Dejvid Edings

GOSPODAR DEMONA
IZ KARENDE

Treća knjiga Malorijade

Prevela
Suzana Stevanović

2009
 SADRŽAJ

PROLOG ............................................................................................................ 3
Deo prvi RAK HAGA ........................................................................................ 9
Prvo poglavlje ............................................................................................. 10
Drugo poglavlje ..........................................................................................24
Treće poglavlje ............................................................................................42
Četvrto poglavlje......................................................................................... 55
Peto poglavlje .............................................................................................70
Deo drugi MAL ZET ...................................................................................... 88
Šesto poglavlje ........................................................................................... 89
Sedmo poglavlje ....................................................................................... 104
Osmo poglavlje ......................................................................................... 120
Deveto poglavlje ....................................................................................... 132
Deseto poglavlje ....................................................................................... 146
Jedanaesto poglavlje ................................................................................ 160
Dvanaesto poglavlje ................................................................................. 173
Deo treći AŠABA .......................................................................................... 189
Trinaesto poglavlje ................................................................................... 190
Četrnaesto poglavlje ................................................................................ 207
Petnaesto poglavlje ................................................................................. 223
Šesnaesto poglavlje .................................................................................. 237
Sedamnaesto poglavlje............................................................................ 248
Osamnaesto poglavlje ............................................................................. 260
Deo četvrti ZAMADSKE PLANINE ........................................................... 269
Devetnaesto poglavlje ............................................................................. 270
Dvadeseto poglavlje ................................................................................ 284
Dvadeset prvo poglavlje .......................................................................... 300
Dvadeset drugo poglavlje ......................................................................... 313
Dvadeset treće poglavlje ......................................................................... 326
O AUTORU................................................................................................... 344
 Dragom prijatelju
Patriku Dženson-Smitu
od pisca, supruge i Debeljka.

Želeo bih da naglasim koliko dugujem supruzi Li Edings za

podršku, doprinos i svesrdnu saradnju za vreme razvijanja ove
priče. Bez njene pomoći ništa se od ovoga ne bi ostvarilo.

Takođe, iskoristio bih ovu priliku da zahvalim svom uredniku

Lesteru del Reju za strpljenje i popustljivost, kao i za silne
doprinose, tolike da se ne mogu izbrojati.

1
2
 PROLOG

Kratak opis malorijske istorije i tamošnjih rasa.

- Odlomak iz Angaračkih letopisa

izdanje Melsinskog sveučilišta

PO PREDANjU drevni angarački dom nalazio se južnije od obale

sadašnje Dalazije. Međutim, angarački zmaj-bog Torak upotrebio je
moć kamena Ktrag Jaske, te se dogodilo takozvano „pucanje sveta“.
Kora se na tlu raspukla, pri čemu je tečna lava pokuljala iz središta
zemlje, a talasi južnih mora nagrnuli i obrazovali Istočno more.
Proces uništenja trajao je decenijama, dok svet postepeno nije
pridobio današnji oblik.
Ovo slamanje za posledicu je imalo povlačenje Alorna i njihovih
saveznika u neistražene predele zapadnog kontinenta, dok su se
Angaraci obreli u divljini Malorije.
Kugla je unakazila boga Toraka razjarivši se zbog njegove prisile
da je koristi, a grolimski su se sveštenici obeshrabrili. Samim tim,
vodstvo je palo u ruke vojnog staleža. Kad su se Grolimi konačno
rasvestili, vojni je stalež već nametnuo samovoljnu vlast nad
Angaracima. Izgubivši raniji uticaj, sveštenici su se suprotstavili
osnivanjem središta moći u Mal Jaski, nadomak podnožja venca
Karendskih planina.
Bilo je neophodno da se Torak umeša ne bi li se zaustavio
očekivani bratoubilački rat između sveštenstva i vladajućeg vojnog
staleža. Ipak, nije preduzeo nikakve mere protiv vojnih štabova u
Mal Zetu, već se sa četom Angaraka uputio na daleki severozapad
Drevne Malorije kako bi izgradio sveti grad Ktol Mišrak. Tamo je i
ostao, toliko zaokupljen mislima o savladavanju Ktrag Jaske da nije
primetio koliko su se religiozna ubeđenja naroda promenila. U Ktol
Mišraku uglavnom su obitavali manični luđaci i fanatici koje su
nadgledala trojica Torakovih učenika: Zedar, Ktučik i Urvon. Oni su

3
u Ktol Mišraku strogo održavali drevne svetovne obrede, dok su se
ostali Angaraci promenili.
Kada je Torak napokon uvideo dubinu jaza između crkve i
vojnog staleža, pozvao je visoke vojne zvaničnike i grolimske
prvosveštenike u Ktol Mišrak i postavio naređenja tako da im se
niko nije mogao suprotstaviti. Odlučeno je da u svim gradovima i
oblastima, osim u Mal Jaski i Mal Zetu, zajednički vladaju vojni
stalež i sveštenstvo. Prvosveštenici i visoki zvaničnici smesta su se
ponizno izmirili i vratili svojim izdvojenim oblastima. To
nametnuto primirje primoralo je generale da se pozabave življem u
Maloriji.
Poreklo tamošnjih naroda izgubljeno je u legendama, ali ipak je
poznato da tri rase žive duže na kontinentu od Angaraka — Dalazijci
na jugozapadu, Karendi na severu i Melsini na istoku. Vojni stalež
najviše pažnje usmerio je ka Karendima.
Karendi su bili ratoborna rasa, slabo zainteresovana za kulturno
dobro. Obitavali su u groznim gradovima kuda su svinje slobodno
lutale blatnjavim ulicama. Predanje kaže da su povezani s
Morindima na dalekom severu Gar og Nadraka. Za obe rase
osobeno je da su imale običaje obožavanja demona.
Početkom drugog milenijuma lutajuće bande karendskih
vojnika prouzrokovale su ozbiljne nevolje blizu istočne granice pa
je angaračka armija morala da krene iz Mal Zeta u pohod ka
zapadnom obodu karendskog kraljevstva Palije. Opljačkali su i
spalili grad Rakand u jugoistočnoj Paliji i porobili stanovništvo.
Tada je donesena jedna od najvećih odluka u angaračkoj istoriji.
Dok su se Grolimi spremali za obrede žrtvovanja, generali su ćutali.
Nisu želeli da osvoje Paliju, a otežavajuće okolnosti zbog udaljenosti
i nepristupačnosti još više su ugrozile taj naum. Generalima je,
naime, bilo mnogo važnije da zadrže Paliju kao vezirsko kraljevstvo
s određenim nametima nego da osvoje nenaseljenu oblast. Grolime
je ovo razbesnelo, ali su generali ipak ostali nepokolebljivi.
Napokon, obe su se strane saglasile da se sud zatraži od Toraka.
Torak se složio s visokim zvaničnicima, što i nije čudno. Ukoliko
bi preobratio Karende, ne samo da bi bezmalo udvostručio bratstvo
crkve već i brojnost armije u slučaju budućeg sukoba s kraljevima
Zapada.

4
 „Svi koji žive u bezgraničnoj Maloriji moraju mi se klanjati i
obožavati me“, rekao je sumnjičavim sveštenicima i s namerom da
Karendima nametne religioznost, poslao je Urvona u Mal Jasku da
nadgleda preobraćenje.
Urvon se tamo smestio kao privremeni poglavar malorijske
crkve u raskoši i obilju dotad nepoznatim asketskim Grolimima.
Vojska je krenula u pohod na Katakor, Dženo i Delčin, kao i na
Paliju. Ipak, izaslanici su slabo napredovali pošto su karendski
vračevi dozivali horde demona da odbrane stanovništvo. Urvon je
na kraju otišao u Ktol Murgos da se posavetuje s Torakom. Ne zna
se staje tačno Torak učinio, ali uskoro su karendski vračevi otkrili
da čini koje su ranije koristili da ujarme demone više ne deluju.
Sada su svi vračevi mogli dosegnuti kraljevstvo tmine jedino po
cenu života i duše. Osvajanje Karenda okupiralo je pažnju vojnom
staležu i sveštenstvu nekoliko vekova, ali otpor je bespogovorno
pao, a Karenda je postala vazalska država na čiji se narod uglavnom
gledalo kao na niža bića.
Međutim, pošto se vojska spustila dalje niz veliku reku Magan,
susrela se s melsinskim carstvom i njihovim daleko učenijim
narodom. Posle nekoliko kobnih bitaka Angaraci su odustali od
nauma. Angarački generali su izneli predloge za mir. Na njihovo
iznenađenje, Melsini su se smesta saglasili da se odnosi stabilizuju
i zauzvrat ponudili da trguju konjima koji su Angaracima manjkali.
Ipak, odbili su čak i da razgovaraju o prodaji slonova.
Vojska se tada usmerila na Dalaziju, koja se pokazala kao lak
plen. Dalazijci su bili prostodušni seljaci i čobani, nesposobni za
ratovanje. Pošto su zašli u Dalaziju, Angaraci su za deset godina
uspostavili vojne oblasti. U početku je izgledalo kao da je
sveštenstvo podjednako uspešno. Dalazijci su blago prihvatili
osnove angaračkih verovanja. Međutim, bili su mistici, tako da su
Grolimi uskoro shvatili kako je moć veštica, proroka i vidovnjaka
ostala nepromenjena. Štaviše, prepisi ozloglašenih Malorijskih
predskazanja i dalje su u tajnosti kružili među Dalazijcima.
Grolimi bi možda s vremenom uspeli da iskorene tajanstveno
dalazijsko verovanje, ali desila se strahota koja će zasvagda
promeniti složenost angaračkog života. Čuveni čarobnjak Belgarat
s trojicom Alorna nekako je izbegao straže i neprimećeno se iskrao
po noći i ukrao Ktrag Jasku iz gvozdene Torakove kule u središtu
5
Ktol Mišraka. Uprkos poteri, pobegli su na Zapad s ukradenim
kamenom.
Neopisivo razjaren, Torak je uništio svoj grad, a zatim je izdao
naredbu da Murzi, Tuli i Nadraci odu na zapadne obale Istočnog
mora. Više od milion života izgubljeno je za vreme prelaska preko
severnog moreuza, a angaračko društvo i kultura dugo su se
oporavljali.
Nakon razaranja i uništenja Ktol Mišraka, Torak je postao skoro
neuhvatljiv i potpuno usredsređen na kovanje raznih spletki ne bi li
osujetio sve veću moć Zapadnih kraljevstava. Božja nemarnost
podarila je vreme vojnom staležu da zavede gotovo potpunu vlast
nad Malorijom i vazalskim kraljevstvima.
Nestabilan mir između Angaraka i Melsina trajao je vekovima,
povremeno prekidan kratkim nemirima kada su obe strane
pokušale da izbegnu podizanje celokupne armije. Dva naroda s
vremenom su započela običaj slanja plemićke dece na suparničke
vladarske dvorove, gde su ih odgajali gotovo kao taoce. Običaj je
povećao međusobno razumevanje, kao i broj učenih mladih ljudi
koji su s vremenom postali uzor vladajuće klase malorijskog
carstva.
Kalat, sin angaračkog generala visokog ranga, bio je mladić
takvog kova. Pošto je odrastao u Melsini, vratio se u Mal Zet i postao
najmlađi vojnik unapređen u generala. Vrativši se u Melsinu,
venčao se s ćerkom melsinskog cara, a potom se i sam proglasio za
cara nakon starčeve smrti 3830. godine. Koristeći melsinsku armiju
kao pretnju, uspeo je da obezbedi titulu naslednika glavnog
angaračkog zapovednika.
Ujedinjenje Melsina i Angaraka proteklo je burno. Uprkos
tome, s vremenom je melsinsko strpljenje pobedilo angaračku
svirepost. Nasuprot ostalim narodima, Melsinima je vladala
administracija. Ispostavilo se konačno da je ta administracija
daleko uspešnija od angaračkih vojnih staleža. Do „00. godine
uspon administracije dostigao je vrhunac. Takođe, dotad je titula
glavnog zapovednika zaboravljena, a vladar oba naroda
jednostavno je bio malorijski car.
Napredni Melsini doživljavali su Toraka prilično površno.
Prihvatili su osnove verovanja jer se tako očekivalo od njih, ali im

6
Grolimi nikada nisu nametnuli poniznu privrženost bogu zmaju,
toliko osobenu Angaracima.
A onda, 4850. godine, Torak se iznenada pojavio nakon toliko
eona usamljenosti i stao pred kapije Mal Zeta.
S gvozdenom maskom koja mu je krila unakaženo lice uklonio
je cara i uzeo ime Kal Torak, kralj i bog. Smesta je počeo da prikuplja
ogromnu vojsku ne bi li razorio Zapadna kraljevstva i osvojio čitav
svet.
Mobilizacija gotovo da je lišila Maloriju sposobnih muškaraca.
Angaraci i Karendi krenuli su na sever preko moreuza ka
najsevernijem delu Gar og Nadraka, a Dalazijci i Melsini uputili su
se ka luci s flotom koja je trebalo da ih preveze preko Istočnog mora
do južnog Ktol Murgosa. Severni Malorijci su se udružili s
Nadracima, Tulima i severnim Murzima kako bi napali kraljevstva
Drezniju i Algariju. Druga armija se pridružila Južnim Murzima, s
kojima je trebalo da krene na severozapad. Torak je nameravao da
ovim ogromnim snagama priklješti Zapad.
Međutim, južne je snage u proleće 4875. godine uhvatila
strahotna oluja koja se stuštila sa Zapadnog mora i žive ih zatrpala
najgorom mećavom ikada viđenom. Pošto je konačno utihnula,
redovi su se zaglibili u nanose snega od četiri metra, koji su potrajali
do proleća. Do dana današnjeg ne postoji teorija koja bi objasnila tu
oluju, ali je očigledno da nije prirodnog porekla. Koji god da joj je
uzrok, južna je armija nastradala. Nekoliko se preživelih domoglo
istoka i ispričalo zaista nezamislive, jezive priče.
Severne su se snage takođe susrele s raznim užasima, ali su ipak
uspele da postave opsadu na Vo Mimbr, gde su bile potpuno
okružene ujedinjenim zapadnim armijama.
Tamo je Torak pao poražen snagom Ktrag Jaske (u tom delu
sveta poznatom kao Aldurova kugla) i ostao da leži. u nesvestici koja
će potrajati vekovima, ali mu je učenik Zedar ipak izbavio telo i
odneo ga na tajno mesto.
U godinama nakon tih užasa malorijsko društvo počelo je da se
raspada na nekadašnja izdvojena područja — Melsinu, Karendu,
Dalaziju i angaračke zemlje. Carstvo je mogla spasti jedino
umešnost cara Korzeta.

7
 Korzet je sa samo četrnaest godina preuzeo presto od ostarelog
oca. Zavaravši se njegovom mladošću, izdvojene oblasti počele su s
proglašenjem nezavisnosti od carske vlasti. Korzet je odlučno
uzvratio kako bi ugušio pobunu. Ostatak života proveo je na konju
u najvećem krvoproliću u istoriji, ali napokon je svojim
naslednicima uspeo da podari snažnu i ujedinjenu Maloriju.
Korzetovi su naslednici otad vladali iz Mal Zeta u potpunoj i
neoborivoj nadmoći.
Tradicija se nastavila i kada je sadašnji car Zakat preuzeo
presto. Obećao je da će biti mudar vladar Malorije i zapadnih
angaračkih kraljevstava, ali uskoro su se pojavili znaci nevolje.
Murzima je vladao Taur Urgas, koji je očigledno bio i lud i
podmuklo slavoljubiv. Skovao je spletke protiv mladog cara. Nikada
nije ustanovljeno šta je tačno uradio, ali Zakat je otkrio da se Taur
Urgas krije iza svega i poželeo je da se osveti. To se preobratilo u
svirepi rat kada je Zakat započeo pohod da šatre mahnitog vladara.
Zapadnjaci su napali baš usred rata. Kada su kraljevi sa Zapada
poslali armije na Istok, Belgarion, mladi vrhovni gospodar Zapada
i naslednik čarobnjaka Belgarata, prepešačio je preko severa i
prešao moreuz ka Maloriji. Poneo je drevni rivanski mač s Ktrag
Jaskom, Aldurovom kuglom, na balčaku. S njim su krenuli Belgarat
i jedan Dreznijac. Namera mu je bila da proburazi Toraka, vodeći se
nekim proročanstvom poznatim na Zapadu.
Torak se budio iz dugog sna u ruševinama drevnog grada Ktol
Mišraka. Sada je stao da bi se suočio sa izazivačem. Međutim,
Belgarion je nadvladao boga i proburazio ga mačem, čime je osudio
malorijsko sveštenstvo na metež i zbunjenost.

8
 Deo prvi

RAK HAGA

9
 Prvo poglavlje

PRVI JE SNEG tiho padao kroz miran vazduh da bi se zabeleo na

palubi broda. Bio je vlažan, s ogromnim teškim pahuljama što su se
lepile po užadi i od nakatranjenih konopaca pravile debele bele
strune. Talasi su se na crnom moru bešumno podizali i spuštali. S
krme je odjeknulo sporo odmereno dobovanje prigušenog bubnja
koje je označavalo ritam malorijskim veslačima. Pahulje su
mornarima zasipale pleća i zadirale im u nabore grimiznih ogrtača
dok su vredno veslali pod jutarnjim snegom. U ledenom se vazduhu
videla para sa svakim izdahom dok su se veslači ujedinjeno povijali
i ispravljali po udarcu bubnja.
Čvrsto umotani u ogrtače, Garion i Svileni su pored ograde
natmureno zurili u gust sneg.
„Grozno jutro“, progovorio je sitni Dreznijac lasičjeg lica
zgroženo otresavši sneg s ramena.
Garion jetko progunđa.
„Baš si veseo od jutros.“
„Nemam vremena za razonodu, Svileni.“ Garion se nanovo vrati
ozlojeđenom posmatranju sumornog sivog jutra.
Čarobnjak Belgarat izašao je iz potpalublja, žmirnuo kroz gust
sneg i podigao kapuljaču starog izdržljivog ogrtača. Zatim je pošao
preko klizave palube i pridružio im se pored ograde.
Svileni primeti kako je malorijski vojnik u crvenom ogrtaču
neupadljivo krenuo za starcem i stao pored ograde kao iz dokolice,
na nekoliko metara od njih. „Vidim da je general Ateska i dalje

10
zabrinut za tvoje zdravlje“, reče pokazavši ka vojniku koji je pratio
Belgarata još otkad su isplovili iz luke u Rak Verkatu.
Belgarat zgroženo ošinu vojnika pogledom. „Budalaština“, kaza
otresito. „Kuda je mislio da idem?“
Garion se iznenada nečega doseti. Nagnu se napred i veoma tiho
progovori: „Znate, mogli bismo da odemo. Na brodu smo, a on ide
kuda god da ga usmeriš — bilo u Maloriju ili u Hagu.“
„Zanimljiva primedba, Belgarate“, saglasio se Svileni.
„Četvoro nas je, deda“, naglasio je Garion. „Nas dvojica, tetka
Pol i Durnik. Ubeđen sam da nije teško da preuzmemo brod. A onda
možemo da promenimo pravac i nađemo se na pola puta do
Malorije pre no što Kal Zakat uopšte shvati da ne dolazimo u Rak
Hagu.“ Što je više razmišljao o toj zamisli, to ga je više obuzimala.
„Zatim možemo da isplovimo na sever duž malorijske obale i da se
ukotvimo u nekom zalivu ili rukavcu na kamatskoj obali. Bili bismo
udaljeni od Ašabe samo nedelju dana. Možda bismo čak uspeli da
stignemo tamo pre Zandramas.“ Na usnama mu zaigra svirepi
osmeh. „Rado bih je sačekao da stigne.“
„Deluje moguće, Belgarate“ Svileni će. „Možete li to da
odradite?“
Belgarat se zamišljeno počeša po bradi žmireći kroz gusti sneg.
„Moguće je“ priznade, a zatim pogleda Gariona. „A šta si naumio da
uradimo s malorijskim vojnicima i posadom kad stignemo u
Katnat? Nisi valjda nameravao da potopimo brod sa čitavom
posadom kao što Zandramas radi kad iskoristi ljude?“
„Naravno da nisam!“
„Drago mi je da to čujem... Ali kako onda da ih sprečimo da
odjure u najbliži štab čim ih ostavimo? Ne znam za tebe, ali nimalo
se ne bih radovao da mi jedinica malorijskih vojnika diše za
vratom.“
Garion se smrknu. „Izgleda da o tome nisam razmišljao“
priznade.
„I pomislio sam da nisi. Obično je najbolje da detaljno razmisliš
pre no što kreneš da sprovedeš neku zamisao. Tako možeš izbeći
silne nezgode.“
„U redu“, reče Garion donekle posramljeno.

11
 „Znam da si nestrpljiv, Garione, ali nestrpljivost je loša zamena
za dobro osmišljenu zamisao.“
„Da ne preteruješ, deda?“, Garion će jetko.
„Sem toga, sasvim, je moguće da treba da odemo u Rak Hagu i
sretnemo Kala Zakata. Zašto bi nas Siradis predala Malorijcima
posle toliko muke da mi pokaže Knjigu stoleća? Ovde se radi o
nečemu drugom, pa nisam siguran želim li da poremetim okolnosti
pre no što saznamo malo više o njima.“
Vrata potpalublja se otvoriše i pojavi se general Ateska,
zapovednik malorijske vojske na ostrvu Verkatu. Ateska je bio
ljubazan i neizmerno obziran prema njima još od početka
poznanstva. Takođe, bio je i veoma uporan u nameri da ih lično
odvede Kalu Zakatu u Rak Hagu. Mršav i pogrbljen, nosio je
jarkogrimiznu uniformu ukrašenu brojnim odlikovanjima i
ukrasima. Držanje mu je bilo ukočeno i ponosno, ali je činjenica da
mu je nos nekada bio polomljen više uticala na to da izgleda kao
ulični kavgadžija negoli kao general carske armije. Krenuo je preko
lapavice na palubi, ne obraćajući pažnju na izglancane čizme.
„Dobro jutro, gospodo“, pozdravio ih je uz krut vojnički naklon.
„Nadam se da ste dobro spavali?“
„Osrednje“, odgovori Svileni.
„Izgleda da je bilo snega“, reče general nehajno, tonom kojim se
započinju tričavi razgovori prosto zbog učtivosti.
„Primetio sam“, Svileni će. „Koliko nam treba do Rak Hage?“
„Još nekoliko sati do obale, visosti, a zatim nas čeka. dvodnevno
jahanje do grada.“
Svileni klimnu glavom. „Možete li da pretpostavite zašto vaš car
toliko želi da nas vidi?“ upita.
„Nije mi rekao“, Ateska će sažeto, „a ja se nisam usudio da
pitam. Rekao mi je samo da vas nađem i dovedem u Rak Hagu.
Naređeno nam je da se prema vama ophodimo što učtivije sem ako
pokušate da pobegnete. Njegovo carsko veličanstvo mi je naložilo
da budem malo stroži ako do toga dođe.“ Glas mu je bio neodređen,
a lice bezizrazno. „Izvinite sada, gospodo“, zausti. „Moram se
pozabaviti nečim.“ Učtivo se nakloni, okrenu se i ode.
„Baš je pravi rudnik informacija, zar ne?“ primeti Svileni oporo.
„Mnogi Melsini vole da tračare, ali ovome se svaka reč mora cediti.“
12
 „Zar je Melsin?“, Garion će. „Nisam znao.“
Svileni klimnu glavom. „Ateska je melsinsko ime. Kal Zakat ima
malo čudne stavove o darovitim plemićima. Angaračkim se
službenicima to ne sviđa, ali ne mogu mnogo toga da urade ukoliko
žele da zadrže glavu.“
Gariona nisu toliko zanimale spletke u malorijskoj politici, pa je
odustao od razgovora i vratio se na raniju temu. „Nisam siguran šta.
želiš da kažeš, deda“, reče, „mislim na putovanje u Rak Hagu.“
„Siradis veruje da treba da izabere“, odgovori starac, „a da bi
načinila izbor, moraju se ispuniti određeni uslovi. Imam osećaj da
je susret sa Zakatom možda jedan od uslova.“
„Nemoj mi reći da joj zaista veruješ.“
„Video sam i veća čuda, a uvek sam oprezan s Kelskim
prorocima.“
„Nisam naišao ni na šta u Mrinskom kodeksu što spominje ovaj
susret.“
„Nisam ni ja, ali na svetu postoji još mnogo toga pored Mrinskog
kodeksa. Upamti da se Siradis oslanja na oba proročanstva, a
ukoliko se proročanstva podudaraju, podudara se i istina. Sem toga,
Siradis se verovatno oslanja i na proročanstva poznata jedino
prorocima. Ipak, koje god preduslove da su pronašli, prilično sam
ubeđen da će nas sprečiti da odemo do ‘mesta koje više ne postoji’
pre no što precrta sve na svom spisku.“
„Sprečiće nas?“ Svileni će.
„Ne potcenjuj Siradis, Svileni“, upozori Belgarat. „Poseduje sve
dalske moći. To podrazumeva da verovatno ne možemo ni zamisliti
šta sve može da uradi. Međutim, hajde da realno sagledamo
situaciju. Kada smo krenuli, zaostajali smo za Zandramas pola
godine i upustili smo se u veoma tegobno i dugotrajno putovanje
kroz Ktol Murgos — i stalno su nas zaustavljali.“
„Pričaj mi o tome“, Svileni će posprdno.
„Zar nije čudno da smo se posle toliko zaustavljanja ipak
domogli istočne obale kontinenta pre planiranog vremena i sustigli
Zandramas na samo nekoliko nedelja?“
Svileni trepnu, a onda zaškilji.

13
 „Tera te da malo bolje promisliš, je l’ tako?“ Starac čvršće privi
ogrtač i pogleda sneg. „Hajde da uđemo“, predloži. „Ovde je baš
neprijatno.“

Obalu Hage nadvisivali su niski bregovi, beli pod debelim

pokrivačem. Na obali su se pored ivice vode širile baruštine slane
vode, a smeđe trske savijale su se pod vlažnim lepljivim snegom.
Bez nevolja su se iskrcali s malorijske barke na crni drveni dok koji
se pružao preko baruština do dublje vode. Teretna kola su krenula
uzbrdo ostavivši dva duboka useka u snegu.
Evnuh Sadi je donekle zbunjeno gledao pred sobom kad su
izjahali s doka i krenuli drumom. Lagano je dugim prstima protrljao
obrijanu glavu. „Kao da su vilinska krila“, osmehnu se.
„Šta to?“, upita Svileni.
„Pahuljice. Skoro da nikad ranije nisam video sneg — sem za
vreme posete severnom kraljevstvu — ali zapravo mislim da sam
prvi put napolju pod snegom. Ipak nije toliko strašno, zar ne?“
Svileni ga mrzovoljno pogleda. „Čim ugrabim prvu priliku,
kupiću ti saonice“, kaza.
Sadi se zbuni. „Oprostite, Keldare, ali šta su to saonice?“
Svileni uzdahnu. „Nema veze, Sadi. Samo sam se šalio.“
Na vrhu brda duž puta se nizalo desetak razapnuća pod raznim
uglovima. Na svakom je visio skelet u ritama prikačenim za
beličaste kosti i s nanosom snega na lobanjama i u očnim dupljama.
„Svako bi rado pitao za razlog ovome, generale Ateska“, Sadi će
kolebljivo, pokazavši ka groznom prizoru pored druma.
„Politika, ekselencijo“, odgovori Ateska učtivo. „Njegovo carsko
veličanstvo pokušava da zavadi Murge s njihovim kraljem.
Pokušava da ih primora da shvate kako je Urgit razlog svim
nedaćama.“
Sadi sumnjičavo odmahnu glavom. „Ne verujem da je to glavni
razlog ovom činu“, nije se složio. „Žrtve nikada neće zavoleti onog
ko ih kinji. Ja uvek radije koristim mito.“
„Murzi su navikli da ih kinje.“ Ateska slegnu ramenima. „Samo
to i znaju.“
„Zašto ih niste skinuli i sahranili?“ nagrnu Durnik besno,
ubledeo.
14
 Ateska mu uputi dug nepokolebljiv pogled. „Štedljivost, vrli
čoveče“, odgovori. „Prazan krst neće mnogo postići. Kad bismo ih
skinuli, morali bismo ih zameniti drugim Murzima. S vremenom
može postati mučno, a pre ili kasnije ponestalo bi nam žrtava za
razapinjanje. Postižemo cilj kad ostavimo skelete, a i štedi vreme.“
Garion se svom snagom trudio da telom prepreci Se’Nedri
pogled na svirepi prizor zverstva pored puta. Uprkos tome,
zamišljeno je jahala čudno nezainteresovanog lica i mutnog
izgubljenog pogleda. Kad je nakratko upitno pogledao Polgaru,
video je da je blago namrštena. Usporio je i dojahao do nje. „Šta je
s njom?“, prošapta napeto.
„Ne znam tačno, Garione“, odgovori kroz šapat.
„Možda opet melanholija?“ Osetio je kako mu se utroba grči.
„Mislim da nije.“ Zamišljeno je zaškiljila i odsutno podigla
kapuljaču plavog ogrtača da pokrije beli pramen nad
slepoočnicama.
„Obratiću pažnju.“
„Šta ja da radim?“
„Drži se blizu nje. Potrudi se da je nateraš da priča. Možda ćemo
tako otkriti neki nagoveštaj.“
Ipak, Se Nedra jedva da je odgovorila na Garionov pritisak da je
uvede u razgovor, a njeni odgovori tog snežnog dana uglavnom su
malo značili za njegova pitanja i posmatranja.
Noć se spuštala nad ratom rastrzanim hagaškim krajolikom, te
je general Ateska naredio da se zaustave, a vojnici stadoše da podižu
nekoliko grimiznih šatora u zavetrini čađavih pocrnelih kamenih
zidina — jedinih ostataka izgorelog sela. „Trebalo bi da se
domognemo Rak Hage kasno posle podne“, izvestio je general.
„Veliki šator u središtu logora koristiće vam za počinak. Vojnici će
vam uskoro poslužiti večeru. Izvinite sada...“ Odsečno klimnu
glavom, okrenu konja i uputi se da nadgleda potčinjene.
Pošto su vojnici podigli šatore, Garion s prijateljima sjaha pred
onim na koji ih je Ateska usmerio. Svileni je posmatrao čuvare kako
zauzimaju položaj oko ogromnog crvenog šatora. „Voleo bih da se
odluči“, zausti iznervirano.
„Ne shvatam, prinče Keldare“, obrati mu se Kadifa. „Ko treba da
se odluči?“
15
 „Ateska. Predstavlja se kao da je sav učtiv, ali nas opet okružuje
naoružanim vojnicima.“
„Možda su vojnici tu da nas zaštite, Keldare“ naglasila je. „Ipak
je ovo ratna oblast.“
„Jamačno“, oporo će, „a krave bi mogle đa lete — samo kad bi
imale krila.“
„Kako zanimljiva opaska“, oduševljeno će.
„Voleo bih da prestaneš s tim.“
„Sa čim?“ Nevino razrogači smeđe oči.
„Zaboravi.“
Ateskini kuvari poslužili su im jednostavnu vojničku večeru na
limenim tanjirima, ali je ipak bila topla i ukusna. Peći na ugalj
grejale su šator, a lučanice na lancima bojile su unutrašnjost
zlatastim svetlom. Vojni nameštaj sadržao je stolove, krevet i stolice
koji su mogli brzo da se rasklope i skupe, a pod i zidovi bili su
prekriveni malorijskim jarkocrvenim zastorima.
Eriond je radoznalo razgledao pošto je odgurnuo tanjir.
„Nekako su baš naklonjeni crvenom, zar ne?“, primetio je.
„Mislim da ih podseća na krv“ saopšti Durnik smrknuto. „Vole
krv.“ Hladno je pogledao nemog Tota. „Ako si večerao, bolje da
napustiš trpezu“ oštro će.
„Neljubazan si, Durniče“, Polgara će neodobravajuće.
„Nisam ni hteo da budem ljubazan, Pol. Ne shvatam zašto je
uopšte s nama. Izdao nas je. Zašto ne ode svojim prijateljima?“
Nemi rmpalija tužnog lica ustade pored stola. Podiže ruku kao
da će načiniti one čudne pokrete kojim je opštio s kovačem, ali mu
Durnik namerno okrenu leđa. Tot uzdahnu i udalji se u ćošak da ne
smeta.
„Garione“, oglasi se Se’Nedra iznenada, namršteno razgledajući
okolo, „gde je beba?“
Zurio je u nju.
„Gde je Geran?“, navali skoro vičući.
„Se’Nedra...“ zaustio je da odgovori.
„Čujem kako plače. Šta si mu uradio?“ Najednom je skočila,
pojurila po šatoru i, podigavši zastore koji su delili odaje za počinak,
stade da sklanja prekrivače s kreveta. „Pomozite mi!“, viknu.
„Pomozite da nađem bebu!“
16
 Garion hitro pređe kroz šator i zgrabi je za ruku.
„Se’Nedra...“
„Ne!“, urliknula je. „Sakrio si ga! Pusti me!“ Otrgnula se i stala
da okreće nameštaj u očajnoj potrazi, jecajući i mahnito lelečući.
Garion nanovo pokuša da je umiri, ali ona iznenadno ciknu i
ispruži ruke kao da želi da mu noktima iskopa oči.
„Se’Nedra! Prestani!“
Međutim, ona ga obiđe i jurnu iz šatora u snežnu noć.
Garion potrča ka ulazu šatora, ali mu malorijski vojnik u
crvenom prepreči put.
„Ti! Vraćaj se unutra!“ dreknu čuvar gurnuvši Gariona vrhom
koplja. Garion preko čuvarevog ramena ugleda Se’Nedru kako
pokušava da se otrgne iz stiska drugog vojnika i bez razmišljanja
zveknu pesnicom čuvara pred sobom. Čuvar se zatetura unatrag i
pade.
Garion ga preskoči, ali odjednom shvati da su ga petorica
vojnika okružili. „Pusti je!“ viknu na čuvara koji je kraljici svirepo
stezao ruku na leđima.
„Vraćaj se u šator!“ zaurla duboki glas, a Garion oseti kako ga
sve više potiskuju ka šatoru. Vojnik koji je zgrabio Se’Nedru sada ju
je, donekle uz podizanje, donekle uz guranje, vodio u istom smeru.
Garion se uz ogroman napor obuzda i smireno posegnu za voljom.
„Dosta!“, prasnu Polgara s ulaza šatora.
Vojnici se ukočiše, zbunjeno pogledavši jedni druge i donekle
plašljivo zapovedničku priliku na ulazu.
„Durniče!“ zausti Polgara. „Pomozi Garionu da uvede
Se’Nedru.“
Garion se oslobodi ruku koje su ga stezale, te krenu s Durnikom
ka sitnoj kraljici koja se opirala i odvukoše je u šator.
„Sadi“, reče Polgara pošto su Durnik i Garion uveli Se’Nedru u
šator, „imaš li oret u torbi?“
„Naravno, gospo Polgara“, odgovori evnuh, „ali zar ste sigurni
da bi joj oret godio? Ja bih se radije opredelio za naladijum.“
„Mislim da se ovde ne radi samo o jednostavnoj uzrujanosti,
Sadi. Bolje da joj dam nešto dovoljno jako da se ne probudi čim
okrenem leđa.“

17
 „Vi znate najbolje, gospo Polgara.“ Uputi se preko čilima na
podu, otvori crvenu kožnu torbu i izvadi tamnoplavi napitak. Zatim
podiže čašu s vodom sa stola i upitno pogleda Polgaru.
Ona se namršti. „Stavi tri kapi“, odlučila je.
Pogleda je bezmalo zapanjeno, a onda ozbiljnog lica odmeri
količinu. Trebalo je ujedinjenim snagama naterati Se Nedru da
popije napitak. Još malo je jecala i otimala se, ali ubrzo prestade da
se opire i jecanje utihnu. Najzad uz duboki uzdah sklopi oči i disanje
joj se umiri.
„Odnesimo je u krevet“, kaza Polgara i pođe ka odaji za počinak
odvojenoj zastorima od ostalih prostorija.
Garion podiže malenu usnulu suprugu i krenu za Polgarom.
„Šta joj je, tetka Pol?“, upita pošto je nežno smestio Se’Nedru u
postelju.
„Nisam sigurna.“, odgovori Polgara pokrivši je grubim
vojničkim prekrivačem. „Treba mi još malo vremena da otkrijem.“
„Šta da radimo?“
„Ne možemo mnogo toga da preduzmemo dok smo na putu.“,
priznala je. „Neka spava dok putujemo u Rak Hagu. Kad joj se stanje
malo smiri, moći ću ozbiljnije da se pozabavim problemom. Budi
pored nje. Idem da porazgovaram sa Sadijem.“
Garion je zabrinuto seo pored kreveta i nežno uhvatio kraljičinu
klonulu ručicu, a Polgara se vrati da popriča s evnuhom o
melemima koje bi mogli da iskoriste. Ubrzo se vrati, spustivši zastor
za sobom. „Ima skoro sve što mi treba“, tiho je saopštila. „Moći ću
da smislim zamenu za ostalo.“ Dodirnu Garionu rame i nagnu se.
„General Ateska je upravo došao.“, prošaptala je. „Hoće da te vidi.
Da sam na tvom mestu, ne bih bila preterano opširna o uzroku Se
Nedrinog napada. Ne znamo koliko Zakat zna o tome zašto smo
ovde, a Ateska će sigurno preneti sve Što se dešava, pa bi bilo bolje
da paziš šta pričaš.“
Probao je da se pobuni.
„Garione, ovde ništa ne možeš uraditi, a tamo si im potreban.
Paziću na nju.“
„Ima li često ovakve napade?“, upitao je Ateska Gariona kad je
prošao pod zastorom na prolazu.

18
 „Veoma je osetljiva“, odgovori Svileni. „Ponekad je okolnosti
potpuno savladaju. Polgara zna šta radi.“
Ateska se okrenu ka Garionu. „Vaše veličanstvo“, zausti ledenim
glasom, „ne sviđa mi se to što ste napali mog vojnika.“
„Preprečio mi je put, generale“, Garion će. „Ne verujem da sam
mu mnogo naudio.“
„Ovde se radi o principu, Vaše veličanstvo.“
„Da“ saglasi se Garion, „tako je. Prenesite podređenom da mi je
žao, ali ga posavetujte da mi se više ne suprotstavlja, naročito kad
to ima veze s mojom suprugom. Stvarno ne volim da naudim
nekome, ali ponekad umem da napravim izuzetak“
Ateska ga neumoljivo pogleda, a Garion mu uzvrati jednako
turobnim pogledom. Stajali su prikovani pogledom još nekoliko
trenutaka. „Uz sve poštovanje, Vaše veličanstvo“, zausti Ateska
napokon, „nemojte opet zloupotrebiti moju ljubaznost.“
„Samo ako situacija to zatraži, generale.“
„Narediću vojnicima da naprave nosila za vašu suprugu“,
Ateska će, „tako da možemo krenuti rano. Bilo bi bolje da stignemo
u Rak Hagu što pre ukoliko je kraljica bolesna.“
„Hvala, generale“, reče Garion.
Ateska se hladno pokloni, okrenu se i ode.
„Zar ne mislite da je to bilo malo nerazumno od vas,
Belgarione?“ promrmlja Sadi. „Ipak smo sada u Ateskinim
rukama.“
Garion progunđa. „Nije mi se svideo njegov stav.“ Pogleda
Belgaratovo kiselo lice.
„Dakle?“, zausti.
„Ništa nisam rekao.“
„I ne moraš. Misli ti dopiru čak do mene.“
„Onda ništa i ne moram da kažem, je li tako?“
Zora je svanula hladna i mrazovita, ali je sneg ipak prestao.
Garion je zabrinutog lica izjahao pored konja sa Se’Nedrinim
nosilima. Krenuli su putem koji je vodio ka severozapadu pored
spaljenih sela i ostataka gradova. Ruševine su ležale pokrivene
debelim slojem vlažnog snega napadalog prethodnog dana, a svud
okolo bila su nanizana grozna vešala i kolci s leševima.

19
 Oko sredine poslepodneva popeše se na brdo odakle je pucao
pogled na olovnosivo jezero Haga, koje se širilo ka severu i istoku i
na čijoj je bližoj obali ležao ogroman grad sa zidinama.
„Rak Haga“, izjavi Ateska bezmalo uz olakšanje.
Izjahaše nizbrdo ka gradu. Oštar vetar s jezera trzao im je
ogrtače i vijorio konjske grive.
„U redu, gospodo“, uputi Ateska preko ramena svom odredu,
„zauzmite položaje i potrudite se da izgledate kao vojnici.“ Malorijci
u crvenim odorama obrazovaše dve kolone i isprsiše se u sedlima.
Zidine Rak Hage bile se probijene na nekoliko mesta, a vrhovi
grudobrana okrnjeni i izdubljeni metalnim vrhovima strela. Teške
su kapije prilikom poslednjeg napada pretvorene u paramparčad,
tako da su sada visile u komadima na zarđalim gvozdenim šarkama.
Čuvari na kapiji isprsiše se i gromoglasno pozdraviše Atesku
kad je prošao ka gradu. Kamene kuće unutar zidina bile su u
užasnom stanju, što je svedočilo o divljaštvu bitke za vreme
osvajanja Rak Hage. Mnoge su bile bez krovova, s čađavim otvorima
umesto prozora koji su zjapili ka pošljunčanim ulicama. Skupina
namrštenih Murga s okovima što su zveckali za njima vredno je
pokušavala da raščisti kamenje građevina popadalo po blatnjavim
ulicama, a odred malorijskih vojnika obazrivo ih je posmatrao.
„Znate“, Svileni će, „prvi put vidim Murge da nešto rade. Ne
mogu da verujem da to znaju.“
Štab malorijske vojske u Ktol Murgosu nalazio se u ogromnoj
velelepnoj građevini od žute cigle blizu srca grada. Pred njom se
širio prostrani trg prekriven snegom, a mermerno je stepenište
vodilo do glavnog ulaza pored kog su bili nanizani malorijski vojnici
u crvenim ogrtačima.
„Nekadašnje sedište murškog vojnog zapovednika Hage“,
objavio je Sadi kad su prišli kući.
„Znači da si nekada bio ovde?“ upita Svileni.
„Kad sam bio mlad“, odgovori Sadi. „Rak Haga je odvajkada
središte trgovine robljem.“
Ateska sjaha i okrenu se ka jednom svom naredniku.
„Kapetane“, zausti, „neka vojnici ponesu kraljičina nosila.
Recite im da pripaze.“

20
 Pošto su svi sjahali, kapetanovi vojnici oslobodiše nosila
privezana za sedla dvaju konja i ponesoše ih uz mermerno
stepenište, dok ih je general Ateska nadgledao.
Odmah iza širokih vrata nalazio se izglancan sto, a iza njega
vojnik oholog izgleda, iskošenih očiju, u grimiznoj, naoko skupoj
uniformi.
Duž udaljenog naspramnog zida na poređanim stolicama sedeli
su službenici, kao da se dosađuju.
„Kojim poslom?“ oglasi se grubo službenik za stolom.
Ateskin izraz lica nije se menjao dok je tiho zurio u službenika.
„Pitao sam ‘kojim poslom’?“
„Pravila su se promenila, pukovniče?“, upita Ateska varljivo
blagim glasom. „Više ne ustajemo kad sretnemo nadređenog?“
„Prezauzet sam da bih skočio na noge čim ugledam pišljivog
melsinskog vojskovođu iz udaljenih područja“, izjavi pukovnik.
„Kapetane“, obrati se Ateska ravnodušno naredniku, „ukoliko
pukovnik za dva trena ne skoči na noge, da li biste bili ljubazni da
mu odrubite glavu umesto mene?“
„Da, generale“, odgovori kapetan i maši se mača pre no što je
zapanjeni pukovnik naglo ustao.
„Mnogo bolje“, uputi mu Ateska. „A sada, hajdemo iz početka.
Sećate li se kako se salutira?“
Uprkos bledom licu, pukovnik je živo salutirao.
„Izvrsno. Postaćete pravi vojnik. Nego, jedna osoba koju sam
doveo — gospa visokog položaja — razbolela se za vreme putovanja.
Treba mi smesta topla udobna soba.“
„Generale“, pobuni se pukovnik, „ne smem to da uradim.“
„Kapetane, ne sklanjajte mač.“
„Ali, generale, lično osoblje Njegovog veličanstva donosi te
odluke. Razbesneće se ako prekoračim ovlašćenja.“
„Sam ću objasniti Njegovom veličanstvu, pukovniče“, Ateska će.
„Okolnosti su donekle neobične, ali ipak sam ubeđen da će
dozvoliti.“
Pukovnik se ustezao, neodlučnog pogleda.
„Uradi to, pukovniče! Smesta!“

21
 „Postaraću se za to iz ovih stopa, generale“, odgovori pukovnik
najednom se trgnuvši. „Vi tamo“, obrati se vojnicima koji su nosili
Se’Nedrina nosila, „pođite sa mnom.“
Garion je nagonski krenuo za nosilima, ali ga Polgara snažno
zgrabi za ruku. „Ne, Garione. Idem ja. Trenutno ništa ne možeš da
uradiš, a mislim da će Zakat zatražiti da razgovara s tobom. Pazi šta
pričaš.“ Zatim nestade u hodniku iza nosila.
„Vidim da u malorijskom društvu još postoje sitne razmirice“,
reče Svileni učtivo generalu Ateski.
„Angaraci“, progunđa Ateska. „Ponekad se teško uklope u
normalan svet. Oprostite, prinče Keldare, želim da javim Njegovom
veličanstvu da ste stigli.“ Prišao je izglancanim vratima na drugom
kraju prostorije, popričao s čuvarem i ponovo se vratio. „Javiće caru
da smo stigli“, kaza. „Pretpostavljam da će nas ubrzo primiti.“
Prišao im je debeljko obrijane glave u jednostavnoj ali očigledno
skupoj smeđoj odori, s teškom zlatnom ogrlicom oko vrata. „Ateska,
dragi prijatelju“, obratio se generalu, „rekli su mi da ste u Rak
Verkatu.“
„Moram da razgovaram s carem, Bredore. Otkud vi u Ktol
Murgosu?“
„Traćim vreme“, odgovori debeljko. „Već dva dana čekam da
vidim Kala Zakata.“
„Ko vodi poslove kod kuće?“
„Uredio sam da se sami vode“, Bredor će. „Vesti koje imam za
Njegovo veličanstvo toliko su važne da sam morao lično doći.“
„Šta može biti toliko važno da nagna vođu odeljenja unutrašnjih
poslova da napusti udobnosti u Mal Zetu?“
„Smatram da je vreme da Njegova carska preuzvišenost batali
zadovoljstva u Ktol Murgosu i vrati se u glavni grad.“
„Pažljivo, Bredore“, Ateska će uz osmejak. „Otkrivate
ukorenjene melsinske predrasude.“
„Ateska, stanje je ozbiljno kod kuće“, Bredor će ozbiljno.
„Moram da razgovaram s carem. Možete li mi pomoći da ga vidim?“
„Videću šta mogu da uradim.“
„Hvala, prijatelju“, reče Bredor stegnuvši generalu šaku.
„Moguće je da sudbina čitavog carstva zavisi od toga hoću li uspeti
da ubedim Kala Zakata da se vrati u Mal Zet.“
22
 „Generale Ateska“, oglasi se čuvar s kopljem pred izglancanim
vratima, „Njegovo carsko veličanstvo želi sada da razgovara s vama
i vašim zarobljenicima.“
„Odlično“, odgovori Ateska, zanemarivši zloslutnu reč
zarobljenici. Pogleda Gariona. „Izgleda da je car veoma nestrpljiv
da vas upozna, Vaše veličanstvo“, naglasi. „Obično treba nekoliko
nedelja da nekoga primi. Hoćemo li?“

23
 Drugo poglavlje

CAR BEZGRANIČNE MALORIJE Kal Zakat sedeo je zavaljen u

crvenoj fotelji na drugom kraju ogromne jednostavne prostorije. Na
sebi je imao neukrašenu platnenu belu odoru oštrog kroja. Iako je
Garion znao da mu je barem četrdeset godina, kosa mu je bila bez
ijedne sede, a lice bez bora. Oči su mu, međutim, odavale svojevrsnu
obamrlu iznurenost lišenu ikakve radosti ili čak zanimanja za život.
U krilu mu je sklupčana dremala obična ulična tigrasta mačka, koja
mu je sklopljenih očiju prednjim kandžama povremeno grebala po
butinama. Iako je sam car nosio najprostiju moguću odoru, čuvari
pored zidova nosili su metalne oklope ukrašene zlatom.
„Care“, zausti general Ateska uz dubok naklon, „imam čast da
vam predstavim Njegovo veličanstvo, kralja Belgariona Rivanskog.“
Garion kratko klimnu glavom, a Zakat mu takođe odgovori
klimanjem. „Naš susret je dugo odlagan, Belgarione“, izreče glasom
jednako obamrlim kao što mu je bio i pogled. „Vaši su podvizi
protresli svet.“
„Ni vaši nisu manje upečatljivi, Zakate.“ Garion je odlučio još
kad su napustili Rak Verkat da neće podleći malorijskoj gluposti da
koristi titulu „Kal“
Zakatu zaigra osmejak na usnama. „Oh“ izjavi glasom koji je
upućivao na to da je primetio Garionov pokušaj lukavstva. Kratko
je klimnuo ostalima i konačno se usredsredio na aljkavu priliku
Garionovog dede.
„Gospodine, vi mora da ste Belgarat“, primeti. „Donekle sam
iznenađen što izgledate tako obično. Svi su se malorijski Grolimi

24
saglasili da ste visoki tri metra, a možda i pet, i da imate rogove i
viljuškast rep.“
„Prerušio sam se“, Belgarat će pribrano.
Zakat se zakikota, ali u tom donekle veštačkom smehu kao da
nije bilo nimalo radosti. Potom je malo zabrinuto pogledao okolo.
„Imam utisak da niste svi tu“, reče.
„Kraljici Se’Nedri je pozlilo na putu, Vaše veličanstvo“, pojasnio
je Ateska. „Gospa Polgara je pazi.“
„Pozlilo joj je? Je li ozbiljno?“
„Trenutno je teško odrediti, Vaše carsko veličanstvo“, odgovori
Sadi usrdno, „dali smo joj određene meleme, a uzdam se u veštinu
gospe Polgare.“
Zakat pogleda Gariona. „Trebalo je da javite, Belgarione. Imam
vidara u ličnom osoblju — neizmerno darovitu Dalazijku. Smesta ću
je poslati kod vaše supruge. Njeno zdravlje nam je ipak najvažnije.“
„Hvala vam“, odgovori Garion iskreno zahvalan.
Zakat povuče uže zvona i kratko porazgovara sa slugom koji je
hitro odgovorio na poziv.
„Molim vas“, zausti car, „smestite se. Ne opterećujte se
formalnostima.“
Dok su čuvari žurno unosili stolice, dremljiva mačka u
Zakatovom krilu otvori zlataste oči i usmeri pogled k njima. Ustala
je, protegla se i zevnula. Potom je teška skočila na pod nevoljno
mjauknuvši i odgegala se da bi Eriondu pomirisala prste. Zakat je,
kao da ga to donekle zabavlja, posmatrao očigledno bremenitu
mačku kako se poput gospe šetka po tepihu. „Primetili ste da me je
mačka prevarila — opet.“ Uzdahnuo je tobože pomirljivo.
„Pribojavam se da se to često dešava, a stoje najgore, izgleda da je
nikad ne grize savest zbog toga.“
Mačka skoči Eriondu u krilo, sklupča se i zadovoljno stade da
prede.
„Porastao si, dečko“, uputi Zakat mladiću. „Jesu li te naučili da
govoriš?“
„Naučio sam poneku reč, Zakate“, kaza Eriond zvonko.
„Upoznao sam ostale — barem preko priča“, Zakat će potom.
„Vrlog Durnika sam sreo u ravnici Mišrak ak Tula, a svakako sam

25
čuo o markizi Lizel iz dreznijske obaveštajne službe i o princu
Keldaru koji naginje da postane najbogatiji čovek na svetu..“
Kadifin dražesni naklon nije bio ni približno nakinđuren i
ukrašen koliko Keldarov.
„Svakako je tu“, nastavio je car, „i Sadi, glavni evnuh u palati
kraljice Salmisre.“
Sadi se ljupko nakloni. „Moram priznati da je Vaše veličanstvo
neverovatno dobro obavešteno“, zausti piskavo. „Sve ste nas
pročitali kao otvorene karte.“
„Vođa obaveštajne službe trudi se da me vredno izveštava, Sadi.
Možda nije nadaren koliko neprevaziđeni Dževelin iz Boktora, ali
uglavnom zna šta se dešava u ovom delu sveta. Spomenuo je vašeg
krupnog saputnika tamo u ćošku, ali još nije uspeo da otkrije kako
se zove.“
„Zove se Tot“, Eriond će. „Nem je, tako da ćemo morati da
pričamo umesto njega.“
„I Dalazijac pored toga“, primeti Zakat. „Veoma čudesna
okolnost.“
Garion je pažljivo posmatrao osobu pred sobom. Osetio je da se
pod uglađenom uljudnom spoljašnošću krije lukava pronicljivost.
Uzgredni pozdravi, koji kao da su bili namenjeni da ih kroz
ljubaznost opuste, krili su dublje značenje. Na neki je čudan način
osetio da ih Zakat ispituje.
Tada se car ispravi. „Neobičnu ste družinu okupili, Belgarione“,
kaza, „i daleko ste od kuće. Radoznao sam da saznam zašto ste došli
u Ktol Murgos.“
„Bojim se da je to lične prirode, Zakate.“
Car blago izvi obrvu. „Belgarione, odgovor vam nije
zadovoljavajući u ovim okolnostima. Ne smem da rizikujem ukoliko
ste rešili da se udružite s Urgitom.“
„Da li biste prihvatili moju reč ukoliko vam obećam da nismo ?“
„Ne dok ne saznam malo više o vašoj poseti Rak Urgi. Urgit je
sasvim iznenadno zbrisao — navodno s vama — i još se iznenadnije
našao u morktskoj ravnici, gde je s nekom devojkom izveo trupe iz
zamke za koju sam se baš pomučio. Morate priznati da je to sasvim
neobičan sled okolnosti.“

26
 „Ne ukoliko realno sagledate situaciju“, zausti Belgarat. „Ja sam
odlučio da povedemo Urgita. Saznao je ko smo, tako da nisam želeo
da nam murška armija diše za vratom. Murzi nisu preterano mudri,
ali povremeno znaju da izazovu nevolje.“
Zakat je bio preneražen. „Poveli ste ga kao zarobljenika?“
Belgarat slegnu ramenima. „Može se tako reći.“
Car prasnu u smeh. „Mogli ste iskamčiti skoro svaki ustupak od
mene samo da ste ga doveli. Zašto ste ga pustili?“
„Nije nam više bio potreban“, odgovori Garion. „Stigli smo do
obale jezera Ktaka, tako da nam više nije predstavljao pretnju.“
Zakat se blago namršti. „Međutim, izgleda da se još nešto
desilo“, naglasi. „Urgit je uvek bio čuven po kukavičluku i sasvim
podređen Grolimu Agačaku i očevim generalima. Ipak, nije delovao
nimalo plašljivo dok je spasavao trupe iz zamke koju sam im
postavio, a svi izveštaji koji stižu iz Rak Urge izgleda da govore kako
se sada zapravo ponaša kao kralj. Možda vi imate nešto s tim?“
„Moguće je, pretpostavljam“, odgovori Garion. „Razgovarao
sam u nekoliko navrata s Urgitom i rekao mu gde greši.“
Zakat se kažiprstom potapka po bradi, a oči mu postadoše
prepredene. „Možda ga niste pretvorili u lava, Belgarione“, kaza,
„ali barem više nije zec.“ Hladan mu osmejak zaigra na usnama. „Na
neki način mi je i drago zbog toga. Nikada nisam uživao u lovu na
zečeve.“ Zaklonio je rukom oči, iako svetlost u sobi nije bila
preterano jarka. „Ipak, nikako ne mogu da shvatim kako ste uspeli
da ga uklonite iz Drođimske palate i dalje iz grada. Čuvaju ga čitavi
odredi stražara.“
„Zakate, prevideo si jednu sitnicu“, Belgarat će. „Dostupne su
nam određene prednosti.“
„Mislite na čarobnjaštvo? Zar je toliko pouzdano?“
„Pomoglo mi je s vremena na vreme.“
Zakatu pogled najednom postade napet. „Belgarate, priča se da
imate pet hiljada godina. Je l’ to tačno?“
„Zapravo, sedam — ili malo više. Zašto?“
„Zar vam za to vreme nikada nije došlo da jednostavno pokušate
da zavedete vlast? Znate da biste mogli biti kralj celog sveta.“
Belgarat se zbuni. „Zašto bih to poželeo?“ upita.
„Svi žele moć. Takva je ljudska ćud.“
27
 „Je li te sva tvoja moć usrećila?“
„Poprilično me je zadovoljila.“
„Dovoljno da nadoknadi sva ništavna zamajavanja koja dolaze s
njom?“
„Mogu to podneti. Barem sam u poziciji da mi niko ne govori šta
da radim.“
„Ni meni niko ne govori, ali ja nisam zaglavio sa silnim
tegobnim obavezama.“ Belgarat se ispravi. „U redu, Zakate, stižemo
li do suštine? Šta si namerio s nama?“
„Još nisam odlučio.“ Car ih odmeri. „Pretpostavljam da se
možemo ponašati uljudno u trenutnoj situaciji?“
„Na šta mislite kad kažete ‘uljudno’?“, upita Garion.
„Poverovaću vam ako obećate da nećete pobeći ili uraditi nešto
prenagljeno. Svestan sam da nekoliko vaših prijatelja i vi posedujete
određene neobične darove. Ne želim da preduzimam mere da bih
vas zaustavio.“
„Čekaju nas hitna posla“, Garion će pažljivo, „tako da ne
možemo dugo odlagati. Ipak, mislim da se zasad možemo
dogovoriti da se ponašamo razumno.“
„Izvrsno. Kasnije ću opet razgovarati s vama da bismo se bolje
upoznali. Spremio sam udobne odaje za vas i vaše prijatelje, a
ubeđen sam da brinete za suprugu. A sada, nadam se da mi
opraštate, ali moram se pozabaviti onim tegobnim obavezama što
je Belgarat spomenuo.“
Iako je kuća bila veoma prostrana, ipak nije bila u pravom
smislu reci palata. Izgleda da murški generali guverneri Hage koji
su naredili gradnju nisu delili velelepne zamisli urških vladara, tako
da je građevina bila više praktična no nakićena.
„Molim vas, oprostite mi“, zausti general Ateska pošto su
napustili odaju za prijeme. „Neophodno je da podnesem celokupan
izveštaj Njegovom veličanstvu — o raznim pitanjima — a zatim
moram smesta da se vratim u Rak Verkat.“ Pogledao je Gariona.
„Upoznali smo se pod nesrećnim okolnostima, Vaše veličanstvo“,
reče, „ali nadam se da nećete misliti loše o meni.“ Nakloni se pomalo
ukočeno, a zatim se udalji prepustivši ih pripadniku carskog
osoblja. Sluga koji ih povede dugim prolazom s tamnom
drvenarijom ka središtu kuće očigledno nije bio angaračkog
28
porekla. Nije imao kose oči niti ukočeno držanje i oholo namršteno
lice, osobene angaračkom narodu.
Veselo okruglo lice kao da je otkrivalo melsinsko nasleđe i
Garion primeti da su službenici koji su nadgledali većinu poslova u
malorijskom društvu uglavnom bili Melsini. „Njegovo veličanstvo
mi je naredilo da vam objasnim kako vaše odaje nisu zatvoreničke“,
obrati im se sluga kad su prišli gvozdenim zabravljenim vratima
koja su delila deo hodnika. „Kuća je bila murška pre no što smo
zauzeli grad, tako da je pomalo čudna. Odaje namenjene vama
nekada su bile odaje za žene, a Murzi umeju da budu slepo
zaštitnički nastrojeni prema ljubavnicama. Mislim da to ima veze s
njihovim ubeđenjima o rasnoj čistoći.“
Gariona u tom trenutku nije mnogo zanimao smeštaj za
spavanje. Sve brige su mu bile usmerene ka Se Nedri. „Znate li gde
mi je supruga?“ upita slugu okruglog lica.
„Na kraju hodnika, Vaše veličanstvo“, odgovori Melsin
pokazujući ka plavim vratima na drugom kraju hodnika.
„Hvala.“ Garion pogleda ostale. „Brzo se vraćam“, reče i krenu
krupnim koracima kroz hodnik.
Ušao je u toplu sobu s prigušenim svetlom. Debeli ukrašeni
vuneni malorijski tepisi prekrivali su pod, a mekani zeleni plišani
zastori krili su visoke uzane prozore. Se Nedra je ležala na
izdignutom krevetu pored zida nasuprot ulazu, a Polgara je
ozbiljnog lica sedela pored nje.
„Je li bilo promena?“ upita Garion pažljivo zatvorivši vrata.
„Još ništa“, odgovori.
Ubledela Se’Nedra je spavala, a crvene su joj se kovrdže rasule
po jastuku.
„Biće joj dobro, je l’ da?“ Garion će.
„Sigurna sam da hoće, Garione.“
Pored kreveta je sedela još jedna gospa. Na sebi je imala
svetlozeleni ogrtač s kapuljačom, a uprkos tome što je bila unutra,
kapuljača joj je bila podignuta i donekle joj krila lice.
Se’Nedra promrmlja nešto nerazgovetno čudnim hrapavim
glasom i nemirno trgnu glavu na jastuku. Žena s kapuljačom se
namršti. „Ovakav joj je glas, gospo Polgara?“ upita.

29
 Polgara je ošinu pogledom. „Nije“, odgovori. „Zapravo, ni
nalik.“
„Da li bi melem koji ste joj dali nekako mogao da joj promeni
dubinu glasa?“
„Ne bi. Štaviše, sada ne bi trebalo ni da zucne.“
„Oh“ gospa će. „Mislim da shvatam.“ Nagnu se i veoma nežno
položi prste na Se’Nedrine usne. Zatim klimnu glavom i otrgnu
ruku. „Kao što sam i mislila“, promrmlja.
Potom i Polgara pruži ruku da Se’Nedri dodirne lice.
Garion začu nejasno šaputanje volje, sveća pored kreveta
neznatno planu, a zatim utihnu i plamen joj postade jedva veći od
tačkice. „Trebalo je da pretpostavim“, Polgara će samoprekorno.
„Šta to?“ Garion će uznemireno.
„Neko pokušava mislima da savlada vašu suprugu i potisne joj
volju, Vaše veličanstvo“, reče gospa s kapuljačom. „Grolimi se
ponekad bave tom veštinom. Otkrili su je sasvim slučajno za vreme
trećeg doba.“
„Garione, ovo je Andel“, kaza Polgara. „Zakat ju je poslao da pazi
na Se’Nedru.“
Garion odsečno klimnu gospi. „Šta tačno podrazumevate pod
savlada’?“, upita.
„Garione, trebalo bi da ti je to poznatije nego običnom svetu“,
Polgara će. „Sigurna sam da se sećaš Murga Ašraka.“ Garion
najednom oseti jezu setivši se pritiska u glavi koji mu je još od
najranijeg detinjstva pokušavao da preuzme um. „Isterajte ga“,
molećivo će. „Ko god da joj je u glavi, isterajte ga.“
„Još ne, Garione“, Polgara će hladno. „Ovo je dobra prilika.
Bolje da je ne protraćimo.“
„Ne shvatam.“
„Shvatićeš, mili“, reče, a zatim ustade, sede na ivicu kreveta i
nežno Se’Nedri pritisnu slepoočnice. Nejasni se šapat nanovo začu,
ali ovog puta jače, a sveće nanovo buknuše i potom utihnuše gotovo
do gašenja. „Znam da si tu“, zausti. „Možeš da pričaš.“
Se’Nedri se lice izobliči, a glava joj se zaklima napred-nazad kao
da pokušava da zbaci šake sa slepoočnica. Polgara nemilosrdnog
lica neumoljivo zadrža šake na istom mestu. Beli joj pramen zasija,

30
a soba postade neobično hladna, kao da se jeza izliva iz samog
kreveta.
Se’Nedra iznenada vrisnu.
„Pričaj!“ naredi Polgara. „Ne možeš da pobegneš dok te ne
pustim, a neću te pustiti dok ne progovoriš.“
Se’Nedra odjednom otvori oči. Bile su ispunjene mržnjom.
„Polgara, ne možete me zaplašiti „, reče grubim krkljavim glasom
čudnog naglaska.
„A ti mene još manje. A sada, reci ko si.“
„Poznajete me, Polgara.“
„Možda, ali bolje prvo reci ko si.“
Usledila je duga tišina, a pritisak Polgarine volje se pojača.
Se’Nedra nanovo vrisnu, tako silovito da je Garion ustuknuo.
„Prestanite!“ zavapi grubi glas. „Pričaću!“
„Reci ko si.“
„Ja sam Zandramas.“
„A tako. Šta si htela da postigneš?“
Se’Nedri se s usana ote zlobno kikotanje. „Već sam joj ugrabila
srce, Polgara, njeno čedo. A sada ću joj oteti i um. Ukoliko rešim,
mogu je i ubiti, ali mrtva kraljica se može sahraniti, a grob bi joj
ostao za vama. Luda će vas kraljica pak umnogome odvratiti od
potrage za Sardionom.“
„Zandramas, mogu te oterati samo ako pucnem prstima.“
„A isto toliko hitro se mogu i vratiti.“
Ledeni osmeh zaigra Polgari na usnama. „Mislila sam da si
pametnija“, zausti. „Zar si zaista poverovala da sam ti iscedila ime
čisto zbog razonode? Zar te je moja moć toliko obeznanila da nisi
svesna da si predala samu sebe kad si odala ime? Moć imena je
osnov svega. Sada mogu da te zadržim dalje od Se’Nedrinog uma.
Ipak, ima još mnogo toga. Na primer, sada znam da si u Ašabi i da
tumaraš među šišmišima u ruševinama Torakove kuće kao siroti
otrcani duh.“
Odajom odjeknu zapanjeni vapaj.
„Mogu ti još pričati, Zandramas, ali počinje da me zamara.“
Ispravila se, ruku i dalje prikovanih za Se’Nedrine slepoočnice. Beli
joj plamen zaslepljujuće blesnu, a nejasni mrmor volje postade
zaglušujuća rika. „Odlazi sad!“ naredi.
31
 Se’Nedra zaječa, a lice joj se iznebuha izobliči bolnom
grimasom. Sobom kao da zahuča ledeni odurni vetar, a sveće i peći
još više utihnuše ostavivši odaju jedva vidljivu. „Odlazi!“ ponovi
Polgara.
Se’Nedra ispusti tegobni jauk koji kao da je ostao da visi u
vazduhu nad krevetom. Sveće se ugasiše, a svetlost u pećima
nestade. Jauk se stišavao, brzo se pretvorivši u mumlanje koje kao
da je odjekivalo iz ogromne daljine.
„Je li Zandramas otišla?“ upita Garion drhtavim glasom.
„Jeste“, odgovori Polgara tiho iz neočekivane tmine.
„Šta ćemo reći Se’Nedri? Kad se probudi, naravno.“
„Neće znati ništa o ovome. Kazaćemo joj nešto neodređeno.
Upali svetlo, mili.“
Garion stade da opipava po mraku tražeći sveću, zakači je
rukavom, ali je ipak bez zvuka uhvati pre no što je pala. Bio je
donekle ponosan zbog toga.
„Ne igraj se, Garione, već upali svetio“, izrekla je Polgara tako
poznatim i uobičajenim tonom da je prasnuo u smeh, pa mu je mali
talas volje koji je usmerio ka sveći neznatno zavrludao. Plamičak
pucketnu i kao da poštuca na fitilju, a zatim zlatast veselo zaigra.
Polgara je zurila u titravi plamen, a zatim sklopila oči. „O,
Garione“, uzdahnu s olakšanjem.
Upalio je ostale sveće u odaji i rasplamsao vatru u pećima. Sveće
su slabo gorele, sem prve, koja je nastavila da svetluca kao da se
razdragano osmehuje.
Polgara se okrenu ka dalazijskoj vidarki s kapuljačom. „Veoma
si pronicljiva, Andel“, kaza. „Ovakve se nezgode teško otkrivaju,
sem ako se zna šta tačno treba tražiti.“
„Nisam ja pronicljiva, gospo Polgara“, Andel će. „Neko mi je već
rekao koji je razlog bolesti Njenog veličanstva.“
„Siradis?“
Andel klimnu glavom. „Misli svih naših sunarodnika spojene su
s njenim, jer mi smo samo oruđe za zadatak koji leži pred njom.
Briga za kraljičino zdravlje nagnala ju je da se umeša.“ Gospa s
kapuljačom je oklevala. „Sveta proročica me je takođe preklinjala
da vas zamolim da posredujete između vašeg supruga i Tota.
Ljutnja vrlog Durnika neizmerno žalosti milog vodiča, a boi koju on
32
trpi, trpi i ona. Na Verkatu je ono moralo da se desi, inače se susret
Deteta Svetlosti i Deteta Tame ne bi odigrao još mnogo leta.“
Polgara ozbiljno klimnu. „Mislila sam da je nešto slično u
pitanju. Reci joj da ću razgovarati s Durnikom u Totovu korist.“
Andel zahvalno klimnu glavom.
„Garione“, promrmlja Se Nedra bunovno, „gde srno?“
Žustro se okrenu k njoj. „Jesi li dobro?“ upita uhvativši je za
ruku.
„Mmm“, reče. „Samo mi se spava. Šta se desilo? I gde smo?“
„U Rak Hagi.“ Kratko pogleda Polgaru, a zatim se ponovo
okrenu ka krevetu. „Malkice si bila začarana“, zausti uz malo
preteranu uzgrednost. „Kako se osećaš?“
„Dobro sam, mili, ali mislim da ću opet na spavanje.“ Sklopi oči,
a onda ih ponovo otvori blago se namrštivši. „Garione“ promumla,
„zašto je ona sveća onakva?“
Nežno je poljubi u obraz. „Ne brini o tome, dušo“, kaza, ali ona
je već utonula u san.

Ponoć je već bila odavno prošla kad Gariona probudi tiho

kucanje na vratima odaje u kojoj je spavao. „Ko je?“ upita dopola se
uspravivši u krevetu.
„Carev glasnik, Vaše veličanstvo“, začu se odgovor s druge
strane vrata. „Naredio mi je da vas upitam da li biste mogli da mu
se pridružite u radnoj sobi.“
„Sada? U gluvo doba?“
„Car je naredio, Vaše veličanstvo.“
„U redu“, reče Garion, odbaci prekrivače i spusti stopala na
hladan pod.
„Sačekajte da se obučem.“
„Naravno, Vaše veličanstvo.“
Mrmljajući sebi u bradu, Garion stade da navlači odeću pod
slabim svetlom peći u ćošku. Pošto se obukao, pljusnuo se hladnom
vodom i provukao prste kroz kosu boje peska pokušavajući da je
koliko-toliko vrati u red. Kao da se tek sad setio, provukao je glavu
i ruku ispod remena korice mača Rive Gvozdene Ruke i namestio ga
na plećima, a zatim otvori vrata. „U redu“ reče glasniku, „možemo
poći.“
33
 U radnoj sobi Kala Zakata nalazile su se poređane police s
knjigama, nekoliko kožom presvučenih fotelja i živahna vatra u
ognjištu. Car je za stolom u jednostavnoj beloj odori listao spise pod
uljanom lampom.
„Hteli ste da me vidite, Zakate?“, upita Garion pošto je ušao u
sobu.
„Oh, da, Belgarione“, zausti Zakat odgurnuvši spise. „Baš lepo
što ste došli. Čuo sam da vam se supruga oporavlja.“
Garion klimnu glavom. „Želim još jednom da vam zahvalim što
ste poslali Andel. Neizmerno je pomogla.“
„Zadovoljstvo je moje, Belgarione.“ Zakat posegnu ka lampi i
spusti fitilj, a uglovi sobe ispuniše se senkama. „Mislio sam da
bismo mogli malo da popričamo“, reče.
„Nije li malo kasno?“
„Ne spavam mnogo, Belgarione.. Ljudi traće trećinu života u
spavanju. Dan je ispunjen jarkim svetlom i raznoraznim
tričavostima, a noć je tamnija i mirna i dozvoljava daleko veću
usredsređenost. Molim vas, sedite.“
Garion razveza korice mača i postavi ga uz policu.
„Nisam toliko opasan, znate“, kaza car gledajući pravo u
ogromni mač.
Garion se blago osmehnu i smesti u stolicu pored vatre. „Nisam
ga poneo zbog vas, Zakate. Prosto mi je to navika. Ovaj mač ne
možete tek tako da ostavite bilo gde.“
„Ne verujem da bi ga neko ukrao, Belgarione.“
„I ne mogu da ga ukradu. Samo ne želim da se neko slučajno
ozledi.“
„Hoćete da kažete da je to onaj mač?“
Garion klimnu glavom. „Obaveza mi je da pazim na njega. Ume
često da me zamori, ali bilo je nekoliko prilika kad sam bio srećan
što mi je pri ruci.“
„Šta se zapravo desilo u Ktol Mišraku?“, Zakat će iznenadno.
„Čuo sam svakakve priče.“
Garion klimnu osmehnuvši se. „I ja sam. Većina njih je pogodila
imena, ali skoro ništa više. Ni Torak ni ja nismo mogli da obuzdamo
ono što se dešavalo. Borili smo se, a ja sam mu proburazio mačem
grudi.“
34
 „I tada je umro?“, Zakat će napeto.
„Jeste, na kraju.“
„Na kraju?“
„Najpre je bljuvao vatru i plamen. A zatim je zavapio.“
„Šta je rekao?“
„‘Majko’“, Garion će sažeto. Zapravo nije hteo da priča o tome.
„Kako neobično za njega. Šta se desilo s njegovom telom?
Pretražio sam svaki kutak ruševine u Ktol Mišraku.“
„Odneli su ga bogovi. Da li bismo mogli da razgovaramo o
nečemu drugom? Sećanje mi pričinjava bol.“
„Ali bio vam je neprijatelj.“
Garion uzdahnu. „Bio je i bog, Zakate — a ubijanje boga je
užasno.“
„Neverovatno ste osetljivi, Belgarione. Mislim da vas više
poštujem zbog toga nego zbog vaše nepobedive hrabrosti.“
„Ne bih rekao da sam nepobediv. Sve vreme sam bio
prestravljen, a mislim da je i Torak. Da li ste hteli o nečem drugom
da razgovaramo?“
Zakat se zavali u stolici zamišljeno tapkajući stegnute usne.
„Znate da se kad-tad moramo sukobiti?“
„Ne“, usprotivi se Garion. „Ne mora tako da bude.“
„Može postojati samo jedan kralj sveta.“
Garion ga bolećivo pogleda. „Dovoljno mi je teško da vladam
jednim ostrvom. Nikada nisam hteo da budem kralj sveta.“
„Ali ja jesam, i još želim.“
Garion uzdahnu. „Onda ćemo se verovatno sukobiti zbog toga
pre ili kasnije. Mislim da svetom ne bi trebalo da vlada samo jedan
čovek. Ukoliko pokušate, moraću da vas zaustavim.“
„Mene niko ne može zaustaviti, Belgarione.“
„Niko nije mogao ni Toraka, ili je barem tako mislio.“
„To je sasvim nebitno.“
„Ali pomaže da se izbegnu mnoge nevolje. Mislim da imate
dovoljno nezgoda kod kuće čak i bez pokušaja da osvojite moje
kraljevstvo ili kraljevstva mojih prijatelja. A da ne spominjemo to
što ste zaglibili u Ktol Murgosu.“
„Dobro ste obavešteni.“

35
 „Kraljica Porena mi je bliska prijateljica. Obaveštava me i
savetuje, a Svileni mnogo toga čuje dok posluje.“
„Svileni?“
„Oprostite, mislio sam na princa Keldara. Svileni mu je
nadimak.“
Zakat ga je netremice promatrao. „Veoma smo slični,
Belgarione, a opet toliko različiti, ali ipak i dalje radimo ono što je
nužno. Često smo izloženi događajima na koje ne možemo da
utičemo.“
„Pretpostavljam da mislite na dva proročanstva?“
Zakat se zakikota. „Ne verujem u proročanstva. Verujem samo
u moć. Međutim, zanimljivo je da smo obojica skoro imali slične
nevolje. Nedavno ste morali da ugušite pobunu u Aloriji — mislim
da je to bila skupina religioznih fanatika. Sličan problem imam u
Daršivi. Religija večito stvara nevolje vladarima, zar ne mislite
tako?“
„Uspeo sam da se izborim s njom — uglavnom.“
„Onda ste veoma srećni. Torak nije bio ni dobar ni blag, a
grolimski je red opak. Da nisam zauzet u Ktol Murgosu, mislim da
bih nekako pokušao da produžim život na više od hiljadu godina
samo da istrebim sve Grolime.“
Garion se nasmeja. „Šta mislite o savezu s tim ciljem?“ predloži.
Zakat se kratko nasmeja, a zatim se nanovo smrknu. „Govori li
vam ime Zandramas nešto?“ upita.
Garion je pažljivo razmišljao, budući da nije bio siguran koliko
Zakat zna o njihovom pravom razlogu putovanja u Ktol Murgos.
„Čuo sam razne glasine“, kaza.
„A Ktrag Sardijus?“
„Čuo sam i o tome.“
„Izbegavate odgovor, Belgarione.“ Zakat ga dobro odmeri, a
zatim iznureno pređe rukom preko očiju.
„Mislim da bi valjalo da odspavate“, Garion će.
„Biće vremena i za spavanje — kad završim posao.“
„Vaša odluka.“
„Koliko znate o Maloriji, Belgarione?“
„Stižu razni izveštaji — ponekad besmisleni, ali uglavnom
tačni.“
36
 „Ne, mislio sam na našu istoriju.“
„Ne mnogo, bojim se. Zapadni istoričari su se potrudili da
zanemare činjenicu da Malo rij a uopšte postoji.“
Zakat se iskezi. „Melsinsko sveučilište ima istu manu u vezi sa
Zapadom“, naglasi. „Kako god, poslednjih nekoliko vekova — nakon
strahote u Vo Mimbru — malorijsko je društvo postalo potpuno
nereligiozno. Torak je bio zarobljen u snu, Ktučik je sprovodio svoje
ogavnosti u Ktol Murgosu, a Zedar je lunjao naokolo poput lutalice
prosjaka... nego, šta se desilo s njim? Mislio sam da je u Ktol
Mišraku.“
„Bio je.“
„Nismo mu našli telo.“
„Zato što nije umro.“
„Nije?“ Zakat je bio zaprepašćen. „Pa, gde je onda?“
„Pod gradom. Belgarat je otvorio zemlju i živog ga zarobio u
steni pod gradom.“
„Živog?!“, uzviknu Zakat, skoro zaroptavši.
„Bilo je dovoljno razloga za to. Nastavite s pričom.“
Zakat se stresao, a potom se povrati. „Pošto su ostali bili daleko,
jedina religiozna prilika koja je ostala u Maloriji bio je Urvon, a on
se bezmalo u potpunosti posvetio ukrašavanju palate u Mal Jaski ne
bi li bila raskošnija od carske palate u Mal Zetu. Povremeno je držao
propovedi nakićene raznim baljezgarijama i glupostima ali
uglavnom je izgledalo kao da je u celosti zaboravio na Toraka. Pošto
ni zmaj-bog ni njegovi učenici nisu bili blizu, prava moć grolimske
crkve je nestala — oh, sveštenici su lupetali o Torakovom povratku
i zapravo pričali u prazno o činjenici da će se usnuli bog probuditi,
tako da su sećanja na njega s vremenom izbledela. Moć crkve se
smanjila, a moć vojske — što bi se reklo carskog prestola —
povećala.“
„Malorijska politika je veoma turobna“, primeti Garion.
Zakat klimnu. „Mislim da nam je takva priroda. Kako god,
društvo je izlazilo iz mračnog doba, polako ali sigurno. A onda ste
se vi pojavili niotkuda i probudili Toraka, a zatim ga isto toliko
iznenada poslali u večni san Tada su se rodile sve naše nevolje.“
„Zar ne bi trebalo da ih to okonča? S tim ciljem sam i bio tamo.“

37
 „Mislim da ne shvatate prirodu religioznog uma, Belgarione.
Dok je Torak bio tu — čak i uspavan — Grolimi i ostali luđaci u
carstvu bili su prilično spokojni, bezbedni i uljuljkani u verovanju
da će se jednom probuditi, kazniti sve neprijatelje i nanovo
uspostaviti potpunu vlast nad prljavim i smrdljivim bratstvom. Ali
kada ste svrgli Toraka, uništili ste im ugodan osećaj bezbednosti.
Morali su se suočiti s činjenicom da su bez Toraka ništavni. Neki su
bili toliko ozlojeđeni da su pomahnitali. Ostali su zapali u potpuni
očaj. Ipak, nekoliko njih je počelo da kuje novu veru, zamenu za ono
što ste vi uništili jednim zamahom mača.“
„Zamisao nije bila samo moja“, Garion će.
„Posledice se pamte, Belgarione, ne namere. U svakom slučaju,
Urvon je bio primoran da odustane od nauma da se okruži
raskošem i da prestane da uživa u obožavanju ulizica i napokon se
vrati u poslovne vode. Vredno je poradio na tome. Iskopao je stara
proročanstva s rupama od moljaca i izmenio ih i iskrivio tako da
govore ono što on želi da kažu.“
„A šta to želi?“
„Pokušava sve da ubedi kako će novi bog zavladati Angaracima
— to može biti ili vaskrsli Torak ili neko drugo božanstvo s
Torakovim duhom. Čak je smislio i naslednika angaračkog boga.“
„Je l’? Koga?“
Zakat je izgledao kao da se zabavlja. „Vidi svog novog boga svaki
put kad se pogleda u ogledalo.“
„Šalite se?!“
„O, da. Već nekoliko vekova Urvon ubeđuje samog sebe da je
barem polubog. Verovatno bi paradirao ćelom Malorijom u zlatnim
kočijama samo da se toliko ne plaši da napusti Mal Jasku. Koliko
sam shvatio, neki opaki grbavac eonima žudi da ga ubije — rekao
bih da je Aldurov učenik.“
Garion klimnu glavom. „Beldin’, reče, „upoznao sam ga.“
„Zar je stvarno toliko loš koliko priče kazuju?“
„Verovatno još gori. Mislim da ne biste poželeli da budete u
blizini ako uhvati Urvona.“
„Nek mu je srećan lov, ali bojim se da mi Urvon nije jedini
problem. Nedugo nakon Torakove smrti počele su da se šire glasine

38
iz Daršive. Grolimska sveštenica Zandramas takođe je počela s
predviđanjima o dolasku novog boga.“
„Nisam znao da je Grolim“ Garion će donekle iznenađeno. Zakat
ozbiljno klimnu. „Nekad ju je bio prilično nezavidan glas u Daršivi.
Ali onda ju je obuzeo takozvani zanos prosvećenja, kada se sasvim
izmenila. Sada kada progovori, niko joj se ne može odupreti.
Propoveda širokim masama i budi im neopisiv verski žar. Poruka o
dolasku novog boga pronela se kroz Daršivu poput požara, a potom
se rasprostrla i u Rendželu, Vorizbu i Zamadu. Čitava severoistočna
malorijska obala praktično je pod njenom vlašću.“
„Kakve veze Sardion ima s tim?“, upita Garion.
„Mislim da je ključan“, odgovori Zakat. „Izgleda da Zandramas
i Urvon veruju da će pobediti onaj ko ga nađe i poseduje.“
„Prvosveštenik Rak Urge Agačak veruje u isto“, Garion će.
Zakat sumorno klimnu glavom. „Trebalo je to da pretpostavim.
Grolim je Grolim — bilo da je iz Malorije ili iz Ktol Murgosa.“
„Čini mi se da bi bilo najbolje da se vratite u Maloriju i resite se
nevolja.“
„Ne, Belgarione, neću napustiti pohod u Ktol Murgosu.“
„Zar je osveta toliko važna?“
Zakat je bio preneražen.
„Znam zašto mrzite Taura Urgasa, ali sada je mrtav, a Urgit
uopšte nije poput njega. Stvarno ne mogu da poverujem da biste
žrtvovali čitavo carstvo samo da biste se osvetili mrtvacu.“
„Čuli ste o tome?“ ozlojeđeno će Zakat. „Ko vam je rekao?“
„Urgit. Ispričao mi je celu priču.“
„Pretpostavljam ponosno.“ Zakat stegnu vilicu, a lice mu
preblede.
„Ne, nimalo. Ispričao je sa žaljenjem — i zadovoljno zbog Taura
Urgasa. Mrzeo ga je više čak i od vas.“
„Sasvim nemoguće, Belgarione. Nego, da vam odgovorim na
pitanje — da, žrvtovaću carstvo i celi svet ako zatreba samo da
prolijem i poslednju kap krvi Taura Urgasa. Ne nameravam ni da
spavam ni da se odmaram niti da odustanem od svoje osvete i
uništiću svakoga ko mi stane na put.“
„Reci mu“ oglasi se iznenada opori glas u Garionovoj glavi.
„Šta to?“
39
 „Istinu o Urgitu. Uradi tako, Garione. Treba da zna. Postoji
nešto što mora da uradi, a neće ništa uraditi sve dok ne odustane
od svoje zablude.“
Zakat ga je radoznalo posmatrao.
„Izvinite, primao sam naređenja“, objasni Garion ojađeno.
„Naređenja? Od koga?“
„Ne biste poverovali. Rečeno mi je da vam nešto otkrijem.“
Duboko je uzdahnuo. „Urgit nije Murg“, saopšti bez uvijanja.
„O čemu pričate?“
„Rekao sam da Urgit nije Murg — barem ne u potpunosti.
Svakako jeste s majčine strane, ali otac mu nije Taur Urgas.“
„Lažete!“
„Ne, ne lažem. Saznali smo kad smo bili u Drođimskoj palati u
Rak Urgi, Ni sam Urgit nije znao.“
„Ne verujem vam, Belgarione!“ Zakatov glas bio je blizu vikanja,
a lice samrtno bledo.
„Taur Urgas je mrtav“, Garion će iznureno. „Urgit se postarao
da mu prereže grkljan i sahrani ga naglavačke da bi se osigurao.
Takođe tvrdi da je braću — prave sinove Taura Urgasa — pobio kako
bi dospeo na presto. Mislim da na svetu više nema ni kapljice urške
krvi.“
Zakat zaškilji k njemu. „Pokušavate da me prevarite. Sklopili ste
savez s Urgitom i sada me lažete kako biste pokušali da mu spasete
glavu.“
„Upotrebi Kuglu, Garione!“ naredio je glas.
„Kako?“
„Skini je s balčaka i podigni je desnom rukom. Otkriće Zakatu
ono što želi da zna“
Garion ustade. „Ukoliko vam mogu pokazati istinu, da li biste
pogledali?“ upita pometenog malorijskog cara.
„Da pogledam? Da pogledam u šta?“
Garion priđe maču i ukloni mekanu kožnu tkaninu s balčaka.
Položio je ruku na Kuglu, a ona uz škljocaj ispade. Zatim se okrenu
ka stolu.
„Nisam siguran šta tačno treba da radim’’, kaza. „Čuo sam da je
Aldur to mogao da uradi, ali nikada nisam sam probao. Mislim da

40
bi trebalo da gledate ovamo!“ Ispruži desnu šaku s Kuglom pravo
pred Zakata.
„Šta je to?“
„Vaš narod je zove Ktrag Jaska“, odgovori Garion.
Zakat se trgnu, prebledevši.
„Neće vam nauditi ako je ne dodirnete.“
Kugla je mesecima poprilično nerado pratila Garionova česta
uputstva da se obuzda, tako da je sada lagano počela da treperi i
svetli na njegovoj ruci, okupavši Zakatu lice plavim odsjajem. Car
krenu da podigne ruku kao da želi da odgurne rasplamsali kamen.
„Ne pipajte“, upozori Garion. „Samo posmatrajte.“
Zakatu je pogled već bio prikovan za kamen, čija je plava
svetlost bivala sve jača. Toliko je silovito stezao ivicu stola da su mu
zglavci na pesnicama pobesneli. Dugo je posmatrao plavo
isijavanje. A zatim, prsti mu sporo olabaviše stisak i padoše s ivice
stola na rukohvat stolice. Izraz užasa prelete mu preko lica. „Pobegli
su mi“, prostenjao je, a suze mu skliznuše iz zatvorenih očiju, „ubio
sam desetine hiljada ljudi zbog gluposti.“ Niz izobličeno lice lile su
mu suze .
„Žao mi je, Zakate’, zausti Garion tiho, spustivši ruku. „Ne mogu
promeniti prošlost, ali bilo je neophodno da saznate istinu.“
„Ne mogu vam zahvaliti za ovo“, reče Zakat, a ramena mu se
zadrmaše zbog napada plača. „Ostavite me, Belgarione. Odnesite taj
prokleti kamen dalje od mene.“ Garion klimnu, osetivši saosećanje
i tugu, zatim postavi Kuglu nazad na balčak mača, pokrije i podiže
ogromno oružje. „Veoma mi je žao, Zakate“, ponovo kaza, a zatim
napusti odaju ostavivši cara bezgranične Malorije da sam oplakuje
svoju sudbinu.

41
 Treće poglavlje

„HAJDE, GARIONE, stvarno mi je dobro“, usprotivila se Se’Nedra

nanovo.
„Drago mi je da to čujem.“
„Znači da ćeš me pustiti iz kreveta?“
„Ne.“
„Nepravedan si“, durila se.
„Želiš li još čaja?“ upita i priđe ognjištu, uze džarač i prihvati
njime gvozdenu dršku čajnika.
„Neću“, odgovori jogunastim glasićem. „Smrdi i ukus mu je
užasan.“
„Tetka Pol kaže da ti prija. Možda će ti dozvoliti da ustaneš i
odmaraš se na fotelji ukoliko popiješ još malo.“ Sipao je kašiku
sušenih mirišljavih listića iz drvene zdele u šolju, pažljivo nagnuo
čajnik i ispunio šolju vrelom vodom.
Se’Nedri se oči namah zacakliše, ali skoro istovremeno zaškilji.
„Oh, veoma pametno, Garione“, zausti jetko. „Nemoj da me
tetošiš.“
„Naravno da neću“, milo će on, spustivši šolju na stočić pored
kreveta. „Bolje da ostaviš malo da odstoji“, predložio je.
„Može da stoji i godinu dana. Neću ga piti.“
Garion pomirljivo uzdahnu. „Žao mi je, Se’Nedra“, zausti kao da
iskreno žali zbog toga, „ali varaš se. Tetka Pol je rekla da moraš piti
šolju čaja na sat vremena. Dok god ne promeni uputstva, tako će i
biti.“
„A šta ako odbijem?“ svadljivo će.
42
 „Veći sam“ podseti je.
Ona se razrogači. „Ne bi me zacelo naterao da ga popijem?“
Ražalostio se. „To stvarno ne bih voleo“, reče.
„Ali bi ipak tako uradio, je l’ da?“ optuži ga.
Nakratko je razmislio, a onda klimnu glavom. „Verovatno bih“,
priznade, „ako mi tetka Pol naredi.“
Zurila je u njega. „U redu“ zausti napokon. „Daj mi taj smrdljivi
čaj.“
„Ne smrdi toliko, Se’Nedra.“
„Zašto ga onda ti ne piješ?“
„Nisam bolestan.“
Tada je počela da mu objašnjava — prilično opširno — šta tačno
misli o čaju, i njemu, i krevetu, i uopšte o ćelom svetu. Mnoge su
reči bile prilično živopisne, pa čak. i zastrašujuće, a mnoge su bile
na jezicima koje nije razumeo.
„Čemu tolika vika?“, upita Polgara ušavši u odaju.
„Mrzim ovaj bućkuriš!“, povika Se’Nedra iz sveg glasa,
zamahavši šoljom i prosuvši veliki deo.
„Onda nemoj da piješ“, mirno će Pol.
„Garion kaže da će mi ga lično sasuti niz grlo ukoliko ga ne
popijem.“
„Oh. To su jučerašnja uputstva.“ Polgara pogleda Gariona.
„Nisam li ti rekla da ih danas menjamo?“
„Ne“, odgovori. „Zapravo nisi“, zausti izričitim tonom, zbog čega
se oseti prilično ponosno.
„Žao mi je, mili. Izgleda da sam zaboravila.“
„Kad ću moći da ustanem?“, nagrnu Se’Nedra.
Polgara je iznenađeno pogleda. „Kad god želiš, mila“, kaza.
„Zapravo, baš sam došla da te pozovem da doručkuješ s nama.“
Se Nedra sede u krevetu, očiju poput dva tvrda kamička.
Lagano je usmerila ledeni pogled ka Garionu, a zatim mu se
sasvim svesno isplazi.
Garion se okrenu ka Polgari. „Mnogo ti hvala“, reče.
„Zajedljiv si, mili“, promrmlja, a zatim pogleda sitnu ozlojeđenu
kraljicu. „Se’Nedra, ubeđena sam da ti je neko rekao kad si bila mala
da je plaženje najnepristoj nije ponašanje.“

43
 Se’Nedra se ljupko osmehnu. „O, da, gospo Polgara, zapravo i
jeste. Zato ga i koristim samo u posebnim prilikama.“
„Mislim da ću prošetati“, reče Garion kao da se nikome posebno
ne obraća, zatim priđe vratima, otvori ih i izađe.

