1.

ПОДЈЕЛА ПОРОДИЧНОГ ПРАВА

Подјела породичног права може се врши према различитим критеријима и на различите

начине:
Према начину заснивања породичних односа ( брачно право; родитељско право;
старатељско право),
Према природи и значају односа у породици ( лично продично право и имовинско
породично право),
Статусно и нестатусно продично право,
Материјално и формално право које уређује садржину породичног односа и поступке
уређења односа ( управни поступак, судски поступак и методе стручног социјланог рада,
Породично право у ужем и у ширем смислу (унутрашњи односи и друштвена брига).

2. ИЗВОРИ ПОРОДИЧНОГ ПРАВА

Извори породичног права се дјеле на материјалне и формалне:

Материјални извори права су они који објашњавају које друштвене снаге стоје иза
правних норми донјетих у једној земљи.
Формални извори представљају облике којима се та воља манифестује, Формални извори
права су:Закон ( и други нормативни акти), Обичају ( у строго одређеним случајевима),
Судска пракса, Правна наука.
Устав Републике Српске као извор права члан 36; Породица мајка и дијете имају посебну
заштиту, Брак и односи у браку уређују се законом, Право је човјек да слободно одлучује
о рађању дјеце, Родитељи имају право и дужност да се старају о подизању и васпитању
своје дјеце. Дјеца су дужна да се старају о својим родитељима којима је потребна помоћ.
Међународни извори – Повеља УН која утврђује људска права и слободе,Универзална
деклерација о правима човјека од 16.12. 1948, Међународни пакт о економским,
социјалним и културним правима, 16.12. 1966, Деклерација УН о укидању расне
дискриминације према женама од 07.11. 1967, Деклерација о правима дјетета ОУН од
20.11. 1959,
Обичај као извор – Поштовање обичајне норме не обзбјеђује се принудом државне силе и
правне репресије већ искључиво притиском који група врши на свог припадника. Обичај
у принципу није извор права и спорно је питање у науци под којим условима он може
бити извор права.Обичај у два случаја може бити извор права,Обичај постаје извор права
када га је сам закон прихватио.
Судска пракса као извор – није строго формални извор породичног права, Она је
супсидијарни извор права јер има одређену улогу у ставрању и обликовању правног
система, Судови виших инстанци износе своја начелна мишљења на проширеним
сједницама и сједницама одјељења, Судска и управна пракса утичу стваралачки са својим
појединачним одлукама, Улога судова је тумачење широких и гипких правних норми.
Правна наука као извор – није извор права па ни породичног права, Она посредно може
имати одређену улогу на ставове послодваца и на судску праксу, Веома се често
прихвата мишљење појединих истакнутих правника, који понекад учествују у
припремама законксих текстова, У неким случајевима било је повјерено угледним
правницима да припреме текстове закона. Добар примјер за то је било када је рађен
Општи имовински законик за Црну Гору којег је урадио познати парвни стручњак
Валтазар Богишић 1888 год.

3. ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА ПОРОДИЦЕ

Породица је незмјењива средина у којој се човјке формира као личност, у којој живи
задовољавајући неке од својих најбитнијих потреба које се само у пордици могу
задовољити. Породица је посредник између друштва и појединца, и врши више функција
од било које друштвене групе. Ријеч “породица”данас се односи на рзличите појмове. У
најширем смислу то је “ нераздвојна цјелина лица повезаних браком или усвајањем” или “
рађањем појединца који наслеђују један другог” што значи “лоза”, “род”, “династија“. У
ужем смислу ријеч породица значи “ родбинско повезана лица који живе под истим
кровом” или још уже “оца, мајку и дјецу”. Међутим, породица може постојати и без брака.
Правним признањем ванбрачних заједница, и оне постају основи заснивања породице, па
постоје брачна и ванбрачна породица. Данас, породица може постојати и без брака и без
ванбрачне заједнице.

4. ВРСТЕ И ФУНКЦИЈЕ ПОРОДИЦЕ

Према природи односа мушкарца и жене, породица се дјели на: брачну и ванбрачну. С
обзиром на правну изједначеност брачне и ванбрачне заједнице, ова подјела нема
практичан значај. Друга подјела се заснива на ширини сродника који живе у породици.
Према овом критеријуму она се дјели на велику, нуклеарну и једнородитељску породицу.
Постоје и друге подјеле породица као што су;
Традиционалана – породица гдје су улоге расподјељење према полу и узрасту и тачно се
зна положај који имају мушки чланови породице и каква права и обавезе имају жене.
Патријахална – почива на врховном неприкосновеном ауторитету оца “ главе породице” у
оваквој породици највећи ауторитет има отац кјои доноси све одлуке и његова ријеч је
задња.
Егалитарана (демократска) – породица гдје је расподјела и улога међу половима и
генерацијама у складу са склоностима и способностима њених чланова.
Матрилинеарна-то је породица у којој се сродствао рачуна по мајци,.
Патрилинеарна у којој се “породична лоза” води по оцу и његовим мушким прецима.
Билатерална- у којој се сродставо рачуна по обе линије.
Велика породица обухвата све сроднике, потомке једног заједничког претка (и побочне
сроднике). Некада је била преовлађујући тип (породична задруга).
У њој је живело неколико генерација, заједно привређујући на истом имању.
Нуклеарна породица обухвата само родитеље и њихову дјецу, најчешће само
малољетну или и пунољетну коју родитељи издржавају (искључени су побочни
сродници). Ово је данас преовлађујући тип породице. Иако наша Породични закон код
дефиниције пордице има у виду и побочне сроднике, очигледно је да се приликом
регулисања односа унутар породице углавном ради о породици као заједници само
родитеља и дјеце. Породица се може посматрати као:
Потпуна– то је она која се састоји од супружника и дјеце,
Непотпуна- она којој недостаје један супружник родитељ ( због развода, смрти или других
разлога).
Интегрисана( постоји чврста веза између чланова),
Дезинтегрисана (чланови су емоционално удаљени).
Непотпуне породице се у породичним правима неких земаља називају и
једнородитељским породицама, Једнородитељска (монопарентална) породица састављена
је од једног родитеља и дјетета (дјеце). Ове породице су увек постојале – најчешће су
настајале смрћу једног партнера или разводом, али их је данас све више.
Функције породице – Породица је, историјски посматрано, имала различите функције.
Она их је испуњавала са мањим или већим успјехом, зависно од различитих околности.
Сталне и незамјенљиве функције породице су: Економска – Када је већина становништва
живјела од пољопривреде, породица је била основна производна јединица. И данас, са
успоном приватног предузетништва, ова функција породице поново добија на значају.
Породица је и потрошачка јединица, премда је ова њена функција смањена.
Социјална функција се испољава кроз социјализацију, учење и преношење правила
понашања и врједности са генерације на генерацију. Испољава се и као функција заштите
– прије свега на економском, али и на физичком плану. Измјенила се будући да је
породица добила дије конкурентске институције: школу и телевизију.
Репродуктивна функција – породица је била и остала незамјенљив миље за рађање и
подизање дјеце. Иако савремени парови имају све мање дјеце, и без обзира што су многа
од дјеце зачета ван брака, ова функција неоспорно постоји и данас. Остваривањем ове
врло важне функције омогућава се обнављање становништва и опстанак људске врсте.

