Представа за приредбу „Моје дете је најбоље“

ЛИЦА:
Пера
Лаза
Марко
Јоцина мама
Перина мама
Лазина мама
Фризерка (Маркова мама)

СЦЕНА ПРВА:
Сцена: Атмосфера је као у женском фризерском салаону. Фризерка, која је
Маркова мама, чешља једну жену, а друге две седе са стране са виклерима , четкама, фолијама
на коси. Преко рамена су им пешкири. У другом делу сцене разговарају три дечака и својом
причом наговештавају о чему ће у даљем току бити речи.

МАРКО: Значи, када ми је мама то све испричала, нисам могао да поверујем.

ЛАЗА: Знам. Стварно је то страшно.

Прилази им Пера.

ПЕРА: Шта сте се вас двојица снуждили? Као да сте покисли. Хајде причајте.

МАРКО: Ма, пусти, човече....

ЛАЗА: Сад ми је Марко испричао како се јуче водио разговор о нама у фризерском салону код
његове маме.

ПЕРА: Какав разговор? Шта је тако чудно и лоше било?

МАРКО: Није, није! Само ми није јасно шта људи мало не одмере пре него што окриве некога.

ПЕРА: Ја вас стварно не разумем. Хоће ли већ неко да ми објасни о чему је реч?

ЛАЗА: Ти му, Марко испричај.

МАРКО: Видиш, јуче су се у салону код моје маме сакупила твоја мама, Лазина мама и Јоцина
мама.

ПЕРА: Ух, ух, ух. Па то је сигурно Јоцина мама испричала како је (имитира женски глас) њен син
најбоље дете, само га нико не схвата. АХХХААА.

ЛАЗА: Е, да је само то, него било је то овако....

Марко пребацује Пери руку преко рамена и сва тројица напуштају сцену.
СЦЕНА 2

Почиње разговор у салону.

ЛАЗИНА МАМА: Драго ми је што су се деца распустила да сви мало душу одморимо. Па, и ови
(наглашава) уморни учитељи.

ЈОЦИНА МАМА: Што – уморни? Шта им фали? Живе као богови.

ПЕРИНА МАМА: Нисам баш сигурна да је тако. Ти људи су појединој деци као родитељи. Још када
они не би бринули о њима, да се запиташ шта би са њима билоо.

МАРКОВА МАМА: Јесте, заиста. Мени је Марко увек причао колико је учитељица брижна када их
било где води.

ЈОЦИНА МАМА: Ма ћутите, молим вас! Каква брига? Она само гледа кад ће да звони и да шмугне
кући. Замислите, молим вас, ја је замолила да причува Јоцу док не стигнем са посла, а она га
оставила код теткице.

МАРКОВА МАМА: (изненађено) Није могуће! Па колико је требало да те сачека?

ЈОЦИНА МАМА: Шта је требало .... Часови се завршили у 12 часова, а ја радим до пола пет.

ЛАЗИНА МАМА: Па како си то мислила да ти га причува? (запрепашћено) Да те чека три – четири

сата?

ЈОЦИНА МАМА: Шта је то за њу. Таман да се поигра мало са дететом. Ја и онако немам времена са
њим да се играм, а не знам ти ја те дечје игре. Јоца увек каже да се боље са учитељицом игра него
са мном.

ПЕРИНА МАМА: (смирено) Али она има и своју децу. И њих неко мора да причува.

ЈОЦИНА МАМА: Ма шта вам је. Па деца просветних радника се рађају васпитана. Они некако... као
да су им рођењем одредила како се понашају.

МАРКОВА МАМА: Не слажем се са вама. Наша учитељица је (наглашава) јако фина особа.

ЛАЗИНА МАМА: Деца је јако воле.

ЈОЦИНА МАМА: Па и мој Јоца је воли. (Дрско.) Али ја се не дам заварати као ви.

ЛАЗИНА МАМА: (ИЗНЕНАЂЕНО) Како то мислиш?

ЈОЦИНА МАМА: Ево овако. Да ли је нормално да дете више воли учитељицу него мајку? Није! Е,
мој син каже да јесте. Замислите шта ми је урадила са дететом? (љутито) И није то све: још га
наговара да ме моли да му пре спавања читам приче. Као да ја немам паметнија посла. Мааа, да
вам не причам. Та ме жена више излуде.

МАРКОВА МАМА: (љубазно) Али она ти чини услугу. Подсећа те да треба да будеш мало више са
својим дететом.
ЈОЦИНА МАМА: (љутито) Шта она има мене да подсећа? Нека гледа своја посла. Не уме себе да
види. Није је срамота! Већ трећи родитељски долази у истој сукњи и истим ципелама. А кући све
иде пешке. Не уме као жена да позове такси, па...

ПЕРИНА МАМА: Сад сте стварно претерали! Да ли помислите има ли новца то да плати? Умела би
она и те како. Само... можда не воли да се вози. Можда, воли здрав живот и зато пешачи.

ЈОЦИНА МАМА: (иронично) Ма хајте, молим вас! Не воли да се вози! А кад иду на екскурзију, онда
се цео дан вози. И ТО – БЕСПЛАТНО.

ЛАЗИНА МАМА: Добро, да ли бисте ви ишли да се возите цео дан бесплатно и да чувате такође
цео дан по тридесетак ученика?

ЈОЦИНА МАМА: Шта!? Па ја мог Јоцу да треба да чувам, не би макла од куће. Знаш какав је мој
Јоца, љуби га мајка! Оркан му није раван.

Куд год крене, све крши и ломи. И дивим се оној жени што га води и до парка, а камоли по целој
Србији.

МАРКОВА МАМА: Па што се онда љутите на њу? Баш сте кивни. Постоји ли неки велики ралог?

ЈОЦИНА МАМА: Паааа... право да вам кажем – постоји. То је – кревет!

СВЕ МАМЕ: (у глас запрепашћено) КРЕВЕТ?!

ЈОЦИНА МАМА: Јесте – кревет. То је било прошле зиме. Отишли су на рекреативну наставу на
планину. Шта се тачно догодило, не знам. Јоцу кад год питам, он ми друго прича, али знам да је
поломљен кревет који је мој Јоца морао да плати.

ПЕРИНА МАМА: Сигурно га је он и поломио, па зато...

ЈОЦИНА МАМА: Ко?! Мој Јоца?! Ни случајно! Љуби га мајка! Он је ... он је ... само поломио код
кумова фотељу, код стрица столицу и ... и ... код куће је растурио кауч... Али... мислим... тај
кревет... То немам појма! Он то није урадио. То смем да се кладим.

ЛАЗИНА МАМА: Него ко је то могао да уради?

ЈОЦИНА МАМА: Их, ко! Знам ја ко, али не могу да кажем. А знам, као да сам очима видела.

СВЕ МАМЕ: Кажи нам!

ЈОЦИНА МАМА: (ГЛЕДА ЛЕВО, ДЕСНО) Хоћу. Вама ћу у поверењу да кажем. (Гледа лево, десно, као
да посматра да ли је неко чује) Кревет је поломила учитељица.

СВЕ МАМЕ: (ИЗНЕНАЂЕНО) Учитељица?!

ЈОЦИНА МАМА: Да. Онако буцкаста кад је села, кревет није имао куд него да пукне.

Све се маме гледају зачуђено и слежу раменима, само Јоцина мама поносно диже главу.

МАРКОВА МАМА: (публици) Да... да ..... можда су нам такве учитељице, али деца су нам одлична
лалви су им родитељи.