Ejbraham Vergeze

Kapija suza
 Prevela
Branislava Radević-Stojiljković
Naslov originala
Abraham Verghese
Cutting for Stone
Copyright © 2009 by Abraham Verghese
Translation Copyright © 2011 za srpsko izdanje,
LAGUNA
Džordžu i Marijam Vergeze
Scribere jussit amor
I zato što volim ovaj život
Znam da ću voleti smrt takođe.
Dete zaplače kad
Majka ga od desne dojke
Odvoji, da bi već sledećeg trenutka
U levoj našlo
Utehu.

Rabindranat Tagore
iz Gitanđalija
 UVOD

Dolazak
Nakon što smo osam meseci proveli u tami majčine utrobe,
moj brat Šiva i ja došli smo na svet kasno po podne
dvadesetog septembra leta gospodnjeg 1954. Prvi put smo
udahnuli vazduh na nadmorskoj visini od oko dve i po hiljade
metara, redak vazduh Adis Abebe, glavnog grada Etiopije.
Čudo našeg rođenja zbilo se u operacionoj sali broj tri, u istoj
onoj prostoriji u kojoj je sestra Meri Džozef Prajs, naša
majka, provodila najveći deo svog radnog vremena, i gde je
bila najviše ispunjena.
Kad je naša majka, kaluđerica reda karmelićanki biskupije u
Madrasu, neočekivano dobila trudove tog septembarskog
jutra, u Etiopiji se okončala velika kiša, pa je njeno
dobovanje po krovovima od valovitog lima bolnice Mising
naglo utihnulo, kao kad brbljivicu prekinete usred rečenice.
Tokom noći, u toj umirujućoj tišini, otvorili su se cvetovi
meskela, bojeći padine Adis Abebe u zlato. Na livadama oko
Misinga, rogoz je dobio bitku protiv blata, pa se blistavi ćilim
prostirao do samog popločanog praga bolnice, obznanjujući
nešto stvarnije i važnije od kriketa, kroketa ili badmingtona.
Bolnica Mising smeštena je na raskošnoj zelenoj uzvišici, u
vidu jedne uz drugu načičkanih, neravnomerno
raspoređenih, prizemnih i jednospratnih zgrada okrečenih u
belo, i kao istisnutih iz zemlje u istoj onoj geološkoj tutnjavi i
pretumbavanju koji su stvorili planine Entoto. Cvetne leje
nalik koritima, navodnjavane kišnicom iz oluka sa krovova,
opasivale su zdepaste građevine kao odbrambeni rovovi.
Zidovi su obrasli ružama upraviteljice Herst pa su grimizne
cvasti uokvirivale sve prozore i dosezale do krova. To
glinovito zemljište bilo je do te mere plodno da nas je
Upraviteljica – mudra i osećajna predvodnica bolnice Mising
– upozoravala da ne stupamo po njemu bosi ako ne želimo
da nam izniknu novi prsti.
Od glavnih bolničkih zgrada se zrakasto, nalik paocima
točka, pružalo pet staza, s obe strane opervaženih grmljem
visokim do ramena, i vodilo do pet bungalova s krovovima
od trske, zaklonjenih šibljem, živicama, drvećem divljeg
eukaliptusa i borovima. Upraviteljičina namera bila je da
Mising nalikuje botaničkoj bašti, ili nekom uglu
Kensingtonskog parka (kojim je, pre no što je došla u Afriku,
imala običaj da šeta kao mlada kaluđerica), ili pak Edenu pre
Pada.
Mising je zapravo bila Bolnica Misija, a ta reč se preko
etiopskog jezika prevaljuje sa šištanjem pa zvuči kao
„Mising“. Neki službenik Ministarstva zdravlja koji tek što je
bio izašao iz srednje škole, otkucao je BOLNICA MISING na
dozvoli za rad, po pravopisu ispravno napisano što se nas
tiče. Kad je upraviteljica Herst otišla u ministarstvo da bi to
ispravila, dotični službenik je izvukao list papira koji je
prvobitno bio otkucao. „Vidite i sami, gospođo. Quod erat
demonstrandum to je Mising“, rekao je, tonom kao da je
upravo dokazao Pitagorinu teoremu, središnji položaj Sunca
u Sunčevom sistemu, okrugli oblik Zemlje i tačan položaj
Misinga u odnosu na sve to zajedno. I tako ostade Mising.
Kad su je snašli ubitačni trudovi, sestra Meri Džozef Prajs
nije ni kriknula niti je zastenjala. Ali odmah iza vrata
prostorije uz operacionu salu broj tri, preveliki sterilizator
(donacija Luteranske crkve iz Ciriha) zavijao je i vapio za
mojom majkom dok je sistemom vrele pare sterilisao
hirurške instrumente i peškire namenjene upravo njoj.
Najzad, baš je u uglu te sobe za sterilizaciju, odmah pokraj
ogromne zveri od nerđajućeg čelika, majka sebi napravila
svetilište za onih sedam godina koliko je, pre našeg dolaska,
provela u bolnici Mising. Uza zid je bila postavljena njena
skamija, klupa i sedište iz jednog dela, spasena iz neke
ugašene misionarske škole, sva izbrazdana urezima
namučenih učenika. Beli džemper na kopčanje, za koji su mi
rekli da ga je često prebacivala preko ramena između
operacija, ležao je preko naslona stolice.
Na okrečenom zidu iznad klupe majka je ekserčićima
prikucala reprodukciju čuvene Berninijeve skulpture Svete
Tereze Avilske, isečenu iz kalendara. Sveta Tereza na njoj
leži mlitava, kao onesvešćena, usana rastvorenih u zanosu,
očiju što blude i polusklopljenih kapaka. S obe strane u nju
voajerski zaviruje hor s klupice za klečanje. Sa slabim
osmehom i telom mišićavijim nego što priliči jednom tako
mladom licu, nad sladostrasno svetačkom sestrom stoji
anđeo. Vrhovima prstiju leve ruke podiže rub tkanine koja joj
prekriva grudi. U desnoj ruci drži strelu, smotreno, kao
violinista gudalo.
Zašto baš ova slika? Zašto Tereza Avilska, majko?
Kao četvorogodišnji dečkić, često sam se zatvarao u ovu
sobicu bez prozora da proučavam tu sliku. Ne bih imao
hrabrosti da prođem kroz ta teška vrata da nisam imao
osećaj da je i ona tamo, da mi snagu nije davala moja
opsednutost potrebom da upoznam tu kaluđericu koja mi je
bila majka. Seo bih pored sterilizatora, koji je tutnjao i šištao
kao probuđeni zmaj, zver koju je iz sna prenulo lupanje
moga srca. I dok bih sedeo tako za majčinim stolom,
postepeno bi me obuzeo spokoj, nekakva prisnost s njom.
Kasnije sam saznao da se niko nije usudio da skloni njen
džemper s naslona stolice. Bio je to sveti predmet. Ali, za
četvorogodišnjaka je sve sveto i sve je obično. Ogrtao sam
se tim odevnim predmetom što je mirisao na kjutikjur, i
obavijao njime ramena. Kružio sam noktom po sasušenoj
mastionici, tragom njenih prstiju. Piljeći naviše u
reprodukciju iz kalendara, kao što je zacelo i ona činila dok
je sedela u ovoj sobici bez prozora, bio sam opčinjen tom
slikom. Godinama kasnije saznao sam da se te povremene
vizije anđela kakve je imala Tereza Avilska zovu
transverberacijom, koju rečnik objašnjava kao dušu što
„izgara“ od ljubavi prema Bogu, i kao srce koje probada
božanska ljubav; metafore njene vere su istovremeno i
medicinske metafore. U uzrastu od četiri godine nisu mi bile
potrebne reči kao što je „transverberacija“ da bih osećao
strahopoštovanje prema toj slici. Budući da nisam imao
njenih fotografija, nisam mogao odoleti a da ne zamišljam
kako je ta žena na slici u stvari moja majka, kojoj preti taj
mladić-anđeo što zamahuje kopljem. „Kad ćeš doći,
mama?“, pitao bih, a glasić mi se odbijao o hladne pločice.
Kad ćeš doći?
I prošaptao bih odgovor: „S Bogom!“ To je bilo sve čime sam
raspolagao: izjava doktora Goša kad sam prvi put otišao
tamo, a on došao da me traži pa se zagledao u sliku Svete
Tereze preko moga ramena; podigao me je u snažno naručje
i rekao onim svojim glasom, sasvim u ritmu sa
sterilizatorom: „Do-o-ći će s Bogom!“
Četrdeset šest i još četiri godine je prošlo od mog rođenja
kad mi se ukazala prilika da se vratim u tu prostoriju. Otkrio
sam da sam sad previše krupan za tu stolicu, a onaj
džemper je na mojim ramenima kao čipkani epitrahilj. Ali
stolica, džemper i reprodukcija iz kalendara još su tamo.
Gotovo ništa se ovde nije promenilo, samo sam se promenio
ja, Marion Stoun. Obrevši se u toj nepromenjenoj sobi, osetio
sam potrebu da prelistavam prošlost i sećanja. Izgleda da to
zahteva nimalo izbledela slika Berninijeve skulpture Svete
Tereze (sad uramljena i pod staklom, da bi se sačuvalo ono
što je moja majka jednostavno prikucala za zid). Prisiljen
sam da unesem neki red i poredak u događaje svog života,
da kažem kako je počeo ovde da bi se posle, zbog toga i
toga, desilo to i to, i kako je, evo, kraj povezan s početkom,
pa sam tako ovde.
Na ovaj svet dolazimo nepozvani i možemo reći da smo
imali sreće ako nađemo nekakvu svrhu van granica
gladovanja, bede i rane smrti, što sve spada, ne
zaboravimo, u zajedničku sudbinu. Odrastao sam i našao
svoju svrhu u tome da budem lekar. Moja namera nije toliko
bila da spasem svet koliko da iscelim sebe. Malo će doktora
ovo priznati, naročito mladih, ali birajući ovu profesiju zacelo
podsvesno verujemo kako će pružanje pomoći drugima
izlečiti našu ranjivost. I može da je leči. Ali takođe i
produbljuje ranu.
Odabrao sam da specijaliziram hirurgiju zbog Upraviteljice,
njenog postojanog prisustva kroz čitavo moje dečaštvo i
ranu mladost. „Šta bi ti bilo najteže moguće da radiš?“,
kazala je pošto sam došao da od nje zatražim savet
najmračnijeg dana prve polovine mog života.
Uzvrpoljio sam se. S kakvom je samo lakoćom Upraviteljica
sondirala jaz između ambicije i celishodnosti. „Zašto moram
da radim ono što je najteže?“
„Zato, Marione, što si instrument Božji. Ne ostavljaj taj
instrument da leži u futroli, sine. Sviraj! Ne ostavljaj
neistraženim ni delić instrumenta. Zašto se zadovoljiti
pesmicom Tri slepa miša kad možeš da sviraš Gloriju?“
„Ali, Upraviteljice, ne mogu ni sanjati da sviram Baha,
Glorija...“, zaustio sam bez daha. Nikad nisam svirao ni
gudački ni duvački instrument. Ni note nisam znao.
„Ne, Marione“, rekla je gledajući me blago, pruživši ruku ka
meni, grubom čvornovatom šakom me dodirnuvši po
obrazu. „Ne, ne Bahovu Gloriju. Tvoju! Onu Gloriju koja živi u
tebi. Najveći je greh ne pronaći je, ignorisati mogućnosti
koje ti je Bog dao.“
Po prirodi mi je više odgovarala neka kognitivna disciplina,
neko introspektivno polje – interna medicina, ili možda
psihijatrija. Od prizora operacione sale sam se preznojavao.
Zamisao da držim skalpel izazivala mi je grčeve u stomaku.
(I dalje ih izaziva.) Hirurgija je bila nešto najteže što sam
mogao zamisliti.
I tako sam postao hirurg.
A posle trideset godina nisam poznat ni po brzini, ni po
smelosti, niti po tehničkoj genijalnosti. Zovite me
postojanim, zovite me prilježnim, recite da se opredeljujem
za način i tehniku koja odgovara određenom pacijentu i
određenoj situaciji, a ja ću razmotriti takvu pohvalu. Zadobio
sam naklonost svojih kolega lekara koji dolaze meni kad i
sami moraju pod nož. Znaju da će Marion Stoun i posle
operacije dati sve od sebe kao i pre i tokom hirurškog
zahvata. Znaju da o izrekama poput: „Kad ne znaš šta reći,
najbolje je seći“ ili: „Zašto čekati kad možeš operisati“
mislim da su verodostojne samo kad se odnose na ono
najplitkoumnije u našoj struci. Moj otac, prema čijoj hirurškoj
veštini gajim najdublje poštovanje, ima običaj da kaže:
„Operacija s najboljim ishodom je ona za koju se odlučiš da
je nećeš izvesti.“ Znati kad ne treba da operišeš, znati kad si
zaglibio preko glave, znati kad da pozoveš u pomoć hirurga
kalibra moga oca – sve su to darovi, sve su to „odličja“ koja
ostaju nepriznata.
Jednom prilikom, kad sam imao pacijenta u veoma ozbiljnom
stanju, molio sam oca da ga operiše. Stajao je ćuteći kraj
kreveta, prstima opipavajući puls pacijentu još dugo pošto
mu je odredio otkucaje srca, kao da mu je neophodno da
oseti njegovu kožu, slab signal radijalne arterije kako bi se u
njemu iskristalisala odluka. U njegovom napetom izrazu
video sam krajnju usredsređenost. Bezmalo sam video kako
mu se u glavi okreću zupčanici; učinilo mi se da sam mu u
očima opazio sjaj. Krajnje brižljivo odmeravao je jednu
mogućnost nasuprot drugoj. Na kraju je odmahnuo glavom i
okrenuo se.
Pošao sam za njim. „Doktore Stoune“, kazao sam
oslovljavajući ga zvanično iako sam čeznuo da povičem:
Oče!, „operacija mu je jedina šansa“, rekao sam. U duši sam
znao da je ta šansa beskonačno mala i da bi prvi dašak
anestezije mogao okončati sve. Otac mi je spustio ruku na
rame. Obratio mi se blago, više kao mlađem kolegi nego kao
sinu: „Marione, seti se jedanaeste zapovesti“, rekao je. „Ne
operiši na dan pacijentove smrti.“
Setim se njegovih reči u noćima punog meseca u Adis
Abebi, kad sevaju noževi i lete kamenice i meci, i kad se
osećam kao da stojim u klanici a ne u operacionoj sali broj
tri i na koži osećam tkivo i krv neznanaca. Setim se. Ali ne
možeš uvek znati rešenje pre nego što operišeš. Čovek
operiše u sadašnjem trenutku. Kasnije će retrospektoskop,
ta zgodna alatka nevaljalih dečaka i pandita, onih što
predsedavaju farsi koju zovemo M&M – sastancima na
kojima se analiziraju smrtnost i uzroci smrtnosti – proglasiti
tvoju odluku ispravnom ili pogrešnom. I život je takav. Živiš
ga unapred, a shvataš ga unazad. Tek kad staneš i osvrneš
se iza sebe, vidiš telo pod svojim točkovima.
Sada, u svojoj pedesetoj godini, duboko poštujem prizor
otvorene trbušne duplje ili otvorenih grudi. Stidim se naše
ljudske sposobnosti da povređujemo i sakatimo jedni druge,
da skrnavimo telo. Ipak, taj mi prizor dopušta i da vidim
kabalističku harmoniju u kojoj srce izviruje iza pluća, a jetra i
slezina se savetuju pod kupolom dijafragme – i to me
ostavlja bez reči. Svoje prste što „opipavaju creva“,
svetlucavi namotaj za namotajem, sedam metara sabijenih
u tako mali prostor, u potrazi za rupama koje su napravili
sečivo ili metak. Creva koja sam propustio kroz prste mogla
bi se po ovakvoj afričkoj noći pružiti sve do Rta dobre nade,
a tek treba da vidim glavu guje. Ali uistinu vidim svakidašnja
čuda ispod kože, rebara i mišića, skrivena pogledu njihovog
sopstvenika. Ima li veće povlastice na kugli zemaljskoj?
U takvim trenucima setim se da zahvalim svome bratu
blizancu – doktoru Šivi Prajsu Stounu – da ga potražim, da
ga nađem u odrazu staklene ploče koja razdvaja dve
operacione sale, i da mu klimnem glavom u znak
zahvalnosti što mi je omogućio da budem ono što sam
danas. Hirurg.
Po Šivinim rečima, život se na kraju svede na krpljenje rupa.
Šiva nije govorio u metaforama. On je tačno to radio – krpio
rupe. Ali drugačiju vrstu rupe, one koja razdvaja porodicu.
Nekad se ta rana javlja u trenutku rođenja, nekad se to
dešava kasnije. Svi mi popravljamo nešto što se pokvarilo.
To je životni zadatak. I mnogo nedovršenog ostavljamo
sledećem naraštaju.
Rođen u Africi da bih živeo u egzilu u Americi, a onda se
najzad vratio u Afriku, ja sam živi dokaz da je geografija
sudbina. Sudbina me je vratila na tačne koordinate mog
rođenja, tačno u istu onu operacionu salu u kojoj sam rođen.
Moje ruke u rukavicama sad su iznad istog onog stola u
operacionoj sali broj tri, u istom onom prostoru nad kojim su
nekad poslovale i ruke mojih roditelja.
Ponekad noću zrikavci zriču zaa-ziii, zaa-zii, na hiljade
zrikavaca čije se glasanje utapa u kašalj i roktanje hijena u
brdima. I najednom se priroda utiša. Kao da je prozivka
završena i da je sad vreme da u mraku nađete svog
parnjaka i povučete se. U vakuumu tišine koji zatim usledi,
čujem visoke tonove zvezdanog bruja i osetim likovanje,
zahvalan za svoje beznačajno mesto u galaksiji. U takvim
trenucima osetim koliko dugujem Šivi.
Kao braća blizanci, spavali smo u istoj postelji sve do rane
mladosti, glave uz glavu, a nogu i trupa odmaknutih pod
uglom. Prerasli smo tu intimnost, ali ja ipak čeznem za tim,
da nam lobanje budu u neposrednoj blizini. Kad se probudim
i primim dar još jednog sunčevog izlaska, prva mi je
pomisao da ga probudim i kažem: Dugujem ti prizor jutra.
A najviše od svega dugujem Šivi sledeće: da ispričam ovu
priču. Priču koju moja majka sestra Meri Džozef Prajs nije
otkrila, a od koje je moj neustrašivi otac Tomas Stoun
pobegao, i čije deliće ja moram da sastavim u jednu celinu.
Samo pripovedanje može zaceliti naprslinu koja razdvaja
moga brata i mene. Da, polažem bezgraničnu veru u
hirurško umeće, ali nema tog hirurga koji može da spoji ranu
što razdvaja dva brata. Tamo gde su konac i čelik podbacili,
priča mora uspeti. Da počnem iz početka...
 PRVI DEO

...jer je tajna o brizi za pacijenta

u tome da ti je stalo do pacijenta.
Frensis V. Pibodi, 21. oktobar 1925.
 GLAVA1

Povratak tifusne groznice

Sestra Meri Džozef Prajs u bolnicu Mising došla je iz Indije,
sedam godina pre našeg rođenja. Sestra Anđali i ona bile su
prve iskušenice reda karmelićanki u Madrasu, koje su ujedno
sa iskušeništvom prošle i napornu obuku za medicinske
sestre u Opštoj državnoj bolnici u Madrasu, te stekle
diplomu. Na svečanoj dodeli diploma, moja majka i Anđali su
primile značke* i iste večeri položile konačni zavet na
siromaštvo, celibat i poslušnost. I umesto da se odazivaju na
„učenice“ (u bolnici) ili „iskušenice“ (u manastiru), sad su im
se na oba ta mesta mogli obraćati sa „sestro“. Njihova
vremešna i svetački pobožna igumanija Šesi Dživarugeze,
od milja zvana Sveta Ama, nije gubila vreme pa je dve
bolničarke-kaluđerice blagoslovila i dodelila im iznenađujući
zadatak: Afriku.
Onoga dana kad je trebalo da isplove, sve iskušenice su u
karavanu rikši na biciklima izašle iz manastira i pošle u luku
da isprate svoje dve sestre. U mislima vidim kako su se
iskušenice postrojile po doku, brbljajući i drhteći od
uzbuđenja i osećanja, a bele odore im lepršaju na povetarcu
dok galebovi skakuću oko njihovih stopala u sandalama.
Često se pitam šta je mojoj majci prolazilo kroz glavu dok su
ona i sestra Anđali, obe tek devetnaestogodišnjakinje,
poslednji put koračale indijskim tlom i ukrcale se na
Kolongut. Morala je čuti prigušene jecaje i reči: „Neka je Bog
s vama“ kako je prate dok je stupala mostićem na brod. Da
li se plašila? Da li se predomišljala? Pre toga se jednom, kad
je ušla u manastir, već bila zauvek odvojila od svoje
porodice u Kočinu i preselila se u Madras, koji je od njenog
doma bio udaljen jedan dan i jednu noć putovanja vozom.
Što se tiče njenih roditelja, mogao je biti i na drugoj strani
sveta, jer je oni više nikada nisu videli. A sad, nakon tri
godine u Madrasu, otkinula se i od svoje porodice po veri,
ovoga puta da bi prešla okean. I ponovo bez povratka.
Nekoliko godina pre no što sam seo da ovo napišem,
putovao sam u Madras u potrazi za majčinom pričom. U
arhivi karmelićanki nisam našao nikakvog traga o njoj, ali
sam pronašao dnevnike Svete Ame, u kojima je igumanija
beležila prohujale dane. Kad se Kolongut odvojio od
pristaništa, Sveta Ama je podigla ruku kao saobraćajac i
„svojim glasom za propovedi, za koji kažu da se ne slaže s
mojim godinama“ svečano izgovorila reči: „I ostavi zemlju
svoju mene radi“, jer je Postanje bilo njena omiljena biblijska
knjiga. Sveta Ama je imala velike planove za ovu misiju:
istina, i sama Indija ima neutoljive potrebe. Ali to se nikad
neće promeniti i ne treba da bude izgovor; dve mlade
kaluđerice – njene najbistrije i najbolje učenice – trebalo je
da budu lučonoše: Indijke koje će odneti Hristovu ljubav u
najmračniju Afriku – to je bila njena velika ambicija. U
zapisima nam je otkrila svoja razmišljanja: Baš kao što su to
engleski misionari spoznali u Indiji, ne možeš bolje nositi
Hristovu ljubav nego preko obloga, melema, previjanja,
čišćenja i pružanja utehe. Ima li boljeg služenja od lečenja?
Njene dve mlade kaluđerice preći će okean i u Africi će
početi misija Reda bosonogih sestara karmelićanki iz
Madrasa.
Dok je dobra igumanija gledala dve prilike što su mahale uz
brodsku ogradu i postepeno se pretvarale u dve bele
tačkice, osetila je kako je obuzima strepnja. Šta ako su
svojim pokoravanjem njenom velikom planu osuđene na
strašnu sudbinu? „Engleski misionari iza sebe imaju
svemoćnu imperiju... a šta imaju moje devojke?“ Napisala je
kako su galebovi kričali i kako je ptičiji izmet padao i ružio
svečani ispraćaj kakav je zamislila. Ometao ju je zadah trule
ribe i natrulog drveta, kao i do pasa obnaženi lučki radnici
koji su balavili nad prizorom njenog jata devica, a od betela
im se pljuvačka crvenela kao krv.
„Oče, poveravamo svoje sestre Tvome čuvanju“, rekla je
Sveta Ama prebacujući taj teret na Njegova pleća. Prestala
je da maše i ruke su joj našle zaklon u rukavima rize.
„Preklinjemo Te za milost i zaštitu Tvoju u ovom širenju
bosonogih karmelićanki...“
Bila je godina 1947, i Britanci su konačno napuštali Indiju;
pokret Napustite Indiju postigao je nemoguće. Sveta Ama je
polako uzdahnula. Sad je to novi svet koji zahteva odvažno
delovanje, ili je bar ona tako smatrala.
Crno-crvena plutajuća kutija koja je sebe nazivala brodom
napredovala je pušeći se Indijskim okeanom ka svome
odredištu – Adenu. Kolongut je u tovarnom prostoru nosio
naslagane sanduke češljanog pamuka, pirinča, svile,
Godređovih plakara, Tatinih ormara za kartoteku, kao i
trideset i jedan motocikl marke rojal enfild bulet, čiji su
motori bili umotani u nauljene krpe. Brod nije bio namenjen
prevozu putnika, ali kapetan Grk je baš to činio primajući
„goste što plaćaju“. Bilo je mnogo onih koji bi plovili
teretnim brodom kako bi uštedeli na putovanju, i on im je to
omogućavao škrtareći na posadi. I tako je na ovom
putovanju na brodu imao dve madraske kaluđerice, tri
Jevrejina iz Kočina, jednu porodicu iz Gudžarata, trojicu
Malajaca sumnjivog izgleda i nekoliko Evropljana, uključujući
i dva francuska mornara koji su se vraćali na svoj brod u
Adenu.
Kolongut je imao veoma prostranu, ogromnu palubu –
gotovo nalik parčetu kopna na moru. Na jednom kraju se,
poput komarca na leđima slona, nalazila trospratna
nadogradnja u kojoj behu smešteni posada i putnici i na
čijem se vrhu nalazio komandni most.
Moja majka, sestra Meri Džozef Prajs, poticala je iz naroda
Malajali, iz Kočina u državi Kerali. Malajalski hrišćani vode
poreklo još iz vremena dolaska Svetog Tome iz Damaska u
Indiju 52. godine nove ere. „Neverni“ Toma je podigao prve
crkve u Kerali mnogo pre nego što je Sveti Petar stigao u
Rim. Majka je bila pobožna i volela je da ide u crkvu; u
srednjoj školi je na nju uticala jedna harizmatična
karmelitska kaluđerica koja je pomagala sirotinji. Rodni grad
moje majke ima pet ostrva postavljenih kao dragulji u
prstenu i okrenutih prema Arabljanskom moru. Decenijama
su trgovci začinima uplovljavali u Kočin radi nabavke
kardamona i karanfilića, uključujući i izvesnog Vaska da
Gamu 1498. Portugalci su se ušančili u Goi prisilno
preobraćajući hinduiste u katoličku veru. Katolički sveštenici
i kaluđerice konačno su stigli i u Keralu, kao da nisu znali da
je Sveti Toma doneo čistu Hristovu veru u Keralu hiljadu
godina pre njih. Na veliku žalost i ogorčenost roditelja, moja
majka je postala karmelitska kaluđerica, napuštajući tako
drevnu sirijsku hrišćansku tradiciju Svetog Tome kako bi
prigrlila (u očima njenih roditelja) tu skorojevićku papističko-
idolopokloničku sektu. Ne bi ih više razočarala ni da je
postala muslimanka ili hinduistkinja. Bilo je dobro što joj
roditelji nisu saznali da je osim toga postala i bolničarka, što
bi za njih značilo da je isprljala ruke kao da pripada kasti
nedodirljivih.
Majka je odrasla na obali okeana, gledajući kineske ribarske
mreže razapete po dugačkim motkama od bambusa, što
vise nad vodom kao džinovska paučina. More je narodu
obezbeđivalo „hleb nasušni“, snabdevalo ih rakovima i
ribom. Ali sada, na palubi Kolonguta, bez kočinske obale da
joj uokviruje vidokrug, nije ga prepoznala. Pitala se da li je
okean daleko od obala uvek takav: zlonameran, nemiran i
boje dima. Mučio je Kolongut, terao ga da se ljulja, krivuda i
škripi, kao da želi da ga ni manje ni više nego celog proguta.
Ona i sestra Anđali su se usamile u svojoj kabini zaključavši
vrata kao prepreku muškarcima i moru. Anđalino strasno
klicanje molitve prenerazilo je majku. Obredno čitanje
Jevanđelja po Luki bilo je zamisao sestre Anđali; kazala je
kako će to duši dati krila, a telu disciplinu. Dve časne sestre
su se svakim slovom, svakom rečju, svakim stihom i svakom
frazom podvrgle postizanju dilatatio, elevatio i excessus –
kontemplaciji, elevaciji i ekstazi. Drevna monaška praksa
Rišara iz Sen-Viktora* pokazala se korisnom prilikom
prelaska okeana. Druge noći, nakon što su deset časova
tako pomno i meditativno čitale, sestra Meri Džozef Prajs je
najednom osetila kako štampane reči i stranice nestaju,
kako se gube granice između nje i Boga. Čitanje joj je pružilo
sledeće: radosnu predaju tela svetom, večnom i
beskrajnom.
Na bdeniju šeste noći (bile su rešene da održe pravila
samostanskog života ma gde bile), završile su himnu, dva
psalma i antifone, pa onda Slavoslovije, i baš su pevale
Bogorodičinu himnu, kad ih je prodoran zvuk lomljave vratio
na zemlju. Dograbile su prsluke za spasavanje i izjurile
napolje. Naišle su na prizor izvijenog dela palube
podignutog u piramidu, gotovo kao da je Kolongut, pomislila
je sestra Meri Džozef Prajs, napravljen od rebrastog kartona.
Kapetan je pušio lulu, a njegov prezrivi osmeh davao je do
znanja da su putnice reagovale preterano.
Devete noći su se četvoro od šesnaest putnika i jedan član
posade razboleli od groznice čiji su znaci na telu bili
ružičaste pege koje se javljaju drugog dana visoke
temperature i raspoređuju se kao kineska slagalica po
grudima i trbuhu. Sestra Anđali se ozbiljno razbolela, koža
joj je gorela na dodir. Drugog dana bolesti bacakala se u
grozničavom delirijumu.
Među putnicima na Kolongutu nalazio se jedan mladi hirurg
– Englez oštrog pogleda koji je upravo bio napustio Indijsku
zdravstvenu službu u potrazi za boljim zaposlenjem. Bio je
visok i snažan, a ispijene crte lica davale su mu izgled
izgladnelosti, ali je ipak izbegavao trpezariju. Sestra Meri
Džozef Prajs je drugog dana putovanja bukvalno naletela na
njega kad je izgubila ravnotežu na mokrim metalnim
stepenicama što su iz dela s kabinama vodile u zajedničke
prostorije. Englez koji je išao iza nje zgrabio ju je kako je
mogao, u predelu trtične kosti i leve strane grudnog koša.
Ispravio ju je kao da je malo dete. Kad mu je, zamuckujući,
zahvalila, on se zacrveneo kao cvekla; izgubio je prisebnost
više od nje zbog te iznenadne intimnosti. Osetila je da joj
izbijaju modrice na mestima gde su je stegle njegove ruke,
ali je u toj nelagodnosti bilo nečeg što joj nije smetalo. I od
tada Engleza više nije videla.
Sada, tražeći medicinsku pomoć, sestra Meri Džozef Prajs je
prikupila hrabrost da zakuca na vrata njegove kabine. Slabi
glas ju je pozvao da uđe. Dočekao ju je jedak miris acetona.
„To sam ja“, pozvala ga je. „Sestra Meri Džozef Prajs.“
Doktor je ležao postrance na ležaju, koža mu je bila iste boje
kao i žućkastozelene kratke pantalone, a oči čvrsto stisnute.
„Doktore“, rekla je sa oklevanjem, „i vi imate groznicu?“
Kad je pokušao da je pogleda, beonjače su mu se izvrnule
kao klikeri na površini za kotrljanje. Okrenuo se i izbljuvao u
protivpožarno vedro, ali je promašio, što i nije bilo toliko
važno budući da je vedro već bilo puno do vrha. Sestra Meri
Džozef Prajs mu je pritrčala i opipala mu čelo. Bilo je hladno,
vlažno i lepljivo, nimalo grozničavo. Obrazi mu behu upali, a
telo izgledalo kao da se skupilo kako bi stalo u skučenu
kabinu. Niko od putnika nije bio pošteđen morske bolesti, ali
Engleza je ozbiljno pogodila.
„Doktore, želim da vas izvestim da je petoro obolelo od
groznice. Javila se sa osipom, jezom, preznojavanjem,
usporenim pulsom i gubitkom apetita. Svi su stabilni izuzev
sestre Anđali. Doktore, veoma sam zabrinuta za Anđali...“
Osetila se bolje čim joj je taj teret spao sa srca, iako joj
Englez nije odgovorio nikako osim ječanjem. Pogled joj je
pao na povesku zavezanu oko rešetke kreveta, blizu
njegovih ruku, koja je bila vezivana u jedan čvor za drugim,
ukupno njih deset. Čvorovi su bili tako debeli i bilo ih je
toliko da je poveska stajala kruto podignuta, nalik
čvornovatoj motki. Eto kako je beležio sate i nastupe
mučnine i povraćanja.
Ispraznila je i isprala vedro pa mu ga stavila nadohvat ruke.
Peškirom je pokupila prljavštinu s poda, a zatim isprala
peškir i okačila ga da se suši. Donela mu je vode i stavila je
pored njega. Povukla se pitajući se koliko je dana prošlo
otkad je poslednji put jeo.
Do uveče mu je bilo gore. Sestra Meri Džozef Prajs je donela
čaršave, peškire i supu. Klekla je i pokušala da ga nahrani,
ali je već samo miris hrane kod njega izazvao napad
povraćanja. Očne jabučice su mu bile utonule u očne duplje.
Smežurani jezik mu je bio kao u papagaja. Prepoznala je
voćni miris koji je ispunjavao sobu kao zadah gladovanja.
Kad mu je uštinula kožu na nadlaktici i pustila, ostala je
podignuta kao mali šator, kao ona izvijena paluba. Vedro je
do polovine bilo puno čiste tečnosti. On je brbljao nešto o
zelenim poljima, nesvestan njenog prisustva. Može li
mučnina biti kobna, pitala se ona. Ili možda ima forme fruste
groznice od koje je obolela i sestra Anđali? Toliko mnogo nije
znala o medicini. Nasred okeana, okružena bolesnicima,
osetila je težinu svog neznanja.
Ali je znala kako da neguje. I znala je kako da se moli. Pa mu
je, moleći se, skinula košulju i svukla kratke pantalone. Dok
ga je kupala u krevetu bila je svesna sebe, jer nikada ranije
nije negovala belca, niti pak doktora. Koža mu se u talasima
ježila na dodir vlažne krpe. Ali na njoj nije bilo osipa kakav je
po kabinama videla na četvoro putnika i jednom poslužitelju,
kog je takođe uhvatila groznica. Snažni mišići ruku skupljali
su mu se u svežanj na ramenima. Tek sad je primetila da mu
je leva strana grudi ulegnutija od desne; u udubljenju iznad
leve ključne kosti moglo je stati pola šolje, a sa desne samo
čajna kašičica vode. A tačno iznad i ispod njegove leve
bradavice, pa dalje sve do pazuha, videla je duboko
ulegnuće. Koža nad ovim kraterom bila je sjajna i mreškasta.
Dodirnula ju je i dah joj se presekao kad su joj prsti upali
unutra ne nailazeći ni na kakav otpor. Zaista, činilo se da
nedostaju dva, ili možda čak i tri susedna rebra. I u tom
ulegnuću mu je srce čvrsto kucalo uz njene prste, od kojih
ga je razdvajao samo tanak sloj kože. A kad je odmakla
prste, videla je otisak njegovog srca na svojoj koži.
Fine, prozračne malje na njegovim grudima i stomaku
izgledale su kao da su tu doplovile vodenom strujom od
matice stidnih dlaka. Potpuno mirno i bez uzbuđenja mu je
oprala neobrezani ud, pa ga prebacila na jednu stranu kako
bi se postarala za smežuranu kesicu bespomoćnog izgleda
pod njim. Oprala mu je stopala i plakala dok je to činila,
neizbežno misleći na svoga Dragog Boga i Njegovu
poslednju noć na ovom svetu koju je proveo sa svojim
učenicima.
U njegovom prtljagu našla je knjige o hirurgiji. Na
marginama su perom bila ispisana imena i datumi, a tek
kasnije se dosetila da su to zacelo imena pacijenata, kako
Indijaca tako i Britanaca, podsetnici na bolest koju je prvi
put video kod nekog Pibodija ili nekog Krišnana. Krstić pored
imena protumačila je kao znak da je pacijent podlegao.
Našla je jedanaest svezaka ispunjenih zbijenim rukopisom
odsečnih poteza, u kojima je tekst plesao odmah iznad linija,
ne poštujući margine na ivicama stranica. Za jednog tako
ćutljivog i povučenog čoveka, rukopis je otkrivao
neočekivanu rečitost u pisanju.
Konačno je našla čistu potkošulju i kratke pantalone. Šta reći
kad čovek ima manje odeće nego knjiga? Okrećući ga na
jednu pa na drugu stranu, promenila je čaršave i obukla ga.
Znala je da se zove Tomas Stoun jer je to ime bilo napisano
na knjizi iz hirurgije koju je položio pored kreveta. U njoj nije
našla mnogo o groznici s osipom i ništa o mučnini.
Te noći je sestra Meri Džozef Prajs savladavala prolaze
veoma nagnutog broda, hitajući od jednog do drugog
bolesničkog kreveta. Izbočina na mestu gde se paluba izvila
ličila je na figuru pod mrtvačkim pokrovom pa je odvraćala
pogled od nje. Jednom je videla talas kao crnu planinu, visok
kao višespratnica, dok je Kolongut izgledao kao da je na ivici
da upadne u rupu. Vodena zavesa se obrušila na pramac, s
bukom strašnijom od tog prizora.
Kako je bila nasred olujnog okeana, omamljena od
nedostatka sna, suočena s teškom medicinskom situacijom,
njen se svet veoma pojednostavio. Bio je podeljen na one s
groznicom, one s morskom bolešću i one zdrave. A bilo je
vrlo moguće da čak ni te razlike nisu mnogo važne jer bi se
ubrzo svi mogli podaviti.
Probudila se pored Anđali, gde je jamačno zadremala. Zatim
joj se činilo da se već sledećeg časa ponovo probudila, ali
ovoga puta u kabini onoga Engleza, gde je zaspala klečeći
pored njegovog kreveta, klimave glave oborene na grudi, s
njegovom rukom na svom ramenu. Samo što je sve to
shvatila, zaspala je ponovo, da bi se u cik zore probudila na
ležaju, ali na samoj njegovoj ivici, stisnuta uz Tomasa
Stouna. Požurila je natrag ka Anđali i otkrila da joj se stanje
pogoršalo jer je sada disala ubrzano i dahtavo. Na koži su joj
izbile velike crvenoljubičaste mrlje koje su se međusobno
spajale.
Zabrinuta lica neispavane posade i činjenica da je jedan
momak klekao pred nju rekavši: „Sestro, oprostite mi
grehe!“, govorili su joj da je brod i dalje u opasnosti. Posada
nije obraćala pažnju na njene molbe za pomoć.
Osujećena i izbezumljena od očaja, sestra Meri Džozef Prajs
je uzela viseći ležaj iz zajedničke prostorije zbog vizije koja
joj se ukazala u tom stanju magnovenja između sna i jave.
Okačila ga je u njegovoj kabini, između okruglog prozorčića i
kreveta.
Doktor Stoun je bio mrtvački težak i samo je zahvaljujući
posredovanju Svete Katarine uspela da ga svuče s kreveta
na pod, pa da ga premesti, deo po deo tela, u viseći ležaj.
Povinujući se više sili zemljine teže nego njihanju broda,
ležaj je našao pravi horizontalni položaj. Klekla je kraj njega i
molila se, darujući srce Isusu, završavajući Magnifikat,
prekinut one noći kad se izvila paluba.
Boja se Stounu najpre vratila u vrat, a potom i u obraze.
Pojila ga je kašičicama vode. Kroz jedan sat mogao je da
uzme i supu. Sad su mu se oči otvorile i u njih se vraćala
svetlost, a očne jabučice su pratile svaki njen pokret. A
onda, kad je podigla kašiku, snažni prsti su joj obuhvatili
ručni zglob i privukli hranu ustima. Upamtila je stih koji je
otpevala nekoliko trenutaka pre toga: „Gladne napuni blaga,
i bogate otpusti prazne.“
Bog je čuo njene molitve.
Bled i nesiguran na nogama, Tomas Stoun je sa sestrom
Meri Džozef Prajs otišao do kabine u kojoj je ležala sestra
Anđali. Prenerazio ga je prizor razrogačene kaluđerice u
bunilu, bolno iskrivljenog, uznemirenog lica, nosa ušiljenog
kao pero, nozdrva što podrhtavaju sa svakim udahom,
naizgled budne, a zapravo potpuno nesvesne posetilaca.
Kleknuo je i nadneo se nad nju, ali Anđalin staklasti pogled
prođe kroz njega. Sestra Meri Džozef Prajs ga je posmatrala
kako uvežbanim pokretima povlači Anđaline očne kapke da
joj ispita vežnjaču* i kako joj baterijskom lampom maše
ispred zenica. Pokreti su mu bili spretni i skladni dok je
povijao Anđalinu glavu ka njenim grudima da proveri
ukočenost vrata, dok joj je opipavao limfne čvorove i
pomerao ruke i noge pa savijenim prstom umesto malog
čekića kuckao ligament na čašici kolena da joj ispita
reflekse. Nelagodnost koju je sestra Meri Džozef Prajs osetila
u njemu kad ga je srela kao putnika, a potom i kao
bolesnika, beše iščezla.
Skinuo je s Anđali odeću, nesvestan pomoći sestre Meri
Džozef Prajs dok je nepristrasno proučavao leđa, bedra i
zadnjicu pacijentkinje. Dugi vretenasti prsti kojima je
opipavao jetru i slezinu u Anđalinom trbuhu kao da su
stvoreni baš za tu svrhu – nije mogla da ih zamisli kako rade
bilo šta drugo. Pošto kod sebe nije imao stetoskop, prislonio
je uho uz Anđalino srce, a onda i uz stomak. A onda ju je
okrenuo na stranu i prislonio uho uz njena rebra da oslušne
pluća. Onda je sve to zajedno razmotrio i promrmljao:
„Udisanje je slabije na desnoj strani... pljuvačne žlezde
uvećane... žlezde u vratu otečene – zašto? Puls slab i
ubrzan...“
„Bio je usporen kad je groznica počela“, primetila je sestra
Meri Džozef Prajs.
„Da, rekli ste“, odvrati on oštro. „Koliko usporen?“ Nije
podizao pogled.
„Četrdeset pet do pedeset, doktore.“
Osetila je da je zaboravio na svoju bolest, da je zaboravio
čak i da se nalazi na brodu. Sjedinio se s telom sestre
Anđali, ono je bilo predmet pažnje i tragao je za
neprijateljem u njemu. Osetila je koliko je doktor
samouveren pa je prestala da se plaši za Anđali. Klečeći uz
njega, bila je uzbuđena kao da je tek toga časa zapravo
postala bolničarka, pošto se prvi put srela s lekarom poput
njega. Ugrizla se za jezik obuzdavajući želju da mu kaže sve
to i još mnogo više.
„Coma vigil“, rekao je, a sestra Meri Džozef Prajs je
pretpostavila da je podučava. „Vidite kako joj oči stalno
vrludaju kao da čeka i traži nešto? Loš znak. A vidite kako
stalno čupka i opipava krevetski čaršav – to je karfologija, a
ovi mali mišići što se trzaju su subsultus tendinum. Ovo je
takozvani tifoidni oblik. Javlja se u poslednjim stadijumima
mnogih vrsta trovanja krvi, ne samo tifusa... Ali ne
zaboravite“ – i tu ju je pogledao sa smeškom koji je
protivrečio onome što je sledeće rekao – „da sam hirurg, a
ne lekar internista. Šta ja znam o takvim bolestima? Osim
da nije nešto što zahteva hirurško lečenje.“
Njegovo prisustvo ne samo da je smirilo sestru Meri Džozef
Prajs, smirilo je i more. Najednom se vratilo sunce, koje se
dotad skrivalo. Slavlje pijane posade ukazivalo je na to da su
samo nekoliko sati ranije bili u veoma ozbiljnoj situaciji.
Međutim, ma koliko sestra Meri Džozef Prajs odbijala da u to
poveruje, Stoun je za sestru Anđali mogao da učini vrlo
malo, a i to malo nije imao čime. U kutiji prve pomoći u
brodskoj ostavi nalazila se samo sasušena bubašvaba – sve
ostalo je neko od posade založio u poslednjoj luci u kojoj su
bili. Ormarić s medicinskom opremom koji je kapetan
koristio kao sedište u svojoj kabini izgledao je kao da potiče
iz srednjeg veka. Par makaza, jedna britva i grubi forceps bili
su jedini predmeti iz te živopisne kutije koji su se mogli
upotrebiti. Šta je hirurg poput Stouna mogao da radi s
oblozima, sićušnim kutijicama pelina, majčine dušice i
žalfije? Stoun se nasmejao videvši etiketu na kojoj je pisalo
oleum philosophorum (i tad je prvi put sestra Meri Džozef
Prajs čula taj radosni zvuk, iako je u dalekom odjeku bilo
izvesne oštrine). „Slušajte ovo“, kazao je i pročitao: „sadrži
krečnjak i opiljke za hroničan zatvor!“ Čim je pročitao,
zavitlao ju je preko palube. Izvadio je jedino tupe
instrumente i jednu bocu boje ćilibara u kojoj je bio
laudanum opiatum paracelsi. Kašika te drevne lekarije će,
činilo se, olakšati strašnu glad sestre Anđali za vazduhom,
odnosno „prekinuće vezu pluća s mozgom“, kako je Tomas
Stoun objasnio sestri Meri Džozef Prajs.
Prišao im je kapetan, neispavan, kao da je pred moždanim
udarom, prskajući pljuvačku i brendi dok je govorio: „Kako
se usuđujete da raspolažete brodskom imovinom?“
Stoun je skočio na noge i u tom trenutku podsetio je sestru
Meri Džozef Prajs na školarca željnog tuče. Stoun je streljao
kapetana tako prodornim pogledom da je ovaj počeo s
mukom gutati pljuvačku i najzad ustuknuo. „Baciti ovu kutiju
je bolje za čovečanstvo, ali je gore za ribe. Reci samo još
jednu reč pa ću te prijaviti da prevoziš putnike bez ikakve
medicinske opreme.“
„Pristao si na pogodbu.“
„A ti si počinio ubistvo“, odvratio je Stoun pokazujući na
Anđali.
Kapetanovo lice izgubi čvrstinu pa su mu se obrve, kapci,
nos i usne razleteli i razlili kao vodopad.
Sad je Tomas Stoun preuzeo dužnost da sedi uz Anđalin
krevet, ali je uspeo i da izlazi i pregleda sve ostale na brodu,
pristali oni na pregled ili ne. Odvojio je obolele od groznice
od zdravih. Vodio je podrobne beleške, nacrtao mapu
prostorija na Kolongutu i slovom X označio sva mesta na
kojima se groznica pojavila. Zahtevao je da se sve kabine
dezinfikuju dimom. Način na koji je naređivao putnicima i
raspoređivao ih razbesneo je zlovoljnog kapetana, ali ako je i
bio svestan toga, Tomas Stoun nije obraćao pažnju. Sledećih
dvadeset četiri časa uopšte nije spavao – u određenim
razmacima pregledao je sestru Anđali, proveravao stanje
ostalih, bdeo. I jedan stariji par se bio prilično ozbiljno
razboleo. Sestra Meri Džozef Prajs se nije micala od njih.
Dve nedelje pošto su isplovili iz Kočina, Kolongut se dovukao
u luku Aden. Kapetan Grk je jednom mornaru s Madagaskara
naredio da podigne portugalsku zastavu, pod kojom je brod
plovio, ali Kolongut je zbog groznice stavljen u karantin po
propisu, s portugalskom zastavom ili bez nje. Lađa je
usidrena na odstojanju, odakle su, kao izgnani gubavci,
mogli samo da gledaju grad. Stoun se posvađao sa
službenikom lučke kapetanije, nekim Škotom, koji je pristao
uz brod, rekavši mu kako će ga – ako ne donese lekarski
pribor, boce Ringerovog rastvora za intravensku terapiju i
sulfa-preparate – on, Tomas Stoun, smatrati odgovornim za
smrt građana Komonvelta koji se nalaze na brodu. Sestra
Meri Džozef Prajs se divila njegovim neuvijenim rečima, koje
su kazane i u njeno ime. Kao da je Stoun zamenio Anđali na
mestu njene jedine saveznice i prijateljice na ovom
zlosrećnom putovanju.
Kad su ih snabdeli onim što su tražili, Stoun je najpre otišao
sestri Anđali. Zadovoljivši se najjednostavnijim
antisepticima, jednim potezom skalpela razotkrio je veliku
potkožnu venu tačno na mestu gde je ulazila u nožni članak
sestre Anđali. Uvukao je iglu u klonuli krvni sud koji je inače
trebalo da bude debeo poput olovke. Pričvrstio je iglu
poveskom, brzo odvezavši čvorove. Uprkos infuziji
Ringerovog laktata i sulfa-preparata, Anđali nije pustila ni
kap mokraće niti pokazala ikakvog znaka poboljšanja.
Kasnije te večeri umrla je u jezivoj provali smeha, kao i ono
dvoje drugih, starac i starica, svi u rasponu od nekoliko sati.
Sestru Meri Džozef Prajs su te smrti zbunile jer ih nije
očekivala. Zaslepelo ju je ogromno uzbuđenje koje ju je
obuzelo kad je Tomas Stoun ustao i došao da pregleda
Anđali. Nekontrolisano je drhtala.
U sumrak su sestra Meri Džozef Prajs i Tomas Stoun gurnuli
umotana tela preko ograde palube, bez ikakve pomoći
sujeverne posade koja nije ni pogledala u njihovom pravcu.
Sestra Meri Džozef Prajs je bila neutešna pa se bedem
hrabrosti koji je podigla raspao kad je telo njene prijateljice
pljusnulo u vodu. Stoun je stajao pored nje ne znajući šta da
radi. Lice mu je potamnelo od besa i sramote što nije bio u
stanju da spase sestru Anđali.
„Kako joj zavidim“, rekla je sestra Meri Džozef Prajs kroz
poslednje suze, pošto su joj umor i neispavanost odvezali
jezik. „Sad je s našim Gospodom. To je svakako bolje mesto
od ovog.“
Stoun je zadržao smeh. Za njega je ovakva tugaljivost bila
simptom bunila. Uzeo ju je za ruku i odveo u svoju sobu,
stavio je da legne i rekao joj da se odmori, da je to
doktorovo naređenje. On je seo na viseći ležaj i posmatrao
kako je obuzima san, jedini izvestan blagoslov u životu, a
onda je pohitao da ponovo pregleda članove posade i sve
putnike. Doktoru Tomasu Stounu, hirurgu, san nije bio
potreban.
Dva dana kasnije, budući da se nisu javili novi slučajevi
groznice, konačno im je bilo dozvoljeno da se iskrcaju sa
Kolonguta. Pre nego što su sišli na obalu, Tomas Stoun je
potražio sestru Meri Džozef Prajs. Našao ju je kako, crvenih
očiju, sedi u kabini koju je delila sa sestrom Anđali. Bili su joj
mokri i lice i brojanice koje je čvrsto stiskala. S
iznenađenjem je primetio ono što ranije nije zapazio: da je
neobično lepa, krupnih očiju, duševnih i izražajnih više nego
što oči imaju pravo da budu. Osetio je vrućinu u licu i jezik
mu je otkazao poslušnost. Skrenuo je pogled na pod, na
njenu putnu torbu. Kad je konačno progovorio, izustio je:
„Tifus.“ Tražio je po knjigama i mnogo o tome razmišljao.
Videvši da je zbunjena, ponovio je: „Nesumnjivo tifus.“
Očekivao je da će se od same te reči, od dijagnoze, ona
osećati bolje, ali umesto toga oči su joj se ponovo napunile
suzama. „Najverovatnije tifus – naravno, to bi se dalo
proveriti analizom seruma“, promucao je.
Pomerao je stopala, prekrštao i razdvajao ruke. „Ne znam
kuda ćete, sestro, ali ja sam se zaputio u Adis Abebu... to je
u Etiopiji“, kazao je mumlajući sebi u bradu. „U bolnicu...
koja bi cenila vaše usluge kada biste došli.“ Pogledao ju je i
ponovo pocrveneo, jer zapravo ništa nije znao o bolnici u
koju ide, pa ni to da li bi tamo njene usluge bile od koristi, i
zato što je osećao da te vlažne crne oči čitaju svaku njegovu
misao.
Ali sestra Meri Džozef Prajs je ćutala zbog svojih misli. Setila
se kako se molila za njega i za Anđali, i kako joj je Bog
uslišio molitve za samo jedno od njih. Stoun je tad ustao kao
vaskrsli Lazar i svim svojim bićem se uneo u to da postavi
tačnu dijagnozu groznice. Upao je u prostorije posade,
posvađao se s kapetanom, ljutio se i pretio. Vladao se
pogrešno u očima sestre Meri Džozef Prajs, ali nastojeći da
postigne ispravan cilj. Njegova silovita strast za nju je bila
otkriće. U bolnici Medicinskog fakulteta u Madrasu, gde je
bila na obuci za medicinsku sestru, hirurzi specijaliste (koji
su u to vreme uglavnom bili Englezi) lebdeli su ozbiljni i na
odstojanju od pacijenata, dok su hirurzi asistenti i stariji i
mlađi hirurzi stažisti (koji su svi bili Indijci) išli za njima u
koloni kao pačići. Pokatkad joj se činilo da su toliko
usredsređeni na bolest da su im pacijent i njegove tegobe
bili sporedni. Tomas Stoun je bilo drugačiji.
Osetila je da taj poziv da mu se pridruži u Etiopiji nije
uvežbavao unapred. Reči su mu izletele pre nego što je
mogao da ih zaustavi. Šta da radi? Sveta Ama je pronašla
izvesnu belgijsku kaluđericu koja je bila raskinula sa svojim
redom i napravila neznatno, veoma nesigurno uporište u
Adenu, u Jemenu, uporište koje je dospelo u opasnost zbog
redovničinog lošeg zdravlja. Sveta Ama je isplanirala da
sestra Anđali i sestra Meri Džozef Prajs počnu na tom mestu,
nad afričkim kontinentom, te da od belgijske kaluđerice
saznaju sve što budu mogle o radu u toj neprijateljskoj klimi.
Odatle je, nakon prepiske s Amom, trebalo da sestre krenu
na jug, ne u Kongo (u kome su već bili Francuzi i Belgijanci),
niti u Keniju, Tanganjiku, Ugandu ili Nigeriju (na sve te duše
su šapu već stavili anglikanci, koji ne vole konkurenciju), već
možda u Ganu ili u Kamerun. Sestra Meri Džozef Prajs se
pitala šta bi Sveta Ama rekla za Etiopiju.
Vizija Svete Ame sad je izgledala kao pusti san, poslanički
evangelizam koji toliko nije imao veze sa stvarnim stanjem
da je sestru Meri Džozef Prajs bilo sramota da to i pomene
Tomasu Stounu. Umesto toga je kazala, slomljenim,
bespomoćnim glasom: „Imam naređenje da se javim u
Adenu, doktore. Ipak, hvala vam. Hvala vam za sve što ste
učinili za sestru Anđali.“ On se pobunio rekavši da nije učinio
ništa.
„Učinili ste više nego što bi moglo da učini bilo koje ljudsko
biće“, rekla je i obema rukama uzela njegovu pa je zadržala
u svojima. Pogledala ga je u oči. „Neka vas Bog blagoslovi i
neka bude uz vas.“
Pod rukom je osetio brojanicu i dalje upletenu oko njenih
prstiju, mekoću njene kože vlažne od suza. Prisetio se njenih
ruku na sebi, kako ga oblače, kako mu čak i glavu drže dok
povraća. Sećao se njenog lica okrenutog ka nebesima, kako
peva i moli se za njegov oporavak. Osetio je kako mu se
toplota razliva po vratu pa je znao da ga boja lica odaje i po
treći put. Njene su oči izražavale bol, i tek kad joj se sa
usana oteo uzvik, shvatio je da joj suviše jako stiska ruke i
da joj brojanice drobe zglavke prstiju. Odmah ju je pustio.
Usne su mu se rastvorile, ali ništa nije rekao. Samo je naglo
otišao.
Sestra Meri Džozef Prajs nije mogla ni da se makne. Ruke su
joj bile crvene i zabolele su je. Osećala je taj bol kao dar,
kao blagoslov, do te mere opipljiv da joj se popeo uz
podlaktice pa dalje, do grudi. Ono što, međutim, nije mogla
da podnese bio je osećaj da joj je nešto životno važno
iščupano iz grudi kad je on otišao. Htela je da se uhvati za
njega, da mu vikne da ne odlazi. Pre toga je mislila kako je
njen život u službi Boga potpun. A sad je videla kako je u
njenom životu neka praznina za koju nije ni znala da postoji.
Istoga časa kad je s Kolonguta zakoračila na tlo Jemena,
sestra Meri Džozef Prajs je poželela da se nikad nije iskrcala.
Kako je samo bilo besmisleno što je žudela da izađe na
obalu svih onih dana dok su bili u karantinu. Aden, Aden,
Aden – o njemu nije znala ništa pre ovog putovanja, pa čak
ni sada za nju nije predstavljao ništa više od egzotičnog
imena. Ali od mornara na Kolongutu je saznala da se teško
može ići bilo kuda u svet bez zaustavljanja u Adenu.
Strateški položaj te luke ranije je služio britanskoj vojsci.
Sada je status slobodne carinske zone od nje stvorio mesto
za kupovinu i za presedanje iz jednog broda u drugi. Aden je
bio kapija u Afriku; iz Afrike je predstavljao kapiju u Evropu.
Sestri Meri Džozef Prajs je izgledao kao kapija u pakao.
Grad je istovremeno izgledao mrtav i u neprestanom
pokretu, kao prekrivač na trulom lešu koji se migolji zbog
crva. Pohitala je glavnom ulicom da bi omamljujuću vrelinu
zamenila senovitim uskim uličicama. Zgrada je izgledala kao
da je isklesana od vulkanske stene. Među pešacima vrludala
su kolica neverovatno visoko natovarena bananama,
ciglama, dinjama, a jedna su čak nosila dva gubavca. Pored
nje je prošla pognuta, velom zabrađena starica noseći na
glavi malu peć na ugalj u kojoj je tinjala vatra. Ali na taj
prizor niko nije obraćao pažnju jer su svi piljili u tamnoputu
kaluđericu koja je koračala među njima. Zbog svog
nepokrivenog lica osećala se kao da je potpuno gola.
Posle sat vremena, tokom kojeg je osećala kako joj koža buja
kao testo u rerni, i nakon što su je upućivali čas u ovom čas
u onom pravcu, sestra Meri Džozef Prajs stiže pred jedna
vratašca na kraju uličice nalik pukotini. Na kamenom zidu se
nalazio trag u vidu obrisa nekakve table nedavno uklonjene.
U sebi se pomolila, duboko udahnula i zakucala. Uzvikom joj
je odgovorio neki čovek promuklog glasa, i sestra Meri
Džozef Prajs to protumači kao poziv da uđe.
Ugledala je Arapina bez košulje kako sedi pored sjajne vage.
A svuda oko njega, dosežući sve do tavanice, bile su velike
bale uvezanog lišća.
Stao ju je gušiti težak miris staklene bašte. Za nju je miris
kata* bio nov: uglavnom nalik mirisu trave, ali s izvesnom
primesom začina u pozadini.
Arapinu je brada bila tako crvena od kane da je pomislila
kako je iskrvario. Oči su mu bile iscrtane kao u žene,
podsećajući je na Saladina, koji je sprečio krstaše da
zauzmu Svetu zemlju. On odmeri pogledom mlado lice
zatočeno u beli kaluđerski veo, a onda mu oči s debelim
kapcima odlutaše na gledstoun torbu u njenoj ruci. Telo mu
se nadimalo dok se prostački smejao kroz zlatne zube,
smehom koji se presekao kad je video da će se kaluđerica
srušiti. Smestio ju je da sedne i naredio da donesu vode i
čaja. Kasnije, mešavinom jezika znakova i nekakvog
nerazumljivog engleskog, saopštio joj je kako je belgijska
kaluđerica koja je ovde živela iznenada umrla. Kad je to
rekao, sestru Meri Džozef Prajs je ponovo obuzela drhtavica
te je osetila neku duboku slutnju kao da u tom stakleniku
čuje korake kroz suvo lišće. U Bibliji je nosila sliku sestre
Beatris i sad je u mislima videla to lice, kako se preobražava
u posmrtnu masku, a zatim u Anđalino lice. Prisilila je sebe
da pogleda tog čoveka u oči, ne bi li dokučila šta joj govori.
Od čega? Ko u Adenu još pita „od čega“? Jednog dana si
dobro, dugovi su ti plaćeni, žene su ti srećne, veličaš Alaha,
a već sutradan te ščepa groznica i, ako ti otvori kožu vrućini
kojoj je odolevala sve ove godine, umreš. Od čega? Nije
važno od čega. Od upale kože! Od kuge! Od malera, ako ti
je draže. Čak i od sreće.
Zgrada je bila njegova. Stabljike zelenog kata sevale su mu
u ustima dok je govorio. Staru kaluđericu nije mogao da
spase njen Bog, kazao je gledajući naviše i upirući prstom u
tavanicu, kao da On tamo čuči. Oči sestre Meri Džozef Prajs
su nevoljno pratile njegov pogled pre nego što se pribrala. U
međuvremenu su njegove mutne oči spustile pogled s
tavanice na njeno lice, njene usne, i na njene grudi.
O majčinoj sudbini znam ovoliko zato što je to poteklo s
njenih usana do ušiju drugih, a potom do mojih. Ali njena
priča se zaustavlja u Adenu. Naglo se prekinula u onoj
staklenoj bašti.
Jasno je, međutim, jedno: da je na putovanje krenula s
verom da Bog odobrava njenu misiju i da će je za nju
opremiti i zaštititi je. Ali, u Adenu joj se nešto dogodilo. Niko
nije znao šta tačno. Tamo je, međutim, shvatila da Bog ume
da bude i osvetoljubiv i surov, čak i prema onima koji su mu
verni. Đavo se ukazao u modroljubičastoj, iskrivljenoj
posmrtnoj maski sestre Anđali, ali Bog je to dozvolio. Za
Aden je mislila da je grad zla, u kom je Bog poslao satanu da
joj pokaže koliko je svet loman i nepotpun, kako je krhka
ravnoteža između zla i dobra i kako je bila naivna u svojoj
veri. Njen otac je imao običaj da kaže: „Ako hoćeš da
nasmeješ Boga, ispričaj mu svoje planove.“ Osetila je
sažaljenje prema Svetoj Ami, čiji je san o prosvetljenju Afrike
bio taština koja je Anđali koštala života.
Dugo vremena sam znao samo ovo: nakon neodređenog
perioda, možda od nekoliko meseci ili čak od godinu dana,
moja majka, kojoj je bilo devetnaest godina, nekako je
umakla iz Adena pa pošla kopnom, verovatno do zidinama
opasanog drevnog grada Harara u Etiopiji, ili možda u
Džibuti, iz kog je vozom ušla u Etiopiju, pa preko Dire Dave
dospela u Adis Abebu.
Znam da se priča nastavlja kad je stigla u bolnicu Mising.
Neko je triput polako zakucao na vrata Upraviteljičine
kancelarije. „Uđite“, rekla je Upraviteljica i tom jednom rečju
skrenula sudbinu Misinga u pravcu koji niko ni zamisliti nije
mogao. Bilo je to na početku sezone pljuskova, kad je grad
zabezeknut i potčinjen vlazi, i kad posle mnogo sati i mnogo
dana počinju da vam se priviđaju zvuci i slike. Upraviteljica
se upitala da li time može objasniti viziju prelepe tamnopute
kaluđerice koja je stajala, jedva se držeći na nogama, na
vratima.
Upraviteljica je pogled tih upalih, netrepćućih smeđih očiju
osećala na licu kao tople ruke. Zenice su im bile proširene
kao da su joj – kasnije će misliti Upraviteljica – užasi
putovanja još sveži u pamćenju. Donja usna joj je bila
otečena kao da će pući na najmanji dodir. Monaški veo,
pritegnut ispod brade, uokvirivao joj je lice kao ovalni ram,
ali nikakva tkanina nije mogla sputati revnost na tom licu,
niti prikriti povređenost i zbunjenost. Njena sivosmeđa
monaška haljina je nekad morala biti bela. A kako se
Upraviteljičin pogled spuštao naniže, ugledala je mrlju sveže
krvi na mestu gde se sastaju noge.
Prikaza je bila bolno mršava ali odlučna, i činilo se da je
pravo čudo što uopšte može da govori kad je izrekla glasom
otežalim od iscrpljenosti i tuge: „Žudim da počne vreme
razumevanja, vreme slušanja Boga dok govori zajednici
svojoj i kroz nju. Ištem molitve vaše i da mi dozvoljeno bude
da ostatak života provedem u Njegovom Euharističnom
Prisustvu te da pripremim dušu svoju za veliki dan
sjedinjenja između neveste i Mladoženje.“
Upraviteljica je prepoznala molepstvije iskušenice koja ulazi
u red, reči koje je i sama izgovorila pre mnogo godina.
Odgovorila je nesvesno, kao i njena majka igumanija nekada
davno: „Uđi u radost Gospodnju.“
I tek kad se neznanka skljokala uz dovratak, Upraviteljica se
prenula iz zanosa i pohitala oko stola da je prihvati. Glad?
Iscrpljenost? Gubitak menstrualne krvi? Šta je posredi?
Sestra Meri Džozef Prajs nije imala nikakvu težinu u
Upraviteljičinim rukama. Stavili su neznanku u krevet. Ispod
vela, kapice i monaške haljine otkrili su krhki grudni koš i
naduven stomak. Devojčica! Ne žena. Da, devojčica koja
samo što se oprostila od detinjstva. Devojčica čija kosa nije
bila ošišana kratko kao kod većine kaluđerica, već je bila
dugačka i gusta. Devojčica sa (kako su mogli da ne
primete?) prerano sazrelim grudima.
U Upraviteljici su se probudili svi materinski instinkti pa je
bdela uz nju. I bila je uz mladu kaluđericu kad se ova
probudila u noći, užasnuta i u bunilu, čvrsto se držeći za
Upraviteljicu, i shvatila da je na bezbednom. „Dete, dete,
šta ti se to dogodilo? Sve je u redu. Sad si bezbedna.“
Takvim ju je umirujućim rečima Upraviteljica tešila, ali bilo je
potrebno da prođe nedelju dana pre nego što je mlada
redovnica smela da spava sama, i još jedna sedmica pre no
što joj se vratila boja u lice.
Kad su se pljuskovi završili i kad je sunce okrenulo lice
gradu, kao da ga ljubi, sve mu nadoknađuje i kaže kako je to
ipak njegov omiljeni grad, za koji čuva svoje najradosnije
svetlo, svetlo bez oblaka, Upraviteljica je izvela sestru Meri
Džozef Prajs napolje. Da je upozna sa stanovnicima Misinga.
Njih dve su prvi put ušle u operacionu salu broj tri i
zapanjena Upraviteljica je gledala kako se strog i ozbiljan
izraz lica njenog novog hirurga Tomasa Stouna raspada i
menja u nešto nalik sreći kad je ugledao sestru Meri Džozef
Prajs. Porumeneo je, uzeo ruku mlade redovnice u svoju i
stiskao je sve dok joj nisu navrle suze.
Moja majka je tad morala znati da će zauvek ostati u Adis
Abebi, u bolnici Mising i u prisustvu ovog hirurga. Da radi za
njega i njegove pacijente, da mu bude vešta asistentkinja –
bila je dovoljna ambicija, ambicija bez oholosti i Božja volja,
nešto što ona ume i može, što je logično. Povratak u Indiju
preko Adena bilo je teško i zamisliti.
Narednih sedam godina, koliko je živela i radila u bolnici
Mising, sestra Meri Džozef Prajs je retko govorila o svome
putovanju, a nikad o razdoblju provedenom u Adenu. „Kad
god bih pomenula Aden“, pričala je Upraviteljica, „tvoja
majka bi brzo pogledala preko ramena kao da je juri i stiže
Aden ili ono, ma šta to bilo, što je tada ostavila za sobom.
Strava i užas na njenom licu odvraćali su me od toga da
pitam ponovo. Ali me je to i plašilo, mogu ti reći. Rekla bi
samo: ’Božja volja je bila da dođem ovamo, Upraviteljice. Ne
znamo puteve Gospodnje.’ U takvom odgovoru nije bilo
nedostatka poštovanja. Verovala je da od svog života treba
da načini nešto lepo kao dar Bogu. On ju je doveo u Mising.“
Tako veliki i presudno važan jaz u nečijem životu, naročito u
tako kratkom životu, već sam po sebi privlači pažnju.
Biograf, ili pak sin, mora duboko da kopa. Možda je znala da
će potraga između ostalog uticati na to da se bavim
medicinom, ili da nađem Tomasa Stouna.
Ušavši u operacionu salu broj tri, sestra Meri Džozef Prajs se
primila dužnosti koja će potrajati do kraja njenog života.
Ogrtala je doktora Stouna, stavljala mu masku i rukavice, i
stajala preko puta njega, s druge strane stola, kao njegova
prva asistentkinja, povlačeći mali retraktor kako bi bolje
video, presecajući konac kad bi joj pokazao kraj, i
predviđajući kad će mu trebati irigacija ili sukcija. Već posle
nekoliko nedelja majka je pokrivala oba mesta: sestre
instrumentarke i prve asistentkinje, kad god bi sestra
instrumentarka bila odsutna. Ko je bolje od prve
asistentkinje znao kada doktor Stoun želi skalpel za oštar
rez, a kad mu je dovoljna gaza obmotana oko prsta? Kao da
je imala dvodomni um, koji joj je jednom polovinom
omogućavao da bude instrumentarka i hitro prenosi
instrumente sa tasa do njegovih prstiju, dok je drugom
polovinom služila kao Stounova treća ruka i podizala jetru ili
sklanjala u stranu i pridržavala omentum, lojavu prečagu
koja štiti creva, ili je pak vrhom prsta gurala natečeno tkivo
kako bi Stoun video gde potom treba da zabode iglu.
Upraviteljica je imala običaj da proviri i posmatra. „Pravi
balet, dragi moj Marione. Nebeski par. U potpunoj tišini“,
govorila je Upraviteljica. „Nije tražio instrumente niti je
govorio ’briši’, ’seci’ ili ’sukcija’. Ona i Stoun... Nikad nisi
video ništa brže. Valjda smo ih samo mi usporavali jer nismo
dovoljno brzo skidali pacijente sa stola i donosili nove.“
Sedam godina su Stoun i sestra Meri Džozef Prajs radili u
istom ritmu. Kad je operisao kasno noću i sve do jutra, ona
je bila naspram njega, postojanija od njegove sopstvene
senke, odana, stručna, nikad se nije žalila i nikad nije bila
odsutna. Sve do onoga dana kada smo moj brat i ja najavili
naše prisustvo u njenoj utrobi i našu nezaustavljivu želju da
hranu placente zamenimo njenim grudima.
 GLAVA2

Bez jednog prsta

Tomas Stoun je u bolnici Mising važio za naizgled tihog ali
žestokog, čak i tajanstvenog čoveka, premda bi doktor Goš,
internista specijalista i devojka za sve, to osporio rečima:
„Teško da možeš nazvati tajanstvenim čoveka koji za sebe
samog predstavlja tajnu.“ Kolege doktora Stouna bili su
navikli da ne obraćaju pažnju na njegovo držanje, koje bi
nekom nepoznatom moglo izgledati kao mrzovoljno i
nabusito, znajući da je on zapravo krajnje stidljiv. Van
operacione sale broj tri bio je smušen i nespretan, dok je u
njoj bio usredsređen i okretan, kao da su mu samo u sali telo
i duša jedno, a um usaglašen sa spoljašnjim okolnostima.
Kao hirurg, Stoun je bio čuven po svojoj brzini, hrabrosti,
odvažnosti, smelosti, maštovitosti i hladnokrvnosti u
situacijama krajnje nužde. A te je svoje veštine prekalio na
stanovništvu punom poverenja, koje se nije žalilo, jedno
vreme u Indiji a potom u Etiopiji. Međutim, kad je sestra Meri
Džozef Prajs, njegova asistentkinja tokom sedam godina,
počela da se porađa, sve su te vrline netragom nestale.
Na dan našeg rođenja, Tomas Stoun je stajao iznad mladog
momka čiji se trbuh spremao da otvori; a onda mu je
snebivljivi udarac po ruci saopštio da nasuprot njemu ne
stoji sestra Meri Džozef Prajs već neko drugi. „Nemoguće“,
kazao je kad mu je skrušeni glas objasnio da se sestra Meri
Džozef Prajs ne oseća dobro. U prethodnih sedam godina
nijednom se nije desilo da on tu stoji sam, bez nje. Njeno
odsustvo mu je odvlačilo pažnju i izluđivalo ga kao kad mu
graška znoja upadne u oko dok operiše.
Stoun nije podizao pogled dok je izvodio početni rez. Koža.
Salo. Vezivno tkivo. A onda je tupom disekcijom izložio
trbušnu maramicu što se sjaji, te onda i nju zasekao. Prst
mu je kroz taj otvor skliznuo u trbušnu šupljinu i izvukao
slepo crevo. Nepomičan, prilikom svakog koraka morao je da
čeka delić sekunde, ili da maše rukom tražeći drugi
instrument umesto pruženog. Brinuo je za sestru Meri
Džozef Prajs, iako je bio nesvestan toga da brine i mada bi
to nerado priznao.
Pozvao je učenicu, mladu i nervoznu devojku iz Eritreje.
Zamolio ju je da potraži sestru Meri Džozef Prajs i da je
podseti kako lekari i medicinske sestre ne mogu sebi da
priušte luksuz da se razbole. „Pitajte je“ – prestravljena,
učenica je micala usnama dok se trudila da naizust zapamti
poruku – „lepo je pitajte da li...“ Sad su mu oči bile slobodne
da pogledaju učenicu, pošto je prstom pregledao mladićevu
utrobu bolje od bilo kog para očiju. „...da li se seća da sam
se vratio u operacionu salu već sutradan pošto sam
amputirao sebi prst.“
Taj se događaj zbio pet godina pre toga i predstavljao je
važnu prekretnicu u Stounovom životu. Sam je sebi zabio
zakrivljenu iglu na držaču u jagodicu desnog kažiprsta dok je
obrađivao inficirani i gnojni trbuh. Smesta je skinuo rukavicu
i hipodermičkom iglom ubrizgao akriflavin, tačno jedan
mililitar rastvora, razblažen u razmeri 1:500, tragom kojim
ga je igla zaparala. A onda je ubrizgao tečnost i svuda u
okolno tkivo. Narandžasta boja je preobrazila prst u veliku
lizalicu. Ali uprkos ovim merama, za svega nekoliko sati,
podmukla crvena linija krenula je da se širi od vrha prsta pa
do tetive u dlanu. Iako je pio tablete sulfatrijada, a kasnije,
na Gošovo navaljivanje, i primio injekcije dragocenog
penicilina u zadnjicu, na ručnom zglobu su mu se pojavile
jarkocrvene pruge (pokazatelj infekcije streptokokama), a
epitrohlearni limfni čvor iza lakta uvećao se do veličine
loptice za golf. Od rigora su mu zubi cvokotali i krevet mu se
tresao. (Ovo je kasnije postalo aforizam u njegovom
čuvenom udžbeniku, stounizam – kako su ga zvali čitaoci:
„Kad zubi cvokoću – to je jeza, a kad se krevet trese – to je
pravi rigor.“) Brzo je doneo odluku: da amputira sopstveni
prst pre nego što se infekcija proširi dalje, i da to uradi sâm.
Učenica je čekala ostatak poruke dok je Stoun izvlačio
crvoliko slepo crevo kroz rez, da bi se potom uspravio kao
ribar koji je izvukao ulov na dok. Krvarenje na nekoliko
mesta Stoun je zaustavio hemostatima, kao lovac što skida
ispaljene mete, istovremeno klemujući krvne sudove
apendiksa. Vezao ih je poveskom tako brzo da mu pokrete
niste mogli pratiti golim okom, sve dok svi viseći hemostati
nisu uklonjeni.
Stoun je podigao desnu ruku da je učenica vidi. Pet godina
nakon amputacije ruka je izgledala varljivo normalno, tek bi
se pri pažljivijem zagledanju videlo da jedan prst nedostaje.
Ključ ovog estetski zadovoljavajućeg rezultata bila je
činjenica da je uklonjena i metakarpalna glava – zglob u
korenu amputiranog prsta – pa tako nije bilo nikakvog
patrljka koji bi kvario ono V između palca i srednjeg prsta.
Izgledalo je kao da su se prsti jednostavno pomerili za jedno
mesto. Uobičajene rukavice s četiri prsta dodatno su
podržavale ovu iluziju normalnosti. Daleko od toga da mu to
bude nedostatak i prepreka, mogao je rukom da isputuje
šupljine i tkiva onako kako drugi nisu mogli, i razvio je
spretnost srednjeg prsta kao da je kažiprst. To i dodatna
činjenica da je srednji prst duži od pređašnjeg kažiprsta,
značilo je da je kadar da izvuče slepo crevo iza cekuma
(početka debelog creva) veštije od bilo kog drugog hirurga.
Mogao je samo prstima bezbedno da dopre do
najnepristupačnijeg udubljenja ležišta jetre, gde su drugi
hirurzi morali da pribegavaju držaču igle. Potonjih godina, u
Bostonu, često je pridikovao svojim stažistima sledećim
rečima: „Semper per rectum, per anum salutem“, ako ne
staviš unutra prst, posle će tu stati celo stopalo, ističući
svoje reči podignutim nekadašnjim srednjim prstom, sad
unapređenim u status kažiprsta.
Oni koje je obučavao Stoun nikad nisu previđali rektalni
pregled kod svojih pacijenata, ne samo zato što im je Stoun
ulio u glavu da se zloćudni tumori debelog creva uglavnom
nalaze u rektumu ili u sigmoidnom delu, mnogi u dosegu
prsta, već i zato što su znali da će dobiti otkaz zbog takvog
propusta. Godinama kasnije, u Americi je kružila priča o
jednom Stounovom učeniku, čoveku koji se prezivao
Blesing,* i koji se, nakon što je pregledao nekog pijanicu u
dežurnoj službi i pošto se pobrinuo za ono zbog čega su ga
dovezli, vratio u svoju lekarsku sobu. Upravo se spremao da
zaspi kad se setio da nije obavio rektalni pregled. Mučen
grižom savesti i strahom da će njegov šef to nekako saznati,
ustao je i izašao u noć. Blesing je našao pacijenta u jednom
baru i ovaj je pristao da za jedno pivo spusti pantalone i
dozvoli pregled prstom – da bude „blagosloven“, kako su
kasnije opisivali taj događaj – pa je savest mladog lekara tek
tad bila umirena.

