Говорећи о Петру 2 Петровићу Његошу свети владика Николај Велимировић пише следеће: Не

треба се бојати да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих
витеза и добротвора, сржи сржи своје и најбољег плода историје своје, него се треба више бојати
да народ не затвори капију за леђима својим и заборавивши имена и врлине својих великана, не
преда се само бризи о дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ са лица земљиног, и
наследиће га онај народ који стално има пред очима живу галерију својих великих и светлих
духова, те гледајући њих развија у себи стремљење ка добру, појачава веру у добро; и, гледајући
њих, има се кога стидети у неваљалству свом и киме крепити у страдању свом.

Ове године се навршава 50 година од једног догађаја у коме смо окренули леђа Његошу, када смо
заборавили ко је био он и ко су нам били преци. Далеке сада 1972 године срушена је његова
завјетна капела и учињен злочин према највећем међу нама рођеним.

Можемо слободно рећи да је мало ко био осуђиван, нападан и утамничен након свог
овоземаљског живота као што је то случај са владиком Радом. Која је била кривица црногорског
владике, трагичног јунака косовске мисли како га је назвао андрић и ловћенског тајновидца како
га у митрополијие црногорско приморској прослављамо покушаћемо у наредним минутима да
одгонетнемо и појаснимо са нашим гостом професором др. Милом Ломпаром

Ове године навршава се 50 година од рушења завјетне капеле Петра 2 Петровића Његоша. Како иа
данашње перспективе видите овај догађај?

Из штампе је изашао репринт издања „Сумрак Ловћена“ уоквиру кога су сакупљена свједочанства
српских интелектуалаца који су те 1972 подигли свој клас против рушења капеле. Од коликог је
значаја био и остао овај протест најумнијих Срба и да ли он у неку руку представља побједу гласа
разума?

Професор сте српског језика и књижевности 18 и 19 вијека. Написали сте неколико радова и књига
о лику и дјелу Петра 2 Петровића Његоша. Колико је његова личност компактна са данашњим
маузолејем? Колико су о његовој личности водили рачуна они који су му градили овакву вјечну
кућу?

Које мјесто заузима Његош у свјетској и српској књижевности?

У једном интервјуу сте казали да Његош представља идентитарну карту националног и културног
саморазумијевања. Можемо ли казати да је комунистичка власт била свјесна тога и да је тај
Његошев гријех био основа за освету према њему у виду рушења његове завјетне капеле?

Један од стубова идентитета српског народа по ваме је страдалништво. Да ли је и његош

подијелио ту судбину са својим народом?

Које би данас по вама било идејно рјешење за вјечни починак ловћенског тајновидца?