Posle nekoliko dana naišao je na odaju za odmor koja se nalazila

u nekadašnjem ženskom delu kuće u kom su sada bili smešteni.
Odaja je bila neobično ženstvena. Nameštaj je bio presvučen
mekanom ružičastom tkaninom, a široki prozori zastrti tankim
bledoljubičastim zavesama. Ugledao je kroz prozor snežni vrt u
potpunosti okružen visokim zidinama sumorne murške kuće.
Razigrana vatrica pucketala je u polukružnom ognjištu, a na daljem
kraju odaje ugledao je ukusno ukrašen otvor između zidova s
gustom zelenom paprati i mahovinom oko klokotave fontanice.
Garion sede zagledavši se u podne bez sunca — u pepeljasto nebo s
kojeg je padalo nešto bele boje a što nije bilo ni sneg ni kiša, već
nešto između — i najednom shvati da se uželeo Rive. Neobično je
što je došao do tog zaključka baš ovde na drugom delu sveta. Ranije
je uvek povezivao osećaj nostalgije s Faldorovom farmom — s
kuhinjom, širokim glavnim dvorištem, Durnikovom kovačnicom i
sa svim ostalim dragocenim sećanjima. Sada je najednom osetio
čežnju prema olujnoj obali, stamenosti mračne kule koja se uzdiže
nad turobnim gradom i prema snežnim planinama što se bele
podižu ka crnom olujnom nebu.
Začu se tiho kucanje.
„Molim?“ odsutno će Garion a da nije ni pogledao ko je.
Vrata se otvoriše nekako stidljivo. „Vaše veličanstvo?“, zausti
donekle poznati glas.
Garion se osvrnu preko ramena. Ugledao je ćelavog debeljka u
jednostavnoj smeđoj odori, ali ipak naoko skupocenoj, i s teškom
zlatnom ogrlicom koja je jasno svedočila o tome da nije službenik
nižeg ranga. Garion se blago namršti. „Već smo se sreli?“ upita. „Vi
ste prijatelj generala Ateske, uh...“
„Bredor, Vaše veličanstvo“, pojasni debeljko u smeđoj odori.
„Vođa odeljenja unutrašnjih poslova.“
„O, da. Sad se sećam. Uđite, ekselencijo, uđite.“

44
 „Hvala, Vaše veličanstvo.“ Bredor stupi u odaju, priđe ognjištu i
ispruži šake ne bi li ih zagrejao. „Grozno vreme „ Stresao se.
„Trebalo bi da iskusite rivansku zimu“, Garion će, „mada, sada
je tamo leto.“
Bredor pogleda snežni vrt napolju. „Čudesno mesto — Ktol
Murgos“, kaza. „Nekako vas nagna da pomislite da je Murgodom
ružan, ali onda naiđete na odaju nalik ovoj.“
„Pretpostavljam da je svirepost bila neophodna da bi se Ktučik
i Taur Urgas razonodili“, Garion će. „A Murzi su u dubini duše
verovatno veoma slični nama.“
Bredor se osmehnu. „Takvo je razmišljanje bogohuljenje u Mal
Zetu“, kaza.
„Narod u Val Alornu ima slična shvatanja.“ Garion pogleda
službenika. „Pretpostavljam da niste ovde samo zbog druženja,
Bredore“, zausti. „Šta vas muči?“
„Vaše veličanstvo“, Bredor će ozbiljno, „prosto moram
razgovarati s carem. Ateska je pokušao da mi obezbedi sastanak pre
no što je otputovao, ali...“ Bespomoćno raširi ruke. „Da li biste mogli
da popričate s njim? Neizmerno je hitno.“
„Zaista mislim da vam ne mogu mnogo pomoći, Bredore“,
Garion će. „Sada tek verovatno nipošto ne želi da razgovara sa
mnom.“
„Oh?“
„Rekao sam mu nešto što nije želeo da čuje.“
Bredor poraženo klonu. „Bili ste mi poslednja nada, Vaše
veličanstvo“, kaza.
„U čemu je problem?“
Bredor je oklevao, osvrnuvši se okolo kao da želi da se osigura
da su sami. „Belgarione“, zausti veoma tiho, „jeste li ikada videli
demona?“
„Jesam, nekoliko puta. Ne bih želeo da se to ponovi.“
„Koliko ste čuli o Karendima?“
„Ne mnogo. Čuo sam da su srodni Morindima u Gar og
Nadraku.“
„Onda znate više od mnogih. Jeste li čuli o morindskim verskim
obredima?“

45
 Garion odgovori klimanjem. „Obožavaju demone. Koliko
shvatam, takva religija nije bezazlena.“
Bredor se smrknu. „Karendi imaju ista verovanja i obrede kao i
njihovi rođaci u arktičkim dolinama na Zapadu“, reče. „Nakon što
su ih preobratili da veruju u Toraka, Grolimi su pokušali da
iskorene te obrede, ali su se oni ipak održali na planinama i u
šumama.“ Ućutao je nanovo se osvrnuvši naokolo.
„Belgarione“, zausti skoro šapatom, „da li vam ime Menga išta
govori?“
„Ne, mislim da ne. Ko je Menga?“
„Još ne znamo — barem ne zasigurno. Izgleda da se pojavio iz
šume severno od jezera Karenda pre pola godine.“
„I?“
„Krenuo je potpuno sam na kapije Kalide u Dženou i zahtevao
predaju grada. Smejali su mu se, naravno, ali onda je iscrtao neka
obeležja na tlu. Nisu mu se više smejali.“ Melsinski službenik
posive. „Belgarione, izazvao je u Kalidi dosad neviđen užas.
Obeležja koja je iscrtao po tlu prizvala su hordu demona — ne jednu,
zapravo ni desetak, već čitavu armiju. Pričao sam s preživelima o
napadu. Većina je poludela — srećom, po mom mišljenju — a u
Kalidi se odigrao jednostavno neopisiv događaj.“
„Čitavu armiju?“ uzviknu Garion.
Bredor potvrdno klimnu. „Zbog toga je Menga zastrašujuće
opasan. Ubeđen sam da znate da se demoni pre ili kasnije kada ih
neko priziva okrenu protiv gospodara i ubiju ga. Međutim, izgleda
da Menga u potpunosti vlada ovim nemanima i može ih pozvati na
stotine. Urvon je prestrašen, a čak je i sam krenuo da se oprobava u
mađijanju s nadom da će odbraniti Mal Jasku od Menge. Ne znamo
gde je Zandramas, ali čete njenih Grolima takođe očajnički
pokušavaju da prizovu ove zveri. Bogova mi, Belgarione, pomozite!
Ova će se bezbožnička pošast proširiti čitavom Malorijom, a zatim
će poharati i celim svetom. Razjarene zveri će nas žive progutati, a
nijedno utočište, koliko god da je udaljeno, nije bezbedno za ostatak
nemoćnog čovečanstva. Pomozite mi da ubedim Kala Zakata da ovaj
ništavni ratić u Ktol Murgosu nije ni približno strahotan kao užasi
koji se rađaju u Maloriji.“

46
 Garion ga je dugo posmatrao, a potom ustade. „Bolje da krenete
sa mnom, Bredore“ tiho će. „Mislim da bi trebalo da razgovaramo s
Belgaratom.“
Zatekli su starog čarobnjaka kako pažljivo čita drevnu knjigu sa
zelenom kožnom koricom za stolom biblioteke natrpane knjigama.
Sklonio je knjigu i poslušao Bredora, koji je nanovo ispričao isto što
i Garionu. „Urvon i Zandramas su se takođe umešali u ovu
ludoriju?“ upitao je pošto je Melsin završio.
Bredor odgovori klimanjem. „Tako smo čuli, Drevni“, odgovori.
Belgarat lupi pesnicom o sto i opsova. „O čemu razmišljaju?“,
prasnu, te stade da korača tamo-amo. „Zar ne znaju da je ovo Ul
lično zabranio?“
„Boje se Menge“, Bredor će bespomoćno. „Veruju da se nekako
moraju odbraniti od najezde nemani.“
„Ne braniš se od demona prizivanjem drugih demona“, planu
starac. „Samo li se jedan oslobodi, svi će nahrliti. Možda bi Urvon
ili Zandramas uspeli da se nose s tim, ali kad-tad bi neki sluga
pogrešio. Hajdemo kod Zakata.“
„Deda, mislim da ne možemo tek tako da upadnemo kod njega“,
Garion će sumnjičavo. „Nije mu se dopalo šta sam mu rekao o
Urgitu.“
„Žao mi je. Ovo ne može da čeka da se on sredi. Hajde.“ Pohitaše
hodnicima ka ogromnom predvorju u kom su se obreli s generalom
Ateskom pošto su stigli iz Rak Verkata.
„Jednostavno je nemoguće“, izjavi pukovnik za stolom pored
glavnog ulaza kad je Belgarat zatražio da se smesta vidi s carem.
„Kad ostariš, pukovniče“, zausti starac preteče, „shvatićeš
koliko je zapravo reč nemoguće besmislena.“ Podiže ruku, zamahnu
donekle teatralno, a Garion oseti i začu nadiranje volje.
Mnoštvo barjaka na kopljima stvori se pored naspramnog zida
na visini od otprilike četiri metra. Utom neuslužni pukovnik ispari
sa stolice i pojavi se iznenada nad jednim barjakom opkoračivši
koplje, a oči mu se razrogačiše dok je očajnički pokušavao da se
zadrži na klizavoj motki.
„Kuda sada želiš da odeš, pukovniče?“ upita Belgarat. „Koliko se
sećam ispred zgrade je još viši barjak. Mogu te smestiti na vrh ako
želiš.“
47
 Pukovnik ga prestrašeno pogleda.
„A sad, onog trena kad te budem spustio, ubedićeš cara da me
smesta primi. Bolje da si veoma ubedljiv, pukovniče — osim ukoliko
ne želiš da poslužiš kao trajni ukras na barjaku, naravno.“
I dalje neizmerno bled, pukovnik se nanovo pojavio na vratima
odaje za prijeme s čuvarima, a primetno je uzmicao svaki put kad bi
Belgarat podigao ruku. „Njegovo veličanstvo je pristalo da vas
primi“, zamuckivao je.
Belgarat progunđa. „Nisam ni sumnjao.“
Kal Zakat se primetno promenio od susreta s Garionom. Bela
mu se platnena odora izgužvala i umrljala, a na licu su mu se pojavili
tamni podočnjaci. Bio je smrtno bled, s raščupanom kosom i
neobrijan. Drhtao je kao da se grči, a delovao je toliko slabo kao da
ne može stajati. „Šta želite?“ upita jedva čujno. „Bolestan si?“,
Belgarat će.
„Mislim da sam nazebao.“ Zakat slegnu ramenima. „Šta to toliko
važno morate da mi kažete da ste se mašili sile?“
„Carstvo će ti pasti, Zakate“, Belgarat će bez uvijanja. „Vreme je
da se vratiš kući i zakrpiš rupe u odbrani.“
Zakat se blago osmehnu. „Baš biste se tome radovali“, reče.
„Događaji u Maloriji nikome nisu radosni. Ispričaj mu, Bredore.“
Melsinski službenik nervozno podnese izveštaj.
„Demoni?“ upita Zakat sumnjičavo. „Ma, dajte, Belgarate. Ne
očekujete valjda da zaista poverujem u to, je l’ tako? Zar zaista
smatrate da ću odjuriti u Maloriju da lovim senke i ostaviti vas da
skupite armije na Zapadu i uzvratite mi kad se vratim?“ Izgledalo je
kao da mu se drhtavica i grčenje, koje je Garion primetio pošto su
ušli u odaju, sada pogoršavaju. Klimao je i trzao glavom, a nije ni
primetio da mu je iz ugla usana skliznula pljuvačka.
„Nećeš nas ostaviti, Zakate“, odgovori Belgarat. „Krenućemo s
tobom. Ukoliko je samo desetina Bredorove priče tačna, moraću
lično da odem u Karendu i zaustavim tog Mengu. Ako zaista doziva
demone, svi ćemo morati da batalimo ostale poslove kako bismo ga
zaustavili.“
„Budalaštine!“ uzviknu Zakat razdraženo. Oči su mu sada bile
neusredsređene, a drhtavica i grčevi postadoše toliko silni da više
nije mogao upravljati udovima.
48
 „Sigurno me starac pametnjaković neće prevariti da...“
Iznenada skoči sa stolice, ciknu poput životinje, zgrabi se za glavu i
preturi se na pod grčeći se i batrgajući.
Belgarat poskoči i uhvati bolesnika za ruke. „Brzo!“ prasnu.
„Stavite mu nešto među zube pre no što odgrize jezik!“
Bredor zgrabi hrpu spisa s obližnjeg stola, savi ih i nagura ih
caru u zapenjena usta.
„Garione!“ dreknu Belgarat. „Dovedi Pol! Smesta!“
Garion potrča k vratima.
„Stani!“, oglasi se Belgarat ponovo pomirisavši sumnjičavo
vazduh nad licem cara kojeg je stezao. „Dovedi i Sadija. Nešto mi
ovde smrdi. Pohitaj!“
Garion je jurio. Trčao je hodnicima pored preneraženih
službenika i sluga i napokon uleteo u odaju u kojoj je Pol tiho
ćaskala sa Se Nedrom i Kadifom. „Tetka Pol!“, viknu. „Brzo! Zakat
se onesvestio!“ Zatim se okrenu, pretrča još samo nekoliko koraka i
ramenom otvori vrata Sadijeve sobe. „Potreban si nam!“, povika
zapanjenom evnuhu. „Pođi sa mnom.“
Za tren oka našli su se pred izglancanim vratima u predvorju.
„O čemu se radi?“, upita angarački pukovnik zastrašeno, preprečivši
im put.
„Car je bolestan“, reče Garion. „Sklanjaj mi se s puta.“ Grubo
odgurnu jogunastog pukovnika i naglo otvori vrata.
Uprkos tome što su se Zakatu grčevi donekle smirili, Belgarat ga
je i dalje čvrsto stezao na podu.
„Šta se desilo, oče?“, zausti Polgara kleknuvši pored bolesnika.
„Obeznanio se.“
„Padavica?“
„Mislim da jeste. Malo je drugačije. Sadi, dođi i omiriši ga.
Čudno mi zaudara.“
Sadi pažljivo priđe, nagnu se i nekoliko puta omirisa. Zatim se
uspravi, prebledevši.
„Talot“, izjavi.
„Otrov?“ upita Polgara.
Sadi potvrdno klimnu. „Veoma redak.“
„Imaš li protivotrov?“

49
 „Nemam, gospo“, odgovori. „Ne postoji protivotrov za talot.
Oduvek je bio nepobedivo smrtan. Retko se koristi jer deluje
prilično sporo, ali niko se nije oporavio od njega.“
„Znači li to da umire?“, Garion će zgroženo.
„Može se reći. Grčevi će se umanjiti, ali posle će se sve češće
javljati. Na kraju će...“ Sadi slegnu ramenima.
„Zar nema nikakve nade?“ Polgara će.
„Baš nikakve, gospo. Možemo samo da se potrudimo da mu
poslednji dani prođu što mirnije.“
Belgarat opsova. „Umiri ga, Pol“, zausti. „Moramo ga prebaciti
u krevet, a ne možemo ga pomeriti dok se ovako otima.“
Ona klimnu i položi ruku Zakatu na čelo.
Garion oseti blago nadiranje volje, a car u grčevima se primiri.
Prebledeli Bredor ih pogleda. „Mislim da ovo još ne treba da se
raščuje“, upozorio je. „Hajde da jednostavno kažemo da je malo
bolestan dok ne odlučimo šta ćemo preduzeti. Poslaću po nosila.“
Odneli su nesvesnog Zakata u jednostavnu, skoro praznu odaju.
Caru je krevet bio uzani ležaj. Ostali nameštaj u odaji obuhvatao je
običnu stolicu i uzani ormarić. Zidovi su bili beli i neukrašeni, a u
jednom ćošku svetlucala je peć s ugljem.
Sadi je otišao do njihovih odaja, a zatim se vratio s crvenom
torbom i platnenom vrećom u kojoj je Polgara čuvala bilje i meleme.
Tiho je porazgovarao s njom, dok su Garion i Bredor terali nosače i
radoznale vojnike iz sobe. Potom su u šolji pripremili zapenjeni
napitak oštrog mirisa.
Sadi podiže Zakatu glavu i pridrži je da mu Polgara ubaci lek
kašikom u omlitavela usta.
Vrata se naglo otvoriše i pojavi se dalazijska vidarka Andel u
zelenoj odori. „Krenula sam čim sam čula“, kaza. „Je li careva bolest
ozbiljna?“
Polgara joj uputi ozbiljan pogled. „Zatvori vrata, Andel“, tiho će.
Vidarka je iznenađeno pogleda, a zatim zatvori vrata. „Smrtno
je, gospo?“
Polgara klimnu. „Otrovali su ga“, reče. „Još ne želimo da se
pročuje.“
Andel uzdahnu. „Kako vam mogu pomoći?“ upita hitro prišavši
krevetu.
50
 „Nikako, bojim se“, odgovori Sadi.
„Jeste li mu već dali protivotrov?“
„Nema protivotrova za ovo.“
„Mora da postoji. Gospo Polgara...“
Polgara tužno odmahnu glavom.
„Dakle, poklekla sam“, izjavi plačljivo gospa s kapuljačom.
Okrenu leđa krevetu spustivši glavu, a Garion začu nejasno
mrmljanje koje kao da je izviralo iz vazduha nad njom. Delovalo je
kao da nekako čudesno dolazi od brojnih udruženih glasova. Potom
usledi duga tišina, a zatim se pojavi treperenje pri. dnu kreveta.
Pošto je prestalo, ukaza se prikaza Siradis s povezom na očima i
ispružene ruke. „Ovo se ne sme desiti“, oglasi se čistim zvonkim
glasom. „Veštinom se svojom poslužite, gospo Polgara. Iscelite ga.
Ukoliko umre, pohod će vam propasti. Iskoristite svu moć.“
„Neće mi uspeti, Siradis“ odgovori Polgara spustivši šolju. „Da
je samo krv otrovana, uspela bih da ga iscelim, a i Sadi ima čitavu
torbu s protivotrovima. Međutim, otrov se uvukao u svaki delić tela.
Pored krvi, uništava mu kosti i organe, tako da ne postoji način da
ga istisnem.“
Treptavo obličje podno kreveta očajno podiže ruke. „Ne sme se
ovo desiti“, zavapi Siradis. „Dadoste li mu svemoćni melem?“
Polgara žustro podiže pogled. „Svemoćni melem? Lek za sve?
Ne znam da nešto slično postoji.“
„Ali ipak postoji, gospo Polgara. Ne znam mu poreklo niti
sastav, ali osetila sam kako mu se blaga moć prožima po svetu već
nekoliko godina.“
Polgara pogleda Andel, ali vidarka bespomoćno odmahnu
glavom. „Nisam čula za takav melem, gospo.“
„Razmisli, Siradis“, Polgara će odsečno. „Može nam pomoći bilo
šta.“
Proročica s povezom blago prstima dodirnu čelo. „Odskora
postoji“, zausti donekle više za sebe. „Nastao je pre manje od
dvadeset godina — od nekog čudnog cveta, ili barem tako mislim.“
„Onda je beznadežno“, Sadi će. „Postoji milion raznoraznih
cvetova.“ Ustade i priđe Belgaratu. „Mislim da je najbolje da odemo
— smesta“, promrmlja. „Kad god se spomene otrov, svi odmah

51
pogledaju najbližeg Njisanca — i njegove prijatelje. Bojim se da smo
u ogromnoj nevolji.“
„Možeš li se setiti još nečeg, Siradis?“, Polgara nije obraćala
pažnju na Sadija. „Bez obzira na to koliko je nejasno?“
Proročica se naprezala usredsređenog lica, pokušavajući da
dublje pronikne u čudna sećanja. Ipak, ramena joj poraženo
klonuše. „Ničeg“, zausti. „Samo ženskog lika.“
„Opiši je.“
„Visoka je“, nastavi proročica. „Kosa joj je veoma tamna, ali joj
je koža poput slonovače. Suprug joj je veoma privržen konjima/’
„Adara!“, uzviknu Garion najednom ugledavši prelepo rođakino
lice pred sobom.
Polgara pucnu prstima. „I Adarina ruža!“ Potom se namršti.
„Siradis, sama sam pre nekoliko godina prilično detaljno proučila
cvet“ kaza. „Jesi li sasvim sigurna? Poseduje neobične sastojke, ali
ni u jednom nisam pronašla išta što bi se moglo iskoristiti za lečenje
— ni u prahu niti posle prokuvavanja.“ Siradis se usredsredi. „Može
li se lečenje sprovesti mirisom, gospo Polgara?“
Polgara zamišljeno žmirnu. „Postoje retki melemi koji se udišu“,
sumnjičavo će, „ali...“
„Postoje otrovi koji se tako koriste, gospo Polgara.“, nadoveza
se Sadi. „Dim stigne do pluća, a zatim i do srca. Potom ga krv
pronese kroz celo telo. Sasvim je moguće da je ovo jedini način za
sprečavanje škodljivog uticaja talota.“
Belgarat ju je napeto posmatrao. „Dakle, Pol?“, upita.
„Vredi pokušati, oče“, odgovori. „Ostalo mi je nekoliko cvetića.
Sasušenih, ali možda će poslužiti.“
„A semenje?“
„I semenje, takođe.“
„Semenje?“, uzviknu Andel. „Kal Zakat će mesecima ležati u
grobu pre no što izdanci porastu i procvetaju.“
Starac se podrugljivo zakikota. „Ne baš“, reče namignuvši
Polgari. „Ponekad znam kako treba s biljem. Potrebna mi je zemlja
— i nekoliko kutija ili saksija za nju.“
Sadi priđe vratima i tiho porazgovara s čuvarem van odaje. Ovo
ih je zbunilo, ali ih kratka Andelina naredba ubedi da požure.

52
 „Odakle potiče ovaj čudesan cvet, gospo Polgara?“ upita Siradis
radoznalo. „Kako ga vi toliko dobro znate?“
„Garion ga je napravio.“ Polgara slegnu ramenima zamišljeno
posmatrajući Zakatov uzani krevet. „Mislim da bi trebalo da
udaljimo krevet od zida, oče“, reče. „Bolje da ga okružimo cvećem.“
„Napravio?“, viknu proročica.
Polgara klimnu glavom. „Stvorio, zapravo“, odsutno će. „Misliš
li da je dovoljno toplo, oče? Potrebni su nam veliki zdravi cvetovi, a
cvet je i u najboljem izdanju i dalje pomalo sićušan.“
„Dao sam sve od sebe“, pobuni se Garion.
„Stvorio?“ Siradis će zapanjeno. Zatim se pokloni Garionu s
neizmernim poštovanjem.
Pošto su postavili saksije s poluzamrznutom zemljom oko
kreveta obamrlog cara, izravnali im sadržaj i polili ih vodom,
Polgara uze kožnu vrećicu iz platnene torbe, izvadi prstohvat
majušnog semenja, a zatim ga pažljivo zatrpa zemljom u saksijama.
„U redu“, zausti Belgarat zavrćući rukave poput radnika,
„udaljite se.“ Nagnu se i dodirnu zemlju u saksiji. „U pravu si, Pol“,
promumla. „Prehladno je.“ Namršti se, a Garion primeti kako mu
se usne pokrenuše. Nadiranje moći nije bilo preterano jako, a zvuk
je bio jedva glasniji od šapata. Zemlja u saksijama stade da se puši.
„Tako je već bolje“, reče. Zatim ispuži ruke nad uzanim krevetom i
saksijama koje su se pušile. Garion nanovo oseti nadiranje i šapat.
Najpre se ništa ne desi, ali zatim majušni zeleni izdanci izbiše
kroz zemlju. Posmatrajući maleno lišće kako raste i širi se, Garion
se setio prilike kad je video Belgarata da izvodi istovetan poduhvat.
Kao da se našao tamo, jasno je ugledao dvorište pred palatom kralja
Korodulina u Vo Mimbru i jabukovu stabljiku kako se probija
između dva kamena i raste ka starčevoj ispruženoj ruci, kao dokaz
sumnjičavom plemiću Andorigu da Belgarat zapravo jeste onaj za
koga se predstavlja.
Bledozeleni listići potamneše, a izvijene grančice i izdanci sada
se proširiše u nisko žbunje.
„Neka se uviju oko kreveta poput puzavica, oče“, zakerala je
Polgara. „Puzavice najviše cvetaju, a nama treba što više cveća.“
Naglo uzdahnu i uputi joj pogled koji je govorio mnogo toga.
„Dobro“, zausti napokon. „Hoćeš puzavice? Dobićeš puzavice.“
53
 „Je li to previše za tebe, oče?“ brižno će.
Isturio je vilicu, ali ipak ne uzvrati. Međutim, počeo je da ga
obliva znoj. Dugački se izdanci podigoše i izviše poput zelenih zmija,
uvijajući se oko nogara carevog kreveta, a zatim i naviše oko okvira.
Čim su prekrile donji deo, kao da zastadoše, a Belgarat duboko
uzdahnu. „Teže je no što izgleda“, prodahta. Zatim se ponovo
usredsredi, a puzavice hitro prekriše krevet i nepomičnog Kala
Zakata ostavivši mu otkriveno jedino posivelo lice.
„Dobro“, obrati se Belgarat biljkama, „dosta je. Možete
procvetati.“
Nadiranje i neobična zvonjava nanovo započeše.
Vrhovi brojnih izdanaka nabubriše, a zatim im se pupoljci
obrazovaše otkrivši bledoljubičastu unutrašnjost. Zvonasti cvetići
se donekle stidljivo otvoriše, ispunivši odaju nežnim mirisom.
Garion se ispravi udahnuvši blag miomiris. Iz nekog razloga osećao
se izuzetno dobro, a brige i teret koji su ga poslednjih nekoliko
meseci opsedali kao da nestadoše.
Obamrlo Zakatovo lice blago se nabrčka kad je udahnuo i
duboko izdahnuo. Polgara mu prstima dodirnu vrat. „Mislim da
nam uspeva, oče“, reče. „Srce mu više ne kuca toliko brzo i lakše
diše.“
„Odlično“, Belgarat će. „Mrzim da se bavim ovim ni za šta.“
Tada car otvori oči. Treptava prikaza Siradis zabrinuto ustuknu
podno kreveta.
Iznenadno joj se nasmeši, a ona mu bleda lica stidljivo uzvrati
osmeh. Zatim Zakat nanovo uzdahnu i zatvori oči. Garion se nagnu
da proveri da li bolesnik diše.
Pošto se okrenuo, kelske proročice više nije bilo pored kreveta.

54
 Četvrto poglavlje

TOPAO VETAR zaduvao je te večeri s jezera, a vlažan sneg koji je

prekrio Rak Hagu i okolne predele pretvori se u groznu otopljenu
masu koja je sada padala s grana u baštici u središtu kuće i u
vlažnim grudvama klizila sa sivog krova. Garion i Svileni odmarali
su se pored vatrice u ružičastoj sobi posmatrajući vrt i tiho
razgovarajući.
„Znaćemo mnogo više kad uspem da nađem Jarbleka“, pričao je
Svileni. Čovečuljak je opet odenuo bisernosivi dublet i crne
pantalone — omiljenu odeću pre putovanja. Ipak, nosio je samo
poneki skupoceni prsten i ukrase zbog kojih je ranije delovao toliko
razmetljivo i bogato.
„Zar nije u Gar og Nadraku?“, upita Garion. On je takođe
promenio jednostavnu putnu odeću i odenuo uobičajenu srebrno-
plavu odoru.
„Ne može se tačno pretpostaviti gde se Jarblek nalazi, Garione.
Dosta luta, ali bez obzira na to kuda ide, svi izveštaji naših ljudi iz
Mal Zeta, Melsine i Maga Rena stižu do njega. Šta god da je Menga
naumio, sasvim sigurno je ugrozilo trgovinu. Ubeđen sam da su
naše uhode saznale sve o njemu i javile Jarbleku. Trenutno taj moj
prostački ortak verovatno zna više o Mengi od Bredorove tajne
službe.“
„Ne želim da skrećem s puta, Svileni. Trebalo bi da se
pozabavimo Zandramas, a ne Mengom.“
„Demoni su svima briga“, Svileni će razborito, „ali šta god da
odlučimo, moramo da odemo u Maloriju — a to znači da ćemo

55
morati da ubedimo Zakata da je ovo ozbiljno. Je li uopšte saslušao
kad ste mu pričali o Mengi?“
Garion odmahnu glavom. „Mislim da nije shvatio o čemu
pričamo. Nije bio nimalo pribran.“
Svileni progunđa. „Kad se probudi, moraćemo opet da
pokušamo.“ Čovečuljak se prepredeno osmehnu. „Pregovaranje s
bolesnicima ide mi od ruke“, kaza.
„Da nije to malkice podlo?“
„Naravno da jeste, ali uspeva.“
Kasnije tog jutra Garion s prijateljem lasičjeg lica svrati do
careve odaje, navodno da se raspita o njegovom zdravlju. Polgara i
Sadi su bdeli pored kreveta, a Andel je ćutke sedela u uglu. Uprkos
tome što su puzavice koje su prekrile uzani krevet sada bile
uklonjene, odaja je još bila ispunjena miomirisom ljubičastih
cvetića. Bolesnika su poduprli jastucima u polusedeći položaj, ali su
mu oči ipak bile zatvorene kad su Garion i Svileni ušli. Mačka mu je
zadovoljno prela pored nogu.
„Kako je?“ upita Garion tiho.
„Budio se nekoliko puta“, odgovori Sadi. „Talot mu se još malo
zadržao u udovima, ali izgleda da nestaje.“ Evnuh je radoznalo
otkidao latice cvetića. „Pitam se da li bi delovali i kad bismo ih
prokuvali i rastvorili u tečnost“, nagađao je, „ili u ulje. Bilo bi veoma
zanimljivo namirisati se mirisom koji uklanja sve otrove.“ Blago se
namršti. „Pitam se da li bi delovao protiv zmijskog otrova.“
„Neka Zit ujede nekog“, predloži Svileni. „Onda ćeš moći da
isprobaš.“
„Želite li da budete dobrovoljac, prinče Keldare?“
„O, ne, Sadi“, odbio je Svileni. „Hvala u svakom slučaju.“
Pogledao je otvorenu crvenu torbu na podu u jednom ćošku. „Kad
smo već kod toga, je l’ zatvorena?“ nervozno će.
„Spava“, odgovori Sadi. „Uvek odrema posle doručka.“
Garion pogleda usnulog cara. „Pribran je? Kad je budan,
naravno.“
„Čini mi se da mu se um malo razbistrio“, Polgara će. „Histerija
i mahnitost su simptomi izazvani talotom“, reče Sadi. „Vraćanje
svesnosti sasvim je siguran znak oporavka.“

56
 „Jeste li to vi, Belgarione?“ upita Zakat skoro šapatom,
sklopljenih kapaka.
„Jesam“, Garion će. „Kako se osećate?“
„Slabašno. Omamljeno — a svi mi mišići u telu pulsiraju kao da
imaju zubobolju. Pored toga, osećam se dobro.“ Otvori oči
podrugljivo se osmehnuvši. „Šta se desilo? Nekako se ne sećam.“
Garion pogleda Polgaru, a ona klimnu glavom.
„Otrovali su vas“, reče bolesniku.
Zakat je izgledao donekle iznenađeno. „Onda mora da nisu
iskoristili baš valjan otrov“, kaza.
„Zapravo, najbolji, Vaše carsko veličanstvo“, pobuni se Sadi
blago. „Neizmerno je smrtan.“
„To onda znači da umirem?“ Zakat će neočekivano zadovoljno,
kao da se raduje toj zamisli. „Pa, dobro“, uzdahnu. „To će rešiti
mnoge nevolje.“
„Zaista mi je žao, Vaše veličanstvo“, ojađeno će Svileni kao da
mu se ruga, „ali izgleda da ćete preživeti. Belgarat s vremena na
vreme ume da promeni očekivani tok događaja. To mu je loša
navika koju je stekao još u mladosti, ali pretpostavljam da svi
imamo poneku manu.“
Zakat se slabašno osmehnu. „Baš ste spadalo, prinče Keldare.“
„Međutim, ukoliko ste toliko željni da umrete“, nastavi Svileni
podrugljivo, „možemo probuditi Zit. Samo jedan ugriz jamči večni
počinak.“
„Zit?“
„Sadijeva ljubimica — zelena zmijica. Pošto vas ugrize, može
vam se sklupčati pored uha da vas predenjem pošalje u večnost.“
Zakat uzdahnu, a kapci mu se nanovo sklopiše.
„Mislim da bi trebalo da odspava“, tiho će Polgara.
„Još ne, gospo Polgara“, reče car. „Toliko sam izbegavao
spavanje i uznemirujuće snove da mi je sada neobično.“
„Morate spavati, Kale Zakate“, oglasi se Andel. „Zli snovi se
mogu odagnati, a spavanje je najbolji melem.“
Zakat uzdahnu i odmahnu glavom. „Bojim se da te snove nećeš
odagnati, Andel.“ Potom se blago namršti. „Sadi, je l’ priviđanje
simptom izazvan otrovom koji su mi dali?“
„Moguće je“, prizna evnuh. „Kakve ste strahote videli?“
57
 „Nisu bile strahote“, odgovori Zakat. „Čini mi se da sam ugledao
lice neke devojke. Nosila je platneni povez preko očiju. Neobičan me
mir preplavi kad god pomislim na nju.“
„To nije bilo priviđenje, Kale Zakate“, Andel će.
„Ko je onda čudesno slepo devojče?“
„Moja gospodarica“, Andel će ponosito. „Lice koje vam se pred
očima pojavilo u najgorem trenu jeste Siradisino, proročice iz Kela,
od čije odluke zavisi sudba čitavog ovog sveta — a i svih ostalih
svetova.“
„Ogromna odgovornost da je ponesu ona nežna pleća“, Zakat će.
„Takav joj je zadatak“, Andel će prosto.
Izgledalo je kao da je bolesnik ponovo zaspao s čudnim
osmehom na licu. Ipak, oči mu se nanovo otvoriše, sada svesnije.
„Izlećen sam, Sadi?“ upita evnuha obrijane glave. „Je l’ njisanskom
otrovu prestalo delovanje?“
„O“ nagađao je Sadi, „ne bih još rekao da ste se potpuno
oporavili, Vaše veličanstvo, ali mislim da ste izbegli opasnost.“
„Odlično“, Zakat će odrešito, pokušavši da se uspravi u sedeći
položaj. Garion se nagnu da mu pomogne. „Jesu li već uhvatili
nitkova koji me je otrovao?“
Sadi odmahnu glavom. „Ne koliko mi je poznato“, odgovori.
„Mislim da bi trebalo prvo to da rešim. Malo sam ogladneo, a
nikako ne želim da nanovo prolazim kroz ovo. Da li se otrov često
koristi u Ktol Murgosu?“
Sadi se namršti. „Murški zakon zabranjuje otrove i opijate, Vaše
veličanstvo“, reče. „Malo su zaostali. Međutim, dagašijske ubice
verovatno mogu nabaviti talot.“
„Dakle, mislite da me je otrovao Dagaši?“ Sadi slegnu
ramenima. „Ubistva u Ktol Murgosu uglavnom izvršavaju Dagašiji.
Vesti su i tajnoviti.“
Zakat zamišljeno zaškilji. „Dakle, time bi prst bio uperen pravo
u Urgita. Dagašiji su skupi, a Urgit se može poslužiti kraljevskom
riznicom.“
Svileni napravi grimasu. „Ne“, izjavi. „Urgit to ne bi uradio.
Možda bi vam zabio nož u leđa, ali se ne bi mašio otrova.“
„Kako ste tako sigurni, Keldare?“

58
 „Poznajem ga“, odgovori Svileni neubedljivo. „Slab je i malo
plašljiv, ali nije naklonjen trovanju. Podlo je tako rešiti političke
razmirice.“
„Prinče Keldare!“, pobuni se Sadi.
„Sem u Njisi, naravno“, saglasi se Svileni. „Uvek treba uzeti u
obzir raznorazne običaje u određenom podneblju.“ Povukao je
dugački šiljati nos. „Priznajem da bi Urgit lako prihvatio da se
ujutru probudite mrtvi“, obrati se malorijskom caru, „ali ovo je
preočigledno. Ukoliko bi vaši generali shvatili da je Urgit namestio
ubistvo, ostali bi još deset pokolenja u Murgodromu ne bi li ga
sravnili sa zemljom, zar ne?“
„Pretpostavljam da je tako“, Zakat će.
„Ko bi imao najviše koristi da umrete i da vam skoro sve trupe
poduže ostanu van Malorije? Jamačno ne Urgit. Verovatnije je da
neko u Maloriji želi slobodno da se kreće.“ Svileni se isprsi. „Zašto
se ne bismo Lizel i ja malo prošunjali okolo pre no što čvrsto
odlučite? Uvek posumnjam u ono očigledno.“
„Sve je to u redu, Keldare“, zausti Zakat kao da ga kuša, „ali kako
da budem siguran da mi sledeći obrok, neće biti začinjen
odgovarajućom merom egzotičnog bilja?“
„Upravo vam pored kreveta sedi najumešnija kuvarica na
svetu“, odgovori čovečuljak lasičjeg lica nakićeno odmahnuvši ka
Polgari, „a mogu vam jamčiti životom da vas neće otrovati. Možda
će vas pretvoriti u rotkvicu ukoliko je uvredite, ali vas sigurno neće
otrovati.“
„Dobro de, Svileni, dosta je bilo“, Polgara će.
„Samo sam hteo da održim hvalu tvom neverovatnom daru,
Polgara.“
Pogled joj postade neumoljiv
„Čini mi se da je vreme da odem svojim putem“, Svileni će
Garionu.
„Mudra odluka“, promrmlja Garion.
Čovečuljak se okrenu i hitro napusti odaju.
„Stvarno je toliko dobar ili se samo razmeće?“ radoznalo će
Zakat.
Polgara klimnu glavom. „Keldar i Lizel zajedno verovatno mogu
iskopati svaku tajnu na svetu. Svilenom se to ponekad ne dopada,
59
ali uglavnom su savršeni saradnici. A sada, Vaše veličanstvo, želite
li da doručkujete?“
U uglu se odigralo nešto prilično čudno.
Za vreme razgovora Garion je začuo tiho omamljeno predenje iz
Zitine zemljane boce. Moguće je da je zmijica izražavala
zadovoljstvo na uobičajen način, ili je predenje u snu odlika njene
vrste. Zakatova je bremenita prugasta mačka skočila s kreveta
privučena tim zvukom, a zatim se radoznalo zagegala ka Zitinoj
kućici. Verovatno nagonski, odsutno je predenjem odgovorila na
zvuk iz boce. Ponjušila je bočicu, a onda ju je radoznalo dodirnula
mekanom šapicom. Neobičan duet u predenju se nastavi.
A tada, verovatno zato što Sadi nije dovoljno čvrsto zapušio
bocu ili zbog toga što je dovoljno dugo razmišljala o jednostavnom
načinu otvaranja jedine prepreke, zmijica tupim nosem odgurnu
čep. Životinje su nastavile da predu, ali je mačka sada već bila
oprhvana radoznalošću. Nekoliko trenutaka Zit se nije pojavila, već
se stidljivo zavukla u bocu i dalje predući. Zatim obazrivo promoli
glavu zapalacavši jezikom kad ju je zapahnuo vazduh u odaji.
Mačka je iznebuha skočila metar uvis i prestrašeno mjauknula.
Zit se smesta vrati u okrilje kućice, ali i dalje predući.
Mačka obazrivo ali i prilično radoznalo krenu ka boci,
zastajkujući na svakom koraku.
„Sadi“, zausti Zakat zabrinuto.
„Nije opasno, Vaše veličanstvo“ evnuh će ubedljivo. „Zit nikad
ne grize dok prede.“
Zelena zmijica je nanovo promolila glavu iz boce. Mačka je sada
odskočila samo neznatno. A onda, verovatno jer joj je radoznalost
prevagnula nad urođenom mržnjom prema zmijama, polako je
nastavila da prilazi ispruživši glavu ka predivnoj životinjici. Zit je i
dalje predući takođe podigla oblu glavu. Nosevi im se dodirnuše i
obe malo ustuknuše. Zatim se obazrivo predstaviše, mačka
njuškanjem, a zmija zasiktavši. Obe su glasno prele.
„Zadivljujuće“, promrmlja Sadi. „Izgleda da su se zavolele.“
„Sadi, molim vas“, Zakat će molećivo. „Ne znam šta osećate
prema zmiji, ali ja prilično volim svoju mačku, a i uskoro će se
omaciti.“

60
 „Porazgovaraću s njom, Vaše veličanstvo“ ubedljivo će Sadi.
„Nisam siguran da će slušati, ali sasvim sigurno ću porazgovarati.“

Belgarat je i sada provodio vreme u biblioteci, te ga Garion

kasnije tog dana pronađe kako nagnut pregleda ogromnu kartu
severne Malorije. „Oh“, zausti podigavši pogled ka Garionu koji je
ulazio u odaju, „tu si. Baš sam mislio da te pozovem. Dođi ovamo da
vidiš nešto.“ Garion priđe stolu.
„Znaš, Mengino pojavljivanje bi nam možda koristilo.“
„Ne shvatam, deda.“
„Zandramas je u Ašabi, je l’ tako?“ Belgarat uperi prst u tačku
na karti koja je predstavljala karendske planine.
„Da?“, Garion će.
„A Menga je krenuo zapadno i južno od Kalide, ovuda.“ Starac
opet pokaza prstom na karti.
„Tako kaže Bredor.“
„Preprečio joj je put do ostatka kopna, Garione. Kretala se kroz
Ktol Murgos vrlo oprezno ne bi li izbegla naseljene predele. Nema
razloga da pomislimo kako bi promenila navike kad stigne u
Maloriju. Urvon se nalazi južnije od nje u Mal Jaski, a severne
pustoši gotovo su neprohodne — iako je skoro leto.“
„Leto?“
„Na severnoj polovini sveta.“
„O, stalno zaboravljam na to.“ Garion je piljio u kartu.
„Deda, nemamo ni najpribližniju predstavu o tome gde bi se
mesto koje više ne postoji nalazilo. Pošto napusti Ašabu,
Zandramas može krenuti bilo kuda.“
Belgarat zažmiri ka karti. „Ne slažem se, Garione. Uzevši u obzir
sve što se odigralo u Maloriji — i ako se tome još doda i činjenica da
sada zna da je pratimo — mislim da bi morala da se vrati u središte
moći u Daršivi. Svi je jure, tako da joj je pomoć neophodna.“
„Sigurno joj mi nismo tolika pretnja“ Garion će nabusito. „Ne
možemo da napustimo ni Ktol Murgos.“
„Baš o tome sam hteo da popričamo. Moraš ubediti Zakata da je
neizmerno važno da nam dopusti da što pre odemo u Maloriju.“
„Da ga ubedim?“
„Samo ti to uradi, Garione. Kockamo se s ozbiljnim ulogom.“
61
 „Zašto ja?“ izreče Garion bez razmišljanja.
Belgarat mu uputi dug neumoljiv pogled.
„Oprosti“, promrmlja Garion. „Zaboravi da sam išta rekao.“
„U redu. Nek ti bude.“
Kasno uveče Zakatova mačka omacila je sedam zdravih mačića,
a Zit je nervozno bdela, starajući se pretećim siktanjem da niko od
posetilaca ne priđe. Zmijica zaštitnik je iz nekih čudnih razloga
dopustila jedino Kadifi da priđe tek rođenim mačićima.
Narednih nekoliko dana Garionu nije uspelo da zapodene
razgovor sa Zakatom, koji je bio sve boljeg zdravlja, o neophodnosti
vraćanja u Maloriju. Car se često žalio na slabost koju je osećao zbog
trovanja, ali je Garion ipak sumnjao da izbegava temu, pošto je
izgledalo kao da ima više nego dovoljno snage da se bavi
uobičajenim poslovima, a bunio se da je iscrpljen jedino kada bi
Garion započeo razgovor o putovanju.
Međutim, četvrtog dana odlučio je da se još jednom okuša u
pregovaranju pre no što se maši malo otvorenijih ubeđivanja.
Zatekao je Zakata s knjigom u stolici pored kreveta. Nije više imao
podočnjake, a grčenje je potpuno prestalo, tako da je izgledao
sasvim razborito. „O, Belgarione“, zausti donekle razdragano, „baš
lepo od vas što ste svratili.“
„Mislio sam da vas opet ušuškam u krevetac“ Garion će
podrugljivo.
„Zar sam toliko providan?“, upita Zakat.
„Znate, zapravo jeste. Uvek kad u istoj rečenici spomenem
‘brod’ i ‘Maloriju’, vama se kapci sklapaju. Zakate, moramo
porazgovarati, a vreme nam polako ističe.“
Zakat pomalo umorno pređe rukom preko očiju.
„Da se drugačije izrazim“, navali Garion. „Belgarat postaje
nestrpljiv. Pokušavam da održim razgovore učtivim, ali ukoliko se
on umeša, jamčim vam da će postati neprijatno — vrlo skoro.“
Zakat spusti ruku i zaškilji. „Belgarione, zvučite skoro kao da
pretite.“
„Ne“, pobuni se Garion. „Zapravo zvučim kao prijatelj koji vas
savetuje. Vaša je odluka ukoliko želite da ostanete u Ktol Murgosu,
ali mi moramo otići u Maloriju — uskoro.“
„A šta će biti ako odlučim, da vam ne dopustim da odete?“
62
 „Ne dopustite?“ Garion prsnu u smeh. „Zakate, jesmo li odrasli
na istoj planeti? Shvatate li uopšte šta ste rekli?“
„Mislim da vam se ovim završava propitivanje, Belgarione“, car
će hladno. Ukočeno ustade sa stolice i okrenu se ka krevetu. Kao i
inače, mačka je smestila svoje mjaukavo potomstvo nasred
prekrivača i otišla da dremne u kutiji s vunenim ćebencetom u uglu
odaje. Ljutiti car ogorčeno pogleda gomilu krznenih životinjica.
„Možete ići, Belgarione“, izreče osvrnuvši se preko ramena i nagnu
se pruženih ruku da podigne ušuškane mačiće.
Zit proviri iz samog središta krznene gomilice, prikova ga
hladnim pogledom i preteče zasikta.
„Torakovih mi zuba!“, proklinjao je Zakat naglo izmaknuvši
ruke. „Dosta je bilo! Recite Sadiju da smesta izbaci prokletu zmiju
iz moje sobe!“
„Iznosio ju je već četiri puta, Zakate“, blago će Garion. „Prosto
dogmiže nazad.“ Suzbijao se da ne prsne u smeh. „Možda joj se
sviđate.“
„Pokušavate da se našalite?“
„Zar ja?“
„Iznesite zmiju.“
Garion sakri ruke na leđima. „Ne bih, Zakate. Dovešću Sadija.“
Ipak, u spoljnom hodniku nalete na Kadifu, koja je prilazila
carevoj odaji zagonetno se osmehujući.
„Da li bi mogla da skloniš Zit?“ upita Garion. „U Zakatovom je
krevetu s mačićima.“
„Možeš je sam skloniti, Belgarione“, zausti plavokoso devojče, a
osmeh joj načini jamice na obrazima. „Veruje ti.“
„Radije se ne bih igrao.“
Uđoše u carevu spavaću sobu.
„Markizo“, pozdravi je Zakat učtivo klimnuvši glavom.
Ona odgovori naklonom. „Vaše veličanstvo.“
„Možete li se postarati za ovo?“, pokaza na krznenu skupinu na
krevetu s poluizdignutom zmijom obazrivog pogleda u sredini.
„Svakako, Vaše veličanstvo.“ Prišla je krevetu, a zmija nervozno
zapalaca jezikom. „O, pa prestani, Zit“, grdila ju je plavojka. Potom
zadiže prednji deo suknje, načinivši od nje svojevrsnu vrećicu, te
poče da podiže mačiće i reda ih u improvizovanu torbu. Napokon
63
podiže Zit i smesti je u sredinu. Prešla je odajom i spustila mačiće u
kutiju s majkom macom, koja otvori zlatasto oko, pomeri se da
napravi mesta mačićima i jarkozelenoj dadilji, te ubrzo nanovo
utonu u dremež.
„Nisu li preslatki?“ blago promrmlja Kadifa, te se nanovo
okrenu ka Zakatu. „Oh, uzgred, Vaše veličanstvo, Keldar i ja smo
otkrili ko vas je otrovao.“
„Molim?“
Klimnula je blago namrštena. „Zapravo, otkrili smo slučajno.“
Car ju je napeto gledao. „Sigurni ste?“
„Koliko možete biti sigurni u ovim slučajevima? Retko se sreće
svedok trovanja. Ipak, mogući počinilac je bio u kuhinji u pravo
vreme, zbrisao je čim vam je pozlilo, a nama je poznat po zlom
glasu.“ Osmehnu se Garionu. „Primetio si kako ljudi uvek upamte
belooke druškane?“
„Naradas!“, uskliknu Garion.
„Iznenađujuće, je l’ da?“
„Ko je Naradas?“ zahtevao je Zakat.
„Radi za Zandramas“, odgovori Garion i namršti se. „Nema
smisla, Kadifa. Zašto bi ga Zandramas ubila? Zar joj nije cilj da
preživi?“
Raširila je ruke. „Ne znam, Belgarione — ne još, svakako.“
„Kadifa?“ zbunjeno će Zakat.
Na obrazima joj se nanovo pojaviše jamice. „Zar nije luckasto?“
Nasmejala se. „Ipak, pretpostavljam da nadimci nastaju iz ljubavi.
No, Belgarion je u pravu. Možete li se setiti ikakvog razloga da
Zandramas poželi da vas svrgne?“
„Ne trenutno, ali možemo iscediti odgovor iz nje kad je nađem
— a zacelo će mi u tome uspeti, čak i ako je neophodno da prevrnem
svaki kamen u Ktol Murgosu.“
„Nije ovde“, zausti Garion odsutno i dalje se boreći s vestima.
„U Ašabi je — u Torakovoj kući.“
Zakat sumnjičavo žmirnu. „Mora da vam je ovo veoma pogodno,
Belgarione?“, kaza. „Slučajno me otruju pošto ste stigli. Belgarat me
slučajno izleći. Keldar i Lizel slučajno saznaju za trovača koji
slučajno radi za Zandramas, koja je pak slučajno u Ašabi, i to

64
slučajno u Maloriji — baš onde gde vi slučajno želite otići.
Slučajnosti su mi zagolicale maštu, šta vi mislite o tome?“
„Zakate, polako me umarate“, Garion će ogorčeno. „Ukoliko
odlučim da idem brodom u Maloriju, prosto ću ga nabaviti. Jedino
me lepo ponašanje kom me je gospa Polgara naučila kad sam bio
mali sprečava u tome.“
„A kako ste mislili da napustite kuću?“ prasnu Zakat, takođe se
unervozivši.
To je presudilo. Gariona je iznebuha potpuno savladala
nerazumna jarost, posledica stotina odlaganja, spoticanja i groznih
zadržavanja koje ga već godinu dana terete. Mašio se preko ramena,
izvukao mač Rive Gvozdene Ruke iz korica, a zatim uklonio kožnu
tkaninu s balčaka. Podiže zatim ogroman mač pred sobom i
doslovce nagrnu voljom na Kuglu. Mač blesnu plavim plamenom.
„Kako sam mislio da napustim kuću?!“, skoro da je dreknuo na
preneraženog cara. „Koristiću mač umesto ključa. Otprilike ovako.“
Ispravi ruku, upravivši mač ka vratima. „Gori!“ naredi.
Garionova jarost ne beše samo nerazumna već i malkice
preterana. Nameravao je da probije samo vrata — dobro, možda
samo i delić okvira — čisto da bi pokazao Zakatu koliko ga situacija
pogađa. Uprkos tome, Kugla je preterala, iznenadno probuđena
neočekivanim nabojem pobesnele volje. Vrata su svakako nestala,
pretvorivši se u parčiće koji se razleteše hodnikom. Okvir je takođe
nestao. Ipak, ono što Garion nije nameravao da uradi desilo se zidu.
Prebledeo, Zakat drhteći ustuknu. Zurio je u spoljni hodnik koji
se iznenadno ukazao i u hrpu kamenja u njemu — hrpu koja je do
malopre predstavljala čvrsti kameni zid spavaće sobe debeo pola
metra.
„Iju“, promrmlja Kadifa blago.
Uprkos tome što je znao da izgleda budalasto i razdraženo, i
dalje vođen nerazumnom nesavladivom jarošću, Garion levom
šakom zgrabi preneraženog Zakata za lakat i mahnu mačem u
desnici. „A sada ćemo lepo popričati s Belgaratom“, saopšti. „Ići
ćemo hodnicima ukoliko mi obećate da nećete zvati stražu čim
zađemo za ćošak. U protivnom, moraćemo da krenemo pravo kroz
kuću. Biblioteka je onuda, jesam li u pravu?“ upravio je mač ka
preživelom zidu.

65
 „Belgarione“, blago ga prekori Kadifa, „zaista ne treba tako da
se ponašaš. Pa Kal Zakat je bio veoma ljubazan domaćin. Sigurna
sam da će sada, kad je shvatio o čemu se radi, biti mnogo otvoreniji
za saradnju. Zar nije tako, Vaše carsko veličanstvo?“ Ljupko se
osmehnu caru. „Zaista ne želimo da se rivanski kralj stvarno razjari,
je l’ tako? Mnogo je lomljivih predmeta okolo — prozori, zidovi,
kuće, grad i slično.“
Zatekli su Belgarata u biblioteci. Čitao je mali svitak, a pored
lakta mu je bio poveći vrč.
„Nešto nam je iskrslo“, izreče Garion sažeto kad su ušli.
„Jel?“
„Kadifa nam je rekla da su ona i Svileni otkrili da je Naradas
otrovao Zakata.“
„Naradas?“ trepnu starac. „Zar to nije čudno?“
„Šta li je smislila, deda? Zandramas, naravno.“
„Nisam siguran.“ Belgarat pogleda Zakata. „Ko bi te nasledio
ukoliko bi iznenada bio nasilno uspavan?“
Zakat slegnu ramenima. „Imam samo nekoliko dalekih rođaka
— uglavnom u Melsinskom arhipelagu i u Silanti. Porodične veze su
nam malo nejasne.“
„Možda je to smislila, Belgarate“, Kadifa će ozbiljno. „Ukoliko je
Grolimsko predskazanje koje ste tumačili u Rak Hagi samo
delimično istinito, moraće na vreme da obezbedi angaračkog kralja
za konačni susret. Nejak bi joj kralj mnogo više koristio od Njegovog
veličanstva — recimo neki rođak trećeg ili četvrtog kolena kojeg bi
mogla krunisati i proglasiti kraljem. Zatim bi njeni Grolimi pazili na
njega i doveli ga kod nje u pravo vreme.“
„Pretpostavljam da to jeste moguće“, saglasi se. „Ipak,
podozrevam da postoji još nešto u celoj priči. Zandramas nikada
nije delala toliko otvoreno.“
„Nadam se da svi shvatate kako nemam ni najpribližniju
predstavu o čemu pričate“, Zakat će iznervirano.
„Koliko zna?“ upita Belgarat Gariona.
„Ne mnogo, deda
„Dobro onda. Ako sazna šta se dešava, možda će prestati toliko
da zanoveta.“ Okrenu se k malorijskom caru. „Čuo si za Mrinski
kodeks?“ pitao je.
66
 „Čuo sam da ga je napisao luđak — poput većine takozvanih
proroka.“
„A za Dete Svetlosti i Dete Tame?“
„Religiozni fanatici često ih spominju u uobičajenim
lupetanjima.“
„Zakate, moraćeš da poveruješ barem u nešto. Teško ćeš shvatiti
o čemu ti govorimo.“
„Da li bi bilo dovoljno ukoliko bih nakratko prestao sa
sumnjičavošću?“ predloži car.
„Sasvim. Dobro, sada, poprilično je uvijeno, pa ćeš morati da se
usredsrediš. Pažljivo me slušaj i prekini me ukoliko ti nešto nije
jasno.“
Zatim starac započe ukratko da objašnjava drevnu priču o
„nesreći“ koja se desila pre početka svega i o sukobljavanju dve
moguće budućnosti i dve svesti koje su nekako uticale na tok
dešavanja.
„U redu“, zausti Zakat. „To je donekle uobičajena teologija.
Odmalena sam slušao Grolime kako propovedaju o sličnoj
budalaštini.“
Belgarat klimnu. „Jednostavno sam hteo da se malo udaljimo
od svakodnevnih tema.“ Nastavio je kazujući Zakatu o događajima
koji su se odigravali eonima, od pucanja sveta do bitke kod Vo
Mimbra.
„Shvatanja nam se donekle razlikuju“, promrmlja Zakat.
„I trebalo bi“, saglasi se Belgarat. „Dakle, prošlo je petsto godina
od Vo Mimbra i krađe Kugle koju je sproveo Zedar Otpadnik.“
„Od vraćanja“, ispravi ga Zakat. „Kuglu su iz Ktol Mišraka ukrali
lopov Riva Gvozdena Ruka i...“, zaneme, najednom razrogačivši oči
na odrpanog starca.
„Da“, Belgarat će, „zapravo sam bio tamo, Zakate — kao što sam
bio prisutan i dve hiljade godina pre toga, kada je najpre Torak
ukrao Kuglu od učitelja.“
„Pozliće mi, Belgarate“, oglasi se car slabašno, potonuvši u
stolicu. „Živci mi nisu dovoljno jaki za ovakva iznenađenja.“
Belgarat ga zbunjeno pogleda.
„Njihova veličanstva su se malo prepirala“, objasni Kadifa
razdragano. „Kralj Belgarion je malkice pokazao caru razarajuća
67
svojstva mača rivanskog kralja. Car je prilično pod utiskom. Kao i
svi ostali koji su se zadesili u tom delu kuće.“
Belgarat hladno pogleda Gariona. „Opet se igraš?“ upita, Garion
je pokušao da odgovori, ali ipak nije uspeo da nađe odgovarajuće
reči.
„Dobro, idemo dalje“, nastavi Belgarat odrešito. „Događaji posle
Garionovog pojavljivanja jesu skorijeg datuma, pa sam ubeđen da
su ti poznati.“
„Garionovog?“, Zakat će.
„Jednostavniji — i prisniji — oblik. ‘Belgarion’ je nekako
razmetljivo, zar ne?“
„Ne više od ‘Belgarat’.“
„Zakate, nosim ime Belgarat skoro sedam hiljada godina, te sam
ga nekako iskalio i ugladio. Garion tek desetak godina nosi u imenu
dodatak ‘Bel’ i još ume da zaškripi kad se prebrzo okrene.“
Garion se donekle uvredi.
„Kako god“, nastavi starac, „pošto je Torak umro, Garion se
venčao sa Se’Nedrom. Pre oko godinu dana rodila je sina. Garion je
tada pažljivo pratio postupke Kulta medveda. Neko je pokušao da
ubije Se Nedru, ali je ubio rivanskog čuvara.“
„Čuo sam o tome“, reče Zakat.
„U svakom slučaju, Garion se potrudio da uništi Kult — ume
valjano to da uradi ukoliko se usredsredi — kada se neko ušunjao u
rivansku Citadelu i oteo mu tek rođenog sina — mog čukununuka.“
„Ne!“, uzviknu Zakat.
„O, da“, smrknuto će Belgarat. „Mislili smo da je Kult kriv, tako
da smo krenuli u pohod na Reon u Drezniji, gde im se nalazilo
glavno sedište, ali sve je to bila mudra obmana. Zandramas je otela
princa Gerana i zavarala nas da krenemo na Reon. Ispostavilo se da
je vođa kulta Harakan, Urvonov potrčko. Možeš li da me pratiš?“
Zakat je bio preneražen, ponovo se razrogačio. „Da“, zausti
progutavši knedlu. „Mislim da mogu.“
„Nema još mnogo toga. Pošto smo shvatili da smo pogrešili,
krenuli smo za otmičarem. Znamo da je krenula u Maloriju — ka
‘mestu koje više ne postoji’. Tamo je Sardion. Moramo je zaustaviti,
ili barem stići kad i ona. Siradis veruje da će se kada svi stignemo
na ‘mesto koje više ne postoji’ još jednom sukobiti Dete Svetlosti i
68
Dete Tame, koji su se borili još pre početka vremena — ali da će ovaj
sukob biti poslednji. Ona će morati da izabere, čime će se sve
okončati.“
„Belgarate, bojim se da se ovim moja sumnjičavost ponovo
vraća“, Zakat će. „Ne očekujete od mene da zaista poverujem da će
se dva senovita obličja koja prete svetu pojaviti na tajanstvenom
mestu da bi se nanovo okušala, je l’ tako?“
„Zašto misliš da su senovita? Duhovi koji su srž dve moguće
sudbe preuzimaju stvarne ljude ne bi li oni delovali kao njihovo
oruđe tokom sukoba. Na primer, sada je Zandramas Dete Tame.
Ranije je bio Torak — dok ga Garion nije ubio.“
„A ko je Dete Svetlosti?“
„Zar nije očigledno?“
Zakat se okrenu da bi se zapanjeno zagledao Garionu u plave
oči. „Vi?“, prodahta.
„Tako mi kažu“, odgovori Garion.

69
 Peto poglavlje

STRAŠNI CAR BEZGRANIČNE MALORIJE KAL ZAKAT pogleda

najpre Belgarata, zatim nanovo Gariona i konačno Kadifu. „Zašto
imam osećaj kao da više ne vladam situacijom?“, upita. „Kad ste
stigli, bili ste manje-više zarobljenici. Sada sam nekako ja
zarobljen.“
„Samo smo ti ispričali o nečemu što dosad nisi znao“, reče
Belgarat.
„Ili o nečemu što ste lukavo izmislili?“
„Zašto bismo to uradili?“
„Mogu se setiti brojnih razloga. Prihvatiću zbog razumnih
tvrdnji priču o otmici Belgarionovog sina, ali zar ne primećujete da
su vam pobude onda potpuno očigledne? Potrebna vam je moja
pomoć u potrazi. Sve tajanstvene budalaštine, kao i besmislena
priča o Urgitovom poreklu, možda su osmišljene prosto da bi me
odvratile od pohoda u Ktol Murgosu i da me obmanu ne bih li se
vratio s vama u Maloriju. Možda je sve što ste uradili ili rekli od
dolaska bilo upravljeno ka tom cilju.“
„Zaista mislite da bismo to uradili?“ upita Garion.
„Belgarione, da imam sina i da mi ga neko otme, uradio bih sve
samo da ga vratim. Saosećam s vama, ali takođe imam i svoje brige,
i to ovde, ne u Maloriji. Žao mi je, ali što više razmišljam, sve mi je
neverovatnije. Nemoguće je da toliko loše pojmim svet. Demoni?
Proročanstva? Magija? Besmrtni starac? Zaista je sve to zabavno,
ali ne verujem ni u jednu jedinu reč.“
„Čak ni kad vam je Kugla pokazala o Urgitu?“, Garion će.
70
 „Molim vas, Belgarione, nemojte se ponašati prema meni kao
prema detetu.“ Zakatu se usne izviše u podrugljiv osmeh. „Možda
mi je otrov jednostavno već bio preuzeo um? Takođe, zar nije
moguće da ste vi, poput ostalih brojnih vračeva koji nastupaju na
seoskim vašarima, upotrebili prikaze tajanstvene svetlosti i naveli
me da vidim ono što ste hteli?“
„U šta verujete, Kale Zakate?“, upita Kadifa.
„U ono što mogu videti i dodirnuti — ništa više od toga ne
cenim.“
„Preterano ste sumnjičavi“, promrmlja. „Dakle, ne prihvatate
ništa neobično?“
„Ne a da se mogu setiti.“
„Čak ni čudesan poklon Kelskih proroka? Izveštaji su im
detaljni, znate?“
Blago se namršti. „Da“, priznao je, „zapravo jesu.“
„Kako se vizije mogu naći u izveštaju?“ Garion će znatiželjno.
„Grolimi su naumili da oblate proroke“, odgovori Zakat.
„Smatrali su da je to najlakše sprovesti tako što će zabeležiti njihova
predskazanja o budućnosti, a zatim čekati da vide šta će se desiti.
Naredili su službenicima da pišu izveštaje. Dosad nijedno
predskazanje proroka nije omanulo.“
„Onda verujete da proroci mogu spoznati prošlost, sadašnjost i
budućnost na način koji niko od nas ne može u potpunosti
razumeti?“ navali Kadifa.
Zakat stegnu usne. „U redu, markizo“, nerado će, „priznajem da
proroci poseduju određeni, još neobjašnjeni dar.“
„Verujete da bi vas prorok lagao?“
„Mudro devojče“, promrmlja Belgarat odobravajuće.
„Ne“, odgovori Zakat pošto je nakratko razmislio. „Proroci nisu
sposobni da lažu. Čuveni su po iskrenosti.“
„Dobro“, reče uz osmeh, „onda prosto treba da pozovemo
proroka da biste otkrili da li vas lažemo, je T tako?“
„Lizel“, pobuni se Garion, „čekaćemo nedeljama. Nemamo
toliko vremena.“
„Oh“, zausti, „neće toliko trajati. Ukoliko se dobro sećam, gospa
Polgara je rekla da je Andel dozvala Siradis kad je Njegovo

71
veličanstvo ležalo na samrti. Sasvim sam ubeđena da će je ubediti
da to opet uradi.“
„Dakle, Zakate“, Belgarat će. „Hoćeš li prihvatiti ono što ti
Siradis kaže kao istinu?“
Car sumnjičavo žmirnu k njemu tražeći znake lukavstva.
„Saterali ste me u ćošak“, izreče osuđujuće. „U redu, Belgarate“,
napokon će. „Prihvatiću sve što mi Siradis kaže kao istinu — ukoliko
pristanete na isto.“
„Onda smo se dogovorili“, kaza Belgarat. „Hajde da pozovemo
Andel i da već jednom završimo sa ovim.“
Kadifa izađe u hodnik da popriča s čuvarem koji je pratio cara
gde god da je išao, a Zakat se zavali u stolici. „Ne mogu da verujem
da čak i uzimam u obzir sve te vaše luckaste nemoguće zamisli“,
reče.
Garion razmeni kratak pogled s dedom, a onda obojica prasnuše
u smeh.
„Nešto je smešno, gospodo?“
„Porodična šala, Zakate“, Belgarat će. „Raspravljam s Garionom
o mogućem i nemogućem još od njegove devete godine. Čak je bio
tvrdoglaviji od tebe.“
„Lakše ćete sve prihvatiti kad prvobitno iznenađenje zamre“,
nadoveza se Garion. „Podseća me nekako na plivanje u ledenoj vodi.
Kad vam čula otupe, više vas ne pogađa toliko.“
Nedugo potom Kadifa nanovo stupi u sobu, sada sa Andel s
natuknutom kapuljačom.
„Mislim da si rekla kako ti je kelska proročica gospodarica,
Andel“, obrati joj se Zakat.
„Tako je, Vaše veličanstvo.“
„Možeš li je dozvati?“
„Samo prikazu, Vaše veličanstvo, ukoliko je neophodno i
ukoliko pristane.“
„Mislim da jeste neophodno, Andel. Moram proveriti nešto što
mi je Belgarat ispričao. Znam da Siradis uvek govori istinu. Belgarat
je, nasuprot tome, prilično sumnjiv.“ Popreko i donekle lukavo
odmeri starca.
Belgarat se iskezi i namignu.

72
 „Razgovaraću s gospodaricom, Vaše veličanstvo“, kaza Andel, „i
zamoliću je da se pokaže ovde. Ukoliko pristane, preklinjem vas da
je brzo propitate. Trud da se pojavi na drugoj strani sveta je
iscrpljuje, a nije krepka.“ Dalazijka onda ponizno kleknu i pognu
glavu, a Garion ponovo začu neobično mrmljanje udruženih glasova
i zatim dugu tišinu. Opet se pojavi treperenje, a kad prestade, ukaza
se prikaza Siradis s kukuljicom i povezom na očima.
„Hvala što ste došli, Vaša svetosti“, zausti Zakat neobičnim
glasom punim poštovanja. „Posetioci su mi ispričali o nečemu u šta
ne mogu da poverujem, ali ipak sam morao pristati da prihvatim
sve što mi kažete.“
„Saopštiću vam sve što mogu, Zakate“ odgovorila je. „Ponešto je
skriveno, a ponešto još ne mogu otkriti.“
„Shvatam vaša ograničenja, Siradis. Belgarion mi je rekao da
murški kralj Urgit nije potomak Taura Urgasa. Je li to tačno?“
„Jeste“, odgovori bez uvijanja. „Otac kralja Urgita bio je Alorn.“
„Da li je neko od sinova Taura Urgasa preživeo?“
„Nije, Zakate. Loza je Taura Urgasa zatrta pre dvanaest godina,
kada su mu poslednjeg potomka davljenjem svrgli na nekom tavanu
u Rak Goski po naređenju upravnika Oskatata, sluge kralja Urgita.“
Zakat uzdahnu i tužno odmahnu glavom. „Gotovo je, dakle“,
reče. „Neprijateljska je loza neprimetno zamrla na tamnom tavanu
— toliko tiho da nisam mogao likovati niti prokleti onoga ko mi ih
je oteo iz ruku.“
„Osveta je isprazna, Zakate.“
„Skoro trideset godina jedino mi je ona bila preostala.“ Ponovo
uzdahnu, a zatim se isprsi. „Je l’ Zandramas zaista Belgarionu otela
sina?“
„Jeste, i sada ga nosi k ‘mestu koje više ne postoji’..“
„A gde je to?“
Lice joj je bilo neizmerno mirno. „Ne mogu vam otkriti“,
napokon odgovori, „ali Sardion je tamo.“
„Možete li mi reći šta je Sardion?“
„Polovina kamena koji beše podeljen.“
„Zar je zaista toliko važan?“
„U čitavom Angaraku ne postoji ništa vrednije. Svi Grolimi to
znaju. Urvon bi sve blago dao za njega. Zandramas bi se odrekla
73
obožavanja mnoštva. Menga bi dao dušu — zapravo, već je to uradio
kada je vrbovao demone da mu u pomoć prihrle. A čak bi i Agačak,
prvosveštenik Rak Urge, napustio svoj naum da zavlada nad Ktol
Murgosom samo da bi ga se dokopao.“
„Kako je moguće da mi je nešto tako vredno promaklo?“
„Oči su vam za ovozemaljske radnje prikovane, Zakate. Sardion
nije s ovoga sveta — poput druge polovine razdeljenog kamena.“
„Druge polovine?“
„Angaraci ga nazivaju Ktrag Jaska, a zapadnjaci Aldurova kugla.
Ktrag Sardijus i Ktrag Jaska razdvojiše se u trenu kad se rodiše
suprotstavljene neminovnosti.“
Zakat preblede i čvrsto sklopi ruke ne bi li primirio drhtavicu.
„Dakle, tačno je?“ progovori promuklo.
„Sve, Kale Zakate. Sve.“
„Čak i to da su Belgarion i Zandramas Dete Svetlosti i Dete
Tame?“
„Da, i to.“
Zaustio je da još nešto upita, ali ona podiže ruku. „Ističe mi
vreme, Zakate, a još vam nešto važnije moram otkriti. Znajte da će
vam se život na bitnom raskršću naći. Odreknite se požude za moći
i gladi za osvetom jer to su samo dečje igračke. Vratite se u Mal Zet,
gde ćete se pripremati za svoj udeo u susretu što treba da nastupi.“
„Moj udeo?“, zazvuča iznenađeno.
„U zvezdama su vaše ime i uloga zapisani.“
„A kakva je ta uloga?“
„Uputiću vas kad budete spremni da pojmite šta ćete morati da
preduzmete. Najpre morate isceliti srce od očajanja i kajanja koji
vas ophrvaše.“
Lice mu se tada primiri i on uzdahnu. „Bojim se da ne mogu,
Siradis“, reče. „Tražite od mene nemoguće.“
„Onda ćete neminovno umreti pre no što nastupi sledeće
godišnje doba. Razmislite o ovome što sam vam rekla, dobro
razmislite, malorijski care. Ubrzo ćemo nanovo razgovarati.“ A
onda zatreperi i nestade.
Zakat je zurio u prazninu gde je stajala.
Stezao je vilice bleda lica.

74
 „Pa, Zakate?“ Belgarat će. „Jesi li sada ubeđen?“
Car ustade sa stolice i stade da korača tamo-amo. „Ma ovo je
neizmerna budalaština!“, prasnu najednom ljutito.
„Znam“, mirno će Belgarat, „volja da poveruješ u budalaštinu
jeste naznaka vere. Sasvim je moguće da je vera prvi korak u
pripremama koje je Siradis spomenula.“
„Nije da ne želim da poverujem, Belgarate“, izreče Zakat
neočekivano ponizno. „Samo...“
„Niko ne kaže da je lako“, starac će. „Ali i ranije si radio ono što
nije lako, je li tako?“
Zakat ponovo klonu na stolicu, zamišljenog pogleda. „Zašto
ja?!“, jadikovao je. „Zašto ja moram da se petljam u ovo?“
Garion najednom prasnu u smeh.
Zakat ga ošinu hladnim pogledom.
„Izvinite“ izvini se Garion, „ali ponavljam zašto ja?!’ od
četrnaeste godine. Još nisam dobio zadovoljavajući odgovor, ali s
vremenom sam navikao na nepravdu.“
„Ne pokušavam da izbegnem odgovornost, Belgarione.
Jednostavno ne shvatam kako uopšte mogu pomoći. Vi ćete naći
Zandramas, vratićete dete, a zatim uništiti Sardion. Zar to nije sve?“
„Malo je složenije“, Belgarat će. „Uništenje Sardiona
podrazumeva sveopštu pometnju.“
„Ne shvatam. Zar ne možete prosto odmahnuti rukom i ukloniti
ga? Ipak ste čarobnjak — ili se barem tako priča.“
„Zabranjeno je“, namah će Garion. „Ne možete nešto poništiti.
Ktučik je pokušao, pa je uništio samog sebe.“
Zakat se namršti i pogleda Belgarata. „Mislio sam da ste ga vi
ubili.“
„Kao i mnogi.“ Starac slegnu ramenima. „Doprinosi mom
čuvenju, tako da ne želim da se natežem zbog toga.“ Povukao je
resicu uha. „Nego“, zausti, „mislim da ćemo se ovim zanimati do
samog kraja. Prilično sam ubeđen da se Sardion može uništiti
jedino kao ishod konačnog sukoba Deteta Svetlosti i Deteta Tame.“
Ućuta, a zatim najednom sede, napetog lica. „Međutim, mislim da
je Siradis pogrešila i otkrila nam nešto što nije nameravala. Rekla je
da svi Grolimi očajno žude za Sardionom, a spomenula je i Mengu.

75
Zar to ne upućuje na to da je Menga takođe Grolim?“ Pogleda Andel.
„Dešava li se da tvoja mlada gospodarica ponekad previdi grešku?“
„Siradis ne greši, sveti Belgarate“, odgovori vidarka. „Proročica
ne govori običnim glasom, već glasom vizije.“
„Znači da je želela da saznamo kako je Menga Grolim — ili je
barem bio, a svrha dozivanja demona jeste da pronađe Sardion.“
Razmislio je nakratko. „Doduše, postoji još jedna prilično
zastrašujuća mogućnost“, dodade. „Moguće je da ga demoni
jednostavno koriste da bi se sami domogli Sardiona. Možda su mu
zato toliko poslušni. Demoni su sami po sebi dovoljno grozni, ali
ukoliko Sardion poseduje istu moć kao i Kugla, jamačno da ne
želimo da im dopadne šaka.“ Okrenu se ka Zakatu. „Dakle?“, reče.
„Šta dakle?“
„jesi li s nama ili protiv nas?“
„Da niste malo uprostili?“
„Jesam, ali uštedeće nam vreme, a ono nam polako nestaje“
Zakat još više klonu u stolici, nedokučivog lica. „Ne vidim
nikakvu korist za sebe u ponuđenom dogovoru“ reče.
„Preživećete“, podseti Garion. „Siradis je rekla da ćete umreti
pre proleća ukoliko ne prihvatite ulogu pred sobom.“
Zakat se tugaljivo osmehnu, a u pogledu mu se ponovo pojavi
mrtva ravnodušnost. „Nisam mnogo uživao u životu da bih
razmišljao kako da ga produžim, Belgarione“, kaza.
„Niste li malo detinjasti, Zakate?“, prasnu Garion osetivši kako
nanovo gubi. strpljenje. „Ništa niste postigli u Ktol Murgosu. Nije
ostala i kapljica urške krvi koju biste mogli proliti, a s druge strane,
kod kuće vam se pojavila nevolja koja naginje da postane užas. Jeste
li kralj — ili car, ili kako god da se nazivate — ili ste razmaženo
derište? Odbijate da se vratite u Mal Zet samo zato što vam je rečeno
da biste morali. Ne nameravate da se pokrenete i kad vas ubeđuju
da ćete umreti ukoliko se ne vratite. To ne samo da je detinjasto već
je i nerazumno, a nemam vremena da se ubeđujem s nekim bez
trunke razuma. Pa onda, možete se slobodno ušuškati ovde u Rak
Hagi gajeći zamorne jadikovke i razočaranja dok vas Siradisina
predskazanja ne sustignu, ali što se mene tiče, Geran mi je sin, te ću
sigurno otići u Maloriju. Posao me čeka, a nemam vremena da vas

76
tetošim.“ Zadržao je dah za poslednju opasku. „Sem toga“, nastavi
uvredljivim uzgrednim tonom, „ionako nam niste potrebni.“
Zakat skoči sevajući očima. „Preterali ste!“ zagrme, tresnuvši
pesnicom o sto.
„Zadivljujuće“, pecnu ga Garion. „Ipak ste živi. Pomislio sam da
ću možda morati da vas nagazim da biste mi odgovorili. Dobro
onda, sad kad ste se probudili, možemo se lepo posvađati.“
„Na šta mislite kad kažete posvađati’?“, nagrnu Zakat
pocrvenevši od jarosti. „Zašto bismo se svađali?“
„Zato što ne znate hoćete li s nama u Maloriju.“
„Ma, ne lupetajte. Naravno da idem. Možemo se posvađati samo
zbog vašeg neopisivog manjka kućnog vaspitanja.“
Garion je nakratko zurio u njega, a zatim se najednom presamiti
od napada nezadrživog smeha.
I dalje crven od besa, Zakat je stezao i širio pesnice. Potom mu
preko lica prelete glupav izraz, a onda takođe prasnu u smeh.
Belgarat iznenada zagunđa. „Garione“, iznervirano će, „javi mi
kad ćeš opet to raditi. Živci mi nisu kao ranije.“
Zakat obrisa oči i dalje se smešeći. „Koliko bi vam trebalo da se
spakujete?“ upita.
„Ne mnogo“, odgovori Garion. „Zašto?“
„Odjednom sam se uželeo Mal Zeta. Sada je tamo proleće i
trešnje su u punom cvatu. Vi i Se’Nedra sigurno ćete zavoleti Mal
Zet, Garione.“
Garion nije mogao u potpunosti odrediti da li je izostavljanje
dodatka „Bel“ bilo slučajno ili je pak predstavljalo uvod u
prijateljstvo. Međutim, sasvim je bio ubeđen da je malorijski car
složeniji nego što bi mogao zamisliti.
„Nadam se da ćete mi oprostiti“, zausti Zakat, „želim da
porazgovaram s Bredorom ne bih li saznao još detalja o događajima
u Karendi. Izgleda da je Menga započeo otvorenu pobunu protiv
krune, a odvajkada sam imao stroga ubeđenja u vezi s tim.“
„Kao i ja“, saglasi se Garion učtivo.
Narednih nekoliko dana carski glasnici jurcali su od Rak Hage
do luke Rak Ktan. I konačno jednog promrzlog jutra s jarkim
suncem na tamnoplavom nebu, kada se magličasta para kovitlala
nad pučinom jezera Haga, izjahaše uputivši se preko svenule smeđe
77
doline duž obale. Garionu se rivanski ogrtač zavijori dok je jahao na
čelu povorke sa Zakatom, koji kao da je živnuo. Reka ljudi protezala
se kilometrima.
„Nije li ogavno?“, Malorijac će posprdno osvrnuvši se preko
ramena. „U celosti sam okružen gotovanima i ulizicama, a množe se
kao crvi u trulom mesu.“
„Zašto ih ne otpustite iz službe ako vas toliko nerviraju?“
predloži Garion.
„Ne mogu. Svi imaju moćne rođake. Neophodno je da
uspostavim pažljivo osmišljenu ravnotežu — pripadnik jednog
plemena istog je ranga kao pripadnik odgovarajućeg klana. Dok god
se neka porodica ne uzdigne s previše titula, traćiće vreme na
spletke među sobom. Tako će biti dovoljno zauzeti da bi spletkarili
protiv mene.“
„Mislim da je to jedan od načina da se situacija obuzda.“
Sunce se podiže na tamnoplavom zimskom nebu u ovim
udaljenim krajevima, a inje iščeznu s dugačkih krajeva svenule
trave i lagano skliznu sa sasušene paprati i niskog rastinja načinivši
avetinjski bele obrise listova na tankom sloju mahovine na tlu.
Zastali su za podnevni ručak, toliko bogat kao da je spremljen u
Rak Hagi, poslužen na belom svilenom prekrivaču stola pod širokim
platnom šatora. „Pristojan ručak“, oglasi se Zakat kritički pošto su
obedovali.
„Razmazili su vas, gospodaru“, Polgara će. „Naporno jahanje na
svežem vazduhu i jednodnevna dijeta mogu učiniti čuda za vaš
apetit.“
Zakat iznenađeno pogleda Gariona. „Mislio sam da ste samo vi
takvi“, reče, „ali izgleda da vam je ova neotesana iskrenost
porodična osobina.“
Garion slegnu ramenima. „Štedi vreme.“
„Oprostite mi zbog ovoga, Belgarione“ umeša se Sadi, „ali zašto
bi se besmrtnik uopšte opterećivao vremenom?“ Uzdahnu bezmalo
žalobno. „Besmrtnost sigurno nudi razna zadovoljstva — kao
posmatranje neprijatelja kako stare i umiru.“
„Sve je to prilično precenjeno“, zausti Belgarat zavalivši se u
stolici sa svetlucavim srebrnim vrčem. „Ponekad proteknu čitavi

78
vekovi bez neprijatelja, te možeš samo da sediš i posmatraš godine
kako se vuku.“
Zakatu se na licu iznenada raširi osmeh. „Znate šta?“ reče.
„Trenutno se osećam bolje nego u poslednjih dvadeset i pet godina.
Kao da me je neko oslobodio ogromnog tereta.“
„Možda je to zakasnela posledica otrova?“ pecnu ga Kadifa.
„Potreban vam je dobar odmor, a za otprilike mesec dana bili biste
kao novi.“
„Je li markiza uvek ovakva?“ upita Zakat.
„Ume da bude i gora“, brecnu se Svileni.
Pošto napustiše prostran šator, Garion potraži svog konja, ali
kao da je poslušni riđan dugog pljosnatog nosa prosto nestao. A
onda iznenada primeti sedlo i zavežljaje na drugom konju,
ogromnom zelenku. Pogleda zbunjeno Zakata koji ga je pomno
posmatrao. „Šta ovo treba da znači?“ upita.
„Samo mali dar kao dokaz mog neizmernog poštovanja,
Garione“, odgovori Zakat, a oči mu se zacakliše. „Riđan je bio
pristojan konj, ali ne može ni prići kraljevom. Kralju je potreban
plemenit konj, a lično mislim da Kretijen može ispuniti sve
ceremonijalne zahteve.“
„Kretijen?“
„Tako se zove. Ponos kraljevske konjušnice u Ktol Murgosu. Zar
nema konjušnica u Rivi?“
Garion prasnu u smeh. „Vladam ostrvom, Zakate. Više nas
zanimaju brodovi nego konji.“ Pogleda ponosnog zelenka izvijenog
vrata kako lagano potkopova tlo kopitom i najednom ga obuze
zahvalnost. „Izuzetan poklon, Zakate“, reče.
„Naravno da jeste. Ja sam izuzetan čovek. — jeste li primetili?
Uzjašite, Garione. Osetite vetar na licu i dopustite da vam topot
kopita uskomeša krv.“
„Pa, dobro“, Garion je pokušavao da obuzda uzbuđenje, „možda
bi najpre trebalo da se bolje upoznamo?“
Zakat se razdragano nasmeja. „Naravno“, reče.
Garion se približi ogromnom zelenku, dok ga je ovaj mirno
posmatrao. „Izgleda da ćemo deliti sedlo“, uputi životinji, Kretijen
zarza i gurnu ga njuškom.

79
 „Želi da trči“, Eriond će. „Jahaću s vama ako ne smeta. Konj isto
želi.“
„Važi“, saglasi se Garion. „Hajde onda.“ Podiže uzde, postavi
stopalo u uzengiju i ispravi se u sedlu. I pre no što se smestio,
zelenko jurnu.
Bilo je to sasvim novo iskustvo. Garion je mnogo jahao, ponekad
čak i nedeljama. Uvek je, kao svaki dobro vaspitan Sendar, pomno
pazio na svog konja, ali nikad ranije nije osetio ovakvu bliskost.
Oduvek je smatrao da je konj jednostavno pomoć za brže putovanje,
donekle sredstvo da se nekud stigne, a samo jahanje nikada nije
predstavljalo poseban izvor zadovoljstva.
Međutim, sa ovim izvrsnim zelenkom Kretijenom bilo je sasvim
drugačije. Osetio bi kako ga čudesno strujanje prožima pri svakom
dodiru snažnih sapi što su se grčile i istezale pod njim dok su s
Eriondom na kestenjastom pastuvu tutnjali kroz svenulu smeđu
travu ka zaobljenom brdu na više od kilometar i po od njih.
Kad su se domogli vrha, Garion se bez daha osmehivao zbog
neobuzdane radosti. Zauzda, a Kretijen se prope grabeći kopitima
kroz vazduh, nestrpljiv da nanovo pojure.
„Sada znaš“, Eriond se široko osmehnu.
„Da“, priznade Garion, i dalje nasmejan. „Izgleda da je tako.
Kako mi je ovo nedostajalo svih ovih godina!“
„Manjkao ti je pravi konj“, Eriond će mudro, odmerivši Gariona.
„Znaš da te je ovo zauvek promenilo?“
„U redu je“ odgovori Garion. „Ionako sam se umorio od starog
sebe.“ Uperi prst ka nanizanim brdima pod tamnoplavim nebom,
udaljenim više od lige. „Hajde da vidimo šta je s druge strane“,
predloži.
„Zašto da ne?“ osmehnu se Eriond.
Tako i uradiše.
Carevo lično osoblje bilo je vešto usaglašeno, tako da su brojne
sluge uveče izjahale pred ostalima ne bi li pripremile logor za
konačište, tačno na pola puta do morske obale. Povorka je krenula
rano ujutru, prateći mrazom okovanu stazu pod tamnoplavim
nebom. Kasno po podne nađoše se na brdu odakle je pucao pogled
na prostranstvo oko tamnoplavog Istočnog mora koje se mreškalo
pod zimskim suncem, dok su gusti oblaci poput dima boje rđe
80
zaklanjali daleko obzorje. Više od dvadeset brodova s crvenim
privezanim jedrima nizalo se ukotvljeno u luci a zavetrini plitkog
zaliva daleko pod njima, te Garion upitno pogleda Zakata.
„Još jedno obeležje one ogavne razmetljivosti što sam vam
pomenuo.“ Car slegnu ramenima. „Naredio sam da flota doplovi iz
ktanske luke. Desetak brodova bi trebalo da preveze sve one
gotovane i ulizice, kao i ponizne sluge koje zapravo obavljaju čitav
posao. Predodređeno je da ostali brodovi prevezu naše kraljevske
uzvišenosti uz odgovarajuću nakinđurenost. Garione, kinđurenje je
neophodno. U suprotnom, podređeni bi možda pogrešili i zamislili
vladara kao časnu ličnost.“
„Danas ste neizmerno raspoloženi za sprdanje.“
„Možda je to takođe jedna od zaostalih posledica koje je Lizel
spomenula. Večeras ćemo spavati u potpalublju i isploviti sa
svitanjem.“
Garion klimnu glavom, dodirnuvši donekle uz žaljenje
Kretijenov sagnut vrat dok je pružao uzde slugi konjušaru.
Isploviše s peščane plaže na raskošno uređenoj barki. Nasuprot
uzanim kabinama u kojima je Garion dotad bio, ove su bile velike
skoro koliko i odaje poveće kuće. Ubrzo je shvatio i zašto. Na svim
brodovima izdvojeno je veoma malo prostora za kabine jer se veći
deo koristi za teret. Jedini teret koji je ovaj brod obično prenosio
bio je car Malorije.
Za večeru im u niskoj trpezariji Zakat ove ploveće palate
poslužiše jastoga. Poslednjih nedelju dana Garion je toliko pažnje
posvetio ćudljivom caru da gotovo uopšte nije razgovarao s
prijateljima. Stoga, pošto prinesoše tanjire na sto, namerno sede
nasuprot Malorijca. Laknulo mu je kad je shvatio da se smestio
između Polgare i Durnika, a Se’Nedra i Kadifa zaokupiše carevu
pažnju razdraganim devojačkim ćaskanjem.
„Izgledaš umorno, Garione“ primeti Polgara.
„Pomalo sam pod pritiskom“, kaza. „Baš bih želeo da prestane
da menja raspoloženje svaki čas. Kad god pomislim da ga razumem,
on se sasvim promeni.“
„Nije pametno da svrstavaš ljude u određeni šablon, mili“,
smireno ga posavetova dodirnuvši mu ruku. „To te može zbuniti.“

81
 „Zar ćemo zaista ovo jesti?“ upita Durnik zgroženo, uperivši nož
ka svetlorumenom jastogu koji ga je posmatrao iz tanjira s kleštima
naizgled spremnim za napad.
„Koristiš ova mala klešta, Durniče“, objasni Polgara blago.
„Moraš da mu razbiješ oklop.“
Odgurnuo je tanjir. „Neću da jedem hranu koja liči na ogromnu
crvenu bubu“, izjavi neobično žustro. „Nekad se mora postaviti
granica.“
„Jastog je retka poslastica, Durniče“, reče.
„Ima i onih koji jedu puževe“, progunđao je.
Oči joj sevnuše, ali ipak je obuzdala bes i progovorila
podjednako blago kao i dotad. „Sigurna sam da im možemo reći da
ti posluže nešto drugo“, kaza.
Zagledao se u nju.
Garion je pogledao oboje i odmah zaključio kako se dovoljno
dugo poznaju da mogu mirno izgladiti sve nesuglasice.
„Šta ne valja, Durniče?“ bez uvijanja će. „Naprasit si kao besna
lasica.“
„Ništa!“, Durnik skoro viknu.
Garion tek tada shvati, Setio se Andeline molbe u vezi s Totom.
Usmerio je pogled ka dnu stola, gde je nemi rmpalija spuštenog
pogleda mirno sedeo, skoro kao da pokušava da izgleda nevidljivo.
Potom pogleda Durnika, koji je namerno okretao leđa nekadašnjem
prijatelju. „Oh“, zausti, „mislim da sada shvatam. Tetka Pol ti je
rekla nešto što nisi želeo da čuješ. Razljutio te je neko koga si veoma
voleo, a ti si mu rekao nešto zbog čega si zažalio. A potom si shvatio
da nije imao izbora i da je zaista morao to da uradi. Sada nanovo
želiš da budete prijatelji, ali ne znaš kako. Zbog toga se ponašaš
ovako — i nepristojan si prema tetki Pol?“
Durnika je ovo prenerazilo. Porumene, pa preblede. „Ne moram
da trpim ovo“, planu, skočivši.
„Ma daj, sedi, Durniče“ Garion će. „Suviše se volimo da bismo
se tako ponašali. Umesto da se stidiš ili nerviraš zbog toga, hajde da
probamo da izgladimo stvari?“
Durnik krenu da uzvrati Garionu pogled, ali ipak spusti glavu
pocrvenevši. „Loše sam se poneo, Garione“, promrmlja klonuvši na
stolici.
82
 „Jesi“ saglasi se Garion, „ali uradio si to jer nisi mogao da
shvatiš šta radi — i zašto. Meni nije uspelo da shvatim samog sebe
do juče — kad je Zakat napokon promenio odluku i odlučio da nas
povede u Mal Zet. Siradis je to već znala, te je zbog toga i nagnala
Tota da nas preda Ateski. Ona zapravo želi da stignemo do Sardiona
i Zandramas, tako da će urediti da okolnosti idu u tom pravcu. Tot
radi ono što ona misli da je neophodno kako bi se susret odigrao. U
trenutnoj situaciji ne možemo imati boljeg prijatelja.“
„Kako uopšte da... mislim, nakon onakvog postupanja?“
„Budi iskren. Priznaj da si pogrešio i izvini se.“
Durniku se lice skameni.
„Ne moraš to da iskažeš rečima, Durniče“, strpljivo reče Garion
prijatelju, „Mesecima si se s Totom sporazumevao bez reči.“
Zamišljeno pogleda nisku tavanicu. „Na brodu smo“, primeti,
„plovimo ka okeanu. Misliš li da ima riba u ovim vodama?“
Durnik se iznenada osmehnu.
S druge strane, Polgarin je uzdah bio žaloban.
Kovač donekle stidljivo pogleda pred sobom. „Šta si rekla, kako
da izvadim bubu iz oklopa, Pol?“, upita pokazujući na naizgled
besnog jastoga na tanjiru.
Plovili su ka severoistoku mimo hagaške obale, a vetar ubrzo
utihnu. Već su prešli zamišljenu liniju Ekvatora i nanovo se našli na
severnoj strani sveta. Durnik i Tot su najpre stidljivo, a zatim
samopouzdanije, povratili prijateljstvo i danima su s krme
zabacivali udice sa svetlim mamcima, a raznovrsni ulov završavao
je u kuhinji.
Zakatove pošalice i dalje su bile neobično razdragane, iako su se
razgovori s Belgaratom i Polgarom uglavnom zasnivali na pričama
o demonskoj ćudi — nimalo veseloj temi za ćaskanje. Konačno,
nakon nedelju dana plovidbe sluga priđe Garionu, koji je pored
ograde palube posmatrao kako vetar mreška iskričave talase, i
izvesti ga da car želi da razgovara s njim.
Garion klimnu glavom i uputi se ka kabini u potpalublju, gde je
Zakat obično primao zvanice. Poput svih kabina na toj plovećoj
palati i ova je bila prilično velika i raskošno uređena. Široki prozori
prostirali su se preko krmenog dela, te je soba bila dobro osvetljena
i provetrena. Grimizne zavese visile su pored prozora, a pod je bio
83
prekriven tamnoplavim tepihom. Zakat je u uobičajenoj beloj
platnenoj odori zavaljen na niskom kožnom divanu u drugom delu
odaje posmatrao penušavu brazdu i jato snežnobelih galebova koji
su pratili brod. Mačka mu je ležala u krilu, oglasivši se predenjem
kad ju je odsutno pomazio iza ušiju.
„Želeli ste da me vidite?“, upita Garion pošto je ušao.
„Da. Uđite, Garione“, reče Malorijac. „Nismo mnogo razgovarali
poslednjih nekoliko dana. Ljuti ste zbog nečega?“
„Nisam“, odgovori Garion. „Bili ste zaokupljeni pričama o
demonima. Budući da znam vrlo malo o tome, nisam mogao
doprineti razgovoru.“ Krenu kroz odaju, ali se ipak zaustavi da skine
okomito razigrano mače koje mu se okačilo o levi članak.
„Vole da grebu“, osmehnu se Zakat.
Garion se seti nečeg, te obazrivo pogleda okolo.
„Zit nije ovde, je l’ tako?“
Zakat se nasmeja. „Nije. Sadi se postarao da ostane u kućici.“
Zakat plahovito pogleda Gariona. „Zaista je toliko opasna?“
Garion klimnu glavom. „Ujela je Grolima u Rak Urgi“, reče.
„Umro je za pola minuta. Pitajte Svilenog da vam objasni. Mislim
da je razvio čitavu teoriju na temu zašto ih ne treba voleti.“
„Komplikovan čovečuljak, zar ne?“
Garion se osmehnu. „O, da. Život mu je ispunjen opasnostima i
uzbuđenjem, a živci su mu ipak očuvani kao da su žice harfe.
Ponekad je malčice uvrnut, ali posle nekog vremena ćete se navići.“
Kritički odmeri cara. „Izgledate neobično čilo“, zaključi sedajući na
drugi kraj kožnog divana. „Mora da vam morski vazduh prija.“
„Mislim da se ne radi o vazduhu, Garione, već zbog toga što
spavam od osam do deset sati.“
„Spavate? Zar vi?“
„Zapanjujuće, zar ne?“ Zakat se iznenada smrknu. „Voleo bih da
sve ono nije toliko daleko odmaklo, Garione“, kaza.
„Naravno.“
„Urgit vam je rekao šta mi se desilo kad sam bio mlad?“
Garion klimnu. „Jeste.“
„Nespavanje datira otprilike otad. Lice koje mi je nekada bilo
posebno milo pohodilo me je u snu, tako da mi je spavanje postalo
mučenje.“
84
 „I nikad nije prestalo? Čak ni posle trideset godina?“
„Nijednom. Živeo sam u neumornoj žalosti, krivici i kajanju.
Živeo sam samo da bih sproveo osvetu nad Taurom Urgasom.
Čo-Hagova oštrica mi je to otela. Skovao sam desetine raznih
scenarija za svrgnuće tog ludaka — svaki je bio okrutniji od
prethodnog — ali podvalio mi je tako što je pošteno umro u bici.“
„Nije“, Garion se usprotivi. „Umro je u mukama koje ne biste
mogli da zamislite. Čo-Hag mi je pričao o tome. Taur Urgas je
sasvim poludeo pre no što ga je Čo-Hag svrgnuo, ali je ipak dovoljno
dugo živeo da shvati konačni poraz. Umirao je grizući i glođući
zemlju zbog očaja. Nije mogao da podnese poraz.“
Zakat je promislio o tome. „Dobro“, zausti napokon. „Možda je
to zaista strahotno. Mislim da sam sada manje razočaran.“
„Da li je saznanje da je Urgova loza sada istrebljena uticalo na
to da se duh koji vas je pohodio u snovima svih ovih godina napokon
umiri?“
„Ne, Garione. Mislim da to nije povezano. Prosto, sada umesto
pređašnjeg lika vidim drugi.“
„Oh?“
„Lice s povezom.“
„Siradisino lice? Mislim da vam nije preporučljivo da o njoj
razmišljate na taj način.“
„Ne shvatate, Garione. Još uvek je samo devojčurak, ali mi je
ipak nekako unela u život toliko mira i utehe koliko nikada nisam
osetio. Spavam kao odojče i krećem se korakom laganim od luckaste
rastrojenosti.“ Odmahnuo je glavom. „Iskreno, ne mogu to da
smislim, ali svejedno se ne mogu odupreti.“
Garion se zagleda kroz prozor uopšte ne primećujući titranje na
talasima i jato galebova. A onda, iznenada je shvatio toliko
očiglednu misao da je morala biti neosporno tačna. „Moguće je da
ste naišli na životno raskršće koje je Siradis spomenula“, kaza.
„Nagrađeni ste jer ste izabrali pravi put.“
„Nagrađen sam? Ko me je nagradio?“
Garion ga pogleda pravo u oči i poče da se smeje. „Mislim da još
niste spremni za odgovor“, reče. „Možete li da poverujete da je
Siradis uticala na vaše dobro raspoloženje?“
„Na neki čudan način mogu.“
85
 „Složenije je od toga, ali i to je dovoljno za početak.“ Garion
pogleda pometenog cara. „Zaglibili smo u nešto na šta ne možemo
uticati“, ozbiljno će. „Prošao sam kroz sve ovo, tako da ću pokušati
da vam olakšam koliko god mogu. Prosto pokušajte da budete
prijemčivi prema čudnim načinima postojanja.“ Nakratko je
promislio o tome. „Mislim da bi bilo dobro da zajedno radimo na
ovome — barem neko vreme — a možda ćemo se čak i sprijateljiti.“
Pružio je ruku.
Zakat se osmehnu. „Zašto da ne?“, reče, čvrsto prihvativši
Garionovu pruženu ruku. „Mislim da smo poblesavili kao Taur
Urgas, ali ipak zašto da ne? Nas dvojica smo najmoćniji ljudi na
svetu. Trebalo bi da smo smrtni neprijatelji, a vi mi nudite
prijateljstvo. Pa zašto da ne?“ Nanovo se osmehnu.
„Imamo gore neprijatelje, Zakate“, Garion će smrtno ozbiljno,
„i sva vaša armija — kao i moja — neće moći ni prstom da makne
kad stignemo kud smo se uputili.“
„A gde je to, mladi prijatelju?“
„Mislim da ga nazivaju ‘mesto koje više ne postoji’“
„Želeo sam da vas pitam o tome. Izraz je pun protivurečnosti.
Kako se možete naći na mestu koje više ne postoji?“
„Zaista ne znam“ reče Garion. „Odgovoriću vam kad stignemo.“
Doplovili su u luku Mal Džemil u južnoj Drevnoj Maloriji za dva
dana, a zatim krenuli konjima. Upustiše se u lagani galop dobro
uređenim glavnim drumom preko ozelenele pitome ravnice. Odred
vojnika konjice u crvenim tunikama starao se da put pred njima
bude prazan, a povorka koja je obično pratila cara u stopu dobro
zaostade. Pored druma su se nalazila usputna stajališta, sasvim
drugačija od tolnedranskih konačišta pored zapadnih puteva, a
carski čuvar je prilično grubo izbacio ostale putnike ne bi li se
načinilo mesta u ovim prenoćištima za cara i njegovu svitu.
Kako su danima sve više odmicali, Garion je napokon počeo da
shvata pravo značenje prideva „bezgranična“ kojim su često
opisivali Maloriju. Dosad bezgranična prostranost algarijskih
ravnica nekako postade besmislena. Snežni vrhovi dalazijskih
planina koje su se nizale južnije od druma grabili su poput
ogromnih belih zubaca k nebu. Što su dalje zalazili u to beskrajno
prostranstvo, Garion je sve snažnije osećao kako je nekako manji.