5. ПОЈАМ И ВРСТЕ СРОДСТВА

Сродство је однос између два или више лица заснован рађањем (природним) и правним
путем. Врло сложена друштвена и правна појава, без обзира на начин настанка (разлике у
погледу правног и фактичког, стварног и нормативног). Оно је увјек друштвени однос. И
крвно сродство, као природна веза, мора се друштвено потврдити, иначе нема никакав
правни значај. С друге стране, постојање правног односа сродства између сродника по
крви не значи увјек и да су та лица природно, по крви везана. У праву се сродство
дефинише као правом призната веза између два или више лица између којих постоје
одређена права и обавезе.
Наше позитивно право познаје три врсте сродства водећи рачуна на основ из којег потиче.
Ако је тај основ природна чињеница – рађање, тада је то крвно сродство. Ако је основ
постојања правни акт, говоримо о сродству по усвојењу. Закључењем брака настаје
тазбинско сродство. Иако закон не предвиђа у паркси се сусрећемо са још једном врстом
сродства. Православно црквено право познаје и духовно сродство (кумство), које настаје
чином крштења. Забрана закључења брака између кума и кумчета налази се још код
Јустинијана, а ово се сродство некад сматрало за важнијим од крвног. Крвно сродство је
веза која постоји између лица за које је утврђено, према важећим правним правилима, да
проистичу једно од другог, или да проистичу од заједничког претка. Код крвног сродства
природна веза се заснива рађањем. Има и правни значај, али само онда ако право за њега
везује одређене правне последице. Утврђивање – Низ сродника по крви који проистичу
један од другог чине једну замишљену праву линију (linea recta). Права линија може бити
усходна, ако се посматра од једног лица ка његовим прецима (син, отац, дјед, прадјед).
Ова линија може бити и нисходна – низ сродника од родоначелника ка потомцима
(родитељи, дјеца, унуци, праунуци). Значај крвног сродства је велики – оно је најчешћа
врста сродства на коме се заснива и дефинише породица. Крвно сродство је и извор
обавеза: Обавеза издржавања најближих сродника, Обавезе родитеља које проистичу из
родитељског права (обавеза чувања, подизања, васпитања итд.), Обавезе дјеце према
родитељима (помоћ и издржавање).
Наведене одредбе регулишу старање о животу и здрављу дјеце, подизању васпитању,
старање дејце о родитељима, обавезе родитеља и других срдоника према дејци и обавеза
издржавања између родитеља, дјеце других сродника. Крвно сродство изазива следеће
сметње: сметња је за закључење брака; усвојеничка сметња између најближих сродника;
полно општење најближих сродника је санкционисано као кривично дело. Судија или
судија поротник, јавни тужилац и вјештак не могу вршити своју дужност ако им је
окривљени, његов бранилац, тужилац, оштећени, његов законски заступник или
пуномоћник сродник по крви у правој линији. Крвни сродници окривљеног у правој
линији и у побочној закључно са трећим степеном ослобођени су дужности сведочења.
Сродство по усвојењу (адоптивно, вјештачко сродство) настаје правним актом. Однос
врло сличан природном који постоји између родитеља и дјеце – усвојење подражава
(имитира) природу („adoptio naturam imitatur"). У нашем праву постоје двије врсте
усвојења: потпуно и непотпуно, и тиме двије врсте сродства по усвојењу. Непотпуним
усвојењем се између усвојеника и усвојиоца и његових потомака заснивају односи
сродстава, као и права и дужности који по закону постоје између родитеља и дјеце ако
законом није друкчије одређено. Потпуним усвојењем се између усвојиоца и његових
сродника и усвојеника и његових потомака заснивају односи сродстава, као да се ради о
крвном сродству. Значај сродства по усвојењу је тај што настаје породица по усвојењу.
Између адоптивних сродника настају одређена права и обавезе. Ово сродство је брачна
сметња у одређеним линијама и степенима. У наследном праву, као и у погледу права на
пензијско и инвалидско осигурање, права здравствене заштите и сл, оно је у потпуности
изједначено са крвним сродством.
Сродство по тазбини – настаје закључењем брака – правна, али и морална и друштвена
веза. То је однос који постоји између једног супружника и крвних сродника другог
супружника (не само крвних, већ и адоптивних). Наше право, за разлику од црквеног, не
познаје тазбинско сродство између сродника једног супружника и сродника другог
супружника („пријатељство”). Основу тазбинског сродства представља брак (пуноважан
или ништав), али не и ванбрачна заједница. Не престаје са престанком брака. Свој пуни
правни значај добија тек по његовом престанку. Израчунавање тазбинског сродства се
врши по истим принципима као код крвног, пo линијама и степенима. Између сродника по
тазбини успостављају се права и обавезе, забране и ограничења. Тазбинско сродство је
брачна сметња. Тазбинско сродство ствара алиментациону обавезу између одређених
тазбинских сродника. У кривичном поступку судија или судија поротник не може вршити
дужност ако му је окривљени, његов бранилац, тужилац, оштећени, њихов законски
заступник или пуномоћник, сродник по тазбини до другог степена. Тазбински сродник је
ослобођен дужности свједочења ако му је окривљени тазбински сродник до другог
степена. Иако тазбинско сродство не престаје са престанком брака, нека његова дејства
слабе, нарочито ако је брак престао разводом – ово се нарочито односи на обавезу
издржавања.

6. ОСНОВНА НАЧЕЛА БРАЧНОГ ПРАВА

Начело равноправности – Историјски, жена је традиционално била потчињена мушкарцу.

