OBJAŠNJENJE

SVETE BOŽANSKE LITURGIJE

Primite, jedite, ovo je Telo moje,

koje se za vas lomi na otpuštenje grehova.

Pijte iz čaše ove svi: ovo je krv moja Novoga zaveta,

koja se za vas i mnoge proliva na otpuštenje grehova.

ZAJEDNIČKA MOLITVA

Mi se možemo moliti Bogu svuda i na svakom mestu, onako kako nam

je Hristos rekao, "u duhu i istini,... jer je Bog Duh i koji mu se klanjaju, u
duhu i istini treba da se klanjaju" (Jn.4,23-24). Međutim, Hristos je naročito
istakao značaj zajedničke molitve: "Tamo gde su dva i tri sabrana u ime
moje, onde sam i ja među njima" (Mt.18,20). Takvu molitvu će Bog i primiti:
"Ako se dva od vas... uzmole daće im Otac moj koji je na nebesima"
(Mt.18,19). Pa i Hristos je revnosno išao na zajedničku molitvu: "...i uđe po
običaju svome u dan subotni u sinagogu, i stade da čita" (Lk.4,16).
Na zajedničku molitvu, u određeni nedeljni i praznični dan, obavezuje
nas i Četvrta Božja zapovest, koja glasi: Sećaj se dana odmora da ga
svetkuješ, šest dana radi i završi sve svoje poslove, a sedmi dan posveti (je
odmor) Gospodu Bogu tvome.
I Prva crkvena zapovest traži od vernika da revnosno učestvuju u
zajedničkoj molitvi: Moliti se Bogu i učestvovati u Službi Božjoj svake nedelje
i praznika. I ne samo slušati (jer to može biti i preko radija i televizije), već
aktivno učestvovati u zajedničkoj molitvi, u crkvi na Službi Božjoj.
Primer zajedničke molitve dali su nam već sveti apostoli, koji su, posle
vaznesenja Hristovog, očekivali u Jerusalimu silazak Duha Svetoga na njih:
"Ovi svi bijahu istrajno i jednodušno na molitvi i moljenju..." (Dap.2,14).

ZAJEDNIČKA MOLITVA SE VRŠI U HRAMU

Bogosluženje se ne vrši u našim običnim stanovima, već u naročito za

to uređenim prostorima, hramovima ili crkvama.
Hram se svojom spoljašnjošću razlikuje od svih ostalih građevina, a
unutrašnjost mu je udešena prema potrebama javnog bogosluženja. Zašto je
to potrebno? Naš svakodnevni život je često daleko od Boga i od misli o
Njemu. Zbog toga, da bi Mu se približili, potrebno je da se otrgnemo od
obične svakodnevnosti i da se prenesemo u neposrednu blizinu Božju. Hram
svojom spoljašnjošću i unutrašnjim uređenjem čini kao neki oklop koji štiti
vernike od svih spoljašnjih uticaja i proizvodi u njima osećanje da se nalaze
pred samim Bogom, na pragu neba.
Oblici pravoslavnih hramova su različiti, obzirom na vreme podizanja,
na građevinski stil ili na mogućnosti vernika. Pa ipak, još izdaleka, u svakom
naselju hram se najčešće ističe svojim visokim zvonikom, sa koga se
oglašavaju zvona i pozivaju vernike na bogosluženja. Zvona se najčešće
oglašavaju pre početka bogosluženja, da bi potsetila vernike da se spreme i
na vreme stignu u crkvu. Zvona će zvoniti i u toku Službe, da bi oni koji nisu
mogli doći u crkvu, mogli znati koji je momenat Službe, da se i oni za trnutak
bar u mislima i molitvenim željama prenesu u hram, da se prekrste.

DOLAZAK U CRKVU

Prema Prvoj crkvenoj zapovesti, u crkvu treba dolaziti redovno,

nedeljama i na zapovedne praznike (štampane u u kalendaru crvenim
slovima). Razume se, od ove obaveze su oslobođeni oni koji u te dane
moraju da rade, po prirodi svoga posla (javne službe i poslovi od zajedničkih
potreba).
U crkvu treba doći na vreme, pre početka bogosluženja, kako se
kašnjenjem ne bi ometao sam tok bogosluženja i odvlačila pažnja vernika
koji su se usresredili na molitvu.
Dolazeći u crkvu, na zajedničku molitvu, mi izlazimo pred samoga
Gospoda, pa stoga treba dolaziti pristojno i što je moguće svečanije
obučeni. Ako u ovozemaljske ustanove i pred značajne ličnosti javnog života
izlazimo lepo obučeni, to toliko pre treba obratiti pažnju na svoj spoljašnji
izgled pri izlasku pred nebeskog Cara.
Hristos nas je upozorio da na molitvu dolazimo izmireni sa svima.
"Ako dakle prineseš svoj dar oltaru, i ondje se opomeneš da brat tvoj ima
nešto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred oltarom, i idi te se najprije
pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj" (Mt.5,23-24).
Naročito u pripremi za Sveto pričešće treba biti izmiren sa svima, jer
kako ćemo očekivati da Bog nama oprosti i time nas učini dostojnim pričešća,
ako mi nismo spremni da oprostimo bližnjima i da sa njima u miru živimo.
Došavši na Liturgiju (Službu Božju), treba pred Bogom stajati sa
otvorenim srcem, sa čvrstom namerom da sebe predamo Bogu i da sa Njim
budemo ceo taj dan, celu nedelju. Jer, iako je Liturgija bezgranično
dragocena sama po sebi, ipak se njeni plodovi, koje mi od nje dobijamo,
mere našim unutrašnjim raspoloženjem, našim aktivnim učešćem u njoj. I
vodu iz okeana je moguće bezgranično crpeti, ali svako može zagrabiti samo
onoliko koliko staje u njegove sudove.
Uz to, što smo sve dobili od Liturgije, postaće nam jasno tek sledećeg
dana ili nedelje. Ustvari, Liturgiji se može prisustvovati svake nedelje, pa
opet ne postati bolji. Bez aktivnog učešća u Službi Božjoj (Liturgiji)
nema ni praktične koristi.

ULAZAK U CRKVU

Pri ulasku u crkvu treba na ulazu zastati, pobožno se prekrstiti i poći ka

celivajućoj ikoni (obično se nalazi na sredini hrama i predstavlja svetog kome
je hram posvećen ili je to ikona praznika koji se tog dana slavi).
Jedan od najznačajnijih spoljašnjih vidova pravoslavne pobožnosti je
paljenje sveća. Paljenje sveća je simvoličko ispovedanje, da smo mi
hrišćani sledbenici religije svetlosti, a takođe i kao odgovarajuća žrtva Bogu.
Zato svi vernici, odmah po ulasku u hram, uzimaju crkvene sveće i odlaze do
čiraka (određenog mesta za paljenje sveća), da bi tamo, paleći ih i stavljajući
na uobičajena mesta, otpočinjali sa molitvom Bogu.
Sveće se pale za zdravlje živih i pokoj duša umrlih srodnika i prijatelja.
Pre paljenja sveća treba se prekrstiti, poljubiti sveću (time se izražava
ljubav prema onome kome se sveća namenjuje), molitveno pomenuti one
kojima sveću "namenjujemo", zapaliti je i staviti na određeno mesto. Iako u
hramovima obično postoje odeljena mesta za paljenje sveća živima i
upokojenima (za žive gore ili desno, a za upokojene dole ili levo) to nema
nekog većeg značaja, jer su pred Bogom svi živi.
Crkvene sveće su od pčelinjeg voska ili mešane sa prečišćenim
parafinom i one se osvećuju posebnom molitvom, gde se sveštenik obraća
Bogu "da svi, koji ulaze u hram Božje slave kojoj se ne može pristupiti, vide
istinsku slavu Božje pravde..."
Zato i ne treba posebno naglašavati da sveće za molitvenu upotrebu
treba uzimati isključivo u crkvi.
Posle ulazne molitve i paljenja sveća, treba otići na svoje mesto. U
mnogim krajevima običaj da muškarci, žene i deca stoje odvojeno u toku
bogosluženja. Ako nema posebne "ženske crkve" (unutrašnja priprata), žene
stoje levo, muškarci desno (gledajući prema oltaru), a deca stoje napred. To,
svakako, zavisi od lokalnih običaja, ali nema nikakvih prepreka da porodica i
u hramu bude na okupu u zajedničkoj molitvi.