86
 Čudno, ali i Se’Nedra je slično osetila, a sasvim očigledno joj se
nije dopalo. Opaske su joj sve češće bile osičave, a primedbe
ozlojeđene. Izjavila je da su široke odore seljaka prostačke, te da su
ogromne ralje koje su brazdale čitava jutra zemljišta odmah iza
strpljivih stada volova glup izum. Hrana joj se nije svidela, a čak joj
ni kristalno bistra voda, hladna i slatka kao da je potekla iz samih
izvora tolnedranskih planina, nije bila po volji.
Svileni lukavog pogleda izjaha pored nje sunčanog jutra
poslednjeg dana putovanja iz Mal Džemija.
„Pazite, Vaše veličanstvo“, prepredeno ju je upozorio kad su se
približili brdu prekrivenom mladom zelenom travom, toliko
bujnom da je izgledalo kao da prolaze pored gustog zelenog
pokrova. „Prvi pogled na Mal Zet ume da oslepi nepažljive putnike.
Da li biste pokrili jedno oko, za svaki slučaj? Tako možete da
uhvatite samo deo vidika.“
Lice joj se sledi. Pokuša da se ispravi u sedlu pokretom koji bi
bio upečatljiviji da je malkice viša i obrati mu se zapovednički:
„Nije smešno, prinče Keldare, svakako ne očekujemo da će
divljački grad na drugom kraju sveta moći da parira divotama Tol
Honeta, jedine carske prestonice na...“
Ućutala je, kao i svi ostali u sviti.
Dolina iza brda širila se ne kilometrima, već ligama, i bila je
sasvim ispunjena načičkanim građevinama Mal Zeta. Široke avenije
protezale su se prave kao dugačke zategnute niti, a građevine —
uprkos tome što nisu bile načinjene od mermera, jer se na svetu ne
bi moglo naći dovoljno mermera da bi se snabdela izgradnja tog
grada — blesnuše zahvaljujući snežnobeloj fasadi koja ih prosto
zaslepi. Prizor ih ostavi bez daha.
„Ništa posebno“, Zakat će tobože skromno, „Samo prijateljski
kutak koji nazivamo domom.“ Prepredeno pogleda Se’Nedrino
zapanjeno prebledelo lice. „Bolje da krenemo, Vaše veličanstvo“,
uputi joj. „Treba nam pola dana do carske palate.“

87
Deo drugi

MAL ZET

88
 Šesto poglavlje

KAPIJE MAL ZETA bile su poput, onih u Tol Honetu — bronzane,

široke i izglancane. Ipak, grad iza kapija bio je primetno drugačiji
od tolnedranske carske prestonice. Građevine su bile neobično
slične, a izgrađene su toliko gusto da su široke gradske avenije bile
ograđene glomaznim zidovima zgrada s dubokim usecima ili sa
zalučenim vratima ili uzanim stepeništem koje je vodilo do samog
krova. Ponegde se fasada razrušila, zbog čega se moglo zaključiti da
su građevine bile sačinjene od kvadratnog drvenog materijala.
Durnik je to prihvatio s negodovanjem, budući da je smatrao kako
zgrade treba da budu od kamena.
Zađoše malo dublje u grad i Garion primeti da na kućama
gotovo ne postoje prozori. „Ne bih da zakeram“, uputi Zakatu, „ali
zar vam ne izgleda kao da vam je grad malo dosadan?“ Zakat ga
upitno pogleda.
„Kuće su iste, a gotovo da nemaju prozora.“
„Oh“, osmehnu se Zakat, „tako biva kad se gradnja prepusti
vojnom staležu. Snažno veruju da sve treba da je jednolično, a vojne
zgrade ne podrazumevaju izgradnju prozora. Međutim, svaka kuća
ima svoj vrt i prozore na toj strani. Leti se vreme uglavnom provodi
u baštama ili na krovovima.“
„Čitav grad je takav?“ upita Durnik osmatrajući prilepljene
nanizane kućice.
„Nije, vrli Durniče“, odgovori car. „Ovaj deo grada je namenjen
kaplarima. Ulice namenjene kapetanima su kitnjastije, a one u

89
kojima žive radnici i obični građani prilično su skromnije. Vojnici
obraćaju mnogo pažnje na činove i počasti koje idu s njima.“
Posle nekoliko kućica niz glavnu ulicu naiđoše na jednu
poprečnu, gde je krupnija rumena žena oštro grdila mršavog
čovečuljka posramljenog pogleda dok. je odred vojnika iznosio
nameštaj iz kuće i gomilao ga na klimavim kolima.
„Morao si, Ekta?“, navali na njega. „Morao si da se napiješ i
izvređaš narednika? Šta ćemo sad? Godinama sam živela u onom
svinjcu od četvrti s nadom da će te unaprediti i taman kad sam
pomislila da će biti bolje, morao si da se napiješ i da nas opet vratiš
na staro.“ On promrmlja nešto.
„Šta si rekao?“
„Ništa, dušo.“
„A zapamtićeš ti ovo, Ekta, pazi šta ti kažem.“
„Život se stalno menja, zar ne?“, promrlja Sadi pošto su odjahali
malo dalje.
„Nije za podsmeh“, Se’Nedra će neočekivano žustro. „Izbacili su
ih iz doma zbog sitne budalaštine. Hoće li neko nešto preduzeti?“
Zakat je odmeri, a zatim mahnu kapetanu s crvenim ogrtačem
koji je pun poštovanja jahao iza. „Saznaj iz koje je jedinice“, naredi.
„Potom idi kod kapetana i reci mu da mi učini uslugu i vrati Ekti čin
— ukoliko se potrudi da ne pije.“
„Iz ovih stopa, Vaše veličanstvo“, kapetan odsalutira.
„O, hvala, Zakate“, reče Se Nedra donekle zbunjeno.
„Zadovoljstvo mi je, Se’Nedra“ nakloni joj se u sedlu, a potom
se kratko zakikota. „Siguran sam da će se Ektina žena ionako
postarati da on dovoljno propati za svoje greške.“
„Zar vam ovakav čin samilosti neće ukaljati glas, Vaše
veličanstvo?“, upita Sadi.
„Neće“, odgovori Zakat. „Vladar uvek treba da bude
nepredvidiv, Sadi. Time će zbuniti podređene. Uostalom,
povremena samilost doprinosi čvršćoj odanosti nižih staleža.“
„Zar su vam svi postupci iz političkih pobuda?“, upita Garion. Iz
nekog razloga Zakatov uzgredan ton ga je iznervirao.
„Mislim da jesu“, odgovori Zakat. „Politika je najbolja igra,
Garione, ali morate stalno igrati kako biste ostali u dobroj formi.“

90
 Svileni se nasmeja. „Isto to sam rekao o trgovini“, kaza. „Ipak,
jedina razlika je što u trgovini novac određuje pobednika. Kako
odrediti pobednika u politici?“
Zakat načini neobičnu grimasu dok je razmišljao — donekle kao
da se zabavlja, a s druge strane je ostao smrtno ozbiljan. „Veoma je
lako, Keldare“, reče. „Pobeđujete sve dok zadržite presto do kraja
dana. Ako završite mrtvi, izgubili ste — a svaki danje nova igra.“
Svileni ga dobro odmeri, a zatim pogleda Gariona pokrenuvši
prste: Moramo da razgovaramo, što pre.
Garion kratko klimnu, a zatim se zavali u sedlu zauzdavši konja.
„Nešto ne valja?“ upita Zakat.
„Mislim da mi je kolan popustio“, odgovori Garion sjahavši.
„Idite vi, stići ću vas.“
„Evo, pomoći ću ti ja, Garione“, Svileni ponudi pomoć, takođe
sjahavši.
„O čemu se radi?“ upita Garion kad se car udaljio zaokupljen
razgovorom sa Se’Nedrom i Kadifom.
„Pripazi se, Garione“, reče čovečuljak tiho pretvarajući se da
proverava kaiševe na Garionovom sedlu. „Prećutkuje nešto. Stalno
se smeška i tobože je sav fin, ali u suštini se nije mnogo promenio.“
„Nije se samo šalio?“
„Nimalo. Bio je smrtno ozbiljan. Doveo nas je u Mal Zet iz
pobuda koje nemaju nikakve veze s Mengom ili našom potragom za
Zandramas. Budi pripravan. Moguće je da će prestati da se smeška
bez ikakvog upozorenja.“ Povisio je glas. „Eto“, reče, cimnuvši kaiš,
„sada će držati. Hajde da ih sustignemo.“
Izjahali su na širok trg sa svih strana okružen platnenim
šatorima u svim mogućim nijansama crvene, zelene, plave i žute.
Trg je prosto vrveo od trgovaca i žitelja u šarenim širokim
košuljama do članaka.
„Gde običan narod živi ukoliko je čitav grad izdeljen na četvrti
po vojnim zaslugama?“, upita Durnik.
Vođa odeljenja unutrašnjih poslova, ćelavi debeljko Bredor koji.
je jahao pored kovača, osvrnu se uz osmeh.
„Svi imaju činove, vrli čoveče“, odgovori, „po ličnim zaslugama.
Odeljenje za unapređenja pažljivo se bavi time. Pokućstvo,
poslovanje, sklapanje brakova, sve se to određuje po činu.“
91
 „Zar to nije predisciplinovano?“ Durnik nije odustajao.
„Malorijci vole disciplinu, vrli Durniče“, Bredor se nasmeja.
„Angaraci se nagonski klanjaju vladarima, Melsini su duboko
posvećeni razvrstavanju, Arendi su preglupi da se pozabave
sudbinom, a Dali — oh, niko zapravo ne zna šta Dali žele.“
„Nismo toliko drugačiji od Zapadnjaka, Durniče“ oglasi se Zakat
preko ramena. „U Tolnedri i Sendariji sve se određuje imetkom.
Žitelji grade kuće i radnje i sklapaju brakove koje mogu novčano
podržati. Mi smo to jednostavno ozvaničili, to je sve.“
„Recite mi, Vaše veličanstvo“, Sadi će, „kako je moguće da je
narod toliko uzdržan?“
„Ne shvatam.“
„Zar ne treba barem da vam salutiraju dok prolazite? Ipak ste vi
car.“
„Ne prepoznaju me.“ Zakat slegnu ramenima. „Car se u
grimiznoj odori vozi u zlatnim zapregama, nosi krunu načičkanu
draguljima i obično ga prati barem puk carske garde uz paradne
fanfare. Sada sam samo običan čovek u beloj košulji koji prolazi
kroz grad s prijateljima.“
Garion je razmišljao o tome, i dalje pod utiskom prošaptanog
upozorenja Svilenog. Gotovo potpuno odricanje i od najmanjeg
samoveličanja koje je Zakat nagovestio u svojoj izjavi otkrilo je još
jedno lice tog složenog čoveka. Garion je bio posve siguran da ni
kralj Fulrah Sendarski, najskromniji vladar na Zapadu, ne bi bio
toliko povučen.
Pređoše trg i nađoše se na ulicama s malo većim kućama od onih
pored gradskih kapija, a tu i tamo mogao se primetiti i poneki ukras.
Međutim, delovalo je kao da su malorijski vajari imali ograničenu
maštu, a filigranski radovi na fasadama prednjih strana kuća bili su
neugledni i neukusni.
„Pukovnička četvrt „, Zakat će sažeto.
Izgledalo je kao će zauvek prolaziti gradom. U redovnim
razmacima nailazili su na trgove s pijacama ispunjene svetinom u
jarkim širokim košuljama koje su izgleda bile malorijska narodna
nošnja. Prođoše i poslednje nemaštovite jednolične kuće pukovnika
i građana jednakih po činu i zađoše pod široki drvored i na livade s
razigranim vodoskocima što su titrali na suncu. Široka je avenija

92
bila ograđena pažljivo oblikovanim zelenim figurama živice,
povremeno prošaranim trešnjinim drvećem prekrivenim
rozikastim listićima, lelujavim na blagom povetarcu.
„Kako je ovo divno!“, uskliknu Se’Nedra.
„Ipak se i u Mal Zetu može naići na ponešto lepo“, uzvrati Zakat.
„Niko, pa čak nijedan vojni arhitekta, ne bi mogao da izgradi ovoliki
grad da bude ceo ružan.“
„Kapetanska četvrt nije toliko loša“ obrati se Svileni malenoj
kraljici.
„Poznajete Mal Zet, Vaša visosti?“, upita Bredor.
Svileni klimnu glavom. „Osnovao sam ovde predstavništvo s
poslovnim ortakom“, odgovori. „Zapravo, više je skladište nego
radnja. Nezgodno je poslovati u Mal Zetu — previše je zakona.“
„Da li bi bilo neljubazno od mene ako bih pitao koji ste rang
dobili?“, upita službenik okruglog lica kao da opipava teren.
„Posedujemo rang generala“, odgovori Svileni sasvim uzgredno.
„Jarblek je hteo da budemo na nivou vojskovođe maršala, ali ipak
sam shvatio da kupovina toliko visokog ranga zapravo nema
dovoljno prednosti.“
„Rang se može kupiti?“, Sadi će.
„U Mal Zetu se sve prodaje“, odgovori Svileni. „Umnogome je
sličan Tol Honetu.“
„Ne u potpunosti, Svileni“, Se Nedra će uvređeno.
„To jest, uopšteno govoreći, Vaše carsko veličanstvo“, brže-bolje
se ispravi. „Mal Zet nikada nije bio počastvovan prisustvom tako
božanski uzvišene carske princeze koja prosto isijava poput
najdragocenijeg dragulja plamteći svojim ognjem ka suncu.“
Ona ga ošinu pogledom i okrenu mu leđa.
„Šta sam rekao?“ upita čovečuljak Gariona povređeno.
„Uvek si sumnjiv, Svileni“, uputi mu Garion. „Nikad se ne zna
kad teraš šegu s nekim. Mislio sam da ti je to sasvim jasno.“
Svileni ožalošćeno uzdahnu. „Niko me ne shvata“, jadao se.
„O, mislim da ima i takvih.“
Trgovi i bulevari koji su usledili nakon parkova i vrtova bili su
mnogo lepši, a kuće veće i razdvojenije. Međutim, i dalje se mogla
primetiti neizbežna nemaštovitost, nalik jednoličnosti koja bi

93
osigurala da će se svi podjednakog ranga smestiti u sličnim
odajama.
Generalske palate i palate trgovaca podjednakog ranga nanovo
smeniše livade i drvoredi, a u samom središtu zelenila ukaza se
ogroman mermerni grad s posebnim zidinama i izglancanim
kapijama.
„Carska palata“, oglasi se Zakat donekle ravnodušno, namrštivši
se. „Šta ste onamo gradili?“ obrati se Bredoru pokazujući na dugački
niz visokih građevina mimo južnog zida ograđenog zdanja.
Bredor bojažljivo kašljucnu. „To su službeničke odaje, Vaše
veličanstvo“, odgovori neodređeno. „Sećate se da ste naredili da se
izgrade baš pre bitke kod Tul Mardua?“
Zakat stegnu vilice. „Nisam očekivao da će biti toliko prostrane“,
kaza.
„Ima nas prilično, Vaše veličanstvo“, objasni Bredor, „te smo
pomislili da će sve biti skladnije ukoliko svako odeljenje ima
zasebnu zgradu.“ Izgledao je kao da se izvinjava. „Prostor nam je
zaista trebao“, uputi Sadiju kao da se pravda. „Smestili su nas s
vojskovođama, a službenici raznih odeljenja često su morali da dele
prostorije. Ovako je jednostavnije, zar ne?“
„Zaista bih želeo da me ne uvlačite u razgovor, ekselencijo“
odgovori Sadi.
„Samo sam hteo da uposlim vaše iskustvo u vođenju službenih
poslova.“
„Salmisrina palata je prilično jedinstvena“ Sadi će. „ Volimo da
se mešamo. Tako lakše možemo da špijuniramo, ubijemo,
spletkarimo ili se bavimo kojekakvim drugim uobičajenim
državnim delatnostima.“
Kad su se približili kapiji carskog zdanja, Garion pomalo
iznenađeno primeti da su široke bronzane rešetke obložene zlatnim
listićima, a budući da mu je sendarsko vaspitanje nalagalo
štedljivost, prenu se zbog samog prizora tog besramnog rasipništva.
Se Nedra je, nasuprot tome, ispitivački merkala neprocenjivu
kapiju.
„Ne bi mogla da je poneseš“, posavetova Svileni.
„Šta?“ rasejano će ona.
„Kapiju. Preteška je da se ukrade.“
94
 „Umukni, Svileni“, reče odsutno, i dalje premeravajući kapiju.
Svileni se najednom grohotom zasmeja, zbog čega se zelenooka
Se’Nedra okrenu i prekorno ga pogleda.
„Idem da vidim gde je Belgarat“, oglasi se čovečuljak.
„Idi“, pogledala je Gariona koji se trudio da sakrije široki osmeh.
„Nešto je smešno?“ upitala je.
„Ne, dušo“, žustro odgovori. „Samo uživam u pejzažu.“
Čuvari na kapiji nisu bili ni približno uglađeni i nakićeni kao
ceremonijalni čuvari na kapiji Tol Honeta. Nosili su uglancane
verižnjače preko obredne crvene tunike, široke pantalone zavučene
u čizme do kolena, crvene ogrtače i zašiljene jajaste šlemove. Ipak,
nesumnjivo su izgledali kao ratnici. Pozdraviše Zakata odrešitim
vojnim salutiranjem, a čim je car prošao kapiju, razleže se
gromoglasno trubljenje koje je najavilo njegov ulazak u carsko
zdanje.
„Uvek sam to mrzeo“ poveri se malorijski vladar Garionu.
„Trubljenje mi probija uši.“
„Mene živcira kad me podanici stalno prate trudeći se mi da
udovolje u svemu“, Garion će.
„Ponekad su korisni.“
Garion klimnu glavom. „Ponekad“, saglasi se, „ali postalo je
nekorisno istog trena kad mi je jedan od njih hitnuo nož u leđa.“
„Zaista? Bio sam ubeđen da vas narod prosto obožava.“
„Radilo se o nesporazumu. Porazgovarao sam malo s tim
mladićem i obećao je da se to neće ponoviti.“
„I to je bilo dovoljno?“, zapanjeno će Zakat. „Niste ga lišili
života?“
„Naravno da nisam. Pošto smo se razumeli, postao mi je
neizmerno odan.“ Garion tužno uzdahnu. „Poginuo je kod Tul
Mardua.“
„Žao mi je, Garione“, Zakat će. „Svi smo izgubili ponekog kod
Tul Mardua.“
U carskom zdanju nizale su se mermerne zgrade raznoraznih
građevinskih stilova, počev od onih strogo jednostavnih pa sve do
složeno nakićenih. Garion se iz nekog razloga seti palate kralja
Anega u Val Alornu, nalik ogromnoj zečjoj rupi. uprkos tome što
Zakatova palata nije bila samo jedna zgrada, građevine su se
95
podizale povezane mostovima na stubovima i galerijama nad
vrtovima punim statua i mermernih paviljona.
Zakat ih povede isprepletenim prolazima ka središtu zdanja,
gde se usamljeno podizala predivna palata ukazujući prostranošću
i visinom da je središte moći u bezgraničnoj Maloriji. „Sedište
Kalata Ujedinitelja“, izjavi car primetno zajedljivo, „mog cenjenog
pretka.“
„Nije li malkice prenakićeno?“ Se Nedra će oporo, očigledno i
dalje nevoljno prihvatajući činjenicu da Mal Zet daleko prevazilazi
njen devojački dom.
„Naravno da jeste“, odgovori Malorijac, „ali razmetljivost je bila
neophodna. Kalat je morao dokazati ostalim generalima da je višeg
ranga, a u Mal Zetu se nečiji rang može uvideti preko palate. Kalat
je nesumnjivo bio hulja, otimač trona i nešarmantan gospodin, tako
da je bio prinuđen da se izdigne na drugačiji način.“
„Kako samo volim politiku!“, Kadifa će Se’Nedri. „To je jedino
polje u kom duh može bezgranično da se poigrava — sve dok je
prisutna nagrada.“
Zakat se nasmeja. „Trebalo bi da vam ponudim mesto u vladi,
markizo Lizel“, reče. „Potreban nam je carski lupač čvrga — neko ko
će podbadati naše uobražene uzvišenosti.“
„O, hvala, Vaše veličanstvo“, zahvali uz osmeh s jamicama na
obrazima. „Da nije porodičnog posla, verovatno bih se dvoumila.
Zvuči zabavno.“
Uzdahnuo je tobože iz žaljenja. „Gde ste bili dok sam tragao za
suprugom?“
„Verovatno u kolevci. Vaše veličanstvo“, nevino odgovori.
On frknu. „Nepristojno od vas“, optuži je.
„Jeste“, saglasi se. „Ali ipak je tako“, presudila je.
Opet se nasmejao, a zatim se okrenu ka Polgari. „Ukrašću vam
je, gospo“, izjavi.
„Da bih postala dvorska luda, Kale Zakate?“ upita Lizel nimalo
razdragano. „Da bih vas zabavila visprenim dosetkama i opaskama?
O, ne, mislim da je to nemoguće. Postoji i druga strana moje ličnosti
koja vam se ne bi dopala. Zovu me Kadifa i često me porede s
leptiricom nežnih krila, ali ova leptirića poseduje otrovnu žaoku, što
je nekoliko njih otkrilo s malim zakašnjenjem.“
96
 „Smiri se, mila“, promrmlja Polgara. „Nemoj odati poslovne
tajne zbog peckanja.“ Kadifa spusti pogled. „Da, gospo Polgara“,
pokorno će.
Zakat je pogleda, ali ipak ništa ne reče. Skliznu sa sedla, a trojica
konjušara požuriše da preuzmu uzde. „Hajdemo“, uputi Garionu i
družini. „Želim da vas malo provedem okolo.“ Prepredeno pogleda
Kadifu. „Nadam se da će mi markiza oprostiti ukoliko budem
pokazao uobičajen ponos zbog svog doma — čak i onaj
najskromniji.“
Slatko se zakikotala.
Garion sjaha i s ljubavlju Kretijenu dodirnu vrat. Njegovo
razočaranje moglo se osetiti skoro u čitavoj odaji kad je predao uzde
konjušaru.
Uđoše u palatu kroz široka pozlaćena vrata i nađoše se u odaji s
kupolom, prilično slično ukrašenoj kao ona u carskoj palati u Tol
Honetu, iako nije bilo mermernih bista zbog kojih je Varanin ulaz
pomalo podsećao na mauzolej. Mnoštvo službenika, vojnika i civila
čekalo je cara, a svi su nosili hrpu spisa, naoko važnih.
Zakat uzdahnu pošto ih ugleda. „Izgleda da ćemo morati da
odgodimo obilazak“, reče. „Ionako sam ubeđen da želite da se
okupate i presvučete — i verovatno se odmorite pre početka
propisanih običaja. Bredore, da li biste mogli da uputite goste ka
odajama i naredite da im posluže lagani obrok?“
„Naravno, Vaše veličanstvo.“
„Istočno krilo bi verovatno bilo pogodno. Daleko je od gungule
u hodnicima ovog dela palate.“
„To sam i ja pomislio, Vaše veličanstvo.“
Zakat se kiselo osmehnu. „Zajedno ćemo večerati“, obećao je.
„Prisna večerica s ne više od dvesta ili trista gostiju.“ Pogleda
skupinu uznemirenih službenika i načini grimasu. „Dakle, do
večeras.“
Bredor ih povede mermernim hodnicima što su odjekivali,
preplavljenim slugama i nižim službenicima.
„Ogromno mesto“, primeti Belgarat nakon šetnje od desetak
minuta. Starac se nije oglašavao od ulaska u grad i dremljivo je
jahao kao i inače, premda je Garion bio ubeđen da njegovom
pospanom dedi ništa nije promaklo.
97
 „Jeste“, saglasi se Bredor. „Prvi car Kalat imao je veličanstvene
zamisli.“
Belgarat progunđa. „Vladari često obole od te boljke. Mislim da
ima veze s nesigurnošću.“
„Recite mi, Bredore“, zausti Svileni, „čini mi se da sam čuo kako
je državna tajna služba pod vašim odeljenjem?“
Bredor klimnu glavom nevoljno se osmehnuvši. „To je jedna od
mojih brojnih obaveza, prinče Keldare“, odgovori. „Neophodno je
da znam šta se dešava u carstvu kako bih vladao situacijom, tako da
sam bio primoran da osnujem skromnu špijunsku službu.
Međutim, ipak je daleko od umešnosti službe kraljice Porene.“
„S vremenom će se razviti“, Kadifa će ubedljivo. „Iz nekog
razloga uvek tako biva.“
Izdvojeno od ostatka zdanja, istočno krilo palate okruživalo je
zatvoreno dvorište preplavljeno zelenilom neobičnog rascvetalog
rastinja koje je raslo oko jezerceta na sredini, glatkog kao ogledalo.
Sićušni kolibri jarkih boja kidisali su s cveta na cvet.
Polgari se oči zacakliše kad je Bredor otvorio vrata prostorija
koje će deliti s Durnikom.
Odmah iza zalučenog prolaza koji je vodio iz glavne odaje
nalazila se ogromna mermerna kada u podu s koje se podizala para.
„Oh“, uzdahnula je. „Napokon civilizacija.“
„Samo nemoj da se rastopiš u vodi, Pol“, Belgarat će.
„Naravno da neću, Drevni“, saglasi se odsutno i dalje
odmeravajući paru nad kadom i ne uspevajući da prikrije čežnju.
„Zar ti je to toliko važno, Pol?“, upita.
„Jeste, oče“, odgovori, „zaista jeste.“
„Čini mi se da je to nerazuman prezir prema prljavštini.“ Iskezi
se ostalima. „Ja sam joj odvajkada bio naklonjen.“
„Sasvim očigledno“, uzvrati mu ona, a zatim zaneme. „Uzgred,
stari vuče’, zausti prekorno pošto su ostali krenuli u koloni iz sobe,
„ukoliko ti je soba slično opremljena, trebalo bi da iskoristiš
pogodnosti koje ti pruža..“
„Ja?“
„Mirišeš, oče.“
„Ne, Pol“, ispravi je. „Ja smrdim, a ti mirišeš!“
„Kako god. Okupaj se, oče.“ Već je odsutno skidala cipele.
98
 „Dešavalo se da se ne okupam čak i deset godina“, izjavio je.
„Da, oče“, reče, „znam. Samo bogovi znaju koliko mi je to
poznato. A sada“, obrati mu se poslovnim tonom, „ukoliko mi
dopuštaš...“ Namerno poče da otkopčava haljinu.
Odaje koje je Garion delio sa Se’Nedrom bile su, ako ništa
drugo, barem raskošnije od Polgarinih. Garion je obišao nekoliko
većih soba proučavajući nameštaj, a Se’Nedra se sanjivog pogleda
smesta uputila ka kupatilu ostavivši za sobom putanju od ispuštene
odeće. Garion se ranije zblažnjavao zbog suprugine naklonosti ka
nehatnom razgolićivanju. Doduše, nije mu smetala Se’Nedrina
nagost. Ipak, tištilo ga je to što je ona očigledno bila nesvesna
činjenice da je njena nagost ponekad neizmerno nepogodna.
Stresao se od pomisli na to kad je sa sendarskim izaslanikom
dospeo u kraljevske odaje u Rivi baš u trenu kad je Se’Nedra probala
nekoliko novih haljina koje joj je krojačica poslala tog jutra. Sasvim
smireno je tražila izaslanikovo mišljenje o raznim nebitnim
sitnicama pokazujući se u svakoj haljini pred njim. Izaslanik,
ozbiljan i valjan sendarski gospodin, doživeo je više iznenađenja u
tih desetak minuta no u prethodnih pedeset godina, tako da je u
sledećem pismu ljubazno zatražio od kralja Fulraha da ga otpusti iz
službe.
„Se’Nedra, hoćeš li barem zatvoriti vrata?“ upita je Garion dok
je prstićem proveravala temperaturu vode.
„Tako ćemo teško razgovarati, Garione“, odgovori razložno
smestivši se u kadu. „Mrzim da vičem.“
„Je l’?“, reče. „Nisam primetio.“
„Budi dobar“, odvrati ona utonuvši u vodu uz zadovoljan uzdah.
Zatim poče da otvara i miriše kristalne bočice pored kade, koje su,
po Garionovoj pretpostavci, sadržale ulje koje su dame obično
dodavale u kupku. Se Nedra je nekoliko bočica neodobravajuće
zatvorila. Neke je pak darežljivo prosula u vodu, a jednu ili dve
protrlja o kožu na raznim mestima.
„Šta ako neko uđe?“ Garion nije odustajao. „Službenik, sluga,
izaslanik ili ko god drugi?“
„Pa šta?“
Piljio je u nju.

99
 „Garione, mili“, zausti podjednako razložno i smireno, „da su
mislili da se nećemo kupati, ne bi spremili kupku, je l’ tako?“
Koliko god da je pokušavao, nije uspeo da nađe podesan
odgovor.
Spustila je glavu u vodu dopustivši kosi da joj se raširi oko lica,
a zatim sede. „Da li bi mi istrljao leđa?“ upita.
Oko sat vremena kasnije, pošto su obedovali izvrstan ručak koji
su poslužile užurbane sluge, svratio je Svileni. Sitan lopov se takođe
okupao i promenio odoru. Sada je nosio bisernosivi dublet,
službeno elegantan i optočen draguljima. Kratku, inače neurednu
bradu pažljivo je skratio, a oko njega se širio neobičan miris.
„Odelo krasi čoveka“, odgovori Garionu kad ga je ovaj upitno
odmerio. „Treba uvek biti korak napred u novonastalim
situacijama.“
„Naravno“, Garion će jetko.
„Belgarat mi je rekao da svratim“, nastavi čovečuljak.
„Okupićemo se u ogromnoj odaji na spratu kako bismo se
posavetovali o ratu.“
„O ratu?“
„Jamačno, to se samo tako kaže.“
„Oh, zaista.“
Svileni ih povede dugim mermernim stepeništem koje se završi
pred povelikom odajom sa stolicom nalik prestonoj, smeštenom na
postolju na drugom kraju dvorane.
Garion ugleda raskošan nameštaj i teške grimizne zastore. „Ovo
nije prestona dvorana, je l’ tako?“, upita.
„Nije“, Svileni će. „Barem ne zvanična. Ovde se okupljamo da bi
izvesnim vladarima koji su u gostima bilo prijatno. Neki se kraljevi
unervoze kad se igraju van službenih odaja..“
„Oh.“
Belgarat sede podigavši noge u rasparenim čizmama na
izglancani sto. Kosa i brada su mu bile vlažne, što je posvedočilo da
se zapravo, uprkos tome što se tobože bunio protiv kupanja, držao
Polgarinih uputstava. Polgara je s Durnikom ćaskala na kraju stola,
nedaleko od Erionda i Tota. Kadifa i Sadi su provirivali kroz prozor
na uredni vrt istočno od Zakatove široke palate.

100
 „Dobro“, zausti matori čarobnjak, „izgleda da smo svi stigli.
Valjalo bi da porazgovaramo.“
Bolje nemoj da se izlaneš, Keldaru se prsti pokrenuše prateći
pravila dreznijskog tajnog jezika. Siguran sam da se nekoliko
uhoda smuca okolo.
Belgarat se upilji u zid preko puta sebe i pretraži svaki
centimetar ne bi li ugledao skrivene rupice. Progunđa pogledavši
Polgaru.
„Ja ću, oče“, promrmljala je. Pogled joj se zamuti i Garion oseti
poznati talas volje. Nije protekao ni tren kad je klimnula glavom i
prstima pokazala tri. Nanovo se usredsredila, a nadiranje volje se
izmeni, kao da polako bledi. Uspravila se i opustila volju. „U redu
je“, smireno će. „Zaspali su.“
„Vešto izvedeno, Pol“, Durnik će zadivljeno.
„Oh, pa hvala, mili“, uzvrati kroz osmeh i dodirnu mu šaku.
Belgarat spusti noge na pod i nagnu se za stolom.
„Valjalo bi da dobro pazimo“, ozbiljno će. „Verovatno će nas
uhoditi sve vreme dok smo u Mal Zetu, te bi trebalo da budemo
obazriviji. Zakat je sumnjičav, tako da ne možemo zasigurno znati
koliko je spreman da nam poveruje. Povrh toga, sasvim je moguće
da je naumio još nešto vezano za nas. Trenutno smo mu potrebni
da bi se rešio Menge, ali kako se još nije potpuno odrekao pohoda u
Ktol Murgosu, možda će se potruditi da nas natera da privolimo
Alorne da mu pomognu u ratovanju. Pri tom, kopka ga stanje s
Urvonom i Zandramas. Stvarno nemamo vremena da se petljamo u
unutrašnje malorijske začkoljice. Međutim, trenutno smo manje-
više u njegovim rukama, pa je bolje da pripazimo.“
„Možemo otići ako želimo, Belgarate“, Durnik će
samopouzdano.
„Radije ne bih, osim ako ne budemo imali izbora“, reče starac.
„Zakat bi verovatno bio ogorčen kad bismo ga obmanuli, a zaista ne
bih želeo da se skrivam i izbegavam poteru. Troši mnogo vremena,
a i opasno je. Daleko srećniji bih otišao iz Mal Zeta uz njegov
blagoslov, ili barem uz odobrenje.“
„Želim da stignemo u Ašabu pre no što nam Zandramas nanovo
utekne“, navali Garion.

101
 „I ja, Garione“, uzvrati mu deda, „ali ne znamo zašto je tamo,
tako da ne možemo pretpostaviti koliko će ostati.“
„Traži nešto, oče“, obrati se Polgara starcu. „Saznala sam o tome
kad sam joj zarobila um u Rak Hagi.“
Zamišljeno ju je promatrao. „Možeš li da pretpostaviš o čemu se
radi, Pol?“
Odmahnula je glavom. „Ne baš“, odgovorila je. „Mislim da je u
pitanju neka vrsta uputstva. Ne može da ode dok ga ne nađe. Samo
toliko sam uspela da shvatim iz njenih misli.“
„Šta god da je u pitanju dobro je skriveno“, kaza. „Beldin i ja
smo ispreturali Ašabu nakon bitke kod Vo Mimbra i nismo našli
ništa neobično, ukoliko uopšte možete shvatiti Torakov dom kao
iole običan.“
,Je li moja beba sigurna s njom?“ napeto će Se Nedra.
„Ne znam, mila“, odgovori Polgara. „Postarala se da sakrije um.
Zapravo, prilično je vešta u tome.“
„Čak i ako napusti Ašabu, Kugla će joj opet ući u trag“, Belgarat
će. „Ogromna je mogućnost da nije našla ono što joj treba, a to je
sasvim uspešno koči u Ašabi. Ako uspe u potrazi, lako ćemo je
pronaći.“
„Dakle, idemo u Ašabu?“, upita Sadi. „Koliko shvatam, čitava
briga za Mengu jednostavno nam je poslužila kao smicalica da
stignemo u Maloriju, je l’ tako?“
„Moraću da saznam više o tome kako bih odlučio šta ćemo.
Stanje u severnoj Karendiji je nesumnjivo ozbiljno, ali bolje bi bilo
da ne izgubimo iz vida činjenicu da nam je primarni zadatak da
stignemo Zandramas, a ona je u Ašabi. Ipak, pre no što išta odlučim
želeo bih da saznam malo više o onome što se izdešavalo u Maloriji.“
„To spada pod moju nadležnost“ ponudi Svileni.
„I moju“, dodade Kadifa.
„Možda ću i ja moći da pomognem“, izjavi Sadi uz osmejak, a
zatim se namršti. „No, ozbiljno, Belgarate“, nastavio je, „vaša
porodica je moćna. Mislim da nas neće poslužiti sreća da ubedimo
Kala Zakata da nas pusti dobrovoljno, bez obzira na to koliko
iskreno izgleda.“
Starac natmureno klimnu. „Moguće je da će tako i biti“, saglasi
se, a zatim pogleda redom Svilenog, Kadifu i Sadija. „Pripazite“,
102
upozorio je, „ne dopustite nagonima da vas savladaju. Potrebna su
nam obaveštenja, ali ne morate baš da džarate osinjak.“ Namerno
upravi pogled ka Svilenom. „Nadam se da sam bio jasan“, reče. „Ne
petljajte samo zato što vam je dosadno.“
„Veruj mi, Belgarate“, odgovori Svileni ljupko se osmehnuvši.
„Zapravo ti već veruje, Keldare“, ubeđivala je Kadifa čovečuljka.
Belgarat odmeri svoj na brzinu sklepan špijunski odred i
odmahnu glavom. „Zašto li imam utisak da ću zažaliti?“ promrmlja.
„Paziću na njih, Belgarate“, obeća Sadi.
„Ne sumnjam, ali ko će paziti na tebe?“

103
 Sedmo poglavlje

POVEDOŠE IH UVEČE hodnicima Zakatove palate ka dvorani za

gozbu u kojoj bi se bezmalo mogao održati viteški turnir. Široko
polukružno stepenište spuštalo se u dvoranu ukrašeno s obe strane
razgranatim ogromnim svećnjacima i dobošarima u livrejama.
Očigledno je da je stepenište prilagođeno kako bi odgovaralo
plemenitim zvanicama. Dočekali su sve zvanice uz gromoglasno
trubljenje praćeno zvonkim glasom sedog glasonoše, toliko
kreštavim da se moglo zaključiti da ga je dugogodišnje oglašavanje
gotovo sasvim uništilo.
Garion je s prijateljima sačekao u malom predsoblju da najave i
poslednjeg domaćeg plemića.
Vođa protokola, sitni melsinski cepidlaka uredno podšišane
smeđe brade, zatražio je od zvanica da se poređaju po važnosti
ranga, a kad ga je sasvim zbunilo određivanje tačnih rangova
neobične skupine, pojaviše se nevolje. Mučio se da odredi je li
čarobnjačka titula viša od kraljeve ili titule carske princeze, dok ga
Garion nije oslobodio nedoumice povevši Se’Nedru na sam vrh
stepeništa.
„Njihova kraljevska veličanstva, rivanski kralj Belgarion i
kraljica Se’Nedra“, objavi glasonoša svečano, a dobošari zalupaše.
Garion u plavoj odori, sa Se’Nedrom koja ga je držala pod ruku
u zaslepljujuće beloj haljini, zastade na mermernom odmaralištu na
vrhu stepeništa dozvolivši šarolikoj svetini da se zablene u njega.
Ova donekle dramatična stanka nije bila sasvim njegova zamisao.

104
Se’Nedra mu je zarila nokte u ruku i snažno stegla, frknuvši: „Ne
mrdaj!“
Ispostavilo se da je i Zakat pomalo s naklonošću shvatao
dramatičnost, budući da je zapanjena tišina koja je usledila nakon
glasonošine objave otkrila kako je car naredio da se do tog trena
najstrože sakrije poreklo njegovih zvanica. Garion je bio dovoljno
pošten prema sebi da prizna kako je žagor koji se razlegao kroz
skupinu pod njima laskav.
Zaputi se niz stepenište, ali se ubrzo oseti kao da neko pokušava
da ga ujarmi poput jogunastog ždrepca. „Ne jurcaj!“ naredi Se
Nedra stišavši glas.
„.Da ne jurcam?“, pobuni se. „Jedva se pomeram.“
„Uspori, Garione.“
I upravo je tada shvatio da njegova supruga poseduje zaista
izvrstan dar. Pričala je bez pomeranja usana! Iako joj je osmeh bio
predivan, dobro — možda donekle prenakićen, iz njega su se izlivale
bujice tihih naredbi.
Žagor i mrmljanje koji se prolomiše kroz dvoranu kad su ih
najavili utihnuše čim su se domogli podnožja stepeništa, a kroz
svetinu započe beskonačan talas klanjanja koji je pratio njihov hod
po zastrtoj stazi što je vodila do malo izdignutog postolja gde se
nalazio sto predviđen za cara i naročite zvanice, domaće i strane.
Sam Zakat je, kao po običaju u belom, ali sada sa zlatnom
krunom na glavi, vesto iskovanom da predstavlja venac listića, čime
je samo doprineo važnosti svetkovine, ustao s prestola i pošao da ih
dočeka, uspevši time da izbegne onaj neobičan tren kad se dvoje
istog ranga susretnu u javnosti. „Baš lepo od vas što ste došli, draga
moja“, objavi prihvativši Se Nedrinu ruku i poljubivši je. Svima je
izgledalo kao da seljačić štitonoša ili niži plemić pozdravlja
prijatelje iz komšiluka.
„Baš lepo od vas što ste nas pozvali“, uzvrati ona ljupko se
osmehujući.
„Izgledate kao da vam dobro ide, Garione“, reče Malorijac
nanovo onim uzgrednim tonom pruživši ruku.
„Donekle, Zakate“, odgovori Garion dočekavši loptu od
domaćina. Dok god Zakat želi da se igra, Garion je osećao da bi i on
trebalo da se dokaže kao vešt protivnik.

105
 „Da li biste mi se pridružili za stolom?“ upita Zakat. „Možemo
porazgovarati dok nam se ostali ne pridruže.“
„Dakako“, saglasi se Garion sažeto.
Međutim, pošto stigoše do svojih stolica, radoznalost ga je
napokon savladala. „Zašto se pretvaramo da smo samo obični
žitelji?“, upita povlačeći Se’Nedri stolicu da sedne. „Gozba je
malkice službenija da bismo ćaskali o vremenu i raspitivali se za
zdravlje, zar nije tako?“
„Zbunjuje plemstvo“, odgovori Zakat zadovoljno. „Nikada
nemojte raditi ono što se od vas očekuje, Garione. Ako ih navedemo
da pomisle da smo stari dobri prijatelji, uza vreće od želje, a oni koji
su pomislili da već sve znaju barem će malo izgubiti
samopouzdanje.“
Se Nedra prosto zasija od razdraganosti, a potom popreko
odmeri Gariona. „Obrati pažnju, Garione“, predložila je. „Mogao bi
ponešto da naučiš od Njegovog veličanstva.“ Zatim se okrenu ka
Zakatu. „Zaista divno od vas“, obrati mu se, „ali frizura mi je
potpuna propast.“ Načini ojađen izraz lica dok je lagano dodirivala
kovrdže. Zapravo, kosa joj je bila prekrasna, prikačena u pletenice
obavijene biserjem i s čitavim vodopadom crvenih pramenova koji
su joj padali preko levog ramena.
Za vreme njihovog ljubaznog ćaskanja predstavili su ostale.
Svileni i Kadifa izazvaše komešanje kad su se pojavili — on u
draguljima ukrašenom dubletu, a ona u svetloljubičastoj brokatnoj
haljini.
Se Nedra zavidno uzdahnu. „Oh, kad bih mogla da odenem
onakvu boju!“ promrmlja.
„Možeš nositi šta god poželiš, Se’Nedra“, Garion će.
„Razlikuješ li boje, Garione?“ brecnu se. „Crvenokosa devojka
ne sme nositi svetloljubičastu.“
„Ako te to toliko tišti, mogu ti promeniti boju kose kad god
poželiš.“
„Da se nisi usudio!“, ciknu, nagonski se mašivši ka crvenom
slapu kovrdža preko ramena kao da želi da ih zaštiti.
„Samo sam predložio, draga.“
Glasonoša na vrhu stepeništa najavi Sadija, Erionda i Tota kao
skupinu, očigledno se boreći s činjenicom da mladić i grdosija nisu
106
imali zvanja koja bi njemu u ovom trenu imala smisla. Nasuprot
tome, prilikom sledećeg predstavljanja glas mu se ispuni
poštovanjem, a mršave noge mu klecnuše. „Njena visost,
vojvotkinja od Erata“, objavi, „čarobnica, gospa Polgara.“ Nakon
objave zavlada mukla tišina. „I vrli Durnik od Sendarije“, nadoveza
se glasonoša, „Dvoživotnik.“
Polgara i Durnik krenuše niz stepenište propraćeni tišinom
dubokog poštovanja.
Nakloni upućeni čuvenom paru bili su toliko duboki da je
izgledalo kao da su upućeni nekakvom božanstvu. Polgara je, u
uobičajenoj plavoj odori prošaranoj srebrnim nitima, išla
dvoranom uspravnog držanja kao da prolazi sama carica.
Tajanstven osmeh joj je lebdeo na usnama, a čuveni beli pramen
nad slepoočnicom blesnu joj pod svećama kad se s Durnikom
približila postolju.

Glasonoša se za to vreme na vrhu stepeništa udaljio od sledeće

zvanice, razrogačen i samrtno bled.
„Samo ti reci“, začu Garion kako se njegov deda obraća
plašljivcu. „Zaista sam ubeđen da će mi prepoznati ime.“
Glasonoša koraknu k mermernoj ogradi isturenog deki
stajališta. „Vaše veličanstvo“, kolebljivo će, „dame i gospodo,
podarena mi je neočekivana čast da vam predstavim čarobnjaka
Belgarata.“
Svi zapanjeno uzdahnuše kad se starac sa sivim ogrtačem od
mekane vime stušti niz stepenište bez ikakvog pokušaja da izgleda
uzvišeno ili ponosno. Okupljeno malorijsko plemstvo sklanjalo mu
se s puta ka stolu gde su se ostali već smestili sa Zakatom.
Međutim, kad je stigao otprilike na pola puta do carskog
postolja, zapade mu za oko melsinska plavojka s dubokim izrezom
na haljini. Stajala je zapanjena i puna strahopoštovanja a da nije
uspela da se nakloni ili da se barem skloni kad joj se najpoznatiji
gospodin na svetu približio.
Belgarat se zaustavi i odmeri je sasvim polako i promišljeno,
jedva dočekavši da primeti koliko joj je haljina otvorena. Na licu mu
se pojavi vragolasti osmeh, a plave oči mu se najednom zažariše.
„Lepa haljina“, reče.

107
 Ona smesta porumene.
Nasmejao se, pružio šaku i pomazio je po obrazu.
„Milo devojče“, kaza.
„Oče“, Polgara će strogo.
„Evo me, Pol.“ Iscerio se i nanovo krenuo ka stolu. Lepa
Melsinka ostade da zuri za njim, zapanjeno dodirnuvši obraz koji je
pomazio.
„Kako je grozan“, promrmlja Se Nedra.
„Prosto je takav, dušo“, branio ga je Garion. „Ne pretvara se da
je neko drugi. Ne mora.“
Gozba se sastojala od raznih đakonija koje Garion nije uspeo da
prepozna, a za nekoliko jela nije znao ni kako se jedu. Ispostavi se
da je bezazlen đuveč bio toliko zaljućen da su mu krenule suze, te je
morao da se maši vrča vode.
„Belara mi, Mare i Nedrel“, progrmeo je Durnik pruživši se ka
vrču. Garion je sada prvi put čuo Durnika da kune — barem se nije
mogao setiti da je bilo drugačije. Na njegovo zaprepašćenje, dobro
se pokazao.
„Ljutkasto“, presudi Sadi i mirno nastavi da jede smrtonosni
bućkuriš.
„Kako možeš?“, zapanjeno će Garion.
Sadi se osmehnu. „Zaboravili ste da sam navikao na otrove,
Belgarione. Čula ukusa otupe od njih.“
Zakat je zainteresovano pratio reakcije zvanica. „Trebalo je da
vas upozorim“, izvinjavao se. „Jelo je stiglo iz Gandahara, a
tamošnji žitelji se za vreme kišne sezone zabavljaju tako što
pokušavaju da zapale iznutrice bližnjima. Naširoko su čuveni po
hrabrosti, budući da se uglavnom bave lovljenjem slonova.“
Pošto se gozba završila, Bredor u smeđoj odori priđe Garionu.
„Ukoliko mi Vaše veličanstvo dozvoli“, zausti nagnuvši se ne bi li ga
Garion bolje čuo kroz smeh i razdragano ćaskanje s obližnjih
stolova, „upoznao bih vas s mnogima koji su toliko nestrpljivi da
vam se predstave“
Garion učtivo klimnu jedva se suzdržavši da ne napravi
grimasu. Već je prošao kroz ovo, te je tačno mogao da pretpostavi
koliko će mu predstavljanje dosaditi. Vođa odeljenja unutrašnjih
poslova povede ga s postolja pravo kroz gomilu živopisno odevenih
108
slavljenika, povremeno zastajkujući kako bi razmenio pozdrave sa
zvaničnicima saradnicima i predstavio im Gariona, koji se odmah
pripremi za dosadu od sat-dva. Ipak, pozamašniji ćelavac Bredor
pokaza se kao zabavno društvo. Uprkos tome što je izgledalo kao da
razgovara s Garionom o vedrim temama, zapravo ga je za vreme
šetnje ukratko i prilično jezgrovito upućivao o zvanicama.
„Razgovaraćemo o kraljevstvu Paliji“, promrmljao je kad su se
približili skupini podanika s visokim kupastim kukuljicama i
kožnim odelima odurne zelene boje. „Nikako se ne da verovati
takvoj bezočnoj ulizici, lažovu i kukavici.“
„Oh, tu ste, Bredore“, gospodin s kukuljicom pozdravi Melsina
trudeći se da zvuči srdačno.
„Veličanstvo“, Bredor se kitnjasto pokloni. „Čast mi je da vam
predstavim Njegovo veličanstvo Belgariona Rivanskog.“ Okrenu se
ka Garionu. „Vaše veličanstvo, ovo je Njegovo veličanstvo, kralj
Varazin od Palije.“
„Vaše veličanstvo“, žustro će Varazin nisko se poklonivši. Imao
je izduženo lice prošarano ožiljcima od osipa, s blizu postavljenim
očima i napućenim usnama. Garion primeti da su mu ruke
delimično prljave.
„Vaše veličanstvo“, otpozdravio je Garion pomalo uzdržano.
„Baš sam svojim dvorjanima kazivao kako bih radije poverovao
da će sunce sutradan izaći na severu no da će se vrhovni gospodar
Zapada pojaviti u Mal Zetu.“
„Život je pun iznenađenja.“
„Torakove mi brade, mudro zborite, Belgarione — ne smeta vam
ako vas tako zovem, Vaše veličanstvo?“
„Torak nije imao bradu“, Garion ga naprasito ispravi.
„Molim?“
„Torak — nije imao bradu. Barem ne kad smo se sreli.“
„Kada ste...?“ Varazin se najednom iskolači.
„Želite da kažete da su zapravo sve one priče o događajima u
Ktol Mišraku tačne?“ izreče u jednom dahu.
„Ne znam, Vaše veličanstvo“, reče Garion. „Još ih nisam sve čuo.
No, drago mi je što smo se upoznali, staro momče“, potapša
zapanjenog plemića po plećima preterano prisno. „Zaista mi je žao

109
što ne možemo još malo da proćaskamo. Hoćemo li, Bredore?“
Klimnu kukavnom kralju Palije, okrenu se i udalji se s Meisinom.
„Izuzetno ste vešti, Belgarione“, promumla Bredor. „Zacelo
mnogo više no što sam očekivao, budući da...“ oklevao je.
„Budući da izgledam kao nepismeno seljače?“, nadoveza se
Garion.
„Pa ne bih se baš tako izrazio.“
„Zašto da ne“, Garion slegnu ramenima, „kad je zapravo tako?
O čemu lije onaj svinjoliki hteo da razgovara? Očigledno je pokušao
da usmeri razgovor u svoju korist.“
„Prosto je“, odgovori Bredor. „Želi da se približi Kalu Zakatu.
Sva moć u Maloriji potiče s trona, a onaj koga će car saslušati nalazi
se na posebnom položaju. Varazin se trenutno preganja s
delčinskim regentom oko granica, te verovatno želi da vas privoli da
to spomenete caru.“ Bredor ga razdragano pogleda. „Mogli biste da
iskoristite trenutni položaj i zaradite čitavo bogatstvo, znate?“
Garion se nasmeja. „Ne bih uspeo da ga ponesem, Bredore“,
kaza. „Posetio sam jednom kraljevsku riznicu u Rivi, tako da dobro
znam koliko čitavo bogatstvo teži. Ko je sledeći?“
„Vođa trgovačkog odeljenja — neprevaziđena magarčina bez
obraza. Poput ostalih odeljenskih vođa.“
Garion se isceri. „A šta on hoće?“
Bredor zamišljeno povuče resicu uveta. „Ne znam tačno jer
nisam bio u zemlji. Ipak, Vaska je pokvarenjak, pa bi bilo bolje da
budete pažljivi.“
„Uvek sam pažljiv, Bredore.“
Vođa trgovačkog odeljenja baron Vaska, bio je izborani ćelavac
u smeđoj odori koja je izgleda bila uobičajena za službenike. Oko
vrata je nosio predebelu zlatnu ogrlicu koja je označavala titulu.
Premda je na prvi pogled izgledao kao da je star i onemoćao, oči su
mu bile pripravne i pronicljive kao u sokola. „Oh, Vaše veličanstvo“,
zausti nakon predstavljanja, „veoma mi je drago što sam vas
napokon upoznao.“
„Zadovoljstvo je moje, barone Vaska“, ljubazno će Garion.
Posle kraćeg razgovora Garion nije uspeo da uoči ništa neobično
u baronovom ophođenju.

110
 „Primetio sam da vam je princ Keldar od Dreznije saputnik“,
napokon će baron.
„Stari smo prijatelji. Znači li to da poznajete Keldara, barone?“
„Sreli smo se u nekoliko navrata — uglavnom oko uobičajenih
dozvola i darova, shvatate? Međutim, izgleda kao da stalno izbegava
da se susretne s organima vlasti.“
„Primetio sam to kod njega ponekad“, Garion će.
„Tako sam i mislio. Ne bih da vas zadržavam, Vaše veličanstvo.
Mnogi su nestrpljivi da vas upoznaju, a nipošto ne bih želeo da me
optuže kako sam vam ukrao sve vreme. Moraćemo uskoro opet da
popričamo.“
Baron se okrenu ka vođi odeljenja unutrašnjih poslova. „Zaista
lepo od vas što ste nas upoznali, dragi moj Bredore“, kaza.
„Ta nije to ništa, dragi barone“, uzvrati Bredor, pa uhvati
Gariona pod ruku i udalji se od Vaske.
„Šta ne valja?“, upita Garion.
„Ne znam zacelo“, odgovori Bredor, „ali izgleda da je dobio ono
što je tražio, šta god to bilo.“
„Zapravo mu nismo rekli ništa posebno.“
„Znam, i to me brine. Izgleda da ću morati da uhodim starog
druškana Vasku. Uspeo je da mi zagolica maštu.“
U naredna dva sata Garion je upoznao još dvojicu nakinđurenih
bednih kraljeva, podosta trezvenije odevenih službenika i ponekog
nevažnog plemića i njihove gospe. Svakako, mnogi su želeli prosto
da ih ostali primete kako razgovaraju s njim kako bi kasnije mogli
da kažu, onako uzgredno i svakodnevno: „Pre neki dan kad sam
pričao s Belgarionom, rekao mi je...“ Ostali su pak predložili da se
razgovor u četiri oka odloži za neki drugi put, a retki su pokušali i
da ugovore neobične sastanke.
Već je odocnilo kad je Kadifa napokon pristigla u pomoć. Prišla
je Garionu kad ga je porobila kraljevska porodica od Peldejna
predvođena kabastim kraljem s oker turbanom i njegovom
kikotavom mršavom gospom u ružičastoj haljini koja se žestoko
protivila njenoj narandžastoj kosi, kao i trojicom razmaženih
kraljevića derana koji su sve vreme cmizdrili i tukli se. „Vaše
veličanstvo“, zausti plavokosa Lizel uz naklon, „vaša supruga moli
za dozvolu da se povuče.“
111
 „Moli?“
„Pozlilo joj je.“
Garion je zahvalno pogleda. „Onda moram brzo da se vratim“,
žustro će okrenuvši se ka peldejnskoj vladarskoj porodici. „Nadam
se da ćete mi oprostiti“, kaza.
„Svakako, Belgarione“, kralj će ljubazno.
„Molim vas, prenesite pozdrave vašoj ljupkoj gospi“, nadoveza
se kraljica.
Kraljevi naslednici su se i dalje podbadali, i gurkali.
„Izgledaš izmrcvareno“, promrmlja Kadifa Garionu kad su se
malo udaljili.
„Sad bih te izljubio!“
„E to bi bilo zanimljivo.“
Garion se ogorčeno osvrnu preko ramena. „Bolje da udave ova
tri čudovišta i uzmu da odgajaju kučiće“, promumla.
„Bolje prasiće“, cepidlačila je.
Pogleda je.
„Onda bi mogli da prodaju slaninicu“, pojasnila je. „Trud bi im
se isplatio.“
„Se’Nedri je zaista pozlilo?“
„Naravno da nije. Osvojila je za večeras dovoljno srca, te želi da
ostavi nekoliko za ubuduće. Sada je pravo vreme da se povuče u
velikom stilu, ostavljajući za sobom horde razočaranih obožavalaca
koji su posve očajno sanjarili da je upoznaju.“
„Kako neobična procena situacije.“
Srdačno se nasmejala uhvativši ga pod ruku. „Ne za žene.“
Ujutru nakon doručka Zakat i Bredor pozvaše Gariona i
Belgarata da im se pridruže u carevoj radnoj sobi. U prostranoj i
udobnoj odaji nalazile su se police s knjigama i mapama i udobne
fotelje oko niskih stočića. Napolju je bilo toplo, te je prolećni mirisni
povetarac zadizao zavese na otvorenim prozorima.
„Dobro jutro, gospodo“, pozdravi ih Zakat pošto ih uvedoše u
sobu. „Nadam se da ste lepo spavali.“
„Jesam kad sam napokon uspeo da isteram Se’Nedru iz kade“,
Garion se osmehnu. „Mislim da je preterano pogodno. Da li biste
mi poverovali kad bih vam rekao da se juče kupala tri puta?“

112
 „Mal Zet je leti suviše vruć i prašnjav“, Zakat će. „Korišćenjem
kupatila je podnošljivije.“
„Kako dopremate vodu?“, upita Garion znatiželjno. „Nisam
video nikoga u hodnicima da nosi vedra s vodom.“
„Preko cevi ispod poda“, odgovori car. „Zanatlija koji je osmislio
ovu mrežu nagrađen je baronskom titulom.“
„Nadam se da vam neće smetati ukoliko ukrademo zamisao.
Durnik verovatno već pravi nacrte.“
„Lično mislim da je nezdravo“, oglasi se Belgarat, „predviđeno
je da se kupanje obavlja napolju — u hladnoj vodi. Sve ovo
uglađivanje može omekšati čoveka.“ Pogleda Zakata. „Doduše,
uveren sam da nas nisi pozvao da ćaskamo o filozofskim mislima
vezanim za kupanje.“
„Sem ukoliko vi tako želite, Belgarate“, kaza Zakat ispravivši se
u stolici. „Pošto smo se svi lepo odmorili od putovanja, mislio sam
da je sada pravo vreme da se bacimo na posao. Bredoru su podanici
podneli razne izveštaje, te nam on može izneti procenu o stanju u
Karendi. Izvolite, Bredore.“
„Da, Vaše veličanstvo.“ Ćelavi debeljko iz Melsine priđe karti
malorijskog kontinenta okačenoj na zidu, umešno ukrašenoj plavim
jezerima i rekama, zelenim prerijama, tamnozelenim šumama i
smeđim planinama belih visova. Gradovi nisu bili prikazani samo
kao obične tačke na karti već slikama građevina i utvrđenja. Garion
zaključi da je malorijska saobraćajna mreža gotovo isto razvijena
kao tolnedranska na zapadu.
Bredor pročisti grlo, te pošto se izborio sa Zakatovim svirepim
mačetom za dugački štap kojim bi pokazivao, započe: „Kao što sam
vam ispričao u Rak Hagi“, kaza, „izvesni gospodin Menga pojavio se
iz ogromne šume severno od jezera Karende pre nekih pola godine.“
Potapkao je sliku ogromnog šumskog pojasa koji se protezao od
karendskog venca ka Zamadskim planinama. „Neizmerno malo
znamo o njegovom poreklu.“
„To nije sasvim tačno, Bredore“, pobuni se Belgarat. „Siradis
nam je rekla da je grolimski sveštenik — ili je barem bio. Tako
možemo dosta toga zaključiti.“
„Rad sam da čujem sve čega se setite“, Zakat će.

113
 Belgarat pročešlja sobu pogledom i onda ga zaustavi na
nekoliko punih boca i izglancane čaše na kredencu u drugom kraju
odaje. „Smem?“, upro je prstom ka bocama. „Pametniji sam sa
čašom u ruci.“
„Poslužite se“, ponudi Zakat.
Starac ustade, priđe kredencu i posluži se čašom vina crvenog
kao rubin. „Garione?“ upita, ispruživši bocu.
„Ne, hvala, deda.“
Belgarat vrati kristalni čep uz. zveket i stade da korača krupnim
koracima po plavom tepihu. „Dobro“, zausti. „Znamo da kult
demona postoji u zaostalim delovima Karende iako su se grolimski
sveštenici potrudili da iskorene stare običaje prilikom preobraćanja
Karenda u Torakovu veru za vreme drugog hiljadugodišja. Priđe
znamo da je sam Menga bio sveštenik. E sad, ako pretpostavimo da
su malorijski Grolimi na vest o Torakovom upokojenju reagovali
poput murških Grolima, možemo zaključiti da im je duh sasvim
klonuo. Činjenica da je Urvon proveo nekoliko godina kopajući
tamo-amo ne bi li se domogao proročanstva koje bi barem
nagovestilo opravdanje da crkva ostane netaknuta predstavlja
prilično pouzdan dokaz da se suočio s maltene sveopštim očajanjem
u. grolimskim redovima.“ Zastao je da otpije malo vina.
„Nije loše“, odobravajuće će Zakatu. „Nimalo nije loše.“
„Hvala vam“
„E sad“, nastavi starac pripovedanje, „raznoliko se reaguje na
versko očajanje. Neki polude, poneki pokušaju da se oslobode
priklanjanjem kojekakvim nedoličnim obredima, a neki tvrdoglavo
odbijaju da prihvate istinu i trude se da vaskrsnu stare običaje. Ipak,
dešava se da retki krenu u potragu za novom verom, uglavnom za
nečim sasvim suprotnim od onoga u šta su verovali. Budući da se
karendska grolimska crkva eonima posvećeno bavila istrebljenjem
kulta demona, sasvim je očekivano da će nekoliko očajnih
sveštenika potražiti demonske gospodare u nadi da će im otkriti
tajne. Sećate se da ćete ukoliko začelo možete zapovedati
demonima, pridobiti ogromnu moć, a želja za moći je odvajkada
bila srž grolimske prirode.“
„Uklapa se u scenario, Drevni“, priznade Bredor.

114
 „I ja tako mislim. No, Torak je upokojen, te Menga iznenada
shvata da mu se religiozni temelj razrušio. Verovatno je prošao kroz
razdoblje kad je činio sve ono što su mu zabranili kao svešteniku —
opijanje, bludničenje i tome slično. Ipak, kad neko u nečemu
pretera, kad-tad završi prazan i nezadovoljan. Pa čak i raskalašnost
može dosaditi.“
„Tetka Pol bi se oduševila da te sada čuje“, Garion će.
„Da nisi pisnuo“, reče Belgarat. „Rasprave o mojim groznim
navikama predstavljaju temelj naše veze.“ Otpio je još malo vina.
„Baš je valjano“, kaza podigavši čašu ka svetlosti ne bi li se divio
boji. „Dakle, imamo Mengu koji se jednog jutra probudio s užasnom
glavoboljom, zadahom kao da je iz živinarnika i ognjem u utrobi koji
voda ne bi mogla ugasiti. Nema stvarnog razloga da nastavi da živi.
Možda bi čak izvadio žrtveni bodež i uperio ga sebi u prsa.“
„Zašto imam utisak da ste preterali s mozganjem?“ Bredor će.
Belgarat se isceri „Zarađivao sam za život pripovedanjem“,
izvinio se. „Ne mogu dopustiti dobroj priči da utekne bez nekoliko
veštih dodataka. No, moguće je i da jeste i da nije razmišljao o
samoubistvu. Suština je da je pao na krajnje dno postojanja. I tada
se dosetio demona. Prizivanje demona je opasno bezmalo kao da se
prvi penješ merdevinama prilikom opsade dobro utvrđenog grada,
ali Menga nije imao šta da izgubi. Stoga se uputio u šumu da nađe
karendskog vrača i nekako ga ubedi da ga nauči zanatu — ako se
tako može opisati. A potom se više od deset godina trudio da nauči
sve tajne.“
„Kako ste izračunali?“, Bredor će.
Belgarat slegnu ramenima. „Torak je upokojen pre četrnaest
godina ili tako nešto. Niko s mrvicom zdravog razuma ne bi se
ozbiljno zavaravao više od godinu-dve a da ne pobenavi, tako da je
Menga verovatno pre dvanaest godina krenuo u potragu za vračem
učiteljem. A zatim je, pošto je pojmio sve tajne, svrgnuo učitelja i...“
„Samo malo“, pobuni se Zakat. „Zašto bi ga ubio?“
„Učitelj je previše znao, a i mogao bi da prizove demone i
pošalje ih na ovog našeg razduženog grolimskog sveštenika. Pri
tom, moguće je da dogovor između učitelja i učenika, vezan za ove
rabote, uključuje doživotno služenje i da je potkrepljen kletvom.
Menga ne bi mogao da napusti matorog učitelja dok je živ.“

115
 „Kako znate toliko, Belgarate?“ upita Zakat.
„Detaljno sam ispitao život Morindima pre nekoliko
hiljadugodišja. Bilo mi je malo dosadno, a i bio sam radoznao da
saznam što više o magiji.“
„Jeste li ubili učitelja?“
„Nisam — pa, dobro, ne baš. Pošto sam ga napustio, poslao je
čudovištance na mene. Savladao sam ga i poslao ga nazad učitelju.“
„Ubio ga je?“
„Pretpostavljam da jeste. Obično uspeju u tome. Kako god, da
se mi vratimo na Mengu. Naišao je na kalidsku kapiju pre oko pola
godine i dozvao čitavu demonsku armiju. Niko zdravorazuman ne
bi odjednom dozvao više od jednog jer je preteško savladati ih.“
Namrštio se dok je koračao tamo-amo spuštene glave. „Jedino što
mi zvuči smisleno jeste da je nekako uspeo da dozove samog
gospodara demona i obuzda ga.“
„Gospodara demona?“ upita Garion.
„I oni imaju titule — kao i mi, ljudi. Ukoliko je Menga uspeo da
se dočepa gospodara demona, onda to stvorenje samo doziva armije
potčinjenih demona.“ Ponovo je napunio čašu, delujući kao da je
ponosan na sebe. „To je verovatno najpribližnija moguća verzija
Mengine životne priče“, kaza, nanovo sednuvši.
„Vična predstava, Belgarate“, pohvali ga Zakat.
„Zahvaljujem“, odgovori starac. „I ja tako mislim.“ Pogledao je
Bredora. „Zašto nam ne biste rekli šta je smislio, pošto sada znamo
o kakvom se druškanu radi?“
Bredor nanovo stupi pored karte opet se sukobivši s istim
mačetom i odbranivši se štapom za pokazivanje. „Pošto je Menga
osvojio Kalidu, glasine o njegovom podvigu razlegoše se po čitavoj
Karendi“, započe. „Ispostavilo se da vera u Toraka nikad nije bila
dovoljno natuknuta Karendima, a otprilike jedino što ih je
sprečavalo da se pobune jeste strah od grolimskih žrtvenih bodeža.“
„Kao Tuli?“, predloži Garion.
„Veoma slično, Vaše veličanstvo. Međutim, pošto je Torak
napokon preminuo, a crkva se raspala, Karendi su se vratili
nekadašnjoj veri. Stari hramovi su nanovo građeni, a drevni obredi
oživljeni.“ Bredor se strese. „Jezivi obredi“, kaza. „Pogani.“
„Grozniji čak i od grolimskih žrtvenih obreda?“ Garion će blago.
116
 „Garione, bilo je donekle opravdanja za njih“, negodovao je
Zakat. „Odabrane žrtve su bile počašćene, te su samovoljno odlazile
pod nož.“
„Ne one koje sam ja video“, usprotivi se Garion.
„Možemo nekom drugom prilikom proćaskati o uporednoj
teologiji“, Belgarat će, „nastavi, Bredore.“
„Kad su Karendi čuli o Mengi“ nastavi melsinski službenik
pripovedanje, „nagrnuli su u Kalidu da ga podrže i da se nađu na
strani demona. U podzemlju sedam karendskih kraljevstava oduvek
je postojao ustanički pokret, a mnogi tamošnji vetropiri veruju da
će im demoni ponuditi najbolju priliku za raskidanje okova od
svirepih Angaraka“, pogledao je cara. „Bez uvrede, Vaše
veličanstvo“, promrmljao je.
„Nisam se nimalo uvredio, Bredore“, uveravao je Zakat.
„Kao što bi se očekivalo, nevažni karendski kraljevi pokušali su
da spreče narod da pristupi Mengi. Gubitak podanika uvek je bolan
za vladara. Vojska — naša vojska — takođe se uznemirila zbog horde
Karenda koji su pohrlili da stanu pod Mengin barjak, tako da su
pokušali da prepreče prevoje. Ali budući da je veći deo vojske tada
bio s Njegovim veličanstvom u Ktol Murgosu, jedinice u Karendi
jednostavno nisu bile dovoljno brojne. Karendi su ih ili zaobišli ili
prosto savladali. Sada Mengina armija broji skoro milion vojnika,
doduše loše opremljenih i bahato uvežbanih, ali ipak je milion
pozamašnija brojka, čak i ako su vojnici samo sa štapovima. Pored
Dženoa, Menga potpuno vlada i Ganezijom, a samo što nije osvojio
i Katakor. Kad konačno uspe u tome, neminovno će krenuti i na
Paliju i Delčin. Ukoliko ga ne zaustavimo, pokucaće nam na
kapijama Mal Zeta do Erastide.“
„Je li dozivao demone u ovim pohodima?“, upita Belgarat
napeto.
„Ne baš“, odgovori Bredor. „Nakon događaja u Kalidi nema
potrebe za tim. Sam pogled na vojsku obično je bio dovoljan da svi
gradovi koje je osvojio otvore kapije pred njim. Pobeđuje s
neizmerno malo bojevanja.“
Starac klimnu. „Tako sam i pretpostavljao. Posebno je teško
nanovo podjarmiti demona pošto je osetio krv,“

117
 „Začelo, demoni nisu najnezgodniji“, nastavi Bredor. „Menga je
pokrio čitavu Karendu uhodama, tako da su zbog priča o njihovim
pohodima oni koji su dosad bili neopredeljeni odjednom svi
pomahnitali.“ Pogledao je cara. „Da li biste mi poverovali kad bih
vam rekao da smo zapravo uhvatili jednog izaslanika ovde u
karendskim kasarnama u Mal Zetu?“ upita.
Zakat odsečno podiže pogled. „Kako se ušunjao?“, navali.
„Prerušio se u kaplara koji je navodno zbog bolesti morao da se
vrati kući“, odgovori Bredor. „Toliko je bio detaljan da se sam ranio
ne bi li mu priča delovala ubedljivije. A tako je uverljivo proklinjao
Murge...“
„Šta ste mu uradili?“
„Nažalost, nije preživeo propitivanje“, Bredor će smrknuto, a
potom se sagnu da pomeri mače sa članka.
„Nažalost?“
„Imao sam štošta zanimljivo da mu predložim. Osećam se kao
da me lično vređaju kad se neko ušunja da bi podvalio mojoj tajnoj
policiji. Ukaljana mi je poslovna čast.“
„Šta onda predlažete?“, upita Zakat.
Bredor stade da hoda tamo-amo. „Bojim se da ćete morati da
vratite armiju iz Ktol Murgosa, Vaše veličanstvo“, reče. „Ne možete
se tući na dva fronta.“
„Ni govora o tome“, nepokolebljivo će Zakat.
„Mislim da nemamo mnogo izbora“, kaza Bredor. „Gotovo
polovinu snaga koje su ostale u Maloriji čine Karendi, a pošto sam
dobro razmislio o tome, smatram da bi se oslanjanje na njih u bilo
kakvom sukobu s Mengom moglo podvesti pod čistu budalaštinu.“
Zakat se natmuri.
„Shvatite to ovako, Vaše veličanstvo“, uglađeno će Bredor.
„Ukoliko biste povukli deo armije iz Ktol Murgosa, vrlo verovatno
biste izgubili Rak Ktaku i možda Rak Gorut, a ukoliko ne vratite tu
vojsku kući, izgubićete Mal Zet.“
Zakat je zurio u njega.
„Imamo još vremena da promislimo o nevolji, gospodaru“,
dodade Bredor razumno. „Ovo je prosto moja procena stanja.
Uveren sam da ćete potražiti potvrdu od ratnih špijuna, a moraćete
da se dogovarate i s visokim zvaničnicima.“
118
 „Ne“, nabusito će Zakat. „Ja ću odlučiti.“ Smrknuto pogleda u
pod. „Dobro, Bredore, vratićemo vojsku. Recite visokim
zvaničnicima kako želim da se svi okupe kod mene.“
„Da, Vaše veličanstvo.“
Garion skoči na noge. „Koliko će trajati da vam jedinice doplove
iz Ktol Murgosa?“ upita osetivši kako mu se utroba steže.
„Oko tri meseca“, odgovori Zakat.
„Ne mogu toliko da čekam, Zakate.“
„Stvarno mi je žao, Garione, ali nemamo izbora. Niko od nas ne
sme napustiti Mal Zet dok se vojska ne vrati.“

119
 Osmo poglavlje

SVILENI JE RANO UJUTRU svratio do odaja u kojima je Garion

obitavao sa Se’Nedrom. Čovečuljak je nanovo odenuo omiljeni
dublet i pantalone, ali ovog puta bez dragulja. Prebačene preko ruke
nosio je dve malorijske odore — lagane šarene košulje koje su nosili
skoro svi građani Mal Zeta. „Hoćeš li u grad?“, upita Gariona.
„Ne verujem da će nas pustiti iz palate.“
„Već sam se postarao za to. Bredor je dozvolio — pod uslovom
da ne pokušamo da pobegnemo uhodama koje će nas pratiti.“
„Poražavajuća zamisao. Mrzim da me prate.“
„Navići ćeš se.“
„Namerio si nešto određeno ili si samo želeo da se prošetaš?“
„Hteo sam da svratim do predstavništva da popričam s
preduzetnikom.“
Garion ga znatiželjno pogleda.
„Poverenik koji obavlja poslove u Mal Zetu.“
„Oh, nisam čuo za tu reč.“
„Zato što ne posluješ. Ovdašnji saradnik se zove Dolmar.
Melsinskog je porekla i samim tim prilično umešan, a vrlo malo
potkrada.“
„Ne verujem da ću uživati u pričama o tvojim poslovnim
dogodovštinama“ Garion će.
Svileni poput lopova pogleda oko sebe. „Možeš svašta da naučiš,
Garione“, reče, a prsti mu se hitro pokrenuše. Dolmar će nas
izvestiti šta se zapravo dešava u Karendi, pokazao je. Bolje da i ti
kreneš.
120
 „Pa dobro“, Garion će tobože nevoljno, „možda si u pravu. Sem
toga, zidovi su počeli da me pritiskaju.“
„Evo“, reče Svileni pruživši odoru, „obuci se.“
„Nije mi hladno, Svileni.“
„Ne treba ti odora zbog hladnoće. Zapadnjački odeveni
posetioci privlače podosta pažnje na ulicama Mal Zeta, a ja ne volim
kad neko blene u mene.“ Smesta se iskezi. „Džeparenje je užasno
teško kada te svi na ulici gledaju. Hoćemo?“
Košulja koju je Garion odenuo imala je izrez spreda i padala mu
je skroz do peta. To korisno odelo s dva duboka džepa sa strane
nosilo se preko ostale odeće. Načinjeno od prilično tankog platna,
lebdelo je za njima dok su hodali. Garion priđe vratima pomoćne
odaje i zateče Se Nedru kako češlja kosu još mokru od jutrašnje
kupke.
„Idem u grad sa Svilenim“, kaza. „Treba li ti štagod?“
Razmislila je nakratko. „Vidi ima li češljeva“, pružila je taj koji
je koristila. „Polako je počeo da gubi zube.“
„Važi.“ Okrenuo se da izađe.
„Ali kad već ideš“, dodade, „možda bi mogao da mi uzmeš i
svitak svile — plavozelene ako naletiš. Čula sam da u palati živi
nezamislivo vešta švalja.“
„Videću šta mogu da uradim“, reče i ponovo se okrenu da pođe.
„A možda i nekoliko metara ukrasne trake, ali obrati pažnju da
ne bude nakinđurena, već ukusno ukrašena.“
„Još nešto?“
Osmehnula mu se. „Iznenadi me. Baš volim iznenađenja.“
„Znači: češalj, svitak plavozelene svile, nekoliko metara
ukrasnih traka i iznenađenje“, brojao je na prstima.
„Nabavi mi isto odelo kao tvoje.“ Čekao je, a ona zamišljeno
napući usne. „Ne mogu se ničeg više setiti, Garione, ali možda biste
ti i Svileni mogli da pitate Lizel i gospu Polgaru žele li nešto..“
Uzdahnuo je.
Svileni se trudio da mu lice ostane bezizrazno kad je Garion
izašao.
„Dakle?“, oglasi se Garion.
„Ništa nisam rekao.“

121
 „Odlično.“
Krenuli su.
„Garione“, povika Se’Nedra.
„Da, dušo?“
„Uzmi i kolačiće.“
Garion izađe u hodnik odmah za Svilenim i poštara se da vrata
ostanu dobro zatvorena.
„Dobro se nosiš s ovim“, Svileni će.
„Vežba.“
Kadifa je dodala još ponešto na Garionov poduži spisak, a zatim
i Polgara. Svileni je razmatrao spisak dok su se spuštali dugim
odjekujućim hodnikom središnjeg dela palate. „Pitam se da li bi
nam Bredor pozajmio mazgu“, promumla.
„Prestani da se sprdaš.“
„Zar bih to radio?“
„Zašto si malopre koristio tajni jezik?“
„Uhode.“
„Zar u zasebnim odajama?“, zapanjeno će Garion setivši se
Se’Nedrine ponekad preterane nezainteresovanosti za to šta ima na
sebi, ili bolje reći šta nema kad ostanu sami.
„U zasebnim prostorijama otkrivaju se najuzbudljivije tajne. Ne
postoji špijun koji neće probati da iskoristi priliku i zaviri u nečiju
spavaću sobu.“
„Grozno!“, uzviknu Garion, a obrazi mu pocrveneše.
„Jamačno da jeste. Doduše, sada je to sasvim uobičajena
pojava.“
Prošli, su kroz kupolom zasvođeno predsoblje, a potom i kroz
pozlaćena glavna vrata palate i nađoše se na udam mirisnog svežeg
povetarca prolećnog jutra.
„Znaš“, Svileni će, „baš volim Mal Zet. Zbog prijatnog mirisa.
Predstavništvo nam je iznad pekare, tako da se dešavalo da me
ujutru miris odozdo prosto omami.“
Zadržali su se na kapiji carskog zdanja vrlo kratko. Učtivim
pokretom ruke jedan od dvojice neupadljivih uhoda kaza
stražarima na kapiji da je Svilenom i Garionu dopušteno da izađu u
grad.

122
 „Policajci ponekad znaju da pomognu“, oglasi se Svileni pošto
su krenuli širokim bulevarom koji se sve više udaljavao od palate.
Ulice Mal Zeta bile su preplavljene ljudima iz svih delova
carstva, kao i mnogim Zapadnjacima.
Garion se iznenadi kad je ugledao silne crvene tolnedranske
ogrtače među šarenim odorama tamošnjeg stanovništva, a ponegde
je bilo i Sendara, Dreznijaca i podosta Nadraka. Međutim, od Murga
nije bilo ni traga ni glasa. „Kakav metež“, primeti Garion.
„O, da. U odnosu na Mal Zet, Tol Honet deluje kao seoski vašar,
a Kamaar poput nedeljne pijace.“
„Dakle, ovde je svetsko trgovačko središte?“
„Ne, već u Melsini — dakako da su se Melsini usredsredili na
trgovinu novcem a ne robom. Tamo ne možeš kupiti čak ni lončić.
Samo novac.“
„Svileni, kako se može zaraditi kupovinom novca novcem?“
„Malkice je složeno“, Svileni zaškilji. „Znaš šta?“, započe. „ Ako
bi se usudio da preuzmeš kraljevsko blago u Rivi, pokazao bih ti
kako da dupliraš iznos za šest meseci poslovanja u Ulici Basa u
Melsini — s razumnom zaradom za obojicu kao nagradom zbog
dobre procene.“
„Hoćeš da se igram s kraljevskim blagom? Onda ću morati da se
suočim s otvorenom pobunom, ukoliko se sazna o tome.“
„Zato je to tajna, Garione. Ne smeš dozvoliti nikome da sazna..“
„Jesi li bar jednom u životu imao poštene namere?“
Čovečuljak je razmislio o tome. „Ne mogu se setiti“, ljupko
odgovori. „Čak i uprkos tome što imam dobro pamćenje.“
Kao što je čovečuljak nagovestio, prilično male prostorije
trgovačkog carstva koje je Svileni s Jarblekom osnovao u Mal Zetu
nalazile su se nad užurbanom pekarom. Spoljašnje stepenište iz
uzanog sokaka vodilo je na drugi sprat. Svileni krenu da se penje, a
Garion iznenada primeti napetost koja kao da je isijavala iz
njegovog prijatelja. „Mrzim kad ne mogu slobodno da govorim“,
kaza čovečuljak. „Toliko je uhoda u Mal Zetu da se svaka reč prenese
Bredoru tri puta i pre no što zaklopiš usta.“
„Mora da i oko tvojih prostorija ima uhoda.“
„Jašta, ali ne mogu ništa da čuju. Jarblek i ja smo naredili da se
pod, tavanica i zidovi oblože plutom debelom pola metra.“
123
 „Plutom?“
„Prigušiće sve.“
„Verovatno te je to podosta koštalo?“
Svileni klimnu potvrdno. „Ipak, uspeli smo da povratimo sve
samo posle nedelju dana poslovanja tako što smo uspeli da
sakrijemo određene postupke.“ Izvadio je iz unutrašnjeg džepa
ogroman bronzani ključ. „Hajde da probamo da ukebamo Dolmara
u krađi“, izgovori polušapatom.
„Zašto kad ionako znaš da te potkrada?“
„Jamačno da znam, ali ako ga uhvatim, mogu mu smanjiti
godišnji dodatak.“
„Zašto ga prosto ne odžepariš?“
Svileni je tapkao bronzanim ključem po obrazu razmišljajući o
predlogu. „Ne“, konačno presudi, „nije dobro za posao. Ovakva veza
se zasniva na poverenju...“
Garion prasnu u smeh.
„Moraš negde da povučeš crtu, Garione.“ Svileni tiho gurnu
ključ u ključaonicu i polako ga okrenu. A onda naglo gurnu vrata i
uskoči u odaju.
„Dobro jutro, prinče Keldare“, oglasi se prilično tiho gospodin
za neukrašenim stolom. „Očekivao sam vas.“
Svileni je izgledao pokunjeno.
Gospodin za stolom bio je mršavi Melsin s lukavim, blizu
postavljenim očima, tankim usnama i slabom, poput blata braon
kosom. Izraz na licu kao da je govorio da ne može da mu se ne
veruje. Svileni se ispravi. „Dobro jutro, Dolmare“, reče. „Ovo je
Belgarion Rivanski.“
„Vaše veličanstvo“, ustade Dolmar i pokloni se.
„Dolmare.“
Svileni zatvori vrata i privuče dve stolice koje su dotad stajale
pored smeđeg zida prekrivenog plutom. Iako je pod bio sačinjen od
običnih dasaka, svaki korak ili pomeranje nameštaja bili su
prigušeni, što je posvedočilo o debljini plute koja se nalazila ispod.
„Kako nam ide?“ upita Svileni smestivši se na stolicu i
privukavši nogom stolicu za Gariona.
„Plaćamo kiriju“, Dolmar će obazrivo.

124
 „Uveren sam da je pekar odozdo prosto oduševljen. Ne okolišaj,
Dolmare. Davno sam svraćao u Mal Zet. Obraduj me kako su mi se
ulaganja isplatila.“
„Ide nam bolje od prošle godine za petnaest odsto.“
„Samo toliko?“, Svileni zazvuča razočarano.
„Upravo smo podosta uložili u nabavku robe. Ukoliko i to
uračunate, brojka bi iznosila bezmalo četrdeset odsto.“
„E, to mi se već sviđa. Zašto gomilamo zalihe?“
„Jarblek je naredio. Trenutno se nalazi u Mal Kamatu, gde će
unajmiti brodove za prevoz na zapad. Očekujem da će stići za oko
nedelju dana s onom njegovom besramnom prostakušom.“ Dolmar
ustade, pažljivo sakupi spise sa stola i ponese ih do gvozdene peći u
ćošku. Zatim se nagnu, otvori vratanca na peći i mirno položi spise
pravo u oganj.
Gariona zapanji što se Svileni nije pobunio protiv
preduzetnikovog sramnog postupka. „Tražili smo tržište vune“,
izvestio je Melsin pošto se vratio za sto. „S povećanim vrbovanjem
vojske odeljenju za vojne zalihe potrebna je vuna za uniforme,
ogrtače i ćebad. Kad bismo uspeli da sklopimo dogovore sa svim
većim ovčarima, osvojili bismo čitavo tržište i verovatno preuzeli od
melsinskog udruženja deo trgovine vojnim zalihama. Ukoliko nam
uspe barem u tome da kročimo u odeljenje, ubeđen sam da ćemo
moći da sklopimo razne dogovore.“
Svileni je vukao dugi zašiljeni nos, zamišljeno škiljivši. „Pasulj“,
kratko će.
„Pardon?“
„Raspitaj se o kupovini ovogodišnjeg roda pasulja. Vojnik može
preživeti u iznošenoj uniformi, ali hrana mu je neophodna. Ukoliko
posedujemo rod pasulja, a možda i grubo brašno, odeljenje za vojne
zalihe neće imati izbora. Moraće da dođu kod nas.“
„Veoma ste dovitljivi, prinče Keldare.“
„Vrzmam se okolo već neko vreme“, Svileni će.
„Udruženje se sastaje ove nedelje u Melsini“, izveštavao je
preduzetnik. „Sastaviće popis cena svakodnevnih namirnica.
Dakako da želimo da se dočepamo tog cenovnika.“
„Smestio sam se u palati“, Svileni će. „Možda ću moći da ga
iznudim od nekoga..“
125
 „Trebalo bi još nešto da znate, prinče Keldare. Procurila je vest
da će udruženje predložiti određene pravne uredbe baronu Vaski iz
odeljenja za trgovinu. Predstaviće ih tobože da zaštite poslovanje,
ali činjenica je da su se nameračili na vas, kao i na Jarbleka. Smislili
su da bi trebalo ograničiti zapadne trgovce čiji je godišnji dohodak
veći od deset miliona da posluju u dve-tri oblasti na zapadnoj obali.
Time neće ugroziti manje trgovce, ali će verovatno skresati naše
poslovanje.“
„Možemo li da podmitimo nekoga i sprečimo ih u tome?“
„Već plaćamo Vaski čitavo bogatstvo da nam se ne mesa u
poslove, ali udruženje se rasipa novcem kao da je voda. Moguće je
da potkupljivanje barona nije dovoljno.“
„Sačekaj da malo pronjuškam po palati“, Svileni će, „pre no što
nanovo potplatiš Vasku ili išta preduzmeš.“
„Mito je uobičajeno za poslovanje, prinče Keldare.“
„Znam, ali ponekad se više postigne učenom.“ Svileni pogleda
Gariona, a zatim se ponovo okrenu ka preduzetniku. „Šta znaš o
dešavanjima u Karendi?“, upita.
„Dovoljno da shvatim da ugrožava poslove. Mnogi ugledni i
zapravo razumni trgovci napustili su radnje i pohrlili u Kalidu da bi
se prijavili u Menginu armiju. Tako da sada idu okolo s podignutim
zarđalim mačevima pevajući ‘Smrt Angaracima.“
„Postoji li ikakva šansa da im prodamo oružje?“, Svileni će
žustro.
„Verovatno ne. Zapravo nema dovoljno novca u severnoj
Karendi da bi se moglo uspešno sarađivati s njima, a državni nemir
je onesposobio sve rudnike. Tržište dragulja upravo je presušilo.“
Svileni zamišljeno klimnu. „Šta se zapravo tamo događa,
Dolmare?“ upita. „Bredorovi izveštaji su malo oskudni.“
„Menga se pojavio pred kalidskim kapijama s demonima.“
Preduzetnik slegnu ramenima. „Karendi su pomahnitali, a potom
upali u svojevrsni verski zanos.“
„Bredor nam je ispričao o raznim grozotama“, reče Garion.
„Pretpostavljam da su mu poslali malo preuveličane izveštaje,
Vaše veličanstvo“, Dolmar će. „Čak i dobro obučeni osmatrači
umeju da pomnože broj stradalih na ulicama s deset. Zapravo,
uglavnom su stradali Melsini i Angaraci. Mengini demoni su
126
bespogovorno izbegli da pobiju Karende, sem kad se to desilo
slučajno, isto se ponovilo u svim gradovima koje su zauzeli.“ Počeša
se po glavi, a preblizu smeštene oči mu se skupiše. „Sve je veoma
zamršeno, znate. Karendi gledaju na Mengu kao na oslobodioca, a
njegove demone kao nepobedivo koplje svoje armije. Ne mogu
tvrditi koje su mu stvarne pobude, ali oni divljaci tamo gore veruju
da je on spasilac koji je otišao da očisti Karendu od Angaraka i
melsinskih službenika. Dajte mu još nekih šest meseci i postići će
ono što niko pre njega nije.“
„A šta to?“, Svileni će.
„Da ujedini Karendu.“
„Koristi li demone pri svakom pohodu?“ upita Garion
nameravajući da potvrdi Bredorove reči.
Dolmar odmahnu glavom. „Ne više, Vaše veličanstvo. Nakon
onoga u Kalidi i u još nekoliko gradova koje je osvojio na početku
pohoda i ne mora. Treba samo da krene na grad. Dakako, demoni
su i dalje s njim, ali ne rade ništa drugo sem što stoje i izgledaju
užasavajuće. Karendi pokolju sve Angarake i Melsine u gradu,
otvore kapije i dočekaju ga raširenih ruku. A zatim demoni
nestanu.“ Razmislio je nakratko. „Ipak, jedan od njih je uvek s njim
— nekakvo senovito stvorenje koje nije tako džinovsko poput
ostalih. Uvek je na prijemima Mengi tik iza levog ramena.“
Garion se smesta nečeg setio. „Da li uništavaju grolimske
hramove?“, upita.
Dolmar trepnu. „Ne“, odgovori donekle iznenađeno, „zapravo
ne, a pri tom među stradalima nisu našli nijednog Grolima.
Naravno, moguće je da je Urvon opozvao sve Grolime iz Karende
kad je nevolja počela.“
„To bi bilo čudno“, nije se saglasio Garion. „Menga se pojavio u
Kalidi bez ikakvog upozorenja. Grolimi ne bi uspeli da pobegnu.“
Zagleda se zamišljeno u tavanicu.
„Šta je bilo, Garione?“ upita Svileni.
„Nešto jezivo mi je palo na pamet. Znamo da je Menga Grolim,
je l’ tako?“
„Nisam znao“, Dolmar će iznenađeno.
„Imamo dobre doušnike“, Svileni će. „Nastavi, Garione.“
„Urvon je stalno u Mal Jaski, zar ne?“
127
 Svileni klimnu. „Tako smo čuli. Ne želi da ga se Beldin dočepa
na otvorenom.“
„To bi značilo da je podosta neuspešan kao vođa. U redu onda.
Hajde da pretpostavimo da je Menga prevazišao period jada nakon
Torakove smrti i da je zatim našao vrača koji ga je naučio da priziva
demone. Pošto se vratio, obezbedio je bivšem grolimskom bratstvu
alternativu Urvonu — pored postizanja moći koju nikada nisu
iskusili. Jeste nezgodno kad nepismeni i priglupi karendski vrač
upravlja demonom, ali mislim da bi bilo mnogo strašnije kada bi
grolimski sveštenik obuzdao demona. Ukoliko Menga okuplja
razjedinjene Grolime i uči ih da koriste magiju, u ogromnoj smo
nevolji. Ne želim da naiđem na legiju vojnika sličnih Habat, a vi?“
Svileni se strese. „Ne naročito“, odgovori žustro.
„Dakle, neko mora da ga zaustavi“, Dolmar će, „što pre.“
Garion napravi kiselu grimasu. „Zakat se neće pokrenuti dok
mu se vojska ne vrati iz Ktol Murgosa — za tri meseca.“
„Za tri meseca će Menga biti nedodirljiv“, reče preduzetnik.
„Onda moramo smesta da krenemo“ Garion će, „sa Zakatom ili
bez njega.“
„Kako nameravaš da odemo iz grada?“, upita Svileni.
„Neka se Belgarat pozabavi time“, Garion pogleda službenika.
„Imate li još nešto da nam kažete?“ upita.
Dolmar povuče nos kao da imitira Keldarov uobičajeni tik.
„Postoji izvesna glasina“, reče.
„Recite.“
„Priča se u Karendi da se Mengin pakleni pomoćnik zove
Nahaz.“
„Zašto je to važno?“
„Nisam u potpunosti siguran, Vaše veličanstvo. Kada su Grolimi
otišli u Karendu u drugom milenijumu, sasvim su potisnuli
karendsku veru, a niko se nije potrudio da zabeleži ono malo legendi
koje su ostale. Zadržalo se jedino nejasno usmeno predanje, a
glasine kažu da je Nahaz bio plemenski demon prvobitnih Karenda
koji su se naselili u tim oblastima pre no što su Angaraci došli u
Maloriju. Karendi poštuju Mengu ne samo zato što je politički vođa
već i zato što je oživeo nešto najpribližnije bogu koji je postojao u
njihovoj tradiciji.“
128
 „Gospodar demona?“ upita Garion.
„Izvrstan opis, Vaše veličanstvo. Ukoliko su glasine tačne,
demon Nahaz poseduje bezgranične moći.“
„Plašio sam se da ćete to reći.“
Kada su se kasnije našli na ulici, Garion znatiželjno pogleda
Svilenog. „Zašto se nisi pobunio kada je spalio one spise?“ upita.
„To je uobičajeno za naš posao“, čovečuljak lasičjeg lica slegnu
ramenima. „Inače ne čuvamo ništa zapisano. Dolmar se trudi da sve
upamti.“
„Zar mu to ne olakšava da te potkrada?“
„Jamačno, ali ipak krade u razumnoj količini. Nasuprot tome,
kad bi se poresko odeljenje dočepalo naših zabeleški, propali bismo.
Hoćeš da se vratimo u palatu?“
Garion izvadi spisak. „Ne“, reče, „moramo prvo ovo da
obavimo.“ Zlovoljno pogleda papir.
„Kako li ćemo samo sve ovo poneti?“
Svileni se osvrnu da pogleda dvojicu neupadljivih špijuna koji
su ih sve vreme pratili.
„Pomoć nam je nadomak ruke“ nasmeja se. „Kao što sam već
spomenuo, policajci ponekad znaju da pomognu.“
Garion je narednih nekoliko dana uvideo da je carska palata u
Mal Zetu sasvim drugačija od bilo koje na Zapadu. Pošto je sva moć
počivala u Zakatovim rukama, birokrate i dvorski službenici
takmičili su se kako bi udovoljili caru i često se bavili neizmerno
zamršenim spletkama ne bi li urušili ugled svojih neprijatelja.
Uplitanje Svilenog, Kadife i Sadija u ova zapetljana dešavanja
podarilo je sasvim nov opseg dvorskim intrigama. Trojka je sasvim
uzgredno spominjala prijateljstvo Gariona i Zakata i razglasila po
ćelom dvoru da im rivanski kralj potpuno veruje. A potom su se
sklonili da posmatraju dalji razvoj događaja.
Službenici i dvorjani u carskoj palati veoma su brzo uvideli
značaj toga, kao i raznovrsne prilike da se probiju do carevog uha.
Troje Zapadnjaka je jasno podelilo moguće oblasti delanja a da
verovatno nisu zvanično ni porazgovarali o tome. Svileni se
usredsredio na trgovinske delatnosti, Kadifa se pozabavila
politikom, a Sadi je vesto umešao svoje duge prste u svet visokog
lopovluka. Premda su prevejano žrtvama stavili do znanja da
129
podmićivanje teško podnose, ipak su izrazili voljnost da prenesu
razne zahteve u zamenu za obaveštenja. Tako je Garion shvatio da
sasvim neočekivano raspolaže veoma uspešnim špijunskim
odredom. Svileni i Kadifa su se igrali sa žrtvama koristeći njihov
strah, pobude i otvorenu pohlepu tako vešto da su nalikovali
muzičarima koji uvežbano sviraju na dobro naštimovanim
instrumentima. Sadijevi postupci potekli iz ogromnog iskustva na
Salmisrinom dvoru bili su katkad prefinjeni, ali ponekad i bolno
otvoreni. Određenim sastojcima iz njegove crvene torbe najednom
skoči cena, a nekoliko zločinaca visokog ranga koji su doslovce
posedovali čitave odrede birokrata, pa čak i generala, iznenada
okončaše život pod sumnjivim okolnostima. Jedan od njih se
stropoštao potamnelog lica i iskolačenih očiju pred samim carem.
Uprkos tome što je Zakat rado posmatrao delatnosti trojke
donekle prikrivajući da ga sve to zabavlja, tada je ipak morao da
povuče crtu. Sutradan je prilično odlučno porazgovarao s Garionom
na večernjem sastanku.
„Ne smeta mi to čime se bave, Garione“, pričao je nesvesno
mazeći žuto mače koje mu je prelo na krilu. „Zbunili su sve bube što
mile po mračnim uglovima dvora, a zbunjena buba ne može utvrditi
svoj položaj. Volim kad su sve te ulizice preplašene i pometene jer
ih je tako lakše nadgledati. Ipak, moram negodovati zbog trovanja.
Nevešti trovač lako može da pogreši.“
„Sadi može otrovati samo jednu odabranu osobu na gozbi sa
stotinu zvanica“ Garion će ubedljivo.
„Zaista verujem da je sposoban“, saglasi se Zakat, „ali nevolja je
u tome što zapravo ne obavlja sam čin trovanja. S druge strane,
prodaje svoje bućkuriše prostim početnicima. Potrebni su mi neki
podanici u palati. Zna se ko su oni, tako da se niko ne bi usudio da
im zarije bodež u utrobu. Međutim, greška u trovanju može razoriti
čitava odeljenja moje vlade. Možete li ga zamoliti da prestane s
prodajom u palati? Sam bih porazgovarao s njim, ali ne želim da to
zvuči kao zvanično naređenje.“
„Popričaću s njim“, obeća Garion.
„Cenio bih to, Garione“, car ga pogleda prepredeno. „Međutim,
samo o otrovima. Mislim da su rezultati njegovih drugih napitaka
prilično zabavni. Baš juče sam video osamdesetpetogodišnjeg

130
generala kako prosi mlađašnu služavku. Toj matoroj budali nije
palo na pamet ništa slično u proteklih dvadeset pet godina. A
prekjuče je vođa odeljenja za javne delatnosti — nadobudni
magarac zbog kojeg bi mi pozlilo samo kad ga pogledam —
pokušavao dobrih pola sata da hoda uza zid građevine pred desetak
posmatrača. Godinama se nisam tako dobro nasmejao.“
„Njisanski napici teraju ljude na najčudnije poduhvate“, Garion
se osmehnu. „Reći ću Sadiju da se ograniči na opijate za
razdraganost.“
„Opijati za razdraganost“, nasmejano će Zakat. „Sviđa mi se
opis.“
„Uvek sam dobro baratao rečima“, Garion će skromno.
Žuto mače ustade, zevnu, te skoči s carevog krila. Debeljuškasta
mačka tada uhvati crno-belo mače za krzno ispod potiljka, donese
ga tačno onde gde je ležalo žuto mače i potom pogleda Zakata
upitno mjauknuvši.
„Hvala“, promrmlja Zakat.
Mačka zadovoljno skoči na pod, priđe žutom mačetu i krenu da
ga oblizuje, pridržavajući ga šapom.
„Stalno to radi?“, upita Garion.
Zakat klimnu. „Trudi se da bude dobra majka, ali ne želi da se
osetim usamljeno.“
„Baš je pažljiva.“
Zakat pogleda crno-belo mače koje mu je šapama obuhvatilo
šaku i prilično svirepo grizlo prst. „Mislim da bih uspeo da naučim
kako da preživim bez ovoga“, kaza trgnuvši se.

