Предузеће је основни привредни субјект са статусом правног лица који се у циљу стицања

добити.

Врсте привредних друштава су друштва лица и друштва капитала. У друштвима лица

доминирају лични елементи. Њихови чланови одговарају неограничено солидарно за
обавезе друштва. Солидарна одговорност условљава једнакост њихових улога по
вриједности и специфична рјешења код располагања или преноса удјела (право прече
куповине и потребна сагласност осталих чланова за пренос удјела на трећа лица).
Друштва капитала
су привредни субјекти гдје је одлучујући капитал. Имовина друштва је одвојена од
имовине чланова. Чланови друштва не могу бити тужени нити одговарати за обавезе
друштва. Они сносе пословни ризик само до висине свог улога.

Елементи
1.Фирма представља назив предузећа (име). Одређује се актом о оснивању.
2.ознака дјелатности (производња машина, грађевинарство, финансијско посредовање и
сл);
3.ознака сједишта, укључујући и адресу; мјесто из ког се управља пословима друштва
4.матични број и судски регистар

Фирма ужива вишеструку правну заштиту:

а) У поступку регистрације – законска заштита која се проводи по службеној дужности од
надлежногрегистарског суда. Састоји се у томе што суд неће уписати под истом фирмом 2
пословна субјекта којиобављају исту или сродну ђелатност на његовом подручју. Ако су
за упис пријаву поднијела 2 субјекта, приоритет има онај који је раније доставио пријаву;
б) Након регистрације – по основу оправданог пословног интереса друштва. Ова заштита
се остварујеискључиво по захтјеву (тужби) пословног субјекта који сматра да је његова
фирма повријеђена. Рок за подношење тужбе је 3 године од дана кад је у судски регистар
уписана тужена фирма. Тужба се може поднијети суду сједишта тужитеља или суду
сједишта туженог. Тужбени захтјев може бити усмјерен на забрануупотребе фирме од
стране туженог и њено брисање из регистра, накнаду штете и јавно објављивање пресуде.
в)Кривичноправна заштита због неовлаштеног кориштења туђе фирме или обиљежја.

Подјела елемената фирме

- језгро фирме представља назив трговинског субјекта по коме се разликују трговински
субјекти који обављају исте дјелатности;
- обавезни елементи – дјелатност, означење облика фирме (АД, ДОО итд)
- необавезни елементи – слике, скраћенице, година оснивања..
- условно допуштени елементи – назив државе, ентитета, јединице локалне самоуправе...
- забрањени елементи – ријечи противне закону, заштићени жигови, службени симболи...
АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО је друштво које оснива једно или више правних или
физичких лица у својству акционара ради обављања одређене дјелатности под
заједничким пословним именом, чији је основни капитал утврђен и подјељен на акције.
1) основни капитал (минимални основни капитал друштва одређен је законом) пјодељен је
на акције које се, по правилу, правним пословима могу преносити са једног на друго лице;
2) акционар одговара за обавезе друштва до висине свог улога, а не одговара за обавезе
друштва својом имовином јер је имовина друштва одвојена од имовине акционара;
3) сразмјерно капиталу кога има у друштву (броју акција) акционар има право на
управљање и
4) акционарско друштво је има својство правног лица и за своје обавезе одговара својом
имовином.

Акционарско друштво оснива се оснивачким актом. Оснивачки акт мора бити сачињен у
писаној форми, а потписи у уговору односно одлуци о оснивању овјерени. Број лица која
могу закључити уговор о оснивању отвореног акционарског друштва није ограничен.
Акционарско друштво може имати и статут друштва. Оснивачки акт акционарског
друштва садржи:
пуно име и пребивалиште физичких лица, односно пословно име и сједиште правног лица
сваког оснивача друштва, пословно име и сједиште друштва, дјелатност, означење да ли је
друштво отворено или затворено, износ основног капитала уписаног и уплаћеног и начин
његовог уношења, односно облик у коме се уноси улог, број акција и њихову номиналну
вриједност, врсте и класе акција које је друштво овлашћено да изда као и право акција
сваке класе и друге податке одређене Законом.
Акционарско друштво може да има статут. Статут, као и његове измјене и допуне,
производе правно дејство према акционарима од дана његовог доношења, ако статутом
није друкчије одређено. Статут акционарског друштва сачињава се у писаној форми.
Статутом се ближе уређује пословање у акционарском друштву. Новчани улог основног
капитала затвореног акционарског друштва на дан уплате износи најмање 20 000 КМ, а за
отворено акционарско друштво најмање 50 000 КМ.

Затворено акционарско друштво представља врсту акционарског друштва чије се акције

издају само његовим оснивачима или ограниченом броју других лица, у складу са
законом. Број акционара у затвореном акционарском друштву је ограничен, што значи да
ово друштво може имати највише 100 акционара. Уколико се број акционара повећа и
одржи изнад наведеног броја акционара у периоду дужем од годину дана, то друштво
постаје отворено акционарско друштво. Претварање једне врсте акционарског друштва у
другу врши се измјеном оснивачког акта, при чему се не сматра да овим путем долази до
промјене правне форме привредног друштва.
Отворено акционарско друштво – Начин оснивања отвореног акционарског друштва је
сложенији у односу на оснивање затвореног акционарског друштва. Отворено
акционарско друштво се оснива јавним уписом акција (тзв. сукцесивни начин оснивања).
Јавни позив се може вршити јавном понудом и проспектом у складу са Законом о
привредним друштвима и законом којим се уређује тржиште хартија од вриједности. Код
сукцесивног начина оснивања, оснивачи, односно друштво, упућују јавну понуду и
проспект за упис и уплату акција, уз објављивање информација о друштву. Оснивачи
јавни позив за упис и уплату акција чине у вријеме оснивања друштва, а друштво након
оснивања. Други дио акција уписују, уплаћују, односно преузимају сами оснивачи.
Поступак издавања акција је под надзором Комисије за хартије од вриједности.
Карактеристика отвореног акционарског друштва је да може имати неограничен број
акционара, и не може ограничити пренос акција трећим лицима. Садржина јавног позива
треба да што потпуније информише заинтересована лица о акционарском друштву и
објављује се у цјелости уз одобрење надлежног органа.

Акције су ХОВ које је издало АД лицу које је уложило средства у основни капитал
друштва. Акционарско друштво може издавати обичне (редовне) и преференцијалне
(повлашћене) акције. Свака обична акција акционарског друштва даје акционару иста
права, у складу са Законом, оснивачким актом и статутом друштва, која укључују
нарочито: право приступа правним актима и другим документима и информацијама
друштва; право учешћа у раду скупштине друштва; право гласа у скупштини друштва
тако да једна акција увијек даје право на један глас; право на исплату дивиденди; после
исплате дивиденди на све издате повлашћене акције у пуном износу: право учешћа у
расподјели ликвидационог вишка по ликвидацији друштва, а након исплате повјерилаца и
акционара било којих повлашћених акција; право пречег стицања акција из нових емисија
и замјенљивих обавеза; право располагања акцијама свих врста у складу са Законом.
Обичне акције акционарског друштва не могу се претварати у повлашћене акције или
друге хартије од вриједности. Права акционара са повлашћеним акцијама укључују
нарочито предност у односу на обичне акције у погледу првенства исплате дивиденде и
првенства код ликвидације друштва.

ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ АКЦИЈА

Акције су хартије од вриједности које означавају да је њихов ималац унио одређени дио
улога у основну главницу АД или КД на акције. Акције спадају у корпорационе хартије од
вриједности. То су хартије са правом учешћа. Треба разликовати номиналну и емисиону
вриједност. Номинална вриједност акција – приликом издвајања акције имају једнаку
номиналну вриједност. Збир тих номиналних вриједности чини основни капитал АД.
Емисиона вриједност акција – не може бити мања од номиналне, али може бити већа. За
издавање акција потребно је прибавити одобрење Комисије за издавање дугорочних ХОВ.
Ова комисија издаје одобрење у року од 30 дана од дана подношења захтјева.
Акције се састоје из два дијела: Основни дио; Купонски табак. Врсте акција: Према
начину одређења имаоца акције: акције на име; акције на доносиоца; Према врсти улога:
акције за улог у натури; акције за улог у новцу; Према начину уплате: привремене; стране;
Према циркуларној способности: тржишне; радничке; Према правилима која су у акцијама
садржана: право на учешће у добити; приоритетне (кумулативне, ужитниче,
парципативне, без права гласа).

ОБВЕЗНИЦА је писмена исправа којом се њен издавалац обавезује да ће лицу означеном

у обвезници исплатити означеног дана доспјелости, износ у њој наведен, односно да ће
исплатити износ ануистетских купона. Обвезнице, као и акције, спадају у дугорочне
хартије од вриједности. Разлике између акција и обвезнице: Ималац обвезнице нема
управљачка права, док акционар има; Ималац обвезнице је повјерилац њеног издаваоца,
док је акционар члан издаваоца; Акционар сноси ризик за пословање до износа свог улога,
док ималац обвезнице која је обезбјеђена гаранцијом не сноси никакав ризик. Обвезнице
се могу користити као: стварно средство обезбјеђења, као средство плаћања, као средство
обезбјеђења плаћања и као средство обезбјеђења кредита.
Врсте обвезница: Према категорији издаваоца: обвезнице државе или јединице локалне
самоуправе; обвезнице банака и других финансијских организација; обвезнице предузећа;
Према начину одређења корисника: обвезнице на име; обвезнице на доносиоца;
Краткорочне и дугорочне; Једнократне и ануитетске; Гарантоване и негарантоване;
Замјењиве и незамјењиве; То је исправа коју издаје превозилац и која прати робу, којом се
потврђује да је примио на превоз одређену робу и да се обавезао да исту превезе у мјесто
и преда исправу примаоцу.

Дивиденда је дио годишње добити које АД оствари, а које се дистрибуира акционарима.

Акционарско друштво може одобрити плаћање дивиденди на своје акције годишње у
сколопу са одлукама редовне годишње скупштине или било које вријеме између
годишњих скупштина, осим ако оснивачким актом друштва није друкчије одређено.
Дивиденде се могу плаћати у новцу и акцијама или другим хартијама од вриједности
друштва или акцијама тог друштва у другим друштвима, као и у другој имовини, осим ако
је оснивачким актом друштва друкчије одређено.

Оснивачку скупштину сазивају оснивачи који оснивају акционарско друштво јавним

путем. Сазивање и одржавање скупштине мора бити обављено у року од 60 дана од дана
истека рока за упис акција утврђеног у јавној понуди и проспекту. Рок за одржавање
скупштине може бити продужен на основу судске одлуке донијете у ванпарничном
поступку, а на захтјев оснивача који посједују најмање 10% уписаних акција, и то најдуже
на 30 дана. Сваки од уписника добија позив за присуствовање оснивачкој скупштини.
Право да учествују на оснивачкој скупштини имају сви уписници потпуно уплаћених
акција. Ова лица имају право гласа на оснивачкој скупштини.
У случају да кворум не постоји, оснивачи могу сазвати скупштину у року који не може
бити краћи од 8 и дужи од 15 дана. У случају да оснивачка скупштина није успјела, сматра
се да друштво није основано. Оснивачи су тада солидарно одговорни за повраћај
уплаћених износа уписницима акција. Ова обавеза односи се и на повраћај уложених
неновчаних улога. Она утврђује: да ли су прописно уписане и уплаћене акције, односно да
ли су унијети неновчани улози, бира првог директора друштва, односно чланове првог
управног одбора,уколико оснивачи то нису урадили оснивачким актом, утврђује износ
трошкова оснивања друштва.

Скупштина представља мјесто где се налазе и окупљају сви оснивачи акционарског

друштва. Сви акционари су чланови скупштине. Скупштина представља орган у коме су
сконцентрисана најважнија овлашћења и ово из разлога јер је чине оснивачи самог
друштва. Скупштина одлучује о најважнијим питањима за рад и пословање друштва.
Према Закону о привредним друштвима скупштина одлучује о сљедећим питањима:
измјенама оснивачког акта, укључујући нарочито и промјене које установљавају,
повећавају или смањују одобрени број акција или промјене права или повластица било
које врсте или класе акција, повећавају или смањују основни капитал, али не укључујући
промјене које може извршити управни одбор у складу са законом; статусним промјенама,
промјени правне форме у другу форму привредногдруштва и стицање и располагање
имовином велике вриједности, у складу са законом; расподјели добити и покрићу
губитака, ако оснивачким актом или статутом није друкчије одређено; усвајању
финансијских извештаја, као и извештаја управног одбора, извјештаја ревизора и
надзорног одбора, ако постоји, у вези са финансијским извештајима; политици накнада и
наградама члановима управног одбора; избору и разрјешењу чланова управног одбора
друштва; престанку друштва; избору и разрјешењу ревизора; питањима поднијетим
скупштини акционара на одлучивање од стране управног одбора друштва, у складу са
законом;
Одлуке донијете на сједници скупштине акционара уносе се без одлагања у књигу одлука.