POLOŽAJ VERNIKA NA BOGOSLUŽENJU

Došavši na svoje mesto, gde će ostati u toku cele Službe Božje, vernik
stoji uspravno, okrenut licem prema oltaru, sa rukama prekrštenim na
grudima ili ispred sebe, a može ih pravo opustiti (nikako ih ne držati na
leđima).
Priklanjanje (sagibanje) glave je izraz posebne pažnje i poštovanja u
toku Službe Božje. Na primer, za vreme "malog vhoda" (kada se prenosi
Jevanđelje), dok se čita jevanđelje ili vrši "veliki vhod" (prenošenje časnih
darova radi osvećenja i pričešća), u vreme čitanja molitve pred sveto
pričešće - lako saginjemo glavu, u znak pojačane pažnje prema rečima koje
se izgovaraju i događajima na koje nas te radnje podsećaju.
Dakle, u crkvi se, na Službi Božjoj, stoji. To je izraz našeg poštovanja
prema Bogu. U izuzetnim slučajevima dozvoljeno je sedenje, naročito za
starije i bolesne vernike. No i oni, u najznačajnijim momentima Svete
liturgije, treba da ustanu.
Veliki pokloni (spuštanje ruku ili čela do zemlje) i klečanje uobičajeni
su u vreme posta i kajanja i izražavaju čovekovo priznanje svoje grešnosti i
krivice pred Bogom. Običaj klečanja za vreme čitanja jevanđelja nije
ispravan, jer nas je sveštenik pred čitanje jevanđelja upozorio: "Premudrost,
smerno stojmo, čujmo sveto jevanđelje!"
Bez velike potrebe ne treba se pomerati sa svog mesta, okretati se,
pozdravljati sa pridošlim vernicima, razgovarati ili napuštati crkvu pre
završetka Službe Božje. Pogled uvek treba da bude prema oltaru, pažljivo
slušati sveštenikove reči i pratiti njegove pokrete. Kada nas sveštenik kadi i
kad nas posebno pozove na priklanjanje glave, treba lagano sagnuti glavu.
Pri završetku svake molitve i pesme, a pogotovo pri pominjanju Presvete
Trojice (Oca i Sina i Svetoga Duha) treba se pobožno i pravilno prekrstiti (sa
tri prsta desne ruke osenjujemo svoje telo u obliku krsta: na čelo, grudi,
desno i levo rame).

UČESTVOVANJE U SLUŽBI BOŽJOJ

U toku cele Službe Božje treba nastojati da koncentracija na molitvu

bude što jača i trajnija. Zato pažljivo treba slušati sveštenikove reči, pevati
sa pojcima i i horom crkvene pesme koje su poznate, a naročito i obavezno
kratke pesme: "Gospode, pomiluj" i "Amin" (reč amin znači neka tako bude,
dakle naša saglasnost sa zajedničkom molitvom).
Da misli ne bi odlutale i pažnja oslabila, treba češće posmatrati ikone na
ikonostasu, udubljivati se u njihov sadržaj i vraćati se zajedničkoj molitvi,
kroz višekratno ponavljanje u sebi: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji,
smiluj se na mene.
Simvol vere (Vjeruju) i Oče naš... ako ne "uglas", treba onda tiho
zajedno izgovarati, jer kroz Simvol vere ispovedamo veru svoju pred
Gospodom, dok je "molitva Gospodnja" (Oče naš...) najjači izraz našeg
međusobnog zajedništva i jedinstva sa Bogom.
Naročito pažljivo treba pratiti čitanje "apostola" i "jevanđelja", "mali" i
"veliki vhod" i "kanon evharistije", od Simvola vere do Oče naš... Za to vreme
treba izbegavati svako kretanje, razgovor, izlaženje, pa i paljenje sveća.
Ukratko, zajedničko bogosluženje nije samo u tome da svi zajedno
stojimo u crkvi, već da se, što je moguće više, svi zajedno i molimo, da
aktivno učestvujemo u Službi Božjoj. Treba se, dakle, upoznavati kako sa
sadržajem, tako i sa značenjem reči, radnji i sinvola u toku bogosluženja.
Tada nam Služba neće biti ni duga ni strana, već prisna i razumljiva.

ISPOVEST I PRIČEŠĆE

Vernik, koji se postom i molitvom pripremio, a pre Službe nije ništa jeo
ni pio i koji želi da se pričesti, treba da dođe u crkvu ranije, pre početka
Službe, kako bi mogao da se ispovedi. Pred sveštenikom, koji je posrednik
između vernika i Boga, treba otvoriti dušu, slobodno reći šta je na savesti,
projaviti kajanje i želju za ispravljanjem. Saslušati sveštenikovu ispovednu
pouku i zajedno sa njim moliti se Bogu za oproštaj grehova.
Na poziv sveštenika da pristupite "sa strahom Božjim, verom i ljubavlju"
- treba prići oltaru, na soleju, i pažljivo saslušati, ponavljajući u sebi za
sveštenikom, molitvu pred sveto pričešće. Svetoj čaši treba pristupiti
pobožno, s rukama prekrštenim na grudima. Ne krstiti se pred čašom, da je
ne bi slučajno zakačili i, nedaj Bože, prosuli sveto pričešće. Svešteniku treba
reći svoje ime, otvoriti usta, primiti sveto pričešće i ubrusom obrisati usta.
Posle primanja svetog pričešća i celivanja Svete čaše, vratiti se na svoje
mesto, sačekati da se i ostali pričeste i saslušati blagodarstvenu molitvu
posle svetog pričešća.
Poneki vernici, sasvim ispravno, ne samo što na dan pričešća ostaju do
kraja Službe, već nastoje da se i posle Službe zadrže određeno vreme u
crkvi, da ne bi nakon stupanja u zajednicu sa Hristom, kroz sveto pričešće,
suviše brzo se predavali svakodnevici.
I jedan savet: Pričešćivati se treba što češće, ne samo u toku
višednevnih postova i ne samo jednom u postu, već kad god osetimo potrebu
za ovom uzvišenom hranom naše duše i kad se dostojno pripremimo.
Sveto pričešće mora biti jedini izraz života sa Crkvom. Onaj ko se ne
pričešćuje, ne može sebe smatrati članom Crkve. Necrkvenost, pa čak i
anticrkvenost savremenog društva u mnogome se objašnjava odsustvom
pravilnog liturgijskog života kod vernika.