131
 Deveto poglavlje

NAJLAKŠI NAČIN da se izbegnu sveprisutne uhode koje su

pohodile carski dvor bio je da se svi važni razgovori obave na
otvorenom, te je Garion s prijateljima često provodio vreme šetajući
van palate. Stoga je jednog divnog prolećnog jutra išetao s
Belgaratom i Polgarom pod senku trešnjinog vrta kako bi saslušali
najnoviji Kadifin izveštaj o političkim spletkama o kojima se
šuškalo po hodnicima Zakatove palate.
„Iznenađuje me što Bredor verovatno zna šta se događa“, pričala
je plavokosa devojka. „Uopšte ne izgleda uspešno u svom pozivu,
ali mu je tajna policija svugde naokolo.“ Sasvim razmetljivo je
mirisala trešnjine cvetiće na grančici koju je izdigla pred licem.
„Barem nas ne mogu čuti ovde“ Garion će.
„Ne, ali nas mogu videti. Da sam na tvom mestu, Belgarione, ne
bih pričala toliko otvoreno — čak ni napolju. Naletela sam juče na
marljivca koji se trudio da zabeleži svaku prošaptanu reč u
razgovoru koji se odvijao na nekih pedesetak metara od njega.“
„Težak poduhvat“, oglasi se Belgarat, „kako mu je uspelo?“
„Potpuno je gluv“, odgovorila je, „ali naučio je s godinama da
čita s usana.“
„Vispreno“, promrmlja starac. „Je l’ zato tako napadno mirišeš
cvetiće?“
Klimnula je, a na obrazima joj se ocrtaše jamice kad se
osmehnula. „Zbog toga, a i zato što predivno mirišu.“
Počešao se po bradi pokrivši usne. „Dobro“, kaza. „Potrebno je
da neko odvuče pažnju Bredorovim uhodama da bismo mogli da
132
uteknemo iz Mal Zeta bez pratnje. Zakat tvrdoglavo odbija da išta
preduzme dok mu se trupe ne vrate iz Ktol Murgosa, te očigledno
moramo krenuti bez njega. Čime bismo mogli namamiti sve one
špijune?“
„Ničim, Drevni. Kukavni palijski kralj i delčinski regent urotili
su se jedan protiv drugog, ali tako je već godinama. Onemoćali
vladar iz Vorizba nastoji da pridobije carevu podršku kako bi
preuzeo presto sinu, koji ga je pre više od godinu dana zbacio s
trona. Vođa trgovinskog odeljenja baron Vaska pokušava da pripoji
odeljenje za vojne zalihe, ali ga generali sprečavaju u tome. To su
trenutno najvažnija dešavanja. Odvijaju se istovremeno i razne
sitne razmirice i zavere, ali ništa što bi moglo da privuče pažnju
uhodama.“
„Možeš li nešto prirediti?“ upita Polgara a da gotovo nije ni
razmakla usne.
„Pokušaću, gospo Polgara“, odgovori Kadifa, „međutim, Bredor
prati sve što se dešava na dvoru. Porazgovaraću sa Svilenim i
Sadijem. Postoji malecna šansa da nas troje zakuvamo nešto
dovoljno neočekivano da neprimećeno napustimo grad.“
„Lizel, polako postaje hitno“, Polgara će. „Ukoliko Zandramas
nađe ono za čim je tragala u Ašabi, nanovo će otputovati, a mi ćemo
opet lutati za njom kao onda u Ktol Murgosu.“
„Potrudiću se da smislim nešto, gospo“, obeća Kadifa.
„Vraćaš se unutra?“, upita Belgarat.
Klimnula je glavom.
„Idem s tobom.“ Zgroženo se osvrnu. „Nisam veliki ljubitelj
svežeg vazduha i svih ovih šetnji.“
„Hajde još malo da prošetamo, Garione“, reče Polgara.
„Važi.“
Kadifa i Belgarat krenuše ka istočnom krilu palate, a Garion se
uputi s tetkom niz uredno pokošen travnjak koji se protezao pod
rascvetalim krošnjama. Carić je pevušio na najvišoj grani
čvornovatog drevnog drveta kao da će mu srce prepući.
„O čemu li peva?“, upita Garion iznenada se setivši tetkine
neobične naklonjenosti pticama.

133
 „Pokušava da osvoji ženku“, odgovorila je nežno se osmehnuvši.
„To je doba godine. Neizmerno je rečit i obećava svašta, a većinu tih
obećanja će prekršiti do kraja leta.“
Osmehnuo se, naklonjeno je obgrlivši oko ramena.
Srećno je uzdahnula. „Baš je prijatno“, reče. „Kad smo
razdvojeni, nekako uvek gledam na tebe kao da si dečačić. Iznova
me iznenadi kad shvatim koliko si porastao.“
Nije uspeo da nađe pogodan odgovor.
„Kako je Durniku?“ upita. „Gotovo da ga ne viđam ovih dana.“
„Otkrio je s Totom i Eriondom jezerce bogato pastrmkama na
obodu carskog zdanja“, odgovori pomalo šašavo izokrenuvši oči.
„Bilo je prilično ulova, te je kuvarima malkice dojadilo.“
„Veruj Durniku da će naći vodu za pecanje“, Garion će kroz
smeh. „I Eriond peca? Ne liči mi to na njega.“
„Mislim da nije ozbiljan ribolovac. Ide prosto zbog Durnika, a i
zato što voli da je napolju.“ Zaćutala je i pogledala ga pravo u oči.
Kao i mnogo puta dotad, nanovo ga je do srži razoružala njena
lepota. „No, kako je Se’Nedri?“ upitala je.
„Našla je pregršt mladih plemkinja za druženje“, odgovori. „Gde
god da krene, uvek je neka od njih blizu.“
„Dame vole da provode vreme zajedno, mili“, reče.
„Pretpostavljam da ni muškarci ne smetaju, ali žene uvek traže
drugarice za razgovor. Toliko je važnih tema koje muškarci prosto
ne shvataju“, uozbilji se. „Dakle, nije se ponovilo ništa slično onom
iz Ktol Murgosa?“, upita.
„Ne, koliko ja znam. Izgleda mi prilično normalno. Neobično mi
je jedino što ne spominje Gerana.“
„Verovatno se tako brani, Garione. Možda to ne zna opisati, ali
svesna je melanholije koja ju je spopala u Prolguu, a sigurna sam da
shvata da bi, ukoliko se prepusti, bila sasvim izgubljena. Uverena
sam da razmišlja o Geranu, verovatno sve vreme, ali i da
jednostavno ne želi da priča o tome.“ Nanovo je zaćutala. „Kako se
razvija vaš fizički odnos?“, upitala je bez okolišanja.
Garion smesta pocrvene i pročisti grlo. „Oh, pa... zapravo nismo
imali mnogo prilika za to, tetka Pol... a i mislim da joj koješta drugo
okupira um.“

134
 Zamišljeno je napućila usne. „Nije dobro zapustiti se, Garione“
kaza. „Možete zastraniti ukoliko povremeno ne negujete strasti.“
Nanovo je pročistio grlo, i dalje rumen. „Izgleda mi
nezainteresovano, tetka Pol.“
„Sam si kriv, mili. Potrebno je samo malo planirati i obratiti
pažnju na detalje.“
„Kako je to samo zvučalo proračunato i hladnokrvno!“
„Mili, spontanost je zaista pogodna, ali ljubav se umnogome
zasniva na dobro isplaniranom zavođenju.“
„Tetka Pol!“ zavapio je sasvim preneraženo.
„Odrastao si, mili moj Garione“, podseti ga, „a odrasli imaju
određene odgovornosti. Dobro razmisli o ovome. Ponekad si veoma
maštovit. Ubeđena sam da ćeš smisliti nešto.“ Pogledala je obasjane
pašnjake. „Hoćemo li nazad?“, predloži. „Mislim da je vreme
ručku.“
Garion je posle podne opet šetao oko palate, ali ovog puta u
pratnji Svilenog i evnuha Sadija. „Belgarat kuje prevaru“, ozbiljno
će. „Čini mi se da je smislio kako da nas izvede iz grada, ali najpre
moramo na neko vreme da se otarasimo uhoda koje nas prate kako
bi ostvario naum.“ Namerno je češao nos dok je pričao, trudeći se
da pokrije usta.
„Polenska alergija?“ upita Svileni.
„Nije to u pitanju. Kadifa nam je rekla da su neki Bredorovi
špijuni gluvi i da mogu čitati s usana.“
„Predivna veština“, promrmlja Sadi. „Da li bi i oni koji nisu gluvi
mogli to savladati?“
„O, kako bi mi to pomoglo u raznim prilikama“, saglasi se
Svileni prekrivši usta rukom kao da se tobože nakašljao. Pogledao
je Sadija. „Možeš li mi iskreno odgovoriti?“ upita.
„Zavisi od pitanja, Keldare.“
„Čuo si za tajni jezik?“
„Dakako.“
„Umeš li da ga tumačiš?“
„Bojim se da ne. Nijedan Dreznijac nije hteo da me nauči.“
„Pitam se zašto.“
Sadi mu odgovori osmehom.

135
 „Snaći ćemo se ako pokrijemo usta dok govorimo“, Garion će.
„Zar nećemo posle nekog vremena postati providni?“ pobuni se
Sadi.
„I šta će uraditi? Narediti nam da prestanemo?“
„Verovatno ne, ali valjalo bi ponekad da propustimo i neku laž,
a ukoliko shvate da smo saznali o prisluškivanju, možda više
nećemo moći ovako da se prikrivamo.“ Evnuh uzdahnu zbog
izgubljene prilike, a zatim slegnu ramenima. „Ali dobro“, kaza.
Garion pogleda Svilenog. „Jeste li dokučili kako bismo mogli da
odvratimo službenike da nas prate?“
„Ne baš“, odgovori čovečuljak. „Izgleda da se melsinsko
udruženje trenutno usredsredilo na to da sačuva ovogodišnji
cenovnik u tajnosti i da pokušava da ubedi Vasku kako bi trebalo da
ograniče mene i Jarbleka na zapadnu obalu. Vaska je uglavnom na
našoj strani, ali samo dok ga dobro plaćamo. Mnoge tajne kolaju
okolo, ali trenutno se ničeg ne mogu dosetiti. Čak i ako postoji nešto
što bi se moglo iskoristiti, mislim da nije dovoljno važno da pecne
tajnu službu i nagna je da batali uhođenje.“
„Zašto ne bismo ciljali u sam vrh?“ predloži Sadi. „Mogu da
popričam s Bredorom i proverim prihvata li mito.“
„Mislim da to nije mudro“, Garion će. „Naredio je da nas prate
po Zakatovom zahtevu. Sumnjam da bi ga hrpa novca primorala da
razmišlja o mogućnosti da se suoči s gubljenjem glave.“
„Belgarione, razni su načini podmićivanja“, Sadi se osmehnu
lukavo. „Imam u torbi nešto što nagoni ljude da se osete veoma
dobro. Jedina je nezgoda što kad ga upotrebite nekoliko puta,
morate da nastavite s tim. Bol zbog prestanka je zaista
nepodnošljiva. Kupiću Bredora za samo nedelju dana i nateraću ga
da uradi sve što mu kažemo.“
Garion se najednom sablaznu zbog ovog predloga. „Stvarno to
ne želim“, reče, „uostalom, možda samo ako nam ništa drugo ne
preostane.“
„Vi Alorni nekako čudno gledate na etiku“, kaza evnuh
protrljavši ćelu. „Bez problema prepolovite protivnike, ali kad
čujete za otrove ili opijate, odmah se uzbudite.“
„Razlika u kulturi, Sadi“, Svileni će.
„Jeste li saznali još nešto što bi nam pomoglo?“, upita Garion.
136
 Sadi razmisli. „Ne baš“, odgovori. „Međutim, potkupljivost je
birokratama u krvi. Mnogi u Maloriji to koriste. Dešava se da u
Dalazijskim planinama ili na putu iz Mag Rena karavani zalutaju.
Neophodna im je dozvola trgovačkog odeljenja, a razglasilo se da
Vaska ponekad prodaje obaveštenja o polascima i o pravcu kretanja
izvesnim predvodnicima pljačkašima“, evnuh se zakikota. „Jednom
je prodao obaveštenja o karavanu trojici predvodnika pljačkaša.
Razvila se ljuta bitka u delčinskoj dolini, barem se tako priča.“
Garion zamišljeno zaškilji. „Stekao sam utisak da bi valjalo da
se usredsredimo na barona Vasku“, kaza. „Kadifa nam je rekla da i
on pokušava da preuzme odeljenje za vojne zalihe od vojske.“
„Nisam znao“, Svileni će iznenađeno. „Malena Lizel se brzo
usavršava, zar ne?“
„Jamice su u pitanju, prinče Keldare“, reče Sadi. „Ženska lepota
me nimalo ne privlači, ali kad mi se ona nasmeši, priznajem da mi
kolena zaklecaju. Prosto je neodoljiva — i svakako potpuno hladna
srca.“
Svileni klimnu glavom. „Da“, kaza, „Prilično smo ponosni na
nju.“
„Mogli biste da je potražite“, predloži Garion. „Pročačkajte više
o ovom neizmerno iskvarenom baronu Vaski. Možda ćemo uspeti
nešto da zakuvamo — nešto veoma primetno. Verovatno bi nam
otvorena tuča u dvorskim hodnicima obezbedila upravo onoliko
koliko nam treba da šmugnemo iz palate.“
„Veoma ste nadareni za politiku, Belgarione“, Sadi će
zadivljeno.
„Brzo učim“, priznade Garion, „i naravno, družim se s
ozloglašenim ljudima.“
„Oh, hvala vam, Vaše veličanstvo“, podrugljivo će evnuh.
Ubrzo nakon večere Garion se uputi hodnicima palate kako bi
se sastao sa Zakatom na dosad već uobičajenom večernjem
sastanku. Prikriveni pratilac vesto i tiho krenu za njim, držeći
pristojnu udaljenost.
Zakat je te večeri bio nekako setan, skoro smrknut, ledeno
ojađen kao onda u Rak Hagi.
„Loš dan?“, upita Garion sklonivši usnulo mače s podupirača za
noge pred stolicom. Zatim sede i postavi noge na podupirač.
137
 Zakat ga kiselo pogleda. „Nisam obraćao pažnju na poslove koji
su se nagomilali dok sam bio u Ktol Murgosu“, reče. „Da nezgoda
bude još veća, otkad sam došao, hrpa se samo povećava.“
„Znam kako se osećate“, saglasi se Garion. „Kad. se vratim u
Rivu, verovatno ću godinu dana čistiti radni sto. Mogu li vas
posavetovati?“
„Samo napred, Garione. Trenutno bih sve saslušao.“ Prekorno
pogleda crno-belo mače koje mu je opet zagrizlo dlan. „Ne tako
snažno“, promrmlja potapkavši prstom razjarenu zverčicu po nosu.
Maci se uši spustiše, te besno i cičavo mjauknu.
„Ne želim da vas uvredim“, poče Garion pažljivo, „ali mislim da
pravite istu grešku kao Urgit.“
„Zanimljiva opaska. Nastavite.“
„Čini mi se da bi trebalo da nanovo uredite vladu.“
Zakat trepnu. „E sad, to je složen predlog“, reče. „Ipak, ne
shvatam vezu s Urgitom. On je beznadežno nesposoban, barem je
bio pre no što ste se vi pojavili da ga naučite osnovama vladanja.
Kako to on i ja grešimo?“
„Urgit je kukavica“, Garion će, „a i verovatno će zasvagda biti. S
druge strane, vi niste takvi — možda ste ponekad pomalo sumanuti,
ali niste kukavica. Nezgoda je pak u tome što pravite iste greške.
Obojica pokušavate da sami odlučujete, čak i o najsitnijim
problemima. Pa i da prestanete da spavate, ne možete naći dovoljno
vremena da obavite sve dnevne obaveze.“
„Primetio sam. Koje je rešenje?“
„Podelite odgovornost. Vaše vođe odeljenja i generali su
sposobni — iskvareni, dakako, ali znaju šta rade. Naredite im da se
pozabave problemima i da pred vas iznose samo važnije odluke. I
recite im da ćete ih smeniti ukoliko se nešto izjalovi.“
„Garione, Angaraci tako ne posluju. Vladar je — to jest car u
ovom slučaju — oduvek odlučivao o svemu. Tako je bilo još od
raspuknuća sveta. Torak je odlučivao o svemu u drevnim
vremenima, a malorijski carevi su prosto pratili njegov primer, bez
obzira na to što ga nismo lično voleli.“
„Urgit je grešio u istom“, reče Garion. „Ali obojica ste zaboravili
da je Torak bio bog, a um i volja su mu bili bezgranični. Čovek
jednostavno to ne može podražavati.“
138
 „Nikom od mojih vođa odeljenja i generala ne mogu poveriti tu
odgovornost“ Zakat odmahnu glavom. „Ni sada ih ne mogu
dovoljno nadgledati.“
„Naučiće da se suzdrže“, ubedljivo će Garion. „Pošto neke od
njih resite dužnosti ili oduzmete počasti, ostali će shvatiti.“
Zakat se tmurno osmehnu. „Garione, ni tako Angaraci ne
posluju. Kada pokušavam da od nekoga napravim primer, onda to
podrazumeva dželatov trupac.“
„Svakako, to je unutrašnja politika“, saglasi se Garion,
„poznajete svoj narod bolje od mene. Ipak, ukoliko je neko nadaren,
nećete moći nanovo da zatražite njegovu pomoć ako mu odrubite
glavu, je li tako? Ne gubite nadarene podanike, Zakate. Teško ih je
naći.“
„Znate šta?“, Zakat će donekle zabavljeno. „Iako sam poznat kao
ledeni čovek i uprkos tome što delujete blago, hladnokrvniji ste od
mene. Zapravo, nisam sreo praktičnijeg čoveka od vas.“
„Odrastao sam u Sendariji, Zakate“, podseti ga Garion.
„Praktičnost je tamo religija. Kraljevanju me je naučio čovek po
imenu Faldor. Zapravo, kraljevstvo je prilično nalik gazdinstvu. No,
da se uozbiljimo, glavni cilj svakog vladara jeste da se stvari ne
raspadnu, a nadareni podanici su suviše vredni da bismo ih tek tako
izgubili. Morao sam nekolicini da oduzmem počasti, ali više od toga
nisam preduzeo. Tako su i dalje bili tu u slučaju da mi zatrebaju.
Možda biste hteli malo da razmislite o tome.“
„Promisliću o tome“ Zakat se ispravi. „Nego“, zausti, „kad već
spomenusmo iskvarenost u vladi..
„Oh? Pričali smo o tome?“
„Sada ćemo. Vođe odeljenja su manje-više nepoštene, ali troje
vaših prijatelja razvili su nekoliko novih stupnjeva u prefinjenosti
podmuklog spletkarenja i prevara u palati, što nismo mogli ni da
očekujemo niti da pratimo.“
„Jel’?“
„Ljupka markiza Lizel je zapravo uspela da ubedi kralja od Palije
i princa-regenta od Delčina da će se zauzeti za njih pred vama.
Obojica se potpuno nadaju da će njihova dugogodišnja prepirka
napokon izaći na videlo. Ne želim da zarate. Ionako je dovoljno
nezgodno s Karendom.“

139
 „Popričaću s njom“, obeća Garion.
„A princ Keldar zapravo poseduje čitave spratove trgovačkog
odeljenja. Više izveštaja dobija od njih nego ja. Melsinski trgovci se
okupljaju svake godine da odrede cene svega što se prodaje u
Maloriji. Njihova tajna je najčuvanija u carstvu, a Keldar ju je
upravo kupio. Namerno smanjuje cene, te je uznemirio čitavu
ekonomiju.“
Garion se namršti. „Nije spomenuo.“
„Ne smeta mi da zarađuje u razumnim merama — dok plaća
porez — ali zaista mu ne mogu dopustiti da sasvim preuzme
trgovinu u Maloriji, je li tako? Ipak je Alorn, a politička
naklonjenost mu je malo nejasna.“
„Predložiću mu da malo smanji poduhvate. Međutim, morate
da shvatite Svilenog. Mislim da mu zapravo nije stalo do novca. To
je njemu samo igra.“
„Doduše, najviše me brine Sadi.“
„Oh?“
„Prilično se napadno umešao u poljoprivredu?“
„Sadi?“
„U kamatskim močvarama raste određena divlja biljka. Sadi
mnogo plaća za nju, pa je jedan čuveni vođa pljačkaša morao da
pošalje sve svoje podanike da je uzgajaju i, naravno, da odbrane
usev. Koliko sam shvatio, već su se nekoliko puta žestoko potukli.“
„Ipak, pljačkaš koji se bavi uzgajanjem biljaka zapravo je
prezauzet da bi pljačkao putnike na glavnim saobraćajnicama“,
naglasi Garion.
„Ne shvatate suštinu, Garione. Nije mi smetalo kad je Sadi
uticao na to da se nekoliko službenika bolje oseća i poblesavi, ali
sada ipak teretnim kolima dovozi ovu biljku u grad i deli je
darežljivo među radnicima — i vojnicima. To mi se nimalo ne
dopada.“
„Pokušaću da ga ubedim da obustavi poslove“, saglasi se Garion,
a potom popreko pogleda malorijskog cara. „Međutim, shvatate li
da će, ukoliko ih obuzdam, prosto preći na nešto drugo, verovatno
podjednako kvarno. Zar ne bi bilo lakše da ih povedem iz Mal Zeta?“

140
 Zakat se nasmeja. „Dobar pokušaj, Garione“, reče, „ali mislim
da ne. Mislim da ćemo prosto sačekati da mi se vojska vrati iz Ktol
Murgosa. A tek onda možemo izjahati iz Mal Zeta.“
„Nisam sreo tvrdoglavijeg čoveka od vas!“ Garion će u žaru. „Zar
ne možete shvatiti da nam vreme izmiče? Odlaganje će nam možda
presuditi — ne samo meni već čitavom svetu.“
„Opet pričate o legendarnom sukobu Deteta Svetlosti i Deteta
Tame? Oprostite, Garione, ali Zandramas će morati da sačeka. Ne
želim da mi se vi i Belgarat slobodno šunjate po carstvu. Sviđate mi
se, Garione, ali uopšte vam ne verujem.“
Garionu krv uzavre. Svadljivo isturi bradu i skoči na noge.
„Zakate, strpljenje mi popušta. Pokušavao sam da se ponašam
koliko-toliko uljudno, ali granica postoji, a čini mi se da smo joj se
približili. Neću da se izležavam u palati tri meseca.“
„Tu grešite“, prasnu Zakat takođe skočivši i nezgrapno
ispustivši iznenađenu macu na pod.
Garion zaškrguta zubima pokušavajući da se obuzda. „Dosad
sam bio ljubazan, a sad želim da vas podsetim šta se desilo u Rak
Hagi. Znate li da možemo otići kad god poželimo?“
„I istog trena kad odete, tri odreda će se stuštiti za vama“, sada
je Zakat vikao.
„Ali to neće trajati dugo“, preteče će Garion.
„Šta ćete uraditi?“ oštro navali Zakat. „Pretvorićete moje
vojnike u žabe krastače? Ne, Garione, poznajem vas dovoljno dobro
da znam da nećete.“
Garion se isprsi. „U pravu ste“, kaza, „nećemo, ali razmišljao
sam o nečemu jednostavnijem. Torak je iskoristio Kuglu da
prepolovi svet, sećate se? Znam kako je to uradio, pa bih to i
preduzeo ako moram. Vaša armija će se prilično namučiti da nas
isprati ako najednom naleti na klanac dubok petnaest kilometara i
širok sedamdeset u samom središtu Malorije.“
„Ne biste se usudili!“ zavapi Zakat.
„Iskušajte me“, Garion uz ogroman napor obuzda bes. „Čini mi
se da je vreme da odem“, kaza. „Počeli smo da se busamo u prsa kao
školarci. Hajde da nastavimo razgovor nekom drugom prilikom,
pošto se obojica primirimo.“ Zakat krenu da izrekne besnu opasku,
ali ipak udahnu i primiri se, premda je i dalje bio bled od ljutnje.
141
 „Možda ste u pravu“, reče.
Garion uljudno klimnu glavom i uputi se k vratima.
„Garione“, zausti Zakat.
„Da?“
„Lepo spavajte.“
„Vi takođe“, Garion napusti odaju.

Njeno carsko veličanstvo, kraljica Rive i ljuba Belgariona,

vrhovnog gospodara Zapada, princeza Se Nedra osećala se
džangrizavo. Doduše, Njena carska visost obično nikada ne bi
opisala svoje raspoloženje kao „džangrizavo“. Možda „uzrujana“ ili
„nespokojna“ zvuči plemenitije, ali Se Nedra je ipak bila dovoljno
iskrena prema sebi da prizna kako joj „džangrizava“ prilično
odgovara. Šetala je mahnito raskošnim odajama koje im je Zakat
udelio, a okrajak omiljene zelenoplave haljine vukao joj se za bosim
stopalima. Iznenada je poželela da razbijanje tanjira nije toliko
neženstveno.
Naišla je na stolicu koju zamalo da šutne, ali se u poslednjem
trenu setila da je bosa. Namesto toga, dohvati jastuk sa stolice i baci
ga na pod. Nekoliko je puta skočila po njemu, a onda se uspravi.
Zadiže rub haljine do kolena, nekoliko puta zamahnu nogom da
oproba jačinu merkajući jastuk, a potom ga hitnu skroz na drugi
kraj odaje. „Eto ti!“, ciknu. „Sad da te vidim!“ Iz nekog razloga oseti
se mnogo bolje.
Garion je u tom trenu bio kod cara Zakata zbog redovnog
večernjeg razgovora. Se’Nedra požele da je u odajama pa da
zapodene svađu s njim. Fina svađica bi joj popravila raspoloženje.
Prišla je vratima da pogleda vruću kupku u kadi usađenoj u pod.
Možda bi joj kupanje pomoglo. Čak je i istraživački uronila prstić u
vodu, ali ipak odustade. Uzdahnu i udalji se zaustavivši se pored
prozora neosvetljene dnevne odaje koja je gledala na ozelenelo
dvorište u središtu istočnog krila dvorca. Pun mesec je rano izašao
i visoko s neba obasjavao dvorište bleđom svetlošću, a jezerce u
središtu tog izdvojenog malog vrta oslikavalo je savršeni beli prikaz
kraljice noći. Se’Nedra je poduže ostala pored prozora, izgubljena u
mislima.

142
 Utom začu kako se vrata otvoriše, a zatim i zalupiše. „Se Nedra,
gde si?“, oglasi se Garion donekle naprasito.
„Ovde sam, mili.“
„Zašto sediš u mraku?“ upita stupivši u sobu.
„Gledala sam mesec. Shvataš li da isti mesec sija i u Tol Honetu
— pa i u Rivi?“
„Nisam razmišljao o tome“, sažeto odgovori.
„Zašto si tako grub prema meni?“
„Ne radi se o tebi, Se Nedra“, odgovori kao da se izvinjava.
„Samo sam se opet posvađao sa Zakatom.“
„Polako vam to postaje navika.“
„Zašto je tako nerazumno tvrdoglav?“ navali Garion.
„Takvi su kraljevi i carevi, mili.“
„Šta to treba da znači?“
„Ništa.“
„Želiš li nešto da popiješ? Mislim da nam je ostalo još malo
vina.“
„Ne bih. Barem ne sad.“
„E pa, ja hoću. Posle ćaskanja s Njegovom carskom
tupoglavošću potrebno mi je nešto za smirenje.“ Vrati se u drugu
sobu, a ona začu zveckanje boce o ivicu vrča.
U obasjanom vrtu nešto se izdvoji iz senke visokog drveta
širokih listova. Bio je to Svileni. Imao je na sebi tuniku i pantalone,
a preko ramena mu je bio prebačen peškir. Zviždao je. Sagnu se nad
ivicom jezerceta i uroni prste u vodu. Potom se ispravi i raskopča
tuniku.
Se’Nedra se osmehnu i skloni se iza zavese da osmatra
čovečuljka kako se skida. Ušao je u jezerce, razbivši odsjaj meseca
na vodi u hiljadu delića. Se’Nedra nastavi da ga gleda kako lenjo
pliva s jednog kraja obasjanog jezerceta na drugi.
Tada se pojavi još jedna prilika pod drvetom i Lizel se ukaza na
mesečini. Bila je odevena u široki ogrtač i imala je cvetić zadenut u
kosu. Cvetić je nesumnjivo bio crven, ali mu je pun prolećni mesec
ukrao svu boju, zbog čega je izgledao crno u njenoj svetloj kosi.
„Kakva je voda?“, upita sasvim mirno. Glas joj zazvuča kao da je
veoma blizu, čak kao da je u istoj sobi kao i Se’Nedra.

143
 Svileni zapanjeno viknu, a potom se zakašlja od vode koja mu je
doprla u nos i usta. Pljucnuo je, a zatim se primiri. „Nije loša“,
odgovori neodređeno.
„Baš lepo“, Lizel se približi ivici jezerceta. „Keldare, mislim da
je krajnje vreme da popričamo.“
„Je l’? O čemu?“
„O ovome“, sasvim mirno je razvezala ogrtač i dopustila mu da
padne pored stopala.
Bila je sasvim naga.
„Čini mi se da malo teže shvataš da se stvari s vremenom
menjaju“, nastavi stupivši nogom u vodu. Namerno pokaza na sebe.
„Ja sam jedna od tih stvari.“
„Primetio sam to“, zadivljeno će on.
„Drago mi je. Počela sam da strahujem da te vid možda izdaje.“
Krenu dublje u vodu i zaustavi se kad joj je doprla do struka.
„Dakle?“, reče.
„Dakle šta?“
„Šta nameravaš da uradiš povodom toga?“ Podiže ruku da skine
cvetić s kose, te ga nežno položi na površinu vode.
Se’Nedra bosonoga tiho jurnu do vrata. „Garione!“ dozva ga
šapatom. „Dođi!“
„Zašto?“
„Ćuti i dođi.“
Progunđao je i krenuo u zamračenu odaju. „Staje bilo?“
Pokazala je na prozor tiho se zakikotavši. „Vidi!“ naredila je
dirljivim šapatom.
Garion priđe prozoru i pogleda. Nakon samo jednog kratkog
pogleda hitro okrenu glavu. „Jaoj“, prigušeno prošapta.
Se Nedra se nanovo zakikota, te mu priđe i uhvati ga pod ruku.
„Zar nisu slatki?“ razneženo će.
„Sasvim sigurno da jesu“, odgovori nanovo šapatom, „ali mislim
da ne bi trebalo da ih gledamo.“
„Zašto?“
Cvetić koji je Lizel spustila na vodu doplivao je do Svilenog, a on
ga pometeno podiže i pomirisa. „Tvoj je, pretpostavljam“, kaza
pružajući cvetić bledoj devojci s kojom je delio jezerce.

144
 „O da, izgleda da jeste“, odgovori. „Ipak, nisi mi odgovorio na
pitanje?“
„Koje pitanje?“
„Šta nameravaš da uradiš?“
„Smisliću već nešto.“
„Dobro je. Pomoći ću ti.“
Garion odlučno navuče zavesu.
„Pokvarićeš nam zabavu“, durila se Se’Nedra.
„Nema veze“, reče. „Hajde, skloni se od prozora.“ Povuče je kroz
sobu. „Ne razumem šta je namerila“, kaza.
„Pa zar nije očigledno?“
„Se’Nedra!“
„Zavodi ga, Garione. Zaljubljena je u njega još odmalena i
napokon je odlučila da nešto preduzme. Toliko sam srećna zbog nje
da bih mogla prosto da puknem.“ Odmahnuo je glavom. „Nikada
neću shvatiti žene“, reče. „Odmah kad pomislim da sam sve
prokljuvio, udružite se i promenite pravila. Ne bi mi poverovala šta
mi je baš jutros tetka Pol predložila.“
„Oh? A šta to?“
„Rekla je da bi trebalo da...“ naglo ućuta, porumenevši do ušiju
istog trena. „Ma... nema veze“, neubedljivo će.
„Šta, šta?“
„Reći ću ti drugi put.“ Zatim je pogleda na određen način, a njoj
se učini da prepoznaje taj pogled.
„Jesi li se već kupala?“ upita tobože uzgredno.
„Ne još. Zašto?“
„Mislio sam da ti se pridružim, ako ne smetam.“
Se’Nedra zavodljivo trepnu. „Ako baš želiš“, nedužno će.
„Upaliću sveće“, kaza. „Lampa je malo prejaka, zar ne?“
„Kako god ti želiš, mili.“
„A mislim i da ću doneti malo vina. Pomoći će da se opustimo.“
Se’Nedru iznenada oprhva pobednički osećaj. Iz nekog razloga
razdražljivost kao da je potpuno nestala. „Mislim da bi to bilo
predivno, mili.“
„Dakle“, pružio je drhtavu ruku ka njoj, „hoćemo li?“
„Zašto da ne?“

145
 Deseto poglavlje

KAD SU SE UJUTRU OKUPILI ZA DORUČKOM, Svileni je

izgledao donekle odsutno, kao da je upravo shvatio da je nekako
nasamaren. Čovečuljak je uporno odbijao da pogleda Kadifu, čiji je
pogled pak bio prikovan na činiju jagoda sa šlagom koje je jela.
„Izgledaš malkice smušeno od jutros, prinče Keldare“, započe
Se’Nedra razgovor kao i inače, premda su joj se oči caklile od
potisnute radosti. „Šta ne valja?“
Sumnjičavo je ošinu pogledom.
„Hajde, hajde“, naklonjeno mu potapka šaku. „Veruj mi, biće ti
bolje posle doručka.“
„Nisam gladan“, odgovori donekle nabusito, a zatim najednom
ustade. „Idem u šetnju“, kaza.
„Ali, dragi moj druškane“, negodovala je, „nisi pojeo jagode.
Prosto su neodoljive, je l’ tako, Lizel?“
„Predivne su“, saglasi se plavojka, a na licu joj se nakratko
pojaviše jamice.
Svileni se još više natmuri, odlučno se uputivši ka izlazu.
„Mogu li da ih uzmem, Keldare?“ povika Kadifa za njim. „Ako ih
nećeš, naravno.“
Zalupio je vratima kad je izlazio, a Se’Nedra i Kadifa prasnuše u
razdragani kikot.
„Šta ovo bi?“, upita Polgara.
„Oh, ništa“, Se’Nedra će kroz smeh. „Baš ništa, gospo Polgara.
Naš princ Keldar je noćas imao avanturicu koja se završila drugačije
no što je očekivao.“
146
 Kadifa kratko pogleda Se’Nedru i blago porumene. A potom se
nanovo zakikota.
Polgara odmeri nasmejane devojke i izvi obrvu. „A, shvatam“,
reče.
Rumenilo na Kadifinim obrazima postalo je jače, iako se i dalje
smejala.
„O, ne“, uzdahnu Polgara.
„Nešto nije u redu, Pol?“, upita Durnik.
Pokušala je da proceni stroge principe poštenog i dobrog
Sendara. „Malena zbrka, Durniče“, odgovorila je, „Premda, može se
srediti.“
„Dobro je“, odgurnuo je činiju. „Jesam li ti potreban za još nešto
tokom jutra?“
„Ne, mili“, reče i poljubi ga.
Uzvratio joj je poljupcem i ustao pogledavši ka drugom kraju
stola u Tota i Erionda, koji su nestrpljivo čekali. „Hoćemo li onda?“
Gotovo da su istrčali iz prostorije, lica ozarenih uzbuđenjem.
„Pitam se koliko li će im trebati da upecaju sve ribe u
jezercetu?“, razmišljala je Polgara naglas.
„Nažalost, zauvek, gospo Polgara“, Sadi gurnu jagodu u usta.
„Baštovani svake noći donose još.“
Uzdahnula je. „Plašila sam se toga“, reče.
Oko sredine prepodneva Garion je koračao tamo-amo dugim
hodnicima što su odjekivali. Bio je nervozan, a neka vrsta
osujećenosti i nestrpljenja kao da su ga sve više iscrpljivale.
Neodložna nužnost da stignu u Ašabu pre no što mu Zandramas
opet utekne sada ga je neprestano morila, tako da nije mogao da
razmišlja ni o čemu drugom. Uprkos tome što su osmislili nekoliko
mogućih scenarija, Svileni, Kadifa i Sadi i dalje su tragali za
odgovarajućom zaverom — za nečim dovoljno iznenadnim da
Bredorovim uhodama odvuče pažnju kako bi mogli da pobegnu.
Bilo je očigledno da je nemoguće ubediti Zakata, što je sve više
uticalo na to da se Garion i družina priklone „onom drugom načinu“
kako ga je Belgarat često nazivao. Uprkos povremenim pretnjama
Zakatu, Garion zapravo nije hteo to da uradi. Bio je prilično ubeđen
da bi time zasvagda ugrozio sve jače prijateljstvo sa čudakom koji je
vladao Malorijom. Pošteno je sebi priznao da ne bi zažalio samo za
147
prijateljstvom već i za mogućim političkim vezama koje bi mogle da
utiču na situaciju.
Samo što je krenuo natrag u odaje, kad mu se približi sluga u
grimiznoj livreji. „Vaše veličanstvo“, sluga se duboko nakloni,
„princ Keldar je zatražio da vas nađem. Želi da porazgovara s vama.“
„Gde je on?“, Garion će.
„U ceremonijalnom vrtu kraj severnih zidina, Vaše veličanstvo.
Neki polupijani Nadrak je s njim — i neizmerno nepristojna gospa.
Ne biste mi poverovali šta mi je sve rekla.“
„Mislim da je poznajem“, Garion se osmehnu. „Verujem vam.“
Okrenu se, hitro krenu hodnicima i izađe iz dvorca.
Jarblek se nije promenio. Premda je u pažljivo ukrašenom
ceremonijalnom vrtu bilo prijatno toplo, ipak je nosio otrcano krzno
i pohabanu šubaru. Prućio se pod razgranatu krošnju na mermernu
klupu pored koje su na dohvatu ruke smestili burence piva.
Vela je u uobičajenom tesnom nadračkom prsluku i kožnim
pantalonama, prelepa kao i inače, dokono šetala među lejama s
cvećem. Srebrne drške bodeža virile su joj iz čizama i s kaiša, a korak
joj je i dalje bio prkosan i očaravajuće gord — toliko ga je dugo
vežbala da je sada već bio nagonski i verovatno nesvestan. Svileni je
sedeo na travi pored Jarblekove klupe, takođe držeći vrč piva.
„Baš sam hteo da te potražim“, reče kad se Garion približio.
Dugajlija Jarblek žmirnu ka Garionu. „Vidi, vidi“, zausti
trepnuvši poput sove, „nije li to dečak-kralj iz Rive? Vidim da još
uvek nosiš tu tvoju mačinu.“
„Iz navike“, slegnu Garion ramenima. „Izgledaš dobro, Jarbleče
— to jest, ako izuzmemo to što si pripit.“
„Smanjio sam piće“, Jarblek će pomalo zastrašeno. „Stomak mi
nije kao ranije.“
„Jesi li sreo Belgarata kad si dolazio?“, upita Svileni Gariona.
„Ne. Trebalo je?“
„Poslao sam i po njega. Jarblek ima neke novosti za nas, a želim
da ih matori čuje iz prve ruke.“
Garion pogleda Svilenovog prostodušnog prijatelja. „Otkad si u
Mal Zetu?“, upita.

148
 „Stigli smo sinoć“, odgovori Jarblek nanovo zaronivši vrč u
burence piva. „Dolmar mi je rekao da ste u palati, pa sam jutros
došao da vas obiđem.“
„Koliko ostaješ u gradu?“, Svileni će.
Jarblek je čupkao neurednu bradu škiljivši ka krošnji. „Teško je
odrediti“, reče. „Iako je Dolmar prikupio većinu robe, ipak hoću da
procunjam pijacama. Neki Tolnedranac iz Boktora rekao mi je da
ga zanimaju neobrađeni dragulji. Mogao bih na brzinu da se
omastim u tom poslu — naročito ako uspem da prokrijumčarim
kamenčiće kroz dreznijsku carinu.“
„Zar carinici kraljice Porene ne pretražuju temeljno prtljag?“
Garion će.
„Svaki delić“, nasmeja se Jarblek, „a i meni ispreturaju džepove.
Ipak, Velu ne smeju ni da pipnu. Svi su saznali koliko je hitra s
bodežima. Vratio sam novac kojim sam je otkupio samo time što
sam desetak puta sakrio zamotuljke u njenoj odeći.“ Prostački se
nasmeja. „Naravno, i samo skrivanje je zabavno.“ Glasno podrignu.
„Izvin’te“, kaza.
Belgarat im se približi preko travnjaka. Starac se opirao svim
Zakatovim pažljivo smišljenim darovima — vladar se trudio da
izabere ne baš toliko raskošne odore — te je, po Garionovom
mišljenju, Belgarat iz inata i dalje nosio isflekanu tuniku, okrpljene
pantalone i rasparene čizme.
„O, konačno si stigao“, uputi Jarbleku bez uvijanja.
„Zaglavio sam u Mal Kamatu“, Jarblek će. „Kal Zakat je usmerio
sve brodove duž zapadne obale kako bi povukao armiju iz
smrdljivog Ktol Mišraka.“ Pokaza burence. „‘Oćeš malo?“, upita.
„Naravno. Imaš li još jedan vrč?“
Jarblek potapka po debeloj bundi, gurnu ruku u unutrašnji džep
i izvadi glomazni ulubljeni pehar.
„Volim kad je čovek opremljen.“
„Valjani domaćin je svagda spreman. Posluži se. Samo pazi da
ne prospeš „ Nadrak pogleda Gariona. „ A ti?“ upita. „Mislim da
imam još neki vrč.“
„Ne, ipak hvala, Jarbleče. Malo mi je rano.“
Utom se iza drveta pojavi nizak nakinđureni čovek. Odeća mu
je obilovala jarkim šarenilom. Jedan rukav je bio zelen, drugi crven.
149
Jedna nogavica mu je bila ružičasto-žuta, a druga prošarana
ogromnim plavim tačkama. Nosio je šiljatu visoku kapu s trakom
na vrhu. Međutim, njegova nesvakidašnja odora nije bila ono što je
najviše iznenađivalo. Garionu je odvuklo pažnju to što je druškan
sasvim uobičajeno hodao na rukama s visoko podignutim nogama.
„Ču lija to da neko nudi pićence?“, zausti neobičnim pevljivim
naglaskom koji Garion nije razaznao.
Jarblek uputi živopisnom čovečuljku zgađeni pogled i nanovo
gurnu ruku u bundu.
Akrobata razmrda ramena, odgurnu se naviše i, okrenuvši se u
vazduhu, dočeka se na noge. Kratko obrisa ruke i krenu ka Jarbleku
laskavo se osmehujući. Crte lica su mu bile neodređene — to je bilo
lice koje se zaboravlja skoro istog trena kad se i ugleda, ali iz nekog
razloga Garionu nešto u vezi s njim nije davalo mira.
„O, vrli gospodaru Jarbleče“ uputi čovečuljak Svilenovom
prijatelju, „kažem ja da si najmilostiviji na svetu. Samo što ne crko’
od žeđi, znaš?“ Uze vrč, zaroni ga u bure i glasno iskapi. A zatim
ispusti glasan zvuk zahvalnosti.
„Valjano pivce, gospodaru Jarbleče“, nanovo gurnu vrč u
burence.
Belgarat ga je posmatrao i zbunjeno i delom zabavljeno.
„Krenuo je s nama kad smo napustili Mal Kamat“, pojasni
Jarblek. „Veli je zabavan, pa ga nisam oterao. Ume da postane
zastrašujuća kad joj nije po volji.“
„Ime mi je Feldegast, dragi moji“, predstavio se nakinđureni
čovečuljak uz preterani naklon. „Luda Feldegast. Bejah nekad i
akrobata, ko što i sami videste, a i šaljivdžija bez loše namere, pa i
uspešni mađioničar. Mogu da zavaram oči nezemaljski veštim
obmanama, da li ste čuli? Volim i da sviram vesele note na drvenoj
frulici, ili ako ste setni, zasviraću baladu na lauti zbog koje će vam
se knedla popeti u grlu i oči vam se ispuniti nežnim slatkim suzama.
Da F želite da iskusite neki od mojih neopisivih darova?“
„Možda malo kasnije“, Belgarat će, i dalje donekle smeten.
„Sada moramo da pričamo o poslu.“
„Uzmi još malo piva i idi da zabaviš Velu, spadalo“, Jarblek će.
„Ispričaj joj još neku besramnu priču.“

150
 „Oho, večno ću zbog toga biti zadovoljan, vrli gospodaru
Jarbleče“, zausti neobični čovečuljak nakićeno. „Dobra je ta
devojčura s bezobraznim šalama i valjanim poštovanjem za masne
priče.“ Zagrabi još piva i odskakuta preko travnjaka do tamnokose
Nadrakinje.
„Odvratno“, progunđa Jarblek prateći ga pogledom, „od
pojedinih priča zamalo da meni uši nisu prsle, ali što su groznije
bile, to se ona slađe smejala.“ Zamišljeno odmahnu glavom.
„Da pređemo na posao“, Belgarat će. „Moramo da znamo šta se
dešava u Karendi.“
„Prosto je“, Jarblek će. „Dešava se Menga. On i njegovi prokleti
demoni.“
„Dolmar nam je objasnio“ Svileni će. „Znamo šta se desilo u
Kalidi i o tome kako su Karendi iz svih sedam kraljevstava pohrlili
da se pridruže njegovoj armiji. Je li već krenuo ka jugu?“
„Nisam ništa čuo o tome“, odgovori Jarblek. „Izgleda da smiruje
stanje na severu. Međutim, sve Karende je gurnuo u luđački zanos.
Ukoliko Zakat nešto uskoro ne preduzme, suočiće se s pobunom
širokih razmera. Ipak, mogu vam reći da nije bezbedno putovati
severnom Karendom. Mengini mahniti Karendi vladaju sve do
obale Zamada.“
„Moramo u Ašabu“, reče Garion.
„Nije preporučljivo“ Jarblek će jednostavno. „Karendi su
poprimili neke jezive navike.“
„Je li?“ Svileni će.
„Ja sam Angarak“, nastavi Jarblek, „i još odmalena sam
posmatrao Grolime kako seku ljudska srca kao dar Toraku, ali mi se
utroba prevrnula kad sam video šta se događa u Karendi. Karendi
nabijaju zarobljenike na kolac, a potom dozivaju demone. Svi
demoni su se podgojili.“
„Možeš li da budeš malo jasniji?“
„Ne baš. Koristi maštu, Svileni. Bio si u Morindlendu. Znaš šta
demoni jedu.“
„Šališ se!“
„O, da... a Karendi jedu ostatke. Kao što rekoh — neke veoma
jezive navike. Kruže i glasine o tome da se demoni pare sa ženama.“
„Odvratno!“ dreknu Garion.
151
 „Zaista jeste“, saglasi se Jarblek. „Žene mahom ne prežive, ali
sam ipak čuo o nekoliko porođaja.“
„To mora da prestane“ Belgarat će smrknuto.
„Srećno“, kaza Jarblek. ,Ja se vraćam u Gar og Nadrak čim se
ugovori karavan. Neću prići Mengi ili ukroćenim demonima na
njegovom povocu.“
„A Nahazu?“ upita Garion.
„Čuli ste onda za njega?“
„Dolmar nam je ispričao.“
„Trebalo bi da počnemo od njega“, Belgarat će. „Ako uspemo da
vratimo Nahaza odakle je došao, verovatno će i ostali demoni
krenuti za gospodarom.“
„Opasna igra“, progunđa Jarblek.
„Dostupna mi je izvesna pomoć“ uputi mu starac. „Kad demoni
odu, Mengi neće ostati ništa više od bedne armije karendskih
luđaka. Moći ćemo da nastavimo svojim putem, a prepustimo
batine Zakatu.“ Kratko se osmehnu. „To će ga dovoljno zaposesti da
nam ne diše za vratom.“
Vela se gromko smejala kad je s ludom Feldegastom prišla
drvetu. Sitni šaljivdžija je nanovo hodao uspravno na rukama, s
nogama koje su se smešno ljuljale u vazduhu.
„Dobro pripoveda“, privlačna Nadrakinja se i dalje smejala, „ali
ne podnosi piće.“
„Čini mi se da je malo popio“, Svileni će.
„Nije ga pivo tako udesilo“, odgovorila je skinuvši srebrnu
bočicu s pojasa. „Dala sam mu da srkne gutljaj-dva.“ Oči joj se
lukavo zacakliše. „Hoćeš da probaš, Svileni?“ ponudi.
„Šta je u njoj?“ sumnjičavo će.
„Samo pićence koje pravimo u Gar og Nadraku“, nedužno će.
„Blago je kao majčino mleko.“ Potvrdila je svoje reči otpivši prilično
iz bočice.
„Otlas?“
Klimnu glavom.
„A ne, hvala.“ Stresao se. „Poslednji put kad sam ga pio nisam
se sećao šta sam radio čitave nedelje.“

152
 „Ne budi kukavica, Svileni“, prekori ga i otpi još malo. „Vidiš?
Ništa ne boli“, pogleda Gariona. „Gospodaru“, uputi mu, „kako vam
je lepa ženica?“
„Dobro je, Vela.“
„Drago mi je da to čujem. Da nije opet zatrudnela?“
Garion pocrvene. „Nije“, odgovori.
„Traćite vreme, gospodaru. Zašto ne otrčite sada u palatu i
pojurite je nekoliko puta kroz spavaću sobu?“, okrenu se zatim
Belgaratu. „Dakle?“, uputi mu.
„Dakle šta?“
Vešto izvadi bodež s kaiša. „Hoćeš li opet da probamo?“, reče,
namerno se okrenuvši kako bi njena lepo izvajana zadnjica bila k
njemu.
„O, hvala, Vela“, zausti sav ponosan, „ali malo je rano za to.“
„U redu je, starče“, ona će. „Spremna sam za tebe. Kad god
poželiš da potapšeš, tu sam. Naoštrila sam bodeže pre polaska —
posebno za tebe.“
„Baš lepo od tebe.“
Pijani Feldegast podrignu, te pokuša da se vrati na noge, ali se
izvrnu i nevešto sruši. Kad se potom ponovo uskobeljao na noge,
lice mu je bilo pomodrelo i izobličeno. Toliko se zanosio unazad da
je izgledao gotovo nakazno.
„Čini mi se da je devojka izvukla najbolje iz tebe, prijatelju“,
obrati mu se Belgarat veselo i priđe da mu pomogne da se uspravi.
„Ali stvarno bi trebalo da se ispraviš. Ako nastaviš tako da se izvijaš,
završićeš privezan u čvor.“
Garion primeti kad je starac gotovo neprimetno otvorio usta i
nešto prošaptao pijanoj ludi. Odmah potom oseti jedva
razaznatljivo nadiranje dedine volje.
Feldegast se uspravi, a glava mu potonu u šake. „Joj, jadan ja,
jaoj“, zapomagao je. „Otrova li me, devojče?“ nagrnu na Velu. „Ne
sećam se da me je pićence ikad ovol’ko uredilo..“ Lice mu je
povratilo uobičajenu boju i oblik.
„Nemoj više da ti je palo na pamet da piješ s Nadrakinjom“,
posavetova Belgarat, „posebno ako sama pravi rakiju.“
„Čini mi se da sam uhvatio deo vašeg ćaskanja kad sam
zabavljao devojčurak. Spomenuste li Karendu — i onaj užas tamo?“
153
 „Jesmo“, priznade Belgarat.
„Pokatkad pokazujem veštine u gostionicama i krčmama pokraj
puta — za parice ili pokoje pićence, znadoste li to? E pa, na takvim
se mestima roje silne vesti. Kad druškana nasmejete ili uveselite,
možete izvući više od njega no što biste to uradili srebrnjacima ili
jakim pićem. I tako i bi da se obrenuh nedavno najednom mestašcu
i zaslepih posmatrače svojom sjajnom predstavom, kadli naiđe
putnik namernik s istoka. Oho, kakav je to rmpalija bio!
Ispripovedao nam je tada o nelagodnim vestima iz Karende. Ručao
je potom i popio više vrčeva dobrog jakog piva no što bi mogao da
podnese, a ja ga tada potražih i podrobnije ga ispitah. Ljudi mog
kova nikad ne mogu da se naslušaju o novim mestima gde bi mogli
da pokažu svoje veštine, znate li? Ovaj se rmpalija, kojeg ne plaši
ništa na dve noge, zatresao i pretrnuo poput prestrašenog deteta
kad mi je saopštio da se klonim Karende, ukoliko mi je život mio. A
onda mi reče nešto veoma neobično, što još ne dokučih šta znači.
Rekao je da je put između Kalide i Mal Jaske posvagda preplavljen
glasnicima u svim pravcima. Nije li to zapanjujuće? Šta onda čovek
da pomisli? Ipak, neobični se događaji odvijaju u belom svetu, dragi
moji, i obistinjuju se čuda koja mi ne bismo mogli ni da zamislimo.“
Ludin pevljivi naglasak gotovo da omami Gariona zbog svoje
tečnosti i draži i on shvati da uživa u ovom sasvim običnom govoru.
Razočaralo ga je kad je nakićeni čovečuljak prekinuo priču.
„Nadam se da vas je priča moja uveselila i prosvetlila, dragi
moji“, dodvoravao se Feldegast, a šake mu se, ozelenele od stajanja
na travi, u iščekivanju raširiše. „Probijam se svetom svojim
vijugama i darom, puštam ih slobodne ko da su ptice, ali bi’ se ipak
radovao ako biste me nagradili malim izrazom zahvalnosti, znate?“
„Plati mu“, odrešito će Belgarat Garionu.
„Molim?“
„Daj mu novac.“
Garion uzdahnu i posegnu ka kožnoj vrećici na pojasu.
„Bogovi da ti se osmehnu, mlađani gospodaru’, zahvali mu
Feldegast nakićeno kad mu je Garion spustio nekoliko novčića u
šaku. A potom luda prepredeno pogleda Velu. „Reci mi, devojče“,
obrati joj se, „da l’ si čula priču o mlekarici i prosjaku? Dobro ću te

154
upozoriti da je to prilično sramotna pričica, a postideće me ako ti se
obraščići zarumene.“
„Nisam porumenela od četrnaeste godine“, odvrati mu Vela.
„Dobro de, zašto se onda ne izdvojimo od družine da probam da
to ispravim? Čuo sam da je rumenilo dobro za ten.“
Vela se nasmeja i ponovo krenu za njim ka travnjaku.
„Svileni“, naprasno će Belgarat, „treba nam smicalica —
smesta.“
„Još uvek ništa ne možemo da povežemo“, negodovao je Svileni.
„Izmisli onda nešto“, starac se okrenu ka Jarbleku. „Nemoj da
si otišao iz Mal Zeta dok ti ne pošaljem uputstva. Možda ćeš mi
trebati ovde.“
„Šta je bilo, deda?“, upita Garion.
„Moramo što pre da odemo.“
Vela se tada na travnjaku razrogači, a dlanovi joj se spustiše na
crvene obraze.
„Moraš priznati da sam te lepo upozorio, devojče“, oglasi se
Feldegast pobednički. „Što se ne može reći za tvoje lukavstvo kad si
me nagnala da popijem onu groznu rakiju.“ Zadivljeno ju je
posmatrao. „Doduše, pravo da ti kažem, cvetaš sada tako rumena
poput crvene ruže i milina je gledati te devojački zbunjenu. Deder,
reci ti meni da l’ si čula onu staru o čobančici i viteškom štitonoši?“
Vela namah uteče.
Iako je Svileni odvajkada izbegavao sve što je nalikovalo
fizičkom naporu, nekoliko poslepodnevnih časova proveo je u
olistalom unutrašnjem vrtu vredno redajući kamenje preko
iskričave rečice baš gde se ulivala u jezerce u sredini vrta. Garion ga
je radoznalo posmatrao s prozora svoje dnevne sobe sve dok mu nije
prekipelo. Izašao je u vrt i nagrnuo na oznojenog čovečuljka.
„Baštovanstvo ti je postalo hobi, a?“, upita.
„Ne“, odgovori Svileni obrisavši znoj sa čela, „ovo je samo
malecna predostrožnost.“
„Predostrožnost protiv...?“
Svileni podiže prst. „Čekaj“, reče dok je merkao vodu koja je
narastala iza improvizovane brane. Nakon kratkog trenutka voda se
s gomile sunovratila u jezerce praćena glasnim klokotanjem i
prskanjem. „Kako je samo bučno!“
155
 „Zar neće zbog ovoga stanovnici u okolnim sobama loše
spavati?“ upita Garion.
„Ali će pri tom i prisluškivanje postati prosto nemoguće“,
prepredeno će čovečuljak. „Hajde da se nađemo ovde sa Sadijem i
Lizel čim padne mrak. Moramo da porazgovaramo, a ovaj moj
razdragani maleni vodopad nadglasaće svaku našu izgovorenu reč.“
„A zašto tek kad se smrači?“
Svileni lukavo postavi prst preko dugačkog zašiljenog nosa.
„Tmina će nam sakriti lica od onih uhoda što znaju da čitaju s
usana.“
„Promućurno“, pohvali ga Garion.
„Oh, pa da. I ja isto mislim.“ Lice mu se tad izobliči u grimasu.
„Zapravo, Lizel je to smislila“, priznade.
Garion se nasmeja. „Ali je ipak dopustila da ispuniš njenu
zamisao.“
Svileni zagunđa. „Tvrdila je da ja treba to da uradim jer će ona
polomiti nokte. Baš kad sam krenuo da je odbijem, napala me je
onim svojim jamicama, te sam bio prinuđen da odustanem.“
„Vrlo vešto ih koristi, zar ne? Opasnija je od tebe naoružanog
bodežima.“
„Ti se to sprdaš sa mnom, Garione?“
„Oh, pa zar bih ja to uradio?“

***

Prijatno jesenje veče spuštalo se nad Mal Zetom, a Garion

pohita da se nađe s troje prijatelja pored Svilenovog klokotavog
vodopada u zatamnjenom vrtu.
„Odlično si obavio posao, Keldare“, pohvali Kadifa čovečuljka.
„O, daj ućuti.“
„A zašto, Keldare?“
„U redu“, zausti Garion s namerom. da uozbilji sastanak, „šta
smo dosad saznali što bi moglo da nam pomogne? Belgarat
navaljuje da napustimo Mal Zet odmah.“

156
 „Pratio sam vaše savete, Belgarione“, promrmljao je Sadi, „pa
sam se usredsredio na barona Vasku. Toliko je iskvaren da je
ukaljao ruke i ne može da prati ko ga je sve i kada potkupio.“
„Šta tačno sad namerava?“, upita Garion.
„I dalje nastoji da preuzme odeljenje za vojne zalihe“, natuknu
Kadifa. „Ipak, generalštab se bavi time. Mahom se sastoji od
kaplara, ali general Bregar obavlja dužnosti vođe odeljenja. Kaplari
prosto nisu dovoljno pohlepni, ali Bregar ima dugačak spisak onih
koje mora da plaća. Prinuđen je da deli novac ostalim generalima
kako bi pazili na Vasku.“
Garion promisli o tome. „Zar ne podmićujemo i Vasku?“ upita
Svilenog.
Svileni turobno klimnu. „Međutim, sve je zahtevniji što se tiče
cene. Udruženje melsinskih trgovačkih barona dosta ga plaća, jer
pokušavaju da ga nateraju da ograniči mene i Jarbleka na zapadnu
obalu.“
„Može li da okupi snage? Vojne, naravno?“
„Sarađuje s povećim brojem pljačkaških vođa“, odgovori Sadi,
„a oni predvode prilično snažnu i spremnu momčadiju.“
„Da lije sada neka pljačkaška družina van Mal Zeta?“
Sadi kašljucnu. „Upravo mi je stigao karavan iz Kamata“,
priznade. „Uglavnom samo poljoprivredni proizvodi.“
Garion ga popreko pogleda. „Zar ti nisam rekao da to više ne
radiš?“
„Već su pokupili letinu, Belgarione“, negodovao je evnuh.
„Nema smisla da je ostave da truli na polju, je l’ tako?“
„Priča kao pravi poslovođa, Garione“, umeša se Svileni.
„No, kako god“, brže-bolje će Sadi, „družina koja mi doprema
letine najveća je u ovom delu Malorije — sastoji se od dve-tri stotine
pripadnika, a pri tom poznajem još mnoštvo njih koji su uključeni
u prodaju meštanima.“
„Sve to si postigao za samo nekoliko nedelja?“, zapanjeno će
Garion.
„Neće se mnogo zaraditi ukoliko se dopusti da trava zaraste pod
stopalima’, izjavi Sadi nakićeno.
„Lepo rečeno“, pohvali ga Svileni.
„Hvala, prinče Keldare.“
157
 Garion poraženo odmahnu glavom. „Možeš li nekako da
proturiš pljačkaše u dvor?“
„Pljačkaše?“, povređeno će Sadi.
„Pa zar nisu pljačkaši?“
„Više volim da ih nazivam preduzetnici’.“
„Kako god, mogu li da dopru ovamo?“
„Sumnjam, Belgarione. Šta ste imali na umu?“
„Možda bismo mogli da ponudimo njihove usluge baronu Vaski
u predstojećim sukobima s generalima.“
„Biće sukoba?“, Sadi će iznenađeno. „Ništa nisam čuo o tome.“
„Zato što ih još nismo uredili. Vaska će otkriti, najverovatnije
još sutra, da njegova dela smetaju generalštabu, te da će zbog toga
poslati jedinice u njegove prostorije da ga uhapse i prokopaju po
njegovim izveštajima ne bi li našli dovoljno presudnih dokaza za
cara.“
„Predivno osmišljeno!“ progovori Svileni.
„Meni se dopada plan — ali neće nam uspeti sve dok Vaska ne
skupi dovoljno ljudstva da zaustavi poveće jedinice.“
„Ali bi ipak moglo da se ostvari“, reče Sadi. „Ponudiću Vaski
moje podanike odmah pošto čuje da je njegovo hapšenje potpisano.
Može da ih uvede u dvorsko zdanje prerušene u radnike. Sve vođe
odseka stalno nešto uređuju po svojim prostorijama. Mora da to
ima veze sa zvanjem.“
„Šta ćemo posle toga, Garione?“ upita Svileni.
„Nek bitka otpočne u hodnicima palate. I to će privući pažnju
Bredorovoj policiji.“
„Rođen je da postane kralj, zar ne?“, natuknu Kadifa. „Samo
Njihova veličanstva mogu da osmisle zaveru ove razmere.“
„Hvala“, Garion će jetko. „Ipak, neće nam uspeti ukoliko se
Vaska utabori u službenim prostorijama. Moraćemo da ga ubedimo
da prvi napadne. Vojnici ga neće zaista hapsiti, pa će biti neophodno
da ga nateramo da započne okršaj. Kakav je uopšte Vaska?“
„Prevrtljiv, pohlepan i ne toliko vispren“, odgovori Sadi.
„Da li bi bilo lako da ga nateramo da deluje ishitreno?“
„Verovatno ne. Birokrate su uglavnom kukavice. Ne verujem da
bi išta preduzeo dok ne vidi vojnike.“

158
 „Mislim da ga ja mogu ohrabriti“, Sadi će. „Imam jednu zelenu
bočicu s veoma finim sastojkom što bi naterao miša da napadne
lava.“
Garion iskrivi lice u grimasu. „Ne sviđa mi se to“, reče.
„Učinak se računa, Belgarione“, naglasi Sadi. „Ako se zaista
toliko žurimo, možda ne možemo da priuštimo tanana osećanja.“
„U redu“, odlučno će Garion. „Radi kako misliš da treba.“
„Kad se sve ovo pokrene, mislim da mogu i ja pomoći u
pravljenju veće zbrke“, reče Kadifa. „Palijski kralj i delčinski regent
upravljaju povećom svitom, a ionako su već na ivici otvorenog rata.
Tu je i kralj Vorizba, koji je toliko izlapeo da nikom ne veruje.
Verovatno ih sve mogu ubediti da su neredi u palati usmereni protiv
njih. Poslaće svoje vojnike u hodnike na sam zvuk bitke.“
„To već liči na nešto zanimljivo“ kaza Svileni zadovoljno trljajući
ruke. „Petorica moćnih kavgadžija u palati priuštili bi nam priliku
da uteknemo iz grada.“
„Mada, ne mora sve ovo da bude vezano za palatu“, nadoveza se
Sadi zamišljeno. „Nekoliko dobro osmišljenih mamaca moglo bi da
usmeri vojnike i van grada. Sveopšti metež na ulicama privlači
mnogo pažnje, zar ne?“
„Koliko nam treba vremena da sve to pripremimo?“ upita
Garion.
Svileni pogleda saučesnike u predstojećem zločinu. „Tri dana?“
upita. „Možda i četiri?“ Oboje nakratko razmisliše, te potvrdno
klimnuše.
„Dakle, Garione“, reče Svileni. „Tri ili četiri dana.“
„U redu. Na posao.“
Okrenuše se i pođoše ka izlazu zatvorenog vrta. „Markizo Lizel“,
oglasi se Sadi strogo.
„Molim, Sadi?“
„Da li biste mi vratili zmiju?“
„Oh, naravno, Sadi.“ Gurnula je ruku u bluzu da pronađe Zit.
Svileni potpuno preblede i hitro se odmaknu koji korak unazad.
„Nešto ne valja, Keldare?“ nevino je upitala.
„Nema veze.“ Čovečuljak se okrenu na peti i požuri kroz miris
rastinja u bašti odmahujući rukama i pričajući sam sa sobom.

159
 Jedanaesto poglavlje

ZVAO SE BALSKA. Bio je moreplovac s krmeljivim očima, ogavnih

navika i osrednje veštine. Poticao je iz Kaduza, ribolovačkog grada
na jednom severnom melsinskom ostrvu. Proteklih šest godina
obavljao je dužnosti kao mali od palube na trošnom trgovačkom
brodu s velelepnim imenom Zvezda Džarota, kojim je upravljao
naprašiti kapetan iz Silante s veštačkom nogom što se predstavljao
kao „Drvenonogi“. Balska je sumnjao da je kapetan to živopisno ime
smislio da bi prikrio svoje pravo poreklo od pomorskih vlasti.
Nije voleo kapetana Drvenonogog. Štaviše, nije bio naklonjen
nijednom pomorskom oficiru još otkad su ga pre deset godina
svirepo išibali zbog pljačkanja ruma iz potpalublja jednog
malorijskog ratnog broda.
Balska je dugo gajio ogorčenje zbog te nezgode, te je utekao s
broda i uputio se da nađe naklonjenije kapetane i oficire s više
razumevanja na trgovačkim brodovima.
Na Zvezdi Džarota to mu nije pošlo ta rukom.
Poslednje u šta se razočarao bila je posledica mimoilaženja
stavova s brodskim nadzornikom Panorom iz Rendžela, siledžijom
teške ruke. Prepirka je uticala na to da Balska izgubi prednje zube,
a kad se potom kivno požalio kapetanu, ovaj je prasnuo u smeh i
sramno ga šutnuo sa zadnje palube drvenom nogom od čvrste
hrastovine. Ne samo što je morao da pretrpi poniženje i modrice već
i nedeljama potom gotovo da nije mogao da sedne od iverica koje
su mu se zadržale u zadnjici, a sed mu je bio omiljeni položaj.

160
 Sada je oplakivao svoju gorku sudbinu i naslonjen na ogradu
blizu pramca barke posmatrao olovnu vodu što je nadirala kroz
persivorski tesnac, trudeći se da se drži što dalje od vidokruga
kapetana Drvenonogog, dok se Zvezda Džarota probijala ka severu
pored jugozapadne močvarne obale Dalazijske oblasti izbegavajući
podivljale vrtloge oko Turimskog grebena. Pošto su uspeli da se
probiju pored grebena i nastavili dalje duž puste findanske obale,
Balska je zaključio da se život prema njemu ophodi nepravično i da
bi mu bilo sasvim bolje ukoliko bi se uputio u potragu za srećom na
kopnu.
Poslednjih nekoliko noći šunjao se kroz teretne prostorije s
prigušenom lampom i uspeo je da pronađe skriveni kutak u kom je
Drvenonogi krio nešto malih vrednih predmeta kojima nije hteo da
opterećuje carinike. Te večeri se Balskin zakrpljeni prteni zamotljaj
prilično napunio.
Zvezda Džarota je pristala u Mal Džemilu, a Balska odglumi da
je bolestan i odbi predlog ostalih pomoraca da se iskrca s njima kako
bi opijanjem proslavili kraj putovanja. Umesto toga ostade da leži u
svojoj mreži za spavanje ječeći na sav glas. Kasnije tokom prve
smene izvadi zamotljaj i svoj oprljeni platneni pomorski ogrtač —
jedinu vrednost koju je posedovao — i tiho se pope na palubu.
Usamljeni stražar je, koliko je uspeo da primeti, hrkao u palubnom
otecištu stežući zemljani vrč. Svetla u potpalubnim nakićenim
kabinama u kojima su Drvenonogi i ostali oficiri s uživanjem
obitavali bila su ugašena, a mesec je već izašao. Balska tiho prebaci
torbu u čamčić koji je visio na konopcima s desne strane barke,
preskoči ogradu i zauvek napusti Zvezdu Džarota. Nimalo nije
zažalio zbog svoje odluke. Čak se i ne zaustavi da opsuje brod na
kom je proveo poslednjih šest godina. Ipak je bio pomalo filozof.
Stoga, kad god bi izbegao nezgodu, više nije osećao kivnost.
Domogao se dokova, gde je prodao čamčić žmiravom čoveku
bez desne ruke.
Balska se trudio da izgleda pijano dok se cenkao s nakaradnim
kupcem, koji je bez ikakve sumnje izgubio ruku zbog kazne za
lopovluk, i uspeo je da iskamči od njega više novca no da je prodaja
obavljena preko dana. Istog je trena shvatio šta to znači. Prebacio je
zamotljaj preko ramena i zateturao se preko pristaništa uputivši se
potom strmom popločanom ulicom koja je vodila iz luke. Na prvoj
161
raskrsnici naglo skrenu ulevo i potrča koliko ga noge nose,
iznenadivši time udaljenu družinu koju je žmiravi kupac poslao za
njim. Istina, Balska je glupav, ali nipošto nije budala.
Trčao je sve dok nije ostao bez daha i sada se već prilično udaljio
od luke i svih nevolja koje potiču iz nje. Tugaljivo je prošao pored
nekoliko krčmi, jer je ipak trebalo da obavi poslove, pa je morao da
ostane što pribraniji.
Prodao je krijumčareni imetak kapetana Drvenonogog u
zamračenoj kućici, dobro zaturenoj u smrdljivom sokaku, cenkajući
se do poslednje pare s ogavno debelom vlasnicom radnje. Čak je
zamenio pomorski ogrtač za običnu tuniku, te se pojavio u sokaku
bez ikakve naznake da je ikada bio mornar, ukoliko se izuzme
teturavi hod uobičajen za one čija stopala nisu stupila na kopno
nekoliko meseci.
Odlučio je da zaobiđe luku i družinu koja gaje jurila, kao i
tamošnje krčme s jeftinim rumom, i umesto toga krenu tihom
ulicom što je krivudala oko skladišta od dasaka. Naišao je napokon
na tihu radničku krčmu u kojoj ga je prsata krčmarica prilično
nabusito poslužila pićem. Balska pretpostavi da je njeno
neraspoloženje verovatno poteklo iz toga što joj je on bio jedina
mušterija i što je sasvim očigledno nameravala da zaključa krčmu i
smesti se u svoj krevet, ili tuđi, po svemu sudeći. Nešto više od sat
vremena pokušavao je da je uveseli nečim što bi trebalo da podseća
na šalu, a potom joj ostavi nekoliko novčića na sto stegnuvši joj
zadnjicu u znak pozdrava. Izašao je na praznu ulicu u potrazi za
daljim pustolovinama.
I tada srete svoju suđenicu pod zadimljenom svetiljkom na
ćošku. Rekla je da se zove Elovanda. Balska je posumnjao u njenu
iskrenost, ali ionako ga njeno ime nije naročito zanimalo. Bila je
prilično mlada, a sasvim joj je očigledno bilo loše. Kašljala je kao da
će se svakog trena ispovraćati, glas joj je bio promukao i isprekidan,
a crveni nos joj je neprestano slinavio. Nije bila nešto naročito čista,
budući da je zaudarala na jednonedeljni znoj. Uprkos svemu tome,
Balska je, kao i svi mornari, imao prilično izdržljiv stomak i žudnju
koja se nagomilala za šest meseci usamljeničkog života na pučini.
Elovanda nije bila neka lepotica, ali je bila jeftina. Posle kratkih
pregovora odvela ga je u oronulu kolibicu u uličici smrdljivoj od
isparenja iz kanalizacije. Premda je Balska poprilično popio te
162
večeri, valjao se s njom u neudobnoj slamarici sve do prvog
rumenila na istočnom obzorju.
Probudio se u podne s užasnom glavoboljom. Verovatno bi još
spavao da iz drvene kutije u ćošku nije bilo dečjeg plača koji mu je
parao uši poput noža. Podgurnuo je bledu ženu pored sebe nadajući
se da će ustati da ućutka plačljivca. Ruka joj se mlitavo pomerila
pod njegovim laktom.
Opet ju je podgurnuo, sada malo grublje. Izdiže se tada da je
pogleda. Lice joj je bilo ukočeno u jezivu grimasu, s užasavajućim
kezom zbog koga mu se krv sledila. Namah je shvatio da joj je koža
hladna poput leda. Trgnuo je ruku opsovavši sebi u bradu. Potom
se oprezno ispruži i podiže joj očni kapak. Smesta je ponovo
opsovao.
Žena po imenu Elovanda bila je mrtva kao prošlonedeljni ulov.
Balska žustro ustade i navuče odeću. Detaljno je pretražio sobu,
ali ne nađe ništa vredno osim novčića koje joj je sinoć dao. Stavi ih
u džep posmatrajući nagi leš na slamarici. „Kurvetino!“, zagrme i
šutnu je u kuk. Leš se tromo preokrenu preko slamarice i pade
potrbuške na pod.
Balska nagrnu kroz vrata u smrdljivu uličicu ne obraćajući
pažnju na bebin plač u kolibi.
Kratko je promislio o mogućoj zarazi ili bolestima. Nestaje ubilo
Elovandu, a bio je sasvim ubeđen da nije bio baš toliko grub s njom.
Za svaki slučaj promrmljao je nekoliko starih mornarskih bajalica
za koje se pričalo da su posebno uspešne protiv malih boginja, a
pošto ga je to umirilo, pošao je da potraži nešto za piće.
Kako je poslepodne poodmaklo, izašao je zadovoljan i pijan iz
ušuškanog vinskog podruma i zastao, blago se teturajući, da
promisli o mogućnostima. Dosad je Drvenonogi sasvim sigurno
shvatio da mu je skrovište prazno i da je Balska utekao s broda.
Pošto je kapetan posedovao ograničenu maštu, verovatno će se s
oficirima usredsrediti na potragu u luci. Potrajaće dok shvate da im
je plen pobegao ne samo iz vidokruga već i dalje od mirisa slane
vode. Balska promućurno odluči kako je vreme da zađe dublje na
kopno ukoliko želi da se osveti nekadašnjem kapetanu. Tada shvati
da ga je neko možda video s Elovandom, a sigurno su joj dosad
pronašli telo. Iako nije smatrao da je odgovoran za njenu smrt, ipak

163
je po prirodi bio sramežljiv pred organima vlasti. Sve u svemu, biće
bolje da napusti Mal Džemilu.
Samopouzdano je krenuo ka istočnoj kapiji grada, ali su ga posle
nekoliko raskrsnica zabolele noge. Zastade da se odmori pred
skladištem gde je nekoliko radnika utovarivalo ogromna kola.
Sačekao je da posao privedu kraju pokušavajući da izbegne da ga
primete, a potom svesrdno ponudi pomoć. Utovario je dve kutije u
kola, a potom se obrati predvodniku skupine, bradonji koji je
zaudarao na stoku.
„A kuda ćete, prijatelju?“ upita ga Balska tobože radoznalo.
„U Mal Zet“ odgovorio je bradonja odrešito.
„O, kakva je to slučajnost!“ uzviknu Balska. „I ja sam tamo
krenuo.“ Zapravo, Balska nimalo nije mario kuda će kola krenuti,
prosto je hteo da se udalji što više od obale ne bi li izbegao
Drvenonogog i policiju. „Šta kažeš da krenem s vama, da se malo
družimo?“
„Nisam usamljen“, odgovori mu predvodnik grubo.
Balska uzdahnu. Izgleda daje ovo jedan od onih dana.
„Platiću ti“, tužno će.
„Koliko?“
„Nemam mnogo.“
„Deset bakrenjaka“, bezosećajno će predvodnik.
„Deset?! Nemam toliko.“
„Onda idi peške. Možeš da kreneš u onom pravcu.“
Uzdahnuvši, Balska je odustao od cenkanja, „Dobro de“, zausti.
„Nek bude deset.“
„Plaćanje je unapred.“
„A da bude pola sada, a pola kad stignemo u Mal Zet?“
„Ne, već unapred.“
„To uopšte nije lepo.“
„Kao i pešačenje.“
Balska se sakri iza ćoška i obazrivo prebroja deset bakrenjaka.
Pregršt novčića koje je zgrnuo od prodaje pokradenih vrednosti sa
Zvezde Džarota nepokolebljivo se smanjivala. Smesta je promislio
o nekoliko mogućnosti. Okrenuo je kanije s bodežom dok mu nisu
bile na plećima. Ukoliko predvodnik družine spava dovoljno čvrsto,

164
ili ukoliko prespavaju na zabačenom konačištu, Balska bi sasvim
sigurno mogao da uđe u Mal Zet kao ponosan vlasnik kola i krda
mazgi — ako se ne uračuna sadržaj kutija. Ubio je nekoliko njih
svojevremeno, ali samo kad je bilo dovoljno bezbedno, a nimalo mu
se nije gadilo da žrtvama prereže grkljan ukoliko je nešto vredno
toga.
Okupana poslepodnevnom svetlošću, kola se kloparavo i
škriputavo zakotrljaše popločanim ulicama.
„Hajde da nešto razjasnimo“, progovorio je predvodnik. „Ne
volim da pričam, niti volim da slušam blebetanje.“
„U redu.“
Predvodnik tada pruži ruku da podigne sekiricu svirepog
izgleda koja se nalazila na ležaju u kolima. „Nego“, nastavi, „daj mi
bodež.“
„Nemam nikakav bodež.“
Predvodnik zauzda mazge. „Silazi“, učtivo će.
„Ali platio sam!“
„Nedovoljno da bih rizikovao s tobom. Ili mi daj bodež ili siđi s
kola.“
Balska pogleda sagovornika, a potom sekiru. Polako je izvadio
bodež i predao ga.
„Dobro. Vratiću ti ga kad stignemo u Mal Zet. Oh, i da, spavam
s jednim otvorenim okom, ne odvajajući se od ovoga.“ Podigao je
sekiru pravo pred Balskinim licem. „Samo li mi priđeš dok
putujemo, skinuću ti skalp.“
Balska ustuknu.
„Drago mije da se razumemo.“ Predvodnik zašiba uzdama i
mazge zakasaše ka Mal Zetu.
Balska je u Mal Zet stigao u prilično lošem stanju. Najpre je
pomislio da je to zbog neobičnog ljuljanja kola. Uprkos tome što
nikada nije osetio morsku bolest za vreme svoje dugogodišnje
mornarske službe, često se dešavalo da oboli na kopnu. Međutim,
sada je bilo nešto drugo u pitanju. Nema sumnje, stomak mu se
naduo kao da će se svakog trena izokrenuti, ali za razliku od ranijih
napada mučnina, shvatio je da se sada neprestano znoji, a da mu je
grlo toliko suvo da ne može da guta. Naizmenično su ga prožimali
naleti jeze i vreline, a dah mu je grozno zaudarao.
165
 Nabusiti predvodnik družine izbacio gaje na glavnim kapijama
Mal Zeta bacivši mu bodež pred stopala i žmirnuvši k njemu. „Ne
izgledaš najbolje“, primetio je. „Bolje da odeš lekaru.“
Balska mu se iskezi. „Ljudi umiru u lekarskim rukama“, reče,
„ili odu s praznim džepovima ukoliko ih izleče.“
„Kako hoćeš!“ Predvodnik slegnu ramenima i potera kola kroz
grad i ne osvrnuvši se.
Balska sasu psovke za kolima, te se sagnu, podiže bodež i ušeta
u Mal Zet. Lutao je neko vreme pokušavajući da shvati kuda ide, a
onda se obrati čoveku s mornarskim ogrtačem.
„Izvini, drugar!“, progovorio je promuklim glasom iz suvog grla.
„Može li se ovde naći neko mestašce da se popije rum za pristojnu
cenu?“
„Imaš krčmu Crveni pas, odgovori mornar. „Nalazi se u drugoj
ulici iza ćoška.“
„Hvala, drugar!“ zahvali mu Balska.
„Ne izgledaš baš najbolje.“
„Izgleda da sam se malo prehladio.“ Balska mu se krezub
osmehnu. „Nekoliko čašica ruma će to srediti.“
„Mudro zboriš“, saglasi se mornar kroz smeh. „Najbolji lek na
svetu.“
Krčma Crveni pas bila je zatamnjena i uređena da blago
podseća na potpalublje broda. Niska tavanica bila je izgrađena od
tamnog drveta, a umesto prozora na zidovima su se nalazili kružni
otvori poput onih na brodu.
Prostodušni rumeni vlasnik s istetoviranim podlakticama
pričao je s izveštačenim mornarskim naglaskom. Isprva Balsku
poče da nervira to što je ovaj sve vreme ponavljao „ahoj!“ ili „zdravo
da ste, moreplovci!“ ali posle tri čašice ruma više mu nije smetalo.
Grlo mu više nije bilo toliko suvo, stomak mu se primirio, a ruke
prestadoše da drhte. Popio je još dve čašice ruma i potom zaspao.
Glava mu je klonula nad prekrštenim rukama.
„Ahoj, moreplovče! Zatvaramo“, obrati mu se krčmar
prodrmavši mu rame.
Balska se uspravi i zatrepta. „Izgleda da sam zadremao na tren“,
promumlao je promuklo.

166
 „Na nekoliko sati, moreplovče“, krčmar se namršti položivši
dlan na Balskino čelo. „Goriš, moreplovče“, reče. „Bolje da malo
odspavaš.“
„Gde mogu naći jeftinu sobu?“, upita Balska zateturavši se kad
je ustao. Grlo ga je bolelo više no ranije, a grčevi u stomaku su se
vratili.
„Pokušaj na treća vrata kad kreneš ulicom. Reci im da sam te
poslao.“
Balska klimnu glavom, kupi bocu ruma koju ponese sa sobom,
a potom na izlasku krišom ukrade mornarsko šilo s tragovima od
užadi koje je ležalo na polici pored ulaznih vrata.
„Fina krčmica“ jedva je progovorio kad je odlazio. „Sviđa mi se
kako si je sredio.“
Istetovirani krčmar ponosno klimnu glavom. „Sam sam je
sredio“, reče. „Pomislio sam da bi usamljeni mornari hteli da se
osećaju kao kod kuće kad odu po pićence — čak i kad su daleko od
široke pučine. Dođi nam opet.“
„Hoću“, obeća Balska.
Tek posle pola sata naišao je usamljeni pešak koji je žurio kući
spuštene glave i skrivenih šaka u džepovima tunike. Balska ga je
pratio do sledeće raskrsnice, a đonovi na njegovim cipelama,
obloženi konopcem, ne načiniše nikakav zvuk dok je hodao po
kaldrmi. Prolaznik tada prošeta pored mračnog sokaka, a Balska
koraknu iza njega i umešno ga zveknu mornarskim šilom po
potiljku. Žrtva je pala poput teleta u klanici. Balska je učestvovao u
dovoljno tuča na palubama i u krčmama da zna gde i koliko da
zvekne protivnika. Preokrenuo je druškana, još jednom ga zveknuo
za svaki slučaj, ali sada po slepoočnici, a potom krenuo vredno da
pretražuje žrtvi džepove. Našao je nekoliko novčića i poveći nož.
Stavio je novčiće u džep i zadenuo nož za široki kožni opasač, a
potom odvukao telo u mračni sokak. Nastavio je zatim niz ulicu,
zazviždavši staru mornarsku melodiju.
Sutradan se osećao još gore. Mučila ga je glavobolja, a grlo mu
je toliko nateklo da gotovo nije mogao da progovori. Groznica mu
se pojačala, a nos mu je neprestano curio. Trebalo je triput da otpije
iz boce da bi umirio stomak. Znao je da mora da izađe da nešto
prezalogaji, ali mu je bilo muka od same pomisli na hranu. Otpio je

167
još jedan poveći gutljaj iz boce, ponovo se ispružio na prljavi krevet
u odaji koju je iznajmio i grozničavo zadremao.
Pao je mrak kad se probudio, a drhtavica ga je celog prožela.
Popio je sav rum koji je ostao u boci, ali mu to nije pomoglo.
Drhtavo navuče odeću, odsutno primetivši da zaudara na znoj.
Isteturao se na ulicu i obreo se tri ulaza niže pred krčmom Crveni
pas.
„Sto mu gromova, moreplovče!“, progovorio je istetovirani
krčmar. „Grozno izgledaš!“
„Rum!“, prelomi Balska. „Daj mi rum.“
Silovita drhtavica koja gaje celog prožela nestala je tek posle
devet čašica ruma.
Balska nije ni brojao.
Kad je potrošio sav novac, isteturao se na ulicu, prebio prvog
prolaznika do smrti mornarskim šilom i uzeo mu šest novčića.
Nastavio je dalje, naišao na debelog trgovca i probo ga bodežom
kako bi mu uzeo torbu. Tu je bilo i nešto zlata. Vratio se potom do
Crvenog psa i ostao da pije do zatvaranja.
„Pazi se, moreplovče“, upozorio ga je krčmar kad ga je gurnuo
kroz ulazna vrata. „Ubica se vrzma uokolo, ili se barem tako priča —
a policajci su se sjatili po okolnim ulicama i sokacima kao muve oko
mrtvog psa.“
Balska otpi nešto ruma iz vrča koji je odneo u svoju otrcanu
sobu i pijan pade u nesvest.
Probudio se ujutru u groznici. Buncao je satima u postelji,
naizmenično pijući rum i povraćajući po krevetu.
Umro je do sumraka. Poslednje što je izgovorio bilo je: „Mama,
pomozi mi.“
Telo su našli tek posle nekoliko dana, jezivo izvijeno unazad, lica
izobličenog užasavajućim kezom.

Posle tri dana dvoje putnika naišlo je na leš bradonje u jarku

pored kola na putu za Mal Džemilu. Ukočeno telo mu je bilo izvijeno
unazad, a lice izobličeno u nakaradni kez. Putnici shvatiše da mu
krdo mazgi i kola više ne trebaju, pa ih ukradoše. Potom rešiše da

168
ukradu i odeću, a leš pokriju suvim lišćem. Okrenuše tada kola i
uputiše se u Mal Zet.
Nedelju dana posle Balskine neprimećene smrti čovek s
mornarskim ogrtačem zateturao se na prometnoj ulici usred dana.
Hodao je mahnito, stežući vrat. Prešao je tridesetak metara po
kaldrmi dok se nije stropoštao i umro.
Jezivi kez na njegovim zapenjenim usnama podario je noćne
more nekolicini prolaznika.
Sutradan su našli istetoviranog krčmara iz Crvenog psa mrtvog.
Ležao je u gomili polomljenih stolova i stolica koje je srušio u
svom samrtnom činu. Lice mu je bilo iskreveljeno i ukočeno u jezivi
kez.
Istog dana umrlo je još desetak ljudi u tom delu grada, redovnih
mušterija u krčmi Crveni pas.
Sutradan je umrlo još tridesetak njih. Organi reda su počeli da
obraćaju pažnju na stanje.
Međutim, bilo je prekasno. Zbog mešanja staleža, uobičajenog
za velike gradove, bolest nije uspela da se zadrži u samo jednoj
oblasti. Sluge iz siromaških oblasti nosile su bolest u imanja
plemića i moćnika. Radnici su je prenosili na građevine, a njihove
kolege dalje u svoje kuće u raznim delovima grada. Kupci su je
prenosili trgovcima, a ovi opet drugim kupcima. I najobičniji susret
bio je dovoljan za prenošenje zaraze.
Smrtni slučajevi su se u početku brojali desetinama, ali je do
kraja nedelje bilo na stotine obolelih. Zamandalili su daskama kuće
zaraženih, ne obazirući se na vrištanje ukućana. Pogrebna kola su
neprestano prolazila ulicama, a radnici su do vrata umotani
ogrtačima premazanim kamforom skupljali leševe dugačkim
kukama.
Redali su leševe na taljige kao da su cepanice, prevozili ih na
groblja, a potom ih sahranjivali bez odgovarajuće službe tako što bi
ih bacili u zajedničku ogromnu grobnicu. Ulice u Mal Zetu se
isprazniše, a uplašeni građani se zaključaše po domovima.

Naravno, vesti o pošasti stigoše i do palate, ali budući daje bila

ograđena visokim zidinama, bila je izdvojena od ostatka grada.
Međutim, car iz predostrožnosti naredi da niko ne sme kročiti kroz
169
kapije zdanja. Među onima koji su ostali zarobljeni unutra ostade i
stotinak radnika koje je baron Vaska, vođa trgovinskog odeljenja,
unajmio da mu urede službene prostorije.
Zakat je oko podneva istog dana kad je izdao zabranu pozvao
Gariona, Polgaru i Belgarata na sastanak. Zatekli su ga u radnoj sobi
kako namrgođen i praznog pogleda posmatra mapu carskog grada
na stolu pred sobom. „Uđite, uđite“, rekao je kad su se pojavili. Ušli
su i seli na stolice kad je odsutno odmahnuo k njima.
„Izgledate umorno“ primeti Polgara.
„Nisam mnogo spavao u ova četiri dana“, priznade Zakat, a
potom umorno pogleda Belgarata. „.Rekli ste da ste stari sedam
hiljada godina?“
„Otprilike toliko.“
„To znači da ste se već susreli sa zarazama?“
„Nekoliko puta, da.“
„Koliko obično traju?“
„Zavisi od zaraze. Neke traju po nekoliko meseci, a druge pak
mogu da potraju dok ne istrebe sve živo u okolini. Pol zna o tome
više od mene. Stekla je pozamašne vidarsko iskustvo.“
„Gospo Polgara?“ car joj se obrati molećivo.
„Moram da čujem o simptomima kako bih ustanovila koja je
zaraza u pitanju“, odgovorila je.
Zakat poče da pretražuje spise po stolu pred sobom. „Evo,
ovde.“ Podigao je komad papira i počeo da čita. „Visoka
temperatura, mučnine, povraćanje. Jeza, obilno znojenje, suvi
kašalj, glavobolja. Pre smrti se pojavljuje bunilo.“
Ozbiljno gaje posmatrala. „Ne zvuči dobro“, progovorila je.
„Postoji li nešto neobično s leševima umrlih?“
„Svi su iskeženi“, odgovorio je preletevši pogledom preko
papira.
Odmahnula je glavom. „Toga sam se pribojavala.“
„O čemu se ovde radi?“
„O vrsti kuge.“
„Kuge?!“ Iznebuha je prebledeo. „Mislio sam da se od kuge
pojavljuju čvorovi po telu. Ovde se to ne spominje.“ Podigao je
papir.