Тo je важило за сва стара друштва (атинско и римско, индијско, па и наше). После II
свјетског рата у нашој земљи чини се заокрет. Устав ФНРЈ из 1946. године правно
изједначава мушкарца и жену. Устав Републике Срспке, изричито јемчи равноправност
жене и мушкарца. Устав посебну заштиту пружа породици, жени и дјеци. Право
издјеначавање жене са мушкарцем у нашем брачном парву је потпуно и без икаквих
изузетака.
Начело лаицитета – Није данас изричито предвиђено, али се сматра пштеприхваћеним.
Брак и брачни односи уређени су нормама лаичког, свјетовног права. У супротном, за
припаднике једне конфесије важила би једна правила, а за припаднике друге друга, чиме
би био нарушен принцип правне једнакости грађана. Овом начелу не противрјечи
могућност да се, поред грађанског брака, закључи брак и по вjерским прописима. То више
није санкционисано као кривично дјело.
Начело институционалности – Брак је најважнији основ породице, због чега је држава
нарочито заинтересована за њега. Установа од општег друштвеног интереса. Норме путем
којих се остварује државна интервенција у брачне односе претежно су императивног
карактера. Ипак, остваривање низа права и обавеза субјеката брачног права зависи све
више од њихове воље (брачни уговор). С друге стране, постоји и супротна тенденција –
проширивање друштвене интервенције увођењем нових актера – поред органа
старатељства, постоје брачна и породична савjетовалишта, и сл.
Начело једнобрачности – Једнобрачност је данас доминантна. Вишебрачност се дуго
задржала код неких народа. Она постоји у два вида: као полиандрија (брак једне жене са
више мушкараца) и полигамија (брак једног мушкарца са више жена). Закон спречава да
једно лице буде истовремено у два брака, али не забрањује сукцесивну вишебрачност –
једно лице може током свог живота закључити неограничен број бракова, али само ако је
претходни престао на законом дозвољен начин.
Начело потпуности и трајности – У самој идеји барка присутно је биолошко и друштвено
јединство мушкарца и жене. Брак је заједница мушкарца и жене која почива на идеји
потпуности трајности брачне везе. Потпуност брака односи се на садржину (укупност
личних и имовинских односа, свакодневна повезаност по свим питањима значајним за
живот).
Начело слободног пристанка на брак – Директно проистиче из Устава, Породичног закона,
и најважнијих међународних докумената о људским правима. Свако може слободно
одлучити да закључи или не закључи брак. Свако понашање којим се ова слобода доводи
у питање санкционише се, поред осталог, и породичноправном санкцијом – ништавошћу
брака. Санкције имају за циљ да спријече склапање принудних бракова, под притиском
родитеља, сродника, пордоице, класе итд.

Начело слободног раскида брака – Устав Републике Српске изричито предвиђа да се барк
и односи у барку уређују законом. Према Породичном закону Републике Српске свако
има право слободно одлучити о раскидању брака. Ово није противречно начелу
потпуности и трајности брака – ако се не остварује садржина брака не треба га на силу
одржавати. Неки теоретичари говоре о праву на развод као праву на прекид несретног
брака.

7. ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА БРАКА

Брак је једна од најстаријих и најважнијих друштвених и правних установа. Најважнији

основ породице. Врло га је тешко дефинисати. Могуће га је појмити као правни акт из
којег настаје одређено правно стање. Савки периоди развоја људског друштва
карактерисали су специфични појмови и дефиниције брака. Сваки период је имао
друкчији основ и начин настанка односно закључивања брака. Модестин (Дигеста): “Брак
je веза између мужа и жене, сједињених за цио живот, заједница божанског и људског
права”.
Јустинијанове Институције – “Брак je веза између мужа и жене која садржи нераздвојиву
животну заједницу”.
Српски грађански законик (СГЗ) у члану 60 истиче да се брак заснива између два лица
различитог пола којa се изјашњавају “да желе неразрушно живети, заветујући се уједно на
вековечиту љубав и ненарушиву верност”. Породични закон Републике Српске брак
дефинише као “законом уређену заједницу живота жене и мушкарца". У уобичајеном
говору ријеч брак има два значења: Споразум два лица супротног пола о заједничком
животу. Сам заједнички живот који из споразума проистиче.
У свом првом виду брак представља правни акт, уговор између два лица из којег за њих
настају одређена права и обавезе (брак је закључен, пуноважан, ништав – као и било који
други уговор). У другом смислу брак је стање – заједница живота два лица, између којих
постоје одређена права и обавезе (брак је трајао, срећан је, несрећан).

8. УСЛОВИ ЗА ЗАКЉУЧИВАЊЕ БРАКА

Право и слобода да се закључи брак нису апсолутни и неограничени. Ограничени су

правима трећих, било да се ради о друштву, другом супружнику или дјетету. Само ако се
испуне законом тражени услови, брак се може закључити и бити пуноважан. Савремено
право је крајње сузило број и обим услова за закључење брака. Нестале су сметње за
закључење брака вјерског карактера, не тражи се сагласност родитеља будућих
супружника за закључење брака, упрошћена је форма закључења брака. У бившем ОЗБ-у
услови за закључење брака су се дјелили на услове за постојање брака и услове за његову
пуноважност. Уколико нису били испуњени битни услови за постојање брака (различитост
полова, сагласност воља и форма закључења брака), брак се сматрао непостојећим.
Испуњење битних услова за постојање брака још увек није значило да ће тај брак бити и
пуноважан. У нашем позитивном законодавству не постоји категорија услова за постојање
брака – постоје само услови за закључење. Брак закључују два лица различитог пола
сгласношћу слободно изјављених воља пред надлежним општинским органом управе.
Право на тужбу за поништење брака припада сваком лицу које има правни интерес и
органу старатељства. Позитивно одређени услови су: различитост полова, сагласна изјава
воља, склапање брака ради трајне заједнице живота. Негативно одређени услови за
закључење пуноважног брака се називају брачне сметње. Према Закону постоје следеће
брачне сметње: брачност, малољетство, неспособност за расуђивање, сродство, недостатак
слободне воље и старатељски однос. Формални услов за закључење пуноважног брака је
поштовање законом прописане форме (надлежност и начин). Сагласна изјава воља –
Сагласност воља је један од основних услова за закључење пуноважног брака. У Закону
Републике Српске као услов за закључење пуноважног брака захтјева се давање изјава
воља оба будућа супружника. Воља за закључење брака изјављује се у одређеном
тренутку поступка закључења брака, а као одговор на постављено питање овлашћеног
службеног лица. Воља се изузетно може изјавити и на други начин, уколико лице због
одређених физичких сметњи то не може учинити говором. Каква мора бити воља?
Стварна, а не симулована (изјављена ради постизања неког другог циља). Ако су оба
супружника изјавили симуловану вољу, а не стварну, брак је ништав; Озбиљна, а не
изречена у шали; Обе изјаве морају бити дате једновремено, тј. сукцесивно; Изјаве морају
бити подударне и афирмативне; Изјаве морају бити изричите, јасне и несумњиве у
погледу намјере.