IZLAZAK IZ CRKVE

Iz crkve ne treba izlaziti pre završetka Službe i pre nego što sveštenik
proiznese "otpust". Propoved, koja je obično pri kraju Službe, treba pažljivo
saslušati i nastojati bar glavnu poruku zapamtiti.
Pri izlasku iz crkve celivati ikonu i krst u ruci sveštenika, primiti
sveštenikov blagoslov i naforu na dlan desne ruke. Na samom izlazu iz crkve
zastati, okrenuti se prema oltaru, lako se pokloniti i pobožno prekrstiti.
Međutim, ne završava se sve kad sveštenik na kraju Liturgije kaže: "U
miru iziđimo!" To ne znači: idite kući i u toku cele naredne sedmice skinuti sa
sebe obličje hrišćanina. Naprotiv. One znače: idite i pristupite ispunjavanju
vašeg prizvanja. Sad ste vi dužni da širite (propovedate) Hrista oko sebe.
Svet gleda na vas. Svet treba da upozna Hrista, gledajući vaša dela, slušajući
vaše reči. Vi ste kvasac koji stavljaju u testo, da bi se ono čitavo podiglo.
Obogaćeni Hristom - budite kao Hristos, u svom životu i u odnosu prema
svojim bližnjima.
Jedan je čovek govorio: "Volim da primam na Liturgiji Hrista, da bi On
proveo svoj dan u meni". Pravi hrišćanin, koji je proživeo Liturgiju, izazivaće
među drugim ljudima u toku celog dana i cele nedelje duhovni uticaj, pa i
preobražaj. Tajna pravilnog hrišćanskog života je u tome, da se pravilno
koristimo Svetom Liturgijom.
Zato pažljivo pročitavajte, pa i učite, sledeći tekst: Objašnjenje Svete
Liturgije.

SIMVOL VERE

Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i

svega vidljivog i nevidljivog.
Verujem i u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg, jedinorodnog,
od Oca rođenog pre svih vekova, svetlost od svetlosti, Boga istinitog od Boga
istinitog, rođenog, ne stvorenog, jednobitnog sa Ocem, kroz koga je sve
postalo;
Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa i primio telo
od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek.
Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata i stradao i pogreben;
I koji je vaskrsao u treći dan po Pismu;
I koji se uzneo na nebesa i sedi s desne strane Oca;
I koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima i njegovom
carstvu neće biti kraja.
Verujem i u Duha Svetoga, Gospoda životvornog, koji od Oca ishodi,
koji se zajedno sa Ocem i Sinom poštuje i slavi, koji je govorio kroz proroke.
Verujem u jednu svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.
Ispovedam jedno krštenje za oproštaj grehova.
Čekam vaskrsenje mrtvih
I život budućeg veka. Amin

BOŽANSTVENA LITURGIJA

Reč liturgija je grčkog porekla i znači služba, ili još bolje - služba
Bogu, Služba Božja. Bogosluženje se često naziva i evharistija, što znači
blagodarnost. Liturgija je najvažnije bogosluženje Hrišćanske crkve, zato
što se na njoj, pod vidom hleba i vina, prinosi Bogu tajanstvena žrtva Tela i
Krvi Gospoda Isusa Hrista, a kojom se mi pričešćujemo, radi našeg osvećenja
i sjedinjenja sa Hristom.
Liturgija je žrtva, koja se zasniva na golgotskoj žrtvi Hristovoj, a mi je
ponavljamo u njenom beskrvnom obliku, žrtvujući hleb i vino. Pored toga
Liturgija je tajna i zasniva se na rečima Hristovim, upućenim apostolima na
Tajnoj večeri: "Uzmite, jedite, ovo je telo moje, koje se za vas lomi radi
opraštanja grehova... Pijte iz nje svi, ovo je krv moja novoga zaveta, koja se
za vas i i za mnoge izliva radi oproštenja grehova... Ovo činite u moj
spomen". Pričešćujući se na Liturgiji telom i krvlju Hristovom, mi
ispunjavamo ovu značajnu Hristovu zapovest.

LITURGIJA PRAVOSLAVNE CRKVE

Razume se da Liturgija u ovom obliku, kako je mi danas služimo, nije

nastala odjednom, već je produkt vekovnog razvoja. No, bez obzira na taj
vekovni razvoj, kao i na postojanje velikog broja liturgija u toku istorije,
suština je ostala ista i neizmenjiva.
Da bi se sačuvala jednoobraznost služenja liturgije, u četvrtom veku su
Sveti Vasilije Veliki i Sveti Jovan Zlatousti zapisali činove (tekstove) Liturgije,
a koji se činovi i danas služe pod njihovim imenom. U šestom veku Sveti
Grigorije Dvojeslov je zapisao u Carigradu tekst još jedne Liturgije, koja se
danas služi u toku Vaskršnjeg posta, pod imenom Liturgija ranije
osvećenih darova.
Liturgija Svetog Vasilija Velikog, koja se od Zlatoustove razlikuje
nešto dužim molitvama, služi se devet puta godišnje: u prvi pet nedelja
Vaskršnjeg posta, na Veliki četvrtak i Veliku subotu, na Badnji dan i
Krstovdan (uoči Bogojavljanja) i na dan Svetog Vasilija Velikog (
1/14. januara).
Liturgija ranije osvećenih časnih darova služi se u dane Vaskršnjeg
posta (sem subote i nedelje) i prva tri dana Strasne sedmice. Služi se zbog
toga da bi se vernici mogli što češće pričešćivati. Darovi za ovu Liturgiju su
osvećeni na Liturgiji Svetog Jovana Zlatousta ili Svetog Vasilija Velikog.
U sve ostale dane u toku godine služi se Liturgija Svetog Jovana
Zlatousta.
Ima, međutim, nekoliko dana u godini kada Crkva uskraćuje služenje
Liturgije. To su: sreda i petak Sirne sedmice, ponedeljak, utorak i četvrtak
Prve nedelje Vaskršnjeg posta i na Veliki petak (ako na Veliki petak padnu
Blagovesti, tada se služi Liturgija Svetog Jovana Zlatousta i ona se odnosi na
praznik Blagovesti).

VREME VRŠENJA LITURGIJE

 Što se tiče dnevnog časa, kad treba da počne Liturgija, tu nema nekog
određenog pravila. Tu će važiti mesni običaji, odluka nadležnog episkopa ili
teren parohije. U Vojvodini, Slavoniji i Bosni počinje kasnije (najčešće u 10
časova), dok u Srbiji počinje dosta ranije (već u 8 časova). Najopštije pravilo
je da ne počne pre izlaska sunca, ni posle podne. Izuzetak je Vaskrs, kad
Liturgija počinje vrlo rano, u nastavku jutrenja, kao i na Badnjidan,
Krstovdan, Veliki četvrtak i Veliku subotu, kad se Liturgija služi posle podne.

ŠTA JE POTREBNO ZA SLUŽENJE LITURGIJE?

Na Liturgiji sveštenik oblači potpuno odjejanije (stihar, epitrahilj,

pojas, narukvice i felon) i za svaki deo odežde čita određenu molitvu. U toku
Liturgije svešteniku će biti potrebni određeni sasudi (putir, diskos, zvezdica,
koplje, kašičica, pokrovci, kadionica, sud za toplu vodu, anafornik). Tekst
Liturgije štampan je u Sluđbeniku, a sveštenik će koristiti i Jevanđelje, dok
su pojci potrebni: Apostol, Časoslov, Zbornik i drugo.
Na svetom prestolu, žrtveniku i soleji treba da gore sveće. Za Liturgiju
je potrebno pet hlebova - prosfora (prosfora znači prinos), umešanih od
čistog pšeničnog brašna, sa kvascem i solju. Svaka prosfora ima na gornjoj
strani pečat, koji predstavlja kvadrat sa krstom u sredini. Među kracima krsta
je natpis: IS -HS; NI - KA, što na grčkom jeziku znači: Isus Hristos -
pobeđuje. Prosfore se sastoje iz dva dela, što označava dve prirode u Isusu
Hristu, božansku i čovečansku. Pored prosfora potrebno je i čisto prirodno
vino, obavezno crveno, da nas podseća na krv Hristovu. U vino se sipa
malo vode.