170
 „Postoji nekoliko vrsta kuge, Zakate. Najčešća podrazumeva
čvorove, a druge često napadaju pluća. Vi ste se susreli s izuzetno
retkom, smrtnom pošasti.“
„Može li se izlečiti?“
„Ne može. Neki uspeju da prežive, ali verovatno je to posledica
dobrog telesnog stanja. Neki su čak i imuni. Ne mogu da se zaraze
koliko god da su joj izloženi.“
„Šta da radim?“
Pogledala ga je pravo u oči. „Neće vam se svideti“, rekla je.
„Kuga mi se još manje sviđa/’
„Zatvorite Mal Zet isto onako kako ste zatvorili palatu.“
„Niste valjda ozbiljni?“
„Smrtno sam ozbiljna. Morate da zadržite bolest u okviru Mal
Zeta, a to ćete sprovesti samo ako sprečite ljude da je prenose iz
grada u druge krajeve.“ Natmurila se. „A kada kažem da zatvorite
grad, Zakate, mislim na to da ga potpuno zamandalite. Niko ne srne
da izađe.“
„Polgara, upravljam carstvom. Ne mogu da se zaključam ovde
gore i tek tako ga ostavim a da ne šaljem glasnike s naređenjima.“
„Ako to ne uradite, vladaćete carstvom umrlih. Simptomi zaraze
pojavljuju se tek posle jedne ili dve nedelje od prvog susreta s njom,
ali za vreme poslednjih nekoliko dana u tom razdoblju nosilac
zaraze je već prilično opasan. Možete se zaraziti od nekoga ko
izgleda i oseća se savršeno zdravo. Ako pošaljete glasnike, pre ili
kasnije neki od njih bi se zarazili, a pošast bi se proširila po celoj
Maloriji.“
Ramena mu poraženo klonuše. Shvatio je čitav užas onog što
mu je ispričala. „Koliko njih?“, tiho je upitao.
„Ne razumem pitanje.“
„Koliko njih će umreti u Mal Zetu, Polgara?“
Kratko je promislila o pitanju. „Polovina“, odgovorila je, „ako
imate sreće.“
„Polovina?!“, zavapio je. „Polgara, ovo je najveći grad na svetu.
Pričate o najvećoj nesreći u istoriji čovečanstva.“
„Znam, i to još samo ako imate sreće. Smrt će možda pokositi i
četiri petine ukupnog stanovništva.“

171
 Spustio je glavu na drhtave šake. „Zar ništa ne može da se
uradi?“, jedva je izgovorio.
„Morate da spalite umrle“, odgovorila je. „Najbolje je da im
spalite domove zajedno s njima. Time se smanjuje opasnost od
širenja zaraze.“
„Takođe, bolje da postaviš patrole po gradu“, nadoveza se
Belgarat ozbiljno. „Nema sumnje da će biti lopova, a oni će se
sigurno zaraziti. Pošalji strelce s naredbom da ubiju svakog
pljačkaša koji se pojavi. Neka posle dugim kukama odvuku njihova
tela u domove umrlih i spale ih zajedno s kućama.“
„Tražite od mene da uništim Mal Zet!“, negodovao je Zakat
uznemireno, skočivši na noge.
„Ne“, usprotivila se Polgara. „Tražimo od vas da spasite što više
žitelja. Za ovo je neophodna čvrsta volja, Zakate. Može se čak i desiti
da ćete morati da isterate sve zdrave žitelje iz grada, okružite ih
čuvarima da ne pobegnu, a potom spalite Mal Zet u prah i pepeo.“
„To je nezamislivo!“
„Možda je sada pravo vreme da počnete da razmišljate o tome“,
uzvratila mu je. „Drugi izbori mogu biti mnogo, mnogo gori.“

172
 Dvanaesto poglavlje

„SVILENI“, žustro će Garion, „moraš da zaustaviš sve ovo.“

„Žao mi je, Garione“, odgovori čovečuljak obazrivo se osvrćući
pod mesečinom u baštici u potrazi za uhodama. „Već je sve
zakuvano. Sadijevi pljačkaši su ušli u palatu i sada primaju
naređenja od Vaske. Baron se toliko okuražio da je spreman da se
sukobi sa samim Zakatom. General Bregar iz odeljenja za vojne
zalihe zna da se nešto sprema, tako da se okružio jedinicama.
Delčinski regent, kralj Palije i kralj Vorizba gurnuli su oružje u ruke
svim pratiocima. Palata je zatvorena, tako da niko ne može dovesti
pomoć spolja, pa čak ni sam Zakat. Kako sada stvari stoje, samo
jedna reč započela bi čitav haos.“
Garion sasu čitavu bujicu psovki i krenu tamo-amo po
zasenjenom vrtu, te šutnu nizak potkresan žbun.
„Pa rekao si nam da što pre počnemo“, podseti ga Svileni.
„Svileni, ne možemo da napustimo palatu, a još manje grad.
Zakuvali smo kavgu, a sada ćemo se naći između zavađenih strana.“
Svileni smrknuto klimnu glavom. „Znam“, reče.
„Moram kod Zakata“, Garion će.
„Ispričaj mu sve o ovome. Poslaće carske trupe da ih
razoružaju.“
„Ako misliš da je bilo teško da smislimo kako da uteknemo iz
palate, pomisli samo na to koliko će biti teže da uteknemo iz carske
tamnice. Zakat je dosad bio ljubazan, ali mislim da mu strpljenje —
i dobrodošlica — neće još dugo trajati“ zagunđa Garion.

173
 „Plašim se da smo nadmudrili sami sebe“, kaza Svileni češući se
po glavi. „Ponekad umem tako nešto da postignem“, dodade.
„Zar ne možeš baš ništa da smisliš?“
„Bojim se da ne mogu. Gori nam pod nogama. Možda je najbolje
da sve ispričamo Belgaratu.“
Garion pretrnu. „Neće mu se svideti.“
„Još manje će mu se svideti ako mu ništa ne kažemo.“ Garion
uzdahnu. „Mislim da si u pravu. Dobro, hajde da okončamo ovo.“
Potrajalo je dok su pronašli Belgarata. Zatekli su ga kako gleda
kroz prozor u odaji visoko u istočnom krilu dvora. Vidik je odatle
sezao nad zidinama palate. U nemirnom gradu iza besneli su požari.
Garavi iskričavi oganj podizao se nad čitavim četvrtima grada
ispunivši zvezdano nebo gustim dimom. „Ne mogu da ga obuzdaju“,
zausti starac. „Trebalo bi da ruše kuće kako bi zaustavili požar, ali
izgleda da se vojnici plaše da izađu iz kasarne.“ Opsovao je. „Mrzim
vatru“, reče.
„Nešto nam je iskrslo“, obazrivo poče Svileni pregledavši zidove
da nema rupica za špijuniranje.
„Šta to?“
„Oh, ništa strašno“, odgovori Svileni tobože uzgredno. „Samo
smo pomislili da bi možda želeo da čuješ o tome.“ Prsti mu se,
međutim, živo pokrenuše grčeći se. Pričao je sasvim smireno,
objašnjavajući manju nezgodu s konjima, koja bi trebalo da
zadovolji uhode za koje su svi znali da ih slušaju i posmatraju, a
zapravo je hitrim pokretima prstiju objasnio čitavo stanje starcu.
„Šta ste uradili?!“ dreknu Belgarat, a potom se zakašlja da
prikrije uzvik.
„Deda, rekao si nam da smislimo nešto“, nadovezao se Garion
takođe tajnim dreznijskim jezikom, pomerivši prste, a Svileni je
nastavio da trabunja o konjima.
„Da, smicalicu.“ pokaza Belgarat prstima, „a ne ljuti boj u
palati. O čemu li ste razmišljali kad...“
„To je bilo najbolje rešenje koje smo mogli da smislimo“, uzvrati
Garion neubedljivo.
„Moraću nakratko da promislim o ovome“, reče tada starac.
Neko vreme je zamišljenog lica špartao tamo-amo, sklopivši šake na
leđima. „Hajdemo kod Durnika“, napokon progovori. „On se bavi
174
konjima i najbolji je za savet.“ Doduše, baš pre no što se okrenuo da
ih izvede iz odaje, prsti mu se poslednji put pokrenuše. „Postarajte
se da zalupate nogama na stepeništu.“ naredio je. „Daću vam
uputstva, a mrdanje prstima traje.“ Napustili su odaju i Garion i
Svileni zadobovaše nabadajući snažno petama po mermernom
podu kako bi zaglušili Belgaratov šapat.
„Dobro“, prodahta Belgarat a da je jedva otvorio usne dok su se
spuštali stepeništem. „Možemo primiriti stanje. Pošto ionako ne
možemo zaustaviti ovu vašu igrariju, neka je, nek se odigra. Doduše,
trebaće nam konji, te, Garione, idi kod Zakata i kaži mu da želimo
da izdvojimo konje od ostalih. Reci mu da hoćemo da izbegnemo da
se zaraze od kuge.“
„Mogu li konji da dobiju kugu?“ prošapta Garion iznenađeno.
„Nemam pojma. Ali ako ja ne znam, Zakat to još manje zna.
Svileni, prošetaj okolo i reci svima — tiho — da ćemo uskoro pobeći
i da se spreme a da ih niko ne primeti.“
„Pobeći ćemo?“, zapanjeno će Garion. „Deda, znaš li kako da
odemo iz palate i grada?“
„Ne, ali znam nekoga ko zna. Idi što pre kod Zakata i traži mu
ono što sam ti rekao za konje. Trenutno je opterećen mnogim
drugim nevoljama pa će verovatno pristati.“ Pogledao je Svilenog.
„Znaš li kad će tvoj mali metež početi?“
„Ne baš“, odgovori Svileni šapatom, i dalje dobujući po
stepeništu. „Možda čak i svakog trena.“
Belgarat zgroženo odmahnu glavom. „Valjalo bi da se vratiš u
školsku klupu“, iznervirano frknu. „Slažem se da je važno kako
nešto treba da se obavi, ali je još važnije kada.“
„Upamtiću to dobro.“
„Upamti. Hajde onda, brže malo. Bolje da budemo spremni kad
ovaj neplanirani metež plane.“
Desetak vojskovođa viših činova bilo je sa Zakatom kad je
Garion stupio u ogromnu prostoriju s crvenim zastorima, gde je car
primao zvanice. „Odmah ću doći, Garione“, progovori iznureni car,
a potom se okrenu ka generalima. „Naređenja moraju da stignu do
jedinica u gradu“, rekao je. „Potreban mi je dobrovoljac.“ Generali
se zgledaše promeškoljivši se na nogama na plavom tepihu.

175
 „Zar ću morati da naredim nekome da ode?!“, navali Zakat na
njih.
„Oh, oprostite mi što se mešam“, blago prekide Garion, „ali
zašto uopšte neko mora da izađe?“
„Zato što jedinice sede i vrte prste u kasarnama dok Mal Zet
gori“, prasnu Zakat. „Moraju da sruše kuće kako bi prekinuli širenje
požara, ili ćemo u suprotnom izgubiti čitav grad. Neko mora da im
izda naređenja.“
„Postavili ste jedinice van zidina palate?“ upita Garion. „Jesam.
I naredio sam im da odbijaju žitelje.“
„Zašto im ne doviknete s vrha zidina?“, predloži Garion. „Recite
im da vam dovedu kaplara ili bilo kog drugog narednika, a onda mu
viknite šta da radi. Recite mu da pošalje jedinice na posao. Niko ne
može da se zarazi sa stotinak metara — barem mislim da ne može.“
Zakat je zurio u njega, a onda iznebuha prasnu u smeh. „Zašto
se ja nisam toga setio?“, upita.
„Verovatno zato što vas nisu odgojili na farmi“ pojasni Garion.
„Kada vi i vaš sagovornik orete udaljena polja, morate da se
dovikujete. U suprotnom ste osuđeni na dosta nepotrebnog
hodanja.“
„Dobro“, odrešito će Zakat okrenuvši se ka generalima, „koji je
od vas najgrlatiji?“
Rumeni vojskovođa sa stomačinom i snežnobelom kosom
smesta se iskezi. „U mladosti su mogli da me čuju preko paradnih
polja, Vaše veličanstvo“ reče.
„Odlično. Vidi šta možeš da uradiš povodom ovoga. Pronađi
nekog kaplara što deluje iole pametno. Reci mu da napuste već
spaljene četvrti i da sruše dovoljno kuća oko njih kako bi zadržali
požar. Reci mu da ga čeka čin generala ukoliko spase barem
polovinu Mal Zeta.“
„Ukoliko ne dobije kugu i umre“, promrmlja jedan general.
„Zato i plaćamo vojnike, gospodo — da rizikuju. Kada vojna truba
zatrubi, očekuje se od njih da napadnu, a trubi upravo sada.“
„Da, Vaše veličanstvo“, ujedinjeno su odgovorili, te se živo
okrenuli i izmarširali iz prostorije.
„Odlična zamisao, Garione“, zahvalno će Zakat. „Hvala.“
Iznureno se skljokao u fotelju.
176
 „Samo je zdravorazumna“, slegnu Garion ramenima i takođe
sede.
„Nije uobičajeno za kraljeve i careve da poseduju zdrav razum.
I suviše je običan.“
„Trebalo bi da odspavate, Zakate“, ozbiljno će Garion.
„Izgledate kao da ste na samrti.“
„Bogova mi!“ Zakat će. „Dao bih pola Karende za samo nekoliko
sati sna, ali naravno, više ne posedujem Karendu.“
„Idite onda u krevet.“
„Ne mogu. Moram toliko toga da odradim.“
„Koliko možete postići ako završite u postelji od umora?
Generali mogu da vas odmene dok. spavate. Za to generali i služe,
zar ne?“
„Možda“ Zakat klonu u fotelji, a onda pogleda Gariona. „Imali,
ste nešto na umu kad ste došli?“, upitao je. „Ubeđen sam da niste
došli samo da se družimo.“
„Pa“, progovori Garion trudeći se da zvuči sasvim obično,
„Durnik se brine za konje. Popričali smo o tome s tetkom Pol —
gospom Polgarom — a ona nije bila sigurna da li konji mogu da se
zaraze. Durnik me je zamolio da vas pitam da li bi bilo u redu
ukoliko bismo izveli konje iz glavne štale i izdvojili ih negde blizu
istočnog krila kako bismo mogli da ih nadgledamo?“
„Da izvedete konje?“ zapanjeno će Zakat. „Brine se za konje u
ovakvim vremenima?“
„.Morate da shvatite Durnika“, pojasni Garion. „Veoma ozbiljno
shvata svoje odgovornosti. Gleda na njih kao na obaveze, a mislim
da to treba da se ceni.“
Zakat se naivno osmehnu. „Čuvene sendarske vrline“, reče,
„odgovornost, čestitost i vičnost.“ Potom slegnu ramenima. „Zašto
da ne?“ reče. „Ukoliko će to usrećiti vrlog Durnika, može smestiti
konje u prolazima istočnog krila.“
„Oh, mislim da mu se to ne bi svidelo“, odgovori Garion pošto
je nakratko promislio, „Zaboravili ste da spomenete doličnost, još
jednu sendarsku vrlinu. Konjima nije mesto u kući. Pri tom“,
nadoveza se, „mermer će im možda izranjaviti kopita.“
Zakat se slabašno osmehnu. „Neverovatni ste, Garione“, pohvali
ga. „Ponekad ste tako ozbiljni za najmanje sitnice.“
177
 „Ali svet je sastavljen od sitnica, Zakate“, izdeklamovao je
Garion pogledavši iznurenog čoveka preko puta sebe. Osetio je
žaljenje što mora da prevari nekoga ko mu se zapravo sviđa. „Hoćete
li biti dobro?“ upitao je.
„Mislim da ću preživeti“, odgovorio je Zakat. „Vidite, Garione,
velika je životna tajna da oni koji se očajno naprežu da prežive
obično prvi umru. Pošto je meni svejedno da li sam živ ili mrtav,
verovatno ću doživeti stotinu godina.“
„Ne bih se mnogo oslanjao na takvo praznoverje“, reče Garion,
a onda se iznenada doseti nečeg. „Da li bi vam smetalo ako bismo
iznutra zaključali vrata u istočnom krilu dok sve ovo prođe?“ upitao
je. „Ne plašim se da ću se zaraziti, ali sam donekle zabrinut za
Se’Nedru, Lizel i Erionda. Sve troje zapravo nisu nešto posebno
fizički otporni, a tetka Pol je rekla da je izdržljivost ključna ukoliko
neko želi da izbegne kugu.“
Zakat klimnu glavom. „Pametno je što mi to tražite“, saglasi se.
„Prilično dobra zamisao. Bolje da zaštitimo dame i dečaka koliko
god možemo.“
Garion ustade. „Morate malo da odspavate“, reče.
„Mislim da ne mogu. Toliko toga me opterećuje.“
„Preneću da pošalju Andel kod vas“, predloži Garion. „Ako je i
upola dobra koliko tetka Pol tvrdi, moći će da vam da nešto što bi
vas uspavalo.“ Pogledao je iscrpljenog cara kojeg je oprezno počeo
da gleda kao prijatelja. „Nećemo se videti neko vreme“ kaza.
„Srećno, i pripazite malo na zdravlje, u redu?“
„Pokušaću, Garione. Pokušaću.“
Ozbiljno su protresli ruke kad su se rukovali, a Garion se potom
okrenu i tiho napusti prostoriju.
Narednih nekoliko sati proveli su užurbano. Uprkos Garionovoj
smicalici, Bredorova tajna policija pratila im je svaki korak. Durnik
je s Totom i Eriondom izveo konje iz štale, a sve vreme su ih pratile
dosadne uhode.
„Zašto ne počinje?“ navali Belgarat kad su se ponovo okupili u
ogromnoj prostoriji nad stepeništem, gde se nalazilo postolje s
prestolom.
„Nisam siguran“, odgovori Svileni obazrivo, osvrćući se
naokolo. „Mislim da je samo pitanje vremena.“
178
 Iza zabravljenih vrata istočnog krila začuše se utom vika i
trčanje propraćeni zveketom metala.
„Izgleda da se nešto dešava“, saopšti Kadifa.
„Krajnje je vreme“, progunđa Belgarat.
„Ne budite zlobni, Drevni.“
Iz zaključanog zdanja zatim se začuše ubrzano trčanje i
tutnjava. Vrata koja su vodila u druge delove dvora nekoliko puta se
otvoriše a potom i zalupiše uz tresak.
„Svi odlaze, Pol?“ upita Belgarat.
Pogled joj se nakratko pomuti. „Da, oče“, odgovorila je.
Trčanje i treska vrata nastavi se još nekoliko minuta.
„Oh“, blago će Sadi, „koliko ih je samo bilo!“
„Deder, vas troje, prestanite da likujete i opet zaključajte vrata“,
naredi Belgarat.
Svileni se iskezi i nestade kroz vrata. Vratio se posle nekoliko
minuta, namršten. „Imamo malu nezgodu“, reče. „Izgleda da čuvari
kraj glavnog ulaza preozbiljno shvataju svoje dužnosti. Nisu
napustili svoja mesta.“
„Odlična ti je diverzija, Svileni“, pecnu ga Belgarat.
„Možemo Tot i ja da se pozabavimo njima“, progovori Durnik
samopouzdano, a potom priđe kutiji pored kamina i podiže poveću
cepanicu od čvrste hrastovine.
„Mislim da je to preterano neposredno, mili“, promrmlja
Polgara. „Sigurna sam da ih nećeš ubiti, a oni će se kad-tad
probuditi i otrčati pravo kod Zakata. Moramo da smislimo neku
smicalicu.“
„Nisam im nešto naklonjen, Pol“, uzvrati joj uštogljeno.
„Da li ti se taktičnost više sviđa?“
Razmislio je o tome. „Ne“, odgovorio je, „ne baš. Zapravo znače
isto, zar ne?“
„Pa da“, saglasila se, „verovatno. Ali bolje zvuči, zar ne?“
„Polgara“, obrati joj se kovač strogo. Garion ga je prvi put čuo
da joj je izgovorio puno ime. „Ne pokušavam da se ponašam
budalasto, ali kako možemo uopšte da se suočimo sa svetom ako na
svakom ćošku varamo i smišljamo smicalice? Pa... stvarno više,
Pol.“

179
 Pogledala ga je. „O, moj Durniče“, rekla je, „baš te volim.“
Obisnula se mužu oko vrata kao šiparica. „Predobar si za ovaj svet,
znaš?“
„Ovaj“ progovorio je pomalo zbunjen zbog iznenadnog izliva
ljubavi, za koji je očigledno smatrao da se mora čuvati iza
zatvorenih vrata, „zapravo se radi o pristojnosti, zar ne?“
„Naravno, Durniče“, saglasila se neobično ponizno. „Kako god
ti kažeš.“
„Šta ćemo onda sa čuvarima?“ upita Garion.
„Postaraću se za njih“, osmehnu se Polgara. „Srediću da ništa ne
vide i ne čuju. Otići ćemo bez prepreka — ukoliko se uzme u obzir
da tata zna šta radi.“
Belgarat je pogleda, a onda iznebuha namignu. „Veruj mi“ reče.
„Durniče, uvedi konje.“
„Unutra?“ kovač će zapanjeno.
Belgarat klimnu glavom. „Moramo da ih odvedemo u podrum.“
„Nisam znao da ovo krilo palate ima podrum“, kaza Svileni.
„Nije ni Zakat“, Belgarat se iskezi, „a ni Bredor.“
„Garione“, oglasi se Se’Nedra oštro.
Garion se okrenu i vide svetlucanje na sredini odaje, odakle se
pojavi prilika Siradis s povezom preko očiju.
„Potecite“, požurivala je. „Pre kraja nedelje morate stići u
Ašabu.“
„U Ašabu?!“, uzviknu Svileni. „Moramo najpre u Kalidu. Neki
Menga doziva demone tamo.“
„Tome vreme nije, prinče Keldare. Demoni su vam najmanja
briga. Ipak, znajte da je i Menga pohrlio ka Ašabi. Srešćete se s njim
u jednom od zadataka koje morate ispuniti da bi se susret Deteta
Svetlosti i Deteta Tame obistinio na mestu koje više ne postoji.“
Okrenula je lice s povezom ka Garionu. „Približava se vreme da
ispunite ovaj zadatak, Belgarione Rivanski, a ukoliko onaj na kome
zadatak počiva ne uspe u tome, svet će biti zasvagda izgubljen.
Molim vas, idite u Ašabu“ reče i nestade.
Nastupila je duga tišina dok su zurili u mesto na kom je do
malopre stajala.
„Dakle, rešeno je“ ravnodušno će Belgarat. „Idemo u Ašabu.“
„Ukoliko uopšte uspemo da izađemo iz palate“ promrmlja Sadi.
180
 „Izaći ćemo. Prepustite to meni.“
„Naravno, Drevni.“
Starac ih izvede u hodnik, te dalje niz stepenište i kroz glavni
hodnik ka povećim vratima koja su vodila u druge delove palate.
„Samo trenutak, oče“ reče Polgara i nakratko se usredsredi, a
beli pramen nad slepoočnicom joj zasija.
Garion oseti nadiranje njene volje.
„U redu je“, zaustila je. „Čuvari spavaju.“
Starac nastavi dalje kroz hodnik. „Tu smo“, izreče kad su se našli
pred povećim zastorom koji je visio na mermernom zidu. Zavukao
je ruku iza njega, napipao pocrneli gvozdeni prsten i povukao. Metal
zaškripa, a potom se začu i zveket. „Gurnite s te strane“, pokazao je
ka daljem kraju zastora.
Garion priđe nekoliko koraka i ramenom gurnu zastor. Kad se
prekrivena mermerna ploča pomerila na zarđalim gvozdenim
osovinama koje su je držale baš po sredini na dnu i vrhu, odjeknu
škripa.
„Pametno“, proceni Svileni provirivši u tminu ispunjenu
paučinom koja se razotkrila iza ploče. „Ko je ovo postavio?“
„Nekada davno jedan je od malorijskih careva bio malkice
uzrujan zbog svog položaja“, odgovori starac. „Hteo je da ima izbora
da brzo utekne iz palate u slučaju da se nešto izjalovi. Prolaz su posle
toga zaboravili, tako da ne verujem da će nas neko pratiti. Hajdemo
po zavežljaje i ostali prtljag. Nema više vraćanja.“
Nagomilali su zavežljaje za oko pet minuta pred prolazom
prekrivenim zastorom, a Durnik je s Totom i Eriondom dotad već
poveo konje mermernim hodnikom uz glasno odzvanjanje kopita.
Garion zastade kod ćoška i zažmiri ka glavnom ulazu. Dvojica
čuvara stajala su ukočeno, bezizraznih lica i zastakljenog pogleda
kojim su zurili preda se. Zatim se vrati družini. „Moraćeš nekad da
mi pokažeš kako se to radi“, reče Polgari zamahnuvši palcem preko
ramena ka dvojici obeznanjenih vojnika.
„Veoma je lako, Garione“, objasnila je.
„Možda tebi“, izreče, a onda se iznenada seti nečeg. „Deda“,
zabrinuto se namrštio, „zar neće biti još gore no da smo u palati ako
nas prolaz odvede u grad? Znaš, kuga tamo hara, a sve kapije su
zaključane.“
181
 „Ne vodi u Mal Zet“, pojasni starac. „Barem su mi tako rekli.“
Zvuci bitke su sve jače dopirali iz dvorišta palate.
„Izgleda da se tamo baš rasplamsalo, zar ne?“ promrmlja Sadi
likujući.
„Vala sad“, začu se poznati pevljivi glas iz tmine podruma iza
ploče. „Hoćete li satima tu da zastajkujete i tapšete se po plećima i
da dozvolite da noć preleti a da ništa niste uradili? Znate li da
imamo kilometre i kilometre da prevalimo? A zasigurno nećemo
izaći iz Mal Zeta ovog meseca sem ako ne krenemo sada, nije li
tako?“
„Polazak“, kratko će Belgarat.
Konji su se opirali da uđu u vlažnu tminu iza mermerne ploče,
ali kad Eriond i Konj samopouzdano prođoše, propraćeni
Garionovim zelenkom Kretijenom, ipak i ostale životinje donekle
zaplašeno krenuše.
Garion shvati da se zapravo nisu ni obreli u podrumu. Strmo
stepenište vodilo je do nečeg što bi se radije opisalo kao prolaz sa
džombastim zidovima. Konji su se namučili s uzanim stepenicama,
ali ipak napokon stigoše do podnožja predvođeni Eriondom,
Konjem i Kretijenom.
Na vrhu stepeništa Tot tada nanovo gurnu i zatvori sakrivenu
ploču, a reza na njoj preteče zveknu kad se spustila.
„Stani malo, oče“, progovori Polgara, a Garion u teškoj i lepljivoj
tmini oseti kad je njena volja blago nadrla. „Eto“, rekla je. „Vojnici
su se probudili a da uopšte i ne znaju da smo bili tamo.“
Na podnožju stepeništa budalasta luda Feldegast držao je dobro
prikrivenu lampu. „Fino je ovo veče za šetnjicu“, primeti. „Hoćemo
li onda?“
„Nadam se da znaš šta radiš“, kaza Belgarat.
„Zar u mene sumnjaš, matorče?“, upita luda tobože povređeno.
„U meni čuči sama obazrivost, nisi li to znao?“ Iskreveljio se. „Ima
jedan tričavi problemčić. Izgleda da se nekad izvestan deo prolaza
urušio, tako da ćete morati ulicama pomanji deo puta.“
„Koliko tačno pomanji — mali?“ nagrnu Belgarat. Zurio je u
drsku ludu. „Voleo bih da prestaneš s tim“, planu. „Šta te je zaposelo
pa da zaživiš reči koje su umrle pre dve hiljade godina?“

182
 „Oho, ta to je deo mog šarma, drevni Belgarate. Svaki prikan
bilo koje rase zna da baci loptice u vazduh i uhvati ih, ali izvođač
govorom uređuje svoju predstavu.“
„Pretpostavljam da se vas dvojica već znate, je l’ tako?“, upita
Polgara izvivši obrvu.
„Vaš poštovani otac i ja smo stari dobri drugari, draga moja
gospo Polgara“, odgovori Feldegast uz niski naklon. „A znam i vas
iz priče. Moram pak priznati da sam potpuno razoružan vašom
nezemaljskom lepotom.“
„Gde si samo našao ovu propalicu, oče?“, zaustila je kroz osmeh.
„Mislim da ću ga lako zavoleti.“
„Ne bih ti preporučio, Pol. To ti je jedan slatkorečivac i hulja i
ima grozne navike. No, Feldegaste — ako sada hoćeš tako da te
zovemo — izbegavaš pitanje. Koliko moramo da idemo ulicama?“
„Ma samo malo, moj stari izanđali prijatelju — možda oko
petstotinak metara dok krov ne bude opet podoban da održi
tavanicu gde joj je mesto, umesto preko naših glava. Potecimo onda.
Čeka nas dugo putešestvije do severnih zidina Mal Zeta, a noć
polako teče.“
„Izanđali?“ uzjoguni se Belgarat.
„Prosto tako pričam, Drevni“, izvini se Feldegast. „Ne želim da
vređam.“ Okrenu se potom ka Polgari. „Hodaćeš pored mene,
devojče? Tol’ko predivno mirišeš da ostado’ bez daha. Koračaću
pored tebe udišući i utapajući se u pravo zadovoljstvo.“
Polgara se bespomoćno nasmeja i uhvati neobičnog čovečuljka
pod ruku.
„Sviđa mi se“, promrmlja Se’Nedra Garionu kad su krenuli za
njima paučinastim prolazom.
„Meni si obećana, devojče“, progovori Garion savršeno
oponašajući ludin pevljivi glas. „Ta to je deo njegovog šarma, znade
li to?“
„O, Garione“, kroz smeh će, „volim te.“
„Aha“, uzvrati on, „znam.“
Ogorčeno ga je pogledala, a onda ga zveknu malom pesnicom
po ramenu.
„Jao!“
„Boli te?“, upitala je, smesta ga zabrinuto uhvativši za ruku.
183
 „Mislim da mogu da podnesem, dušo“, odgovorio je. „Mi
plemeniti junaci možemo da podnesemo koješta.“ Pratili su
Feldegastovu lampu nekih kilometar i po, slušajući kloparanje
konjskih kopita iza sebe dok su se probijali prolazom zastrtim
paučinom. Povremeno bi začuli kotrljanje pogrebnih taljiga koje su
prevozile mrtve kroz ulice nad njima. U lepljivoj tmini pak mogli su
se povremeno čuti samo cika zalutalih miševa i poput šapata tiho
kretanje paukova koji su ih nadgledali dok su se pažljivo kretali po
zasvođenoj tavanici.
„Mrzim ovo“, reče Svileni ne obraćajući se nikom posebno.
„Prosto mrzim ovo.“
„U redu je, Keldare“, umiri ga Kadifa uhvativši ga za ruku. „Neću
dozvoliti da te povrede.“
„Mnogo ti hvala“, brecnu se, ali joj ipak ne pusti ruku.
„Ko je tamo?“ začuše glas pred sobom.
„Oh, ta samo ja, vrli gospodaru Jarbleče“, odgovori Feldegast.
„Samo ja i nekoliko izgubljenih zalutalih duša što stazu traže u času
mračnom.“
„Stvarno ti se on toliko sviđa?“ uputi Jarblek jetko nekom
drugom u tmini.
„Ulepšao mi je život“, začu se Velin glas kroz tminu. „.Barem ne
moram stalno da se hvatam za bodež kad sam s njim da bih zaštitila
svoju čast.“
Jarblek besno zabrekta. „Mislio sam da ćeš reći tako nešto“,
kaza.
„Gospo“, progovori Vela, ljupko se naklonivši Polgari kad je
čarobnica prišla pod ruku s ludom mestu gde je gomila kamenja
prekrivena mahovinom preprečila prolaz.
„Vela“, odgovori Polgara neobičnim nadračkim naglaskom.
„Nek ti bodeži uvek budu oštri i sjajni.“
Garion primeti da se u ovom pozdravu krije čudesna
ceremonijalnost i shvati da je upravo čuo drevno nadračko
obraćanje.
„A nek vama pri ruci uvek bude odgovarajući alat da zaštitite
voljenog od zlih namera“, uzvrati nadračka plesačica nagonski,
zaokruživši običaj.

184
 „Šta se gore dešava?“ upita Belgarat Jarbleka u krznu. „Umiru“,
sažeto će Jarblek. „Žitelji u celim ulicama odjednom umiru.“
„Zaobišli ste grad?“ oglasi se Svileni.
Jarblek klimnu glavom. „Postavili smo logor van kapija“,
odgovori. „Izašli smo baš pre no što su ih zabravili. Međutim,
Dolmar je umro. Kad je shvatio da je zaražen, izvadio je stari mač i
proburazio se.“
Svileni uzdahnu. „Bio je valjan čovek — možda malo nepošten,
ali svejedno valjan.“
Jarblek tužno klimnu. „Barem je umro čisto“, reče odmahnuvši
glavom. „Stepenište ka gradu je ovamo“, pokaza kroz mrak.
„Dovoljno je kasno da nas niko ne primeti — sem možda pogrebnih
kola i nekoliko pobenavelih što bauljaju naokolo i traže topli kutak
da umru. Hajdemo!“, kaza i isprsi se. „Što pre pređemo ulice, pre
ćemo se vratiti pod zemlju, gde je bezbedno.“
„Vodi li prolaz sve do zidina?“ upita Garion.
Jarblek klimnu. „I više od kilometra i po dalje od njih. Pravo u
stari kamenolom.“ Pogledao je Feldegasta. „Nikad mi nisi rekao
kako si saznao za ovo.“
„Mala tajna, vrli gospodaru Jarbleče“, odgovori luda. „Kol’ko
god da si pošten, uvek je promućurno da znaš kako brzo da zbrišeš
iz grada, ne znade li to?“
„Ima smisla“, Svileni će.
„Ti to najbolje znaš“, pecnu ga Jarblek. „Hajdemo.“ Poveli su
konje do kamenog stepeništa koje je vodilo kroz mrak oko
Feldegastove lampe, a potom s naporom nagnaše uplašene životinje
da krenu, stepenik po stepenik. Stepenište se konačno završi u
oronuloj kolibi, poda prekrivenog slamom. Kad je i poslednji konj
prošao, Feldegast pažljivo spusti duge vratnice na podu i namesti
dovoljno slame da ih prekrije. „Oho, pa ovo je baš zgodno“,
progovori pokazujući ka skrivenom prolazu, „al’ ne bi valjalo da
neko slučajno nabasa na našu tajnu.“
Jarblek je zastao kraj vrata da proviri na uzani sokak.
„Ima li nekog?“ upita Svileni.
„Samo leševi“, odgovori Nadrak sažeto. „Nekako mi izgleda kao
da ljudi vole da umiru u sokacima.“ Duboko je udahnuo. „Dobro,
hajdemo.“
185
 Izašli su u sokak, a Garion pokuša da ne gleda izobličena tela
umrlih, zgrčena po ćoškovima ili ispružena u usecima.
Noć je bila ispunjena dimom zapaljenog grada i smradom
spaljenih leševa i truleži.
Jarblek šmrknu izobličivši lice u grimasu. „Rekao bih od smrada
da su pogrebna kola propustila poneki leš.“
Odvede ih do raskrsnice i zaškilji ka ulici. „Čini mi se da je čisto“,
progunđa. „Tu je samo nekoliko lopova što kradu od mrtvih.
Hajde.“
Izašli su iz sokaka i krenuli ulicom obasjanom ognjem koji je
zahvatio obližnju kuću. Garion krajičkom oka uhvati kretanje pored
druge kuće i razazna obličje čoveka u poderanoj odeći kako kleči
nad izvijenim lešom. Lopov je grubo preturao po mrtvačevoj odeći.
„Zar se neće i on zaraziti?“ upita Garion Jarbleka pokazujući ka
lopovu.
„Verovatno hoće“, Jarblek slegnu ramenima. „Ne verujem da će
ikome nedostajati ako umre.“
Obišli su ćošak i ušli u ulicu gde je polovina kuća gorela.
Pogrebna kola zastadoše pred jednom zapaljenom kućom, a dvojica
rmpalija počeše grubo da bacaju leševe u oganj kao da im je to
svakodnevni posao.
„Ne prilazite!“ zagrme jedan. „Možete da se zarazite!“
„Svugde se možemo zaraziti u ovom kukavnom gradu, tako li
je?“, Feldegast će. „Al’ ipak moramo da vam zahvalimo na
upozorenju. Preći ćemo na drugu stranu ako ne smeta.“ Radoznalo
je posmatrao rmpalije. „Kako to da se vi ne plašite kuge?“ upita.
„Već smo je preležali“ odgovorio je rmpalija kroz kratak smeh.
„Nikad mi nije bilo toliko loše, ali barem nisam umro, a priča se da
možeš samo jednom da se zaraziš.“
„Ta baš si srećan, druškane!“ pohvali ga Feldegast.
Prošli su dvojicu rmpalija i nastavili do sledećeg skretanja.
„Ovuda“, usmeri ih Feldegast.
„Još koliko ima?“, upita Belgarat.
„Ne još mnogo, i dok trepneš, bićemo ponovo bezbedni pod
toplom zemljicom.“
„Možda se ti osećaš bezbedno pod zemljom“, jetko će Svileni,
„ali ja jamačno ne.“
186
 Prešli su pola ulice kad je Garion ugledao kako se nešto naglo
pomerilo pod duboko uvučenim ulazom, a potom se začu slabašni
plač. Zaškiljio je ka ulazu. Tada se u sporednoj ulici uruši zapaljena
kuća, a plamen i iskrice poleteše visoko kroz vazduh. Titrava
svetlost mu omogući da vidi šta se krilo u senkama. Izvijeno telo
žene ležalo je presamićeno u ulazu, a pored nje je sedelo uplakano
dete ne starije od godinu dana. Garionu se grčio stomak dok je
posmatrao užas pred sobom.
Utom Se’Nedra uz dug vapaj pojuri ka detetu raširenih ruku.
„Se’Nedra!“ viknuo je pokušavajući da oslobodi ruku iz
Kretijenovih uzdi. „Stani!“
Nije ni stigao da krene za njom a Vela ju je već sustigla. Zgrabila
ju je za rame i grubo je okrenula. „Se’Nedra!“ zagrmela je. „Ne
prilazi mu!“
„Pusti me!“, zavrištala je Se Nedra. „Zar ne vidiš da je samo
beba?“ Počela je da se otima.
Vela sasvim smireno odmeri sitnu kraljicu, a potom je jako
ošamari. Koliko je Garion znao, sad je prvi put video da je neko
udario Se’Nedru.
„Beba je već mrtva, Se’Nedra“, izreče Vela okrutno iskrena, „a
ako joj se približiš, i ti ćeš biti.“ Povukla je sitnu kraljicu ka družini.
Se’Nedra je preko ramena posmatrala uplakano dete pružajući
ruku k njemu.
Kadila joj tada priđe, obuhvati je oko ramena i nežno je privuče
k sebi kako više ne bi mogla da gleda ka detetu.
„Se’Nedra“, progovorila je, „najpre moraš misliti na svoju bebu.
Zar želiš da mu preneseš ovu jezivu bolest?“
Se’Nedra je zurila u nju.
„Ili želiš da umreš a da ga ne vidiš?“
Se’Nedra namah zajeca i gorko ridajući klonu Kadifi u zagrljaj.
„Nadam se da se neće ljutiti“, promrmlja Vela.
„Brza si, Vela“ Polgara će, „i vijuge su ti brze kad zatreba.“
Vela slegnu ramenima. „Shvatila sam da je pošteni šamar
najbolji lek za mahnitost.“
Polgara klimnu glavom. „Obično pomaže“, saglasila se.
Nastavili su ulicom dok ih Feldegast nanovo ne uvede u uzani
sokak. Šeprtljavo se pomučio sa zabravljenom rezom širokih vrata
187
daščanog skladišta, a onda ih napokon otvori. „Evo, stigosmo“ reče,
a ostali uđoše za njim. Dugi nagib vodio je u podrum nalik širokoj
pećini, gde Jarblek sa sitnom ludom pomeri nagomilane kutije iza
kojih se ukaza prolaz.
Povedoše konje u tminu, a Feldegast sačeka napolju da prikrije
otvor. Pošto je konačno bio zadovoljan kako je prikrio prolaz,
progurao se kroz klimave kutije i pridružio im se. „I eto nas opet“
progovorio je trljajući samozadovoljno ruke. „Nijedan prikan ne zna
da smo ovuda prošli, samo da znate. Ta hajde da krenemo.“
Garionu su misli bile mračne dok je tumarao prolazom pra teći
Feldegastovu treptavu lampu. Napustio je čoveka prema kom je
počeo da oseća prijateljstvo i ostavio ga u zapaljenom gradu u kojem
je harala kuga. Verovatno bi malo toga mogao da uradi za Zakata da
je ostao, ali ipak nije bio ponosan jer je ostavio prijatelja.
Opet, znao je da nema izbora. Siradis je bila izričita u
uputstvima. Neminovnost ga je primorala da okrene leđa Mal Zetu
i odlučno se suoči s Ašabom.

188
Deo treći

AŠABA

189
 Trinaesto poglavlje

DRUM SEVERNO OD MAL ZETA vodio je kroz ravnu plodnu

dolinu gde su mladi izdanci prekrivali crnicu poput niske
jarkozelene izmaglice, a topli prolećni lahor vijorio se noseći svež
miris rastinja. Pejzaž je umnogome podsećao na zelene arendske
doline ili na uredna sendarska polja. Naravno, bilo je i sela s belim
kućicama sa slamnatim krovovima, a psi su istrčavali na put da
zalaju na prolaznike. Prolećno nebo je bilo dubokoplavo, s
paperjastim belim oblacima koji su lebdeli poput ovčica na
azurnoplavom pašnjaku.
Drum se u dolinama protezao poput prave prašnjave smeđe
brazde, a uvijao se i skretao kad bi se tlo izdiglo u male zaobljene
brežuljke.
Jahali su tog jutra pod jarkim suncem uz zveckanje zvončića
prikačenih na kolane Jarblekovih mazgi, koje kao da je pratilo
jutarnju cvrkutavu pesmu ptičica što su uzletele da pozdrave sunce.
Iza njih se podizao gusti stub dima, pokazujući gde se nalazi
spaljeni Mal Zet.
Garion je jahao trudeći se da se ne osvrće.
Bilo je i drugih na drumu, budući da nisu samo oni pobegli iz
zaraženog grada. Obazrivi putnici išli su sami ili u družinama ka
severu, plašljivo su izbegavali susrete i napuštali put zadirući
duboko u polja kad bi se susreli s drugim izbeglicama, a zatim se
opet vraćali na prašnjavi smeđi drum tek kad bi shvatili da su
bezbedni.

190
 Stoga, svi samotni putnici ili usamljene družine jahali su u
podozrivoj samoći, pokušavajući da se što više udalje od ostalih.
Sporedni putevi koji su se račvali s druma i vodili preko
jarkozelenih polja bili su preprečili sveže odsečenim žbunjem, a
smrknuti su seljani stražarili pored držeći motike i teške zarđale
samostrele. Upozoravali su svakog prolaznika da ne prilazi.
„Seljani“, izreče Jarblek zgroženo kad im je povorka prošla
pored jedne takve prepreke. „Svugde su isti. Srećni su kad im
doneseš ono što im treba, ali će ostatak vremena provesti terajući
te. Da li zaista veruju da će iko zapravo poželeti da ode u njihova
smrdljiva mala sela?“ Razdraženo je navukao šubaru preko ušiju.
„Plaše se“, pojasni mu Polgara. „Verovatno znaju da im selo nije
nešto nakićeno, ali ipak samo njega imaju, pa je sasvim normalno
da žele da ga zadrže.“
„Hoće li im ove prepreke i pretnje zaista pomoći?“ upitao je.
„Protiv kuge, mislim?“
„Ponegde i hoće“, odgovorila je, „ukoliko ih postave na vreme.“
Jarblek progunđa, a potom se osvrnu ka Svilenom. „Imaš li neki
predlog?“
„Zavisi“, progovori Svileni. Čovečuljak je nanovo odenuo
uobičajeno jednostavno putno odelo, tamno i bez ukrasa.
„Pošto smo uklješteni između kuge i demona, okolnosti su ovde
postale neprijatne. Šta kažeš na to da zamrznemo sve poslove u
Maloriji i sačekamo da se stanje smiri?“
„Uopšte ne razmišljaš, Jarbleče“, Svileni će na to. „Nesreće i
ratovi su dobri za poslovanje.“
Jarblek mu se namršti. „I pomislio sam da ćeš to reći.“
Ugledaše novu prepreku na nešto više od petsto metara pred
sobom, ali sada na glavnom drumu.
„Šta je sad pa ovo?“, nagrnu Jarblek ljuto, zauzdavši konja.
„Idem da pronjuškam“, reče Svileni i podbode petama konja.
Garion gotovo nagonski krenu za prijateljem.
Kad su se približili na pedesetak metara od prepreke, desetak
blatnjavih seljana u smeđim radnim odelima od grubog platna
uspraviše se pred njima s visoko podignutim samostrelima. „Ni
korak dalje!“ preteče naredi razroki bradati orijaš iz družine.
„Samo prolazimo, prijatelju“, reče Svileni.
191
 „Nećete proći ako ne platite putarinu.“
„Putarinu?!“, viknu Svileni. „Ovo je carski drum. Nema
putarine.“
„Sada ima. Vi građani nas pokolenjima varate i vučete za nos, a
sada još hoćete da nam navučete boleštinu na vrat. E pa, od sada
ćete plaćati. Koliko zlata imate?“
„Pa“, obrati se Svileni razrokom seljaninu tonom koji obično
štedi za ozbiljne pregovore, „zašto ne bismo popričali o tome?“
Prljavo i šćućureno na zelenoj travi, selo je bilo na nekih
četiristo metara, na vrhu brda. Garion se usredsredi, prikupi volju,
a onda neznatno pomeri ruku ka selu. „Dim“, promrmljao je sebi u
bradu.
Svileni se i dalje cenkao s naoružanim seljanima, odugovlačeći
što je više mogao.
„Oh, oprostite mi“, prekide ih Garion blago, „zar nešto ne gori
tamo?“ Pokazao je prstom.
Seljani se okrenuše i pretrnuše od jeze kad su ugledali pokrov
gustog dima koji se podizao nad selom. Preneraženo ciknuvši,
većina njih baci samostrele i potrča preko polja ka prizoru nesreće.
Razroki orijaš pojuri za njima dovikujući da se vrate. Potom se
nanovo vrati ka pridošlicama i preteče zamahnu samostrelom. Užas
mu je preleteo preko lica dok ga je neodlučnost kidala između
pohlepe za novcem koji bi iznudio od putnika i groznog prizora
požara koji bi neobuzdano zahvatio i njegovu kuću. Shvativši
napokon da ne može da izdrži, baci oružje i potrča za komšijama.
„Stvarno si im zapalio selo?“, Svileni će zaprepašćeno. „Naravno
da nišani“, odgovori Garion.
„Pa odakle onda sav onaj dim dolazi?“
„S mnogih mesta“, namignu Garion. „Sa slamnatih krovova,
između proreza u kaldrmi, kovitla se iz podruma i ambara — s
mnogih mesta. Ali ništa više od dima.“ Skliznuo je s Kretijenovih
pleća i pokupio bačene samostrele. Nanizao ih je, zabovši ih vrhom
u zemlju pored prepreke od žbunja. „Koliko je potrebno da se
postave strune na samostrelima?“ upita.
„Nekoliko sati“, Svileni se iznebuha iskezi. „Dvojica moraju da
zatežu krake čekrkom, a još dvojica da postave strunu.“

192
 „Tako sam i mislio“, saglasi se Garion, te izvadi stari bodež i
preseče uvijene strune na oružju. Svaka presečena tetiva gromko je
zazvonila. „Hoćemo li onda?“, upita.
„A šta ćemo s ovim?“ Svileni pokaza ka prepreci od žbunja.
Garion slegnu ramenima. „Obići ćemo je.“
„Šta su hteli?“ upita Durnik kad su se vratili.
„Družina preduzetnika iz obližnjeg sela odlučila je da drumu
treba putarina.“ Svileni slegnu ramenima. „Ipak, nisu imali pravi
duh poslovođe. Na prvi znak male nevolje pobegli su i napustili
radnju.“
Obišli su napuštenu prepreku praćeni Jarblekovim
natovarenim mazgama i žalobnom zvonjavom njihovih zvona.
„Mislim da ćemo uskoro morati da se raziđemo“, obrati se
Belgarat Nadraku u krznu. „Moramo da stignemo u Ašabu do kraja
nedelje, a tvoje nas mazge samo zadržavaju.“
Jarblek potvrdno klimnu. „Niko dosad nije pohvalio mazge zbog
brzine“, saglasi se. „A ionako je trebalo još davno da krenem ka
zapadu. Idite vi u Karendu ako baš toliko želite, ja bih što pre da se
domognem obale.“
„Garione“, zausti Polgara pogledavši značajno ka dimu što se
kovitlao nad selom.
„Oh, umalo da zaboravim“, reče, te podiže ruku pokušavajući da
ih zadivi, „Dosta“, izreče, pustivši volju. Dim se razredi pri dnu i
podiže se poput oblaka nad selom.
„Ne preteruj, mili“, posavetova ga Polgara. „Samo se razmećeš.“
„Ti to stalno radiš!“ optuži je.
„Tako je, mili, ali ja znam i kako.“
Uzjahali su uz dugu padinu brda oko podneva i uspeli se na vrh
okupani jarkom svetlošću, kad se iznenada nađoše okruženi
skupinom malorijskih vojnika s verižnjačama i crvenim tunikama,
koji su se pojavili iz jaraka i plitkih useklina s kopljima prilično
svirepog izgleda.
„Stoj!“, grubo naredi oficir koji je predvodio odred. Bio je nizak,
niži čak i od Svilenog, ali uprkos tome držao se kao da ima dva
metra.
„Naravno, kapetane“, odgovori Jarblek zauzdavši konja.
„Šta ćemo sad?“ prosikta Garion Svilenom.
193
 „Pusti Jarbleka da se poštara za ovo“, promrmlja Svileni. „Zna
šta radi.“
„Kuda ćete?“ upitao je oficir kad je visoki Nadrak sjahao.
„U Mal Dariju“, odgovori Jarblek, „ili u Mal Kamat, to jest, bilo
kuda gde mogu unajmiti brodove da mi prevezu robu u Jar Marak.“
Kapetan progunđa kao da pokušava da pronađe manu u
Jarblekovoj izjavi. „Doduše, važnije je odakle dolazite.“ Zaškiljio je.
„Iz Maga Rena“, Jarblek slegnu ramenima,
„A ne iz Mal Zeta?“ Sitni kapetan ga je sada posmatrao još
upornije i sumnjičavije.
„Ne poslujem često u Mal Zetu, kapetane. Preskupo je, znate,
treba platiti darove, danak i dozvole.“
„Valjda to možeš dokazati?“, upita kapetan kao da zadeva
kavgu.
„Valjda mogu ukoliko je neophodno.“
„Neophodno je, Nadrače, jer ukoliko ne možeš da dokažeš da ne
dolaziš iz Mal Zeta, ne smem da te pustim“, zazvučao je kao da likuje
zbog toga.
„Nećete da me pustite? Ali to je nemoguće! Moram da budem u
Boktoru do sredine leta.“
„Tvoj problem, trgovce.“ Izgledalo je kao da sitnog vojnika
veseli to što nervira većeg od sebe. „U Mal Zetu hara kuga, a nalazim
se ovde da bih je sprečio da se proširi.“ Značajno se potapša po
grudima.
„Kuga?!“ Jarblek se razrogači, čak i preblede. „Torakovih mi
zuba! A zamalo da sam tamo svratio!“ Iznebuha je pucnuo prstima.
„A zato su sva ona sela pregrađena.“
„Možeš li mi dokazati da dolaziš iz Maga Rena?“ kapetan ne
odustade.
„Ovaj...“ Jarblek otkopča pohabane bisage koje su visile s desne
strane sedla i poče da pretura po njima. „Imam dozvolu koju mi je
izdalo trgovinsko odeljenje“, zausti donekle podozrivo. „Ovlašćen
sam da prenosim robu iz Maga Rena u Mal Dariju. Ipak, ako ne
uspem tamo da se ukrcam na brod, moraću da izvadim dozvolu za
Mal Kamat, je X tako? Da li je to dovoljno?“
„Daj da vidim.“ Kapetan ispruži ruku nervozno zapucketavši
prstima.
194
 Jarblek mu predade papir.
„Malo je isflekana“, optuži ga kapetan sumnjičavo.
„Prosuo sam pivo na nju u krčmi u Pen Daki „ Jarblek slegnu
ramenima. „Slabo, neko razvodnjeno pivo. Poslušajte me, kapetane.
Nemojte da planirate pošteno opijanje u Pen Daki. Samo biste
protraćili i vreme i novac.“
„Zar vi Nadraci razmišljate samo o opijanju?“
„Takva nam je klima. Ništa drugo ne možemo zimi da radimo u
Gar og Nadraku.“
Jarblek nanovo začeprka po bisagama. „Evo priznanice od
trgovca tepisima u Ulici Jorba u Maga Renu — krezub je to druškan
rošavog lica. Da ga kojim slučajem ne poznajete?“
„Zašto bih poznavao trgovca tepisima iz Maga Rena? Ja sam
oficir u carskoj armiji i ne družim se sa sitnom boranijom. Je Y ovaj
datum tačan?“
„Nemam pojma. Koristimo drugačiji kalendar u Gar og
Nadraku. Bilo je to pre oko dve nedelje ako vam to nešto znači.“
Kapetan promisli o ovome, očigledno pokušavajući da nađe izgovor
da iskoristi svoj povlašćeni položaj carskog oficira. Napokon, izraz
lica mu postade donekle razočaran. „Dobro“, reče ojađeno, pruživši
papire. „Možete da prođete, ali pripazi da ne skrenete s puta i da
niko ne napusti povorku.“
„Bolje da je ne napuste — barem ne ako žele da ih platim. Hvala,
kapetane.“ Jarblek nanovo uzjaha konja.
Oficir progunđa i odmahnu im da prođu.
„Sitni ljudi ne bi trebalo da budu na važnim položajima“, jetko
će Nadrak kad su se dovoljno udaljili od kapetana da ih ne može
čuti. „Preterano se unesu u ulogu.“
„Jarbleče!“, pobuni se Svileni.
„Sem određenog čovečuljka u našoj družini, dakako.“
„O, pa onda je to drugačija priča.“
„Lažeš ko da si za to sazdan, vrli gospodaru Jarbleče“, zadivljeno
će luda Feldegast.
„Samo sam se poduže družio s izvesnim Dreznijcem.“
„Kako si se dočepao dozvole i priznanice o prodaji?“, upita
Svileni.

195
 Jarblek namignu i prepredeno se kucnu po čelu. „Zvaničnike
uvek zadive spisi koji izgledaju zvanično — a što je jadniji zvaničnik,
to je više zadivljen. Mogao sam da dokažem onom namrgođenom
kapetančiću da dolazimo iz bilo kog pravca — iz Melsine, Adame ili
Zamadskih planina, pa čak i iz Krol Tibjua u Gandaharu, mada se
tamo mogu kupiti samo slonovi, a možda bi kapetan posumnjao
pošto ih baš i ne vučem za sobom.“ Svileni se osvrnu široko se
osmehujući. „Shvatate li sada zašto sam se uortačio s njim?“, obrati
se celoj družini.
„Lepo ste se našli“, saglasi se Kadifa.
Belgarat povuče resicu uveta. „Mislim da ćemo vas napustiti kad
padne mrak“, reče Jarbleku. „Ne bih da nas opet neki nametljivi
vojnik postrojava i prebrojava — ili čak da odluči kako nam je
potrebna vojna pratnja/1
Jarblek klimnu glavom. „Treba li vam nešto?“
„Samo malo hrane.“ Belgarat pogleda natovarene konje koji su
kaskali za mazgama. „Već dugo smo na putu pa smo sakupili sve što
nam treba i. odbacili suvišno.“
„Postaraću se da dobijete dovoljno hrane“, oglasi se Vela dok je
jahala između Kadife i Se Nedre. „Jarblek često zaboravi da je na
putu potrebno još nešto sem vrčeva punih piva.“
„Idete li onda put severa?“ upita Feldegast Belgarata. Sitna luda
je zamenila svoju šarenu odeću običnim smeđim odelom.
„Tamo je Ašaba, ukoliko je nisu premestili u međuvremenu“
odgovori Belgarat.
„Ta ako vam ne smeta, jahaću s vama još neko vreme.“
„Oh?“
„Malčice sam zapao za oko organima reda kad sam se prošli put
obreo u Mal Dariji, tako da sada želim da dođu sebi pre mog slavnog
povratka. Oh, pa organi reda umeju da zakeraju i teško praštaju,
znadoste li to? Stalno pretresaju stare šale i tričave smicalice,
izvedene u duhu zabave, a potom vam ih bace nazad u lice.“
Belgarat ga je netremice gledao, a potom slegnu ramenima.
„Zašto da ne?“
Garion ošinu starca pogledom. Bilo je neobično da toliko lako
pristane, posebno ako se uzme u obzir ljuto protivljenje priključenju

196
Kadife i Sadija družini. Okrenuo se potom ka Polgari, ali ona nije
davala nikakve znake zabrinutosti. Ophrli ga neobična sumnja.
Na malorijske ravnice spusti se veče, a oni se povukoše s druma
da postave konačište u šumarak bukvi. Jarblekovi stočari posedali
su oko vatrice, a zemljani vrč počeo je da kruži kroz družinu, zbog
čega se ovi razgalamiše. Garion je s prijateljima založio vatricu u
gornjem delu šumarka, te su sada večerali i tiho razgovarali s Velom
i Jarblekom.
„Pripazite kad zađete u Venu“, upozorio je Jarblek prijatelja
lasičjeg lica. „Dopiru glasine odozgo iz Karende.“
„Jel’?“
„Izgleda da ih je obuzela ludost. Doduše, Grolimi nikad nisu bili
čuveni po razboritosti.“
„Grolimi?“, Sadi iznenada podiže pogled.
„Crkva upravlja Venom“, pojasni Svileni. „Sva naređenja stižu
od Urvona i njegovog dvora u Mal Jaski.“
„Tako je nekad bilo“, ispravi ga Jarblek. „Izgleda da sada niko
ne zna ko tamo upravlja. Grolimi razgovaraju okupljeni u družine.
Razgovori im često postanu glasniji dok ne zavrište jedni na druge,
a potom se maše bodeža. Još mi ništa nije jasno. Čak su i Čuvari
hrama zauzeli strane.“
„Mogu da živim s tim da se Grolimi međusobno satiru“, reče
Svileni.
„Jašta“, saglasi se Jarblek. „Samo se potrudite da se ne
umešate.“
Feldegast je tiho svirao na lauti, a ote mu se zvuk. toliko pištav
da je čak i Garion uspeo da primeti.
„Nije naštimovano kako treba“, posavetovao je Durnik.
„Znam“, odgovori luda. „Kočić mi stalno ispada.“
„Daj da pogledam“, ponudi Durnik. „Možda mogu da je
popravim.“
„Ta bojim se da je pokvarena, Vrli Durniče. Predivan je ovo
instrument, ali i prestar.“
„Baš takve i treba spasti.“ Durnik uze lautu i stade da zavrće
labavi klinčić, prebirući prstom po struni i proučavajući zvuk.
Potom podiže nož i odseče nekoliko komadića drveta. Pažljivo ih je
postavio oko klina i nagurao ih dublje drškom noža. Potom okrenu
197
klin nameštajući žicu. „Valjda je sada dobro“, reče podigavši lautu i
nekoliko puta prevukavši prstima preko nje. Utom stidljivo zasvira
drevnu melodiju, a zvonki joj zvuci zatreperiše kroz vazduh.
Odsvirao je celu melodiju, a prsti su mu se kako je pesma odmicala
sve sigurnije pokretali.
Potom poče nanovo, ali sada na Garionovo iznenađenje dodade
jednostavnoj melodiji čitav splet nota toliko složenih da je delovalo
kako je zapravo nemoguće da dopiru iz jednog jedinog instrumenta.
„Predivno zvuči“, uputi Durnik Feldegastu.
„Pravo si čudo, kovaču. Najpre mi popravi lautu, a potom me
postide kad si zasvirao bolje no što bi’ ja ikad naučio.“
Polgarine razrogačene oči su se caklile. „Zašto mi nisi ništa
rekao o ovome, Durniče?“ upitala je.
„Pa zapravo toliko dugo nisam svirao da sam gotovo zaboravio
da znam.“ Nasmejao se i dalje previrući prstima po žicama koje
izvezoše raskošni splet zvukova. „Radio sam u mladosti za zanatliju
koji je izrađivao laute. Bio je prilično star, ukočenih prstiju, ali pošto
je morao da čuje kako mu instrumenti zvuče, naučio me je da
sviram.“
Tada se pogleda preko vatrice s prijateljem grdosijom. Tot
klimnu glavom, te gurnu ruku u grubu tkaninu koja mu je visila
preko ramena i izvadi neobičnu frulu sazdanu od šupljih cevčica
poređanih po veličini i čvrsto prilepljenih. Nemi rmpalija tiho
podiže frulu ka usnama, a Durnik nanovo poče da plete melodiju.
Jednostavna frula predivno se uklopi s Durnikovom melodijom i
zazvuča toliko setno da je Gariona srce zabolelo.
„Oh, osećam se ko višak“, začuđeno će Feldegast. „Sviram lautu
i frulu dovoljno dobro za pijandure u krčmama, ali ne mogu đa se
pohvalim ovakvom veštinom.“ Pogledao je krupnog Tota. „Ta kako
uopšte iz tol’kog grmalja može da izađe prefinjeni zvuk?“
„Odličan je“, uputi mu Eriond. „Svira ponekad za mene i
Durnika — kad riba ne grize.“
„Oho, ta ovo je uzvišena pesma“, reče Feldegast. „Šteta da se
protraći.“ Pogledao je Velu preko vatrice. „Bi li nam učinila uslugu
i zaigrala, devojče, pa da potpuno ulepšamo večernje čase?“
„Zašto da ne?“ Nasmejala se zabacivši glavu unazad, a potom
ustade i obiđe vatricu. „Pratite ovaj ritam“, naredila je podigavši

198
ruke nad glavom i zapuckavši prstima. Feldegast je podrža
tapšanjem.
Garion je već video kako Vela pleše, još davno u krčmi u Gar og
Nadraku, tako da je manje-više znao šta da očekuje. Međutim, bio
je sasvim ubeđen da Eriond, a možda čak i Se’Nedra, ne bi trebalo
da posmatraju tako senzualnu igru. Uprkos tome, Vela zaplesa tako
da nikom ne bi škodilo da je posmatra, zbog čega on pomisli da je
možda prošli put bio osetljiviji dok ju je posmatrao.
Ipak, kad su se Velino pucketanje prstiju i Feldegastova pratnja
ubrzali, zaplesala je mnogo strasnije i Garion shvati da mu je prva
procena ipak bila tačna. Eriond zaista ne bi smeo ovo da posmatra,
a Se Nedra bi smesta trebalo da se udalji. Međutim, nikako nije
mogao da se doseti kako da to izvede.
Tempo se uspori, a Durnik i Tot nanovo odsviraše jednostavnu
melodiju i Nadrakinja završi ples ponosnim, donekle ratobornim
stavom, isprsivši grudi, čime izazva svakog muškarca pored vatre.
Garion se potpuno zaprepasti kad je Eriond živo zatapšao bez
ikakvog tračka srama na mladom licu. Njemu samom su uši gorele
i disanje mu se ubrzalo.
Se Nedrinu je reakciju dobro predvideo.
Obrazi su joj goreli na razrogačenom licu. Utom se oduševljeno
zakikota. „Predivno!“, uzviknula je, ali je uprkos tome popreko
gledala Gariona. On se nervozno zakašlja.
Feldegast obrisa suze s očiju i glasno izduva nos, a zatim ustade.
„Ta dobro sam, pohotna ženo“, ulizivao se Veli samosažaljivo joj se
obesivši o vrat, i usudi se da postavi život ili neki deo tela u domet
njenih uvek spremnih bodeža, te je sočno coknu u usne, „sve
propada jer moram da idem. Nedostajaćeš mi, devojče, uopšte ne
sumnjaj u to. Ipak, obećavam da ćemo se opet sresti da te ponovo
očaram masnim pričicama, a ti ćeš mi pomutiti razum svojom
rakijetinom. I smejaćemo se, pevaćemo i očekivaćemo dolazak
proleća dok uživamo u međusobnom društvu.“ Tada je prilično
prisno pljesnu po zadnjici i brzo zbrisa što dalje od nje pre no što se
maši drške bodeža.
„Često pleše za tebe, Jarbleče?“ upita Svileni ortaka, svetlucavih
očiju.

199
 „Prečesto,“ jadao se Jarblek, „i svaki put pomislim da joj bodeži
zapravo nisu toliko oštri i da poneki rez tu i tamo ne boli preterano.“
„Slobodno probaj. Jarbleče“, ponudi Vela, a šaka joj preteče
pređe preko drške bodeža. Zatim se okrenu ka Se’Nedri i namignu
joj.
„Zašto tako plešeš?“ upita Se Nedra, i dalje rumeneći. „Shvataš
šta to radi muškarcima?“
„To je samo jedan delić zabave, Se’Nedra. Prvo ih izludiš, a
potom ih odbiješ bodežima. Potpuno podivljaju zbog toga. Naučiću
te kako se to radi kad se opet sretnemo.“ Zatim pogleda Gariona i
zlobno se zasmeja.
Belgarat se vrati vatri. Otišao je još za vreme Velinog plesa, ali
je Garion bio i suviše opčinjen da primeti. „Dovoljno se smračilo“,
reče celoj družini. „Mislim da sada možemo da odemo a da nas niko
ne primeti.“ Družina ustade.
„Znaš li šta da radiš?“, upita Svileni saradnika.
Jarblek klimnu glavom.
„U redu. Uradi sve što je potrebno da me ne povežu s
muljavinom.“
„Zašto se stalno mešaš u politiku, Svileni?“
„Jer mi obezbeđuje priliku da više ukradem.“
„Oh“, Jarblek će, „dobro onda,“ Ispruži tada ruku. „Svako
dobro, Svileni“, reče.
„Takođe, Jarbleče. Postaraj se da nam se posao isplati, pa se
vidimo za godinu-dve.“
„Ako preživiš.“
„Dobro kažeš.“
„Uživala sam u plesu, Vela“, pohvali Polgara Nadrakinju
zagrlivši je.
„Drago mi je, gospo“, odgovori Vela pomalo stidljivo. „Sigurna
sam da ćemo se opet sresti.“
„Ubeđena sam da hoćemo.“
„Sigurno se nećeš predomisliti u vezi s mojom ponudom,
gospodaru Jarbleče?“ upita Feldegast.
„Pričaj o tome s njom“, saopšti Jarblek cimnuvši glavu ka Veli.
„Ona postavlja cenu.“

200
 „Kako ti je samo duša tvrda, devojče!“ optuži je luda.
Slegnula je ramenima. „Ako kupiš nešto jeftino, nećeš ga ceniti.“
„Jes’, tačno je to. Postaraću se da dobijem neku paricu, jer,
uopšte nemoj da sumnjaš, devojče, nameravam da te kupim.“
„Videćemo“, odgovorila je kroz blagi osmeh.
Napustiše obasjani krug oko vatre, priđoše privezanim konjima
i ludinoj mazgi i tiho uzjahaše. Mesec je već izašao a zvezde su se
poput jarkih dragulja prosule po plišanom nebu. Izjahali su
obazrivim kasom ka severu. Kad je nekoliko sati kasnije svanuo nov
dan, već su odmakli kilometrima daleko i sve vreme su se držali
severa duž dobro održavanog druma ka angaračkom gradu Mal
Rakutu na obali reke Raku, koja je označavala granicu Vene. Jutro
je bilo toplo, a na nebu nije bilo ni tračka oblaka, tako da su dobro
napredovali. Tada se nanovo susretoše s izbeglicama na drumu, ali
za razliku od jučerašnjih, ove su bežale ka jugu.
„Je li moguće da se kuga proširila i na sever?“, upita Sadi.
Polgara se namršti. „Da, pretpostavljam da jeste“, reče.
„Mislim da ovi ipak beže od Menge“, nije se slagao Belgarat.
„Postaće malo gadno u ovim krajevima“, primeti Svileni. „Ako
građani beže od kuge ka severu i ove izbeglice beže od demona, svi
će se sjatiti ovde u ravnice.“
„To nam može pomoći, Keldare“, naglasi Kadifa. „Zakat će pre
ili kasnije saznati da smo napustili Mal Zet bez oproštaja, tako da će
sigurno poslati trupe za nama. Malo meteža u ovim krajevima
otežaće im posao, zar ne?“
„Mudro zboriš“, priznade Svileni.
Garion je od Belgarata naučio da jaše u poludremežu. Iako se
dešavalo da probdi celu noć, ipak se nikad nije navikao na to. Jahao
je sada pognute glave, jedva svestan onoga što se dešava oko njega.
Iznenada u prikrajku svesnosti začu dosadan zvuk koji mu ne
dade mira. Namrštio se, i dalje sklopljenih kapaka, pokušavajući da
razazna zvuk. I tada se seti. Bio je to udaljeni očajni plač, a užasan
mu se prizor deteta na samrti u razrušenoj ulici u Mal Zetu vrati.
Koliko god da je pokušavao, nikako nije mogao da povrati budnost,
a neprestani plač mu je razdirao dušu.
Utom na ramenu oseti tešku ruku koja ga nežno prodrma. Uz
napor je podigao glavu i ugledao baš pred sobom tužno Totovo lice.
201
 „I ti si čuo?“, upita.
Tot saosećajno klimnu glavom.
„Ali to je samo san, zar ne?“
Tot je raširio ruke, nesigurnog lica.
Garion se uspravi u sedlu, odlučan da ne odluta opet.
Udaljili su se malo od druma i smestili se pod ogromnim
brestom, usamljenim u ovsenom polju, da obeduju hladan ručak
koji je obuhvatao hleb, sir i dimljeno meso. Mahovinasto kamenje
okruživalo je omanji izvor nedaleko od njih, tako da su uspeli da
napoje konje i napune mešine za vodu.
Belgarat ustade da pogleda ka udaljenom selu preko polja i
preprečenom putu koji je vodio k njemu. „Koliko hrane imamo,
Pol?“, upita. „Ako su zatvorili sva sela kao ona što smo prošli, onda
ćemo teško nabaviti namirnice.“
„Mislim da će biti u redu i bez toga, oče“, odgovorila je. „Vela
nas je dobro opremila.“
„Svidela mi se“, osmehnu se Se’Nedra. „I pored toga što je
psovala sve vreme.“
Polgara joj uzvrati osmeh. „Tako Nadraci rade, mila“, pojasnila
je. „Morala sam da iskopam najživopisnije rečenice iz očevog
rečnika kad sam živela tamo.“
„Oooj!“, povika neko k njima.
„Eno ga onde“, Svileni pokaza ka putu.
Gospodin u smeđem odelu melsinskih birokrata izgladnelo ih je
gledao s dorata.
„Šta želite?“, doviknu mu Durnik.
„Imate li malo hrane?“, povika Melsin. „Ne mogu da priđem
selima, a nisam ni zalogaj okusio poslednja tri dana. Platiću vam.“
Durnik upitno pogleda Polgaru, koja klimnu glavom.
„Imamo dovoljno“, rekla je.
„Odakle li se samo stvori?“ upita Belgarat.
„Mislim da je s juga“, odgovori Svileni.
„Reci mu da dođe, Durniče“, kaza starac. „Verovatno će nam
preneti šta se nedavno dešavalo na severu.“
„Dođite!“, doviknu Durnik gladnom putniku.

202
 Birokrata dojaha na nekih dvadesetak metara od njih, a onda se
obazrivo zaustavi. „Jeste li iz Mal Zeta?“, brže-bolje upita.
„Otišli smo pre kuge“, šlaga Svileni.
Službenik je oklevao. „Staviću novac na onaj kamen“, izreče
ponudu pokazavši ka beloj steni. „A onda ću se odmaknuti. Potom
vi možete da mi ostavite nešto hrane. Tako nema pretnje od
neposrednog susreta.“
„Ima smisla“, prijatno će Svileni.
Polgara izdvoji veknu crnog hleba i poveće parče sira i dade ih
pacolikom Dreznijcu.
Melsin je sjahao, postavio nekoliko novčića na kamen, a potom
poveo konja natrag.
„Odakle dolazite, prijatelju?“, upita Svileni kad je prišao
kamenu.
„Bio sam u Akadu u Katakoru“, odgovori gladni putnik
merkajući hleb i sir. „Radio sam tamo kao viši službenik u odeljenju
za javne delatnosti, znate — poslovi s putevima, zidinama,
vodovodom, ulicama i tako to. Mito nije bilo neko, ali sam uspevao
da preživim. No, kako god, utekao sam samo nekoliko sati pre no
što se Menga pojavio s vojskom demona.“
Svileni položi hranu na kamen i podiže novčiće, a potom
uzmaknu koji korak. „Čuli smo da je Akad pao još odavno.“
Melsin gotovo da je dotrčao do kamena i zgrabio hleb i sir. Uzeo
je požudno poveći zalogaj sira, a potom odgrizao komad hleba.
„Krio sam se u planinama“, odgovori punih usta.
„Zar nije tamo Ašaba?“ upita Svileni tobože uzgred.
Melsin glasno proguta zalogaj klimnuvši glavom. „Zato sam
napokon i zbrisao“, odgovori naguravši hleb u usta. „Ogromni divlji
psi gotovo su zagadili tu oblast, krupni su skoro kao konji, a pri tom
lutajuće družine Karenda ubijaju sve pred sobom. Mogao sam sve
to da izbegnem, ali nešto se još gore dešava u Ašabi. Jezivi zvuci
odzvanjaju iz zamka, a noću je nebo nad njim obojeno čudnom
svetlošću. Ne volim vradžbine, prijatelju, tako da sam uhvatio
maglu.“ Uzdahnuo je iz zadovoljstva, te nanovo odgrize veknu. „Pre
mesec dana okrenuo bih leđa crnom hlebu i siru. Sada imam utisak
kao da sam na piru.“
„Kad si gladan, sve valja“, izdeklamova Svileni staru poslovicu.
203
 „Mudra izreka.“
„Zašto niste ostali u Veni? Zar ne znate da kuga hara u Mal
Zetu?“
Melsin se strese. „Dešavanja u Veni su mnogo gora od onih u
Katakoru i Mal Zetu“, odgovori. „Živci su mi skroz popustili zbog
toga. Ja sam inženjer. Šta ja znam o demonima ili novim bogovima
i magiji? Radije bih da se zanimam kaldrmom, drvenom građom i
stubovima, a i ponekim mitom. Sve ostalo mi je besmisleno.“
„Novim bogovima?“ upita Svileni. „Ko je spomenuo nove
bogove?“
„Čandimi. Jeste li čuli za njih?“
„Zar oni ne prate Urvona Učenika?“
„Mislim da sada nikog ne prate. Razgoropadili su se po Veni.
Niko nije video Urvona više od mesec dana, pa čak ni žitelji Mal
Jaske. Čandimi su se potpuno otrgli kontorli. Podižu oltare na
poljima i prinose dvojne žrtve — jedno srce nude Toraku, a drugo
novom angaračkom bogu — a svakome ko se ne pokloni za obojicu
vade srce na licu mesta.“
„To mi zvuči kao valjani razlog da se Vena zaobiđe“, Svileni će
prepredeno. „Ima li taj novi bog ime?“
„Nisam dosad čuo. Prosto ga zovu novi angarački bog koji će
zameniti Toraka i izvršiti stravičnu osvetu nad bogoubicom.“
„To si ti“, promrmlja Kadifa Garionu.
„Hoćeš li da prestaneš s tim?“
„Mislila sam samo da bi trebalo da znaš, ništa više.“
„U Veni divlja rat, prijatelju“, nastavio je Melsin, „tako da vam
preporučujem da je obiđete u širokom krugu.“
„Rat?“
„U samoj crkvi. Čandimi ubijaju stare Grolime, barem one koji
su još verni Toraku. Čuvari hrama biraju strane, a u dolinama
divljaju bitke kad nađu malo slobodnog vremena između pljačkanja
sela, spaljivanja farmi i klanja seljana. Reklo bi se da je čitava Vena
pomahnitala. Lako se tamo gubi život. Zaustavljaju ljude i pitaju
kog boga poštuju, a odgovor može biti koban.“ Zastao je da sažvaće
zalogaj. „Jeste li čuli za neko mirno i bezbedno mestašce?“ molećivo
će.

204
 „Pokušajte s obalom“, predloži Svileni. „Možda Mal Abad ili Mal
Kamat.“
„Kuda ćete vi?“
„Pratićemo reku ka severu, gde ćemo pokušati da nađemo brod
do jezera Pen Daka.“
„Prijatelju, tamo neće još dugo biti mirno. Ako ne stigne kuga,
stići će Mengini demoni ili mahniti Grolimi i njihovi venski čuvari.“
„Dogovorili smo se da ne zastajkujemo“, reče Svileni. „Preseći
ćemo kroz Delčin do Maga Rena, a potom i niže k Maganu.“
„Dug je to put.“
„Prijatelju, otići ću ako treba u Gandahar da uteknem
demonima ili kugi i ludim Grolimima. U najgorem slučaju,
sakrićemo se kod plemena što čuvaju slonove. Slonovi zapravo i
nisu toliko strašni.“
Melsin se nakratko osmehnu. „Hvala za hranu“, reče naguravši
ostatke vekne i sira u odelo i okrenuvši se ka konju koji je pasao iza
njega. „Srećno u Gandaharu!“
„Srećno i vama na obali!“ odgovori Svileni.
„Zašto si mu uzeo novac, Keldare?“ upita Eriond radoznalo.
„Mislio sam da ćemo mu jednostavno dati hranu.“
„Neočekivana i neobjašnjiva samilost se dugo pamti, Erionde, a
dešava se pri tom da radoznalost nadvlada zahvalnost. Uzeo sam
mu novac da bih se osigurao da do sutra neće ispričati o nama
ljubopitljivim vojnicima.“
„Oh“, uzdahnu mladić tužno. „Baš je loše što tako mora, zar ne?“
„Kao što Sadi jednom reče, nisam ja stvorio svet, prosto
pokušavam da preživim.“
„Dakle, šta misliš o ovome?“ upita Belgarat ludu.
Feldegast žmirnu ka obzorju. „Baš ste navrzli da prođete pravo
kroz Venu, pored Mal Jaske i svega?“
„Nemamo izbora. Jedino tako možemo stići u Ašabu.“
„I pomislio sam da ćeš to kazati.“
„Znaš li kako da se provučemo?“
Feldegast se počeša po glavi. „Opasno je, Drevni“, sumnjičavo
će, „sa svim tim Grolimima, Čandimima, Čuvarima hramova i tako
dalje.“

205
 „Neće biti tako opasno kao kad ne bismo stigli u Ašabu na
vreme.“
„Ta dobro, ako ste baš tol’ko navrzli, mislim da vas mogu
provesti.“
„U redu“, Belgarat će. „Hajdemo onda.“
Neočekivana sumnja koju je Garion juče osetio sada se pojača.
Zašto bi njegov deda pitao za savet čoveka kog jedva poznaje? Što je
više razmišljao o tome, sve je bio ubeđeniji da se tu krije još nešto
što on nikako nije mogao da dokuči.

206
 Četrnaesto poglavlje

DOMOGLI SU SE MAL RAKUTA kasno posle podne, ugledavši

turobnu tvrđavu ušuškanu pored blatnjave reke. Crne kule podizale
su se okružene visokim zidinama. Svetina se tiskala pred kapijama,
moleći građane da ih puste. Ali uprkos tome, kapije ostadoše
zaključane, a strelci s poluzategnutim lukovima nizali su se na
grudobranima izvikujući pretnje izbeglicama.
„Ovo nam je rešilo nedoumicu, zar ne?“ progovori Garion kad
su zauzdali konje na vrhu brda podalje od zabravljenog grada.
Belgarat progunđa. „I mislio sam da će tako biti“, reče. „Zapravo
i nemamo šta da tražimo u Mal Rakutu, tako da nema smisla da
pokušamo.“
„Kako ćemo onda preko reke?“
„Ako me sećanje ne vara, skela plovi rekom tek nekoliko
kilometara uzvodno“, kaza Feldegast.
„Zar se skeledžija neće poput građana uplašiti kuge?“, upita
Durnik.
„Ta ovu skelu vuku volovi, vrli Durniče. Postavili su na obe
strane krda koja vuku skelu konopima i čekrcima. Skeledžija može
uzeti parice kad pređemo a da nam ne priđe ni na pedeset metara.
Doduše, bojim se da će prelazak prilično koštati.“
Ispostavilo se da je skela zapravo stara škriputava barka
prikačena debelim konopima preko žutosmeđe reke.
„Ne prilazite!“ dreknu blatnjavi skeledžija, pridržavajući konop
obmotan oko vrata vola predvodnika, kad su prišli obali. „Neću da
uhvatim tu vašu groznu boleštinu.“
207
 „Koliko tražiš za prelazak?“, doviknu mu Svileni.
Blatnjavko pohlepno zaškilji k njima, odmeravajući im odela i
konje. „Zlatnik“, reče iznebuha.
„Nečuveno!“
„Onda pokušajte da preplivate.“
„Plati mu“, Belgarat će.
„Nema šanse“, Svileni će na to. „Odbijam da me prevare, čak i
ovde. Sačekajte da razmislim o ovome.“ Uzano lice mu se
usredsredi, netremice posmatrajući lakomog skeledžiju.
„Durniče“, progovori zamišljeno, „je Y ti sekira pri ruci?“
Kovač klimnu glavom potapkavši držalju sekire koja mu je visila
o samaru iza leđa.
„Prijatelju, da ne trčiš pred rudu?“, molećivo doviknu sitni
Dreznijac skeledžiji.
„Zlatnik!“ ponovi skeledžija tvrdoglavo.
Svileni uzdahnu. „Da li bi ti smetalo da prvo pogledamo barku?
Uopšte mi ne izgleda bezbedno.“
„Samo napred, ali imajte na umu da neću mrdnuti dok mi ne
platite.“
Svileni pogleda Durnika. „Ponesi sekiru“, reče.
Durnik sjaha i podiže sekiru sa samara, a potom se s
čovečuljkom spusti do klizave obale i barke. Popeše se potom preko
zakošenog mostića i zastadoše na palubi. Svileni probno zatrupta po
daskama. „Fina barka“, uputi skeledžiji koji se oprezno udaljio na
obali. „Siguran si da nećeš još malo promisliti o ceni?“
„Zlatnik ili ništa od prelaska.“
Svileni uzdahnu. „Pomislio sam da ćeš to reći.“ Prevukao je
stopalo po blatnjavoj palubi. „Znaš više od mene o brodovima,
prijatelju“, primeti. „Šta misliš za koliko će barka potonuti ako moj
drugar probije rupu u koritu?“
Skeledžija zapanjeno zinu.
„Podigni podna vratanca kod pramca, prijatelju“, predloži
Svileni prijatno. „Slobodno vidi gde možeš najviše da zamahneš.“
Očajni skeledžija zgrabi batinu i pojuri niz obalu.

208
 „Pazi, prijatelju“, uputi mu Svileni. „Napustili smo Mal Zet juče,
a već sam počeo da se osećam malo slabašno. Mislim da sam nešto
loše pojeo.“
Skeledžija se ukoči u mestu.
Durnik s osmehom proviri kroz vratanca blizu pramca.
„Ovaj moj drugar je izvrstan drvoseča“, nastavi Svileni kao da
vodi najobičniji razgovor, „a pri tom mu je sekira odlično zaoštrena.
Moja je procena da će se ovaj brodić naći na dnu za deset minuta.“
„Korito se vidi odavde“, podnese Durnik izveštaj oprobavajući
palcem oštricu sekire. „Koliku rupu želiš?“
„Oh“, odgovori Svileni, „stvarno ne znam, Durniče. Možda
metar širine? Hoće li tada potonuti?“
„Nisam siguran. Hajde da pokušamo.“ Durnik zavrnu rukave
kratke jakne i nekoliko puta odmeri težinu sekire.
Skeledžija je sve vreme očajno gunđao i cupkao u mestu.
„Šta sad misliš o pregovorima, prijatelju?“ upita Svileni.
„Ubeđen sam da se možemo dogovoriti, posebno sada, kad shvataš
kako stvari stoje.“
Kad su već prešli pola reke u barci koja se silovito ljuljala na
strujama, Durnik priđe pramcu i pogleda otvor na palubi iza
vratanaca što je bio otvorio. „Pitam se kolika bi rupa potopila brod“,
nagađao je.
„Šta kažeš mili?“ upita Polgara.
„Samo razmišljam naglas, Pol“, reče. „Nego, znaš li šta? Upravo
sam shvatio da nikad nisam potopio brod.“
Izokrenula je oči ka nebu. „Muškarci“, uzdahnula je.
„Bolje da vratim dasku da bismo izveli konje na obalu“, zausti
Durnik donekle sa žaljenjem.
Uveče su podigli šatore pod krošnjama kedrova pored reke.
Nebo koje je bilo čisto i plavo sve vreme dok su bili u Maloriji nešto
pre zalaska sunca postade natmureno, a grmljavina i povremeno
sevanje prolomiše se na zapadu.
Durnik posle večere ode s Totom da razgleda oko šumarka.
Vratili su se smrknutih lica. „Plašim se da nas čeka loše vreme“ reče
kovač. „Može se osetiti po mirisu.“
„Mrzim da jašem po kiši“, jadao se Svileni.

209
 „Većina putnika mrzi, prinče Keldare“, Feldegast će. „A i loše
vreme obično tera živalj da ostane kod kuće, znade li to? A ako je
ono što nam je gladni putnik namernik danas ispričao tačno,
siguran sam da ne želimo da se sretnemo s Venjanima što lutaju po
kraju kad je lepo vreme.“
„Spomenuo je Čandime“, progovori Sadi mršteći se. „Ko su
oni?“
„Čandimi su pripadnici grolimskog reda“, objasni Belgarat.
„Pošto je Torak izgradio Ktol Mišrak, preobratio je izvesne Grolime
u pse kako bi mu pazili na imanje. Nakon bitke u Vo Mimbru, kad
je Torak utonuo u duboki san, Urvon je više od polovinu njih opet
preobratio. Oni koji su se vratili u ljudsko obličje manje su ili više
nadareni čarobnjaci, i još uvek mogu da se sporazumevaju s psima.
Veoma su čvrsto povezani, poput krda vukova, i svi su slepo odani
Urvonu.“
„A tu počiva veći deo Urvonovih moći“, nadoveza se Feldegast.
„Pošto obični Grolimi stalno spletkare jedni protiv drugih i protiv
nadređenih, Urvonovi Čandimi su pazili na malorijske Grolime
poslednjih pet stotina godina.“
„A Čuvari hrama?“, upita Sadi. „Jesu li oni Čandimi, ili možda
Grolimi?“
„Obično nisu“, odgovori Belgarat. „Ima Grolima među njima,
naravno, ali većina njih su malorijski Angaraci. Unajmljeni su pre
bitke kod Vo Mimbra kao Torakova lična garda.“
„Šta će bogu lična garda?“
„Ni sam to nikad nisam shvatio“, priznade starac. „No, kako
god, posle bitke kod Vo Mimbra ostalo je još samo nekoliko njih
među novim regrutima ili veteranima koji su bili ranjeni u bitkama
pre toga, te su morali da ostanu kod kuća. Urvon ih je ubedio da on
priča u Torakovo ime, tako da su pristali da mu služe. Nakon toga
su unajmili još mladih Angaraka da popune rupe u redovima.
Doduše, sada imaju i druge obaveze sem da čuvaju hram. Kad se
Urvon zamerio caru u Mal Zetu, shvatio je da mu je potrebna snažna
vojska, tako da je od njihovih redova načinio čitavu armiju.“
„Smisleno rešenje“, naglasi Feldegast. „Čandimi Urvonu nude
svoje čarobnjačke moći koje su mu potrebne da obuzda druge

210
Grolime, a obični čuvari mu nude mišiće kojima će sprečiti svetinu
da se buni.“
„Dakle, ti čuvari su obični vojnici?“ upita Durnik.
„Ne baš. Više podsećaju na vitezove“, odgovori Belgarat.
„Misliš da su poput Mandoralena odeveni u metalne oklope i
opremljeni štitovima i kopljima jašu ratne konje i tako to?“
„Ne, vrli Durniče“, Feldegast će. „Uopšte nisu tol’ko nakićeni.
Jašta, imaju šlemove, koplja i štitove, ali se za razliku od ostalih
oslanjaju na verižnjače. Doduše, mož’ se reći da su praznoglavi ko
Arendi. Izgleda da postoji nešto u nošenju teškog metala što prazni
glave svim vitezovima na svetu.“
Belgarat je upitno posmatrao Gariona. „Koliko si raspoložen za
tuču?“ upita.
„Ne mnogo. Zašto?“
„Imamo problem. Verovatno ćemo pre naići na čuvare no na
Čandime, ali ukoliko se pozabavimo obaranjem tih vojnika u
konzervama s konja našim darom, galama će privući pažnju svim
Čandimima kao da je svetionik.“
Garion je zurio u njega. „Šališ se! Nisam Mandoralen, deda!“
„Nisi, imaš neki gram mozga više od njega.“
„Neću dopustiti da tako vređate mog zaštitnika!“, izjavi
Se’Nedra u žaru.
„Se’Nedra“, odsutno će Belgarat, „ćuti.“
„Da ćutim?“
„Čula si me.“ Ošinuo ju je smrknutim pogledom tako da je
mogla samo da ustukne i sakrije se iza Polgare tražeći zaštitu.
„Hoću da kažem, Garione“, nastavi starac, „da te je Mandoralen
obučio mnogim veštinama, a i da si stekao zavidno iskustvo za
razliku od nas ostalih.“
„Ali nemam oklop.“
„Imaš verižnjaču.“
„Nemam šlem ili štit.“
„Mogu ja to da sredim, Garione“, ponudi se Durnik. Garion
pogleda starog prijatelja. „Neizmerno si me razočarao, Durniče.“
„Ne plašiš se valjda, Garione?“, upita Se’Nedra dečjim glasom.

211
 „Ne, ovaj, nimalo. Samo je sve ovo glupo i zvuči prilično
budalasto.“
„Da li bi mi pozajmila šerpu, Pol?“, upita Durnik.
„Koliku?“
„Dovoljno veliku da se natukne na Garionovu glavu.“
„E sad si već preterao!“, povika Garion. „Odbijam da stavim
kuhinjsku šerpu na glavu umesto šlema. Nisam to radio još
odmalena.“
„Prilagodiću je“, ubeđivao je Durnik. „A od poklopca mogu da ti
napravim štit.“
Garion smesta ustade i udalji se psujući sebi u bradu. Kadifa
zaškilji ka Feldegastu toliko ozbiljno da joj jamice na obrazima
ostadoše neprimetne. „Reci mi, vešta ludo“, poče, „kako to da jedan
lutajući zabavljač koji zarađuje za život nastupima po zabačenim
krčmama zna toliko o unutrašnjim prevratima u malorijskoj
grolimskoj crkvi?“
„Uopšte nisam toliko tupav ko što izgledam, gospo“, odgovorio
je, „a pride i ja imam oči i uši i naučio sam da ih koristim.“
„Vešto si izvrdao da ne odgovoriš“, pohvali ga Belgarat.
Luda se iskezi. „I sam tako pomislih. E sad“ nastavi ozbiljno, „ko
što je ovaj moj drevni druškan ispričao, ne verujem da ćemo
nabasati na Čandime po kiši jer se kerovi obično s valjanim
razlogom skriju u svoje štenare kad se vreme pogorša, osim ukoliko
ih neka nužda ne natera da iziđu. Verovatnije je da ćemo naići na
Čuvare hrama, jer vitezovi, bili oni arendski ili malorijski, ko da su
gluvi kad kišica počne da dobuje po oklopima. Ne bi me začudilo da
je Njegovo mlađano ratničko veličanstvo dovoljno snažno da
savlada bilo kog čuvara ukoliko je taj prikan sam, ali uvek postoji
mogućnost da ćemo nabasati na čitave družine njih. Ukoliko dođe
do takvog okršaja, mudro delajte i upamtite da kad vitez krene u
napad, teško će se zaustaviti ili skrenuti s puta. Najbolje je da mu se
sklonite i valjano ga lupite po potiljku, što je obično sasvim dovoljno
da ga obori iz sedla. A kad se prikan u teškom oklopu nađe na zemlji,
oho, obično izgleda ko izvrnuta kornjača, znadoste li to?“
„Pretpostavljam onda da si probao da uradiš nešto slično?“
promumla Sadi.

212
 „Malčice sam se jednom zamerio Čuvarima hrama“, priznade
Feldegast, „a očigledno sam preživeo da vam o tome ispripovedam.“
Durnik uze šerpu od livenog gvožđa koju mu je Polgara dala i
spusti je pravo u žar. Posle nekog vremena izvadi je podebljim
štapom, usijanu od vreline, postavi oštricu polomljenog noža na
zaobljeni kamen, a potom položi šerpu preko nje. Podiže zatim
sekiru, izokrenu je i pritisnu tupom stranom o šerpu.
„Polomiće se“, prognozirao je Svileni. „Liveno gvožđe je i suviše
krto da se kuje.“
„Veruj mi, Svileni“, uzvrati mu kovač namignuvši. Duboko je
udahnuo, a onda poče lagano da kuje šerpu. Zvuk udaranja uopšte
nije ličio na tupo zvečanje krtog gvožđa, već pre na zvonki zveket
iskivanja metala, koji je Garion toliko slušao u detinjstvu. Kovač je
ćutke preoblikovao šerpu u pljosnati šlem sa šiljatim štitnikom za
nos i podebljim slojem s prednje strane da bi lakše zaklonio obraze.
Garion je znao da je njegov stari prijatelj malo varao nejasnim
šaputanjem i usmeravanjem volje dok je oblikovao, šlem.
Durnik tada spusti šlem u vedro s vodom, a on silovito zašišta
kad se podigao čitav oblak pare. Međutim, poklopac koji je kovač
hteo da preobrati u štit ipak je izazvao i njegovu umešnost. Brzo su
svi shvatili da će se gvožđe, ukoliko želi da ga iskuje do odgovarajuće
veličine da zaštiti od napada, toliko istanjiti da ne bi odbranilo ni od
udarca bodežom, a kamoli kopljem ili mačem. Kovač je razmišljao
o tome, ne prestajući da kuje. Podiže sekiru i napravi čudan pokret
rukom ka Totu. Grdosija na to klimnu, te ustade i ode do obale reke,
s koje se vrati s vedrom punim ilovače. Onda prosu vedro nasred
užarenog štita. Odjeknu naprasno šištanje, a Durnik nastavi da
kuje.
„Ovaj, Durniče“, progovori Garion trudeći se da ga ne uvredi,
„nisam baš zamišljao da ću nositi keramički štit, znaš?“ Durnik mu
odgovori osmehom ispunjenim potisnutom razdraganošću.
„Gledaj i uči, Garione“, predloži mu ne menjajući brzinu
udaraca.
Garion se zablenu u štit, a oči mu se namah razrogačiše. Durnik
je udarao u užareni krug sačinjen od čvrstog jarkocrvenog metala.
„Ali kako?“

213
 „Preobraženjem!“, zavapi Polgara. „Promenio si ilovaču u
metal! Durniče, kako si to naučio?“
„Pokupio sam usput, Pol.“ Nasmejao se. „Ukoliko se nađe bilo
koji komad metala — poput oštrice noža — onda ga možeš stvoriti
još koliko god želiš, i to od bilo čega — od livenog gvožđa, ilovače,
bilo čega.“
Se’Nedra se iznenada iskolači. „Durniče“, ponizno je prošaptala,
„možeš li napraviti štit od zlata?“
Durnik nakratko promisli o tome, i dalje kujući. „Mislim da
mogu“, priznao je, „ali zlato je preteško i premeko da bi bilo dobro
za štit, zar ne?“
„Možeš li da ga napraviš?“ molila je. „Za mene? Ne mora da
bude veliki! Barem ne toliko. Molim te, Durniče.“
Durnik je završio štit uz kišu grimiznih varnica i ritmičnog
odzvanjanja metala o metal. „Mislim da to nije pametno, Se’Nedra“,
reče. „Zlato je vredno jer se toliko retko nalazi. Ako ga napravim od
ilovače, ubrzo će postati beskorisno. Siguran sam da to shvataš.“
„Ali...“
„Ne može, Se’Nedra“, Garion će strogo.
„Ali, Garione...“, poče molećivo očajnim glasom.
„Durnik je u pravu, draga.“
„Ali...“
„Ne trudi se, Se’Nedra.“

Vatra u šatoru se ugasila, a kad se Garion prenuo iz sna,

najednom se uspravivši u sedeći položaj, ostale su samo iskričave
žeravice. Opet je čuo očajni plač kao i juče, i srce mu se steže. Dugo
je sedeo zureći u žeravice. Posle nekog vremena znoj se osušio i
drhtavica prestala.
U dobro zaklonjenom šatoru moglo se čuti jedino Se’Nedrino
ravnomerno disanje pokraj njega. Pažljivo se iskotrljao ispod
prekrivača i odšetao do ivice kearovog šumarka, gde je turoban
zastao da pogleda mračna pusta polja pod tmurnim nebom. Pošto
ne uspe da dokuči šta ne valja, vrati se u krevet i nemirno odspava
do svitanja.