9. ОБЛИЦИ ПРЕСТАНКА БРАКА

 Брак може престати:
1. смрћу брачног супружника,
2. проглашењем несталог брачног супружника умрлим,
3. поништењем и
4. разводом брака..

1. Моментом смрти једног или оба брачна супружника престаје брак. Престанак брака
смрћу уводи се у матичну књигу умрлих и доказује изводом из те матичне књиге. Жена
може одмах након смрти брачног партнера склопити нови брак, односно не мора чекати
протек одређеног временског периода. У старијим правима нови брак се могао склопити
тек након што би прошао одређени рок од смрти мужа. Овакво рјешење постоји још
увијек нпр. У француском праву, гдје се предвиђа да жена може склопити нови брак тек
након 300 дана од престанка предходног брака. Овај рок престаје тећи у случају порода
жене након смрти мужа и онда када жена добије љекарско увјерење у току овог рока да
није трудна.
2. Умрлим се, у смислу члана 61. став 1. Закона о ванпарничном поступку (ЗВП) може
прогласити: лице о чијем животу за посљедних 5 година није било никаквих вијести, а од
чијег рођења је протекло 60 година, лице о чијем животу за посљедних 5 година није било
никаквих вијести, а за које се вјероватно сматра да више није живо, лице која је нестало у
бродолому, саобраћајној несрећи, пожару, поплави, земљотресу или каквој другој
непосредној смртној опасности, а о чијем животу није било никаквих вијести за 6 мјесеци
од дана престанка такве опасности и лице које је нестало у току рата или у вези са ратним
догађајима, а о чијем животу није било никаквих вијести за годину дана од престанка
непријатељства. Рок од пет година у прва два случаја се рачуна од дана кад је, према
посљедним вијестима, нестала особа несумњиво била жива, а ако се тај дан не може тачно
утврдити, онда од истека мјесеца, односно године у којој је нестало лица, према
посљедним вијестима, било живо (члан 61. став 2. ЗВП). Одлуку о проглашењу несталог
лица за умрло доноси општински суд на чијем подручју је то лице имало посљедње
пребивалиште, односно боравишта, а по приједлогу сваког физичког и правног лица која
има правни интерес, као и заинтерсованог органа. У огласу, након навођења битних
околности на којима су познати било какви подаци о животу или смрти несталог, суд
позива несталог да се јави у року од 3 мјесеца од дана објављивања огласа (члан 65. ЗВП).
У случају да се нестали не јави, по протеку овог рока суд води поступак и ако утврди да су
испуњени услови, доноси рјешење о проглашењу несталог лица умрлом. У рјешењу ће се
назначити дан, мјесец и година, а по могућности и сат који се има сматрати као вријеме
смрти. Као дан смрти сматра се дан када је нестала особа вјероватно умрла, или дан који
вјероватно није преживјела. Ако се тај дан не може утврдити, као дан смрти сматра се
први дан по поретку рокова предвиђених у члану 62. став 2. Закона о ванпарничном
поступку. Правоснажношћу рјешења о проглашењу једног брачног партнера умрлим
престаје брак. Тај престанак је дефинитиван. 3. Један од начина престанка брака је и
поништење брака (члан 45. ПЗРС). И у случају постојања малољетства, брачни супружник
који је постао пунољетан, може поднијети тужбу за поништење брака у року од једне
године од наступања пунољетства (члан 51.став 3.). Право на тужбу је ограничено роком и
у случају недостатка воље. У случају поништења брака, склопљеног у страху изазваном
озбиљном пријетњом, тужбу може поднијети само брачни супружник у року од једне
године од дана кад је опасност од извшења пријетње престала. Право на тужбу је, међутим
везано овим роком само уколико су брачни партнери за то вријеме живјели заједно (члан
46. став 1.). И у случају закључења брака у заблуди, поништење брака може тражити само
брачни партнер у року од једне године од сазнања за заблуду, ако су за то вријеме брачни
партнери живјели заједно (члан 46. став 2.). Могућност поништења брака може тражити
брачни супружник коме су затајене чињенице о здравстеном стању другог брачног друга,
противприродним навикама, полној немоћи, трудноћи жене са другим мушкарцем,
нечасном занимању и ранијој осуди због кривичног дјела учињеног из нечасних побуда.

Међу услове за пуноважност брака, закон наводи и сродство по тазбини. У смислу члана
34. брак се не може закључити између свекра и снахе, зета и таште, пасторке и очуха и
маћехе и пасторка. Сродство по тазбини је уврштено у узроке за по ништење брака право
на пдношење тужбе припада супружницима и сваком лицу које има правни интерес да
брак буде поништен.
4. Развод брака један је од најчешћих начина престанка брака. Тужба за развод брака
подноси се општинском суду на чијем подручју су брачни супружници имали посљедње
заједничко пребивалиште. Развод брака несумњиво спада у ред изузетно значајних
друштвених проблема. Сасвим је очигледна тенденција, у свјетским размјерама, пораста
броја разведених бракова. Развод брака је начин престанка пуноважног брака са живота
брачних супружника из узрока и на начин предвиђен законом. Узроци за развод брака
настају након закључења брака, у току заједничког живота. То су чињенице и околности
које могу пореметити брачне односе и довести до неподношљивости заједничког живота.
Брак се може развести само на захтијев брачних супружника. У случају ништавости брака,
круг овлаштеника за поништење брака је шири. Осим брачних партнера, то могу бити
лица са непосредним правима интересом, али и орган старатељства, у општем интересу.
Поништење је јачи основ за престанак брака него развод брака. Стога, ако истовремено
постоје и узрок за поништење и развод брака, брак ће се поништити. Може се чак,
поништити и брак који је већ разведен уколико постоји правни интерес појединих лица и
органа старатељства. Брак се може развести само за живота брачних партнера. Смрт је
природни начин престанка брака. Само брачни партнери могу поднијети захтјев за развод
брака, а њихови насљедници само могу наставити започети поступак ради утврђивања да
ли је захтијев за развод основан.