SVETA LITURGIJA SE SASTOJI

IZ TRI OSNOVNA DELA

1. PROSKOMIDIJA
2. LITURGIJA OGLAŠENIH
3. LITURGIJA VERNIH

PROSKOMIDIJA

Sveštenik koji je spreman za služenje Liturgije ulazi u hram, čita pred

oltarom određene ulazne molitve, celiva ikone i ulazi u oltar. Tu celiva
Jevanđelje i sveti presto, oblači sveštene odežde, pere ruke i staje pred
žrtvenik, da bi otpočeo ršenje proskomidije (reč proskomidija znači
prinošenje, prinošenje na žrtvu hleba i vina).
Stojeći pred žrtvenikom, sveštenik uzima prvu prosforu, čini kopljem
na njoj znak krsta i, čitajući molitve i reči iz Isaijinog proroštva o Hristu, vadi
kockasti deo, koji se od tog momenta naziva AGNEC (Jagnje) i predstavlja
Hrista koji se žrtvuje za ljude. Sveštenik stavlja Agnec na sredinu diskosa,
raseca ga sa donje strane unakrsno, a sa gornje strane probada kopljem, kao
što je rimski vojnik probo rebra Hristova. Pošto je tada iz Hrista istekla krv i
voda, uliva sveštenik vino i vodu u putir.
Iz druge prosfore vadi se trouglasta čestica u čast Presvete
Bogorodice i stavlja se desno od Agneca. Iz treće prosfore vadi se devet
čestica, u spomen činova svetih: proroka, apostola, svetih otaca, mučenika,
prepodobnih, besrebrenika i drugih, a stavljaju se levo od Agneca, u tri reda
po tri čestice. Iz četvrte prosfore vade se čestice za žive, a iz pete za
upokojene članove Crkve i te se čestice ređaju ispod Agneca.
Agnec će se u toku Liturgije pretvoriti u telo Hristovo i njime će
se pričestiti sveštenici i vernici. Ostale čestice će se, posle pričešća, sipati u
putir, gde se nalazi krv Hristova, da bi krv Hristova očistila grehe svih onih
čija imena je sveštenik pomenuo, vadeći čestice, i da bi se sjedinili sa
Hristom. Ostatke prosfora, iz kojih je izvađen Agnec i druge čestice,
razdaje sveštenik posle Liturgije svima prisutnim vernicima.
Posle završetka vađenja čestica, sveštenik blagosilja kadionicu i,
okadivši zvezdicu, stavlja je na diskos. Zatim okadivši pokrovce, stavlja ih na
diskos i putir, a sve pokriva najvećim pokrivačem (vozduhom). Uz to govori
molitve u kojima moli Boga da primi ove darove i da se seti svih koji su
prineli ove darove i i radi koga su prineseni.
Proskomidija nas podseća na rođenje Hristovo, a takođe i na stradanje
Njegovo. Rođenje je bilo u tišini, ljudi Ga čak nisu ni primetili. Samo su anđeli
pevali na nebesima i pastiri su se poklonili novorođenom Spasitelju. Zbog
toga se proskomidija i vrši u tišini. Sveštenik sve molitve izgovara
poluglasno. Često se proskomidija vrši u toku jutrenja ili časova. Po
završetku proskomidije sveštenik kadi oltar i hram.

LITURGIJA OGLAŠENIH

Oglašeni su bili ljudi koji su se pripremali za krštenje, za prelazak u

hrišćansku veru. Crkva ih je pre krštenja poučavala u nauci Hristovoj, pa je
dopuštala oglašenima ili katihumenima (katihizirati - znači poučavati u
veri) i pokajnicima, kao i Jevrejima i mnogobožcima, da prisustvuju ovom
delu Liturgije, da bi upoznali veru Hristovu. Tako se po njima, ovaj deo
Liturgije nazvao - Liturgija oglašenih. Oglašeni nisu stajali zajedno sa
vernima, nego na naročitom mestu u crkvi, u priprati. Na đakonov poziv: "Vi
koji ste oglašeni, iziđite!" - morali su izaći iz hrama, da bi mogao početi
treći deo Liturgije - Liturgija vernih.
 Liturgija oglašenih, u Crkvi prvih vekova, sastojala se iz pevanja
psalma, čitanja Svetog pisma, propovedi i molitava za oglašene i pokajnike.
Ovo i danas, sa malim izmenama, sačinjava Liturgiju oglašenih.
Po završetku proskomidije, zvonjenjem svih zvona, objavljuje se
početak Liturgije, koju sveštenik počinje slavljenjem Boga, troičnog u licima:
"Blagosloveno carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u
vekove vekova - na šta narod, kao iz jednog grla, odgovara - Amin, neka
tako bude.
Stojeći u oltaru, pred svetim prestolom, sveštenik proiznosi veliku
jekteniju (ako služi đakon on sve jektenije proiznosi ispred oltara, sa
soleje). Jektenija je, ustvari, revnosna, usrdna molitva, niz kratkih molbi,
kojima se narod pobuđuje na molitvu, a iza svake molbe, narod odgovara:
Gospode pomiluj, to jest Gospode, smiluj se na nas. Sveštenik se moli za
mir u svetu, za narod, za arhijereja i sveštenstvo, za pogodno vreme i
izobilje zemaljskih plodova, za one koji plove, putuju, stradaju, boluju, kao i
za izbavljenje od svih opasnosti i nevolja.
Na kraju jektanije čita sveštenik molitvu, a narod peva prvi antifon.
Antifon je naizmenično pevanje ili čitanje stihova iz psalama u desnoj i levoj
pevnici. Stihovima Starog zaveta dodaju se pesme Novog zaveta. Ovim
sjedinjavanjem oba zaveta prikazuje se jedinstvo ljudi, koji zajedničkom
hvalom slave i veličaju moć i dobrotu Božju.
U našoj bogoslovskoj praksi ima tri vrste antifona na Liturgiji. To su:
antifoni svakidašnji, antifoni izobraziteljni i atifoni praznični.
Svakidašnji antifoni se pevaju u radne ili težatne dane; izobraziteljni u subote
i nedelje, na praznike Bogorodičine i svetiteljske; praznični - na velike
Gospodnje praznike.
Kao što se vidi, najčešće se upotrebljavaju izobraziteljni antifoni.
Naziv su dobili otuda što se pevaju na izobraziteljnoj, koja ponekad
zamenjuje, izobražava Liturgiju. Prvi antifon je ustvari 102. psalm
"Blagosiljaj dušo moja Gospoda...", ili kako se popularno kaže - prva slava.
Drugi se antifon sastoji od 145. psalma i pesme "Jedinorodni Sine...", koja
govori o ovaploćenju Hristovom - to je druga slava. Treći antifon čine stihovi
blaženstava i pesama koje su pozajmljene sa jutrenja, iz takozvanih kanona.
Između antifona govori sveštenik malu jekteniju i čita molitve antifona.
Ove molitve, kao i (ostale koje čita sveštenik) u toku Liturgije, sveštenik čita
tiho u oltaru, da Liturgija ne bi bila isuviše duga.

