čak nisam ni potpuno
siguran da su oni ubili one murške farmere. Ipak, jesu ubili neke
ljude, a oni koji to rade moraju da se zaustave.“
„I dobro, uradio si to. Da li se sada osećaš bolje?“
„Ne, mislim da ne. Čak nisam bio ni ljut dok sam ih ubijao.
Jednostavno je moralo da se obavi, pa sam zato to uradio. Sada kada
je gotovo, voleo bih da uskoro zaboravim na to.“
Belgarat mu uputi dug uporan pogled. „U redu“, napokon reče.
„Dokle god se toga čvrsto pridržavaš, pretpostavljam da ti neće
škoditi. Vratimo se vatri. Hladno je pod drvećem.“
Garion je te noći loše spavao, dok se Se’Nedra bojažljivo
sklupčana u njegovom zagrljaju nemirno prevrtala i često jecala u
snu.
Ujutru Belgarat ustade i namršteno pogleda okolo. „Gluposti“,
iznenadno planu. „Gde se denulo sunce?“
„Iza oblaka i magle, oče“, odgovori Polgara spokojno češljajući
dugu crnu kosu.
„Ta znam, Pol“, brecnu se osorno, „nego moram da utvrdim gde
je čak i na tren da bi odredio kuda ćemo. Možemo završiti tako što
ćemo ići ukrug.“
Tot, koji je dotad ložio vatru, nezainteresovano pogleda starca.
Podiže ruku i uperi je otprilike u pravcu strmine niz koju su se
spuštali prethodne večeri.
Belgarat se namršti. „Siguran si?“, upita grdosiju.
Tot klimnu.
„Prolazio si nekada ovuda?“
Nemi čovek nanovo klimnu, te opet pokaza isti pravac. „Hoćemo
li, ako nastavimo tim putem, izaći na južnu obalu blizu ostrva
Verkat?“
Tot ponovo klimnu i vrati se vatri.
„Siradis je rekla da će nam pomoći u potrazi, deda“, podseti ga
Garion.
„Dobro de. Kad već zna put, neka nas povede kroz šumu.
Nagađanje me zamara.“

340
 Prevalili su tog jutra oko dve lige, a Tot ih je samopouzdano
vodio preko jedva vidljive staze, kad Polgara najednom zauzda
konja i uzviknu: „Pazi!“
Strela fijuknu kroz vazduh pravo ka Totu, ali je grdosija odbi
štapom. Utom se družina svirepih muškaraca, sačinjena delom od
Murga, delom od ljudi neodređenog porekla, sjati iz šume vitlajući
raznim oružjem.
Svileni nije ni časak oklevao, već skliznu sa sedla i maši se
bodeža pod ogrtačem trgovaca robljem. Dok su grubijani uz povike
jurcali ka njima, skoči da ih dočeka ispruženih noževa, kao da drži
dva koplja.
Garion skoči na zemlju. Tot je već nasrtao okrećući štap i
obarajući napadače, a Durnik ih opkoli sa sekirom.
Garion isuka plameni mač Rive Gvozdene Ruke i pojuri široko
mašući. Jedan grubijan visoko skoči i izvi se u vazduhu, što Gariona
podseti na nezgrapno oponašanje Keldarovog napada koji je
sprovodio mnogo puta ranije. Međutim, veština je ovog puta bila
bezuspešna. Umesto da petom šutne Gariona u lice ili grudi,
okretan čovečuljak nalete na sečivo plamenog mača i dosta se glatko
nataknu na njega.
Svileni bodežom proburazi jednog napadača, pljunu i hitnu
drugi bodež u čelo sledećeg.
Krećući se sa suprotnih strana, Tot i Durnik stegoše krug oko
nasrtljivaca i metodično stadoše da ih obaraju, dok su ovi pak
pokušavali da se izvuku iz gomile.
„Garione!“, zavapi Se’Nedra, a on se okrenu i ugleda neobrijanog
rmpaliju kako jednom rukom podiže sitnu kraljicu sa sedla, i dok se
ona otimala, on drugom rukom podiže bodež. Utom ispusti bodež a
ruke mu hitro krenuše da zgrabi tanki svileni konac koji mu se
iznenadno našao oko vrata. Zlatokosa Kadifa je smireno stezala
konac, čvrsto poduprta kolenom o leđa rmpalije koji se strašno
tresao. Se’Nedra je užasnuto posmatrala kako ubica koji joj je
zamalo presudio pada ugušen pred njom.
Garion se smrknuto okrenu i stade da se probija, sekući pred
sobom osujećene napadače. Vazduh se najednom ispuni vriscima,
stenjanjem i komadima tkanine i mesa. Nalete na odrpanka te

341
široko zamahnu mačem i čovek zgrčeno ustuknu, zadrhta i pade na
mestu mrtav. Tada se skupina razdvoji i uteče.
„Kukavice!“, dreknu za beguncima čovek u crnoj odori. Podiže
luk i uperi ga ka Garionu. A onda se najednom naglo preturi,
ispustivši strelu pred sobom, pošto je Svileni bacio bodež koji mu
završi pravo u utrobi.
„Je l’ neko povređen?“, žustro upita Garion pošto se hitro okrenu
s krvavim mačem.
„Oni jesu.“ Svileni se razdragano nasmeja zadovoljno
promatrajući ostatke pokolja na čistini.
„Molim te, prestani!“, prestrašeno viknu Se’Nedra Kadifi.
„S čime?“, odsutno upita plavokosa devojka i dalje stežući svileni
konac oko vrata sada umrtvljenog čoveka. „O, oprosti, Se’Nedra“,
izvini se. „Izgleda da sam malo odlutala.“ Pusti konac, a mrtvak
tamnog lica skljoka joj se pred nogama.
„Dobro obavljeno“, čestitao joj je Svileni.
„Jedva rutinski.“ Slegnu ramenima i pažljivo stade da namotava
konac.
„Čini mi se da si to poprilično hladnokrvno odradila.“
„Nema smisla da se uzbuđujem, Keldare. Ipak je to deo naše
obuke.“
Uputi joj pogled kao da će joj uzvratiti, ali ipak odustade pošto
ga je njen uzgredan ton očigledno zbunio.
„Reci“, ona će.
„Ma ništa.“

342
 Dvadeset drugo poglavlje

„Prestani!“, zgroženo povika Durnik Sadiju dok je ovaj pažljivo

obilazio čistinu i zabadao otrovni nožić u raštrkane leševe.
„Samo da budemo sigurni, vrli čoveče“, smireno odgovori Sadi.
„Nije razborito da ostavimo neprijatelja da leži tobože mrtav.“
Približi se čoveku u crnoj odori kojeg je Svileni oborio. „Šta je ovo?“,
iznenađeno će. „Još je živ.“ Pruži se i spusti ranjeniku kapuljaču da
mu pogleda lice, a onda povuče ruku naglo udahnuvši. „Bolje da
pogledate ovo, Belgarate“, reče.
Belgarat stiže do evnuha preko čistine.
„Zar ljubičasti vez s unutrašnje strane kapuljače ne znači da je
on Grolim?“, upita Sadi.
Belgarat turobno klimnu. Nagnu se i nežno dodirnu balčak
Keldarovog bodeža i dalje zabodenog u čovekovu utrobu. „Nije mu
mnogo ostalo“, kaza. „Možeš li ga osvestiti za propitivanje?“
„Ne košta da pokušam“, odgovori Sadi. Približi se konju i izvadi
iz crvene torbe bočicu sa žutim napitkom. „Da li bi mi dodao čašu
vode, vrli čoveče?“, upita Durnika.
Kovaču je lice bilo neodobravajuće, ali ipak izvadi limenu šolju
iz jedne torbe i napuni je vodom iz mešine.
Sadi pažljivo odmeri dve kapi žute tečnosti u šolju, a zatim
nekoliko puta promeša. Kleknu pored čoveka na umoru i nežno mu
podiže glavu. „Evo“, blago će, „popij. Možda ćeš se bolje osećati.“
Prisloni Grolimu glavu na ruku i približi šolju usnama. Ranjenik

343
slabašno popi, a onda klonu. Ubrzo mu se na pepeljastom licu
pojavi spokojan osmeh.
„Eto, bolje?“
„Mnogo bolje“, prokrklja ranjenik.
„Baš smo se fino potukli, zar ne?“
„Hteli smo da vas iznenadimo“, priznade Grolim, „ali na kraju
smo mi bili iznenađeni.“
„Vaš gospodar... kako rekoste da se zove? Veoma loše pamtim
imena.“
„Morgat“, zbunjeno odgovori Grolim, „prvosveštenik Rak
Ktana.“
„Ah, da, sad se sećam. Kako god, Morgat je trebalo da pošalje još
ljudi da vam pomognu.“
„Sam sam unajmio ljude u Rak Ktaki. Rekoše mi da su vešti,
ali...“ Slabo se zakašlja.
„Nemojte se iznurivati“, reče Sadi, pa zastade. „Šta Morgat želi
od nas?“, upita.
„Samo prati Agačakova uputstva“, odgovori Grolim slabašno kao
da šapuće. „Agačak ne voli da rizikuje, a koliko sam čuo, pale su
neke veoma ozbiljne optužbe u Rak Urgi. Agačak je naredio da vas
svi ljubičasti Grolimi potraže.“
Sadi uzdahnu. „Manje-više sam tako i mislio“, tužno će. „Nekako
se uvek desi da mi ne veruju. Recite mi, kako vam je uspelo da nas
nađete?“
„Iz Ktrag Jaske“, odgovori Grolim sve teže dišući, „vijori se
užasna pesma kroz Ktol Murgos i opominje i usmerava ljubičaste
Grolime pravo ka vama.“ Ranjenik duboko udahnu, a odsutne mu
oči odjednom postadoše uznemirene. „Šta je bilo u šolji?“, prasnu.
Odgurnu Sadiju ruku i pokuša da sedne. Krv mu istovremeno
navrnu kroz usta, a oči mu se zamagliše. Ponovo se zatrese uz
dugačko krkljavo stenjanje. A onda se mlitavo preturi.
„Mrtav je“, proceni Sadi kao da je lekar. „To je problem sa
oretom. Pomalo opterećuje srce, a ovaj prikan nimalo nije bio u
dobrom stanju. Žao mi je, Belgarate, ali uradio sam najviše što sam
mogao.“

344
 „Dovoljno je, Sadi“, starac će smrknuto. „Kreni sa mnom,
Garione“, reče. „Hajdemo negde gde je tiho. Moramo da obavimo
poduži razgovor s Kuglom.“
„Belgarate, možete li to malo da odgodite?“, upita Sadi nervozno
pogledavajući okolo. „Mislim da bi trebalo da odemo što dalje
odavde smesta.“
„Sadi, ne verujem da će se oni prikani vratiti“, Svileni će kao da
objašnjava detetu.
„Ne brine me to, Keldare. Nije razborito da ostanemo u blizini
leševa u ovoj šumi, a već smo dosta vremena proćerdali.“
„Možeš li malo da pojasniš?“, Garion će.
„Sećate li se na šta vas je upozorio onaj Sendar?“
„Misliš li na ono što je nazvao lešinarima?“
„Da. Šta vam je tačno rekao?“
„Rekao je da su to zlodusi stvorenja koja se hrane lešinama. Ali
to je samo priča o duhovima, zar ne?“
„Pribojavam se da nije. Čuo sam od raznih ljudi da su ih videli.
Zacelo želimo da odemo što pre. Mnogi ljudi koji žive u šumi ili blizu
nje ne pokopavaju mrtvake. Spaljuju ih umesto toga.“
„To mi se nikad nije sviđalo“, Durnik će.
„Nema nikakve veze s poštovanjem, vrli čoveče ili s manjkanjem
istog. Rade to da bi zaštitili žive.“
„U redu“, zausti Svileni. „Kako ti lešinari izgledaju? Ovde ima
mnogo životinja koje otkopavaju mrtve.“
„Lešinari nisu životinje, Keldare. Već ljudi ili barem tako
izgledaju. Uglavnom su nezainteresovani i izlaze samo noću, ali u
ratu ili bici, kad ima dosta nepokopanih leševa, umeju da
pomahnitaju. Miris smrti ih privlači, te podivljaju. Napašće svakoga
ko im se nađe na putu kad su u tom stanju.“
„Oče“, reče Polgara, „je l’ to tačno?“
„Moguće je“, saglasi se on. „Lično sam čuo grozne priče o ovoj
šumi. Obično me priče o duhovima ne zanimaju, tako da se nisam
bavio istraživanjem.“
„Svako podneblje ima legende o ljudožderima i čudovištima“,
sumnjičavo će Svileni. „Za plašenje dece.“