Управни одбор је обавезан орган код отвореног акционарског друштва, док затворено
можем а не мора имати управни одбор. Уколико се у оснивачком акту затвореног
акционарског друштва не предвиди управни одбор, умјесто њега се бира директор. Према
закону управни одбор има најмање 3, а највише 15 чланова, с тим да се број чланова
утврђује оснивачким актом друштва. Чланови управног одбора се бирају на свакој
годишњој скупштини, а могу се бирати и на било којој ванредној сједници која је сазвана
ради тог избора. Чланови управног одбора могу поднијети оставку и она има правно
дејство од дана подношења, осим ако није у њој наведен неки други дан. Најважнија
законска овлашћења управног одбора су: контролу тачности финансијских извјештаја и
информација; утврђивање или одобравање пословног плана друштва; даје и опозива
прокуру; сазивање сједнице скупштине акционара и утврђивање приједлога дневно греда;
избор и разрјешење извршних директора...
Оснивачким актом може се одредити да друштво има интерног ревизора, надзорни одбор
или одбор ревизора. Надзорни одбор је обавезан орган у акционарским друштвима.
Оснивачким актом или статутом може се одредити да друштво има интерног ревизора или
одбор ревизора. Надзорни одбор или одбор ревизора имају најмање три члана. Број
чланова надзорног одбора или одбора ревизора мора бити непаран. Интерни ревизор је
физичко лице. Председника и чланове надзорног одбора акционарског друштва бира
скупштина акционара, осим првих чланова који се одређују оснивачким актом друштва.
Чланови надзорног одбора акционарског друштва не могу бити чланови управног одбора
друштва, а сви чланови надзорног одбора морају да испуњавају услове прописанеЗаконом.
Интерног ревизора и чланове одбора ревизора акционарског друштва бира управни одбор
из реда независних чланова управног одбора акционарског друштва. Ако управни одбор
нема такве чланове или нема довољан број, недостајући број бира скупштина друштва.
Први интерни ревизор и чланови одбора ревизора одређују се оснивачким актом или
посебном одлуком оснивача. Интерни ревизор и чланови одбора ревизора акционарског
друштва разрјешавају се на исти начин на који су и бирани. Лица која се бирају за
ревизора морају да испуњавају услове прописане законом. Надзорни одбор, интерни
ревизор и одбор ревизора акционарског друштва надлежни су да извештавају скупштину
акционара о следећем:
1) рачуноводственој пракси, извјештајима и пракси финансијског извјештавања друштва и
његових повезаних друштава; усклађености пословања друштва са законским и другим
захтевима регулаторних тела; квалификованости, независности и способности независног
ревизора друштва; уговорима склопљеним између друштва и чланова управног одбора
друштва, као и са повезаним лицима.
Акционарско друштво има ревизора чији су положај и овлашћења утврени законом којим
се уређује рачуноводство и ревизија. Ревизор акционарског друштва обавјештава се,
истовремено са обавјештавањем акционара друштва, о одржавању скупштине акционара
или одлучивању без сједнице ради учествовања у раду скупштине у складу са статутом и
законом.

ДОО је привредно друштво које оснива једно или више правних или физичких лица у
својству чланова друштва ради обављања одређене дјелатности под заједничким
пословним именом.
Оснивачки акт мора да садржи:
основне податке о члановима друштва, фирму, сједиште друштва и дјелатност друштва,
износ основног капитала и његову структуру (новац, ствари, права и новчана вриједност
сваког), одредбе о правима и обавезама чланова друштва, именовању лица које ће бити
заступник или лица које ће бити овлаштено да поднесе пријаву за упис у регистар, ако се
друштво оснива на одређено вријеме и то акт о оснивању мора садржавати.
Основни капитал ДОО с једним или више оснивача износи најмање 2.000 КМ, ако другим
законом није одређено другачије. Вриједност појединачног улога не може бити мања од
100 (стотину) КМ.
ДОО мора имати оснивачки капитал којим друштво, као пословни субјект, јамчи
повјериоцима да имају имовинску заштиту ступајући у пословне односе са друштвом.
Оснивачки капитал, по нашем праву, друштва са ограниченом одговорношћу може бити у
сва три облика (новац, ствари и имовинска права) али не само у једном облику (нпр. у
стварима) без минимално прописаног новчаног износа од 2 000 КМ. Основни капитал овог
друштва утврђује се оснивачким актом и статутом друштва и уписује у судски или
регистар друштава. Повећање основног капитала друштва са ограниченом одговорношћу
врши се на три начина, и то: а) уплатом нових улога чланова друштва, б) стицањем нових
удјела на основу нових улога чланова и ц) повећањем номиналне вриједности постојећих
удјела. Што се тиче смањења основног капитала друштва, оно може бити по два основа: а)
добровољно смањење, у циљу свођења основног капитала на ниво који ће члановима
друштва донијети очекивану добит и б) принудно смањење основног капитала, што је
посљедица лошег пословања друштва,
Органи управљанаја у ДОО
1) Скупштину друштва чине чланови друшта и иста има укупно 100 гласова, а сваки члан
има број гласова сразмјеран висини свог уђела у друштву.

2) Друштво има управу и она врши пословање и заступање друштва.

Управу може чинити једно, два или више лица. Не морају бити чланови друштва, могу
бити именовани. Када управа има више чланова оснивачким актом или статутом се
одређују њихова права и обавезе.

3) ДОО не мора имати надзорни одбор, осим у случају кад има више од 10 оснивача и
основни капитал вечи од 1 милион КМ. У друштву који нема наџорни одбор, сваки члан
има право да врши наџор и у остваривању тог права има право да тражи увид у све оно
што би вршио наџорни одбор да постоји (пословне књиге, биланс стања и сл.).

Права чланова ДОО: има право да гласа сразмјерно свом улогу, одсутни члан може
гласати писмено, право на удио у годишњој добити, улог може преносити, може иступити
из друштва уз сагласност осталих чланова, може покренути судски спор у року од 30 дана
од дана искључења.

Престанак својство члана ДОО: смрћу, престанком правног лица, преносом удјела,
иступањем или искључењем.

ОРТАЧКО ДРУШТВО је привредно друштво које оснивају два или више физичких
илиправних лица у својству ортака друштва ради обављања одређене дјелатности под
заједничким пословним именом. Ортаци у ортачком друштву одговарају солидарно
цjелокупном својом имовином.Ово привредно друштво се углавном у случајевима када се
ради о мањем привредном субјекту, а лица која га чине су ортаци. Ортачко друштво има
неколико основних карактеристика. Ортачко друштво карактерише уговорни начин
његовог настанка – оно настаје на основу уговора о оснивању, који треба да прихвате и
потпишу сви његови оснивачи, будући ортаци. Оснивачки акт ортачког друштва, мора
увијек бити сачињен у писменој форми, из чега произилази да је оснивачки акт строго
формалан акт. Оснивачки акт да би био пуноважан, мора бити потписан од стране свих
његових оснивача. Ти потписи овјеравају се на прописан начин. Уговором о оснивању
ортачког друштва предвиђају се сви битни елементи за оснивање друштва. Уговором се
уређују подаци о оснивачима, пословно име и сједиште друштва, дјелатност, оснивачки
капитал, односно означење врсте и вриједности улога ортака и друга питања битна и
карактеристична за ово друштво. Оснивачки акт ортачког друштва садржи: пуно име и
пребивалиште свих физичкох лица, као и матични број свих оснивачаи пословно име и
седиште правног лица сваког ортака, пословно име и седиште друштва, делатност,
означење врсте и вредности улога ортака. Ортаци своје улоге уносе у друштво начином
који одређује основачки акт. Уколико један од ортака не унесе свој улог на начин који је
уговорен, или у предвиђеном року не уплати новац или чак за себе узме новац или неку
другу имовину друштва, дужан је да друштву плати одређену камату од дана када је
требао уплатити улог тј. од дана када је требао предати имовину или је узео новац или
имовину. Одлуке у ортачкомдруштву углавом доносе сами ортаци, а постоје двије
категорије одлука. Прва се односи на одлуке у вези са редовном дјелатношћу ортачког
друштва, док друга на питања изван редовне делатности друштва. Кворум за доношење
прве категорије одлука је већина одукупног броја гласова ортака, а на другу категорију
се примењује принцип једносагласности ортака. Своје одлуке ортаци доносе на
сједницама. Уколико се нека одлука односи на неког од ортака , тај ортак не може
учествовати удоношењу дате одлуке