MALI VHOD

Pri kraju pevanja stihova blaženstava vrši se mali vhod. U staro vreme
Jevanđelje se nije nalazilo na svetom prestolu, već u naročitom spremištu. U
toku bogosluženja iznosilo se i stavljalo na sveti presto. Tada se prvi put pred
očima vernika pojavljivalo Hristovo jevanđelje i zato mali vhod prestavlja
izlazak Hrista na propoved.
 Sveštenik, noseći Jevanđelje na grudima, izlazi kroz severne dveri i ide
preko soleja prema carskim dverima, govoreći tiho molitvu vhoda, koja
govori o tome da anđeli Božji služe zajedno sa sveštenikom Liturgiju. Na
sredini soleje sveštenik blagosilja vhod (ulazak), celiva Jevanđelje i onda,
podigavši ga visoko iznad glave, govori na carskim dverima: Premudrost,
stojmo smerno! Ovim rečima poziva sveštenik vernike na pažnju, jer će
uskoro nastupiti čitanje Svetog pisma. Vernici, videći Hrista među sobom
(Jevanđelje predstavlja Hrista), klanjaju Mu se i mole Ga da ih spase.

TROPARI I KONDACI NA LITURGIJI

Posle vhoda sa pevaju se tropari i kondaci, kratke pesme, u kojima se

slavi praznik ili sveti, da bi se označilo da se Hristovo učenje ostvarilo u
životu Božjih svetaca i da bi se svetima, kao izvršiteljima Hristovog učenja,
ukazala čast koja im pripada. Pevanje tropara i kondakazavršava se obično
pesmom u čast Presvete Bogorodice. Dok se pevaju tropari, sveštenik tiho
čita molitvu, u kojoj moli oproštaj grehova za sebe i sve koji stoje u hramu,
koji od Boga mole snagu da bi Mu mogli pravedno služiti. Molitva završava
vozglasom: Jer si svet Bože naš, i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i
Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova - Amin.

ČITANJE APOSTOLA I JEVANĐELJA

Pesma Sveti Bože, sveti Krepki, sveti Besmrtni, pomiluj nas

uvedena je u bogosluženje još u petom veku, posle jednog čudesnog
događaja u Carigradu, kada je grad bio spasen od zemljotresa, a čula se
pesma anđeoska, ovakve sadržine. Na neke Gospodljnje praznike, umesto
ove pesme, peva se: Vi koji se u Hrista krstite, u Hrista se obukoste,
Aliluja. Na Krstovdan (14/27. septembra) i Nedelje krstopoklone peva se:
Krstu Tvome klanjamo se Gospode i sveto vaskrsenje Tvoje slavimo.
Đak, koji će čitati apostol, prima od sveštenika blagoslov i odlazi na
sredinu hrama, dok pojci pevaju prokimen, određeni stih iz Svetog pisma
Starog zaveta. U apostolu se čitaju odlomci iz Dela (svetih apostola) i
poslanicasvetih apostola. Za vreme čitanja apostola narod stoji, a sveštenik
kadi oltar i ceo hram sa soleje - da bi time označio kako se čitanjem Svetog
pisma raširio dar Duha Svetog, kako se izlio na sve krajeve sveta i u duše
vernika miomiris Hristovog učenja.
Slušajući čitanje apostola, mi se sećamo poziva Hristovog, upućenog
učenicima, kada su oni sve ostavili i pošli za Njim i početka propovedi
apostola, na koju ih je Hristos poslao. Sveštenik zatim tiho čita molitvu pred
svetim jevanđeljem, u kojoj moli Boga da nas obasja svojom svetlošću, kako
bi mogli razumeti jevanđelje koje će nam se čitati.
 Posle čitanja apostola, koje se završava pesmom aleluja (jevrejska reč,
a znači - hvalite Gospoda), sveštenik priprema vernike za slušanje svetog
jevanđelja. Za čitanje jevanđelja pale se sveće, da bi označile svetlost
jevanđelske istine, koja je prodrla kroz tamu neverovanja, a u kojoj su se
nalazili narodi pre Hristovog dolaska. Ovom svetlošću se i danas prosvećuje
um svih onih koji u Hrista veruju i Njegovu nauku slušaju.
Sveštenik uzima Jevanđelje sa svetog prestola i iznosi ga na carske
dveri, pokazujući time da su i apostoli, radi propovedanja jevanđelja izašli iz
Jerusalima. Tu se Jevanđelje stavlja na specijalan stalak - nalonj - a ako
služi đakon, nalonj će se staviti na amvon (okruglo uzvišenje na soleji).
Jevanđelje nam izlaže svedočanstva o životu Gospoda Isusa Hrista,
govori o Njegovom učenju, delima i čudima, pa zato svi vernici treba pažljivo
i pribrana duha da slušaju, pravo stojeći, a preklonjene glave, pokazujući na
taj način, da su spremni da izvršuju učenje Hristovo, objavljeno u Jevanđelju.

ZAVRŠETAK LITURGIJE OGLAŠENIH

Ubrzo posle čitanja jevanđelja završava se Liturgija oglašenih, jer su

čitanje Svetog pisma i propoved za oglašene bili najvažniji. Sveštenik zatvara
carske dveri i govori sugubu jekteniju (što će reći - udvostručenu), koja je
dobila ime po tome, što se u početku ove jektenije, u dva maha, udvojeno,
obraćamo milosrđu Božjem, a narod na molbe odgovara sa tri puta Gospode
pomiluj. Molbe su upućene za zdravlje i napredak naroda i arhijereja, za one
koji su podizali hramove i pomagali ih, kao i za sve pravoslavne hrišćane. U
nastavku ove jektenije može se, po potrebi proiznositi i jektenija za
upokojene, u kojoj se molimo za oproštenje grehova umrlih hrišćana. Ovaj
deo Liturgije završava se jektenijem za oglašene, a za to vreme sveštenik
na svetom prestolu razvija antimins.
Zašto se danas, kada u Crkvi zvanično nema katihumena, kad niko ne
napušta hram na poziv: oglašeni iziđite..., ipak na Liturgiji čitaju jektenije
za oglašene?
Zato što i među hrišćanima ima mnogo takvih, koji bi se mogli ubrojati
među oglašene jer, iako su kršteni, ipak svojim životom pokazuju da nisu
dostojni da učestvuju u Liturgiji. Svi oni koji se ne kaju za učinjeni greh, koji
svesno krše zapovesti Božje i zapovesti crkvene, koji u svojoj duši gaje
mržnju i zlo prema svojim bližnjima, trebalo bi, na sveštenikov poziv, da iziđu
iz hrama, kao što su nekada izlazili pokajnici i katihumeni stare Crkve.
Oglašeni su, takođe, i svi oni maloletni i punoletni potomci pravoslavnih
predaka u bivšim komunističkim zemljama, a koji do sada još nisu kršteni.
U staro vreme, zajedno sa oglašenima, izlazili su i oni hrišćani koji su
zgrešili, koje je Crkva na izvesno vreme odlučivala od učešća u vršenju svete
tajne Evharistije. Poziv oglašenima da izađu iz hrama, napominje nam da,
ako bi nam Crkva sudila onako kako je sudila u staro vreme, mnogi bi od nas
zaslužili da izađu iz hrama, pre najvažnijeg dela Liturgije, Evharistije.
 LITURGIJA VERNIH