345
 „Hajde da se opkladimo, Keldare“, reče Sadi. „Ukoliko
napustimo šumu ne videvši lešinare, podsmevajte se koliko želite
mom kukavičluku, ali uteknimo što pre odavde zbog dama.“
Belgarat se namršti. „Zapravo ne prihvatam postojanje
lešinara“, zausti, „ali isto tako nisam verovao da postoji i Eldrak sve
dok ga nisam video. Ionako bi trebalo da krenemo, a Garion i ja
ćemo kasnije porazgovarati s Kuglom.“
Tot ih ponovo povede i odjahaše galopom, i dalje prateći jedva
vidljivu stazu koja skrenu na jugoistok. Lišće je letelo dok su konji
prelazili preko debelog prekrivača na tlu i sve više zalazili u senovitu
šumu. Izobličeno drveće kao da je zjapilo ka njima, a uprkos tome
što je Garion znao da je to samo plod mašte, kao da su im
užasavajuća stabla nalik licima poprimila izraze zlobnog
naslađivanja.
„Stanite!“, prasnu Svileni iznenadno. „Stoj!“
Svi zauzdaše konje.
„Čini mi se da sam nešto čuo tamo“, reče Svileni.
Svi načuljiše uši ne bi li uhvatili neki zvuk sem teškog disanja
konja.
Odnekle s istoka odjeknu udaljen vrisak kroz maglu.
„Evo, opet“, Svileni će. Okrenu konja.
„Šta radiš?“, upita Belgarat.
„Idem da vidim.“
Tot usmeri konja oko Dreznijca i zaustavi se pred njim. Grdosija
ozbiljno odmahnu glavom.
„Tote, moram da vidim o čemu se radi“, kaza Svileni.
Tot nanovo odmahnu.
„Tote“, Garion će, „je l’ ono što je Sadi ispričao istina? Zar
lešinari stvarno postoje?“
Tot se smrknu i klimnu.
Vrisak se ponovo razleže kroz mračnu šumu, ali ovog puta
mnogo bliže. Bio je ispunjen užasom i jezom.
„Ko je to?“, upita Se’Nedra prestrašeno. „Ko vrišti?“
„Napadači od malopre“, odgovori Eriond zgroženo. „Koji su
uspeli da prežive. Nešto ih ubija.“
„Lešinari?“, upita ga Garion.
346
 „Mislim da jesu. Šta god da je, užasno je.“
„Dolaze ovuda“, reče Sadi. „Bežimo!“ Podbode sapi konju.
Zađoše u tminu šume, više ne prateći stazu. Jurnjava na slepo ih
udalji oko kilometar kroz šumu kad Polgara iznenada zaustavi
konja.
„Stanite!“, naredi.
„Šta je bilo, Pol?“, upita Durnik.
Ona se izdvoji pred njima i zapilji se u šumarak polusakriven
maglom. „Neko je tamo“, prošaputa.
„Lešinar?“, Garion će tiho.
Ona se usredsredi nakratko. „Nije. Tamo je jedan od napadača.
Pokušava da se sakrije.“
„Koliko je daleko?“
„Ne mnogo.“ Nastavila je da pilji kroz gustu maglu. „Tamo“,
kaza. „Iza onog drveta s polomljenom granom na obodu šumarka.“
Garion je jedva uspeo da primeti taman obris kako se krije iza
izvijenog korena drveta koji je izranjao iz mokrog lišća. Potom
uhvati krajičkom oka neko kretanje i primeti siluetu kako se gega,
izašavši iz šume. Bila je nekako siva, skoro nevidljiva u nestvarnoj
magli i tako mršava da je bila poput kostura. Rite su joj bile
zamazane prašinom i krvlju, na avetinjskoj joj je glavi bilo veoma
malo kose, a hodala je polusagnuta s rukama labavo oklembešenim
i duboko dišući. Oči su joj bile beživotne a usta razjapljena.
Utom se iz šume pojavi još jedna, a zatim i još jedna. Kako su
stvorenja sve više napredovala, tako su ispuštala duboko zavijanje
koje je bilo sasvim nerazumljivo, ali kao da je nekako odavalo
užasnu glad.
„Bežaće!“, viknu Polgara.
Užasnuto kriknuvši, skriveni ubica skoči i dade se u očajnički
beg. Lešinari ga pojuriše, a zavijanje im postade učestalije. Geganje
im se ubrza, a mršave ih noge ponesoše kroz šumu neočekivano
brzo.
Posrćući i padajući, preneraženi siledžija je bežao kroz šumu, a
svirepi gonioci su ga svakim korakom pristizali. Kad je napokon
nestao daleko u magli i tmini, bili su na samo nekoliko metara iza
njega.
347
 Vrisak koji odjeknu beše užasan i jeziv. Ponovo odjeknu i
ponovo.
„Ubijaju ga?“, Se’Nedri je glas bio prestravljen.
Polgara potpuno preblede, a oči joj se ispuniše užasom. „Ne“,
odgovori drhtavim glasom.
„Šta rade onda?“, navali Svileni.
„Jedu ga.“
„Ali...“, Svileni zaneme pošto se vrisci ponovo razlegoše kroz
maglu. „Još je...“ Zablenu se u nju razrogačenih očiju, a krv mu
iščeznu s lica.
Se’Nedra zabrekta. „Živ?“, prokrklja šapatom. „Jedu ga živog?“
„Na to sam pokušavao da vas upozorim, Vaše veličanstvo“, Sadi
će smrknuto. „Kad pomahnitaju, ne mogu da odrede ko je živ, a ko
mrtav. Hraniće se bilo čime.“
„Tote“, odsečno će Belgarat. „Možemo li nekako da ih
uplašimo?“
Nemi čovek odmahnu glavom, a onda se okrenu Durniku i
žustro poče da gestikulira, dodirnuvši prvo glavu a zatim stomak.
„Kaže da nisu sposobni da razmišljaju da bi se uplašili“, kaza
kovač. „Glad je sve što osećaju.“
„Šta ćemo da radimo, oče?“, navali Polgara.
„Pokušaćemo da pobegnemo“, odgovori joj, „a ukoliko nam se
nađu na putu, moraćemo da ih ubijemo.“ Ponovo pogleda Tota.
„Koliko mogu da trče?“
Tot podiže ruku i pomeri je polukružno nad glavom, a zatim još
jednom i napokon još jednom.
„Danima“, tumačio je Durnik.
Belgarat se namrgodi. „Hajdemo“, zausti, „i držite se zajedno.“
Kretali su se kroz šumu, ovog puta obazrivije, i muškarci su
držali isukano oružje.
Prvi napad je usledio čim su prešli kilometar i po. Desetak
lešinara sivih lica pojavi se iz drveća teturajući se i zavijajući zbog
užasne gladi i raširiše se da im prepreče put.
Garion jurnu i široko zavitla mačem. Divljački stade da seče sve
pred sobom, dok su se lešinari bezumno pružali ne bi li ga oborili sa
sedla. Grozna trulež se raširi po vazduhu kad ih je obarao. U prvom
348
jurišu ih prepolovi, a onda okrenu konja i nanovo se baci na njih, ali
ipak žustro zastade a utroba mu se izokrenu. Lešinari koji su uspeli
da izbegnu oštricu komadali su tela umrlih, kidajući krvavo meso i
hraneći se koščatim rukama, a zavijanje se nastavi.
Belgarat ih s ostalima pažljivo obiđe, sklanjajući pogled s te
užasavajuće gozbe.
„Nećemo uspeti, oče“, izjavi Polgara. „Neko od nas će pre ili
kasnije pogrešiti. Moramo da se sakrijemo.“
Nakratko je razmislio. „Možda si u pravu, Pol“, napokon se
saglasi. Pogleda onda Gariona. „Pažljivo gledajte ti i Durnik šta
radimo“, uputi. „Bolje da budete spremni da preuzmete kad se mi
umorimo.“
Krenuše polako, a Belgarat i Polgara stadoše da nameštaju
prepreku udruženom voljom. Nisu mnogo prešli kad se lešinar
sivog lica i s penom na ustima pojavi zavijajući između iskrivljenog
drveća. Pošto se našao na oko deset metara od Durnika, odjednom
ustuknu kao da je naišao na nešto čvrsto. Jezivo zavijajući, ponovo
krenu i stade da grabi prljavim rukama s dugim noktima kroz
vazduh.
„Durniče“, Polgara će smireno, „možeš li da ga se rešiš, molim
te?“
„Važi, Pol.“ Kovač se napeto usredsredi i promrmlja samo jednu
reč. Lešinar je zatreperio i istog trena nestao. Pojavi se na dvadeset
metara od njih pored velikog drveta. Ponovo se zagega ka njima, ali
kao da ga je nešto kočilo.
„To će ga zadržati“, Durnik će.
„Šta si mu uradio?“, upita Svileni piljeći u stvorenje koje se
otimalo.
„Zaglavio sam mu ruku u ono drvo“, odgovori Durnik. „Ako
poželi da opet napadne, moraće ili da ponese drvo sa sobom ili da
otkine ruku. Nisam mu naudio, mada, trebaće mu dan, a možda i
više, da oslobodi ruku.“
„Jesi li obezbedila štit, Pol?“, upita Belgarat osvrnuvši se.
„Da, oče.“
„Hajde onda da ubrzamo. Malo trčanja ne može da škodi.“

349
 Pojuriše prvo kasom, a potom se dadoše u galop. Belgarat je pred
njima stvarao štit, koji im posluži kao ovan koji je lešinare u ritama
bacao s puta.
„Gde li su nabavili odeću?“, upita Svileni tokom trka.
Tot pokrenu ruku kao da kopa.
„Kaže da ih skidaju s leševa pošto ih iskopaju“, tumačio je
Durnik.
Svileni se strese. „To jamačno objašnjava smrad.“
Garion je narednih nekoliko dana slabo upamtio. Bilo je
neophodno da se Belgarat i Polgara odmore posle četiri sata, a
težina njegovog i Durnikovog štita kao da je rasla posle svakog
pređenog kilometra. I dalje je bilo maglovito i skoro da ništa nisu
mogli da vide dalje od stotinak metara, a izvijeno se drveće sa
stablima nalik ljudskim licima odjednom pojavljivalo kroz maglu.
Siva mršava obličja kretala su se kroz maglu, a kroz avetinjsku šumu
širilo se bezumno zavijanje .
Noću je bilo naročito jezivo, pošto su se lešinari okupljali oko
štita grabeći i zavijajući zbog ogromne alavosti. Iscrpljen dnevnim
naporima, Garion je bio primoran da koristi svaki delić svoje volje
ne toliko da bi zadržao štit kad ustreba, već i da bi oterao pospanost.
Ona je čak bila veći neprijatelj od lešinara. Hodao je napred-nazad.
Povremeno bi se uštinuo. Čak je otišao toliko daleko da je gurnuo
veći kamičak u levu čizmu ne bi li ga žuljanje održalo budnog. Ipak,
svi napori su propali i glava poče da mu tone pošto ga je san
napokon savladao.
Trže se iz sna osetivši trulež. Čim je podigao glavu ugleda
lešinara tik pred sobom. Pogled mu je bio isprazan zbog nedostatka
ikakve misli, istruleli zubi su mu stajali na razjapljenim ustima, a
šake s crnim noktima ispružene pravo ka njemu. Garion
preneraženo kriknu, te ispusti talas volje koji hitnu stvorenje
unazad. Silno drhteći, ponovo je podigao izgubljeni štit.
Utom se napokon domogoše najjužnijeg dela avetinjske šume i
izjahaše između izvijenog drveća na pašnjak prekriven maglom.
„Hoće li nastaviti s poterom?“, upita Durnik grdosiju. Kovač je
jedva govorio od ogromnog umora.
Tot načini nekoliko čudnih pokreta.

350
 „Šta kaže?“, Garion će.
Durnik se smrknu. „Kaže da neće odustati sve dok je maglovito.
Plaše se sunca, ali pošto ga magla prikriva...“ Slegnu ramenima.
„Moramo onda da održavamo štit, zar ne?“
„Bojim se da je tako.“
Pašnjak na koji su izjahali bio je grozan, prekriven niskim
žbunjem i plitkim barama boje rđe. Magla se kovitlala i lebdela, a
posvuda bi se pojavljivale zasenjene siluete lešinara.
Nastavili su da jašu. Polgara i Belgarat preuzeše održavanje štita
i Garion klonu u sedlu drhteći od umora.
A onda, oseti slab miris soli.
„More!“, kliknu Durnik. „Stigli smo do mora.“
„Još samo da nađemo brod“, natuknu Svileni.
Međutim, Tot je ubeđeno pokazivao napred, a potom načinio
čudan pokret.
„Kaže da nas tamo čeka brod“, reče Durnik.
„Tamo?“, izreče Svileni zapanjeno. „Kako mu uspeva?“
„Stvarno ne znam“, odgovori Durnik. „Nije mi rekao.“
„Durniče“, Svileni će, „kako ti uspeva da ga razumeš? Meni su
njegovi pokreti potpuno besmisleni.“
Durnik se namršti. „Stvarno ne znam“, priznade. „Nisam ni
razmišljao o tome. Nekako znam šta želi da kaže.“
„Možda koristiš magiju?“
„Ne. Verovatno jer smo nekoliko puta bili u prilici da zajedno
radimo. Ljudi se zbog toga uvek zbliže.“
„Verovaću ti na reč.“
Popeše se na niži brežuljak i ugledaše pod sobom šljunkovitu
plažu i talase kako se kotrljaju s maglovite pučine i zapljuskuju
okrugle kamičke, a potom se povlače, žalobno šišteći kad zapenjena
voda klizne plažom, pa onda ubrzo nanovo zapljusnu.
„Ne vidim brod, Tote“, zausti Svileni bezmalo optužujuće. „Gde
je?“
Tot uperi rukom ka magli.
„Stvarno?“ Svileni će sumnjičavo.
Nemi čovek klimnu.