***

Učenica u operacionoj sali broj tri, onog dana kad je počeo

porođaj sestre Meri Džozef Prajs, bila je lepuškasta – ne,
prelepa – mlada Eritrejka. Zbog njene ozbiljnosti i
posvećenosti koju je pokazivala u obuci, ljudi su nažalost
zaboravljali njenu mladost i previđali njen izgled.
Učenica je požurila da nađe moju majku, ni na časak ne
zastavši da razmisli o tome koliko je prikladna poruka koju
nosi sestri Meri Džozef Prajs. Stounu, naravno, nikad ni na
pamet ne bi palo da poruka može biti uvredljiva. Kao što je
to često slučaj s darovitim ali stidljivim ljudima, Stounu su
uopšte uzevši opraštali ono što je doktor Goš nazvao
njegovom socijalnom retardiranošću. Velike pukotine, kakve
bi prilikom operacije creva bile kobne, zanemarivane su kad
bi se pojavile kod ličnosti poput njega; njemu nisu
predstavljale smetnju, a druge su samo razdraživale.
U vreme našeg rođenja učenica je bila mlađa od osamnaest
godina, i ispoljavala je težnju da pomeša papirologiju i
uredno vođenje istorija bolesti i izveštaja (kako bi ugodila
Upraviteljici) sa stvarnom negom pacijenta.
Bila je veoma ponosna na to što je najstarija od pet učenica
u školi za obuku bolničarki pri bolnici Mising, i uglavnom je
uspevala da odagna iz misli činjenicu da je seniorka samo
zato što u stvari ponavlja godinu, odnosno, kako bi se
slikovito izrazio doktor Goš, zato što je „u dugoročnom
planu“.
Pošto je ostala siroče u epidemiji velikih boginja, koje su joj,
osim toga, ostavile i jedva primetan Mesečev predeo na
obrazima, učenica je od najranije dobi usmerila sebe na
krajnju marljivost, u čemu su je ohrabrivale i podsticale i
italijanske kaluđerice, sestre Nigricije (Afrike), koje su je
odgajile u jednom sirotištu u Asmari. Mlada učenica je
ispoljavala marljivost kao da to nije obična vrlina već dar
Božji, kao beleg ili prekobrojni nožni prst. Ono što je
obećavala to je i pokazala jedreći kroz crkvenu školu u
Asmari, preskačući razrede, tečno govoreći književni
italijanski jezik (za razliku od one kafansko-filmske verzije
koju govore mnogi Etiopljani, u kojoj su gotovo potpuno
izostavljeni predlozi i zamenice), kadra da odrecituje
napamet čak i tablicu množenja do devetnaest.
Moglo bi se reći da je prisustvo učenice u bolnici Mising bila
istorijska slučajnost. Njen rodni grad Asmara bio je
prestonica Eritreje, zemlje koja je bila italijanska kolonija još
od davne 1885. godine. Italijani su pod Musolinijem 1935.
izvršili invaziju na Etiopiju iz Eritreje, a svetske velesile nisu
htele da se mešaju. Kad se udružio s Hitlerom, Musolinijeva
sudbina bila je zapečaćena i snage pukovnika Vingejta su do
1941. porazile Italijane i oslobodile Etiopiju. Saveznici su
etiopskom caru Hajlu Selasiju dali neobičan dar: staru
italijansku koloniju Eritreju stavili su pod protektorat
novooslobođene Etiopije. Car je naporno lobirao da postigne
taj cilj, kako bi njegova kopnena zemlja imala luku Masava,
a da ne pominjemo divni grad Asmaru. Britanci su možda
želeli da kazne Eritrejce zbog njihove dugotrajne saradnje s
Italijanima; eritrejski askeri,* njih na hiljade, bili su deo
italijanske vojske boreći se protiv svojih crnih suseda i ginući
uz svoje bele gospodare.
Za Eritrejce je predaja njihove zemlje Etiopiji bila
nezamisliva rana, isto kao kad bi oslobođenu Francusku dali
Engleskoj samo zato što su narodi obe zemlje beli i jedu
kupus. Kad je, nekoliko godina kasnije, car pripojio tu zemlju
svojoj, Eritrejci su smesta počeli gerilski rat za oslobođenje.
Ali bilo je i nekih prednosti u tome što je Eritreja u sastavu
Etiopije: učenica je dobila stipendiju za jedinu školu za
bolničarke u zemlji, koja se nalazila u Adis Abebi, u Misingu.
Bila je prva mlada osoba iz Eritreje koja je dobila tu nagradu.
Ipak nije sudbina učenicu stavila u neugodan položaj kad je
stigla do stažiranja, niti pak nespretan izgovor amharskog ili
engleskog – pošto je ubrzo prevazišla sve prepreke i tečno
govorila. Otkrila je da joj memorisanje („gruvanje napamet“,
kako je to zvala Upraviteljica) ne pomaže mnogo uz
bolesničku postelju, gde se s teškom mukom borila da
razlikuje nevažno od po život opasnog. O da, umela je i
mogla da izrecituje nazive svih kranijalnih nerava, pa je to i
činila, deklamovala ih kao mantru kako bi smirila sopstvene
živce. Mogla je napamet izbrbljati sastav mešavine mistura
carminativa (jedan miligram sode bikarbone, po dva mililitra
amonijaka i tinkture kardamona, nula zarez šest mililitara
tinkture đumbira, jedan mililitar hloroforma i preko toga još
vodicu peperminta do trideset mililitara) protiv lošeg
varenja. Ali ono što nije umela i nije mogla, a ljutilo ju je jer
njenim koleginicama učenicama to s lakoćom polazi za
rukom, bilo je da razvije jedinu veštinu za koju joj je
Upraviteljica rekla da joj nedostaje: bolničarkin smisao za
procenu. U svom udžbeniku je o ovome našla samo jednu
rečenicu, do te mere tajanstvenu, i još tajanstveniju pošto ju
je napamet naučila, da je pomislila kako su je tu ubacili
samo da bi nju mučili:
Bolničarkin smisao za procenu je važniji od znanja, premda
ga znanje uvećava i izoštrava. Bolničarkin smisao za
procenu je kvalitet koji se ne može definisati, a ipak je
neprocenjivo vredan kad je prisutan i vrlo je uočljivo kada
ga nema. Da parafraziramo Oslera, medicinska sestra puna
knjiškog znanja ali bez smisla za procenu nalik je mornaru
na pučini, u odlično opremljenoj lađi, ali bez mape, bez
sekstanta i bez kompasa. (Naravno, medicinska sestra bez
knjiškog znanja i ne treba da se otiskuje na more!)
Učenica je bar u jedno bila sigurna – na pučinu se otisnula. I
bila je rešena da dokaže kako ima mapu i kompas, pa je
tako svaki zadatak shvatala kao probu svojih sposobnosti,
kao priliku da ispolji „bolničarkin smisao za procenu“ (ili pak
da sakrije njegov izostanak).
Trčala je kao da je džini jure, kroz nadsvođeni prolaz između
operacione sale i bolnice. Sa obe strane prolaza čučali si i
sedeli prekrštenih nogu pacijenti i rođaci onih što su toga
dana operisani. Jedan bosonogi muškarac, njegova žena i
dvoje male dece delili su obrok, prstima zahvatajući iz zdele
s indžerom preko koje je sipan kari od sočiva, dok je
dojenče, skriveno majčinom šamom, sisalo na grudima.
Porodica se zbunila i okrenula kad je projurila pored njih, pa
se stoga osetila važnom. U dvorištu je videla žene u belim
šamama i s jarkocrvenim i narandžastim maramama na
glavama okupljene na klupama za dnevne pacijente, sa te
razdaljine nalik kokoškama u pilićarniku.
U zgradi za medicinske sestre trkom se popela uza
stepenice pa do sobe moje majke. Kad je pokucala, nije bilo
odgovora, ali su vrata bila otključana. U zamračenoj sobi
videla je sestru Meri Džozef Prajs ispod pokrivača, lica
okrenutog zidu. „Sestro?“, pozvala ju je blagim glasom, a
kad je majka zaječala, učenica je to shvatila kao znak da je
budna. „Doktor Stoun me je poslao da vam kažem...“
Osećala je olakšanje jer se setila svih delova poruke.
Sačekala je odgovor, a kad ga moja majka nije dala, učenica
je pomislila da je ljuta na nju. „Došla sam samo zato što me
je doktor Stoun poslao. Izvinite što vas uznemiravam.
Nadam se da se osećate bolje. Da li vam nešto treba?“
Pokorno je malo sačekala, a onda izašla iz sobe. Pošto nije
bilo povratne poruke za doktora Stouna, i pošto je njen čas
pedijatrije trebalo da počne, nije se vratila u operacionu salu
broj tri.
Bilo je već rano poslepodne kad je Stoun otišao u zgradu za
medicinske sestre. Završio je apendektomiju, zatim dve
gastrojejunostomije peptičkog ulcera, tri operacije kile,
uklonio jednu cistu, obavio delimičnu resekciju štitnjače i
jedno presađivanje kože, po njegovim merilima sve mučno
sporo. Pravo mučenje. Namršten, popeo se uz stepenice.
Shvatio je da njegova brzina kao hirurga u velikoj meri zavisi
– u mnogo većoj meri nego što je mislio – od spretnosti
sestre Meri Džozef Prajs… I zašto uopšte mora da razmišlja o
tim stvarima? Gde je ona? U tome i jeste stvar. I kad će se
vratiti?
Nije bilo odgovora kad je zakucao na vrata. Bila je to soba
na uglu prvog sprata. Dojurila je laborantova žena i digla
galamu zbog muškog uljeza. Iako su Upraviteljica i sestra
Meri Džozef Prajs bile jedine kaluđerice u Misingu, ta žena se
ponašala kao da joj je uskraćen njen pravi poziv. S
maramom spuštenom nisko na čelo i s raspećem velikim
kao revolver, izgledala je kao kaluđerica. Sebe je smatrala
tobožnjom nastojnicom pansiona za bolničarke, čuvarkom
devica u Misingu. Imala je antene da oseti muški korak,
svaki takav nasrtaj na njenu teritoriju. Ali sad je, videvši ko
je posredi, ustuknula.
Stoun nikada ranije nije bio u sobi sestre Meri Džozef Prajs.
Kad je prekucavala njegove rukopise ili pravila ilustracije za
njih, ona je dolazila u njegove odaje ili u kancelariju na
klinici.
Okrenuo je kvaku i pozvao: „Sestro? Sestro!“ Dočekalo ga je
nekakvo poznato isparenje koje ga je uznemirilo, ali koje nije
mogao da odredi.
Pipanjem je potražio prekidač i opsovao kad ga nije našao.
Krenuo je, spotičući se, prema prozoru i naleteo na komodu.
Širom je otvorio jedno krilo prozora sa staklenim oknom i
gurnuo drvene prozorske kapke. Dnevna svetlost preplavila
je usku sobu.
Sunčeve zrake privukla je obična staklena tegla što je
stajala na komodi. Tečnost boje ćilibara dopirala je sve do
debelog poklopca zalivenog voskom. U prvi mah je pomislio
da je u tegli nekakva relikvija, ikonica. Jeza ga je podišla po
celom telu pre no što mu je doprlo do mozga. U tegli je,
potopljen u tečnost, s noktom stidljivo uperenim u dno
posude, okrećući se oko svoje ose kao balerina na vrhovima
prstiju, bio njegov prst. Koža oko nokta izgledala je kao stari
pergament, a jastučić je pokazivao crvenoljubičasti trag
infekcije. Osetio je čežnju, prazninu i svrab na desnom
dlanu, koji je mogao olakšati samo prst što nedostaje.
„Nisam znao…“, zaustio je okrećući se ka njenom krevetu,
ali zbog onog što je video, zaboravio je šta je hteo da kaže.
Sestra Meri Džozef Prajs je u agoniji ležala u svome uskom
krevetu. Usne su joj bile modre. Oči bez sjaja gledale su
nekuda mimo njega. Bila je mrtvački bleda. Opipao joj je
puls, koji je bio ubrzan i slab. Preplavilo ga je nepozvano
sećanje na putovanje Kolongutom sedam godina pre toga:
prisetio se groznicom izmučene sestre Anđali u komi. Nešto
hladno mu se razlilo u stomaku i grudima. Savladala ga je
emocija koju je kao hirurg retko osećao: strah.
Noge ga više nisu držale.
Pao je na kolena uz njenu postelju. „Meri?“, rekao je. Nije bio
u stanju da učini ništa drugo do da uzastopce ponavlja njeno
ime. S njegovih usana je ime sestre Meri Džozef Prajs
zvučalo kao da je ispituje, a potom kao da joj tepa, i najzad
kao priznanje ljubavi satkano od samo jedne reči. Meri?
Meri, Meri!... A ona nije odgovorila jer nije mogla da
odgovori.
Nekakva staračka obamrlost mu je savladala ruke dok su se
pružale ka njenom licu. Poljubio ju je u čelo. U toku tog
neobičnog i nezaustavljivog čina shvatio je, ne bez ponosa,
da je voli i da je on, Tomas Stoun, ne samo sposoban za
ljubav, već i da ju je voleo punih sedam godina. Zacelo je
bio slep za tu ljubav zato što se ona dogodila odmah, čim ju
je sreo na onim klizavim stepenicama, dogodila se dok ga je
negovala, kupala i pokušavala da ga oživi na Kolongutu.
Dogodila se dok ga je držala u naručju i mučeći se vukla
njegovo mrtvački teško telo u viseći ležaj, a potom ga
kašikom hranila i sa svakim zalogajem ga vraćala u život.
Dogodila se dok se saginjao nad telom sestre Anđali. Ali je
dostigla apogeju tek kad je sestra Meri Džozef Prajs došla u
Etiopiju, da radi uz njega, dostigla vrhunac da se više nikad
ne pokoleba. Ljubav tako jaka, bez plime i oseke, bez
nadolaženja i slabljenja, uistinu bez ikakvog pokreta, do te
mere da je za njega svih sedam godina ostala nevidljiva,
deo onog poretka stvari van njegove glave koji je prosto
podrazumevao.
Da li ga Meri voli? Da. U to je bio siguran. Volela ga je i voli
ga, ali prateći njega – uvek prateći njega – nikad ništa nije
rekla. A šta je on činio za sve ove godine? Jednostavno ju je
uzimao zdravo za gotovo. Meri, Meri, Meri. Za njega je čak i
zvuk njenog imena bio otkrovenje pošto je nikada nije
oslovljavao drugačije osim „sestro“. Jecao je, užasnut da je
ne izgubi, ali je i to video kao sebičnost, kao još jedan oblik
svoje potrebe za njom. Hoće li imati priliku da joj sve to
nadoknadi? Kako je mogao da bude toliko glup?
A sestra Meri Džozef Prajs gotovo da nije ni primetila njegov
dodir. Obraz joj je bio vreo uz njegov. Podigao je čaršav. I
ugledao veliki, otekli stomak.
Njegova je izreka bila da je svaki otok ženskog stomaka
trudnoća dok se ne dokaže drugačije. Ipak, njegov je um
prešao preko toga odbijajući čak i da razmotri tu mogućnost
– ovo je, najzad, kaluđerica. Umesto toga je brzo postavio
dijagnozu opstrukcije creva… ili tečnosti u trbušnoj šupljini…
ili hemoragičnog pankreatitisa… u svakom slučaju nekakve
abdominalne katastrofe…
Uspeo je nekako da prođe kroz vrata, a onda ju je, trudeći se
da joj ne udari noge o rukohvat stepeništa, dok su mu jecaji
prešli u stenjanje od napora, izneo iz zgrade pa odneo u
operacionu salu. Bila je teža nego što bi se očekivalo.
Nakon položenih pismenih ispita u Kraljevskom hirurškom
koledžu u Edinburgu, glavni ispitivač mu je na usmenom
ispitu postavio sledeće pitanje: „Koju prvu pomoć pacijent u
šoku prima preko uha?“ A njegov odgovor, koji je glasio:
„Reči utehe!“, pobrao je najviše hvale toga dana. Sad je,
međutim, umesto uverljivih i utešnih reči koje bi imale
terapeutsko, humano dejstvo, Stoun iz sveg glasa zvao u
pomoć.
Na njegove uzvike, kojima se vikom pridružila i čuvarka
devica, dojurili su svi, uključujući i čuvara Gebrua, koji je
dotrčao čak sa kapije, zajedno s kujom Kučuluom i još dva
bezimena psa.
Prizor uplakanog Stouna zaprepastio je Upraviteljicu isto
koliko i slika sestre Meri Džozef Prajs u tom strašnom stanju.
Gospode, ponovo je to uradio, bila je prva Upraviteljičina
misao.
To je bila dobro čuvana tajna: otkako je stigao u Mising,
Stoun se u dve-tri prilike napio do besvesti. Te epizode su
sve začudile, pošto je on bio čovek koji je retko pio, koji je
voleo svoj posao, za kog je i spavanje bilo gubljenje
vremena, kog su morali da opominju da ide u krevet. Ti
njegovi nastupi opijanja dolazili su iznenada poput gripa ili
nekakve užasne zaposednutosti. Prvi pacijent sa spiska već
bi bio na stolu, spreman za operaciju, ali Stouna ni od
korova. Kad su ga prvi put potražili, našli su neobrijanog
čoveka što nesuvislo brblja i koracima premerava sobu. U
tim prilikama nije ni spavao ni jeo, samo bi se usred noći
išunjao iz svojih odaja da popuni zalihe ruma. Poslednji put
se to pijano stvorenje bilo popelo na drvo pod svojim
prozorom i ostalo tamo satima mrmljajući nešto, kao ljuta
kokoška. Od pada s te visine razbio bi lobanju. Kad je videla
kako te zakrvavljene oči kao u mungosa zure naniže u nju,
Upraviteljica je brže-bolje pobegla ostavljajući sestru Meri
Džozef Prajs i Goša da bdiju i pokušavaju da ga nagovore da
siđe, da ga spreče da dalje pije i nateraju ga da nešto
pojede.
Naglo kao što je i počelo, za dva, najviše tri dana, sve bi bilo
gotovo i Stoun bi se, posle dugog spavanja, vratio na posao
kao da se ništa nije dogodilo, kasnije nikada i ne pominjući
nelagodnosti koje je to izazvalo u bolnici, kao da je svako
sećanje na to potpuno izbrisano. Niti je pak iko to ikada
pominjao pred njim, jer bi onoga drugog Stouna, onoga što
je retko pio, uvredilo svako takvo ispitivanje ili optužba. Taj
drugi Stoun je radio kao tri hirurga s punim radnim
vremenom, pa su ti izgredi bili mala cena za ono što je
pružao.
Upraviteljica se približila. Stounu oči nisu bile zakrvavljene i
nije zaudarao na alkohol. Ne, on je bio preneražen stanjem u
kom se nalazila sestra Meri Džozef Prajs, i to s pravom
šokiran. Dok je skretala pažnju sa Stouna na sestru Meri
Džozef Prajs, svejedno je osećala kako je pohodi sablast
zadovoljstva: konačno je taj čovek otvorio dušu, razotkrio
osećanja prema svojoj asistentkinji.
Upraviteljica je ignorisala Stounovo isprekidano buncanje o
ileusu ili pankreatitisu ili tuberkuloznom peritonitisu.
„Hajdemo u salu“, rekla je, a kad su tamo stigli, kazala je:
„Položite je na operacioni sto.“
Spustio ju je i Upraviteljica je videla isto što i pre sedam
godina: haljina sestre Meri Džozef Prajs bila je natopljena
krvlju u predelu karlice. Upraviteljica se u mislima brzo
vratila na svoj prvi susret sa sestrom Meri Džozef Prajs, kad
je ova bila tek stigla iz Adena i kad je staru kaluđericu
zabrinula krv na njenoj redovničkoj halji. Upraviteljica nikada
nije otvoreno pitala svoju devetnaestogodišnju štićenicu šta
je prouzrokovalo to krvarenje. Nepravilan oblik te mrlje
navodio je posmatrača da iz njega izvuče tumačenje.
Upraviteljičina mašta je konstruisala mnogo scenarija koji
objašnjavaju tu zagonetku. Tokom godina koje su usledile,
njeno pamćenje je taj događaj od misterioznog preobrazilo u
mističan.
Stoga je Upraviteljica najpre preletela pogledom preko
dlanova i grudi sestre Meri Džozef Prajs čim ju je Stoun
spustio, kao da je očekivala da vidi krvarenje iz stigmi, kao
da je ona prva tajna prerasla u ovu drugu misteriju. Ali ne,
krvi je bilo jedino u predelu vulve. Mnogo krvi. S tamnim
ugrušcima. I jarkocrvenim potočićima što se slivaju niz
butine. Upraviteljica nije imala nikakvih sumnji dok je krv
kapala na pod: ovo je svetovno krvarenje.
Upraviteljica se postavila između nogu sestre Meri Džozef
Prajs, hotimično ne obraćajući pažnju na naduti stomak koji
je štrčao pred njom. Usmine su bile natečene i modre, a kad
je unutra uvukla prst u hirurškoj rukavici, Upraviteljica je
napipala potpuno proširen cerviks.
A krvi je bilo previše. Brisala ju je i upijala dok je gurala
naniže zadnji zid vagine da bi bolje videla. Kada je
pacijentkinja iz pluća ispustila bolni uzdah, Upraviteljica je
umalo ispustila spekulum. U grudima joj je lupalo, a ruke su
joj se tresle. Nagla se napred i iskrenula glavu da ponovo
pogleda unutra. A tamo je, kao kamen na dnu blatnjave
jame, kao kamenčić u srcu, bila glava bebe.
„Gospode, ona je“, zaustila je Upraviteljica kad je konačno
smogla snage da progovori, udišući vazduh dok je
izgovarala tu bogohulnu reč koja je pretila da je uguši i koju
više nije mogla zadržati u ustima, „trudna.“
Svi svedoci s kojima sam kasnije razgovarao kazali su da se
sećaju ovoga trenutka u operacionoj sali broj tri, kad je
vazduh stajao nepomično, kad se bučni sat s druge strane
stola zamrznuo i usledila duga tišina.
„Nemoguće!“, rekao je Stoun, po drugi put toga dana, i
mada je to bilo netačno i poslednje što je trebalo reći, svima
je dopustilo da ponovo dišu.
Ali Upraviteljica je znala da je u pravu.
Moraće da je porodi. Doktor K. Hemlata – za sve njih samo
Hema – nije bila u bolnici.
Upraviteljica je porodila na stotine žena. Sad je na to
podsetila sebe nastojeći da obuzda strah.
Ali kako je mogla da potisne ne samo klonulost nego i
zbunjenost? Jedna od njenih, nevesta Hristova – trudna! To
je bilo nezamislivo. Njen um je odbijao da to svari. Pa ipak
joj je dokaz – glava bebe – bio pred očima.
Ista pomisao bila je i u glavama sestre instrumentarke,
bosonogog poslužitelja i sestre Askval, anestetičarke. Zbog
toga su naletale jedna na drugu i obarale infuziju dok su se
vrzmale oko stola pripremajući pacijentkinju. Samo učenica
– sva obamrla od straha što nije shvatila šta se dešava toga
jutra kad je bila kod sestre Meri Džozef Prajs – nije prestala
da se pita kako je sestra Meri Džozef Prajs zatrudnela.
Upraviteljici je srce tuklo kao da će izleteti iz grudi.
„Gospode, jesi li mogao upriličiti gore okolnosti za ovaj
porođaj? Trudnoća koja je smrtni greh. Buduća majka koja
mi je kao kćerka. Obilno krvarenje, avetinjsko bledilo...“ I
sve to kad je odsutna Hema, jedini ginekolog u bolnici
Mising, ne samo najbolji akušer u zemlji već i najbolji
ginekolog kog je Upraviteljica ikada videla.
Bakeli s Pjace je delimično stručan akušer, ali nepouzdan
posle dva po podne, a njegova stanodavka Eritrejka duboko
je sumnjičava prema njegovim „kućnim posetama“. Žan
Tran, polu-Francuz, a polu-Vijetnamac iz Kaza popolare, radi
pomalo od svega i mnogo se osmehuje. Ali, pod uslovom i
da ih nađu, opet će proći dosta vremena pre nego što ijedan
od njih stigne.
Ne, Upraviteljica će morati sama. Moraće da zaboravi
značenje ove trudnoće. Mora da udahne i usredsredi se.
Mora da je normalno porodi.
Ali tog popodneva i te večeri normalnost će ih zaobići.

***

Stoun je stajao, otvorenih usta gledajući u Upraviteljicu, dok

je ova sedela između pacijentkinjinih nogu, čekajući da se
beba pojavi. Svaki čas je naizmenično prekrštao ruke na
grudima i puštao ih da mu padnu pored tela. Video je da
sestra Meri Džozef Prajs postaje sve bleđa. A kad je sestra
Askval paničnim glasom uzviknula koliki je krvni pritisak –
„sistolni osamdeset, opipljiv“ – Stoun se zaklatio kao da će
se onesvestiti.
Uprkos kontrakcijama materice, koje je Upraviteljica osetila
preko trbuha i videla na zgrčenom licu sestre Meri Džozef
Prajs, i uprkos činjenici da je grlić bio širom otvoren, ništa se
nije dešavalo. Bebina glava je i dalje bila visoko u
porođajnom kanalu, a okružena spljoštenim cerviksom kao
zaptivkom podsećala je Upraviteljicu, kao i uvek, na obrijanu
biskupsku tonzuru. Ali ovaj biskup nije izlazio. A u
međuvremenu, toliko krvarenje! Na stolu se stvorila tamna
bara krvi, a krv je u vrtlozima i dalje isticala iz vagine. Za
porođajne i operacione sale krv je isto što i feces za klanice
u kojima čiste škembiće, ali bez obzira na to, Upraviteljici se
činilo da je krvi previše.
„Doktore Stoune“, rekla je drhtavim usnama. Zbunjeni Stoun
se zapitao zašto njega zove.
„Doktore Stoune“, ponovila je. Upraviteljica je pod
„bolničarkinim smislom za procenu“ podrazumevala svest o
sopstvenim granicama. Zaboga, potreban joj je carski rez.
Ali nije to glasno izgovorila jer bi na Stouna imalo suprotno
dejstvo. Umesto toga se, tihog glasa i pognute glave,
oduprla rukama o sopstvena kolena kako bi ustala i
upraznila mesto među nogama sestre Meri Džozef Prajs.
„Doktore Stoune, vaš pacijent“, obratila se čoveku za kog su
svi verovali da je moj otac, polažući tako u njegove ruke ne
samo život žene koju je odabrao da voli već i moj život, i
život moga brata – dece koju je odabrao da mrzi.
 GLAVA3

Kapija suza
Kad je sestra Meri Džozef Prajs osetila prve glasnike
porođajnih grčeva, doktorka Kalpana Hemlata, žena koju ću
zvati majkom, bila je osamsto kilometara daleko i dve
hiljade metara visoko u vazduhu. S desne strane u avionu,
na sedištu kod krila, Hema je imala divan pogled na Bab el
Mandeb – Kapiju suza – moreuz tako nazvan zbog nebrojenih
brodova koji su doživeli brodolom u njegovom uskom
prolazu što razdvaja Jemen i ostatak Arabije od Afrike. Na
ovoj geografskoj širini Afrika je bila samo Rog: Etiopija,
Džibuti i Somalija. Hema je posmatrala kako se kao vlas
uska pukotina Kapije suza širi i postaje Crveno more, koje se
prostire dalje na horizontu, ka severu.
Kad je kao školarka učila geografiju u Madrasu, Hema je
morala da na mapi Velike Britanije obeležava gde se
proizvodi vuna i gde su rudnici uglja. Afrika je u nastavnom
planu i programu obitavala samo kao igralište Portugalije,
Britanije i Francuske, ili kao mesto gde je Livingston
pronašao veličanstvene vodopade koje je nazvao po kraljici
Viktoriji, odnosno mesto gde je Stenli posle pronašao
Livingstona. Kasnije, kad smo moj brat Šiva i ja putovali s
Hemom, ona nas je podučavala praktičnoj geografiji kakvu
je i sama učila. Pokazala bi dole na Crveno more i kazala:
„Zamislite ovu traku vode kao prorez na suknji, kako
razdvaja Saudijsku Arabiju od Sudana, zatim još dalje i više,
Jordan od Egipta. Mislim da je Bog nameravao da odseče
Arabijsko poluostrvo i oslobodi ga Afrike. Ljudi su
prokopavanjem Sueckog kanala dovršili taj rez i dozvolili
Crvenom moru da se poveže sa Sredozemljem, štedeći tako
brodove dugog putovanja oko Kejpa. Hema nam je često
pričala o tome kako je upravo iznad Kapije suza doživela
prosvetljenje koje će joj promeniti život. „Čula sam poziv dok
sam bila u tom avionu. Gledajući unazad, sad znam da ste
to bili vi.“ Ta razdrndana konzerva u vazduhu uvek mi se
činila kao neverovatno mesto njene epifanije.
Hema je sedela na drvenoj klupi koja se protezala duž
rebrastog trupa aviona DC-3. Nije imala pojma o tome koliko
je baš u tom času očajnički potrebna u Misingu, bolnici u
kojoj je radila proteklih osam godina. Brujanje dva avionska
motora bilo je toliko glasno i nametljivo da je, nakon pola
sata leta, osetila kao da joj se taj zvuk nastanio u celom
telu. Zadnjica ju je žuljala od tvrde klupe i nemirnog leta.
Kad god bi sklopila oči, osećala se kao da se volovskim
kolima vozi po džombastom putu.
Njeni saputnici na ovom letu od Adena do Adis Abebe bili su
Gudžarati, Malajalci, Francuzi, Jermeni, Grci i ljudi iz Jemena,
kao i još nekolicina po čijoj se odeći i govoru nije moglo
jasno odrediti njihovo poreklo. Ona je pak bila u belom
pamučnom sariju i beloj bluzi bez rukava, a u levoj nozdrvi
imala je dijamant. Kosa joj je bila razdeljena po sredini i
šnalom skupljena pozadi, u labavo upletenu kiku koja joj se
spuštala niz leđa.
Sedela je postrance i gledala napolje. Videla je ispod sivu
strelu – senku koju je avion bacao na okean. Kao da
zamišljena džinovska riba pliva u istom ritmu sa njom
odmah ispod morske površine. Voda je izgledala poželjno
sveže, za razliku od vazduha u unutrašnjosti DC-3, koji je
sad bio manje zadimljen, ali i dalje zasićen izmešanim
mirisima ljudskog straha. Arapi su odisali zagušljivim
zadahom plesnivog podruma punog žita, Azijci su tome
dodavali miris đumbira i belog luka, a belci su ispuštali vonj
portikle natopljene mlekom.
Kroz polurazmaknutu zavesu kokpita videla je pilotov profil.
Kad god bi se okrenuo da pogledom okrzne svoj teret,
izgledalo je kao da su mu zelene naočari progutale lice i da
mu štrči samo nos. Kad se ukrcavala, naočari su mu bile
podignute iznad čela, i Hema je zapazila da su mu oči
crvene kao u glodara. Miris bobica smreke u njegovom dahu
odavao je sklonost džinu. Osetila je odbojnost prema njemu
još pre nego što je otvorio usta da pozove putnike u avion
dreknuvši „Allez!“, kao da su stoka. Tad se ujela za jezik jer
je to čovek koji će ih podići u vazduh.
Obrisi lica i ušiju nalik krčagu izgledali su kao dečji crtež
kredom na mesarskom papiru. Ali detalji su prevazilazili
dečje crtačke sposobnosti: tanke vijuge krvnih sudova po
obrazima, ofarbani zulufi boje sjajno uglancanih crnih
čizama, beli prsten arcus senilis oko zenica, sive obrve koje
su odavale njegovo pretvaranje da je mlad. Pitala se kako taj
čovek može da se pogleda u ogledalu i ne vidi kako
apsurdno izgleda.
Zatim je proučavala sopstveni odraz u prozorskom staklu. I
njeno je lice okruglo, sa razmaknutim očima i prćastim
nosom kao u lutke. Isticala se crvena tačka nasred čela.
Obrazi su joj kao u Marsovca bili modrikasti zbog odraza
kobaltnoplave boje vode ispod nje, što je isticalo nagoveštaj
zelene u očima, neuobičajeno za jednu Indijku. „Kad
pogledaš muškarca, i najobičniji tvoj pogled izgleda intiman,
požudan“, rekao joj je doktor Goš, „kao da me otimaš
pogledom!“ Goš voli da je zadirkuje i zaboravio je šta je
rekao čim su mu reči sišle sa usana. Ali ona je upamtila tu
njegovu izjavu. Pomislila je na Gošove maljave udove i
zadrhtala. Malje su bile mana njenog ljubimčeta, ili je bar
ona tako mislila. Znala je da je to za Indijku fatalna
predrasuda. Maljav je kao gorila. Malje na grudima mu štrče
kroz majicu i izviruju ispod okovratnika košulje. „Otimam?
Samo ti sanjaj, pohotniče“, rekla je i sada se osmehnula kao
da Goš sedi pored nje.
Ali jedno je morala da mu prizna: kad god se samo malo
duže zagleda u nekog muškarca, uvek privuče više pažnje
nego što bi želela. Delimično zbog toga je nosila naočare
širokog okvira, iza kojih su joj oči izgledale kao da su bliže
postavljene. Sviđao joj se naglašen Kupidonov luk gornje
usne, ali ne i obrazi, jer su bili previše punački. Šta može,
ona je krupna žena. Ne debela, ali krupna... Pa, možda samo
malo punija, a u Indiji je svakako dobila još kilo-dva. Ali kako
da odoli majčinoj kuhinji? S mojom visinom mogu da ih
nosim, rekla je sebi. A naročito u sariju.
Frknula je setivši se termina koji je doktor Goš naročito njoj
namenio: uveličana. Kasnijih godina, kad svi u Africi budu
poludeli za indijskim filmovima s pesmom i igrom, momčići
u Adis Abebi će je nazvati Majka Indija, nipošto podrugljivo,
već sa strahopoštovanjem prema glavnoj junakinji
srceparajućeg filma Majka Indija, koji se tri meseca zaredom
davao u Carskom bioskopu, da bi potom prešao u bioskop
Adova, i tamo bez blagodeti prevoda. Pa ste mogli da čujete
dečake kako pevaju po bolničkim sobama: „Dunija mejn
hum aje hajn“ – „Stigli smo na ovaj svet“ – iako nisu
razumeli ni reč hindustanskog.
„Ako sam ja uveličana, koja reč tebi odgovara?“, odvratila je
ona nastavljajući zamišljeni razgovor i odmeravajući starog
prijatelja od glave do pete. On nije bio zgodan čovek u
uobičajenom smislu te reči. „Šta misliš o ’tuđinac’? To je
kompliment. Kažem ’tuđinac’, Goše, jer nisi svestan sebe ni
svoga izgleda. U tome ima neke zavodljivosti za druge.
Tuđinac postaje lep. Kažem ti to zato što sad nisi ovde.
Zavodljivo je biti u blizini nekog čije je samopouzdanje veće
nego što vam se čini na prvi pogled.“
Čudno, ali na godišnjem odmoru je Gošovo ime neprestano
iskrsavalo u njenim razgovorima s majkom. Uprkos tome što
Hemu nije zanimao brak, njena majka se bojala da će joj kći
završiti s nekim ko nije braman, s nekim kao što je Goš. A s
druge strane, kako se Hema bližila tridesetoj, majka je
počela dolaziti do zaključka kako je bilo kakav muž bolji od
nikakvog.
„Kažeš da nije zgodan? Ima li lepu boju?“
„Svetle je puti, mama... svetliji je od mene, i ima smeđe oči.
U očima mu se vidi bengalska i parsi krv, i ko zna kakve još
primese.“
„Šta je on?“
„On sebe naziva madraskim mešancem više klase“,
odvratila je kikoćući se. Majka se namrštila kao da će je
progutati pa je Hema promenila temu.
Ionako je teško dočarati Goša nekome ko ga nikad nije
video. Mogla bi kazati da mu je kosa začešljana i podeljena
na sredini, i da prvih deset minuta ujutru izgleda zalizano i
uredno, ali da mu se pramenovi nakon toga razbaruše kao
nemirna deca. Mogla bi kazati da mu u svako doba dana,
čak i odmah posle brijanja, crna strnjika senči vilicu. Mogla
bi kazati da nema vrata, da je spljeskan glavom nalik plodu
hlebnog drveta. Mogla bi reći da samo izgleda nizak zbog
neznatnog stomaka, koji je prenaglašen načinom na koji se
naginje unazad i gega dok hoda, što skreće pažnju oka s
vertikale na horizontalu. A onda njegov glas, neusklađen i
iznenađujuć, kao da mu se dugme za jačinu zvuka zaledilo
odvrnuto na najjače. Kako je mogla saopštiti majci da, kad
se sve to uzme u obzir, nije ružan nego neobično lep.
Uprkos osipu na nadlanicama – zapravo opekotinama – prsti
su mu senzualni. Osip je izazvala prastara mašina za
rendgensko snimanje marke keli-kot. I od same pomisli na
„kut“, Hemi bi krv uzavrela. Car Menelik je 1919. uvezao
električnu stolicu pošto je čuo da mu taj izum može pomoći
da se reši neprijatelja. Kad je otkrio da joj je potrebna
električna struja, on ju je jednostavno koristio kao presto.
Slično tome je i veliki keli-kot aparat stigao tridesetih
godina, donela ga je grupa revnosnih američkih misionara
koja je uskoro shvatila da je struja, čak i pošto je uvedena u
Adis Abebi, isprekidana i neodgovarajuće voltaže za tako
ćudljivu zver. Kad su misiju zatvorili, dragocenu mašinu su,
neotpakovanu, samo ostavili. Misingu je nedostajao rendgen
aparat, pa ga je Goš uzeo i priključio na transformator.
Niko se, osim Goša, nije usuđivao ni da takne kut. Kablovi su
se protezali iz njegovog džinovskog ispravljača do Kulidžove
cevi,* koja je stajala na rešetki i mogla se po potrebi
pomerati. Podešavao je brojčanike i poluge za voltažu sve
dok između dva bakarna provodnika uz prasak nije iskočila
varnica. Žestoki blesak naterao je jednog paralizovanog
pacijenta da iskoči iz nosila i pobegne glavom bez obzira;
Goš je to nazvao „šturm und drang terapijom“.* On je bio
kutov čuvar, popravljao ga je i negovao tako da je, trideset
godina pošto je propala kompanija koja ga je proizvela,
aparat i dalje radio. Koristeći fluoroskopski ekran, proučavao
je razigrano srce ili određivao gde se tačno nalazi šupljina u
plućima. Pritiskajući stomak, mogao je da odredi da li je
tumor pričvršćen za crevo ili je sastavljen sa slezinom. Prvih
godina se nije zamajavao s olovnim rukavicama niti sa
olovnom keceljom. Tako je koža njegovih radoznalih,
pametnih ruku platila vidljivu cenu.
Hema je pokušavala da zamisli Goša kako svojoj porodici
priča o njoj. Ima dvadeset devet godina. Da, zajedno smo
studirali na Medicinskoj školi u Madrasu, ali ona je nekoliko
godina mlađa. Ne znam zašto se nije udala. Nisam je dobro
poznavao sve dok nismo zajedno stažirali na odeljenju s
trovanjima. Ona je akušer. Bramanka. Da, iz Madrasa.
Iseljenica, živi i radi u Etiopiji već osam godina. To su etikete
koje definišu Hemu, ali svejedno otkrivaju malo i ne
objašnjavaju ništa. S putnika spada prošlost, pomislila je.
Sedeći u avionu, Hema je sklopila oči i zamislila sebe kao
učenicu, devojčicu s dve kike, u dugoj beloj suknji i beloj
bluzi ispod polusarija. Sve devojčice iz Srednje škole
gospođe Hud u Majlapuru morale su da nose te polusarije,
zapravo ništa više od pravougaonog komada tkanine
jednostruko obmotane oko suknje i pribadačom spojene na
ramenu. Mrzela ga je jer u njemu nije bila ni dete ni odrasla,
već polužena. Nastavnice su nosile prave sarije, a uvažena
upraviteljica, gospođa Hud, nosila je suknju. Hema je svojim
protivljenjem izazvala očevu bukvicu: Zar ne znaš koliko
imaš sreće što pohađaš školu s britanskom upraviteljicom?
Znaš li koliko je stotina devojaka pokušalo da se upiše u tu
školu nudeći deset puta više novca, ali ih je Mi-ziz-Ud*
odbila? Za nju važe samo zasluge. Zar bi više volela
Korporacijsku školu u Madrasu? I tako je svakoga dana
oblačila omrznutu uniformu, sa osećanjem kao da prodaje
deo svoje duše.
Velu, sin njihovog suseda, koji joj je nekad bio najbolji drug
ali je s deset godina postao nepodnošljiv, uživao je da se
popne na zid između njihovih kuća i da je zadirkuje:
Devojke Mi-ziz-Ud, parlez-vous?
Devojke Mi-ziz-Ud, parlez-vous?
Devojke Mi-ziz-Ud,
Nisu prošle ženski sud,
Inki-pinki, parlez-vous!
Ona ga je ignorisala. Velu je bio tamnoput, za razliku od
njene svetle puti, i govorio je: „Toliko si gorda jer si svetla.
Majmuni će ti pogrickati slatko meso misleći da je plod s
hlebnog drveta, pazi šta ti kažem!“ Evo je kako, kao
jedanaestogodišnjakinja, kreće u školu, manja od svog
bicikla marke rejli, i nadgovara se s Veluom. Knjige su joj u
torbi sanđi s resama, prebačenoj preko ramena, a kaiš joj
prelazi između grudi. Već tad su, u njenom držanju i
odsečnom okretanju pedala, bile vidljive određene
nepromenljive odlike njene ličnosti.
A bicikl, nekad toliko visok i opasan, ubrzo se smanjio pod
njom. Grudi su joj štrčale s obe strane remena sanđija, a
među nogama su se pojavile malje. (Ako je Velu na to mislio
kad je pominjao da nije prošla ženski sud, dokazala je da
greši.) Bila je dobar đak, kapiten odbojkaškog tima,
predvodnica mlađih učenica, a obećavala je i u
baratnatjamu,* otkrivši u sebi dar da ponovi i najsloženije
pokrete pošto su joj ih pokazali samo jednom.
Nije osećala obavezu da se priključi krdu, niti pak poriv da
se drži podalje od društva. Kad joj je bliska prijateljica rekla
da uvek deluje mrzovoljno, iznenadila se, a pomalo i
uzbudila pri pomisli da u drugima izaziva tako pogrešnu
predstavu. U Medicinskoj školi (u koju je išla u pravom sariju
i autobusom), ta je njena odlika postala još izraženija –
doduše ne baš mrzovoljnost, ali nezavisan stav koji su drugi
pogrešno tumačili. Pojedine kolege su smatrale da je
nadmena. Muškarcima je kod njihovih prijateljica bila
potrebna savitljivost, a ona sebe nije mogla da natera da se
ponaša stidljivo i čedno samo da bi njima udovoljila. Parovi
koji su se krili u biblioteci, iza ogromnih anatomskih atlasa, i
zaljubljeno šaputali bili su joj smešni.
Nemam vremena za takve gluposti. Ali je imala vremena za
bezvredne romane čija se radnja odvijala u zamkovima i
vlastelinskim kućama, i čije su junakinje imale imena kao
Bernadet. Maštala je o odvažnim muškarcima od
Čilingforesta, Lokingvuda ili Notipajna. U tome je bila njena
tadašnja muka – sanjarila je o većoj ljubavi od one kakvu je
viđala u biblioteci. Ali je takođe bila ispunjena i bezimenom
ambicijom koja nije imala nikakve veze s ljubavlju. Šta je
tačno želela? Bila je to ambicija koja joj neće dozvoliti da se
takmiči zbog stvari koje su drugi želeli, niti pak da žudi za
njima.
Kad je, kao studentkinja Medicinskog fakulteta u Madrasu,
otkrila svom profesoru terapeutike (jedinom Indijcu u celoj
školi, gde su, bez obzira na to što se bližila nezavisnost,
gotovo svi redovni profesori bili Britanci), shvativši da je
dirnuta njegovom humanošću, njegovim majstorskim
vladanjem strukom (Priznaj, Hemo, da si bila zaljubljena),
kako želi da kod njega specijalizira, i da je on na to podstiče,
namerno je odabrala drugi put. Nije bila sklona da ikome dâ
toliku moć. Odabrala je ginekologiju i akušerstvo umesto
njegove specijalnosti – interne medicine. Pošto je
profesorovo polje stručnosti bilo neograničeno, zahtevajući
široko znanje, u opsegu od srčanih mana do poliomijelitisa, s
bezbroj bolesti između, ona je odabrala domen s određenim
granicama i mehaničkom komponentom – operisanjem. A
operacije su takođe imale ograničen repertoar: carski rez,
histerektomija, hirurško saniranje prolapsa.
Otkrila je kako poseduje dar da porađa žene prirodnim
putem i postala je pravi stručnjak za to da nasluti položaj
bebe u karlici. Uživala je u onome čega su se drugi akušeri
užasavali. I zavezanih očiju mogla je da razlikuje levi od
desnog forcepsa i u snu da postavi i jedan i drugi. Umela je
da zamisli sliku unutrašnjosti karlice svake pacijentkinje i da
uvlačenjem forcepsa tačno pogodi zaobljenu bebinu lobanju,
umešno rukuje dvema ručkama i samouvereno izvadi
novorođenče.
Preko mora je otišla sledeći svoj hir. Ali srce joj se slomilo
kad je ostavila Madras. Još je ponekad uveče plakala
zamišljajući roditelje kako iznose stolice napolje na morski
povetarac koji predveče zaduva čak i za najtoplijih dana.
Otišla je zato što je ginekologija, barem u Madrasu, bila
muški domen i, čak i pred sticanje nezavisnosti, britanski
domen, pa nije imala nikakve šanse za državnu službu u
univerzitetskoj bolnici. Često je, ne bez zadovoljstva,
pomišljala kako su ona, Goš, Stoun i sestra Meri Džozef
Prajs, svi četvoro neko vreme bili obučavani i radili u Opštoj
državnoj bolnici u Madrasu. S hiljadu petsto kreveta i još
dvostruko toliko pacijenata pod krevetima i između kreveta
– ta je bolnica bila grad za sebe. U njoj je sestra Meri Džozef
Prajs bila mlada iskušenica i učenica, možda su čak i
prolazile jedna pored druge. A neverovatno je i što je Tomas
Stoun kratko vreme radio u Opštoj državnoj bolnici, te nije
bilo nikakvog razloga da im se putevi tamo ne ukrste, iako je
porodilište bilo prilično izdvojeno.
Ostavila je za sobom Madras i podelu na kaste, otišla tako
daleko da joj reč „braman“ više ništa nije značila. Radeći u
Etiopiji, trudila se da ide kući u posetu roditeljima svake
treće ili četvrte godine. Sad se vraćala iz druge takve
posete. I dok je sedela u bučnom avionu, preispitivala je
svoje izbore. Proteklih nekoliko godina približila se tačnom
određenju one bezimene ambicije koja ju je gurala tako
daleko: po svaku cenu izbeći da živiš kao ovca.
Bolnica Mising joj se učinila poznatom kad je prvi put stigla,
ne mnogo različitom od Opšte državne bolnice u Indiji, samo
što je bila mnogo manja: ljudi su čekali u redu, porodice su
kampovale napolju pod drvećem, s beskrajnim strpljenjem
onih koji nemaju drugog izbora do da čekaju. Od prvoga
dana je neprekidno imala posla. Istini za volju, u potaji je
obožavala hitne slučajeve, situacije u kojima bi joj srce
dospelo u podgrlac, kad su odbrojavane sekunde, a život
majke visio o koncu, ili je pak bilo potrebno herojski spasti
bebu u materici, bez kiseonika. U takvim trenucima je nisu
mučile nikakve egzistencijalne sumnje. Život bi se izoštrio i
bio pun značenja iako o značenju nije mislila. Majka,
supruga, kćerka, više nije bila ništa od toga već samo
ljudsko biće u velikoj opasnosti. A sama Hema bi bila
svedena na instrument potreban da se to biće izleči.
Međutim, u poslednje vreme osećala je veliki jaz između
prakse u Africi i naučnih granica medicine u Engleskoj i u
Americi. Klarens Volton Lilehaj je baš te godine u
Mineapolisu začeo novu eru kardiohirurgije otkrićem načina
pumpanja krvi dok srce stoji. Proizvedena je vakcina protiv
polija, iako je tek trebalo da stigne u Afriku. Na Harvardu u
Masačusetsu, doktor Džozef Marej je izveo prvu uspešnu
humanu transplantaciju bubrega krvnog srodnika. Na
fotografiji u Tajmu izgledao je kao običan, skroman čovek.
Taj portret je Hemu iznenadio, podstakao je da zamišlja kako
su takva otkrića u dosegu svakog lekara, u njenom dosegu.
Oduvek je volela onu priču o Pasterovom otkriću mikroba, ili
o Listerovim eksperimentima s antisepticima. Svako indijsko
dete je sanjalo o tome da bude ser Č. V. Raman,* koji je
jednostavnim eksperimentima sa svetlom došao dotle da
dobije Nobelovu nagradu. Ali sad Hema živi u zemlji koju
malo ljudi ume da nađe na mapi. („Rog Afrike, gornja
polovina kontinenta, na istočnoj obali – onaj deo što izgleda
kao nosorogova glava i pokazuje u pravcu Indije“,
objašnjavala je.) A još manje ih zna za cara Hajla Selasija, a
ako se i sećaju da je 1935. godine bio izabran za muškarca
godine časopisa Tajm, ne sećaju se u ime koje je zemlje
nastupao na sednicama Lige naroda.
Da ju je neko pitao, Hema bi odgovorila: „Da, radim ono što
sam i nameravala da radim; zadovoljna sam. A šta drugo
čovek i može reći? Kad god je čitala časopis Hirurgija,
ginekologija i akušerstvo (čiji je novi broj svakog meseca
stizao prekomorskom poštom, nekoliko nedelja pošto je
izašao, izgužvan, u umrljanom smeđem omotaču), inovacije
su joj izgledale kao bajka. Bilo je uzbudljivo, ali bi i splasnula
jer su to već bile stare vesti. Govorila je sebi da je njen
posao i doprinos u Africi nekako u vezi sa napretkom
medicine opisanim u časopisu. Ali duboko u duši je znala da
nije.
Zapazila je novi zvuk. Neko grebanje i klepetanje drveta o
metal. U repu aviona nalazila su se dva džinovska drvena
sanduka i naslagani manji, kockasti drveni kovčezi sa čajem,
uvezani limenim trakama na kojima je bilo odštampano:
longleith estates, s. india. Mreža okačena o delove kostura
aviona sprečavala je da teret popada na putnike, ali ne i da
klizi po podu letelice. Stopala su joj, kao i stopala njenih
saputnika, počivala na nabreklim džakovima od jute. Po
podu i zidovima srebrnog trupa bio je otisnut izbledeli vojni
logotip. Nekada su ovde sedeli američki vojnici iz severne
Afrike i razmišljali o svojoj sudbini. Možda je čak i sam Paton
sedeo u ovom avionu. Ili je, može biti, ovo relikvija iz
francuskih kolonija u Somaliji i Džibutiju. Kao da su se tek
naknadno setili da prevoze i putnike ovom novom
vazdušnom linijom, u rasklimatanim polovnim avionima koje
voze vremešni piloti. Videla je kako se pilot raspravlja s
nekim govoreći u mikrofon, gestikulirajući i zastajući da čuje
odgovor, pa ponovo nešto galameći. Putnici koji su sedeli do
pilotske kabine namrštiše se.
Hema ponovo istegnu vrat ne bi li videla sanduk s
grundigom, ali nije uspela. Svaki put kad bi pomislila na
svoju ekstravagantnu kupovinu, osetila bi ubod griže
savesti. Ali zahvaljujući kupovini radija s gramofonom, noć
provedena u Adenu bila je gotovo podnošljiva. Grad
podignut na vrhu uspavanog vulkana, pakao na zemlji, to je
Aden, ali bar je slobodna zona. O da, i Rembo je nekada
ovde živeo – i nikada više nije napisao nijedan stih.
Izabrala je mesto u svojoj dnevnoj sobi za grundig. Sasvim
sigurno će stajati ispod crno-belog snimka Gandija kako
prede pamuk. Moraće Mahatmi da nađe neko mirnije mesto.
Zamislila je Goša kako drži brendi, i Upraviteljicu, Tomasa
Stouna i sestru Meri Džozef Prajs kako piju šeri ili kafu. U
mislima je videla kako Goš skače na noge na prve vrtoglave
akorde kompozicije Take the A Train s grundiga. A onda
bezobrazna melodija – melodija kakvu ni u snu ne bi
očekivao. A oni početni akordi... kako su joj se samo urezali
u pamćenje. I koliko im se opirala! Prezirala je šovinizam
Indijaca koji mogu da se dive samo nečem stranom. Pa ipak
je i u snu čula te akorde, hvatala sebe kako ih pevuši dok se
umivala. Čula ih je i sada u avionu. Čudne disonantne
tonove skupljene zajedno u želji da se rastave, tonove koji
su nekako uhvatili Ameriku i nauku i sve hrabro i drsko i
odvažno i uzbudljivo u Americi (barem u onoj Americi koju je
ona zamišljala). Tonovi koji su izašli iz glave crnog čoveka po
imenu Bili Strejhorn. Strej... horn!*
Goš ju je upoznao s džezom i pesmom Take the A Train.
„Čekaj... gledaj! Vidiš?“, kazao je kad je prvi put čula
melodiju posle uvodnih akorda. „Moraš da se osmehneš. Ne
možeš da odoliš!“ I bio je u pravu, melodija je bila toliko
prijemčiva i radosna – baš je imala sreće što se sa
zapadnjačkom muzikom upoznala preko nje. Ipak, o njoj je
mislila kao o svojoj pesmi, svome izumu, i ljutilo ju je što joj
je melodiju on doneo. Nasmejala se pomislivši kako je čudno
što joj se Goš toliko sviđa kad toliko želi da joj se ne dopada.
Ali baš u tome času, dok je o tome razmišljala, predviđajući
svoj dolazak u Adis Abebu... najednom je shvatila da zaziva
Šivino ime: avion, DC-3, pouzdana kamila nebeskog
prostranstva, počeo je da se trese kao da je smrtno ranjen.
Pogledala je napolje. Propeler s njene strane zalepršao je pa
stao, a iz debelog omotača motora izašao je oblačak dima.
Avion se izvrnuo na desni bok pa se obrela zalepljena za
prozor. Svuda oko nje vrištali su putnici, a termos je udarao
o zid kabine prosipajući čaj. Pružila je ruku da se uhvati za
držač, ali avion se ispravio i kao da se zaustavio u vazduhu
pre no što će početi strmo spuštanje. Ne, ne spuštanje,
ispravio ju je njen želudac – to je pad. Sila teže je pružila
pipke i dočepala se srebrnog cilindra s pripojenim krilima.
Gravitacija im je obećavala spuštanje na vodu. Odnosno,
pošto avion ima točkove a ne plovke, razbijanje o vodu. Pilot
je vikao, ne u panici već besno, a ona nije imala vremena da
pomisli kako je to čudno. Kad se, godinama kasnije, bude
vraćala na taj trenutak promene i klinički ga razmatrala
(„Pretresi istoriju! Kad je tačno i kako je tačno sve počelo?
Sve je u početku! Dijagnoza je u anamnezi!“, kao što bi
rekao njen profesor), videće da se njen preobražaj zapravo
odvijao mesecima. Međutim, samo ju je padanje s neba nad
Bab el Mandebom moglo naterati da shvati kako je došao
čas promene.
Indijski dečačić joj je pao na grudi. Bio je to sinčić onog
jedinog malajalskog para u avionu – bez sumnje učitelja u
Etiopiji; to joj je bilo jasno već na prvi pogled. Mališan
čvornovatih kolena, od nekih pet-šest godina, u prevelikom
šortsu, stiskao je drveni aviončić u ruci od trenutka kad se
ukrcao, štiteći ga kao da je od zlata. Stopalo mu se zaglavilo
između dva džaka i, kad se avion ispravio, pao je na Hemu.
Prihvatila ga je. Njegov zbunjeni pogled postao je prestrašen
i bolan. Hema je spazila kako mu se cevanica iskrivila – kao
previjena zelena grančica, zbog kosti koja je suviše mlada
da bi sasvim pukla. Primetila je sve to iako je telom osetila
da gube ravnotežu i poniru. Mladi Jermenin je, bog ga
blagoslovio zbog prisebnosti, uspeo da oslobodi nogu.
Neverovatno, ali Jermenin se osmehivao. Pokušavao je da joj
nešto kaže – da je razuveri. Prenerazila se kad je videla
nekog ko je još pribraniji od nje, dok su sa svih strana
vrištali putnici dodatno pogoršavajući situaciju.
Podigla je dečaka na krilo. Misli su joj u isto vreme bile jasne
i nepovezane. Noga se već bila ispravila, ali nije bilo sumnje
da je slomljena i da avion ide naniže. Zaustavila je dečakove
pometene roditelje ispruživši ruku i zaklopivši usta majci
koja je zapomagala. Osetila je poznatu pribranost u
vanrednoj situaciji, ali je shvatila koliko je lažan taj osećaj
sad kad je i njen život u pitanju.
„Neka ga kod mene“, kazala je sklanjajući ruku sa ženinog
lica. „Verujte mi, ja sam doktor.“
„Da, znamo“, reče otac.
Stisli su se uz nju na klupi. Dečak nije plakao, samo je jecao.
Lice mu je bilo bledo – bio je u šoku – i čvrsto se držao za
nju, obraza pribijenog uz njene grudi.
Verujte mi, ja sam doktor. Pomislila je kako je ironično što će
joj to biti poslednje reči.
Kroz okrugli prozor Hemlata je videla kako im se primiču
penušave kreste talasa, kako sve manje nalikuju čipki na
plavoj tkanini. Oduvek je podrazumevala da je pred njom još
mnogo godina da razmrsi smisao života. Sad joj se učinilo
da ima svega nekoliko sekundi, i s tim saznanjem doživela je
otkrovenje.
Dok se nadvijala nad tim detetom, shvatila je da tragedija
smrti ima veze jedino i samo sa onim što je neispunjeno.
Postidela se što je tako jednostavnu istinu izbegavala sve
ove godine. Napravi nešto lepo od svog života. Zar sestra
Meri Džozef Prajs ne živi po toj izreci? Hemina druga
pomisao bila je o tome kako – ona koja je pomogla da na
svet dođe bezbroj dece, koja je odbacila brak kakav su njeni
roditelji želeli za nju, koja je mislila da na svetu već ima
previše dece i nije osećala nikakvu hitnju da sama uveća
njihov broj – prvi put shvatila da prevariti smrt znači imati
dete. Da imati dete znači staviti nogu u vrata i sprečiti da se
zatvore, da je to blesak nade da će u nekoj reinkarnaciji
imati gde da ode, čak i ako se ponovo rodi kao pas, ili miš, ili
kao buva što živi na ljudskom telu. A ako mrtvi ustaju, kao
što veruju Upraviteljica i sestra Meri Džozef Prajs, dete će
jednog dana videti svoje probuđene roditelje. Pod uslovom,
naravno, da ne pogine zajedno s tobom u avionskoj nesreći.
Napravi nešto lepo od svog života – ovaj mališan što jeca,
ovo dete blistavih očiju i dugih trepavica, prevelike glave i
razbarušene kose što miriše na štene... to je nešto najlepše
što čovek može napraviti.
Njeni saputnici su izgledali prestravljeno kao što se i ona
osećala. Samo je Jermenin odmahivao glavom u njenom
pravcu i osmehivao se kao da kaže: Ovo nije ono što misliš.
Kakva budala, pomislila je Hema.
Jedan stariji Jermenin – možda njegov otac – bio je
nepomičan i zurio je pravo preda se. Taj stariji čovek je
prilikom ukrcavanja izgledao namrgođeno, a raspoloženje
mu se ni sad nije ni poboljšalo niti pogoršalo. Hema se
zapanjila što je u stanju da zapazi tako beznačajne detalje u
ovakvom trenu, u času kada bi, umesto da odgoneta izraze
lica, trebalo da se pripremi za trenutak udara.
Dok je more jurilo u susret avionu, pomislila je na Goša.
Prenerazila se kad su je preplavila nežna osećanja prema
njemu, kao da će on poginuti u avionskoj nesreći, kao da se
njegova medicinska avantura i njegovi bezbrižni dani bliže
kraju, a sa njima i svaka mogućnost da postigne ono što je
najviše želeo: da se oženi Hemom.
 GLAVA4