VELIKI VHOD

Kad su, na poziv sveštenika, oglašeni izašli iz hrama, počinje treći deo
Liturgije, kome mogu prisustvovati samo verni, zbog čega se i nazova
Liturgija vernih. Glavni delovi Liturgije vernih su: veliki vhod, priprema
za osvećenje časnih darova, osvećenje darova, priprema za pričešće,
pričešće sveštenika i vernika, blagodarenje Bogu što nas je pripustio
svojoj božanskoj tajni i, na kraju, završetak Liturgije.
Posle dve kratke jektenije i dve molitve za vernike, narod počinje da
peva heruvimsku pesmu, takozvanu "heruviku", u kojoj se kaže da mi
tajanstveno predstavljamo heruvime, koji nevidljivo nose Cara slave. Zato
sada treba odbaciti svaku životnu brigu, to jest da ne mislimo ništa o imanju,
slavi, uživanju, nego da dostojanstveno primimo Cara svih zemaljskih i
nebeskih stvorenja, sa onom čašću i slavom, kojom Ga slave angelske čete
na nebu, kličući - aliluja.
Dok narod peva prvi deo heruvike, sveštenik najpre čita molitvu, u
kojoj se govori o potrebi duhovne čistote za one koji služe pred svetim
prestolom, a zatim, podivavši ruke, govori tri puta heruvimsku pesmu i na
kraju kadi oltar i hram sa soleje. Odlazi zatim žrtveniku, uzima levom rukom
diskos a desnom putir i, kad narod prestane sa pevanjem, izlazi kroz
severne dveri, idući prema sredini soleje, pominje blagočestivi narod, ktitore
i priložnike hrama, episkopa i sve pravoslavne hrišćane. Sveštenik ulazi u
oltar i stavlja svete darove na razvijen antimins na svetom prestolu, a narod
nastavlja da peva drugi deo heruvike.
Veliki vhod, to jest prenošenje časnih darova sa žrtvenika na sveti
presto, radi osvećenja i pretvaranja u telo i krv Hristovu, što je i glavna svrha
Liturgije vernih, kao i pevanje heruvimske pesme, simvolički predstavlja
dolazak Isusa Hrista iz Vitanije u Jerusalim, da pretrpi mučenja,
stradanje i smrt. Zato, za vreme velikog vhoda, gledajući prenošenje
časnih darova, sa najvećom pobožnošću i poštovanjem priklanjamo glave,
kao da mimo nas prolazi sam Gospod naš Isus Hristos, idući na muke i
stradanja, radi nas i naših grehova i zato treba u sebi da ponavljamo: Seti
me se Gospode u carstvu Tvome (Lk.23,42).
Postavljanje časnih darova na sveti presto predstavlja raspeće Hristovo,
zatim skidanje tela sa krsta i polaganje u grob. Zatvaranje carskih dveri i
navlačenje zavese, simvolički predstavlja pečaćenje groba Hristovog
i postavljanje straže oko njega.

PRIPREMA ZA OSVEĆENJE ČASNIH DAROVA

 Posle tog veličanstvenog prenošenja časnih darova na sveti presto,
počinjemo da se pripremamo za vršenje svete tajne Evharistije. Sveštenik
najpre proiznosi prozbenu jekteniju, u kojoj svaka molba završava rečima:
od Gospoda molimo (prosimo). Posle svake molbe narod odgovara: Podaj
Gospode! Jektenije završava podeljivanjem mira i pozivom sveštenika na
međusobnu ljubav: Ljubimo jedni druge, da bismo jednodušno
ispovedali a narod prihvata: Oca i Sina i Svetoga Duha, Trojicu
jedinosušnu i nerazdeljivu. Na ove reči verni su dužni da ispune svoje
duše ljubavlju prema svojim bližnjima, da od srca oproste sve uvrede i da svi
u sebi gaje međusobnu čistu i bratsku ljubav u Isusu Hristu. Bez takvog
raspoloženja duše, prisustvovanje na Liturgiji ne može biti Bogu ugodno, a ni
nama korisno (Mk.11,25-26;Mt.6,15).
Da bi dostojno i sa verom mogli pristupiti svetoj tajni, poziva nas
sveštenik rečima: Dveri, dveri, premudrošću pazimo! U staro vreme taj
vozglas se odnosio na specijalne vratare, da paze kako niko ne bi ulazio, ni
izlazio iz hrama. Sada nas ovaj vozglas podseća da zatvorimo vrata srca
svoga za sve što nije dobro. Samo u ljubavi i jednomisliju, to jest u istoj veri
i nadi može se vršiti veliko i strašno bogosluženje tajne Tela i Krvi Hristove.
Zato, pristupajući mu, mi čitamo Simvol vere, u kome su ukratko izložene
osnovne istine hrišćanske vere.
Za vreme čitanja Simvola vere, sveštenik maše vozduhom iznad svetih
darova. Time on izražava snagu molitve o silasku Duha Svetog na darove i
njihovom osvećenju. Otkrivanje darova i otvaranje zavese na dverima,
označava da mi svoju veru ispovedamo pred licem samoga Gospoda. I
sledeći vozglas: Stojmo smerno, stojmo sa strahom, pazimo da sveti
prinos u miru uznesemo, upućuje nas kako treba da stojimo pred
Gospodom i da budemo postojani u veri. Narod prihvata ove reči i dopunjava
ih: Milost mira - žrtvu hvale, jer je Bogu najugodnija žrtva - naša ljubav
prema duševnom miru i duša čista pred Gospodom. Posle upućenog
blagoslova, sveštenik nas poziva da uzdignemo svoja srca ka Gospodu. U
najuzvišenijem času Liturgije, hrišćani treba da uzdignu osećanja i misli od
zemaljskog ka nebeskom, da odbace sve životne brige i da uprave srca ka
Bogu čovekoljubcu.

"LJUBIMO JEDNI DRUGE, DA BISMO JEDNODUŠNO ISPOVEDALI:

OCA I SINA I SVETOGA DUHA, TROJICU JEDNOSUŠTNU I NERAZDELJIVU"!

KANON EVHARISTIJE

Podsećajući na Spasitelja, Koji je na Tajnoj večeri blagodario, sveštenik,

klanjajući se pred svetim prestolom, govori: Zablagodarimo Gospodu! Od
tog momenta počinje KANON EVHARISTIJE to jest strogo, po pravilu
ustanovljeni poredak samog osvećenja darova, najvažniji deo Liturgije. Narod
peva: Dostojno je i pravedno klanjati se Ocu i Sinu i Svetome Duhu...,
a za to vreme sveštenik čita evharistijsku molitvu, uzima zvezdicu, dodiruje
njenim krakovima diskos, govoreći glasno završetak molitve: Pobedničku
pesmu pojeći, kličući, uzvikujući i govoreći, a narod punim glasom
nastavlja: Svet, svet, svet, Gospod Savaot. (Savaot - Gospod nad
vojskama) Puno je nebo i zemlja slave Tvoje; Osana (osana, jevrejska
reč - Gospode spasi) na visinama, blagosloven koji dolazi u ime
Gospodnje; Osana na visinama. Sveštenik za to vreme nastavlja da čita
evharistijsku (blagodarstvenu) molitvu, koja se završava rečima: "uzevši hleb
u svoje svete i prečiste i neporočne ruke, blagodariv i blagosloviv, osvetiv,
prelomiv, dade svojim svetim učenicima i apostolima, rekavši: (tada pokazuje
rukom na diskos i Agnec na njemu i nastavlja glasno da govori) Primite,
jedite, ovo je telo moje, koje se za vas lomi na otpuštenje grehova".
Pokazujući na čašu govori: Pijte iz nje svi, ovo je krv moja novoga
zaveta, koja se za vas i za mnoge proliva na otpuštenje grehova. Na
oba ova poziva narod odgovara sa Amin. U kratkoj molitvi, koju sveštenik
čita tiho, spominje se krst, grob, tridnevno vaskrsenje, uznošenje na nebo,
sedenje sa desne strane Oca i drugi slavni dolazak, a glasno izgovara: Tvoje
(darove) od Tvojih (mnogobrojnih darova, koje si sam izabrao na Tajnoj
večeri) Tebi prinosimo za sve (što je pomenuto u predhodnoj molitvi -
krst, grob, vaskrsenje, i drugo) i svega radi (radi našeg spasenja), a narod
prihvata: Tebi (zato) pevamo, Tebe blagosiljamo, Tebi blagodarimo,
Gospode, i molimo Ti se, Bože naš.