351
 Lešinari iza njih još više podivljaše kad su počeli da se spuštaju
ka plaži. Zavijanje im postade glasnije i pojuriše tamo-amo na vrhu
brda, grabeći kandžama, očajnički gladni. Međutim, tu se
zaustaviše.
„Umišljam li ili se nečega boje?“, natuknu Kadifa.
„Ne spuštaju se s brda“, saglasi se Durnik. Pogleda Tota.
„Uplašeni su?“, upita.
Tot klimnu.
„Pitam se čega“, Kadifa će.
Grdosija pokrenu ruke.
„Kaže da je to nešto verovatno gladnije od njih“, reče Durnik.
„Plaše ga se.“
„Možda ajkula?“, predloži Svileni.
„Ne. Samog mora.“
Čim stigoše na šljunkovitu plažu, sjahaše i zguraše se pored
vode. „Jesi li dobro, oče?“, upita Polgara starca koji se oslanjao o
sedlo pomno posmatrajući kroz debelu bledu maglu nad tamnom
vodom.
„Šta? O, jesam. Dobro sam, Pol samo sam malo zbunjen, to je
sve. Ako brod stvarno postoji, želeo bih da znam ko ga je poslao i
otkud zna da ćemo biti baš ovde.“
„I još važnije“, nadoveza se Svileni, „želeo bih da znam kako
ćemo im javiti da smo stigli. Magla je toliko gusta da se može seći
nožem.“
„Tot kaže da već znaju da smo ovde“, reče Durnik. „Verovatno će
se pojaviti za oko pola sata.“
„Je l’?“, Belgarat će radoznalo. „A ko je uopšte poslao brod?“
„Kaže da je Siradis.“
„Moraću jednom da porazgovaram s tom mladom gospom“,
kaza Belgarat. „Počeću zbog nje malo da se uzrujavam.“
„Otišli su“, zausti Eriond dok je gladio konju spušten vrat.
„Ko?“, upita Garion.
„Lešinari“, odgovori dečak, uperivši prst ka brdu. „Odustali su i
krenuli u šumu.“
„A da se nisu ni oprostili“, dodade Svileni uz širok kez. „Ne
razumem šta je s manirima ovih dana.“
352
 Brod koji je avetinjski isplovio iz magle bio je čudne građe,
visokog pramca i krme i širokih jedara na glavnim katarkama.
„Kako se kreće?“, radoznalo upita Se’Nedra Gariona,
promatrajući senovit obris broda.
„Ne shvatam.“
„Ne veslaju“, natuknu, „a nema ni najmanjeg povetarca.“
On pogleda brod i istog trena shvati da je u pravu. Nije bilo
vesala na avetinjskom brodu, a uprkos tome što nije bilo ni
najmanjeg povetarca u magli, brod je glatko plovio nategnutih
jedara po nekako uljastoj vodi.
„Je l’ to neka čarolija?“, upita ona.
On posegnu za voljom tražeći dokaz. „Čini mi se da nije“,
odgovori. „Barem ja ne mogu da primetim.“
Belgarat je stajao nedaleko, s izrazom odrešitog neodobravanja.
„Kako pokreću brod, deda?“, upita Garion.
„Veštičarenjem“, odgovori mu starac i dalje namršten, „koje je
nepredvidivo i obično ne mnogo pouzdano.“ Pogleda Tota. „Hoćeš
da se ukrcamo na ono?“, upita.
Tot klimnu.
„Odvešće nas na Verkat?“
Tot nanovo klimnu.
„To jest, misliš da će nas odvesti ukoliko se vila koja ga pokreće
ne umori ili jednostavno ne odluči da je možda zabavnije da nas
povede u suprotnom pravcu.“
Tot raširi ruke.
„Kaže da mu verujemo“, protumači Durnik.
„O, kad bi ljudi prestali to da mi govore.“
Brod uspori, a korito nežno dodirnu šljunak na dnu. Široka
daska skliznu s palube i isturenim delom potonu metar u vodu. Tot
povede plašljivog konja i zagazi kroz vodu do daske. Zatim se
okrenu i upitno pogleda družinu. Pozva ih rukom.
„Kaže da bi trebalo da se ukrcamo“, Durnik će.
„Shvatio sam“, progrme Belgarat. „Dobro, pretpostavljam da bi
trebalo da krenemo.“ Narogušeno uhvati uzde i zagazi u vodu.

353
 Dvadeset treće poglavlje

Mornari na čudnom brodu bili su odeveni u tunike s kapuljačom

od grubog debelog platna. Kosti na licu bile su im istaknute, zbog
čega su izgledali nekako skamenjeno, a svi su bili nemi poput Tota.
Obavljali su poslove u potpunoj tišini. Gariona, koji se bio privikao
na čestu dreku i psovke među čerečkim mornarima, ova tišina
zbuni, čak i pomalo iznervira. Ni brod nije proizvodio uobičajene
zvuke. Nije bilo struganja vesala u držaljima, niti škripe jedara, pa
ni pucanja drvene građe samo tiho zapljuskivanje vode pored broda
dok su kroz maglu sekli talase vođeni snagom ili duhom koje Garion
jednostavno nije mogao da pojmi.
Pošto su ostavili obalu za sobom u magli, više nije bilo nikakve
tačke po kojoj bi se usmerili, niti ikakavog osećaja za pravac. Tihi je
brod nastavio s plovidbom.
Garion je stajao grleći Se’Nedru oko ramena. Čudan spoj
iznurenosti od napora u šumi zbog lešinara i turobnosti tamne
široke pučine i guste magle rastuži ga, a misli mu odlutaše. Mogao
je samo još da stoji pored svoje umorne žene i zaštitnički je drži u
zagrljaju, tupo blenući u maglu.
„Šta je sad pa ovo?“, uzviknu Kadifa iza njega. On se okrenu i
pogleda ka krmi. Iz beličaste magle pojavi se avetinjska bela ptica s
neopisivim krilima činilo se da su duža od raspona raširenih ruku
visokog čoveka. Krila se nisu pomerala, ali je ptica ipak letela,
jezdeći kroz magličast vazduh poput bestelesnog duha.
„Albatros“, ustanovila je Polgara poreklo predivne ptice.

354
 „Zar oni ne donose nesreću?“, upita Svileni.
„Nisi valjda sujeveran, prinče Keldare?“
„Ne baš, ali...“, zastade.
„To je samo morska ptica“, reče mu.
„Zašto ima toliko velika krila?“, radoznalo upita Kadifa.
„Prelazi ogromna rastojanja nad pučinom“, kaza Polgara. „Lebdi
na krilima bez ikakvog napora. Veoma su praktična.“
Ptica iskosi ogromna krila čudno kriknuvši kao da je usamljena,
a zvuk se razleže kroz vazduh nad širokim zatalasanim morem.
Polgara nagnu glavu u znak odgovora tom čudnom pozdravu.
„Šta kaže, Pol?“, upita Durnik neuobičajeno tiho.
„Poprilično je zvaničan“, odgovori. „Morske ptice su veoma
ponosite verovatno zbog toga što dosta vremena provode same.
Pretpostavljam da im to daje dovoljno prostora da prebiraju po
mislima. Kopnene ptice sve vreme ćućure, a nasuprot tome, morske
ptice umeju da budu prefinjene.“
„Čudna stvorenjca, zar ne? Ptice, mislim.“
„Ne kad se navikneš.“ Pogleda snežnobelu pticu kako s
nedokučivim izrazom lica jezdi kroz miran vazduh pored broda.
Albatros zaleprša krilima i odlete pred brod, zaustavivši se tik
pred pramcem, bezmalo nepokretno lebdeći kroz maglu.
Belgarat j e pomno posmatrao jedra koja su se nestvarno
nadimala kroz miran vazduh. Posle nekog vremena progunđa i
okrenu se k Totu. „Koliko će da traje putovanje do Verkata?“, upita.
Tot malo raširi ruke.
„Nisi baš jasan, prijatelju.“
Tot pokaza naviše i malo više raširi ruke.
„Belgarate, kaže da će nam trebati oko pet sati“, protumači
Durnik.
„Onda se krećemo brže nego što izgleda“, primeti starac. „Ipak,
pitam se kako li su uspeli da ubede vilu da se toliko dugo usredsredi
na jednu stvar. Nikada nisam sreo nijednu koja bi se mogla
pridržavati jedne ideje duže od minuta.“
„Želiš li da ga pitam?“, ponudi se Durnik da pomogne. Belgarat
žmirnu ka jedrima. „Ne“, kaza. „Bolje nemoj. Možda mi se odgovor
neće svideti.“
355
 Predveče se kroz maglu pojavi severozapadna obala ostrva
Verkat, tamna i nejasna. Kako su se sve više približavali s beličastim
albatrosom koji je jezdio pred njima, Garion nad šljunkovitom
obalom ugleda niska brda prekrivena tamnim zimzelenim drvećem
obavijenim maglom. Nedaleko od plaže nekoliko raštrkanih
zlatastih svetala titralo je na prozorima kuća u selu, a do obale je iz
sela vijugala kolona baklji. Garion začu tiho pevanje. Reči su bile
nerazgovetne, ali je zvuk ostavljao utisak ogromne tuge i beskrajnog
jada.
Brod tiho zaplovi preko plićaka zaliva, a potom nežno pristade
uz neobrađeno kamenje pristaništa čija je struktura izgledala kao
da je nastala pre prirodnim putem negoli ljudskom rukom.
Visoki čovek u beloj lanenoj odori stajao je na pristaništu. Iako
mu lice nije bilo izborano i obrve su mu bile crne poput gavranovog
perja, valovita mu je kosa bila srebrnasta kao Belgaratu. „Dobro
došli“, pozdravi ih. Glas mu je bio dubok i neobično blag. „Ja sam
Vard. Dugo smo čekali vaš dolazak koji nam je još pre mnogo stoleća
otkrila Nebeska knjiga.“
„Vidite li sada zašto ne volim ove ljude?“, promrmlja Belgarat.
„Mrzim kad se neko pravi da je sveznalica.“
„Oprostite, sveti Belgarate“, zausti čovek na pristaništu uz
osmejak. „Ukoliko ćete se bolje osećati, prećutaćemo o onome što
smo pročitali u zvezdama.“
„Imaš oštar sluh, Varde“, primeti starac.
„Ako tako želite da mislite.“ Vard slegnu ramenima. „Spremili
smo odaje za vas i hranu. Putovanje vam je bilo naporno i teško, te
sam ubeđen da ste veoma umorni. Ako ste radi da krenete sa mnom,
pokazaću vam put. Moji ljudi će povesti konje i poneće vam stvari.“
„Veoma ste ljubazni, Varde“, reče Polgara s ograde broda dok su
nemi mornari silazili s mostića na kameni dok.
Vard se nakloni. „Počašćeni smo vašim prisustvom, gospo
Polgara“, reče. „Divili smo vam se još od početka trećeg doba.“
Uzana staza s pristaništa vijugala je bez ikakve određene svrhe.
„Bojim se da nam je selo prosto u odnosu na velike zapadne
gradove“, zausti čovek u beloj odori kao da se izvinjava. „Odvajkada
smo bili podređeni prirodi oko nas.“

356
 „Sva mesta su manje-više ista“, saglasi se Belgarat piljeći ka
mnoštvu osvetljenih prozora u magli.
U selu je bilo dvadesetak građevina od grubog neobrađenog
kamenja sa slamnatim krovovima. Bile su raštrkane, bez ulica
između. Ipak, mesto je bilo ušuškano, bez meteža koji bi se inače
bez pogovora javio na sličnim mestima, a pragovi pred kućama
izgledali su kao da su često ribani.
Vard ih dovede do poveće kuće u središtu sela i otvori vrata.
„Ovo će vam biti dom dokle god želite da ostanete“, reče. „Trpeza je
spremna, a nekoliko mojih ljudi će vas služiti. Ukoliko biste poželeli
štagod drugo, slobodno me pozovite.“ Potom se nakloni, okrenu i
udalji kroz magličasti sumrak.
Unutrašnjost kuće nije bila ni približno raskošna, ali je ipak
odudarala od stroge spoljašnosti. U svakoj odaji plamtela je vesela
vatrica u niskom ognjištu, šireći toplotu i svetlost. Zalučene vratnice
vodile su u odaje izbeljenih zidova. Jednostavan nameštaj je bio
kabast, a kreveti pokriveni debelim punjenim prekrivačima.
U glavnoj odaji nalazio se sto s klupama, prekriven mnogim
zaklopljenim zemljanim lončićima. Mirisi iz lončića podsetiše
Gariona da danima nije obedovao topao obrok.
„Baš čudni ljudi“, primeti Kadifa skidajući ogrtač, „ali ne može
se zameriti njihovom gostoprimstvu.“
Svileni je merkao trpezu. „Jamačno da ne želimo da im se
zamerimo tako što ćemo dopustiti da se večera ohladi. Ne znam za
vas, ali ja sam skroz izgladneo.“
Večera je bila izvrsna. Jela su bila obična ali ukusno začinjena.
Glavno jelo je bilo dobro pečen but životinje nepoznate Garionu, ali
ipak bogatog i dobrog ukusa.
„Kakvo je ovo pečenje?“, upita Se’Nedra služeći se novim
komadom.
„Mislim da je jaretina“, odgovori Polgara.
„Jaretina?“
„Čini mi se da jeste.“
„Ali ja mrzim jaretinu.“
„Ovo ti je već treće parče, mila“, uzvrati Polgara.