Pravilo „četiri F“
Vaš pacijent, doktore Stoune“, ponovo je kazala
Upraviteljica ostavljajući upražnjeno mesto među nogama
sestre Meri Džozef Prajs. Pogledavši ga u lice, pomislila je
kako samo što nije povratio.
Doktor Stoun je ponekad znao da baca instrumente, mada
nikad pred Upraviteljicom. Sestri Meri Džozef Prajs se veoma
retko dešavalo da mu pruži pogrešnu alatku, ali s vremena
na vreme hemostat ne bi otpustio sa slabim kontrapritiskom
ili on ne bi sekao vrhom Mecenbaumovih makaza. Imao je
dobro odabrano mesto; uobičajena meta bila mu je jedna
tačka na zidu operacione sale broj tri, odmah iznad
prekidača za svetlo i opasno blizu staklenoj vitrini s
instrumentima.
Niko osim sestre Meri Džozef Prajs nije to primao lično – ona
bi se pokunjila, bez obzira na to što je isprobavala sve
instrumente pre nego što će ih staviti u sterilizator.
Upraviteljica je uporno tvrdila da je bacanje dobro. „Daj mu
hemostat bez zapornja s vremena na vreme“, rekla bi sestri
Meri Džozef Prajs. „Inače će držati to u sebi dok mu ne iscuri
na uši, a onda će stvarno biti nevolje.“
Na gipsu iznad prekidača za svetlo bilo je zvezdastih jamica
i ogrebotina kao da je na tom mestu eksplodirala petarda.
Udarac u zid bi usledio pošto bi mu reč „potpuno“, a pre no
što bi reč „beskorisno!“ sišle sa usana. Ponekad bi, premda
retko, prasnuo na sestru Askval, anestetičarku, kad bi
pacijent na stolu bio tek blago uspavan, ili kad bi mu dala
premalo anestezije pa su mu se trbušni mišići grčili i trzao je
vezanim rukama dok mu je hirurg pecao nešto po utrobi.
Nije se samo jedan pacijent uspavan etrom probudio
užasnut Stounovim urlanjem: „Trebaće mi pijuk ako ne
možete više da ga opustite!“
Ali u ovome času, dok su usne sestre Meri Džozef Prajs
pepeljaste, a njeno disanje plitko, dok njene oči gledaju
nekuda mimo njega, a krvarenje ne prestaje, u času kad mu
je Upraviteljica predala dirigentsku palicu, Stoun nije mogao
da govori. Proživljavao je bespomoćnost kakvu zacelo
osećaju rođaci pacijenata, i to mu se nimalo nije svidelo.
Usne su mu podrhtavale i stideo se što mu se na oznojenom
licu jasno vidi šta oseća. Ali još više od toga se prepao a um
mu je bio zapanjujuće paralisan, zbog čega se još više
postideo.
Kad je konačno progovorio, učinio je to drhtavim glasom:
„Gde je Hemlata? Zašto se nije vratila? Potrebna nam je“,
što je bio čin netipične poniznosti.
Nadlanicama je protrljao oči, dečjim pokretom. Upraviteljica
ga je gledala s nevericom: umesto da sedne na stolicu koju
mu je ponudila, on je ustuknuo. Stoun se udaljio do zida koji
je nosio ožiljke njegovog besa. Udario je glavom o gipsanu
površinu, udarcem dostojnim divokoze. Noge su mu
zadrhtale. Uhvatio se za vitrinu. Upraviteljica je osetila
neodoljiv poriv da promrmlja: „Potpuno beskorisno“, za svaki
slučaj, ako taj nasilni izliv ima neko značenje, kako ne bi,
bože me sakloni, ostao bez mantre koja ide uz njega.
Istina, Stoun je mogao da izvede carski rez, premda je to,
začudo za jednog tropskog hirurga, spadalo u svega
nekoliko operacija koje nikada nije radio. „Vidiš jednom,
uradiš jednom, podučavaš“ glasio je naslov poglavlja u
njegovoj stručnoj knjizi Dovitljivi operator: kratka vežba iz
tropske hirurgije. Ali ono što njegovi čitaoci nisu znali, a što
sam i ja saznao tek mnogo godina kasnije, bila je odvratnost
koju je osećao prema svim aspektima ginekologije (da ne
pominjemo akušerstvo). Ta odvratnost je poticala još sa
završne godine studija medicine, kad je učinio nešto
nečuveno: kupio leš kako bi usavršio anatomiju koju je već
bio dobro savladao na zajedničkim leševima na prvoj godini
studija. Muški primerak sa časova anatomije na prvoj godini
bio je star i smežuranih mišića i tetiva, što je bilo uobičajeno
za edinburške sale za anatomiju. Delio je to telo sa još
petoro studenata. Ali je zato imao sreće s lešom koji je
nabavio na završnoj godini: dobro uhranjenom sredovečnom
ženom, onakvom kakve su ga podsećale na fabrike
linoleuma u Fajfu. Stoun je izveo disekciju ruke tako
elegantno (video se samo omotač tetive srednjeg prsta, dok
je na domalom prstu i taj omotač bio otvoren te su se videle
tetive flexor sublimis, kao žice na nedovršenom mostu, a
među njima tetiva profundus) da ju je profesor anatomije
sačuvao kako bi je pokazao studentima prve godine. Tomas
Stoun je nedeljama okapavao nad tim lešom, provodeći više
vremena s njom nego s bilo kojom drugom ženom izuzev
svoje majke. S njom se osećao opušteno i ta ležernost je
poticala od intimnog poznavanja. S jedne strane joj je
odvojio obraz ka uvu i pričvrstio ga da ostane otvoren kako
bi se videla parotidna žlezda i facijalni nerv koji tuda prolazi
granajući se kao guščije stopalo, odakle i potiče njegovo ime
pes anserinus. S druge strane lica uklonio je sve potkožno
tkivo i salo, da bi otkrio mnoštvo facijalnih mišića čijim je
sadejstvom za života izražavala tugu, radost i sva osećanja
između toga. Nije o njoj mislio kao o osobi. Jednostavno je
predstavljala balsamovano otelovljenje i oličenje znanja.
Svake večeri bi odmotavao mišiće, a ploške kože bi ostajale
da vise i da se klate, da bi je zatim prekrio krpama
natopljenim formalinom kako bi je zaštitio. Ponekad, dok je
oko nje pričvršćivao gumeni čaršav i uvlačio njegove ivice
pod nju, to bi ga podsetilo na majčin ritual kad ga je
stavljala u krevet. A kad bi se vratio u svoju sobu, još jače bi
osetio izdvojenost i usamljenost.
Onoga dana kad je odstranio crevo kako bi se videli aorta i
bubrezi, ugledao je matericu. Nije bila utonula u karlicu, niti
je nalikovala smežuranom novčaniku, kao što je očekivao.
Umesto toga, izvirivala je preko ivice pelvisa. Nekoliko dana
kasnije posvetio se karlici, s Kaningamovim priručnikom za
disekciju otvorenim na novoj stranici. Nastavio je korak po
korak, diveći se geniju koji je napisao knjigu i guleći,
odvajajući i skidajući po njegovom diktatu. Kaningam je
nalagao vertikalan rez prednjeg dela uterusa, a potom bi
operator trebalo da nežno otvori matericu. Tako je i učinio i
napolje je ispao fetus, glave malo veće od zrna grožđa, očiju
čvrsto stisnutih, udova savijenih kao u insekta. Ostao je da
visi na pupčanoj vrpci kao neki skaredni talisman o pojasu
lovca na glave. Stoun je jasno video ženin pocrneli cerviks,
uništen infekcijom ili gangrenom. Katastrofa ove žene
sačuvana je u formalinu.
Stoun je jedva uspeo da stigne do lavaboa pre nego što je
izbacio večeru. Za sve proteklo vreme mislio je da su ona i
on sami. Nije mogao da nastavi. Nije mogao čak ni da je
pogleda niti da je pokrije i uvije. Sutradan je zamolio domara
da se otarasi leša bez obzira na nedovršenu disekciju
pelvisa i netaknute donje ekstremitete. Tomas Stoun je bio
završio.
U bolnici Mising, zbog Heme, Stoun se nikad nije osmelio da
kroči na teritoriju ženskih reproduktivnih organa. Tu je oblast
ustupao njoj (iako on nije imao običaj da bilo šta ustupa).
Hemlata i on su jedno prema drugom bili uljudni, kolegijalni i
čak srdačni van operacione sale. Najzad, Mising je imao
samo tri lekara – Hemu, Stouna i Goša – i bilo bi čudno da se
ne slažu. Ipak, u operacionoj sali broj tri, Hemi i Stounu je
polazilo za rukom da izazovu jedno drugo. Hema je operisala
precizno i pažljivo – po Upraviteljičinom mišljenju, bila je živi
primer kako treba da bude više žena hirurga. Upraviteljici se
pokatkad činilo da Hema najpre sluša a potom misli kad joj
je pacijentkinja u ambulanti, radije tim redom nego i jedno i
drugo u isto vreme. Hema je bila hirurg koji će radije vezati
četiri čvora tamo gde bi svi drugi bili zadovoljni sa tri. Nikad
nije napuštala operacionu salu dok se pacijentkinja ne
probudi iz anestezije. Njeno hirurško polje bilo je sređeno i
uredno, prava anatomska demonstracija pažljivog
prepoznavanja anatomskih struktura, predupređivanja
nevolje i besprekorno kontrolisanog krvarenja. Upraviteljici
se ono činilo statičnim pa ipak živim, poput Ticijanove ili Da
Vinčijeve slike. „Kako će hirurg znati gde je“, rado je govorila
Hema, „ako ne zna gde je bio?“
Stounu se u prilog moglo reći da, pre svega, minimalno
oštećuje tkivo, ali i to da nije imao vremena za estetsku
stranu. „Biraj Hemu ako želiš lepe, anatomski secirane
leševe“, rekao joj je jednom. „Stouna, ako hoćeš krvavog
kasapina“, kazala bi ona. Njegovo iskustvo bilo je do te mere
ogromno da je sa svojih deset prstiju umeo naći put u
krvavoj masi u kojoj nije bilo nikakvih oznaka vidljivih
drugima; bio je precizan i bez suvišnih pokreta, i imao je
izvanredne rezultate.
U retkim prilikama kad bi u salu uneli ženu s nogama još
ukaljanim svežim blatom i ranom od bičjeg roga u malom
stomaku, ili pak devojku s ranom od noža blizu materice,
Hemlata i Stoun bi operisali zajedno i ušli u abdomen à
deux, komešajući se jedno uz drugo, sudarajući se glavama i
povremeno dotičući prste onog drugog drškom hemostata.
Upraviteljica je vodila evidenciju o tome koji je hirurg stajao
zdesna prilikom njihove poslednje zajedničke operacije,
nastojeći da se smenjuju. Dok bi Hema besprekorno uredno
vršila resekciju uterusa ili zašivala razderanu mokraćnu
bešiku, Stoun je, iako nije imao sluha, neprekidno zviždukao
Bože spasi kraljicu, što je dražilo Hemu. Kad bi Stoun krenuo
prvi, Hemlata bi se raspričala o nekada čuvenim hirurzima –
Kuperu, Halstedu, Kušingu – i o tome kako je šteta što
tropski hirurzi ničim ne pokazuju to veliko hirurško nasleđe.
Stoun nije bio sklon veličanju hirurga i operacija. „Hirurgija
je hirurgija je hirurgija“, voleo je da kaže, i iz načela nikada
nije uzdizao hirurge ili gledao s visine, na primer, pedijatre.
„Dobar hirurg mora imati hrabrosti, a da bi imao hrabrosti
mora biti opremljen mudima“, čak je i napisao u rukopisu
svoje knjige, dobro znajući da će izdavač u Engleskoj to
izbaciti, ali svejedno uživajući što ispisuje te reči na hartiji. U
pisanju je Stoun našao rečitost, ratobornost i silovitost koje
nije pokazivao u govoru. „Hrabrost? O kakvoj to ’hrabrosti’
pišeš?“, uzvratila bi Hema pitanjem. „Zar rizikuješ svoj
život?“
Carski rez tehnički nije prevazilazio Stounove sposobnosti.
Međutim, tog sudbonosnog dana užasavala ga je i sama
pomisao da skalpelom zaseče sestru Meri Džozef Prajs –
svoju asistentkinju, svoju blisku poverenicu, daktilografkinju,
muzu, ženu za koju je upravo bio shvatio da je voli. Već je
bila u ozbiljnom stanju, bleda i oblivena hladnim znojem, a
puls joj je bio toliko slab da je bio ubeđen kako će je bilo
čime što preduzme samo gurnuti preko ivice. Na nekoj
nepoznatoj ženi ne bi oklevao da pokuša carski rez. „Doktor
koji leči samoga sebe ima budalu za pacijenta“, glasila je
poslovica koja mu je bila dobro poznata. A šta je s doktorom
koji se sprema da na voljenom biću izvede operaciju koju
nikad nije radio? Postoji li poslovica i za to?
Otkad mu je knjiga objavljena, Stoun je postepeno navikao
da citira njene delove, kao da njegove sopstvene napisane
reči imaju veći legitimitet od njegovih neobjavljenih (a
samim tim i neizgovorenih) misli. Sam je napisao: „Doktor
koji leči samoga sebe ima budalu za pacijenta, ali u
određenim okolnostima, kad nema drugog izlaza...“ Pa je
nastavio i ispripovedao istinitu priču o amputaciji svog prsta,
o tome kako je izveo blokadu nerva u levom laktu, a onda,
uz „pomoć“ sestre Meri Džozef Prajs, napravio rez,
obavljajući deo posla levom rukom dok mu je sestra Meri
Džozef Prajs stajala zdesna. Dok je odvajala kost, shvatio je
da bi mogla i mnogo više od asistiranja kad bi htela. Upravo
je ta anegdota o amputaciji, zajedno s njegovom slikom na
koricama, sa svih devet prstiju ukrštenih pod bradom,
doprinela velikom uspehu njegove knjige. I pored brojnih
tekstova o hirurgiji, Dovitljivi operator (ili pod naslovom
Kratka vežba, kako je bila poznata u nekim zemljama)
postao je iznenađujuće popularan. Premda je knjiga bila o
tropskoj hirurgiji, najviše se prodavala u zemljama koje nisu
tropske. Možda zbog dosetki, zajedljivog tona i često
nehotičnog, oštrog humora. Iznosio je jedino sopstveno
iskustvo ili svoje pažljivo tumačenje iskustva drugih. Čitaoci
su ga zamišljali kao revolucionara, ali takvog koji, umesto da
propoveda zemljišne reforme, operiše siromašne. Studenti
su mu pisali pisma puna obožavanja, a kad se njegovi
savesni odgovori (koje je ispisivala sestra Meri Džozef Prajs)
nisu slagali s tugaljivim, ispovednim tonom njihovih pisama,
oni su se durili.
Ilustracije u njegovoj knjizi (koje je sve nacrtala i slovima
označila sestra Meri Džozef Prajs) bile su jednostavne, kao
skicirane na salveti; bez pokušaja da prikažu prave
proporcije ili perspektivu, ali su bile pravi uzor jasnoće.
Knjiga je prevedena na portugalski, španski i francuski.
Smele operacije izvedene u najmračnijoj Africi – tim rečima
je izdavač opisao knjigu na zadnjoj korici. Čitalac koji ne zna
ništa o „crnom kontinentu“ sâm bi popunio praznine
zamišljajući Stouna u šatoru, sa Hotentotom, koji drži
podignutu kerozinsku lampu kao jedini izvor svetlosti, dok
slonovi tutnjaju napolju, a dobri doktor recituje Cicerona i
odseca sebi deo tela kao da drugome vadi kamenac. Ali ni
čitalac ni Stoun ne bi prihvatili jedno: da je ta
samoamputacija isto toliko bila čin samoljubivosti koliko i
junaštva.
„Vaš pacijent, doktore Stoune“, izgovori Upraviteljica i po
treći put.
Stoun je pogledao mesto među nogama sestre Meri Džozef
Prajs, koje je Upraviteljica upraznila, iako se činilo da, uprkos
svemu, nije voljna da ga pusti da priđe, kao da ništa manje
od njega samoga ne želi da on tu sedne. To nije bio položaj
na koji je on navikao, bar ne kad je žena u pitanju. Da je
posredi muškarac, bez oklevanja bi seo da sanira skrotum, a
kod oba pola da drenira rektalni apsces ili da podveže i iseče
hemoroide, odnosno ono što se zove fistula-in-ano. Ali osim
toga, on je bio hirurg koji je retko sedeo.
Kad je nespretno razmakao usmine, između njih je potekla
krv. Podesio je lampu, a zatim i položaj sopstvene glave
kako bi zavirio u porođajni kanal.
Pokušao je da se seti onog „citrusnog“ pravila još iz
studentskih dana. Kako je ono glasilo? Limeta, limun,
pomorandža i grejpfrut odgovaraju veličini od četiri, šest,
osam i deset centimetara širenja cerviksa. Ili je bilo dva,
četiri, šest i osam? I da li je bilo uvršteno još i grožđe ili
šljiva?
Pobledeo je od onog što je video: grlić je bio veći od
grejpfruta, na putu ka dinji. A tamo, kao na dnu krvavog
zdenca, bila je bebina glava okružena spljoštenim tkivom.
Svetla operacione sale su se presijavala u njenim finim,
mokrim crnim vlasima.
U tome času kao da je sve preuzeo neko ko je bio uspavan
unutra u Stounu.
Ako je i bilo neke veze između njega i jadnog novorođenčeta
unutra, Stoun je nije video. Umesto toga, prizor te lobanje
ga je uzbunio. Bes je izvukao na površinu strah: odakle
ovom neprijatelju tolika drskost da Merin život dovodi u
opasnost? Baš kao da je video telo krtice što rijući napada
njeno telo i shvatio da joj može olakšati samo ako je izvadi.
Prizor tog sjajnog skalpa nije kod Tomasa Stouna izazvao
nimalo nežnosti, već samo odvratnost. A to mu je dalo ideju.
„Nađi neprijatelja i pobedi ga na juriš“, glasila je njegova
izreka.
A neprijatelja je našao.
„Bolje je kad su flatus, fluid, feces i fetus* napolju nego
unutra“, kazao je glasno, kao da je frazu izmislio tog
trenutka. U svojoj knjizi je to nazvao „pravilom četiri F“.
Doveo je sebe do te strašne odluke. Mnogo je bolje,
zaključio je, probušiti rupu u lobanji krtice – već je bio
prestao da o tome misli kao o bebi – nego na sestri Meri
Džozef Prajs eksperimentisati sa carskim rezom, zahvatom
koji nije radio i koji bi je ubio u tom krhkom stanju u kom se
nalazi. Neprijatelj je bio više strano telo, kancer, nego fetus.
Nema sumnje da je stvorenje mrtvo. Da, otvoriće tu lobanju,
isprazniće njen sadržaj, skrckaće je kao kamen u bešici, a
onda izvući spljoštenu glavu iz karlice. Ako treba, makazama
će mu iseći ključne kosti, skalpelom rebra; zgrabiće, iseći,
iskasapiti i smrskati svaki deo fetusa koji ga sprečava da
izađe, jer će krvarenje prestati i Meri će se rešiti bede samo
ako to izvadi iz nje. Da, da – bolje napolju nego unutra.
A u granicama ove nerazumne odluke nalazila se razumna
odluka. Radeći nešto loše uraditi nešto dobro, kao što bi
rekla sestra Meri Džozef Prajs.
Preneražena i prestravljena, Upraviteljica je shvatila da ovaj
čovek između nogu sestre Meri Džozef Prajs nije ni nalik
njihovom žestokom, stidljivom i krajnje stručnom Tomasu
Stounu. Ovaj čovek nije imao ništa zajedničko sa Tomasom
Stounom, koji je bio FRCS,* autorom Dovitljivog operatora.
Njegovo mesto zauzeo je ovaj očajni, uspaničeni čovek koji
uopšte ne izgleda kao diplomirani lekar Kraljevskog
hirurškog koledža, već više kao neko za kog bi FRCS značilo
(kao što je to često tvrdio doktor Goš) „prdeti po selu“.*
Sad živnuo, obuzet osećanjem da sprovodi misiju, Stoun je
uspravio i namestio otvorenu knjigu Akušerska hirurgija
Manroa Kera, kao da je u pitanju nekakav kuvar, naslonivši
je na stomak sestre Meri Džozef Prajs. „Dođavola, Hemlata,
baš si odabrala kad ćeš biti prokleto odsutna“, kazao je
glasno, osećajući da mu se hrabrost vraća.
Dvostruko huljenje, primetila je Upraviteljica. „Pazite kako
govorite“, promrmljala je. Sama je sebi napipala puls, i
uprkos veri u Gospoda zabrinuta zbog povremenog
lepršanja u grudima koje se te godine počelo pojavljivati kao
nezvani gost. Srce joj je preskakalo i osetila je vrtoglavicu.
Neobični instrumenti koje je Stoun tražio i koje je
Upraviteljica iskopala iz starog ormara sa opremom nisu se
dali ukrotiti u njegovim rukama. „Gde je, dođavola, Goš?“,
povikao je, jer je Goš često pomagao Hemi pri abortusima i
podvezivanju jajovoda, te je samim tim, kao devojka za sve,
imao više iskustva sa anatomijom ženskih reproduktivnih
organa od Stouna. Upraviteljica je ponovo poslala nekog da
otrči preko, do Gošovog bungalova, više da bi umirila Stouna
nego što se nadala da se Goš vratio. Možda bi bilo bolje da
je poslala služavku da se u baru Plavi Nil i u njegovom
susedstvu raspita za banija doktora. Ali čak bi i pijani Goš
posavetovao Stouna i rekao mu da to što ovaj namerava da
uradi nije postupak dovitljivog hirurga već idiota, da mu je
odluka pogrešna, a logika nelogična. Upraviteljica je osećala
da je za ovu trudnoću, za ovaj porođaj u izvesnom smislu
ona kriva – da je sve to rezultat njene nepažnje. Osim toga,
podrazumevala je i da je dete, usled tako žestokog
krvarenja, već dugo mrtvo. Da je samo na tren pomislila da
je dete živo (nije znala za blizance), svakako bi se umešala.
Stoun je krivio glavu čas na jednu čas na drugu stranu
nastojeći da na osnovu ilustracija instrumenata iz Manroove
akušerske hirurgije – Smelijeve makaze, Braunov
kranioklast, Žardenov cefalotrib – prepozna predmete
kojima je žonglirao. Njegove alatke bile su daljne rođake
onih prikazanih u knjizi, ali očigledno dizajnirane u iste
zlokobne svrhe.
Dvema Džejkobovim hvataljkama uhvatio je glavu moga
brata. „Vidim te u dubini, ti spodobo što riješ! Prokleta bila
što mučiš Meri“, mrmljao je. A onda je makazama presekao
kožu između hvataljki i upoznao tog uljeza s bolom.
Sledeći potez mu je bio da na glavu postavi cefalotrib –
krckalicu lobanje. Ovaj nezgrapni srednjovekovni instrument
imao je tri odvojena dela. U sredini je bio šiljak koji treba da
probije veliki otvor u lobanji i prodre duboko u mozak. S obe
njegove strane su se nalazili delovi nalik forcepsu, čija je
svrha da uhvate lobanju spolja. Konačno su sva tri dela bila
na svom mestu, povezana zajedničkom ručkom s
ulegnućima pogodnim za prste. Stoun će moći da uhvati i
smrska lobanju a da mu ne isklizne. Izvući će on tog uljeza.
U operacionoj sali bilo je hladno, ali njemu je znoj sa čela
curio u oči i kvasio mu masku.
Pokušao je da zabije šiljak.
(Dete, moj brat Šiva, posle osam meseci provedenih u
zaklonu materice, s već bolnom posekotinom na glavi,
zaplakalo je u majčinoj utrobi. Povukao sam ga na bezbedno
i šiljak je skliznuo s lobanje.)
Stoun je zaključio da će biti lakše ako prvo postavi dve
hvataljke sa sečivima cefalotriba, potom da izvuče glavu i
tek potom da ubaci šiljak. Ruke su mu bile nespretne u tom
nezgodnom prostoru. Upraviteljica je zadrhtala pri pomisli
na oštećenje koje bi mogao naneti tkivu sestre Meri Džozef
Prajs ili bebi kad joj je provlačio svaki deo pored uha dok
konačno nije obuhvatio lobanju, ili je bar tako mislio.
Upraviteljica samo što se nije onesvestila. „Dužnost
medicinske sestre je da asistira lekaru i predvidi sve što će
mu zatrebati.“ Zar nije ona sama tako pridikovala svojim
učenicama? Ali, sve je to pogrešno, sve je pogrešno, a ona
ne zna kako da ga vrati na pravi put. Požalila je što je uopšte
iskopala te instrumente. Čovek, akušer, izmislio je te
instrumente za majke u najkritičnijem stanju, a ne za očajne
lekare. Budala s alatkom je i dalje budala. U Stounovim
rukama, instrumenti su preuzeli komandu, mislio je njima.
Upraviteljica je znala da iz ovoga neće proizići ništa dobro.
 GLAVA5

Poslednji trenuci
Tačno u poslednjoj sekundi, baš kad je očekivala udar
aviona u vodu, doktorka Hemlata ugleda kako okean ustupa
mesto suvom, žbunovitom kopnu.
I pre no što je uspela to da pojmi, avion je dodirnuo
svetlucavi asfalt, gume su zacvilele, rep mu se zalelujao pa
je pojurio, gubeći polako brzinu kao odbegli pas koji se
otkinuo s lanca.
Olakšanje putnika prešlo je u zbunjenost i nelagodnost, jer
su i najbezbožniji među njima zazivali božansku ruku da se
umeša.
Avion se zaustavio, ali pilot je nastavio raspravu s tornjem i
izvadio cigaretu iako je suviše napadno uključio znak
zabranjeno pušenje pošto su sleteli.
Dečkić je jecao, a Hema ga je ljuljala s predanošću za koju
uopšte nije znala da je poseduje. „Staviću ti mali, malecki
zavoj na nogu, važi? I neće te više boleti.“ Mladi Jermenin je
negde našao neki štapić pa su njih dvoje imobilisali nogu.
Kad je tutnjava motora prestala, Hema je osetila kako joj
tišina u avionu pritiska bubne opne. S podrugljivim
osmehom na licu, pilot se osvrnuo kao da ga zanima kako su
se držali njegovi putnici. Kao da se predomišlja, rekao je:
„Stali smo da pokupimo neki ba-gaž i neke Veoma Važne
Ljude. Ovo je Džibuti!“ Osmehnuo se pokazujući pokvarene
zube. „Nisu mi dali dozvolu za sletanje izuzev u kritičnoj
situaciji. Zato sam odglumio kvar motora.“ Slegnuo je
ramenima kao da ga skromnost sprečava da prihvati njihove
pohvale.
Hemlata se iznenadila kad je začula sopstveni glas kako
para tišinu.
„Prtljag? Prokleti koristoljubivi ćifto! Šta ti misliš, šta smo
mi? Koze? Tek tako si isključio motor, pao s neba i zaustavio
se u Džibutiju? Bez ikakvog upozorenja?“
Možda bi trebalo da mu bude zahvalna, srećna što je živa,
ali u poretku njenih osećanja bes je uvek imao prvenstvo.
„Prokleti?“, reče pilot i pocrvene. „Prokleti?“, ponovio je
izvlačeći se iz kabine, a bela čvornovata kolena ispod safari
šortsa sevala su dok se kobeljao sa sedišta.
Stao je pred nju, hukćući od napora. Činilo se da ga je
mnogo više uvredilo ono „prokleti“, nego „ćifto“. Prezir
prema ovoj Indijki bio je jači od besa. Ipak, podigao je ruku.
„Izbaciću te, bezobraznice, ako ti se ne sviđa.“ Kasnije će
tvrditi da je ruku podigao samo kao običan gest, bez namere
da je udari – sačuvaj bože i sakloni, zar on, kavaljer,
Francuz, da udari ženu?
Ali već je bilo kasno, jer je Hemlata osetila kako joj se udovi
pokreću kao od svoje volje, podstaknuti besom i
negodovanjem. Osećala se kao da posmatra postupke
neznanke, neke Hemlate koja prethodno nije postojala. Ta
nova Hemlata, čija je licenca za život upravo bila obnovljena
i svrha življenja određena, podigla se i ustala. Bila je visoka
koliko i pilot. Videla je kako mu se kapilari zvezdasto granaju
na levom obrazu. Podigla je naočari na glavu i pogledala ga
pravo u oči.
Pilot se zgrčio. Video je da je lepa. Sebe je zamišljao kao
ženskaroša i zapitao se hoće li mu se te večeri u hotelu Gion
ukazati prilika da s njom popije piće. Tek tada je primetio da
su se ljudi okupili i nadvili nad dečaka koji je plakao. Tek
tada je video koliko je gnevan dečakov otac, kao i stisnute
pesnice drugih putnika koji behu stali iza nje.
Kakav primerak, pomislila je Hema dok ga je posmatrala.
Paučinasti angiomi svuda po koži izloženoj vazduhu.
Beonjače s primesom žućkaste boje. Nema sumnje da su mu
grudi uvećane i da pod pazuhom nema malja, a testisi su
mu zacelo smežurani i skupljeni do veličine oraha – a sve
zato što jetra više ne vrši detoksikaciju estrogena koji muško
telo normalno proizvodi. I užegli dah što miriše na bobice
kleke. Ah, da, pomislila je postavljajući dijagnozu širu od
ciroze: džinom natopljeni kolonijalni otpor postkolonijalnoj
Africi. Ako su u Indiji i dalje zaplašeni vama, to je samo iz
duge navike. Ali u etiopskom avionu ne vladaju takva
pravila.
Osetila je kako u njoj ključa bes, usmeren ne samo na njega
već na sve muškarce, na sve muškarce koji su je u Opštoj
državnoj bolnici u Indiji gurali u stranu, ne ceneći je i
kažnjavajući je zato što je žena, bez pitanja menjajući njen
raspored i bacajući je s jednog odeljenja na drugo bez
„molim“ i „hvala“.
Njena blizina, njena povreda svetog prostora bvana,
potresla ga je i zbunila. Ali ruka mu je i dalje bila podignuta.
Potom je, kao da je to tek primetio, pokrenuo ruku, ne da je
udari – tvrdiće kasnije – nego da utvrdi je li to uistinu
njegova ruka i da proveri odgovara li i dalje na njegove
komande.
Već sama podignuta ruka bila je dovoljna uvreda, ali kad je
videla da se ruka još i pokreće, Hema je reagovala i kasnije
crvenela od stida zbog tog postupka.
Smesta je posegnula za sredinom pilotovog šortsa i prstima
obuhvatila njegove testise, od kojih ju je razdvajalo jedino
njegovo donje rublje. Iznenadila ju je lakoća s kojom je
izvela taj pokret, kako je između palca i kažiprsta ostavila
dovoljno razmaka za semeni kanal koji povezuje jaja s
telom. Godinama kasnije doći će do zaključka da je taj njen
postupak proistekao iz uticaja okruženja, sklonosti šiftasa i
dugih prestupnika severne Afrike da svojim žrtvama odseku
testise. Kad si u Rimu...
Oči su joj gorele kao u mučenice. Znoj je od potua na
njenom čelu napravio znak uzvika. Zbog vrućine je nosila
pamučni sari, koji je prethodno, dok je još sedela, bila
podigla do kolena – dođavola i čednost – pa joj je ostao tako
slepljen za telo, ocrtavajući joj bedra. Znoj joj je svetlucao
na gornjoj usni dok je stiskala šaku ne bi li izazvala bar malo
bola i straha koje je ovaj Francuz njoj zadao.
„Slušaj, lepi“, kazala je (istovremeno zaključujući da zaista
ima testikularnu atrofiju i pokušavajući da se priseti
anatomskih naziva – tunica albugineae i tunica još-nekako, i
kanal deferens, naravno, i ona čvornovata stvarčica sa
zadnje strane kako se ono beše zove... epididimis!). Videla
je kako mu se ramena spuštaju i kako mu nestaje boja s lica
kao da je dole otvorila neku slavinu. Na čelu mu se pojavila
vlaga sasvim drugačija od znoja. „Barem ti sifilis nije toliko
uznapredovao, dok možeš da osetiš testise, a?“ Njegova
podignuta ruka joj je zalebdela pred očima i spustila se, pa
se s oklevanjem, gotovo s ljubavlju, spustila na njenu
podlakticu, moleći je da ne steže jače. U avionu zavlada
tišina kao u crkvi.
„Slušaš li me sad?“, rekla je (misleći kako nije zaista želela
da na ovaj način upozna mušku anatomiju). „Razgovaramo li
sad kao jednaki? ...Moj je život bio u tvojim rukama, a sad su
tvoji dragulji u mojim. Misliš da smeš tako da prestravljuješ
ljude? Ovo dete je slomilo nogu zbog tvojih akrobacija.“
Okrenula je glavu ka ostalim putnicima, ali i dalje držeći
Francuščića na oku, i kazala: „Ima li ko oštar nož? Ili žilet?“
Moguće je da je šuštanje koje je začula poteklo od mišića
kremastera svih muškaraca u avionu, čijim su grčenjem i
nehotično uvukli nazad na sigurno svoje viseće fabrike
sperme.
„Nismo dobili dozvolu... Morao sam...“, šištao je pilot.
„Smesta vadi novčanik i plati za ovo dete“, reče Hema, jer
nije imala poverenja u osiguranje.
Dok je pilot petljao s novčanicama, mladi Jermenin mu je
oteo novčanik i pružio ga dečakovom ocu.
Jedan od putnika iz Jemena, pošto mu se povratio glas, osu
paljbu psovki preteći pilotu prstom i unoseći mu se u lice.
Hema kaza: „A sad da vratiš pare za karte dečaku i
njegovim roditeljima. I brzo da nas vratiš u vazduh... ili ćeš
postati evnuh. I ne samo to, lično ću poslati peticiju caru i
pobrinuti se da ne dobiješ ni posao kamilara, a kamoli da
avionom prevoziš kat.“
Začuli su kako se otvaraju vrata za utovar tereta i prodorne
uzvike kulija koji su se okupili napolju.
Francuzu su oči utonule u duplje i samo je ćutke zaklimao
glavom. Francuzi su kolonizovali Džibuti i delove Somalije,
čak su se i otimali s Englezima u Indiji pre nego što su stavili
šapu na Pondičeri. Ali tog poslepodneva je jedna smeđa
duša – koja posle toga više nikada neće biti ista, i koja je uz
sebe imala Malajalce, Jermene, Grke i Jemence – pokazala
da je slobodna.
„Stvarno, kako ostati pri sebi po ovakvoj vrućini“, rekla je
zatim Hema nikome posebno, pustivši ga i krenuvši napolje
da opere ruke, prigušujući smeh.
 GLAVA6

Moja Abisinija
Hema je uprla oči u tlo pod sobom, posmatrajući prolazak
smeđeg grmlja i pustinje koja je postepeno prelazila u strmi
greben najavljujući bujni planinski plato Etiopije. Da,
pomislila je. Ovo je sad moj dom. Moja Abisinija, što joj je
zvučalo mnogo romantičnije nego „Etiopija“.
Ta zemlja je u suštini planinski masiv koji se uzdiže iz tri
pustinje Somalilenda, Danakila i Sudana. Hema se čak i
sada pomalo osećala kao Dejvid Livingston ili Ivlin Vo, koji
istražuju ovu drevnu civilizaciju, ovo uporište hrišćanstva
koje je, sve do Musolinijeve invazije 1935, bilo jedina afrička
zemlja koja nikad nije kolonizovana. U svojim prilozima
londonskom Tajmsu i u svojoj knjizi, Vo pominje Njegovo
veličanstvo Hajla Selasija kao „visoko pohotnog“,* smatrajući
kukavičkim carev odlazak iz zemlje pred Musolinijevu
okupaciju. Hema je to protumačila kao Voovu nemogućnost
da prihvati pomisao o postojanju afričke kraljevske ličnosti.
Nije mogao da prihvati da se linija predaka cara Hajla
Selasija proteže u prošlost čak do vremena kraljice od Sabe i
cara Solomona, a u poređenju s tim Vindzori i Romanovi
izgledaju kao torbari. Nije imala visoko mišljenje ni o Vou niti
o njegovoj knjizi.
Novi putnici, koji su se ukrcali u Džibutiju, bili su iz Somalije
ili iz Džibutija (među kojima i nema nekakve razlike, mislila
je, osim što ih je linijom na mapi razdvojio neki zapadnjački
kartograf). Žvakali su kat, pušili 555 i, uprkos setnim,
zamućenim očima, bili srećni. U velikim balama natrpanim u
avion, koji je sad Hemi postao i previše blizak, nalazio se kat
koji prevoze u Adis Abebu. Što je bilo čudno, jer kat obično
putuje u suprotnom pravcu: uzgaja se u Etiopiji, oko Harara,
pa se železnicom izvozi u Džibuti, a odatle vazdušnim putem
u Aden. Upravo je unosna trgovina katom bila zaslužna za
osnivanje Etiopske vazduhoplovne kompanije. Načula je
nešto o problemima sa železničkim i motornim prevozom,
kao i o hitnoj potrebi za velikim količinama kata za neku
svadbu, što je uzrok ovakvog prevoza u suprotnom smeru i
neplanirano zaustavljanje. Kat je pogodan za žvakanje samo
dan-dva posle branja, inače gubi dejstvo. Hema je zamislila
somalske, sudanske i jemenske trgovce u svojim malim
sukovima ušančenim u svim ulicama i prolazima, kao i
sopstvenike većih radnji na bazaru Merkato u Adis Abebi
kako gledaju u svoje časovnike marke tiso i ćuškaju kalfe
dok čekaju isporuku. Zamislila je goste na svadbi, sa ustima
toliko suvim da ne mogu da pljunu, ali svejedno pljuju i
psuju i govore jedni drugima kako je nevesta ružnija nego
što su je upamtili, i da veliki mladež na njenom vratu zacelo
znači da je od oca nasledila škrtu prirodu.
Hema je zamislila kako priča majci o pilotu. To ju je nateralo
da se nasmeje, zbog čega se nasmešio i jedan novi putnik,
Somalac koji je sedeo nasuprot njoj.
U Madrasu je bilo vruće i sparno tokom tri nedelje koliko je
Hema tamo provela, ali je u poređenju sa Adenom bio pravi
raj. Trosobna kućica njenih roditelja, u kvartu Majlapur, vrlo
blizu hrama, činila joj se prostrana dok je bila devojčica, ali
se prilikom ove posete osećala teskobno. Boja se ljuštila sa
unutrašnjih zidova stvarajući apstraktne šare, dok je
kuhinja, crna od dima, ličila na mračnu komoru. Uska uličica
ispred kuće, koja je ranije retko viđala automobile, sad je
bila bučna od saobraćajne gužve, a zid dvorišta više nije
imao ni traga bele, već je bio boje zemlje na kojoj je
podignut. Od proteklog vremena ućario je samo vrt s
bogumilom koja je skrivala kuću sa ulice. Dva drveta manga
postala su ogromna i krcata plodovima. Jedan je bio sorte
alfonso, a drugi hibrid čije su voćke pri prvom zalogaju
nalikovale gumi, a potom se u ustima topile kao sladoled.
Jedini ukras u dnevnoj sobi oduvek je bio kalendar s
reklamom za mleko u prahu marke glakso, okačen o ekser u
zidu. Preterano uhranjena beba bele rase i plavih očiju
nikada nije odrasla. Ispod slike je pisalo: „Glakso gaji krupne
bebe.“ To je bilo dovoljno da svaka majka koja sama doji
dete oseti grižu savesti što izgladnjuje svoju bebu. Kao dete,
Hema gotovo da nije ni primećivala glakso bebu. Sad joj je
kalendar privlačio pažnju i ljutio je. Kako je to derište bilo
podmuklo prisutno u njenom životu. Nametljivac s lažnom
porukom. Hema je skinula kalendar, ali je bledi
pravougaonik na zidu privlačio pažnju onako kako beba to
nikad nije činila. Nema sumnje da će se tu, čim Hema ode,
smestiti druga glakso beba.
Tokom svoje kratke posete Hema je dala da se kuća okreči i
da se postave ventilatori na tavanici. Satjamurti, otac
njenog druga iz detinjstva Velua, provirio je kroz ogradu dok
su radnici unosili zapadnjačku klozetsku šolju da je
zacementiraju na čučavac indijskog toaleta. Zasmejuljio se
mašući glavom. „Nije za mene, ti matori glupane“, odvratila
je Hema na engleskom. „Majčini kukovi su u lošem stanju.“
A Satjamurti joj je odgovorio jedinom engleskom frazom koju
je znao: „Prokleta Kina, poljubiš me, Ajzenhauere!“
Nasmešio se i mahnuo joj, i ona je mahnula njemu.
Somalac preko puta nje nosio je sjajnu plavu košulju od
poliestera i zlatan sat koji mu je landarao oko ručnog zgloba.
Nožni prsti što su mu štrčali iz sandala sijali su kao uglačana
ebanovina. Hemi se učinio poznat. Uto joj se poklonio, široko
osmehnuo i podigao prste kao da licitira na nekoj aukciji, pa
rekao: „Troje dece, dva metka, iste noći!“
Setila se. Zove se Adid. „Šta kažeš, još radiš duplu smenu?“
U sumračnoj unutrašnjosti aviona sinuše njegovi zubi kao od
belokosti. Rekao je nešto prijateljima. Oni se stadoše
osmehivati i znalački klimati glavama. Kako su im samo jaki
zubi, pomisli Hema. Divila se boji njegove kože, tako čisto
crnoj da je u sebi imala primesu ljubičaste. Gospođa Hud,
upraviteljica njene škole, bila je bela kao porcelan i učenice
su verovale da će im prsti, ako je dodirnu, pobeleti; ona je
zamišljala kako bi, ako dodirne Adida, pocrneli. Adidovo
kraljevsko držanje, lagano smenjivanje izraza na njegovom
licu – svaku misao je pratilo drugačije saglasje usana i obrva
– pobudilo je u Hemi bizarnu zamisao kako bi volela da mu
posisa kažiprst.
Poslednji put je videla Adida, s urednom frizurom i u odeći
što pada u talasima, u ambulanti za hitne intervencije u
Misingu, krajnje spokojnog iako mu je trudna žena bila u
grčevima. Kad je Hemlata razgrnula pamučne velove, otkrila
je mladu, bledu, anemičnu devojčicu. Krvni pritisak joj je
skočio nebu pod oblake. Eklampsija. Dok je Hemlata u
operacionoj sali broj tri carskim rezom porađala njegovu
ženu s prvim detetom, Adid je iščezao i vratio se sa starijom
suprugom, takođe u trudovima, koja je već bila počela da se
porađa u konjskoj zaprezi pred ulazom u ambulantu.
Hemlata je istrčala taman na vreme da preseče pupčanu
vrpcu. Pritisnula je porodiljin stomak, ali umesto placente,
ispao je blizanac. Videvši drugo dete, ukupno treće, Adid se
osmehnuo od uha do uha. Hema mu je predložila da na
grudima nosi natpis jedna noć, dva metka, troje dece. Adid
se smejao kao čovek koji nikad nije ni čuo reč „brinuti“.
„Da, da“, rekao je sad, podižući glas da bi ga čula i pored
buke motora. Govorio je odsečnim glasom s francuskim
naglaskom žitelja Džibutija. „Čovek je bogat onoliko koliko
ima dece. Najzad, šta drugo ostavljamo za sobom na ovom
svetu, doktorka?“
Hema, koja je samo nekoliko minuta pre toga razmišljala o
istom, zaključi da je ona po tom merilu siromašna kao
prosjakinja. Odvratila je: „Amin. Mora da si od tada već više
puta postao milioner.“
Njemu licem pređe vragolast izraz, pa samo izvijanjem
obrva i očima pokaza na ženu pod velom i svu umotanu u
crveno-narandžastu haljinu. Ukaza se veoma bledo, kanom
iscrtano stopalo. Hemlata je nagađala da je posredi
Jemenka. Ili pak neka muslimanka iz Pakistana ili Indije.
„I ona je...?“, kaza Hema, nadajući se da nije neuljudno
pitati za ženinu nacionalnost.
Adid živahno zaklima glavom. „Najmanje tri meseca. I još
jedna noseća kod kuće!“
„Da ti kažem nešto“, reče Hema značajno gledajući u
Adidove prepone. „Zamoliću doktora Goša da ti dâ naročiti
popust za vazektomiju, dve za jednu. To će biti jeftinije nego
podvezati jajnike svakoj begum.“
Par iz Gudžarata, preko puta nje, namrgođeno pogleda
Adida kad se ovaj stade lupati po butini i smejati.
„Zašto ne dovedeš žene u prenatalnu kliniku?“, upita ga
Hema. „Pametan čovek kao ti ne treba da čeka da upadnu u
nevolje. Ne želiš valjda da pate?“
„Ja se tu ne pitam. Znate kakve su te žene. Neće da dođu
dok se ne onesveste“, odvrati on jednostavno.
To je tačno, pomisli Hema. Nekoliko godina pre toga neka
Arapkinja u Merkatu danima je trpela trudove i njen muž,
bogati trgovac, doveo je doktora Bakelija da je pregleda.
Međutim, ne želeći da je vidi lekar muškarac, žena je
sopstvenim telom poduprla vrata spavaće sobe, tako da bi
je svaki pokušaj otvaranja ozbiljno povredio. Umrla je sama,
iza vrata, a njene sunarodnice su joj se divile zbog tog čina.
Pošto je bila gladna, a i zato da bi još više naljutila onaj par
iz Gudžarata, Hema je prihvatila malo ponuđenog kata od
Adida i gurnula listove pod obraz. Na tako nešto ranije ni u
snu ne bi pomislila, a kamoli uradila, ali događaji poslednjih
nekoliko časova su sve promenili.
Kat je isprva bio gorak, ali kasnije je sažvakana smesa
postala slatka i nipošto neprijatna. „Čudo nad čudima“, rekla
je glasno, s obrazom nabreklim kao u veverice i vilicom što
se kretala lenjim, laganim ritmom, kao kod hiljada uživalaca
kata koje je u svom životu videla. Kao osvedočena
žvakačica, stavila je ručnu torbu pod lakat da se podupre, a
stopala podigla na klupu, jednog kolena položenog, a
drugog pod bradom. Nagla se prema Adidu, koji je bio
iznenađujuće pričljiv.
„...a najveći deo kišne sezone provodimo van Adisa, u
Avejdi, blizu Harara.“
„Znam sve o Avejdi“, na to će Hema, što nije bilo tačno.
Nekoliko godina pre toga, na godišnjem odmoru se odvezla
tamo da vidi stari grad Harar opasan zidinama. Avejdu je
zapamtila sam po tome što joj se činilo da je ceo grad ništa
više do jedna pijaca kata. Kuće su bile beznadežno ružne,
bez traga krečenja. „Znam sve o Avejdi“, kazala je ponovo i,
usled dejstva kata, osećala se kao da zaista i zna. „Ljudi su
tamo bogati toliko da svako može da vozi mercedes, ali ni
cent ne bi potrošili da ofarbaju ulazna vrata. Jesam li u
pravu?“
„Doktorka, otkud znate takve stvari?“, upitao ju je Adid,
zapanjen.
Hema se nasmešila kao da hoće da kaže: Meni malo šta
promakne, dragi moj. A onda se setila Francuzovih muda,
nabora kesice i središnje žile što razdvaja jedan testis od
drugog, sitnih potkožnih mišića, Sertolijevih ćelija. Misli su
joj jurile, bila je hipersvesna.
U kabini više nije bilo vruće i osećala se dobro što ide kući.
Želela je da kaže Adidu: Kad sam bila studentkinja medicine,
morali smo da na pacijentima pokažemo kako izgleda
visceralni bol. Visceralni bol se razlikuje od onog koji osećate
kad, recimo, udarite koleno. Visceralni bol dopire iznutra, iz
telesnih organa. Taj bol je teško opisati i lokalizovati, ali zbog
toga nije ništa manje mučan. U svakom slučaju, kao studenti
smo morali da stiskamo pacijentu testise kako bismo
proverili oseća li visceralni bol, jer neke bolesti, poput
sifilisa, mogu prouzrokovati neosetljivost na visceralni bol.
Jednoga dana pored kreveta pacijenta obolelog od sifilisa
profesor je odabrao mene da izazovem visceralni bol.
Muškarci u našoj grupi su se smejuljili. Tad sam bila odvažna
– nisam oklevala. Otkrila sam muda – testise, izvinjavam se.
Kod pacijenta je sifilis bio uznapredovao. Kad sam stisnula,
čovek mi se samo nasmešio. Ništa. Nikakvog bola. Nikakve
reakcije. Zato sam stisnula jače, stvarno jako. Opet ništa. Ali
jedan od kolega studenata se onesvestio!
Adid se iscerio kao da mu je zaista ispričala tu priču.
Avion se počeo spuštati, ulazeći i izlazeći iz oblaka
raštrkanih iznad Adis Abebe. Grad su isprva skrivale guste
šume eukaliptusa. Pre mnogo godina car Menelik je uvezao
eukaliptus sa Madagaskara, ne radi ulja već kao drvo za
ogrev, jer je goriva nedostajalo u tolikoj meri da je umalo
napustio prestonicu. Eukaliptus je bujao na etiopskom tlu i
rastao velikom brzinom – dvanaest metara za pet godina, a
dvadeset za dvanaest godina. Menelik je posadio jedan
hektar. Eukaliptus je bio neuništiv, izrastajući još snažniji
pošto bi ga posekli, a ispostavilo se i da je savršen za građu.
Među drvećem su se pojavile čistine s kružnim, trskom
natkriljenim tukulima, okruženim trnjem kako unutra ne bi
ulazile životinje. A onda, na obodu grada, ugledala je kuće s
krovovima od valovitog lima, brojne i zbijene jedna uz
drugu. Na vidiku se ukazala i crkva s nekom vrstom šiljka, a
onda pravi grad. Čerčil roud, što vodi od železničke stanice
pa uzbrdo do Pjace, sa šačicom automobila i i autobusa što
marljivo mile njegovim nagibom. Pogled na centar grada,
koji je izgledao vrlo moderno, naveo ju je na misli o caru
Hajlu Selasiju. On je u svoje kraljevstvo uneo više promena
nego što ih se odigralo za tri prethodna stoleća. Dole, na
nivou ulice, u svim kućama se nalazi njegov portret – kukasti
nos, tanke usne, visoko čelo. Hemin otac je bio veliki
obožavalac cara jer je, neposredno pred izbijanje Drugog
svetskog rata, dok se Musolini spremao na invaziju, car
Hajle Selasije upozorio svet na cenu koju će platiti bude li
ostao po strani dozvoljavajući Italiji da okupira jednu
suverenu zemlju kakva je Etiopija; takva neaktivnost, kazao
je, raspiriće ne samo italijanske već i nemačke ambicije za
širenjem teritorija. „Bog i istorija će upamtiti kako ste
presudili“, glasile su njegove čuvene reči na sednici Lige
naroda, i tako je i bilo. Zbog toga je ostao upamćen kao
simbol sitnog čoveka koji se usprotivio nasilniku (i izgubio).
„Vidite Mising, gospođo?“ Bio je to Adid, koji je virio preko
njenog ramena kroz prozor.
„Nedostaje mi Mising“,* kaza ona.
Nedaleko od aerodroma čitav obronak brda se preobrazio u
plamteću površinu zbog procvetalog narandžastog cveća
meskel, što joj je saopštilo da se kišna sezona završila.
Drugu padinu prekrivale su kolibe naslonjene jedna na
drugu i barake od talasastog lima, crvenkastosmeđe boje
rđe ili još tamnije. Svaka baraka imala je zajednički zid sa
susednom, tako da su izgledale kao železnički vagoni
nepravilnog oblika što vijugaju preko brda izbacujući izdanke
i pupoljke u svim pravcima.
Francuz je prozujao nisko nad tom trakom pa su carinici
imali vremena da se popnu na bicikle i rasteraju krave sa
piste. Avion je napravio krug pa se spustio.
Ka avionu su pojurila kola i kamioni etiopske policije, zeleni
kao žuč, skupa sa službenicima Etiopske vazduhoplovne
kompanije. Uz trzaj su otvorena vrata teretnog prostora i
ruke su pomamno počele da istovaruju kat. Ubacivali su
zavežljaje u kombi, pa u pikap na tri točka, a kad su i njega
napunili, stali su ih gurati u policijska kola, pa su svi odjurili
s uključenim sirenama. I tek tada je putnicima dozvoljeno da
se iskrcaju.
Šeststomililitarski motor fijata seičento, po čemu je i dobio
ime, zastenjao je od naprezanja noseći Hemu i njen grundig.
Ona je lično nadgledala utovar velikog sanduka na prtljažnik
na krovu automobila.
U Adisu je bilo savršeno sunčano popodne pa je zaboravila
da je iz Misinga odsutna dva dana duže nego što bi trebalo.
Svetlost na ovoj nadmorskoj visini veoma se razlikovala od
Madrasa, više je oblivala ono što je obasjavala, nije bleštala
i odbijala se o sve površine. U povetarcu nije bilo ni
nagoveštaja kiše, premda se to moglo promeniti u trenutku.
Uhvatila je šumski, medicinski miris eukaliptusa, aromu koja
nikako nije išla u parfeme, ali je bila okrepljujuća u vazduhu.
Osetila je i miris tamjana koji su u svakom domaćinstvu
bacali u šporet na ugalj. Bilo joj je drago što je živa i što se
vratila u Adis, ali nije umela da se izbori s talasom nostalgije
koji ju je zapljusnuo, neke neispunjene čežnje koju nije
mogla da odredi.
Po prestanku kiša, svuda su iskrsle sklepane tezge za
prodaju crvenih i zelenih paprika, limuna i pečenog
kukuruza. Čovek koji je oko vrata poput ogrtača prebacio
ovcu što bleji, jedva je video put pred sobom. Jedna žena je
prodavala svežnjeve eukaliptusovog lišća koje se koristi kao
gorivo za pečenje indžere – hleba nalik palačinki, umešenog
od mlevenog zrna žitarice tef. Malo dalje, Hema je videla
devojčicu kako sipa maslo na veliki tiganj postavljen na tri
cigle, ispod kojeg je gorela vatra. Kad indžera bude gotova,
skinuće je s tiganja kao stolnjak pa preklopiti jednom, drugi
put i još jednom, a zatim staviti u korpu.
Jedna starica u crnoj odeći žalosti zastala je da pomogne
mladoj majci da smesti bebu u nosiljku na leđima,
napravljenu od šame – bele pamučne tkanine koju i
muškarci i žene podjednako ogrću preko ramena.
Muškarac sa sasušenim nogama savijenim do grudi ukočeno
se ljuljao prebacujući se s ruke na ruku prljavim prolazom. U
svakoj ruci nosio je drvenu kocku s ručkom, koju je polagao
na zemlju dok ne zaljulja telo napred. Kretao se
iznenađujuće vešto, kao slovo M što maršira putem. Usled
kratkog odsustva, ovakvi prizori su joj ponovo postali
novina.
Prokaskalo je krdo mazgi natovarenih drvetom za ogrev, s
anđeoski krotkim izrazima lica pod bičem bosonogog
vlasnika koji je trčkarao s njima. Taksista je legao na sirenu.
Uprkos tome što je motor prodorno zapištao, taksi je uspeo
nekako da mili dalje, i sam nalik natovarenoj životinji.
Pretekao ih je kamion koji je nosio ovce, jadne životinje
toliko zbijene da nisu mogle ni da trepnu. Ove su imale
sreće što ih nose na klanje. Pre Meskela, svetkovine kojom
se proslavlja nalaženje Hristovog krsta, u prestonicu će stići
ogromna krda ovaca, životinja teturavih od iznemoglosti,
koje su jedva preživele marš do gozbene trpeze. A onda, u
danima posle Meskela, ne možeš ni čuti ni videti nijednu
ovcu. Umesto toga trgovci kožama idu ulicom i prolazima
uzvikujući: „Je bog koda ale!“ – „Kupujem ovčju kožu!“ A iz
kuća ih pozivaju i, posle malo natezanja, trgovac će umotati
još jednu kožu i staviti je preko onih koje već nosi u
naramku, pa nastaviti da viče.
Hemlata je odjednom videla samo decu, svuda gde su svih
ovih godina bila nevidljiva. Dva dečaka terala su grube
metalne obruče gurajući ih i usmeravajući pomoću štapa,
vrludajući tamo-amo i oponašajući zvuk automobilskog
motora. Mališan koji je tek prohodao, s prugom slina što mu
povezuje nos i usne, posmatrao ih je sa zavišću. Glava mu je
bila obrijana, samo mu je spreda ostavljena ćuba kose poput
zelenog ostrva u saobraćaju; kad je došla u Etiopiju, Hemi su
ispričali da ta čudna frizura služi Bogu da, ako izabere da
uzme to dete, uhvati mališana za tu ćubu i podigne ga u raj.
Detetova majka je stajala u dovratku sa zavesom od perlica,
vratima buna-beta – kafeterije – premda je u stvari to bio
bar u kome služe i napitke jače od kafe. Noću će taj bar
zasvetleti iznutra, obasjan neonskim cevima, okrečen u
zeleno, žuto i crveno, a žena, preobražena u taj noćni čas,
nudiće mušterijama piće i svoje društvo. Mašina za espreso
na pocinkovanom baru označava klasu lokala – nasleđe
italijanske okupacije. Žena je bezizražajnim pogledom prešla
preko taksija, ugledala Hemu i izraz lica joj je otvrdnuo kao
da je videla rivalku. Podigla je pogled ka neobičnom
kontejneru na krovu automobila, a onda ravnodušno
skrenula pogled kao da hoće da kaže: Uopšte nisam
impresionirana. Mogla bi biti Amharka, pomislila je Hema, s
tim tenom boje oraha i visokim jagodicama. Veoma je lepa.
Verovatno Gošova prijateljica. U kosu joj je zadenut češalj
kao da je netom prekinula nameštanje frizure. Noge joj sijaju
od nivee. Možda čak povremeno i proguta malo nivee
verujući da će joj od toga koža postati svetlija. „Koliko znam,
tako se i desi“, reče Hema i zadrhta na tu pomisao.
Između novih zgrada od betonskih blokova bile su kolibe,
udžerice neokrečenih zidova od pruća, slame i blata. Motka
zabodena u zemlju, s obrnutom praznom konzervom
nataknutom na vrhu, saopštavala je: Ovo je takođe buna-
bet, i mada nemamo aparat za espreso, i mada prodajemo
domaće teđ i talu umesto flaširanog piva sent džordž,
nudimo istu uslugu kao i drugi.
Najstariji zanat na svetu nije izazivao nikakvo čuđenje, čak
ni kod Heme. Naučila je da nema svrhe prigovarati – to bi
bilo kao kad bi kiseonik smatrali izuzetkom. Ali su joj
posledice takve popustljivosti bile očigledne: apscesi na
jajnicima i jajovodima, neplodnost usled gonoreje,
mrtvorođena deca i bebe sa urođenim sifilisom.
Na glavnom putu Hema ugleda grupu krupnih, tamnoputih i
široko nasmejanih radnika Guradža* koje nadgleda takođe
nasmejan Italijan nadzornik. Guradži su južnjaci sa
opravdanom reputacijom vrednih radnika, voljnih da rade
poslove koje lokalno stanovništvo odbija. Kad bi u Misingu
bila potrebna dodatna radna snaga, Hebru bi samo izašao
na glavnu kapiju i povikao: „Guradž!“, premda su
odnedavno to počeli smatrati uvredljivim, pa je bezbednije
bilo viknuti: „Kuli!“
Radnici behu bosonogi, sa izuzetkom nadzornika i jednog
čoveka što je jedva ugurao stopala u plastične cipele u
kojima je spreda isekao rupu za dugačke nožne prste. Po
svemu sudeći, Hema je trebalo da se naljuti zbog ovog
prizora crnih radnika s belim nadzornikom, ali to se nije
dogodilo i ona se zapitala zašto; možda zato što su Italijani
koji su ostali u Etiopiji posle oslobođenja bili toliko
pristupačni, toliko spremni da se šale na svoj račun da je
bilo teško zamerati im nešto. Život je za Italijane bio to što
jeste, ni manje ni više od toga, međuigra između obroka. Ili
je to, može biti, samo bio najbolji način preživljavanja u
okolnostima u kojima su se obreli. Hema je videla da su
radnici prestali da rade i mirno stajali čim je nadzornik
okrenuo leđa. Uz Sabornu crkvu Svete Trojice, zgradu
parlamenta i palate pravde, nicale su – doduše puževskim
ritmom, ali svejedno – odgovarajuće škole, upravne zgrade,
velelepna pošta i nacionalna banka. Počela je dobijati oblik
careva vizija njegove afričke prestonice u evropskom stilu.
Možda stoga što joj je car još bio u mislima i zato što je taksi
dospeo na raskrsnicu na kojoj su, umesto niza prodavnica,
nekada stajala vešala, Hema se iznenada setila jedne scene
koja ju je dugo proganjala.
Baš na ovom mestu su ona i Goš 1946, u svojim prvim
mesecima u Adis Abebi, naišli na gomilu sveta koja je
zakrčila put. Stojeći na haubi Gošovog folksvagena s
upaljenim motorom, Hema je videla grubo istesani drveni
okvir sa kog su visile tri omče. Nedaleko odatle zaustavio se
prepravljeni trenta kvatro s vojnim oznakama. Na zadnjoj
platformi vozila uspravila su se na noge tri Etiopljanina
zatvorenika s lisicama na rukama. Iako bez sakoa, ipak su u
košuljama, cipelama i pantalonama izgledali kao da su ih
prekinuli usred večere.
Jedan etiopski oficir u uniformi carske garde pročitao je
nešto sa parčeta papira i bacio ga u stranu. Hema ga je
posmatrala, opčinjena, kako namiče omče na glave
zatvorenika postavljajući čvor sa strane, iza uha. Osuđenici
su izgledali pomireni sa sudbinom, što je u izvesnom smislu
predstavljalo krajnju hrabrost. Po držanju jednog visokog
starijeg muškarca Hema je bila uverena da su posredi vojna
lica. Prosedi visoki zatvorenik obratio se oficiru carske
garde, koji se nagnuo prema njemu i slušao. Zatim je
klimnuo glavom i uklonio omču. Zatvorenik se tad nagnuo
preko ograde kamiona i pružio vezane ruke ka ženi koja je
plakala. Ona mu je skinula prsten i poljubila mu ruku.
Zatvorenik je zakoračio unazad, pogledao dole kao glumac
koji traži oznaku svog mesta na pozornici, potom se naklonio
svom dželatu, koji je uzvratio istim gestom i ponovo
namestio omču prefinjenim pokretom, kao muž koji kiti
nevestu.
Hema nije shvatala značenje onoga što gleda, barem ne
tada. Gotovo da je poverovala kako je posredi neki oblik
pozorišta. Nasilje koje je usledilo – kamion što naglo kreće,
obličja što se bacakaju, glave povijene ka grudima pod
čudnim, nemogućim uglom, pomamna jurnjava posmatrača
da strgnu cipele s mrtvih ljudi – sve je to bilo manje
uznemiravajuće od pomisli da živi u zemlji u kojoj se tako
nešto dešava. I u Madrasu je, dakako, imala prilike da vidi
brutalnost i surovost na delu, ali u obliku zanemarivanja i
ravnodušnosti prema patnji, ili pak u obliku korupcije.
Hema je osećala mučninu danima posle tog događaja.
Pomišljala je i da ode iz Etiopije. U Etiopskom glasniku nije
bilo ni reči o onome što se dogodilo, vlast to uopšte nije ni
pomenula. U narodu se pričalo da su ti ljudi planirali
revoluciju i da im je car tako odgovorio. Održao je krhku
zemlju na istom kursu.
Hema nikad nije zaboravila koliko je to bilo mučno dželatu,
zgodnom muškarcu sa slepoočnicama pod oštrim uglom u
odnosu na čelo, usled čega mu je glava imala oblik sekire.
Nos mu je bio spljošten u korenu, kao od nekog starog
preloma. Upamtila je i kako se dostojanstveno naklonio
osuđeniku pre nego što je izvršio naređenje. Osetila je
sažaljenje, pa čak i poštovanje prema njemu. Tim gestom
otkrio je koliko su se u njemu borile samilost i dužnost. Da je
odbio da izvrši naređenje, i njemu bi zavrnuli šiju. Hema je
bila sigurna da je postupio protiv svoje savesti.
Možda me je to zadržalo u Adisu sve ove godine, pomislila je
Hema, to međusobno suprotstavljanje kulture i brutalnosti,
to oblikovanje novog iz teškog iskušenja iskonskog blata.
Grad se razvija i osećam da sam deo te evolucije, za razliku
od Madrasa, grada koji je dovršen vekovima pre nego što
sam se rodila. Da li je tamo iko osim mojih roditelja primetio
da sam otišla? „Zašto ne ostaneš u Indiji? I ovde u Madrasu
ima mnogo jadnih žena koje umiru bez potrebe“, malodušno
joj je kazao otac kad ih je posetila. „Hoćeš da besplatno
lečim sirotinju u ovoj kući?“, odvratila je na to. „Ako to ne
želiš, nađi mi posao. Neka mi gradska korporacija da posao,
ili državna zdravstvena služba. Ako sam potrebna svojoj
zemlji, zašto me ne uzmu?“ Oboje su znali odgovor na to
pitanje: posao dobijaju oni koji su voljni da podmažu gde
treba. Uzdahnula je, a taksista ju je pogledao. Ponovo je u
sebi proživljavala bolni rastanak od roditelja.
Prizor bosonogih seljaka što na glavi nose nemoguć teret i
konjskih zaprega koje su zakrčile puteve održavao je
mistični oreol ove drevne carevine koja gotovo opravdava
bajkovite priče prezvitera Džona, koji je u srednjem veku
pisao o ovoj čarobnoj hrišćanskoj carevini okruženoj
muslimanskim zemljama. Da, koliko god je u Americi era
transplantacije bubrega, i uprkos tome što je vakcina protiv
polija stigla čak i u Indiju, Hemi se činilo da ovde uspeva da
prevari vreme; da je, sa znanjem dvadesetog veka,
otputovala nazad, u jednu raniju epohu. Od Njegovog
veličanstva moć se filtrirala naniže do rasa i dedžazmaha,*
preko nižeg plemstva do podanika i kmetova. Njena je
veština bila do te mere retka, toliko potrebna najbednijima
od siromašnih, a pokatkad čak i u carskoj palati, da se
osećala dragocenom. Zar to nije definicija doma? Ne tamo
odakle si, nego tamo gde te žele?
Otprilike u dva po podne, taksi se zaustavio ispred
tamnosmeđe kapije bolnice Mising, koja je pak bila svet za
sebe.
Bolničko zemljište okruživao je kameni zid i skrivao zgrade.
Eukaliptus je nadvisivao zid, a tamo gde nije bilo
euakaliptusa bilo je jela, bagrema i đakarande. Na vrhu su iz
maltera štrčale krhotine zelenog stakla da odvrate uljeze –
pljačkaše i sitne lopove kojih je u Adisu bilo koliko hoćeš –
mada su slapovi ruža koji su se prelivali preko zida donekle
ublažavali ovo sredstvo zastrašivanja. Kapija od kovanog
gvožđa prekrivena metalnom pločom obično je bila
zatvorena, a pešake su puštali kroz manja vrata na šarkama
u okviru same kapije. Sad je, međutim, bila širom otvorena i
velika kapija, kao i vratnice za pešake.
Hema je videla da su i Gebruova stražarska kućica i
prozorski kapak na njoj takođe otvoreni, a kad su dospeli na
vrh brda, uočila je da su raskriljena i sva vidljiva prozorska
okna i vrata na zgradi s ambulantama; štaviše, videla je
Gebrua, čuvara koji je slučajno bio i sveštenik, kako upravo
širom otvara vratnice šupe za drva i podupire ih kamenom.
Pošto je primetio taksi, jurnuo je ka njemu kao bez duše, dok
mu je vojni šinjel landarao a beli sveštenički turban se
uzdizao nad sitnim licem, čvrsto stežući u ruci svoj štap, krst
i brojanice. Činilo se kao da mahanjem želi da otera taksi.
Gebru je i inače bio razdražljiv čovek, sklon brzom govoru i
naglim pokretima, ali sad je bio mnogo više uzbuđen nego
inače. Kao da se zbunio što je vidi, kao da je očekivao da se
ona više nikada ne vrati.
„Hvala-Bogu-što-vas-je-bezbedno-doveo, dobro došli,
gospođo, kako-ste, dobro? Bog-je-uslišio-naše-molitve“,
kazao je na amharskom. Ona mu je naklonima odgovarala
na naklone što je bolje mogla, ali on nije prestao sve dok ga
nije prekinula: „Gebru!“
Pružila mu je novčanicu od pet bira. „Odnesi jednu zdelu u
bar Saba, nek ti daju, molim te, doro-vata“, rekla je
naručujući izvrstan crveni pileći kari spravljen sa etiopskom
paprikom berbere. Govorila je jednostavni amharski, i to
samo u sadašnjem vremenu, ali termin doro-vat naučila je
vrlo rano. A poslednjih nekoliko noći u Madrasu sanjala je
doro-vat, posle mnogo dana isključivo vegetarijanske
ishrane. Vat se sipa preko meke, palačinki nalik, indžere, a
uz to još idu rolnice indžere kojima će Hema zahvatati meso.
Kari će natopiti indžeru kojom je obložena zdela dok je
Gebru ne donese. Od same pomisli na to jelo pošla joj je
voda na usta.
„Hoću-stvarno-hoću-gospođo-u-Sabi-je-najbolji-Bog-
blagoslovio--njihovu-kuvaricu-Saba-je...“
„Reci mi, Gebru, zašto su vrata i prozori otvoreni?“ Uto je
zapazila i da su mu prsti i nokti krvavi i ulepljeni perjem, a
perja mu je bilo i po rukavima i na teralici za muve.
I tada je Gebru rekao: „Oh, gospođo! Pa to i pokušavam da
vam kažem. Beba se zaglavila! Beba. I sestra! I beba!“
Nije ga razumela. Nikad ga nije videla toliko uzrujanog.
Smešila se i čekala.
„Gospođo! Sestra se porađa! Ne porađa dobro!“
„Šta? Ponovi to?“ Možda usled dugog odsustvovanja nije
više dobro razumela amharski.
„Sestra, gospođo“, reče Gebru, preplašen da joj je možda
bio nerazumljiv, te nadoknađujući to visinom i jačinom
glasa, koji se pretvorio u skičanje.
„Sestrom“ su u Misingu uvek zvali samo sestru Meri Džozef
Prajs, jer je jedina kaluđerica osim nje bila još samo
upraviteljica Herst, koju su zvali Upraviteljicom, dok su se
ostalim bolničarkama obraćali kao bolničarki Almaz ili
bolničarki Ester, ali nikako kao „sestri“.
Na Hemino zaprepašćenje, Gebru je zaplakao i glas mu je
postao prodorno pištav. „Prolaz je zatvoren! Sve sam
pokušao! Otvorio sam sva vrata i prozore, i pile sam
rasporio!“
Uhvatio se za trbuh i izvio se bizarno oponašajući porođaj.
Zatim je probao na engleskom. „Beba! Beba? Gospođo,
beba?“
Bilo je sasvim jasno šta pokušava da joj saopšti; nije bilo
nikakve sumnje. Ipak, Hemi je bilo teško da u to poveruje na
bilo kom jeziku.
 GLAVA7

Fetor Terribilis
Vrata operacione sale su se s treskom otvorila. Učenica je
vrisnula. Upraviteljica se uhvati za srce ugledavši na vratima
ženu u sariju, s rukama na bokovima, s grudima koje se brzo
podižu i spuštaju i s uzdrhtalim nozdrvama.
Svi su se sledili. Nisu bili sigurni da li je to zaista njihova
Hema ili neko priviđenje. Činila im se višom i punijom od
Heme, a i oči joj behu zakrvavljene kao u aždaje. Tek kad je
otvorila usta i rekla: „Kakve to, dođavola, gluposti govori
Gebru? Šta se ovde, zaboga, događa?“, nisu više imali
nikakvih sumnji.
„Ovo je čudo“, izusti Upraviteljica komentarišući Hemin
dolazak, što je ovu samo još više zbunilo. A učenica, čiji su
se ožiljci po rošavom licu sjajili kao utonule glave eksera,
dodade: „Amin.“
Stoun je ustao i, videvši Hemu, prestao da se mršti. Iako nije
izustio ni reč, na licu mu se ogledao izraz čoveka koji je
upao u provaliju pa iznenada ugledao kako mu se s neba
spušta uže spasa.
Mnogo godina kasnije, sećajući se ovog događaja, Hema mi
je kazala: „Pljuvačka mi se pretvorila u cement, sine. Po licu
i vratu mi je izbio znoj, iako je unutra bilo hladno da se
smrzneš. Znaš, još pre nego što sam primila k znanju
medicinske činjenice, već sam bila uočila onaj miris.“
„Kakav miris?“
„To nećeš naći u udžbenicima, Marione, i ne trudi se da
tražiš. Ali je zato urezan ovde“, i pljesnula se po glavi. „Ako
ikad odlučim da napišem stručnu knjigu, iako me to naročito
ne zanima, celo jedno poglavlje ću posvetiti samo
akušerskim mirisima.“ Taj miris je istovremeno bio prodoran
i sladunjav, i te dve oprečne karakteristike spojile su se u
ono što je kasnije u mislima imenovala kao fetor terribilis.
„U sali za porođaj on uvek znači propast. Mrtvu majku ili
mrtvu bebu, ili ubilačkog muža. Ili sve to zajedno.“
Nije mogla da poveruje u to koliko je krvi na podu. Prizor
razbacanih instrumenata – po pacijentu, pored pacijenta, na
operacionom stolu – bio je pravi atak na njena čula. A
najviše od svega – čemu se opirala – nije mogla da prihvati
činjenicu da na stolu beživotno leži, porcelanski bele kože i
usana bez kapi boje, sestra Meri Džozef Prajs, mila sestra,
koja bi trebalo da stoji pored stola, u uniformi, s maskom i
rukavicama, kao svetionik pribranosti u čitavom ovom
metežu i nevolji.
Hemine misli postadoše nepovezane, kao da više nisu njene
već joj se u snu elegantno odvijaju pred očima. Pogled joj je
privukla ruka sestre Meri Džozef Prajs, koja je mlitavo ležala
na stolu. Prsti su joj bili savijeni, kažiprst nešto manje, kao
da je nešto pokazivala u trenutku kad su je savladali san ili
koma. Bio je to položaj odmora, kakav bi retko povezali sa
sestrom Meri Džozef Prajs. Hemi će ta ruka često privlačiti
pogled u satima koji će uslediti.
Prizor Tomasa Stouna povratio ju je i naelektrisao. Izjedalo ju
je što među ženskim nogama, na mestu rezervisanom za
akušera, vidi Stouna. To je njeno mesto, njen domen.
Odgurnula ga je u stranu, a on je u žurbi oborio stolicu.
Pokušao je da joj objasni šta se dogodilo: kako je našao
sestru, kako su otkrili da je trudna, zatim opstrukciju
porođaja, šok, krvarenje koje ne prestaje...
„Ajo, šta je ovo?“, reče ona prekidajući ga, očiju izbečenih
od preneraženosti, visoko podignutih obrva i usana
otvorenih u savršenom obliku slova O. Pokazala je krvavi
trepan i otvorenu knjigu naslonjenu na trbuh sestre Meri
Džozef Prajs. „Knjige i koješta?“ Zbrisala ih je jednim
pokretom ruke i oni začangrljaše po podu, a taj zvuk
odjeknu odbijajući se o zidove.
Učenici je srce u grudima lepršalo kao noćni leptir uz
svetiljku. Ne znajući kud će s rukama, gurnula ih je u džep.
Tešila je sebe da nema nikakve veze s knjigama i
koještarijama. Ono u čemu je omanula (počinjala je to da
sagledava) bio je „bolničarkin smisao za procenu“; promakla
joj je ozbiljnost stanja sestre Meri Džozef Prajs. Niko nije
znao da je sestra Meri Džozef Prajs toliko bolesna i niko to
nije rekao Upraviteljici.