OSVEĆENJE DAROVA

Sveštenik sada čita molitvu, u kojoj se direktno obraća Duhu Svetome,

da siđe i osveti darove, da ih pretvori u telo i krv Hristovu. Tek posle ove
molitve usuđuje se pravoslavni sveštenik da blagoslovi darove poslednjim,
završnim blagoslovom. Nastaje najsvečaniji trenutak Liturgije. Vrši se tajna
koja je nedostupna i anđelima. Pripremljen blagodaću Duha Svetog,
sveštenik blagosilja Sveti Agnec i tiho govori: I učini ovaj hleb časnim
telom Hrista Tvoga. U tom trenutku zvoni prvi put zvonce u oltaru (običaj
prihvaćen u severnim eparhijama), a narod tiho i pobožno peva: I molimo
Ti se, Bože naš.
Sveštenik sada blagosilja putir i tiho govori: A šta je u čaši ovoj
(učini) časnom krvlju Hrista Tvoga. Po drugi put zvoni zvonce, a narod
ponavlja: I molimo Ti se, Bože naš. Sveštenik krsnim znakom blagosilja
putir i diskos zajedno i govori: Pretvorivši ih Duhom Tvojim Svetim. I
treći put zvoni zvonce, a narod gromkim glasom i otegnuto peva: I molimo
Ti se, Bože naš. Od tog trenutka, silom Duha Svetog, časni darovi su
osvećeni i pretvoreni. Pretvoren je hleb u istinito telo Hristovo, a vino (sa
vodom) u istinitu krv Njegovu, iako pred našim očima ostaju u svom
prirodnom obliku. Sveštenik pada ničice pred svetim prestolom i zahvaljuje
Bogu što ga je udostojio ovog najuzvišenijeg sveštenodejstva.
 Trenutak osvećenja darova i njihovog pretvaranja u telo i krv Hristovu
je, prema tome, najsvetiji i najuzvišeniji trenutak. Stoga se zvonjenjem
velikog zvona sa zvonika opominju ne samo prisutni u hramu na
pobožnije molenje, nego se time objavljuje i svima koji nisu u hramu,
dokle god dopire zvuk zvona, da ostave za časak svoje poslove i
razgovore, da sjedine svoje molitve sa molitvama koje se prinose u hramu.
Kao što je žrtva Hristova na krstu bila prinesena za ceo svet, isto tako
se evharistijska žrtva prinosi za ceo svet, što se naročito izražava u
molitvama posle osvećenja darova, kad se sveštenik pojavljuje kao posrednik
između Boga i cele vaseljene.
Sveštenik se moli za one koji su spremni da se pričeste svetim
darovima, zatim za umrle i najzad za žive. Za pričesnike sveštenik se moli,
da im sveti darovi budu na budnost duha, za opraštanje grehova, za
zajednicu Duha Svetog, a ne na sud i osudu. Sveštenik se moli da Bog, zbog
molitava svetaca, pogleda i na nas.
Uzvišenim glasom spominje sveštenik Vladičicu našu Bogorodicu,
prečistu Djevu Mariju, da bi time pokazao duboko poštovanje, koje pripada
Majci Božjoj i carici svih svetih, najmoćnijoj našoj posrednici pred prestolom
Božjim, a pominjemo i sve ostale, zbog kojih je izvršeno ovo žrtvoprinošenje.
Bogorodica je takođe čovek i zato je njeno spasenje, kao i svih ostalih ljudi,
bilo izvršeno od strane Hrista. Žive i upokojene članove Crkve sveštenik
pominje tiho, šapatom, a samo arhijereja pominje glasno.
Pomenuvši crkvenu vlast, sveštenik moli od Gospoda jednodušnost i mir
za celu Crkvu i posreduje za sve ljude sveta. Pomeni Gospode grad ovaj u
kome boravimo, svaki grad i zemlju i one koji verom borave u njima.
Pomeni Gospode one koji plove, putnike, bolesnike, patnike,
zarobljenike i spasenje njihovo... I nastavlja glasno: I daj nam da
jednim ustima i jednim srcem slavimo prečasno i veličanstveno ime
Tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha...
Blagosiljajući prisutne, sveštenik završava KANON EVHARISTIJE.
Počinjući pripremanje vernika za primanje svete tajne, to jest pričešće.
Sveštenik proiznosi po drugi put prozbenu jekteniju, u kojoj se moli za
oproštenje naših grehova i za dobijanje mirnog, svetog i bezgrešnog života.
Ova jektenija se završava svečanim čitanjem molitve Gospodnje (Oče
naš...).

PRIPREMA ZA PRIČEŠĆE

Stojeći pred svetim prestolom, sveštenik govori uzvišenim glasom:

Pazimo! Svetinja svetima! Pažljivo uzima prstima obe ruke Agnec i podiže
ga uvis, što označava uznošenje Spasitelja na krst i raspeće, a reči nas
podsećaju da se svetinja, to jest tajna pričešća, daje samo svetima. Narod na
to smerno odgovara: Jedan je svet, jedan je Gospod Isus Hristos... to
jest, niko od ljudi nije svet sam po sebi, već da svetost dobija od jednog
svetog Isusa Hrista i svaki treba da se trudi, da po meri svoje duhovne moći
dobije osvećenje.
Da bi pokazao Spasiteljeve muke na krstu, razlama sveštenik Agnec na
četiri dela i te delove unakrsno razmešta na diskosu. Zatim uzima jedan deo,
na kome piše Isus, spušta ga u putiri potom uliva toplu vodu, toplotu.
Sjedinjenje tela Hristovog (Agneca) sa božanskom krvlju, označava
vaskrsenje Hristovo, a topla voda se sipa u putir da bi se mi pričestili toplom
krvlju Hristovom, jer je u živom telu topla krv.
Sveštenik se pričešćuje u oltaru, a narod za to vreme peva pesmu, koja
se zove pričasten. To je neki stih iz Svetog Pisma ili odgovarajuća pesma.
Pričešće sveštenika u oltaru podseća nas na vaskrsenje Hristovo unutar
zapečaćenog groba. Oni se pričešćuju odvojeno telom (od čestica na kojoj
piše Hristos) i krvlju iz putira, kako su se u starini pričešćivali svi vernici .
Sada sveštenik priprema svete darove za pričešće vernika, drobi čestice NI -
KA na sitne delove, prema broju pričasnika, čitajući pri tom reči pashalnih
(vaskršnjih) pesama i sipa ih u putir. Ako nema pričasnika među vernicima,
onda će sada u putir sipati sve čestice sa diskosa.