Права ортака: учешће у добити, учешће у расподјели, учешће у доношењу одлука, право
на накнаду трошкова, право на информисање и иступање.
Обавезе ортака: благовремена уплата новчаног и неновчаних улога, поштовање дужности
према друштву.
Ортачко друштво престаје: истеком времена на које је основано, одлуком ортака, не
обављањем послова непрекидно у трајању од 2 године и судском одлуком.

КОМАНДИТНО ДРУШТВО је привредно друштво који се оснива уговором два или

вишелица, а у циљу обављања дјелатности под заједничким именом, гдје је најмање једно
лице неограничено одговорно за обавезе друштва (комплементар), а ризик најмање једног
лица је ограничен на износ уговореног улога (командитор). Имовина командитног
друштва се при оснивању формира на бази оснивачких улога чланова. Иста имовина се у
каснијем пословању може повећати или смањити у зависности од успјешности пословања
друштва. Имовина командитног друштва је на неки начин одвојена од личне имовине
чланова, оснивача и касније придошлих чланова.Улог командитора може бити у новцу,
стварима и правима. Командитор уноси цијели улог удруштво до регистрације друштва.
Комплементар управља командитним друштвом и води послове друштва. Командитор не
може да води послове. ПРВИ услов за оснивање друштва јесте закључење уговора о
оснивању друштва, оснивачког акта. Уговор се обавезно закључује у писаној форми која
има карактер приватно – правног акта, не тражи се овјера или било каква претходна
протоколација. Сви комплементари и командитори потписују уговор. Суд неће
прихватити уговор који није потписан од стране сваког оснивача. Уговор садржи: одредбе
о фирми и сједишту друштва, затим имена чланова комплементара и командитора,
дјелатност друштва, укупан износ основног капитала, подјеле добити и сношење ризика,
управљање друштвом, заступање друштва, статусне промјене и остала питања од значаја
за пословање друштва. ДРУГИ услов за оснивање друштва јесте уношење, односно уплата
законског минимума основне главнице прије регистрације. Ако је један од оснивача
страно лице (правно или физичко), оно мора испунити услове који се захтијевају
посебним законима о страним улагањима а то су: извод из регистра суда земље домаћина,
доказ о идентификацији физичког лица и др. Право на вођење послова друштва је лично
право сваког комплементара, које се не може преносити на треће лице, осим ако се са тим
сагласе сви комплементари или ако се то изричито предвиди уговором. За разлику од
командитора, комплементари одговарају за обавезе друштва личном имовином.
Комплементар има и обавезу лојалности друштву и подлијеже правилима за случај
кршења забране конкуренције друштву која важе за ортаке. Само комплементари
управљају са пословањем командитног друштва.

Током трајања друштва командитор не може, посредно или непосредно, повлачити или
примити натраг било који дио свог улога, у противном, одговоран је за обавезе фирме до
висине улога који је повукао или примио назад. Предности командитног друштва су:
ограничена одговорност командитора, преносивост удјела у друштву, пореске погодности,
трајност пословања и разнолики извори капитала.
Недостаци командитног друштва су: неограничена одговорност комплементара за обавезе
друштва, забрана управљања пословањем друштва, командитно друштво може бити
субјект опорезивања, формалности и регулаторни захтјеви за извјештавањем, значајни
правни и организациони трошкови.

Пуномоћство је посебна врста вољног заступања које се заснива на правном послу,

односно уговору о пуномоћству. Уговором заступник друштва на друго лице преноси дио
својих овлаштења. Сам тај правни однос, као и формални акт, назива се пуномоћ,
пуномоћје или опуномоћење. Давањем пуномоћи не престаје законско или статутарно
заступништво лица. (општа, посебна и по запослењу)

Прокура је најшира трговачка пуномоћ, чији су садржај и обим овлаштења усмјерени на

свеукупно пословање пословног субјекта. Садржај овлаштења и ограничења прокуре
искључиво су одређени законом и он не зависи од воље трговачког друштва, односно не
може бити измијењен статутом или уговором о оснивању. Изван законских ограничења,
прокуриста је неограничен. Законско ограничење односи се на располагање непокретном
имовином. Наиме, прокуриста не може вршити располагање и оптерећивање непокретне
имовинезаступаног, осим ако за то није изричито и посебно овлаштен. (појединачна и
скупна).

СТАТУСНЕ ПРОМЈЕНЕ – реорганизација привредног друштва је статусна промјена

привредног друштва и промјена правне форме привредног друштва.
СПАЈАЊЕ –
а) спајање уз припајање – једно друштво престаје да постоји без ликвидације преносећи
другом постојећем друштву цијелу своју имовину и обавезе у замјену за издавање акција
б) спајање уз оснивање – 2 или више ПД престају да постоје преносећи цијелу своју
имовину и обавезе у замјену за издавање од новог друштва акција или удјела.
ПОДЈЕЛА –
а) подјела уз припајање – једно друштво престаје да постоји и преноси имовину на 2 или
више постојећих друштава
б) подјела уз оснивање – друштво престаје да постоји преносећи на 2 или више нових
друштава која се тиме оснивају или преносећи имовину на 2 или више друштава која се
спајају са до тада постојећим друштвима у нова друштва

ОДВАЈАЊЕ –
а) одвајање уз припајање – привредно друштво дјењеник преноси дио имовине и обавеза
на једно или више друштава уз очување принципа равноправности
б) одвајање уз оснивање – привредно друштво дио имовине на једно или више тиме
новооснованих друштава или на неко друштво са којим се спаја у новонастало друштво

СТЕЧАЈ је законом утврђен поступак који се проводи над имовином дужника ради
намирења повјерилаца. Поред намирења повјерилаца стечајем се онемогућава даље лоше
пословање привредног субјекта. Стечајем се постиже како равномјерно намирење
повјерилаца тако и заштита дужника од повјерилаца који на сваки начин желе да се
намире из дужникове имовине. Поступак се покреће писменим захтјевом стечајног
дужника или било којег повјериоца који има правни интерес. Поступак стечаја се може
покренути над свим привредноправним субјектима са правним субјективитетом, над
дужником појединцем или јавним предузећем, а не може се покренути над друштвено
политичком организацијом или фондом финансираним из буџета. Разлози за покретање
стечајног поступка су инсолвентност или очекивана инсолвентност. Инсолвентност
настаје онда када субјект није у стању да извршава своје приспјеле обавезе у
континуитету од 60 дана. Стечајног управника именује стечајни судија рјешењем о
отварању стечајног поступка. Стечајни управник је физичко лице које је положило
стручни испит и има одређено искуство. Лица која не могу обављати ову функцију су
лица која се морају изузети по закону, сродници стечајног судије, лица која дугују
повјериоцима или су чланови друштва под стечајем или његови заступници, повјериоци,
запосленици код стечајног дужника.