357
 Pošto su večerali, smestiše se oko vatre. Garion oseti kako ga
umor savladava i iako je znao da bi trebalo da ode na počinak, oseti
da mu je isuviše udobno da bi se pokrenuo.
„Ima li znakova da je Zandramas prošla ovuda?“, upita Svileni.
„Molim? A, ne, ništa.“
„Izgleda da izbegava naseljene predele“, primeti Belgarat.
„Mislim da nije bilo neophodno da dolazi u selo. Mogao bi sutra da
izjašeš i pokušaš da nađeš trag.“
„Zar ne bi otišla pravo u Rak Verkat?“, pretpostavi Svileni.
„Tamo je luka, a ona želi da ode u Maloriju, je l’ tako?“
„Možda je nešto drugo smislila“, starac će. „Raspisana je
nagrada za njenu glavu, a Malorijci iz Rak Verkata verovatno su
jednako zainteresovani kao i oni iz Rak Hage. Pažljivo je unapred
osmislila svaki korak putovanja. Ne verujem da bi išta prepustila
slučaju, kad je već ovoliko odmakla.“
Sadi se vrati u sobu držeći zemljanu bocu. „Markizo Lizel“, jetko
će, „da li biste mi vratili zmiju?“
„O, stvarno mi je žao, Sadi“, poče da se izvinjava. „Potpuno sam
zaboravila da je kod mene.“ Gurnu ruku u dekolte i nežno izvadi
zelenu zmijicu.
Svileni naglo udahnu, trgnuvši se.
„Nisam pokušala da je ukradem“, stade Kadifa da ubeđuje
Sadija. „Sirotici je bilo hladno.“
„Jakako.“ Uze zmiju.
„Sadi, samo sam htela da je ugrejem. Svakako ne želiš da se
prehladi, zar ne?“
„Vaša briga me pogađa u srce.“ Utom se okrenu i zaputi ka
odajama za spavanje, a Zit mu se lenjo obmota oko podlaktice.
Ujutru je Garion ušao u obor iza kuće, osedlao konja i odjahao
ka šljunkovitoj plaži gde su se talasi bez predaha kotrljali s
maglovitog mora i zapljuskivali obalu. Zastade i pogleda gore-dole
po plaži. Slegnu ramenima i usmeri konja na severoistok.
Gornji obod plaže, zastrt kamenjem, bio je prekriven beličastim
komadima drveća. Dok je jahao, nehajno je gledao u nabacane
gomile granja i polomljenih stabala. S vremena na vreme bi
primetio poneki kockasti drveni komad među ostalim cepanicama i
358
komadima, što je bez reči opisivalo da je neki brod nekada doživeo
brodolom. Shvati kako je moguće da je posle nekog brodoloma od
pre možda sto godina drveće plutalo s druge strane sveta da bi
završilo na ovoj obali na oblucima prekrivenim solju.
„Veoma interesantno“, uputi mu opori glas u glavi, „ali krenuo
si u pogrešnom pravcu.“
„Gde si nestao?‘! upita Garion, zauzdavši konja.
„Zašto uvek moraš da počneš razgovor tim pitanjem? Zašto
dosađuješ kad ti odgovor ionako ne bi koristio? Okreni se i vraćaj se
odakle si došao. Trag počinje s druge strane sela i nemaš vremena
da obiđeš celo ostrvo.“
„Da li je Zandramas još uvek ovde s mojim sinom?“, upita
Garion žustro, s namerom da postavi pitanje pre no što nedokučivi
glas ponovo nestane.
„Nije“, odgovori glas. „Otišla je pre nedelju dana.“
„Sustižemo je, dakle“, izreče Garion naglas, a u njemu zatinja
nada.
„Logična tvrdnja.“
„Gde je umakla?“
„U Maloriju, ali to si i sam znao, je l’ tako?.“
„Možeš li da budeš određeniji? Malorija je velika.“
„Ne radi to, Garione!“ reče glas. „Ul ti je rekao da je potraga za
tvojim sinom tvoj zadatak. Nije mi dozvoljeno da ti pomognem
ništa više nego što je njemu. O da, pripazi katkad na Se’Nedru.“
„Na Se’Nedru? Zašto?“
Ali glas nestade. Garion opsova i odjaha istim putem kojim je i
došao.
Pošto je prešao nešto više od lige južnije od sela, gde je pećina
okružena isturenim krajevima kopna izlazila na more, mač na
leđima mu se pomeri. Odsečno zauzda konja i isuka oružje. Ono mu
trgnu ruku i nepogrešivo stade da pokazuje ka kopnu.
Kasom krenu uz brdo oslonivši balčak mača Rive Gvozdene
Ruke o sedlo. Trag je vodio pravo. Pred njim se ukaza dugačka
travnata padina, a potom i senovita ivica zimzelene šume. Nakratko
je razmislio, a zatim odlučio da je bolje da se vrati i obavesti družinu
umesto da se sam uputi u poteru za Zandramas. Kad je okrenuo
359
konja ka selu, pogleda ka uvali u pećini. Pod vodom je postrance
ležala potopljena olupina manjeg broda. Namršti se. Zandramas je
ponovo nagradila ubistvom one koji su joj pomogli. Podbode konja
i potera ga u galop nanovo prelazeći kroz maglu na livadama između
obale i mračne šume u pravcu sela.
Skoro u podne stiže do kuće što im je Vard obezbedio i sjaha
obuzdavajući uzbuđenje što je bolje umeo.
„Dakle?“, upita Belgarat, odmarajući se pred vatrom s vrčem u
ruci kad je Garion ušao.
„Trag je na oko lige južnije.“
Polgara podiže pogled sa spisa na stolu. „Siguran si?“, upita.
„Kugla jeste.“ Garion razveza vrpce na ogrtaču. „O da, prijatelj
me je ponovo posetio.“ Kucnu se u čelo. „Reče mi da je Zandramas
napustila ostrvo pre nedelju dana i da je sada u Maloriji. To je sve
što sam uspeo da iskamčim od njega. Gde je Se’Nedra? Moram da
joj kažem da se približavamo.“
„Spava“, reče Polgara pažljivo zamotavajući spis.
„Je l’ to deo knjige što je deda tražio?“, upita.
„Nije, mili. Ovo je recept za supu od sinoć.“ Okrenu se ka
Belgaratu. „Dakle, oče? Hoćemo li da nastavimo da pratimo trag?“
Razmišljao je o tome očiju odsutno uprtih u titravu vatru u
ognjištu. „Ne znam, Pol“, napokon odgovori. „S nekom svrhom smo
završili na ostrvu i mislim da nije samo zbog traga. Mislim da bi bilo
najpametnije da provedemo ovde još neki dan.“
„Nadoknadili smo dosta vremena u poteri za Zandramas, oče“,
podseti ga ona. „Zašto bismo ga opet traćili tako što bismo ostali
ovde?“
„Nazovi to predosećajem, Pol. Imam jak osećaj da treba da
ostanemo ovde i sačekamo nešto, nešto vrlo važno.“
„Mislim da grešiš, oče.“
„To je tvoja privilegija, Pol. Nikada ti nisam govorio šta da
misliš.“
„Samo šta da radim“, dodade ona zajedljivo.
„To je moja privilegija. Očeva je dužnost da vodi svoju decu.
Ubeđen sam da shvataš.“

360
 Vrata se otvoriše i Svileni se pojavi s Kadifom, sklonivši se s
podnevne turobnosti. „Jesi li našao trag?“, upita Svileni skidajući
ogrtač.
Garion klimnu. „Iskrcala se na oko lige odavde niz obalu. Potom
je potopila brod što ju je doveo. Leži na dnu s celom posadom, nekih
pedesetak metara od obale.“
„Tako nešto se i dalo očekivati“, primeti Svileni.
„Šta si ti radio jutros?“, upita ga Garion.
„Njuškao.“
„Keldare, to se zove ‘prikupljanje informacija’“, zameri mu
Kadifa, takođe skinuvši ogrtač i izgladivši prednji deo haljine.
„Svodi se na isto, zar ne?“
„Dakako, ali ‘njuškanje’ odvratno zvuči.“
„Jeste li nešto otkrili?“, upita Garion.
„Ne baš“, priznade Svileni, prišavši vatri da se ugreje. „Svi su
ovde veoma ljubazni, ali su ipak veoma umešni u izbegavanju
otvorenih pitanja. Doduše, u jedno sam siguran. Ovo mesto nije
pravo selo barem ne u nama poznatom smislu. Sve je pažljivo
namešteno da izgleda neobrađeno i seoski i svi tvrde da gaje živinu
i stoku, ali je sve nekako lažno. Alat izgleda kao da ga nikad nisu
koristili, a životinje su im preterano čiste.“
„Čime se onda bave?“, upita Garion.
„Mislim da provode vreme u čitanju“, odgovori Kadifa. „Posetila
sam jednu ženu u čijoj je kući na stolu stajala nekakva karta. Uspela
sam samo namah da virnem pre no što ju je sakupila. Ličilo je na
kartu sazvežđa poput slike noćnog neba.“ Belgarat progunđa.
„Astrolozi! Nikada se nisam uzdao u astrologiju. Imam utisak da
zvezde kazuju nešto drugo na svakih petnaestak minuta“, zastade
nakratko. „U Prolguu mi je Gorim rekao da su ovi ljudi Dali
identični onima koji žive u južnoj Maloriji i da niko nije uspeo da
shvati šta nameravaju. Izgledaju kao da su pokorni i blagi, ali
podozrevam da je to maska. Postoji nekoliko učenjačkih naseobina
u Dalaziji, a ne bi me iznenadilo da je ovo jedno od njih. Jeste li
videli nekoga s povezom nalik Siradis?“
„Proroke?“, upita Svileni. „Ja nisam.“ Pogleda Kadifu.
Ona odmahnu glavom.
361
 „Oče, možda Tot može da nam odgovori na neka pitanja“, reče
Polgara. „Čini mi se da može da se sporazumeva sa žiteljima
drugačije od nas.“
„Kako ćemo da iznudimo odgovore od nemog čoveka, Polgara?“,
Svileni će.
„Izgleda da ga Durnik razume“, odgovori mu. „Uzgred, gde su
oni?“
„Našli su jezerce nad selom“, reče Kadifa. „Namerili su da
provere ima li riba. Eriond je s njima.“
„Nisam ni sumnjala.“ Polgara se osmehnu.
„Da nije malo dosadan?“, upita Kadifa. „Mislim na to što provodi
sve vreme pecajući.“
„To je zdrava zanimacija“, Polgara će, a onda značajno pogleda
vrč u Belgaratovoj ruci. „A i verovatno mu mnogo više koristi od
zabave nekih osoba koje sada ne bih da imenujem.“
„Šta ćemo sada, stari prijatelju?“, upita Svileni Belgarata.
„Sačekaćemo malo držeći i oči i uši otvorene. Imam predosećaj
koji mi nikako ne da mira, da će se nešto presudno desiti.“
Posle podne je počeo slab vetar i razredio maglu koja im je već
dodijala poslednjih nedelju dana. Nebo se predveče oslobodi teških
oblaka koji odjezdiše ka zapadu, a zalazeće sunce ga odenu u
skerletno ruho.
Sadi je proveo dan s Vardom i sada se vrati iznerviranog izraza
lica.
„Jesi li uspeo nešto da saznaš?“, upita Svileni.
„Ništa smisleno“, odgovori evnuh. „Mislim da ovi ljudi nemaju
predstavu o stvarnosti. Izgleda da je jedino što ih zanima nešto
uvrnuto što nazivaju zadatkom. Vard nije hteo da mi kaže šta mu je
tačno zadatak, ali kao da su još od početka vremena prikupljali
informacije o tome.“
Sumrak je počeo da pada nad ostrvom kad se Durnik vrati s
Eriondom, iznervirano noseći štap za pecanje na ramenu.
„Gde je Tot?“, upita Garion.
„Reče da mora nešto da obavi“, odgovori Durnik brižno
proveravajući pecaljku. „Možda mi treba manja udica“, zamišljeno
će.
362
 Polgara i Kadifa su spremale večeru kad se Svileni obrati
Garionu. „Hajde da malo protegnemo noge“, predloži.
„Baš sada?“
„Ne drži me mesto.“ Čovečuljak lasičjeg lica ustade sa stolice.
„Hajde“, zausti. „Ako nastaviš tako da sediš u stolici, pustićeš
korenje.“
Garion zbunjeno krenu za prijateljem. „O čemu se radi?“, upita.
„Želim da otkrijem šta je Tot naumio a da se Kadifa ne vrzma za
mnom.“
„Mislio sam da ti je draga.“
„I jeste, ali malo mi je dosadilo da mi uvek bude za petama.“
Zastade. „Kuda su krenuli?“, upita pokazujući ka koloni s bakljama
koja se širila preko livade između sela i šume.
„Možemo da krenemo za njima i otkrijemo“, predloži Garion.
„Dobro kažeš. Hajde.“
Vard je vodio kolonu seljana s bakljama ka tamnoj šumi nad
livadom, a Tot je, znatno viši od ostalih, koračao pored njega.
Garion i Svileni se nisko nagnuše u visokoj travi i stadoše s
razdaljine da naporedo prate kolonu.
Pošto se seljani približiše šumi, nekoliko nejasnih silueta ukaza
se iz drveća i zaustavi iščekujući. „Možeš li da ih raspoznaš?“,
prošapta Garion.
Svileni odmahnu glavom. „Predaleko su“, promrmlja, „i nema
dovoljno svetla. Moramo da priđemo.“ Baci se potrbuške i zapuza
kroz travu.
Livada je još bila mokra od višednevne guste magle, tako da su
Garion i Svileni bili sasvim mokri kad su se domogli senovitog
okrilja drveća na obodu šume.
„Svileni, nimalo ne uživam u ovome“, prošapta Garion
Svilenom, kao da mu prebacuje.
„Nećeš se istopiti“, uzvrati mu Svileni šapatom, pa podiže glavu
i žmirnu kroz drveće. „Zar oni ljudi ne nose poveze?“, upita.
„Čini mi se da nose“, odgovori Garion.
„Znači da su proroci, je l’ tako? Nismo ih sreli u selu jer možda
žive u šumi. Hajde da probamo da se približimo. Sve ovo mi prilično
pecka znatiželju.“
363
 Seljani, i dalje s bakljama, zađoše nekoliko stotina metara u
šumu i napokon se zaustaviše na ovećoj čistini. Čistinu je okruživalo
crno stenje grubo isklesano u kocke visine krupnijeg čoveka. Seljani
se smestiše između kamenja, načinivši krug obasjan bakljama, a
desetak proroka s povezima okupiše se u sredini i uhvatiše se za
ruke oformivši još jedan krug. Tik iza svakog proroka stajao je
snažan rmpalija Garion pretpostavi da su im to vodiči i zaštitnici. U
samom središtu tog proročkog unutrašnjeg kruga stajao je
srebrnokosi Vard s Totom.
Garion i Svileni dopuzaše bliže.
Jedini zvuk na pašnjaku bilo je pucketanje plamena na
bakljama, ali se onda, najpre tiho, a potom sve glasnije začu pevanje
okupljenih u krugu. Pesma im je umnogome ličila na višeglasnu
ulšku odu, ali se ipak donekle razlikovala. Uprkos tome što nije bio
muzički školovan ili učen muzičkom skladu, Garion primeti da je
ova oda bila starija i verovatno harmoničnija od one koja je
odjekivala u ulškim pećinama već pet milenijuma. Istog trena shvati
da se ulška pesma za vreme beskrajnih vekova postepeno kvarila
zbog zbunjujućih odjeka. Međutim, ova oda nije bila upućena Ulu,
već nepoznatom bezimenom bogu, moleći ga da se pokaže i povede
i zaštiti Dale, onako kako je Ul poveo i zaštitio Ulge.
Utom začu ili oseti kako se još jedan zvuk pridružuje ovoj
nezamislivo drevnoj odi. Čudno mu golicanje u glavi najavi da su
ljudi okupljeni u čudnim krugovima udružili volju kako bi pridodali
tajanstvenu crtu pesmi koju su njihovi glasovi nosili ka nebu.
Pojavi se treperenje u samom središtu čistine i ukaza se titrava
prikaza Siradis u beloj lanenoj odori s kapuljačom i povezom preko
očiju.
„Odakle se pojavila?“, prodahta Svileni.
„Nije zapravo tu“, prošapta Garion. „To je prikaza. Slušaj.“
„Dobro došla, sveta proročice“, pozdravi Vard titravu prikazu.
„Zahvalni smo što nam odgovori na dozivanje.“
„Zahvalnost je suvišna, Varde“, začu se zvonki glas devojke s
povezom. „Moram se odazvati zbog obaveze koju mi nameće
zadatak. Jesu li tragači pristigli?“