***

Sestra Meri Džozef Prajs je pomerila glavu i Upraviteljica je

poverovala da je bar na časak bila svesna da je Upraviteljica
drži za ruku. Bol je, međutim, bio toliko nemilosrdan da
sestra nije znala za Upraviteljičinu blagost.
U rukama njegovim videh veliko zlatno koplje, a gvozdeni
vrh njegov činjaše mi se kao vršak vatreni.
Iz delića koje je uspevala da razabere, Upraviteljica je
nagađala da su reči koje mrmlja sestra Meri Džozef Prajs
verovatno reči Svete Tereze, koje su obe znale vrlo dobro.
Osetih kao da mi ga zariva u srce nekoliko puta prodirući
sve do utrobe moje. A kad ga izvuče, kao i utrobu da mi je
izvukao i ostavio me užarenu od velike ljubavi prema Bogu.
Bol je bio tako snažan, nagnao me je da nekoliko puta
zaječim. Ovaj jaki bol krajnje je sladak, toliko da zaželeh da
nikad ne prestane, a dušu mi ne zadovoljava ništa manje od
Boga samoga.
Međutim, za razliku od Svete Tereze Avilske, sestra Meri
Džozef Prajs svakako jeste želela da bol prestane, i baš tad
je, po Upraviteljičinim rečima, bol u stomaku malo popustio i
sestra je uzdahnula i sasvim razgovetno rekla: „Divim se,
Gospode, milosti tvojoj. Ja je ne zaslužujem.“
Za tim kratkim trenutkom lucidnosti usledilo je lutanje
pogleda i još pokušaja da nešto kaže, ali nije se moglo
razabrati šta. Svetlost je oblila prostoriju, a Upraviteljica je
kasnije pričala kako je to izgledalo kao da se topi koprena
koja joj se stvorila pred licem. U tome času, sestra Meri
Džozef Prajs je pogledom prešla po OS3 – njenoj operacionoj
sali za sve te godine – i Upaviteljica je pomislila kako je
mlada redovnica shvatila da je sada ona pacijent koji treba
da bude operisan, i to sa prilično lošim izgledima.
„Možda je osetila kako zaslužuje da umre“, kazala je
Upraviteljica, nagađajući o čemu bi moja majka razmišljala.
„Ako su vera i vrlina stvorene da bi bile protivteža grešnoj
ljudskoj prirodi, njene su bile nedovoljne i stoga se stidela.
Pa ipak, morala je verovati da je, uprkos svim njenim
nesavršenostima, Bog voli i da je u njegovom okrilju čeka
oproštaj, kad joj već ne može biti oprošteno na zemlji.“
Upraviteljica se pitala da li je moju majku uplašila
mogućnost da umre u Africi, kontinentu udaljenom od
njenog zavičaja. Upraviteljica je nastavila da na latinskom
izgovara ostatak psalma dok su se usne sestre Meri Džozef
Prajs bezglasno micale: „Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu
zatrudne mati moja mnom... Pokropi me isopom, i očistiću
se; umij me, i biću belja od snega...“
Kad je završila, pričala je Upraviteljica, koprena se vratila.
Svetlost je čilela iz njenog sveta.
„Diži tu stolicu, Stoune“, prasnula je Hema. „A ti“, dobacila
je, pucnuvši prstima prema učenici, „vadi ruke iz džepova.“
Stoun je uspravio stolicu i Hemlata se spustila na nju.
Svežanj ključeva koji prethodno beše izvadila kako bi
otključala svoju kuću sad joj je bio zadenut za pojas sarija i
zazveckao je dok je sedala. Dijamant u nosu joj se
presijavao pod svetlima operacione sale. Pramenovi
raspletene kose pali su joj preko ušiju i očiju, a ona ih ukloni
duvajući kroz napućena usta. Podigla je ramena od užasa i
strahote pred sobom. Tim pokretom je sa sebe zbacila
ogrtač putnice, a navukla uniformu akušera. Koliko god bio
tegoban, opasan ili neprijatan, zadatak pred njom bio je
samo njen i ničiji više.
Hema je osetila kako ostaje bez daha. Njenim plućima biće
potrebno nedelju dana kako bi se aklimatizovala. Došla je iz
Madrasa, sa nivoa mora, u operacionu salu na oko 2.500
metara nadmorske visine ne računajući stolicu na kojoj je
sedela. Nozdrve su joj sa svakim udahom podrhtavale, kao u
rasne ždrebice nakon trke od petsto metara.
Ali bez daha je ostala i zbog onoga što joj se ukazalo pred
očima. Gebru nije sišao s uma niti je popio previše tale;
govorio je istinu. Svakodnevno čudo začeća odigralo se na
jedinom mestu gde nije trebalo – u materici sestre Meri
Džozef Prajs. Da, sestra Meri Džozef Prajs je bila trudna, bila
je noseća mesecima pre no što je Hema otputovala u Indiju!
I ne samo trudna, nego sad još i in extremis. A otac?
Ko bi drugi bio? Pogledom je okrznula Stounovo posivelo
lice.
A što da ne?, pomislila je. Nisam iznenađena. „Učestalost
raka grlića materice“ – setila se reči svoga profesora –
„najveća je kod prostitutki, a gotovo ravna nuli kod
kaluđerica. Zašto gotovo nula, a ne nula? Zato što
kaluđerice nisu rođene kao kaluđerice! Zato što nisu sve
kaluđerice bile nevine kad su postale kaluđerice! Zato što
nisu sve kaluđerice u celibatu!“ Ovo nije ni ovde ni tamo,
upozorila je Hema samu sebe dok je navlačila rukavice koje
joj je našla Upraviteljica.
Učenica je beležila u karton dolazak doktorke Hemlate.
Ukorila je sebe što se nije setila rukavica.
Hemlata raširi sopstvene noge. Stopala su joj bila otečena
od dugog leta. Istegla je nožne prste preko kaiševa sandala i
kao šapama se oslonila na pod, kako bi bila što stabilnija na
krvavom podu. Prstima leve ruke raširila je labiju. Potom je,
jednostavnim, bezbroj puta ponovljenim pokretom, desna
ruka povukla naniže stražnji rub otvarajući porođajni kanal
pogledu.
„Ramo, Ramo, ova prokleta sprava je iz kamenog doba“,
uzviknula je Hemlata pažljivo razdvajajući najpre jednu, a
potom i drugu polovinu krckalice lobanje i skinula ih sa
bebinih ušiju. Kad je izvukla krvav instrument, pogledala ga
je s prezirom pa bacila u stranu.
Upraviteljica oseti olakšanje. Šta god da se desi, bar ju je
preuzeo pravi akušer. Morala je da zapazi kako su sada
Hemlata i Stoun zamenili uloge: sada je Hema bila ta što
viče i baca.
Upraviteljica je kratko izložila istoriju slučaja: kako su sestru
Meri Džozef Prajs mučili jaki bolovi i snažni grčevi, da bi
nakon toga bolovi iznenada prestali pa se činilo da je skoro
svesna, a i govorila je... ali joj se sad stanje ponovo
pogoršalo.
„O, bože“, reče Hema, znajući da bolovi prirodno ne prestaju
sve dok beba ne izađe, „zvuči kao ruptura materice.“ To bi
objasnilo toliku krv na podu. Druga mogućnost bila je
placenta previja – posteljica zalepljena za izlaz materice.
Nijedna od te dve mogućnosti nije slutila na dobro. „Kad više
niste čuli srce fetusa?“ Niko nije odgovorio.
„Pritisak?“
„Šezdeset, opipljiv“, odgovori sestra anestetičarka,
prethodno malo zastavši, kao da je očekivala da neko drugi
dobrovoljno kaže broj koji ona treba da izgovori.
Hema je izvirila iza velikog stomaka sestre Meri Džozef Prajs
i pogledala bolničarku Askval iscrpljenim pogledom. „Je l’ vi
to čekate da bude nula pa tek onda da joj pomognete da
diše? Intubirajte je. I priključite na ručni meh. Ako se probudi
dajte joj petidin intravenski. Recite mi kad ste završili. Gde
je Goš? Jeste li poslali po njega?“ Bolničarka Askval se dala
na posao, zahvalna što su joj data uputstva korak po korak
jer je njen um podbacio.
„I ko je otišao po krv? Šta?! Niko? Imam li ja to posla s
idiotima? Polazite! Brzo! Brzo!“ Dvoje ljudi jurnuše ka
vratima. „Obiđite sve živo za krv. Treba nam mnogo krvi!“
Hema je uvukla dva prsta desne ruke i njima obišla oko
glave fetusa. Drugom rukom je pritisnula trbuh sestre Meri
Džozef Prajs. Zatim je pogledala preko stomaka u sestrino
lice. Bilo je sivo, sivlje od Stounovog.
Bolničarka Askval je drhtavim rukama uspela da ubaci
trahijalni tubus. Svakim pritiskom vazdušne vreće, sestrine
pune grudi su se nadimale.
Hemine ruke su bile poput produžetaka njenih očiju dok je
istraživala prostor koji je smatrala portalom svoga posla;
prsti su unutra odmeravali i ispipavali, potpomognuti rukom
napolju. Zatvorila je oči da bolje protumači ono što su joj
vrhovi prstiju saopštavali o širini karlice i položaju bebe. „Šta
je ovo ovde...?“, izgovorila je glasno. Da, beba je u položaju
glavom nadole, ali šta je to? Još jedna glava?
„Gospode bože, Stoune?“, kaza Hemlata, s trzajem izvlačeći
ruku, kao da je dotakla žeravicu.
Stoun ju je pogledao ne shvatajući, ali plašeći se da pita.
Ona ga je streljala pogledom, napetog lica, čekajući
odgovor, bilo kakav odgovor, spremna da se izviče na njega.
„Bolje napolju nego unutra?“, promumla Stoun, misleći da
ga pita za pokušaje da smrska bebinu lobanju.
„Dođavola, Tomase Stoune, ne citiraj mi svoju kretensku
knjigu. Misliš da je ovo šala?“ Stoun pocrvene, uopšte ne
misleći da je to šala, videvši zapravo da je i sâm mogao da
uradi sve što radi Hema, da je trebalo to da uradi. Hema se
ponovo okrete, da još jednom ispita prostor u telu sestre
Meri Džozef Prajs, prostor u kom su dva života bila u
opasnosti. Njene reči su kao šibe padale po Stounu.
„Jedan prenatalni pregled? Zar me nisi mogao pustiti da je
bar jednom pregledam pre porođaja? Otkazala bih
putovanje. Vidi u kakvom smo sad škripcu! Čudo, malo
sutra. Sve se moglo izbeći... moglo se sasvim izbeći“,
poslednje dve reči su zvučale kao udarci bičem.
Stoun je stajao kao pred učiteljicom. Činilo se da Hema
očekuje odgovor, pa je promucao: „Nisam znao!“
Hemlata je samo zinula. Blenula je u njega. U dubini duše joj
je izgledalo neverovatno da Stoun oplodi sestru Meri Džozef
Prajs – ko bi to mogao zamisliti? Ali vratio joj se cinizam
akušera koji je svašta video. „Misliš da je ovo porođaj
device, doktore Stoune? Bezgrešno začeće?“ Ustala je i
obišla oko stola. „U tom slučaju, znaš šta, gospodine
Dovitljivi Operatore? Ovo je još bolje od onog u vitlejemskim
jaslama. Ova devica nosi blizance!“ Zastala je da se slegne
utisak koji su proizvele njene reči. „Za ime božje, zar nisi
mogao da obaviš carski rez?“ Njena pevajuća dikcija poprimi
viši ton na kraju rečenice, tako da su reči „carski rez“ ostale
da vise Stounu nad glavom.
„Rukavice i kecelju, brzo!“, povika Hemlata. „Ovamo
instrumente za carski rez. Trgnite se, zaboga! Zar ne želite
da je spasete? Brzo! Brzo! Brzo!“
Ponovila je to i na amharskom – „Tolo! Tolo! Tolo!“ – za slučaj
da engleski ne dopre do njih. Njen autoritativan ton ih je
sprečio da ponovo zapadnu u šok koji ih je bio paralisao. „A
vi, sestre, samo stojite tu, ukrućene i beskorisne“, reče
Hemlata navlačeći sterilni mantil i nove rukavice (za pranje
nije bilo vremena). „Zar mu niste mogle nešto reći?
Upraviteljice?“ Upraviteljica pogleda u pod.
„Koliko je prošlo od kada je srce fetusa prestalo da kuca?
Kakav mu je bio puls?“
„Sve se desilo prebrzo. Mi...“
„O, umukni, Stoune. Neka mi neko od vas odgovori kratko i
jasno. Ako ne možete, svi umuknite. Pritisak?“
„Jedva šezdeset.“
„Gde je krv? Jeste li i gluvi osim što ste glupi? Odgovarajte!“
Bolnica nije imala banku krvi, samo dve-tri kese u frižideru,
ako se nekom posreći. Članovi porodice pacijenata su
nerado davali krv. Hema je jednom navaljivala na muža da
dâ krv za svoju ženu, a on ju je glatko odbio. Kad mu je
kazala kako bi njegova žena sigurno dala krv za njega da je
situacija obrnuta, on joj je odgovorio: „Ne znate vi moju
ženu. Ona samo čeka da ja umrem pa da uzme krave i
imanje.“ Povremeno su ona, Goš, Stoun i Upraviteljica davali
krv, i uspevali da nagovore poneku bolničarku da učini isto.
Barem jednom godišnje Goš bi seo u kola i obišao članove
svog kriketskog tima da daju krv.
„Zar se niko nije setio krvi?“, ponovo kaza Hema. „Niste svi
ovde potrebni, smesta krećite da date krv. Ona je jedna od
nas, za boga miloga! Hajde, krećite! Ne, ne ti, Stoune!
Navlači rukavice, aman, čoveče! Budi od koristi. Kakav je bio
puls fetusa?“
Učenica nije odvajala pogled od kartona, užasnuta pomišlju
da dâ krv i ne usuđujući se da podigne oči. A znala je i da
niko nije ni slušao puls fetusa. Bili su previše obuzeti
majkom. Učenica je podvukla svoj zapis „najavljen carski
rez“, osećajući da se to loše odražava na Upraviteljicu. Nije
bilo utešno videti doktora Stouna kako stoji oduzet, oborenih
očiju, kao pas koji nije poslušao gospodara, nagonski
osećajući kako treba da šmugne i pobegne, ali znajući da će
i najmanji pokret doneti samo još veću kaznu.
Hema je videla da lice sestre Meri Džozef Prajs potpuno gubi
boju, da su joj se kapci spustili na pola koplja, da joj pogled
ispod njih bludi, što je sve obično bilo vesnik smrti.
„Pritisak?“
„Ne mogu da ga nađem...“
„Nije važno, uključi krv, polivaj ovo jodom, krećemo!“ Istim
rečima je naglo otvorila sterilni tas sa instrumentima,
zgrabila skalpel i zasekla kožu – nije bilo vremena čak ni za
sterilisanje – vertikalnim rezom počevši ispod pupka. Hema
još nije mogla da veruje u to što radi i koga seče.
Bezmalo je očekivala da se sestra Meri Džozef Prajs uspravi
u sedeći položaj i pobuni se.
Umesto toga čula je tup udarac tela koje pada i okrenula se
taman na vreme da vidi kako se Upraviteljica skljokala na
pod.
 GLAVA8

Ljudi Misinga
Nadziranje tela“ bilo je prvo što je Upraviteljica prevalila
preko usana kad se povratila. Bila je u nesvesti možda nešto
više od pet sekundi; svi su i dalje bili u istom položaju, samo
što su piljili u nju. Učenica pritrča da joj pomogne. Uprkos
Heminom protivljenju, Upraviteljica se podigla na kolena i,
hvatajući se rukama za predmete oko sebe, popela na
stolicu anestetičarke uzviknuvši: „Nikuda ne idem!“ Bili su
previše zauzeti da bi se raspravljali.
Sela je pored ploče za koju je bila privezana ruka sestre Meri
Džozef Prajs, dok je krv konačno tekla iz boce u venu.
Upraviteljica uze tu ruku i naže se nad nju ispitujući prste
sestre Meri Džozef Prajs. Nije htela da gleda šta rade
doktori, kako zavlače ruke u crvenim rukavicama u sestrin
trbuh. Upraviteljica je i dalje osećala vrtoglavicu.
Dok je masirala sestrine prste kako bi umirila drhtanje
sopstvenih, na um joj nepozvane dođoše reči „instrumenti
Božji“. Sestra Meri Džozef Prajs je imala divne prste, tanke i
meke, prefinjenog oblika. Čak i ovako nepomični, govorili su
o spretnosti. Nasuprot njima, Upraviteljičini su bili beli poput
testa, krupnih zglobova, crveni i kao da ih je neko lenjirom
poravnao; čvornovate izrasline na njima govorile su o
starosti, teškom radu, domaćem sapunu i ribanju – što je
bila osnova njene profesije, a pravi požar brazdi na
dlanovima govorio je o njenoj ljubavi prema etiopskom tlu i
spremnosti da sadi, plevi i kopa rame uz rame sa Gebruom.
On je bio čuvar, baštovan, domar i sveštenik, i smatrao je da
Upraviteljica ne treba da prlja ruke.
Upraviteljica oseti kako drhti celim telom. Gospode, uzmi me
slobodno, pomislila je. Samo čekaj dok ne završe, da ih više
ne ometam. Žudela je za šoljom kafe uzgajane u njihovoj
bašti u Misingu. Volela je da pod zubima oseti zrna
samlevena kamenim žrvnjem, osećaj kako klize niz grlo kao
olovna tanad. Italijani su ostavili pečat svoje strasti prema
makijatu i espresu, pa je zato svaki kafe u Adisu služio te
napitke. Upraviteljici oni nisu trebali. Ono što ju je držalo
preko celog dana, i što joj je upravo sada bilo potrebno, bila
je kafa Mising, skuvana na tradicionalan način.
Suze su joj izbrazdale lice i tekle u bore i uglove usana.
Jedna od mojih, najdraža, mislila je; ćerka koju nikad nisam
imala, noseća... Mnogo, mnogo puta u Misingu bila je
posvećena u neizrecivu tajnu koju bi otkrila neka kobna
bolest. Nastupajuća smrt bi našla načina da neočekivano
iskopa prošlost i spoji je sa sadašnjošću u grešan par. Ali,
Gospode, zazivala je ćuteći, mogao bi nas poštedeti ovoga.
Poštedi je!
Dok je gladila kožu mlađe žene, Upraviteljica je razmišljala o
nagonu koji je sestru Meri Džozef Prajs naveo da krije telo
ispod redovničke haljine ili ispod hirurške kecelje i maske.
Nije vredelo; to pokrivanje je samo još više isticalo ono malo
puti što je ostalo izloženo. Kad je lice do te mere ljupko,
usne toliko pune, čak ni veo ne može sputati njegovu
senzualnost.
Nekoliko godina nakon što je sestra Meri Džozef Prajs došla,
Upraviteljica je pomišljala da njih dve skinu belu odoru.
Etiopska vlada je bila zatvorila američku misionarsku školu u
Debre Zejtu, koja je pridobijala nove vernike i preobraćala
ih. Upraviteljičin posao je da vodi bolnicu a ne da preobraća
duše, pa je zaključila da bi možda bilo politički mudro
odustati od monaške halje. Ali kad je videla sestru Meri
Džozef Prajs kako u suknji i bluzi izlazi iz operacione sale
broj tri, Upraviteljica je osetila želju da joj pritrči i pokrije je
čaršavom. V. V. Gonafer, laboratorijski tehničar u Misingu,
stajao je pored Upraviteljice i takođe je video sestru Meri
Džozef Prajs kako prolazi u civilnom odelu. Ukočio se kao
seter kad ugleda plen, rumen ga je oblila od okovratnika pa
do korena kose, kao da je požuda tečnost poput krvi.
Odlučila je da kaluđerice u Misingu treba da ostanu u
monaškoj odori.
Prenuo ju je iznenadni uzvik, Hemin ili Tomasa Stouna, i
vratio je u stvarnost. Naglo je podigla glavu i, pre no što je
uspela da se obuzda, pogledala je... Od onog što je videla
zadrhtala je i osetila kako će se ponovo srušiti. Oborila je
glavu i uvukla je u ramena, sklopila oči i prisilila sebe da
misli usmeri na nešto drugo...
Upraviteljica nije imala sveticu za uzor, koju bi mogla
zazivati u ovakvim trenucima. Pomisao na Svetu Katarinu od
Sijene kako pije gnoj bolesnika – oh! – bila joj je odvratna.
Takve predstave smatrala je tipično kontinentalnom,
evropskom slabošću, i nije imala strpljenja za nebesko
glumatanje i gukanje, za krvarenje dlanova i stigme. A što
se tiče Svete Tereze Avilske... pa, nije imala ništa protiv
Tereze. Nije zamerala sestri Meri Džozef Prajs što ponizno
obožava Terezu. Ipak, u potaji se slagala s doktorom Gošom,
internistom u Misingu, da čuvene vizije i zanosi Svete Tereze
najverovatnije nisu bili ništa drugo do oblici histerije. Goš je
Upraviteljici pokazao fotografije histeričnih pacijenata
čuvenog francuskog neurologa Šarkoa, snimljene u bolnici
Salpetrijer u Parizu. Šarko je verovao da ta bolest potiče iz
ženskog uterusa, koji se na grčkom i zove histera. Njegovi
pacijenti – sve žene – stoje nasmejane i poziraju u izazovnim
pozama, po Upraviteljičinom mišljenju, koje je Šarko nazvao
„Raspeće“ i „Blaženstvo“. Kako se iko može smejati suočen s
paralizom ili slepilom? Šarko je taj fenomen nazvao La belle
indifférence.
Ako je sestra Meri Džozef Prajs i imala vizije, ona o njima
nije govorila. Ponekad bi ujutru izgledala neispavano, a
njeno blistavo lice i držanje kao da lebdi nagoveštavali su da
stopalima jedva dodiruje zemlju. Možda se time moglo
objasniti njeno spokojstvo duha dok je radila rame uz rame
sa Tomasom Stounom, čovekom koji, uprkos svojoj
nadarenosti, nije naročito podsticajan za one koji rade s
njim.
Upraviteljica je gajila pragmatičniju veru. Ona je u sebi našla
poziv za pomoć. A kome je pomoć najpotrebnija nego
bolesnima i namučenima, ovde mnogo više nego u Jorkširu?
I zato je davno i došla u Etiopiju. Ono malo fotografija,
uspomena, knjiga i sertifikata koje je Upraviteljica donela sa
sobom, tokom godina je ukradeno i zagubljeno. Nikad zbog
toga nije brinula – jedna Biblija će, najzad, poslužiti kao i
svaka druga. I bitne stvari su bile zamenljive: pribor za
šivenje, vodene boje, odeća.
Ali je zato cenila ono neopipljivo: položaj koji je imala u
gradu, gde je za sve bila „Upraviteljica“, pa čak i za sebe
samu; snalažljivost koju je otkrila u sebi i koja joj je
omogućila da napravi udobnu bolnicu – pravi istočnoafrički
Eden, takvom ju je smatrala – od primitivnih, bez reda
razbacanih građevina; i jezgro bolnice, grupu lekara koje je
regrutovala i koji su dugotrajnim drugarstvom postali Njeni
Najdraži. Pupčana vrpca koja ju je povezivala sa Družbom
reda Svetog Deteta i misijom u Sudanu, s vremenom se
sasušila, smežurala i otpala. Svi su oni sad bili sopstvenom
voljom izgnani zatvorenici u Misingu – ona i Njeni Najdraži.
Ime bolnice, naravno, nije bilo Mising, i Upraviteljica je
povremeno ispravljala ljude i pokušavala da ih nauči da kažu
„Mi-šen“ umesto „Mising“. Ali te godine zapravo nije bila ni
Mising, nego Bazel memorijal ili Baden memorijal – stalno je
morala da zaviruje u dokumenta na stolu kako bi se setila –
po velikodušnoj crkvi iz Švajcarske ili Nemačke. Veliki
donatori bili su i baptisti iz Hjustona, ali im nije bilo važno da
se bolnica zove po njima. Doktor Goš je imao običaj da kaže
kako bolnica ima mnogo obličja kao neki hinduistički bog.
„Svakog božjeg dana samo Upraviteljica zna u kojoj bolnici
radimo, a pošto idemo u ambulantu baptista iz Tenesija, ili u
kliniku metodista iz Teksasa, ne možete me kriviti što
kasnim – kad ustanem iz kreveta, najpre moram da nađem
svoje radno mesto. O, tu ste, Upraviteljice!“ Da, svi smo mi
zarobljenici, pomislila je Upraviteljica ne odolevši da se
nasmeši; ljudi Misinga koji nisu sami izabrali svoje sadruge u
ćeliji. A čak i prema Gošu, koji je bez sumnje bio jedno od
najneobičnijih Božjih stvorenja, Upraviteljica je gajila
materinsku naklonost. A uz to i razdraženost koja i ide uz
tako nestašno dete.
Upraviteljica je uzdahnula i iznenadila se začuvši kako joj se
reči otimaju sa usana, osetivši da je prisutni u sali gledaju.
Tek tada je shvatila da joj sa usana silaze molitve. Otkako je
napunila pedeset godina, Upraviteljica je kod sebe zapazila
takav povremeni nesklad i nepovezanost misli i postupaka;
postali su uobičajeni. Na primer, u ovom, za to nepodesnom
trenutku, zaokupila je misli smeštanjem slika i isečaka u
mentalni album. Zašto? Hoće li, i kada, imati prilike da
priziva te uspomene? Na banketu kad bude odlazila u
penziju? Ili na samrtničkoj postelji? Na bisernoj kapiji?
Odavno je već prestala da misli o takvim stvarima. Njen
otac, rudar, koji se izgubio u alkoholu i mraku rudarskog
okna, voleo je te reči „biserna kapija“. Kad ih je on
izgovarao, zvučale su kao ime neke rumene, dobro
uhranjene žene, jedne od mnogih koje su se isprečile
između njega i njegovih bračnih dužnosti.
Pa ipak, Upraviteljica je bila sigurna u jedno: da nikad neće
zaboraviti prizor koji je ugledala kad je malo pre toga
nehotično pogledala. Desilo se sledeće: iza oblaka se
iznenada pomolilo sunce i, zbog trenutnog položaja, visoko u
to doba godine, prodrlo direktno kroz prozorsko okno
operacione sale broj tri. Sjaktavo i belo, odbijalo se o zidove,
odrazilo se na staklu, metalu i pločicama, a neko je uzviknuo
– Hema ili Stoun, ili neko drugi – što je nateralo Upraviteljicu
da podigne pogled. I tad ih je videla kako, pognuti kao
hijene nad strvinom, zaviruju u rasporeni trbuh sestre Meri
Džozef Prajs i u njegov skandalozni sadržaj. Videla je kako
svetlost nalazi put između nečijeg lakta i boka. A onda je
sunčev zrak pao pravo na gravidni uterus sestre Meri Džozef
Prajs, koji je štrčao iz krvave rane kao skarednost na jeziku
sveca. Modrocrna nakupljena krv – hematom – rastegla je
široki ligament materice i presijavala se na svetlu kao
nafora. Upraviteljica je osetila kako je to i bila namera sunca
– da nađe nerođene. Videli smo jedni druge nanovo. Bez
obrazine. Da, to je događaj od onih koji bi se mogli nazvati
„čudom“ – samo što se ništa nije desilo; nisu odbačeni
prirodni zakoni (što je Upraviteljica smatrala osnovnim
preduslovom čuda). Ipak, bilo je kao da je blizancima još pre
njihovog rođenja obezbeđeno mesto na nebesima kao i u
zemaljskom poretku; znala je da ništa – čak ni poznati miris
eukaliptusa, niti prizor tog lišća nametljivog mirisa, niti zvuk
dobovanja kiše po krovu od valovitog lima, niti miris utrobe
sveže otvorenog stomaka – ništa neće biti isto.
 GLAVA9

Šta je preče
Hema je baratala skalpelom kao pomahnitala. Nije bilo
vremena za podvezivanje krvnih sudova koji su krvarili, a
ionako je krvarenja usput bilo vrlo malo – što nije dobar
znak. Otvorila je svetlucavi peritoneum i hitro postavila
retraktore da razmaknu rubove rane. Uterus je štrčao,
ispupčen. A onda, pred njenim očima, kao da je počeo da
otiče i da se sjaji... Sledila se i stajala tako sve dok nije
shvatila da se to zrak sunca iznenada probio kroz matirano
staklo prozora i osvetlio sto. Nije se mogla setiti da se to
dogodilo za sve godine koliko je operisala u Misingu.
Kao što se i plašila, na uterusu je lateralno postojala
pukotina. Krv je ispunila široki ligament s jedne strane. To je
značilo da, čim izvadi bebe, mora uraditi hitnu
histerektomiju, što nije lako kod trudnice jer su uterusne
arterije izuvijane, zadebljale i njima protiče pola litre krvi u
minuti. Na stranu veliki grumen zgrušane krvi što se
presijava na svetlu, raste joj pred očima i pilji u nju kao
nasmejani Buda, kao da kaže: Hemo, potpuno sam
poremetio anatomiju, carski će biti prokleto težak, nećeš
imati nikakvih orijentira. Ali, svejedno kreći, što oklevaš?
Hema je verovala u numerologiju; osim nečijeg imena, ništa
nije bilo tako važno kao brojevi. Šta je to u ovom danu?,
pitala se. Dvadeseti je dan devetog meseca. Nema ni
četvorke ni sedmice... Avion se umalo srušio, dete je slomilo
nogu... Skrckala sam orahe onom Francuzu... Šta je sledeće,
bože, šta je sledeće?
Čvrknula je Stouna makazama po zglavcima prstiju. „Stoj!“
Nespretno je petljao s krvnim sudom iz kog je curilo, a
trebalo je da postavi retraktor.
Napravila je rez u uterusu i pokušala da izvadi blizanca
postavljenog više u materici, ali ipak okrenutog naopačke,
glavom nadole. Ovaj blizanac bi trebalo da izađe drugi po
redu da se porođaj nastavio kroz porođajni kanal, ali ovako
će on biti prvorođeni. Ali začudo, ovaj blizanac, šake
zavučene pod obraz, nije hteo ni da mrdne.
Proširila je rez na uterusu.
Izvršila je sukciju bebinih usta.
Oštro je uvukla vazduh usled čega joj se u usta ulegla i
maska, jer je videla u čemu je problem.
Bebe su bile spojene glavama. Vrh glave jednog deteta
spajala je kratka, mesnata cev s temenom drugog. Cev je
bila uža i tamnije nijanse od pupčane vrpce. Bili su
povezani, a na toj stabljici se nalazila kobna poderotina,
otvor iskrzanih ivica, bez sumnje prouzrokovana Stounovom
drobilicom glavice. I kroz tu pukotinu isticalo je ono malo
krvi koju deca imaju.
Bože, molim ti se, neka ovo bude jedini krvni sud, i to manji.
Samo da unutra nema moždanice ili ventrikule ili cerebralne
arterije ili cerebrospinalne tečnosti ili bog te pita čega sve
ne. Glasno je govorila Stounu, svima u prostoriji, Bogu i
blizancima na čije bi živote, ako prežive, ova odluka mogla
imati dalekosežne posledice: „Mogli bi dobiti napad istoga
časa kad ovo presečem. Jedan blizanac bi mogao da
iskrvari, a drugi da bude prepun krvi. Mogli bi da dobiju
meningitis...“
Ovu tehniku su hirurzi koristili kad je trebalo doneti tešku
odluku: razmišljali su glasno, da ih čuje asistent, da bi njima
samima situacija bila što jasnija. A teoretski je to i asistentu
davalo vremena da na vreme ukaže na nešto pogrešno u
zaključivanju, premda Hema ne bi uvažila nikakvo mišljenje
čoveka odgovornog za ove krupne greške. Trebalo je pažljivo
doneti odluku kako se greška ne bi ponovila. Pacijenta je
često skupo koštala upravo druga greška, počinjena u žurbi
da se ispravi prva.
„Nema druge“, rekla je. „Moram preseći.“ Postavila je spone
na vrpcu, na oba mesta gde je izlazila iz dečjih glava.
Pozvala je gospoda Šivu, zadržala dah i isekla iznad svake
spone, spremna da se desi nešto strašno.
Ništa se nije desilo.
Povezala je ostatke cevi koja ih je spajala. Presekla je
pupčanu vrpcu i s lakoćom izvadila prvo dete, muško.
Pružila ga je učenici u kecelji, s maskom i rukavicama, koja
je stajala pored. Ova beba bila je pošteđena očevog
čačkanja i bockanja. Zatim je izvukla drugo dete – ponovo
dečak, identičan blizanac, kome je koža lobanje bila krvava
od Stounovog noža i čija bi lobanja bila zdrobljena da ona
nije stigla.
Obe bebe bile su sitne, najviše kilogram i po svaka.
Očigledno pre termina. Mesec dana ranije, možda i više.
Nijedno dete nije zaplakalo.
Pošto joj je pažnju skrenulo obilno krvarenje iz raskvašene,
splasnute materice sestre Meri Džozef Prajs, Hema se od
dece okrenula majci.
„Koliki je pritisak?“, upitala je Hema izvirujući iza paravana,
pogledavši najpre bolničarku Askval a onda lice sestre Meri
Džozef Prajs. Anestetičarka zavrte glavom dok su joj se
beonjače oko dužica belele kao tanjirići. Lepo lice sestre
Meri Džozef Prajs sad je izgledalo podnadulo i beživotno.
„Dajte još krvi! Za boga miloga. Sipajte krvi!“, viknula je
Hema.
Dok se mučila oko sada splasnute trbušne šupljine, Hemlata
se setila kako je iznenađeno primetila da učenica, kad joj je
pružila drugu bebu, i dalje stoji držeći prvu, s tupim izrazom
lica. Ali Hema nije imala vremena da brine zbog toga. Sad
kad su bebe napolju, njena akušerska dužnost je da se
potpuno posveti sestri Meri Džozef Prajs, da se posveti
majci.
 GLAVA10

Šivin ples
Nas dvojica, dve bezimene, tek pristigle bebe, bili smo bez
daha. Za razliku od većine novorođenčadi, koji se sa životom
van materice susreću uz prodoran vrisak, mi smo se oglasili
najtužnijom od svih pesama: pesmom mrtvorođenčeta –
ćutanjem. Ruke nam nisu bile priljubljene uz grudi, šake
nam nisu bile stegnute u pesnice. Umesto toga, bili smo
mlitavi i savitljivi kao dva upecana iverka.
Legenda o našem rođenju je ovakva: identični blizanci čija je
majka kaluđerica umrla na porođaju, a otac nepoznat,
verovatno (mada neshvatljivo) Tomas Stoun. Legenda je
rasla, sazrevala godinama, pa su stalnim prepričavanjem na
videlo izašli i neki novi detalji. Ali gledano unazad, posle
pedeset godina uviđam da i dalje mnogo šta nedostaje.
Pošto su trudovi uminuli, povukao sam svoga brata nazad u
matericu, van ubitačnog dometa kopalja i šiljaka koji su na
njega nasrtali kroz naš jedini prirodni izlaz. Napadi su
prestali. Potom se sećam – ili mislim da se sećam –
prigušenih glasova, vuče i struganja spolja. Dok su nam se
spasioci približavali, sećam se zaslepljujućeg bleska i
snažnih prstiju kako me vuku. Rasprskavanje tame i tišine, a
zaglušujuća vanjska buka bila je tako snažna da mi je
gotovo promakao trenutak kad smo fizički razdvojeni, kad je
otpala struna koja je moju glavu povezivala sa Šivinom.
Ostao je šok od rastavljanja. Čak i sad, kad se toga
prisećam, ne pomišljam na to kako ležim ne dišući,
nepokretan u bakarnom sudu, novorođen u svetu pa ipak još
ne i živ – umesto toga, sećam se samo razdvajanja od Šive.
Ali da se vratimo legendi:
Učenica je istovarila dvoje novorođenčadi u bakarnu posudu
namenjenu prihvatanju placente. Posudu je odnela do
prozora. U porođajni karton je zabeležila: Japanski blizanci
povezani glavom, ali sada rastavljeni. U silnoj želji da bude
korisna, potpuno je zaboravila na osnovna pravila:
ventilacija, disanje, cirkulacija. Umesto toga se setila onoga
što je prethodne noći pročitala o žutici kod novorođenčadi i
o lekovitom dejstvu sunčeve svetlosti. Upamtila je taj
odeljak. Volela bi da je čitala o japanskim blizancima
(izmakla joj je reč „sijamski“) ili o asfiksiji kod beba, ali eto
nije; čitala je o žutici. A onda, dok je spuštala posudu,
shvatila je da sunčeva svetlost može delovati samo ako su
bebe žive, a ove nisu. Od jada i stida zbunila se još više. I
okrenula se i otišla.
Blizanci su ležali licem u lice, osećajući naelektrisani dodir
bakarne posude na koži. Zapisujući u karton, učenica je
upotrebila reči „bela asfiksija“ kako bi opisala njihovo
samrtničko bledilo.
Sunce, koje je maločas obasjalo prostoriju kao pozornicu,
sad je osvetlilo lavor.
Bakar je sinuo narandžastim sjajem. Njegova prana prešla je
na prozračnu kožu mališana, pa u njihovu put nalik testu.
Hemlata je izvršila disekciju širokih ligamenata, pa
klemovala arterije uterusa, moleći se u sebi da slučajno ne
zatvori uretre i ne blokira bubrege u toj krvavoj zbrci. „Brzo,
brzo, brzo!“ Bila je u iskušenju da tresne Stouna u čelo
umesto ćuškanja po prstima. „Izvrši retrakciju kako treba,
čoveče!“
Pratila je njegov pogled prema glavi sestre Meri Džozef
Prajs, koja je odskakala kao krpena lutka dok ju je
anestetičarka udarala po ruci da nađe drugu venu.
Upraviteljica, izgubljena od žalosti i oblivena suzama, gladila
je drugu ruku sestre Meri Džozef Prajs.
Kad je u posudu konačno stavila uterus, kleme i ostalo,
Hema je videla da abdominalna aorta ne pulsira. Do tada
mirne, ruke su joj se tresle dok je punila špric adrenalinom i
na njega stavljala iglu dugačku osam centimetara. Podigla je
levu dojku sestre Meri Džozef Prajs, načas zastala ponovo
zazivajući božje ime, te zabola iglu među rebra i u srce.
Povukla je iglu malo unazad i u špricu se ukazala pečurkica
krvi iz srca. Kad god sam pribegavala ubrizgavanju
adrenalina direktno u srce, nikad nije uspelo, pomislila je
Hema. Nijednom. Možda to radim kako bih samoj sebi dala
znak da je pacijent mrtav. Ali mora delovati nekad na
nekome. Zašto bi nas inače tome učili?
Hemlata se ponosila svojom metodičnošću u hitnim
situacijama, time što ostaje pribrana. Ali sad je prigušila
jecaj dok je čekala, s desnom rukom zavučenom u abdomen
sestre Meri Džozef Prajs, dlanom nadole, odmah iznad
kičme, očekujući da aorta zapulsira, tanani trzaj koji će
osetiti pod prstima. Nije mogla da zaboravi kako je to srce
drage sestre, to srce koje pokušava da pokrene i čiji život
otiče. Bile su vezane zajedničkom sudbinom dve Indijke u
stranoj zemlji. Ta veza se pružala unazad sve do Opšte
državne bolnice u Madrasu, u Indiji, iako se tamo nisu
poznavale. Deleći zajednički zemljopis i krajolik uspomena
bile su sestre, porodica. I Hema je sad videla kako ruke
njene sestre postaju modre, koreni noktiju tamni, a koža bez
sjaja. Bila je to ruka leša, a držala ju je Upraviteljica,
pognute glave, kao usnula.
Hema je čekala duže nego što bi čekala u normalnim
okolnostima. I još malo pre nego što je primorala sebe da
kaže, slomljenim glasom: „Dosta. Izgubili smo je.“
I baš tokom tog zastoja u prostoriji, prvorođeni, onaj što je
bio pošteđen ubadanja u glavu, dao je znak svog prisustva.
Udario je ručicama po bakarnom lavoru. Spustio je levu petu
i proizveo zvuk nalik prigušenom udarcu u gong. Sad kad je
sasvim bio van umiruće materice, obe ruke je pružio ka
nebu, a potom desno, ka bratu. Evo me, objavio je time.
Zaboravite šta je trebalo, šta se moralo i šta se moglo, i sve
kako i zašto. Saosećam sa situacijom, sa okolnostima, i u
dogledno vreme možemo istražiti sve pojedinosti, a kako
god okreneš Rođenje, Kopulacija i Smrt su jedine činjenice
važne pomena... Rodio sam se, i jednom je dovoljno.
Pomozite mome bratu. Gledajte! Ovamo! Dođite odmah!
Pomozite mu.
Hemlata je dotrčala na ovaj poziv govoreći: „Šiva, Šiva“,
zazivajući ime njenog ličnog božanstva, boga za kog drugi
misle da je Uništitelj, ali za kog je ona verovala da je takođe
i Preobrazitelj, onaj što iz užasnog može stvoriti i nešto
dobro. Kasnije će Hema pričati da je za blizance mislila sve
najgore. Jednom je glava bila okrvavljena, pa onda im je ona
presekla vrpcu koja ih je povezivala i razdvojila ih, a bogzna
šta ih je sve pogodilo pre nego što ih je oslobodila iz
materice. Ali je, isto tako, pretpostavljala i da je
Upraviteljica, ili učenica, ili da su obe pokušale da ožive
novorođenčad dok se ona bavila majkom, mada se sad
prisetila kako je Upraviteljica sve vreme sedela nepokretna.
Učenica je sva obamrla začuvši zvuk bebe koja je oživela iza
njenih leđa, što ju je prenerazilo i dovelo do toga da pobrka
osnovne kliničke pretpostavke. Dete više nije bilo belo već
ružičasto, i nije imalo žuticu. Drugo dete je bilo plavo kao
crvendaćevo jaje, nepomično i nalik na odbačenu ljušturu iz
koje je beba izašla. Čuvši plač novorođenčeta, Upraviteljica
je skočila sa stolice. Učenici je dobacila pogled koji je
govorio da je izgubljen slučaj. Hemlata se dala na posao oko
blizanca koji se nije micao dok je Upraviteljica požurila da
očisti onog što je oživeo.
Blizanac koji je prodisao gledao je iz bakarnog lavora.
Naduvenim očima novorođenčeta ispitivao je sobu nastojeći
da nađe neki smisao u okruženju.
Tu je stajao muškarac kog su svi smatrali njihovim ocem –
visok, mišićav belac koji je izgledao izgubljeno u sopstvenoj
operacionoj sali. Očeve ruke bile su natprirodno bele od
talka koji se na njima zadržao pošto je skinuo rukavice. Prsti
su mu bili spojeni u položaju karakterističnom za hirurge,
sveštenike i pokajnike. Plave oči su mu bile duboko usađene
u duplje pod grebenom čela, što mu je moglo pridavati
izgled žestine i snage, ali ga je danas činilo samo tupim. Iz
senke je izvirao veliki nos nalik sečivu sekire, oštar, u skladu
s njegovom profesijom. Usne mu behu tanke i ravne, kao
iscrtane lenjirom. Zaista, lice mu je potpuno bilo u pravim
linijama i oštrim uglovima, sticalo se u bradu oblika lancete,
kao da je isklesano iz jednog četvrtastog komada granita.
Kosa mu je bila razdeljena na desnoj strani, brazdom
istovetnom još od detinjstva, svake folikule ukroćene
češljem tako da ide tačno na željenu stranu. Na temenu
podšišana neravno kao da je rekao: „Kratko pozadi i sa
strane“, pa ustao sa stolice pre nego što je bilo gotovo, ne
obazirući se na proteste berberina. Bilo je to svojeglavo,
odlučno lice kome je samo trebalo dodati durbin na oku i
konjski rep pa bi bilo kao stvoreno za palubu nekog
jedrenjaka engleske ratne mornarice. Izuzev, naravno, suza
koje su mu se slobodno kotrljale niz obraze.
I sa tog suzama umrljanog lica začuo se glas: „A šta je s
Meri?“, iznenadivši sve prisutne pošto je dugo ćutao. Glas je
u sebi imao nečeg od sporogorećeg fitilja.
„Žao mi je, Tomase. Prekasno je“, odvratila je Hemlata dok
je vršila sukciju dečjeg larinksa pa ubacila vazduh u bebina
pluća brzim, gotovo mahnitim pokretima. Iz glasa joj se
izgubila razdraženost, a zamenilo ju je sažaljenje. Brzo ga je
pogledala preko ramena.
Bolan zvuk se izvi sa Stounovih usana, krik pomračenog
uma. Otkako je Hema došla, bio je pasivni posmatrač i
bezvredni asistent. Sad je skočio napred i zgrabio skalpel sa
tasa. Položio je ruku na grudi sestre Meri Džozef Prajs.
Hemlata pomisli da ga spreči, ali onda zaključi kako nije
mudro prilaziti čoveku koji maše nožem.
Stoun podiže dojku sestre Meri Džozef Prajs. U ušima mu je
odjekivalo geslo pionira reanimacije Kraljevskog humanog
društva: Lateat scintillula forsan – negde se možda krije
mala varnica.
Gurnuo je dojku naviše, sklanjajući je s puta, i pod njegovim
nožem se ukaza crvena posekotina između četvrtog i petog
rebra. Ponovo je prevukao nožem preko rane, pa još jednom,
dok nije prošao kroz mišić. Još maločas je bio nespretan, a
sad su mu pokreti bili kretnje čoveka nesposobnog za
probne poteze. Presekao je hrskavicu koja povezuje dva
rebra za grudnu kost. Raširio je rebra i s nevericom gledao
kako mu ruka u rukavici nestaje u njenoj još toploj grudnoj
šupljini. Odgurnuo je sunđerasto plućno krilo. I tamo je, pod
njegovim prstima, kao mrtva riba u pletenoj korpi, počivalo
srce Meri Džozef Prajs. Stisnuo ga je, iznenađen njegovom
veličinom, jedva uspevajući da ga obuhvati. U
međuvremenu je ukorio sestru anestetičarku da joj mehom
neprestano ubacuje vazduh u pluća.
Desna ruka mu je bila uvučena u njen toraks, ali pogled mu
je počivao na punoj levoj dojci sestre Meri Džozef Prajs, koju
je levom rukom držao da mu ne smeta. Dojka je pod rukom
bila čvrsta, nimalo slična klizavom, mekom srcu. Video je
kako joj se na lice prikradaju mrlje modrikastih senki, nijanse
za koju njena smeđa koža nije bila sposobna. Abdomen joj je
kolabirao, površina mu se skupila i smežurala kao izduvani
balon, a njegove dve polovine ležale su raširene kao knjiga
kojoj je popustio hrbat.
„Bože? Bože? Bože?“, uzvikivao je Stoun sa svakim stiskom,
dozivajući Boga kog se jednom već odrekao i u kog nije
verovao. Ali sestra Meri je verovala, ustajala je pre zore da
se moli, i dugo noću ostajala u molitvi pre nego što zaspi.
Svaki otkucaj njenog života i svaki dan njenog kalendara bio
je ispunjen Božjim događajima, i nijedan zalogaj hrane nije
ušao u njena usta bez Božjeg blagoslova. Načini od svog
života nešto lepo za Boga. Iako nikad nije razumeo, Tomas
Stoun je to poštovao, jer je upravo tu produhovljenost
unosila i u operacionu salu, i u njegovu knjigu oko koje mu je
pomagala. Zato je sada zazivao Božje ime, zato što, ako ga
ima, Bog prokleto dobro zna da svojoj odanoj sluškinji sestri
Meri Džozef Prajs duguje čudo. Inače je bog bestidna
varalica, kao što je Stoun oduvek o njemu i mislio. „Ako želiš
da verujem, Bože, daću ti još jednu šansu.“
Uto se vrata sale širom otvoriše.
Sve oči skretoše pogled ka liku koji je ušao.
Ali to je bio samo razrogačeni Gebru, sveštenik, sluga Božji i
čuvar. Nosio je pokrivenu zdelu s indžerom i vatom, čiji se
miris pomešao s mirisom placente, krvi, plodove vode i
mekonijuma. Gebru je oklevao da uđe u sanctum
sanctorum. Držao je zdelu s hranom pred sobom, nesiguran
da li je to sastojak koji će spasti situaciju. Oči su mu gotovo
ispale iz glave kad je na oltaru ovog svetog mesta ugledao
sestru Meri Džozef Prajs rasporenu kao žrtveno jagnje, sa
Stounovom rukom u grudima. Počeo je da se trese. Spustio
je jelo na pod, čučnuo uza zid, izvukao brojanice i zanjihao
se u molitvi.
Stoun je udvostručio napore. „Zahtevam čudo, i to odmah
sad“, kazao je ljuljajući se celim telom napred-nazad.
Nastavio je čak i kad je srce u njegovoj ruci postalo kašasto,
sad već vičući. „Proklete vekne i riba... Lazar... gubavci...
Mojsije i Crveno more...“ Gebruovo zapevanje na drevnom
gezu* bilo je usklađeno sa Stounovim, kao zazivanje i
odgovor, kao da Gebru prevodi jer na toj hemisferi Bog ne
zna engleski.
Stoun je podigao pogled ka tavanici, spreman da se pločice
rastvore i da se anđeo umeša tamo gde su zakazali hirurzi i
sveštenici. A video je samo crnog pauka kako visi iz mreže i
svojim uvećanim očima gleda ljudsku nesreću ispod sebe.
Stounu se ramena opustiše i, mada mu je ruka i dalje bila u
grudnom košu sestre Meri Džozef Prajs, ali sad joj samo
milujući srce, ne stiskajući ga više. Grudi su mu se nadimale,
a suze padale u telo sestre Meri Džozef Prajs. Glava mu je
pala napred, na ruke koje su počivale na sestrinim grudima.
Niko se nije usuđivao da priđe. Paralisao ih je prizor njihovog
hirurga tako poraženog, tako uništenog.
Najzad je podigao pogled, kao da prvi put u životu vidi
zelene keramičke pločice do polovine zida, zelena vrata što
vode u prostoriju sa sterilizatorom, stakleni ormar za
instrumente, krvavu matericu s ogrlicom od hemostata na
zelenoj kompresi, modrocrnu placentu odmah pored, na
stočiću za uzorke, i prozorsko okno boje žada kroz koji se
filtrirala svetlost. Kako se ove stvari usuđuju da postoje kad
Meri više nema?
I tad mu je pogled pao na blizance, koji više nisu bili na
svom bakarnom prestolu; tad je video narandžasti oreol
svetlosti koji je okruživao dva dečaka. Nekako se desilo da
oboje dece budu živi, blistavih očiju, jedno kao da ga
proučava, drugo sad ružičasto kao i prvo.
„O, ne, ne, ne“, rekao je glasom koji izaziva sažaljenje. „Ne.
Nije to čudo koje sam tražio!“ Izvukao je ruku iz Merinog
tela, i to je proizvelo grgoljav zvuk. Izašao je iz sale.
Vratio se sa dugačkom metlom. Očistio je pauka sa tavanice
i zgazio ga petom.
Upraviteljica je shvatila da mu je potrebno svetogrđe; u
ovom slučaju pauk je bio Bog, ubijao je Boga.
„Tomase“, reče Hemlata oslovljavajući ga ličnim imenom, što
je na njenim usnama zvučalo čudno u operacionoj sali broj
tri, jer su tu uvek bili zvanični. Bebe su već bile u Heminom
naručju, oprane posle sukcije i umotane u primaće povoje.
Onaj čiju je lobanju Stoun pokušao da probuši bio je
udahnuo malo plodove vode, ali sad se izgleda oporavio;
preko rane na glavi bio je zavoj. Na glavi drugog deteta
video se tek patrljak od mesnatog mosta koji ga je
povezivao s bratom, patrljak sad povezan poveskom za
pupčanu vrpcu.
Hemlata je ustanovila da dečaci uspešno mrdaju nogama i
rukama, da nijedan od njih nije razrok, a činilo se i da vide i
čuju. „Tomase“, zaustila je prilazeći mu, ali on se zgrčio.
Okrenuo se. Nije hteo da gleda.
Taj čovek kog je mislila da poznaje, koji joj je bio kolega
sedam godina, sad je stajao povijen kao da mu je izvađena
utroba.
To je, kazala je u sebi, visceralni bol. Koliko god da je bila
ljuta na njega, dirnula ju je dubina njegove žalosti i stida.
Sve ove godine, mislila je, trebalo je da nam bude jasno da
su on i sestra savršen par; da smo ih ohrabrili, možda bi bili
i nešto više od toga. Koliko sam samo često videla sestru
kako mu asistira u sali, kako radi na njegovom rukopisu,
kako u ambulanti piše beleške za njega? Zašto sam
pretpostavila da je to jedino što se događa među njima?
Trebalo je da se umešam i pritisnem ga za svojim stolom.
Trebalo je da dreknem na njega: Ne budi slep, vidi šta imaš
u toj ženi! Vidi kako te voli. Zaprosi je! Oženi se njome.
Nateraj je da odbaci rizu, da se odrekne zaveta. Jasno je da
se zavetovala prvo tebi. Ali ne, Tomase, nisam to učinila jer
smo svi pretpostavljali da si ti nesposoban za nešto više.
Otkud smo znali da u srcu skrivaš toliko osećanja? Sad to
vidim. Da, sad imamo ovu dvojicu kao dokaz onoga što ste
oboje nosili u srcu.
Podstakla su je dva zavežljaja u naručju jer, najzad, njegovi
su, iako se borila s nevericom čak i dok je to pomišljala.
Valjda neće pokušati da porekne tu činjenicu. Ne može da
izbegne ovaj trenutak, ko će drugi govoriti u ime ove dece?
Stoun je budala koja je izgubila jedinu ženu na svetu što mu
je sudbinom predodređena. Ali je sad dobio dva sina. A
Mising će ovu decu uzeti pod svoje okrilje. Stoun će dobiti
mnogo pomoći.
Prišla mu je bliže.
„Koja imena da damo ovim bebama?“ Osetila je nesigurnost
u svom glasu.
Činilo se da je nije čuo. Zaćutala je pa je ponovila pitanje.
Stoun isturi bradu u njenom pravcu, kao da hoće da kaže da
ih može nazvati kako god hoće. „Molim te, sklanjaj mi ih sa
očiju“, reče vrlo tiho.
Okrenuo je leđa deci i još jednom pogledao u sestru Meri
Džozef Prajs. Budući i dalje okrenut leđima, propustio je da
vidi kako su njegove reči na Hemu ostavile utisak kao da ju
je polio vrelim uljem; nije video kako joj plamenovi gneva
sevaju iz očiju. Hema će pogrešno protumačiti njegove reči,
kao i on njene.
Stoun je želeo da pobegne, ali ne od dece niti od
odgovornosti. Da okrene leđa deci nagnala ga je misterija,
nemogućnost njihovog postojanja. Mogao je da misli samo o
sestri Meri Džozef Prajs. Mogao je da misli samo o tome
kako je sakrila trudnoću, čekajući ko zna na šta. U odgovor
na Hemino pitanje, Stounu bi bilo najjednostavnije da
odgovori: Zašto mene pitaš? Ja o tome ne znam ništa više
od tebe. Samo da nije bilo uverenja koje mu je kao pauk
čučalo u utrobi, uverenja da to nekako ipak jeste njegovo
delo iako se ne seća ni kako ni gde ni kada.
Sestra Meri Džozef Prajs je beživotno ležala, rasterećena
dva života koja je nosila, kao da je to bila jedina svrha
njenog zemaljskog postojanja. Upraviteljica je sklopila kapke
sestri Meri Džozef Prajs, ali oni nisu hteli da ostanu
sklopljeni. Kapci na pola koplja, pogled koji ništa ne vidi,
zakovali su kao maljem izvesnost njene smrti.
Stoun ju je pogledao poslednji put. Želeo je da je upamti, ne
kao sestru, ne kao svoju asistentkinju, već kao ženu kojom
je trebalo da se oženi. Želeo je da žigoše svoj um ovom
njenom jezivom slikom. Nastavio je svoj životni put radeći,
radeći i opet radeći. To je bila jedina arena u kojoj se osećao
potpunim, i jedino što je mogao dati sestri Meri Džozef Prajs.
Ali, u ovom trenutku, njegov posao ga je izneverio.
Prizor njenih rana ga je posramio. One neće zaceliti, neće se
stvoriti ožiljci koji će otvrdnuti, a zatim izbledeti na njenom
telu. On će nositi njene ožiljke, on će ih odneti iz te
prostorije. On je znao samo jedan način postojanja, i to ga je
koštalo. Ipak, rado bi ga promenio samo da je zatražila to od
njega. Učinio bi to. Samo da je znala da bi on to učinio. I zar
je sve to sad važno?
Ponovo se okrenuo da pođe, još jednom pogledavši oko sebe
kao da hoće da ureže u pamćenje ovo mesto u kom je svoju
veštinu uglačao i uzdigao do umetnosti, ovo mesto koje je u
svemu odgovaralo njegovim potrebama i koje je smatrao
svojim pravim domom. Sve je osmotrio znajući da se više
nikada neće vratiti. Iznenadio se kad je video Hemu da još
stoji iza njega, i ponovo je s odvratnošću ustuknuo videvši
dva zavežljaja.
„Stoune, razmisli o ovome“, reče mu Hema. „Ako hoćeš,
okreni leđa od mene, jer ti ja ne trebam. Ali ne okreći leđa
ovoj deci. Neću te ponovo pitati.“
Hema je držala svoje živo breme i čekala da Stoun odgovori.
On je bio na ivici da progovori iskreno, da joj sve kaže. U
njegovim očima videla je bol i zbunjenost. Ali nije videla ni
iskru priznanja da su ta deca na bilo koji način povezana s
njim. Govorio je kao čovek koji je upravo dobio udarac u
glavu. „Hemo, ne shvatam ko... otkud oni ovde... zašto je
Meri mrtva.“
Hemi su se srušile sve brane. Pomodrela je od besa zbog
dece, gnevna što Stoun, izgleda, misli da je samo on
pretrpeo gubitak.
„Šta si rekao, Tomase?“
Morao je osetiti da je zacrtana linija fronta.
„Ubili su je“, odvratio je. „Ne mogu očima da ih vidim.“
Znači tako, pomislila je Hema, tako ćemo se razići u životu.
Blizanci su mjaukali u njenim rukama.
„Pa čiji su, onda? Zar nisu tvoji? Znači nisi je ubio i ti,
takođe?“
Otvorio je usta od bola. Nije imao šta da odgovori pa se
okrenuo da ode.
„Čuo si me, Stoune, ti si je ubio“, kazala je Hema, podigavši
glas toliko da je nadjačala sve ostale zvuke. On se trgao kad
su ga te reči ošinule. Njoj je zbog toga bilo drago. Nije
osećala sažaljenje. Nema sažaljenja za muškarca koji ne
priznaje svoju decu. Gurnuo je vrata tako jako da su
zacvilela u znak protesta.
„Stoune, ti si je ubio“, viknula je za njim. „Ovo su tvoja
deca.“
Tišinu koja je usledila prekinula je učenica. U nastojanju da
predupredi događaje, otvorila je tas sa instrumentima za
obrezivanje i navukla rukavice. Jedini instrument kojim joj je
Upraviteljica dozvoljavala da rukuje bez nadzora bila je
spona s mehanizmom giljotine, namenjena obrezivanju.
Ali umesto da je pohvali, Hema se okomila na nju. „Gospode
bože, devojko, zar ne misliš da je ovoj deci dosta sečenja?
To su nedonoščad! Još nisu van opasnosti. Posle svega hoćeš
i piše da im potkratiš?... A ti? Šta si ti radila sve ovo vreme,
a? Trebalo je da brineš o njihovom otvoru za gutanje, a ne o
česmi za ispuštanje.“
Hema je ljuljala blizance, uzbuđena zbog toga što dišu, zbog
njihovih spokojnih osmeha, toliko različitih od uobičajene
uznemirenosti i izbezumljenog lica novorođenčeta. Majka im
je ležala mrtva u istoj toj sobi, otac im je pobegao, ali oni
ništa od toga nisu znali.
Upraviteljica, Gebru, sestra anestetičarka i ostali koji su se
okupili plakali su nad sestrinim telom. Vesti su se proširile
preko čistačica i služavki. Sad je žalobni lelek, prodorno
lululululululu, parao srce Misinga. I taj lelek će se nastaviti
nekoliko narednih časova.
Čak je i učenica počela da pokazuje prve nagoveštaje
„bolničarkinog smisla za procenu“. Umesto napora da se
pokaže kao nešto što nije, plakala je za sestrom, koja ju je,
jedina od svih bolničarki, stvarno razumela. Prvi put je
učenica videla decu ne kao „fetuse“ ili „neonatuse“, već kao
siročiće bez majke, poput nje same, dece koja su za žaljenje.
Tekle su joj suze. Telo joj se oklembesilo kao da je nestalo
štirka ne samo iz njene odeće već i iz njenih kostiju.
Zaprepastila se kad joj je Upraviteljica prišla i obgrlila je. Na
Upraviteljičinom licu nije videla samo tugu. Kako će Mising
nastaviti dalje bez sestre? Ili bez Stouna? Jer on se svakako
neće vratiti, to je jasno.
Hemlata je, ljuljajući bebe, ućutkala jecaje oko sebe, a onda
je počela da pevuši, a narukvice oko skočnih zglobova
zveckale su kao kastanjete dok se prebacivala s noge na
nogu. Osećala je gubitak sestre Meri Džozef Prajs isto toliko
snažno koliko i oni, pa ipak kao da ju je nešto vodilo – možda
je to bilo sestrino delo – da se u ovim trenucima sva preda
deci. Blizanci su disali mirno; prstići im behu rašireni preko
obraza. Tu spadaju, u njeno naručje. Kako je divan i užasan
život, mislila je Hema; previše užasan da bismo ga nazvali
tragičnim. Život je gori od tragičnog. Sestra Meri, nevesta
Hristova, otišla je sa ovog sveta samo zato što je na njega
donela dvoje dece.
Hema je pomislila na Šivu, njeno lično božanstvo, i na to
kako je jedini razuman odgovor na ludilo života, u njenoj
tridesetoj godini, u izvođenju ludog Šivinog plesa, mimike
krute obrazine Šivinog osmeha, u ljuljanju i njihanju i
lepršanju šest ruku i šest nogu na unutrašnju melodiju,
samo uz udarce table. Tim-taga-taga, tim-taga-tim, tim-
taga... Hema se kretala blago, savijajući kolena, tapkajući
petama i prednjim delom stopala, u ritmu muzike u svojoj
glavi.
Epizodisti u operacionoj sali broj tri posmatrali su je kao da
je luda, ali ona je plesala čak i dok su spremali telo, plesala
je kao da su njeni minimalistički gestovi samo kratki,
stenografski zapisi mnogo obimnijeg, punijeg, bezbrižnog
plesa, onog što drži čitav svet na okupu i čuva ga od
uništenja.
Dok je plesala, na um su joj dolazile smešne misli: njen novi
grundig, Adidove usne i njegovi dugi prsti, tupi zvuk kad se
Upraviteljica onesvestila, odvratnost koju je osećala dok je
držala jaja onog Francuza, ali i zadovoljstvo jer mu je sva
boja nestala s lica, Gebru s perjem zalepljenim po sebi.
Kakvo putovanje... kakav dan... kakvo ludilo, mnogo gore od
tragičnog! Šta raditi osim igrati, igrati, samo igrati...
Bila je iznenađujuće okretna i laka na nogama, a pokreti
vrata i ramena u plesu baratnatjam dolazili su joj spontano,
obrve su se strelovito dizale i spuštale, očne jabučice se
micale do ivice duplji, stopala se kretala, a ukočeni osmeh
krasio joj je lice – i sve to dok je držala bebe u naručju.
Van bolnice, svetlost je čilela, a lavovi u kavezima nedaleko
od spomenika na Trgu Sidist Kilo, očekujući da im čuvar kroz
rešetke baci komade mesa, rikali su od gladi i nestrpljenja; u
podnožju brda Entoto hijene su osluškivale i zastajale dok su
se približavale obodu grada, tri koraka napred i jedan korak
nazad, kukavički i oportunistički; car je u svojoj palati
planirao državnu posetu Bugarskoj, a možda i Jamajci – gde
je imao sledbenike „raste“, koji su se nazvali po njegovom
imenu Ras Tafari, kako se zvao pre krunisanja, i koji su za
njega mislili da je Bog (što nije tražio od svoga naroda, a
pošto je poticalo odnekud toliko daleko i iz razloga koje nije
shvatao, samo je budilo opreznost u njemu).
Poslednjih četrdeset i osam sati nepovratno su izmenili
Hemin život. Sad je imala dvoje dece koja su je povremeno
škiljeći gledala kao da žele da potvrde svoj dolazak i svoju
povoljnu sudbinu.
Hema je osećala ošamućenost, vrtoglavicu. Dobila sam na
lutriji iako nisam kupila kartu, mislila je. Ove dve bebe su mi
zatvorile rupu u srcu za koju dosad nisam ni znala da je
imam.
Ali takve analogije su opasne: čula je za nekog nosača na
železničkoj stanici koji je bio zaradio na stotine i stotine
rupija, samo da bi mu se čitav život raspao i da bi se vratio
na peron. Kad pobediš, često i izgubiš, to je činjenica. Nema
te monete koja može ispraviti izvitoperen um, ili otvoriti
zatvoreno srce, sebično srce – tu je mislila na Stouna.
Molila se za čudo. Taj ludi čovek ne vidi da su ovi blizanci
čudo. Akušersko čudo koje je preživelo njegov napad. Hema
je odlučila da prvog blizanca koji je prodisao nazove Marion.
Kasnije će mi pričati kako je Marion Sims bio običan lekar
opšte prakse u Alabami, u Sjedinjenim Američkim
Državama, koji je uneo revoluciju u žensku hirurgiju. On se
smatra ocem akušerstva i ginekologije, njenim svecem
zaštitnikom; dajući mi ime po njemu, ujedno mu je odavala
počast i zahvaljivala mu.
„A Šiva, po Šivi“, kazala je dajući detetu ime po kružnoj rupi
u glavi, onom koji je poslednji prodisao, detetu nad kojim se
naradila, detetu po svemu mrtvom dok nije zazvala ime
gospodara Šive, da bi tek tad udahnuo prvi put.
„Da, Marion i Šiva.“
A imenima je dodala prezime Prajs, po majci.
I konačno, nerado, gotovo predomišljajući se, ali stoga što
čovek svojoj sudbini umaći ne može, kao i stoga da ne bi
otišao slobodan i nekažnjen, dodala je naše prezime,
prezime čoveka koji je izašao iz sobe: Stoun.
 DRUGI DEO

