ШКОЛСКИ САН

Сцена 1: Учионица, Сара, Мира, Мара.

САРА: Је л` урадио неко реферат о нашем селу?

МИРА: Ја сам!
САРА: Штреберима се не обраћам.
МИРА: Што? Јел смо шугави?
САРА: Шугави сте, ето!
МАРА: Шугави и глупи!
МИРА: Ти боље да ћутиш, ни реченицу не знаш да саставиш!
МАРА: Ал` умем да ти саставим шамар!
МИРА: Зваћу разредну.
МАРА: Тужибаба!
САРА: Ако добијем још једну јединицу, скалпираћу се!
МАРА: Ма она је сенилна сморуша! Сигурно је заборавила!
МИРА (злобно): Саро, неће заборавити због прославе дана села!
САРА: Ти да ућутиш да ти не размажем шминку!
МАРА: Ево је!
Улази професорка српског језика. Тишина. Професорка уписује час.
ПРОФЕСОРКА: Шта је ово? Где су ученици?
МИРА: Вероватно су побегли због реферата!
Сара вуче Миру за косу. Професорка замишљена, не види.
ПРОФЕСОРКА (упитно, покушавајући да се сети): Реферат? Реферат, да, реферат,
наравно, реферат! Ко није урадио реферат?
МИРА: Ја сам урадила, професорице!
ПРОФЕСОРКА: Драго моје дете, знам да си ти урадила!
МИРА: Да почнем да читам! (не чекају ћи одговор) Наше мало село Војвода Степа
настало је 1921. године. Име је добило по славном војсковођи Степи Степановићу са
којим су наши претци ратовали и коме су на тај начин исказали поштовање.
ПРОФЕСОРКА: То је дивно речено!
МИРА: Сама сам то смислила!
САРА: Шлихтаро!
ПРОФЕСОРКА: Саро!
САРА: Није ту!
ПРОФЕСОРКА (уписује): Како није ту? (збуњено) Па ти си Саеа, а ово је Мара!
САРА: Ја сам Мара!
ПРОФЕСОРКА (љутито): Мара, добро! Да видимо ко још није на часу.
САРА: Е, Саша Ђорђевић!
ПРОФЕСОРКА (пише): Ђорђевић. Даље!
САРА: Владе Дивац!
ПРОФЕСОРКА: Владе Дии.... (застаје, скида наочаре и љутито погледа Сару) Устани
Саро!
САРА: Али ја нисам Сара, ја сам Мара!
ПРОФЕСОРКА (обраћа се Мари, иронично): Онда си ти Сара, претпостављам!
МАРА: Не, не, никако, ја сам Дара!
ПРОФЕСОРКА (бесно): Доста! Тишина! Какав је то начин! Само ме замајавате!
ТИШИНА!
САРА: Већ је тишина!
ПРОФЕСОРКА: Тишина! Је л` јасно! Јеси ли урадила реферат о нашем селу!
САРА (узима од Мире реферат): Јесам!
МИРА: То је мој реферат, врати ми!
САРА (чита): Наше мало село Војвода Степа настало је 1921. године. Сама сам то
смислила!
МИРА: Она ми се руга!
ПРОФЕСОРКА: Есад је стварно доста, Саро!
САРА: Ја сам Мара!
ПРОФЕСОРКА (љутито): Ти упорно не престајеш! Добро, онда ћемо други лист! Кжи ти
нама, (иронично, наглашавајући) Маро, како ти замишљаш Степу Степановића?
САРА: Мислим да је висок два метра, ћосав, црн, са пушком у руци....
ПРОФЕСОРКА: Е, па погрешно мислиш!
САРА: Па, могу ја поново да мислим...
ПРОФЕСОРКА: Онда смисли кад се родио Степа Степановић.
САРА: Степа Степановић је рођен 1865. до 1929. године
ПРОФЕСОРКА: Мислиш родио се 1865, а умро 1929!
САРА: Мислим!
ПРОФЕСОРКА: А јеси ли прочитала „Орлови рано лете“
САРА: Какве то везе има са рефератом за прославу дана села?