ЛИКВИДАЦИЈА привредног друштва је поступак који се спроводи када друштво има

довољно финансијских средстава за покриће свих својих обавеза. Органи ликвидационог
поступка су ликвидациони судија и ликвидатор. Код добровољне ликвидације
ликвидатораименује орган правног лица који је донио одлуку о престанку друштва, а код
облигаторне ликвидацијеликвидатора именује суд. Основне обавезе ликвидатора су да
изврши попис имовине, обавеза и повјерилаца и дате податке достави ликвидационом
судији. Правни положај и овлаштења ликвидатора су једнаки правном положају стечајног
управника. Имовина је код ликвидације редовно већа од обавеза, па намирење повјерилаца
не долази у питање.

ИМОВИНА ПРЕДУЗЕЋА је укупност права која предузеће има (право својине, право
индустријске својине, ауторско право, право залоге), дакле укупност стварних и
облигационих права. Имовина је јединствена и њом предузеће одговара за обавезе,
обавезе не улазе у имовину већ у терет предузећа. Предузеће постоји док постоји његова
имовина. Када терети постану већи од имовине, предузеће иде у стечај. Системи оснивања
предузећа. Постоји више могућих система оснивања предузећа: Законски систем. Овдје се
предузећа оснивају законом. Присутан је само у јавном сектору; Нормативни систем. Овај
систем је данас доминантан и по њему предузеће може основати свако ко испуни
прописане услове и испоштује процес; Систем дозволе. У овом систему надлежни
државни орган одобрава оснивање; Систем концесије. Примјењује се када физичко лице
оснива предузеће које ће користити природна богатства; Систем пријаве. Предвиђен је за
мјешовита предузећа.

НЕЛОЈАЛНА КОНКУРЕНЦИЈА То је радња трговаца која је противна добрим пословним

обичајима и којом се наноси или може нанијети штета другом трговцу, правном лицу или
купцу , односно потрошачу. Карактеристике нелојалне конкуренције: Учинилац дјела је
трговац; Радња извршења у обављању привредних дјелатности; Постојање кривице која се
састоји у повреди добрих пословних обичаја; Наношење или могућност наношења штете.
Нелојалном конкуренцијом сматрамо сљедећа ђела: рекламирање, оглашавање, нуђење
робе или употребу израза којима се ствара или се може створити заблуда или забуна о тој
роби, чиме се трговац може довести у повољнији положај.
УГОВОР О ПРОДАЈИ је уговор којим се једна уговорена страна (повјерилац) обавезује
да робу коју продаје преда другој уговореној страни (купцу) тако да овај стекне право
располагања, односно право својине, а купац се обавезује да продавцу плати цијену.
Уговором о продају се врши размјена робе за новац. Купац који је обавијестио продаваоца
о недостатку може: захтијевати од продаваоца да недостатак уклони или да му преда
другу ствар без недостатка (испуњење уговора); захтијевати снижење цијене; изјавити да
раскида уговор. У сваком од тих случајева купац има право и на накнаду штете. Поред
тога, и неовисно о томе, продавалац одговара купцу и за штету коју је овај због недостатка
ствари претрпио на другим својим добрима, и то према општим правилима о
одговорности за штету. Купац је дужан платити цијену у вријеме и на мјесту одређеном у
уговору. У недостатку уговорне одредбе или другачијих обичаја плаћање се обавља у часу
и у мјесту у коме се обавља предаја ствари. Ако се цијена не мора платити у часу предаје,
плаћање се обавља у пребивалишту односно сједишту продаваоца. Врсте:
Фиксна продаја је такав облик продајног уговора код којег се испуњење појединих
уговорних обавеза продавца или купца у тачно одређеном року сматра као битан елемент
уговора. Специфичност ове врсте уговора је то што доцња дужника повлачи посебне
посљедице, и то: Уговор се сматра аутоматски раскинутим, чим је дужник задоцнио са
извршењем одређене обавезе; Повјерилац може ипак остати при уговору и тражити
његово испуњење, али о томе мора без одлагања обавијестити дужника; Повјерилац има
право да захтјева од дужника надокнаду штете због неиспуњења уговора.
Продаја на кредит је такав продајни уговор код којег је предвиђено да ће продавац
најприје испоручити робу и да је купац дужан да плати куповну цијену тек послије
протека одређеног времена – рока од момента испоруке.
Пренумерациона продаја – За разлику од продаје на кредит, код пренумерационе продаје
купац се обавезује да унапријед исплати цијену ( ођедном или у ратама) и продавац врши
испоруку тек када у потпуности прими цијену. До закључења овог уговора долази обично
онда када продавац није сигуран у солвентност купца или када продавац нема довољно
средстава.
Продаја по узорку – Једна од специфичности продајног уговора по узорку састоји се у
томе што је један од битних услова уговора да испоручена роба у свему одговара узорку
на основу којег је дошло до закључења уговора. Узорак мора да буде запечаћен и
потписан да би се могао спремати аутентичним.
Продаја на пробу – Као продаја на пробу сматра се таква врста продајног уговора код
којег се роба претходно предаје купцу да је овај испроба. Купац је дужан да робу испроба
сагласно њеној намјени и да с њом поступа као добар привредник.
Спецификациона продаја – Код ове врсте продајног уговора приликом закључења
одређује се врста и количина робе и основна цијена, док се питање квалитета и
асортимана робе регулише доцније, на основу посебне спецификације коју купац
доставља продавцу.
Продаја са правом поновног откупа – Одликује се тиме што продавац задржава право да у
одређеном року поново откупи продату робу. У том случају он купцу враћа цијену и
евентуално неке друге износе.
Продаја са правом прече куповине – У продајном уговору може бити и клаузула о праву
прече куповине у корист продавца, што значи да купац мора, ако жели да прода робу даље
трећем лицу, најприје да ту робу понуди продавцу. Услови под којима продавац
откупљује робу морају бити исти као и они које је треће лице понудило купцу.