214
 Kad se probudio, rominjala je kiša. Tiho je ustao i izašao iz
šatora, prišavši Durniku koji je ložio vatru. „Mogu li da pozajmim
sekiru?“, upita.
Durnik podiže pogled k njemu.
„Trebaće mi i koplje ako ću nositi celu opremu.“ Prilično
zgroženo pogleda šlem i štit položene preko njegove verižnjače
pored zavežljaja i sedla.
„Oh“, kovač će, „skoro da sam zaboravio na to. Da li ti je jedan
dosta? Ponekad se polome, znaš? Barem se Mandoralenov lomio.“
„Odbijam da nosim više od jednog.“ Zabacio je palac unazad
preko ramena pokazavši balčak mača. „Ionako imam ovo veliko
sečivo ako ustreba.“
Zbog ledene kišice koja je počela neposredno pre zore okolna
polja izgledala su zamućeno i udaljeno. Nakon doručka su izvadili
teške ogrtače iz zavežljaja, spremni da se suoče s prilično
neprijatnim vremenom. Garion je odenuo verižnjaču i natuknuo
šlem, obloživši ga starom tunikom. Osetio se budalasto kad je
zazvečao na Kretijenu. Već mu je zasmetao miris verižnjače, a uz to
je imao i utisak da ona privlači jezu kišnog jutra. Pogledao je potom
izdeljano koplje i okrugli štit. „Biće ovo čudno iskustvo“, reče.
„Okači štit o jabučicu na sedlu iza tebe, Garione“, predloži
Durnik, „a dršku koplja namesti o uzengiju pored stopala. Tako
Mandoralen radi.“
„Pokušaću“, odgovorio je, a potom se ispravi u sedlu. Već se
znojio od težine verižnjače.
Durnik mu dade štit i on ga zakači kaišem o jabuku sedla. Zatim
stade da namešta dršku koplja u uzengiju, uštinuvši prst na nozi.
„Moraćeš da ga držiš“, savetovao je kovač. „Neće samo da stoji.“
Garion progunđa i uhvati vrh koplja desnom rukom.
„Izgledaš predivno, mili“, ubedljivo će Se’Nedra.
„Baš divno“, oporo joj uzvrati.
Izjahali su iz kedrovog šumarka i našli se na otvorenom pod
groznom vlagom. Garion ih povede, osećajući se i više no budalasto
u ratničkoj opremi. Skoro odmah je shvatio da koplje ima običaj da
naginje vrhom ka zemlji. Namestio je zahvat klizivši rukom po
koplju dok nije pronašao ravnotežnu tačku. Kapljice su se skupljale
na koplju i curile preko njegove vlažne šake golicajući ga niz rukav.
215
Nije mnogo prošlo a čitava se rečica vode slivala s njegovog lakta.
„Osećam se kao oluk“, jadao se.
„Hajde da požurimo“, reče Belgarat. „Dug je put do Ašabe, a
nemamo mnogo vremena.“
Garion podbode Kretijena, a veliki zelenko požuri, najpre
kasom, a potom se dade u tutnjavi trk. Iz nekog razloga Garion se
zbog toga oseti manje glupavo.
Pratili su put na koji ih je Feldegast sinoć uputio. Iako se obično
njime retko putovalo, sada je bio potpuno pust. Prolazio je pored
napuštenih farmi, tužnih ruševina zaraslih u trnje, s prljavim
urušenim ostacima slamnatih krovova propalih po sredini.
Nekoliko je farmi bilo spaljeno, neke od njih čak nedavno.
Put se pretvori u blato zbog nepokolebljive kiše. Dok su konji
jurili, blato je letelo i pljuštalo jahačima do kolena i stomaka,
umrljavši im čizme i ogrtače.
Svileni uznemirenog lica dojaha do Gariona i, pre no što su stigli
do vrha brda, izdvoji se pred ostalima da nakratko osmotri šta se
krije u dolini s druge strane.
Do sredine jutra Garion je potpuno pokisao, tako da je jahao
smrknuto i trudio se da pretrpi nelagodnost i miris mokrog gvožđa
žarko se nadajući da će kiša uskoro prestati.
Svileni se vrati s vrha brda na koje je izjahao da izvidi okolinu.
Lica ispunjenog iznenadnim uzbuđenjem, odmahnu im rukom da
stanu.
„Tamo su neki Grolimi“, sažeto je podneo izveštaj.
„Koliko ih je?“, upita Belgarat.
„Oko dvadeset pet. Izgleda da drže verski obred.“
Starac zagunđa. „Hajde da pogledamo.“ Okrenu se ka Garionu.
„Ostavi koplje kod Durnika“, reče. „Zadire visoko u vazduh, a ne
želimo da privlačimo pažnju.“
Garion klimnu glavom i predade koplje kovaču, pa potom s
Belgaratom i Feldegastom krenu za Svilenim ka vrhu brda.
Sjahali su baš pre vrha i obazrivo se uputili ka skrovištu od
gustog žbunja na njemu.
Grolimi u crnim odorama klečali su na mokroj travi pred dva
zastrašujuća oltara malo podalje od brda. Troma nepokretna tela
ležala su ispružena na oltarima oblivenim krvlju. Crni dim se
216
podizao kroz rominjavu kišu s dve peći postavljene pored. Grolimi
su pevali mrmoravim lelekom, koji je Garion mnogo puta čuo. Nije
uspeo da razazna reči.
„Čandimi?“, Belgarat tiho upita ludu.
„Ta niko to ne zna, Drevni“, odgovori Feldegast. „Reklo bi se da
je tako, sudeći po dva oltara, al’ mož’ biti da se ovaj čin proširio.
Grolimi brzo prihvataju promene u delatnostima crkve. Kako god,
bilo da su Čandimi ili ne, pametnije je da ih se klonimo. Budalasto
je da se bavimo povremenim batinanjem s Grolimima.“
„Na istočnoj strani doline ima drveća“, Svileni pokaza ka istoku.
„Ako se držimo zaklona, proći ćemo neprimećeno.“
Belgarat klimnu glavom.
„Još koliko će se moliti?“, upita Garion.
„Barem još pola sata“, Feldegast će.
Dok je posmatrao oltare, Garion oseti kako u njemu kulja ledeni
bes. „Voleo bih lično da učestvujem u obredu“, izjavi.
„Zaboravi“, kaza Belgarat. „Nisi došao da šetaš krajolikom i
ispravljaš nepravdu. Hajdemo kod ostalih. Želim da prođemo
Grolime pre završetka molitve.“
Pažljivo su krenuli kroz pojas pokislog drveća duž istočnog
oboda plitke doline u kojoj su Grolimi već privodili obred kraju, a
potom krenuli ka blatnjavom putu na više od kilometar i po od
skupine. Svi nanovo podbodoše konje u brzi galop s Garionom na
čelu.
Pošto su prevalili nekoliko kilometara od doline u kojoj su
Grolimi žrtvovali dvoje nesrećnika, naišli su na zapaljeno selo nad
kojim se podizao gusti oblak crnog dima. Iako nikog nije bilo na
vidiku, izgledalo je kao da je bilo tuče u blizini spaljenih kuća.
Projahali su bez zaustavljanja.
Kiša prestade sredinom poslepodneva, ali nebo ipak ostade
natmureno. Utom se nanovo popeše na sledeće brdo u brežuljkastoj
oblasti i ugledaše jahača daleko na drugom kraju doline. Razdaljina
je bila prevelika da se razaznaju pojedinosti, ali je Garion ipak
mogao da primeti da jahač nosi koplje.
„Šta ćemo?“ doviknu preko ramena.
„Zato si odenuo verižnjaču i poneo koplje, Garione“, odgovori
Belgarat.
217
 „Zar ne treba da mu dam priliku da odstupi?“
„S kojim ciljem?“ upita Feldegast. „Neće ti on na to pristati.
Izazov mu je sama tvoja prilika s kopljem i štitom, tako da ga neće
odbiti. Obori ga, mlađani gospodaru. Dan se već približio kraju, nije
li tako?“
„U redu“ Garion nije zvučao preterano srećno. Prikačio je kaiš
štita za levu podlakticu, namestio šlem da bolje prianja uz glavu i
podigao dršku koplja iz uzengije.
Kretijen je već rovario kopitima po tlu i prkosno frktao.
„Kakav si ti zanesenjak“, promrmlja Garion. „Dobro, hajdemo
onda.“
Ogromni zelenko se dade u zaglušujući juriš. Brzina kojom je
krenuo ne dozvoljava da se nazove galopom, ili čak slepim trkom,
već prosto jurišem, budući da se neprekidno povećavala.
Protivnik u oklopu na drugoj strani doline iznenađeno primeti
neočekivani napad koji nije najavljen uobičajenim izazovima,
pretnjama ili vređanjem. Malo se pomučio s opremom, a onda
namesti štit i usmeri koplje ka napred. Izgledao je prilično stameno.
Doduše, moguće da je tako delovalo zbog oklopa. Nosio je
verižnjaču čak do kolena, zaobljeni šlem s vizirom i ogroman mač
oko struka. Spustio je vizir, podbo konja i pojurio na napadača.
Garionu se okolni pokisli pejzaž zamuti dok je zaklonjen iza štita
pokušavao da nacilja pravo u protivnika spuštenim vrhom koplja.
Toliko puta je gledao Mandoralena kako to radi da je shvatio
osnove. Razdaljina između protivnika i njega ubrzano se
smanjivala, pa je Garion sada već mogao da vidi kako blato prska
pod kopitima strančevog konja. Utom baš u trenu pre okršaja
Garion se podiže u uzengijama kako ga je Mandoralen učio, nagnu
se napred kako bi uneo ćelo telo u napad, a potom pažljivo usmeri
koplje pravo ka sredini protivnikovog štita.
Odjeknuo je jezivi prasak, a Gariona najednom okupa kiša
iverice kad se protivnikovo koplje prelomilo. Ipak, njegovo nedavno
izdeljano koplje od kedrovine, iako podjednako čvrsto kao
čuvarevo, zadržalo je svoj oblik, pri tom se pokazavši kao prilično
savitljivo. Sudarilo se s protivnikom, čvrsto se zategnuvši poput
luka, a potom se nanovo ispravi. Preneraženi stranac se najednom

218
nađe van sedla. Telo mu je poletelo i izvilo se u visokom luku kroz
vazduh, naglo se stropoštavši naglavačke posred puta.
Garion je protutnjao pored protivnika i ubrzo uspeo da zauzda
ogromnog zelenka. Okrenuo se i zastao. Protivnik je poleđuške
ležao na putu. Nije se mrdao. Garion nanovo pripremi koplje i
pažljivo usmeri Kretijena ka mestu okršaja prekrivenom iverjem.
„Jesi li dobro?“, upita Čuvara hrama prućenog u blatu.
Nije odgovorio.
Garion obazrivo sjaha, spusti koplje i maši se mača Rive
Gvozdene Ruke. „Čoveče, pitao sam — jesi li dobro?“, ponovo upita,
te podgurnu nogom draškana.
Čuvaru je vizir i dalje bio zatvoren, te ga Garion vrhom mača
podiže. Oči su mu bile izvrnute da su mu se samo beonjače videle, a
krv mu je liptala iz nosa.
Družina dojaha do njega, a Se’Nedra skoči sa sedla i pre no što
joj se konj zaustavio, te se obisnu suprugu o vrat. „Bio si odličan,
Garione! Prosto odličan!“
„Dobro mi je išlo, zar ne?“, skromno progovori pokušavajući da
pridrži mač, štit i Se Nedru istovremeno u naručju. Pogledao je
potom Polgaru, koja je takođe sjahala.
„Misliš li da će mu biti dobro, tetka Pol?“, upita. „Nadam se da
ga nisam mnogo povredio.“
Pogledala je mlitavo telo na putu. „Biće u redu, mili“, ubeđivala
je. „Samo si ga onesvestio.“
„Lepo si ga sredio“, pohvali ga Svileni.
Garion se najednom široko osmehnu. „Znaš šta?“, reče.
„Počinjem da shvatam zašto Mandoralen toliko uživa u ovome. Baš
me je razgalilo.“
„Čini mi se da to ima neke veze s težinom oklopa“, tugaljivo se
obrati Feldegast Belgaratu. „Tol’ko ih pritiska da im povuče svu krv
iz mozga.“
„Hoćemo li?“, predloži Belgarat.
Ujutru su već zašli u široku dolinu u okolini Mal Jaske,
malorijskog verskog središta i sedišta Urvona Učenika. Uprkos
tome što je nebo i dalje bilo oblačno, hladni vetar je odneo kišu i
sasušio travu i blato na putu. Logori su istačkali dolinu, ispunjeni

219
izbeglicama koje su pobegle od demona sa severa i kuge s juga.
Svaka družina je izbegavala ostale, a svi su držali oružje pri ruci.
Za razliku od onih u Mal Rakutu, kapije u Mal Jaski bile su
otvorene, ali su ih ipak čuvali odredi Čuvara hrama u verižnjačama.
„Zašto ne uđu u grad?“ upita Durnik dok je posmatrao gomile
izbeglica.
„Ta Mal Jaska se rado ne posećuje, vrli Durniče“, odgovori
Feldegast. „Nije vispreno biti nadohvat ruke Grolimima kad traže
sledeću žrtvu koju će iskasapiti na oltaru.“ Pogledao je Belgarata.
„Bi li prihvatio predlog, prijatelju?“
„Da čujem.“
„Valjalo bi da se raspitamo o dešavanjima.“ Pokazao je ka
snežnim vrhovima planina što su se uzdizale na severu. „Pa pošto
dobro poznajem Mal Jasku i vešt sam u izbegavanju Grolima, zar ne
misliš da je vredno podariti mi sat vremena da pronjuškam oko
glavne pijace i vidim da l’ može da se prikupi poneka vest?“
„U pravu je, Belgarate“, saglasi se Svileni ozbiljno. „Ne volim da
slepo zađem na nov teren.“
Belgarat promisli o tome. „Važi“, reče ludi, „ali dobro se pripazi
i drži se podalje od pivnica.“
Feldegast uzdahnu. „Ta nema takvog rajskog mesta u Mal Jaski,
Belgarate. Grolimi su zastrašujuće izričiti što se tiče njihovog
neodobravanja svetovnih zadovoljstava.“ Zatresao je uzde na mazgi
i odjahao ka crnim zidinama Urvonovog grada.
„Zar nije protivrečan?“ upita Sadi. „Prvo kaže kako je opasno u
gradu, a onda odjaše pravo u njega.“
„Zna šta radi“, odgovori Belgarat. „Nije u opasnosti.“
„Možda bismo mogli da ručamo dok čekamo, oče“, predloži
Polgara.
Klimnuo je glavom, a potom družina odjaha dublje u dolinu i
sjaha.
Garion je spustio koplje, skinuo šlem s oznojene glave i zagledao
se preko daljine u središte crkvene moći u Maloriji.
Grad je bio ogroman, ali ipak ni približno kao Mal Zet.
Okruživale su ga visoke i debele zidine s načičkanim povećim
grudobranima, a kule su mu bile kockaste i zdepaste. U grad kao da
se utisnula ružnoća, izgledao je kao da ispušta ukorenjenu pretnju
220
koju su eoni svireposti i krvožednosti utisnuli u samo kamenje.
Otprilike sa središta grada ćudljivo se kovitlao crni dim visoko u
vazduh, a Garionu se učini da je začuo potmuli zveket metalnog
gonga iz Torakovog hrama kako odjekuje preko doline sa
šćućurenim logorima preplašenih izbeglica. Uzdahnuo je i odvratio
pogled.
„Neće trajati zauvek“, progovori Eriond pored njega. „Skoro da
smo okončali sve ovo. Svi oltari će pasti, a bodeži Grolima će zarđati
u nekom ćošku.“
„Siguran si u to, Erionde?“
„Da, Belgarione, potpuno sam siguran.“
Obedovali su hladan ručak, a Feldegast se nedugo potom vrati,
ozbiljna lica. „Ta ovo je ozbiljnije no što sam očekivao, Drevni“,
podnese izveštaj skliznuvši s mazge. „Čandimi su u potpunosti
preuzeli grad, tako da Čuvari hrama primaju naredbe samo od njih.
Grolimi koji su upražnjavali staru veru sakrili su se u neke rupe i
sada ih Torakovi psi gone i kidaju na komade kad ih pronađu.“
„Teško mi je da saosećam s Grolimima“, promrmlja Sadi.
„Oho, mogu se i ja nositi s njihovim nemirom“, saglasi se
Feldegast, „ali priča se oko pijace da su Čandimi s psima i čuvarima
krenuli i preko katakorske granice.“
„Uprkos prisustvu Karenda i Menginih demona?“ upita Svileni
iznenađeno.
„E to ne uspeh da razjasnim“ odgovori luda. „Niko mi ne reče
zašto ili kako, ali izgleda da se Čandimi i čuvari ne brinu mnogo za
Mengu i njegovu demonsku armiju.“
„Smrdi mi na tajni dogovor“, Svileni će.
„Ta i ranije je bilo nagoveštaja za to“, podseti ga Feldegast.
„Savez?“ smrknu se Belgarat.
„Teško je reći, Drevni, ali Urvon je spletkaroš koji se uvek
suprotstavljao carskom tronu u Mal Zetu. Ako mu Menga bude u
džepu, Kal Zakat će morati da se poštara za odbranu.“
„Je li Urvon u gradu?“, upita Belgarat.
„Nije, i niko ne zna kuda se denuo, ali zasigurno je da nije u
dvorcu.“
„Baš čudno“, Belgarat će.

221
 „Jašta“, reče luda, „ali šta god da radi ili je namerio, nama je
svakako bolje da pazimo kud stajemo pošto pređemo katakorsku
granicu. Još ako se uzme u obzir da su psi s Čuvarima hrama i
Karendi s demonima također tamo, onda ćemo se odrati pre no što
stignemo do Torakove kuće u Ašabi.“
„Moraćemo da rizikujemo“, natmureno će Belgarat. „Ići ćemo u
Ašabu, a ukoliko nam bilo ko — psi, ljudi ili demoni — stane na put,
pobrinućemo se za to na licu mesta.“

222
 Petnaesto poglavlje

OBLACI SU SE I DALjE NISKO NAGINjALI NAD NjIMA kad su

projahali pored glavnog grada grolimske crkve propraćeni
sumnjičavim pogledima naoružanih Čuvara hrama na kapijama i
Grolima s navučenim kapuljačama na zidinama.
„Zar nas neće pratiti?“ upita Durnik.
„Ne verujem, vrli Durniče“, odgovori Sadi. „Pogledajte okolo.
Ima na hiljade logora, tako da ne verujem da bi se čuvari i Grolimi
zamarali da prate svakog ko ode iz doline.“
„Mislim da si u pravu“, saglasi se kovač.
Dobro su poodmakli od Mal Jaske do kasnog poslepodneva,
tako da su se snežni vrhovi Katakorskih planina visoko podizali
pred njima obrazujući nazubljenu liniju pod prljavosivim oblacima
što su se gomilali sa zapada.
„‘Oćete možda da konačite pre granice?“, upita Feldegast
Belgarata.
„Koliko je daleko?“
„Ne mnogo, Drevni.“
„Ima li stražara?“
„Obično ima.“
„Svileni“, progovori starac, „idi u izvidnicu.“
Čovečuljak klimnu glavom i podbode konja u galop.
„Dobro“, reče Belgarat pokazavši rukom ostalima da se zaustave
kako bi ga čuli. „Sreli smo danas samo putnike ka jugu. Niko ne beži
ka Katakoru. E sad, begunci obično ne zastanu kad vide granicu, već
nastave da beže. Dakle, vrlo je verovatno da nema nikoga
223
kilometrima posle katakorske granice. Stoga, ako nema stražara na
granici, prosto ćemo proći i podići logor za noćenje na drugoj
strani.“
„A ako na granici ima stražara?“ upita Sadi.
Belgarat ga bezizražajno pogleda. „Opet ćemo morati da se
probijemo“, odgovori.
„Što verovatno podrazumeva tuču.“
„Tako je. Hajdemo onda, potecite.“
Svileni se vratio posle petnaestak minuta. „Na granici je oko
desetak Čuvara hrama“, podneo je izveštaj. „Uzani puteljak vodi bez
skretanja ka granici na više od petsto metara s obe strane
stražarnice.“
Starac opsova u bradu. „Dobro“, reče. „Imaće dovoljno vremena
da uzjašu. Ne bi valjalo da stignu da se pripreme. Setite se šta je
Feldegast rekao o mudrom delanju. Nemojte da se junačite, ali
gledajte da oborite sve čuvare s konja posle prvog napada. Pol,
ostani s damama i Eriondom.“
„Ali...“ pobuni se Kadifa.
„Lizel, nemoj da se prepireš, barem ne sada.“
„Zar gospa Polgara ne može prosto da ih uspava?“ upita Sadi.
„Kao što je bilo onomad s uhodama u Mal Zetu?“
Belgarat odmahnu glavom. „Ima Grolima među čuvarima, a ta
veština baš ne deluje na njih. Moraćemo da se oslonimo na mišiće,
za svaki slučaj.“
Sadi zamišljeno klimnu glavom, a potom sjaha i podiže čvrstu
granu pored puta. Oproba je udarcem u busenje. „Želim samo da svi
znate da nisam navikao ovako da rešavam neprilike“, reče.
Ostali iz družine takođe sjahaše da se naoružaju batinama i
štapovima. A zatim produžiše dalje.
Kamena stražarnica obojena u belo označavala je granicu koju
je preprečila rampa od bele močuge postavljena na postolja s obe
strane puta. Desetak konja bilo je privezano baš pored kućice, a
koplja su ležala uspravljena uza zid. Čuvar u verižnjači išao je
napred-nazad po putu s bliže strane rampe, mača navaljenog o
rame.
„U redu“, Belgarat će. „Bolje da požurimo. Pol, čekajte nas
ovde.“
224
 Garion uzdahnu. „Idem ja prvi.“
„Nadali smo se da ćeš to ponuditi“, Svilenom se osmeh raširi na
licu.
Garion ne obrati pažnju na čovečuljka. Prikačio je štit
kaiševima, namestio šlem i opet podigao koplje iz uzengije. „Svi ste
spremni?“, upita osvrćući se, isturi koplje i podbode konja u juriš, s
ostalim za petama.
Čuvar na rampi zapanjeno ugleda ratobornu družinu koja mu se
naglo približavala, te brže-bolje potrča u stražarnicu i pozva
prijatelje. Hitro se potom uskobelja u sedlo privezanog konja i
sagnu se da podigne koplje, a onda izjaha na put.
Ostali čuvari su nagrnuli iz stražarnice, te stadoše da se
sudaraju dok su pripremali opremu.
Garion je već prevalio pola puta do rampe, a samo dvojica-
trojica stražara u oklopima uspela su da se nađu u sedlima. Stoga
usamljeni stražar na rampi bi prinuđen da sam odbije napad.
Rezultati su se mogli lako predvideti.
Garion nije ni projahao pored oborenog protivnika, a drugi je
čuvar već krenuo putem u polugalopu. Uprkos tome, Garion mu ne
dozvoli da se namesti ili da okrene konja. Tresak pri udarcu u štit
nepripremljenog stražara oborio mu je čak i konja. Stražar je pao
pre svog konja, koji se skotrlja preko njega frkćući i prestrašeno se
ritajući.
Garion je pokušao da ga zauzda, ali je Kretijen uporno jurcao.
Preskočio je rampu u visokom predivnom skoku i nastavio dalje.
Garion opsova bacivši uzde, te zgrabi zelenku uvo i povuče. Kretijen
se preneražen toliko naglo zaustavio da je očešao put zadnjicom.
„Bitka je onamo“, reče Garion konju, „ili si to već smetnuo s
uma?“
Kretijen ga ponizno pogleda, a potom se okrenu i nanovo
nagrnu ka rampi.
Zbog brzine napada Garionovi prijatelji su zaskočili čuvare pre
no što su uspeli da se domognu svojih kopalja, a tuča ubrzo postade
svirepa. Durnik je tupom stranom sekire snažno mlatnuo vizir
čuvara, ulubivši ga toliko da protivnik više ništa nije mogao da vidi.
Stražar je bespomoćno jahao ukrug, grabeći rukama šlem, a potom
naiđe na nisku granu i brzo završi na zemlji.
225
 Svileni je izbegao široki zamah mača, mašio se bodeža i vešto
presekao kolati na napadačevom konju, koji smesta poskoči
propinjući se pod jahačem. Čuvar se sa sedlom obruši na zemlju.
Uspeo je da se uskobelja na noge mašivši se mača, ali mu Feldegast
dojaha straga i nanovo ga obori na zemlju poštenim udarcem opake
batine.
Međutim, najviše su pritisli Tota. Čak trojica čuvara na konjima
okružila su grdosiju. Kretijen nije ni preskočio rampu kad je Garion
ugledao rmpaliju kako mahnito posvud zamahuje štapom kao da ga
nikad nije držao u rukama.
Ipak, kad su mu napadači prišli, Totu se veština iznenadno
povrati. Toliko je brzo zamahnuo teškim štapom da oko ne bi moglo
da uhvati taj pokret. Jedan stražar se prevrnuo na zemlju i teško
dišući uhvatio se za polomljena rebra. Drugi se naglo preturio kad
mu je Tot tiho zario dršku štapa u stomak. Treći očajnički podiže
mač, ali uzalud, jer mu ga grdosija smireno izbi iz ruke, a potom
zgrabi pruženom rukom iznenađenog stražara za prednji deo
dugačke verižnjače. Garion jasno začu krckanje metalnih alkica kad
je Tot zagrizao. Grdosija potom pogleda oko sebe i sasvim smireno
baci oklopljenog napadača ka drvetu pored puta, toliko snažno da
je lišće popadalo s najviših grana.
Trojica preostalih čuvara ustuknuše, pokušavajući da obezbede
dovoljno prostora da koriste koplja, očigledno sasvim nesvesni da
se Garion približava iza njih sukobu.
Kretijen je jurcao ka nesvesnoj trojki, a Garion se najednom
doseti nečeg, te hitro postavi koplje poprečno, namestivši da mu
središte bude kod jabuke sedla. Utom se sudari sa čuvarima.
Savitljivo koplje od kedrovine oborilo je napadače iz sedala,
gurnuvši ih preko glava konja. Pre no što su uspeli da se usprave,
Sadi, Feldegast i Durnik ih spopadoše, a tuča se završi toliko brzo
da nije pošteno ni počela.
„Mislim da dosad nisam video da je neko tako koristio koplje“,
pohvali Svileni Gariona.
„Upravo sam izmislio nov način“, reče Garion kroz uzbuđeni
osmeh. „Ubeđen sam da ima barem pet-šest pravila zašto ne bi
trebalo da se koristi.“
„Bolje da onda nikom ne spominjemo.“

226
 „Neću zucnuti o tome, a nadam se da nećeš ni ti.“
Durnik je merkao okolinu. Čuvari su ležali posvud po tlu, u
nesvestici ili ječeći zbog polomljenih kostiju. Onaj kog je Tot udario
u stomak ipak je ostao u sedlu sagnut, mučeći se da udahne. Durnik
dojaha do njega. „Izvini“, zausti učtivo te skinu sirotom druškanu
šlem i dobrano ga zveknu po potiljku tupom stranom sekire.
Čuvarev pogled odluta i on se mlitavo prevrnu s konja.
Belgarat se najednom sagnu, prasnuvši u smeh. „Izvini!“ uputi
kovaču.
„Nije lepo da se ponašamo neljudski prema protivnicima,
Belgarate“, odgovori Durnik uštogljeno.
Polgara tada mirno dojaha s brda u pratnji Se Nedre, Lizel i
Erionda. „Lep poduhvat, gospodo“, pohvali ih posmatrajući pale
čuvare. Potom odjaha do rampe.
„Garione, mili“, progovori ljubazno pošto je zauzdala konja, „da
li bi mi učinio uslugu?“
Nasmejao se, a potom usmeri Kretijena do rampe, te je šutom
izbaci iz ležišta.
„Reci mi, zašto si se dao u trku s preprekama u samom jeku
bitke?“ radoznalo je upitala.
„Nisam ja to smislio“, odgovorio je.
„Oh“, pogledala je popreko ogromnog konja. „Mislim da
shvatam.“
Kretijen je izgledao nekako postiđeno.
Prešli su granicu, a nebo poče neznatno da tamni zaklonjeno
tmurnim oblacima. Feldegast dojaha do Belgarata. „Da l’ bi
zasmetalo tvojim moralnim načelima ako predložim da konačimo u
skrivenoj krijumčarskoj pećinici nekoliko kilometara odavde?“,
upita.
Belgarat se iskezi i odmahnu glavom. „Nimalo“, odgovori. „Kad
mi treba pećina, onda se ne zamaram razmišljanjem o nekadašnjim
stanarima.“ Nasmejao se. „Jednom sam nedelju dana delio odaje s
usnulim medvedom. Sasvim fin medved zapravo, posebno kad se
navikneš na hrkanje.“
„Oho, mora da je to izvrsna priča. Baš bi’ voleo daje čujem, a I’
tmina nas već okružuje, tako da je bolje da mi je ispričaš za vreme

227
večerice. ‘Oćemo li onda?“ Luda podbode mazgu i povede ih
utabanim putem u brzi galop dok se sumrak sve brže spuštao.
Popeše se na brdo, na čijem vrhu naiđoše na loše održavan
drum, s obe strane okružen drvoredima četinara tugaljivog izgleda.
Iako je drum bio pust, na njemu su se mogli primetiti brojni tragovi.
Svi su vodili ka jugu.
„Još koliko do pećine?“ doviknu Belgarat ludi.
„Ta nema još mnogo, Drevni“, ubedljivo će Feldegast. „Suvo
korito usahle reke preseca drum pred nama, a još samo malkice
treba da se prati ta jaruga i tamo smo dok trepneš.“
„Nadam se da znaš šta radiš.“
„Veruj mi.“
Donekle iznenađujuće, Belgarat prećuta na to.
Dok su kaskali sumorna tmina prekri okolna brda i duboke
senke se skupiše pod krošnjama zimzelenog drveća.
„Oho, evo“, Feldegast pokaza prstom ka džombastom suvom
koritu nekadašnjeg potoka. „Pošto je malkice neravno, bolje da
povedemo konje.“ Sjahao je s mazge i pažljivo krenuo koritom. Bilo
je sve tamnije i svetlost je brzo nestajala s neba. Kad se korito suzilo
i oštro zaokrenulo, luda zastade i poče da pretura po platnenim
zamotljajima na mazgi. Podiže napokon sveću i pogleda Durnika.
„Bi li mi upalio vatricu, vrli Durniče?“, upita. „Mogu i sam, ali
izgleda da sam zaturio kresivo.“
Durnik otvori vrećicu, izvadi kremen, kresivo i svežanj piljevine,
i posle nekoliko pokušaja iskrica postade plamičak. Potom pruži
upaljenu piljevinu Feldegastu zaklonivši je rukama, a luda zapali
sveću.
„I evo nas sada“, nakićeno će luda, podigavši sveću da osvetli
strme padine pored jaruge.
„Gde?“, upita Svileni zbunjeno se osvrćući.
„Oh, pa sad, prinče Keldare, pećina ne bi bila skrivena daje može
svako slučajno videti, je l’ tako?“ Feldegast priđe ogromnoj ploči od
erodiranog granita, zakošenoj uz strmu padinu jaruge. Spustio je
malo sveću, štiteći je rukom, a onda se blago sagnu i nestade u
unutrašnjost praćen mazgom.
Pod pećine bio je od čistog belog peska, a zidovi su bili glatki od
vekovnog milovanja uskovitlane vode. Feldegast je zastao u središtu
228
pećine, visoko držeći sveću. Duž zidina odsečena neobrađena debla
služila su umesto kreveta, a sto i nekoliko klupa nalazili su se nasred
pećine. U grubom ognjištu na drugoj strani pećine cepanice su bile
poređane za paljenje vatre. Feldegast priđe ognjištu, sagnu se i
zapali svećom grančice pod cepanicama položenim na kamene
rešetke. „Eto, eto, sad je bolje“, reče postavivši ruke nad
pucketavom vatricom. „Nije li ovo ušuškani mali raj?“
Iza ognjišta se nalazio zalučeni prolaz koji je izgledao delom kao
da je nastao prirodnim putem, a delom kao da ga je isklesala ljudska
ruka. Prednji deo prolaza preprečavale su uspravne tarabe.
Feldegast pokaza k njima. „Tamo su štala i izvorčić skroz iza.
Oho, ovo je najfinija krijumčarska rupa u celoj Maloriji.“
„Lepo su je sredili“, saglasi se Belgarat razgledajući okolo.
„Šta krijumčare ovuda?“ raspitivao se Svileni poslovnim
glasom.
„Uglavnom dragulje. Katakorski visovi su pravo bogatstvo, a
komadići svetlucavih kamenčića poput šljunka često se mogu naći
na dnu rečica i neko samo treba da se sagne i zagrabi rukom.
Međutim, porezi su ovde visoki, tako da su se junaci iz obližnjih
planina dosetili raznih načina kako da prenesu robu preko granice
a da ne uznemire vredne poreznike.“
Polgara je gledala ognjište. Na unutrašnjoj strani zida nalazilo
se nekoliko gvozdenih kuka, a poveća takođe gvozdena rešetka
stajala je na širokim nogarima s jedne strane ognjišta. „Baš lepo“,
promrmljala je zadovoljno. „Ima li dovoljno cepanica za potpalu?“
„I više no dovoljno, draga moja gospo“, odgovori luda.
„Poređane su u štali pokraj sena za konje.“
„Dobro onda“, rekla je skinuvši ogrtač i postavivši ga na deblo,
„mislim da ću moći da proširim ponudu za večeru. Bilo bi mi žao da
protraćimo ove pogodnosti. Potrebno mi je još cepanica, i vode,
naravno.“ Ode do konja natovarenog loncima i zalihama hrane,
pevušeći više za sebe.
Durnik, Eriond i Tot odvedoše konje u štalu i stadoše da ih
odsedlaju. Garion, koji je već ostavio koplje napolju, dođe do jednog
ležaja, skinu šlem i zajedno sa štitom gurnu ga ispod, a potom poče
da se izvlači iz verižnjače.
Se’Nedra priđe da mu pomogne.

229
 „Bio si prosto odličan, mili“, progovorila je s ljubavlju.
Bezosećajno je zagunđao, nagnuvši se napred i pruživši ruke
nad glavom kako bi lakše svukao verižnjaču. Se Nedra utom naglo
povuče i skinu tešku verižnjaču u jednom potezu. Ovo ju je izbacilo
iz ravnoteže, te je teško lupila zadnjicom na peščani pod s
verižnjačom u krilu.
Garion se nasmeja i brzo joj priđe. „Oh, Se’Nedra“, zausti kroz
smeh. „Stvarno te volim.“ Poljubi je i pomože joj da se nanovo
uspravi na noge.
„Neverovatno koliko je teška, zar ne?“ rekla je naprežući se da
podigne košulju od metalnih alkica.
„Primetila si?“, odgovorio je protrljavši bolno rame. „A mislila
si da me sve ovo zabavlja.“
„Budi dobar, mili. Želiš li da je okačim negde da visi?“
Slegnuo je ramenima. „Samo je spusti ispod debla.“
Razočarano ga je posmatrala.
„Stvarno mislim da se neće izgužvati, Se’Nedra.“
„Mili, nemarno je tako bacati stvari.“ Pokušala je da sklopi
verižnjaču, a potom odustade i zamota je u rolnu, te je gurnu nogom
pod deblo.
Večerali su odreske od buta koji im je Vela dala, ukusnu čorbu,
gustu gotovo kao sos, ogromne kriške hleba podgrejane na vatri i
zapečene jabuke s medom i cimetom.
Pošto su večerali Polgara ustade i pogleda po pećini. „Dame i ja
sad moramo da zamolimo za malo privatnosti“, reče, „i za nekoliko
vedara vruće vode.“
Belgarat uzdahnu. „Zar opet, Pol?“ upita.
„Da, oče. Vreme je da se okupamo i promenimo odeću — i to svi
mi.“ Namerno je ušmrknula vazduh u maloj pećini. „Stvarno je
pravo vreme za to“ dodade.
Izdvojili su zastorom jedan deo prostorije kako bi se Polgara,
Se’Nedra i Kadifa na miru okupale i počeše da greju vodu.
Iako je Garion nevoljno otišao na kupanje, mnogo mu je laknulo
kad je čist odenuo suvu odeću. Zavalio se na jednom ležaju na
deblima pored Se Nedre, a njena vlažna, duga kosa mu nije ni
zasmetala. Osetio se udobno, čisto, nahranjeno i toplo posle dana
provedenog na lošem vremenu. Zapravo, skoro da je zadremao kad
230
se iz uzane jaruge iznenada razlegao zaglušujući krik koji je delovao
istovremeno i ljudski i životinjski, toliko jeziv da se Garionu krv
sledila u žilama i kosa mu se podigla na glavi.
„Šta je to?“, viknu Se’Nedra preplašeno.
„Ćuti, devojče“, upozori je Feldegast blago. Skočio je na noge i
hitro navukao zastor ispred ognjišta, potpuno zamračivši pećinu.
Još jedan bezdušni krik odjeknu iz jaruge. Zvučao je strahotno
zlobno.
„Možemo li da pretpostavimo šta je to?“, upita Sadi tiho.
„Ništa slično nisam čuo“, ubedljivo će Durnik.
„Ja jesam“, smrknuto će Belgarat. „Kad sam se obreo u
Morindlendu, naišao sam na čarobnjaka koji je mislio da je zabavno
da pušta demona uveče u lov. Slično je zvučao.“
„Kako gadna veština“, promrmlja evnuh. „Čime se demoni
hrane?“
„Zaista ne želiš da znaš“, odgovori Svileni, te se okrenu ka
Belgaratu. „Možeš li da pretpostaviš koliki je?“
„Zavisi. Po kricima rekao bih daje poveći.“
„Dakle, neće uspeti da se provuče kroz procep u pećinu?“
„Ne bih se kladio.“
„Pretpostavljam da može da nanjuši naše tragove?“
Starac klimnu glavom.
„Belgarate, očigledno će biti veoma gadno. Možeš li da ga
oteraš?“ Čovečuljak se potom okrenu ka Polgari. „Ili ti, Polgara?
Postarala si se za demona kog je Habat dozvala u luci Rak Urge.“
„Imala sam pomoćnika, Svileni“, podsetila ga je. „Aldur je
došao.“
Belgarat stade da korača tamo-amo, mršteći se ka podu.
„Pa?“, navali Svileni.
„Ne požuruj me“, procedi starac. „Možda i mogu nešto da
uradim“ poče ojađeno, „ali ukoliko to uradim, biće dovoljno glasno
da će svi katakorski Grolimi čuti, a verovatno i Zandramas. Čandimi
i njeni Grolimi disaće nam za vratom na ćelom putovanju do
Ašabe.“
„Zašto ne upotrebite Kuglu?“, predloži Eriond, podigavši pogled
s uzdi koje je krojio.

231
 „Zato što Kugla galami još više od mene. Ako Garion iskoristi
Kuglu da otera demona, ne samo da će to čuti žitelji Gandahara već
i narodi na drugoj strani kontinenta.“
„Ali bi ipak uspelo, zar ne?“
Belgarat pogleda Polgaru.
„Mislim da je u pravu, oče“ rekla je. „I demon bi pobegao od
Kugle, čak i ako ima gospodara. Onaj bez gospodara pobegao bi
samo još brže.“
„Zar ništa drugo ne možeš da smisliš?“ upita.
„Da prizovemo boga“, slegnula je ramenima. „Svi demoni,
koliko god da su moćni, beže od bogova. Znaš li nekog boga?“
„Nekoliko njih“, odgovori, „ali svi su trenutno zauzeti.“
Zaglušujući krik se nanovo prolomi odjeknuvši u planinama.
Činilo se kao da dolazi baš ispred pećine.
„Vreme je za odluke, starče“, Svileni će užurbano.
„Da li ti smeta Kuglina pesma?“ upita Eriond.
„I svetio. Plavi oganj koji bukne svaki put kad Garion isuče mač
privlači prilično pažnje, znaš.“
„Ne predlažete valjda da se potučem s demonom?!“, uzjogunio
se Garion.
„Naravno da ne“, brecnu se Belgarat. „Niko se ne tuče s
demonima, jer niko ne može. Pričamo samo o načinu da ga
oteramo.“ Nanovo je počeo da seta tamo-amo, vukući noge po
pesku. „Mrzim da otkrijem neprijatelju svoj položaj“, promrmljao
je.
Demon napolju nanovo kriknu, a ogromna granitna ploča koja
je zaklanjala ulaz zastruga po zidu kad ju je ogromna snaga
zaljuljala.
„Ostali smo bez izbora, Belgarate“, Svileni će. „I bez vreme na.
Ako nešto hitro ne uradiš, zver će se naći među nama.“
„Postaraj se da ne otkriješ Grolimima gde se nalazimo.“, uputi
Belgarat Garionu.
„Stvarno hoćeš da izađem tamo?“
„Jašta. Svileni je u pravu. Nemamo mnogo vremena.“
Garion ode do gomile odeće i iskopa verižnjaču.
„Ne treba ti.“

232
 Garion se lati ogromnog mača preko ramena. Postavio ga je
vrhom uz pesak i krenuo da odmotava meku kožu koja je prekrivala
balčak. „Mislim da će ovo biti velika greška“, izjavi, te pruži ruku i
položi je preko Kugle.
„Pusti mene, Garione“, reče Eriond, priđe Garionu i položi ruku
preko njegove. Garion ga zapanjeno pogleda.
„Zna ko sam, sećaš se?“ pojasni mladić. „Imam ideju.“
Garionu kroz ruku i mišicu prostruja neobično golicanje i on
shvati da Eriond priča s Kuglom, direktnije no što bi on mogao.
Shvatio je da je mesecima dok je nosio Kuglu kamen naučio dečaka
svom jeziku.
Sa ulaza pećine začu se jeziva škripa, kao da ogromne kandže
grebu kamenu ploču.
„Pazite se“, upozorio je Belgarat. „Bez junačenja. Samo
podignite mač da ga zver vidi. Kugla će obaviti ostalo.“
Garion uzdahnu. „Dobro“, reče kad je krenuo ka ulazu s
Eriondom tik iza sebe.
„Kuda ćeš ti?“ upita Polgara plavokosog mladića.
„S Belgarionom“, odgovori Eriond. „Moraćemo obojica da
pričamo Kugli kako bi se ovo okončalo. Objasniću kasnije, Polgara.“
Ploča na ulazu nanovo se zaljulja napred-nazad. Garion se
žustro provuče kroz procep i pojuri nekoliko metara jarugom s
Eriondom za petama.
Onda se okrenu i podiže mač.
„Ne još“, upozorio je Eriond. „Nije nas primetio.“
Jaruga je bila ispunjena ogavnim kužnim smradom, Garionu se
oči privikoše na tamu i on ugleda demona, čiji se obris iscrtavao na
oblačnom nebu. Bio je neizmerno ogroman, pleća su mu zaklanjala
pola neba. Duge zašiljene uši ličile su na mačje, a strahotne oči
sevale su zelenim ognjem, koji oboji tlo jaruge titravim
svetlucanjem.
Demon kriknu i zagrabi ka Garionu i Eriondu ogromnom šapom
prekrivenom krljuštima.
„Ne još, Belgarione“, smireno će Eriond.
Garion podiže mač pravo pred sobom, usmerivši mu vrh ka
nebu, a potom skinu trake s balčaka i Kugle.

233
 Nije bio pripremljen za ono što će se desiti. Zaglušujući zvuk
zatrese zemlju i odjeknu u obližnjim planinama, zbog čega je i
ogromno drveće kilometrima odatle zadrhtalo.
Nije samo plameni mač buknuo — čitavo je nebo odjednom
zatreperilo u jarkoplavoj boji kao daje i ono planulo. Plavi oganj
prasnuo je ka obzorju, a zaglušujući zvuk nastavi da protresa
zemlju.
Demon se ukoči, a ogromne mu se čeljusti s nanizanim
očnjacima razjapiše kad je prestrašeno pogledao planulo plavo
nebo. Garion namrgođeno krenu ka zveri, i dalje držeći plameni
mač pred sobom. Demon je uzmicao, pokušavajući da zaštiti lice od
nepopustljive plave svetlosti. Zavrišta kao da ga je užas najednom
savladao. Saplete se i prući na zemlju, ali se opet uskobelja na noge.
Nanovo je pogledao zapaljeno nebo, te se okrenu i uz krik pobeže
jarugom krupnim koracima, kao da mu sve četiri šape kidaju
zemlju.
„Ovo je za vas tiho?!“, zagrme Belgarat s ulaza pećine. „A šta je
sad pa ovo?“, pokaza drhtavim prstom ka i dalje svetlucavom nebu.
„U redu je, Belgarate“, uputi Eriond razjarenom starcu. „Niste
želeli da nas Grolimi otkriju po zvuku, tako da smo ga raširili
čitavim krajem. Niko ne može da odredi odakle je potekao,“
Belgarat trepnu, a potom se nakratko namršti.
„A šta ćemo sa svetlom?“ upita dosta blaže.
„Isto je i s njim“, objasni Eriond smireno. „Svi mogu videti jednu
jedinu plavu vatru u planinama u mračnoj noći. Ali ako celo nebo
plane, zapravo niko neće shvatiti odakle vatra potiče.“
„Ima smisla, deda“, reče Garion.
„Jesu li dobro, tata?“ oglasi se Polgara iza starca.
„A šta bi moglo da im se desi? Garion može skratiti planine
svojim mačem. Zapravo, gotovo i da jeste to uradio. Čitave
karendske planine su zazvonile.“ Pogledao je ka svetlucavom nebu.
„Možeš li da prekineš ovo?“ upita.
„Oh“, Garion okrenu mač i vrati ga u korice na leđima. Plamen
na nebu ugasnu.
„Morali smo to da uradimo, Belgarate“, nastavi Eriond. „Bilo je
neophodno da uplašimo demona svetlom i zvukom i da izbegnemo
da nas Grolimi prate, pa...“ Raširio je ruke, slegnuvši ramenima.
234
 „Znao si za ovo?“, upita Belgarat Gariona.
„Naravno, deda“, šlaga Garion.
Belgarat zagunđa. „Dobro, hajdemo nazad“, reče.
Garion se blago nagnu, pa prošapta Eriondu na uvo: „Zašto mi
nisi rekao šta ćemo uraditi?“
„Nije bilo vremena za to, Belgarione.“
„Kad sledeći put radimo nešto slično, nađi vremena da mi kažeš.
Zamalo nisam ispustio mač kad se zemlja zatresla.“
„To uopšte ne bi bilo pametno.“
„Znam.“
S tavanice pećine podosta se kamenja odronilo i popadalo po
peščanom podu. Vazduh je bio ispunjen prašinom.
„Šta se desilo?“, navali Svileni drhtavim glasom.
„Oh, mačji kašalj“, odgovori Garion tobože uzgredno. „Samo
smo ga oterali.“
„Izgleda da nije bilo izbora“, progovori Belgarat, „sada svi u
Karendi znaju da se nešto kreće planinama, tako da ćemo morati da
budemo pažljiviji.“
„Još koliko imamo do Ašabe?“ upita Sadi.
„Još oko dan jahanja.“
„Hoćemo li stići na vreme?“
„Jedva. Hajde da se odmorimo.“
Garion je opet usnio isti san te noći. Čak nije bio ni siguran da
sanja, jer snovi obično podrazumevaju slike i zvukove, a njega je
morio neprestani očajni plač i ispunio ga osećaj užasa. Seo je
obliven znojem na ležaj, drhteći. Posle nekog vremena ogrnuo se
ćebetom preko ramena, obuhvatio kolena rukama i zagledao se u
rumene žeravice u ognjištu, a potom nanovo zadremao.
Jutro je svanulo oblačno. Obazrivo su izjahali iz jaruge do
utabane staze koja je vodila u brda, a potom i dalje u planine. Svileni
i Feldegast su odlazili u redovne izvidnice kako bi ih na vreme
upozorili u slučaju opasnosti.
Prešli su nešto više od lige, kad se dvojica izviđača ozbiljna lica
vratiše niz uzani put. Pokazaše im da se stišaju.
„Družina Karenda podigla je logor malo uz put“, podnese Svileni
izveštaj jedva glasnije od šapata.

235
 „Klopka?“ upita Sadi.
„Nije“, odgovori Feldegast tiho. „Većina njih spava. Izgleda mi
ko da su proveli noć u nekom verskom obredu, tako da su verovatno
mrtvosani, ili još pijani.“
„Možemo li da se provučemo pored?“ Belgarat će.
„Trebalo bi da možemo“, odgovori Svileni. „Možemo da se
sakrijemo u šumarku i da ih obiđemo a da se ne probude.“
Starac klimnu glavom. „Pokaži nam put“, reče.
Napustili su put i skrenuli među drveće, pažljivo se krećući.
„Kakav li su obred držali?“ upita Durnik tiho.
Svileni slegnu ramenima. „Deluje mi prilično besmisleno“,
odgovori. „Postavili su oltar s lobanjama na postoljima. Izgleda da
su bančili — i još ponešto.“
„A šta to?“
Svileni je izgledao pomalo povređeno. „Ima i žena među njima“,
zgroženo će. „Naišli smo na dokaze da su bili prilično slobodoumni.“
Durniku obrazi smesta postadoše žarkocrveni.
„Da možda ne preteruješ, Keldare?“ upita Kadifa.
„U stvari, ne. Neki od njih su još slavili.“
„Doduše, važnije je da od nastranih verskih običaja“, nastavi
Feldegast i dalje kroz šapat, „obratimo pažnju na čudne ljubimce
koje Karendi čuvaju.“
„Na ljubimce?“ upita Belgarat.
„Ta možda to i nije prava reč za njih, Drevni, al’ u ćoškovima
logora nalazi se povelik broj Torakovih pasa kojima slavljenici nisu
baš smetali.“
Belgarat ga osinu pogledom. „Siguran si?“
„Video sam dovoljno Torakovih pasa da ih prepoznam.“
„Dakle, Menga i Urvon su sklopili savez“, kaza starac.
„Mudrost ti je jača strana, starče. Oho, mora da običan svet ne
može da zamisli kol’ka je to divota da se iskoristi deset ‘iljada godina
iskustva za ovakav zaključak.“
„Sedam hiljada“, Ispravi ga Belgarat.
„Sedam ili deset, kakva je razlika?“
„Sedam hiljada“, ponovi Belgarat donekle uvređeno.

236
 Šesnaesto poglavlje

UJAHALI SU TOG POSLEPODNEVA u pusto močvarište, groznu i

smrdljivu oblast gde je belo drveće podizalo granje poput prstiju
skeleta k natmurenom oblačnom nebu. Plitke barice masne ustajale
vode smrdele su na trulež. Oko davno palih stabala rasle su ogavne
gomile pečuraka, a bezbojni izdanci korova mučili su se da probiju
pepeljastu zemlju ka nebu bez sunca.
„Baš liči na Ktol Mišrak, zar ne?“ progovori Svileni zgroženo se
osvrćući.
„Približavamo se Ašabi“, kratko će Belgarat. „Kao da je Torak.
nešto uradio zemljištu.“
„Pa zar nije davno shvatio?“, tugaljivo će Kadifa.
„Šta to?“, upita Se’Nedra.
„Da je samo njegovo prisustvo ojadilo tlo.“
„Ne“, odgovori Se’Nedra, „mislim da nije. Toliko je bio uvrnut
da nije uspeo da primeti. Protumačio je to što se sunce sakrilo od
njega kao znak s nebesa, a nikad kao znak ogavnosti prema njemu.“
Gariona ta oštroumna opaska iznenadi. Njegova supruga se
uglavnom ponašala detinjasto i luckasto, zbog čega su svi na nju
gledali kao na devojčicu, što su takođe pogrešno zaključivali i zbog
njenog sitnog stasa. Međutim, Garion je često bio u prilici da izmeni
svoj prvi sud o inače svojeglavoj ženici s kojom je delio život. Možda
se Se’Nedra ponekad ponašala budalasto, ali nikako nije bila glupa.
Gledala je na svet kao na čistu, neukaljanu sliku koja je obuhvatala
mnogo više od haljina, nakita i skupih parfema. Shvatio je da je
toliko ponosan na nju da će prosto pući od radosti.
237
 „Još koliko do Ašabe?“, upita Sadi prigušenim glasom. „Moram
priznati da me je ova močvara oneraspoložila.“
„Zar tebe?“ progovori Durnik. „Mislio sam da voliš močvare.“
„Močvara treba da bude zelena i puna života, vrli Durniče“,
odgovori evnuh. „Ovde stanuje samo smrt.“ Pogledao je Kadifu. „Je
li Zit kod vas, markizo?“ upitao je molećivo. „Osećam se nekako
usamljeno.“
„Trenutno spava, Sadi“, odgovori podigavši ruku ka bluzi
neobično zaštitnički. „Ovde se oseća bezbedno i toplo. Toliko je
zadovoljna da je počela da prede.“
„Odmara se u naparfemisanom toplom kutku“, uzdahnuo je.
„Kako joj samo ponekad zavidim!“
„Iju, Sadi“, reče ona neznatno porumenevši i spustivši trepavice,
a jamice joj na obrazima zaigraše.
„To je prosto zdravorazumska procena, draga moja Lizel“, uputi
joj tugaljivo. „Ponekad poželim da je obrnuto, ali...“ Nanovo je
uzdahnuo.
„Zar stvarno moraš svugde da nosiš zmiju?“ upita Svileni
plavojku.
„Da, Keldare“, odgovorila je, „zapravo moram.“
„Niste mi odgovorili na pitanje, Drevni“, obrati se Sadi
Belgaratu. „Još koliko imamo do Ašabe?“
„Tamo je gore“, starac će sažeto, pokazavši ka jaruzi koja je
naglo skretala iz smrdljivog močvarišta. „Trebalo bi da stignemo pre
mraka.“
„Što je prilično neprijatno vreme za posetu ukletoj kući“,
dodade Feldegast.
Kad su krenuli jarugom, iznenada se začu grozno režanje iz
gustog rastinja pored obraslog puta i ogroman crni Torakov pas
skoči iz žbunja sevajući pogledom. Sa groznih očnjaka kapale su mu
bale. „Imam vas!“, prasnu škljocajući čeljustima.
Se’Nedra vrisnu, a Garion se smesta maši mača preko ramena.
Ipak, Sadi bi brži od njega. Evnuh je usmerio prestrašenog konja
pravo u ogromnog psa. Zver razjapi čeljusti kad je ustala sa zemlje,
ali mu Sadi tada pravo u lice baci prah neobične boje i gustine slične
brašnu.

238
 Pas odmahnu glavom i dalje jezivo režeći, a zatim vrisnu,
neočekivano ljudski.
Oči mu se iskolačiše od užasa. Počeo je očajnički da škrguće
vilicom, cvileći i pokušavajući da ustukne. Koliko god da je
iznenadno napao, još iznenadnije se okrenu i režeći pobeže u
žbunje.
„Šta si mu uradio?“, nagrnu Svileni.
Na Sadijevom malenom licu zaigra osmejak. „Kad nam je drevni
Belgarat ispričao o Torakovim psima, preduzeo sam izvesne mere“,
odgovorio je, nagnuvši glavu dok je slušao prestrašeno kevtanje
ogromnog psa koje se sve više gubilo u daljini.
„Je l’ to bio otrov?“
„Ne. Zapravo ne bih voleo da otrujem psa, sem ako ne moram.
Pas je prosto udahnuo malo praha što sam mu bacio u lice. A potom
su neki veoma neobični prizori počeli da mu se priviđaju — veoma
neobični“, nanovo se osmehnuo. „Jednom sam video kad je krava
udahnula cvetić koji da je ovaj prah. Poslednji put sam je video kako
se penje na drvo.“ Pogledao je Belgarata. „Nadam se da se niste
uvredili što se nisam posavetovao s vama, Drevni, ali kao što ste i
sami nekoliko puta spomenuli, vaša magija može privući ostale u
okolini, tako da sam morao hitro da rešim nevolju pre no što biste
bili prinuđeni da je ispustite.“
„Sadi, sasvim je u redu“, Belgarat će. „Kao što sam možda već
ranije spomenuo, prilično si prilagodljiv prikan.“
„Prosto sam zaluđenik za razne travčice, Belgarate. Smatram da
postoje supstance koje se mogu primeniti u bezmalo svakoj
situaciji.“
„Zar pas neće otrčati čoporu s vestima o nama?“, upita Durnik
osvrćući se zabrinuto.
„Tek za nekoliko dana“, Sadi se zakikota protresavši ruke i
držeći ih što dalje od lica.
Polako su jahali uraslom stazom duž jaruge nad kojom je tužno
pocrnelo drveće širilo grane ispunivši duboki usek večnom tminom.
U daljini je odjekivao lavež Torakovih pasa koji su pretraživali
šumu.
Na granama nad njima skakutali su garavi gavranovi, gladno
krešteći.
239
 „Nespokojno mestašce“, promrmlja Kadifa.
„A ono ga savršeno upotpunjava’, primeti Svileni pokazavši ka
ogromnom lešinaru nakostrešenom na grani mrtvog stabla na
drugom kraju jaruge.
„Jesmo li se sad dovoljno približili Ašabi pa da proveriš da li je
Zandramas i dalje tamo?“ upita Garion Polgaru.
„Verovatno jesmo“ odgovorila je. „Ali se čak i taj slabašan zvuk
može čuti.“
„Kad smo ovoliko prešli, možemo još malo da sačekamo“,
progovori Belgarat. „Ali reći ću ti jedno“, nadoveza se. „Ako je moj
praunuk zaista u Ašabi, prevrnuću svaki kamenčić samo da ga
nađem, bez obzira na to koliko galame pravim.“
Se’Nedra bez razmišljanja dojaha do starca, te se nagnu i zagrli
ga oko struka. „O, Belgarate, obožavam vas!“ reče i zari lice u
njegovo rame.
„Otkud sad ovo?“ zausti on pomalo iznenađeno.
Ona se povuče suznih očiju, obrisa ih nadlanicom i potom
naklonjeno pogleda starca.
„Vi ste najmiliji čovek na svetu“, pohvali ga. „Možda bih čak i
razmislila da se odreknem Gariona u vašu korist“, dodade, „da
nemate dvanaest hiljada godina.“
„Sedam“ nagonski je ispravi.
Tugaljivo mu je uputila sanjalački osmeh kao da potišteno želi
da zapečati dugogodišnje nadmetanje koje njoj više nije imalo
nikakvog smisla. „Kako god“, uzdahnu.
Starac se utom neočekivano pokrenu, te privi sitnu Se’Nedru u
naručje i nežno je poljubi. „Drago moje dete“, oči mu zasvetleše.
Osvrnu se potom ka Polgari. „Kako smo uopšte živeli bez nje?“
upita.
Polgari oči postadoše tajanstvene. „Ne znam, tata“ odgovori.
„Stvarno ne znam.“
Na kraju jaruge Sadi sjaha i posoli svojim prahom lišće niskog
žbuna koji je rastao nasred puta.
„Za svaki slučaj“, saopšti kad je nanovo uzjahao.
Našli su se na šumovitoj visoravni pod niskim nebom, krećući
se mahom ka severu po skoro nevidljivom putu dok im je vetar

240
vijorio ogrtače. Lavež Torakovih pasa i dalje je dopirao iz daljine, ali
sada ipak bliže.
Kao i dotad, Svileni i Feldegast izlazili su u izvidnice kako bi se
izbegla opasnost. Garion je nanovo jahao na čelu kolone s
natuknutim šlemom i kopljem poduprtim u uzengiji. Kad je zašao
za oštru krivinu, ugledao je Svilenog i ludu. Čučali su iza žbunja.
Svileni se hitro okrenu i odmahnu Garionu, koji brzo shvati šta ovaj
pokušava. Uzmicao je na ogromnom zelenku, korak po korak, dok
se nije nanovo našao iza okuke. Sjahao je, navalio koplje o drvo i
skinuo šlem.
„Šta je bilo?“ upita Belgarat, takođe sjahavši.
„Ne znam“, odgovori Garion, „Svileni mi je mahnuo da se
sakrijem.“
„Hajde da vidimo“, starac će.
„Važi.“
Krenuše sagnuti i stigoše do čovečuljka lasičjeg lica i lude.
Svileni postavi prst na usne kad su se približili. Garion pažljivo
razvuče lišće na žbunu i proviri.
Stazu koju su pratili presecao je drum, a niz njega je jahalo
pedesetak ljudi odevenih mahom u krzno, s nataknutim zarđalim
šlemovima i zakrivljenim i iskrzanim mačevima. Međutim,
predvodili su ih ljudi s verižnjačama i izglancanim šlemovima,
opremljeni kopljima i štitovima.
Garion je s prijateljima napeto i ćutke posmatrao kako loše
ustrojena rulja prolazi.
Pošto su stranci nestali s vidika, Feldegast se okrenu ka
Belgaratu. „Čini mi se da ovo potvrđuje tvoje sumnje, stari prijatelj
u“, reče.
„Ko su oni?“, upita Garion tiho.
„Oni s krznom su Karendi“, odgovori Feldegast, „a oklopljeni su
Čuvari hrama. Ta ovo je više od dokaza da su Urvon i Menga sklopili
savez.“
„Možda ovi Karendi nisu Mengini?“
„Potpuno je preuzeo Katakor, te su stoga svi Karendi u okolini
njegovi. Urvon s Čandimima naređuje Čuvarima hrama i psima.
Valjani je dokaz za savez to što smo juče ugledali zajedno Karende i

241
pse, al’ uopšte ne ostaje mesta sumnji kad se karendski luđaci nađu
u pratnji s naoružanim čuvarima.“
„Šta je ta budala naumila?“, promrmlja Belgarat.
„A ko to?“, Svileni će.
„Urvon. Svakakve je prljavštine uradio u životu, ali se ipak nikad
nije petljao s demonima.“
„Ta možda je tako bilo jer je Torak to zabranio“, predloži
Feldegast. „A eto, sada je Torak mrtav, te se možda sada malkice
osmelio. Demoni bi mu bili važan činilac u konačnom sukobu
između crkve i carskog trona, koji se već dugo zakuvava.“
„No“, progunđa Belgarat, „nemamo dovoljno vremena da to
tumačimo. Hajde da pokupimo ostale i krenemo dalje.“
Žustro su prešli drum, kojim su Karendi prošli s čuvarima, i
nastavili dalje uzanim putem. Nakon nekoliko kilometara popeše se
na niski brežuljak koji je nekada bio potpuno spaljen. Na drugom
kraju visoravni, baš podno niza džinovskih grebena što su se
strmoglavo peli ka planinama, nalazila se ogromna crna građevina
koja se dizala nad okolinom kao da je i sama greben. Na vrhu su joj
se podizale turobne kule, a okruživale su je zidine s grudobranima,
poluobrasle u rastinje.
„Ašaba“, kratko će Belgarat, a oči mu svirepo zasvetleše.
„Mislio sam da je u ruševinama“, progovori Svileni iznenađeno.
„Rekli su mi da delimično jeste“, odgovori starac. „Gornji
spratovi više ne mogu da se nasele, ali je prizemlje manje-više
nepromenjeno, barem bi trebalo da je tako. Potrebno je mnogo
vremena da vetar i vremenski uslovi uruše onoliku kućerinu.“
Starac podbode konja i povede ih ka šumi podno vetrovitog
brežuljka.
Veče se već gotovo spustilo kad su se domogli čistine oko
Torakove kuće. Garion primeti da su zidine crnog zamka obrasle
trnjem i bršljanom debelih stabljika.
Staklo je na prozorima davno popucalo od siline vetra i lošeg
vremena, tako da su sada prazna okna zjapila ka čistini poput očnih
duplji crne lobanje.
„Dakle, oče?“ progovori Polgara.
Počešao se po bradi osluškujući lavež Torakovih pasa u šumi iza
njih.
242
 „Izneo bi’ jedan malecki predlog, drevni prijatelju“, progovori
Feldegast. „Nije li bolje da sačekamo mrak pre ulaska? Ukoliko ima
posmatrača u kući, okrilje noći bi nam podarilo priliku da se
provučemo neprimećeni. Priđe, ako unutra ima stanovnika,
neminovno će upaliti nekakvu svetlost. Tako ćemo znati šta da
očekujemo.“
„Dobro zbori, Belgarate“, saglasi se Svileni. „Zalaženje u
neprijateljsku kuću po dnevnom svetlu uznemirava moj osećaj
smislenosti.“
„Zato što poseduješ dušu provalnika. Međutim, mislim da je
tako najbolje. Hajde da se povučemo malo u šumu i sačekamo
mrak.“
Iako je u ravnicama Rakuta i Vene bilo toplo i prijatno, ovde je
u podnožju Karendskih planina bilo prilično sveže, jer je zima tek
nedavno napustila visoravni. Duvao je ledeni vetar, a ponegde je
pod drvećem bilo zaostalih prljavih gomila snega, dubokih i
nepopustljivih.
„Hoćemo li imati problema sa zidinama?“ upita Garion.
„Nećemo, osim ukoliko neko nije popravio kapiju“, odgovori
Belgarat. „Kad sam svratio ovde s Beldinom pre bitke kod Vo
Mimbra, zatekli smo je zaključanu, tako da smo morali da je
srušimo.“
„Belgarate, nije promućurno da ušetamo pravo kroz kapiju“,
Feldegast će, „jer ako su Čandimi ili Karendi i čuvari u kući, onda će
neko zasigurno paziti na ulaz, koji će verovatno „biti dovoljno
osvetljen čak i u najtamnijoj noći. Međutim, na istočnoj strani
nalaze se tajna vratanca, kroz koja se može stići do središnih odaja
koje će se ispuniti najdubljim senkama čim se spusti noć.“
„Zar ne bi trebalo da su zaključana?“ upita Svileni.
„Da ti pravo kažem, prinče Keldare, zaista su nekad bila. Ipak,
druškan s veštim prstima kao što su moji može ih lako otključati!“
„Dakle, već si ulazio tamo?“
„Oho, volim povremeno da pronjuškam napuštenim kućicama.
Nikad se ne zna šta su nekadašnji žitelji ostavili, a ponekad je
nađeno isto što i zarađeno ili ukradeno.“
„Mogu da prihvatim tu teoriju“, saglasi se Svileni.

243
 Durnik se pojavi s ivice šume odakle je posmatrao kuću. Bio je
donekle zabrinut. „Nisam sasvim siguran“, poče, „ali učinilo mi se
da se dim podiže s kule.“
„Oh, daj da pogledam“, reče luda, te zađe s kovačem u sve gušće
senke pod krošnjama. Vratili su se posle nekoliko minuta. Durnik
je izgledao pomalo zgađeno.
„Stvarno je dim?“, upita Belgarat.
Feldegast odmahnu glavom. „Slepi miševi“, odgovori. „Hiljade
malih krvopija. Izleću iz kula u ogromnim crnim rojevima.“
„Slepi miševi?!“, uzviknu Se’Nedra namah zaštitivši kosu
rukama.
„Ne bi me začudilo da ih ima“, reče Polgara. „Ljiljci traže dobro
zaštićena mesta za svoja gnezda, a ruševine ili napuštene kuće
prosto su savršene za njih.“
„Ali oni su tako grozni!“, izjavi Se’Nedra stresavši se.
„Ta oni su samo leteći miševi, dušice“, Feldegast će.
„Ne volim ni miševe.“
„Surovom si se ženom oženio, mlađani gospodaru“, uputi
Feldegast Garionu, „puna je predrasuda i bezumne mržnje.“
„Nego, da li ste ugledali svetlost iznutra?“ upita Belgarat.
„Ni iskricu, Drevni, ali ipak kuća je ogromna, s odajama bez
prozora. Sećaš se valjda da Torak nije nešto voleo sunce.“
„Hajde da prođemo kroz šumu što bliže tajnim vratancima koje
si spomenuo“, predloži starac, „pre no što skroz padne mrak.“
Držali su se dalje oboda šume dok su obilazili čistinu s
ogromnom crnom kućom na sredini. Poslednja dnevna svetlost
umirala je na oblačnom nebu kad su izvirili kroz stabla.
„Ne mogu da razaznam gde ti se nalaze vratanca“, promrmlja
Svileni piljeći ka kući.
„Delimično su skrivena“, pojasni Feldegast. „Daj bršljanu bar
parčence zemlje kol’ki ti je nokat na nozi, i progutaće čitavu zgradu
za stotinak godina. Budi spokojan, prinče Keldare. Znam kuda
idem, a mogo bi’ da napipam ulaz u Torakovu kuću i po mrklom
mraku.“
„Verovatno će psi krenuti u poteru po tmini, zar ne?“ oglasi se
Garion pogledavši Sadija. „Nadam se da nisi potrošio sav prah.“

244
 „Ostalo mi je više no dovoljno, Belgarione“, evnuh se osmehnu
potapkavši vrećicu. „Malo praha na ulazu kod vratanaca gospodara
Feldegasta osigurače da nam niko ne dosađuje kad uđemo.“
„Šta misliš?“ upita Durnik žmirkajući ka mračnom nebu.
„Dovoljno se smračilo“ progunđa Belgarat. „Želim da uđem.“
Poveli su konje preko čistine zarasle korovom i zastali kod
visokih zidina.
„Još malčice“, zausti Feldegast tiho i krenu da opipava grubo
kamenje zidina.
Pratili su ga nekoliko minuta, vođeni više šuštanjem korova dok
je koračao no što su zapravo mogli da ga vide.
„I eto, stigosmo“, oglasi se Feldegast zadovoljno. Naišli su na
niski zasvođeni prolaz, skoro potpuno prekriven bršljanom i
trnjem. Pokušavajući da se što manje čuju, Durnik i Tot počeše
polako da razgrću puzavice kako bi propustili ostale s konjima.
Potom prođoše i oni, vrativši puzavice onako kako su stajale da bi
nanovo prekrili ulaz.
Unutra su se našli u potpunoj tmini, obavijeni trulim mirisom
plesni i pečuraka. „Vrli Durniče, bi li mi opet pozajmio kremen,
kresivo i piljevinu?“ prošapta Feldegast. Ubrzo potom začu se
zveckanje, a potom i zvuk kresanja kremena propraćen kišom
iskrica dok je Feldegast baratao Durnikovim alatom, čučnuvši kako
bi telom zaklonio i najslabije varnice. Za koji tren duvao je u svežanj
piljevine pokušavajući da oživi plamičak. Nanovo se začu zveckanje
kad je otvorio prednji deo kockastog fenjera koji se nalazio u malom
udubljenju u zidu.
„Je li to pametno?“ upita Durnik sumnjičavo kad je Feldegast
zapalio sveću u fenjeru i vratio kovaču alat.
„Ta ovo je malecka iskrica, i to dobro prikrivena, vrli Durniče“
odgovori Feldegast, „a ovde je mračnije no u majčinom stomaku.
Veruj mi šta ti kažem, mogu ga prikriti tol’ko da ni iskrica ne
zatreperi.“
„Zar ne zovu to provalničkom lampom?“ upita Svileni
radoznalo.
„Oh, pa sad...“ prošapta Feldegast pomalo uvređeno. „Ne bih ih
ja tako nazvao. Zvuči mi malkice uvredljivo.“

245
 „Belgarate“ zakikota se Svileni blago. „Čini mi se da je ovaj tvoj
druškan malo vrludao u životu uprkos njegovim navođenjima u
suprotno. Baš sam se pitao zašto mi se toliko sviđa.“
Feldegast pritvori limena vratanca na fenjeru, dopustivši da
samo mali slabašni zrak svetlosti osvetli pod baš pred njegovim
stopalima. „Hajde onda“, reče. „Prolaz vodi ispod zidina ka
rešetkama koje su ga nekad zatvarale. Potom malo dalje skreće
nadesno, pa onda opet ulevo i tada izlazi u unutrašnje dvorište.“
„Zašto ima toliko skretanja i uvijanja?“ upita Garion.
„Torak je bio malkice zveknut, ne znadoste li to? Mislim da je
mrzeo prave linije gotovo isto koliko i sunce.“
Pratili su slabašno svetio fenjera.
Lišće je vekovima uletalo u prolaz i gomilalo se u debelom
vlažnom pokrivaču, te sada sasvim priguši odzvanjanje kopita
njihovih konja.
Naiđoše na ogromnu zarđalu rešetkastu kapiju koja je
preprečila prolaz, sačinjenu od ulaštenih gvozdenih šipki. Feldegast
se nakratko namuči s povećom rezom, a potom je ukloni. „ A sada,
gorostasni prijatelju“, obrati se Totu, „tvoja će nam neizmerna
snaga pomoći. Pazi se, kapija je okrutna, a šarke su potpuno
zarđale, tako da neće lako popustiti.“ Zastao je na tren. „Oho, to me
podseti. Iju, gde mi nestadoše vijuge? Moraćemo nečim da
prigušimo užasnu škripu kad otvoriš kapiju.“ Pogledao je ostale.
„Dobro stegnite uzde konjima“, upozorio je, „verovatno će se
malčice iznenaditi.“
Tot uhvati ručetinama tešku kapiju, te pogleda ludu.
„Počni!“ oštro će Feldegast. Potom podiže glavu i stade da
arlauče, savršeno oponašajući ogromne pse koji su lunjali napolju,
a kapija se polako otvori na škriputavim šarkama.
Kretijen frknu i ustuknu od jezivog urlika, a Garion još čvršće
stegnu uzde.
„Oho, stvarno pametno“, prošapta Svileni zadivljeno.
„Imam i ja svoje trenutke“, priznade Feldegast. „Pošto svi oni
kerovi tamo grozno kevću, ubeđen sam da još jedan glas ne bi
privuk’o mnogo pažnje, dok bi škripa šarki bila sasvim druga priča.“
Prošli su kroz otvorenu rešetku pa nastavili vlažnim prolazom
dok nisu naišli na oštro skretanje. Ne mnogo kasnije prolaz nanovo
246
skrenu, ali sada ulevo. Pre no što su zašli za ćošak luda potpuno
zatvori fenjer i obavi ih tama. „Približavamo se glavnom dvorištu“,
prošaptao je.
„Pravi je čas da se stišamo i pripazimo, jer će prikani u kući,
ukoliko su uopšte tu, verovatno očekivati provalnike. Mislim da je
bilo zaštitne ograde pored onog zida, te bismo mogli da privežemo
konje za nju. Kopita bi im kobno odjeknula u popločanom dvorištu,
a zasigurno ne želimo da ih jašemo hodnicima ovog ukletog mesta.“
Ćutke su privezali uzde za zarđalu gvozdenu šipku, a potom se
tiho prišunjaše do skretanja u prolazu. Tmina je tu bila proređenija
— svakako nije bilo nimalo svetlosti, ali se ipak moglo ponešto
razaznati u teškoj tmini. Priđoše potom do izlaza i proviriše na
široko dvorište pod visokom crnom kućom. Ne može se reći da je
kuća građena s ukusom. Podizala se s oštrim uglovima u svoj svojoj
ružnoći kao da graditelji nisu posedovali ni zrno smisla za lepotu,
već su pokušali da izraze masivnu uobraženost koja bi odrazila
uzvišenu oholost vlasnika građevine.
„Dakle“, prošapta Belgarat natmureno, „stigli smo u Ašabu.“
Garion je posmatrao mračnu zgradu pred sobom, istovremeno
s radoznalošću i strahotnim nestrpljenjem.
Utom primeti krajičkom oka neko treptanje, te smesta isturi
glavu i pogleda kuću preko puta dvorišta.
Daleko s druge strane na prozoru prizemlja treperila je nejasna
svetlost osmatrajući svet oko sebe poput večno opreznog oka.

247
 Sedamnaesto poglavlje

„ŠTA SAD?“, prodahta Svileni zureći u slabašnu svetlost na prozoru.

„Moramo da prođemo kroz dvorište da bismo stigli do kuće, a
jamačno ne znamo posmatra li nas neko s prozora.“
„Odavno si diplomirao na akademiji, Keldare“, promrmlja
Kadifa. „Zaboravio si lekcije. Ako je šunjanje nemoguće, oslanjaš se
na hrabrost.“
„Predlažeš da prosto došetamo do vrata i zakucamo?“
„Pa dobro, nisam mislila baš da pokucamo.“
„Šta predlažeš, Lizel?“ upita Polgara tiho.
„Ako ima nekog u kući, onda su to verovatno Grolimi, je l’ tako?“
„Najverovatnije“, odgovori Belgarat. „Većina ostalih izbegava
da dođe ovamo.“
„Primetila sam da Grolimi ne obraćaju pažnju na druge
Grolime“, nastavila je.
„Zaboravila, si da nemamo grolimske odore“, natuknu Svileni.
„Mrkli je mrak u dvorištu, Keldare, a u toliko tamnim senkama
bilo koja tamna boja ličiće na crnu, zar ne?“
„Valjda“, saglasi se.
„A još uvek imamo zelene robovlasničke odore, je li tako?“
Zažmirio je ka njoj u tmini, a potom se okrenu ka Belgaratu.
„Sve mi govori da ovo neće valjati“, reče, „ali bi nam ipak možda
uspelo.“
„Šta god da preduzmemo, moramo da uđemo u kuću.
Neophodno je da vidimo ko je tamo — i zašto — pre no što išta
odlučimo.“
248
 „Da li bi Zandramas povela Grolime sa sobom?“ upita Se’Nedra.
„Ako je sama ovde, zar je kolona Grolima ne bi uplašila i nagnala da
pobegne s mojom bebom?“
Belgarat odmahnu glavom. „Čak i da pobegne, dovoljno smo
blizu da je uhvatimo — naročito jer je Kugla može pratiti bez obzira
na to kud krene. Sem toga, verovatno je neki od njenih Grolima tu
ako je u blizini. Daršiva nije toliko daleko da ne može da ih okupi.“
„Šta ćemo s njim?“, prošapta Durnik pokazujući na Feldegasta.
„Nema odgovarajuće odelo.“
„Smislićemo nešto“, promrmlja Kadifa i nasmeši se ludi. „Imam
jednu predivnu tamnoplavu haljinu koja će mu istaći oči. Nek
zaveže maramu umesto kapuljače, tako da će se verovatno provući
ukoliko ostane u sredini povorke.“
„Oh, ta čast mi to ne dozvoljava“, pobuni se luda.
„Da li bi onda radije ostao da paziš na konje?“ upitala je
ljubazno.
„Svirepa si ti žena, gospo“, jadao se.
„Samo ponekad.“
„Hajde da probamo“, odluči Belgarat. „Moramo da uđemo u
kuću.“ Za samo nekoliko trenutaka vratili su se do konja i izvadili
pod slabašnim Feldegastovim fenjerom uredno sklopljene
robovlasničke odore iz zamotljaja.
„Nije li ovo malčice glupavo?“, progunđa luda posramljeno,
pokazujući plavu satensku haljinu koju mu je Kadifa navukla preko
glave.
„Nije, baš si sladak“, odgovori Se Nedra.
„Zar neće biti stražara u prolazima?“ upita Durnik.
„Samo na nižem spratu, vrli Durniče“, odgovori Feldegast.
„Gornji su spratovi skoro potpuno nenaseljeni. Zbog polomljenih
prozora vetar tamo huči ko da si na poljani. Naspram glavnog ulaza
nalazi se široko stepenište, te ćemo uz malo sreće uspeti da
projurimo njime i nestanemo ko da nas nije ni bilo. Ne verujem da
ćemo gore naići na živu dušu, ako ne računate slepe miševe, miševe
i ponekog pacova pustolova.“
„Morao si to da ispričaš, je l’ da?“, zajedljivo će Se’Nedra.

249
 „Oh, sirota moja dušice“, iskezi joj se. „Budi spokojna. Biću
pored tebe, a još se nisam sukobio ni s jednim slepim mišem, mišem
ili pacovom kojeg nisam pošteno porazio.“
„Ima smisla, Belgarate“, Svileni će. „Ako svi nagrnemo kroz
prizemlje, neko bi nas pre ili kasnije primetio. S druge strane, ako
se sakrijemo na spratu, moći ću da idem u izvidnice i lakše ćemo
saznati od koga se krijemo.“
„U redu“, saglasi se starac, „ali čekaj prvo da uđemo unutra.“
„Potecimo“, reče Feldegast okrećući se nakinđureno u haljini.
„Sakrij fenjer“, Belgarat će.
Izašli su u koloni iz prolaza i ušetali u senovito dvorište krećući
se odmerenim lelujavim korakom poput grolimskih sveštenika koji
su krenuli na kakvu svečanost. Osvetljeni prozor s druge strane kuće
zaliči na plamteće oko koje prati svaki njihov korak.
Iako dvorište uopšte nije bilo toliko veliko, Garionu se učini kao
da ga prelaze satima. Na kraju se ipak domogoše glavnog ulaza —
velikih ojačanih crnih vrata, poput onih na svim grolimskim
hramovima koje je Garion video. Međutim, metalna maska nad
njima ne beše ulaštena. Po slabašnoj svetlosti koja je dopirala s
prozora Garion primeti da ju je posle dugih vekova prekrila rđa,
zbog čega je oholo prelepo lice sada izgledalo rošavo i obolelo.
Gromuljice zgrušane rđe nizale su se pod očima niz obraze, zbog
čega je maska izgledala samo još strašnije. Gariona prođe jeza kad
se setio gnevnih suza koje su se slivale bogu niz lice pre no što je
umro.
Prođoše tri stepenika do turobnih vrata i sačekaše da ih Tot
polako otvori.
Hodnik je bio slabo osvetljen samo jednom bakljom na drugom
kraju. Preko puta ulaza, baš onako kako im je Feldegast ispričao,
široko stepenište podizalo se u tamu. Bilo je pretrpano odronjenim
kamenjem, a paučina je visina u dugačkim snopovima s tavanice
nevidljive u senkama. Krenuše nanovo lelujavim korakom s
Belgaratom na čelu, te prođoše hodnikom i zaputiše se uz
stepenište. Garion je koračao tik iza njega odmerenim korakom,
iako ga je svaki delić tela naginjao da potrči. Prošli su pola
stepeništa kad začuše zveckanje iza sebe, a potom iznenada

250
ugledaše svetlost na podnožju. „Šta radite?“ navali pridošlica
grubim glasom. „Ko ste vi?“
Garionu srce potonu u pete kad se okrenuo. Prilika na podnožju
stepeništa nosila je dugu verižnjaču, šlem i štit prikačen na levoj
ruci.
Drugom rukom visoko je držala zadimljenu baklju.
„Silazite ovamo“, naredi oklopljeni čovek. Grdosija Tot se
poslušno okrenu, skrivenog lica pod kapuljačom i ruku prekrštenih
i zavučenih u rukave. Krenuo je pokorno niz stepenište.
„Rekao sam da svi siđete“, navaljivao je Čuvar hrama.
„Naređujem vam u ime angaračkog boga.“ Tot je već prišao početku
stepeništa, a čuvar se iskolači kad je primetio da rmpalija zapravo
ne nosi grolimsku crnu odoru. „Šta je ovo?“ povika. „Nisi Čandim!
Ti si...“ Naglo je zaćutao kad ga je Tot ručetinom zgrabio za grlo i
podigao ga s tla. Ispustio je baklju, otimajući se i šutirajući u
vazduhu. Tot tada sasvim smireno skinu protivniku šlem i nekoliko
puta dobro udari njegovom glavom u kameni zid.
Čuvar s verižnjačom silovito zadrhta, a onda mu telo klonu. Tot
prebaci nesvesnog protivnika preko ramena i nanovo krenu
stepeništem.
Svileni se sjuri do hodnika, podiže metalni Šlem i ugaslu baklju,
a onda se ponovo pojavi.
„Uvek ukloni dokaze“, promrmlja Totu. „Ni jedan zločin nije
završen dok se dobro ne zataška.“
Tot se široko osmehnu.
Stepenište je pri vrhu bilo prekriveno lišćem koje je vetar doneo
spolja, a paučina je visila u dronjcima poput poderanih zastora,
ljuljuškajući se na vetru što je hučao kroz polomljena stakla.
Hodnik na vrhu stepeništa bio je potpuno u rusvaju. Vetar je
kovitlao suvo lišće na podu koje je dosezalo do članaka. Ogromna
nezastakljena prozorska okna daleko na drugoj strani bila su dopola
prekrivena gustim bršljanom koji se trzao šušteći pod ledenim
noćnim vetrom s planina. Delimično trula vrata visila su u
komadima na šarkama. Odaje koje su se prostirale iza njih bile su
preplavljene lišćem i prašinom, a nameštaj i madraci davno su
predali svaki komadić platna hiljadama pokolenja vrednih miševa
koji su tražili građu za legla. Tot je uneo onesvešćenog zarobljenika

251
u jednu odaju, privezao mu ruke za noge, a potom mu stavio povez
preko usana da priguši i najmanji uzvik ukoliko se druškan uopšte
probudi do svitanja.
„Svetio je bilo na onoj strani, je l’ tako?“, upita Garion. „Šta je
uopšte tamo?“
„Ta tamo je sam Torak obitavao“, odgovori Feldegast podesivši
fenjerčić da ispušta tek malo slabašne svetlosti. „Tamo mu se
nalazila prestona dvorana i izdvojena crkvica. Mogu te odvesti i u
njegovu spavaću sobu da malo poskačeš po ogromnom krevetu, ili
barem po onome što je ostalo od njega, ako želiš malčice da se
zabaviš.“
„Mislim da ću preživeti i bez toga.“
Belgarat je teglio resicu uveta. „Dolazio si ovamo u skorije
vreme?“, upita ludu.
„Pre otprilike pola godine.“
„Je li bilo nekog u blizini?“ nagrnu Se’Nedra.
„Bojim se da nije, dušice. Bilo je pusto poput grobnice.“
„To je bilo pre no što je Zandramas došla, Se’Nedra“ podseti je
Polgara blago.
„Zašto pitaš, Belgarate?“ upita Feldegast.
„Nisam svraćao ovamo još od bitke kod Vo Mimbra“, odgovorio
je Belgarat kad su nastavili dalje niz lišćem natrpani hodnik. „Kuća
je tada bila još u valjanom stanju, ali Angaraci nisu nešto čuveni po
dugotrajnim građevinama. U kakvom je stanju malter?“
„Mrvi se ko jednogodišnji lebac.“
Belgarat klimnu glavom. „Tako sam i mislio“, reče. „E sad, došli
smo ovamo da prikupimo informacije, a ne da ratujemo po
hodnicima.“
„Osim ako ne naletimo na Zandramas“, ispravi Garion.
„Ukoliko je još uvek ovde s mojim sinom, započeću rat u odnosu na
koji će bitka kod Vo Mimbra zaličiti na seljački vašar.“
„A ja ću počistiti ono što mu promakne“, nadoveza se Se’Nedra
svirepo.
„Možeš li da ih obuzdaš?“ upita Belgarat ćerku.
„Ne u ovakvim okolnostima“, odgovori. „Možda ću čak odlučiti
da im se pridružim.“

252
 „Mislio sam da smo mahom uspeli da ti iskorenimo alornsku
crtu iz naravi, Pol“, kaza.
„Nije ta strana ni progovorila, oče.“
„Hoću da kažem“, poče Belgarat, „to jest, ono što sam hteo da
kažem pre no što ste svi počeli da se junačite jeste da je sasvim
moguće da ćemo odavde uspeti da čujemo, a možda čak i vidimo,
šta se dešava u glavnom delu kuće. Ako je malter stvarno toliko
odronjen koliko Feldegast tvrdi, lako ćete naći ili napraviti rupice
na podu u nekoj odaji i saznati ono što nas zanima. Ako je
Zandramas ovde, postaraćemo se za nju onako kako dolikuje. Ali
ako su dole samo Urvonovi Čandimi i Čuvari hrama ili pak lutajuće
družine Menginih luđaka iz Karende, videćemo da nađemo
Zandramasine tragove i odemo svojim poslom bez razotkrivanja ko
smo.“
„Zvuči razumno“, saglasi se Durnik. „Nema smisla da se
petljamo u suvišne tuče.“
„Srećan sam što bar neko u našoj ratobornoj grupici ima trunku
zdravog razuma“, reče starac.
„Naravno, ako je Zandramas zaista tamo dole“ nadoveza se
kovač, „baciću se na posao.“
„Zar i ti?“ tugaljivo će Belgarat.
„Naravno. Nakon svega, Belgarate, pravda mora da se
sprovede.“
Nastaviše dugim hodnikom preplavljenim lišćem, s teškom
paučinom koja je padala s tavanice i cijukanjem miševa po
ćoškovima.
Prođoše pored povećih dvokrilnih vrata koja su i dalje bila
neoštećena, a Belgarat kao da se doseti nečeg. „Hoću da pogledam
tamo“, promumlao je. Čim je otvorio vrata, mač se u koricama na
Garionovim plećima snažno cimnu, skoro ga zbacivši s nogu.
„Deda!“, zavapi, a potom se pruži preko ramena pokušavajući da
naredi Kugli da se primiri. Isukao je ogromni mač, koji potonu ka
podu i naglo ga povuče u odaju. „Bila je ovde“, zausti uz olakšanje.
„Šta?“, upita Durnik.
„Zandramas. Bila je ovde s Geranom.“

253
 Feldegast otvori vratanca na fenjeru da bolje osvetli prostoriju.
Bila je to velika zasvođena biblioteka s policama koje su sezale do
tavanica, ispunjena prašnjavim raskupusanim knjigama i svicima.
„Dakle, to je tražila“, oglasi se Belgarat.
„Šta to?“, upita Svileni.
„Knjigu. Najverovatnije proročanstvo.“ Lice mu se uozbilji.
„Pratila je isti trag kao i ja, a verovatno jedino ovde može naći
izvorni prepis Ašabinskih predskazanja.“
„Oh!“ vrisnu Se’Nedra preneraženo, pokazujući drhtavom
rukom ka prašnjavom podu na kom su se jasno videli otisci stopala.
Neki su očigledno pripadali ženskim cipelama, ali bilo je i drugih —
veoma sićušnih. „Beba je bila ovde“, progovori Se’Nedra plačnim
glasom, a potom joj se ote jecaj i zarida. „O-on hoda“, jecala je, „a ja
nikad neću videti njegove prve korake.“
Polgara joj priđe i privije u nežan zagrljaj.
Garionu su takođe navrle suze na oči. Stezao je balčak mača
toliko snažno da su mu zglavci na šakama pobeleli. Namah je osetio
kako ga obuzima želja da nešto polomi.
Belgarat je psovao u bradu.
„Staje bilo?“, upita Svileni.
„Glavni razlog da dođemo ovamo“, procedi starac, „bio je da se
domognem Ašabinskih predskazanja, a Zandramas me je pretekla.“
„Možda ima još prepisa.“
„Ni govora. Stalno se pojavi negde pre mene i spali sve knjige.
Ako je ovde bilo više od jednog prepisa, postarala se da ga se nikako
ne dokopam. Zato je ostala toliko dugo — kopala je ovuda kako bi
se osigurala da je kod nje jedini prepis.“ Nanovo poče da psuje.
„Zar je to toliko važno?“ upita Eriond prišavši stolu koji je za
razliku od svega ostalog u prostoriji bio obrisan i čak izglancan. Na
samom središtu stola nalazila se otvorena knjiga s crnim kožnim
povezom, pričvršćena svećnjacima da se ne zatvori. Eriond je
podiže, a pažljivo preklopljen papirić između stranica ispade.
Mladić se sagnu da ga podigne, te se zagleda u njega.
„Staje to?“ navali Belgarat.
„Poruka“, odgovori Eriond. „Za vas.“ Pružio je papir i knjigu ka
starcu.

254
 Belgarat pročita poruku. Smesta je prebledeo, a onda mu lice
crveno planu. Zaškrgutao je zubima. Vene mu iskočiše na
slepoočnicama i vratu. Garion oseti kad je starčeva volja najednom
nagrnula.
„Oče!“ prasnu Polgara. „Nemoj! Znaš da nismo sami ovde!“
Uspeo je da se obuzda uz ogromni napor, te zgužva papir u
grudvu i baci ga na pod, toliko snažno da je visoko odskočio i
skotrljao se na drugu stranu prostorije. Zamahnuo je knjigom kao
da je i njoj namerio istu sudbinu, ali ipak zastade, predomislivši se.
Otvori je tada nasumice, okrenu nekoliko stranica, pa nanovo sasu
čitavu bujicu psovki. Gurnuo je knjigu ka Garionu.
„Evo“, reče, „pogledaj ovo.“ Lica natmurenog poput olujnih
oblaka, stade da korača levo-desno, psujući sebi u bradu i odrešito
mašući rukama.
Garion je otvorio knjigu i nakrenuo je ka svetlosti fenjera.
Smesta je shvatio uzrok Belgaratovom besu. Neko je uredno
izdvojio čitave pasuse, nisu čak bili ni prežvrljani, već prosto
odsečeni sa stranice britvom ili veoma oštrim nožem. Utom i Garion
opsova.
Svileni je znatiželjno podigao zgužvani papir i pročitao.
Progutao je knedlu i upitno pogledao besnog Belgarata, koji je i
dalje psovao. „Ajoj“, reče.
„Šta piše?“, upita Garion.
„Najbolje je da se ne zameramo tvom dedi na neko vreme“,
odgovori čovečuljak lasičjeg lica. „Mislim da će se teško obuzdati.“
„Pročitaj to već jednom, Svileni“, reče Polgara. „Bez suvišnog
razglabanja.“
Svileni pogleda Belgarata, koji je na drugom kraju prostorije
zveknuo pesnicom u kameni zid.
„‘Belgarate“, čitao je, „savladah te, starče. Uputih se sada k
mestu koje više ne postoji’ zbog konačnog sukoba. Pratite me
ukoliko možete. Verovatno će vam knjiga u tome pomoći.’“
„A ko je potpisan?“ upita Kadifa.
„Zandramas“, odgovori, „ko drugi?“
„Baš uvredljivo pisamce“, promrmlja Sadi, te pogleda Belgarata,
koji nanovo udari zid u neobuzdanom besu. „Iznenađen sam što je
ovako dobro podneo — ako se sve uzme u obzir.“
255
 „Doduše, odgovorilo nam je na mnoga pitanja“, zamišljeno će
Kadifa. .
„Kao na primer?“, upita Svileni.
„Pa pitali smo se da li je Zandramas još ovde. Sasvim očigledno
da nije. Čak i najveća budala ne bi ostavila Belgaratu poruku i
zadržala se u blizini.“
„Tako je“, saglasi se. „Dakle, nema smisla da se zadržavamo
ovde, je l’ da? Kugla je nanovo uhvatila trag, tako da možemo da se
iskrademo iz kuće i krenemo za Zandramas.“
„A da ne zavirimo ko je ovde?“ negodovao je Feldegast. „Kopka
me znatiželja, a zasigurno ne volim kad mi tako dosađuje.“ Pogledao
je besnog Belgarata na drugom kraju prostorije. „Priđe, potrajaće
dok se ovaj naš drevni druškan ne primiri. Stoga bi’ otišao na drugi
kraj hodnika da osmotrim šta se dešava na prizemlju — prosto da
bi’ odgovorio na neka dosadna pitanjca što mi nikako ne daju mira.“
Priđe tada stolu i zapali sveću plamičkom iz fenjera.
„Bi li krenuo sa mnom, prinče Keldare?“ ponudi.
Svileni slegnu ramenima. „Zašto da ne?“
„Idem i ja“, oglasi se Garion. Predao je knjigu Polgari, a potom
značajno pogledao ka pobesnelom Belgaratu. „Hoće li se već
jednom smiriti?“
„Popričaću s njim, mili. Neće još dugo.“
Klimnuo je glavom i tiho napustio biblioteku sa Svilenim i
ludom.
Hodnik se završavao pred ne toliko velikom odajom, s policama
postavljenim uza zidove. Garion zaključi da je nekada služila kao
vešernica. Zažmirivši, Feldegast pregleda pod prekriven lišćem, a
potom zatvori vratanca na fenjeru.
U ćoškovima i duž zidova ležale su duboke gomile lišća, ali
uprkos tome primetiše da se kroz njih promalja bleda svetlost, koja
zasija u iznenadnoj tmini. Začuše prigušene glasove odozdo.
„Izgleda da je onaj moj ozlojeđeni stari prijatelj bio u pravu“,
prošapta Feldegast. „Malter se prilično odronio duž zidova. Lako
ćemo skloniti lišće da ne smeta i naići na korisne rupice za
prisluškivanje. Deder da pogledamo ko se smestio u Torakovoj
kući.“

256
 Gariona najednom obuze čudan osećaj da je već iskusio sličan
događaj. Bilo je to još davno, u palati kralja Anega u Val Alornu, kad
je pratio uhodu sa zelenim ogrtačem kroz napuštene hodnike na
spratu, a potom naišao na mestašce gde mu je odronjeni malter
dozvolio da prisluškuje šta su pričali sprat niže. A tada se seti još
nečeg. Zar mu Belgarat u Tol Honetu nije ispričao da će se događaji
koji su se odigrali prilikom potere Zedara i Kugle verovatno
ponoviti, pošto je ionako sve vodilo novom sukobu između Deteta
Svetlosti i Deteta Tame? Stresao se ne bi li se oslobodio čudnog
osećaj a, ali mu ne pođe za rukom.
Pažljivo su sklonili gomilu lišća s pukotine koja se protezala duž
naspramnog zida u vešernici, trudeći se da neki listić ne prođe kroz
otvor, a zatim izabraše udaljeni položaj za posmatranje i
prisluškivanje.
Provirili su u poveću sobu s odrpanim zavesama na prozorima i
debelom paučinom po ćoškovima. Zadimljene baklje osvetljavale su
prostoriju sa gvozdenih kuka na zidovima, i pod prekriven
višegodišnjom prašinom i smećem. Prostorija je bila preplavljena
Grolimima u crnom, šačicom loše oklopljenih Karenda i većim
brojem Čuvara hrama u ulaštenim oklopima. Čopor ogromnih crnih
Torakovih pasa bio je izdvojen poput nestrpljivog vojnog odreda
nedaleko od ulaza.
Pred psima je bio postavljen crni oltar sa znacima nedavnog
žrtvovanja, a pored njega su buktale peći.
Zlatni presto uzdizao se na visokom postolju, a debeli odrpani
crni zastori i velika Torakova maska nalazili su se na zidu odmah iza
njega.
„Oho, ta ovde je bila prestona dvorana sprženog Toraka“,
prošapta Feldegast.
„Ovo su Čandimi, je l’ da?“, Garion će takođe kroz šapat.
„I jedni i drugi — to jest i ljudi i zveri — i još s tabadžijama u
verižnjačama. Zapanjen sam što je Urvon odabrao da ovamo pošalje
svoje kerove — mada moram da priznam da je Ašaba najbolje mesto
za štenaru.“
Okupljeni u prestonoj dvorani očigledno su nešto čekali, sudeći
po nervoznim pogledima ka prestolu.