10. РАЗВОД БРАКА

Развод брака један је од најчешћих начина престанка брака. Тужба за развод брака
подноси се општинском суду на чијем подручју су брачни супружници имали посљедње
заједничко пребивалиште. Развод брака несумњиво спада у ред изузетно значајних
друштвених проблема. Сасвим је очигледна тенденција, у свјетским размјерама, пораста
броја разведених бракова. Ради се о појави која прати економски прогрес, урбанизацију и
покретљивост становништв. Развод брака је начин престанка пуноважног брака са живота
брачних супружника из узрока и на начин предвиђен законом. Узроци за развод брака
настају након закључења брака, у току заједничког живота. То су чињенице и околности
које могу пореметити брачне односе и довести до неподношљивости заједничког живота.
Брак се може развести само на захтијев брачних супружника. У случају ништавости брака,
круг овлаштеника за поништење брака је шири. Поништење је јачи основ за престанак
брака него развод брака. Стога, ако истовремено постоје и узрок за поништење и развод
брака, брак ће се поништити. Може се чак, поништити и брак који је већ разведен уколико
постоји правни интерес појединих лица и органа старатељства. Брак се може развести
само за живота брачних партнера.

Смрт је природни начин престанка брака. Само брачни партнери могу поднијети захтјев
за развод брака, а њихови насљедници само могу наставити започети поступак ради
утврђивања да ли је захтијев за развод основан. У случају када се утвди његова
основаност, de fаcto наступају правне посљедице развода брака, мада суд не доноси
одлуку о разводу. Брачни партнер губи право насљеђивања према заоставштини умрлог
брачног партнера. Брак се може развести само из узрока предвиђених законом. Брак се
разводи пред надлежним органом у поступку који је прописан законом. Истиче се да је
воља супружника, било заједничка било само једног од њих, одлучујућа када је у питању
развод. Једино сурпужници цијене оправданост даљњег остајања у браку. Општи и
посебни бракоразводни узроци. Општи бракоразводни узроци су врло широко
стилизирани, тако да овај бракоразводни узрок може обухватити врло различите
чињенице и околности које се се дешавају у животу, Те чињенице и околности које се се
дешавају у животу, је немогуће таксативно набројати. Апсолутни и релативни
бракоразводни узроци. Апсолутни узроци за развод брака су такве чињенице које због
свог значења и тежине, саме за себе, имају снагу бракоразводног узрока нпр: Прељуба,
рађање о глави, злонамјерно напуштање, осуда за тешко кривично дјело. Релативни
узроци за развод брака су врло различите чињенице које могу пореметити брачне односе,
чак и оне које на први поглед не изгледају озбиљне и тешке да би им требало признати
снагу бракоразводних узрока (нпр. различите нарави, разлика у годинама, љубомора и
сл.). Због њих може доћи до развода брака само ако оне изазивају поремећеност и
неподношљивост заједничког живота као посљедицу.

1. ПРАВНО УРЕЂЕЊЕ ВАНБРАЧНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ.

Основна сличност ванбрачне заједнице и брака је у заједничкој садржини (суштини). То је

заједница живота мушкарца и жене; укупност њихових емотивних, интелектуалних,
економских, социјалних односа. Заједница живота је, међутим, за брак последица, а за
ванбрачну заједницу услов постојања. Ванбрачна заједница настаје сагласношћу воља
ванбрачних партнера, изричито или прећутно, а на исти начин и престаје. Законски појам
ове заједнице обухвата два саставна елемента:
1) ванбрачна заједница је трајнија заједница живота жене и мушкарца и
2) ванбрачна заједница мора бити слободна, тј. да између ванбрачних партнера не постоје
брачне сметње.
Само ако ванбрачна заједница садржи оба ова елемента производиће дејства предвиђена у
закону. Према ПЗРС, ванбрачни партнери имају иста права и дужности као и супружници
под условима предвиђеним у закону (и за време трајања заједнице живота, а не само после
њеног престанка). Скуп права и дужности ванбрачних партнера у заједници живота чини
њихов ванбрачни статус. Права и дужности су личног и имовинског карактера. Тичу се
личних права и дужности диспозитивног и императивног карактера, као и права и
дужности личноимовинског и имовинског карактера

2. ОДНОС РОДИТЕЉА И ДЈЕЦЕ.

Мајка и отац су равноправни у вршењу родитељског права и дужности. Ако је један од

родитеља умро, или није познат, или му је одузето родитељско право, родитељско право
припада другом родитељу. Родитељ се не може одрећи родитељског права. Родитељи
имају дужност и право да штите своју малољетну дјецу и да се брину о њиховом животу и
здрављу. Малољетна дјеца имају право да живе заједно са својим родитељима. Ако
оправдани интереси дјеце, односно родитеља захтијевају, малољетна дјеца могу живјети
одвојено од својих родитеља. Родитељ с којим дијете не живи у породичној заједници има
право и дужност одржавања личних односа са својим дјететом. Родитељи имају дужност и
право да своју малољетну дјецу издржавају на начин и под условима одређеним овим
законом. Родитељи имају дужност и право да се старају о образовању своје малољетне
дјеце. Родитељи су дужни да се брину о редовном основном школовању своје дјеце.
Родитељи имају дужност и право да према својим приликама омогуће даље школовање
своје дјеце, водећи рачуна о њиховим способностима, склоностима и оправданим жељама.
Родитељи имају дужност и право да заступају своју малољетну дјецу. Родитељско право
врше родитељи споразумно. У случају неслагања родитеља о вршењу родитељског права
одлучује орган старатељства. Ако је један родитељ спријечен да врши родитељско право,
или му је одузето родитељско право, или му је одузета, односно ограничена пословна
способност, родитељско право ће вршити други родитељ. Ако родитељи живе одвојено,
родитељско право врши онај родитељ код кога дијете живи. У случају развода брака и
поништења брака, родитељско право врши онај родитељ коме је дијете повјерено на
заштиту и васпитање. Ако се родитељ који не врши родитељско право не сложи с неким
поступком или мјером родитеља који то право врши, може обавијестити орган
старатељства који ће о томе одлучити. У случају смрти родитеља коме је дијете одлуком
суда или органа старатељства повјерено на заштиту и васпитање, као и смрти родитеља
који је сам вршио родитељско право или је заштиту и васпитање дјетета повјерио другом
лицу, преживјели родитељ има право да тражи да му лице код кога се дијете налази преда
дијете на заштиту и васпитање. Суд, односно орган старатељства који доноси одлуку о
повјеравању дјеце на заштиту и васпитање, узеће у обзир и жеље дјетета ако је оно
способно да их изрази. Суд, односно орган старатељства може испитати дијете и без
присуства родитеља и других лица. Ако дијете не живи у заједници са оба родитеља,
родитељи ће се споразумјети о начину одржавања личних односа с дјететом (посјете и
сл.). Ако до таквог споразума не дође, одлуку о томе доноси орган старатељства. Орган
старатељства може поновно уредити начин одржавања личних односа родитеља с дјецом,
ако то захтијевају промијењене прилике. Одржавање личних односа родитеља с дјецом
може се ограничити или забранити само ради заштите личности и других интереса дјеце.