ПРОФЕСОРКА: Нема никакве, али те ја питам да ли си прочитала лектиру!
САРА: Јесам, али прошле године.
ПРОФЕСОРКА: Кажи нам ко је написао тај роман.
САРА-. Тај роман је написао, ммм, Бранислав Ћопић!
ПРОФЕСОРКА: Мислиш, Нушић!
САРА: Да, Нушић!
ПРОФЕСОРКА: Е, није, него Бранко Ћопић.
САРА: То сам и ја рекла!
ПРОФЕСОРКА: Рекла си Бранислав, а то се разликује од Бранка.
САРА: Бранко му је надимак.
ПРОФЕСОРКА: А о чему се ради у том роману?
САРА: Па, орливои који су мали су рано полетели и порасли велики орлови.
ПРОФЕСОРКА (уписује јединицу): Седи! Ти можеш да полетиш само из школе!
САРА (бесно): Коме сте то дали један?!
ПРОФЕСОРКА (иронично): Упс, Маро, извини, погрешно сам уписала и дала је Сари.
Ево, уписаћу је и Мари!
МАРА: Али ја нисам ништа одговарала!
ПРОФЕСОРКА: Шта се ти буниш када си ти Дара!
МАРА: Буним се због Маре.
САРА (прикрада се и узима дневник): Не можете тако, ја не дозвољавам!
ПРОФЕСОРКА: Миро, зови психолога!
МИРА (срећно): Одмах!
Мира одлази.
САРА: Ја нећу више да добијам јединице у дневник, не дам Вам дневник!
ПРОФЕСОРКА: Врати дневник и све ће бити у реду!
САРА: Не прилазите ми, исцепаћу све странице и прогутаћу их!
Мира долази са психологом.
ПСИХОЛОГ: Саро, желим да се смириш!
САРА: Желим и ја, ал` не могу!
ПСИХОЛОГ: Остави дневник и све ће бити у редиу.
САРА (хистерично): Шта ће бити у реду? Ова ми је уписала један, Ви ћете да ме
пошаљете на друштвено користан рад, директорка ће ме избацити из школе! Је л` то у
реду?
ПСИХОЛОГ: Ма, неће бити ништа од тога, ако мирно вратиш дневник.
Улази директорка. Сара све време држи дневник, спремна да га поцепа. Психолог и
директорка јој се приближавају, она узмиче.
САРА: Ево, стигла је и директорка!
ДИРЕКТОРКА: Саро, врати дневник да не правимо скандал.
САРА: Вама је само до скандала, а за мене вас баш брига! Не прилазите! Поцепаћу га!
ПСИХОЛОГ: Наравно да нас је брига, лепо ћеш вратити дневник, отићи ћемо до моје
канцеларије да разговарамо.
САРА (хистерично): Ви бисте само да разговарате! Нећу нигде да идем! Нећу да идем!
ДИРЕКТОРКА: Смири се, Саро! Отићи чеш кући, а сутра ћемо разговарати о проблему.
Професорка се приближава иза леђа ученици.
САРА: Видећете ви сви!
ПРОФЕСОРКА: Ја желим да она буде избачена из школе! Јуче су ученици затворили
наставницу матемазике у тоалет, данас је Сара мени отела дневник, сутра ће директорку
палицом напасти.
ДИРЕКТОРКА: Ју! Зашто мене? Зашто палицом?
ПСИХОЛОГ: Ја ћу попричати са њеном мајком, нешто ћемо се договорити.
ПРОФЕСОРКА: Ви психолози само причате! Нема ту шта да се прича!
ПСИХОЛОГ: Није то ко у ваше време да се клечи на кукурузу!
ПРОФЕСОРКА: Док су деца клечала на кукурузу, знала су и да седе на часу!
Одлазе сви уз музику Пинк Флојда „Зид“.
СЦЕНА 2: Мајка се шминка и прелистава часопис. Не слуша и не гледа Сару док прича са
њом. Сара је тужна, врзма се око мајке, али је ова не примећује.
САРА: Мама?
МАЈКА: Већ си потрошила паре?