257
 Utom odozdo odjeknu ogromni gong, protresavši zadimljeni
vazduh.
„Svi na kolena!“, naredi grubi glas mnoštvu u dvorani.
„Poslušno pozdravite novog angaračkog boga!“
„Šta?“, zabrekta Svileni zapanjeno.
„Ćuti i gledaj!“ prasnu Feldegast.
Odozdo se začu dobovanje bubnjeva propraćeno metalnim
zvukom trubljenja. Odrpane se zavese iza zlatnog prestola
razmaknuše, a između izmaršira dupla kolona Grolima u odorama
koji su pevali u zanosu. Okupljeni Čandimi i Čuvari istog trena
potonuše na kolena, a psi i Karendi se baciše potrbuške i zacvileše.
Dobovanje se nastavi. Napokon, između razmaknutih zastora
pojavi se prilika u zlatnoj odori i s krunom, držeći se uzvišeno poput
samog cara. Oko prilike je isijavala svetlost i Garion snažno oseti da
pridošlica u zlatnom ispušta volju. Prilika najednom oholo podiže
ruku. Lice joj je bilo isflekano, ponegde uobičajene boje a ponegde
jezivo belo. Međutim, Garionu se sledi krv u žilama tek kad je
primetio oči. Bile su potpuno mahnite.
„Urvon!“, smesta prodahta Feldegast. „Šareno otrcano pseto!“
Pevljivi naglasak nestade mu iz glasa.
Tik iza flekavog luđaka pojavi se zasenjena prilika, potpuno
prekrivenog lica pod tamnim senkama kapuljače. Izgledalo je kao
da ta crna odora nije bila obična grolimska, već kao da je nekako
izrastala iz same prilike, a Gariona smesta podiđe hladna jeza kad
je osetio potpuno zlo koje se širilo u vazduhu oko crnog obličja.
Urvon se pope na postolje i sede na presto, iskolačenog lica
preplavljenog izrazom carske oholosti. Zasenjena prilika zastade tik
iza njegovog levog ramena, te poče nešto da mu šapuće na uvo.
Čandimi, Čuvari hrama, Karendi i psi u prestonoj dvorani i dalje
su ležali ničice na podu, cvileći i puzeći, dok je poslednji Torakov
učenik prosto sijao od radosti zbog njihovog obožavanja. Desetak
Čandima u crnim odorama dopuzaše mu do kolena i ponizno
spustiše pozlaćene kovčežiće na oltar pred postoljem. Otvoriše ih i
Garion primeti da su do vrha puni crvenim angaračkim zlatom i
draguljima.
„Mili mi se što vidim ove darove“, objavi Učenik kreštavim
glasom. „Nek i ostali prinesu darove novom angaračkom bogu.“

258
 Kad su se nakratko posavetovali, među Čandimima prolete
užas.
Sledeća družina prinese drvene kovčežiće, a kad ih otvoriše,
unutra se nađoše samo šljunak i grančice. Svaki je Čandim s
drvenim kovčežićem krišom sklonio one zlatne s oltara pre no što je
spustio darove.
Urvon je netremice posmatrao kovčežiće, očigledno ne
primetivši razliku između zlata i šljunka. Kolona nastavi ka oltaru s
darovima, a sveštenici nastaviše da postavljaju darove na njega i
odnose po jedan zlatni pre no što bi se vratili na kraj kolone.
„Vrlo sam zadovoljan, sveštenici moji“, zausti Urvon kreštavim
glasom kad se igrarija završila. „Zaista me obasuste bogatstvom
čitavih kraljevstava.“
Okupljeni su ustali pred prestolom, a zasenjena prilika iza
Urvonovog ramena nanovo mu nešto prošapta.
„Primiču sada gospodara Mengu,“, objavi luđak, „najcenjenijeg
od svih slugu, jer mi je ulio poznati duh koji je razotkrio moju
uzvišenu božansku stranu.“ Pokazao je tada na senku iza sebe.
„Dovedite gospodara Mengu da dolično pozdravi boga Urvona,
a novi angarački bog će ga milo primiti!“ Glas koji je zagrmeo
naredbu bio je toliko prazan da je delovalo kao da dolazi iz groba.
Trubljenje i dobovanje nanovo odjeknuše pored vrata u
zadnjem delu dvorane, a prazni glas se nanovo oglasi: „Svi
pozdravite Urvona, novog angaračkog boga! Gospodar Menga
prilazi da se pokloni pred prestolom i potraži savet od živog boga.“
Dobovanje bubnjeva opet otpoče, a prilika u grolimskoj crnoj
odori prošeta kroz široku prostoriju pravo ka oltaru i postolju. Kad
je stigla do oltara, kleknu na koleno i okrenu se ka luđaku na
Torakovom prestolu.
„Pogledajte sada čudesnog gospodara Mengu, najcenjenijeg
slugu boga Urvona i uskoro njegovog prvog učenika“ protutnja
prazni glas.
Prilika pred oltarom se okrenu i skinu kapuljaču kako bi mu svi
okupljeni videli lice.
Garion je zurio, ne verujući sopstvenim očima. Prilika pred
oltarom bila je Harakan.

259
 Osamnaesto poglavlje

„O, BELARA MI!“, prokunu Svileni u sebi.

„Svi pognite glave prvom učeniku vašeg boga!“ odrecitova
Urvon kreštavim glasom. „Naređujem da ga poštujete.“
Među okupljenim Čandimima proneo se žagor zaprepašćenja i
Garion je, vireći s visine, primetio da je bilo izvesne nevoljnosti na
licima pojedinaca.
„Kleknite pred njim!“, vrisnuo je Urvon i osovio se na noge. „On
je moj učenik!“ Čandimi su prvo gledali u luđaka koji je penio, a
potom u surovo Harakanovo lice. Iz straha su se spustili na kolena.
„Drago mi je što vidim ovakvu radu poslušnost prema
naredbama našeg boga“, primeti Harakan podrugljivo. „Uvek ću je
pamtiti.“ Bilo je blago prikrivene pretnje u njegovom glasu.
„Znajte svi da moj učenik govori mojim glasom“, izjavi Urvon i
ponovo sede na presto. „Njegove su reči moje i slušaćete ga kao što
slušate mene.“
„Počujte reči našeg boga“, zapevuši Harakan istim podrugljivim
tonom, „jer moćan je angarački bog, i lako se razljuti ako mu se neko
usprotivi. Znajte još da sam ja, Menga, mač Urvonov, kao i njegov
glas, i da je kažnjavanje neposlušnih u mojim rukama.“ Pretnja više
nije bila skrivena, a Harakan pređe pogledom preko lica okupljenih
sveštenika kao da ih izaziva da mu se usprotive.
„Živeo Menga, učenik živoga boga!“, uzviknu jedan oklopljeni
čuvar.
„Živeo Menga!“ zagrmeli su ostali čuvari odgovor zalupavši
pesnicama u štitove.
260
 „Živeo Menga!“, vikali su Karendi.
„Živeo Menga!“ povikali su najzad i zastrašeni Čandimi na
kolenima. A potom su veliki psi dopuzali potrbuške, uzvrpoljili se
oko Harakanovih nogu i lizali mu ruke.
„Dobro je“, objavi kreštavi luđak na prestolu. „Znajte da je
angarački bog zadovoljan vama.“
Utom se u prestonoj dvorani pod njima pojavi još jedna prilika.
Istupila je kroz iste odrpane zastore odakle je izašao i Urvon. Prilika
je bila vitka i ogrnuta odorom od crnog satena koja joj je prianjala
uz telo. Glava joj je bila pokrivena crnom kapuljačom, a pod odorom
je nešto krila. Kad je stigla do oltara, zabacila je glavu i podrugljivo
se zasmejala, otkrivši time kao mermer belo lice nezemaljske lepote
i istovremeno nezemaljske okrutnosti. „Bedne budale“, oglasi se
strogo. „Hteo si da se kao novi angarački bog uzdigneš bez moje
dozvole?“
„Nisam te zvao, Zandramas!“ viknu Urvon.
„Ne osećam obavezu da osluškujem kada ćeš me prizvati,
Urvone“, uzvratila je prezrivo, „Nisam tvoje stvorenje kao što su ova
pseta. Služim samo angaračkome bogu, čijim ćeš dolaskom biti
zbačen.“
„Ja sam angarački bog!“ vrisnuo je.
Harakan krenu oko oltara pravo k njoj.
„A ti, Harakane, nameravaš li da se svojom kukavnom voljom
uhvatiš u koštac s voljom Deteta Tame?“ upita hladno. „Ime možeš
promeniti, ali ti moć ostaje ista.“ Glas joj je bio poput leda.
Harakan stade i razrogači oči.
Opet se obratila Urvonu: „Plašim se da nisam bila obaveštena o
tvom obogotvorenju, Urvone“, nastavila je, „jer da to znadoh, došla
bih pred tebe da ti odam počast i blagoslov zatražim.“ Usne joj se
izviše u podsmeh koji joj izobliči lice. „Ti?“, reče. „Ti da budeš bog?
Možeš zanavek sedeti na prestolu Toraka, sve dok. se ove bedne
ruševine ne pretvore u prah, ali bog nikad nećeš postati. Možeš se
igrati šljunkom i nazvati ga zlatom, ali bog nikad nećeš postati.
Možeš se baškariti u ulagivanju pasa koji i sad tvoj presto kaljaju
izmetom, ali bog nikad nećeš postati. Možeš požudno slušati reči
svog pitomog demona Nahaza, koji ti i sada na uvo šapuće savete
ludosti, ali bog nikad nećeš postati.“

261
 „Ja jesam bog!“, vrisnu Urvon ustavši.
„Pa šta? Možda jeste kako kazuješ, Urvone“, skoro zaprede. „Ali
ako jesi bog, moram te savetovati da uživaš u svojoj uzvišenosti dok
još možeš, jer ti se bliži propast kao i osakaćenom Toraku.“
„Ko ima moć da ubije boga?“, zapenio je.
Njen osmeh je bio jeziv. „Ko ima moć? Onaj koji je Toraka lišio
njegovog života. Spremi se da primiš kobni udarac plamtećeg mača
Rive Gvozdene Ruke, koji je rasuo život tvog gospodara. Ovim
prizivam bogoubicu!“
Tada je pružila ruke i na crni oltar postavila zamotuljak platna
koji je skrivala pod odorom. Podigla je glavu i pogledala pravo u
pukotinu kroz koju je Garion zurio, ukočen od neverice. „Vidi svog
sina, Belgarione“, viknula mu je, „i počuj njegov plač!“ Sklonila je
platno i otkrila malog Gerana. Detetovo lice bilo je iskrivljeno
strahom i ono poče beznadežno i izgubljeno da plače.
Iz Garionovog uma nestala je svaka misao. Otkad su napustili
Mal Zet, plač mu je neprestano odjekivao u glavi. Nije to bio plač
onog sirotog deteta u kugom zahvaćenim ulicama koji ga je u
snovima proganjao. Bio je to plač njegovog sina! Nemoćan da se
odupre nagonu, on skoči na noge. Kao da mu je pred očima blesnuo
plamen i izbrisao mu sve iz uma osim očajničke potrebe da ode do
oltara i uplakanog deteta.
Maglovito je shvatio da je potrčao kroz mračne hodnike
prekrivene lišćem i zaurlao na sav glas kad je iz korica na plećima
izvadio mač Rive Gvozdene Ruke.
Nizala su se trula vrata davno napuštenih prostorija dok je trčao
koliko ga noge nose pustim hodnicima. Preneraženi Svilenov povik
nejasno je dopro do njega: „Garione! Nemoj!“ Nije se obazirao. Um
mu je goreo dok je trčao s velikim plamenim mačem.
Čak i godinama posle toga neće se setiti stepenica. Kao kroz
maglu, setiće se kako je jarosno potrčao hodnikom u prizemlju.
Naišao je na Čuvare hrama i Karende, koji su se zapanjeno
trgnuli i nemoćno pokušali da mu se suprotstave. Ali uzalud, stegao
je balčak obema rukama i projurio kroz njih kao da kosi žito. Krv je
posvud šikljala kad su popadali. Probijao se pravo kroz njihove
redove, sekući sve pred sobom.

262
 Velika vrata prestone dvorane mrtvog boga bila su zatvorena i
zamandaljena, a Garion nije koristio magiju. Naprosto je plamenim
mačem razbio vrata — zajedno sa svima koji su ih pridržavali.
Kad je upao u prestonu dvoranu, oči mu je ispunio plamen
ludila. Zaurlao je na prestravljene vojnike, koji su uzmakli pred
jezovitim bogoubicom okruženim plavičastom svetlošću. Iskezio je
stegnute zube, zamahujući ogromnim plamenim mačem kao da je
sečivo sudbine.
Grolim tada skoči pred njega i podiže ruku, a Garion skupi svu
volju uz zvuk nadiranja koji gotovo nije ni primetio. Nije ni pokušao
da se zaustavi, a ostali Grolimi u dvorani s užasom pretrnuše kad se
vrh plamenog mača probio između lopatica lakomislenog
sveštenika. Smrtno ranjeni Grolim zurio je u oštricu koja je cvrčala
i tonula dublje u njegove grudi. Pokušao je da je zgrabi drhtavim
rukama, ali ga Garion šutnu s mača i namrgođen nastavi dalje.
Utom mu Karend s nekakvom lobanjom na štapu prepreci put i
očajnički zamrmlja vradžbinu. Reči mu se naglo prekidoše kad mu
je Garion mačem prerezao grlo.
„Gledaj bogoubicu, Urvone!“, likovala je Zandramas. „Život ti se
bliži koncu, angarački bože, jer Belgarion je došao da ti ga okonča,
kao što je okončao i Torakov!“ Okrenula je leđa luđaku. „Pozdravite
svi Dete Svetlosti!“, objavi zvonkim glasom. Nasmešila mu se
svirepim osmehom. „Pozdravljam te, Belgarione“, izazivala je. „Još
jednom ubij angaračkog boga, jer to odvajkada bejaše tvoj zadatak.
Dolazak ću tvoj očekivati u mestu koje više ne postoji.“ Potom uze
uplakano dete u naručje, ponovo ga prekri odorom, te zatreperivši
nestade.
Gariona najednom ispuni jad kad je shvatio da je surovo
prevaren. Zandramas zapravo nije bila tu s njegovim sinom, već je
sav njegov neobuzdani bes bio upravljen na isprazan privid. Da
bude još gore, na njega je uticao sablasan košmar s dečjim plačem
za koji je sada bio siguran da ga je ona ubacila u njegov um kako bi
ga naterala da odgovori na njena izazivanja. Pokolebao se i spustio
mač, čija je vatra polako zgasnula.
„Ubijte ga!“, viknu Harakan. „Ubijte Torakovog ubicu!“
„Ubijte ga!“, ponovi Urvon luđačkim vriskom. „Ubijte ga i dajte
mi srce njegovo za žrtvu!.“

263
 Šestorica Čuvara hrama počeše obazrivo, očigledno nevoljno, da
mu prilaze. Garion opet podiže mač. Vatra nanovo sunu i čuvari
odskočiše.
Harakan se iskezi posmatrajući oklopljene vojnike.
„Vidite svoju nagradu za kukavičluk“, brecnu se. Pruži ruku,
promrmlja jednu jedinu reč, a jedan od čuvara vrisnu i presamiti se
na pod uvijajući se. Verižnjača i šlem mu pobeleše od usijanja koje
ga je živog spalilo.
„Ispunite sada naređenje!“ zaurla Harakan. „Ubijte ga!“
Užasnuti čuvari su napali s više žara i poterali Gariona da ustukne.
Utom začu kako neko dotrčava iz hodnika. Kratko se osvrnuo preko
ramena i ugledao ostale kako upadaju u dvoranu.
„Zar si potpuno poludeo?“, navali Belgarat besno.
„Posle ću ti objasniti“ reče Garion, i dalje mučen gnevom i
razočaranjem. Okrenuo se ka oklopljenim vojnicima i široko
zavitlao velikim mačem potiskujući ih nazad.
Belgarat krenu ka Čandimima na jednoj strani središnjeg
prilaza, usredsredi se na tren i kratko pokaza ka njima. Iz kamenog
poda duž cele strane prilaza iznenada je izbila besna vatra.
Starac i Polgara nakratko izmeniše poglede i ona klimnu.
Iznenada je i druga strana prilaza postala odsečena vatrom.
Dvojica čuvara padoše od Garionovog mača. Međutim,
preostalima se pridružiše Karendi divljačkog pogleda, premda su
ustuknuli od rasplamsale vatre s obe strane prilaza s kojeg su bili
prinuđeni da napadnu.
„Uskladite volje!“ Harakan je vikao Čandima. „Ugušite
plamenove!“
Garion je potisnuo čuvare i Karende, tukući besno po njihovim
podignutim mačevima i sekući ih Rivinim sečivom, kad oseti
nadiranje i pritisak usklađene volje. Uprkos Belgaratovim i
Polgarinim naporima, vatra se s obe strane smanji.
Jedan ogromni pas se utom provuče kroz redove čuvara i stade
pred Gariona. Oči su mu bile užarene, a oštrim zubima načičkane
čeljusti širom razjapljene. Skočio mu je pravo ka licu, škljocajući
čeljustima i divlje lajući, ali se sruši na pod i izvi trzajući se kad mu
je ovaj mačem raspolovio glavu.

264
 Utom se Harakan probi kroz čuvare i Karende da se sukobi s
Garionom. „I opet se srećemo, Belgarione“, skoro prokevta. „Baci
mač ili ću pobiti tvoje prijatelje — i ženu. Ovde imam stotinu
Čandima, a čak ni ti nisi dorastao tolikom broju.“ I stade da sažima
volju.
Tad je, na Garionovo zaprepašćenje, Kadifa protrčala mimo
njega i pružila ruke ka jezivom Grolimu. „Molim vas!“, zakuka.
„Molim vas, nemojte me ubiti!“ I tu mu se baci pred noge i poče da
grabi njegovu crnu odoru preklinjući ga dok je puzila i vukla se pred
njim po zemlji.
Izbačen iz ravnoteže ovim iznenadnim i neočekivanim činom
poniznosti, Harakanu izmaknu dalje sažimanje volje i on se povuče,
pokušavajući da je se otrese i otrgne joj ruku s odore. Šutirao ju je
da bi se oslobodio, ali ona se čvrsto držala jecajući i preklinjući za
život.
„Skinite mi je!“, brecnu se na svoje ljude samo malo okrenuvši
glavu. Taj kratki tren nepažnje bio je koban po njega. Kadifina ruka
se tako brzo pokrenula kao da je nestala. Uvukla ju je u nedra i
izvadila malu, svetlozelenu zmiju.
„Poklon za tebe, Harakane!“ viknula mu je pobednički. „Poklon
od Lovca za vođu kulta medveda!“ Bacila mu je Zit pravo u lice.
Vrisnuo je čim ga je Zit ujela. Batrgao se da je zbaci s lica, a
vrisak mu se premetnu u zastrašujuće krkljanje. Bespomoćno je
mlatarao rukama pred sobom. Cvileo je i trzao se, zanosivši se
unazad, a besna ga je zmijica neprekidno ujedala. Ukočio se i
presamitio poleđuške preko oltara, batrgajući. Ruke su mu mlitavo
visile. Zveknuo je glavom o crni kamen, a oči mu se iskolačiše i
otečeni jezik ispade iz usta. Onda mu je na usta pokuljala crna pena.
Trgnuo se još nekoliko puta, a telo mu je malaksalo skliznulo s
oltara.
„A to ti je za Betru“, reče Kadifa sklupčanom mrtvacu na podu.
Čandimi i njihova vojska ponovo se povukoše, preplašenih očiju
uprtih u telo palog vođe čopora.
„Njih je tek nekolicina!“, prodirao se Urvon. „Nas je mnogo!
Ubijte ih sve! Bog vam zapoveda!“

265
 Čandimi najpre pogledaše Harakanovo izvijeno telo, zatim
krunisanog luđaka na prestolu i konačno užasnu zmijicu koja se
sklupčala na oltaru i preteći podigla glavu uz pokoji besni siktaj.
„E, sad je bilo dosta“, brecnu se Belgarat. Pustio je da se
poslednji plamičci ugase i počeo da sažima volju. Garion se takođe
uspravio i skupio sopstvenu volju, istovremeno osećajući napete
Čandime koji su se takođe usredsređivali za poslednju, strašnu
bitku.
„Oho, šta sve ovo bi?“, Feldegast se nasmeja, najednom istupivši
dok se nije zaustavio između Gariona i njegovih neprijatelja.
„Svakako, dragi moji, možemo da odložimo na stranu svu ovu
mržnju i sukobe. Reći ću vam kako. Dozvolite mi da prikažem svoje
umeće i onda ćemo se slatko smejati i izmiriti jednom zasvagda.
Niko živ ne mož’ da zadrži tol’ko mržnje u svom srcu dok puca od
smeha, nego šta.“ Onda je krenuo da žonglira lopticama koje je
naizgled stvarao iz vazduha. Grolimi su zurili u njega, zanemeli
neočekivanim upadom, a Garion se u neverici zagledao u
Feldegasta, koji je namerno hrlio u samoubistvo. Ne prekidajući
žongliranje, Feldegast se zabaci na naslon teške klupe, držeći se
naopačke jednom rukom dok je žongliranje nastavio onom drugom
i stopalima. Loptice su se vrtele sve brže i sve više njih se
pojavljivalo naizgled iz vazduha. Što su se loptice brže vrtele, to su
postajale svetlije, dok se na kraju nisu usijale, i uskoro je čovečuljak
stojeći naglavačke žonglirao vatrenim kuglama.
Potom je savio ruku kojom se držao i odbacio se visoko preko
klupe. Kad su mu stopala dotakla pod, Feldegasta više nije bilo.
Namesto podmukle lude stajao je kvrgavi i grbavi čarobnjak Beldin.
Oglasio se iznenadnim zlobnim smehom i počeo da zasipa
zapanjene Grolime i njihove ratnike vatrenim kuglama.
Ciljao je besprekorno, i smrtonosne kugle s lakoćom probiše
grolimske odore, verižnjače čuvara i karendske krznene prsluke. LI
grudima žrtava pojaviše se zadimljene rupe, i desetak ljudi sruši se
na zemlju. Prestona dvorana se ubrzo ispuni dimom i smradom
nagorelog mesa, a iskeženi nakazni mali čarobnjak nastavio je sa
smrtonosnom paljbom.
„Ti!“, vrisnu Urvon prestravljeno. Naglo pojavljivanje čoveka
koji mu je milenijumima ulivao strah prenulo ga je i donekle
urazumilo, a Čandimi i njihova vojska razbežaše se uz zavijanje.
266
 „Tako mi je milo što te vidim, Urvone“, progovori grbavac
ljubazno. „Prekinuli su nas prošlog puta kad smo ćaskali, ali ako se
dobro sećam, taman sam ti bio obećao da ću ti ubaciti do belila
usijanu kuku u stomačinu i izvaditi ti svu utrobu.“ Ispruži kvrgavu
desnu ruku i kad je pucnuo prstima, pojavi se blesak. U pesnici mu
se stvori surova kuka koja se još dimila od usijanja. „Zašto ne bismo
nastavili gde smo stali?“ predložio je i pošao ka flekavom luđaku
sada šćućurenom na prestolu.
Utom se senka koja je vrebala iza ludakovog ramena pojavi iza
prestola.
„Stoj“, zakrklja glasom ne jačim od hrapavog šapata. Nijedan
čovek nije mogao da proizvede takav zvuk. „Potrebno mi je ovo
stvorenje“, reče pokazavši senovitom rukom na blebetavog
Torakovog učenika. „Služi mi i neću ti dozvoliti da ga ubiješ.“
„Ti si, kanda, Nahaz“, reče Beldin zlokobno.
„Jesam“, prošapta prilika. „Nahaz, gospodar demona i vladar
Tame.
„Idi onda i lepo sebi nađi drugu igračku, gospodaru demona“,
zareža grbavac. „Ovaj je moj.“
„Zar ćeš sukobiti volju protivu moje, čarobnjače?“
„Ako ustreba.“
„Onda me pogledaj u lice i spremi se da umreš.“ Demon je
spustio svoju kukuljicu tame, zbog čega Garion ustuknu uz oštar
uzdah. Nahazovo lice je bilo nakazno, ali nije bilo toliko
zastrašujuće samo zbog izobličenih crta. Iz užarenih mu je očiju
sevalo opako zlo, toliko ogavno da je ledilo krv. Oči su mu sve
sjajnije gorele zlobnom zelenom vatrom, a njeni zraci pokuljaše ka
Beldinu. Kvrgavi čarobnjak se ukopa i podiže ruku. Šaka mu je
zasijala jarkoplavom bojom koja se prelila preko celog tela i zaštitila
ga od demonove moći.
„Tvoja je volja jaka“, prosikta Nahaz. „Ali moja je jača.“
Utom niz ogaravljeni prolaz siđe Polgara. Beli pramen nad
slepoočnicom joj je zasvetleo. Belgarat i Durnik pratili su je u stopu.
Prođoše pored Gariona i on im se pridruži. Obazrivo su zastali po
dvoje s Beldinove obe strane kad Garion primeti da im se i Eriond
pridružio i zastao, malo se izdvojivši od ostalih.

267
 „E pa, demonu“, oglasi se Polgara pretećim glasom, „tući ćeš se
protiv svih nas?“
Garion podiže mač i odreši njegovu vatru. „I protiv ovoga?“
dodade odvezavši vrpce s tkanine koja je prekrivala Kuglu.
Demon istog trena ustuknu, pa se opet uspravi, lica prekrivenog
groznom zelenom vatrom. Iz odore od senke izvadi nešto nalik žezlu
ili štapu, koje je isijavalo jarkozelenu svetlost. Podigavši taj štap,
kao da je ugledao nešto što ranije nije primetio. Odjednom ga
preplavi strah i vatra mu na licu usahnu i potpuno iščile zajedno sa
svetlošću štapa. Potom podiže glavu ka tavanici i urliknu
užasavajućim glasom. Brzo se okrenu i priđe prestrašenom Urvonu.
Pruženim rukama zgrabio je luđaka u zlatnoj odori i s lakoćom ga
podigao s prestola. Zatim pobeže bljujući pred sobom vatru koja je
poput ovna za probijanje srušila zidove Torakove kuće.
Kruna koja je krasila Urvonovu glavu pade kad ga je Nahaz
poneo kroz kuću u ruševinama i zazveča na podu tankim zvukom
činele.

268
 Deo četvrti

ZAMADSKE PLANINE

269
 Devetnaesto poglavlje

BELDIN GADNO OPSOVA, baci onu usijanu kuku na presto i pođe

ka zadimljenoj rupi koju je demon bežeći probio na zidu prestone
dvorane.
Belgarat je nekako uspeo da se nađe ispred besnog grbavca. „Ne,
Beldine“, reče nepokolebljivo.
„Sklanjaj mi se s puta, Belgarate.“
„Neću ti dopustiti da juriš demona koji može svakog trena da te
napadne.“
„Mogu i sam da se brinem o sebi. Skloni se sad.“
„Beldine, ne razmišljaš. Biće vremena i kasnije da se
pozabavimo Urvonom. Sada treba doneti odluke.“
„Šta ima tu da se odlučuje? Vi idite za Zandramas, a ja ću za
Urvonom. Sve je jasno ko dan, zar ne?“
„Ne baš. U svakom slučaju, neću ti dozvoliti da jurcaš za
Nahazom po mraku. Vrlo dobro znaš da mu se u mraku moći
umnožavaju, a ja nemam braće na pretek da bih tek tako pustio
jednog da pogine prosto zato što je pobesneo.“
Pogledi im se susretoše i ružni grbavac najzad popusti. Zatetura
se unazad prema podijumu, zaustavivši se samo toliko da šutne
stolicu i razlomi je u paramparčad, sve vreme psujući.
„Jesu li svi dobro?“ upita Svileni razgledajući okolo dok je
vraćao bodež u kanije.
„Izgleda da jesu“, odgovori Polgara spustivši kapuljaču plavog
ogrtača.

270
 „.Malo je bilo gusto u jednom trenutku, zar ne?“ kaza čovečuljak
sa sjajem u očima.
„I takođe nepotrebno“, reče ona strogo gledajući Gariona. „Bolje
da brzo izvidiš po kući, Keldare. Da se osiguramo da je zaista
prazna. Durniče, ti i Tot idite s njim.“
Svileni klimnu i pođe nazad ka krvavom prolazu preskačući
leševe. Durnik i Tot su ga pratili.
„Ne razumem“, progovori Se’Nedra u neverici gledajući
kvrgavog Beldina, koji je opet bio obučen u dronjke s uobičajenim
grančicama i slamom tu i tamo. „Kako ste zamenili mesto s
Feldegastom i gde je on sad?“
Po Beldinovom licu razleže se obešenjački osmeh. „Oho,
mlađana lepojko“, obrati joj pevljivim naglaskom, „ta tu sam ja, zar
ne znadeš? A ako si raspoložena, mogu te i nadalje zabavljati svojom
domišljatošću i nezemaljskim umećem.“
„Ali dopao mi se Feldegast“, skoro plačljivo će ona.
„Samo treba da prebaciš svoju simpatiju na me, dušice.“
„Nije isto“, bunila se.
Belgarat je netremice posmatrao nakaznog čarobnjaka. „Imaš li
uopšte predstavu koliko me nervira baš taj naglasak?“ upita ga.
„O, pa da, brate mili.“ Beldin se iskezi. „Zapravo znam. To je bio
jedan od razloga što sam ga i odabrao.“
„Ne razumem u potpunosti potrebe za tako razrađenu masku“,
reče Sadi, odloživši mali otrovni bodež.
„Previše me ljudi zna u ovom delu Malorije“, pojasni Beldin.
„Urvon je zakucao moj opis na svako drvo i ogradu na sto liga od
Mal Jaske za poslednjih dvesta godina, a, budimo iskreni, ne bi bilo
teško prepoznati me uz pomoć ma i najgrubljeg opisa.“
„Ti si jedinstven soj ljudi, striče“, uputi mu Polgara uz nežan
osmeh.
„A ti si preljubazna što mi to zboriš, curo“, uzvrati joj uz nakićeni
naklon.
„Hoćeš li prestati s tim?“, Belgarat će. Okrenuo se ka Garionu.
„Koliko se sećam, rekao si da ćeš nešto kasnije pojasniti. U redu —
sada je kasnije.“
„Prevaren sam“, priznade Garion natmureno.
„Ko te je prevario?“
271
 „Zandramas.“
„Zar je još ovde?“ oglasi se Se’Nedra.
Garion odmahnu glavom. „Nije. Ovamo je poslala svoju prikazu,
zapravo prikazu sebe i Gerana.“
„Zar nisi mogao da razlikuješ prikazu i pravu osobu?“, nagrnu
Belgarat.
„Nisam bio u stanju da išta razlikujem kad se to desilo.“
„Pretpostavljam da imaš neko objašnjenje.“
Garion duboku udahnu i sede na klupu. Primetio je da mu se
krvave ruke tresu. „Veoma je pametna“, reče. „Još otkad smo otišli
iz Mal Zeta stalno sanjam isti san.“
„San?“ upita Polgara oštro. „Kakav san?“
„.Možda san nije prava reč“, odgovori on, „ali stalno sam čuo
dečji. plač. Isprva sam mislio da se sećam plača onog bolesnog
deteta koje sam video na ulicama Mal Zeta, ali nije ono bilo u
pitanju. Svileni, Beldin i ja promatrali smo odozgo prestonu
dvoranu i videli kad je Urvon ušao s Nahazom za petama. Potpuno
je poludeo. Misli da je bog. U svakom slučaju, pozvao je Mengu,
samo što se ispostavilo da je Menga zapravo Harakan, i tad...“
„Čekaj malo“, prekinu ga Belgarat. „Menga je Harakan“
Garion je pogledao beživotno telo prućeno pred oltarom. Zit je
još uvek ležala sklupčana na crnom kamenu, sikćući za sebe. „Ovaj,
bio je“, reče.
„Urvon ga je prizvao tren pre no što se ovo izdešavalo“, dodade
Beldin. „Nismo imali vremena da vas uputimo.“
„To objašnjava mnogo toga, zar ne?“, zamišljeno će Belgarat.
Pogledao je Kadifu. „Znala si za ovo?“, upita je.
„Nisam, Drevni“, odgovori, „zaista nisam. Samo sam iskoristila
priliku kad mi se ukazala.“
Svileni, Durnik i Tot vratiše se u dvoranu punu leševa. „Kuća je
prazna“, podnese čovečuljak izveštaj. „Sad je samo naša.’-
„Dobro je“, reče Belgarat. „Garion nam je upravo pričao zašto je
odlučio da je zgodan trenutak da započne svoj mali rat.“
„Zandramas ga je navela na to.“ Svileni slegnu ramenima.
„Nisam siguran zašto je počeo da sluša njena naređenja, ali tako se
dogodilo.“

272
 „Upravo sam došao do tog dela“, uputi ga Garion. „Urvon je
ovde svim Čandimima objavio da će Harakan, odnosno Menga, biti
njegov prvi učenik. Tada je Zandramas ušla, ili je barem tako
delovalo. Nosila je zamotuljak u odori. Najpre ga nisam primetio,
ali ispostavilo se da je to Geran. Neko vreme su ona i Urvon vikali
jedno na drugo, a Urvon je uporno tvrdio da je bog. Rekla mu je
nešto kao: ‘Dobro, onda ću pozvati bogoubicu da se pobrine za tebe’
I tada je spustila zamotuljak na oltar. Otkrila ga je i ugledao sam
Gerana. Zaplakao je i smesta sam shvatio da sam sve vreme zapravo
čuo njegov plač. I tad sam potpuno prestao da razmišljam.“
„Očigledno“, Belgarat će.
„E pa, bilo kako bilo, ostatak znate.“ Garion je pogledom prešao
po dvorani prepunoj leševa i stresao se. „Nisam shvatao koliko je
daleko sve odmaklo“, reče. „Valjda sam poludeo.“
„Prava reč je pomahnitao, Garione“, ispravi ga Belgarat.
„Prilično je česta među Alornima. Mislio sam da si otporan na tako
nešto, ali izgleda da sam se prevario.“
„Ima opravdanje, oče“, progovori Polgara.
„Nema opravdanja kad izgubiš glavu, Pol“, zareža.
„Izazvali su ga.“ Zamišljeno je napućila usne, a potom priđe
Garionu i blago položi ruke na njegove slepoočnice. „Gotovo je
sada“, izjavi.
„Šta to?“ Se’Nedra je zvučala zabrinuto.
„Opsednutost.“
„Opsednutost?“
Polgara klimnu. „Da. Tako gaje Zandramas prevarila. Ispunila
mu je um zvucima dečjeg plača i onda kada je na oltar položila
smotuljak koji je izgledao kao Geran a Garion začuo isti taj plač, nije
imao izbora nego da uradi ono što je očekivala.“ Pogledala je
Belgarata. „Ovo je vrlo ozbiljno, oče. Već je uticala na Se’Nedra, a
sad na Gariona. Može da pokuša isto i s ostalima.“
„Šta hoćeš da kažeš?“ upita. „Zar ne možeš da je preduhitriš?“
„Obično bih mogla, ako znam o čemu se radi. Ali Zandramas je
vrlo vešta u ovome i pri tom veoma suptilna. Na mnogo načina je
bolja čak i od Murga Ašraka.“ Prešla je pogledom preko cele
družine. „Pažljivo me slušajte“, progovori. „Ako vam se bilo šta
neobično desi, kao snovi, zapažanja, naročite zamisli, neobična
273
osećanja, bilo šta, hoću da mi smesta ispričate. Zandramas zna da
smo joj za petama i time se koristi kako bi nas usporila. Pokušala je
sa Se Nedrom dok smo bili na putu ka Rak Hagi, a sada...“
„Sa mnom?“ Se’Nedra će zapanjeno. „Nisam znala za to.“
„Sećaš li se svoje bolesti na putu iz Rak Verkata?“ upita Polgara.
„Nije baš bila bolest u pitanju. Bila je to Zandramasina ruka na tvom
umu.“
„Ali niko mi ništa nije rekao.“
„Kad smo Andel i ja najzad oterale Zandramas, nije bilo potrebe
da te time zabrinjavamo. U svakom slučaju, Zandramas je prvo
pokušala sa Se’Nedrom, a sad s Garionom. Isto tako bi mogla da se
oproba na bilo kome od nas, pa me obavestite ako počnete da se
osećate čak i malo čudnije.“
„Mesing“, reče Durnik.
„Šta si rekao, mili?“, upita Polgara.
Podigao je Urvonovu krunu. „Od mesinga je“, reče. „Presto
takođe. Nisam ni mislio da će ovde biti zlata. Kuća je previše vekova
napuštena i ostavljena je pljačkašima.“
„Tako je to obično s darovima demona“, zaključi Beldin. „Veoma
su spretni u stvaranju prikaza.“ Pogledao je okolo. „Urvon je
najverovatnije sve ovo video kao nezemaljsku raskoš. Nije video
dronjave zavese, ni paučinu, ni smeće po podu. Video je samo
krasotu onako kako je Nahaz želeo.“ Prljavi izopačeni čovečuljak se
zakikota. „Nekako mije drago što će Urvon provesti poslednje dane
svog života kao pobesneli luđak“, dodao je, „sve do trenutka kad mu
ubacim kuku u utrobu.“
„Svileni je netremice posmatrao Kadifu. „Možeš li mi nešto
pojasniti?“, upita je.
„Pokušaću.“
„Rekla si nešto krajnje čudno kad si bacila Zit Harakanu u lice.“
„Zar sam uopšte progovorila?“
„Rekla si: ‘Poklon od Lovca za vođu kulta medveda.“
„A to.“ Na obrazima joj zaigraše jamice kad se nasmešila. „Samo
sam htela da zna ko će ga ubiti, ništa više.“
Zurio je u nju.

274
 „Stvarno jesi zarđao, dragi moj Keldare“, kudila je. „Bila sam
sigurna da si dosad već pogodio. Samo što te nisam time lupila po
glavi.“
„Lovac?“, reče u neverici. „ Ti?“
„Već poduže. Zato sam žurila da vas sustignem kod Tol Honeta.“
Ispravila je prednji deo svoje jednostavne sive putne haljine.
„U Tol Honetu si nam rekla da je Betra Lovac.“
„Pa, bila je, Keldare, ali njen je posao završen. Trebalo je da se
uveri da ćemo obezbediti odgovarajućeg naslednika Ranu Borunu.
Prvo je morala da ukloni nekoliko članova porodice Honet pre nego
što očvrsnu svoj položaj. Zatim je u nekoliko navrata predložila
Varani dok su, ovaj...“ oklevala je pogledavajući Se’Nedru, pa se
nakašljala. „pa, kako da kažem, dok su se zanimali?“, zaključila je.
Se’Nedra je pocrvenela.
„Ajoj“, reče plavojka položivši dlan na obraz. „Nije baš lepo
ispalo, zar ne? U svakom slučaju“, požurila je dalje, „Dževelin je
odlučio da je Betrin zadatak završen i da je došlo vreme za novog
Lovca i novu misiju. Kraljica Porena se prilično razljutila zbog
Harakanovih dela na zapadu, pokušaj ubistva Se’Nedre, ubistvo
Branda i sve što se izdešavalo kod Reona, pa je naložila Dževelinu
da se pobrine za neki vid kazne. Mene je odabrao da je izvršim. Bila
sam prilično sigurna da će se Harakan vratiti u Maloriju. Znala sam
da ćete i vi doći ovamo i zato sam vam se pridružila.“ Letimično
pogleda ispruženo Harakanovo telo. „Potpuno sam se iznenadila
kad sam ga videla da stoji ispred oltara“, priznade, „i nisam mogla
da dozvolim da propustim ovakvu priliku.“ Nasmešila se. „Zapravo,
prilično je dobro ispalo. Već sam razmišljala da vas napustim i
vratim se u Mal Jasku da ga potražim. Pravi je pogodak to što se
ispostavilo da je Menga.“
„Mislio sam da nas pratiš kako bi mene držala na oku.“
„Silno mi je žao, prinče Keldare. To sam samo izmislila. Morala
sam da imam neki razlog zbog čega bih vam se priključila, a Belgarat
ponekad stvarno zna da bude tvrdoglav.“ Ljupko se nasmešila
starom čarobnjaku, a potom se okrenula ka zbunjenom Svilenom.
„Zapravo“, nastavila je, „ujak nije ljut na tebe.“
„Ali rekla si da...“, razrogačio je oči. „Lagala si me!“ optuži je on.

275
 „Lagati je tako ružna reč, Keldare“, odgovori ona i pomazi ga
nežno po obrazu. „Zar ne bismo mogli reći da sam malkice
preterala? Svakako jesam htela da te držim na oku, ali to je bilo iz
prosto ličnih razloga, a oni ama baš ništa nemaju s dreznijskom
državnom politikom.“
Svileni blago porumene.
„O, Keldare“, izjavila je oduševljeno, „stvarno crveniš, skoro kao
neka priprosta seljančica koju su upravo zaveli.“
Gariona je nešto i dalje mučilo. „Koja je bila svrha svega, tetka
Pol?“, upita je. „Mislim na ono što mije Zandramas uradila,“
„Pometnja“ odgovori, „ali, što je još važnije, postojala je
mogućnost da nas porazi i pre nego što bismo uopšte stigli do
konačnog susreta/1
„Nije mi najjasnije.“
Uzdahnula je. „Poznato nam je da će neko od nas umreti“, reče.
„Siradis nam je to rekla u Reonu. Ali uvek postoji šansa da u nekom
od ovih nasumičnih sukoba neko drugi pukim slučajem pogine. Ako
se Dete Svetlosti, odnosno ti, sretne s Detetom Tame a da je izgubilo
nekog čiji zadatak još nije obavljen, neće imati šanse da pobedi.
Zandramas bi mogla i pre početka da odnese pobedu. Suština te
surove igre koju ti je nametnula bila je da te namami u okršaj s
Čandimima i Nahazom. Mi ostali bismo, očigledno, pritrčali u
pomoć. A u takvoj vrsti borbe uvek je moguće da se desi neki
nesrećni slučaj.“
„Nesrećni slučaj? Kako može doći do nesrećnog slučaja ako smo
svi pod kontrolom proročanstva?“
„Zaboravljaš nešto, Belgarione“, ubaci se Beldin. „Cela ova
zbrka je započeta zbog jednog nesrećnog slučaja. Zbog toga su se
Proročanstva razdvojila. A proročanstva možeš da iščitavaš dok ne
osediš, ali uvek će se naći mesta za puki slučaj koji će sve
poremetiti.“
„Primetićete da je moj brat filozof“, reče Belgarat, „uvek je
spreman da sagleda stvari s mračne strane.“
„Jeste li vas dvojica zaista braća?“ ljubopitljivo će Se’Nedra.
„Jesmo“, potvrdi Beldin, „ali na izvestan način koji nikako nećeš
razumeti. To je nešto što nam je Učitelj nametnuo.“

276
 „Zedar je takođe vaš brat?“ najednom je užasnuto pogledala
Belgarata.
Starac steže vilicu. „Jeste“, priznade.
„Ali vi...“
„Hajde, kaži, Se’Nedra“, reče joj. „Ništa mi ne možeš reći što već
nisam sam sebi rekao.“
„Jednog dana“, zausti tiho, „kad se sve ovo završi, da li ćete ga
osloboditi?“
Belgaratu pogled postade ozbiljan. „Ne verujem, ne.“
„A ako ga ovaj ipak oslobodi, ja ću ga naći i nanovo ga strpati
gde mu je i mesto“, dodade Beldin.
„Nema mnogo smisla u razglabanju o prošlosti“, zaključi
Belgarat. Nakratko je razmislio i rekao: „Mislim da je vreme da još
jednom porazgovaramo s mladom damom iz Kela.“ Obratio se Totu:
„Hoćeš li prizvati svoju gospodaricu?“, upita.
Rmpalija nije bio srećan. Kad je najzad potvrdno klimnuo,
videlo se da je nevoljno pristao.
„Žao mi je, prijatelju“, Belgarat će, „ali zaista je neophodno.“
Tot je uzdahnuo, spustio se na koleno i zažmurio kao da se moli.
Garion je još jednom, kao i pre toga na ostrvu Verkat i zatim u Rak
Hagi, začuo mrmorenje udruženih glasova. Potom je vazduh na isti
način čudno i višebojno zatreperio nedaleko od Urvonovog trošnog
prestola. Vazduh se raščistio i postojano obličje proročice iz Kela
pojavilo se na postolju. Garion ju je prvi put bolje osmotrio. Bila je
vitka i nekako je izgledala veoma ranjivo i bespomoćno, što je samo
naglašavala njena bela odora i povez preko očiju. Međutim, lice joj
je odavalo spokoj, i to spokoj nekoga ko je pogledao Usud u oči i
prihvatio ga bez pitanja ili ustručavanja. Iz nekog razloga, kao da
gaje preplavilo divljenje prema blistavoj pojavi.
„Hvala ti što si došla, Siradis“, obrati joj se Belgarat. „Žao mi je
što te uznemiravamo. Znam koliko ti je teško da ovo radiš, ali
potrebni su nam neki odgovori pre nego što nastavimo dalje.“
„Otkriću vam samo onoliko koliko mije dozvoljeno, Drevni“,
odgovori. Glas joj je bio blag i zvonak, ali osetila se i izvesna čvrstina
koja je govorila o nezemaljskoj odlučnosti. „Moram vam pak reći da
je nužno da pohitate. Bliži se trenutak konačnog susreta.“

277
 „O tome sam hteo da popričamo. Možeš li biti malo određenija
kad je taj trenutak?“
Činilo se kao da se savetuje s nekom silom, toliko ogromnom da
je Garionova svest uzdrhtala i od same pomisli na nju.
„Vreme ne opisujem vašim rečima, sveti Belgarate“, reče, „ali
onoliko koliko dete leži pod majčinim srcem treba da prođe da se
Dete Svetlosti suoči s Detetom Tame na mestu koje više ne postoji,
a moj će zadatak tad biti završen.“
„U redu“, reče on. „To je valjda dovoljno jasno. E sad, kad si nas
posetila u Mal Zetu, spomenula si da nas ovde u Ašabi čeka zadatak
koji moramo da obavimo pre nego što nastavimo dalje. Mnogo se
toga izdešavalo ovde, tako da ne mogu da utvrdim koji je to zadatak
bio. Možeš li biti malo jasnija?“
„Zadatak je obavljen, Večni, jer Nebeska knjiga zbori kako
Lovac mora naći svoj plen i šesnaestog meseca ga oboriti. I gledajte,
kako su zvezde prorekle tako se i zbilo.“
Starcu se pogled izgubi u mislima.
„Pitaj dalje, sledbeniče Aldurov“, nastavila je. „Moje vreme s
vama bliži se kraju.“
„Treba da pratim trag Misterija“, progovorio je, „ali Zandramas
je isekla određene ključne delove iz primerka Ašabinskih
predskazanja i ostavila mi ga ovde.“
„Ne, Drevni. Nije Zandramasina ruka skrnavila knjigu, već ruka
sačinioca.“
„Torak?“ zvučao je iznenađeno.
„Istina je. Znajte da reči proročanstva nezvane dolaze i često se
desi da njihovo beleženje nije milo proroku. Tako bi i s gospodarom
ove kuće.“
„Ali Zandramas se dokopala primerka koji nije bio oskrnavljen,
zar ne?“ upita on.
Proročica potvrdno klimnu.
„Postoji li još primeraka koje sprženi bog nije dirao?“ upita
Beldin napeto.
„Samo dva“, odgovori im. „Jedan je u kući Urvona Učenika, ali
taj je u rukama ukletog Nahaza. Ne pokušavajte da ga od njega
uzmete, jer ćete umreti.“
„A drugi?“, nagrnuo je grbavac.
278
 „Potražite onog s drvenim stopalom, jer će vam on pomoći u
potrazi.“
„Znaš, to nam ne pomaže mnogo.“
„Zborim vam rečima koje u Nebeskoj knjizi behu napisane pre
nego što svet nastade. Ove reči nemaju jezika, već pravo duši zbore.“
„Naravno“, saglasio se. „U redu. Govorila si nam o Nahazu.
Hoće li nam načičkati put demonima kroz celu Karendu?“
„Neće, plemeniti Beldine. Nahaza više ne zanima Karenda,
njegove legije tame više ne obitavaju onde, niti odgovaraju na zazive
koliko god oni snažni bili. Haraju po ravnicama Daršive i ratuju
protiv Zandramasinih podanika.“
„Gde je sad Zandramas?“ upita Belgarat.
„Na putu je k mestu gde Sardion beše skriven nebrojenim
vekovima. Iako nije više onde, ona se nada da će naći tragove koji
su utonuli u samo kamenje i pratiti ih do mesta koje više ne postoji.“
„Da lije to moguće?“
Njeno lice postade nepomično. „To vam ne mogu otkriti“,
odgovorila je, a potom se uspravila. „Više vam ne mogu reći na
ovom mestu, Belgarate. Tražite tajnu koja će vas voditi. Pohitajte,
jer se vreme neće zaustaviti niti okasniti u svom odmerenom
koraku.“ Utom se okrenula ka crnom oltaru ispred postelja gde se
Zit sklupčala i dalje mrzovoljno sikćući. „Budi spokojna, sestrice“,
uputi joj, „jer je svrha svih tvojih dana sada ispunjena, i ono što se
dosad odlagale moći će da se desi.“ Onda je okrenula lice svakom od
njih ponaosob, kao da ih uprkos povezu sve vidi. Jedino je nakratko
zastala da se Polgari duboko pokloni. Na kraju je došla do Tota. Lice
joj je bilo preplavljeno strepnjom, ali ništa ne reče. Potom je
uzdahnula i iščezla.
Beldin se namršti. „Beše kao i obično“, reče. „Mrzim zagonetke.
Samo nepismenima služe za zabavu.“
„Prestani s razmetanjem svog obrazovanja i da vidimo možemo
li da resimo nedoumice“, odbrusi mu Belgarat. „Saznali smo da će
se ovo razrešiti na ovaj ili onaj način u roku od devet meseci. Ta mi
je brojka trebala.“
Sadi se zbunjeno mrštio. „A kako smo saznali taj broj?“ upita.
„Da budem iskren, nisam razumeo mnogo toga što je rekla.“

279
 „Rekla je da imamo vremena samo još koliko beba leži u
majčinom stomaku“, objasni Polgara. „Što je devet meseci.“
„A tako“, reče. Potom se pomalo tugaljivo nasmeši.
„Pretpostavljam da na takve stvari ne obraćam pažnju.“
„A šta je bilo ono oko šesnaestog meseca?“ upita Svileni. „Ništa
nisam razumeo.“
„Gela ova zbrka je počela s rođenjem Belgarionovog sina“,
obrazloži Beldin. „Na to nas je uputio Mrinski kodeks. Tvoji
prijatelji i guja morali su biti ovde u Ašabi šesnaest meseca kasnije.“
Svileni se namršti brojeći na prste. „Još nije prošlo šesnaest
meseci“, pobuni se.
„Meseca, Keldare“, reče grbavac. „Meseca, ne meseci. Ima
razlike, samo da znaš.“
„O, pa to valjda objašnjava.“
„Ko bi mogao biti taj s drvenim stopalom koji navodno poseduje
treći primerak predskazanja?“ nagađao je Belgarat.
„Nekako mije to poznato“, odgovori Beldin. „Deder da
razmislim malo.“
„Šta hoće sad Nahaz u Daršivi?“ upita Garion.
„Očigledno napada tamošnje Grolime“ odgovori Belgarat.
„Znamo daje Zandramas iz Daršive došla i da crkva u toj regiji
pripada njoj. Ako Nahaz želi da stavi Sardion u Urvonove ruke,
moraće nju da zaustavi. Inače će ga se ona prva domoći.“
Se’Nedra se utom nečeg seti. Znatiželjno je pogledala Gariona.
„Rekao si da si video Gerana, tada kad te je Zandramas prevarila.“
„Njegov privid jesam,“
„Kako je izgledao?“
„Isto. Nije se nimalo promenio otkad sam ga poslednji put
video.“
„Garione, mili“, Polgara će blago. „Znaš da to nema mnogo
smisla. Geran sada ima skoro godinu dana. Nikako ne izgleda isto.
Bebe znatno rastu i menjaju se prvih godina.“
On smrknuto klimnu. „Sad shvatam“ odgovori. „Ali tada nisam
bio u stanju da jasno razmišljam.“ Zastao je. „Zašto nije pokazala
privid njegovog sadašnjeg izgleda?“
„Zato što je htela da ti pokaže nešto za šta je bila sigurna da ćeš
prepoznati.“
280
 „Prestani!“ uzviknu Sadi. Stajao je blizu oltara i upravo je
cimnuo nazad ruku van zmijinog domašaja. Zelena zmijica ga je
preteći posmatrala. Evnuh se obrati Kadifi: „Vidite li šta ste
uradili?“ optuži je. „Strašno se naljutila.“
„Zar ja?“ upitala je nevino.
„Kako bi se vama svidelo da vas izvuku iz tople postelje i. bace
nekome u lice?“
„Pretpostavljam da nisam mnogo razmišljala o tome. Izviniću
joj se. Sadi, čim se malo povrati. Da li će sama otpuzati u bočicu?“
„Obično se tako ponaša.“
„Možda bi to bilo najbezbednije zasad. Stavi joj bocu na oltar,
neka se sama uvuče i tamo duri.“
„Najverovatnije si u pravu“, saglasio se.
„Ima li očuvanih soba u kući?“ upita Polgara Svilenog.
On klimnu. „Manje-više. Čandimi i čuvari su spavali u njima.“
Pogledala je oko sebe po prestonoj dvorani prepunoj leševa.
„Zašto se ne bismo onda udaljili odavde?“, predloži Belgaratu. „Ovo
mesto izgleda kao bojište, a miris krvi baš i nije prijatan/’
„Ali zašto?“, upita Se’Nedra. „Idemo dalje u potragu za
Zandramas, zar ne?“
„Do jutra nećemo nigde, mila“, odgovori Polgara. „Napolju je
mračno i hladno, a svi smo umorni i gladni.“
„Ali...“
„Iako su Čandimi i čuvari pobegli, Se’Nedra, ne možemo biti
sigurni koliko su daleko odmakli. A pri tom, tu su i psi. Hajde da ne
ulećemo noću u šumu kada ne možemo da vidimo ni šta se krije iza
prvog drveta.“
„Ima smisla, Se’Nedra“ reče Kadifa. „Hajde da se naspavamo i
rano izjutra nastavimo dalje.“
Malena kraljica uzdahnu. „Valjda ste u pravu“ priznade. „Samo
što...“
„Zandramas mi ne može umaći, Se’Nedra“, uveravao ju je
Garion. „Kugla zna kuda je otišla.“
Pratili su Svilenog iz prestone dvorane i krenuli uz krvavi
hodnik. Garion se trudio koliko god je mogao da zaštiti Se’Nedru od
prizora zgurenih obličja Čuvara i Karenda koje je pobio u gnevnom
jurišu ka Torakovoj prestonoj dvorani. Na pola puta kroz hodnik
281
Svileni je otvorio vrata i pružio baklju koju je skinuo sa zida. „Ova
je najbolja koju sam našao“, reče Polgari. „Barem se neko potrudio
i počistio je.“
Pogledala je po prostoriji. Izgledala je kao kasarna. Ležajevi su
bili postavljeni pored zidova, a u sredini je bio veliki sto s klupama.
Preko puta ulaza nalazilo se ognjište s poslednjim tinjavim
žeravicama.
„Poslužiće“, reče.
„Bolje da se pobrinem za konje“, ponudi se Durnik. „Postoji li
štala negde na imanju?“
„Eno je skroz na drugom kraju dvorišta’, odgovori Beldin.
„Čuvari koji su ovde obitavali sigurno su sačuvali nešto sena i vode
za svoje konje.“
„Odlično“, Durnik će.
„Da li bi mi doneo zavežljaje s lončićima i namirnicama, mili?“,
upita Polgara.
„Naravno.“ Zatim je otišao, a Tot i Eriond su krenuli za njim.
„Odjednom sam tako umoran da jedva mogu da stojim“ izjavi.
Garion i sruši se na klupu.
„Ništa me to ne iznenađuje“, gunđao je Beldin. „Bio si prilično
zauzet večeras.“
„Hoćeš li s nama?“, upita Belgarat.
„Ne, ne verujem“, odgovori Beldin prućivši se na klupu. „Hoću
da saznam gde je Nahaz odveo Urvona.“
„Moći ćeš da ga pratiš?“
„O, jašta.“ Beldin dotaknu nos. „Mogu da nanjušim demona i
šest dana nakon što je prošao. Pratiću Nahazov trag poput pravog
lovačkog kera. Neću dugo biti odsutan. Vi nastavite za Zandramas,
a ja ću vas stići negde usput.“ Grbavac zamišljeno počeša bradu.
„Mislim da možemo biti prilično sigurni da Nahaz neće Urvona
puštati iz vida. Ipak je Urvon Torakov učenik, ili je barem bio.
Koliko god da ga prezirem, moram pošteno priznati da ima snažan
um. Nahaz će morati skoro stalno da mu priča kako mu se ne bi
vratio razum. Tako da, ako je naš Gospodar demona krenuo u
Daršivu da nadgleda svoje spodobe, prilično je sigurno da je sa
sobom poveo Urvona.“
„Budi pažljiv, molim te.“
282
 „Nemoj mi se sad raznežiti, Belgarate. Samo ti meni ostavi neki
trag koji ću moći da nađem i pratim, da te ne tražim po celoj
Maloriji.“
Sadi se vratio iz prestone dvorane noseći svoju crvenu kožnu
torbu u jednoj ruci, a u drugoj Zitinu bočicu. „Još je vrlo
uznemirena“, reče Kadifi. „Ne ceni to što je bila korišćena kao
oružje.“
„Rekla sam ti da ću joj se izviniti“, uzvratila je. „Sve ću joj
objasniti. Sigurna sam da će razumeti.“
Svileni je začuđeno posmatrao plavojku. „Reci mi“, zausti, „kako
ti nije smetalo kad si je prvi put stavila u haljinu?“
Zasmejala se. „Da budem potpuno iskrena, prinče Keldare, taj
prvi put sam se na jedvite jade suzdržavala da ne vrisnem.“

283
 Dvadeseto poglavlje

NAREDNOG JUTRA S PRVIM SVETLOM, koje je zapravo bilo tek

razređena tmina na obzorju gde su se gusti oblaci sjurili bežeći od
hladnog vetra s planina, Svileni se vratio u prostoriju u kojoj su
proveli noć. „Motre na kuću“ reče.
„Koliko ih je?“, upita Belgarat.
„Video sam jednog. Siguran sam da ih ima još.“
„Gde se nalazi? Mislim, taj kojeg si video.“
Svileni se brzo pakosno iskezi. „Posmatra nebo. Barem izgleda
kao da posmatra. Leži na leđima otvorenih očiju.“ Iz čizme je
izvukao bodež i tugaljivo se zagledao u nekada oštro sečivo. „Znate
li kako je teško progurati nož kroz verižnu košulju?“
„Mislim da ih zato ljudi nose, Keldare“, Kadifa će. „Bolje bi ti
bilo da koristiš ovako nešto.“ Odnekud iz svoje prefinjene, ženske
odeće izvuče bodež duge i uzane oštrice s vrhom poput igle.
„Mislio sam da radije koristiš zmije.“
„Uvek koristi odgovarajuće oružje, Keldare. Sigurno ne bih
terala Zit da razbije zube na verižnjači.“
„Da li biste vas dvoje neki drugi put raspravljali o poslovnim
tajnama?“ prekide ih Belgarat. „Ima li ime taj momak što se
iznenadno zainteresovao za nebo?“
„Nije nam se baš ukazala prilika da se upoznamo“, odgovori
Svileni, i vrati svoj bodež oštećene oštrice u čizmu.
„Mislio sam šta je dotični, a ne ko je.“
„A, pa bio je Čuvar hrama.“
„Znači nije bio Čandim?“
284
 „Samo mi je njegova oprema predstavljala problem.“
Starac zagunđa.
„Sporo ćemo napredovati ako budemo morali da zagledamo iza
svakog drveta i žbuna na putu“, oglasi se Sadi.
„Jasno mi je to“, saopšti Belgarat tegleći resicu uveta. „Deder da
malo razmislim kako ćemo.“
„A dok ti odlučuješ, ja ću spremiti doručak“, reče Polgara
odloživši četku za kosu. „Šta biste želeli?“
„Kašu?“, upita Eriond s nadom.
Svileni uzdahnu. „To je papazjanija, Erionde. Papazjanija.“ Brzo
pogleda Polgaru, čije su oči odjednom postale hladne. „Oprosti,
Polgara“, izvinjavao se, „ali naša je dužnost da obrazujemo mlade,
zar ne misliš tako?“
„Ja mislim da mi treba još drva za potpalu“, odgovorila je.
„Ovog časa ću se pobrinuti.“
„Preljubazan si.“
Svileni je prilično hitro napustio prostoriju.
„Da li si nešto smislio?“ upita grbavi Beldin Belgarata.
„Ponešto. Ali sve što smislim malo manjka.“
„Zašto ne bi meni prepustio da ih se rešim?“, upita kvrgavi
čarobnjak ispruživši se na klupi pokraj ognjišta i zamišljeno
češkajući stomak. „Imao si zamornu noć, starac od deset hiljada leta
treba da čuva snagu.“
„Stvarno ti je to zabavno? Zašto ne kažeš odmah dvadeset ili
pedeset? Razvući besmislenost do krajnjih granica.“
„Opa“, reče Beldin, „nešto smo naprašiti od jutros? Pol, ima li
tu negde pri ruci piva za mene?“
„Zar pre doručka, striče?“ upitala je mešajući obrok u velikom
loncu na ognjištu.
„Samo da spremim stomak za papazjaniju.“
Pogledala ga je sasvim smireno.
Iscerio joj se i potom obratio Belgaratu: „Ozbiljno ti pričam“,
nastavio je, „zašto ne bi meni prepustio da se pozabavim šunjalima
po žbunju oko kuće? Keldar će iskrzati svaki nož koji ima, a Lizel će
naterati onu jadnu gujicu da istupi očnjake do desni, pa opet nećete
biti sigurni da li ste očistili okolnu šumu. Pošto ja ionako idem u

285
drugom pravcu, mogao bih da napravim nešto razmetljivo da
zaplašim čuvare i Karende i za sobom ostavim široki trag za
Čandime i pse. Mene će pratiti, a vama će ostaviti šumu kroz koju
možete bezbrižno da projašete.“
Belgarat ga upitno pogleda. „Šta si tačno naumio?“
„Još razmišljam o tome.“ Patuljak se zamišljeno zavali. „Treba
da shvatimo, Belgarate, da Čandimi i Zandramas već znaju da smo
ovde i nema mnogo smisla iskradati se na prstima. Malo buke neće
naškoditi.“
„Valjda si u pravu“, saglasi se Belgarat. Pogledao je Gariona.
„Ima li nagoveštaja od Kugle kuda se Zandramas zaputila nakon što
je otišla odavde?“
„Osećam samo neznatni trzaj ka istoku.“
Beldin zagunđa. „Ima smisla. Pošto Urvonovi vojnici tumaraju
po čitavom Katakoru, najverovatnije je htela da stigne do najbliže
nečuvane granice, i to što pre. Što bi bilo kod Dženoa.“
„Da li je granica između Dženoa i Katakora nebranjena?“ upita
Kadifa.
„Ma, oni i ne znaju gde je tačno granica.“ Frknu. „Barem ne u
šumi. Tamo gore ionako nema ničeg osim drveća, tako da ih ne
interesuje.“ Ponovo se obratio Belgaratu: „Nemoj mnogo da
računaš na ono što si dosad saznao“, poručio je. „Mnogo smo
nagađali u Mal Zetu, i sve što smo smislili imalo je veze s istinom
jedino u pretpostavkama. Ovde u Maloriji je sve u zaverama, pa bi
bilo mudrije da se spremiš na to da neće sve biti baš onako kako si
zamislio.“
„Garione“, oglasi se Polgara pored ognjišta, „vidi možeš li da
pronađeš Svilenog. Doručak je skoro gotov.“
„Evo, sad ću, tetka Pol“, odgovori bez razmišljanja.
Nakon što su obedovali, ponovo su se spakovali i odneli
zavežljaje u štalu.
„Izađite na sporedni ulaz“, reče Beldin dok su prelazili
dvorištem. „Dajte mi otprilike jedan sat pre nego krenete.“
„Već odlaziš?“ upita Belgarat.
„Pa, mogao bih. Ništa nećemo postići ako samo sedimo i
razglabamo. Nemoj da zaboraviš da mi ostaviš neki trag.“
„Postaraću se. Voleo bih kad bi mi rekao šta si naumio.“
286
 „Samo ti meni veruj.“ Kvrgavi čarobnjak mu namignu. „Nađite
negde zaklon i nemojte se pojavljivati pre nego što sva buka utihne.“
Pakosno se iscerio i u iščekivanju protrljao prljave dlanove. Utom je
zatreperio i odleteo u obličju plavičastog jastreba.
„Mislim da je bolje da se vratimo u kuću“, predloži Belgarat. „Šta
god da je smislio vrlo verovatno podrazumeva i drvlje i kamenje na
sve strane.“
Ponovo su ušli u kuću i vratili se u prostoriju u kojoj su prenoćili.
„Durniče“, Belgarat će, „hoćeš li zatvoriti kapke na prozorima? Ne
bih da nam se srča razleti po sobi.“
„Ali onda nećemo moći da posmatramo“, pobuni se Svileni.
„Ubeđen sam. đa ćeš preživeti i da ne gledaš. Štaviše,
najverovatnije i ne želiš to da vidiš.“
Durnik je prišao prozoru, malo ga odškrinuo i zatvorio kapke.
Utom se visoko nad njima, kuda je jastreb odleteo, začula
potmula buka nalik nadolazećoj grmljavini uz jak nalet vetra.
Torakova kuća se zatresla kao da je šiba silni vetar, a tanki zraci
neznatne svetlosti koji su prodirali kroz proreze na kapcima nestali
su u potpunoj tmini. Zatim se visoko iznad kuće prolomio glasan
vrisak.
„Demon?!“, zavapi Se’Nedra. „Da li je to demon?“
„Samo naličje demona“, ispravi je Polgara.
„Kako iko može đa ga vidi u tom mraku napolju?“, upita Sadi.
„Oko kuće je mračno jer je i sama kuća unutar tog privida.
Vojnici koji se skrivaju u šumi moći će da ga vide, zapravo da ga
predobro vide.“
„Zar je toliko velik?“ Sadi je delovao uplašeno. „Ali ova kuća je
ogromna.“
Belgarat se nasmeši. „Beldin nikad nije bio zadovoljan
polovičnim razmerama“, reče.
Odozgo se još jednom prolomi urlik, ali sad su ga ispratili vrisci
i bolni povici.
„Šta sada radi?“ upita Se’Nedra.
„Neka vrsta predstave, valjda.“ Belgarat slegnu ramenima.
„Verovatno je vrlo nakićena. Pretpostavljam da se svi iz okoline
zabavljaju spektaklom prikaze demona koji žive proždire ljudske
prikaze.“
287
 „Hoće li ih to preplašiti?“ upita Svileni.
„Zar tebe ne bi uplašilo?“
Visoko iznad njih začula se jezovita brundava rika.
„Gladan!“ čulo se. „Gladan! Hoće hranu! Hranu!“ Osetili su
kako se tlo trese pod njima i začuli tresak kao da je ogromna noga
sravnila čitavo jutro šume. Propratio ga je još jedan tresak, pa još
jedan kako je Beldinova ogromna prikaza odmicala. Svetio se vratilo
i Svileni pohita ka prozoru.
„Ne bih da sam na tvom mestu“, Belgarat ga upozori.
„Ali...“
„Ne želiš to da vidiš, Svileni. Veruj mi na reč. Ne želiš da vidiš.“
Zaglušujući bat džinovskih koraka nastavio je da se prolama po
obližnjoj šumi.
„Koliko još?“ upita Sadi potreseno.
„Rekao je oko sat“, odgovori Belgarat. „Vrlo verovatno će
iskoristiti svaki minut. Hoće da ostavi trajan utisak na svakog u
okolini.“
Začuli su se užasnuti vrisci iz pravca šume i treska se nastavila.
Zatim se prolomio još jedan zvuk, silna rika koja je jenjavala negde
u daljini u pravcu jugozapada, koju je ispratio sve tanji pritisak
Beldinove volje.
„Odvlači Čandime“, reče Belgarat. „Što znači da je rasterao
čuvare i Karende. Spremimo se za pokret.“
Potrajalo je dok su umirili izbezumljene konje. Na kraju su
uspeli da ih natovare i izjašu u dvorište. Garion je opet obukao
verižnjaču i šlem i okačio teški štit na jabuku sedla iza sebe. „Moram
li da nosim koplje?“ upita.
„Najverovatnije ne“, odgovori Belgarat. „Male su šanse da
naletimo na nekog.“
Izjahali su na zadnji izlaz i ušli u gustu šumu. Obilazili su crnu
kuću dok nisu izbili na istočnu stranu, gde je Garion isukao Rivin
mač. Lagano ga je držao i zamahnuo nekoliko puta napred-nazad
dok nije osetio trzaj. „Trag vodi onamo“, reče i pokaza na jedva
vidljivu stazicu koja se gubila u šumi.
„Odlično“, Belgarat će. „Barem nećemo morati da se probijamo
kroz kojekakvo rastinje.“

288
 Prošli su travnatu čistinu koja je okruživala Torakovu kuću i ušli
u šumu. Gotovo da nije bilo tragova skorijeg korišćenja staze i
povremeno je bilo teško uopšte je uočiti.
„Izgleda da je neko ovde odjurio u žurbi.“ Svileni se iscerio i
pokazao na različite delove opreme razbacane po stazi.
Izbili su na vrh jednog brdašca i ugledali široki trag uništenja
koji se prostirao šumom i vodio u pravcu jugozapada.
„Oluja?“, upita Sadi glasno.
„Ne“, odgovori Belgarat. „Beldin. Čandimi neće imati poteškoća
da mu uđu u trag.“
Mač u Garionovoj ruci i dalje je bio nepogrešivo uperen ka stazi
koju su već pratili. Uvereno ih je vodio dalje i oni ubrzaše u kas. Sve
dublje su zalazili u šumu. Nakon otprilike jedne lige stazica ih
povede nizbrdo, podalje od podnožja planina i ka gustim šumovitim
ravnicama koje su se prostirale istočno od karendskih planina.
„Ima li ovde gradova?“ upita Sadi gledajući ka nebu preko
krošnji.
„Akad je jedino nešto veće na putu do granice“ reče Svileni.
„Ne verujem da sam ikada čuo za Akad. Kakav je?“
„Pravi svinjac“ odgovori Svileni. „Kao i većina karendskih
gradova. Izgleda da mnogo vole blato.“
„Zar nije onaj melsinski birokrata iz Akada?“ upita Kadifa.
„Barem je tako rekao“, odvrati Svileni.
„I zar nije rekao da tamo ima demona?“
„Bilo je demona“, ispravi je Belgarat. „Siradis nam je rekla da je
Nahaz povukao sve demone iz Karende i poslao ih u Daršivu da se
bore protiv tamošnjih Grolima.“ Počeša se po bradi. „Mislim da
ćemo ipak zaobići Akad. Iako su demoni verovatno otišli, karendski
fanatici sigurno nisu i ne verujem da su im već stigle vesti o pogibiji
Menge. U svakom slučaju, biće gadno u Karendi dok se Zakatova
armija ne vrati iz Ktol Murgosa da povrati red.“
Nastavili su da jašu, zastavši samo da ručaju.
Oblaci koji su zaklanjali nebo nad Ašabom razišli su se do
sredine popodneva i sunce je ponovo zasijalo. Staza se proširila, a
sada je na njoj bilo primetnih tragova da je češće korišćena, dok se
na kraju nije pretvorila u drum. Opet su ubrzali, dobro napredujući.

289
 Kako se približilo veče, odjahali su podalje od druma i ulogorili
se za noć u manjoj udolini odakle se svetlost vatre nije mogla videti.
Obedovali su i Garion se odmah nakon večere zavukao u svoj ležaj.
Iz nekog razloga bio je potpuno smlavljen.
Nakon pola sata Se Nedra mu se pridružila u šatoru.
Uvukla se pod ćebad i naslonila glavu na njegova, leđa. Potom
je neutešno uzdahnula. „Sve je bilo samo gubljenje vremena, zar
ne?“ upita. „Mislim na odlazak u Ašabu.“
„Zapravo i nije, Se’Nedra“, odgovori joj na ivici sna. „Morali smo
da odemo tamo kako bi Kadifa mogla da ubije Harakana.
Bio je to jedan od zadataka koji su morali da se ispune pre nego
Što stignemo na mesto koje više ne postoji.“
„Da li nam išta od toga pomaže, Garione?“ upita. „Ponekad se
ponašaš kao da veruješ u sve te baljezgarije, a ponekad kao da ne
veruješ. Da je Zandramas stvarno bila tamo s našim sinom, ne bi je
pustio da ode iako se uslovi nisu ispunili, zar ne?“
„Naravno da ne bih“, reče namrgođeno,
„Onda zapravo i ne veruješ, zar ne?“
„Nisam potpuni fanatik ako na to misliš, ali previše sam toga
video što se zbilo baš onako kao što je proročanstvo proreklo da bih
sada sve zanemario.“
„Ponekad mi se čini kao da više nikad neću videti bebu“, reče
umornim, tihim glasom.
„Nikad ne smeš ni pomisliti tako nešto“, uzvrati joj. „Naravno
da ćemo sustići Zandramas i naravno da ćemo vratiti Gerana kući.“
„Kući“, uzdahnula je. „Toliko dugo putujemo da više ne mogu
da se setim kako izgleda.“
Uze je u naručje, zagnjuri lice u njenu kosu i čvrsto je zagrli.
Uzdahnula je ubrzo i utonula u san. Uprkos njegovoj dubokoj
izmorenosti, zaspao je prilično kasno.
Sledeći je dan bio topao i bez oblaka. Vratili su se na drum i
nastavili ka istoku uz mač Rive Gvozdene Ruke koji je pokazivao
pravac.
Oko sredine prepodneva Polgara je doviknula Belgaratu na čelu.
„Oče, neko se krije nedaleko od druma tamo napred.“
Usporio je konja do laganog hoda. „Čandim?“, upita razdraženo.

290
 „Ne, nego malorijski Angarak. Prilično je preplašen i ne baš
razuman.“
„Planira li nekakvo zlodelo?“
„Ništa taj ne planira, oče. Misli mu nisu dovoljno sređene za
tako nešto.“
„Zašto ne bi krenuo da ga isteraš na čistinu, Svileni?“ predloži
starac. „Ne sviđa mi se kad me neko uhodi, bio on normalan ili ne.“
„Gde se otprilike nalazi?“ upita čovečuljak Polgaru.
„U šumi, nešto malo dalje od onog sasušenog drveta.“
Svileni klimnu. „Idem da porazgovaram s njim“, reče. Obode
konja u trk i zaustavi se pored sasušenog drveta. „Znamo da si tu,
draškane“, pozva ljubazno. „Ne želimo ti nikakvo zlo, hajde izađi da
te vidimo.“
Nastupila je duga tišina.
„Hajde“, pozva Svileni. „Nemoj da se stidiš.“
„Ima li demona s vama?“, glas je zvučao preplašeno.
„Izgledam li ti kao neko ko bi se petljao s demonima?“
„Nećete me ubiti?“
„Naravno da nećemo. Hoćemo samo da razgovaramo s tobom,
ništa više.“
Opet je usledila duga tišina.
„Imate li hrane?“, glas je bio očajan.
„Mislim da ćemo ti naći nešto.“
Skriveni Angarak je razmišljao o ponudi. „U redu“, reče na
kraju. „Izlazim. Setite se da ste obećali da me nećete ubiti.“ Začulo
se krckanje među žbunjem i malorijski vojnik ispade posrćući na
drum. Crvena tunika bila mu je poderana, izgubio je šlem, a ostaci
čizama bili su mu privezani kožnim trakama za noge. Očigledno se
nije kupao niti brijao najmanje mesec dana. Oči su mu divljački
sijale, a glava mu se mahnito trzala. Prestrašeno je zurio u Svilenog.
„Ne izgledaš baš najbolje, prijatelju“, reče Svileni. „Gde ti je
jedinica?“
„Mrtvi, svi su mrtvi, pojeli ih demoni.“ Vojnikove su oči bile
sablasne. „Da li ste bili u Akadu?“ pitao je uplašeno. „Jeste li bili
tamo kada su se demoni pojavili?“
„Nismo, prijatelju. Upravo stižemo iz Vene.“

291
 „Reče da imate nešto hrane.“
„Durniče“, pozva Svileni, „da li bi doneo malo hrane za ovog
jadnička?“
Durnik odjaha do tovarnog konja i uze malo hleba i sušenog
mesa. Potom odjaha do Svilenog i do ludila preplašenog vojnika.
„Da nisi ti bio u Akadu kad su se demoni pojavili?“ upita sirotan.
Durnik odmahnu glavom. „Nisam“, odgovori, „ja sam s njim.“ I
tu uperi prstom u Svilenog. Potom predade mahnitom vojniku hleb
i meso.
Vojnik ih je zgrabio i počeo da ih proždire u velikim zalogajima.
„Šta se desilo u Akadu?“ Svileni će.
„Došli su demoni“, odgovori vojnik, još uvek ubacujući hranu u
usta. Onda zastade i upravi pogled u Durnika sa stravom u očima.
„Ubićeš me?“ upita.
Durnik se zagleda u njega. „Ne, čoveče“, odgovori zgađeno.
„Hvala ti.“ Vojnik sede pokraj puta i nastavi da jede.
Garion i ostali su se polako primicali pošto nisu hteli da oteraju
nemirnog sirotana.
„Šta se zapravo desilo u Akadu?“, navaljivao je Svileni. „Pošto
idemo u tom pravcu, hteli bismo da znamo šta da očekujemo.“
„Nemojte tamo“, reče vojnik pretrnuvši. „Užasno je, užasno.
Demoni su izašli iz nekih kapija okruženi mahnitim Karendima koji
su urlikali. Tada su počeli da kasape žitelje i bacaju komade mesa
demonima da jedu. Mom kapetanu su prvo odsekli obe ruke, a
potom i noge. Onda je jedan demon zgrabio što je ostalo od njega i
pojeo mu glavu. A ovaj je sve vreme vrištao.“ Polako je spustio
komad hleba i s užasom se zagledao u Se Nedru. „Gospo, hoćete li
me ubiti?“ zahtevao je.
„Naravno da neću!“ odvrati mu uzrujano.
„Ako ipak hoćete, molim vas nemojte me terati da gledam. I
molim vas, pokopajte me negde gde demoni ne mogu da me nađu i.
pojedu.“
„Neće te ona ubiti“, progovori Polgara strogo.
Vojniku su oči bile ispunjene nekakvom očajničkom čežnjom.
„Hoćete li vi onda, gospo?“ preklinjao je. „Ne mogu više da
podnesem užas. Molim vas, ubijte me nežno, kao što bi majka

292
učinila, a onda me sakrijte tako da me demoni ne nađu.“ Prekri lice
rukama i brižnu u plač.
„Daj mu još malo hrane, Durniče“, oglasi se Belgarat najednom
osetivši saosećanje. „Potpuno je lud, a mi mu nikako ne možemo
pomoći.“
„Mislim da ja mogu nešto da učinim, Drevni“, Sadi će. Otvorio
je svoju torbicu i izvadio bočicu s tečnošću boje ćilibara. „Kanite
nekoliko kapi na hleb koji ćete mu dati, vrli Durniče“, reče. „Smiriće
ga i darivaće mu nekoliko mirnih časova.“
„Saosećanje ti nekako ne pristaje, Sadi“, brecnu se Svileni.
„Možda“, promrmlja evnuh, „a možda me ipak ne razumete u
potpunosti, prinče Keldare.“
Durnik uze još hleba i mesa iz zavežljaja za mahnitog
malorijskog vojnika i darežljivo ih poprska Sadijevim napitkom.
Onda ih dade sirotanu i nastaviše dalje uz put.
Nakon što su se malo udaljili Garion je čuo kako ih doziva:
„Vratite se! Vratite se! Neko, bilo ko, vratite se i ubijte me. Majko,
molim te, ubij me!“
Garionu se stomak uskomeša i preplavi ga talas sažaljenja.
Stegao je zube i zajahao dalje, pokušavajući da potisne očajničke
molbe otpozadi.
Skrenuli su severno od Akada istog popodneva, zaobišavši grad,
pa se vratiše na drum otprilike dve lige dalje. Trzaj mača koji je
Garion naslonio na jabuku sedla potvrdio je činjenicu da je
Zandramas zaista prošla tuda i da je nastavila istim putem
severoistočno ka nesigurnoj bezbednosti granice između Katakora i
Dženoa.
Te noći su se ulogorili u šumi nekoliko kilometara severno od
puta i rano izjutra nastavili dalje. Put se neko vreme protezao preko
otvorenih polja. Bio je duboko izrovan i još prilično mek po ivicama.
„Karendi ne uzimaju za ozbiljno održavanje puteva“, zapazi
Svileni škiljeći na jutarnjem suncu.
„Primetio sam“, odgovori Durnik.
„Tako sam i mislio.“
Nekoliko liga dalje put je opet ulazio u šumu i nastavili su da
putuju kroz hladnu, vlažnu senku visokih četinara.
Utom začuše negde ispred prodoran tutanj.
293
 „Predlažem da krajnje obazrivo nastavimo dok ne prođemo to.“
Svileni je šaputao.
„Kakav je to zvuk?“ upita Sadi.
„Bubnjevi. Ispred je hram.“
„Zar u šumi?“ evnuh je bio iznenađen. „Mislio sam da su
Grolimi vezani za gradove.“
„Nije grolimski hram, Sadi. Nema nikakve veze s obožavanjem
Toraka. Štaviše, ovakva mesta su Grolimi redovno spaljivali kad bi
nabasali na njih. Pripadaju staroj veri ovog područja.“
„Misliš na obožavanje demona?“
Svileni klimnu. „Većinu su odavno napustili, ali ipak se tu i tamo
nabasa na neki. Bubnjevi su prilično jasni znaci da je ovaj ispred nas
otvorio radnju.“
„Možemo li da ga zaobiđemo?“, upita Durnik.
„Verovatno ćemo moći“, odgovori čovečuljak. „Karendi spaljuju
određenu gljivu u svojim obrednim vatrama. Isparenja čudno utiču
na čula.“
„A tako?“ progovori Sadi sa zanimanjem.
„Batali“, odbrusi Belgarat. „U toj crvenoj torbi već imaš
dovoljno toga.“
„Nevina naučnička radoznalost, Belgarate.“
„Svakako.“
„Šta obožavaju“, upita Kadifa, „ako su demoni napustili
Karendu?“
Svileni se namršti. „Ritam nije kako treba“, reče.
„Nisi valjda odjednom postao i muzički znalac, Keldare?“ upita
ga.
Odmahnuo je glavom. „Prolazio sam već ovakvim mestima i
lupanje u bubnjeve je uvek bilo prilično mahnito prilikom tih
obreda. A ovaj je previše ritmički odmeren. Kao da iščekuju nešto.“
Sadi slegnu ramenima. „Neka čekaju“, reče. „Nas se to ne tiče,
zar ne?“
„Nismo baš sigurni, Sadi“, uzvrati mu Polgara. Obratila se
Belgaratu: „Sačekajte me ovde, oče. Idem da proverim.“
„Previše je opasno, Pol“, pobuni se Durnik.

294
 Nasmešila se. „Na mene neće obratiti pažnju, Durniče.“ Sjahala
je i odšetala uz drum. Najednom je obujmi sjaj maglovite svetlosti.
Kad je svetlost uminula, velika snežna sova poletela je među drveće
i nečujno skliznula na mekim, tihim krilima.
„Iz nekog razloga ovo mi uvek sledi krv“, promrmlja Sadi.
Čekali su uz odmerene zvuke bubnjeva.
Garion je sjahao i proverio kolan. Potom je odšetao malo dalje
da pruži noge.
Oko deset minuta kasnije Polgara se vrati lebdeći na belim
krilima pod niskim krošnjama. Kada je povratila ljudsko obličje, lice
joj je bilo bledo a oči ispunjene gađenjem. „Odvratno!“, izjavi.
„Odvratno!“
„Šta je bilo, Pol?“, oglasi se Durnik brižno.
„Žena se porađa u tom hramu.“
„Nisam baš siguran da je hram pogodno mesto, ali ako joj je bilo
potrebno skrovište...“ kovač slegnu ramenima.
„Hram je bogami namerno odabran“, odvrati ona. „Dete koje se
rađa nije ljudsko biće.“
„Ali...“
„Demon?!“, zavapi Se’Nedra.
Polgara se zagleda u Belgarata. „Moramo da se umešamo, oče“
reče mu. „Ovo se mora zaustaviti.“
„Kako da ih zaustavimo?“ upita Kadifa zatečeno. „Hoću reći, ako
se žena već porađa...“ kaza i raširi ruke.
„Možda ćemo morati da je ubijemo“, objasni Polgara hladno.
„Možda ni to neće sprečiti ovaj nakaradni porođaj. Možda će biti
potrebno da porodimo to demonsko dete i potom ga ugušimo.“
„Ne!“ povika Se’Nedra. „To je samo beba! Ne možete je ubiti!“
„Nije to obična beba, Se’Nedra. To je polučovek, poludemon,
stvorenje ovog sveta, a porod onog drugog. Ako se omogući da živi,
isterivanje će biti nemoguće i ono će postati stalna pretnja.“
„Garione!“ zaplaka Se Nedra. „Nemoj joj dopustiti.“
„Polgara je u pravu, Se’Nedra“, reče Belgarat. „Stvorenje ne sme
da živi.“
„Koliko se Karenda okupilo tamo?“ upita Svileni.

295
 „Šestoro ih je van hrama“, odgovori Polgara. „ Možda ih ima još
unutra.“
„Koliko god da ih je, moraćemo da ih se rešimo“, izjavi. „Čekaju
rođenje nečega za šta veruju da je božanstvo i do smrti će braniti
novorođenog demona.“
„U redu onda“, Garion će hladno, „hajde da im uslišimo želje.“
„Zar ti podržavaš ovo?“, povika Se’Nedra.
„Nije mi pravo“, prizna, „ali ne vidim neki drugi izbor.“
Pogledao je Polgaru. „Ne postoji nikakav način da se vrati tamo
odakle potiču demoni?“ upita je.
„Nikakav“, odgovori mu ravnim glasom. „Ova; svet će mu biti
dom. Nije prizvano niti ima gospodara. Za dve godine će postati
grozota kakvu ovaj svet još nije video. Mora biti uništeno.“
„Možeš li ti to, Pol?“ upita Belgarat.
„Nemam drugog izbora, oče“, odvrati mu. „Prosto moram to da
obavim.“
„U redu onda“, obrati se starac svima.
„Moramo da ubacimo Pol u taj hram, a to znači suočavanje s
Karendima.“
Svileni izvuče bodež iz čizme. „Trebalo je da ga naoštrim“,
promrmlja žalostivo posmatrajući iskrzanu oštricu.
„Hoćeš li da ti pozajmim jedan?“, upita Kadifa.
„Ne, u redu je, Lizel“, odgovori. „Imam još nekoliko za svaki
slučaj.“ Vratio je bodež u čizmu i izvukao drugi iz kanija skrivenih
na krstima i još jedan tik podno vrata na leđima.
Durnik podiže svoju sekiru sa sedla. Nije bio srećan. „Da li zaista
moramo ovo da radimo, Pol?“, upita.
„Da, Durniče. Bojim se da moramo.“
Uzdahnuo je. „Dobro onda“, reče. „Hajde da završimo s tim.“
Polako su jahali kako ne bi upozorili fanatike.
Karendi su sedeli oko velikog izdubljenog debla u koji su
ritmično udarali. Odavao je tup tutnjavi zvuk. Bili su obučeni u
grubo štavljene kožne prsluke i pantalone od prljavog platna, imali
su neugledne brade, a kose su im bile umršene i masne. Lica su im
bila odvratno obojena.
„Idem ja prvi“, progunđa Garion ostalima.

296
 „Nećeš valjda da ih izazivaš na dvoboj ?“ prošapta Svileni.
„Nisam ubica, Svileni“, odvrati Garion tiho. „Možda jedan ili
dvojica imaju dovoljno soli u glavi pa će pobeći, što će značiti da
ćemo morati da ubijamo manje ljudi.“
„Kako hoćeš, ali očekivati razum u Karenda samo je po sebi
nerazumno.“
Garion namah osmotri okolinu. Drveni hram je bio sagrađen od
poluistrulelih balvana, bio je prilično nagnut na jednu stranu, a
uzduž po glavnoj gredi bio je postavljen, red mahovinom
prekrivenih lobanja koje su prazno zurile. Tlo ispred hrama je bilo
od nabijene zemlje, a nedaleko od bubnjara dimila se vatra.
„Čuvaj se onog dima“, šapnu Svileni upozorenje. „Počećeš
svašta da viđaš ako se nagutaš toga.“
Garion klimnu i osvrnu se oko sebe. „Jesmo li svi spremni?“
upita tiho.
Svi klimnuše potvrdno.
„Dobro.“ Obode Kretijena i stušti se na čistinu. „Bacite oružje!“
viknu zatečenim Karendima.
Umesto da ga poslušaju, baciše udaraljke i mašiše se raznih
sekira, kopalja i mačeva i krenuše prkosno da viču.
„Vidiš?“, Svileni će.
Garion stegnu zube i krenu u juriš, a mač mu planu. Dok je
jurišao na protivnike u kožnim prslucima, ugledao je još četvoricu
kako izlaze iz hrama. Međutim, čak i s ovim pojačanjem, nisu bili
dorasli Garionu i njegovim prijateljima na konjima. Dvojicu
Karenda Garion pokosi mačem u prvom jurišu, a onaj koji je
namerio da ga u leđa proburazi kopljem širokog vrha sruši se pod
udarcem Durnikove sekire. Sadi je ogrtačem skrenuo mač koji je
krenuo da ga nabode i zatim je skoro gizdavim pokretom ubo
mačevaoca u grlo svojim otrovnim bodežom. Koristeći svoj teški
štap kao palicu, Tot je dvojicu srušio na zemlju. Udarci su mu
zazvonili kao lomljava kostiju. Mahniti usklici Karenda premetnuše
se u bolne jauke dok su padali. Svileni je skočio iz sedla, poput
akrobate se okrenuo u vazduhu i vešto nožem rasporio jednog
fanatika dok je istovremeno drugi hitnuo u grudi debeljka koji je
pokušao da zamahne sekirom. Kretijen se tako brzo okrenuo da je

297
skoro zbacio Gariona iz sedla dok je palog Karenda pregazio
čelikom potkovanim kopitima.
Jedini preostali fanatik stajao je u dovratku trošnog hrama. Bio
je dosta stariji od svojih saboraca, a na licu mu je bila istetovirana
jeziva maska. U rukama je držao samo štap s lobanjom na vrhu.
Vitlao ga jek njima dok je vrištao neku vradžbinu. Reči mu se ipak
naglo prekinuše kad je Kadifa gracioznim pokretom bacila nož k
njemu. Vrač je iznenađeno zurio u balčak noža što mu je virio iz
grudi. Potom se polako preturi unazad.
Nakon kratkog zatišja, prekinutog jedino jaucima dvojice
muškaraca koje je Tot osakatio, iz hrama odjeknu oštri vrisak žene.
Garion je đipio sa sedla, preskočio telo u dovratku i pogledao u
veliku zadimljenu prostoriju.
Na grubom oltaru kod suprotnog zida ležala je polunaga žena.
Bila je vezana za oltar tako da su joj i noge i ruke bile raširene,
delimično prekrivena prljavim ćebetom. Lice joj je bilo izobličeno,
a trbuh neverovatno velik i naduven. Opet je vrisnula i potom
progovorila između uzdaha.
„Nahaz! Magraš Klat Gričak! Nahaz!“
„Ja ću se pobrinuti za nju, Garione“, začu se Polgara strogo iza
njega. „Sačekaj napolju s ostalima.
„Da li ih je bilo još unutra?“ upita Svileni kad je izašao.
„Samo žena. Tetka Pol je s njom.“ Garion najednom shvati da se
neobuzdano trese.
„Kakvim je to jezikom pričala?“, oglasi se Sadi pažljivo čisteći
otrovni bodež.
„Jezikom demona“, odgovori Belgarat. „Zvala je oca deteta.“
„Nahaza?“, Garion će iznenađeno.
„Ona misli da je to Nahaz“, reče starac. „Možda greši, a možda i
ne.“
U hramu je žena opet vrisnula.
„Da li je neko povređen?“ žustro će Durnik.
„Samo oni tamo“, odvrati Svileni i pokaza na pale Karende.
Zatim je čučnuo i više puta zabio bodeže u zemlju da očisti krv sa
njih.
„Keldare“, obrati mu se Kadifa čudnim slabašnim glasom, „da li
bi mi dodao nož?“
298
 Garion ju je pogledao i primetio da je prebledela i da joj se ruke
tresu. Tada je shvatio da ta pomalo nadobudna devojka možda i nije
toliko surova koliko je mislio.
„Svakako, Lizel“, odgovori Svileni ravnodušno. Čovečuljak je
očigledno razumeo razlog njenog nemira. Ustao je, otišao do
dovratka i izvukao nož iz vračevih grudi. Pažljivo ga je obrisao i
vratio joj ga. „Zašto se ne bi vratila i ostala sa Se’Nedrom?“,
predložio je. „Mi ćemo počistiti ovde.“
„Hvala ti, Keldare“, reče, okrenu konja i odjaha s čistine.
„Ipak je ona tek devojka“, obrati se Garionu braneći je. „Mada
jeste vesta“, dodade uz ton ponosa.
„Jašta“, saglasi se Garion. „Veoma je vešta.“ Pogledao je oko
sebe po izvijenim telima koja su ležala na čistini. „Hajde da
odvučemo leševe iza hrama“, predloži. „Ovo mesto je užasno i bez
toga.“
Opet se začu vrisak iz hrama.
Podne je došlo i neopaženo prošlo dok su Garion i ostali trpeli
vapaje žene na porođaju. Oko sredine popodneva vrisci su postali
znatno slabiji. Dok je sunce klonulo ka obzorju oglasio se poslednji
jezoviti urlik koji se polako stišao. Više se ništa nije čulo iz hrama i
nakon nekoliko minuta Polgara je izašla. Lice joj je bilo bledo, a ruke
i odeća potpuno krvavi.
„Jesi li dobro, Pol?“, zabrinuto će Belgarat.
„Umrla je.“
„A demon?“
„Dete je rođeno mrtvo. Nijedno još nije preživelo porođaj.“
Pogledala je svoju odeću. „Durniče, molim te donesi mi ćebe i nešto
vode da se operem.“
„Naravno, Pol.“ Suprug ju je zaklonio ćebetom, a Polgara se
skinu i baci odeću u hram. Potom se ogrnu ćebetom. „Spalite ga“,
reče. „Spalite ga do temelja.“

299
 Dvadeset prvo poglavlje

PREŠLI SU GRANICU KA DžENOU SUTRADAN OKO PODNEVA,

i dalje prateći Zandramasin trag. Svi su bili slabi od jučerašnjih
događaja i jahali su ćutke. Koju ligu posle prilično nejasne granice
zaustavili su se podalje od puta da obeduju. Prolećno sunce je bilo
veoma jarko i dan je bio prijatno topao. Garion se malo udaljio od
ostalih i posmatrao oblak žutih pčela kako marljivo obrađuju
poljanu divljeg cveća.
„Garione“, oglasi se Se’Nedra tanušnim glasom iza njega.
„Da, Se’Nedra?“ zagrlio ju je.
„Šta se zapravo desilo tamo?“
„Videla si koliko i ja.“
„Nisam na to mislila. Šta se desilo u hramu? Da li su ona jadnica
i njena beba stvarno prosto umrli ili ih je Polgara ubila?“
„Se’Nedra!“
„Moram da znam, Garione. Bila je tako smrknuta i pre nego što
je ušla u hram. Nameravala je da ubije bebu. A onda je izašla i rekla
nam da su i majka i beba umrli na porođaju. Nije li to malo zgodno?“
Duboko je uzdahnuo. „Se’Nedra, razmisli malo. Već dugo
poznaješ tetku Pol. Da li je ikad slagala?“
„Pa, ponekad mi nije rekla svu istinu. Govorila je samo delove
nečega, a ostatak prećutala kao tajnu.“
„To nije isto što i laganje, Se’Nedra, što i sama znaš.“
„Pa...“
„Ljuta si jer je rekla da ćemo morati da ubijemo to stvorenje.“
„Bebu“, ispravila ga je strogo.
300
 Uhvatio ju je za ramena i pogledao pravo u oči. „Ne, Se’Nedra.
To je bilo stvorenje — polučovek, poludemon — a u celosti
čudovište.“
„Ali bilo je tako malo, tako bespomoćno.“
„A odakle to znaš?“
„Sve su bebe male kad se rode.“
„Ne verujem da je ova bila. Video sam tu ženu na tren pre nego
što mi je tetka Pol rekla da napustim hram. Sećaš li se kako si bila
velika pre Geranovog rođenja? E, pa stomak one žene je bio
najmanje pet puta veći od tvog, a nije mnogo viša od tebe.“
„Šališ se?!“
„O, ne, kamo sreće. Nije bilo načina da se taj demon rodi a da
ne ubije majku. Mogao je i da joj raspara stomak.“
„Sopstvenoj majci?“ zavapi.
„Zar veruješ da bi voleo svoju majku? Demoni ne znaju da vole,
Se’Nedra. Zato su demoni. Srećom, demon je umro. Šteta je što je i
žena morala da umre, ali bilo je prekasno da išta učinimo za nju.“
„Imaš hladno srce, Garione.“
„O, Se’Nedra, znaš da nije tako. Svakako je bilo krajnje
neprijatno, ali niko od nas nije imao drugog izbora sem da uradi baš
ono što mora.“
Okrenula mu je leđa i krenula da se udaljava.
„Se’Nedra“, reče žureći da je uhvati.
„Šta je?“, pokušala je da se oslobodi njegovog stiska.
„Nismo imali izbora“, ponovio je. „Zar bi htela da Geran odrasta
u svetu ispunjenom demonima?“
Zagledala se u njega. „Ne“, strogo priznade. „Samo što...“ Ne
dovrši rečenicu.
„Znam“, zagrlio ju je.
„O, Garione.“ Iznenada ga obgrli i sve je opet bilo u redu.
Nakon što su obedovali nastavili su kroz šumu, povremeno
prolazeći pored sela koja su se krila među drvećem. Sela su bila
bedna, uglavnom su se sastojala od desetak neuglednih brvnara
okruženih ogradama od kolja. Obično je u svakom bilo dosta svinja
koje su brstile korenje oko sela.
„Izgleda da baš i nema mnogo pasa“, primeti Durnik.