364
 „Jesu, sveta Siradis“, odgovori Vard, „i onaj po imenu Belgarion
nađe ono za čim je tragao.“
„Zadatak Deteta Svetlosti tek sada počinje“, izjavi prikaza. „Dete
Tame se domoglo daleke obale Malorije i već sada hita ka Torakovoj
kući u Ašabi. Dođe vreme da Drevni otvori Knjigu stoleća.“
Vardu lice postade zabrinuto. „Siradis, je li to mudro?“, upita.
„Sme li se čak i drevnom Belgaratu dopustiti da pretražuje po toj
knjizi? Posvetio je čitav život samo jednom od dva duha koja sve
nadziru.“
„Mora tako biti, Varde, ili se okršaj Deteta Svetlosti i Deteta
Tame neće odigrati u određeno vreme, a naš će zadatak onda ostati
nezavršen.“ Uzdahnu. „Tren se približava“, reče im. „Tren koji smo
čekali još od početka prvog stoleća sada se žustro približava i sve se
mora odigrati za ispunjenje zadatka što nam je nametnut još pre
mnogo teških vekova. Dajte Knjigu stoleća drevnom Belgaratu kako
bi mogao povesti Dete Svetlosti ka mestu koje više ne postoji gde će
se sve zasvagda odlučiti.“ Utom se okrenu nemom grdosiji koji je
nezainteresovano stajao pored Varda u beloj odori. „Duša mi je
prazna bez tebe“, zausti suzdržavajući se da ne brizne u plač. „Korak
mi je nesiguran i usamljena sam. Molim te, mili moj pratioče,
pohitaj da obaviš zadatak jer zbog tvojeg odsustva postadoh
očajna.“
Pod titravim svetlom baklji Garion jasno ugleda suze i očaj na
Totovom licu. Grdosija pruži ruku ka svetlucavoj prikazi, ali joj ipak
bespomoćno dopusti da mlitavo padne.
Siradis je naizgled nevoljno takođe ispružila ruku.
A potom nestade.

365
 Dvadeset četvrto poglavlje

„Siguran si da je rekla Ašaba?“, upita Belgarat napeto.

„I ja sam čuo, deda“, potvrdi Garion ono što je Svileni rekao.
„Rekla je da se Dete Tame domoglo Malorije i da sada hita ka
Torakovoj kući u Ašabi.“
„Ali tamo je pusto“, uzjoguni se Belgarat. „Ispreturao sam to
mesto s Beldinom odmah nakon Vo Mimbra.“ Poče mrzovoljno da
korača tamo-amo. „Šta bi uopšte Zandramas tamo tražila? To je
samo prazna kuća.“
„Možda ćeš naći odgovore u Knjizi stoleća“, predloži Svileni.
Belgarat zastade i zapilji se u njega.
„O, izgleda da još nismo stigli do tog dela“, kaza čovečuljak.
„Siradis je rekla Vardu da ti pokaže knjigu. Nije mu se svidelo, ali je
ona navaljivala.“
Belgaratu šake zadrhtaše i s naporom pokuša da se smiri. „Zar je
toliko važno?“, Svileni će radoznalo.
„O tome se znači radi!“, prasnu starac. „Znao sam da postoji
razlog da nas dovuku ovamo.“
„Šta je Knjiga stoleća, Belgarate?“, upita Se’Nedra.
„Deo Malorijskih predskazanja sveta knjiga kelskih proroka.
Izgleda da su nas ovde doveli izričito s namerom da mi se ta knjiga
nađe u rukama.“
„Ovo je poprilično zamršeno, stari prijatelju“, kaza Svileni
stresavši se. „Hajde da se okupamo, Garione. Skroz sam mokar.“
„Kako vam je uspelo da pokisnete?“, upita Kadifa.
366
 „Puzili smo kroz travu.“
„Pa valjda ste mogli da računate na to.“
„Zar stvarno moraš to da radiš, Lizel?“
„Šta to?“
„Zaboravi. Hajde, Garione.“
„Šta te to toliko nervira kod nje?“, upita Garion pošto se uputiše
hodnikom do zadnjeg dela kuće.
„Ne znam tačno“, odgovori Svileni. „Imam utisak da mi se sve
vreme podsmeva i da je nešto naumila a neće da kaže. Iz nekog
razloga ume da me unervozi.“
Kad su se obrisali i odenuli čistu odeću, vratiše se u toplu glavnu
odaju obasjanu vatrom i ugledaše Tota. Sedeo je nezainteresovano
na klupi pored vrata, s ogromnim rukama prekrštenim na
kolenima. Svi tragovi tuge nestali su mu s lica, a izraz mu je bio
tajanstven kao i inače.
Belgarat je pored vatre iskošeno držao ogromnu knjigu s kožnim
povezom ne bi li uhvatio više svetlosti i uprtih očiju se naginjao nad
njom.
„Je l’ to ta knjiga?“, upita Svileni.
„Jeste“, odgovori Polgara. „Tot ju je doneo.“
„Nadam se da će nam otkriti nešto što bi opravdalo sve nevolje
na putu.“
Dok su Garion, Svileni i Tot večerali, Belgarat je čitao,
nestrpljivo okrećući šuštave stranice Knjige stoleća.
„Slušajte ovo“, reče. Pročisti grlo i stade naglas da čita: „‘O, ljudi
moji, znajte da su beskrajne pustolovine vremena razdelile i
osujetile sve potonje jer ta je podela nastala iz same srži stvaranja.
Ali zvezde i duhovi i glasovi unutar stenja zbore o danu kada će
podela nestati i kada će sve nanovo postati, jer postanje samo zna
da će taj dan doći. I dva duha se sukobljavahu u samom središtu
vremena kao dve strane koje se tokom stvaranja podeliše. Tren je
sada nastupio da odlučimo šta ćemo, a izbor će biti između
potpunog dobra i potpunog zla, a ono što ćemo mi odabrati dobro
ili zlo zavladaće do kraja vremena. Ali kako možemo znati šta je
dobro, a šta loše?

367
 Čujte i ovu istinu: kamenje ovog i svih ostalih svetova
neprestano mrmlja o postojanju dva kamena koji u središtu podele
leže. Nekada oni behu jedan kamen što u srži stvaranja stajaše, ali
se, kao i sve ostalo, razdeli, a snaga što ga razdeli beše toliko silna
da čitava sunca uništi. A kada se ova dva kamena nanovo spoje,
desiće se konačni sukob dvaju duhova. I tada će se sve podele
okončati i sve će postati jedno osim ako je razdor između kamenja
toliko golem da se ne mogu spojiti. A kada se razdor okonča jedan
će kamen zasvagda nestati i duh će jedan zauvek uminuti’“
„Da li to znači da je Kugla samo polovina tog prvobitnog
kamena?“, Garion će zbunjeno.
„A da je druga polovina Sardion“, saglasi se Belgarat. „Dosta
objašnjava.“
„Nisam mogao ni da zamislim da su povezani.“
„Ni ja, ali se ipak nekako uklapa, zar ne? Sve u vezi s ovim dolazi
u paru još s početka dva proročanstva, dva usuda, Dete Svetlosti i
Dete Tame pa je sasvim razumljivo da ima dva kamena, je li tako?“
„A Sardion bi trebalo da bude podjednako moćan kao i Kugla“,
ozbiljno će Polgara.
Belgarat klimnu. „Ako ga se Dete Tame domogne, moći će da
uradi isto ono što i Garion s Kuglom a još nismo iskušali šta sve
Kugla može.“
„Ovo nam je još jači podstrek da sprečimo Zandramas da se
dočepa Sardiona, zar ne?“, Svileni će.
„Ja sam i dosad bila rešena koliko je to moguće“, tužno će
Se’Nedra.
Garion je izjutra poranio. Izašao je iz odaje koju je delio sa
Se’Nedrom i zatekao Belgarata za stolom u glavnoj odaji nagnutog
nad Knjigom stoleća pod svetlom skoro dogorele sveće.
„Jesi li spavao, deda?“
„Šta? Oh... nisam. Hteo sam sve da pročitam bez prekida.“
„Jesi li našao nešto korisno?“
„Dosta toga, Garione. Stvarno dosta toga. Sada znam šta Siradis
radi.“
„I ona je umešana?“

368
 „Veruje da jeste.“ Zatvori knjigu i zavali se, zamišljeno se
zagledavši u zid. „Vidiš, ovi ljudi, kao i oni u Dalaziji, veruju da je
njihov zadatak da izaberu jedno od dva proročanstva dve sile koje
su razdelile vasionu i veruju da je njihov izbor presudan da se stvari
zasvagda reše.“
„Izbor? To je sve? Želiš da kažeš da oni samo treba da odaberu
da bi se sve okončalo?“
„Grubo rečeno, da. Veruju da se izbor mora načiniti za vreme
susreta Deteta Svetlosti i Deteta Tame i da oba kamena i Kugla i
Sardion moraju biti tamo. U istoriji je uvek zadatak izbora bio
obaveza samo jednog proroka. Pri svakom susretu Deteta Svetlosti
i Deteta Tame bio je prisutan i izabrani prorok. Pretpostavljam da
je jedan od njih bio blizu u Ktol Mišraku kad si se ti sukobio s
Torakom. U svakom slučaju, zadatak je napokon zapao Siradis. Ona
zna gde je Sardion i kada će se susret odigrati. Biće tamo. Ukoliko
se svi uslovi ispune, ona će morati da odluči.“
Garion je seo na stolicu pored skoro ugasle vatre. „Da li stvarno
veruješ u to?“
„Ne znam, Garione. Proveli smo čitave živote u pokušaju da
pratimo uputstva Proročanstva, a ono se poprilično potrudilo da me
dovuče ovde i pokaže mi knjigu. Možda ne verujem u potpunosti
misticizmu, ali ga nikako ne bih odbacio.“
„Spominje li se uopšte Geran? Koja je njegova uloga?“
„Nisam siguran. Možda da bude žrtva kao što Agačak veruje.
Mada, moguće je da ga je Zandramas otela samo da bi te naterala
da kreneš u poteru i poneseš Kuglu. Ništa se neće rešiti sve dok se
Kugla i Sardion ne nađu na istom mestu.“
„Na mestu koje više ne postoji“, nadoveza se Garion jetko.
Belgarat progunđa. „Ima nešto s tom frazom što mi nikako ne da
mira“, kaza. „Kao da mi ponekad sine šta znači, ali mi opet izmakne.
To sam negde nekada ili video ili čuo, a nikako ne mogu da se setim
gde.“
Polgara stupi u sobu. „Poranili ste“, reče.
„Garion jeste“, odgovori Belgarat. „Ja sam okasnio sa
spavanjem.“
„Zar si celu noć probdeo, oče?“