3. ДЈЕЦА БЕЗ РОДИТЕЉСКОГ СТАРАЊА ( ПОЈАМ И ОБЛИЦИ ЗАШТИТЕ).

Дјететом без родитељског старања сматар се дијете:

које нема живе родитеље, чији су родитељи непознати, које су родитељи напустили, а
више од једне године и не зна им се мјесто боравка, чији су родитељи нестали, чији су
родитељи пред органом старатељства пристали (дали сагласност) да њихово дијете буде
потпуно усвојено, чији родитељи не извршавају своја парва и дужности. Постоје два
основна облика правне и социјалне заштите дјеце без родитељског старања: Породична
заштита и Домска –институционална заштита.
Социјална педагогија и идеолошко васпитање је довело до пада смањења броја дјеце на
нашим просторима. Данас у свјету преовлађује индивидуална породичан заштита.
Најважнији облик отворене индивидуалне породичне заштите дјеце без родитеља у нашем
праву су: Потпуно усвојење, Непотпуно усвојење, Храњеништво.
Потпуно се може усвојити само дијете узраста до 5 година које: нема живе родитеље, или
су му родитељи непознати, родитељи који су дијете напустили, а више од једне године не
зна им се мјесто боравка, родитељи који су пред органом старатељства пристали (дали
сагласност) да њихово дијете буде потпуно усвојено. Потпуним усвојењем се између
усвојиоца и његових сродника и усвојеника и његових потомака заснивају односи
сродства, као да се ради о крвном сродству.
Непотпуним усвојењем се између усвојеника и усвојиоца и његових потомака заснивају
односи сродства, као и права и дужности која по закону постоје између родитеља и дјеце,
ако законом није другачије одређено. Непотуно усвојење не утиче на права и дужности
усвојеника према његовим родитељима и другим сродницима. Усвојити се може само
малољетно лице. Усвојити може само лице које је старије од усвојеника најмање 18
година. Брачни супружници могу заједнички усвојити исто дијете. Дијете може усвојити и
само један од њих, уз пристанак другог брачног супружника. Не може се усвојити сродник
у правој линији, ни брат ни сестра. Старалац не може усвојити штићеника док га орган
старатељства не разријеши дужности стараоца.
Храњеништво ( чување и старање о туђем дјетету; уговрно старање о дјетету; прва етапа
усвојења или “пробно храњеништво” лицу). Смјештајем дјетета у туђу породицу
( социјлано-заштитна; лукративна –уз наканду; породично-правни – на основу правног
акта). Дом-породица прдеставља облик социјлане заштите дјеце без родитељског старања.
Овим видовима смјештаја ставрају се односи слични породичним односима. Орган
старатељства води бригу и надзире права дјеце у овим облицима смјештаја.

4. СТАРАТЕЉСТВО ПОЈАМ И ЕЛЕМЕНТИ

Ово старање се најпре односило на дјецу о којој се нису старали њихови родитељи а
потом и на одрасле, пунољетне особе, које нису у стању, најчешће услед болести, да се
старају о себи. У Породичном закону се не даје дефиниција старатељства. Према
Поповићу „старатељство је обезбеђивање, активношћу заједнице, преко одређеног органа
(органа старатељства) да старање које врши одређено физичко лице (старалац) о лицу које
није у стању или није у могућности да се о себи, својим правима и другим својим
интересима стара (штићеник), постиже своју сврху“. Код сваког старатељства разликујемо
његова три саставна елемента: лице о чијој се личности и правима неко стара, лице које се
стара о другоме и орган кога је држава овластила да организује старање у вези заштите
личности и имовине неког лица. Прво лице је штићеник. Око њега се ангажује држава
преко свог представника пружајући му заштиту. To су најчешће малољетници без
родитељског старања или пунољетна лица која не могу о себи да се старају или, на крају,
лица спрјечена да се брину о својим правима и интересима. Лице које је постављено да се
стара о штићенику, да брине о његовим правима и интересима, да га заступа, назива се
старатељ. Старатељ је у вршењу своје функције релативно самосталан. Трећи учесник
овог односа је орган старатељства. Функција организовања старања у име државе
поверена је у различитим правним системима, различитим органима. To могу бити
управни органи, судови или посебно за то специјализовани органи.

5. ПОРОДИЧНО ИМОВИНСКИ ОДНОСИ ( ПОЈАМ, СУБЈЕКТИ И ВРСТЕ

ОДНОСА)
Под овим односима подразумијевамо односе који настају између чланова породице у вези:
Издржавања породице, Издржавања брачног друга за вријеме брака, Издржавање брачног
друга по разводу и поништењу и проглашењу за непостојећи брак.
Субјекти ових односа су:
Брачни другови, Родитељи и дјеца, Остали сродници који живе у породици

ИЗДРЖАВАЊЕ
Међусобно издржавање чланова породице и других сродника је њихова дужност и право.
У случајевима у којима се међусобно издржавање чланова породице или других сродника
не може остварити у цијелости или дјелимично, друштвена заједница пружа, под
условима одређеним законом, необезбијеђеним члановима породице средства неопходна
за издржавање. Одрицање од права на издржавање нема правног учинка. Родитељи су
првенствено обавезни да издржавају малољетну дјецу и у извршавању те обавезе морају
да искористе све своје могућности.