Kad kolac uđe u rupu

on stvori novu dušu
koja je ili kolac
ili rupa*
Njutnov četvrti zakon kretanja (onako kako su ga ispovedala
Moćna starija gospoda Hrišćanskog koledža u Madrasu
prilikom inicijacije / šegačenje A. Goša, mlađeg Piser
Kataana, diplomiranog 1938, Studentski dom Svetog Tome,
blok D, Tambaram, Madras)
 GLAVA11

Kako se govori pored kreveta i kako

se govori u spavaćoj sobi
Ujutru na dan rođenja blizanaca, doktora Abija Goša je u
njegovim odajama probudilo gugutanje golubova na
prozorskom simsu. Ptice su se umešale u njegov san pred
buđenje, u kom se ljuljao na ljuljašci okačenoj o divovsko
drvo banjana pred kućom iz njegovog detinjstva u Indiji.
Pokušavao je da zaviri u venčanje koje se odvijalo unutra, ali
čak i pored ptica koje su svojim krilima brisale prozore, nije
mogao da vidi.
Sad kad je Goš bio budan, živo se sećao samo drevnog
drveta banjana, koje je stajalo u zajedničkom dvorištu.
Grane mu je podupiralo spoljašnje korenje nalik stubovima,
koje je detetu izgledalo kao izniklo iz zemlje umesto u
obrnutom smeru. Stameno za vreme monsuna u Madrasu i u
danima letnje žege, to drvo mu je bilo zaštitnik i vodič. Vojna
postaja blizu planine Svetog Tome, na rubovima Madrasa,
vrvela je od dečurlije železničara i vojnika; što je odgovaralo
detetu bez oca, naročito pošto mu je majka bila poražena
muževljevom smrću pa nije bila od velike koristi svojoj deci.
Ananda Goša, Bengalca iz Kalkute, u Madras je postavila
uprava Indijske železnice. Svoju buduću ženu, Angloindijku,
kćer šefa stanice u Peramburu, upoznao je na balu
železničara, na koji je otišao iz šale. Njihove porodice nisu
odobrile taj brak. Imali su dvoje dece, prvo devojčicu pa
dečaka. Malom Abiju Gošu bilo je mesec dana kad mu je
otac umro od žutice. Odrastao je kao samosvesno dete koje
voli da se zabavlja. Kad je odrastao, izbacio je ono e na
kraju svog imena jer ga je smatrao viškom, kao višak kože.*
Kad je bio na prvoj godini studija medicine, umrla mu je
majka. Njegova sestra i njen muž udaljili su se od njega, ljuti
što je kuću u železničkom kantonu nasledio on. Sestra mu je
jasno stavila do znanja da on za nju više ne postoji, a s
vremenom je video i da je to tačno.
Goš je Hemino odsustvo iz Misinga najjače osećao ujutru.
Njen bungalov, skriven živom ogradom, bio je udaljen toliko
da su se mogli dovikati, ali sad je bio zaključan i u tišini. Kad
god je odlazila na odmor u Indiju, život mu je postajao
nepodnošljiv jer bi se prestravio da će se vratiti udata.
Na aerodromu, pred Hemin odlazak, umirao je od želje da se
izlane: Hemo, hajde da se venčamo. Ali znao je da bi samo
zabacila glavu i nasmejala se. Voleo je njen smeh, ali ne i
kad se smeje na njegov račun; pa je progutao neizgovorenu
bračnu ponudu.
„Ludo!“, kazala mu je pre nego što će se ukrcati, kad ju je
ponovo pitao da li namerava da vidi moguće mladoženje.
„Koliko me dugo poznaješ? Zašto i dalje misliš da mi je u
životu potreban mladoženja? Da ti kažem nešto, tebi ću naći
nevestu! Jer si ti opsednut brakom!“
Hema je njegovu ljubomoru uzimala kao malu zajedničku
šalu: Goš je izigravao da joj se udvara (ili je ona tako
mislila), a ona je igrala ulogu odbijanja.
Samo da je znala kako su ga razdirale nepozvane slike u
mislima: Hema u nevestinskom sariju, pod teretom zlatne
ogrlice od deset funti u zlatu; Hema sedi pored svog ružnog
mladoženje, oboma su im cvetni venci nagomilani oko vrata
kao jarmovi na vodenim bivolima... „Hajde, samo napred!
Šta me briga?“, kazao je glasno, kao da je ona tu u sobi. „Ali
zapitaj se da li te on može voleti ovako kao ja. Kakva vajda
od obrazovanja ako pustiš da te otac povede kao kravu biku
Brami?“ To ga je podsetilo na prizor bivolskog penisa pa je
zastenjao.
Ovoga puta, kad je Hemin odlazak izgledao neizbežan, Goš
je učinio nešto drugo: nikom ne govoreći, poslao je poštom
nekoliko prijava za posao interniste u Americi. Doduše,
trideset i dve su mu godine, ali još nije kasno da počne iz
početka. Slanje koverata pružilo mu je osećaj da kontroliše
svoju sudbinu, što se pojačalo kad su mu iz okružne bolnice
Kuk u Čikagu telegrafisali da će mu poslati vaučer za
avionsku kartu. Kad je pismo sa ugovorom stiglo, nimalo nije
umanjilo njegovu zebnju zbog Heme, ali se ipak osećao
manje bespomoćnim.
Iz kuhinje je čuo glasan zveket Almazinog vađenja vode iz
Musolinija. „Za ime boga, tiše malo!“, doviknuo joj je, kao i
obično. Šporet je imao tri ploče, ali je ime dobio po
ispupčenoj pećnici nalik velikom diktatorovom trbuhu. Sa
strane je imao metalni rezervoar u kojem se grejala voda
uvek dok bi se ložilo. Almaz je gunđala nešto o tome kako
mora da cepa drva, pa da ih loži u Musolinija – a zašto? Da
bi skuvala jednu šolju one grozne kafe u prahu za getu?
(Goš je izjutra više voleo da popije instant kafu nego kuvanu
etiopsku.) Ali ni kafa mu nije bila toliko važna koliko topla
voda za kupanje.
Prebacio je ćebe preko glave kad je Almaz teturajući ušla u
kupatilo podižući kotao iz kog se pušilo. „Banja koža!“,
promrmljala je na amharskom. Uvek je govorila samo
amharski, iako je Goš podozrevao da razume engleski
mnogo više nego što to pokazuje. Pošto je ispraznila kotao u
kadu, dovršila je misao: „Mora biti prava muka kupati se
svakoga dana. Kakva šteta što geta nema habeša kožu. Ona
ostaje čista i bez trljanja.“
Nema sumnje da je Almaz jutros bila u crkvi. Jednom, kad je
tek bio došao u Etiopiju, Goš je išao Menelikovom ulicom, a
neka žena preko puta se zaustavila i duboko poklonila. On
joj je na to mahnuo. Tek kasnije je shvatio da je njen gest bio
namenjen crkvi iza njega. Pešaci su se zaustavljali pred
crkvom, triput ljubili crkveni zid i krstili se pre nego što
nastave dalje. Ako su čisti i neporočni, mogu i da uđu. Inače
ostaju na drugoj strani ulice.
Almaz je bila visoka i hrastove boje kože, lica nalik štitu.
Ovalne oči, iskošene ka korenu nosa, davale su njenom
pogledu izazivačku putenost. Toj poruci se suprotstavljala
četvrtasta vilica, a ovaj dvopolni nagoveštaj pridavao joj je
dostojanstven izgled. Imala je velike ali lepo oblikovane
ruke, široke bokove i guzove široke i toliko isturene da je
Goš bio uveren kako bi držali šoljicu na tanjiriću.
Bilo joj je dvadeset šest godina kad je došla u Mising u
porođajnim bolovima, devet meseci trudna, obraza rumenih
od ponosa jer će ovu bebu izneti do kraja, za razliku od
ostalih koje nisu uhvatile korena u njenoj utrobi. Kad je išla
na pregled u prenatalnu ambulantu, studenti su dvaput
zabeležili FSO (fetalne srčane otkucaje) u njen karton. Ali
onog dana kad je trebalo da se porodi, Hema je čula samo
tišinu. Pregledom je otkrila da je „beba“ zapravo džinovski
fibroid uterusa i da oni FSO nisu ništa drugo do zveket u
praznoj glavi učenika.
Almaz je odbila da prihvati tu dijagnozu. „Gledajte“, kazala
je vadeći nabreklu dojku i stiskajući je da iscuri mlaz mleka.
„Može li sisa ovo ako nema deteta da ga hrani?“ Da, sisa to
može, može i štošta drugo o čemu njena vlasnica i ne sluti.
Trebalo je da prođu još tri meseca bez znakova porođaja, i
da rendgenski snimak pokaže kako nema bebine lobanje,
niti kičme, kako bi Almaz to prihvatila. Prilikom operacije na
koju je najzad bila pristala, Hema je morala da odstrani i
fibroid i matericu koju je progutao tumor. U Sabati su još
čekali da se Almaz vrati sa bebom. Ali Almaz nije mogla
podneti pomisao o povratku. Ostala je da pripada ljudima
Misinga.
Čuo je kako se Almaz vraća i kuckanje šolje i tanjirića. Miris
kafe ga je izmamio da izviri ispod šatora.
„Treba li još nešto?“, upitala je proučavajući ga.
Da, treba da ti kažem da odlazim iz Misinga. Stvarno,
odlazim! Ne mogu da dopustim Hemi da se poigrava sa
mnom kako hoće. Ali nije rekao; umesto toga je odmahnuo
glavom. Osećao je da Almaz nagonski shvata kako na njega
deluje Hemino odsustvo.
„Isuse Hriste, molim te oprosti ovom grešniku jer je noćas
bio napolju i pio“, kazala je saginjući se da ispod kreveta
pokupi bocu od piva. Avaj, Almaz je raspoložena da
pridikuje. Goš se osećao kao da prisluškuje njen privatni
razgovor s Bogom. Ala je to bila loša zamisao da se Biblija
dâ bilo kome drugom u ruke osim svešteniku, mislio je Goš.
Od svakog napravi propovednika.
„Blaženi Sveti Gavrilo, Sveti Mihailo i svi sveci“, nastavljala
je ona na amharskom, uverena da će Goš razumeti, „molila
sam se da gazda postane novi čovek, da se jednog dana
mane svog života durije, ali nisam bila u pravu, poštovani
sveci.“
Reč durija je ponukala Goša da progovori. Ona znači
„prostak“, „razvratnik“, „pokvarenjak“ – i kao da ga je nešto
ubolo kad ju je čuo.
„Odakle ti pravo da mi se tako obraćaš?“, rekao je, mada
zapravo nije osećao bes koji mu se čuo u glasu. Upravo se
spremao da doda: Jesi li mi ti žena?, ali te reči mu zastadoše
u grlu. Nije prestajao da se stidi što su Almaz i on tokom
nekoliko proteklih godina bili dvaput intimni, oba puta kad je
on bio pijan. Legla je, podigla se, raširila, brundajući čak i
kad su njeni bokovi uhvatili ritam njegovih, ali ne više no što
bi brundala nad kafom ili vrućom vodom. Zaključio je da je
brundanje kod Almaz govor kojim izražava oboje – i
zadovoljstvo i bol. Kad su završili, uzdahnula je, spustila
suknju i upitala: „Treba li još nešto?“, pre nego što će ga
ostaviti griži savesti.
Voleo ju je jer nikad nije te dve zgode iskoristila protiv njega.
Ali su joj zato dale pravo da ga grdi, da brundanje podigne
do određene visine glasa. To je bila njena povlastica, ali
sveci pomažu i svima drugima koji im se obraćaju tim
tonom; branila ga je, čuvala njegove stvari i njegov ugled, i
jezikom i pesnicama i nogama ako treba. Pokatkad je
pomišljao da je njeno vlasništvo.
„Zašto me tako maltretiraš?“, rekao je, a žestina mu se
izgubila iz glasa. Znao je kako ne bi imao hrabrosti da joj
saopšti vesti da je napušta.
„Ko kaže da vama govorim?“, odvrati Almaz.
Ipak, kad je otišla, na tanjiriću je, uz kafu, video i dva
aspirina, i on oseti toplinu u srcu. Najveća uteha mi je,
pomisli Goš po stoti put od svog dolaska u Etiopiju, žena iz
ove zemlje. A ta ga je zemlja do krajnosti iznenadila. Iako je
video slike u Nacionalnoj geografiji, bio je potpuno
nespreman za ovu planinsku carevinu zaogrnutu koprenom
izmaglice. Hladnoća, nadmorska visina, divlje ruže, visoko
drveće – sve ga je to podsećalo na Kunur, jednu planinsku
postaju u Indiji, u kojoj je bio kao dečak. Ma koliko Njegovo
imperijalno veličanstvo, car Etiopije, bio izuzetan po svom
držanju i dostojanstvu, Goš je otkrio kako narod Njegovog
veličanstva ima iste crte kao i njihov vladar. Oštri, lepo
izvajani nosevi i duševne oči smeštaju ih negde između
Persijanaca i Afrikanaca, kao i kovrdžava kosa ovih drugih i
svetlija put prvih. Uzdržani, krajnje zvanični i često
mrzovoljni, lako se ljute, lako zamišljaju da im je povređen
ponos. Što se tiče teorija zavere i najstrašnijeg pesimizma,
svakako su mu i oni dali svoj doprinos. Ali, ako izuzmemo
sve te površne atribute, otkrićemo ljude koji su vrhunski
inteligentni, puni ljubavi, gostoljubivi i velikodušni.
„Hvala ti, Almaz“, doviknuo je. Ona se pravila da ne čuje.

***
U kupatilu, Goš je prilikom mokrenja osetio oštar bol pa je
morao da prekine mlaz. „Kao da klizim naniže po oštrici
brijača, koristeći muda kao kočnice“, promrmljao je dok su
mu oči suzile. Kako to Francuzi zovu? Chaude pisse, ali to ni
blizu ne opisuje simptome.
Potiče li ova misteriozna iritacija od nedovoljno upotrebe? Ili
od kamena u bubregu? Ili je neka mala upala, podozrevao
je, na putu izbacivanja mokraće? Penicilin uopšte nije
delovao na to, samo od sebe se javljalo i nestajalo. Posvetio
se pitanju uzroka i sate provodio ispitujući mikroskopom
svoju mokraću, upoređujući je sa uzorcima drugih sa sličnim
simptomima, proučavajući ih kao drevni proroci.
Nakon svoje prve ljubavne avanture u Etiopiji (i jedini put
kad nije koristio kondom), oslonio se na vojnički metod
„preventiva post festum“, kao što bi rekli u knjigama: pranje
sapunom i živinim hloridom, a zatim i usisavanje i
ubrizgavanje srebrnog preparata čitavom dubinom u uretru.
Bilo je kao pokora koju su smislili jezuiti. Podozrevao je da
upravo ta „profilaksa“ delimično stoji iza ovog peckanja što
se javlja prilikom jutarnjeg mokrenja. Koliko se još takvih,
nekada cenjenih, metoda pokazalo isto tako beskorisnim?
Kad samo pomisli kako su milioni vojnika raznih armija u
svetu pribegavali takvoj „opremi“, ili kad pomisli na to kako
su, pre Pasterovog otkrića mikroba, lekari vodili ogorčene
rasprave o prednosti peruanskog balsama nad katranovim
uljem u lečenju inficiranih rana. Neznanje je dinamično baš
koliko i znanje, i raste u istoj razmeri. Pa ipak, svaka
generacija lekara zamišlja kako je neznanje odlika onih koji
su stariji od njih.
Ništa kao lično iskustvo ne može usmeriti čoveka ka nekoj
specijalnosti, pa je tako Goš postao de facto izučavalac i
stručnjak za sifilis, za venerične bolesti. Od palate pa do
ambasada, sve važne ličnosti zaražene nekom veneričnom
bolešću dolazile su Gošu po savet. Možda bi okružnu bolnicu
Kuk u Americi zanimalo ovo njegovo iskustvo.
 ***

Pošto se okupao i obukao, prešao je onih dvesta metara do

zgrade s ambulantama. Potražio je Adama, jednookog
laboranta, koji je, pod Gošovim starateljstvom, postao
prirodno nadareni dijagnostičar. Ali Adama nigde nije bilo,
pa je zato otišao do V. V. Gonada, čoveka s mnogo zvanja –
laboratorijskog tehničara, tehničara banke krvi, mlađeg
administratora – koja su sva bila ispisana na pločici
prikačenoj za njegov preveliki beli mantil. Puno ime mu je
bilo Vonde Vosen Gonafer, što je pozapadnjačio i promenio u
V. V. Gonad. Goš i Upraviteljica su mu vrlo brzo ukazali na
značenje njegovog novog imena,* ali se ispostavilo da V. V-a
ne treba prosvećivati. „Zar Englezi nemaju prezimena kao
gospodin Strong? Gospodin Rajt? Gospodin Hed? Gospodin
Karpenter? Gospodin Mejson? Gospodin Manipeni? Gospodin
Rič?* A ja ću biti gospodin V. V. Gonad!“
On je bio među prvim Etiopljanima koje je Goš dobro
upoznao. Naizgled setan, V. V. je ipak voleo da se zabavi i
bio je ambiciozan. Gradski život i obrazovanje su u V. V-a
uneli krajnje ozbiljno držanje, preteranu učtivost, elastičnost
vrata i tela sklonog dubokom klanjanju, i naviku da u
razgovoru uzdiše kao neko kome je srce slomljeno. Alkohol
je te osobine isticao ili ih potpuno uklanjao.
Goš je zamolio V. V-a da mu da injekciju vitamina B12;
vredelo je pokušati – čak i placebo ima neki efekat.
Dok je pripremao špric, V. V. je coktao. „Morate se
obezbediti, uvek koristiti kondom, doktore Goše“, kazao je i
smesta postao snebivljiv jer nije na njemu da daje takve
savete.
„Ali koristim. Posle onog prvog puta nikad nisam imao
snošaj bez gumice. Ne verujete mi? Eto zašto ne razumem
to povremeno jutarnje peckanje. A vi, gospodine? Zašto vi
ne koristite kondom, V. V.?“
Gonad je nosio cipele s višim petama, usled čega je mrdao
karlicom hodajući kao noj. Kosu je češljao kao vunu u oreol
oko glave, što će se jednog dana nazvati afro-frizurom.
Uspravio se u punoj svojoj visini, nešto malo preko metar i
po, i s visine kazao: „Kad bih hteo da vodim ljubav s
gumom, ne bih morao da izlazim iz bolnice.“

***

Da je Goš znao da je u tome času sestra Meri Džozef Prajs u

mukama u svojoj sobi, pojurio bi da joj pomogne; i to bi joj
možda spaslo život. Ali tada to niko nije znao. Učenica je tek
trebalo da uruči poruku, a kad je to i učinila, propustila je da
nekoga izvesti kako je sestri loše.
Goš je dokono obavio vizitu s dežurnom odeljenjskom
sestrom i učenicama. Pokazao je osip najnovijim učenicama,
uklonio tečnost koja se nakupila u trbuhu jednog čoveka s
cirozom. A onda mu je gotovo ceo dan uzela ambulanta za
dnevne pacijente, osim predavanja o tuberkulozi održanog
učenicima škole za bolničarke. Tako zauzet, zaboravljao bi
na Hemu, koja je trebalo da se vrati još pre dva dana. Mogao
je da smisli samo jedno objašnjenje za njeno kašnjenje, i
zbog toga je bio potišten.
Kasno po podne Goš je kolima otišao iz Misinga. Samo
nekoliko minuta pre meteža i vike dok je Tomas Stoun
iznosio sestru Meri Džozef Prajs iz pansiona za bolničarke.
Parkirao je auto blizu spomenika Lavu Jude, orijentira i
zaštitnog znaka kraja oko železničke stanice. Isklesan od
blokova sivo-crnog kamena, s četvrtastom krunom na glavi,
ovaj kubistički lav ličio je na šahovsku figuru. Očni prorezi
ispod niskog čela zurili su preko trga; ta je skulptura
pridavala ovom delu grada avangardni senzibilitet.
Goš je zakoračio u hromirani i lakirani Ferarov svet, gde je
šišanje koštalo deset puta više nego u salonu Đaj Hind,
indijskoj berbernici. Ali, sa izlogom od zamućenog stakla i
berberskim stubom s crveno-belim prugama, Feraro je
podmlađivao. Zidovi obloženi ogledalima s ogrlicama od
sijalica, stolica sa sedištem od goveđe kože i s više zglobova
i hromiranih poluga od operacionog stola u Misingu – sve je
to jasno govorilo da je radnja italijanska.
U beloj bluzi bez okovratnika, Feraro je sevao i bilo ga je
svuda odjednom: iza Goša da mu prihvati sako, pored njega
da ga povede ka stolici, a onda i ispred njega, da ga zaogrne
peškirom. Feraro je ćeretao na italijanskom i nije mu
smetalo što Goš zna samo nekoliko reči tog jezika – razgovor
je ponuđen kao muzika iz pozadine, bez zahteva za
odgovorom. Osećao se opušteno uz tog starijeg čoveka.
„Čuvaj se mladog doktora i starog berberina“, glasila je
izreka, ali Goš je mislio da su obojica, i on i Feraro, u dobrim
rukama.
Pre nego što je postao berberin u Adisu, Feraro je služio kao
vojnik u Eritreji. Da su govorili istim jezikom, Goš bi ga pitao
mnogo šta. Voleo bi da čuje o epidemiji tifusa četrdesetih
godina, kada je neki pametni italijanski zvaničnik odlučio da
čitav grad polije DDT-jem, kako bi se otarasili vašaka i tifusa.
Kako su Italijani izlazili na kraj s veneričnim bolestima, u
trupama koje se nikako nisu mogle ograničiti na šest
italijanskih dama u Asmari, koje su predstavljale zvanične
garnizonske putane?
Osećao je potrebu da se poveri Feraru, da mu kaže kako ga
grudi bole od ljubomore; kako odlazi iz ove zemlje zbog žene
koja njegovu ljubav ne shvata ozbiljno. Feraro je blago
zacoktao, kao da je intuitivno dokučio problem i prirodu
problema; obaranje stolice u zavaljen položaj bio je prvi
Ferarov korak u nalaženju rešenja. Nijedan od njih dvojice
nije mogao ni da nasluti da je u tom trenutku srce sestre
Meri Džozef Prajs prestalo da kuca.
Feraro je nežno obmotao prvi vruć peškir Gošu oko vrata.
Kad je i poslednji peškir bio na svom mestu, zamagljujući
svu svetlost, Feraro je obzirno zaćutao. Goš ga je čuo kako
na prstima ide do mesta gde je ostavio cigaretu, a potom i
čuo zvuk izbacivanja duvanskog dima.
Kad bih imao sobara, ovo bi bio čovek za mene, pomislio je
Goš. Niko ni za trenutak ne bi posumnjao da je Ferarova
sudbina da bude baš berberin; imao je savršene instinkte, i
bio nedosledno ćelav.
Goš je izašao u oblaku losiona posle brijanja. Udaljavajući se
kolima, još jednom je sve osmotrio: uz strmi Čerčil roud,
pored Đaj Hinda, do semafora gde je morao da izvede
„vagu“ kvačilom i gasom pre nego što se upali zeleno svetlo.
Skrenuo je levo i prošao pored prodavnice začina Vanilal, i
radnje Vartanijan s tkaninama, pa se zaustavio kod pošte.
Leprozno dete koje je prosilo na ovoj teritoriji što obiluje
strancima kao da je preko noći procvetalo u devojčurka.
Grudi su joj nametljivo štrčale ispod šame, a nosna
hrskavica se ulegla i nos bio spljošten. Stavio joj je
novčanicu od jednog bira u zgrčenu ruku.
Okrenuo se začuvši zvuk kastanjeta. Odozdo ga je gledao
listiro, sa zatvaračima boca nanizanim i okačenim o ekser
na kutiji za čišćenje cipela. Goš je stao uza zid pošte, pored
još pet-šest muškaraca koji su pušili ili čitali novine dok su
listiri kao pčele zujali oko njihovih stopala. I za ovo su
odgovorni Italijani, pomislio je Goš: ljudi češće glancaju
cipele nego što se kupaju.
Počela je da rominja kišica, a laktovi listira su radili kao
klipovi. Goš je uočio albinoidno bledu mrlju kože na
dečakovom potiljku. Nije valjda „Venerina kragna“? Tako
mlad a već sa ožiljcima lečenog sifilisa? Venereum
insontium – „sifilis nevinih“ – još se navodi u udžbenicima,
mada Goš u njega ne veruje. Osim urođenog sifilisa pošto
majka zarazi još nerođeno dete, sve ostale vrste sifilisa
dolaze seksualnim putem – bio je ubeđen Goš. Imao je
prilike da vidi petogodišnjake kako izvode pantomimu
seksualnog čina, i to vrlo verno.
Iznenadna provala oblaka naterala je Goša da se skloni u
kola. Kiša je sprala sloj čamotinje koja je prekrila trg. Upalila
su se ulična svetla i odražavala se u limu automobila u
prolazu. Autobusi Ambasa postali su živahno crveni. Na
krovu četvorospratnice Oliveti (u kojoj su se nalazile i
kancelarije Pan Ama, preduzeća Motilal za uvoz-izvoz, kao i
Venezia Ristorante) neonska krigla se napunila žutim pivom
s penom do ivica, a onda nestala u mraku pre no što se
ponovo počne puniti. Ta reklama bila je izvor neizmernog
čuđenja kad je postavljena. Bosonogi muškarci što za Meskel
doteruju ovce u grad zaustavljali su se da gledaju
predstavu, zakrčujući saobraćaj dok bi im se stado raštrkalo.
U zatvorenom dvorištu bara Sent Džordž, kiša je kapala sa
suncobrana s natpisom Kampari. Unutrašnjost je bila krcata
strancima i meštanima koji su taj ambijent smatrali vrednim
visokih cena. Staklena vrata su zadržavala opojne mirise
kanolija, biskotija, čokoladnog cassata, mlevene kafe i
parfema. Zvuci gramofona mešali su se sa žagorom glasova,
zveckanjem šoljica o tanjiriće i prodornim zvucima
odmicanja stolica i grebanja poda, kao i kuckanja stakla po
površini stolova „formika“.
Samo što je seo za šank kad je u ogledalu spazio Helen –
sedela je za stolom u uglu. Budući kratkovida, verovatno ga
nije primetila. Njeno bledo lice bilo je u oštrom kontrastu sa
kao gar crnom kosom. Nije obraćala pažnju na svog
pratioca, a to je bio niko drugi nego doktor Bakeli. Goš je
osetio nagonsku potrebu da odmah ode, ali barmen je stajao
i čekao, pa je naručio pivo.
„Gospode, Helen, što si lepa“, promrmljao je Goš za sebe,
gledajući njen odraz u ogledalu. U Sent Džordžu nije bilo
barskih devojaka, ali nisu imali ništa protiv elegantnih žena.
Heleni su noge bile prekrštene ispod suknje, a butine bele
kao mleko. Setio se kako izdašni mišići njene zadnjice
uspešno nadomešćuju jastuk. Mladež na vilici ju je činio još
više posebnom. Ali zašto ova najlepša od svih devojaka
polusveta sve gleda s visine i dosađuje se?
Bakeli, sa svilenom maramom što viri iz džepa odela, iste
boje kao i kravata, izgledao je večeras stariji od pedesetak
godina koliko zapravo ima. Njegovi pažljivo štucovani tanki
brčići i smireni izraz lica, kao i cigareta u ruci, uznemirili su
Goša jer je u tome video sopstvenu nepreduzimljivost, ono
što ga je tako dugo zadržalo u Africi. Gošu je Bakeli bio drag;
nije veliki lekar, ali zna svoje granice u struci, mada ne uvek
i u alkoholu.
Pre samo nedelju dana Goš se prenerazio kad je video
Bakelija kako pijan peva Đovanecu gegajući se kao gusan
sredinom puta u srcu Pjace. Bilo je blizu ponoći i Goš je
zaustavio kola i pokušao da ga skloni sa ulice. Bakeli se na
to razvikao i stao se hvalisati, galamiti o Adovi, što je bilo
dovoljno da ga prebiju ako nastavi. Izgubio se u sećanju na
ukrcavanje njegovih trupa na brod u Napulju 1934; ponovo
je bio mladi oficir 230. Legije nacionalfašističke milicije, na
putu da se bori za dučea, na putu da zauzme Abisiniju, na
putu da izbriše ljagu sramote zbog poraza u bici kod Adove,
kad su ih potukle snage cara Menelika 1896. Kod Adove je
deset hiljada italijanskih vojnika, sa još toliko njihovih
eritrejskih askera, krenulo iz svoje kolonije da zauzme
Etiopiju. Porazili su ih bosonogi etiopski borci cara Menelika,
naoružani kopljima i remingtonkama (koje im je prodao niko
drugi do Rembo). Nijedna evropska vojska nikad nije bila
tako do nogu potučena u Africi. To je Italijanima bila kost u
grlu pa su čak i ljudi koji nisu ni bili rođeni u vreme bitke kod
Adove, kao Bakeli, rasli žudeći za osvetom.
Goš ništa od toga nije znao dok nije došao u Afriku. Nije
znao da je Menelikova pobeda nadahnula pokret za
povratak u Afriku Markusa Garvija, niti da je probudila
panafričku svest u Keniji, Sudanu i Kongu. Da bi to shvatio,
čovek mora živeti u Africi.
Italijani nikad nisu zaboravili to poniženje, pa je u sledećem
pokušaju, nekih četrdeset godina kasnije, Musolini krenuo
ništa ne prepuštajući slučaju; s geslom Qualsiasi mezzo.
Pobediti svim sredstvima i po svaku cenu. Pred etiopske
konjanike ukrašene pavijanskim grivama, s kožnim štitovima
i kopljima i puškama koje se moraju puniti za svaki sledeći
hitac, neprijatelj se ukazao kao oblak fozgenskog gasa,
bojnog otrova upotrebljenog uprkos Ženevskoj konvenciji,
koji ih je sve nasmrt pogušio. Bakeli je u tome učestvovao.
Gledajući ga, zajapurenog od pića i ponosa, dok pobednički
maršira Pjacom, Goš je shvatio da su to zacelo bili najdičniji
trenuci u Bakelijevom životu.
Goš je nastojao da neupadljivo sedi za šankom, ali je
posmatrao par u ogledalu. Kad je upoznao Helen, ludački se
u nju zaljubio – na nekoliko dana. Svaki put kad bi se videli,
Helen bi mu rekla: „Daj mi para, molim te.“ Kad ju je pitao
za šta joj treba novac, trepnula je i napućila se kao da je to
pitanje nerazumno. Odgovorila bi: „Umrla mi je majka“, ili:
„Treba mi za abortus“ – šta bi joj prvo palo na pamet. Većina
devojaka u baru imale su zlatno srce i na kraju bi se dobro
udale, ali Helen je imala srce od tvrđeg metala.
Helen je smotala jednog Bakelija i držala ga godinama, iako
je po običajnom zakonu imao ženu Eritrejku. On je Helen
davao novac. Očekivao je i prihvatao njenu sebičnost. Zvao
ju je svojom donna delinquente, iznoseći kao dokaz njen
mladež na obrazu. Goš je pomišljao da pita Bakelija da li
zaista veruje u tvrdnje iznete u Lombrozovoj gnusnoj knjizi
pod naslovom La Donna Delinquente. Lombrozo je
„proučavanjem“ prostitutki i žena prestupnica otkrio
„karakteristike degenerisanja“ – kao što su „primitivna“
pubična kosmatost ili „atavistička“ obeležja na licu i obilje
mladeža. Knjiga je bila nazovinaučna, potpuno đubre.
Goš je naglo šmugnuo napolje i ne dovršivši pivo, jer mu je
odjednom pomisao na uobičajeni razgovor s bilo kim od njih
dvoje bila nepodnošljiva.

***

Avakijani su zaključavali radnju s plinskim bocama i iza

njihove prodavnice su prestajala svetla Pjace, a sa njima i
prolazna iluzija sličnosti s Rimom. Sad je sve bilo tama i put
je prolazio pored dugog, sumornog, tvrđavi nalik, kamenog
zida koji je podupirao padinu brda. Duboki usek u kamenu
prekrivenom mahovinom bio je Saba deređa – Sedamdeset
stepenika – pešačka prečica do okretnice kod Sidist Kila,
mada su stepenice sad već bile toliko izlizane da je prečica
pre bila rampa nego stepenište, opasna po kiši. Prošao je
pored jermenske crkve, a onda oko obeliska na Arat Kilu –
još jedan ratni spomenik na okretnici – pored gotskih
zvonika i kupola Saborne crkve Svete Trojice, pa pored
zgrade parlamenta, koju je nadahnula jedna od banaka na
Temzi. Budući nespreman da se vrati kući, kod stare palate
je skrenuo dole ka Kaza inčes, u kraj lepih vila.
Nije bio raspoložen za Ibis niti za neki od velikih barova na
Pjaci u kojima je radilo po trideset hostesa. Pred sobom je
ugledao jednostavnu građevinu od betonskih blokova.
Zgrada je bila podeljena na četiri bara. Takvih mesta bilo je
na stotine svuda po Adisu. Iz dva ulaza isijavalo je blago
neonsko svetlo. Preko otvorenog slivnika postavljena je
daska za prelaz. Odabrao je desna vrata i prošao kroz
zavesu od perli. Kao što je i pretpostavio na osnovu veličine,
posao je vodila samo jedna žena. Neonska cev bila je
obojena u narandžasto, što je unutrašnjosti davalo izgled
utrobe, dodatno pojačan tamjanom koji se pušio u mangalu
sa ugljem. Uz drveni šank stajale su dve tapacirane barske
stolice. Boce na policama naspramnog zida izazivale su
divljenje – pinč, džoni voker, džin bombaj – iako su bile
napunjene domaćim pićem teđom. Na jednom zidu stajao je
plakat s kog je zurilo Njegovo veličanstvo Hajle Selasije Prvi,
u uniformi carske garde. Dugonoga žena u kupaćem kostimu
uzvraćala je Njegovom veličanstvu smeškom sa kalendara
Mišlena.
Ono malo preostalog prostora zauzimao je sto sa dve
stolice. Za njim je sedela šankerica sa mušterijom koji ju je
držao za ruku; činilo se da se čovek trudi da zadrži njenu
pažnju. Upravo kad je Goš zaključio da nema svrhe ostajati,
ona je izvila ruku i istrgla je, odgurnula stolicu, ustala i
naklonila se. Ukazali su se listovi na visokim potpeticama. I
tamni lak na noktima nožnih prstiju. Vrlo lepa, pomislio je.
Osmeh je delovao iskreno i nagoveštavao bolje raspoloženje
od Heleninog. Onaj drugi se natmureno progurao pored
Goša i otišao bez reči.
Zemlja u kojoj teku med i mleko, pomisli Goš. Med i mleko, i
sve za pare, seko.
Sad su ona i Goš razmenjivali „kako ste“ i „dobro sam“,
klanjajući se dubokim naklonima koji su se smanjivali sve
dok se nisu sveli na obično klimanje glavom. Goš se spustio
na barsku stolicu, a ona stala za šank. Stara oko dvadeset
godina ali krupnih kostiju, dok je punoća njene bluze
nagoveštavala da je majka barem jednog deteta.
„Min te teteleh?“, upitala je, pokazujući prstom usta za
slučaj da on ne razume amharski.
„Veoma mi je žao što sam vam oterao obožavaoca. Da sam
znao da je ovde, ili koliko mu je stalo do vas, ne bih upao i
prekinuo takav sastanak.“
Ona je zinula od iznenađenja.
„On! On bi cevčio to jedno pivo sve do jutra, a mene ne bi
častio. On je iz Tigre. Vi bolje govorite amharski od njega“,
odgovorila je žustro jer joj je laknulo što pred njima nije noć
sporazumevanja znakovima.
Suknja od tankog belog platna završavala joj se odmah
ispod kolena. Ista šarena bordura sa suknje bila joj je i na
ivicama bluze, a njome je bila ukrašena i šama prebačena
preko ramena. Kosa joj je bila ispeglana, uvijena u talas, po
zapadnjačkom običaju. Zbog okovratnika od tetovaže u
obliku zbijenih valovitih linija, vrat joj je izgledao duži. Lepe
oči, pomisli Goš.
Ime joj je bilo Turuneš, ali on je odlučio da je zove isto kao
što je zvao sve žene u Adisu: Konđit, što znači „Lepa“.
„Uzeću jedan sent džordž. I ti se posluži, molim te. Moramo
da proslavimo.“
Ona se nakloni u znak zahvalnosti. „Dakle, rođendan vam
je?“
„Ne, Konđit, još bolje.“ Samo što nije rekao: Danas je dan
kad sam se oslobodio lanaca u kojima me je jedna žena
držala više od decenije. Dan kad sam odlučio da se moj
boravak u Africi završava, a Amerika me čeka.
„Danas je dan kad sam ugledao najlepšu ženu u Adis
Abebi.“
Zubi su joj bili jaki i ravni. Kad se smejala, video joj se rub
gornjih desni. Videlo se da je svesna toga jer je prinosila
ruku ustima.
Nešto u njemu se rastopilo na zvuk njenog srećnog smeha i,
prvi put otkad se jutros probudio, osetio se gotovo
normalno.
Tek pošto je stigao u Adis Abebu, bio je potonuo u duboku
potištenost. Pomišljao je da odmah ode jer je otkrio da je
potpuno pogrešno razumeo Hemine namere kad ga je
pozvala. On je mislio da se trijumfalno okončava udvaranje
koje je započelo još dok su bili stažisti u Indiji, ali se
ispostavilo da je tako samo u njegovoj glavi. A Hema je
mislila da time samo čini uslugu Gošu (i Misingu). Goš je
sakrio svoju posramljenost i osećaj poniženosti. Bila je
sezona dugih kiša i već je samo to bilo dovoljno da se čovek
ubije. Spasao ga je bar Ibis na Pjaci. Tražio je mesto gde će
popiti piće i privukao ga je ulaz s lukom od bršljana
ukrašenog božićnim lampicama. Iznutra je čuo muziku i zvuk
ženskog smeha. Unutra mu se činilo da je umro i vratio se
kao Nabukodonosor. U ovim ženama Ibisa – Lulu, Marti, Sari,
Cahaj, Meskel, Sabi, Mebrat – i u prostranom baru i
restoranu koji su zauzimali dva sprata i tri zatvorene
verande našao je porodicu. Devojke su ga dočekale kao
davno izgubljenog prijatelja, vraćajući mu dobro
raspoloženje, podstičući šaljivdžiju u njemu, uvek radosno
spremne da sednu s njim. Tu je ženske lepote bilo koliko i
napolju kiše; nijanse tena su varirale u opsegu od boje bele
kafe do crne kao ugljen. Nekoliko žena iz polusveta Ibisa
imalo je belu ili maslinastu kožu i plavosmeđe ili čak zelene
oči. Mešanje rasa urodilo je najegzotičnijim i najlepšim
voćem, ma koliko njegovo jezgro bilo nepredvidljivo i često
kiselo.
Ali od svih osobina žena koje je upoznao u Adisu, najvažnija
je bila njihova podatnost, njihova pristupačnost. Mesecima
nakon što je prispeo u Adis, još dugo po otkriću Ibisa i
mnogih sličnih barova, Goš je bio u celibatu. Ironija tog
razdoblja bila je u tome što je jedina žena koju je želeo
odbila njegovu ponudu, dok su svuda oko njega bile žene
koje ne umeju da kažu „ne“. Imao je dvadeset četiri godine i
nije bio potpuno bez iskustva kad je došao u Etiopiju. U Indiji
je bio intiman jedino sa mladom iskušenicom, devojkom po
imenu Virdžin Magdalen Kumar. Ubrzo pošto se njihova
tromesečna ljubavna veza završila, napustila je svoj red i
udala se za nekog momka kog je on poznavao (i verovatno
skratila ime u Magdalen Kumar).
„Hemo, ja sam samo ljudsko biće“, sad je promrmljao, kao i
uvek kad je mislio da joj je neveran.
Pružio je ruku, uštinuo Konđit da bi opipao ima li mesa na
rebrima.
„Ah, draga moja, da naručimo večeru? Moramo da te malo
podgojimo. Da te okrepimo za ono što ćemo noćas raditi.
Priznaću ti: ovo mi je prvi, baš prvi put.“
Da je bila starija (a mnoge barove samo s jednom ženom
drže starije žene koje su uštedele novac za sopstveni lokal
radeći na luksuznijim mestima, kao što je Ibis), upotrebio bi
drugačiji ton, manje direktan, uljudniji – blaži oblik laskanja.
Ali sa ovom se odlučio na pristup nevaljalog školarca.
Kad je ispružila ruku da ga pomiluje po kosi i protrljala mu
teme, Goš je od zadovoljstva zapreo kao mačor. Sa radija je
prigušeno brujao krar, ponovljenih šest tonova pentatonske
skale uobičajene za etiopsku muziku uopšte, bila brza ili
spora. Goš je prepoznao pesmu, veoma popularnu melodiju.
Zvala se Ticita. Za to nema odgovarajuće engleske reči.
Ticita znači „uspomena prožeta kajanjem“. A ima li, uopšte,
drugačijih uspomena, pitao se Goš.
„Imaš divnu kožu. Šta si ti? Banija?“, pitala je.
„Da, lutko moja, zaista jesam Indijac. A pošto na meni ništa
osim kože nije lepo, baš si ljubazna što to kažeš.“
„Ne, ne, šta to pričaš? Tako mi svih svetaca, volela bih da
imam kosu kao ti. I nije mi jasno otkud tako govoriš
amharski. Jesi li siguran da ti majka nije habeša?“
„Laskaš mi“, odvrati on. U bolnici je naučio nešto malo
amharskog, ali ga je govorio tečno samo u ovakvim
susretima u četiri oka. Razvio je teoriju da je amharski u
spavaćoj sobi isti kao i amharski pored bolesničke postelje:
Lezi, molim. Skini košulju. Otvori usta. Duboko udahni... Da
je jezik ljubavi isti kao jezik medicine. „Zaista znam samo
ljubavni amharski. Da me pošalješ napolje da kupim olovku,
ne bih umeo to da učinim jer ne znam odgovarajuće reči.“
Ona se nasmejala i ponovo pokušala da sakrije zube gestom
koji se njemu činio devojačkim i dirljivim.
„Ali zašto kriješ osmeh?... Daj da vidim. Divno!“
Mnogo, mnogo kasnije povukli su se u sobu iza lokala;
zatvorio je oči i pretvarao se, kao što je uvek činio, da je ona
Hema. Vrlo podatna Hema.

***

Magla je bila samo nekoliko centimetara iznad zemlje kad je

izašao, i sa sobom je donela pogrebnu tišinu i hladnoću od
koje se ledila krv u žilama. Pomokrio se pored puta. Hijena
se zacerekala, neizvesno da li onome što on radi ili njegovoj
alatki. Osvrnuo se i spazio kako vučje zenice sjaje između
drveća iza prvih kuća. Potrčao je pokušavajući usput da se
zakopča, otključao kola i uskočio unutra. Brzo je upalio
motor i krenuo. Muškarac koji je stao da mokri ima od
mnogo čega da se plaši više nego hijena. Posle ponoći
pretnju su predstavljali šiftasi, lebasi, mađiratmači i svi
mogući nevaljalci, čak i u samom centru grada i pored
asfaltiranih puteva. Koliko pre mesec dana dva čoveka su
opljačkala, silovala i odsekla jezik jednoj Engleskinji, uvereni
da će je to sprečiti da se istrtlja. Drugoj žrtvi pljačke
odsečena su muda – što je uobičajen postupak – zbog
verovanja da mu tako neće ostati dovoljno hrabrosti za
osvetu. I to dvoje su imali sreće. Ostali su prosto ubijeni.
Kad se vratio, naišao je na širom otvorenu kapiju Misinga,
što je bilo čudno. Odvezao se do svoje kućice i uterao kola u
otvorenu šupu sa strane. Kad su farovi obasjali kameni zid,
naglo je nagazio kočnicu užasnut onim što je video.
Avetinjski bleda prilika ustala je iz čučećeg položaja pred
svetlima automobila, prilika sa sjajnim zakrvavljenim očima,
sasvim nalik hijeninim. Ali to nije bila hijena već uplakana,
ucveljena Almaz, koja ga je očigledno čekala.
„Hemo, Hemo, šta si to učinila“, promrmljao je za sebe,
ubeđen da se dogodilo najgore i da se Hema vratila udata.
Zašto bi me inače Almaz čekala do kasno u noć, ako ne da
mi to kaže? Zna, kao i ceo svet, šta on oseća prema Hemi.
Jedina osoba koja to ne zna jeste sama Hema.
Prikaza je pritrčala kolima, otvorila vrata, ušla u kola i sela
na suvozačko sedište. Pognuvši glavu i najzvaničnijim
tonom, ne gledajući ga u oči, kazala je: „Žao mi je što vam
donosim lošu vest.“
„Hema, zar ne?“
„Hema? Ne. Sestra Meri Džozef Prajs.“
„Sestra? Šta se desilo sestri?“
„S Gospodom je, neka joj dušu prosti.“
„Molim?“
„Neka nam Gospod svima pomogne, ali mrtva je.“ Almaz je
jecala. „Umrla je rađajući blizance. Doktorka Hema je stigla,
ali nije mogla da je spase. Doktorka Hema je spasla
blizance.“
Goš je prestao da sluša odmah pošto je pomenula sestru i
smrt. Naterao ju je da ponovi sve što je rekla, pa onda da
ponovi sve što zna, ali svaki put je ispalo isto: da je sestra
mrtva. I nešto o blizancima.
„I sad ne možemo da nađemo doktora Stouna“, najzad je
rekla. „Otišao je. Moramo da ga nađemo. Upraviteljica kaže
da moramo.“
„Zašto?“, uspeo je da izusti Goš kad je najzad došao do reči,
ali još dok je to izgovarao, znao je zašto. Sa Stounom je
delio sudbinu jedine dvojice lekara muškaraca u Misingu.
Goš je poznavao Stouna onoliko koliko su ga svi poznavali,
izuzev sestre Meri Džozef Prajs.
„Zašto? Zato što mu je strašno teško“, odgovori Almaz.
„Tako Upraviteljica kaže. Moramo ga naći pre nego što učini
nešto glupo.“
Za to je već kasno, pomisli Goš.
 GLAVA12

Kraj zemlje
Sutradan ujutru posle rođenja i smrti, Upraviteljica Herst je
došla u svoju kancelariju veoma rano, kao da je sasvim
običan dan. Spavala je svega nekoliko sati. Ona i Goš su se
vozili po okolini tražeći Tomasa Stouna do kasno u noć.
Stounova služavka Rozina bdela je u njegovom stanu, ali od
njega nije bilo ni traga ni glasa.
Upraviteljica je odgurnula u stranu gomilu papira na stolu.
Kroz prozor je videla red pacijenata pred zgradom sa
ambulantama, odnosno više je videla njihove kišobrane živih
boja. Ljudi su verovali da sunce pogoršava svaku bolest,
tako da je kišobrana bilo koliko i pacijenata. Podigla je
telefonsku slušalicu. „Adame?“, kazala je kad se laborant
javio. „Molim vas, obavestite Gebrua da zatvori kapiju.
Pošaljite pacijente u rusku bolnicu.“ Uprkos stranom
naglasku, amharski je govorila izuzetno dobro. „I, Adame,
pobrinite se, molim vas, za pacijente koji su već pred
ambulantom, kako znate i umete. Zamoliću medicinske
sestre da obiđu svoja odeljenja i da se snađu. Obavestite i
učenice da su svi časovi za bolničarke otkazani.“
Hvala bogu što imamo Adama, pomislila je Upraviteljica.
Prestao je da se školuje na trećoj godini, što je šteta jer je
Adam lako mogao postati lekar. Ne samo da je postao pravi
stručnjak u spravljanju petnaest mikstura, masti i preparata
koje je Mising obezbeđivao za svoje pacijente, već je
posedovao i jedinstven, izvanredan klinički osećaj. Jednim
zdravim okom (dok mu je drugo bilo mlečnobelo zbog
infekcije u detinjstvu) mogao je iz prve da uoči ozbiljno
bolesne među mnogima koji su došli stežući plave boce za
lekove bolnice Mising, spremni da im ih ponovo napune.
Žalosna je činjenica da su se pacijenti obično tužili ovako:
„Rasen... liben... hoden“, bukvalno: „moja glava... moje
srce... moj stomak“, dodirujući se pritom rukama po
mestima koje su naveli. Goš je to nazvao sindromom RLH. A
ti RLH pacijenti često su bili mlade žene ili stariji ljudi. Kad
biste bili uporni i tražili da bude određeniji, pacijent bi
odgovorio da mu se glava vrti (rasen jazoregnal) ili da peče
(jakatelegnal), ili da mu je srce umorno (lib dekam), da mu
je neprijatno u stomaku ili da ima grčeve (hod kurtet), ali
ove simptome bi prijavljivali samo uzgred i preko volje jer bi
rasen-liben-hoden trebalo da bude dovoljno svakom doktoru
da zaradi za hleb. Pošto je stigla u Adis, Upraviteljici je
trebala čitava godina da shvati kako se time u Etiopiji
izražavaju umor, zabrinutost, bračne nevolje i potištenost –
Goš kaže da stručnjaci taj fenomen zovu psihosomatikom.
Psihička poremećenost se projektuje na neki deo tela, jer se
u ovoj kulturi na taj način izražavaju takve tegobe. Pacijenti
ne moraju videti vezu između muža siledžije, ili nametljive
svekrve, ili nedavne smrti deteta, sa vrtoglavicom ili
palpitacijama. I svi znaju šta će ih izlečiti: injekcija. Može ih
namiriti mistura carminativa ili magnezijum-trisilikat i
mikstura beladone, ili pak neka druga mešavina koja lekaru
padne na pamet, ali ništa ne leči kao marfej – igla. Goš se
izričito protivio davanju injekcija vitamina B za sindrom RLH,
ali Upraviteljica ga je ubedila kako je bolje da to urade u
Misingu nego da nezadovoljni pacijent sam nabavi nesterilni
špric od nekog prevaranta sa Merkata. Narandžasta injekcija
kompleksa vitamina B jeftina je i ima trenutno dejstvo, pa
pacijenti odu niz breg široko se osmehujući i sve
poskakujući.
Zazvonio je telefon i Upraviteljica mu se prvi put
obradovala. Inače nije trpela taj zvuk grubog prekidanja.
Mala telefonska centrala u Misingu i dalje je predstavljala
novinu. Upraviteljica je odbila da joj uvedu lokal u stan, ali je
smatrala da je važno da lekari imaju telefone u svojim
kućama i u ambulanti za hitne slučajeve. Čak je i ovaj
telefon u svojoj kancelariji smatrala luksuzom, ali sad je
zgrabila slušalicu u nadi da su dobre vesti, vesti o Stounu.
„Molim vas, sačekajte da se javi Njegova ekselencija
ministar državne uprave“, saopštio joj je ženski glas.
Upraviteljica začu slabo klik-klik pa pomisli kako to pas
prelazi preko drvenih podova palate. Zurila je u gomile
Biblija naslaganih uza zid. Bilo ih je toliko da su izgledale
kao barikada blistavih poveza od imitacije kože.
Zatim se javio ministar, raspitao se za Upraviteljičino
zdravlje, a onda rekao: „Njegovom veličanstvu je žao zbog
vašeg gubitka. Molim vas da prihvatite njegovo najdublje
saučešće.“ Upraviteljica je zamislila ministra kako stoji i
klanja se dok govori telefonom. „Njegovo veličanstvo me je
lično zamolilo da vas zovem.“
„Veoma ljubazno, veoma ljubazno od Njegovog veličanstva
što misli na nas... u ovakvom trenutku“, odgovorila je
Upraviteljica. Careva mističnost i ključ njegove moći između
ostalog ležali su i u tome što je znao sve što se dešava u
njegovoj carevini. Zapitala se kako su vesti tako brzo stigle
do palate. Doktor Tomas Stoun je, uz asistenciju sestre Meri
Džozef Prajs, uklonio nekoliko kraljevskih slepih creva, a
Hema je obavila hitan carski rez na jednoj unuci koja nije
imala vremena da otputuje u Švajcarsku. Od onda je još
nekoliko žena iz kraljevske porodice došlo kod Heme da se
porodi.
Neka Upraviteljica ne okleva, kazao je ministar, ako palata
može nešto da učini za njih. Ministar se nije dotakao načina
na koji je sestra umrla, niti pak sudbine dveju beba.
„Uzgred, Upraviteljice...“, dodao je, a ona postade oprezna
jer je osetila da je ovo pravi razlog zbog kog je zvao. „Ako,
kojim slučajem, neki vojni... oficir s višim činom dođe u
Mising na lečenje ili zbog hirurškog zahvata, u narednih dan-
dva, car bi voleo da bude obavešten. Možete zvati mene
lično.“ I dao joj je broj.
„Kakav oficir?“
Ćutanje je protumačila tako da ministar razmišlja o tome šta
da odgovori.
„Oficir carske garde. Oficir koji – da tako kažem – nema
nikakve potrebe da bude u Misingu.“
„Hirurški zahvat, kažete? O, ne. Zatvorili smo bolnicu.
Nemamo hirurga, ministre. Vidite, Tomas Stoun... nije u
stanju da radi. Oni su bili tim, znate...“
„Hvala vam, Upraviteljice. Molim vas, obavestite nas.“
Zamislila se nad pozivom kad je spustila slušalicu. Car Hajle
Selasije je stvorio jaku, modernu vojsku, koja se sastojala od
kopnenih trupa, mornarice, vazduhoplovnih snaga i carske
garde. Carska garda bila je brojna kao i drugi rodovi,
stvorena po uzoru na kraljičinu gardu u Engleskoj, čiji
gardisti stoje ispred Bakingemske palate. Ali baš kao i
kraljičina garda, carska garda nije bila samo ceremonijalna
jedinica; njeni profesionalni vojnici i formacije nisu se
razlikovali od onih iz ostalih oružanih trupa, i bili su obučeni
za borbu. Preduzimljive kadete što obećavaju, iz svih
jedinica, slali su u Sandherst, Vest Point ili Punu. Ali boravak
na stranim vojnim akademijama imao je za posledicu širenje
socijalne svesti. Car se plašio da ti mladi oficiri ne izvedu
državni udar. Imati drugu ili treću po veličini stajaću vojsku
na kontinentu bila je stvar ponosa, ali i moguća pretnja
njegovoj vladavini. Car je namerno podsticao rivalstvo
između četiri roda svoje vojske, držao razdvojene njihove
štabove i premeštao generale koji bi postali suviše moćni.
Upraviteljica je odmah osetila da tu ima nešto više – zašto bi
inače ministar državne uprave zvao lično?
Ministar ni zamisliti ne može šta za Mising znači da nema
hirurga, pomislila je Upraviteljica. Pre nego što je došao
Tomas Stoun, u Misingu su se bavili uglavnom internom
medicinom i pedijatrijom – zahvaljujući Gošu, a prihvatali su
se i složenih akušerskih i ginekoloških zahvata – zahvaljujući
Hemi. Tokom godina je izvestan broj lekara dolazio i odlazio,
a neki od njih bili su sposobni za hirurške zahvate. Ali Mising
do Stouna nikada nije imao potpuno obučenog i stručnog
hirurga. Imati hirurga, za Mising je značilo saniranje složenih
preloma, uklanjanje gušavosti i drugih tumora, presađivanje
kože u slučajevima opekotina, nameštanje ukleštenih
hernija, vađenje uvećanih prostata ili uklanjanje dojki s
karcinomom, ili bušenje rupe u lobanji radi uklanjanja
ugruška krvi koji pritiska mozak. Stounovo prisustvo (s
asistentom kakav je bila sestra Meri Džozef Prajs) podiglo je
Mising na novi nivo. A njegovo odsustvo je sve promenilo.
Telefon je ponovo zazvonio nekoliko minuta kasnije, ovoga
puta zloslutnim zvukom. Upraviteljica je oprezno prinela
slušalicu uhu. Bože, molim ti se, daj da Stoun bude živ.
„Alo? Ovde Eli Heris. Iz Baptističke kongregacije Hjustona...
Alo?“
Iako je poziv bio iz Amerike, veza je bila kristalno jasna.
Upraviteljica se toliko iznenadila da nije rekla ništa.
„Alo?“, ponovio je glas.
„Da?“, odvrati Upraviteljica promuklo.
„Javljam se iz hotela Gion iz Adis Abebe. Mogu li da
razgovaram s upraviteljicom Herst?“
Udaljila je slušalicu prekrivši mikrofon rukom. Uspaničila se.
I zbunila. Šta, za ime sveta, Heris radi ovde? Ona je bila
navikla da s donatorima i dobrotvornim organizacijama
posluje preko pošte. Morala je nešto brzo da smisli, ali je um
odbio da sarađuje. Sklonila je ruku i primakla slušalicu.
„Preneću vašu poruku, gospodine Herise. Javiće vam se...“
„Mogu li da znam s kim govorim...“
„Imamo, znate, smrtni slučaj. Član osoblja. Možda će vas
pozvati tek za nekoliko dana.“ On je zaustio da nešto kaže,
ali Upraviteljica je brže-bolje prekinula vezu. Zatim je
spustila slušalicu i prostrelila je pogledom kao da je začikava
da se usudi da ponovo zazvoni.
Hjustonski baptisti su u poslednje vreme bili najbolji i
najdosledniji donatori Misinga. Upraviteljica je svake nedelje
slala rukom napisana pisma kongregacijama u Americi i
Evropi. Molila je da pismo proslede drugome ako nisu u
mogućnosti da pomognu. Ako bi stigao odgovor u kom se
izražava i najmanje zanimanje, ona bi odmah poslala knjigu
Tomasa Stouna Dovitljivi operator: Kratka vežba iz tropske
medicine. Premda je poštarina bila skupa, knjiga je
delotvornija od prospekata. Otkrila je da donatori gaje žudnu
radoznalost u pogledu svega što može poći naopako s
ljudskim telom, a fotografije i ilustracije (delo sestre Meri
Džozef Prajs) zadovoljavale su tu žudnju. Slika neobičnog
stvorenja s licem svinje, rutavog kao pas i sa sitnim,
kratkovidim očima, ilustrovala je poglavlje o slepom crevu, i
Upraviteljica je uvek baš tu umetala pismo kao obeleživač.
Ispod fotografije je pisalo: „Vombat je životinja što rije
zemlju, noćni torbar iz Australije, a jedini razlog zbog kojeg
ga ovde pominjemo jeste odlika kojom se pridružuje čoveku
i čovekolikim majmunima – ima slepo crevo.“ Knjiga je, više
od svake prepiske, zadobila podršku hjustonskih baptista.
Pola sata kasnije stigao je Goš tresući glavom. „Išao sam u
britansku ambasadu. Vozio sam se po gradu. Ponovo sam
išao njegovoj kući. Tamo je Rozina i kaže da ga nije videla.
Obišao sam celo imanje Misinga...“
„Hajde da se provozamo“, kaza Upraviteljica. Samo što su
stigli do kapije Misinga, videli su kako uzbrdo stiže taksi sa
putnikom belcem. „To mora da je Eli Heris“, reče
Upraviteljica i skliznu na suvozačko sedište s takvom
revnošću da se Goš iznenadio. Ispričala mu je za Herisov
poziv. „Ako se dobro sećam, predložila sam Herisu da
finansira projekat koji je tvoja zamisao: kampanja u celom
gradu, protiv gonoreje i sifilisa. Heris je došao da vidi kako
napredujemo.“
Goš umalo ne slete s puta. „Ali mi nemamo takav projekat,
Upraviteljice!“
„Nemamo, naravno.“ Upraviteljica uzdahnu.
Goš ujutru nikad nije bio u svom najboljem izdanju, čak ni
nakon što bi se okupao i obrijao. A sad nije imao vremena ni
za jedno ni za drugo. Tamna strnjika mu se sa grla penjala
uz bradu, obilazila usta i stizala bezmalo sve do
zakrvavljenih očiju.
„Kuda ćemo?“, upitao ju je.
„U Gulele. Moramo da sredimo sve oko sahrane.“
Vozili su se ćuteći.
Groblje Gulele nalazilo se na obodu grada. Put je prolazio
kroz šumu, čije su bujne i guste krošnje stvarale utisak
sumraka. Najednom su pred njima iskrsle gvozdene vratnice
ružne kapije, ističući se na kamenom zidu od krečnjaka.
Unutra je pošljunčani put vodio ka platou gusto obraslom
eukaliptusom i borom. Najviše drveće u Adisu bilo je u
Guleleu.
Sporo su koračali među grobovima dok im je pod nogama
krckala i pucketala prostirka od lišća i grančica. Ovde se nisu
mogli čuti gradski zvuci i glasovi; samo šumski mir i tišina
smrti. Sitna kiša rosila je lišće i granje, pa se slivala u
krupne kapi koje su im padale na glavu i ruke. Upraviteljica
se osećala kao uljez što stupa na tuđu zemlju. Zaustavila se
kod groba ne većeg od oltarske Biblije. „Malo dete, Goše“,
prozborila je, u želji da čuje glas živog čoveka pa makar i
samo sopstveni. „Jermensko, sudeći po imenu. Gospode,
umrla je koliko prošle godine.“ Cveće uz nadgrobni
spomenik bilo je sveže. Upraviteljica u pola glasa poče
mrmljati Zdravo Marijo.
Malo dalje su bili grobovi italijanskih vojnika: nato à Roma ili
nato à Napoli, ali bez obzira na to gde su rođeni, svi su
deceduto ad Addis Ababa. Upraviteljici se pogled zamaglio
dok je razmišljala o tome kako su umrli toliko daleko od
kuće.
Pred očima joj je iskrsnulo lice Džona Melija i kao da sad
čuje Himnu Banjana. Tu su himnu svirali na njegovom
pogrebu. Pokatkad bi joj ta himna navrla na usne,
nepozvana.
Okrenula se ka Gošu. „Znaš li da sam jednom bila
zaljubljena?“
Goš, koji je već bio usplahiren, stade kao sleđen.
„Mislite... u muškarca?“, izusti napokon, kad je povratio moć
govora.
„U muškarca, naravno!“ Šmrknula je.
Goš je dugo ćutao, a onda reče: „Zamišljamo da znamo sve
što se može saznati o svojim kolegama, ali zapravo znamo
vrlo malo.“
„Mislim da nisam znala da volim Melija sve dok nije bio na
umoru. Bila sam mnogo mlada. Voleti muškarca na umoru je
nešto najlakše na svetu.“
„Da li je i on voleo vas?“
„Zacelo jeste. Poginuo je, znaš, pokušavajući da me spase.“
Na oči joj navreše suze. „Bilo je to 1935. Tek sam bila stigla
u ovu zemlju, i nisam mogla odabrati gori trenutak. Car je
bio pobegao iz grada, a Italijani samo što nisu umarširali.
Grad su preplavili pljačkaši, harajući i silujući. Džon Meli je
rekvirirao kamion iz britanskog poslanstva kako bi došao po
mene. I tad sam dobrovoljno radila, znaš, tu gde je sad
Mising. Usput se zaustavio da pomogne ranjenom čoveku na
ulici i neki pljačkaš ga je ustrelio. Bez ikakvog razloga.“
Uzdrhtala je. „Negovala sam ga deset dana i potom je umro.
Jednom ću ti sve ispričati.“ A onda je iznenada morala da
sedne i, pognute glave, bez ikakve zadrške je zaplakala.
„Dobro sam, Goše, samo me malo pusti.“
Nije toliko oplakivala Melija koliko proticanje godina. U Adis
Abebu je došla iz Engleske, nakon nespokojnog podučavanja
u manastirskoj školi, gde je vodila i školsku ambulantu.
Prihvatila je ponudu jedne sudanske misije da radi u Hararu,
u Etiopiji. U Adisu je saznala da su planovi za nju promenjeni
zbog napada Italijana, pa se stoga jednostavno priključila
jednoj maloj bolnici koju samo što behu napustili američki
protestanti. Te prve godine je gledala kako vojnici – neki od
mladih ljudi ovde sahranjenih – kao i italijanski civili, u
talasu naseljavaju novu koloniju: stolari, zidari, mehaničari.
Seljak Florino je postajao Don Florino kad pređe Suec. Vozač
bolničkih kola se lažno predstavljao kao lekar. Nastavila je
da radi kao što su nastavili indijski vlasnici radnji, jermenski
i levantinski trgovci, grčki ugostitelji... i izdržala okupaciju.
Upraviteljica je još bila na istom mestu 1941, kad su snage
Sila osovine osvajale severnu Afriku i Evropu. Sa balkona
hotela Bella Napoli gledala je kako Vingejt i njegove trupe
paradirajući ulaze u grad, kao pratnja cara Hajla Selasija,
koji se vratio posle šest godina izgnanstva. Upraviteljica
nikada svojim očima nije videla sitnoga cara. Izgleda da je
čovečuljka zapanjio preobražaj njegove prestonice,
neprestano je okretao glavu levo-desno, gledajući bioskope,
hotele, radnje, neonska svetla, višespratne stambene
zgrade, popločane avenije s drvoredima... Upraviteljica je
kazala izveštaču Rojtera, koji je stajao pored nje, kako je car
možda poželeo da još malo ostane u izgnanstvu. Na njenu
veliku žalost, te njene reči su doslovce citirali (srećom, kao
reči „anonimnog posmatrača“) u svim stranim novinama.
Nasmešila se toj uspomeni.
Ustala je i otrla suze. Nastavili su zamorno pešačenje.
Skrenuli su na jednu stazu između grobova, pa ponovo na
drugu.
„Ne“, naglo reče Upraviteljica. „Ovo neće ići. Ne mogu da
zamislim da ovde ostavim našu milu ćerku.“
Upraviteljica je osetila kako može slobodno da diše tek kad
su ponovo izašli na sunčevu svetlost.
„Goše, ako me sahraniš u Guleleu, nikad ti to neću
oprostiti“, reče. Goš je zaključio kako je nabolje da ćuti. „Mi
hrišćani verujemo u drugi dolazak našeg Gospoda i da će
tad mrtvi ustati iz grobova.“
Goš je odgajan kao hrišćanin i Upraviteljica nikad nije
zaboravljala tu činjenicu.
„Upraviteljice, da li ponekad sumnjate?“
Zapazila je da mu je glas promukao. Kapci su mu visili. Još
jednom se podsetila da nije samo ona u žalosti.
„Sumnja je prva rođaka vere, Goše. Da bi imao vere, moraš
odbaciti neveru. Naša voljena sestra je verovala... Strepim
da će na mestu tako vlažnom i neutešnom kao što je Gulele,
čak i sestri biti teško da ustane iz groba kad nastupi taj čas.“
„Šta onda? Kremacija?“
Jedan indijski berberin obavljao je i posao puđarija i
organizovao kremacije za hinduiste koji umru u Adis Abebi.
„Ne, nikako!“ Zapitala se da li to Goš namerno ne shvata.
„Pogreb. Mislim da znam i gde tačno“, odvrati Upraviteljica.