369
 „Izgleda da jesam. Mislim da sam ovo oduvek čekao.“ Položi
ruku na knjigu pred sobom. „Hajde da se spakujemo i krenemo kad
se ostali probude. Vreme je da pođemo.“
Začu se lagano kucanje na vratima. Garion ustade, priđe vratima
i otvori ih.
Napolju je pod bledim zlatastim svetlom praskozorja stajao
Vard. „Moram nešto da vam kažem“, saopšti.
„Uđite“, Garion odškrinu vrata da ga propusti.
„Dobro jutro, Varde“, pozdravi Belgarat čoveka u beloj odori.
„Još nisam stigao da vam zahvalim za knjigu.“
„Zahvalite Siradis. Dali smo vam je po njenim uputstvima.
Mislim da bi trebalo da odete. Dolaze vojnici.“
„Malorijci?“
Vard klimnu glavom. „Čitava četa maršira iz Rak Verkata.
Verovatno će stići do sela pre podneva.“
„Smatrate da su krenuli u potragu za nama?“, upita Polgara.
„Moguće je, gospo Polgara“, priznade Vard, „mada, narednik iz Rak
Verkata je i ranije slao jedinice da pretražuju po divljini uglavnom
sa željom da uhvate Murge koji se možda skrivaju na ostrvu.
Tumaraju okolo nekoliko dana, a onda se vrate u Rak Verkat.
Ukoliko je i ovaj sadašnji pohod sličan tim povremenim
pretragama, vojnici neće biti preterano temeljni i dugo će im trebati
da se približe. Kad odu, možete se vratiti da vam obezbedimo brod.“
„Koliko je velika šuma?“, upita ga Belgarat.
„Podosta, Drevni.“
„Odlično. Malorijci se ne snalaze u šumama. Nećemo imati
problema da im uteknemo kad se sklonimo tamo.“
„Ipak, moraćete da izbegnete pustinjaka što živi u šumi.“
„Pustinjaka?“
„Sirota budala. Zapravo nije zao, ali je prevarant koji voli da se
sprda s prolaznicima.“
„Upamtićemo to“, reče Belgarat. „Garione, probudi ostale.
Moramo da počnemo s pripremama za odlazak.“
Kad su sve pripremili za polazak, sunce je već granulo nad
niskim istočnim brdima. Sadi proviri kroz vrata napolje, gde je
jarko sunce obasjavalo selo a odsjaji mu titrali na talasima u luci.
370
„Gde je magla kad ti najviše treba?“, upita kao da se nikome
posebno ne obraća.
Belgarat pogleda oko sebe. „Imamo oko četiri sata pre no što
Malorijci stignu“, obrati im se. „Hajde da iskoristimo to vreme da
se što više udaljimo.“ Okrenu se ka Vardu. „Hvala“, zausti bez
uvijanja, „na svemu.“
„Neka vas svi bogovi čuvaju“, odgovori srebrnokosi čovek.
„Hajde sada potecite.“
Izjahaše iz sela i uputiše se preko livade do ivice tamne šume.
„Imaš li neki određeni pravac na umu, stari prijatelju?“, upita
Svileni Belgarata.
„Mislim da nije uopšte važno“, odgovori starac. „Verovatno je
najbolje da nađemo bilo kakav zaklonjeni šumarak da se sakrijemo.
Malorijci se unervoze kad im se vidik lomi sa svih strana, pa je malo
verovatno da će temeljno pretražiti šumu.“
„Pokušaću da nađem nešto“, ponudi čovečuljak. Okrenu konja
ka severoistoku, ali ga ipak najednom zauzda pošto se iz šume
pojaviše dve siluete jedna u odori s kapuljačom, dok je druga
predstavljala obazrivu grdosiju.
„Zdravo da ste, drevni Belgarate“, zausti silueta s kapuljačom
ženskim zvonkim glasom. Kad je podigla lice, Garion primeti da
nosi tamnu traku preko očiju. „Ja sam Onatel“, nastavila je, „i ovde
sam da vas izvedem na pravi put.“
„Pomoć bi nam dobro došla, Onatel.“
„Put vam je na jugu, Belgarate. Nedaleko kroz šumu naići ćete
na drevnu stazu, većim delom zaraslu. Povešće vas do mesta gde se
možete sakriti.“
„Jesi li videla šta će se desiti, Onatel?“, upita Polgara. „Hoće li
vojnici pretražiti šumu?“
„Tragaju za vama i vašim saputnicima, Polgara, te će pretražiti
sve delove ostrva, ali neće uspeti da vas nađu osim ukoliko im neko
ne pokaže gde da traže. Međutim, pripazite se pustinjaka što živi u
šumi. Pokušaće da vas iskuša.“ Zatim se okrenu, ispruživši ruku.
Rmpalija koji je dotad stajao pod senkom uhvati pruženu ruku i
nežno je povede nazad u šumu.

371
 „Baš pogodno“, promrmlja Kadifa. „Možda čak i preterano
pogodno.“
„Ne bi nas lagala, Lizel“, Polgara će. „Mada, ne mora da znači da
nam je sve rekla, je l’ tako?“
„Veoma si sumnjičava“, kaza Svileni.
„Samo sam obazriva. Unervozim se kada mi potpuni stranac
pritekne u pomoć.“
„Hajde da nađemo stazu što je spomenula“, reče Belgarat.
„Možemo kasnije na nekom usamljenom mestu da odlučimo da
promenimo pravac.“
Utopiše se u senke pod okriljem zimzelenog rastinja. Mokro tlo
šume bilo je prekriveno debelim slojem napadalih iglica. Dugački
su zlatasti zraci koso padali, a jutarnje senke su bile nekako
plavičaste. Meka zemlja je prigušila zvuke kopita, tako da su jahali
u potmuloj tišini.
Staza ka kojoj ih je proročica uputila nalazila se na oko kilometar
i po kroz šumu. Bila je duboko utabana u zemlju, kao da se nekada
davno tuda često prolazilo. Sada je pak ležala napuštena, prekrivena
rastinjem i travom.
Pošto se sunce podiglo, plavičaste senke nestadoše, a mnoštvo
se sićušnih buba u rojevima razlete pod kosim zracima sunca. A
onda Belgarat sasvim iznenada zauzda konja. „Slušajte!“, žustro će.
Garion začu kratko kevtanje koje je dolazilo daleko za njima.
„Psi?“, upita Sadi nervozno se osvrnuvši. „Poveli su pse da
nanjuše kuda smo krenuli?“
„Nisu psi“, kaza Belgarat. „Ovo su vukovi.“
„Vukovi?!“, uzviknu Sadi. „Moramo da pobegnemo!“
„Ne uznemiravaj se toliko, Sadi“, starac će. „Vukovi ne love
ljude.“
„Belgarate, radije ne bih kušao sudbinu“, evnuh će. „Čuo sam
neke veoma uznemirujuće priče.“
„To su samo priče. Veruj mi, poznajem vučju prirodu. Nijedan
vuk vredan poštovanja ne bi čak ni uzeo u obzir da napadne čoveka.
Sačekajte ovde. Idem da vidim šta hoće.“ Skliznu sa sedla.
„Ne toliko blizu konja, oče“, upozori ga Polgara. „Znaš kakvi su
kad vide vuka.“
372
 On progunđa i nestade u šumu.
„Šta to radi?“, upita Sadi nervozno.
„Ne bi mi poverovao“, odgovori Svileni.
Čekali su u hladnoj i vlažnoj šumi, slušajući udaljeno kevtanje i
povremeno zavijanje kako poput zvonjave odjekuje kroz šumu.
Besno psujući, Belgarat se vrati posle nekog vremena.
„Šta je bilo, oče?“, upita Polgara.
„Neko se igra s nama“, brecnu se. „Nema nikakvih vukova.“
„Ali, Belgarate“ Sadi će, „već pola sata slušam lavež i zavijanje
iza nas.“
„I samo to postoji samo galama. Nisam naišao ni na jednog vuka
kilometrima odavde.“
„Šta onda toliko galami?“
„Već sam ti rekao. Neko se poigrava s nama. Krenimo i držite oči
otvorene.“
Obazrivo izjahaše, a avetinjsko je lajanje i dalje odjekivalo iza
njih. A onda se odjednom razleže zaglušujuća rika odnekle pred
njima.
„Šta je to?“, dreknu Durnik mašivši se sekire.
„Budalaština“, prasnu Belgarat. „Ne obraćajte pažnju. Nije
nimalo stvarnije od vukova.“
Ali utom se u senkama pred njima pojavi obris nečega sivog i
neopisivo velikog.
„Tamo! Šta je to?“ Se’Nedri je glas bio prestrašen.
„To je slon, mila“, smireno će Polgara. „Žive u gandaharskim
džunglama na istočnoj obali Malorije.“
„Kako je onda dospeo ovde?“
„I nije. To je samo prikaza. Otac je bio u pravu. Neko u šumi ima
vrlo uvrnut smisao za šalu.“
„Pokazaću tom lakrdijašu šta tačno mislim o njegovim
pošalicama“, progrme Belgarat.
„Nećeš, oče“, usprotivi se Polgara. „Verovatno je bolje da to
prepustiš meni. Umeš ponekad da preteraš kad se iznerviraš. Ja ću
se postarati za ovo.“
„Polgara...“, započe on besno.

373
 „Da, oče?“ Hladno ga pogleda pravo u oči.
On se s naporom obuzda. „U redu, Pol“, kaza. „Ipak, nemoj da se
izlažeš opasnosti. Možda ovaj šaljivdžija ima još trikova u rukavu.“
„Uvek sam pažljiva, oče“, odgovori mu i otkasa nekoliko metara
pred družinom. „Baš lep slon“, glas joj odjeknu kroz šumu pošto je
premerila ogromnu sivu prikazu koja se preteće teturala u senkama
pred njom. „Imaš li još nešto da nam pokažeš?“ Zavladala je duga
tišina.
„Ne izgledaš zadivljeno“, progrme hrapav glas iz blizine. „Pa
dobro, jesi napravio nekoliko grešaka. Recimo, uši su premale, a rep
je predugačak.“
„Ali su stopala i kljove odgovarajuće“, prasnu glas iz šume, „što
ćeš uskoro i sama iskusiti.“
Siva prikaza podiže ogromnu surlu i riknu. A onda zatutnja
pravo ka Polgari.
„Kako je dosadan“, zausti ona, donekle nehajno pokrenuvši
ruku.
Slon nestade usred juriša.
„Dakle?“, upita.
Iza jednog drveta pojavi se čovek. Bio je visok i mršav, s
razbarušenom kosom i veoma dugom bradom, a sav je bio
prekriven slamčicama. Imao je na sebi prljavu košulju, a nage noge
su mu bile bele poput ribljeg trbuha, kvrgavih kolena i ispresecanih
popucalih vena. Držao je uzan štap.
„Vidim da si moćna, ženo“, obrati joj se glasom ispunjenim
neizrečenom pretnjom.
„Malo“, saglasi se smireno. „Mora da si ti onaj pustinjak o kojem
su mi pričali.“
Pogled mu postade lukav. „Možda“, odgovori. „A ko si ti?“
„Hajde da kažemo da sam samo posetilac.“
„Ne želim posetioce. Šuma je moja i više volim kad me ostave na
miru.“
„To uopšte nije uljudno. Moraš naučiti da se suzdržiš.“
Lice mu se najednom izobliči u ludačku grimasu. „Nemoj da mi
govoriš šta da radim!“, dreknu na nju. „Ja sam bog!“
„Teško“, pobuni se ona.
374
 „Oseti snagu mog nezadovoljstva!“, protutnja i podiže štap na
čijem vrhu blesnuše varnice. U vazduhu se iznebuha pojavi
čudovište i skoči pravo na nju. Koža mu je bila prekrivena
krljuštima, u razjapljenim su mu se čeljustima nizali oštri očnjaci, a
na ogromnim šapama kao nož oštre kandže.
Polgara podiže ruku, okrenuvši dlan ka stvorenju koje se
iznenada ukoči i ostade tako da visi u vazduhu. „Malo bolje“, zausti
sitničavo. „Kao da je malkice stvarniji.“
„Pusti ga!“, povika pustinjak besno poskakujući.
„Zar stvarno želiš?“
„Pusti ga! Pusti ga! Pusti ga!“, zavrišta dok je pomahnitalo
skakao.
„Kad navaljuješ“, uzvrati mu. Porobljeno se čudovište polako
okrenu u vazduhu i sruši se na zemlju. Riknuvši, navali ka
preneraženom pustinjaku.
Mršavko ustuknu i podiže štap pred sobom. Stvorenje nestade.
„Uvek moraš da paziš na čudovišta“, posavetova ga ona. „Nikad
se ne zna hoće li se okrenuti protiv tebe.“
Ludačke oči mu se suziše kad je ispružio štap. Nekoliko užarenih
kugli navreše jedna za drugom iz vrha štapa, šišteći kroz vazduh
pravo ka njoj.
Ona nanovo podiže ruku i rasplamsale kugle odskočiše kroz
šumu. Garion pogleda jednu i primeti da zaista gori, podigavši dim
s mokrih iglica na tlu. Obode konja skoro istovremeno kad je Durnik
pojurio zavitlavši batinom.
„Ne mešajte se!“, progrme Belgarat. „Pol ume da se brine o sebi.“
„Ali, deda“, negodovao je Garion, „vatra je stvarna.“
„Samo ti radi kako ti kažem, Garione. Izbacićeš je iz ravnoteže
ako tako pojuriš.“
„Zašto si tako dosadan?“, upita Polgara ludaka koji je zurio u nju.
„Samo prolazimo kroz šumu.“
„Šuma je moja!“, ciknu. „Moja! Moja! Moja!“ Ponovo stade
besno da poskakuje, stežući pesnice ka njoj.
„E sada si još i blesav“, kaza ona.
A onda pustinjak zapanjeno odskoči unazad pošto baš pred njim
buknu titrava zelena vatra i uskovitla se jarkoljubičasti dim.
375
 „Sviđaju ti se boje?“, upita ga. „S vremena na vreme volim malo
da promenim, a ti?“
„Pol“, razdraženo će Belgarat, „prestani da se igraš.“
„Ne igram se, oče“, uzvrati mu odlučno. „Podučavam ga.“
Utom se nekoliko metara iza pustinjaka najednom povi drvo,
zgrabi ga snažnim granama, te se nanovo uspravi, podigavši ga dok
se snažno koprcao.
„Da li ti je već dosta?“, upita Polgara pogleda prikovanog za
preneraženog čoveka koji se očajnički otimao ne bi li se oslobodio
grana snažno stegnutih oko struka. „Požuri s odlukom, prijatelju.
Daleko si od tla, a ja polako gubim strpljenje da te držim u
vazduhu.“
Pustinjak se psujući iskobelja, bolno se stropoštavši na meko tlo
pod drvetom.
„Jesi li se ozledio?“ brižno će.
Gunđajući, pustinjak posla talas potpune tmine ka njoj.
I dalje staloženo sedeći na konju, ona stade da isijava jarkoplavu
svetlost i odgurnu tminu.
Ludak je ponovo pogleda lukavo. Garion oseti nadirući naboj
moći. Pustinjak se zgrči i stade da raste, povećavajući telo, deo po
deo. Sasvim pomahnitalo podiže ručerdu i razlomi obližnje drvo.
Podiže jednu dugačku granu s tla i prelomi je. Potom baci kraći deo
i pojuri ka Polgari zamahujući ogromnom batinom.
„Pol!“, zaurla Belgarat uznemireno. „Pazi!“
„Snaći ću se, oče“, uzvrati mu, a onda se okrenu ludaku od deset
metara. „Mislim da si preterao“, kaza. „Nadam se da umeš da bežiš.“
Načini čudan pokret.
Između njih se pojavi neopisivo veliki vuk polovina tela mu je
bila velika kao konj i zaglušujuće zareža.
„Tvoje prikaze me ne plaše, ženo“, zagrme ogromni pustinjak.
„Ja sam bog i ništa me neće uplašiti.“
Vuk ga ujede, zarivši mu zube u rame. Pustinjak vrisnu i
ustuknu, a odelo mu se natopi krvlju. „Sklanjaj se!“, dreknu vuku
koji je režao.
Zver se zgrči, a očnjaci mu sevnuše.