Ванбрачни отац дужан је да, сразмјерно својим могућностима, издржава мајку свог
ванбрачног дјетета за вријеме од три мјесеца прије порођаја и једну годину након
порођаја, ако мајка нема довољно средстава за живот. Приликом утврђивања потреба лица
које тражи издржавање, суд ће узети у обзир његово имовно стање, способност за рад,
могућност за запошљавање, здравствено стање и друге околности од којих зависи оцјена
његових потреба. Кад се издржавање тражи за дијете, суд ће узети у обзир и узраст
дјетета, као и потребе за његово школовање.
ИМОВИНА БРАЧНИХ СУПРУЖНИКА
Имовина брачних супружника може бити посебна и заједничка. Имовина коју брачни
супружник има у часу закључења брака остаје његова посебна имовина. Имовина која је
дата као мираз сматра се посебном имовином жене. Добитак од игре на срећу је
заједничка имовина. Имовинска добит од ауторског права и ауторском праву сродних
права, остварена у току трајања брака заједничка је имовина. Имовина коју су брачни
супружници стекли радом током брачне заједнице, као и приходи из те имовине, чине
заједничку имовину. Поклони трећих лица учињени током брачне заједнице (у новцу,
стварима, пружању помоћи радом и сл.), улазе у заједничку брачну имовину, без обзира
који их је брачни друг примио, уколико друкчије не произлази из намјене поклона, или се
из околности у моменту давања поклона може закључити да је поклонодавац желио
учинити поклон само једном од брачних супружника. Имовина коју у току брачне
заједнице један брачни супружник стекне по неком другом законском основу, његова је
посебна имовина. Заједничком имовином брачни супружници располажу споразумно.

1. КОНСТИТУТИВНИ ЕЛЕМЕНТИ ВАНБРАЧНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ.

Различитост полова
Свако одређење ове заједнице полази од ње као заједнице мушкарца и жене, што је чини
циљном заједницом. Међутим, постоје снажна залагања, прије свега у земљама Западне
Европе, да се призна правни учинак заједница живота двају лица истог пола. Наше право
се у погледу овог изричито изјашњава говорећи о ванбрачној заједници као заједници
живота жене и мушкарца.
Заједница живота
Воља и намјера остваривања заједнице живота мушкарца и жене подразумевају и
заједничко становање, заједничку исхрану, провођење слободног времена итд. – као и у
браку. Међутим, супружници се могу договорити да имају одвојена домаћинства и мјеста
становања, а брак и даље има своје довољно реално постојање. Да би заједница живота
ванбрачних партнера постојала, она мора имати и спољне манифестације. Ово искључује
њихов договор о вођењу одвојених домаћинстава и различитим местима становања.
Постоје фиктивни бракови, али не и фиктивне ванбрачне заједнице. Искључивост
ванбрачне заједнице

Ванбрачној заједници као узор служи брак, што значи да истовремено не може постојати
више оваквих заједница једног лица. Ово искључује и постојање брака једног од њих. Ово
произлази из чињенице да ванбрачна заједница подразумјева вођење заједнице живота.
Ако једно лице остварује потпуну заједницу живота са другим лицем супротног пола, то
онда фактички искључује могућност да може водити још једну такву заједницу.
Стабилност и дуже трајање
Ванбрачних заједница има различитих. Могу бити спорадичне, повремене, нестабилне или
трајније, чвршће и тјесније заједнице живота и рада. Правни појам ванбрачне заједнице
подразумијева да она траје дуже, што указује на њену стабилност.
Јавност
У ванбрачној заједници мушкарац и жена живе као да су у браку. Њен спољни изглед не
разликује се од уобичајеног изгледа брачне заједнице. Ванбрачна заједница мора бити
позната у средини у којој се остварује (разликује се од скривених љубавних веза или
пролазних партнерстава). Ако ванбрачну заједницу партнери прикривају, то значи да они
и нису заинтересовани за њено одржање.

2. ОДУЗИМАЊЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА И ДУЖНОСТИ

Родитељу који злоставља дијете, злоупотребљава родитељско право, или је напустио

дијете, занемарио бригу о дјетету и занемарио своје родитељске дужности суд ће у
ванпарничном поступку одузети родитељско право. Родитељ злоупотребљава родитељска
права и дужности: ако спроводи физичко или психичко насиље над дјететом, ако
сексуално искоришћава дијете, ако експлоатише дијете присиљавајући га да претјерано
ради или да обавља рад непримјерен његовом узрасту, ако дјетету дозвољава уживање
алкохолних пића, дрога или других опојних супстанци или га на то наводи, ако наводи
дијете на било који облик друштвено неприхватљивог понашања, ако на било који други
начин грубо крши права дјетета.
Родитељ грубо занемарује родитељске дужности и права: ако напусти дијете, ако не брине
дуже од мјесец дана о дјетету с којим не живи, ако у року од годину дана не створи услове
за заједнички живот с дјететом које је смјештено у другу породицу или установу, а за то
нема никакав оправдан разлог, ако је занемарио старање о основним животним потребама
дјетета с којим живи или се не придржава мјера које је ради заштите права и добробити
дјетета претходно донио надлежни орган.
Суд може родитељско право вратити родитељу, ако престане разлог због којег му је то
право одузето. Поступак ради одузимања родитељског права покреће орган старатељства,
родитељ, односно усвојилац. Орган старатељства дужан је покренути поступак за
одузимање родитељског права и у случају кад на било који начин сазна да постоје
околности из става 1. претходног члана. Правоснажна одлука о одузимању и враћању
родитељског права доставља се надлежном матичару, а уколико дијете има неко право на
некретнинама, одлука се доставља земљишно-књижном, односно катастарско-књижном
регистру.

3. ПОСТУПАК И ДОКУМЕНТАЦИЈА ЗА УСВОЈЕЊЕ

Усвојење је социјлана и породична установа која настаје правним актом и којомнастаје

однос између усвојиоца и усвојитеља. То је трајни однос и потпуно усвојење се не може
раскинути. Потпуно могу усвојити само брачни супружници заједнички, ако су оба или
један од њих старији од усвојеника најмање 18 година. Потпуним усвојењем престају сва
међусобна права и дужности између усвојеника и његових крвних сродника. Лице које
жели усвојити дијете подноси захтјев органу старатељства, односно Центру за социјални
рад. За вођење поступка усвојења надлежан је орган старатељства према пребивалишту
малољетника, односно боравишту, ако се пребивалиште не може утврдити. Орган
старатељства дужан је да у поступку обраде лица заинтересованих за усвојење оцијени
њихове опште подобности за усвојење, узме у обзир старост, физичко и психичко
здравље, стабилност брачне заједнице, мотиве за усвојење, способност за родитељство,
емоционалну стабилност и зрелост усвојилаца. Код усвојења мора бити сачувана тајност о
његовом заснивању. Орган старатељства дужан је да води евиденцију и документацију о
усвојеној дјеци. Књига евиденције усвојења и документација о усвојеној дјеци чувају се
као документи трајне вриједности.
ДОКУМЕНТА – захтјев за усвојење, лична карта за усвојиоца/це, родни лист за
усвојиоца/це, увјерење о држављанству за усвојиоца/це, вјенчани лист за усвојиоца/це,
љекарско увјерење за усвојиоца/це, доказ о стамбеној ситуацији за усвојиоца/це, потврда о
радном односу и висини плате за усвојиоца/це, приједлог и мишљење Стручног тима
надлежног Центра за социјални рад – према пребивалишту усвојиоца/усвојилаца, у склопу
мишљења обавезно констатовати да усвојиоцу-усвојиоцима није одузета пословна
способност, као ни родитељско право, по процјени Тима за усвојење и друга
документација.
 4. ВРСТЕ СТАРАТЕЉА