301
 „Stanovnici ovih krajeva više vole svinje kao ljubimce“, reče
Svileni. „Karendi, kao rasa, imaju veliku naklonost ka prljavštini, a
svinje zadovoljavaju određene unutrašnje potrebe.“
„Da ti kažem nešto, Svileni“, poče kovač. „Bio bi mnogo
prijatniji saputnik kad se ne bi toliko trudio da sve okreneš na šegu.“
„To mi je mana. Već duže vreme posmatram ovaj svet i shvatio
sam da ako se ne smejem, najverovatnije ću završiti cmizdreći.“
„Sad se ne šegačiš?“
„Zar bih uradio tako nešto starom drugu.“
Oko kasnog popodneva drum je malo zavijao i oni uskoro
stigoše do ruba šume i račvanja puta.
„U redu. Kuda sad?“ upita Belgarat.
Garion podiže mač s jabuke sedla i zamaha njime dok ne oseti
poznati trzaj. „Desno“, odgovori.
„Tako mi je drago što si to rekao“, Svileni će. „Put ulevo vodi u
Kalidu, a pretpostavljam da su do njih doprle vesti o Harakanovoj
smrti. Čak i bez demona, grad je pun pomahnitalih. Neprijatno
mestašce za posetu. Poklonici gospodara Menge malo bi se uzrujali
kad bi čuli da je nestao i ostavio ih na cedilu.“
„Kuda vodi desni put?“ zapita Belgarat.
„Dole do jezera“, odgovori Svileni, „Karendsko jezero je najveće
na svetu. S obale ti se čini kao da posmatraš okean.“
Garion se namršti. „Deda“, zabrinuto će, „misliš li da
Zandramas zna da Kugla može da je prati?“
„Moguće je.“
„A da li onda zna da ne mogu da je pratim preko vode?“
„Ne bih znao.“
„Ali ako zna, zar nije moguće da je otišla na jezero kako bi
zamela trag? Mogla je da otplovi malo, vrati se i pristane gde god
poželi. Potom je mogla da ode u bilo kom pravcu i da joj mi nikad
više ne uđemo u trag.“
Belgarat se počeša po bradi, škiljeći od sunca. „Pol“ reče. „Ima
li Grolima u blizini?“
Na trenutak se usredsredila. „Nema ih u neposrednoj blizini,
oče“, odgovori.
„Dobro. Kad je Zandramas pokušala da petlja oko Se’Nedre još
u Rak Hagi, mogla si nakratko da se povežeš s njenim umom?“
302
 „Da, nakratko.“
„Tada je bila u Ašabi, je l’ tako?“
Ona klimnu glavom.
„Da li si osetila bilo kakav nagoveštaj gde je planirala da krene
odatle?“
Namrštila se. „Ništa određeno, oče, jedino blagi nagoveštaj da
želi da ide kući.“
„U Daršivu“, Svileni će pucnuvši prstima. „Znamo da je
Zandramas daršivsko ime, a Zakat je rekao Garionu da se u Daršivi
spremaju neredi.“
Belgarat zagunđa. „Nije mi to sigurno“, reče. „Bolje bih se
osećao kad bismo imali neku potvrdu.“ Pogledao je u Polgaru. „Šta
misliš, da li bi mogla ponovo da uspostaviš vezu s njom, makar na
tren? Samo mi pravac treba.“
„Ne verujem, oče. Pokušaću, ali...“ slegnu ramenima. Potom joj
se lice smiri i Garion oseti njenu volju kako se širi i obazrivo opituje
pred sobom. Nakon nekoliko minuta opustila je volju. „Štiti se, oče“,
uputi starcu. „Ništa ne mogu da osetim.“
Promrmlja psovku sebi u bradu. „Onda ćemo morati da siđemo
do jezera i raspitamo se. Možda ju je neko video.“
„Siguran sam da jeste“, reče Svileni, „ali Zandramas ima naviku
da utopi svoje mornare, sećaš se? Ako ju je iko video da se iskrcala,
taj najverovatnije dremka deset metara pod vodom.“
„Možeš li da smisliš neki drugi plan?“
„Ne mogu ovako na prepad.“
„Onda idemo do jezera.“
Dok je sunce lagano tonulo iza njih, prišli su povećem gradu na
oko pola kilometra od druma. Meštani su se okupili van ograde od
pruća koja je okruživala grad. Zapalili su ogromnu lomaču ispred
koje je stajao oltar od grubo tesanih balvana, ukrašen lobanjama.
Mršavko s nekoliko pera u kosi i avetinjskim šarama oslikanim po
licu i telu stajao je ispred oltara čarajući i bajući iz sveg glasa. Ruke
je molećivo pružio ka nebu, a u glasu mu se začu očajanje.
„Šta to radi?“ upita Se’Nedra.
„Pokušava da prizove demona kako bi ga meštani obožavali“,
objasni Eriond mirno.
„Garione!“ uzrujano će. „Zar ne bi trebalo da bežimo?“
303
 „Neće mu uspeti“, uveravao ju je Eriond. „Demon mu se više
neće odazvati. Nahaz im je zabranio.“
Vrač je prekinuo bajanje. Čak i s tolike razdaljine na licu mu se
mogla primetiti zgranutost. Među meštanima se razlegao ljutiti
žamor.
„Ova gomila postaje nezgodna“ primeti Svileni. „Bolje bi mu
bilo da u sledećem pokušaju dozove bilo kakvog demona ili će se
naći u sosu.“
Avetinjski išarani mršavko s perima u kosi počeo je opet da baja,
gotovo vičući i vrišteći ka nebu. Završio je i sačekao.
Ništa se ne dogodi.
Nakon nekoliko trenutaka svetina glasno zaurla i pojuri napred.
Zgrabili su zgrčenog vrača i razrušili mu oltar. Hrapavo se smejući,
prikovaše mu dugim klinovima ruke i stopala na jedan balvan iz
oltara i gurnuše ga na lomaču uz bučno klicanje.
„Hajdemo odavde“, reče Belgarat. „Rulja obično podivlja kad
okusi krv.“ Poveo ih je u galop.
Te noći su se ulogorili u vrbiku pokraj potočića i prikrili vatru
koliko su mogli. Sledećeg jutra je bilo maglovito, pa su obazrivo
jahali s oružjem na dohvatu ruke.
„Koliko još ima do jezera?“, upita Belgarat dok je sunce polako
topilo maglu.
Svileni je razgledao okolo po sve tanjoj magli. „Teško je reći.
Mislim da ima najmanje nekoliko liga.“
„Hajde onda da požurimo. Kad stignemo, moraćemo da
potražimo brod, a to bi moglo da potraje.“
Nastavili su dalje terajući konje u brži kas. Put je vidno počeo da
se spušta.
„Malo je bliže nego što sam pretpostavio!“, viknu Svileni.
„Sećam se ovog dela puta. Trebalo bi da stignemo do jezera za nekih
sat vremena.“
Projahali su pored ponekog zalutalog Karenda. Uglavnom su
nosili meka krzna i oružje. Pogledi ovih meštana bili su sumnjičavi,
čak bi se moglo reći i neprijateljski, ali uprkos tome, Garionova
verižnjača, šlem i mač behu sasvim dovoljni da družini obezbede
neometan prolaz.

304
 Do sredine jutra magla se potpuno podigla. Garion zauzda konja
na brežuljku odakle je pucao pogled na široko prostranstvo vode,
plavo i iskričavo na jutarnjem suncu. Izgledalo je kao more čija se
daleka suprotna obala nije mogla videti, ali bez mirisa soli u
vazduhu.
„Ogromno je, zar ne?“, progovori Svileni približivši svog konja
Kretijenu. Upro je prstom ka selu koje se sastojalo od brvnara sa
slamnatim krovovima, na oko kilometar uz obalu jezera. Barke su
bile načičkane pored plutajućeg doka koji se pružao u jezero. „Tu
sam obično najmio barku kad sam hteo da pređem jezero.“
„Znači, poslovao si ovde?“
„O, da. U Zamadskim planinama postoje rudnici zlata i nalazišta
dragog kamenja visoko u šumama.“
„Kolike su im barke?“
„Dovoljne. Malo ćemo se stisnuti, ali vreme je prilično mirno za
bezbedan prelazak, pa čak i ako barka bude malo preopterećena.“
Zatim se namršti. „Šta to rade?“
Garion se zagleda niz padinu koja je vodila u selo i vide gomilu
kako se polako kreće ka obali. Izgledalo je kao da crveno-mrko
krzno preovlađuje njihovom odećom, mada su mnogi imali na sebi
ogrtače boje rđe ili bledoplave. Reka ljudi prosto je kuljala niz
padinu, a seljani izađoše da im se pridruže.
„Belgarat e“ doviknu sitni Dreznijac. „Izgleda da smo naišli na
nevolju.“
Belgarat potera konja u kas i brzo stiže na vrh brežuljka.
Ugledao je gomilu kako se okuplja ispred sela.
„Moramo da uđemo u to selo da bismo unajmili barku“, reče
Svileni. „Dobro smo naoružani da zaplašimo nekoliko desetina
seljana, ali tamo se skupilo dvesta ili trista druškana. Tako nešto
zahteva poveće zastrašivanje.“
„Možda je u pitanju vašar?“
Svileni odmahnu glavom. „Ne bih rekao. Pogrešno je doba
godine za tako nešto, a niko nije došao na taljigama.“ Skliznuo je sa
sedla i otišao do tovarnih konja. Koji tren kasnije vratio se s bedno
štavljenim krznenim prslukom i vrećastom krznenom kapom.
Obukao ih je, savio se i privezao platnene pantalone. „Kako
izgledam?“ upita.
305
 „Otrcano“, proceni Garion.
„To mi je i namera. Takva je moda ovde u Karendi.“ Popnu se u
sedlo.
„Gde si nabavio tu odeću?“ ljubopitljivo će Belgarat.
„Skinuo sam s lesa kod hrama.“ Čovečuljak slegnu ramenima.
„Volim da mi je pri ruci nekoliko maski. Odoh da vidim šta se tamo
događa.“ Podbode konja i odgalopira nizbrdo ka okupljenoj gomili
pred prijezerskim selom.
„Bolje da se sklonimo da nas ne vide“, predloži Belgarat. „Ne bih
da privlačim previše pažnje.“
Polako su poveli konje niz brdo i skrenuli podalje od puta u
plitku jarugu koja je pružala zaklon, gde su i sjahali. Garion se peške
pope iz jaruge i prileže u visoku travu da osmatra.
Oko pola sata kasnije Svileni se pojavi na vrhu brežuljka. Garion
ustade i mahnu.
Čovečuljak stiže do jaruge i sjaha, zgroženog lica. „Religija“,
frknu. „Pitam se kakav bi svet bio bez nje. Okupili su se kako bi
posmatrali izvesnog premoćnog vrača koji ih čvrsto uverava da će
prizvati demona, uprkos već viđenom neuspehu njegovih
prethodnika. Čak tvrdi da možda može i samog gospodara demona
Nahaza da ubedi da se pojavi. Ona rulja će tamo biti ceo dan.“
„I šta ćemo sad?“, upita Sadi.
Belgarat se malo udaljio niz jarugu zamišljeno posmatrajući
nebo. Kada se vratio bio je odlučan. „Trebaće nam još toga“ reče i
pokaza na Svilenovu odeću.
„Ništa lakše“, odgovori Svileni. „Još ima okasnelih pa mogu
nekoliko njih neopaženo da smaknem. Kakav nam je plan?“
„Ti, Garion i ja idemo dole.“
„Zanimljiva tvrdnja, ali ne vidim svrhu.“
„Taj vrač, ko god da je, obećava da će prizvati Nahaza, ali Nahaz
je sa Urvonom i teško da će se pojavljivati. Nakon onog što smo juče
videli u prošlom selu prilično je jasno da neuspeh u prizivanju
demona predstavlja ozbiljnu grešku. Ako je ovaj prikan dole toliko
siguran, znači samo da će stvoriti prikazu, pošto niko ne uspeva da
uradi pravu stvar u poslednje vreme. A pošto sam i sam vičan s
prikazama, idem dole da ga izazovem.“

306
 „Zar neće onda okupljeni samo pasti ničice i obožavati tvoju
prikazu?“ upita ga Kadifa.
Osmeh mu je bio jeziv. „Ne verujem., Lizel“, odgovori. „Vidiš,
postoje demoni, a onda postoje i demoni. Ako ovo obavim kako
valja, neće biti nijednog Karenda u krugu od pet liga do zalaska
sunca. Naravno, sve zavisi koliko brzo mogu da trče.“ Pogledao je
Svilenog. „Još si tu?“, upita negodujući.
Dok se Svileni dao u potragu za novim odorama, starac se
pripremao. Našao je dugu, pomalo zakrivljenu granu da mu služi
kao štap i nekoliko pera koje je zadenuo u kosu. Onda je seo i
naslonio glavu na zavežljaje. „U redu, Pol“, naložio je svojoj ćerki,
„postaraj se da budem ogavan.“
Blago se nasmešila i podigla ruku. „Ne tako. Samo uzmi nešto
mastila i iscrtaj mi neke šare po licu. Ne moraju biti previše verne.
Karendi su toliko izopačili sopstvenu religiju da ne bi mogli da
prepoznaju vernost ni da ugaze u nju.“
Zasmejala se i otišla do jednog zavežljaja. Tren kasnije vratila se
s bočicom mastila i perom za pisanje.
„Zašto nosite mastilo, gospo Polgara?“ upita Se’Nedra. „Volim
da budem spremna za svaku priliku. Jednom sam pošla na dug put
i trebalo je da ostavim poruku nekome usput. Nisam imala kod sebe
mastila pa sam morala da presečem venu kako bih imala čime da
pišem. Retko kad dvaput napravim istu grešku. Zažmuri, oče. Uvek
radije krenem od kapaka pa nastavljam ka spolja.“
Belgarat je zažmurio. „Durniče“ obrati mu se kad mu je Polgara
perom zašarala lice, „ti i ostali ćete ostati ovde. Vidi da nađete neki
bolji kutak za skrivanje od ove jaruge.“
„U redu, Belgarate“, saglasi se kovač. „Kako ćemo znati kada je
bezbedno da siđemo do obale?“
„Kad vrištanje utihne.“
„Ne mrdaj usta, oče“, reče Polgara namrštena od
usredsređenosti, te nastavi sa šaranjem. „Hoćeš li da ti zatamnim
bradu?“
„Ostavi je. Sujeverne ljude uvek opčinjava starost, a ja izgledam
starije od svakoga.“
Klimnula je odobravajući. „Zapravo, oče, izgledaš starije od
prašine.“
307
 „Vrlo smešno, Pol“, zajedljivo će. „Jesi li više završila?“
„Hoćeš li simbol smrti na čelu?“ upita.
„Može“, progunđa. „One budale ga neće prepoznati, ali izgleda
upečatljivo.“
Kad je Polgara završila sa svojom majstorijom, Svileni se vratio
s traženom odećom.
„Uspeo si?“, upita Durnik.
„Prosto ko pasulj.“ Svileni slegnu ramenima. „Protivniku koji
blene u nebo nije teško prići otpozadi, i hitar udarac u potiljak
obično ga brzo onesvesti.“
„Ostavi ovde verižnjaču i šlem, Garione“, reče Belgarat.
„Karendi ih ne nose. Ipak, ponesi mač.“
„Tako sam i mislio.“ Garion je krenuo da svlači verižnjaču.
Nakon nekoliko trenutaka Se’Nedra je prišla da mu pomogne.
„Zarđao si“, reče mu nakon što su skinuli tešku odeždu.
Pokazivala je na niz mrkocrvenih mrlja na lanenoj tunici koju je
nosio ispod.
„To ti je jedna od mana nošenja oklopa“, odgovori.
„I smrad“, dodade ona nabrčkavši nos. „Stvarno ćeš morati da
se okupaš, Garione.“
„Videću da i to obavim ovih dana“, reče i navuče jedan od
krznenih kožuha koje je Svileni doneo. Potom je privezao grube
pantalone i natakao smrdljivu krznenu kapu. „Kako izgledam?“
upita je.
„Kao divljak“, odgovorila je.
„Tako i treba da bude.“
„Tebi nisam nabavio kapu“, Svileni se obratio Belgaratu.
„Pretpostavio sam da ćeš radije nositi perje.“
Belgarat mu klimnu. „Svi mi, moćni vračevi, nosimo perje“,
saglasio se. „Volim da se oblačim moderno, iako mi se čini da će ova
moda brzo proći.“ Pogledao je konje. „Mislim da ćemo ipak peške“,
odlučio je. „Kada buka počne, konji će se možda uznemiriti.“
Pogledao je u Polgaru i ostale. „Ovo ne bi trebalo dugo da traje“,
reče odlučno i krenu iz jaruge s Garionom i Svilenim tik iza sebe.
Izašli su na južnoj strani brežuljka i nastavili nizbrdo ka rulji
koja se skupljala na obali.
„Ne vidim vrača“, izjavi Garion piljeći u daljinu.
308
 „Vole da publika malo čeka“, reče Belgarat. „Time navodno
povećavaju iščekivanje.“
Dan je bio prilično topao, pa im je odeća sve više zaudarala. Iako
nisu mnogo ličili na Karende, ugurali su se u svetinu koja ne obrati
mnogo pažnje na njih. Svi pogledi bili su uprti na izdignuto postolje
i uobičajeni oltar od balvana s ukrasima od lobanja na kočevima.
„Odakle im sve te lobanje?“ prošapta Garion Svilenom.
„Nekada su bili lovci na glave“, odgovori Svileni. „Angaraci su
ukinuli te delatnosti pa se sad smucaju i pljačkaju grobove pod
okriljem mraka. Sumnjam da ćeš naći ceo kostur u celoj Karendi.“
„Priđimo oltaru“, promrmlja Belgarat. „Ne bih da se guram kroz
rulju kad predstava počne.“
Progurali su se kroz svetinu. Nekoliko fanatika masne kose
pobuni se zbog gurkanja, ali samo kratki pogled na Belgaratovo lice
s jezovitim šarama koje je Polgara iscrtala bio je dovoljan da ih
ubedi kako je starac vrač ogromne moći i da možda nije pametno
petljati se s njim. Taman kad su se probili napred, blizu oltara,
muškarac u crnoj grolimskoj odori prođe kroz kapiju prijezerskog
sela i zaputi se pravo ka oltaru.
„Mislim da je ovo naš vrač“, tiho će Belgarat.
„Grolim?“, Svileni je zvučao pomalo iznenađeno.
„Hajde da vidimo šta je naumio.“
Pridošlica u crnoj odori pristiže do postolja, pope se i stade
ispred oltara. Podigao je tada obe ruke i krenuo da izgovara nešto
na jeziku koji Garion nije razumeo. Njegove reči mogle su biti i
blagosiljanje i kletva. Gomila je odjednom utihnula. Grolim je
polako sklonio kapuljaču s glave i pustio da mu odora padne na
postolje. Na sebi je imao samo pregaču, a glava mu beše obrijana.
Telo mu je od temena do stopala bilo prekriveno nakićenim
složenim tetovažama.
Svileni se trgnu. „To mora da je stvarno bolelo“, promrmlja.
„Pripravite se da svog boga gledate u oči“, objavio je Grolim
gromko, te se sagnu da ispiše nešto na postolju pred oltarom.
„Tako sam i mislio“, šapnu Belgarat. „Taj krug što je iscrtao nije
potpun. Da se zaista sprema da prizove demona, ne bi pravio takvu
grešku.“
Grolim se uspravi i progovori bajalicu pevljivim kazivanjem.
309
 „Mnogo je obazriv“, reče Belgarat. „Izostavlja ključne reči. Ne
želi slučajno da prizove stvarnog demona. Ček, ček.“ Starac se blago
nasmeši. „Evo ga.“
Garion je takođe osetio kad je Grolim u talasima prikupio volju
i začuo poznati nadirući zvuk.
„Gledajte gospodara demona Nahaza“, viknu tetovirani Grolim
i prilika ogrnuta senkom, uz blesak vatre, zvuk potmule grmljavine
i malo dima koji je smrdeo na sumpor, pojavi se pred oltarom. Iako
prilika nije bila veća od prosečnog muškarca, izgledala je prilično
stvarno.
„Uopšte nije loše“, prizna Belgarat nevoljno.
„Izgleda mi užasno stvarno, Belgarate“, nervozno će Svileni.
„To je samo privid, Svileni“, uveravao ga je starac tiho. „Vrlo
dobar, ali ipak samo privid.“
Senovita prilika pred oltarom ustade i skinu kukuljicu tame da
pokaže svoje nakazno lice, koje je Garion video u Torakovoj
prestonoj dvorani u Ašabi. Svetina je pala ničice uz lelek koji se
razlegao, a Belgarat je glasno udahnuo. „Kad ova rulja krene da beži,
ne dajte da Grolim utekne“, naložio im je. „Ovaj je video pravog
Nahaza, što znači da je jedan od Harakanovih pristalica. Hoću neke
odgovore od njega.“ Utom se starac uspravi. „E, pa mislim da bih
mogao da počnem“, reče. Stao je pred postolje. „Varalice!“ gromko
se razdra. „Varalice i lažove!“
Grolim se zagledao u njega i zaškiljio kad mu je video šare na
licu. „Na kolena pred gospodarem demona“, prasnu.
„Varalice!“ Belgarat ga opet optuži. Popeo se na postolje i
okrenuo se ka zapanjenoj gomili. „Nije on nikakav vrač, već običan
Grolim i prevarant“, objavi svima.
„Gospodar demona će ti rastrgnuti sve meso s kostiju!“ dreknu
Grolim.
„U redu“ odgovori Belgarat mirno i zadovoljno. „Hajde baš da
vidimo. Evo. Ček da mu pomognem.“ Zadigao je rukav, prišao
senovitom prividu koji je preteći lebdeo nad oltarom i namerno
gurnuo svoju golu ruku u otvorene čeljusti senke. Trenutak kasnije
ruka je izvirila iz potiljka gospodara demona. Još više gurnu ruku,
a ceo zglob i podlaktica mu proviriše iz lobanje privida. A onda

310
namerno zamigolji prstima ka ljudima koji su se okupili pred
oltarom.
Među svetinom se razleglo nervozno kliberenje.
„Propustio si koji komad mesa, Nahaze“, reče starac senovitoj
prilici ispred sebe. „Ruka mi je još prilično mesnata.“ Izvukao je
ruku iz senke i potom s obe ruke zamahao kroz Grolimov privid.
„Mislim da mu manjka telesnost, prijatelju“, reče tetoviranom
čarobnjaku. „Zašto ga ne bismo vratili tamo gde si ga našao? A
potom ću pokazati tebi i tvojoj okupljenoj pastvi pravog demona.“
Podrugljivo se podboči, malo se nagnu napred i zaduva u senku.
Privid nestade, a tetovirani Grolim prestrašeno ustuknu.
„Sprema se da beži“ šapnu Svileni Garionu. „Idi na onu stranu
postolja, ja ću na ovu. Zvekni ga u glavu ako ti se približi.“
Garion klimnu i zaputi se ka suprotnoj strani postolja.
Belgarat se opet obrati gomili. „Ničice ste pali pred odrazom
gospodara demona“, povika im. „Šta ćete raditi kad vam dovedem
kralja pakla?“ Sagnuo se i hitro počeo da iscrtava krug i pentagram
ispred sebe. Tetovirani sveštenik uzmaknu malo dalje od njega.
„Ni makac, Grolime“, reče Belgarat kroz okrutni smeh. „Kralj
pakla je uvek gladan i mislim da će hteti da se počasti tobom kad
stigne.“ Povi najednom prst u oblik kuke i Grolim poče da se otima
kao da ga je zgrabila neka moćna nevidljiva ruka.
Potom se Belgarat dade u pojanje bajalice potpuno drugačije od
one koju je Grolim izgovorio, a reči su mu odzvanjale ka nebu pošto
ih je pažljivo umnožio do beskonačnosti. Uzavrele brazde
raznobojnog plamena pružiše se od jednog obzorja do drugog.
„Gledajte dveri pakla!“ Urlao je pokazujući.
Daleko iznad jezera pojavila su se dva ogromna stuba. Između
njih su bujali veliki oblaci dima i vatre. Iza te ognjene kapije dopirao
je zvuk mnoštva ogavnih glasova koji su vrištali neki užasni
hvalospev.
„A sada pozivam kralja pakla da istupi!“ viknu starac i podiže
svoj krivi štap. Nadiruća sila njegove volje bila je neizmerna, a velike
plamene brazde na nebu zaista zakloniše sunce i zameniše ga
sopstvenim jezovitim svetlom.
S one strane ognjene kapije začu se prodorno pištanje koje je
preraslo u riku. Oganj se rastavio i obličje moćnog kovitlaca šibalo
311
je između dva stuba. Kovitlac se sve brže vrteo, menjajući boju od
ugljenocrnog do bledog, ledenobelog. Preko jezera je nezgrapno
poleteo svod belog oblaka, postajući sve gušći. U početku je
nalikovao ogromnoj razbesneloj snežnoj oluji s praznim očima i
otvorenim čeljustima. Prostirao se stotine metara u visinu, a dah
mu je šibao po sada već užasnutoj gomili pred oltarom.
„Okusili ste led“, progovori Belgarat. „A sad okusite oganj! Vaše
obožavanje lažnog gospodara demona uvredilo je kralja pakla, tako
da ćete se peći u beskonačnoj vatri!“ Još jednom je zamahnuo
štapom i u središtu uzavrelog belog obličja koje je i dalje prilazilo
obali pojavi se tamnocrveni sjaj. Garavocrveni sjaj se s velikom
brzinom poveća sve dok nije u potpunosti ispunio unutrašnjost
beline. Potom je avetinjska prilika sva od plamena i uskovitlanog
leda podigla ruke duge sto metara i urliknula zaglušujućom rikom.
Led se raspuknu i avetinja postade biće potpuno sazdano od vatre.
Plamenovi su mu kuljali iz usta i nozdrva i para se uzdizala sa
svakim korakom po površini jezera dok je prelazilo poslednje metre
vode i stupalo na tlo.
Pružilo je ogromnu ruku dole do oltara i okrenulo dlan nagore.
Belgarat je mirno stao na ognjenu ruku, a prikaza ga je podigla
visoko u vazduh.
„Nevernici!“, dreknuo je na njih prolamajućim glasom.
„Pripravite se da iskusite gnev kralja pakla zbog vašeg otpadništva!“
Među Karendima se razlegao prestravljeni vapaj praćen
sablažnjenim vriscima kad je vatrena avet pružila ognjenu ručetinu
ka gomili.
Utom se svi do jednog okrenuše i dadoše u beg, vrišteći od
straha.
Verovatno zato što se Belgarat više usredsredio na ogromno
obličje koje je stvorio i borio se da ga održi, Grolim nekako uspe da
se oslobodi i skoči s postolja. Međutim, Garion ga je čekao.
Zaustavio je sirotana zarivši mu ruku u grudni koš. Istovremeno
široko zamahnu slobodnom rukom i lupi istetoviranog čarobnjaka
po glavi.
Grolim se onesvesti i nauznak sruši. Iz nekog razloga, Garion se
osećao prilično zadovoljno.

312
 Dvadeset drugo poglavlje

„KOJU BARKU HOĆEŠ DA UKRADEMO?“ upita Svileni kad je

Garion spustio nesvesnog Grolima na ploveći dok isturen na jezeru.
„Zašto baš mene pitaš?“ reče Garion osetivši se pomalo
nezgodno zbog Keldarovog izbora reči.
„Zato što ćeš s Durnikom upravljati njome. Ne bih znao čak ni
da isplovim čamcem a da se ne okrenem.“
„Da se ne prevrneš“ ispravi ga Garion odsutno, posmatrajući
raznolike barke pored doka.
„Šta reče?“
„Tražio si izraz prevrnuti se, Svileni. Kola mogu da se okrenu, a
barka se prevrće.“
„Ali znači isto, je l’ tako?“
„Otprilike.“
„Zašto mi onda dosađuješ? Šta kažeš na ovu?“ Čovečuljak
pokaza ka barci sa širokim jedrima i iscrtanim očima na pramcu.
„Malo joj je korito“, Garion će. „Konji su teški, tako da će
prilično opteretiti svaku od ovih.“
Svileni slegnu ramenima. „Ti si stručnjak. Već počinješ da pričaš
kao pravi moreplovac poput Baraka i Greldika.“ Najednom se isceri.
„Znaš, Garione, nikad nisam ukrao nešto toliko veliko kao što je
barka. Ovo je pravi izazov za mene.“
„Zamolio bih te da prestaneš da koristiš reč ukrasti. Zar ne
možemo prosto da kažemo da samo pozajmljujemo barku?“
„Nameravaš li da doploviš njome nazad i vratiš je kad nam više
ne bude trebala?“
313
 „Pa, ne baš.“
„U tom slučaju odgovarajuća reč je ukrasti. Ti si stručnjak za
brodove i plovidbu, ja sam stručnjak za lopovluk.“
Zaputili su se dalje niz dok.
„Hajdemo da malo razgledamo palubu ove barke“, reče Garion
i pokaza na nezgrapnu oveću barku obojenu ogavnom zelenom
bojom.
„Izgleda kao kada.“
„Ne nameravam da osvajam trke s njom.“ Garion kroči na
palubu. „Dovoljno je prostrana za konje, a strane su dovoljno visoke
da spreče prelivanje zbog težine.“ Proverio je jarbol i konopce.
„Malo je zastarela“, naglasio je, „ali mislim da ćemo se Durnik i ja
snaći.“
„Proveri dno da ne curi negde“ predloži Svileni. „Niko ne bi
ovako obojio barku da ne propušta vodu.“
Garion se spustio dole i proverio teretni deo. Kad se vratio na
palubu, već se odlučio. „Mislim da ćemo pozajmiti ovu“, reče i skoči
na dok.
„Reč koju tražiš je ukrasti, Garione.“
Garion uzdahnu. „Neka bude onda ukrasti, ako te to usrećuje.“
„Samo želim da budem precizan.“
„Hajde da dovučemo onog Grolima ovamo“, predloži Garion.
„Ubacićemo ga u barku i svezati. Mada, ne verujem da će se u
skorije vreme osvestiti, ali nema vajde da rizikujemo.“
„Koliko si ga snažno klepio?“
„Zapravo, prilično jako. Zbog nečega me je baš nervirao.“
Zaputili su se k mestu gde je Grolim ležao.
„Svakim danom postaješ sve sličniji Belgaratu“, reče mu Svileni.
„Više štete napraviš iz puke uzrujanosti nego većina običnog sveta
iz nagomilanog besa.“
Garion slegnu ramenima i nogom prevrnu tetoviranog Grolima.
Zgrabio gaje za jedan članak. „Uhvati ga za drugu nogu“, reče.
Vratiše se nazad ka brodiću tegleći Grolima za sobom. Njegova
obrijana glava lupkala je o daske doka. Kad su stigli do brodića,
Garion ga uhvati za ruke, a Svileni za oba članka. Zanjihali su ga
nekoliko puta i pustili da preleti ogradu poput džaka pšenice.
Garion je skočio na palubu i zavezao mu ruke i noge.
314
 „Evo, stiže Belgarat s ostalima“, oglasi se Svileni s doka.
„Odlično. Evo hvataj drugi kraj mostića.“ Garion zamahnu
nezgrapnom daskom i gurnu je k niskom Dreznijcu. Svileni je
uhvati, još malo je povuče i položi kraj na dok.
„Našli ste nešto?“ upitao je ostale kad su se približili.
„Prilično smo dobro prošli“ odgovori mu Durnik. „Jedna od
onih kuća je zapravo skladište. Do tavanice je bila napunjena
hranom.“
„Odlično. Nisam se baš radovao putovanju sa smanjenim
zalihama.“
Belgarat se zagledao u brodić. „I nije baš neka barka, Garione“
pobunio se. „Ako već kradeš, zašto nisi odabrao neku lepšu?“
„Vidiš?“, Svileni će Garionu. „Rekoh ti da je prava reč.“
„Ne kradem je zbog izgleda, deda“, reče Garion. „Neću je
zadržati. Dovoljno je velika za konje, a jedra su jednostavna pa ćemo
Durnik i ja lakše baratati njima. Ako ti se ne sviđa, ukradi sebi neku
drugu.“
„Danas smo izgleda malo namćorasti“ reče starac blago. „Šta si
uradio mom Grolimu?“
„Eno leži u otvoru za oticanje.“
„Da li se osvestio?“
„Neće taj još neko vreme. Dobro sam ga udario. Hoćeš li se
ukrcati ili ćeš da kradeš drugu barku?“
„Budi učtiv, mili.“ Polgara ga je korila.
„Neću, Garione“, reče Belgarat. „Ako si se opredelio za ovu,
onda ćemo ovu i uzeti.“
Potrajalo je dok su poterali konje preko, a onda su se svi dali na
posao oko dizanja četvrtastih jedara. Kad su ih konačno podigli i
podesili tako da je Garion bio zadovoljan, preuzeo je rudo kormila.
„Dobro“, reče, „razvežite konopce.“
„Zvučiš kao pravi pomorac, dragi“, reče Se’Nedra zadivljeno.
„Drago mi je što si primetila.“ Malo je podigao glas: „Tote,
molim te da nas onom čakijom odgurneš od doka. Ne bih da se
probijam kroz sve druge čamce kako bismo izašli u slobodne vode.“
Rmpalija je klimnuo, uzeo dugu čakiju i krenuo da ih odguruje
od doka. Pramac se lagano udaljavao od doka uz jedra koja su se
napinjala na promenljivom povetarcu.
315
 „Da nisi hteo da kažeš ‘brodove’, Garione?“, upita Se’Nedra.
„Šta?“
„Nazvao si ih čamcima. Zar to nisu brodovi?“
Nepokolebljivo je zurio u nju.
„Samo sam pitala“, reče ona braneći se.
„Nemoj. Molim te.“
„Garione, čime si udario prikana?“ mrzovoljno upita Belgarat.
Klečao je pored Grolima.
„Pesnicom“, odvrati Garion.
„Sledeći put se posluži toljagom ili sekirom. Umalo ga nisi ubio.“
„Hoće li možda još neko da se požali na nešto?“, upita Garion
glasno. „Hajde, svi lepo stanite u red.“
Svi su se pomalo iznenađeno zagledali u njega.
Odustao je. „Ma, zaboravite šta sam rekao.“ Zaškiljio je prema
jedrima i pokušao da upravi pramac kako bi najbolje mogao da
uhvati povetarac s obale.
Utom su se jedra odjednom zategnula uz prasak, barka krenu
da ubrzava i uskoro je isplovila mimo kraja doka ka otvorenoj vodi.
„Pol“, reče Belgarat. „Molim te, dođi ovamo i vidi šta možeš da
učiniš s ovim druškanom? Ne mogu da ga rasvestim, a hoću da ga
ispitam.“
„U redu, oče.“ Prišla je Grolimu, klekla pored njega i postavila
mu dlanove na slepoočnice. Usredsredila se na tren i Garion oseti
nadiranje njene volje.
Grolim jauknu.
„Sadi“, reče ona zamišljeno, „imaš li nefare u torbi?“
Evnuh klimnu. „Taman sam hteo isto da predložim, gospo
Polgara.“ Kleknuo je i otvorio crvenu torbu.
Belgarat upitno pogleda ćerku,
„To je opijat, oče“, objasni mu. „Navešće ga da govori istinu.“
„Zašto ne bismo to uobičajeno obavili?“ upita.
„Zato što je on Grolim. Vrlo verovatno ima snažan um.
Najverovatnije bih ga savladala, ali bi svakako potrajalo i izmorilo
me. Nefara će postići isto i bez truda.“
Slegnu ramenima. „Kako hoćeš, Pol.“

316
 Sadi iz torbe izvadi bočicu guste zelene tečnosti. Otvorio ju je i
gurnuo Grolimu pod nos. Držao ga je dok polusvesni sveštenik nije
otvorio usta kako bi udahnuo. Evnuh je pažljivo kanuo tri kapi
zelene tečnosti čoveku na jezik. „Predlažem da sačekate malo pre
nego što ga probudite, gospo Polgara“, reče zaškiljivši ka Grolimu.
„Pustite da opijat deluje.“ Zatvorio je bočicu i vratio je u torbicu.
„Hoće li ga opijat povrediti?“, upita Durnik.
Sadi odmahnu glavom. „Samo će mu opustiti volju“, odgovori.
„Biće razuman i dosledan, i vrlo poslušan.“
„A takođe neće moći da usredsredi um u dovoljnoj meri da
iskoristi kakav god dar da poseduje“ dodade Polgara. „Nećemo
morati da se brinemo hoće li se prebaciti na drugo mesto onog časa
kad se razbudi.“ Ispitivački je posmatrala Grolimovo lice i
povremeno mu otvarala očne kapke da proveri napredak opijata.
„Mislim da sad deluje“, reče konačno. Odvezala mu je ruke i noge.
Potom mu je dodirnula slepoočnice i nežno ga osvestila. „Kako
se osećaš?“ upita ga.
„Boli me glava“ žalio se Grolim.
„Proći će“, uveravala ga je. Ustala je i pogledala Belgarata.
„Mirno razgovaraj s njim, oče, i počni s jednostavnim pitanjima. S
nefarom je najbolje da ga lagano dovodiš do važnijih stvari.“
Belgarat klimnu. Uze drveno vedro, okrenu ga, spusti na palubu
pored Grolima i sede. „Dobro jutro, prijatelju“, progovori prijatno,
„ili je možda već po podne?“ Začkiljio je ka nebu.
„Ti nisi zapravo Karend, zar ne?“, upita Grolim. Glas mu je bio
sanjiv. „Mislio sam da si jedan od njihovih vračeva, ali sad kad te
izbliza gledam uviđam da nisi.“
„Veoma si pronicljiv, prijatelju“, Belgarat mu čestita. „Kako se
zoveš?“
„Aršag“, odgovori Grolim.
„A odakle si?“
„Iz hrama u Kalidi.“
„Tako sam i mislio. Da li možda znaš Čandima koji se zove
Harakan?
„Sad se predstavlja kao gospodar Menga.“
„A, da, tako je. Onaj Nahazov privid od jutros je bio veoma
tačan. Mora da si ga video više puta kako bi učinio sve kako treba.“
317
 „Često sam bio u dodiru s Nahazom“, priznade Grolim. „Ja sam
ga doveo do gospodara Menge.“
„Pričaj mi malo o tome. Sigurno je zanimljiva priča i vrlo sam
znatiželjan da je čujem. I nemoj žuriti, prijatelju. Ispričaj mi celu
priču i nemoj izostaviti pojedinosti.“
Grolim se skoro radosno nasmeja. „Već duže vreme želim
nekome da ispričam sve“, reče. „Da li stvarno hoćeš sve da čuješ?“
„Prosto gorim od znatiželje“ uveravao ga je Belgarat. Grolim se
opet nasmeši. „E, pa“, poče on, „sve je počelo pre više godina,
nedugo nakon Torakove smrti.. Služio sam u hramu Kalide. Iako
smo svi duboko očajavali, trudili smo se da održimo veru. Onda je
jednog dana Harakan došao u naš hram i potražio lično mene.
Povremeno sam putovao u Mal Jasku po crkvenim dužnostima i
znao sam da je Harakan bio Čandim visokog čina i vrlo blizak
svetom Učeniku Urvonu. Kad smo bili sami, rekao mi je da se Urvon
savetovao s proročanstvima i predskazanjima u vezi s pravcem
kojim crkva mora da krene u svojim najmračnijim vremenima.
Učenik je otkrio da novi bog treba da se uzdigne nad Angaracima i
da će on u desnici držati Ktrag Sardijus, a u levici Ktrag Jasku. On
će biti svemoćno Dete Tame i gospodar demona će mu služiti.
„To je direktan citat, zar ne?“
Aršag mu klimnu. „Iz osme strofe Ašabinskih predskazanja“,
potvrdi.
„.Malo je nejasno, ali proročanstva su inače takva. Nastavi.“
Aršag se promeškolji kako bi se bolje namestio, te nastavi: „Prema
tumačenju Učenika Urvona stihovi znače da će novi bog imati
pomoć demona u obračunu s neprijateljima.“
„Da li je Harakan rekao ko su ti neprijatelji?“
Aršag ponovo klimnu. „Spomenuo je Zandramas, za koju sam
bio već čuo, i nekog Agačaka, čije mi je ime nepoznato. Takođe me
je upozorio da će se Dete Svetlosti možda umešati.“
„Razumna pretpostavka“, progunđa Svileni Garionu. „Harakan,
Učenikov najbliži savetnik, odabrao je mene da obavim značajan
zadatak“, s ponosom nastavi Aršag. „Naložio mi je da potražim
karendske vračeve i izučim njihove veštine tako da budem u
mogućnosti da prizovem gospodara demona Nahaza i privolim ga
da pomogne Učeniku Urvonu u borbi protiv neprijatelja.“

318
 „Da li ti je rekao koliko je to opasno?“, upita Belgarat.
„Znao sam za opasnosti“ Aršag će, „ali voljno sam ih prihvatio
jer je nagrada bila velika.“
„U to ne sumnjam“, Belgarat promrmlja. „Zašto se Harakan nije
lično poduhvatio toga?“
„Učenik Urvon je Harakanu dao drugačiji zadatak, i to na
Zapadu, nešto u vezi s nekim detetom.“
Belgarat je bezizražajno klimnuo. „Mislim da sam čuo ponešto.“
„U svakom slučaju“, nastavi Aršag, „putovao sam po Severnoj
šumi i tragao za vračevima koji su još uvek obavljali rituale na
mestima skrivenim od očiju crkve. Nakon nekog vremena pronašao
sam jednog.“ Usne su mu se izvile u kez. „Bio je neuki divljak
nevelike veštine. Najbolje što je umeo bilo je da prizove jedno ili dva
čudovištanca. Ali ipak je pristao da me uzme za učenika i roba. On
mi je naneo ove oznake po telu.“ S gađenjem je posmatrao tetovaže.
„Sve vreme me je držao u svojoj jazbini, naterao me da ga služim i
slušam šta bulazni. Naučio sam ono malo od njega i onda ga
zadavio. Nastavio sam sa svojom potragom za moćnijim učiteljem.“
„Jesi li primetio koliko je duboka zahvalnost jednog Grolima?“
reče Svileni tiho Garionu, koji je pola svoje pažnje posvetio priči, a
pola upravljanju barke.
„Godine koje su usledile bile su naporne“, nastavio je Aršag.
„Išao sam od učitelja do učitelja i trpeo mučenja i ropstvo.“ Na licu
mu se pojavi bledi osmeh. „Povremeno bi me prodali nekom
drugom vraču, kao da prodaju kravu ili svinju. Nakon što sam izučio
njihove veštine, vratio sam se prateći svoje tragove i svakome sam
se osvetio za drskost. Na kraju sam stigao u mesto nedaleko od
severnih pustara i postao šegrt jednog drevnog čoveka za koga se
pričalo da je najmoćniji vrač u Karendi. Bio je veoma star, vid mu je
bio slab, pa je mislio da sam mladi Karend koji traga za mudrošću.
Uzeo me je za šegrta i time je počela moja ozbiljna obuka. Prizivanje
manjih demona nije težak posao, ali prizivanje gospodara demona
mnogo je teže i opasnije, Vrač je tvrdio da mu je dvaput, u životu
pošlo za rukom, mada moguće je da je lagao. Međutim, pokazao mi
je kako da pozovem sliku gospodara demona Nahaza kao i kako da
razgovaram s njim. Nikakva vradžbina ili bajalica nije dovoljno
snažna da natera gospodara demona da se pojavi kada ga prizovu.

319
Taj dolazi samo kada prihvati da dođe, a uglavnom iz sopstvenih
pobuda. Kad sam na kraju naučio sve čime je materi vrač mogao da
me poduči, ubio sam ga i krenuo na jug ka Kalidi.“ Uzdahnuo je uz
blagi nagoveštaj kajanja. „Matori je bio dobar učitelj, žao mi je što
sam morao da ga ubijem/’ Tu slegnu ramenima. „Ali bio je star“,
dodade, „i ispratio sam ga jednim ubodom noža u srce.“
„Smiri se, Durniče“, reče Svileni i uhvati ljutitog kovača za ruku.
„U Kalidi me je hram dočekao u potpunoj pometnji“, nastavi.
Aršag. „Moja braća su napokon podlegla potpunom očaju, a hram
je postao gnusna kaljuga iskvarenosti i nazadnosti. Međutim,
potisnuo sam sopstveni gnev i držao se po strani. Poslao sam u Mal
Jasku poruku kojom sam obavestio Harakana da sam uspešno
obavio zadatak i da u kalidskom hramu čekam dalja uputstva.
Nakon nešto vremena dobio sam odgovor od jednog Čandima da se
Harakan još nije vratio sa Zapada.“ Zastao je. „Da li bih mogao da
dobijem malo vode?“ upita. „Imam neki odvratan ukus u ustima.“
Sadi ode do krme i bureta s vodom i zahvati malo lončetom.
„Nijedan opijat nije potpuno savršen“, promrmlja Garionu u
prolazu.
Aršag zahvalno uze solju od Sadija i poče da pije.
„Nastavi s pričom“, reče Belgarat kad je ovaj završio.
Aršag klimnu. „Pre skoro godinu dana Harakan se vratio sa
Zapada“, reče. „Došao je u Kalidu i našli smo se u tajnosti. Ispričao
sam mu šta sam postigao i upozorio ga na ograničenja u vezi s
prizivanjem gospodara demona. Potom smo otišli na neko
osamljeno mesto gde sam ga podučio u vraćanju i bajalicama za
dozivanje Nahazove slike, koja nam je omogućavala da
razgovaramo s njim mimo kapije koja razdvaja naše svetove. Kad
smo uspeli da dotaknemo gospodara demona, Harakan je odmah
krenuo da razgovara s njim. Pomenuo je Ktrag Sardijus, ali Nahaz
je već znao za njega. Potom je Harakan ispričao Nahazu da je tokom
dugih godina Torakovog sna Učenik Urvon postao sve više
opsednut bogatstvom i moći, dok na kraju nije samog sebe ubedio
da je zapravo polubog i da ga samo jedan stepenik deli da postane
potpuno božanstvo. Harakan je Nahazu ponudio savez. Predložio je
gospodaru demona da Urvona odvuče u ludilo a potom mu
pomogne da poraze ostale koji su tragali za skrovištem Ktrag

320
Sardijusa. Pošto mu niko ne bi stao na put, Urvon bi lako dobio
kamen.“
„Pretpostavljam da si odabrao da im se pridružiš, umesto da
upozoriš Urvona, zar ne? Šta bi ti dobio u tom dogovoru?“
„Ostavili su me u životu.“ Aršag slegnu ramenima. „Mislim da je
Harakan ipak hteo da me ubije, za svaki slučaj, ali Nahaz mu je
rekao da još mogu da budem od koristi. Obećao mi je kraljevstva
kojima ću vladati i decu demona koja će mi služiti. Harakana je
gospodar demona ubedio da mi se otad uljudno obraća.“
„Ne razumem šta dobija Nahaz time što će dati Sardion
Urvonu“, priznade Belgarat.
„Nahaz želi Ktrag Sardijus za sebe“ pojasni Aršag. „Kad Urvon
potpuno poludi, Nahaz će prosto uzeti Ktrag Sardijus, a u Urvonove
ruke staviti neki bezvredni kamen. Gospodar demona i Harakan
nameravali su da Urvona sklone na neko zatvoreno mesto, možda u
Ašabu ili neki drugi osamljeni dvorac, i okruže ga demonima nižeg
ranga kako bi ga zaslepili prividom. On bi tamo igrao svoju ulogu
kao blaženo poludeli bog dok bi Nahaz i Harakan zajedno vladali
svetom.“
„Sve dok se ne pojavi pravi angarački bog“, dodade Polgara.
„Neće biti novog angaračkog boga“, pobuni se Aršag. „Kad se Nahaz
dokopa Ktrag Sardijusa, odnosno Sardiona, oba Proročanstva će
prestati da postoje. Dete Svetlosti i Dete Tame će zauvek nestati.
Stari bogovi će biti prognani, a Nahaz će postati gospodar svemira i
vladar sudbine celokupnog čovečanstva.“
„A šta time dobija Harakan?“ upita Belgarat.
„Upravu nad crkvom, kao i svetovni tron celog sveta.“
„Nadam se da je to dobio napismeno“, jetko će Belgarion.
„Demoni su poznati po tome što krše obećanja. Šta se onda
dogodilo?“
„Glasnik je stigao u Kalidu i Harakanu doneo Urvonova
uputstva. Učenik mu je naložio da se u Karendi napravi velika i
nasilna pometnja, čime Kal Zakat ne bi imao drugog izbora već da
se vrati u Ktol Murgos. A kad se car vrati u Maloriju, lako će ga ubiti.
Urvon je bio ubeđen da će, kad ovaj bude mrtav, moći da postavi
povodljivog zamenika na presto. Mogao bi zamenika da povede sa

321
sobom kad krene u skrovište Sardiona. Izgleda da je to jedan od
uslova koji se moraju ispuniti da bi se novi bog pojavio.“
Belgarat klimnu. „Štošta postaje jasno. Šta se onda dogodilo?“
„Harakan i ja smo opet otišli na naše tajnovito mesto i ja sam
opet otvorio kapiju i prizvao Nahazovu sliku. Harakan i gospodar
demona razgovarali su duže vreme i najednom je slika postala
stvarna i Nahaz je lično stajao pred nama. Naložio mi je da
Harakana otad zovem Menga, pošto mu je ime poznato svuda u
Maloriji. Krenuli srno nazad u Kalidu i Nahaz je pošao s nama.
Gospodar demona je prizvao svoje horde i Kalida je pala. Nahaz je
zahtevao neku nadoknadu za svoju pomoć i gospodar Menga mi je
naložio da se pobrinem za to. Tek tada sam shvatio zašto je Nahaz
dozvolio da ostanem živ. Razgovarali smo i on mi je rekao šta želi.
Nije bilo pretnji, a i Karendi su bili u pitanju, tako da...“, slegnu
ramenima. „Karendi su obožavali Nahaza kao boga, pa nije bilo
teško da ubedim mlade Karendkinje da je naklonost gospodara
demona zapravo najveća moguća čast. Svojevoljno su mu se
predavale i svaka se u srcu nadala da će roditi njegovo potomstvo,
naravno i ne znajući da će nakon porođaja izgledati kao sveže
rasporene svinje.“ Usiljeno se nasmešio. „A ostatak pretpostavljam
da znate.“
„O, da, nego šta.“ Belgaratov glas je bio nalik metalu koji struže
kamen. „Kad su otišli? Mislim na Harakana i Nahaza. Znamo da
više nisu u ovom delu Karende.“
„Pre oko mesec dana. Spremali smo se za opsadu Torpokana na
granici s Delčinom. Kad sam se jednog jutra probudio, video sam
da su gospodar Menga i demon Nahaz isparili i da nijedan demon
nije ostao s vojskom. Svi su gledali u mene, a ja nisam nijednom
vradžbinom niti bajalicom mogao da prizovem ni najbednijeg
demona. Vojska se razbesnela i jedva sam izvukao živu glavu.
Krenuo sam opet na sever u pravcu Kalide, ali tamo je sve bilo u
potpunoj pometnji. Bez demona koji su ih držali na povocu, Karendi
su ubrzo postali neobuzdani. Međutim, shvatio sam da mogu da
prizovem sliku Nahaza. Pretpostavio sam da sad kad su Menga i
Nahaz otišli mogu da privolim odanost Karenda i ako pametno
iskoristim Nahazovu sliku da zavladam Karendom. Plan je trebalo
da počne jutros kad ste me prekinuli.“
„A tako“, reče Belgarat sumorno.
322
 „Koliko si već dugo u okolini?“, upita Polgara iznenada
zarobljenika.
„Nekoliko nedelja“, odgovori Grolim.
„Odlično“, reče. „Pre nekog vremena sa zapada je ovamo došla
jedna žena s detetom.“
„Ne obraćam mnogo pažnje na žene.“
„Možda je ova bila malo drugačija. Znamo da je stigla u ono selo
na obali i da je unajmila barku. Jesi li načuo nešto o tome?“
„Malo je sada putnika u Karendi“, reče joj. „Previše je
komešanja i meteža. U poslednjih mesec dana samo je jedna barka
napustila to selo. A reći ću vam još i ovo. Ako je ta žena koju tražite
vaša prijateljica, i ako jeste bila na tom brodu, možete da je
oplakujete.“
„Zar?“
„Barka je potonula u iznenadnoj oluji nadomak grada Karenda
na istočnoj obali jezera, u Ganeziji.“
„Vrlina koja krasi našu Zandramas jeste predvidljivost“,
promumla Svileni Garionu. „Mislim da sad nećemo imati problema
da joj uđemo u trag, zar ne?“
Aršagu su očni kapci otežali i jedva je mogao uspravno da drži
glavu.
„Drevni, ako imate još koje pitanje za njega, požurite“, ubrzavao
je Sadi. „Dejstvo opijata počinje da čili, a on je vrlo blizu da ponovo
zaspi.“
„Mislim da sam dobio sve potrebne odgovore“, odvrati mu
starac.
„I ja sam saznala sve što sam htela“, dodade Polgara namršteno.
Zbog veličine jezera nije bilo moguće da stignu na drugu obalu
pre sumraka, pa su skupili jedra i spustili sidro kako bi smanjili
pomeranje brodića preko noći. S prvim svetlom ponovo su razapeli
jedra i nešto posle podneva nisko na istočnom obzorju ugledaše
tamnu mrlju.
„To je istočna obala jezera“, reče Svileni Garionu. „Idem do
pramca da pokušam nešto da razaznam od kopna. Ne verujem da
bismo želeli da uplovimo pravo u luku Karende, zar ne?“
„Ne, nikako.“

323
 „Videću da nam nađem neki tihi zalivčić, pa da razgledamo po
okolini a da ne privučemo mnogo pažnje.“
Bilo je kasno popodne kad su pristali u jednom mirnom zalivu
okruženom visokim peščanim dinama i kržljavim žbunjem.
„Šta misliš, deda?“ upita Garion nakon što su izveli konje na
obalu.
„O čemu?“
„O barci. Šta da radimo s njom?“
„Pusti je da otplovi. Ne moramo svima da objavimo gde smo se
iskrcali.“
„Valjda si u pravu.“ Uzdahnu Garion pomalo žalostivo. „Ipak,
nije bila loša barkica, zar ne?“
„Nije se okrenula.“
„Prevrnula’, ispravi ga Garion.
Polgara im je prišla. „Da li ti Aršag treba za još nešto?“ upita
starca.
„Ne, i pokušavam da smislim šta da radimo s njim.“
„Ja ću se pobrinuti, oče.“ Okrenula se i vratila do mesta na obali
gde je Aršag nepomično ležao, opet svezan i u nesvesti. Za tren je
stajala pored njega, a potom podiže ruku. Grolim se divlje trgnu kad
je Garion osetio iznenadni moćni nalet njene volje.
„Dobro me slušaj, Aršaže“, poče ona. „Gospodaru demona si
dovodio žene kako bi mogao da donese na ovaj svet svoj nakazni
izrod. Taj čin ne sme da prođe bez nagrade. Zato, primi svoju
nagradu. Odsada si nepobediv. Niko te ne može ubiti, bio on čovek
ili demon, pa čak ni ti sam. Ali niko ti više neće poverovati ni reč.
Bićeš ruglo i predmet podsmeha čitavog života, i gde god da odeš
bićeš prognan i lutaćeš svetom kao skitnica bez mira i počinka. Tako
te nagrađujem što si pomogao Mengi da odreši Nahaza i što si
neiskazivoj požudi gospodara demona žrtvovao nepromišljene
žene.“ Okrenula se Durniku. „Odveži ga“, naredi.
Kad su mu šake i stopala bili slobodni, Aršag se s mukom osovi
na noge, a tetovirano lice mu preblede. „Ko si ti, ženo?“ pitao je
drhtavim glasom, „i kakvu to moć imaš da izgovoriš tako strašnu
kletvu?“
„Ja sam Polgara“ odgovori mu. „Možda si čuo za mene. A sad
bezi!“ Prstom mu je pokazala niz plažu.
324
 Kao da ga je najednom obujmila neodoljiva prisila, Aršag se
okrenu lica ispunjenog užasom. Teturavo se uspeo na peščanu dinu
i nestao na drugoj strani.
„Da li je bilo mudro što ste mu otkrili ko ste, gospo?“ upita Sadi
sumnjičavo.
„Nema nikakve opasnosti, Sadi „ Nasmeši mu se. „Može da
uzvikuje moje ime sa svakog krova, ali niko mu neće verovati.“
„Koliko će dugo živeti?“, Se’Nedrin glas je bio tanušan. „Nije
određeno. Dovoljno dugo, svakako, tako da će imati vremena da
pojmi u celosti kakvu je grozotu počinio.“
Se’Nedra se zagleda u nju. „Gospo Polgara!“ zgroženo će. „Kako
ste mogli tako nešto da učinite? To je užasno!“
„Jeste“, odgovori Polgara, „ali je isto tako bilo i ono što se desilo
u hramu koji smo spalili.“

325
 Dvadeset treće poglavlje

ULICA JE, ukoliko bi se uopšte tako mogla nazvati, bila uzana i

vijugava. Premda su nekada pokušali da je ograde, trupci su odavno
istruleli i potonuli u blato. Ostaci smeća ležali su u gomilama svud
po ćoškovima pored brvnara od grubo isklesanih greda, a krda
mršavih svinja rovarila su beznadežno po njima u potrazi za
hranom.
Svileni i Garion nanovo su odenuli karendske prsluke i
pantalone od grubog platna i natukli kape, te su se sada približavali
dokovima isturenim na jezeru gotovo sasvim omamljeni jakim
smradom ribe koja je još davno počela da truli.
„Mirišljavo mestašce, zar ne?“, primeti Svileni podigavši
maramicu do nosa.
„Kako mogu da trpe sav taj smrad?“ upita Garion zamalo se
zagrcnuvši.
„Izgleda da im je čulo mirisa s vekovima otupelo“, Svileni će.
„Grad. Karend je drevna kuća svih Karenda u sedam kraljevstava.
Stoji ovde eonima, tako da su smeće i smrad imali vremena da se
nagomilaju.“
Krupnija krmača praćena svojim skvičavim mladuncima
dotapka nasred ulice i izvrnu se na leđa glasno zagroktavši.
Mladunci se smesta baciše na posao, gurajući se i otimajući da
zasisaju.
„Ima li tragova?“ upita Svileni, Garion odmahnu glavom. Mač
na njegovim plećima nije se ni mrdnuo otkad je sa Svilenim rano

326
ujutru prošetao kroz severnu kapiju grada. „Možda Zandramas nije
ušla u grad“, reče. „Ipak je izbegavala naseobine, znaš?“
„Mislim da si u pravu“, priznade Svileni, „ali ne bih da
otputujemo a da ne saznamo gde je pristala. Mogla je da ode kud
god poželi kad se našla na ovoj obali jezera — u Daršivu, Zamad,
Vorzibo, a možda čak i u Delčin i dalje u Rengel ili Peldejn u
Maganu.“
„Znam“, Garion će, „ali nervira me sve ovo odlaganje.
Približavamo joj se. Osećam to, a svaki protraćeni minut daruje joj
prednost u begu s Geranom.“
„Nemamo izbora“, Svileni slegnu ramenima. „Možemo samo da
lutamo gradom i pročešljavamo obalu. Naići ćemo kad-tad na trag
ako je prošla ovuda.“
Zašli su za okuku i našli se na blatnjavoj ulici što je vodila ka
obali jezera gde su visile ribarske mreže na dugim motkama.
Zagacaše tada preko blata i domogoše se raskrsnice s ulicom koja se
protezala duž obale i plovećih dokova isturenih na jezeru, te
krenuše tuda.
Moglo bi se reći da je ulica donekle vrvela metežom. Skupina
mornara u izbledelim plavim tunikama izvlačila je polupotonulu
barku na obalu, vičući i izdajući oprečna naređenja. Ponegde su
družine ribara u rđavobraon odelima krpile mreže za pecanje, a niže
niz ulicu nekoliko je dokoličara s krznenim prslucima i
pantalonama sedelo na panjevima pred krčmom uskislog smrada i
pilo iz jeftinih limenih vrčeva. Jedra devojka s čupavom riđom
kosom i rošavim licem posmatrala je, nalakćena na prozoru na
drugom spratu, dešavanja na ulici i dovikivala prolaznicima.
Uprkos tome što se trudila da zvuči zavodljivo, Garionu je delovala
jednostavno prostački.
„Veselo mestašce“, promumla Svileni.
Garion zagunđa, nastavivši sa Svilenim niz prljavu ulicu.
Tada ugledaše naoružane pridošlice skroz na drugom kraju
ulice. Nosili su raznovrsne šlemove, a ostali delovi opreme bili su
im toliko raznoliki i šareni da se nikako ne bi mogli nazvati
uniformom. Međutim, samozadovoljno držanje sasvim je jasno
govorilo da su bili ili vojnici ili nešto poput policije.

327
 „Vas dvojica! Stanite!“ dreknu jedan od njih kad su se gotovo
sudarili sa Svilenim i Garionom.
„Nešto ne valja, gospodine?“ dodvoravao se Svileni.
„Nisam vas dosad video“, reče čovek spustivši ruku na balčak
mača. Bio je to dugajlija ravne crvene kose koja mu je provirivala iz
šlema. „Da čujem imena!“
„Ja sam Saldas“, šlaga Svileni. „A ovo je Kvasta.“ Pokazao je ka
Garionu. „Nedavno smo došli u Karend.“
„Zašto ste došli, i odakle?“
„Krenuli smo iz Dorikana u Dženo“, reče Svileni, „da nađemo
mog starijeg brata. Isplovio je još poodavno iz seoceta Dašana s
druge strane jezera i nikad se nije vratio.“
Crvenokosi dugajlija ih sumnjičavo odmeri.
„Druškan pored severne kapije“, nastavi Svileni, „rekao nam je
da je izvesni čamac potonuo zbog oluje baš pored dokova.“
Tugaljivo je pogledao dugajliju. „Mislim da se vremenski poklapa, a
uz to opis čamca odgovara bratovljevom. Jeste li čuli nešto o tome,
gospodine?“, čovečuljak zazvuča sasvim iskreno.
Sumnjičavost delom iščile s lica crvenokosog dugajlije. „Mislim
da mi je to neko pomenuo“, priznade.
„Druškan nam je rekao da je možda bilo preživelih“, dodade
Svileni. „Znao je barem jednog od njih. Rekao nam je da je neka
gospa s tamnim ogrtačem i bebom u naručju uspela da se spase sa
čamčića. Možda vi znate nešto o tome?“
Karend ga pogleda donekle strože. „O da“, progovori. „Jašta,
upoznali smo je.“
„Možete li da mi kažete kud je otišla?“ upita Svileni. „Stvarno
bih hteo da je pitam da li zna nešto o braci.“ Nagnu se tada ka
dugajliji kao da će mu reći nešto u poverenju. „Da budem potpuno
iskren s vama, vrli gospodine, ne mogu da smislim brata. Mrzeli
smo se odmalena, ali sam ipak obećao ocu da ću saznati šta se desilo
s njim.“ A potom prepredeno namignu. „Znate, radi se o nasleđu.
Ako uspem da nađem neke vesti i vratim se ocu, zaradiću
pozamašnije imanje.“
Crvenokosi dugajlija se iskezi. „Shvatam, Saldaše“, reče. „Sam
sam se sukobio s braćom oko nasleđa.“ Žmirnu potom ka
čovečuljku. „Rekao si da ste iz Dorikana?“ upita.
328
 „Da, iz gradića kraj severnog toka reke Magan. Čuli ste za
njega?“
„Da li se i tamo prate učenja gospodara Menge?“
„Oslobodioca? Jamačno. Zar nije tako u celoj Karendi?“
„Da lije neki od gospodara Tame dolazio u poslednjih mesec
dana?“
„Sledbenici gospodara Nahaza? Ne, mislim da nisu. Doduše,
Kvasta i ja već neko vreme nismo prisustvovali službama. Siguran
sam da ih čarobnjaci dozivaju.“
„Nisam ubeđen u to, Saldaše. Ne dolaze više od pet nedelja.
Čarobnjaci pokušavaju da ih prizovu, ali oni odbijaju da dođu. Čak
i Grolimi koji sada prate gospodara Nahaza nisu uspeli u tome, a svi
su moćni čarobnjaci, znaš?“
„Naravno“, saglasi se Svileni.
„Možda si čuo nešto o tome gde je gospodar Menga?“
Svileni slegnu ramenima. „Poslednje što sam čuo o njemu bilo
je da se nalazi u Katakoru. U Dorikanu svi čekamo da se vrati kako
bismo proterali sve Angarake iz Karende.“
Izgledalo je kao da je dugajliju ovaj odgovor zadovoljio. „Dobro,
Saldaše“, kaza. „Rekao bih da si iz opravdanih pobuda došao u
Karend. Ipak, nećeš se usrećiti u potrazi za ženom s kojom želiš da
razgovaraš. Po onome što sam čuo, zaista se nalazila na čamcu tvog
brata, ali je pobegla tren pre oluje. Pristala je s čamčićem južnije od
grada. Prošla je potom s derištem kroz južnu kapiju i krenula pravo
ka hramu. Sat vremena je pričala s Grolimima. Svi su izašli s njom i
otišli.“
„Kuda?“ Svileni će.
„Kroz istočnu kapiju.“
„Kad se to desilo?“
„Krajem prošle nedelje. Da ti kažem nešto, Saldaše. Bolje da
gospodar Menga batali poslove u Katakoru i vrati se u unutrašnju
Karendu, gde mu je i mesto. Pokret je počeo da slabi. Gospodari
Tmine su nas napustili, a Grolimi poput kučića ispratiše ženu s
detetom. Samo su nam čarobnjaci preostali, a oni su uglavnom
ludi.“
„Odvajkada su takvi, zar ne?“, iskezi se Svileni. „Izgleda da
petljanje s vradžbinama labavi vijuge u čovekovom mozgu.“
329
 „Osećajan si ti prikan, Saldaše“, progovori dugajlija lupivši
čovečuljka po ramenu. „Voleo bih da još malo proćaskamo, ali
moramo da završimo obilazak. Nadam se da ćeš naći brata.“
Prepredeno namignu. „Ili bi trebalo da kažem da ga nećeš naći.“
Svileni mu uzvrati osmeh. „Hvala za želje da braci pozli“,
odgovori.
Vojnici odmarširaše ulicom. „Smišljaš priče bolje od Belgarata“,
pohvali Garion sitnog prijatelja.
„Nadaren sam za to. Nego, dosta toga smo saznali u ovom
razgovoru, zar ne? Sad shvatam zašto Kugla još nije pokupila trag.
Ušli smo sa severne strane, a Zandramas s južne. Ako odemo pravo
do hrama, Kugla će ti najverovatnije otkinuti ruku.“
Garion klimnu glavom. „Važnije je da smo sada samo na
nekoliko dana od nje.“ Zastao je, namrštivši se. „Zašto li je okupila
Grolime?“
„Ko zna? Možda zbog pojačanja. Zna da je pratimo. Ili je možda
pomislila da bi joj Grolimi, upoznati s karendskim vradžbinama,
pomogli kad se vrati u Daršivu. Ako je Nahaz zaista tamo poslao
svoje demone, moraće da se lati svih pomoćnih sredstava.
Pustićemo Belgarata da to raščisti. Hajde sad da probamo da
nađemo trag kod hrama.“
Čim su se približili hramu u središtu grada, Kugla povuče
Gariona ispuštajući talase volje. „Uspeli smo“, reče.
„Odlično“, čovečuljak pogleda hram. „Vidim da su ga malo
preuredili“, primeti.
Garion shvati da nad ojačanim vratima nema uobičajene
izglancane Torakove maske i da umesto nje sada stoji lobanja
obojena u crveno, s rogovima nisko postavljenim na čelu.
„Čini mi se da lobanja nije neko poboljšanje“, reče Svileni, „ali
opet ne može se reći i da je gora. Malo mi je dosadilo da ona maska
bulji u mene svaki put kad se okrenem.“
„Hajde da proverimo“, predloži Garion, „da li je Zandramas
zaista napustila grad pre no što odemo do ostalih.“
„Važi“, saglasi se Svileni.
Trag s ulaza hrama vodio ih je prljavim ulicama ka istočnoj
kapiji. Garion i Svileni napustiše Karend i zađoše oko petsto metara
u ravnice Ganezije, prateći drum ka istoku.
330
 „Uopšte nije promenila pravac?“, upita Svileni.
„Još ne, zasad samo prati drum.“
„Dobro. Hajdemo po ostale — i po konje. Nećemo daleko stići
peške.“
Skrenuše s puta i uputiše se kroz travu duboku do kolena.
„Izgleda da je ovde plodno zemljište“, primeti Garion. „Jeste li
ti i Jarblek nekad razmislili o tome da kupite ovde imanje? Možda
bi vam to bilo pametno ulaganje.“
„Ne, Garione“, nasmeja se Svileni. „Posedovanje imanja ima
veliku manu. Ako moraš na brzinu da utekneš, ne možeš ga pokupiti
i odneti sa sobom.“
„Mudro zboriš.“
Družina ih je čekala u vrbaku pod ogromnim starim drvećem na
nekih kilometar i po od grada. Sa iščekivanjem pogledaše Gariona i
Svilenog kad su se pojavili ispod niskih grana.
„Našli ste je?“, upita Belgarat.
Garion klimnu glavom. „Otišla je na istok“, odgovori.
„I navodno je odvela sve Grolime iz hrama sa sobom“, nadoveza
se Svileni.
Belgarat se zbuni. „Zašto bi to uradila?“
„Nemam pojma. Možemo da je pitamo kad je sustignemo.“
„Znate li koliko nam beži?“ progovori Se’Nedra.
„Samo nekoliko dana“, reče Garion. „S malo sreće uspećemo da
je stignemo pre nego što pređe Zamadske planine.“
„Da požurimo onda“, Belgarat će.
Izjahali su preko širokog otvorenog polja ka drumu koji se
protezao ravnicom do nazubljenih vrhova na istoku. Pošto je Kugla
nanovo osetila trag, obodoše konje u brzi kas.
„Kakav je grad Karend?“, upita Kadifa Svilenog dok su jahali.
„Fino mestašce za odmor“, odgovori, „ali ne bi želela da živiš
tamo. Tačno je da su tamošnje svinje prilično čiste, ali žitelji su
užasno prljavi.“
„Promoćurno si to rekao, Keldare.“
„Odvajkada sam znao s rečima“, zaključio je skromno.
„Oče“, povika Polgara ka starcu, „mnogo Grolima je prošlo
ovuda.“

331
 Starac se osvrnu i klimnu glavom. „Dakle, Svileni nas nije
lagao“, reče. „Iz nekih pobuda preobraća Mengine pristalice. Bolje
da pripazimo na zamke.“
Posle celodnevnog jahanja prenoćili su nedaleko od puta i
nanovo izjahali s prvim zracima sunca. Oko podneva ugledaše selo
daleko pored puta i usamljenog putnika na taljigama koje je beli
koščati konj vukao ka družini.
„Imate li možda bocu piva, gospo Polgara?“, upita Sadi kad su
usporili.
„Žedan si?“
„A ne, nije za mene. Mrzim pivo. Daću ga onom kočijašu.
Pomislio sam da bi valjalo da se raspitamo.“ Pogledao je Svilenog.
„Da li ste za upoznavanje novih ljudi, Keldare?“
„Ne više no obično. Zašto?“
„Otpijte koji gutljaj“, reče evnuh pruživši čovečuljku bocu koju
je Polgara izvadila iz zamotljaja. „Ali pazite da ne preterate. Želim
samo da mirišete kao da ste pijani.“
„Zašto da ne?“, slegnu Svileni ramenima i otpi poveći gutljaj.
„Trebalo bi da je to sasvim dovoljno“, nadgledao je Sadi.
„Vratite mi sad bocu.“
„Mislio sam da ti ne piješ.“
„Tako je. Prosto sam hteo da ga malkice začinim.“ Otvorio je
crvenu torbu. „Nemojte više da pijete iz ovoga“, upozorio je Svilenog
kad je odmerio četiri kapi jarkocrvene tečnosti u grlić boce. „U
suprotnom, bili bismo prinuđeni da vas slušamo danima kako ne
zaklapate usta.“ Pružio je nanovo bocu čovečuljku. „Da li biste
ponudili onog sirotana pićem?“, predložio je. „Deluje mi žedno.“
„Nisi sipao otrov?“
„Naravno da nisam. Teško je naterati nekoga da priča dok se
prevrće po zemlji i steže trbuh. Međutim, od samo jednog ili dva
gutljaja kočijaša će obuzeti neizmerna želja da priča o bilo čemu, a
pri tom će odgovoriti svakome ko ga prijateljski nešto pita. Združite
se sad sa sirotanom, Keldare. Deluje mi užasno usamljeno.“
Svileni kroz osmeh okrenu konja i usmeri ga ka taljigama koje
su se sve više približavale, te se zaljulja u sedlu i zapeva glasno i ne
mnogo muzikalno.

332
 „Dobar je“, promrmlja Kadifa Se’Nedri, „ali uvek pretera.
Poslaću ga na časove glume kad se vratimo u Boktor.“
Se’Nedra se zakikota.
Kad su stigli do taljiga, odrpani sirotan u rđavocrvenoj košulji
zaustavio je kola pored puta, zaseo sa Svilenim i pevao pesmu
prilično nepristojnih stihova.
„O, tu ste“, progovori Svileni zatreptavši ka Sadiju. „Pitao sam
se kad ćete me sustići. Evo...“ Pružio je bocu evnuhu. „Popij malo.“
Sadi tobože otpi poveći gutljaj iz boce, a potom požudno
uzdahnu, obrisa rukavom usne i vrati bocu.
Svileni je predade sirotanu. „Na tebe je red, prijatelju.“ Siroti
kočijaš otpi, budalasto se osmehnuvši. „Nedeljama mi nije bilo
ovako dobro“, reče.
„Krenuli smo ka istoku“, poče Sadi.
„Primetio sam“, sirotan će. „Sem ako niste naučili konje da jure
unazad.“ Prasnu tada u neobuzdani smeh razdragano lupivši
koleno.
„Kakva šala“, promumla evnuh. „Dolaziš iz onog sela?“
„Živim u njemu od rođenja“, odgovori sirotan, „kao i moj otac, i
deda, i pradeda pre toga i...“
„Da li si prošle nedelje video neku ženu s tamnim ogrtačem i
detetom u naručju?“, prekide ga Sadi. „Verovatno je došla s
brojnom družinom Grolima.“
Sirotan odmahnu rukom kako bi umanjio kletvu koja se krila u
reči Grolim.
„O da, prošla je ovuda“, odgovori. „Otišla je pravo u hram, ako
se ta rupa uopšte može nazvati hramom. Nije veća od moje kuće, a
samo trojica Grolima je čuva, od kojih su dvojica mladići a jedan je
matorac. No, kako god, žena je ušetala s detetom u hram. Čuli smo
da je nešto pričala, a potom se prilično brzo pojavi sa svom trojicom
Grolima. Matori je pokušao da ubedi mladiće da ostanu, ali tada im
ona nešto reče, a ovi izbodoše starca, koji kriknu i sruši se na zemlju
kao klada. Žena onda povede mlade Grolime ka putu, gde se ovi
pridružiše svetini. Svi odoše, ostavivši matorca za sobom da leži
potrbuške u blatu, te...“
„Šta misliš, koliko je Grolima bilo s njom?“ upita Sadi.

333
 „Zajedno s ovom dvojicom bilo ih je tridesetak, ne, četrdesetak.
Ili možda čak i pedesetak? Nikad nisam znao dobro da procenim na
prvi pogled. Mogu da razlikujem kad ih je troje ili četvoro, ali posle
se zabrojim i...“
„Možeš li da nam kažeš kad je to bilo?“
„Da vidim.“ Sirotan žmirnu ka nebu i poče da broji na prste.
„Nije moglo da bude juče, jer sam išao da istovarim burice kod
farme Žabolikog. Poznaješ ga? Ružnijeg prikana nisam video, ali
mu je ćerka zato prava lepojka. Mogu ti pričati o njoj satima. Čekaj
baš da ti kažem.“
„Dakle, nije bilo juče?“
„Ne, sigurno nije bilo juče. Valjao sam se veći deo dana u plastu
sena sa ćerkom Žabolikog. A znam i da nije bilo prekjuče. Toliko
sam se tada napio da se ne sećam šta se dešavalo od prepodneva.“
Nanovo je otpio iz boce.
„A dan pre toga?“
„Možda“, odgovori sirotan, „ili možda čak i pre toga.“
„Ili čak i neki dan pre toga?“
Sirotan odmahnu glavom. „A ne, tad nam se krmača oprasila, a
znam da je žena došla ubrzo posle toga. Mora da je to bilo nakjuče
ili dan pre toga.“
„Ukratko, pre tri ili četiri dana?“
„Ako tako računica kaže“, sirotan slegnu ramenima, te nanovo
otpi.
„Hvala na obaveštenjima, prijatelju“, zahvali mu Sadi, te
pogleda Svilenog. „Trebalo bi da krenemo“, reče.
„Da vratim bocu?“ upita siroti kočijaš.
„Slobodno je zadrži, prijatelju“, Sadi će. „Ionako mislim da sam
dovoljno popio.“
„Hvala na piću i razgovoru“, doviknu kočijaš kad su izjahali.
Garion se osvrnu i ugleda druškana kako s taljiga nešto živo
objašnjava svom konju.
„Tri dana!“, uzviknu Se’Nedra srećno.
„Ili četiri, u najgorem slučaju“, ispravi Sadi.
„Sustižemo je!“ Se’Nedra se iznenada nagnu i obisnu se evnuhu
o vrat.

334
 „Izgleda da je tako, Vaše veličanstvo“, saglasi se Sadi donekle
postiđeno.
Nanovo su prenoćili dalje od puta i izjahali sa svitanjem. Sunce
još nije ni izašlo kad se veliki plavičasti jastreb spustio u širokim
krugovima. Zatreperio je pre no što je sleteo, a Beldin se pojavi
umesto njega na drumu otprilike u istom trenu kad bi jastreb
spustio kandže na tlo. „Imate društvo malo dalje na putu“ progovori
pokazujući ka niskim brdima u podnožju Zamadskih planina na
nekih kilometar i po od njih.
„Oh?“, oglasi se Belgarat zauzdavši konja.
„Desetak Grolima“, Beldin će. „Kriju se u žbunju s obe strane
puta.“
Belgarat opsova.
„Opet si dirao Grolime?“ upita grbavac.
Belgarat odmahnu glavom. „Zandramas ih okuplja u svakom
mestu kroz koje prođe. Već ih je podosta prikupila. Verovatno je
rekla ovima da zadrže poteru. Zna da smo joj za petama.“
„Šta ćemo sad, Belgarate?“ pitala je Se’Nedra. „Tako smo blizu.
Ne možemo sad da odustanemo.“
Starac pogleda brata. „Dakle?“
Beldin mu se namršti. „Dobro“, reče, „postaraću se za to, ali
nemoj da zaboraviš da mi duguješ, Belgarate.“
„Ubaci na spisak. Izmirićemo račune kad se sve završi.“
„Dašta ću.“
„Jesi li otkrio gde je Nahaz odveo Urvona?“
„Znaš li da su se vratili u Mal Jasku?“ zgroženo će Beldin.
„Izaći će kad-tad“, ubedljivo će Belgarat. „Treba li ti pomoć za
Grolime? Mogu da pošaljem Pol.“
„Sprdaš se?“
„Ne, samo pitam. Nemoj toliko da se uzbuđuješ.“
Beldin načini nepristojan zvuk, te se nanovo premetnu u
jastreba i odlete.
„Kuda će?“ upita Svileni.
„Da odvuče Grolime.“
„Je l’? Čime?“

335
 „Nisam ga pitao“ Belgarat slegnu ramenima. „Valjda ćemo moći
da prođemo bez nevolje ako malo sačekamo.“
„Prilično je dovitljiv, zar ne?“
„Beldin? O da, veoma. Evo ga, počinje.“
Svileni se osvrnu okolo. „Gde?“
„Ne osvrći se badava, čuo sam ga. Nadleće nisko nekih
kilometar i po ka severu, verovatno onuda gde se Grolimi kriju, i
dovoljno galami da čitava skupina pomisli da prolazimo pored njih
a da nas ne vide.“ Pogledao je svoju ćerku. „Pol, možeš li da proveriš
da li mu uspeva?“
„Važi, oče.“ Usredsredila se, a Garion oseti kako lagano ispušta
volju. „Zagrizli su mamac“, podnela je izveštaj. „Otrčali su za
Beldinom.“
„Baš lepo od njih. Hajde, polazak.“
Poteraše konje u trk i ubrzo prevališe put do prvih brda
Zamadskih planina. Drum ih tada povede uz strmu padinu, a potom
se nađoše u plitkoj jaruzi. Tlo je bilo prilično džombasto, prošarano
tamnozelenim šumama koje su pratile strminu do vrhova planina.
Garion tada primeti neobične protivrečne znake koje je Kugla
ispuštala. Najpre je osećao njenu nestrpljivost da krene za
Zandramas i Geranom, ali sada pored toga oseti i opori šapat,
bezvremeni zvuk neumoljive mržnje. Mač mu je u koricama bio sve
vreliji.
„Zašto je pocrvenela?“, upita Se’Nedra iza njega.
„Ko je pocrveneo?“
„Kugla, valjda. Vidim da svetli ispod kožne vrećice kojom si je
prekrio.“
„Hajde da stanemo“, Belgarat zauzda konja.
„Šta ne valja, deda?“
„Ne znam. Izvadi mač i skini vrećicu. Daj da vidimo o čemu se
radi.“
Garion se lati mača. Bio je nekako neuobičajeno težak. Skinuo
je kožnu tkaninu i svi smesta ugledaše da obično plava Aldurova
kugla sada svetli krvavocrvenim plamenom.
„Šta je to, oče?“, upita Polgara.
„Oseća blizinu Sardiona“, smireno će Eriond.

336
 „Toliko smo blizu?“, navali Garion. „Stigli smo do mesta koje
više ne postoji?“
„Nije to u pitanju, Belgarione“, odgovori mladić. „Nešto
drugačije.“
„Šta je onda?“
„Nisam siguran, ali izgleda da Kugla nekako opšti s drugim
kamenom. Pričaju jezikom koji ne mogu protumačiti.“
Ponovo su izjahali. Plavičasti jastreb je nakon nešto vremena
doleteo i zatreperio, nanovo se pred njima premetnuvši u Beldina.
Pogrbljeni čovečuljak je izgledao pomalo samozadovoljno.
„Izgledaš kao mačka koja je upala u vedro s mlekom“ Belgarat
će.
„Jašta. Upravo sam poslao desetak Grolima pravo ka zaleđenoj
bari. Lepo će se provesti kad led krene da se topi. Provešće leto na
santama leda nasred bare.“
„Ideš opet u izvidnicu?“, upita Belgarat.
„Valjda“, odgovori Beldin, raširi ruke, premetnu se u jastreba i
ustremi se ka nebu.
Obazrivo su jahali dok su sve dublje zadirali u Zamadske
planine. Krajolik postade krševit. Nazubljeni crvenkasti vrhovi
uzdizali su se nad pojasima tamnih jela i borova. Klokotavi potoci
skakutali su preko kamenja i zapenjeni se spuštali u vodopadima
preko okomitih litica. Nekada pravi put kroz ravnicu Ganezije sada
je vijugao i uvijao se poput zmije uz strme padine.
Beldin se vrati oko podneva. „Veći deo družine je krenuo na
jug“, podneo je izveštaj. „Ima ih četrdesetak.“
„Je li Zandramas s njima?“ upita Garion žustro.
„Ne, mislim da nije. Bar nisam osetio nikog drugačijeg u
družini.“
„Nismo je valjda izgubili?“, uzrujano će Se’Nedra.
„Nismo“ odgovori Garion. „Kugla je i dalje prati.“ Osvrnuo se
preko ramena. Kamen na balčaku i dalje je bacao crveni sjaj.
„Zasad možemo samo da je pratimo“ oglasi se Belgarat.
„Zanima nas Zandramas, a ne družina odlutalih Grolima. Možeš li
nam reći gde smo tačno?“, uputi Beldinu.
„U Maloriji.“
„Ne zasmejavaj me.“
337
 „Zašli smo u Zamad. Doduše ovaj put vodi u Vorizbo. Gde mi je
mazga?“
„Pozadi s natovarenim konjima“, reče Durnik.
Pošto su krenuli, Garion je osetio da Polgara ispituje okolinu
voljom.
„Našla si nešto, Pol?“, upita Belgarat.
„Ništa posebno, oče“, odgovorila je. „Osećam da je Zandramas
blizu, ali ne mogu da odredim gde tačno jer je podigla prepreku oko
sebe da se zaštiti.“
Nastavili su dalje pažljivo, primirivši konje u spori hod. Utom
prođoše uzani klanac i ugledaše priliku u zaslepljujuće beloj odori
kako ih čeka na putu. Pošto su malo prišli, Garion vide da je to
Siradis.
„Pazite kud stajete“, upozorila ih je, a u glasu joj se pojavi
ljutnja. „Dete Tame pokušava da zaobiđe sudbinski tok događaja, te
je postavilo zamke za vas.“
„Uopšte me ne iznenađuje“, procedi Belgarat. „Šta želi da
postigne?“
„Želja joj je da ubije saputnika Deteta Svetlosti i da samim tim
spreči da se jedan od zadataka ispuni pre konačnog susreta. Uspe li
joj u tome, sve što dosad uradiste propašće. Pratite me sada,
povešću vas do sledećeg zadatka.“
Tot koraknu s konja i brzo ga povede do mršave gospodarice.
Nasmejala mu se ozarenog lica, a potom spustila ručicu u njegovu
ogromnu šaku. Grdosija je bez imalo muke podiže na sedlo konja, a
potom podiže uzde.
„Tetka Pol“, prošapta Garion, „da F mi se pričinjava ili je ona
sada stvarno ovde?“
Polgara napeto pogleda proročicu s povezom preko očiju. „Ovo
nije prikaza“, reče. „Deluje kao da je od krvi i mesa. Ne mogu ni da
pretpostavim kako je došla, ali mislim da si u pravu, Garione. Zaista
je ovde.“
Krenuše za proročicom i njenim nemim vodičem niz strmi put
ka travnatoj kotlini okruženoj visokim jelama. Na sredini kotline
nalazilo se planinsko jezerce, iskričavo pod jarkim svetlom.
Polgara utom iznenada udahnu. „Gleda nas“, saopšti.
„Ko?“ Belgarat će.
338
 „Dobro se krije, oče. Mogu da osetim samo da nas posmatra — i
neobuzdani bes.“ Na usnama joj zaigra osmeh. „Sigurna sam da je
Zandramas. Zaštitila se da joj ne mogu dopreti do uma, ali ne može
da zaustavi moj osećaj da nas neko posmatra. Pri tom, očigledno ne
može dovoljno da obuzda bes da me spreči da ga primetim.“
„Na koga je toliko besna?“
„Verovatno na Siradis. Pomučila se da postavi zamke, a Siradis
se pojavila i pokvarila joj naum. Bolje da pripazimo, možda će
pokušati još nešto.“
Natmureno je klimnuo. „Važi“, saglasi se.
Tot je doveo konja s gospodaricom do jezerceta u kotlini.. Pošto
su svi stigli, Siradis pokaza rukom ka bistroj vodi. „Zadatak vam leži
ovde“, rekla je. „Ispod je podvodna pećina u koju jedan od vas mora
otići. Dosta će se tamo razotkriti.“
Belgarat pun nade pogleda Beldina.
„Ne sad, starče“, izjavi grbavac odmahnuvši glavom. „Ja sam
jastreb, a ne riba. A uz to, mrzim hladnu vodu isto koliko i ti.“
„Pol?“, Belgarat će molećivo.
„Ne, oče“, odgovorila je. „Mislim da je sada red na tebe. Sem
toga, moram da pazim na Zandramas.“
Starac se sagnu i zaroni ruku u iskričavu vodu. Najednom se
strese. „Ovo je okrutno“, izreče.
Svileni mu se široko kezio.
„Bolje ćuti, prinče Keldare“, zareža Belgarat skidajući se. „Drži
jezik za zubima.“
Svi se iznenadiše kad primetiše da je starcu telo gipko i
mišićavo. Uprkos ogromnom apetitu za masnom hranom i valjanim
crnim pivom, stomak mu je bio ravan poput daske, a iako je bio
mršav kao prut, mišići su mu se na ramenima i grudima napinjali
pri najmanjem pokretu.
„Vidi, vidi“, promrmlja Kadifa merkajući starca u pregači.
Vragolasti mu osmejak najednom zaigra na usnama. „Želiš li
opet da se brčkaš u jezercetu, Lizel?“ pozva je, a svetloplave oči mu
se obešenjački zacakliše.
Smesta je porumenela, pogledavajući Svilenog s krivicom.
Belgarat prasnu u smeh, te se izvi nad jezercem i skoči u vodu
presekavši je oštro poput noža.
339
 Izronio je nekoliko metara od obale, skočivši visoko u vazduh.
Sunce mu obasja srebrnastu krljušt kad je zamahnuo račvastim
širokim repom i protresao kapljice koje se prosuše po vodi poput
biserja. Tamno poveće valjkasto telo nestade mu tada pod
površinom kristalno bistrog jezerceta.
„Vidi ti ovo“, prodahta Durnik, a ruke mu se namah trgnuše.
„Bolje nemoj, mili“ nasmeja se Polgara. „Mislim da mu se ne bi
svidelo kad bi mu zario udicu u usta.“
Ogromni srebrnasti losos plivao je sve dublje kroz jezerce, a
potom se izgubi u neobičnom otvoru blizu dna.
Dok su čekali Garion primeti da nesvesno zadržava dah.
Činilo se kao da je prošla čitava večnost dok se velika riba nije
pojavila iz pećine, te otplivala dalje od obale, a potom se nanovo
vratila i prošišala površinom jezerceta na repu, zanoseći levo-desno
glavom i mašući perajama kao da pokušava da održi ravnotežu.
Zatim zaroni u vodu nedaleko od obale i pojavi se kao Belgarat.
Drhtao je potpuno promrzao. „Baš okrepljujuće“, primeti popevši
se na obalu. „Spremila si ćebe, Pol?“, upita tresući vodu s ruku i
nogu.
„Razmetljivče!“ zagunđa Beldin.
„Šta si našao dole?“ upita Garion.
„Nešto poput starog hrama“, odgovori starac žustro se brišući
ćebetom koje mu je Polgara pružila. „Neko je preuredio pećinu i
isklesao zidove. Naišao sam na oltar s malim udubljenjem, naravno
praznim, ali je mesto ipak bilo prožeto nadzemaljskim prisustvom i
kamenje je isijavalo crvenu svetlost.“
„Sardion je tamo?“, napeto će Beldin.
„Ne više“, odgovori Belgarat obrisavši kosu. „Doduše, bio je
tamo neizmerno dugo s podignutom preprekom da ga niko ne nađe.
Međutim, sada je nestao, ali ću ga ipak primetiti kad mu se sledeći
put približimo.“
„Garione!“ zavapi Se Nedra. „Vidi!“ pokazivala je prstom ka
grebenu nedaleko od njih. Visoko na vrhu stajala je prilika u crnom
svetlucavom satenu. I pre no što je prilika oholo skinula kapuljaču,
Garion je znao ko je. Ne razmišljajući, maši se mača Rive Gvozdene
Ruke potpuno preplavljen besom.

340
 Utom Siradis progovori zvonkim odlučnim glasom. „Loše te
procenih, Zandramas“, izjavila je. „Nemoj nastojati da zaustaviš
ono što se mora desiti, ili ću smesta doneti odluku.“
„A ako to učiniš, slepi crve, pometnja će sve obuhvatiti, a
zadatak će ti ostati nezavršen i puki slučaj će zameniti proročanstvo.
Pazite se, jer ja sam Dete Tame i ne plašim se ruke slučaja, pošto je
slučaj moj poklonik mnogo više no što je poklonik Detetu Svetlosti.“
Garion najednom začu tihi jezivi roptaj. Zvuk postade jeziviji
kad je shvatio da ga je ispustila njegova malena supruga.
Potrčavši brže no što je Garion mislio da može, Se’Nedra dojuri
do Durnikovog konja i otrgnu sekiru s konopa koji ju je pridržavao.
Jarosno je zavrištala i pojurila oko jezerceta vitlajući sekirom.
„Se’Nedra!“, viknuo je iz sveg glasa za njom. „Stani!“
Surova Zandramas se likujući zakikota. „Izaberi, Siradis!“,
povikala je. „Načini svoj siroti izbor, jer umiranjem rivanske kraljice
ja pobeđujem!“, podigla je ruke nad glavom.
Iako je trčao koliko ga noge nose, Garion shvati da je uzaludno
da se nada da će sustići Se Nedru pre no što stigne na kobni dohvat
ruke čarobnici u satenskoj odori. Već je počela da se penje uz stenje,
cedeći psovke i odranjajući Durnikovom sekirom kamenje koje joj
se našlo na putu.
Tada se iznenada pojavi svetlucavi plavičasti vuk baš između Se
Nedre i njenog predmeta mržnje.
Se Nedra se ukoči kao da se sledila, a Zandramas ustuknu od
vuka koji je zarežao. Oko njega je odjednom zatreperila svetlost, a
između dve žene ukaza se Garionova drevna baka — Belgaratova
žena i Polgarina majka. Iz smeđe joj je kose izvirala plavičasta
svetlost, a zlataste oči su joj svetlile nezemaljskim plamičkom.
„Oh!“, zavapi Zandramas još više ustuknuvši.
Poledra pruži ruku, te privi Se’Nedru kraj sebe i zaštitnički je
obgrli oko ramena. Drugom rukom je nežno sklonila sekiru iz
najednom mlitave ruke sitne kraljice. Se Nedri je pogled bio prazan
u iskolačenim očima, stajala je nepokretno kao da je u zanosu.
„Zaštitiću je, Zandramas“, progovori Poledra, „ne smeš da je
diraš.“ Čarobnica na grebenu iznebuha besno zavrišta. Oči joj
sevnuše i nanovo se uspravi.

341
 „Želiš li da to bude sada, Zandramas?“, upita Poledra jezivim
glasom. „Izabrala si da je sada vreme da se sukobimo? Znaš dobro
da ćemo obe skončati ukoliko se sukobimo u pogrešno vreme.“
„Ne plašim te se, Poledra!“ viknu čarobnica.
„Ni ja tebe. Hajde onda da se pobijemo, Zandramas, jer ukoliko
Dete Svetlosti ode na mesto koje više ne postoji i shvati da Deteta
Tame nema, onda ja pobeđujem! Ako ti ovo mesto i vreme
odgovaraju, lati se moći, pa da se bacimo na posao, malo si mi već
dosadila.“
Zandramasino lice izobliči se od besa, a Garion oseti kako se
moć gomila u njoj. Pokušao je da isuče mač preko ramena
nameravajući da ispusti oganj i sprži ogavnu čarobnicu na grebenu,
ali ne uspe u tome. Iznenada je shvatio da mu je, verovatno kao i
Se’Nedri, svaki mišić na telu skamenjen. Začuo je stenjanje iza sebe.
Verovatno su i ostali pokušavali da se otrgnu od ogromne sile koja
ih je prikovala u mestu.
„Ne trudite se“, začuo je Poledrin strogi glas u glavi. „Ovo je
između Zandramas i mene. Ne mešajte se.“
„Dakle, Zandramas“, rekla je tada glasno, „šta si odlučila? Hoćeš
li još malo da poživiš ili ćeš umreti?“
Čarobnica se mučila da povrati smirenost, a svetlost oko
Poledre se pojača.
Zandramas razočarano zavapi puna ljutnje i nestade u plamenu
narandžaste vatre.
„Mislila sam da će to odlučiti“, mirno će Poledra. Okrenu se
utom ka družini, a zlataste oči joj se zacakliše. „Gde ste dosad?“
upita. „Čekam vas ovde mesecima.“ Zajedljivo je odmerila
polugolog Belgarata, koji ju je posmatrao s neprikrivenim
obožavanjem. „Samo su kosti ostale od tebe, Stari Vuče“, obrati mu
se. „Stvarno bi trebalo malo bolje da se hraniš, znaš?“ Naklonjeno
mu se osmehnu. „Želiš li da ti uhvatim finog debelog zeca?“
nasmejala se. Zatreperila je nanovo se premetnuvši u vuka i otrčala
skoro ne dodirujući tlo šapama.

342
 Ovde se završava treća knjiga Malorijade.

U četvrtoj knjizi, Čarobnica iz Daršive, nastavlja se

potraga za Zandramas i Sardionom preko mnogih
raznovrsnih predela, ali će se položaj „ mesta koje više ne
postoji“ razotkriti — šta god ono predstavljalo!

343
 O AUTORU

Dejvid Edings rođen je 1931. u Spokejnu, u državi Vašington, a

odrastao je u okrugu Pjudžet Saund, severno od Sijetla. Diplomirao
je književnost 1954. na koledžu Riđ u Portlandu, u Oregonu, a
magistrirao na Univerzitetu u Vašingtonu 1961. Služio je u vojsci
Sjedinjenih Američkih Država, radio kao dobavljač za kompaniju
Boing, za kasom u bakalnici i na koledžu kao profesor engleskog
jezika. Živeo je u mnogim državama SAD-a. Njegov prvi roman, Lov
u visini (objavljen 1973), bio je savremena avanturistička priča.
Međutim, oduvek ga je privlačila epska fantastika, pa se, u nameri
da produbi određene tehničke i filozofske ideje u vezi sa žanrom,
posvetio pisanju Belgarijade.
Edings je preminuo 2. juna 2009. godine, a za sobom je ostavio
više od 25 knjiga, od kojih je mnoge pisao sa svojom suprugom Li.

344