***

Parkirali su ispred Gošovog bungalova i pešice otišli do

zadnjeg dela imanja Misinga, gde je žbunje orlovih noktiju
imalo toliko cvetova da je izgledalo kao da ga je zahvatila
vatra. Granica imanja bila je obeležena bagrenjem, čiji su
zaravnjeni vrhovi krošnji obrazovali iskrzanu liniju naspram
neba. Zapadni ugao imanja bolnice Mising bio je isturen i sa
njega se pružao pogled na dolinu. Zemljište je odatle pa sve
dokle pogled dopire pripadalo jednom rasu – vojvodi – koji je
bio rođak Njegovog veličanstva cara Hajla Selasija.
Žuborio je potok skriven među stenjem; ovce su pasle pod
budnim okom dečaka koji je sedeo i glačao zube grančicom,
dok je štap ležao pored njega. Zaškiljio je gledajući put
Upraviteljice i Goša, a onda mahnuo. Baš kao u Davidova
vremena, nosio je praćku. Upravo takav jedan kozar je, pre
mnogo vekova, zapazio kako životinje iz njegovog stada
postaju živahne pošto sažvaću određenu vrstu crvenih
bobica. Od tog slučajnog otkrića, trgovina kafom se proširila
na Jemen, Amsterdam, Karibe, Južnu Ameriku i na čitav svet,
ali sve je počelo u Etiopiji, na nekom polju nalik ovome.
Ovaj ugao bolničkog imanja zauzimao je nekorišćeni bunar.
Pet godina ranije jedan od bolničkih pasa upao je u bunar.
Očajničko Kučuluino zavijanje dozvalo je Gebrua. Izvukao ju
je tako što je spustio uže s omčom koju je zategao oko nje,
umalo je zadavivši. Posle toga su morali da zapečate bunar.
Nadgledajući te radove, Upraviteljica je pronašla
upotrebljene kondome i opuške cigareta oko kamenog zida.
Zaključila je kako je tom delu imanja potrebno iskupljenje i
spasenje. Kuliji su iskrčili grmlje i posejali seme domaće
trave. Za dva meseca bunar je okruživao divan zeleni ćilim.
Gebru je negovao travnjak čučeći, krećući se kao rak,
grabeći busen trave levom rukom, a potom ga odsecajući
kosirom u desnoj.
Upravo je sestra Meri Džozef Prajs prepoznala žbun divlje
kafe pokraj bunara. A zbog Gebruovog redovnog
podrezivanja pupoljaka na vrhu, izrastao je toliko da se
gornje grane nisu mogle dohvatiti. Kad su doneli nekoliko
starih klupa iz ambulante, to je postalo mesto gde je čak i
Tomas Stoun privremeno zaboravljao na svoje brige. S
cigaretom u ruci, dok su mu misli lutale, sedeo je i gledao
kako sestra Meri Džozef Prajs i Upraviteljica obleću oko
biljaka. Ali ne bi prošlo dugo i on bi bacio cigaretu u travu i
zgazio je (što je Upraviteljica smatrala prostačkim) i krupnim
korakom žustro otišao nekim hitnim poslom.
Upraviteljica se u sebi molila. Dragi Bože, samo Ti znaš šta
će sad biti s Misingom. Otišlo je dvoje naših. Dete je čudo, a
sad ih imamo dvoje. Ali gospodinu Herisu i njegovima to
neće tako izgledati. Za njih će to biti sramno, skandalozno,
razlog da se povuku. Mising nema prihoda od pacijenata.
Bolnica se oslanja na donacije. Ostvarila je skromni
napredak i proširila se tek u poslednjih nekoliko godina, i to
zahvaljujući Herisu i nekolicini drugih donatora. Upraviteljica
nije imala novca sačuvanog za crne dane. Bilo je protiv
njene savesti da čuva novac kad joj on omogućuje da leči
trahom i sprečava slepilo, ili da daje penicilin i leči sifilis –
spisak je bio beskrajan. Šta sad da radi?
Proučavala je predeo u svim pravcima. Ali nije obraćala
pažnju na ono što vidi jer je bila zadubljena u misli.
Međutim, dolina, miris lovora, živahne nijanse zelene boje,
blagi povetarac, način na koji je svetlost padala na udaljenu
padinu, brazgotina koju je za sobom ostavila bujica – sve je
to počelo da deluje na nju. Prvi put od smrti sestre Meri
Džozef Prajs, Upraviteljica je osetila spokojstvo, sigurnost u
neizvesnoj situaciji. Bila je ubeđena u to da je ovo pravo
mesto – da sestra Meri Džozef Prajs tu treba da okonča svoje
putovanje. Takođe se setila i kako je, onih prvih dana u
Adisu, kad je sve izgledalo tako mračno, tako zastrašujuće,
tako tragično posle Melijeve smrti – kako je u takvim
trenucima stizala Božja milost i On je otkrivao svoje planove,
ali u času koji On izabere. „Ja to ne mogu da sagledam,
Gospode, ali znam da Ti možeš“, kazala je.
 GLAVA13

Veličaj Gospoda u rukama Isusovim

Bosonogi kuliji bili su veseli ljudi. Kad im je Goš rekao šta
treba da rade, zacoktali su u znak saučešća. Jedan krupan
momak s progenijom vilice skinuo je pohabani mantil.
Njegov niži drug svukao je dronjavi džemper. Pljunuli su u
šake, dohvatili pijuke i prionuli na posao. Šta je bilo – bilo je,
a taj posao će im, iako je posredi bilo kopanje groba,
večeras obezbediti bocu teđa ili tale, a možda i postelju s
voljenom ženom. Znoj im je oblivao ramena i čela, natapao
im iskrpljene košulje.
Nebo je blefiralo konvojem sivih oblaka što su se gomilali
kao ovce koje gone na pijacu. Ali do podneva se s jednog
kraja horizonta na drugi protezala savršeno plava
nadstrešnica.
Upraviteljica je pozvala Goša u ambulantu za hitne
slučajeve. a on je usput zapazio vitkog i vrlo belog čoveka
kako čeka pored jednog stuba. Siguran da je to Eli Heris,
Goš je išao pognute glave, srećan što mu je čovek okrenut
leđima.
Unutra je Adam pokazao prema zavesi. Goš začu stenjanje u
pravilnim razmacima, sa svakim udahom vazduha i u ritmu
lokomotive. Zatekao je četvoricu Etiopljana kako stoje –
trojica u sportskim sakoima i jedan u sportskoj jakni. Bili su
okupljeni oko nosila, kao u molitvi. Sva četvorica su bila u
izglancanim mrkim cipelama. Dok su se tiskali da izađu kako
bi napravili mesta za Goša, on je pod jednom jaknom uočio
tamnocrvenu futrolu pištolja.
„Doktore“, izusti muškarac koji je ležao na stolu, pružajući
ruku i pokušavajući da ustane, ali se trznuvši od bola.
„Zovem se Mebratu. Hvala što ste me primili.“ Imao je nešto
preko trideset godina i govorio sa odličnim engleskim
naglaskom. Tanani brčići su mu se izvijali nad snažnim
ustima. Lice mu je od bola poprimilo nekakav ušiljen izraz,
ali je to svejedno bilo neobično, naočito lice koje je slomljeni
nos činio još upečatljivijim. Učinio mu se poznat, ali nije
znao gde da ga smesti. Za razliku od svojih pratilaca,
delovao je stoički stameno, nimalo uplašen, iako je on bio
taj kog su razdirali bolovi.
„Da vam pravo kažem, nikad me ništa nije ovako bolelo.“
Iscerio se od uha do uha, kao da hoće da kaže: Čovek se
tako, s neba pa u rebra, oklizne na koru od banane, pa se
sudbina poigra s tobom i već sledeće sekunde ležiš
nauznak, držeći se za trbuh. A onda se trgao od naleta bola.
Danas baš nikako ne mogu da te primim. Naša draga sestra
je umrla i svakog trenutka očekujem da mi neko javi kako su
našli telo Tomasa Stouna. Za boga miloga, idi u vojnu
bolnicu. Eto šta je Goš želeo da odgovori, ali se suzdržao
videvši koliko čovek pati.
Prihvatio je pruženu ruku i, rukujući se, opipao radijalnu
arteriju. Puls mu je bio sto dvanaest u minuti. Goš je
određivao puls bez časovnika kao muzičar apsolutnog sluha.
„Kad je počelo?“, čuo je sebe kako govori gledajući u natekli
stomak, nepriličan za ovog vitkog, mišićavog muškarca.
„Počnite od početka...“
„Juče ujutru. Pokušavao sam da... pokrenem creva.“ Pacijent
je izgledao kao da mu je neugodno. „I odjednom sam osetio
bol ovde.“ Pokazao je na mali stomak.
„Još dok ste sedeli na toaletu?“
„Čučao, da. Već za nekoliko sekundi sam osetio oticanje i
zatezanje kože. Kao munja iz vedra neba.“
Gošovo uho je odmah uhvatilo asonancu. U mislima mu je
pred oči izašla knjižica sera Zakarija Koupa pod naslovom
Stihovane dijagnoze akutnih stanja abdomena. To blago
pronašao je na prašnjavoj polici s polovnim knjigama u
jednoj knjižari u Madrasu. Knjiga je bila pravo otkrovenje. Ko
bi pomislio da medicinska stručna knjiga može biti tako
puna ilustracija nalik stripu i karikaturi, tako šaljiva, a opet
nuditi ozbiljna uputstva? U tome času mu na pamet dođoše
Koupovi stihovi o iznenadnoj blokadi creva:
Pacijent nadut kô da će pući
Sigurno će vam pažnju privući.
Postavio mu je sledeće pitanje iako je već znao odgovor.
Ponekad je, u slučajevima poput ovoga, pacijentu dijagnoza
ispisana na čelu. Ili pak sami ukažu na nju već u prvoj
rečenici koju izgovore. Ili je najavi zadah još pre no što i vidi
pacijenta.
„Juče ujutru“, odgovorio je Mebratu. „Neposredno pre no što
je počelo da boli. Od onda nema ni stolice, ni gasova,
ničeg.“
Ponekad se izmesti zavijutak creva
Pa stegne osnovu svoju i stomak zapeva.
„I koliko puta ste pokušali s klistirom?“
Mebratu se oglasi kratkim, prodornim smehom. „Znate već,
zar ne? Dvaput. Ali nije delovalo.“
Ovde nije bila posredi konstipacija već opstipacija – čak ni
gas nije mogao da prođe. Potpuna opstrukcija creva.
Oni muškarci ispred kabine kao da su o nečemu raspravljali.
Mebratuov jezik bio je suv, smeđ i obložen. Dehidrirao je, ali
nije anemičan. Goš je razgolitio groteskno naduven trbuh.
Stomak se nije podigao kad je Mebratu udahnuo vazduh.
Štaviše, gotovo da se uopšte nije pomerio. Ovo je moj
posao, pomisli Goš dok je nameštao stetoskop. Ovo je za
mene isto što i kopanje grobova za one ljude napolju. Dan
za danom. Stomaci, grudi, meso.
Umesto grgoljavog zvuka koji u normalnim okolnostima
ispuštaju creva, pomoću stetoskopa čuo je visoke uzastopne
tonove nalik vodi što kaplje u pocinkovani tanjir. U pozadini
je postojano tutnjalo srce. Zapanjujuće je kako tečnošću
ispunjene petlje creva verno prenose srčani ritam. To
zapažanje nije našao ni u jednoj stručnoj knjizi.
„Imate volvulus“, kaza Goš vadeći stetoskop iz ušiju. Glas
mu je dopirao iz daljine i nije zvučao kao da pripada njemu.
„Zapetljalo se debelo crevo, kolon. Obmotalo se samo oko
sebe, ovako...“ Upotrebio je cev stetoskopa da pokaže
najpre oblik petlje, a onda i kako se obavila oko osnove. „To
je ovde uobičajeno. Etiopljani imaju dugačko i pokretno
debelo crevo. Smatra se da to, kao i specifična ishrana,
izazivaju volvulus.“
Mebratu se trudio da poveže svoje simptome s Gošovim
objašnjenjem. Usta mu se izviše – smejao se.
„Znali ste šta mi je čim sam progovorio, zar ne, doktore? Pre
nego što ste uradili... sve ono ostalo.“
„Verovatno jesam.“
„Pa... hoće li se ovo zapetljanje samo od sebe otpetljati?“
„Neće. Neko ga mora otpetljati. Hirurškim putem.“
„Kažete da je uobičajeno. Šta se dešava s mojim zemljacima
kad dobiju ovo?“
U tom trenutku je Goš povezao ovo lice sa scenom koju je
želeo da zaboravi.
„Bez operacije? Umiru. Vidite, u osnovi petlje su uvijeni i
zategnuti i krvni sudovi koji snabdevaju crevo krvlju. To je
dvostruko opasno. Krv niti dotiče niti otiče. I crevo postane
gangrenozno.“
„Čujte, doktore, ovo se desilo u nezgodnom trenutku.“
„Da, zaista je nezgodan trenutak“, ote se Gošu, što je
iznenadilo Mebratua. „Zašto ste došli ovamo, ako smem da
pitam? Zašto u Mising? Zašto ne u vojnu bolnicu?“
„Šta ste još shvatili u vezi sa mnom?“
„Znam da ste oficir.“
„Oni klovnovi“, kaza on, pokretom brade pokazujući u
pravcu prijatelja napolju. „Ne ide nam baš od ruke da
nosimo civilno odelo“, dodade suvo. „Ako im cipele nisu
uglancane da se sijaju, osećaju se kao da su goli.“
„Ima, u stvari, i više od toga. Pre više godina, ubrzo pošto
sam stigao ovamo, video sam vas kako komandujete
pogubljenjem. Nikad to neću zaboraviti.“
„Pre osam godina i dva meseca. Petog jula. I ja to pamtim.
Bili ste tamo?“
„Ne namerno.“ Obična vožnja do grada pretvorila se u nešto
drugo kad je velika gomila sveta na putu primorala Hemu i
njega da se zaustave i budu posmatrači.
„Molio bih vas da razumete da mi je ispunjavanje tog
naređenja bilo najbolnije u karijeri“, reče Mebratu. „To su bili
moji prijatelji.“
„Osetio sam to“, odvrati Goš prisećajući se neobičnog
dostojanstva kako krvnika tako i osuđenog.
Mebratuovim licem pređe novi talas bola pa su obojica stali i
čekali da prođe. „Ovo je drugačiji bol“, reče on pokušavajući
da se osmehne.
„Treba da znate“, kaza Goš, „da su pre podne zvali iz palate.
Tražili su od Upraviteljice da ih obavesti ako neko vojno lice
dođe ovamo da zatraži medicinsku pomoć.“
„Šta?“ Mebratu opsova i pokuša da se uspravi u sedeći
položaj, ali taj pokret ga natera da uzvikne od bola. Njegovi
drugovi utrčaše. „Je li Upraviteljica javila u palatu?“, uspeo
je da prozbori.
„Nije. Rekla mi je da vas neće odbiti jer zna da nemate
kuda.“
Pacijent se opustio. Prijatelji se dadoše u brzu raspravu i
ostadoše u prostoriji.
„Hvala vam. Zahvalite Upraviteljici u moje ime. Ja sam
pukovnik Mebratu, oficir carske garde. Imali smo, znate...
nas nekoliko... nameru da se na današnji dan sastanemo u
Adisu. Ja sam došao iz Gondara. Kad sam stigao, saznao
sam da je sastanak morao biti otkazan. Uplašili smo se da
smo... kompromitovani. Ali ja nisam primio poruku jer sam
već bio stigao. Bolovi su počeli pre nego što sam otišao iz
Gondara, juče. Bio sam kod tamošnjeg lekara. Mora da je i
on, kao i vi, znao šta mi je, ali mi nije rekao. Kazao mi je da
sutra ujutru ponovo dođem na pregled. Mora da je on
obavestio palatu, zašto bi inače zvali bolnice u Adisu?
Vešanje će biti i moja sudbina ako me otkriju u Adisu.
Morate me zbrinuti. Danas ne smem biti viđen u vojnoj
bolnici.“
„Postoji još jedan problem“, kaza Goš. „Naš hirurg je...
otišao je.“
„Čuli smo za vaš... gubitak. Žao mi je. Ako doktor Stoun to
ne može da obavi, moraćete vi.“
„Ali ja ne umem...“
„Doktore, nemam drugog izbora. Ako vi to ne učinite,
umreću.“
Istupi jedan od njegovih. S negovanom bradicom, izgledao
je više kao profesor nego kao vojno lice. „A ako vaš život
bude zavisio od toga? Da li biste onda umeli?“
Pukovnik Mebratu spusti ruku Gošu na rukav. „Oprostite
mome bratu“, reče, a onda se osmehnu Gošu kao da hoće
da kaže: Vidiš šta sve moram da radim da bih održao mir? A
glasno reče: „Ako se nešto desi, mirne duše možete reći da
niste znali ništa o meni, doktore Goše. To je i tačno. Sve što
o meni znate samo je nagađanje.“

***

Goš je telefonom pozvao Heminu kuću. Nagađao je da su

pukovnik Mebratu i njegovi ljudi morali kovati zaveru za
nekakav državni udar. Zašto bi se inače tajno sastajali u
Adisu? Pred njim je bila prava zavrzlama: kako čovek da leči
vojnika, pri tome i dželata, koji je sad umešan u izdaju protiv
cara? On, kao lekar, naravno, ima obaveze prema pacijentu.
Nije osećao odbojnost prema pukovniku, iako mu se njegov
brat nije naročito svideo. Teško je osećati odbojnost prema
čoveku koji hrabro podnosi bol i pri tome još uspeva da
zadrži manire.
Šuštanje u slušalici nadjačavao je zvuk otkucaja njegovog
sopstvenog srca i odjekivao mu u uhu.
Hemino osorno „alo“ reklo mu je da je loše volje. „Ja sam“,
reče. „Znaš li koga imam večeras?“ I ispričao joj je celu
priču. Prekinula ga je pre nego što je završio. „Zašto mi to
govoriš?“
„Hemo. Zar nisi čula šta sam upravo rekao? Moramo ga
operisati. To nam je dužnost.“
To na nju nije ostavilo naročit utisak.
Dodao je: „Očajni su. Nemaju kud. Imaju pištolje.“
„Ako su toliko očajni, neka mu sami otvore stomak. Ja sam
ginekolog-akušer. Reci im da sam upravo dobila blizance i da
nisam u stanju da operišem..“
„Hemo!“ Toliko se razljutio da je ostao bez reči. Trebalo bi da
bude na njegovoj strani bar kad je reč o zbrinjavanju
pacijenata.
„Je l’ ti to umanjuješ ovo sa čim izlazim na kraj?“, reče ona.
„Ono kroz šta sam prošla koliko juče? Ti nisi bio tamo, Goše.
Sad je svaki udisaj ove dece moja odgovornost.“
„Hemo, ne kažem...“
„Operiši ga ti, čoveče. Asistirao si njemu na operacijama
volvulusa, zar ne? Ja to nikad nisam operisala.“ Pod tim
„njemu“ mislila je na Stouna.
Tišinu je remetio samo zvuk njenog disanja. Zar je nije briga
da me ne ustrele? Zašto se tako postavlja prema meni? Kao
da sam joj neprijatelj. Kao da sam ja prouzrokovao nesreću
na koju je naišla kad se vratila. Jesam li ja pozvao pukovnika
ovamo?
„A šta ako budem morao da izvršim resekciju i anastomozu
debelog creva, Hemo? Ili da obavim kolostomiju?“
„Ja sam na porodiljskom. Nisam u stanju. Nedostupna.
Nisam ovde danas!“
„Hemo, imamo obavezu prema pacijentu... Hipokratova
zakletva...“
Ona se nasmeja gorkim, odsečnim smehom. „Hipokratova
zakletva važi ako si u Londonu i sediš i piješ čaj. Nema
takvih zakletvi ovde u divljini.“ I spusti slušalicu.
Goš je skroz-naskroz bio specijalista interne medicine.
Srčani poremećaj, upala pluća, neobične neurološke bolesti,
čudne groznice, osipi, nerazjašnjeni simptomi – to je bio
njegov domen. Mogao je da postavi uobičajene dijagnoze
koje zahtevaju hirurško lečenje, ali nije bio obučen da sam
to izvede u operacionoj sali.
U staro dobro vreme u Misingu samo je trebalo da Goš
proviri u salu i Stoun bi mu rekao da se obuče, stavi masku i
dođe da mu asistira. To je omogućavalo sestri Meri Džozef
Prajs da se opusti, a Gošu je asistiranje bilo zabavna
promena ustaljene svakodnevice. Gošovo prisustvo bi
preobrazilo crkvenu atmosferu operacione sale u
karnevalsku galamu, a Stounu to izgleda nije smetalo. Goš
je stalno zapitkivao, laskanjem pridobijao Stouna da priča,
da ga podučava, čak da pripoveda uspomene. Noću je Goš
ponekad asistirao Hemi pri nekom hitnom carskom rezu. A
vrlo retko, Hema je slala po njega kad bi vršila obimnu
resekciju raka jajnika ili materice.
Ali sad se obreo sam, stajao je na Stounovom mestu, s
desne strane pacijenta, sa skalpelom u ruci. To mesto nije
zauzimao već mnogo godina. Poslednji put je stajao zdesna
dok je bio na specijalizaciji, kad su mu, za nagradu, dali da
operiše cistu, dok je glavni hirurg stajao naspram njega i
vodio ga korak po korak.
Po njegovom uputstvu, dežurna bolničarka ubaci rektalni
tubus u čmar sve dokle je mogao da ide.
„Bolje bi bilo da počnemo“, reče on učenici, koja je nosila
sterilnu kecelju i, s rukavicama na rukama i maskom na licu,
stajala naspram njega, spremna da mu asistira. Rošavo lice
joj je bilo skriveno kapom i maskom. Imala je divne oči,
premda sad crvenih i naduvenih kapaka. „Ne možemo
završiti ako ne počnemo, zato bi bilo najbolje da počnemo
kako bismo i završili, zar ne?“
Veliki rez treba napraviti
– od malog samo nek te hvata strah –
Crevo izvući pa ga ispraviti
– u smeru kazaljke da ne doživiš krah –
Onda će rektalni tubus proći bez muke
I prasnuće prdež iz prve ruke...
Ako je posredi „hindenburški zapetljaj“, lako bi se moglo
desiti da zaseče i crevo te da prospe feces u trbušnu duplju.
Napravio je plitak rez, potom ga obazrivo produbio, kao
miner koji demontira bombu. Baš kad ga je počela obuzimati
panika jer se osetio izgubljenim, pred njim se ukazala sjajna
površina peritoneuma – te tanušne membrane kojom je
obložena trbušna duplja.
Najednom je napolje iskočilo debelo crevo, kao cepelin što
izleće iz hangara. Prekrio je ivice rane vlažnim kompresama,
ubacio veliki Balforov retraktor da drži ivice rastvorene, i
potpuno izvadio uvijeno crevo napolje iz rane. U prečniku je
bilo široko kao unutrašnja guma automobila, sunđerasto i
otečeno, zategnuto od tečnosti, nimalo slično ostalim
delovima ružičastih creva. Jasno je video na kom se mestu
uvilo, duboko u trbuhu. Pažljivo baratajući petljom, razmotao
ga je, u smeru kazaljke na satu, baš kao što kaže Koup.
Začuo je klokotanje i plava boja se odmah počela povlačiti iz
naduvanog dela. Počela je da se probija ružičasta.
Kroz zid creva osetio je rektalni tubus koji je gurala sestra
Askval. Osećao ga je pod rukom kao gajtan u porubu
zavese. Kad je tubus dospeo do proširenog dela creva, bili
su nagrađeni glasnim uzdahom, klokotanjem tečnosti i
šištanjem gasa koji su izlazili u posudu ispod. „Pa ponovo
unutra crevo spusti, nemoj da brineš kad gas jednom pusti“,
reče Goš, a učenica, nemajući pojma o tome šta on govori,
reče: „Da, doktore Goše.“
Goš je zgrčio pa ispravio prste u rukavicama. Izgledali su
sposobno i moćno – kao hirurške ruke. Ovako se osećaš,
pomislio je, samo kad ti je poverena vrhunska odgovornost.

***

Pošto ga je zatvorio, dok je skidao rukavice, kroz staklo na

vratima sale ugledao je Hemino lice. Iščezlo je. Pojurio je za
njom. Trčala je, ali ju je on brzo stigao u hodniku. Stala je i
naslonila se, dašćući, na stub. „Dakle?“, rekla je kad joj se
povratila moć govora. „Je l’ prošlo dobro?“
Oboje su se široko osmehivali. „Da... Samo sam odmotao
petlju.“ Nije mogao da sakrije ponos i uzbuđenje u glasu.
„Moglo se ponovo zapetljati.“
„Pa, nije imao izbora: ili ja ili ništa, pošto drugi ovdašnji
doktor nije hteo da pomogne.“
„Tačno. Drago mi je zbog tebe. Moram da idem. Almaz i
Rozina čuvaju bebe.“
„Hemo?“
„Molim?“
„Pomogla bi mi da sam se zaglavio?“
„Ne, samo sam izašla da protegnem noge...“ Iako to nije
želela, u očima su joj se pojavile iskre. „Ludo. Pa šta si
mislio?“
Od Heme je čak i zajedljivost bila kao dar. Obuzdao je poriv
da skoči kao razdragano štene, i previše spremno da
zaboravi ćušku koju je primilo samo minut ranije.
„Baš sam se juče“, reče Hema, „vozila pored onog mesta
gde smo videli vešanje i setila sam se...“ Činilo se da ga
zamišljeno proučava. „Jesi li išta jeo danas?“
I tad je primetio: Njegova voljena, lepotica koja se iz
Madrasa vratila neudata, bila je uveličana više nego ikada
ranije. Između sarija i bluze videli su se izdašni prevoji i
valjci. Koža pod bradom joj je bila blago nabujala, kao drugi
mons.*
„Nisam jeo još otkad si otišla u Indiju“, odvrati on, što je bilo
blizu istini.
„Omršavio si. Ne izgledaš dobro. Dođi da jedeš. Imamo tone
hrane. Svi donose hranu.“
I udaljila se. Posmatrao je kako joj se guzovi pomeraju u
skladu s njihanjem kukova. Iz Indije je donela još više sebe
za ljubav. Iako nije bio najpogodniji trenutak, uzbudio se.
Obukao se ponovo misleći na operaciju. Da li je trebalo da
namestim sigmoidni kolon uz trbušni zid kako bih sprečio da
se ponovo uvije? Zar nisam video Stouna kako to radi?
Mislim da je rekao kako se to zove kolopleksija. Da li me je
Stoun upozoravao na opasnosti od kolopleksije ili ju je
preporučivao? Nadam se da smo izvadili sve tufere. Trebalo
je još jednom da prebrojim. Trebalo je da još jednom
pogledam. Da proverim ima li još krvnih sudova što krvare.
Prisetio se kako je Stoun umeo da kaže: Kad je abdomen
otvoren, kontrolišeš ti njega. Ali, kad ga jednom zatvoriš,
kontroliše on tebe. „Sad tačno znam šta si time hteo da
kažeš, Tomase“, reče Goš dok je izlazio iz sale.
Već je bilo veče kad se bolničko osoblje okupilo oko zjapeće
šupljine u zemlji, sada poduprte daskama. Nije bilo vremena
za gubljenje jer, prema etiopskoj tradiciji, niko ne jede dok
se telo ne pokopa. Što znači da su bolničarke i učenice
umirale od gladi. Kovčeg su na ramenima doneli poslužitelji,
istim putem kojim je sestra Meri Džozef Prajs dolazila da
posedi u ovom šumarku. Za njima je išla Hema, koračajući
sa Stounovom služavkom Rozinom i sa Gošovom služavkom
Almaz. Njih tri su na smenu nosile novorođenčad uvijenu u
ćebad.
Položili su kovčeg dole, uz ivicu rake i uklonili poklopac.
Začuše se jecaji i prigušeni plač dok su se oni što još nisu
videli telo tiskali bliže.
Bolničarke su obukle sestru Meri Džozef Prajs u odeću koju
je mlada redovnica prvi put nosila kad je telo i dušu
zaveštala Hristu – njenu „nevestinsku“ odoru. Zasvođeni veo
s kapuljačom kazivao je da se ona u duhu više ne bavi
zemaljskim svetom, on je bio simbol da je za taj svet mrtva,
ali sad, u večernjoj izmaglici, više nije bio simbol. Uštirkani
oplećak joj se od vrata spuštao naniže kao portikla. Odora
joj je bila bela, njenu jednostavnost remetio je samo
upleteni beli gajtan. Iz rukava su virile šake sestre Meri
Džozef Prajs i sastajale se na sredini, a prsti su joj počivali
na njenoj Bibliji i krunici. Bosonoge karmelićanke su se
prvobitno klonile obuće – otuda i naziv „bosonoge“. Red
sestre Meri Džozef Prajs je, međutim, bio praktičan pa su
njegove pripadnice nosile sandale. Upraviteljica ju je u
kovčegu ostavila bosu.
Upraviteljica je odlučila da ne zove oca De la Rozu iz
Katedrale Svetog Josifa, jer je on bio čovek koji se prema
svemu odnosio s neodobravanjem, čak i kad nije bilo ničeg
što bi to opravdalo, a čega je ovde bilo u izobilju. Malo je
nedostajalo da pozove Endija Makgvajera iz Anglikanske
crkve; on bi bio prava uteha i vrlo rado bi došao. Ali na
koncu je Upraviteljica zaključila da bi sestra Meri Džozef
Prajs želela da je isprati samo njena porodica iz Misinga.
Takođe instinktivno, Upraviteljica je u toku dana bila
zamolila Gebrua da pripremi kratku molitvu koju će očitati.
Sestra je oduvek poštovala Gebrua, bez obzira na to što se
svešteničkim pozivom bavio uzgred, pored svojih glavnih
dužnosti čuvara i baštovana; bilo bi joj drago što je Gebruu
ukazana čast da bude pozvan u toj ulozi.
Na svežem i veoma mirnom vazduhu, Upraviteljica je
podigla ruku. „Sestra Meri Džozef Prajs bi rekla: ’Ne tugujte
za mnom. Hristos je moje spasenje.’ To mora biti i naša
uteha.“ Tu je izgubila nit misli. Šta još ima da kaže? Klimnula
je glavom Gebruu, koji je bio besprekorno odeven u belu
tuniku do kolena, ispod koje je nosio pantalone, i s čvrsto
umotanim turbanom na glavi. To je bila obredna odežda koju
je oblačio samo na Timkat, Bogojavljenje. Gebruova liturgija
bila je na drevnom biblijskom gezu, zvaničnom jeziku
Etiopske pravoslavne crkve. S velikim naporom je otpevao
kratku molitvu. Zatim su bolničarke i učenice otpevale
omiljenu himnu sestre Meri Džozef Prajs, koju ih je ona
naučila i koju su najradije pevale ujutru u kapeli pansiona za
medicinske sestre.
Isus živi! Strahotom svojom
O, smrti, ne možeš nas više užasnuti;
Isus živi! I zato znamo
O, grobe, da ne možeš nas podjarmiti.
Aleluja!
Svi su prišli bliže, da je poslednji put pogledaju pre no što će
grobari zakovati poklopac. Gebru će kasnije pričati kako je
lice sestre Meri Džozef Prajs blistalo, kako joj je izraz bio
spokojan pošto su njena iskušenja na ovome svetu
okončana. Almaz je uporno tvrdila da je zamirisao jorgovan
dok su spuštali poklopac.
Goš se osećao kao da mu je predata poruka. Kao da sestra
kaže: Dobro iskoristite vreme koje vam je dato. Ne traćite
više godine jureći ljubav koja vam nikad neće biti
uzvraćena. Napustite ovu zemlju mene radi.
Hema se pak, stojeći odmah uz raku, u sebi zaklela sestri
Meri Džozef Prajs da će se starati o nama kao da smo njena
deca.
Kuliji su provukli konopce ispod kovčega i spustili sestru u
grob. Višem kuliju, koji je opkoračio kovčeg, dodavali su,
prema etiopskoj tradiciji, teško kamenje. Svrha kamenja bila
je zaštita od hijena.
I konačno su njih dvojica ponovo zatrpali grob zemljom i sve
je bilo gotovo. Sve sem lelekanja.
Šivu i mene, tek pristigle na ovaj svet, uznemirio je taj
nezemaljski zvuk. Otvorili smo oči da osmotrimo svet u
kome smo već toliko mnogo izgubili.
 GLAVA14

Znanje Iskupitelja
Sutradan posle sahrane, Goš je ustao rano. Za promenu, nije
odmah pomislio na Hemu, već na Stouna. Čim se obukao,
otišao je pravo u Stounov stan, ali tamo nije našao nikakvih
znakova koji bi mu ukazali na to da se stanar vraćao.
Pokunjen, otišao je u Upraviteljičinu kancelariju. Pogledala
ga je ispitivački. On je odmahnuo glavom.
Bio je nestrpljiv da obiđe pacijenta posle operacije i proveri
svojih ruku delo. Nerado je stupio u ulogu hirurga, ali sada je
bio pun iščekivanja, i to je za njega bilo otkrovenje. Mora da
je Stoun to stalno osećao. „Mogao bih postati zavisnik“,
kazao je nikome određeno.
Pukovnika Mebratua je zatekao kako sedi na ivici kreveta
dok mu je brat pomagao da se obuče. „Doktore Goše!“, kaza
osmehujući se kao čovek bez ikakve brige pod kapom
nebeskom, mada je očigledno imao bolove. „Izveštaj o
mome stanju glasi: sinoć sam ispustio gas, a danas sam
imao stolicu. Sutra ću izbaciti zlato!“ Bio je to čovek navikao
da šarmira druge, harizma mu nije potamnela čak ni u
slabosti. Za čoveka koji je operisan pre manje od dvadeset
četiri časa izgledao je sjajno. Goš je pregledao ranu – bila je
čista i nepromenjena.
„Doktore“, reče pukovnik, „danas moram da se vratim u
svoj puk u Gondaru. Ne smem biti duže odsutan. Znam da je
prerano, ali nemam izbora. Ako se ne pojavim glavom i
bradom, dospeću pod još veću sumnju. Nećete valjda da mi
spasete život samo zato da bi me obesili. I kod kuće mogu
da uredim da mi daju infuziju, i sve ostalo što naložite.“
Goš otvori usta da se pobuni, ali je shvatio da ne može
insistirati.
„U redu. Ali slušajte, postoji stvarni rizik da rana pukne i
otvori se ako se budete naprezali. Daću vam morfijum.
Morate putovati ležeći na leđima. Mi ćemo vas snabdeti
infuzijom, sutra već možete pomalo piti vode, a zatim sledi
tečna hrana. Sve ću vam zapisati. Konce treba da izvadite
za otprilike deset dana.“ Pukovnik klimnu glavom.
Bradati brat obema rukama prihvati Gošovu ruku i duboko
mu se pokloni mrmljajući reči zahvalnosti.
„Hoćete li putovati s njim?“, upita ga Goš.
„Da, naravno. Upravo stiže kombi. Kad stignemo i kad ga
smestim, idem na novu prekomandu u Sibir.“ Goš je
izgledao zbunjeno. „Prognan sam.“
„I vi ste vojno lice?“, reče Goš.
„Ne, u ovom trenutku nisam ništa, doktore. Niko i ništa.“
Pukovnik Mebratu spusti ruku bratu na rame. „Moj brat je
skroman. Znate li da je na Kolumbiji magistrirao sociologiju?
Da, u Ameriku ga je poslalo Njegovo carsko veličanstvo.
Stari se nije baš obradovao kad je moga brata privukao
pokret Markusa Garvija.* Nije mu dozvolio da dovrši
doktorat. Pozvao ga je nazad, u službu državne uprave u
provinciji. Trebalo je da ga pusti da završi.“
„Ne, ne, svojevoljno sam došao“, na to će brat. „Želeo sam
da pomognem svome narodu. Ali zbog toga idem u Sibir.“
Goš je čekao, očekujući da kaže još nešto.
„Reci mu zašto“, kaza pukovnik. „Najzad, posredi je
zdravstveni problem.“
Brat uzdahnu. „Ministar zdravlja je u provinciji izgradio
opštu bolnicu. Njegovo carsko veličanstvo je došlo da
preseče traku. Pola budžeta sam potrošio na to da sve
izgleda kako treba celim putem koje je veličanstvo prešlo u
toj oblasti. Krečenje, ograde, čak je i buldožer počistio
straćare. Čim je otišao, bolnica je zatvorena.“
„Zašto?“
„Predviđeni budžet bio je iscrpljen!“
„Zar se niste bunili?“
„Naravno! Ali nije bilo odgovora na moje poruke. Presretao
ih je ministar zdravlja. I tako sam ponovo sâm otvorio
kliniku. Koštalo me je deset hiljada bira. S jednim lekarom
misionarom ugovorio sam da jednom nedeljno dolazi iz
grada udaljenog osamdeset kilometara. U previjalištu sam
zaposlio penzionisanu vojnu bolničarku, a pronašao sam i
babicu. Nabavio sam potreban materijal. Lokalni švercer mi
je dao agregat. Ljudi su me voleli. Ministar zdravlja je hteo
da me ubije. Car me je pozvao u Adis.“
„Kako ste nabavili novac?“, upita Goš.
„Podmićivanjem! Ljudi su donosili velike korpe s indžerom, u
kojima je bilo više novca nego indžere. Kad sam mito
upotrebio u opravdane svrhe, dali su mi još, plašeći se da ću
ih razotkriti.“
„Jeste li rekli to Njegovom veličanstvu?“
„Ah! Ali to je komplikovano. Njemu svi šapuću na uho. ’Vaše
veličanstvo’, rekao sam kad sam došao na audijenciju.
’Zdravstvenom centru su potrebni fondovi da bi nastavio da
radi.’ Pretvarao se da je iznenađen.“
„Znao je“, ubaci se pukovnik.
„Saslušao me je do kraja. Oči mu nisu ništa odavale. Kad
sam završio, Njegovo veličanstvo je došapnulo nešto Abi
Hani, ministru finansija. Aba Hana je naškrabao nešto u
knjigu. A ostali ministri, jeste li ih videli? Oni su u
neprekidnom stanju užasa. Nikad ne znaju da li su u milosti
svog gospodara ili ne.
Njegovo veličanstvo mi zahvaljuje na vernoj službi u toj
provinciji, i tako dalje, i tako dalje, pa se onda poklonim i još
se klanjam i izlazim koračajući unazad. Sastajem se s
ministrom finansija pozadi u dvorani i on mi daje tri stotine
bira! Meni treba trideset hiljada, ili čak tri stotine hiljada.
Koliko sam uspeo da saznam, car je rekao sto hiljada, a Aba
Hana je odlučio da je sve to vredno samo tri stotine. Ili su tri
stotine bile careva zamisao? I koga da pitaš? Tad je već
sledeći molilac bio pred njim i pripovedao svoju priču, i
ministar finansija je požurio nazad, da zauzme svoje mesto
pored cara.
Pokušao sam da viknem s kraja dvorane: ’Vaše veličanstvo,
je li to ministar pogrešio?’ Prijatelji su me odvukli napolje...“
„Inače ne bi ni bio ovde da nam to ispričaš“, primeti
pukovnik. „Moj ludo odvažni brate.“
Pukovnik se uozbiljio, prihvatio Gošovu ruku obema svojim i
pogledao ga. „Doktore Goše. Vi ste bolji hirurg od Stouna.
Hirurg pri ruci vredi više od dvojice koji nisu tu.“
„Ne, imao sam sreće. Stoun je najbolji.“
„Zahvaljujem vam zbog nečeg drugog. Vidite, imao sam
strašne bolove celim putem od Gondara dovde. Putovanje
nazad biće lako u poređenju sa tim. Bol je bio... Znao sam
da će me, ma šta to bilo, ubiti ako se stanje pogorša. Ali,
imao sam izbora. Došao sam k vama. Kad ste mi kazali kako
moji sunarodnici, ako im se ovo desi, jednostavno umiru...“
Pukovnikovo lice poprimi tvrd izraz, i Goš nije mogao da
odredi da li obuzdava bes ili suze. Nakašljao se. „Zatvaranje
zdravstvenog centra moga brata predstavlja zločin. Kad sam
došao u Adis Abebu na sastanak sa svojim... kolegama, bio
sam spreman da slušam. Ali nisam bio siguran. Moglo bi se
reći da su mi pobude bile sumnjive. Da li sam želeo da
učestvujem u promenama iz pravih pobuda ili samo da bih
prigrabio moć? Govorim vam nešto što nipošto nikome ne
smete ponoviti, doktore, shvatate li to?“
Goš klimnu glavom.
„Moje putovanje, bolovi, operacija...“, nastavi pukovnik,
„Bog mi je ukazao na patnje moga naroda. Bila je to poruka.
Kako se odnosimo prema najneznatnijim od svoje braće,
kako lečimo seljake koji su dobili volvulus – time treba
vrednovati ovu zemlju. A ne samo borbenim avionima ili
tenkovima, ili time koliko je velika carska palata. Mislim da
vas je sam Bog stavio meni na put.“
Kasnije, pošto su otišli, Goš je razmišljao o tome kako se,
uprkos svim preduslovima da mu se pukovnik ne svidi,
dogodilo upravo suprotno. I obratno, kao iseljenik, suviše je
olako pripisivao Njegovom veličanstvu mnoge vrline. Sada
nije bio toliko siguran.
Gospodin Ilajhu Heris je bio obučen potpuno pogrešno. To je
bilo prvo što je Upraviteljica uočila kad je zatvorio vrata za
sobom i zakoračio ka njenom stolu da se predstavi. Imao je
puno pravo da se ljuti pošto je dva prethodna dana dolazio u
Mising i nije uspeo da se vidi s Upraviteljicom. Umesto toga,
činilo se da je zahvalan što ga je primila, i zabrinut što joj
oduzima vreme.
„Nisam imala pojma da dolazite, gospodine Herise“, odmah
reče Upraviteljica. „U bilo kojim drugim okolnostima, to bi
bilo veliko zadovoljstvo. Ali juče smo, znate, sahranili sestru
Meri Džozef Prajs.“
„Mislite...“ Heris s mukom proguta pljuvačku. Otvorio je usta
pa ih zatvorio. Video je veliku tugu u Upraviteljičinim očima i
bi mu nelagodno što je to prevideo. „Mislite... onu mladu
kaluđericu iz Indije? ...Asistentkinju Tomasa Stouna?“
„Upravo nju. A što se tiče Tomasa Stouna, on je otišao.
Nestao. Veoma sam zabrinuta za njega. Izbezumljen je.“
Heris je imao prijatno lice ali, zbog malo prenaglašene
gornje usne i neravnih prednjih zuba, nije se moglo reći da
je lep čovek. Vrpoljio se u stolici. Bez sumnje je žudeo da
pita kako se to dogodilo, ali nije to učinio. Upraviteljica je
shvatila da je to čovek koji ne ume da traži svoja prava čak
ni kad je nadređen. Dok je sedeo pred njom i u očima mu se
ogledalo oklevanje da se umeša, u srcu je osetila naklonost
prema njemu.
I tako je Upraviteljica Herisu sve ispričala, u bujici
jednostavnih rečenica koje su padale među njih svom
težinom svog značenja. Kad je završila, rekla je: „Vaša
poseta se desila u našim najtežim trenucima.“ Izduvala je
nos. „Mnogo toga što smo postigli u Misingu vrti se oko
Tomasa Stouna. On je bio najbolji hirurg u gradu. Nije znao
da nam je dozvoljen dalji rad upravo zbog toga što je on
operisao članove carske porodice i vlade. Moramo da
plaćamo veliku sumu vladi za povlasticu što služimo ovde,
možete li to da zamislite? Kad god požele, jednostavno
mogu da nas zatvore. Čak ste nam i vi, gospodine Herise,
dali novac zbog njegove knjige... Ovo bi mogao biti kraj
Misinga.“
Dok je Upraviteljica govorila, Heris je sve više tonuo u
stolicu, kao da ga je neko nagazio i drži nogu na njegovim
grudima. Imao je naviku da nervozno tapka čuperak kose,
iako ovaj nije pretio da mu padne na čelo.
Neke ljude u životu prati prokletstvo da uvek dolaze u
pogrešno vreme, pomisli Upraviteljica. Ljudi kojima se kola
pokvare baš na dan venčanja, ili oni kojima odmor u
Brajtonu redovno pokvari kiša, ili pak oni čiji se trenuci
ličnog trijumfa podudare sa događajima koji ih zauvek bace
u zasenak, pa ostanu upamćeni po tome što su se odigrali,
recimo, na dan smrti kralja Džordža VI. Takvi ljudi svima
pokvare raspoloženje, ali ih i žale zato što su bespomoćni.
Nije Heris kriv što je sestra umrla niti što je Stoun nestao. Ali
je ipak ovde.
Ako Heris bude želeo obračun o utrošenom novcu, ona
nema šta da mu pokaže. Upraviteljica je izveštaje o
napretku podnosila po dužnosti, a budući da želje donatora
nisu imale nikakve veze sa stvarnim potrebama Misinga, ti
su izveštaji bili neka vrsta fikcije. Oduvek je znala da će
jednom doći ovaj dan.
Heris se zagrcnuo pa se zakašljao. Kad se, posle silnog
kašljanja i petljanja s maramicom, konačno povratio, izokola
je pokrenuo pitanje zbog kojega je došao. Ispostavilo se da
to nema nikakve veze s onim što je Upraviteljica zamišljala.
„Bili ste u pravu što se tiče našeg finansiranja misije u
Oromu, Upraviteljice“, reče Heris. Ona se kao kroz maglu
prisetila da je o tome bilo reči u pismu. „Doktor u Volu mi je
poslao telegram. Policija je zauzela zgradu. Okružni načelnik
ne čini ništa da bi ih izbacio. Rasprodaju zalihe medicinskog
materijala. U lokalnoj crkvi propovedaju protiv nas, govore
da smo đavoli! Morao sam lično da dođem da to ispravim.“
„Oprostite mi na otvorenosti, gospodine Herise, ali kako ste
mogli da ih finansirate na neviđeno?“ Osetila je grižu savesti
dok je to govorila, jer Heris dosad nije video ni Mising. „Ako
se dobro sećam, pisala sam vam da to nije mudro.“
„Ja sam kriv“, kaza Heris kršeći ruke. „Moja reč je prevladala
u upravnom odboru crkve... Još im nisam kazao“, dodade
Heris, gotovo šapatom. A zatim, nakašljavajući se kako bi
povratio glas, nastavi: „Namere su mi... nadam se da će me
odbor razumeti... bile dobre. Nadali smo se... ja sam se
nadao da ćemo doneti znanje Iskupitelja onima koji tog
znanja nemaju.“
Upraviteljica razdraženo uzdahnu. „Šta ste mislili, da
obožavaju vatru? Da obožavaju drveće? Gospodine Herise,
oni jesu hrišćani. Njima iskupljenje ne treba ništa više nego
nego vama gel za ispravljanje kose.“
„Ali, osećam da to nije pravo hrišćanstvo. To je nekakva
paganska...“, reče on i potapka se po čelu.
„Paganska! Gospodine Herise, dok su naši paganski preci
kod kuće u Jorkširu i u Saksoniji upotrebljavali lobanje
neprijatelja da u njima služe hranu, ovdašnji hrišćani su
pevali psalme. Veruju da u crkvi u Aksumu drže zavetni
kovčeg. Ne prst nekog sveca ili palac nekog pape, nego
zavetni kovčeg! Etiopski vernici oblače košulje ljudi netom
umrlih od kuge. Oni u kugi vide pravo, od Boga poslato
sredstvo za zadobijanje večnog života i nalaženje spasenja.
Eto koliko“, reče ona pljesnuvši blago po stolu, „koliko su
željni budućeg života.“ Pa, ne mogavši da odoli, dodade:
„Recite mi, da li vaši parohijani, tamo u Dalasu, tako žude za
spasenjem?“
Heris pocrvene. Stade se osvrtati oko sebe kao da traži
mesto da se sakrije. Ipak nije bio potpuno poražen. Ljudi
poput njega postaju tvrdoglavo uporni kad naiđu na
suprotstavljanje, jer su ubeđenja sve što imaju.
„U Hjustonu, ne u Dalasu“, blago ju je ispravio. „Ali,
Upraviteljice, ovdašnje sveštenstvo je gotovo nepismeno –
vaš čuvar Gebru ne razume litaniju koju deklamuje zato što
je ona na gezu, jeziku koji više niko ne govori. Ako se drži
monofizitske doktrine po kojoj Hristos ima samo božansku
prirodu, ne i ljudsku, onda...“
„Dosta! Gospodine Herise, dosta, molim vas“, na to će
Upraviteljica prekrivajući šakama uši. „O, kako me
nervirate.“ Ustala je i obišla oko stola, a Heris ustuknu kao
da se plaši da će mu izvući uši. Ali Upraviteljica priđe
prozoru.
„Kad prođete Adisom i vidite bosonogu decu koja drhte na
kiši, kad vidite gubavce kako bogorade za svaki zalogaj
hrane, da li i onda te monofizitske sitnice išta znače?“
Upraviteljica je naslonila čelo na okno.
„Bog će nam suditi, gospodine Herise, po tome...“, i glas joj
se prekide kad je pomislila na sestru Meri Džozef Prajs, „po
tome šta smo uradili da olakšamo patnju drugih ljudskih
bića. Ne verujem da je Boga mnogo briga koju smo doktrinu
usvojili.“
Prizor tog običnog, istrošenog lica prislonjenog uz staklo,
vlažnih obraza i isprepletenih prstiju... delovao je na Herisa
snažnije od svega što je rekla. Pred njim je bila žena koja bi
prenebregla ograničenja svoga reda kad bi joj se isprečila na
putu. Sa njenih usana je sišla fundamentalna istina, kakva
se, zbog njene jednostavnosti, ne izgovara u crkvama poput
Herisove, gde su međusobne prepirke izgleda svrha
postojanja crkvenih odbora, isto kao i manifestacija vere.
Pravi je blagoslov što okean razdvaja ljude, kakva je
Upraviteljica, od njihovih pokrovitelja, jer da su blizu, i
jednima i drugima bi bilo veoma neprijatno.
Heris je zurio u gomilu Biblija naslaganih uza zid. Nije ih
zapazio kad je ušao.
„Imamo Biblija na engleskom više nego što u celoj zemlji
ima ljudi koji govore engleski.“ Upraviteljica se okrenula od
prozora i pratila je njegov pogled. „Poljske Biblije, češke
Biblije, italijanske Biblije, francuske Biblije, švedske Biblije.
Mislim da su neke od vaše dece koja nedeljom dolaze na
veronauku. Nama trebaju lekovi i hrana. Ali dobijamo
Biblije.“ Upraviteljica se nasmešila. „Uvek se zapitam da li
dobri ljudi koji nam šalju Biblije zaista misle da se paraziti i
glad mogu izlečiti Svetim pismom? Naši pacijenti su
nepismeni.“
„Postiđen sam“, reče Heris.
„Ne, ne, nemojte, molim vas! Ljudi ovde vole Biblije. To je
najdragoceniji predmet koji jedna porodica može
posedovati. Znate li šta je car Menelik, koji je vladao pre
Hajla Selasija, učinio kad se razboleo? Jeo je stranice Biblije.
Ne verujem da mu je to pomoglo. Ovo je zemlja u kojoj se
hartija – vorketu – veoma ceni. Znate li da je sirotinji za
venčanje dovoljno da se zapišu dva imena na parčetu
papira? A za razvod je potrebno samo da se taj papir
pocepa. Sveštenici vam daju papirne ceduljice sa zapisanim
stihovima. Hartija se stalno iznova previja, sve dok ne
postane sićušan kvadrat, koji se onda uvije u kožu i nosi oko
vrata.
Rado sam im davala Biblije. Međutim, ministar unutrašnjih
poslova je to smatrao preobraćivanjem. ’Kako to može biti
preobraćivanje kad niko ne ume da čita? Osim toga, to je
vera ista kao vaša’, rekla sam. Ali ministar se nije složio. I
tako se sad Biblije gomilaju, gospodine Herise. Množe se u
šupi kao zečevi. Prepunile su skladište i sad pune moju
kancelariju. Upotrebljavamo ih da podupremo police za
knjige. Ili da obložimo hartijom zidove čika koliba. Za sve i
svašta, uistinu!“
Zaputila se zatim ka vratima i pozvala ga da pođe za njom
napolje. „Hajde da prošetamo“, rekla je. „Gledajte“, kazala
je Upraviteljica kad su izašli u hodnik, pokazujući na natpis
iznad vrata: operaciona sala br. 1. Prostorija je bila skladište,
krcata Biblijama. Zatim je bez reči pokazala na drugu
prostoriju, s druge strane hodnika, koja je, Heris je to jasno
video, bila ostava za metle, krpe i kofe. Nad njom je stajao
natpis: operaciona sala broj 2. „Imamo samo jednu
operacionu salu. Zovemo je operaciona sala broj tri. Sudite o
meni koliko god hoćete strogo, gospodine Herise, ali
uzimam u Božje ime ono što mi se daje kako bih služila ovim
ljudima. A ako donatori insistiraju na tome da daju
operacionu salu čuvenom Tomasu Stounu – dok su meni
potrebni kateteri, špricevi, penicilin i novac za boce s
kiseonikom, kako bih snabdela i onu jednu salu za operacije
– onda im ja ovako dam operacionu salu.“
Na stepeništu dnevne ambulante Misinga, bogumila je bila u
punom cvatu skrivajući potporne stubove, te se činilo da
nadstrešnica lebdi, pričvršćena za zgradu samo s jedne
strane.
Pored njih je žurno promakao neki muškarac, umotan u
debeli beli ogrtač preko dronjavog vojnog šinjela. Isticao se
belim turbanom i teralicom za muve ukrašenom
majmunskom grivom u ruci.
„To vam je, glavom i bradom, Gebru o kome smo govorili“,
kaza Upraviteljica, a Gebru se, spazivši ih, zaustavio i počeo
duboko klanjati. „Sluga Božji. I čuvar. I... jedan od nas
ožalošćenih.“
Herisa je iznenadilo što je Gebru mlad. U jednom od svojih
pisama, Upraviteljica je pisala o jednoj devojčici iz Harara,
staroj dvanaest ili trinaest godina, koju su doneli na umoru i
kojoj je između nogu visila pupčana vrpca. Porodila se
nekoliko dana pre toga, ali nije izbacila posteljicu. Porodica
je dva dana putovala autobusom i zapregom koju su vukle
mazge, kako bi stigli do Misinga. A kad se Gebru, pun
samilosti, popeo na kola da snese devojku, ona je vrisnula.
Gebru, instrument Božji, sasvim nehotično je nagazio na kraj
pupčane vrpce i oslobodio placentu. Devojče je bilo spaseno
i pre no što je prešlo prag ambulante za hitne slučajeve.
Heris je zadrhtao u košulji kratkih rukava, a očne jabučice su
mu poigravale dok je prstima cimao okovratnik i nameštao
tropski šlem, koji je Upraviteljica tek sada primetila.
Provela ga je kroz dečje odeljenje, koje se sastojalo samo od
jedne sobe okrečene u boju lavande, s decom na visokim
gvozdenim krevetima. Majke su logorovale na podu uz
krevete. Čim su ugledale Upraviteljicu, poskakale su i počele
se klanjati. „Ono dete tamo ima tetanus i umreće. Ovo ovde
ima meningitis i, ako preživi, verovatno će ostati gluvo ili
slepo. A njegova majka...“ – to je rekla s toplinom obgrlivši
ženu nalik beskućnici – „time što dan i noć boravi u Misingu
zanemaruje troje ostale svoje dece. Gospode, dešavalo nam
se da deca koja su tako ostala kod kuće padnu u bunar, da
ih proburazi bik, ili čak da ih otmu dok je majka ovde.
Ljudski je kazati joj da ide kući, da odnese dete kući.“
„Zašto je, onda, ovde?“
„Pogledajte kako je anemična! Hranimo je. Dajemo joj
detetove porcije, sledovanje koje ono ne može da pojede, i
još porciju za nju. Uz to joj dajemo po jedno jaje dnevno,
injekcije gvožđa i lekove protiv parazita. Za nekoliko dana,
obezbedićemo joj autobusku kartu i poslaćemo je kući s
detetom, ako ono preživi. Bar će biti zdravija, sposobnija da
se stara o drugoj deci... Ovo dete čeka na operaciju...“
Izlaganje je nastavila na muškom odeljenju, u dugačkoj i
uskoj prostoriji s četrdesetoricom pacijenata. Pacijenti koji su
za to imali snage trudili su se da se pridignu u sedeći položaj
kako bi ih pozdravili. Jedan čovek je bio u komi, otvorenih
usta i očiju koje ne vide. Drugi je sedeo nagnut napred,
naslonjen na naročiti jastuk, strašno se mučeći da diše.
Dvojica su, jedan pored drugog, imali natečene stomake,
velike kao trudničke pred porođaj.
„Reumatsko oštećenje srčanog zaliska, ništa ne možemo da
učinimo... a ova dvojica imaju cirozu“, objasnila je
Upraviteljica.
Herisa je pogodilo saznanje koliko je malo potrebno da se
čovek prehrani i održi u životu. Golema kriška hleba u
obijenom lavorčiću i džinovska ulubljena limena šolja
zaslađenog čaja – to je bio i doručak i ručak. Veoma često,
koliko je mogao da vidi, time su se gostili i članovi porodice
koji su čučali kraj kreveta.
Kad su izašli iz sobe, Upraviteljica se zaustavila da dođe do
daha. „Znate li da u ovom trenutku imamo novca za tri
dana, i to je sve? Ima noći kad odlazeći na spavanje nemam
pojma kako ćemo otvoriti ujutru.“
„Šta onda radite?“, upita Heris, ali odmah shvati da zna
odgovor.
Upraviteljica se osmehnula, a oči su joj gotovo nestale ispod
podignutih obraza, usled čega je poprimila detinji izraz.
„Tako je, gospodine Herise. Molim se. A onda uzmem novac
iz fonda za izgradnju ili bilo kog drugog. Gospod zna za moje
teškoće, ili bar tako samoj sebi govorim. Mora da odobrava
transfer. Mi se ovde ne borimo protiv bezbožnosti – ovo je
najpobožnija zemlja na svetu. Ne borimo se čak ni protiv
bolesti. Već protiv siromaštva. Novac za hranu, lekove... to
pomaže. Kad ne možemo da izlečimo ili da spasemo život,
naši pacijenti se bar osećaju zbrinuto. To bi trebalo da bude
osnovno ljudsko pravo.“
Herisove brige u vezi sa upravnim odborom potpuno behu
iščezle.
„Priznaću vam, gospodine Herise, da se, što sam starija, sve
manje molim za oproštaj. Molim se za novac da, radeći ovaj
posao, Njemu služim.“ Uzela ga je za ruku i držala je u
obema svojima. „Znate li, dragi čoveče, da ste, u
najmračnijim trenucima, često vi bili odgovor na moje
molitve?“
Upraviteljica je osetila da je dovoljno rekla. Bila je to kocka.
Ona na sto nije imala da stavi ništa sem istine.
 GLAVA15