САРА: Нисам.
МАЈКА: Онда је све у реду, иди у собу и заврши домаћи задатак.
САРА: Немам домаћи задатак!
МАЈКА: Како немаш? Добро, немаш.
САРА: Истераће ме из школе!
МАЈКА: Добро, иди сад у своју собу, па ћемо после о томе.
САРА: Чујеш ли ти мене?! Истераће ме из школе!
МАЈКА: Из школе. Шта?! Из школе?!
САРА: Истераће ме зато што нисам написала домаћи задатак!
МАЈКА: Шта, због тога?
САРА: Ионда је професорица хтела да ми да јединицу и ја јој нисам дала!
МАЈКА: Срамота! Не може то тако! Шта мисле ти наставници, ко су они?
САРА: И ја сам то рекла!
МАЈКА: Све ћу да их тужим! И телевизију ћу да позовем, и новине, све, направићу
скандал!
САРА: Мама, идем ја напоље.
Сара излази тужна, мајка је већ не чује, разговара телефоном.
СЦЕНА3: Школа
МАЈКА: Какав је то начин да моје дете избацујете из школе?!
ПСИХОЛОГ: Нико није рекао да ће ваше дете да избаце из школе!
МАЈКА: Ја ћу свашта да урадим!
ПРОФЕСОРКА: А дда ли знате шта је Ваше дете урадило?
МАЈКА: Јака ставр, домаћи заадатак није урадила.
Професорка: Узела је дневник и хтела да га поцепа!
МАЈКА: Ма, дајте, молим Вас, то је обична дечја шала!
ПРОФЕСОРКА: То је озбиљан преступ!
ПСИХОЛОГ: Смирите се, о свему можемо да поразговарамо.
МАЈКА: Немам ја шта са Вама да причам!
ПРОФЕСОРКА: Да ли знате где Вам је сада ћерка?
МАЈКА: Наравно да знам, напољу је!
ПРОФЕСОРКА: Да ли знате да има седам јединица и укор Одељенског већа?
МАЈКА: Моје дете?! Седам јединица?! Моје дете?! То није тачно!
ПСИХОЛОГ: Мислим да је требало раније да дођете у школу, али можемо и сада нешто
да предузмемо!
МАЈКА: Нећете ви мене учити како да васпитавам децу! Ово није школа, ово је срамота и
своје дете ћу да упишем у неку приватну школу!
СЦЕНА 4: Музика, успаванка. САРА СПАВА НА КЛУПИ. Док траје музика, долазе и
седају у клупе Директорка, Психолог, Професорка и Мајка. Када се заврши музика, Сара
устаје и протеже се. Тишина. Сара се окреће према осталима.
САРА (ВИЧЕ И УДАРА КЉУЧЕВИМА О СТО): Тишина, реч да нисам чула!
ДИРЕКТОРКА: Али, сви ћутимо!
САРА: Јесам Вас нешто питала?!
ДИРЕКТОРКА: Али...
САРА: Нема, али седите доле!
ПСИХОЛОГ: Па не може да седне горе!
САРА: Уписани сте у напомену!
ПСИХОЛОГ: Баш сам се уплашио!
САРА: Хоћу да ти сутра видим родитеље! А ви (професорки) Устаните!
ПРОФЕСОРКА: Зашто ја?
САРА: Да нисте можда нерасположени?
ПРОФЕСОРКА: Нисам.
САРА: Нисте били ни јуче нерасположени?
ПРОФЕСОРКА: Јуче? Који је јуче био дан?
САРА: Кжите Ви мени све што знате о јерменској музичкој групи „Систем оф даун“.
ПРОФЕСОРКА: Нисам стигла да учим, морала сам да одведем децу у обданиште, па сам
после ишла код фризера, па сам била на часовима италијанског.
САРА: А увече?
ПРОФЕСОРКА: Увече сам правила ручак за сутра и нисам стигла.
САРА: То ме не занима, уопште!
ПРОФЕСОРКА: Али, наставнице, нисам стигла!
САРА: А јесте ли урадили реферат?