376
 „Sklanjaj se!“, ponovo dreknu pustinjak. Sklopi ruke nad glavom
i Garion nanovo oseti onaj nekontrolisani naboj kad je ludak
prikupio svu moć ne bi li proterao vuka.
„Predlažem ti da smesta utekneš“, predloži Polgara. „Vuk nije
jeo hiljadu godina, pa je sada užasno gladan.“
I tada pustinjak napokon izgubi svu hrabrost. Pljunu i očajnički
se dade u beg kroz šumu, blede mršave noge mu se zabeleše među
drvećem, a kosa i brada mu se zavijoriše. Vuk ga pojuri krupnim
koracima, jezivo zavijajući i škljocajući čeljustima. „Želim ti prijatan
dan“, doviknu Polgara.

377
 Dvadeset peto poglavlje

Polgara je nedokučivo posmatrala pustinjaka-begunca, a onda

uzdahnu. „Sirotan“, promrmlja.
„Hoće li ga vuk stići?“, upita Se’Nedra tanušnim glasom. „Vuk?
O ne, mila. Vuk je samo prikaza.“
„Ali ujeo ga je. Videla sam krv.“
„Se’Nedra, to je bio samo mali trik“
„Ali zašto ste onda rekli ‘sirotan’?“
„Zato što je skroz poludeo. Glava mu je ispunjena raznoraznim
senkama.“
„Dešava se katkad, Polgara“, reče Belgarat. „Hajdemo. Bolje da
pre zalaska zađemo malo dublje u šumu.“
Kad su ponovo izjahali, Garion se približi Belgaratu. „Misliš li da
je Grolim?“, upita.
„Zašto me to pitaš?“
„Pa, mislio sam da...“, Garion se naprezao da sroči misao. „Ovaj,
ako na svetu postoje dve grupe čarobnjaka Grolimi i mi, nemoguće
je da je on jedan od naših, je l’ tako?“
„Kako čudna izjava“, kaza Belgarat. „Dar se nalazi u svima. Može
se bilo gde pojaviti što se i dešava. U svim se društvima kreće u
raznim pravcima, ali su svi oni povezani i magija, veštičarenje,
čarobnjaštvo, pa čak i neobičan proročki dar. Svi dolaze s istog
mesta, tako da su jedno te isto. Samo se drugačije manifestuju.“
„Nisam znao.“

378
 „Znači da si danas nešto naučio. Dan kad nešto naučiš nipošto
nije za bacanje.“
Jesenje sunce je bilo neizmerno jarko, čak i kada se spustilo nad
horizontom. Uskoro će zima. Garion se ponovo priseti da se nalaze
u čudnom delu sveta s obrnutim godišnjim dobima. Na Faldorovoj
farmi leto samo što nije počelo. Polja su već preorana i posejana, a
dani su dugi i topli. Međutim, ovde na dnu sveta bilo je sasvim
drugačije. Garion preneraženo shvati da je ove godine propustio
leto, sem onog kratkog boravka u Velikoj araškoj pustinji. Ta misao
ga iz nekog razloga rastuži.
Peli su se bez prestanka dobrih sat vremena uz niska brda koja
su predstavljala kostur ostrva. Zemljište postade neravno,
povremeno izbrazdano šumovitim uvalama i jarugama.
„Mrzim planinarenje“, požali se Sadi ugledavši greben koji se
odjednom pojavi iz šume pred njima. „Džombasto tlo je
neverovatno nezgodno.“
„I Malorijcima će biti nezgodno“, naglasi Svileni.
„Pretpostavljam da hoće“, saglasi se Sadi, „ ali bojim se da mi se
brda i jaruge ipak ne dopadaju. Nekako su neprirodni. Uvek bih se
lakše snašao u finoj ravnoj močvari.“
„Sačekajte da pregledam onu uvalu pred nama“, Durnik će.
„Uskoro će veče, pa je bolje da nađemo bezbedno mesto za noćenje.“
Podbode konja u galop ka uzanom prolazu, zagazi preko nabujalog
potoka koji je izbijao kroz otvor, i nestade uzvodno.
„Koliko mislite da smo danas prešli?“, upita Kadifa.
„Šest ili osam liga“, odgovori Belgarat. „Trebalo bi da smo već
preduboko u šumi da bi nas Malorijci našli sem ako ne nameravaju
da se ozbiljno pozabave potragom.“
„Ili ako ona proročica nije slučajno spomenula gde se nalazimo“,
dodade ona.
„Zašto si toliko nepoverljiva prema njima?“, Se’Nedra će. „Ni
sama ne znam“, odgovori plavokosa devojka, „ali se nekako svaki
put uznemirim kad nas neko od njih uputi u određenom pravcu.
Ako se drže po strani, zašto nam onda pomažu?“
„To je naučila na Akademiji, Se’Nedra“, reče Svileni. „Neverica
je glavni predmet.“
379
 „Zar joj ti veruješ, Keldare?“, Kadifa će odrešito.
„Jamačno da ne ali i ja sam diplomirao na Akademiji.“ Durnik
se zadovoljno vrati iz uvale. „Odgovara“, izjavi. „Bezbedno je,
skrovito i dobro zaklonjeno.“
„Hajde da vidimo“, kaza Belgarat.
Kovač ih povede uvalom pored razigranog žuboravog potoka.
Prešli su stotinak metara kad uvala naglo skrenu ulevo malo dalje
se opet uvijala nadesno i zadirala u šumovitu kotlinu. Potok koji su
pratili padao je preko okomite krečnjačke stene poput magličastog
vodopada u jezerce na gornjem kraju male klisure.
„Veoma lepo, Durniče“, pohvali Polgara supruga. „A jezerce nije
imalo nikakve veze s odlukom, je l’ tako?“
„Pa...“, zausti on.
Ona se toplo nasmeja zvonkim smehom, nagnu se i nežno ga
poljubi. „U redu je, Durniče“, kaza, „ali prvo moramo da
obezbedimo sklonište. Tek onda možeš da proveriš ima li jezerce
stanovnika.“
„O, ima ih, Pol“, ubedljivo će. „Video sam kako skaču.“ Oklevao
je. „Mislim, ovaj... primetio sam kad sam prolazio.“
„Naravno, mili.“
Spustio je glavu poput posramljenog školarca, a Garion ugleda
kako na kovačevim usnama poigrava osmejak. Bezmalo
zaprepašćeno, shvatio je da je njegov jednostavni iskreni prijatelj
ponekad uvrnutiji nego što se činilo. Pošto je Polgara toliko uživala
da ga uhvati u sitnim lažima, Durnik bi često namestio da tako i
bude samo da bi joj priuštio to zadovoljstvo.
Podigli su šatore pod krošnjama nedaleko od jezerceta. Kao i
uvek, skupljanje drveta za potpalu pripade Garionu i Eriondu, i oni
krenuše kad su Durnik i Tot počeli da podižu šatore. Takođe, kao i
inače, Svilenom i Belgaratu nije bilo traga dok poslovi nisu bili
okončani. Sadi se odmarao, pevajući s Kadifom i Se’Nedrom, a
činilo se da mu je visok glas bio ženstven poput njihovih.
Kad je Polgara počela da priprema večeru, Durnik sitničavo
pogleda po logoru. „Mislim da je to sve“, reče.
„Jeste, mili“, saglasi se Polgara.
„Treba li ti još nešto?“
380
 „Ne, mili.“
„Pa onda, ovaj...“, zausti, pogledavajući ka jezercetu.
„Idi, Durniče“, kaza ona. „Samo pripazi da se vratiš za večeru.“
„Ideš li, Tote?“, upita Durnik prijatelja.
Nad zaklonjenom kotlinom spustila se tama i zvezde se pojaviše
na somotnom nebu, a družina se okupi oko vatre da bi večerali slabo
pečenu jagnjetinu, dinstano povrće i crni hleb — namirnice koje im
je Vard dao na odlasku.
„Kraljevski obrok, gospo Polgara“, Sadi će sa žarom, zavalivši se
„Jašta“, promrmlja Garion.
Sadi se nasmeja. „Stalno zaboravljam“, kaza. „Neverovatno ste
skromni, Belgarione. Da se malo više istaknete, ostali bi možda i
primetili da ste vladar.“
„Potpuno se slažem, Sadi“, kaza Se’Nedra.
„Mislim da to trenutno nije mnogo pametno“, uzvrati Garion.
„Zaista ne želim da me neko sada prepozna.“
Svileni ustade.
„Kuda, Keldare?“, upita Kadifa.
„Idem malo da pronjuškam“, odgovori. „Podneću ti detaljan
izveštaj kad se vratim, pa ćeš lepo moći da ga iskoristiš za
Dževelinov slučaj.“
„Ne nosiš se najbolje s tim, prinče Keldare.“
„Stvarno mrzim kad me neko uhodi.“
„A zašto ne pokušaš da to shvatiš kao prijateljsku brigu za tvoje
zdravlje? Ako tako posmatraš, onda se ne radi o uhođenju, zar ne?“
„Svodi se na isto, Lizel.“
„Dakako, ali se barem ne čini toliko neprijatnim, je l’ tako?“
„Mnogo si mi ti pametna.“
„I ja tako mislim. Pazi da se ne izgubiš.“
On se uputi u tminu, mrmljajući sebi u bradu.
„Deda, šta misliš, koliko će vojnici biti uporni u potrazi?“ upita
Garion.
Starac odsutno počeša bradati obraz. „Ne mogu tačno da
procenim“, odgovori. „Malorijci nisu toliko istrajni kao zaluđeni
Murzi, ali ukoliko im to naredi neko ko je dovoljno uticajan,