Vijugavost guje
Novorođenčad su Gošu izgledala nestvarno, samo nosevi i
zbrčkana koža, kao da ih je neko posadio u Heminoj kući pa
je eksperiment pošao naopako. Goš je pokušao da se oglasi
prikladnim zvucima i da deluje zainteresovano, ali je shvatio
da negoduje zbog toga što je sva pažnja posvećena njima.
Prošlo je pet dana od smrti sestre Meri Džozef Prajs. Svratio
je predveče do Heme, pre no što će krenuti da traži Stouna.
Tamo je zatekao i svoju Almaz, koja se potpuno odomaćila i,
zaneta negom beba, gotovo da nije ni primetila njegovo
prisustvo. Poslednjih nekoliko dana bio je primoran da sâm
sebi kuva kafu i da sâm greje vodu za kupanje. Tu su bile i
Upraviteljica, sestra Askval, Rozina i još nekoliko učenica –
obletale su oko novorođenčadi. Pošto nije imala čime da se
zanima otkad je Stoun otišao, i Rozina se preselila kod
Heme. Niko nije primetio kad je izašao.
Goš se najpre odvezao do hotela Gion i Ras, a onda u
policijsku stanicu, gde je potražio jednog narednika kog je
poznavao. Ovaj nije imao nikakvih vesti za njega. Zatim se
provozao Pjacom, s jednog kraja na drugi, da bi, posle piva u
Sent Džordžu, zaključio kako je vreme da pođe kući. Njegovi
planovi da ode su se učvrstili. Imao je avionsku kartu do
Rima, i posle do Čikaga, a trebalo je da krene za četiri
nedelje. Do tada će se stvari u Misingu možda srediti. Nije
mogao da zamisli da ostane, ne sad kad je Stoun otišao, a
sestra umrla. Ali tek će morati da skupi hrabrosti i da to
saopšti Upraviteljici, pa Almaz – pa Hemi.
Bilo se već smrklo kad je uterao kola u garažu. Ugledao je
Almaz kako čuči pored zadnjeg zida, zbog hladnoće tako
umotana da su joj se oči jedva videle. Čekala ga je kao i one
noći kad je sestra Meri Džozef Prajs umrla.
„O, bože. Šta je sad?“
Prišla je suvozačkim vratima, otvorila ih i ušla.
„Je l’ Stoun?“, reče on. „Šta se desilo?“
„Gde ste bili? Ne, nije Stoun. Jedna beba je prestala da diše.
Hajdemo u bungalov doktorke Heme.“
Na plavoj svetlosti noćne lampe Hemina spavaća soba
delovala je nestvarno, kao neka scena iz filma. Hema je bila
u spavaćici, a puštena kosa joj je padala po ramenima. S
mukom je skrenuo pogled.
Dva novorođenčeta su bila na krevetu, sklopljenih očiju i
spokojnih lica dok su im se grudi ravnomerno podizale i
spuštale.
Okrenuvši se ka Hemi, video je da se sva trese i da joj usne
podrhtavaju. Ispružio je ruke s dlanovima okrenutim nagore,
pitajući šta se dogodilo. Odgovorila je tako što mu je
poletela u zagrljaj.
Privio ju je uza se.
Tokom svih onih godina koliko ju je poznavao, viđao ju je
srećnu, ljutu, tužnu, čak potištenu, ali ispod toga uvek
svadljivu. Nikad je nije video uplašenu; činilo se kao da je
postala druga osoba.
Pokušao je da je povede iz sobe, ruku i dalje obavijenih oko
njenih ramena, ali ona se oduprla. „Ne“, prošaptala je. „Ne
možemo da izađemo.“
„Šta se dešava?“
„Slučajno sam ponovo došla da ih obiđem odmah pošto sam
ih stavila u krevet. Videla sam da Marion diše ravnomerno.
Ali Šiva...“ Zajecala je pokazujući u pravcu deteta sa
zavojem na glavi. „Videla sam da mu se stomačić podiže i da
mu se spušta kad je izdahnuo vazduh... i onda ništa. Samo
sam gledala. ’Hemo, uobražavaš’, rekla sam samoj sebi. Ali
videla sam kako postaje modar, čak i po ovom svetlu,
naročito u poređenju s Marionovom bojom. Dodirnula sam
ga, a ruke su mu se naglo raširile, kao da pada, i duboko je
udahnuo. Obavio je prstiće oko moga prsta. Kao da kaže: Ne
ostavljaj me. I ponovo je disao. O, mili moj Šiva. Da nisam
stajala tamo... sad ga više ne bi bilo.“
S rukama na grudima, zarila je lice u šake i zajecala. Goš ju
je grlio, dok mu je suzama kvasila košulju. Nije znao šta da
kaže. Nadao se da nije namirisala pivo. Nakon jednog
trenutka se povukla i stajali su tako, držeći se za ruke, dok je
Almaz iza njih piljila u Šivu.
Zašto je Hema na sebe uzela da deci dâ imena? To mu se
činilo preuranjeno. Nije mogao da natera sebe da izgovori ta
imena. Može li se o tome raspravljati? Šta ako se pojavi
Tomas Stoun? I zašto je nazvala dete kaluđerice i Engleza
imenom hinduističkog boga? I zašto je drugog blizanca,
takođe dečaka, nazvala Marion? To je zacelo privremeno,
dok Stoun ne dođe k sebi, ili dok stvari ne sredi britanska
ambasada ili već neko drugi. Hema se ponaša kao da su
deca njena.
„Da li se to desilo više nego jednom?“, upitao je.
„Da! Još jedanput. Otprilike pola sata kasnije. Baš kad sam
htela da se okrenem i odem. Udahnuo je... i stao. Sačekala
sam. Sigurno će udahnuti. Čekala sam koliko sam mogla da
izdržim. Kad sam ga dotakla, počeo je da diše, kao da je
čekao na taj mali podstrek, kao da je bio zaboravio kako se
to radi. Stojim ovde već tri sata, plašim se da odem i u
toalet. Ni u kog drugog nisam imala poverenja da ostane i
pazi, a ne bih mogla ni da im sasvim objasnim... Hvala bogu
što je Almaz ostala da mi pomogne preko noći, pa sam
mogla da je pošaljem po tebe“, reče Hema.
„Idi slobodno“, reče on. „Ja ću ih paziti.“
Vratila se odmah. „Šta misliš?“, rekla je naslanjajući se na
njegovu ruku dok je tapkala oči maramicom. „Zar ne bi
trebalo da im poslušaš pluća? Nije ni kašljao niti je teško
disao.“
S prstom na bradi i škiljeći, Goš je ćutao i proučavao dete.
Posle duže pauze rekao je: „Detaljno ću ga pregledati kad se
probudi. Ali mislim da znam šta mu je.“
Srce mu se istopilo od njenog pogleda. To nije bila ona Hema
koja je sumnjičavo reagovala na sve što on kaže. „Zapravo,
siguran sam. Apnea nedonoščeta. To je detaljno opisano.
Vidiš, mozak mu je još nerazvijen, pa samim tim i
respiratorni centar, koji je zapravo okidač svakog udaha.
Povremeno ’zaboravi’ da diše.“
„Jesi li siguran da nije nešto drugo?“ Nije ga izazivala; kao i
svaka druga majka, htela je da je doktor uveri.
Klimnuo je glavom, „Siguran sam. Imala si sreće. Apnea je
obično fatalna pre nego što je uočiš.“
„Ne govori to. O, bože. Šta da radimo, Goše?“
Hteo je da joj kaže da se tu ništa ne može učiniti. Baš ništa.
Ako dete bude imalo sreće, razviće se i prerasti apneu za
nekoliko nedelja. Jedino što se moglo preduzeti bilo je da
stave ovu nedonoščad u aparate koji će disati umesto njih
sve dok im se pluća dovoljno ne razviju. Čak se i u Engleskoj
i u Americi to retko radilo. A u Misingu nije dolazilo u obzir.
Čekala je njegovu izjavu. I sama je prestala da diše.
„Evo šta ćemo“, kaza on, i ona ponovo udahnu. Sad je
izmišljao. Nije znao hoće li njegov plan upaliti. Ali je znao da
nema srca da joj kaže kako se tu ne može učiniti ništa.
„Donesi mi stolicu. Jednu od onih iz dnevne sobe. I daj mi
neku tvoju grivnu za nogu. I jedna klešta. I malo konca ili
kanapa. I tablu za hartiju za beleženje ili svesku ako imaš. I
kaži Almaz da skuva kafu. Što jaču i što više, i neka napuni
termos.“
Ova nova Hema, pomajka blizanaca, odmah je ustala da
ispuni što je rekao, ne pitajući ni zašto ni kako. Posmatrao ju
je kako odlazi korakom plesačice.
„Da sam znao da si toliko voljna, zatražio bih konjak i
masažu stopala“, promrmljao je za sebe. „A ako ovo ne
upali, bar su mi koferi spakovani.“
Goš je sedeo na stolici i pijuckao kafu, sa uzicom
obmotanom oko prsta, u utihloj kući. Bilo je dva sata posle
ponoći. Drugi kraj uzice bio je vezan za jednu od Heminih
grivni, koju je presekao napola i obavio oko Šivinog stopala.
Sićušni srebrni zvončići sa grivne proizvodili su umilan zvuk
nalik cimbalu kad god bi se stopalo pomerilo.
Svoj ručni sat zakopčao je oko naslona za ruke. Na prvoj
stranici vežbanke nacrtao je vertikalne kolone za upisivanje
vremena i datuma. Šiva se promeškoljio u snu; zvončići su
zvučali utešno. Maločas su nahranili blizance, dodavši kap
kafe u Šivinu bočicu. To se Goš nadao da će kofein,
stimulans i iritant nervnog sistema, održati budnim
respiratorni centar u mozgu. Od toga je novorođenče
očigledno postalo nemirnije od svog identičnog blizanca.
Hema je spavala na sofi u suprotnom uglu dnevne sobe,
koja se nalazila odmah iza spavaće. Podna lampa s
abažurom, koju su preneli u Heminu spavaću sobu, pružala
mu je dovoljno svetla da vidi stranicu.
Goš je proučavao zidove. Mala devojčica s kikama, u
polusariju, stajala je između dvoje odraslih. Uramljena slika
premijera Džavaharlala Nehrua, lepog i zamišljenog, s
prstom na obrazu, bila je okačena naspram Gošove stolice.
Zamišljao je Heminu sobu kao urednu prostoriju u kojoj je
sve na svom mestu. Umesto toga, odeća je bila nagomilana
na stranicama kreveta, kofer je ležao otvoren na podu, još
odeće bilo je nagomilano u jednom uglu, a na stolici se
nalazila gomila knjiga i novina. A odmah pored vrata zapazio
je sanduk veličine noćnog ormarića. Učinila je to, pomislio je
nagnuvši se bliže da pročita natpis na kutiji. Grundig, ni
manje ni više. Najbolje na tržištu. Njegovi gramofon i radio
su otkazali pre nekoliko meseci.
Povremeno bi pogledao dete kako bi se uverio da mu se
grudi dižu. Nakon otprilike pola sata, zevnuo je, pogledao na
časovnik i zaprepastio se kad je video da je prošlo samo
sedam minuta. Bože, ala će ovo biti teško, pomislio je.
Dovršio je šolju kafe i sipao drugu.
Ustao je i počeo da kruži po sobi. Na jednoj polici našao je
komplet knjiga. Zlatotiskom je bilo odštampano: Veliki
svetski klasici. Uzeo je jedan tom i seo. Knjiga je imala
divan, kožni povez i zlatne rubove stranica, koje su izgledale
kao da nikad nisu otvarane.
U četiri ujutru otišao je da probudi Hemu. Usnula, izgledala
je kao devojčica, s obema rukama sklopljenim pod jednim
obrazom. Blago ju je prodrmao i ona je otvorila oči, ugledala
ga i osmehnula se. Pružio joj je šolju kafe.
„Na mene je red?“ Klimnuo je. Sela je u krevetu. „Je l’
prestajao da diše?“
„Dvaput. Nema nikakve sumnje.“
„Bože. O, bože. Znači ne izmišljam, zar ne? Baš smo imali
sreće što sam videla kad se desilo prvi put.“
„Popij ovo, a onda se umij i dođi u spavaću sobu.“
Kad je došla, dao joj je uzicu prikačenu za grivnu, svesku i
olovku. „Radi šta bilo, samo nemoj da ležeš na krevet.
Ostani na stolici. Jedino tako ćeš ostati budna. Ja sam čitao,
to stvarno pomaže. Pogledam ga na kraju svake stranice.
Ako čujem zvonca, ne podižem pogled već nastavljam da
čitam. Kad je prestao da diše, cimnuo sam uzicu i odmah je
počeo. Mališa samo zaboravlja da udahne.“
„A zašto bi i pamtio? Jadna beba.“
Hema se nije čestito ni smestila na stolicu kad je začula
neobičnu buku. Trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati da
to Goš hrče. Na prstima se prišunjala sofi na kojoj je ležao,
mrtav za ovaj svet, kao neki veliki plišani meda. Pokrila ga je
ćebetom koje je skliznulo na pod i vratila se da bdi. Hrkanje
ju je tešilo. Kazivalo joj je da nije sama. Podigla je knjigu koju
je Goš čitao.
Taj komplet knjiga otkupila je od jednog službenika britanske
ambasade koji se vraćao kući. Postidela se što nije pročitala
nijednu. Goš je stavio obeleživač na devedeset drugu
stranicu. Zar je stvarno dotle stigao? Okrenula je prvu:
Svako kome je stalo da sazna istoriju čoveka, i kako se ta
tajanstvena mešavina ponaša u raznim eksperimentima
Vremena, barem nakratko je premišljao o životu Svete
Tereze i smešio se nežno na pomisao o maloj devojčici koja
je, držeći svog još manjeg brata za ruku, pošla da traži
mučeništvo u zemlji mavarskoj.
Pročitala je ovu uvodnu rečenicu tri puta pre nego što je
shvatila o čemu bi tu moglo biti reči. Pogledala je naslov
knjige. Midlmarč. Zar pisac nije mogao biti malo jasniji?
Nastavila je da čita, samo zato što je to Gošu pošlo za
rukom. Malo-pomalo, unela se u priču.
Sutradan ujutru, dok je bio u viziti, Goš se pitao da li je
pukovnik uspeo da se bezbedno vrati u svoj garnizon u
Gondaru. Da je pukovnik uhapšen i obešen, da li bi vesti o
tome ikada doprle do Misinga? Etiopski glasnik nikada nije
pisao o ovim izdajama, kao da je izdajnički izveštavati o
izdaji.
Pošto je obišao pacijente, Goš je iz jedne šupe iza
Upraviteljičinog bungalova iskopao inkubator. Goš je u
praksi bio i pedijatar klinike Mising. Prvih godina je nabavio
inkubator za prevremeno rođene bebe. Nakon što je švedska
vlada otvorila pedijatrijsku bolnicu u Adis Abebi, Mising je
svu prevremeno rođenu decu slao tamo pa su sklonili
inkubator.
Uprkos tome što je konstrukcija, zastakljena sa sve četiri
strane i s limenom osnovom, bila lako lomljiva, inkubator je
ostao netaknut. Dao ga je Gebruu da ga ispere vodom iz
baštenskog creva, očisti od muva, ostavi na suncu nekoliko
sati i potom ponovo ispere vrućom vodom. Goš ga je
izbrisao alkoholom pre nego što ga je postavio u Heminu
dnevnu sobu. Zatim se odmakao korak nazad, da mu se divi,
a Almaz je triput obišla oko aparata ispuštajući zvuke pu-pu,
zastajući nakratko da zaista pljune. „Protiv urokljivog oka“,
objasnila je na amharskom, brišući usne nadlanicom.
„Podseti me da te nikad ne pozovem u operacionu salu“,
reče Goš na engleskom. „Hemo?“, reče zatim, nadajući se
da će ona pretegnuti. „Antisepsa? Lister? Paster? Zar više
nisi vernica?“
„Zaboravljaš da sam porodilja, čoveče“, kaza ona. „Zaštita
od zlih duhova je mnogo važnija.“
Blizanci su ležali jedan do drugoga, umotani kao larve, u
istom inkubatoru, s kapicama koje su otkrivale samo njihova
lica novorođenčadi. Ma koliko ih Hema razmakla, kad bi se
vratila, zatekla bi ih u položaju slova V, glavom uz glavu,
licem u lice, baš kao što su ležali i u utrobi.
Nekih noći, dok je dežurao kraj usnule dece, iscrpljen, boreći
se da ne zaspi, razgovarao je sa samim sobom. „Zašto si
ovde? Da li bi i ona za tebe to učinila?“ Od starog
nezadovoljstva bi mu se stegle vilice. „Budalo glupa,
dozvoljavaš sebi da ponovo podlegneš njenim čarima?“
Zašto nije imao dovoljno snage volje da kaže ono što se
mora reći?
Kazao je sebi da će otići čim ovo dete, Šiva, prevaziđe
problem s disanjem. Znajući Hemu, bio je uveren da će se
sve vratiti na staro kad joj on više ne bude potreban. Od
Herisove posete više nije bilo jasno hoće li hjustonski
baptisti nastaviti da ih pomažu. Upraviteljica ništa nije rekla.
Za dve nedelje, koliko su Hema i on bdeli nad Šivom, imali
su pomoćnike danju, ali noć je bila samo njihova. Midlmarč
su završili za nedelju dana, što im je pružilo priliku da
opširno raspravljaju. Goš je potom odabrao Zolinu trilogiju
Tri grada: Pariz, u koju su se uneli oboje. Šivini zastoji u
disanju su se smanjili sa više od dvadeset dnevno na samo
dva, a onda i prestali. Dežurstva su produžili i na treću
nedelju, samo da bi bili sasvim sigurni.
Hemina sofa bila je premala za čoveka Gošovih proporcija i,
videvši ga kako leži zgrčen, osećala je zahvalnost prema
njemu, svesna koliko se žrtvuje. Iznenadilo bi je da je znala
koliko on zapravo uživa u tome da zauzme mesto na kom je
ona ležala i pokrije se ćebetom koje je još mirisalo na njene
snove. Zvon Šivinih praporaca bi mu ulazio u san i jedne
noći je sanjao kako Hema pleše za njega. Gola. Bilo je tako
upečatljivo, tako stvarno da je već sledećeg jutra požurio u
Kukovu putnu agenciju, sačekao da otvore i otkazao
rezervaciju za Ameriku. Učinio je to čak pre no što je i kafu
popio – pre nego što je mogao da se predomisli.
Upraviteljica se sve više povijala u leđima, a lice joj je
postajalo sve izmučenije posle smrti sestre Meri Džozef
Prajs. Večeri je provodila kod Heme – svi su ih tamo provodili
– ali nije se bunila kad bi je Goš i Hema oko osam poslali
nazad u njen stan, u pratnji Kučulu. Ta kuja je postala
Upraviteljičin zaštitnik, a pošto su druga dva bezimena psa
često išla za njom, Upraviteljica je imala čitavu pratnju.
Dve nedelje pošto su pokopali sestru, Gebru je ugledao
bosonogog kulija s desnom rukom, ispravljenom u laktu, u
gipsu. A što je još gore, čovek je bio do te mere pospan da
je posrtao i bio u opasnosti da razbije glavu, da ne
pominjemo drugu ruku. Gebru se osećao strašno jer je
upravo on poslao kulija u rusku bolnicu kad se ovaj pojavio
sa slomljenom rukom. Ruski doktori su voleli da daju
barbiturate bez obzira na to šta te muči, a pošto njihovi
pacijenti obožavaju igle, niko nije izašao iz ruske bolnice a
da nije primio sedative. Budući godinama u Misingu, Gebru
je znao da se slomljena podlaktica mora staviti u gips u
neutralnom i funkcionalnom položaju, s laktom savijenim
pod uglom od devedeset stepeni i podlakticom na sredini
između pronacije i supinacije, iako mu nije bio poznat
nijedan od ovih termina. Otpratio je nesigurnog kulija u
ambulantu za hitne slučajeve, gde su mu pomoćnici, pošto
ga je Goš snimio na rendgenu, ponovo stavili gips. U tom
trenutku je, iako niko od njih to nije shvatio, bolnica Mising
zvanično ponovo počela da radi.
Hema je odbila da ostavi decu. Izjavila je kako više nije lekar
nego majka. A spadala je u one majke koje strepe za svoju
decu, vole da budu s njima i nerado se od njih rastaju. Dve
mamitus – Stounova Rozina i Gošova Almaz – na smenu su
spavale na madracu u kuhinji, spremne da priskoče u
pomoć.
Kako je Stoun nestao, možda i mrtav, a Hema postala majka
s punim radnim vremenom, kad su se bolničke kapije
otvorile, sav teret je pao na Gošova pleća. Upraviteljica je
angažovala Bakelija da pre podne vodi ambulantu za
dnevne pacijente, koji su zapravo bili najbrojniji u Misingu.
To je Gošu dalo slobodu da operiše kad god je mogao, i da
se usredsredi na pacijente primljene u bolnicu.
Šest nedelja posle smrti sestre Meri Džozef Prajs, na kolima
koja su vukli magarci, stigao je nadgrobni spomenik. Hema i
Goš su otišli na polaganje. Kamenorezac je na ploču uklesao
koptski krst. Ispod toga su bila slova što ih je prepisao sa
cedulje koju mu je dala Upraviteljica:
ΣIΣTER MAΡΨ JOΣEΠH PRAIΣE
BOΡN 1928, ΔIEΔ 1954
ΣAFE IN AΡMΣ OF JEΣUΣ*
Stigla je i Upraviteljica, zadihana i uzbuđena. I tako su njih
troje stajali i proučavali neobični natpis. Kamenorezac ih je
pogledao očekujući pohvalu. Upraviteljica je razdraženo
uzdahnula.
„Ne verujem da se sad išta više može učiniti“, rekla je i
klimnula mu glavom. Ovaj je pokupio svoje ćuskije i vreće
od jute, i otišao vodeći životinje.
„Nešto sam razmišljala“, reče Hema promuklim glasom. „Tu
bi trebalo da piše: Umrla u rukama hirurga, a sad bezbedna
u rukama Isusa.“
„Hemo!“, pobuni se Upraviteljica. „Pazi šta govoriš!“
„Ne, stvarno“, nastavi Hema. „Greške bogataša prekriva
novac, a greške hirurga prekriva zemlja.“
„Sestra Meri Džozef Prajs je prekrivena tlom zemlje u koju je
došla i koju je zavolela“, reče Upraviteljica, nadajući se da
će time okončati ovaj razgovor.
„A tu ju je smestio hirurg“, dodade Hema, koja je uvek
morala da ima poslednju reč.
„Koji je sad iz te zemlje otišao“, na to će Upraviteljica.
Okrenuli su se da je pogledaju, otvorenih usta.
Upraviteljica pomirljivo reče: „Zvali su me telefonom iz
britanske ambasade. Zato sam i zakasnila. Koliko sam
shvatila, Stoun je prešao granicu s Kenijom i otišao u
Najrobi, ne pitajte me kako. U lošem je stanju. Piće,
pretpostavljam. Taj čovek je poludeo.“
„Nije povređen ili nešto slično?“, upita Goš.
„Znam jedino da je u jednom komadu. Upravo sam obavila
međunarodni razgovor s gospodinom Ilajhuom Herisom. Da,
umešala sam Herisa. Oni u Keniji imaju veliku misiju. Heris
misli da će Stoun, kad se otrezni, moći tamo da radi. Ili, ako
to ne bude želeo, Eli može urediti da ide u Ameriku.“
„A njegove stvari i njegove knjige?“, reče Goš. „Treba li da
mu ih pošaljemo?“
„Pretpostavljam da će nam pisati kad se smesti“, odvrati
Upraviteljica.
Te vesti su Hemu istovremeno naljutile i obradovale. To je
značilo da je Stoun napustio decu i da se odrekao svih svojih
prava na njih. Doduše, volela bi da je potpisao dokument
kojim ih se odriče. Još se osećala nesigurno. Čovek koji je
napravio karijeru u Misingu, čija je ljubav sahranjena u
Misingu i čiju decu podižu u Misingu, neće biti tek tako u
stanju da prekine svaku vezu s Misingom. „Vijugava guja
ipak je dovoljno prava da šmugne u zmijsku rupu“, kaza
Hema.
„On nije guja“, oštro odvrati Goš suprotstavljajući joj se. Ona
se toliko zapanjila da je ostala bez reči. „On je moj prijatelj“,
nastavi on takvim tonom da se niko nije usudio da mu
protivreči. „Ne zaboravimo kakvog smo dragocenog kolegu
u njemu imali sve ove godine, kako je sjajno služio u
Misingu, koliko je života spasao. On nije guja.“ Okrenuo se
na peti i udaljio.
Gošove reči su probudile Heminu savest. Nije smela
pretpostaviti da on oseća isto što i ona. Nije smela to
pretpostaviti ako joj je stalo do njega. Goš je svoj čovek,
oduvek je takav.
Zureći za Gošom, koji se udaljavao, uplašila se. Nikad nije
naročito brinula za Gošova osećanja, ali sada, na groblju,
osećala se kao mlada devojka koja je na bunaru srela
zgodnog neznanca – što je prilika koja se ukazuje jednom u
životu – ali je sve upropastila rekavši nešto pogrešno.
 GLAVA16

Nevesta na godinu dana

Krava muzara bila je Hemina ludorija, ali čim joj je prvi
zalogaj pavlake kliznuo niz grlo, više nije bilo povratka, čak
ni kad je Goš izneo sve razloge protiv držanja krave.
„Šališ li se, Hemo? Ne možeš davati kravlje mleko
novorođenčetu!“
„Ko kaže?“, odvratila je ona, ali ne naročito ubeđeno.
„Ja kažem“, na to će on. „Osim toga, već nedeljama su na
mleku za odojčad i lepo napreduju. I tako će i ostati.“
Posle njegovih oštrih reči na sestrinom grobu, obuzelo ju je
strašno predosećanje da će otići iz Misinga, ali narednih
dana joj je ostao veran, i dalje spavajući na njenoj sofi.
Pribran, metodičan pristup Šivinom problemu bio je strana
njegove ličnosti koju nije poznavala odranije. Na zid pored
vrata zalepio je papir s grafikonom slabljenja i prestanka
onih užasnih napada apnee. Hema nikada ne bi imala
hrabrosti da kaže ono što je on rekao jedne večeri – da su
noćna dežurstva završena.
Spavao je na sofi još od onog dana kad ga je pozvala, i sad
više nije želela da ode – postala je zavisna od zvuka
njegovog hrkanja. Ali povremeno, po starom običaju, nije
odolela da se s njim ne raspravlja. Ona je to smatrala vidom
svoje naklonosti.
Nisu skinuli grivnu sa Šivine noge iako mu više nije bila
potrebna. Taj zvuk je postao deo Šive i ukloniti ga bilo je isto
što i oduzeti mu glas.
Rano ujutru bi kameno zvono najavilo povorku krave, teleta i
Asrata, mlekadžije, na prilaznom putu ka bolnici. Medenica
je zvučala usaglašeno sa Šivinim praporcima. Asrat je
skuplje naplaćivao jer dovodi fabriku mleka kući, ali pod
budnim okom Rozine ili Almaz nije bilo nikakve mogućnosti
da mleko razredi vodom.
Dok Hema ne ustane, kuća je sva već bila prožeta mirisom
kuvanog mleka. Počela je da dodaje sve više mleka u
jutarnju kafu. Čim bi začula zvuk medenice, na usta bi joj
pošla voda, kao da je jedna od životinja profesora Pavlova.
Jutarnja kafa se povećala na dve velike šolje, a tokom dana
bi popila još dve čaše, više mleka nego kafe, naslađujući se
puterastim ukusom što joj je ostajao na jeziku. Za razliku od
bivoljeg mleka koje je pila u detinjstvu, ovo mleko je bilo
mnogo ukusnije zbog planinske trave koju je krava pasla.
Kad joj je Asrat – za čiju je volovsku staloženost Hema
mislila da potiče od toga što preko noći u svoju kolibu uvodi
krave – jednoga jutra rekao: „Kad bi gospođa samo mogla
da nabavi kukuruz za kravu, mleko bi bilo tako gusto da
kašičica stoji uspravno u njemu“, ni časa nije oklevala.
Ubrzo se pojavio kuli s deset džakova na ručnim kolicima, na
kojima je bilo odštampano Rokfelerova fondacija i Nije za
slobodnu prodaju. „Najbolja investicija koju sam ikada
napravila“, rekla je Hema nekoliko dana kasnije, oblizujući
se kao učenica. „Kukuruz je ono pravo.“
„Ne bi se baš moglo reći da je ovaj eksperiment pod
kontrolom, s obzirom na to koliko si platila kukuruz“, rekao
je Goš.
Asrat je privezao životinje iza kuhinje, tele malo poizdalje,
da ne može da dohvati majčino vime, dok je on preostalo
mleko raznosio po drugim kućama. Krava i tele su se
dozivali blagim i zadovoljnim zvucima. Hema se setila
majčinih reči: „Krava u svom telu nosi čitav univerzum –
Bramu u rogovima, Agnija na čelu, Indru u glavi...“
Zvuci kojima je tele dozivalo majku nisu bili ništa u
poređenju s plačem njenih blizanaca, ali je osećanje bilo
potpuno isto. Tokom svih godina koliko se bavila
akušerstvom, Hema nikad nije mnogo razmišljala o plaču
novorođenčeta, nikad nije zastala da razmotri frekvenciju
kojom bebin jezik i usne trepere kao trščana svirala. Bio je to
do te mere bespomoćan i nametljiv zvuk, ali je dosad bio
važan samo zbog toga što je označavao da je porođaj uspeo
i da se dete rodilo živo. Znak za uzbunu bio je samo ako bi
taj plač izostao. Ali sada, kad plaču njena novorođenčad
Šiva i Marion, njoj se taj zvuk razlikovao od svega na svetu.
Izvukao bi je iz katakombi sna i u grlu probudio utešni glas
dok bi žurila ka inkubatoru. Bio je to lični poziv – njene bebe
je traže!
Setila se fenomena koji je godinama doživljavala u
trenucima neposredno pre no što će zaspati: osećaja da je
neko doziva po imenu. Sad je sebi govorila da su to bili
nerođeni blizanci, da joj kažu da dolaze.
Bilo je i drugih zvukova na koje je postala osetljiva kao
novopečena majka. Pljesak mokre tkanine o kamen za
pranje. Konopac za veš, ulegnut od tereta pelena (zastava
plodnosti) i njihov lepet što poziva na uzbunu pred nalet
kiše, da Almaz i Rozina na vreme izlete napolje. Cilik bočica
što udaraju jedna o drugu u ključaloj vodi. Rozinino pevanje i
neprekidno brbljanje. Almazina lupa šerpama i loncima... ti
zvuci su bili pojanje u Heminom stanu. U kuću je, uprkos
Gošovom protivljenju došao maharaštrijanski astrolog na
proputovanju kroz istočnu Afriku. Hema mu je platila da
pročita sudbinu dece. S naočarima i nalivperom u džepu
košulje, izgledao je kao neki mladi službenik železnice. Pošto
je zabeležio tačno vreme rođenja blizanaca, tražio je i
datume rođenja roditelja. Hema je dala svoj datum rođenja,
a onda, na svoju ruku, i Gošov, dobacivši mu pogled
upozorenja. Astrolog je pogledao u tablice pa proračunima
ispunio čitav jedan dugačak tabak papira. Najzad je rekao:
„Nemoguće.“ Usplahireno je pogledao u Hemu, izbegavajući
da pogleda Goša. Zatvorio je nalivpero, sklonio papire i, pod
zaprepašćenim Heminim pogledom, krenuo ka vratima.
„Kakva god da im je sudbina“, rekao je, „uveravam vas da je
povezana s njihovim ocem.“
Goš ga je sustigao kod kapije. Astrolog je odbio novac koji
mu je ovaj ponudio. Žalosnog izraza lica, rekao je pevajućim
akcentom: „Doktor-sahibe, bojim se da vi nikako ne možete
biti otac.“ Goš se pretvarao da su ga ove vesti duboko
zabrinule. Vratio se i izvestio o tome Hemu, ali nju to nije
zabavilo ni upola koliko njega. Nju je to uplašilo, kao da je taj
čovek nekako predvideo povratak Tomasa Stouna.
Sutradan je Goš zatekao Hemu kako čuči ispred spavaće
sobe i na drvenom podu pirinčanim brašnom crta rangoli –
složenu ukrasnu šaru – svim silama se trudeći da linija bude
neprekinuta kako zli duhovi ne bi mogli da prođu. Iznad
dovratka spavaće sobe Hema je okačila masku bradatog
đavola zakrvavljenih očiju i isplaženog jezika – ne bi li odbila
urokljivo oko. To je sve postalo njen jutarnji ritual, uz muziku
suprabatama s grundiga, verzije koju peva M. S.
Subulakšmi. Sinkopirano pevanje nalik štucanju podsetilo je
Goša na žene koje su rano ujutru u Madrasu čistile dvorište
oko drveta banjana, i na dobija koji je zvonio prolazeći
biciklom. Radio-stanice su dnevno emitovanje počinjale
suprabatamom, i Goš je, još kao student, slušao reči
suprabatama sa usana pacijenata na umoru. Bilo mu je
smešno što je morao da dođe u Etiopiju da bi konačno
saznao šta je to tačno – buđenje i zazivanje boga
Venkatesvare, Višnuove inkarnacije.
Goš je zapazio da se ormar u Heminoj spavaćoj sobi
preobrazio u svetilište kojim je dominirao simbol Šive: visoki
lingam. Uz male mesingane statue Ganeša, Lakšmi i
Muruge, sad je stajala i ozbiljna, od ebanovine istesana
statua nedokučivog gospodara Venkatesvare, kao i
keramičko sveto srce deve Marije i keramički raspeti Isus
kom je krv lila iz rana od eksera. Goš se uzdržao i ništa nije
rekao.
Bez velike pompe i sasvim neočekivano, Goš je postao
hirurg bolnice Mising. Iako on nije bio Tomas Stoun, sad je
mogao da izvede nekoliko operacija abdomena (i u stomaku
mu je uvek igralo kao prvi put), da sanira rane od ubadanja
sečivom, kao i osnovne frakture, pa čak i da intubira
pacijenta. Jedna žena je u porodilištu iznenada doživela
opstrukciju disanja. Goš je dojurio i zasekao visoko na vratu
otvarajući krikotiroidnu membranu. Već samo šištanje
udahnutog vazduha bilo je dovoljna nagrada, kao i prizor
pacijentkinjinih usana, koje od pomodrelih prelaze u
ružičaste. Kasnije toga dana, pod boljim svetlom operacione
sale, izveo je svoju prvu tiroidektomiju. Operaciona sala broj
tri sad je postala poznato, ali i dalje preteće mesto. Za njega
ništa nije predstavljalo rutinu.
Onoga dana kad su blizanci napunili dva meseca, Goš je bio
usred operacije kad je u salu promolila glavu učenica i
obavestila ga da je hitno potreban Hemi. Goš je upravo bio
amputirao stopalo koje se, usled hronične infekcije,
pretvorilo u bezoblični, sluzavi patrljak. Dečak je došao sam
iz svog sela nedaleko od Aksuma, odakle se putuje po
nekoliko dana, da preklinje Goša da mu odseče bolni deo
tela. „Prikačeno mi je za telo već tri godine“, kazao je
pokazujući stopalo, bezoblično i četiri puta veće od drugog,
s jedva vidljivim prstima.
Madura stopalo bilo je česta pojava svuda gde su ljudi išli
bosi, ali je samo gradu Maduraju, u blizini Madrasa, zapala
ta čast da po njemu nazovu ovu bolest. Ne prolazi dobro
nijedno mesto po kom su nazvali neku bolest: delhijski
trbuh, bagdadska potištenost, turski hod. Madura stopalo se
javlja kad poljski radnik nagazi na veliki trn ili ekser. Njihov
način života im ne ostavlja drugog izbora do da nastave da
pešače i gljivica s vremenom zahvati čitavo stopalo,
napadne kosti, tetive i mišiće. Rešenje je samo amputacija i
ništa drugo.
Ohrabren starom hirurškom izrekom: „Svaka budala može
amputirati nogu“, Goš je odlučio da to učini. Kad bi oklevao,
bilo bi to samo zbog nastavka pomenute izreke: „ali je može
spasti samo uvežban hirurg.“ Ovde pak spasavanje noge
nije dolazilo u obzir.
Taj dečak bio je prvi Gošov pacijent koji je tapšući i pevajući
ušao u salu, radujući se operaciji. Goš je zasekao kožu iznad
gležnja, ostavljajući dovoljan komad da potom prekrije
patrljak. Povezao je krvne sudove i pretesterisao kost, te
začuo tupi udar stopala kad je palo u kantu. I baš u tome
času je učenica prenela poruku.
Goš je prekrio ranu vlažnom sterilnom gazom i otrčao kući, u
trku skidajući masku i kapu, zamišljajući najgore.
Bez daha, upao je u Heminu spavaću sobu. „Šta je?“
Hema je, u svilenom sariju, posipala pirinač po podu.
Zrnevljem je na sanskrtu ispisala imena dečaka. Šiva je bio
u njenom naručju, a Rozina je držala Mariona. Okupila je i
nekoliko Indijki, koje su ga s neodobravanjem streljale
pogledom.
„Stigla je pošta“, reče Hema. „Zaboravili smo da izvedemo
nama-karanum, Goše. Ceremoniju nadevanja imena. Trebalo
je da bude jedanaestog dana, ali se može obaviti i
šesnaestog. Mi to uopšte nismo uradili, ali mama mi piše da
će sve biti u redu i ako to učinimo čim stigne njeno pismo.“
„Zbog toga si me naterala da prekinem operaciju?“
Razbesneo se. Navrh jezika mu je bilo da kaže: kako možeš
da trpiš toliko sujeverje?
„Slušaj“, prosiktala je Hema, posramljena njegovim
ponašanjem. „Otac mora da šapne ime detetu u uho. Ako ti
nećeš, pozvaću nekog drugog.“
I ta reč – „otac“ – sve je promenila. Osetio je kako ga
podilazi jeza od uzbuđenja. Brzo je prošaputao: „Marion“, pa
onda i: „Šiva“, u malene uši, poljubio svako dete, poljubio
Hemu u obraz pre no što je stigla da uzmakne, rekavši:
„Ćao, mama“, na opštu sablazan gošći, i odjurio natrag u
operacionu salu da prebaci kožu preko patrljka i zašije je.

***

Blizance nije bilo lako razlikovati, osim po grivni koju je

Hema kao amajliju zadržala oko Šivine noge. Dok je Šiva bio
miran i tih, Marion je nabirao obrve od usredsređenosti kad
bi ga Goš nosio, kao da pokušava da uskladi ovog čudnog
čoveka s neobičnim zvucima koje je pravio. Šiva je bio nešto
sitniji i na glavi je još nosio tragove Stounovog pokušaja
ekstrakcije; uzbudio bi se jedino kad bi čuo da Marion plače,
kao da želi da izrazi solidarnost.
Za dvanaest nedelja blizanci su dobili na težini, plač im je
bio snažan, a pokreti živahni. Stisnute pesnice su držali na
grudima i povremeno ispravljali ruke i razroko se
usredsređivali na njih.
Nisu pokazivali znake da su svesni jedan drugog, a Hema je
bila uverena da je tako zato što misle da su jedno. Kad bi ih
hranili iz bočice, jednog u Rozininom naručju, a drugog u
Heminom ili Gošovom, voleli su da budu dovoljno blizu da
čuju jedan drugog i da se dodiruju glavom ili rukama; ako bi
jednog odneli u drugu sobu, obojica bi se uznemirili.
Sa pet meseci, dečaci su dobili nemirnu crnu kovrdžavu
kosu. Imali su Stounove blizu postavljene oči, usled čega su
izgledali kao da su stalno na oprezu, da ispituju svoje
okruženje kao klinički lekari. Dužice su im, zavisno od
svetlosti, bile svetlosmeđe ili tamnoplave. Ispupčena i
visoka čela, i savršeno izvijena gornja usna, bili su isti kao u
sestre Meri Džozef Prajs. Hema je mislila da su mnogo lepši
od glakso beba, a pritom su još i dvojica. I njeni su.
Gošov dodir je, na njegovo oduševljenje, bio čaroban kad su
ih uspavljivali. Uzeo bi po jednu bebu na svaku podlakticu,
obraščići su im počivali na njegovim ramenima, a stopala na
izbočini njegovog trbuha. Tako je kružio po Heminoj dnevnoj
sobi, cupkajući ih i ljuljajući. Pošto nije znao nijednu
uspavanku, to je nadoknadio svojim repertoarom skarednih
stihova. Jedne noći je Upraviteljica odvela Goša u stranu i
rekla mu: „Tvoje pošalice nas ometaju u molitvama.“ Goš je
zamislio Upraviteljicu kako, klečeći, deklamuje:
U Madrasu, međ’ ostalim čudima,
Bio jedan čovek s bakarnim mudima,
I kad bi oluja sve lomila,
Jajca su se sudarala i zvonila,
A iz bulje mu sevala varnica gomila.
„Izvinite, Upraviteljice.“
„Ne verujem da im dobro čini da slušaju takve stvari u tako
nežnoj dobi.“
Goš se jedva i sećao kakav mu je život bio pre dolaska
blizanaca. Kad su, priljubljeni uz njegove ruke i nasmejani,
pritiskali vlažne bradice uz njega, osećao je da će mu srce
pući od ponosa. Marion i Šiva; sad nije mogao da zamisli
bolja imena. Ramena su ga bolela i ruke bi mu utrnule kad bi
mamitus napokon uzele dečake iz njegovog naručja.
Otkad je počeo da spava na Heminoj sofi, nije imao nikakvih
tegoba pri mokrenju.
Hema je unekoliko povratila svoje pređašnje držanje.
Ponekad bi mu i nedostajalo ono njihovo koškanje. Da li ju je
jurio sve ove godine baš zato što je bila nepristupačna? Šta
bi bilo da je pristala da se uda za njega čim je došao u
Etiopiju? Da li bi njegova strast preživela? Svakome je
potrebna neka opsesija, a ona je njemu to pružala u
proteklih osam godina, za šta bi joj možda mogao biti i
zahvalan.
Noću bi se često, posle stavljanja dečaka u postelju, vratio
da završi posao u bolnici. Nije popio ni kap piva od one prve
noći na Heminoj sofi. Na Heminom uskom kauču spavao je
mirno i budio se svež.
Živeći s njom pod istim krovom, Goš je otkrio da Hema
žvaće kat. To je počelo za vreme onih noćnih dežuranja uz
Šivu, da bi ostala budna. Njen obeleživač je uskoro prestigao
njegov u Midlmarču i počela je Zolu još pre no što je on
završio prvu knjigu. Pokušala je da sakrije kat od njega, a
kad ga je on pomenuo, dirnulo ga je koliko se usplahirila.
„Ne znam o čemu govoriš“, kazala je.
Stoga to više nije pominjao, iako je znao, kad god bi je
zatekao kako štrika do kasno u noć, ili ga čeka pričljivija od
Rozine, da je malo žvakala pre njegovog dolaska. Lišće joj je
donosio Adid, uvek nasmejani trgovac kog je srela u avionu
kad se vraćala iz Adena i u čijem su društvu uživali oboje.
Što se Goša pak ticalo, njegova droga bila je blizina Heme.
Okrznuo bi je dok je spuštao usnule bebe u krevetac, koji je
zamenio inkubator. Ohrabrilo ga je što se nije okrenula i
ošamarila ga. Netremično ju je gledao dok je pijuckao
jutarnju kafu, a ona mu pisala spiskove za nabavku ili se
dogovarala sa Almaz šta će tog dana raditi. Jednoga dana je
primetila kako je gleda.
„Šta je bilo? Je l’ ujutru izgledam strašno?“
„Ne. Izgledaš upravo suprotno od strašnog.“
Porumenela je. „Umukni“, rekla je, ali joj je lice i dalje sijalo.
Jedne noći za večerom, rekao je, više za sebe nego njoj:
„Pitam se šta je bilo sa Tomasom Stounom.“
Hema je odgurnula stolicu i ustala. „Molim te da u ovoj kući
više nikada ne pominješ ime tog čoveka.“
U očima su joj bile suze. I strah. Prišao joj je. Mogao je da
podnese njen bes, ali nije mogao da podnese da je vidi
potištenu. Zgrabio ju je za ruke i privukao ka sebi; opirala
se, ali je konačno popustila, dok je on mrmljao: „U redu je.
Nisam hteo da te uzrujam. U redu je.“ Najboljeg prijatelja bi
prodao u belo roblje samo da bih mogao da te ovako držim.
„Šta ako dođe da polaže pravo na njih? Čuo si astrologa.“
Tresla se. „Jesi li mislio na to?“
„Neće“, odvrati Goš, ali je čula nesigurnost u njegovom
glasu. Odmarširala je u spavaću sobu. „E pa, ako pokuša,
uspeće samo preko mene mrtve. Čuješ li me? Samo preko
mene mrtve!“
Jedne veoma hladne noći kad su blizanci imali devet meseci,
i dok su mamitus spavale u svojim sobama, i kad se
Upraviteljica vratila u svoj stan, sve se promenilo. Više nije
bilo nikakvog razloga da Goš spava na kauču, ali nijedno od
njih nije pomenulo kako bi trebalo da ode.
Goš je ušao odmah posle ponoći i zatekao Hemu kako sedi
za trpezarijskim stolom. Prišao joj je da bi mogla da mu
ispita oči i proveri oseća li mu se dah na piće – to je radio
uvek kad bi se vratio u to doba. Odgurnula ga je.
Otišao je da vidi blizance. Kad se vratio, rekao je: „Osećam
miris tamjana.“ Ranije ju je grdio što dozvoljava da blizanci
udišu dim.
„Pričinjava ti se. Možda to bogovi pokušavaju da dopru do
tebe.“ Pretvarala se da je zauzeta serviranjem večere za
njega.
„Makarone koje je pripremila Rozina“, reče otklapajući činiju.
„A Almaz ti je ostavila pileći kari. Otimaju se oko toga koja
će te nahraniti. Samo bog zna zašto.“
Goš zataknu salvet za košulju. „Ti mene nazivaš bezbožnim?
Ako si čitala svoje Vede ili Gitu, setićeš se onog čoveka što
je otišao jednom mudracu, Ramakrišni, rekavši: ’O,
gospodaru, ne znam kako da volim Boga.’“ Hema se
namršti. „A mudrac ga je pitao da li postoji nešto što voli.
Ovaj je odgovorio: ’Volim svoga sinčića.’ A Ramakrišna je na
to kazao: ’Eto tvoje ljubavi i službe Bogu. Ona je u tvojoj
ljubavi prema tom detetu i u staranju o njemu.’“
„Dakle, gde si dosad bio, gospodine Pobožni?“
„Obavljao carski rez. Od početka do kraja mi je trebalo samo
petnaest minuta“, odgovori Goš. Tokom prve tri nedelje
posle rođenja blizanaca, Hema je uradila tri carska reza:
jedan da nauči Goša, drugi da asistira dok je on operisao, a
treći put je samo stajala i posmatrala. Nijedna žena više
neće umreti u Misingu niti će je poslati nekuda drugde zato
što joj je potreban carski rez. „Bebi se pupčana vrpca bila
obmotala oko vrata. Sad je dobro. Majka već traži svoje
kuvano jaje.“
Hemi je večernja razonoda postalo da gleda kako Goš jede.
Apetit ga je podsticao; živeo je u središtu vrtloga zamisli i
projekata koji su se gomilali oko njene sofe.
Misli su joj lutale, pa ga je zamolila da ponovi što je rekao.
„Rekao sam da bih sad bio na polovini stažiranja u okružnoj
bolnici Kuk da sam otišao. Znaš, bio sam spreman da odem
iz Etiopije.“
„Zašto? Zato što je Stoun otišao?“
„Ma ne, ženo. Pre toga. Pre nego što su se bebe rodile i pre
sestrine smrti. Bio sam ubeđen da ćeš se iz Indije vratiti kao
udata žena.“
Hemi je ovo zvučalo do te mere besmisleno i neočekivano, i
podsetilo ju je na davno, bezbrižno vreme, da je prsnula u
smeh. Zbog Gošovog zaprepašćenja sve je izgledalo još
smešnije, i pribadača koja je držala gornje krajeve njene
bluze polete u vazduh i pade u njegov tanjir. Ovo je za nju
bilo previše, pa se uhvati za grudi i ustade sa stolice
presamićena.
Od njenog povratka iz Indije i sestrine tragične smrti bilo je
malo prilika za šalu i smeh. Kad je povratila dah, reče: „To mi
se sviđa kod tebe, Goše. Već sam bila zaboravila. Umeš da
me nasmeješ kao niko na svetu.“ Sela je nazad na stolicu.
Goš je prestao da jede. Odgurnuo je tanjir. Očigledno je bio
uznemiren, a ona nije znala zašto. Pribranim, promišljenim
pokretom izbrisao je usta salvetom. U glasu mu se začulo
drhtanje.
„Šala?“, reče. „Moja želja svih ovih godina da se oženim
tobom za tebe je šala?“
Otkrila je da joj je teško da ga pogleda u oči. Nikada mu nije
ispričala šta joj je prolazilo kroz glavu kad je mislila da će se
avion srušiti, i kako je njena poslednja pomisao na ovom
svetu bila upućena njemu. Smešak na licu je odjednom bio
lažan i nije ga više mogla zadržati. Odvratila je pogled, ali je
krajičkom oka uhvatila preteću masku prikucanu iznad vrata
spavaće sobe.
Goš zari glavu u šake. Raspoloženje mu se promenilo iz
uskiptelog u beznadežno; gurnula ga je preko praga
izdržljivosti. I sve to samo zato što se nasmejala? Još jednom
se osetila nesigurnom pored njega, kao i onog dana na
grobu sestre Meri Džozef Prajs.
„Vreme je da se vratim u svoj stan“, reče on.
„Ne!“, odvrati Hema, tako silovito da su se oboje iznenadili.
Privukla je stolicu blizu njegove. Skinula mu je ruke s lica i
zadržala ih u svojima. Proučavala je neobični profil svoga
kolege, njenog nelepog ali privlačnog dugogodišnjeg
prijatelja koji je dopustio da mu sudbina bude nerazmrsivo
isprepletena s njenom. Činilo se da namerava da ode. Nije
tražio da ga ona usmeri.
Poljubila mu je ruku. On se odupro. Prišla je još bliže.
Privukla je njegovu glavu na svoje grudi, koje su, onako bez
pribadače, bile izloženije nego ikad u prisustvu muškarca.
Grlila ga je onako kao što je on grlio nju kad je dotrčao one
noći pošto je Šiva prestao da diše.
Malo zatim, okrenula je njegovo lice ka svome. I pre nego
što je uspela da razmisli šta radi, ili zašto, i kako se to
dogodilo – poljubila ga je, uživajući u njegovim usnama na
svojima. Sad je uvidela kako se sebično ponašala prema
njemu, i bilo ju je sramota što ga je tako koristila sve ove
godine. Nije to činila svesno. Pa ipak, ponašala se tako kao
da on postoji samo radi njenog zadovoljstva.
Na nju je sad bio red da uzdahne, i povela je zbunjenog
Goša u drugu spavaću sobu, koju je koristila za peglanje i
odlaganje raznih stvari, u sobu koju je već odavno trebalo
da mu dâ, umesto što ga je ostavila da spava na sofi. Skinuli
su se u mraku, raščistili s kreveta brdo pelena, peškira,
sarija i ostale odeće. Nastavili su da se grle pod pokrivačem.
„Hemo, šta ako ostaneš trudna?“, upita je on. „Ah, ne
shvataš“, odvrati ona. „Trideset mi je. Možda sam već
zakasnila.“
Na njegovu sramotu, sad kad su te veličanstvene obline o
kojima je maštao konačno bile oslobođene odeće i u
njegovim rukama, sad kad je njegova od zaokrugljenog
podbratka do jamica na guzovima, preobražaj njegovog uda
iz mlitavog visuljka u tvrdi bambus nije se dogodio. Kad je
Hema shvatila šta ne ide, ništa nije rekla. Njeno ćutanje je
samo povećalo njegovu potištenost. Goš nije znao da Hema
krivi sebe, kako misli da je bila previše napadna, da je
pogrešno protumačila znake i da nije ispravno razumela
ovog čoveka. Hijena je kašljala u daljini i činilo se da ih oboje
ismeva.
Ostali su savršeno nepomični, kao da leže na minskom polju.
U jednom trenutku ona je zaspala. Probudilo ju je osećanje
da izranja iz vode da bi uskrsnula i oživela. Zato što su
Gošova usta bila na njenoj levoj dojci, pokušavajući da je
progutaju. Usmeravao je njene pokrete gurkajući je čas
ovamo čas onamo, zbog čega joj se činilo da je, čak i kao
najpasivniji, on glavni.
Od prizora njegove velike glave i njegovih usana na mestu
na kom nikada nijedan muškarac nije bio, njoj krv pojuri u
obraze, pa u grudi, pa u karlicu. Jedna ruka mu je bila na
njenoj drugoj dojci, dok joj je drugom gladio unutrašnju
stranu butina. Njene ruke odgovoriše privijajući njegovu
glavu, obuhvatajući njegova široka leđa, kao da želi da je on
proguta celu. I ovog puta je uz svoje bedro osećala nešto
očigledno i obećavajuće.
U tome času, osetivši njegovu životinjsku žudnju, shvatila je
da ga je zauvek izgubila kao igračku, kao sadruga. To više
nije bio onaj Goš s kojim se poigravala, Goš koji je postojao
samo kao reakcija na njeno postojanje. Osećala se
posramljenom što ga tako nije videla i ranije, bilo ju je stid
što je toliko godina odbijala da spozna ovo zadovoljstvo i
samim tim ga uskraćivala i njemu i sebi. S radošću ga je
povukla u sebe – kolegu lekara, neznanca, prijatelja i
ljubavnika. Gušila se od žaljenja što su toliko večeri proveli
sedeći jedno naspram drugoga, peckajući i podbadajući
jedno drugo (mada je sad sebi morala da prizna da je to
uglavnom ona radila), a mogli su se ovako zapanjujuće
susretati.
Rano ujutru se probudila, nahranila i presvukla decu, a kad
su dečaci ponovo zaspali, vratila se Gošu. Počeli su ponovo,
i bilo je kao da im je prvi put, osećaj je bio jedinstven i
nezamisliv, krevetsko uzglavlje je lupalo o zid oglašavajući
njihovu strast Almaz i Rozini, koje su upravo bile stigle u
kuhinju, ali Hema nije marila. Zatim su zaspali, a ustali su
tek kad su začuli medenicu i mukanje teleta.
Goš je zaustavio Hemu kad je krenula iz sobe.
„Da li je udaja za mene i dalje razlog za smeh?“
„Šta to pričaš?“
„Hemo, hoćeš li se udati za mene?“
Bio je nepripremljen za njen odgovor i kasnije se pitao otkud
je bila tako spremna da mu dâ odgovor koji nikako nije
mogao predvideti.
„Hoću, ali samo na godinu dana.“
„Molim?“
„Razmisli malo. Zbližila nas je ova situacija sa decom. Ne
želim da osećaš ikakvu obavezu. Udaću se za tebe na
godinu dana. I onda smo završili.“
„Ali to je smešno“, zafrflja Goš.
„Imamo mogućnost da produžimo još jednu godinu. Ili da to
ne učinimo.“
„Ja znam šta želim, Hemo. Ja ovo želim zauvek. Oduvek sam
to želeo zauvek i zasvagda. Znam da ću na kraju godine
želeti da produžim.“
„Pa, možda ti znaš, dragi moj. Ali, šta ako ja to ne budem
želela? Zar nemaš jutros zakazanu operaciju? Dakle, možeš
kazati Upraviteljici da ću ponovo početi da radim
histerektomije i druge operacije koje izaberem. A vreme je i
da ti naučiš još neke ginekološke operacije osim carskog
reza.“
Okrznula ga je pogledom preko ramena dok je odlazila,
tobože stidljivo mu se nasmešivši, vragolasto ga pogledavši
i podigavši obrve, kao plesačica što šalje signale bez reči. I
ta njena poruka ga je ućutkala. Umesto na godinu ili na čitav
život pred njima, sad je mogao da misli jedino na sledeću
noć, i mada je ona bila samo dvanaest sati daleko, njemu se
to činilo kao večnost.
 TREĆI DEO

Neću primeniti nož, čak ni na onima

Koji pate od kamena; prepustiću to onima
Koji se tim poslom bave . . .
Hipokratova zakletva
Ljubavni plod je bez kamena
U onih čija je ljubav uzvraćena.
Tiruvaluvar,* Kural
 GLAVA17

„Ticita“
Sećam se kako rano ujutru ulećem u kuhinju, u Gošovom
naručju. I njegovog brojanja u pola glasa: „Jen-dva… jen-
dva-tri.“ Okret, poniranje, zamah. Vrlo dugo sam mislio da je
plesač po profesiji.
Pirueta pred šporetom pa stižemo do zadnjih vrata, gde Goš
otključa katanac i jednim zamahom povlači rezu.
Ulaze Almaz i Rozina, hitro zatvarajući vrata za sobom zbog
hladnoće i da zaustave Kučulu, koja maše repom očekujući
doručak. Obe mamitus su umotane kao mumije, kroz prorez
u obliku polumeseca vide im se samo oči. Skidaju sa sebe
slojeve odeće i sa njih se, kao dim, dižu mirisi pokošene
trave, zemlje, berberea i žeravice.
Neobuzdano se smejem, sav u iščekivanju, brade zarivene u
grudi, jer znam da će me Rozina uskoro zagolicati po obrazu
prstima hladnim kao led. Prvi put kad to nije učinila, od
iznenađenja sam se zasmejao umesto da zaplačem, jer sam
dotad smehom podsticao ovaj ritual od kog sam strepeo i
koji sam iščekivao svakoga dana.
Posle doručka Hema i Goš bi Šivu i mene poljubili na
odlasku. Suze. Očajanje. Grčevito hvatanje. Ali oni bi ipak
otišli, u bolnicu.
Rozina nas stavlja u dvostruka kolica. Ubrzo podižem ruke i
molim da me nosi. Želim da budem na većoj visini. Želim
perspektivu odraslih. Ona popušta. Šiva je zadovoljan tamo
gde je, samo da niko ne pokušava da mu skine grivnu s
noge.
Rozinino čelo je čokoladna lopta. Upletena kosa se u
urednim redovima spušta pozadi, a onda joj se rasipa poput
resa po ramenima. Pocupkuje, ljulja se i pevuši. Ona se vrti i
okreće brže od Goša. S mesta na kom me hvata vrtoglavica,
njena nabrana suknja mi izgleda kao blistav cvet, a njene
ružičaste plastične cipele sevaju mi pred očima, čas se
pojavljujući čas iščezavajući s vidika.
Rozina govori neprekidno. Mi ćutimo, bez reči ali puni
neizgovorenih misli, utisaka. Rozinin amharski zasmejava
Almaz i Gebrua, zbog grlenih glasova nalik kašlju kakvi u
amharskom zapravo ne postoje. Nju to, međutim, ne
obeshrabruje. Ponekad iznenada pređe na italijanski,
naročito kad se upinje da nešto dokaže. Italinja joj lako
navire na usne i, začudo, njegovo značenje je svima jasno
iako ga niko ne govori, takva je priroda tog jezika. Kad
govori sama za sebe ili kad peva, to čini na eritrejskom
jeziku tigrinja, i tad joj glas ne zapinje već glatko teče.
Almaz, koja je nekad služila Goša u njegovom stanu, sad je
kuvarica u Heminom i njegovom zajedničkom domaćinstvu.
Stoji na svom mestu pred šporetom kao duboko ukorenjeni
baobab, džinovske visine u odnosu na Rozinu, a kosu joj
prekriva tanana narandžasta šaš, u obliku frigijskog šlema.
Dok Rozinini zubi sijaju kao farovi, Almaz svoje retko
pokazuje.
Do sredine prepodneva, kad se vratimo iz šetnje od
bungalova do ambulante za hitne slučajeve pa do ženskog
odeljenja, do ulazne kapije i nazad, u pratnji Kučulu kao
čuvarke, kuhinja je oživela. Para se diže u pramenovima dok
Almaz podiže poklopce sa šerpi i lonaca. Srebrnasti ekspres
lonac šišti i pišti. Almaz sigurnom rukom secka luk, paradajz
i svež korijander i skuplja ih u brdašca mnogo veća od
sićušnih gomilica đumbira i belog luka. Odmah pored drži
čitavu paletu začina: listiće karija, turmerik, suvi korijander,
karanfilić, cimet, seme slačice, ljutu papričicu u prahu – sve
u malim zdelicama od nerđajućeg čelika na zajedničkom
poslužavniku. Kao neki ludi alhemičar, ubacuje prstohvat
onog, pa šaku ovog, a onda pokvasi prste i žustro otrese
kapljice vode u avan. Zatim lupa tučkom i vlažno, krckavo
tup, tup uskoro postaje zvuk udarca kamena o kamen.
Seme slačice prašti na vrelom ulju. Ona drži poklopac nad
tiganjem da zadrži projektile. Puc-puc-puc! Kao grad po
limenom krovu. Dodaje zatim kim, koji šišti, tamni i pucketa.
Suvi, mirisni dim vitla oko arome slačice. Tek tada dodaje
crni luk, čitave pregršti, što sad odaje zvuk života na
praiskonskoj vatri.
Rozina me naglim pokretom pruža Almaz i žuri nazad kroz
vrata, dok joj noge rade kao sečiva makaza. Mi to ne znamo,
ali Rozina u sebi nosi seme revolucije. Trudna je, nosi
devojčicu: Dženet. Nas troje – Šiva, Dženet i ja – zajedno
smo od početka, ona u utrobi dok se Šiva i ja privikavamo
na spoljni svet. To prebacivanje kod Almaz je neočekivano.
Kenjkam na Almazinom ramenu, opasno blizu ključalim
kotlovima.
Almaz spušta varjaču kojom meša hranu i prebacuje me na
kuk. Poseže u bluzu i, stenjući od napora, vadi dojku.
„Evo ti“, kaže i stavlja mi je u ruke.
U životu sam primio mnogo darova, ali ovaj je prvi kog se
sećam. Iznenadilo bi me svaki put kad mi je dat. A kad bi mi
bio oduzet, prošlost bi bila izbrisana. Ali eto je ponovo, topla
i živa, izvađena iz postelje od tkanine, pružena kao medalja
koju ne zaslužujem. Almaz nastavlja da meša pevušeći. Čini
se kao da joj dojka ne pripada ništa više no kutlača koju drži
u ruci.
Šiva, u kolicima, spušta drveni kamion, koji je njegova
pljuvačka pretvorila u gnjecavu masu. Za razliku od grivne s
praporcima, od kamiona može da se odvoji ako je potrebno.
Pred veličanstvenom jednookom sisom, Šiva pušta da
kamion padne na pod. Premda je dojka u mojim rukama te
je milujem i gnječim, ja sam istovremeno i njegov izaslanik.
Šiva prenosi ushićenje na mene i prećutno mi šalje
uputstva: Baci mi je. A kad ja to ne učinim jer ne mogu,
kaže: Otvori i vidi šta je unutra. To je, takođe, nemoguće.
Oblikujem je, vučem, i gledam kako se vraća u prvobitni
oblik.
Stavi je u usta, kaže mi Šiva, jer je to prvobitni način
spoznaje sveta. Odbacujem tu ideju kao besmislenu.
Dojka je sve ono što Almaz nije: nasmejani, treperavi,
neposredni član našeg domaćinstva.
Kad pokušam da je podignem, da je ispitam, mnogo je veća
od mojih ruku i preliva mi se kroz prste. Želim da potvrdim
kako se celom svojom površinom uzdiže do vrha, tamne
bradavice kroz koju diše i vidi svet. Dojka se spušta do mojih
kolena. Ili je, možda, samoj Almaz do kolena. Nisam siguran.
Drhturi kao pihtije. Na površini joj se skuplja para i zamućuje
joj sjaj. Miriše na mrvljeni đumbir i prah kima s Almazinih
prstiju. Kad sam, mnogo godina kasnije, prvi put poljubio
dojku žene, osetio sam neutaživu glad.
Blesak svetlosti i navala hladnog vazduha najavljuju Rozinin
povratak. Ponovo sam u njenim rukama, sklonjen sa sise
koja nestaje isto onako tajanstveno kao što se i pojavila,
progutana naborima Almazine bluze.
Krajem prepodneva, kad odavno više nije hladno i kad je
rose nestalo, igramo se na travi sve dok nam se obrazi ne
zarumene. Rozina nas hrani. Glad i pospanost se mešaju
savršeno, kao pirinač i kari ili jogurt i banane u našem
stomaku. To je savršeno životno doba, uzrast jednostavnih
nagona.
Posle ručka Šiva i ja zaspimo, držeći se rukama jedan za
drugog, jedan drugome dišući u lice, dodirujući se glavama.
U tom savršeno usaglašenom stanju između jave i sna,
čujem neku pesmu, ali to ne peva Rozina. To je Ticita, koju je
Almaz pevušila dok sam ja držao njenu dojku.
Slušaću tu pesmu svih godina koje sam proveo u Etiopiji.
Kad budem, kao mladić, napustio Adis Abebu, sa sobom ću
poneti i kasetu sa Ticitom uz Akvalung. Odlazak ili
iznenadna smrt prisiljavaju vas da odredite svoje stvarne
sklonosti. Tokom godina u egzilu, kad se istrošena kaseta
bude pokvarila, u inostranstvu ću sretati mnoge Etiopljane.
Pozdrav na našem zajedničkom jeziku biće varnica, veza sa
zajednicom, sa čitavom mrežom poznanika: telefonski broj
Vojzero (gospođe) Menen, koja za skromnu nadoknadu
sprema indžeru i vat, koje će ti poslužiti u svojoj kući samo
ako joj javiš dan ranije; taksiste Ata (gospodina) Girme, čiji
rođak radi za Etiopsku vazduhoplovnu kompaniju i donosi
kibe – etiopski maslac – jer će vat bez maslaca od krava što
pasu na tamošnjoj nadmorskoj visini imati ukus bljutave
industrijske hrane. Na praznik Meskel, ako želite ovcu
zaklanu u Bruklinu, javite se Johanesu, a u Bostonu probajte
kod Kraljice od Sabe. Tokom godina života u Americi, daleko
od svoje rodne zemlje, zapaziću kako su Etiopljani nevidljivi
za druge, a meni ipak vidljivi. Preko njih ću lako naći druge
snimke Ticite.
Oni prosto žude da je podele, da mi povere tu pesmu, kao
da jedino Ticita objašnjava neobičnu tromost koja ih je
savladala; ona objašnjava kako su kod kuće bili sjajni, s
Ticitom i pesmama Džeksonove petorke i Temptejšna na
usnama, sa savršenim afro-frizurama, u zvoncarama i
čizmama džejmsbondovkama, da bi se potom prva uporišta
u Americi – za pultom u Seven-ileven, ili na Kinijevom
podzemnom parkiralištu gde udišu ugljen-dioksid, ili za
tezgom novinarnice ili gift-šopa na nekom aerodromu –
ispostavila kao klopka u kojoj su ostali zacementirani,
utočište koje se plaše da napuste iako trpe sudbinu goru od
nevidljivosti, što će reći satrvenost.
Najpoznatija je spora verzija Ticite koju izvodi Getaču Kasa –
neodoljiva, trezvena tugovanka uz pratnju molskih arpeđa.
On ima i drugu verziju u ritmu latino muzike. Mahmud
Ahmed, Aster Aveke, Tedi Afro… svi etiopski umetnici su
snimili Ticitu. Snimaju je u Adis Abebi, ali i u egzilu, u
Kartumu (Da, u Kartumu! To dokazuje da čak i paklu postoji
studio za snimanje) i, naravno, u Rimu, Vašingtonu, Atlanti,
Dalasu, Bostonu i Njujorku. Ticita je himna srcu, tužbalica
dijaspore koja odzvanja Osamnaestom ulicom u naselju
Adams Morgan u Vašingtonu, dopire iz Fasike, Adis Abebe,
Maskerema, Crvenog mora i drugih etiopskih bifea, da bi je
ugušili zvuci salse ili rage što teku iz El Rinkona i Indijske
kraljice.
Postoje brza Ticita, spora Ticita, instrumentalna Ticita (koja
je postala popularna u izvođenju Ašantis) kratka i duga
Ticita… ima onoliko verzija Ticite koliko i izvođača.
Kao da sad čujem prvi stih…
Ticitaš ceveter vode ene eje metah.
Ne mogu da prestanem da mislim na tebe.
 GLAVA18

Očevi gresi
U našoj kući ste morali da zaronite u galamu i da se
nametnete kako bi vas čuli. Gošov glas bio je kao rog za
maglu, odjekivao je i prelazio u smeh. Hemin je bio
milozvučan kao u ptice pevačice, ali i oštar, kad bi je neko
izazvao, kao Saladinov jatagan koji je, bar prema mojoj knjizi
Ričard Lavlje Srce i krstaši, mogao da preseče svilenu
maramu bačenu na sečivo. Naša kuvarica Almaz je naizgled
bila ćutljiva, ali su joj se usne neprestano micale, da li u
molitvi ili pesmi – to niko nije znao. Rozina je tišinu primala
kao ličnu uvredu te je razgovarala s praznim sobama i
ćeretala s ormarima. Dženet, još malo pa
šestogodišnjakinja, pokazivala je znakove da je na majku,
samoj sebi jednoličnim glasom pričajući priče o sebi,
stvarajući sopstvenu mitologiju.
Da su se ŠivaMarion rodili vaginalnim putem (što je
nemoguće, s obzirom na to kako su nam glave bile spojene),
Šiva bi bio prvorođeni, stariji blizanac. Carski rez je,
međutim, obrnuo redosled i ja sam bio taj što je udahnuo
prvi – nekoliko sekundi stariji. Tako sam postao
glasnogovornik ŠiveMariona.
Idući za Hemom i Gošom po Pjaci, ili se provlačeći između
zaprega i kamiona do Motilalove prodavnice odeće, nikada
nisam čuo da Hema kaže: „Ona tamo plava košulja će baš
lepo stajati Šivi“, ili: „Ove sandale su savršene za Mariona.“
Dolazak doktora Goša i doktorke Heme bi smesta bio
propraćen dovlačenjem stolica, koje bi šegrt izbrisao pa,
uprkos njegovom protivljenju, odmah bio poslat da donese
toplu fantu ili koka-kolu i keks. Izmerili bi nas krojačkim
metrom, grube ruke bi nas štipnule za obraze, a okupila bi
se i mala gomila sveta što blene, kao da je ŠivaMarion lav u
kavezu kod Sidist Kila. Završilo bi se time da Hema i Goš
kupe po dva primerka svih vrsta odeće koja nam je po
njihovom mišljenju bila potrebna. Isto je bilo i s batovima za
kriket, nalivperima i biciklima. Kad bi nas ljudi ugledali i
kazali: „Vidi! Baš lepo“, da li su stvarno mislili da smo sami
odabrali istovetnu odeću? Priznajem, jedini put kad sam
pokušao da se obučem drugačije nego Šiva, osetio sam
nesigurnost kad smo stali pred ogledalo. Kao da mi je šlic
bio otvoren – jednostavno nije bilo kako treba.
Mi – „Blizanci“ – bili smo čuveni ne samo po istovetnom
odevanju već i po tome što smo trčali vratolomnom
brzinom, ali uvek u korak, kao četvoronožno biće koje ne
zna ni za jedan drugi način da pređe rastojanje od tačke A
do tačke B. Kad su ŠivaMarion bili prisiljeni da hodaju, činili
su to obgrlivši jedan drugog oko ramena i krećući se ne
toliko korakom koliko kasom, šampioni trke na tri noge pre
nego što smo i znali da tako nešto postoji. Kad smo sedeli,
delili smo jednu stolicu, ne videći svrhe da zauzmemo dve.
Čak smo i u klozet išli zajedno, usmeravajući dva mlaza u
keramički slivnik. Gledajući u prošlost, moglo bi se reći da
smo mi bili zaslužni za to što se ljudi prema nama odnose
kao prema jednom skupu.
Pozovi Blizance da uđu na večeru.
Momci, zar nije vreme da se kupate?
ŠivoMarione, šta hoćete večeras – špagete ili indžeru i vat?
Obraćajući nam se, nikad nisu mislili na jednog od nas. Kad
bismo odvratili pitanjem, nikako nije bilo važno koji je od nas
to rekao – odgovor jednog bio je odgovor Blizanaca.
Možda su odrasli verovali da je Šiva, moj vredni,
preduzimljivi brat, po prirodi škrt na rečima. Da se zvuk
praporaca oko noge, koje je on uporno nastavio da nosi,
računao kao govor, Šiva bi bio strašan brbljivac, ćutljiv samo
kad bi zvončiće prigušio čarapom pred odlazak u školu.
Možda su odrasli mislili kako ja nikad nisam ostavljao Šivi
mnogo prilike za razgovor (što je bilo tačno), ali niko nije
hteo da mi kaže da umuknem. U svakom slučaju, u halabuci
našeg bungalova – gde se dvaput nedeljno skupljalo društvo
za bridž, gde su se stalno vrtele ploče na grundigu i gde se
od Gošovog teškog koraka treslo posuđe dok se s mukom
trudio da nauči rumbu i ča-ča-ča – prošle su dve godine pre
nego što su odrasli uočili da je Šiva prestao da govori.