УГОВОР О ФРАНШИЗИНГУ представља нови правни институт. Ради се о

неименованом уговору. Харолд Бровн, стручњак за право франшизинга га дефинише као
усмени или писмени споразум за одређено или неодређено вријеме, којим једно лице
уступа другом лиценцу да употребљава фирму, услужни знак или друго обиљежје, и у
оквиру кога постоји заједнички интерес у пласирању робе или услуга на велико или мало,
у закуп или на други начин под лиценцом. Међународно удружење за франшизинг га
дефинише као уговорни однос између даваоца и примаоца франшизе, у коме давалац нуди
или се обавезује да одржи трајни интерес у пословању примаоца франшизе у таквим
областима, као што су кноњ-хоњ и одлучивање док се примаоц обавезује да послије, под
заједничком фирмом, спољним изгледом или поступком који припада даваоцу франшизе
или га он контролише, као и да из својих извора уложи основни инвестициони капитал у
пословању.
Врсте уговора о франшизингу: Робни франшизинг. Код ове врсте франшизинга се уступа
право продаје одређеног производа на одређеној територији, уз истовремено уступање и
знања и искуства у продаји тог производа; Прометни или пословни франшизинг. Давалац
франшизе овђе уступа право искоришћавања пословног знања за пружање одређеног типа
услуга, као и пружање тих услуга под његовим именом и жигом; Индустријски или
технолошки франшизинг, предмет ове врсте франшизинга није само продаја робе, већ и
њена производња, односно понављање неких фаза процеса производње, јер битне састојке
корисник купује од даваоца франшизе

УГОВОР О ЛИЗИНГУ се дефинише, са правне тачке гледишта, као уговор којим се

давалац лизинга обавезује да ће кориснику лизинга дати на привремено коришћење
одређену ствар и да ће обавити одређене радње у вези са том употребом, а корисник се
обавезује да плаћа накнаду у уговореним ратама, и да по истеку уговореног рока врати
ствар даваоцу, или продужи са њеним коришћењем, или је откупи. Израз лизинг означава
изнајмиљивање средстава за производне потребе. Битни елементи овог уговора су:
одређивање ствари која се даје у лизинг; одређивање цијене коришћења; рок трајања
лизинга. Врсте уговора о лизингу: Индиректни. Тространи правни посао у коме учествују
три лица и закључују се два уговора. Прималац лизинга даје даваоцу лизинга
спецификацију опреме и бира испоручиоца, а давалац лизинга на основу те спецификације
и тог избора закључује уговор о куповини са трећим лицем, то јест изабраним
испоручиоцем у складу са лизинг уговором који је закључио са примаоцем лизинга.
УГОВОР О ТРГОВИНСКОМ ЗАСТУПАЊУ је уговор у којем једна страна (заступник)
обавезује да у трговинским пословима заступа другу страну тј да у име и за рачун
властодавца закључује продајне и друге уговоре и да обавља правне радне предвиђене
уговором. Уговор о трговинском заступању спада у ред уговора о услугама. Он је
именован, двострани уговор, теретан, формалан, каузалан, и трајније природе. Он се
обавезно закључује у писаном облику, који је услов пуноважности уговора. Ово писмено у
пракси служи заступнику да се њиме легитимише пред трећим лицима са
датим овлашћењем. Заступник има право на накнаду трошкова и провизију.

УГОВОР О ПОСРЕДОВАЊУ је врста уговора између налогодавца и посредника којим

се посредник обавезује да нађе и доведе у везу са налогодавцем лице ради преговора о
закључењу одређеног уговора. Уговор налогодавца обавезује да посреднику исплати
одређену накнаду за његове услуге посредовања уколико уговор буде био закључен. У
обавезе посредника спада пре свега тражење трећег лица које би могло закључити уговор
са налогодавцем. Иако посредник пронађе треће лице које потенцијално може закључити
уговор о сарадњи са налогодавцем, налогодавац не мора то урадити ако није задовољан
условима или евентуално има ваљан разлог за не склапање сарадње, али ће одговарати за
штету ако је поступио противно савјесности. Он то мора радити са пажњом доброг
привредника и указати на њу налогодавцу. То значи да мора да дјелује савјесно и у
интересу налогодавца. Посредник је дужан посредовати у преговорима и настојати да дође
до закључења уговора ако се на то посебно обавезао. Уколико се не склопи уговор он не
сноси последице, с’ обзиром да је настојао да дође до закључења уговора.

УГОВОР О ГРАЂЕЊУ је уговор о делу којим се извођач обавезује да према одређеном

пројекту сагради у уговореном року одређену грађевину на одређеном земљишту, или да
на таквом земљишту, односно на већ постојећем објекту изврши какве друге грађевинске
радове, а наручилац се обавезује да му за то исплати одређену цену. Уговор о грађењу
мора бити закључен у писменој форми. Под „грађевином“, у смислу ове главе,
подрзумевају се зграде, бране, мостови, тунели, водоводи, канализације, путеви,
железничке пруге, бунари и остали грађевински објекти чија израда захтева веће и
сложеније радове.

УГОВОР О КОМИСИОНУ је уговор услужне природе. То је врста привредног уговора

о услугама на тржишту, који је непосредно условљен развојем тржишта и
продајом робе преко трећег лица. комисионара, тј. лица, које ће у своје име, а
за рачун свог комитента (налогодавца), продавати његову робу или је куповати у своје
име, а за његов рачун (за рачун свог комитента). Пракса је наметнула потребу да се
закључује уговор o комисиону ради, али и уговор о комисиону ради куповине, мада је
први облик знатно чешћи. Назив овог уговора потиче од латинске речи commissio што
значи урадити нешто за другог. Он се закључује између двије стране од којих је једна
налогодавац (комитент), а друга комисионар. Уговор о комисиону се базира на повјерењу
између уговорних страна.
То је именовани уговор, двострани и неформалан, јер настаје на основу усменог налога
који комитент даје комисионару. Мада је неформалан, у пракси се најчешће закључује у
писаном облику ради лакшег доказивања његовог постојања и његове садржине, као и
ради сигурности самих страна и заштите њихових интереса. Може бити трајне или
једнократне природе. Обавезе комисионара – извршавање налога са пажњом
уредног привредника, поступање по налозима комитента и заштита интереса комитента.
Обавезе комитента – плаћање провизије (накнаде), накнада трошкова и
преузимање обавеза од комисионара. Делкредере је клаузула којом одређена особа
(комисионар) преузима јемство за правовремено и уредно испуњење уговорне обавезе
трећега.