381
verovatno neće odustati sve dok ne pomisle da su temeljno odradili
posao.“
„Znači, nekoliko dana?“
„Najmanje.“
„A Zandramas se istovremeno sve više udaljava s mojim sinom.“
„Bojim se da nemamo izbora.“
„Belgarate, mislite da ih robovlasničke odore neće zavarati?“,
upita Sadi.
„Nisam raspoložen da rizikujem. Njisanski robovlasnici su toliko
godina prolazili kroz Murgos da Murzi više i ne obraćaju pažnju na
njih. Malorijci su možda obazriviji. Sem toga, ne znamo šta tačno
traže. Sudeći po svemu, moguće je da baš traže družinu
robovlasnika.“
Svileni se bešumno vrati pod svetlost vatre. „Imamo društvo“,
zausti. „Video sam nekoliko logorskih vatri.“ Pokaza rukom ka
severoistoku.
„Koliko su daleko?“, žustro će Garion.
„Nekoliko liga. S onog se grebena širi pogled na sve strane. Vatre
su prilično načičkane.“
„Malorijci?“, upita Durnik.
„Verovatno. Deluje mi kao da češljaju šumu.“
„Dakle, oče?“, Polgara će.
„Mislim da ne možemo odrediti pre svitanja“, odgovori starac.
„Ukoliko su samo u prolazu, možemo da se primirimo i sačekamo.
Ali ukoliko su ozbiljni, možda ćemo morati da preduzmemo nešto
drugo. Bolje da se naspavamo. Sutra će možda biti gusto.“
Svileni je ustao pre svitanja. Kad su se ostali okupili oko vatre
pod sve jačim dnevnim svetlom, spusti se s grebena. „Dolaze“,
podnese izveštaj, „i pretražuju svaku krošnju. Mislim da će
neizbežno naići na uvalu.“
Belgarat ustade. „Neka neko ugasi vatru“, kaza. „Ne želim da ih
dim namami.“
Dok je Durnik žurno bacao zemlju preko vatre, Tot ustade i
zapilji se preko kotline. A onda potapša Belgarata po ramenu i
pokaza prstom.
„Šta kaže, Durniče?“, upita starac.
382
 Kovač s grdosijom razmeni nekoliko čudnih pokreta rukom.
„Kaže da s druge strane jezerceta ima trnovitog žbunja“, tumačio je
Durnik. „Smatra da bismo mogli naći skrovište ako obiđemo
strminu grebena.“
„Idi da pogledaš“, odsečno će Belgarat, „a mi ostali ćemo prikriti
tragove da smo bili ovde.“
Trebalo im je oko četvrt sata da skupe šatore i prikriju tragove
stopala koji bi možda ukazali vojnicima da su proveli noć na ovom
zabačenom mestu. Kad je Svileni sitničavo pregledao logor da
slučajno nisu nešto prevideli, Durnik se vrati s Totom. „Pogodno je“,
podnese kovač izveštaj. „Na sredini žbunja ima raskrčen deo.
Moramo biti pažljivi da ne ostanu otisci kopita.“
„Šta ako nas vide odozgo?“, upita Garion pokazujući ka vrhu
grebena.
„Možemo da se zaklonimo žbunjem“, odgovori Durnik. „Neće
mnogo potrajati.“ Pogleda Svilenog. „Koliko imamo vremena?
Koliko su vojnici daleko?“
„Oko sat vremena.“
„Sasvim dovoljno.“
„U redu“, Belgarat će, „hajdemo. Ionako bih radije da se
sakrijem nego da bežim.“
Morali su da pomeraju žbunje kako bi doveli konje usred
rastinja. Dok je Garion sa Svilenim pažljivo nameštao šipražje da
prikriju stazu kojom su stigli do skloništa, Durnik i Tot su sekli
podugačke bodljikave mladice koje su koristili za prekrivanje
raskrčenog dela u središtu. Tot najednom zastade usred posla,
odsutnog pogleda kao da pokušava nešto da čuje. Lice mu postade
neuobičajeno tužno, i on uzdahnu.
„Šta ne valja, Tote?“, upita Durnik.
Grdosija slegnu ramenima i vrati se poslu.
„Deda“, zausti Garion, „ako ima Grolima među vojnicima, hoće
li nas tražiti umom?“
„Ne verujem da su Grolimi pošli, Garione“, odgovori Svileni.
„Izvidnica je dosta mala, a crkvenjaci se u Maloriji ne slažu s
vojnicima.“
„Dolaze, oče“, kaza Polgara.
383
 „Gde su?“
„Na nekih kilometar i po.“
„Hajdemo do oboda žbunja“, predloži Svileni Garionu. „Želim da
nadgledam situaciju.“ Leže na zemlju i stade da puzi kroz trnovito
pruće.
Posle nekoliko metara Garion poče da psuje sebi u bradu. Kako
god da se namesti, oštro trnje je nekako ipak uspevalo da dospe do
osetljivih tačaka na koži.
„Ne volim da te prekidam u nadahnuću“, prošapta Svileni, „ali
mislim da je pravo vreme da ućutiš.“
„Vidiš li nešto?“, uzvrati Garion šapatom.
„Ne još, ali čujem kako tutnje kroz otvor uvale. Malorijcima
šunjanje nije jača strana.“
Garion nejasno začu kako nekoliko ljudi razgovara daleko u
uvali. Zvuk se lomio i odzvanjao o stenje u vijugavoj klisuri i dolazio
do njih kao čudan prasak. Potom se začu kloparanje kopita kad su
Malorijci krenuli u potragu duž živahnog potoka u uzanom prolazu.
Družinu je sačinjavalo desetak vojnika. Ukočeno su jahali, s
uobičajenim crvenim tunikama, kao da im nije udobno u sedlu.
„Je l’ neko uopšte objasnio zašto ih tražimo?“, upita jedan od
njih donekle ozlojeđeno.
„Breče, toliko dugo si u vojsci a opet pitaš tako nešto“, odgovori
mu drugar. „Nikada ne objasne. Kad ti narednik kaže da skočiš, ne
smeš da pitaš zašto, već samo: ‘Koliko daleko?’.“
„Narednici!“ Brek pljunu. „Uvek bez muke dobiju ono najbolje.
Jednom će običnim vojnicima poput nas prekipeti, a bolje da se tada
svi ti uglađeni generali i kapetani pripaze.“
„Zapodevaš pobunu, Breče“, reče mu drugar nervozno se
osvrćući. „Samo li te general čuje, završićeš na kocu na licu mesta.“
Brek se smrknu. „Ma, bolje bi im bilo da pripaze, to je sve“,
promrmlja. „Ne smeju toliko da nas vuku za nos.“
Vojnici u crvenom odjahaše pravo do logorskog mesta gde je
Garion s prijateljima pažljivo prikrio tragove, a zatim odjahaše duž
jezerceta.
„Naredniče“, stade Brek da se jada nezgrapnom vođi, „zar nije
vreme za odmor?“
384
 „Breče“, odgovori narednik, „voleo bih da jednom nadam se
uskoro prođe dan a da ti ne kukaš zbog svega.“
„Nemate razloga da se tako brecate“, uzjoguni se Brek.
„Izvršavam naređenja, je li tako?“
„Uz jadanje, Breče. Smučilo mi se tvoje prenemaganje zbog
svake sitnice, te ću ti sledeći put kad otvoriš gubicu izbiti zube.“
„Ispričaću kapetanu šta ste mi rekli“, pripreti Brek. „I sami ste
čuli šta je rekao o batinama.“
„A kako će da te razume, Breče?“, zausti narednik zlokobno.
„Krezubi čovek mrmlja, znaš? Ajde sada, začepi gubicu i napoj
konja.“
Utom iz uvale na koščatom konju dojaha sedokosi čovek
svirepog lica. „Ima li tragova?“, učtivo zatraži odgovor.
Narednik je salutirao. „Nikakvih, kapetane“, podnese izveštaj.
Kapetan pogleda unaokolo. „Jeste li pretražili ono žbunje?“, upita
pokazujući ka mestu gde se Garion skrivao s ostalima.
„Baš sada smo krenuli, gospodaru“, odgovori narednik. „Ipak,
nema nikakvih otisaka.“
„Otisci se mogu prikriti. Neka vaši ljudi pogledaju.“
„Iz ovih stopa, kapetane.“
Kad su vojnici izjahali ka žbunju, kapetan sjaha i povede konja
do jezerceta da ga napoji.
„Da li je general objasnio zašto treba da ih zarobimo,
gospodaru?“, upita narednik, pošto je i on sjahao.
„To nije vaša briga, naredniče“, zgrozi se kapetan. „Detaljno
pretražite žbunje. Sedokosi seljak je rekao da će begunci biti u ovom
delu šume.“
Garion je pokušavao da priguši besan roptaj. „Vard!“, prošapta
Svilenom. „Rekao im je gde tačno da nas traže.“
„Izgleda da je tako“, zabrekta Svileni smrknuto. „Hajdemo
dublje u žbunje. Vojnici će se sada verovatno potruditi.“
„Kapetane, žbunje je trnovito“, povika Brek. „Ne možemo dalje.“
„Koristite koplja“, naredi kapetan. „Probajte s probadanjem.
Možda će neko izjuriti.“
Malorijski vojnici razvezaše koplja sa sedala i stadoše da
probadaju kroz žbunje.
385
 „Dole“, prošapta Svileni.
Garion se privi uz zemlju, zajecavši kad je osetio brojne ubode
trnja po preponama.
„Kapetane, ovo je gust trnik“, povika Brek posle kratke provere.
„Nije moguće da se neko sakrije ovde, posebno ne s konjima.“
„U redu“, reče kapetan. „Uzjašite i dođite ovamo. Pokušaćemo u
sledećoj uvali.“
Garion napokon pažljivo odahnu. „Bilo je blizu“, došapnu
Svilenom.
„Preblizu“, uzvrati Svileni. „Mislim da ću o ovome razmeniti
koju reč s Vardom.“
„Zašto bi nas izdao?“
„E baš o tome sam nameravao da popričam s njim.“
Vojnici stigoše do jezerceta, a kapetan uzjaha. „U redu,
naredniče“, zausti, „okupite ljude, pa da krenemo.“
A onda se pravo pred njima pojavi čudno treperenje u vazduhu,
a zatim i Siradis u odori s kapuljačom.
Kapetanov konj preplašeno ustuknu, preteći da ga zbaci sa sedla.
„Torakovih mi zuba!“, proklinjao je. „Odakle se ti stvori?“
„Nije pravo vreme za to“, odgovori ona. „Dođoh da vam
pomognem u potrazi.“
„Pazite, kapetane!“, uzviknu Brek. „Ona je dalazijska veštica.
Prokleće vas ako ne pripazite.“
„Umukni, Breče“, prasnu narednik.
„Budi jasnija, ženo“, kapetan će zapovednički. „Šta si tačno htela
da kažeš?“
Siradis se okrenu ka trnovitom žbunju. Podiže ruku i pokaza.
„Oni koje tražite se tamo skrivaju“, kaza.
Garion začu Se’Nedrin uzdah odnekle pozadi.
„Upravo smo tražili“, Brek će negodujući. „Nema nikoga u
žbunju.“
„Vid vam ne valja“, reče ona.
Kapetanu lice postade hladno. „Trošiš mi vreme“, obrati joj se.
„Sam sam posmatrao pretragu.“ Popreko je pogleda. „Šta proročica
iz Kela traži u Ktol Murgosu?“, navali. „Nismo vas zvali, a još manje

386
ste dobrodošli. Idi kući i vrati se svojim ludačkim maštanjima.
Nemam vremena za baljezganja nedoraslih veštica.“
„Moram vam onda dokazati da istinu zborim“, uzvrati ona, te
podiže lice i primiri se.
Odnekle iza Gariona i Svilenog nešto prasnu i koji trenutak
kasnije grdosija Tot skoči iz trnika sa Se’Nedrom u naručju, ćutke
odgovorivši na tiho dozivanje gazdarice.
Kapetan je zurio u njega.
„To je jedan od njih, kapetane!“, dreknu Brek. „Onaj rmpalija i
crvenokoso devojče.“
„Kazah vam istinu“, Siradis će. „Na istome mestu potražite i
ostale.“ A onda nestade.
„Uhvatite ih!“, zapovedi narednik, na šta nekoliko njegovih ljudi
skoči s isukanim oružjem sa sedla i okruži Tota sa Se’Nedrom koja
se otimala.
„Šta ćemo?“, prošapta Garion Svilenom. „Uhvatili su Se’Nedru.“
„Vidim i sam.“
„Hajde onda.“ Garion se maši mača.
„Mućni glavom“, prasnu Svileni. „Biće u još većoj opasnosti ako
se tako zaletiš.“
„Garione... Svileni“, Belgaratov šapat stiže do njih, „šta se
dešava?“
Garion se s mukom okrenu i ugleda dedu kako pilji kroz žbunje.
„Uhvatili su Tota i Se’Nedru“, tiho odgovori. „Deda, bila je to
Siradis. Rekla im je gde se tačno nalazimo.“
Belgaratu se lice skameni, a zatim poče da sipa psovke.
Malorijski kapetan dojaha do žbunja, a narednik i ostali vojnici
krenuše tik iza njega. „Bolje da izađete“, odsečno naredi. „Uhvatio
sam vam prijatelje i znam da ste tu.“
Niko ne odgovori.
„Ma hajde“, kaza, „budite razumni. Poslaću vojnike da poseku
pruće ako ne izađete. Niko dosad nije povređen, a ja vam jamčim da
nikome nećemo nauditi ako smesta izađete. Cak ću vam dozvoliti da
zadržite oružje u znak poverenja.“
Garion začu kratak šapat iza sebe u središtu žbunja.

387
 „U redu, kapetane“, povika Belgarat poraženo. „Zadržite ljude.
Izlazimo. I vi, Garione, Svileni.“
„Zašto je to uradio?“, upita Garion. „Mogli smo da se sakrijemo,
pa posle da probamo da smislimo kako da ih oslobodimo.“
„Malorijci znaju koliko nas je“, odgovori Svileni. „Kapetan ima
prednost. Hajde.“ Puzeći krenu kroz žbunje.
Garion opsova i krenu za njim.
Ostali se pojaviše iz žbunja i polako krenuše ka malorijskom
kapetanu. Ipak, Durnik se besno izdvoji. Žustro se spusti niz padinu
i priđe Totu. „Ovako zamišljaš prijateljstvo?“, navali. „Zar ovako
vraćaš dobrotu?“
Tot ga žalosno pogleda, ali ipak ne odgovori.
„Prevario si me, Tote“, nastavi kovač preteće tihim glasom.
„Nikada mi nisi bio prijatelj. Gazdarica te je jednostavno poslala da
nas izdaš. E pa dobro, više nećeš imati tu priliku.“ Krenu da podigne
ruku i Garion oseti naboj kad je posegnuo za voljom. „Durniče!“,
povika Polgara. „Nemoj!“
„Izdao nas je, Pol. Neću mu dopustiti da se izvuče.“
Ona ga pogleda pravo u oči. Nešto mu je time rekla i Durnik
konačno spusti pogled. Okrenu se ka grdosiji. „Ti i ja smo završili,
Tote. Više ti nikada neću verovati. Ne želim da znam za tebe. Daj mi
princezu. Sklanjaj ruke s nje.“
Tot bez odgovora pruži sitnu Se’Nedru. Durnik je uze i namerno
okrenu leđa grdosiji.
„U redu, kapetane“, Belgarat će, „šta sada?“
„Naredbe su da vas bezbedno odvedem u Rak Verkat, drevni
Belgarate. Zapovednik vojske čeka da dođete. Jakako, moraću da
vas razdvojim zbog predostrožnosti. Moć vam je, kao i moć gospe
Polgare, naširoko poznata. Bezbednost vaših prijatelja zavisi od
toga koliko ćete se suzdržati. Ubeđen sam da shvatate.“
„Naravno“, odgovori Belgarat oporo.
„A da li vaš zapovednik namerava da nas strpa u tamnicu ili
nešto slično?“, upita Svileni.
„Nepravedni ste prema Njegovoj ekscelenciji, prinče Keldare“,
kaza kapetan. „Naređeno mu je da vam se obraća sa što više
poštovanja.“
388
 „Neverovatno je koliko ste dobro obavešteni o nama, kapetane“,
primeti Polgara.
„Naredbe o pritvoru su veoma izričite, gospo“, odgovori on uz
formalni vojni naklon.
„A ko je naredio?“
„Zar uopšte možete da posumnjate, gospo Polgara? Naredbe je
lično izdalo Njegovo carsko veličanstvo Kal Zakat. Već neko vreme
zna da ste u Ktol Murgosu.“ Okrenu se ka svojim ljudima. „Okružite
zarobljenike“, naredi odrešito. A zatim se ponovo okrenu ka Polgari.
„Oprostite mi, gospo“, izvinjavao se. „Goste, naravno. Vojnički
rečnik je ponekad neuglađen. Čeka vas brod u Rak Verkatu.
Isplovićete čim stignemo. Njegovo carsko veličanstvo vas žarko
iščekuje.“

389
 Ovde se završava druga knjiga Malorijade.

Treća knjiga, Gospodar demona iz Karende, otkriće šta

car Zakat namerava s družinom uputiće nas dublje u
Zandramasine mračne naume i u čudne demonske
puteve.

390