Подјела према броју лица под старатељством – Ова подјела се чини с обзиром на то да ли
се старатељ стара само о једном лицу, што је најчешћи случај, или о више лица. Ако се
стара о једном лицу, у питању је индивидуални, а ако се стара о више лица може бити
групни или колективни.
Индивидуални (инокосни) старатељ
Овај старатељ се поставља појединачном (индивидуалном) одлуком органа старатељства
за одређеног штићеника. При томе се цјене лична својства старатеља и штићеника, њихов
узајамни однос. Ово је основна врста старатеља и има га, по правилу, свако лице под
старатељством.

Колективни старатељ
Према ранијем ЗБПО директор установе социјалне заштите је био старатељ свим
штићеницима који се налазе у установи. Међутим, према Породичном закону то може
бити и лице запослено у тој установи и за њега важе иста правила као и за директора у
погледу постављања на дужност. Директор установе, односно лице запослено у њој,
одговоран је за вршење старатељске функције, што не значи да ће водити и непосредну
бригу о штићеницима. За то су задужена стручна лица која раде у заводу. Функција
колективног старатеља престаје када штићеник, без обзира на разлоге, напусти установу.
Групни старатељ
Један старатељ се може старати о више штићеника. Потребно је само да он на то пристане
и да је то у интересу штићеника. У погледу сваког од ових штићеника, орган старатељства
је дужан да донесе посебну, индивидуалну, одлуку, процењујући услове на страни
старатеља и штићеника у сваком конкретном случају.
Подјела према трајању старатељске дужности
Трајни старатељ
Поставља се сваком лицу под старатељством. Његова дужност није временски ограничена.
Траје све док траје старатељство, односно док не наступе разлози за престанак његове
дужности.
Привремени старатељ
Понекад, када то околности случаја налажу, старатељ може бити постављен на одређено
вријеме. Овај привремени старатељ се може поставити штићенику (дакле, лицу које већ
има трајног старатеља), дјетету под родитељским старањем, као и пословно способном
лицу. Орган старатељства ће донети овакву одлуку само ако процени да је то неопходно
ради привремене заштите личности, права или интереса тих лица. Најзначајнија
карактеристика овог старатеља је да се може поставити једном лицу које претходно није
стављено под старатељство. Поред овога, обим права и дужности овог старатеља је знатно
ужи у односу на трајног старатеља. Он се не стара о заштити свих права и интереса једног
лица, већ само у одређеној правној ствари, или више правних ствари, или у погледу
одређене имовине или у погледу одређених права. Када орган старатељства постави овог
старатеља, истовремено у тој одлуци одређује и правни посао или врсту правног посла
коју он може предузети зависно од околности случаја. У Породичном закону су набројани
неки од најчешћих случајева када се поставља привремени старатељ. Он се поставља: а)
лицу чије је боравиште непознато, ако нема законског заступника или пуномоћника; б)
непознатом сопственику имовине; в) лицу чији су интереси у супротности са интересима
његовог законског заступника, односно лицима која имају супротне интересе а истог
законског заступника (колизијски старатељ); г) страном држављанину који се налази или
има имовину на територији Републике Српске; д) лицу које захтева да му буде постављен
привремени старатељ и за то наведе оправдан разлог; ђ) другом лицу када је то
предвиђено законом.

5. ОДРЕЂИВАЊЕ ИЗДРЖАВАЊА

Ванбрачни отац дужан је да, сразмјерно својим могућностима, издржава мајку свог
ванбрачног дјетета за вријеме од три мјесеца прије порођаја и једну годину након
порођаја, ако мајка нема довољно средстава за живот. Приликом утврђивања потреба лица
које тражи издржавање, суд ће узети у обзир његово имовно стање, способност за рад,
могућност за запошљавање, здравствено стање и друге околности од којих зависи оцјена
његових потреба. Кад се издржавање тражи за дијете, суд ће узети у обзир и узраст
дјетета, као и потребе за његово школовање. Приликом утврђивања могућности лица које
је дужно да даје издржавање, суд ће узети у обзир сва његова примања и стварне
могућности да стиче повећану зараду, као и његове властите потребе и законске обавезе
по основу издржавања. Орган старатељства ће настојати да се родитељи споразумију о
издржавању дјетета, односно о повишењу доприноса за издржавање дјетета када то
захтијевају повећане потребе дјетета или то омогућавају боље материјалне прилике
родитеља. Споразум из претходног става има снагу извршне исправе. Поступак извршења
ради наплате издржавања покреће суд по службеној дужности. Лице које је дужно да даје
издржавање, а које није у радном односу ни корисник пензије, а нити остварује сталну
новчану ренту у мјесечним износима, суд ће обавезати на плаћење будућих мјесечних
износа издржавања у новчаним износима који се одређују у проценту од зајамченог
личног дохотка у Републици. Изузетно ако је износ издржавања већи од зајамченог
личног дохотка, суд га одређује у фиксном новчаном износу. Одређивање висине
издржавања у процентима према одредбама члана 261. ПЗРС суд ће изрећи само ако је
даваоцу издржавања плата, пензија или стална новчана рента, толика да се из њене висине
може алиментирати издржавање. Када се издражавање одређује у проценту, проценат из
не може бити мањи од 15% за свако издржавано лице, а проценат за сва лица која траже
издржавање не може бити већи од 50%. од укупних прихода издржаваоца. Заинтересовано
лице може тражити да суд повиси, снизи или укине издржавање досуђено ранијом
правоснажном пресудом ако су се измијениле околности на основу којих је донесена
ранија пресуда. Права и обавезе утврђене измијењеном одлуком не могу дјеловати прије
подношења захтјева. Орган, организација или заједница, односно лице које је имало
трошкове ради издржавања неког лица, може тражити накнаду тих трошкова од лица које
га је по овом закону дужно да издржава, ако су учињени трошкови били оправдани.