УГОВОРО О КОНТРОЛИ РОБЕ једна уговорна страна (вршилац контроле) се обавезује

да стручно и непристрасно обави уговорену контролу робе и изда цертификат о томе, а
друга страна (наручилац контроле) се обавезује да за извршену контролу исплати
уговорену накнаду. Контрола робе може се састојати у утврђивању идентитета, квалитета,
квантитета и других својстава робе. Вршилац контроле је дужан да изврши контролу у
обиму и на начин који су одређени у уговору, а ако у уговору није ништа одређено, у
обиму и на начин који одговарају природи ствари. Вршилац контроле има право на
посебну уобичајену или уговорену накнаду за обављање појединих правних радњи у име и
за рачун наручиоца контроле. Наручилац контроле може изјавити да раскида уговор све
док наручена контрола није извршена, али је у том случају дужан вршиоцу контроле
платити сразмерни део накнаде и учињене нужне и корисне трошкове, као и накнадити му
штету.
УГОВОР О ШПЕДИЦИЈИ је уговор на основу кога се једна страна (шпедитер) обавезује
да у своје име а за рачун друге стране (комитента, налогодавца) отпрема или допрема
робу, као и да изврши све потребне радње, царинске и друге формалности у вези превоза
робе, док се комитент обавезује да шпедитеру плати одређену накнаду (провизију).
Шпедитер, на основу налога комитента преузима обавезу да организује отпрему и
допрему робе (преузимање робе, паковање, амбалажа, обележавање колета, прибављање
докумената, обезбеђивање превозног средства, уговарање превоза до одредишта,
осигурање и др.). Шпедитер обавља и низ радњи на које обавезују царински прописи
(царињење робе и сл.). Посебна форма за закључење уговора о шпедицији није прописана,
па се на закључивање уговора о шпедицији примењују општа правила о закључењу
уговора о робном промету, што значи да уговор о шпедицији спада у неформалне уговоре.
Међутим, због лакшег доказивања и сложености самог уговора сигурније је да се уговор о
шпедицији закључи у писменој форми. Код уговора о шпедицији уговорне стране су
шпедитер (отпремник) и комитент (налогодавац). У улози комитента може да се појави
било које правно или физичко лице.
Основне обавезе шпедитера су да: прими робу од комитента (или трећег лица) ради
отпреме или допреме, робу чува, закључује потребне уговоре, поступа по налогу
комитента, обавјештава комитента и изврши обрачун са комитентом. Основна права
шпедитера су: право на провизију, право на накнаду трошкова, право на аванс (предујам),
право залоге и право самосталног испуњења. Уговор о шпедицији може престати:
испуњењем, немогућношћу испуњења, престанком или стечајем уговорних страна,
опозивом налога од стране комитента или отказом налога од стране шпедитера.
УГОВОР О ОСИГУРАЊУ осигураник се обавезује да плаћа премију осигурања, а
осигуравач да сноси последице остварења ризика у виду исплате накнаде односно
уговорене своте осигуранику или трећем лицу. Уговор о осигурању је онај уговор којим се
осигуравач обавезује да ће осигуранику надокнадити насталу штету или исплатити
уговором предвиђени новчани износ за назначене штете, а осигураник се обавезује да
осигуравачу редовно плаћа утврђене износе премије осигурања. говор о осигурању се
може закључити у формалном облику и без посебне форме, као неформалан, који
подразумева да је уговор склопљен када је прихваћена понуда о осигурању. “ Уговор је
закључен оног часа када понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду”. Понуда
мора да садржи: објекат осигурања, ризике од којих се објекат осигурава, вредност објекта
осигурања, правило осигурања, премију осигурања. Полиса осигурања је основна писмена
исправа која прати посао осигурања, одређујући дужности и обавезе учесника. Појављује
се у различитим својствима, а у извесним случајевима представља форму уговора о
осигурању, тј. форму као битан елемент правног посла. Обавезе осигураника: плаћање
прве премије осигурања, спречавање наступања осигураног случаја, обавештавање
осигуравача о променама ризика и отклањање и смањење штете. Обавезе осигуравача:
обавезе прихватања понуде осигурања, да ствара резерве осигурања, да обавља радње у
вези са полисом и исплата накнаде из осигурања или осигуране суме
УГОВОР О КРЕДИТУ банка се обвезује да кориснику кредита стави на располагање
одређени износ новчаних средстава, а корисник се обвезује да банци плаћа уговорену
камату и добивени износ новца врати у вријеме и на начин како је утврђено уговором.
Уговор о кредиту мора бити склопљен у писменој форми. Уговором о кредиту утврђују се
износ те увјети давања, кориштења и враћања кредита.

УГОВОР О СКЛАДИШТЕЊУ јесте такав уговор о обављању привредних услуга у коме

се једна страна, складиштар, обавезује да прими на чување одређену робу и да преузме
потребне или уговорене мјере ради њеног очувања у одређеном стању и да је преда на
захтев друге уговорне стране, оставодавца, или другог овлашћеног лица, односно имаоца
складишнице, а оставодавац се обавезује да му за то плати одређену накнаду односно
провизију. Сама предаја робе јесте акт извршења уговора.
Јавна складишта – организације које су дужне да приме на чување робу од сваког
оставодавца уколико располажу одговарајућим слободним простором.

Постоје јавна складишта општег типа која су дужна да приме на чување сваку робу, јавна
складишта специјализованог типа која су дужна да на чување приме само ону робу за чије
су чување регистрована и за чије чување располажу одговарајућим уређајима и опремом.
Царинска складишта – користе се у међународном промету робе која се увози или извози,
прије обављања потребних царинских формалности. Царина се на овако ускладиштену
робу плаћа приликом напуштања складишта. Постоје у мјестима у којима постоје
царинарнице и роба која с налази у њима је под сталним царинским надзором. И ова
складишта су овлашћена да издају складишнице.
Сместишта – врсте складишта које оснивају спољнотрговинске организације ради
складиштења робе које оне увозе или извозе, прије него што се изврши њено царињење.
Роба је под сталним царинским надзором, а царина се плаћа приликом дефинитивног
извоза или увоза. Нису овлашћени да издају складишнице.
Консигнациона складишта – оснивају их заступници иностраних компанија ради
ускладиштења увезене робе до њене продаје домаћем купцу. Царина се плаћа приликом
продаје. Роба се налази под царинским надзором. Ова складишта нису овлашћена да
издају складишнице.
Тржнице на велико – складишта која се оснивају ради бољег снабдијевања трговине на
мало. Ова складишта такође нису овлашћена да издају складишнице.
Обавезе складиштара: обавеза пријема робе, чувања робе, вођења складишне књиге
(Складишна књига представља регистар закључених уговора о ускладиштењу
хронолошким редом), обавеза издавања складишнице и обавеза омогућавања прегледа
робе. Складишница, документ који може издати за то овлаштени складиштар, а на темељу
уговора о складиштењу. Складишница доказује да постоји залог у одређеној количини и
квалитети робе дан на чување у складиште. Складишница се састоји од признанице и
заложнице, при чему прва даје право продаје робе ако нема залога, док иматељ заложнице
има право наплате заложног потраживања према уговору склопљеном с иматељем
складишнице.