PRIČEŠĆE VERNIKA

Kad je sveštenik pripremio pričešće za vernike, otvara carske dveri i

iznosi Svetu čašu, pozivajući vernike rečima: Sa strahom Božjim, verom i
ljubavlju pristupite! Pokazivanje putira na dverima predstavlja javljanje
vaskrslog Hrista apostolima, a učenici koji su videli Vaskrslog, poklonili su Mu
se. Vernici sa pobožnošću i prekrštenim rukama na grudima dolaze na soleju,
gde za sveštenikom ponavljaju molitvu pred Sveto pričešće. U njoj
ispovedamo našu veru u Svetu tajnu pričešća i molimo Gospoda našeg Isusa
Hrista, da nam oprosti naše grehe, koje smo učinili hotimično i nehotimično,
rečju ili delom, da bi se mogli neosuđeno pričestiti. Molimo Gospoda da nas
pripusti Svetoj tajnoj večeri, ne zato da bi dali izdajnički poljubac kao Juda,
već da bi rekli kao onaj razbojnik, koji je bio raspet sa Hristom: Seti me se
Gospode u carstvu Tvome!
Prilazeći Svetoj čaši svaki treba da kaže svoje ime. Sveštenik pričešćuje
vernike kašičicom, zahvativši telo i krv i govoreći: Pričešćuje se čedo
Božje (ime) časnim i presvetim telom i krvlju Gospoda i Boga i Spasa
našega Isusa Hrista na otpuštanje grehova i na život večni. Pričešćeni
vernik briše usta ubrusom, celiva podnožje putira, uzima parče prosfore,
klanja se i odlazi ustranu, da pažljivo sačeka kraj Liturgije i blagodarstvenu
molitvu, koju će sveštenik pročitati posle pričešća. Za vreme pričešća narod
peva: Telo Hristovo primite, izvor besmrtnosti okusite!
Kad su se svi pripremljeni vernici pričestili, unosi sveštenik putir u oltar
i sipa u njega sve čestice sa diskosa, koje su izvađene na proskomidiji. Zatim
rukom blagosilja vernike, a narod izjavljuje kroz pesmu: Videsmo svetlost
istinsku, primismo Duha nebeskog, nađosmo istinitu veru, klanjamo
se nerazdeljivoj Trojici, jer nas je ona spasla. I poslednji put iznosi
sveštenik na dveri Svetu čašu, osenjujući njome sve prisutne, uz reči:
Svagda, sada i uvek i u vekove vekova. Oni koji se nisu pričestili,
klanjaju se Svetoj čaši, sećajući se vaznesenja Hristovog na nebo. Dobivši
veliku radost u pričešću Svetim tajnama, mi blagodarimo Bogu u molitvi,
koju narod složno peva: Da se ispune usta naša hvale Tvoje, Gospode,
jer si nas udostojio da se pričestimo svetim Tvojim... tajnama...
Blagodarenje se nastavlja i u poslednjoj jekteniji, koju izgovara sveštenik,
zatvarajući antimins na svetom prestolu.

ZAVRŠETAK LITURGIJE

Sveštenik objavljuje završetak Svete liturgije i, pripremajući vernike za

dostojan izlazak iz hrama, kaže: U miru iziđimo! No pojci, u ime svih
vernika, izjavljuju želju, da ne izlaze iz hrama drugačije nego u ime
Gospodnje, da dobiju blagoslov imenom Gospodnjim. Tada sveštenik staje
iza amvona i čita molitvu, u kojoj ukratko ponavlja molbe cele Liturgije: on
moli da Gospod spasi svoj narod, da blagoslovi one koji Njemu pripadaju, da
sačuva punoću svoje Crkve i da osveti one koji vole lepotu doma Božjeg, da
ne napusti one koji se u Njega nadaju, jer je svaki dar savršen koji dolazi
odozgo, od Oca svetlosti, kome treba neprekidno da uznosimo hvalu i slavu,
na šta narod tri puta peva: Neka je blagosloveno ime Gospodnje od
sada i do veka!
Završavajući Liturgiju, sveštenik proiznosi otpust, prizivajući svete
Božje ugodnike, da posreduju za ljude. Vernici prilaze svešteniku da celivaju
časni krst, a on im razdaje antidor, naforu, to jest ostatke prosfora iz kojih
je izvađen Agnec i ostale čestice. Nafora se daje onima koji se nisu pričestili
na Liturgiji (jer svi vernici nisu uvek spremni i dostojni da prime Sveto
pričešće). Otuda se nafora i naziva antidor - što znači: umesto dara Svete
evharistije. Na taj se način postiže jedinstvo onih koji su se pričestili sa
onima koji se nisu pričestili. Ovim se unekoliko ispunjavaju reči Svetog
apostola Pavla: Jer je jedan hleb, jedno smo tijelo mnogi, pošto se svi
od jednog hleba pričešćujemo (1.Kor.10.17).
Davanje nafore čini se spomen na agape (večeri ljubavi), zajedničke
trpeze hrišćanske zajednice iz prvih vremena Crkve. Od ostatka prinesenih
darova, a u svrhu pomaganja siromašnih, održavale su se agape - zajedničko
bratsko obedovanje, kao vidljiv znak međusobne ljubavi i hrišćanskog
jedinstva.
Na mesto ovih agapa crkva je uobičajila da, posle Liturgije, podeli
vernima ostatke blagoslovenog hleba, u znak njihove zajednice sa Crkvom. U
znak te zajednice nafora se šalje kući onima, koji zbog bolesti ili kakvog
drugog opravdanog razloga, nisu mogli da dođu u crkvu na Službu Božju.
Nafora se obično jede pre svakog drugog jela toga dana.
 MOLITVA PRE PRIČEŠĆA

Verujem Gospode i ispovedam da si Ti vaistinu Hristos, Sin Boga živoga,

Koji si došao u svet da grešnike spaseš, od kojih sam prvi ja. Još verujem da
je ovo samo prečist Telo tvoje i ovo sama časna Krv tvoja. Stoga Ti se
molim: pomiluj me i oprosti mi sagrešenja moja, hotimična i nehotimična,
učinjena rečju i delom, svesno i nesvesno i udostoj me da se neosuđeno
pričestim prečistim Tajnama tvojim na otpuštenje grehova i na život večni.
Primi me danas Sine Božji, za pričasnika Tajne Večere tvoje, jer neću
kazati tajnu neprijateljima tvojim, niti ću Ti dati celiv kao Juda, već kao
razbojnik na krstu ispovedam Te: pomeni me, Gospode, u Carstvu tvome.
Neka mi pričešćivanje svetim tajnama tvojim, Gospode, ne bude na sud i na
osudu, već na isceljenje duše i tela. Amin.

MOLITVA POSLE PRIČEŠĆA

Blagodarimo Ti čovekoljubivi Vladiko, dobrotvore duša naših, što si nas i

u današnji dan udostojio tvojih nebeskih i besmrtnih tajni. Ispravi put naš,
utvrdi sve nas u strahu tvome, sačuvaj život naš, učvrsti korake naše,
molitvama i moljenjima slavne Bogorodice i Prisnodjeve Marije i svih svetih
tvojih. Amin.

IZ POSREDNIČKE MOLITVE NA LITURGIJI

SVETOG VASILIJA VELIKOG

...Pomeni Gospode tvoju svetusabornu i apostolsku Crkvu od kraja do

kraja vaseljene i daruj mir njoj koju si stekao časnom Krvlju Hrista tvoga i
ovaj sveti hram utvrdio do svršetka veka...
Pomeni Gospode blagoverni narod naš, naoružaj ga oružjem istine i
daruj mu pobedu nad vidljivim i nevidljivim neprijateljima...Dobre sačuvaj u
dobroti tvojoj, rđave dobrotom tvojom obrati u dobre... po obilju milosti tvoje
pomiluj nas: domove naše napuni svakim dobrom, brakove sačuvaj u miru i
slozi, decu odgaji, omladinu vaspitaj, starce ukrepi, malodušne uteši,
rasejane saberi, zabludele obrati i prisajedini tvojoj svetoj Crkvi; plovi sa
onima što plove; putuj sa onima što putuju; udovice štiti; siročad zaštiti,
sužnje oslobodi; bolesnike isceljuj.
Pomeni Bože one pod sudskim isleđenjem i one po rudnicima... i sve
one što su u bilo kakvoj nevolji i nuždi i opasnosti.
 Pomeni Gospode i sve one kojima je potrebno tvoje veliko milosrđe i
one koji nas vole i one koji nas mrze... Pomeni i sav narod tvoj i izlij na sve
bogatu milost tvoju i daruj svima ono što mole za spasenje... Jer si Ti
Gospode pomoć bespomoćnicima, nada beznadežnima, lekar bolesnima...