ПРОФЕСОРКА: Али ја не знам нијену песму од „Рамштајна“, нити сам чула за тај „Фифти
цент“. А је л` могу да Вам отпевам нешто од Томе Здравковића? Ето, на пример „Уморан
сам од живота“:
САРА: А ја морам да знам: „Тврд је орах воћка чудновата, не сло ми га, ал` зубе поломи!“
ДИРЕКТОРКА (сетно и поносно): „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде
нечовјештвом!“
САРА: Опет се Ви мешате, а нико Вас ништа не пита!
ПСИХОЛОГ: Шлихтара и штреберка!
САРА: А Ви? Јуче сте закаснили на разговор са родитељима, ученици су Вас тражили, а
Ви нисте били у школи!
ПСИХОЛОГ: Јавила сам се разредном старешини!
САРА: Жао ми је, много изостајете из школе, мораћете да попричате са педагогом!
ПСИХОЛОГ: Али, нисте фер! Молим Вас да о томе поразговарамо!
САРА: Маро, води је у ПП службу на информативни разговор! И после тога на један
друштвено користан рад. А ви?
ДИРЕКТОРКА (уплашено): Шта ја? Ништа нисам урадила?
САРА: Ништа и не радите, никога не чујете и ништа не видите!
ДИРЕКТОРКА: Како, па чујем те?
САРА: Не интересује ме, сви сте добили јединице! Сви!
ПРОФЕСОРКА: Ти си једно размажено дериште!
САРА: Тако, тако, само се Ви љутите. Добили сте још једну тзв. Педагошку јединицу и
изађите напоље!
МАЈКА: Немој тако, сине!
САРА: Ти да ћутиш!
МАЈКА: Зар мајка да ћути!
САРА: Када немаш шта паметно да кажеш!
МАЈКА: Мајци тако! А што сам ти купила дигиталну камеру?
САРА: А кад си последњи пут пољубила своју ћерку?
МАЈКА: Како кад? Па овај...
САРА: Ја ћу да ти кажем! Прошле године за рођендан!
МАЈКА: Па, пољубићу те и ове године за рођендан!
САРА: А када се са мном попричала?
МАЈКА: А ко ти је купио најновију генерацију лаптопа да сурфујеш по целу ноћ?
САРА: Никад ниси код куће!
МАЈКА: Како никад? Сваке недеље сам читав дан са тобом!
САРА: Доста! И ти си добила и један, и укор, и изађи, и ти, и сви изађите напоље.!
Одлазе са сцене. Сра опет легне на клупу. Чује се звоно. Сара се буди. Долазе Мара и
Мира.
МАРА: Види ње! Откуд ти на првом часу?
МИРА: Решила да буде добар ђак?
САРА: Сад ти почињеш свађу!
МИРА: Извини.
МАРА: Шта извини, тресни је!
САРА: Маро, ућути!
МАРА (за себе): Шта јој је од јутрос?
ПРОФЕСОРКА (весело, срдачно): Добро јутро, децо!
УЧЕНИЦИ: Добро јутро!
ПРОФЕСОРКА: Срећан Вам дан села и дан школе. А ми ћемо јучерашњи инцидент
заборавити! И9пак је данас свечан дан!
САРА: Хвала Вам, професорице! Извињавам се због мог јучерашњег понашања. Трудићу
се да поправим своје понашање и оцене.
ПРОФЕСОРКА: Маро, јеси ли завршила реферат?
МАРА: Професорице, ја се извињавам, до касно сам вежбала балет и нисам стигла!
ПРОФЕСОРКА: Не можеш тако. Мораш да испуниш своје обавезе. Шта сад да радимо?
Људи су дошли на прославу, а ти немаш реферат.
МАРА: Знам, али обаћавам да ћу завршити до сутра. А сад може Мира гостима да прочита
свој реферат.
ПРОФЕСОРКА: Добро, нек буде тако, али за следећи час бих волела да будеш спреман за
наставу!
МАРА: Обећавам!
ПРОФЕСОРКА: Миро, изволи!
Мира се поклања пред публиком и чита краћи реферат на тему „Наше село“.