БАНКАРСКИ ПОСЛОВИ су они послови који обављају банке. Банкарско пословање је

привредна делатност чији је основни предмет пословања промет новца и одређене услуге
које банка врши према својим клијентима. Врсте:
- Активни – банка се појављује као повјерилац свог клијента (уговори о кредитима)
- Пасивни – банка представља дужника свог клијента – а) дугорочни – емисија хов,
прикупљање депозита.. б) краткорочни – краткорочни кредити...
- Неутрални – банка за рачун клијента обавља неке послове (уговор о депозиту, сефу)

ХАРТИЈЕ ОД ВРИЈЕДНОСТИ је писмена исправа којом се њен издавалац обавезује да

испуни обавезу уписану на тој исправи њеном законитом имаоцу. Код хартија од
вриједности постоје 2 врсте права: право на хартију и право из хартије. Право на хартију
је власничко право на самој хартији које је исто каовласничко право на било којој ствари.
Његов носилац има право да хартију држи и њоме располаже, а посебно да је пусти у
промет. Права из хартије су права која припадају повјериоцу (имаоцу хартије) према
начелима и прописима. Преношењем хартије преносе се и једна и друга права.

МЈЕНИЦА - је хартија од вриједности по наредби којом њен издавалац (трасант) издаје

безусловни налог другом лицу (трасату) да кориснику исправе (ремитенту) исплати
одређену своту новца или сам издавалац обећава да ће извршити ту исплату. То је хартија
од вриједности по наредби. Јавља се код купопродајних уговора за робу и услуга на
кредит, па можемо рећи да је мјеница срество одложеног плаћања.
Под трасираном мјеницом меницом, подразумијева се таква врста мјенице код које њен
издавалац (трасант) даје налог другом лицу (трасату) да у вријеме досепјелости мјенице
исплати трећем лицу (ремитенту – кориснику) или по наредби тог трећег лица новчану
своту која је означена у мјеници.
Под сопственом (соло) мјеницом, подразумијева се таква врста мјенице код које њен
издавалац обећава (обавезује се) да ће у време доспјелости исплатити трећем лицу
ремитенту кориснику или по наредби тог трећег лица означену новчану своту у мјеничној
исправи. Код сопствене, соло мјенице трасат не постоји, па и нема налога трећем лицу за
исплату мјеничне своте, већ постоји сопствено обавезивање издаваоца менице.
Да би мјеница имала правно дејство она мора бити извршена у унапријед писаној форми и
садржавати све законом прописане елементе. Може бити издана само у писаној форми са
својеручним потписима учесника, те различити споразуми њених учесника ван ње немају
никакво мјенично – правно дејство.

АКРЕДИТИВ је писмо или инструмент плаћања којим налогодавац акредитива, преко

банке, ставља на располагање кориснику акредитива одређени износ, а који корисник
може наплатити када испуни одређене увијете тј. обвезе према налогодавцу акредитива.
Акредитив је врло често кориштен инструмент плаћања у трговини јер погодује објема
странама.

АКЦЕПТИРАЊЕ је мјенична радња којом трасат (банка) прихвата испуњење мјеничне

обавезе. Трасат постаје главни мјенични дужник и тиме добија својство акцептанта..
Постоји само код трасираних мјеница.

АВАНС је сума новца (најчешће) или друга замјенљива ствар, коју једна страна предаје
другој у тренутку закључења уговора, као дјелимично испуњење обавезе из уговора
унапријед, пре доспјелости те уговорне обавезе.

ЧЕК је правна хартија од вриједности којом издавалац (трасант) даје налог трасату
(најчешће банци) да кориснику чека (ремитенту), исплати одређену суму новца из
трасантовог покрића, и то одмах чим му се исправа поднесе на исплату. Чек представља
писмену исправу којом издавалац/потписник даје банци безусловну наредбу да
подносиоцу исплати назначену суму новца.
Чек као и мјеница мора да садржи безусловни налог за исплату одређене своте новца.
Чековна свота мора да се означи како бројем тако и словима. Сем ове назнаке није
дозвољено додавати додатне суме новца чеку, као што су на примјер камате. Чек се плаћа
по виђењу, што значи да означење доспјелости не представља битан састојак чека. Ако би,
према томе, доспјелост била другачије означена, таква исправа изгубила би правно дејство
чека. Чек мора да садржи и потпис трасанта, издаваоца чека. Врсте:
Барирани чек је добио назив по прецртају двема паралелним линијама дијагонално
повученим из углова чека. Прецртај може бити општи или посебан. Барирани чек са
општим прецртањем распознаје се по паралелним линијама између којих није ништа
назначено, али је само стављена ознака „преко банке“.
Исплатни или готовински чек је новчани инструмент којим ималац рачуна даје налог
трасату да чековну суму исплати у готовом износу имаоцу чека или по његовој наредби.
Ови чекови користе се најчешће за исплату личних доходака.
Вирмански (обрачунски) чек на предњој страни носи ознаку „само за обрачун“. Овом
клаузулом забрањује се исплата у готовом новцу и чек служи само за обрачун. Он
представља неку врсту налога на основу кога банка, као трасат, смањује за износ чека
текући рачун издаваоца чека, а повећава текући рачун корисника (ремитента).
Циркуларни чек је врста чека чија посебност се састоји у томе што се као трасант
појављује банка, а као трасат она сама или њена филијала или њена кореспондентна банка.
Корисник таквог чека је комитент банке који код банке има покриће. Њега издаје банка
кориснику који од ње има покриће, овлашћујући га да исплату чека може тражити од било
које њене пословне јединице или банке кореспондента.
Путнички чек сматра се најсигурнијим начином за ношење новца у иностранство. Није
могуће употребити без потписа власника и издаје се обично у корист путника, туриста,
трговца и других. Они се могу употребити за плаћање саобраћајних или других услуга,
такса, пореза или других дажбина. Ови чекови се могу наплатити и у готовом новцу у
свакој мјењачници или пошти.
Разлика између чека и мјенице

• Чек је средство плаћања, а мјеница је прије свега кредитно средство, односно

средство обезбјеђења потраживања.

• Чек се увијек трасира на неку банку, ако је платив у земљи, а мјеница може бити и
на друго лице као трасата.

• Издавалац чека мора имати покриће за његово плаћање у тренутку издавања чека, а
мјеница мора бити покривена у тренутку њене доспјелости. Трасант који изда чек
без покрића, дужан је да имаоца кредита у потпуности обавјести.

• Чек увијек доспијева по виђењу, а мјеница може доспијевати и у неким другим

роковима и на другачији начин. Отуда се не сматра чеком исправа у којој би њена
доспјелост била означена другачије него по виђењу.

• По законом утврђеним прописима, чек може бити опозван, док опозив мјенице не
постоји.

• Циркулација чека по правилу је кратка, док је циркулација мјенице релативно

дужа.

• За разлику од мјенице, исплата чека се најчешће врши у готовом новцу. Ово је

разумљиво зато што је код чека увијек трасат банкарска организација.

• Пошто чек гласи на доносиоца, свако умножавање чека би у суштини значило

издавање нових чекова. Зато је забрањено умножавање чекова за разлику од
мјенице, која се често умножава.

• Код чека нема акцептирања, код мјенице има