***

Kad smo bili bebe, Šivu su smatrali nežnijim: verovatno zbog

Stounovog pokušaja da mu zdrobi lobanju pre nego što nas
je Hema spasla. Ali posle je Šiva na vreme dostigao sve
prekretnice u razvoju, podižući glavu kad i ja i puzeći kad je
došlo vreme da se puzi. Na vreme je rekao „Ama“ i „Goš“, i
obojica smo odlučili da prohodamo mesec dana pre nego što
smo navršili prvu godinu. Hema i Goš su se smirili. Po
Heminim rečima, već nekoliko dana nakon prvih koraka
zaboravili smo da hodamo jer smo otkrili trčanje. Šiva je
govorio onoliko koliko mu je bilo potrebno sve do svoje
četvrte godine, ali otprilike u to vreme počeo je da ćuti i
gomila reči u sebi.
Moram reći da se Šiva smejao i plakao prikladno situaciji;
često se ponašao kao da je upravo hteo nešto da kaže kad
bih se ja umešao; isticao je moje reči usklicima nožne grivne
i snažno i krepko pevao la-la-la sa mnom u kadi. Ali kad bi
došlo do stvarnih reči – nije imao potrebe za njima. Tečno je
čitao, ali je odbijao da to čini glasno. Umeo je da u glavi
sabira i oduzima velike cifre, i nažvrljao bi rezultat još dok ja
računam na prste. Neprestano je ispisivao kratke beleške
sebi ili drugima i posvuda ih ostavljao. Divno je crtao, ali po
najneobičnijim mestima kao što su kartonske kutije ili naličje
papirnih vreća. A najviše od svega voleo je da crta Veroniku.
Imali smo u kući jedno izdanje Arčijevih stripova – ja sam ga
kupio u Papadakisovoj knjižari; tri slike na šesnaestoj strani
prikazivale su Veroniku i Beti. Šiva je mogao da nacrta tu
stranicu, sve sa balončićima, slovima i senčenjem
šrafurama. Kao da je u glavi imao uskladištenu fotografiju
koju je mogao da prospe na hartiju kad god poželi. Ništa nije
izostavljao, čak ni broj stranice, niti mrlju od muve koja je
našla svoju smrt na margini originala. Zapazio sam da je
uvek naglašavao krivu liniju ispod Veronikinih grudi, naročito
u poređenju s Betinim. Proverio sam na originalu i, zaista,
linija je bila tamo, ali je Šivina bila deblja, tamnija. Pokatkad
je improvizovao i udaljavao se od originalne slike,
predstavljajući grudi kao ušiljene projektile spremne na
lansiranje, ili pak kao zanjihane balone što lebde nad
vrhovima kolena.
Dženet i ja smo pokrivali Šivino ćutanje. Ja sam to činio
nesvesno; kad sam bio preterano pričljiv, bilo je to zato što
sam smatrao da je to potrebno ŠiviMarionu. Ja, naravno,
nisam imao problema da pričam sa Šivom. Rano izjutra bi
zveckanje njegove grivne – čing-ding – govorilo: Marione,
jesi li budan? Kling-ding je značilo: Vreme je za ustajanje.
Trljanje glave o moju govorilo je: Ustani, spavalice. Sve što
je jedan od nas morao da radi bilo je da smišlja akcije, dok
bi drugi ustao da ih i izvede.
Da je Šiva digao ruke od govora otkrila je gospođa Gareti u
školi. Lumisovu gradsku i seosku školu pohađala su deca
trgovaca, diplomata, vojnih savetnika, lekara, nastavnika,
predstavnika Afričke ekonomske komisije, Svetske
zdravstvene organizacije, Uneska, Crvenog krsta, Unicefa i
naročito novoosnovane OAJ – Organizacije afričkog
jedinstva. Toj organizaciji u razvoju car je ponudio poklon:
velelepnu zgradu za Afričku skupštinu, što je bio lukav potez
kojim bi sedište organizacije doveo u Adis Abebu i zbog čega
je već cvetao biznis svima, od barskih devojaka do uvoznika
fijata, pežoa i mercedesa. Deca predstavnika OAJ-a mogla su
da idu u licej Gebremarijam, smešten u ogromnu građevinu
čiji su se obrisi nadvijali na najstrmiji deo Čerčil rouda. Ali
predstavnici iz frankofonih zemalja – Malija, Gvineje,
Kameruna, Obale Slonovače, Senegala, Mauricijusa i
Madagaskara – mislili su na budućnost, i stoga su kola s
diplomatskim tablicama u kojima su bila les infants, prolazila
pored liceja, na putu za Lumisovu gradsku i seosku. Da bih
sve obuhvatio, moram pomenuti i Svetog Josifa, školu u
kojoj su Isusovci, vojnici Hristovi, po Upraviteljičinim rečima,
verovali u Boga i Batinu. Ali školu Svetog Josifa pohađali su
samo dečaci, što za nas nije dolazilo u obzir zbog Dženet.
A zašto ne u gužvu i gungulu državne škole? Da smo išli u
neku od njih, bili bismo jedina deca koja nisu poreklom
odavde, a uz to bismo se još i ubrajali u manjinu dece koja
imaju više od jednog para cipela i kuću s tekućom vodom i
sanitarnim instalacijama. Hema i Goš su smatrali da im
ostaje samo jedno: da nas pošalju u Lumisovu gradsku i
seosku, koju su vodili britanski iseljenici.
Naši nastavnici u Lumisu imali su najbolje ocene i čudne
predavačke sertifikate. Zapanjujuće je kako akademska
odora od crnog krepa, prebačena preko sakoa ili bluze,
pridaje uličnom trgovcu iz Patnija ili cvećarki s Kovent
gardena ozbiljnost oksfordskog profesora. U Africi nikoga ne
zanima akcenat, važno je samo da je strani i da imate pravu
boju kože.
Ritual. To je bio melem za roditeljsku brigu u pogledu toga
šta dobijaju za svoj novac. Sportska takmičenja, Dan škole,
školski maskenbal, božićna školska priredba, školske
pozorišne predstave, Noć Gaja Foksa, maturska proslava –
donosili smo kući toliko poruka umnoženih na geštetneru da
je Hemu od toga bolela glava. Bili smo članovi raznih kuća,*
a svaka je imala svoje boje, sportski tim i predvodnike i
instruktore. Na školskim sportskim takmičenjima nadmetali
smo se da svoju kuću ovenčamo Lumisovim kupom. Svakog
jutra u školskoj dvorani, gospodin Lumis nas je predvodio u
molitvi, potom bismo čitali Bibliju, a onda otpevali himnu iz
misala s plavim koricama uz pratnju akorda s klavira po
kome bi lupao neko od nastavnika.
Ubeđen sam da se u londonskom Herodsu može kupiti
pribor s kojim je svaki preduzimljivi Englez kadar da napravi
školu u zemljama trećeg sveta. On obuhvata crnu odoru,
odštampane knjižice za sva tri tromesečja, kao i zbornike
himni, značke za predvodnike i instruktore, i određeni
nastavni plan i program.
Nažalost, uprkos školarini, prolaznost Lumisovih đaka na
ispitima za jedinstveni obrazovni nivo bila je očajno loša u
poređenju sa onima iz besplatnih državnih škola. Tamo su
svi profesori imali fakultetsku diplomu, poreklom uglavnom
Indijci, koje je car zaposlio i doveo iz hrišćanske indijske
države Kerale, iz koje je bila i sestra Meri Džozef Prajs. Samo
pitajte bilo kog Etiopljanina u inostranstvu da li mu se
nastavnik matematike ili fizike prezivao Kurijen, Koši, Tomas,
Džordž, Varugeze, Ninan, Metjuz, Džejkob, Džudas, Čandi,
Ipen, Patros ili Paulos, i njemu će oči zablistati. Ti nastavnici
su odgajani u pravoslavnoj veri koju je Sveti Toma doneo na
jug Indije. Međutim, u svojoj profesionalnoj ulozi marili su
samo za jedan ritual: da tablicu množenja, periodni sistem
elemenata i Njutnove zakone utuve u glavu svojim
etiopskim đacima koji su kao po pravilu inteligentni i veoma
nadareni za aritmetiku.
Moja učiteljica, gospođa Gareti, pozvala je Hemu i Goša
predveče jednog dana kad sam ja ostao kod kuće jer sam
imao temperaturu. Ona je nas znala kao neodoljive blizance
Stoun, drage tamnokose i svetlooke dečake uvek isto
odevene, koji razdragano pevaju, jurcaju, skaču, tapšu i
preterano brbljaju u njenom razredu. Tog dana kad sam ja
ostao kod kuće, Šiva je jurcao, skakao i tapšao, ali nije ni reč
progovorio, a kad ga je prozvala, nije hteo, ili nije mogao,
ništa da kaže.
Hema je prešla put od neverice do toga da za sve krivi
gospođu Gareti. A onda je okrivila sebe. Otkazala je časove
plesa u klubu Juventus baš kad je Goš usavršio korake
fokstrota i mogao da kruži po sobi. Gramofon je otišao na
počinak prvi put posle mnogo godina. Redovne partije
bridža su se premestile u nekadašnji Gošov bungalov, koji je
on koristio kao kancelariju i ordinaciju za privatne pacijente.
Hema je uzela Kiplinga, Raskina, K. S. Luisa, Edgara Alana
Poa, Narajana i mnoge druge iz biblioteka Britanskog saveta
i Informativne službe Sjedinjenih Američkih Država. Uveče bi
nam njih dvoje na smenu čitali verujući da će velika
književnost na nas podsticajno delovati i konačno navesti
Šivu da progovori. U vremenu pre televizije to je bilo
zabavno, sve izuzev K. S. Luisa, čije magične ormare nisam
mogao da progutam, i osim Raskina, kog ni Goš ni Hema
nisu razumeli i nisu mogli dugo da čitaju. Ali su svejedno
istrajavali, možda u nadi da će Šiva zavapiti da prestanu,
kao što sam učinio ja. Nastavili bi čak i pošto zaspimo, jer je
Hema verovala da se na nekoga može uticati i podsvesno.
Kao što su se posle našeg rođenja brinuli da Šiva preživi,
tako su sad brinuli zbog mogućih posledica upotrebe
zastarelih akušerskih instrumenata na njegovoj glavi. Sve bi
pokušali da iz njega izvuku govor.
A Šiva nije progovarao.
Jednoga dana, ubrzo pošto smo napunili osam godina, došli
smo iz škole i u trpezariji zatekli tablu, postavljenu na Hemin
predlog. Ona je stajala pored table, s kredom u ruci i
primercima Bikamovog priručnika za lepo pisanje bez muke
raspoređenim na našim mestima. I s pretećim sjajem u oku.
Na koricama obeju knjiga počivala su blistava pelikanova
pera, „pelikano“ – san svakog školarca, zajedno s patronama
mastila, što je predstavljalo pravu novotariju.
Daleko je bilo vreme kad ću, na svoje zadovoljstvo, biti
poznat kao hirurg s lepim rukopisom. Moje zabeleške u
istoriji bolesti pacijenta možda su nagoveštaj veštine u
baratanju skalpelom (premda moram reći da to nije pravilo i
da ne mora važiti obratno: nečitak švrakopis nije znak
odsustva veštine u sali). Jednoga dana ću nerado priznati da
sam zahvalan Hemi što nas je terala da krasnopisom
prepišemo sledeće:
Znanje se stiče upornom vežbom.
Umetnost glača i poboljšava prirodu.
Uspeh je lep ali varljiv gospodar.
Ono što možeš uraditi danas ne ostavljaj za sutra.
Sujeta lepotu čini gnusnom.
Mudrost je vrednija od bogatstva.
Šiva je odmah uzeo svoje penkalo. Dženet nije rekla ništa.
Ona je u ovoj situaciji bila u nezavidnom položaju.
Ja sam ostao čvrsto na svome. Nisam imao poverenja u
Hemine motive: griža savesti vodi pravedničkoj, ali retko i
ispravnoj akciji. Osim toga, nameravao sam da napravim
kolonu automobilčića na krivudavoj stazi koju sam izdubio u
niskom zidiću iza kuće. Nije mogla izabrati gori trenutak.
„Zašto ne možemo napolje da se igramo? Ja neću ovo da
radim“, rekao sam.
Hema je stisnula usta. Izgledala je kao da razmišlja, ne o
onome što sam rekao, već o mojoj ličnosti, o mojoj
svojeglavosti. Podsvesno je mene krivila za Šivu. Smatrala je
da sam ja, pa čak i Dženet, pokrivao njegovo ćutanje
zaklonom od brljanja.
„Govori u svoje ime, Marione“, reče ona.
„Pa i govorim. Zašto ne možemo... ne mogu da idem da se
igram?“
Šiva je svoje penkalo već napunio.
„Zašto? Reći ću ti zašto. Zato što ni tvoja škola nije ništa
drugo sem igre. Ja moram da se pobrinem za vaše pravo
školovanje. A sad sedi, Marione!“
Dženet je tiho sela na svoju stolicu.
„Ne“, rekoh ja. „Nije fer. Osim toga, to neće pomoći Šivi.“
„Marione, pre nego što ti izvučem uši...“
„Neće on progovoriti dok ne bude spreman!“, uzviknuo sam.
I to rekavši, izjurio sam napolje. Zaleteo sam se i zavio iza
ugla kuće, povećavajući brzinu. Kod drugog ugla sam
naleteo pravo na široka Zemuiova prsa. Prva pomisao mi je
bila da je Hema za mnom poslala vojsku.
„Rođače, gde gori?“, reče Zemui, smešeći se i odvajajući me
od sebe. Maslinastozelena uniforma mu je bila besprekorna
kao i uvek – kaiš, futrola za oružje i čizme tamnosmeđi i
uglancani. Kao po nekom refleksu, trupnuo je desnom
nogom i odsečno salutirao, tako živahno da su mu prsti
zamalo odleteli.
Vodnik Zemui je bio vozač čoveka koji je sad postao
komandujući pukovnik carske garde – pukovnika Mebratua.
Oficira kome je Goš spasao život nekoliko godina pre toga.
Pukovnik Mebratu je nekada bio pod sumnjom, ali je sad bio
u carevoj milosti. Mebratu je vršio dužnost starijeg
komandujućeg oficira carske garde i poverenika vojnih
atašea iz Britanije, Indije, Belgije i Amerike, koji su bili
prisutni u Etiopiji. U pukovnikove dužnosti spadali su česti
diplomatski prijemi i zabave, da ne pominjemo redovne
partije bridža kod nas. Jadni Zemui je mogao da krene u
dugo pešačenje kući, ženi i deci, tek kad njegov šef spusti
glavu na jastuk, a službena kola budu parkirana u garaži.
Pukovnik je Zemuiju dodelio motocikl da mu bude lakše da
dolazi i odlazi. Pošto Zemui, koji je živeo blizu Misinga, nije
hteo da upropaštava gume vozeći po oštrom kamenju
druma posutog tucanikom kojim se išlo do njegove straćare,
dobio je od Goša dozvolu da parkira motor u našoj garaži.
Tako je njegova dragocena mašina bila zaštićena od
prirodnih nepogoda i vandala.
„Baš sam se nadao da ću tebe videti“, reče Zemui. „Šta je
bilo, mali moj gospodaru?“
„Ništa“, rekoh, iznenada postiđen. Moje nevolje su izgledale
sitne kad je posredi bio ovaj vojnik koji se upravo vratio iz
mirovnih snaga UN u građanskom ratu u Kongu. „Otkud to
da si tako kasno došao po motocikl?“, upitah.
„Šef je bio na zabavi do četiri ujutru. Već je sunce izlazilo
kad sam ga odveo kući. Rekao mi je da ponovo dođem
uveče. Dođi, sedi ovde i slušaj. Da mi ponovo pročitaš ovo
pismo.“
Namestio se na ivicu prednjeg trema, izvadio avionski
koverat s plavo-crvenim rubom iz džepa i pružio mi ga.
Skinuo je tropski šlem da izvadi dopola popušenu cigaretu,
pažljivo zataknutu pod jedan od spoljašnjih remenova.
Tropski šlem, isti kao u nekadašnjih istraživača, nosili su
samo pripadnici carske garde, po čemu su ih prepoznavali iz
daljine.
„Zemui“, rekoh, „mogu li da pročitam kasnije? Juri me
Hema. Bezobrazno sam joj odgovarao. Jezik će mi odseći
ako me uhvati.“
„O, pa to je ozbiljno. Možemo i kasnije, naravno“, kaza
Zemui i skoči na noge. Sklonio je pismo, ali sam osetio
njegovo razočaranje. „Šta misliš, da li je Darvin do sada
primio moje pismo?“
„Siguran sam da je njegovo pismo na putu. Možeš ga
očekivati svakog dana.“
Salutirao mi je i otišao nazad u kuću.
Darvin je bio jedan kanadski vojnik kog su ranili u Katangi;
pročitao sam Zemuiju njegovo pismo toliko puta da sam ga
znao napamet. Pisao je da je u Torontu hladno i da pada
sneg. Povremeno bi se obeshrabrio, ne znajući hoće li se
ikada navići na drvenu nogu. „Jesu li žene u Etiopiji
zainteresovane za jednonogog belca s licem punim
ožiljaka?? Ha-ha!“ On nema mnogo, ali ako njegovom drugu
Zemuiju ikad išta zatreba, on, Darvin sve će učiniti jer
nikada neće zaboraviti kako mu je Zemui spasao život. Ja
sam mu, umesto Zemuija, odgovorio na engleskom,
prevodeći što sam bolje mogao. Pitao sam se kako su njih
dvojica razgovarali u Kongu. Zemui mi je pokazao zlatni
privesak koji je nosio oko vrata, krst Svete Brigite. Ranjeni
Darvin mu ga je stavio u ruku kad su se rastali na bojnom
polju.
Kad sam ugledao Rozinu kako izviruje za mnom dok je
Zemui išao za njom, ponovo sam potrčao. Osećao sam
vakuum pored sebe, na mestu gde je trebalo da bude moj
brat.
Grob moje majke, s oreolom sveže ubranog apotekarskog
cveća i receptom: ΣAFE IN AΡMΣ OF JEΣUΣ, nije me ničim
opčinio. Ali u sobi sa sterilizatorom, pored operacione sale
broj tri, osećao sam njeno prisustvo, njen miris, osećaj toliko
povezan sa mnom. Noge su me tamo odvele. To je
najpametnije odabrano mesto na kom ću se sakriti.
Nisam shvatao zašto Šiva nerado ulazi u ovu prostoriju.
Možda je to smatrao izdajom Heme, koja je bdela nad
svakim njegovim dahom, koja se vezala vrpcom za njegovu
nožnu grivnu. Jedna od svega nekoliko stvari koje sam radio
sâm bila je dolazak ovamo.
Seo sam na majčinu stolicu i, osećajući miris sapuna u
džemperu, pričao joj, ili sam možda govorio sebi. Žalio sam
se na nepravdu kod kuće; poverio sam joj svoj najveći strah:
da bi Hema i Goš jednog dana mogli nestati, baš kao što su
Stoun i sestra iščezli iz našeg života. To je bio jedan od
razloga što sam se muvao oko ulazne kapije Misinga – ko
zna, možda će se Tomas Stoun vratiti? Maštao sam o tome
kako će jednog sunčanog jutra, kad je vazduh toliko svež da
ga čuješ kako pucketa, Gebru otvoriti kapiju Misinga i tamo
će, umesto stampeda pacijenata, biti Tomas Stoun. Za ovu
maštariju bila je nevažna činjenica da ja uopšte nisam znao
kako on izgleda, kao što nisam znao ni kako je izgledala
naša majka. Njegov pogled bi pao na mene. I posle nekoliko
sekundi, ponosno bi se nasmešio.
Bilo mi je potrebno da u to verujem.
Vratio sam se u naš bungalov, gde me je sačekala muzika.
Muzika i prizor Heme kako podučava Dženet i Šivu plesu. Svi
troje su na nogama imali brazletne sa zvončićima, ne
onakve kakvu je Šiva obično nosio, već debele kožne
kaiševe sa po četiri koncentrična prstena mesinganih
praporaca. Bili su sklonili trpezarijski sto uza zid. Vreme je
otkucavala indijska klasična muzika s odsečnim udarcima
table. Hema je jedan kraj sarija zatakla za pojas, prethodno
ga provukavši između nogu pa je izgledalo kao da nosi
pantalone. Sve vreme dok sam bio napolju, učila je Šivu i
Dženet nizu složenih koraka i poza. Ruke ka unutra, ruke
upolje, ruke zajedno, pokazuju, uranjaju, crtaju luk, odapinju
zamišljenu strelu, oči gledaju u onom pa u ovom pravcu,
stopala klize, zvončići zvone svaki put kad petama trupnu o
pod. Povredilo me je to što sam video.
Šiva, Dženet i ja došli smo na svet gotovo jednoglasno.
(Dženet je bila pola koraka iza nas i u utrobi pored nas, ali je
uhvatila ritam i stigla nas.) Kad smo prohodali, slobodno
smo razmenjivali bočice mleka i cucle, na Hemin veliki užas.
Šivina sklonost da uskače u kante, bare ili jarkove pune
vode plašila je odrasle jer su strepeli da se ne udavi. Kako bi
ga zadržala dalje od duboke vode, Upraviteljica je nabavila
gumeni bazenčić za decu. Tu smo se nas troje kupali i prskali
goli, pozirali za fotografije kojih ćemo se jednog dana stideti.
Sve važne događaje – prvi odlazak u cirkus, prvi matine u
bioskopu, prvi leš koji smo videli – kroz sve smo prošli
zajedno. U našim trima kućama kopali smo kraste dok ne
nađemo neku svežu, te bismo se onda krvlju zakleli da smo
tri musketara koji će se zauvek boriti zajedno i koji neće u
društvo primiti nikog drugog.
I sad smo stigli do još jednog „prvi put“: do prvog
razdvajanja. Stajao sam napolju i gledao unutra. Hema me
je rukom pozvala da im se pridružim. Više nije bila ljuta.
Čelo joj se sijalo od znoja, pramenovi kose su joj bili
zalepljeni po obrazima. Ako je naumila da me kazni, možda
je po izrazu moga lica shvatila da se to već dogodilo.
Dženet je, s grivnom oko noge, izgledala ženstvenije, više
kao devojčica nego kao muškarača koju sam znao. O tome
nikada ranije nisam mnogo razmišljao. U igrama kojih smo
se igrali, bila je poput bilo kog drugog dečaka. Sad, dok je
plesala, s mukom je odmeravala korake, ali je uprkos tome
bila okretna, neobično graciozna, kao da je grivna s
praporcima izvukla tu osobinu iz nje. Čak i kad bi promašila
ritam ili pobrkala korak, odjednom je bila – a ja sam to
morao da primetim – od glave do pete devojčica.
A moj blizanac nije promašivao. Bilo mi je jasno da je on za
tren oka naučio ples. Visoko podignute brade, držao se kao
da se plaši da će mu kovrdže skliznuti sa glave, i zbog toga
je izgledao viši, uspravniji od mene. Ta njegova osobina bila
je još izraženija dok je plesao. Kad bi se Šiva uzbudio, oči bi
mu promenile boju iz smeđe u plavu, i upravo su takve bile
sada, dok je petama udarao po podu u skladu s Hemom i
uspešno oponašao svaki njen pokret saginjanja ili zamaha.
Činilo se da ga njegova grivna pokreće, da mu je čitavo telo
postalo nužni instrument kako bi oponašao Hemu.
Posmatrao sam to mršavo i gipko stvorenje kao da ga vidim
prvi put.
Moj brat, koji je sve mogao da nacrta po sećanju, koji je
umeo da žonglira velikim brojevima u glavi, sad je našao
novu pokretačku silu i novi jezik da se izrazi, odvojeno od
mene. Nisam želeo da se priključim. Bio sam ubeđen da ću
izgledati trapavo. Zavideo sam mu, gotovo kao da sam
hendikepirano dete, više nesposobno nego nevoljno da
učestvuje.
„Izdajice“, kazao sam Šivi u pola glasa.
Ali on me je čuo; s njegovim ušima je sve bilo u redu, a i
znao je šta ću reći još pre no što sam to kazao samome sebi.
Moj brat blizanac, moja srodna lobanja, ovaj mali razigrani
bog, odvratio je pogled i otklizao dalje.
 GLAVA19

Dati psima ono što im pripada

Nedelju dana pre nego što je Šiva skinuo svoju grivnu sa
zvončićima, svi smo bili u kolima i vozili se u grad kad je
jedan motocikl s uključenom sirenom projurio pored nas,
dok je vozač mahao da se sklonimo sa ulice.
„Dobro, dobro“, rekao je Goš zaustavljajući se sa strane.
„Put je potreban Njegovom carskom veličanstvu Hajlu
Selasiju Prvom, Lavu Jude.“
Izašli smo i priključili se gomili na Aveniji Menelika II. Nešto
niže, nizbrdo, bila je Afrička skupština, koja je izgledala kao
kutija vodenih boja izvrnuta na stranu. Oplata u pločama
pastelnih boja trebalo je da odražava šareni pervaz
tradicionalne šame. Ispred novog sedišta Organizacije
afričkog jedinstva bile su istaknute zastave svih zemalja. Za
to kratko vreme njenog postojanja, zgradu su svojom
posetom već počastvovali Naser, Nkrumah, Obote i
Tabmanova.
Na dugoj strani avenije nalazila se carska jubilarna palata.
Video sam stražu carskih gardista na konjima, po jednog sa
svake strane kapije palate. Careva rezidencija se uzdizala
iznad bujnih vrtova, kao bleda prikaza Bakingemske palate.
Noću bi se kupala u svetlu i blistala kao slonovača. S
obzirom na doba godine, jedan bor u dvorištu bio je okićen
svetiljkama i tako preobražen u džinovsku božićnu jelku.
Pešaci, zaprege, automobili – sve je moralo da stane.
Bosonogi muškarac je, zamagljenih očiju, skinuo iskrzani
šešir otkrivši obruč kovrdžave prosede kose. Pokraj nas su
čekale i tri žene u crnini, pod kišobranima. Bile su znojave
od napornog hoda uzbrdo. Jedna od njih je sela na ivičnjak.
Izula je plastičnu cipelu. Dva mladića su stala malo dalje od
ivičnjaka, nezadovoljni što moraju da prekinu šetnju.
Žena koja je sela reče: „Možda će nas Njegovo veličanstvo
povesti. Kaži mu da nemamo para za autobus. Otpadoše mi
noge.“
Starac je prostreli pogledom, a usne mu se stadoše micati
kao da se sprema da ispljune reči prekora zbog takvog
svetogrđa.
Uto pored nas projuri zeleni folksvagen sa sirenom i
zvučnikom na krovu. Nisam verovao da folksvagen može da
ide toliko brzinom.
„Kladim se da je Njegovo veličanstvo u novom linkolnu“,
rekoh Gošu.
„Ne bih se kladio.“
Bila je to 1963, godina kad je ubijen Kenedi. Po rečima
jednog školskog druga čiji je otac bio član parlamenta,
linkoln je bio automobil koji je prethodno pripadao Kenediju,
ali ne onaj u kom su ga upucali. Ovaj je bio zatvoren i
velelepan, ne zbog linija karoserije, već zbog svoje
neverovatne dužine. Kružila je šala kako car, da bi stigao iz
stare palate na vrhu brda, u kojoj su mu bile kancelarije, do
jubilarne palate, treba samo da uđe na zadnja vrata linkolna
i izađe na prednja.
Od dvadeset i šest automobila u voznom parku Njegovog
veličanstva, dvadeset su bili marke rols-rojs. Jedan je bio
božićni poklon od engleske kraljice. Pokušao sam da
zamislim šta je još ispod monarhove jelke.
Pored nas je prošao i landrover – carska garda, ne policija –
krećući se polako, pozadi otvoren, pun ljudi s automatskim
puškama preko kolena koji su gledali napolje. Začuli smo
tutnjavu nalik ratnim bubnjevima – kao s neba pala, pojavila
se falanga od osam motocikala, po dva naporedo, za kojima
je podrhtavao vazduh. S branika i farova sevali su odblesci
sunca. Uprkos svojim crnim uniformama, belim šlemovima i
rukavicama, motociklisti su me podsetili na vojnike široko
razmaknutih očiju i s perjanicama na glavi, što su na
konjima sišli s brda na godišnjicu Musolinijevog pada,
opakog izgleda ratnika ponovo gladnih ubijanja.
Zemlja se tresla dok su dukatiji prolazili mimo nas, od silnih
konjskih snaga spremnih da se oslobode jednim okretom
ručnog zgloba.
Zeleni rols-rojs Njegovog veličanstva bio je uglačan kao
ogledalo. Na uzdignutom sedištu Njegovo veličanstvo je
gledalo kroz prozor specijalno konstruisan za vladare da
vide i budu viđeni. U poređenju s motociklima, njegova kola
bila su nečujna, jedino su slabo šištali ventili.
Goš je promrmljao: „Za cenu ovoga mogli bismo hraniti svu
decu u zemlji mesec dana.“
Starac pored nas bio je na kolenima, a kad nam se rols-rojs
približio, poljubio je asfalt.
Video sam cara sasvim jasno, s njegovim psićem Luluom na
krilu. Car je pogledao pravo u nas, smešeći se dok smo se
klanjali. Spojio je dlanove šaka. A onda je prošao.
„Jeste li videli ovo?“, reče Hema, uzbuđena. „Jeste li videli
namaste?“
„Tebi u čast“, odvrati Goš. „Zna ko si.“
„Ne budi šašav. To je bilo zbog sarija. Pa opet, baš lepo!“
„Samo toliko je potrebno da se pokolebaš? Jedan namaste?“
„Prekini, Goše. Ne mešam se u politiku. Meni se stari sviđa.“
Rols je skrenuo ka kapiji palate. Motociklisti i landrover
zaustavili su se odmah iza kapije. Dvojica gardista na
konjima – gizdavi u zelenim pantalonama i belom gornjem
delu uniforme, s belim šlemovima na glavi – pokazaše
oružje.
Jedan policajac potiskivao je uobičajenu gomilu molilaca koji
su čekali na jednoj strani kapije. Starica što je mahala
papirom zacelo je privukla carev pogled. Rols se zaustavio.
Video sam čivavu sa šapama na prozoru i s glavom koja se
micala napred-nazad: Lulu je lajao. Starica je, klanjajući se,
obema rukama pružila hartiju ka prozoru.
Činilo se da nešto govori. Car ju je očigledno slušao. Starica
je postala živahnija, gestikulirala je rukama i ljuljala se celim
telom, te smo je sad mogli jasno čuti.
Kola su krenula, ali starica nije završila. Pokušala je da trči
uz limuzinu, prstima se uhvativši za prozor. Kad više nije
mogla da održi korak, povikala je: „Leba, leba!“ – „Lupežu,
lupežu!“ Osvrnula se oko sebe u potrazi za kamenom pa, ne
našavši nijedan, izula cipelu i zavitlala je na automobil pre
no što je iko uspeo da reaguje.
Video sam samo kako policajac podiže palicu i kako ona
pada na zemlju, kao vreća. Kapija palate se zatvorila.
Motociklisti su dojurili i palicama počeli tući sve koji su bili
blizu kapije, ne obraćajući pažnju na njihove krike. Iako već
nepomičnu, staricu je jedan svejedno šutnuo u rebra.
Gardisti konjanici zurili su pravo preda se, na paripima
disciplinovano nepomičnim, kojima se samo trzala koža.
Stajali smo zapanjeni. Dvojica mladića iza nas podrugljivo su
se nasmejali i brzo udaljili.
One dve žene pokraj nas, hvatajući se za glavu, rekoše:
„Kako su mogli to da urade staramajci?“ Starac, sa šeširom
u rukama, nije rekao ništa, ali sam video da je potresen.
Dok smo se udaljavali automobilom, video sam kako su se
motociklisti ustremili na policajca i počeli ga tući. Njegova je
greška bila što nije udario staricu pre no što je otvorila usta i
sve ih obrukala.
I posle ovoliko godina, iako sam u životu video mnogo
nasilja, ova slika mi je živo urezana u pamćenje.
Neočekivano prebijanje jedne starice pendrecima, samo
nekoliko sekundi pošto nas je car tako toplo pozdravio,
doživeo sam kao izdaju, a uz to me je obuzelo i
zaprepašćenje kad sam spoznao da su Hema i Goš
bespomoćni i ne mogu joj pomoći.
A ona čivava s očima poput buba u duši mi je ostala kao
sastavni deo te okrutnosti. Samo njoj je bilo dozvoljeno da
hoda pred Njegovim veličanstvom. Ona je jela bolju hranu i
spavala u boljim uslovima od većine podanika. Od toga dana
pa nadalje, ostala mi je drugačija predstava cara i Lulu. I
uopšte mi se nije svideo taj uobraženi pas.
Ako je Lulu bila carica Etiopije u psećem obličju, naša Kučulu
i dva bezimena psa bili su oličenje etiopskog seljaštva.
Zubar Persijanac koji je kratko vreme radio u Misingu nazvao
ju je „Kučulu“. U Etiopiji, dati ime psu znači spasti ga. Ona
dva bezimena psa u Misingu bili su toliko šugavi i prljavi, do
te mere umazani blatom i katranom da im se nije mogla
odrediti prava boja dlake. Za vreme dugih kiša, kad su svi
ostali psi nalazili sklonište, ova dvojica su radije ostajala
napolju nego da rizikuju da dobiju udarac čizme u glavu.
Sasvim je moguće i da su zapravo bili potomci dvoje
bezimenih pasa koji su nam dolazili u paru.
Kad je persijskog zubara nestalo, sestra Meri Džozef Prajs je
hranila Kučulu. A nakon njene smrti, taj posao je preuzela
Almaz.
Kučulu je imala izražajne oči, poput crnih bisera. U njima je
svetlucao nagoveštaj nestašluka i obešenjakluka, koje
životna razočaranja nisu uspela sasvim da oduvaju. Znam
da psi nemaju obrve, ali mogu se zakleti da je mogla
nezavisno da pomera nabore iznad očiju. I uspevala je njima
da dočara izraz razumevanja, radosti, pa čak i zbunjenosti
koja me je podsećala na komičare Stenlija i Olija, čije smo
filmove gledali u bioskopu Adova. Nije bilo govora da Kučulu
može ulaziti u našu kuću. Krave su bile svete, psi nisu.
Nismo znali da je Kučulu skotna sve do prvog dana posle
Nove godine. Nismo je bili videli dva dana, a onda smo je,
baš pre nego što ćemo krenuti u školu, pronašli zavučenu
iza gomile drva za ogrev. Pod svetlošću baterijske lampe
videli smo da je iscrpljena do krajnjih granica. Jedva je
mogla da podigne glavu. A male krznene lopte uz njen
stomak sve su objasnile.
Odjurili smo Hemi i Gošu, a potom i Upraviteljici, da im
saopštimo uzbudljive novosti. Smislili smo imena. Kad se
sad toga setim, jasno mi je da je izostanak oduševljenja kod
odraslih trebalo da nas upozori.
Taksi nas je dovezao iz škole i izbacio nas ispred glavne
kapije Misinga. Videli smo tek kad smo se popeli na brdo,
iako nismo znali šta gledamo. Štenad su bila u velikoj
plastičnoj kesi vezanoj oko auspuha taksija. Kasnije smo
saznali da je taksista video Gebrua kako ide s nakotom pa je
predložio manje krvavo sredstvo da ih se reši, tako što će ih
ugušiti. Gebrua, uvek punog strahopoštovanja prema
mašinama, bilo je lako nagovoriti.
I tako je, na naše oči, taksista upalio motor, kesa se nadula
kao balon, da bi kola za nekoliko sekundi stala. Iako je tog
jutra jedva hodala, Kučulu je jurila oko točkova automobila
kidišući na kesu punu dima. A unutra su njeni štenci
pritiskali njuške uz plastiku i tumbali se jedno preko drugog
tražeći izlaza. Kučuluin izraz lica prevazilazio je žalost. Bila
je mahnita od očajanja. Pacijentima i prolaznicima je to bilo
smešno. Okupila se mala gomila ljudi.
Ja sam zanemeo od neverice. Je li ovo neki nezaobilazni
ritual u odgajanju štenadi za koji nisam znao? Zauzeo sam
držanje po ugledu na odrasle – ali to je bila greška! Iznutra
sam se osećao baš kao Kučulu.
Šiva nikog nije oponašao. On je pojurio prema kolima,
pokušao da odveže kesu sa izduvne cevi i pritom opekao
dlanove. Potom je, na kolenima, poderao debelu kesu.
Gebru ga je odvukao dok se on ritao i otimao. Prestao je da
se otima tek kad je video da su štenad mirna krznena
brdašca, potpuno nepomična.
Pogledom sam okrznuo Dženet, i zapanjilo me je njeno
bezizrazno lice: to mi je saopštilo da je i te kako bila svesna
zakulisnih zbivanja u svetu u kom smo živeli i da je mnogo
upućenija u sve od nas dvojice. Ništa je nije iznenađivalo.
Nikad nisam shvatio kako je Kučulu mogla da nam oprosti i
da nastavi da živi s nama u Misingu. Ona nije znala ništa o
Upraviteljičinim normama i pravilima za držanje pasa u
Misingu. Kao što nismo znali ni da je Gebru već nekoliko
puta ranije, po naredbi otkinuo Kučuluinu novorođenčad sa
sise i podavio ih.
Šiva je tom prilikom izderao kolena i dobio plikove po
dlanovima. Hema, Goš i Upraviteljica pojurili su da nas
dočekaju u ambulanti za hitne slučajeve.
Goš je Šivi na opekotine stavio silvadin i previo mu kolena.
Odrasli nisu imali ništa da kažu povodom štenadi.
„Zašto ste dopustili Gebruu da to učini?“, pitao sam. Goš
nije podigao pogled sa zavoja. On nije bio u stanju da nas
laže, ali je u ovom slučaju tajio šta će se dogoditi.
„Nemojte da krivite Gebrua“, kazala je Upraviteljica. „Ja sam
mu to naložila. Žao mi je. Ne možemo imati čopore pasa koji
bi jurcali svuda po Misingu.“
Ovo nam nije zvučalo kao izvinjenje.
„Kučulu će zaboraviti“, utešnim glasom nam je rekla Hema.
„Životinje nemaju pamćenje kao mi, mili moji.“
„Da li bi ti zaboravila kad bi neko ubio mene ili Mariona?“
Odrasli su me pogledali. Ali to nisam ja rekao. Štaviše, ja
sam se nalazio dobrih dva – dva i po metra od mesta gde su
previjali Šivu. Oči su mu od smeđih postale čelično plave, a
zenice sitne kao glave čioda, dok mu je brada bila isturenija
nego ikad te je, istegnutog vrata, gledao s visine niz nos, u
svet naseljen ljudima koji zaslužuju najveći prezir.
Da li bi ti zaboravila kad bi neko ubio mene ili Mariona?
Ti glasovi su nastali u glasnim žicama, uobličeni usnama i
jezikom moga do tada mučaljivog brata. Kad je progovorio
prvi put posle toliko godina, izrekao je rečenicu koju niko od
nas neće zaboraviti.
Odrasli su pogledali u Šivu pa ponovo u mene. Odmahnuo
sam glavom i pokazao na Šivu.
Konačno, Hema je prošaputala: „Šivo... šta si rekao?“
„Kad bi nas neko ubio danas, da li bi ti to sutra zaboravila?“
Hema je pružila ruke ka Šivi želeći da ga zagrli, sa suzama u
očima, ali on je ustuknuo, uzmakao od svih njih kao da su
ubice. Sagnuo se, zarozao čarapu i otkinuo grivnu s noge pa
je položio na sto. Inače je nikad nije skidao, izuzev kad ju je
trebalo popraviti, proširiti, i dva-tri puta kad bi je zamenio
novom. Činilo nam se kao da je odsekao sebi prst i stavio ga
na sto.
„Šivo“, najzad je prozborila Upraviteljica, „da smo
dozvoljavali Kučulu da zadrži štenad, dosad bismo u Misingu
imali bar šezdesetak pasa.“
„Šta se desilo sa ostalim kučićima?“, upitao je Šiva pre no
što sam ja stigao da otvorim usta.
Upraviteljica je promrmljala nešto nejasno o tome kako ih se
Gebru humano rešio i da je ono s auspuhom nesmotreno i
da nije bilo odobreno, i da je trebalo da Gebru to obavi
mnogo pre nego što mi stignemo iz škole. Prišao sam Šivi i
stao uz njega.
Dodirnuo mi je rame i prošaputao mi nešto na uho.
„Šta kaže?“, upita Hema.
„Kaže: zašto da govori kad ste svi tako okrutni? Kaže kako
misli da sestra Meri Džozef Prajs i Tomas Stoun nikad ne bi
učinili nešto tako. Pa čak i ako bi, ovo se nije smelo
dogoditi.“
Hema je uzdahnula, kao da je sve vreme samo čekala da
jedan od nas dvojice ovako pomene njihova imena. „Dušo“,
kazala je promuklim šapatom, „ne možeš znati šta bi oni
uradili.“
Šiva je izašao. Goš i Upraviteljica su izgledali zapanjeno, kao
ljudi koji su videli duha. Sad su oni bili nemi. A ja sam se
pitao kako ovi ljudi, koji toliko vode računa o tome da li moj
brat govori ili ne, koji brinu za siročad, siromašne, bolesne,
koje je isto toliko koliko i nas potresla surovost prema starici
ispred palate, kako dakle mogu biti tako ravnodušni prema
okrutnosti kojoj smo maločas bili svedoci?
Kasnije sam pitao Upraviteljicu šta misli o tome da li je smrt
Kučuluine štenadi ostavila kuji ožiljke. Upraviteljica mi je
odgovorila da ne zna, ali da zna kako Mising nema para da
uzgaja pse i da su tri gornja granica. I kako misli da ne
postoji zasebni, pseći raj, i da, iskreno, ne zna šta Bog misli
o tome koji je pravi broj pasa za Mising, ali da joj je On
sigurno poverio pravo izbora u tom slučaju, te da o tome ne
želi da raspravlja sa mnom.
Posle ubistva, u Kučuluinim očima sam video razočaranje u
nas kao vrstu. Tragala je za mestima gde se može sklupčati i
gde neće dolaziti u dodir s ljudima. Ostavljali smo joj napolju
hranu, a ako je i jela, to nikad nije činila kad smo mi tu.
Kad je Šiva naučio da pleše baratnatjam (i postao Hemin
sišja, pa je već pričala o njegovom arangetramu – prvom
nastupu), ja sam prvi put počeo na njega da gledam kao na
osobu zasebnu od mene. Sad kad je počeo da govori i tako
se izražava, ŠivaMarion se nisu uvek ni kretali ni govorili kao
jedan. Prethodno smo se svojim razlikama dopunjavali.
Međutim, u danima posle smrti štenadi, osećao sam kako
nam se identiteti polako razdvajaju. Moj brat, moj identični
blizanac, bio je osetljiv na nesreće i boli životinja. Što se pak
tiče ljudskih bića i njihovih poslova, barem zasad ih je
prepuštao meni.
 GLAVA20

Slepe bake
Gospodin Lumis, upravnik Lumisove gradske i seoske škole,
postarao se da se naši dugi raspusti poklapaju s dugim
kišnim razdobljima. Tako je u julu i avgustu mogao da ode u
Englesku kako bi se opustio i potrošio školarinu koju smo
uplatili, dok smo mi ostajali zaglibljeni u Adis Abebi. Veterani
u Adisu su o monsunu govorili kao o zimi, što je neprestano
zbunjivalo novopridošle, za koje je juli mogao biti samo leto.
Kiša je lila do te mere da je pljuštala i u mojim snovima.
Probudio bih se srećan što nema škole, ali neprekidni mrmor
po limenom krovu odmah bi utopio svu moju radost. Bila je
to zima moje jedanaeste godine, i kad sam naveče odlazio u
postelju, molio sam se da se nebo provali i nad gospodinom
Lumisom, ma gde bio, bilo u Brajtonu ili u Bornmutu. Nadao
sam se da će ga njegov lični olujni oblak pratiti iz minuta u
minut toga dana.
Na Šivu nisu uticale ni hladnoća, ni magla, ni vlaga, dok sam
ja postajao mrzovoljan i malodušan. Kroz naš prozor se sad
videlo smeđe jezero s mestimičnim ostrvcima crvenkastog
blata. Izgubio sam svaku nadu da će iz toga ikada više
niknuti trava i cvetna leja.
Sredom nas je Hema vodila u biblioteke Britanskog saveta i
USIS-a, da vratimo knjige, uzmemo novu gomilu i utovarimo
je u kola, a potom bi nas odvela u bioskop, u Empajer ili
Adovu, na matine. Bilo nam je dozvoljeno da čitamo šta god
hoćemo, ali Hema je od nas zahtevala da u dnevnik lektire
napišemo po pola strane: izveštaj o novim rečima koje smo
naučili i broj strana koje smo pročitali. Takođe je trebalo da
prepišemo neku misao ili rečenicu za pamćenje, pa bismo o
tome razgovarali za večerom.
Mrzeo sam taj zimski plan i program, ali je istina da je
upravo on omogućio da kapetan Horejšio Hornbloer* uplovi
u moj život. Upraviteljica, čiju sposobnost da mi čita dušu
tad još nisam u potpunosti cenio, zamolila me je da za nju iz
biblioteke uzmem Trgovački brod. Otvorio sam knjigu iz
radoznalosti i obreo se kako jedrim u svetu još vlažnijem i
bednijem od moga, i da sam – začudo – srećan što sam
tamo. Zahvaljujući S. S. Foresteru, bio sam na škripavom
brodu na drugom kraju sveta, pod komandom kapetana
Horejšija Hornbloera, čoveka koji je bio nalik Gošu i Hemi –
heroja u svojoj profesionalnoj ulozi. Ali, po nečemu je bio i
poput mene – „nesrećan i usamljen“. Naravno, ja nisam bio
zaista nesrećan niti usamljen, ali sezoni monsuna činilo se
neophodnim da o sebi tako mislim. Nepravda admiraliteta u
Londonu, ironija Hornbloerove morske bolesti, tragedija
njegovog povratka kući da bi otkrio kako su mu deca smrtno
bolesna od boginja... I ja sam imao, koliko god oni bili
beznačajni, svoje ekvivalente ovim nedaćama.
Posle više sati čitanja, uhvatili bi me trnci da izađem
napolje; znam da je i Dženet isto osećala. Šiva je crtao i
nešto škrabao. Hemine vežbe lepog pisanja otvorile su reku
mastila u Šivinom peru, ali i dalje je crtao na papirnim
kesama, salvetama i stranicama knjiga. Voleo je da skicira
Zemuijev BMW, i činio je to svake sezone. A ako je crtao
Veroniku, i ona je jahala motocikl.
Jednog petka, pošto su Goš i Hema otišli na posao, kiša je
pljuštala jače, grmelo je i padao je grad. Buka s krova bila je
zaglušujuća. Provirio sam kroz kuhinjska vrata i dočekao me
je miris natopljene kože, i prizor dva magarca koji su se,
skupa sa svojim nadglednikom, sklonila pod strehu našeg
krova. Slutio sam da se ne piše dobro našoj peći ako je drvo
za ogrev koje su magarci doneli bilo i blizu tako mokro kao
oni.
Kad sam se vratio u dnevnu sobu, Dženet je viknula da
nadjača dobovanje: „Hajde da se igramo slepe bake!“
„To je igra za slabiće“, odvratio sam. „Glupa igra za
devojčice.“ Ali ona je već bila otišla da nađe povez za oči.
Nikada nisam shvatio zašto je igra slepe bake bila tako
omiljena u školi, naročito u Dženetinom razredu. Često sam
video kako gomila poigrava van dosega „slepe bake“, gura
je i začikava sve dok „ona“ ne uhvati nekog svog mučitelja.
Zatim mora da ga imenuje ili oslobodi.
Mi smo igru prilagodili igranju u kući: nema guranja i
začikavanja. Umesto toga, sakriješ se i stojiš ćuteći (iako bi s
obzirom na tutnjavu s krova komotno mogao da zviždiš i
niko te ne bi čuo). Mogli smo se kriti bilo gde u kuhinji, ali ne
ispod niti iza nečega. Cilj igre bilo je vreme: koliko brzo
„slepa baka“ može pronaći ostalo dvoje.
Toga jutra Dženet je bila prva. Trebalo joj je petnaest minuta
da nađe Šivu i još deset da nađe mene.
Mogli biste pomisliti da sam se, stojeći tako dvadeset pet
minuta, dosađivao. Nisam. Bio sam zainteresovan.
Trebalo je biti disciplinovan da bi stajao potpuno mirno.
Osećao sam se kao Nevidljivi Čovek, jedan od mojih
omiljenih junaka stripova. Nevidljivi Čovek je stajao dok se
svet okretao oko njega, a njegov zakleti neprijatelj
pokušavao da ga nađe.
Povezanih očiju, u belim hulahopkama, ruku ispruženih pred
sobom i koračajući nogu pred nogu, Dženet je izgledala
bespomoćno, kao da hoda po dasci piratskog broda. Imala je
uspravno držanje osobe koja može da uradi premet samo s
jednom slobodnom rukom i da hoda na rukama gracioznije
nego Goš na nogama. Na glavi su joj bile ukosnice od žutih i
srebrnih perli, a kosa podeljena u sredini i podignuta u dve
kike. Dženet nije bila sujetna u pogledu odeće. Ali kad je bila
reč o trakama za kosu, češljevima, šnalama, ukrasnim
gumicama i štipaljkama, bila je veoma izričita. To je,
naravno, moralo biti Hemino, Rozinino ili Almazino delo: one
su joj stalno četkale kosu, vezivale je u rep ili uplitale u
redove pletenica. Hema je pokatkad stavljala kol u
unutrašnjost Dženetinog donjeg kapka. Ta crna linija joj je
isticala oči, činila da hvataju odsev vatre i sevaju kao
ogledala.
Devojčice sazrevaju brže od dečaka, bar su tako govorili, i ja
sam im verovao jer se Dženet ponašala kao da ima više od
deset godina. Nije imala poverenja u svet, više je bila sklona
prepiranju i uvek spremna da se bori; ako sam ja bio previše
spreman da se priklonim odraslima podrazumevajući da
znaju šta rade, ona je bila upravo suprotno – i više nego
spremna da ih smatra pogrešivim. Ali sada, ovako povezanih
očiju, u njoj je bilo neke ranjivosti koje nikada ranije nisam
bio svestan; kao da joj je sva zaštita i odbrana počivala u
užarenom pogledu.
Dvaput je Dženet umalo naletela pravo na mene-
Nevidljivog-Čoveka, ali je skrenula u poslednjoj sekundi.
Treći put je bila na samo nekoliko milimetara razdaljine i
Nevidljivi Čovek je šmrknuo nastojeći da priguši smeh.
Razmahane kao krila vetrenjače, njene ruke su me našle i
umalo mi iskopale oči.
A onda se počelo događati nešto čudno.
Kad su meni povezali oči, našao sam Dženet za trideset
sekundi, a Šivu za upola tog vremena. Kako? Pratio sam svoj
nos. Nisam imao pojma da je tako nešto moguće. „Video“
sam čulom mirisa. Slušao sam instinkt kog sam bio svestan
samo kad mi je vid bio uskraćen.
Kad je na njega došao red, Šiva nas je našao isto tako brzo.
Odjednom smo sasvim zaboravili na kišu.
Kad sam ponovo povezao Dženet oči, trebalo joj je još više
vremena nego prethodni put. Nos joj nije bio od pomoći.
Pola sata sam je posmatrao kako tumara tamo-amo.
Razdražena, strgnula je povez sa očiju i optužila nas da smo
u dosluhu i da se krećemo. Ali nismo bili krivi ni za jedno ni
za drugo.
Čim je Goš došao kući na ručak, Dženet i ja smo pritrčali da
mu ispričamo za igru. „Čekajte! Stanite!“, rekao je. „Ne
čujem vas kad govorite uglas. Dženet, ti prva. ’Počni iz
početka i ispričaj do kraja, a onda stani.’ Ko je to rekao?“
„Ti“, odgovori Dženet.
„Kralj iz Alise u zemlji čuda“, odgovori Šiva, „strana
devedeset treća. Poglavlje dvanaesto. I izostavio si četiri reči
i dve zapete.“
„Naravno da nisam!“, kaza Goš praveći se da je uvređen, ali
nesposoban da sakrije iznenađenje.
„Izostavio si: ’Kralj reče – zapeta – veoma ozbiljno –
zapeta’.“
„U pravu si“, odvrati Goš. „A sad, Dženet, ispričaj mi šta se
desilo.“
Ona ga je poslušala i stala ga preklinjati da presudi. Goš ju
je postavljao na razna mesta i ja sam je svaki put,
povezanih očiju i ništa ne videći, odmah pronašao. Zatim
smo Gošu, na njegov zahtev, povezali oči, ali nije bio ništa
bolji od Dženet. Rekao je kako bi i dalje „istraživao taj
fenomen“, ali da mora da se vrati u bolnicu.
Dženet je ostala namrštena celo popodne, obrva skupljenih
u slovo V. Osećao sam njen otrovni pogled na svom licu.
„Šta gledaš?“, rekla je.
„Je l’ zabranjeno gledati?“
„Da.“
Isplazio sam joj jezik. Ona je ustala sa stolice i poletela na
mene. Očekivao sam to. Srušili smo se na pod. Ubrzo sam je
pribio leđima na pod opkoračivši je, što nije bio nimalo lak
zadatak.
„Skidaj se s mene.“
„Zašto? Da bi ponovo kidisala?“
„Skidaj se, kad ti kažem.“
„Hoću. Ali ako to ponoviš, uradiću ovo.“ I zario sam joj
koleno pod pazuh, u rebra. Bes joj se rasplinuo u vrisci i
histeričnom smehu. Molila me je da prestanem. Poznajući je
i znajući kako se vatra brzo rasplamsa baš kad pomisliš da si
je ugasio, dao sam joj još jedno sledovanje, za svaki slučaj.
Kad sam odstupio, nisam joj okrenuo leđa.
Dženet je mogla da trči brže od Šive, ali nije mogla da me
pobedi na kratkoj razdaljini. Trčala je bez ikakvog napora,
stopalima jedva dodirujući zemlju, i mogla je da jurca tako
po čitav dan. Nikad se nisam s njom utrkivao na stazi dužoj
od pedeset metara. U penjanju na drveće, fudbalu, rvanju i
mačevanju, bila je vešta koliko i mi.
Ali, u igri „slepe bake“ bilo je drugačije.
Za vreme večere s Hemom i Gošom, Dženet je bila tiha.
Žute i srebrne šnalice su ustupile mesto opakoj štipaljci u
obliku kandže, sa iglom za štrikanje probodenom kroz kosu.
Kad ju je Hema pitala, izvestila ju je o knjizi Tajna
sedmorka.* Sedela je pored mene i Šive, odbijajući Almaz i
Rozinu, koje su obletale oko nas nastojeći da nam još sipaju
u tanjire. Njih dve su uvek jele kasnije u kuhinji.
Posle večere Dženet nam je poželela laku noć i povukla se u
Rozinine odaje iza našeg bungalova. Zatekao sam Goša
kako prelistava Alisu u zemlji čuda. Gledao sam mu preko
ramena kad je našao stranu devedeset tri. Šiva je bio u
pravu, čak i za dve zapete.
Kiša je stala kad smo otišli u krevet, baš onda kad bi koristila
da se uspavamo. Tišina je ujedno donosila i olakšanje i
razdraživala, jer je u svakom trenutku mogla ponovo početi.
U našoj sobi, Hema nam je čitala, što je bio noćni ritual koji
nije izostavila nijednom otkad ga je preduzela zbog Šivinog
ćutanja. Već nekoliko dana nam je večernje štivo bilo
Narajanov Ljudožder iz Malgudija. Goš je sedeo na drugoj
strani našeg kreveta, pognute glave, i slušao. Knjiga je
počela polako i tek je trebalo da ubrza ritam. Ali možda je
baš u tome bila stvar. Dok smo se privikavali na spori,
„dosadni“ svet indijskog sela, ono nam je lagano postajalo
zanimljivo i čak zabavno. Malgudi je bio nastanjen likovima
sličnim ljudima koje smo poznavali, zatočenicima običaja,
profesije i, u najvećem broju slučajeva, šašavim i
nerazumnim verovanjima kojima su robovali; samo što oni
to nisu mogli da vide.
Zvuk zvonjave telefona bio je stran svetu Malgudija i
prekinuo je nit priče. Goš je podigao slušalicu. „Odmah“,
rekao je, zureći u Hemu. Kad je prekinuo vezu, kazao je:
„Princeza Turuneš se porađa. Šest centimetara. Trudovi na
pet minuta. Upraviteljica je s njom u zasebnoj sobi.“
„Šta znači to ’šest centimetara’?“, upitao sam.
Goš je zaustio da odgovori, ali ga je Hema, već za toaletnim
stolom četkajući kosu, brzo prekinula: „Ništa, mili. Princeza
će ubrzo dobiti bebu. Moram da idem.“
„Idem s tobom“, kaza Goš. Mogao je da joj asistira ako se
odluči za carski rez.
Nisam voleo da noću odlaze od kuće. Nisam se plašio uljeza,
već sam strepeo da bi se moglo desiti da se Hema i Goš, i
protiv svoje volje, možda ne vrate. Nikad se tako nisam
osećao danju. Ali noću, kad bi otišli na ples u Juventus ili na
bridž u kuću gospođe Redi i Evandželin, ja sam ih čekao
zamišljajući najgore.
Pošto su otišli, otapkao sam u dnevnu sobu, bosonog i u
pidžami. Uključio sam grundig i podesio ga na kratke talase.
I pored pucketanja statičkog elektriciteta, čuo sam Zemuijev
motocikl. Vodnik Zemui bi uvek na pola našeg prilaznog
puta isključio motor kako nas ne bi uznemiravao. Potom bi
se, u tišini koju je remetila jedino škripa amortizera i
tandrkanje blatobrana, parkirao u garažu. Završilo bi se
metalnim tup točka što se vraća unazad, na središnji
položaj.
Voleo sam taj nezgrapni BMW i njegov motor što se, nalik
vimenu, izbočio s obe strane šasije. I Šiva ga je voleo. Sve
mašine imaju rod, a taj BMW je bio kraljevska „ona“. Jer
sam, otkad znam za sebe, slušao njeno duboko tutnjanje
rano izjutra i u vreme polaska na spavanje, kad je Zemui
dolazio na posao i vraćao se kući. Kad god bih čuo kako se
udaljava topot njegovih teških čizama, osetio bih sažaljenje
prema njemu. Zamišljao sam kako samotno pešači nazad,
naročito za vreme sezone kiše i blata kao sad. Uprkos dugoj
kabanici s kapuljačom, bilo je nemoguće ne pokisnuti do
gole kože.
Pet minuta kasnije, začuo sam kako se otvaraju vrata
kuhinje. Ušla je Dženet u pidžami koju je nasledila od mene.
U njoj više nije bilo pređašnjeg besa. Na njegovom mestu se
nalazilo nešto drugo, nešto što sam retko viđao: tuga. Kosa
joj je bila začešljana unazad i pričvršćena plavom trakom.
Bila je beživotna, povučena, kao da su prošle godine a ne
minuti otkad sam je poslednji put video.
„Gde je Šiva?“, upitala je, sedajući naspram mene.
„U našoj sobi. Zašto?“
„Onako. Samo pitam.“
„Hema i Goš su morali u bolnicu“, rekoh ja.
„Znam. Čula sam ih kad su rekli majci.“
„Jesi li dobro?“
Slegla je ramenima. Netremice je gledala kroz svetleću
skalu grundiga, u neku daleku planetu. Na desnoj dužici
imala je malu mrlju i oblačić dima oko nje, na mestu gde je
prodrla varnica. To se dogodilo kad smo bili mnogo mlađi i
pucali udarajući teškim kamenicama patrone za dečji pištolj
poređane po pločniku. Ta se falinka mogla videti samo
izbliza i pod određenim uglom. S razdaljine je nagoveštaj
asimetrije samo davao izraz sanjivosti njenom pogledu.
Do nas su dopirali i gubili se zvuci kineske stanice, ženski
glas je izgovarao zvuke kakve, činilo nam se, nijedno ljudsko
grlo ne može proizvesti. Meni je to bilo smešno, ali Dženet
se nije smejala.
„Marione? Hoćeš da se igraš sa mnom slepe bake?“, pitala
me je umilno, nežno. „Samo još jednom?“
Zaječao sam.
„Molim te.“
Želja u njenom glasu me je iznenadila.
„Jesi li samo zato došla? Šiva je već u krevetu.“
Ćutala je, razmišljajući o mome pitanju, pa je rekla: „A da
igramo samo ti i ja? Molim te, Marione?“
Nikad nisam umeo da odbijem Dženet. Pomislio sam kako ni
ovoga puta neće imati ništa više sreće nego ranije. Samo će
biti još potištenija. Ali ako baš hoće...
Napolju je kiša ribala nebo bez zvezda; crna noć je curila
kroz roletne u kuću i pod moj povez na očima.
„Predomislio sam se“, izgovorio sam uprazno.
Nije se obazirala, vezivala je i drugi čvor na povesci, da se
osigura. Da bi se dodatno obezbedila, preko glave mi je
stavila praznu vreću od pirinčanog brašna, čije je ivice
zavrnula da bi mi oslobodila usta.
„Jesi li me čula?“, rekoh. „Neću ovo da radim, nisam na ovo
pristao.“
„Jesi li varao? Priznaješ?“ Čak joj je i glas zvučao tuđe.
„Neću priznati nešto što nije istina“, odgovorih.
Nalet vetra je zatresao prozore. Tako se bungalov
nakašljavao, upozoravajući nas na novu količinu kiše.
Nestala je, a kad se vratila, osetio sam da mi vezuje ruke uz
telo nečim kožnim – Gošovim kaišem. „To je da ne skineš
povez.“
A onda me je dograbila za ramena. Zavrtela me je. Rukama
je, kao veslima, pljeskala po mojim grudima i ramenima
okrećući me kao čigru. Kad sam viknuo da stane, dodala je
još nekoliko okreta.
„Broj do dvadeset. I nemoj da viriš.“
Još sam se okretao u onoj unutrašnjoj tami, pitajući se zašto
je mučnina toliko verni pratilac vrtoglavice. Tresnuo sam u
nešto. U neku tvrdu ivicu. Sofa. Udario sam se u rebra, ali
me je zadržala da ne padnem. Ovo nije pošteno, da mi
ovako veže ruke i poremeti ravnotežu... Prevarila me je. Ako
je htela da me dezorijentiše, uspela je. „Varalice!“, viknuo
sam. „Ako toliko želiš da pobediš, samo reci da si pobedila,
okej?“
Poskočio sam od prodornog zvuka na limenom krovu. Žir?
Sačekao sam, ali nije se skotrljao niza stranu. Lopov
proverava ima li koga kod kuće? Onako s vezanim rukama
bio sam dvostruko bespomoćan. Kinuo sam. Sačekao sam
drugo kijanje – uvek se kija dvaput. Ali ne i večeras.
Proklinjao sam zagušljivu vreću.
„Zabij strah na jedno mesto!“, dreknuo sam. Nisam imao
pojma šta to znači, ali Goš je često tako govorio. Zvučalo je
vulgarno i uvredljivo, prave reči kad ti je potrebno da se
ohrabriš.
Miris koji sam pratio nije bio tako određen kao tog
prepodneva. Veoma mi je smetalo to što nisam mogao da
ispružim ruke preda se i što sam na glavi imao vreću. „Naći
ću te“, viknuo sam, „ali onda nikad više!“
U trpezariji sam, koristeći stopalo, pipao uz zidnu oplatu,
stalno ponavljajući, kao mantru: „Zabij strah na jedno
mesto.“ Odatle sam krenuo hodnikom što vodi do spavaćih
soba. Znao sam na kojim mestima škripe uske podne daske.
Mnogo sam noći proveo stojeći pred Gošovom i Heminom
sobom i osluškujući, naročito kad mi se činilo da se prepiru.
Kod njih je ono što se obično smatra svađom umelo da bude
upravo suprotno. Jednom sam čuo kako Hema o meni govori
kao o „sinu svoga oca, svojeglavom do bola“, pa se
nasmejala. Prenerazio sam se. Nikad o sebi nisam mislio kao
o svojeglavom, niti sam pretpostavljao da bih po bilo čemu
mogao biti nalik čoveku kog sam ponekad zamišljao kako
ulazi na prednju kapiju. Hema nikad nije pominjala njegovo
ime, a u njenom tonu, kad me je poredila s ocem, nazirala
se pohvala. Druge jedne noći sam čuo kako Hema kaže:
„Gde? Gde tačno? I pod kakvim okolnostima? Zar ne misliš
da smo mogli da pogledamo u sestrino lice, ili u njegovo
lice, pa da znamo? Kako se desilo da ne znamo? Trebalo je
da nam kažu. Reci nešto, Goše.“ Ništa nisam čuo. Goš je bio
neobično tih.
Sada, s povezom preko očiju, prisećao sam se svake njihove
reči. Prekrivanje očiju mi je otvorilo nove kanale sećanja,
baš kao što je to učinilo i s mojim čulom mirisa. Pomislio
sam da moram pitati Hemu i Goša za ovaj razgovor. O čemu
su to pričali? Ali, kako to da učinim? Ne mogu valjda reći da
sam prisluškivao.
Nos me je odveo do naše spavaće sobe. Skrenuo sam i
ušao. Napredovao sam centimetar po centimetar. Došao
sam do mesta na kom je miris bio najjači. Naleteo na noćni
stočić. Savio sam se napred i lice mi je dodirnulo flanel.
Njena pidžama. Ostavila ju je u gomili na mojoj natkasni.
Kao pas tragač, zario sam nos u tkaninu, protresao licem i
razbacao pidžamu oštreći svoj instrument.
„Baš si pametna“, rekoh. Znao sam da je Šiva u svom
krevetu. Mora da je privezao svoju veliku plesačku nožnu
grivnu jer se čula, zvuk koji je za njega bio isto što i
neodređeno gunđanje.
Vratio sam se tragom svojih koraka. Kuhinja je trebalo da
bude isključeno područje, ali trag je vodio upravo tamo. Ali u
kuhinji su arome đumbira, crnog luka, kardamona i
karanfilića bile nalik zavesama kroz koje sam morao da se
probijam.
Nagonski sam kleknuo i spustio nos do pločica. Dvonožno
ljudsko biće s nosom u vazduhu ima mnogo manje šansi od
četvoronožnog tragača što njuši tlo. Da, tamo je. Trag je
zaokretao udesno.
Mic po mic napredujući ka ostavi, znao sam da ovo više nije
samo igra rođena u monsunskoj dosadi. Sad nema pravila.
Posle ovoga ništa više neće biti isto. Znao sam to. Iako sam
imao samo jedanaest godina, svest mi je bila zrela kao što
će uvek biti. Telo će mi rasti i stariti, i uskoro ću imati više
iskustva i više znanja, ali to ću opet biti ja, Marion, a onaj
deo što gleda, zapaža i beleži svet u unutarnju knjigu za
budućnost bio je postojano smešten u mome telu, nikad kao
u tom trenutku lišen očiju i ruku.
Ustao sam i ušao u ostavu. „Znam da si tu“, rekao sam.
Odjek mi je pružio orijentaciju u toj dugačkoj i uskoj
prostoriji; znao sam tačno gde je i prišao joj.
Dženet je bila preda mnom. Da su mi ruke bile slobodne,
ispružio bih ih i dohvatio je, zagolicao ili uštinuo. Čuo sam
neki prigušeni zvuk. Mogao je biti smeh, ali nisam u to bio
uveren. Plakala je.
Želeo sam da je utešim. Želja da to učinim sve je više rasla
u meni. Bio je to divlji nagon, poput onoga koji me je do nje i
doveo.
Prišao sam bliže.
Odgurnula me je, ali neodlučno. Time me je molila da ne
odem.
Oduvek sam pretpostavljao da je Dženet zadovoljna svojim
životom. Jela je za našim stolom, išla je u školu s nama i bila
član naše porodice. Nije imala oca, a ni mi nismo imali prave
roditelje, pa sam pretpostavljao da misli, kao i mi, da je
srećna što ima Hemu i Goša. Ja sam na nas gledao kao na
jednake, ali sam time možda ulepšao neke stvari koje ona
nije mogla da ne previdi. Samo naša spavaća soba bila je
prostranija od njihovog uskog i promajnog jednosobnog
stana. Kad bi noću išla u toalet, Dženet je morala da izađe
napolje i po vetru i kiši, i prođe pored otvorene šupe, gde
smo držali drvo za ogrev. Dok su nas Goš i Hema ušuškivali
u postelji i prenosili nas u čarobni svet Malgudija, a potom
gasili svetlo, Dženet je čitala pod jedinom golom sijalicom
koju su imale, nastojeći da odagna zvuke radija koji je
Rozina puštala do kasno u noć. Majka i ćerka su imale samo
jedan krevet i spavale zajedno u njemu, ali Dženet je
verovatno žudela za svojim zasebnim krevetom. Toplotu je
obezbeđivao mangal s ugljem. Stidela se mirisa dima i
tamjana koji su joj prožimali odeću. Iako smo mi njen stan
smatrali udobnim, ona se sramila toga gde živi. Ranijih
godina provodili smo isto toliko vremena u toj prostoriji
koliko i u našoj kući. Ali već izvesno vreme, iako nas je
Rozina srdačno dočekivala, Dženet nas nije podsticala da
dolazimo.
Povezanih očiju, iznenada sam sve jasno sagledao. Sada
sam, više nego ikada ranije, razumeo zašto ima tako žestok
takmičarski duh.
Još jedan korak napred. Čekao sam. Nije usledio ni udarac
niti me je odgurnula. Sagnuo sam glavu koristeći je kao
sredstvo da je nađem. Okrznuo sam njen obraz, a potom i
njeno uho. Vlažno. Isprekidano je disala i osetio sam njen
vreli dah na vratu. Polako je tamo spustila bradu.
Divlje biće je stajalo pokorno i zaštitnički. Gledaj i uči,
govorilo mi je. Odbrani i uteši. Osećao sam se kao heroj.
Stopala su mi bila jedno uz drugo. Morao sam da se malo
nagnem napred kako bih zadržao njenu težinu. Kad se
uspravila, srušio sam se na nju, i pritisnuo je uz policu. Tela
su nam se dodirivala bedrima, karlicom i grudima, obrazi su
nam još bili jedan uz drugi. Čekao sam da me gurne i vrati u
uspravni položaj, ali ona to nije učinila.
Veoma smo dobro poznavali telo onog drugog, od rvanja,
izvlačenja naviše u kućicu na drvetu, i još odranije, kad smo
se zajedno kupali i prskali u bazenu. U velikim sanducima za
pakovanje punim slame, u kojima je dopremano staklo u
Mising, igrali smo se kuće i doktora. Nikad nismo bili svesni
naših anatomskih razlika. Ali sada, dok su mi oči bile
povezane, njeno lice nevidljivo, a moje zaklonjeno tkaninom,
sve mi je bilo novo i nepoznato. Nisam bio Nevidljivi Čovek.
Bio sam slepac koji može da vidi, kome je oprošteno što je
nespretan zbog drugih kvaliteta izazvanih slepilom.
Iako su mi ruke bile pribijene uz bokove, mogao sam da
pomeram šake napred. Dodirnuo sam joj kukove. Koža joj je
bila hladna. Nije se trgla. Bio joj je potreban moj dodir, moja
toplota. Privukao sam je k sebi.
Drhtala je.
Bila je gola.
Ne znam koliko sam minuta stajao tako. Činilo se da je baš
to uteha koja joj je potrebna te noći. Da je samo znala kako
da je traži, ili da sam ja znao kako da je pružim, brzo bismo
se rešili poveza... Hvala bogu za povez.
Zavukla je šake u prostor između mojih ruku i trupa. Zagrlila
me je. Taj položaj tela mi je bio nezgodan, bolan. Pa ipak se
nisam usudio ni reč da kažem iz straha da se ne odmakne.
Kiša je blago mrmorila po limenom krovu.
Nakon čitave večnosti, povukla je ruke. Skinula mi je s lica
vreću od pirinča.
Odvezala me je, oslobodila mi ruke, čuo sam kad je kopča
kaiša pala na pod. Ali, ostavila mi je povez preko očiju. Da
sam hteo, mogao sam da ga skinem.
Nedostajao mi je njen zagrljaj. Želeo sam da ga osetim
ponovo, sad kad su mi ruke slobodne. Pružio sam ih ka njoj.
Onako gola, činila mi se nekako sitnija, krhkija.
Nešto nežno i mesnato mi je dodirnulo usne. Nikada me
ranije niko nije poljubio. Kad smo gledali filmove, Dženet i ja
smo stenjali od dosade i smejali se dok se glumci ljube.
Često se prikazivao jedan italijanski film, naročito u bioskopu
Adova. Nekad je bio sinhronizovan, a nekad s titlovima.
Obično su ga prikazivali pre kratkih komičnih burleski – sa
Čaplinom ili Stenlijem i Oliom – i u njemu je uvek bilo mnogo
ljubljenja. Šiva je to cmakanje na velikom platnu posmatrao
s velikom ozbiljnošću, glave naherene u stranu. Dženet i ja
nismo. Nama je ljubljenje bilo blesavo. Odrasli pojma
nemaju kako glupo izgledaju.
Usne su nam bile suve. Ništa naročito, baš kao što sam i
mislio. Možda ljubljenje ima istu svrhu kao zagrljaj. Pružiti i
dobiti utehu. Nakrenuo sam glavu u stranu, u filmskom stilu,
pitajući se hoće li tako osećaj biti lepši. Ovo je bilo novo
otkriće: da usta mogu biti tako prefinjeni taktilni instrument,
naročito u odsustvu vida. Dodirnula mi je jezikom usne i
naglo sam cimnuo glavu unazad. Pomislio sam na lizalicu od
dvadeset pet centi, koja se sisa jedan sat i koju smo nas
troje lizali na smenu. A sada, lagano, nas dvoje ustima
delimo jednu lizalicu bez lizalice. Pa i nije neko zadovoljstvo.
Ali nije ni odvratno.
Dženetine ruke su mi bile na licu. Tako rade i u filmovima.
Stavio sam desnu ruku oko njenih ramena, pa kliznuo njome
naniže, na grudi. Osetio sam brdašca s bradavicama koje se
ne razlikuju mnogo od mojih. Spustila je prste na moje grudi,
tamo gde bi trebalo da me zagolica, ali nije. Prešao sam
rukom preko njenog trbuha, pa onda još niže, među noge,
prelazeći preko meke naprsline, izostanka, praznine, mnogo
zanimljivije nego da je ista kao kod mene. Njena ruka,
ljubopitljiva kao i moja, kliznula je ispod pojasa moje
pidžame. Kad me je dotakla, osetio sam nešto mnogo
drugačije nego kad sam se sam dodirivao.
Otvorila su se spoljašnja vrata kuhinje.
Mora da je to Rozina. Ili možda Goš i Hema. Koraci su se
udaljili u dnevnu sobu.
Odstupio sam. Skinuo sam povez, žmirkajući u mračnoj
ostavi kao vanzemaljac što je sleteo na zemlju.
Na svetlosti koja je dopirala iz kuhinje, Dženetine oči su bile
vlažne, lice podnadulo, a usne natečene. Nije htela da
sretne moj pogled. Više sam joj se sviđao slep. Oči su joj bile
iskošene, nos se uzdizao u šiljak. Čelo joj se, ravno, povlačilo
unazad, nimalo slično Rozininom oblom čelu. Izgledala je
kao bista Nefretiti u mojoj knjizi Osvit istorije.
Povez je bio skinut, ali sam i dalje posedovao onu
prenaglašenu izoštrenost čula. Mogao sam da vidim
budućnost. Od svih Dženetinih lica, najviše ju je otkrivalo
lice u toj ostavi. Nosilo je nagoveštaje žene u kakvu će
izrasti. Video sam da će te oči ostati prozračne, divne, pune
nekog skrivenog nemira i izazivačke bezobzirnosti, toliko
očiglednih te noći. Jagodice će joj biti još isturenije,
izražavajući njenu sirovu snagu volje, još oštrije joj ističući
nos i još više izdužujući prekrasne oči. Donja usna će
prerasti gornju, pupoljci na njenim grudima će se pretvoriti u
voćke, a noge izrasti kao visoki čokoti loze. U zemlji prelepih
ljudi ona će biti izrazita, egzotična lepotica. Muškarci će –
znao sam to još tada – osećati njen prezir i želeti je. A ja ću
je želeti više od svih. Ona će postavljati zapreke. Ja možda
nikad neću biti toliko jak za nju ili toliko blizu nje koliko sam
bio te noći. Ali iako to znam, pokušavaću i dalje.
Sve sam to znao. Osećao, video. Blesnulo mi u svesti,
premda će dokazi tek doći.
Rozina je odnekud iz kuće pozvala Dženet po imenu.
Podigao sam opasač. Nikad mi neće biti jasno kako smo
oboje mogli biti tako spokojni. Dodirnuo sam Dženet po
ramenima, blago, obazrivo. Onaj drugi trenutak dodira
odavno beše prošao. Pogledala me je očima s izrazom koji je
mogao biti ljubav ili njena suprotnost.
„Uvek ću te naći“, prošaputao sam.
„Možda“, odvratila je primičući usne mome uhu. „Samo što
ću se ja možda kriti veštije.“
Uto je ušla Rozina i stala, sleđena pred prizorom koji smo
pružali.
„Šta to vas dvoje radite?“, rekla je na amharskom.
Nasmešila se iz navike, ali obrve su joj odavale zapanjenost.
„Svuda sam vas tražila. Gde vam je odeća? Šta je ovo?“
„Igra“, odgovorio sam mahnuvši povezom i kaišem kao da je
to odgovor na njeno pitanje, ali grlo mi je bilo toliko suvo da
nisam verovao da iz njega može izaći bilo kakav zvuk.
Dženet je prošla pored mene okrznuvši me, u povratku u
dnevnu sobu. Rozina ju je zgrabila za ruku. „Gde ti je odeća,
kćeri?“
„Puštaj mi ruku.“
„Ali zašto si gola?“
Dženet, prkosnog izraza lica, ne reče ništa.
Rozina je naglo povuče za ruku. „Zašto si se skinula?“
Kad je Dženet progovorila, glas joj je bio odsečan, spreman
na borbu. „Zašto se ti skidaš za Zemuija? Zar me nisi
poslala napolje da bi se i ti skinula gola?“
Rozini usta ostadoše otvorena. Kad je povratila moć govora,
rekla je: „On je tvoj otac. On mi je muž.“
Dženetino lice nije pokazivalo da je iznenađena. Nasmejala
se svirepim, podrugljivim smehom, kao da je te reči ranije
već čula. Ja sam se skupio uz svoju dadilju dok je Dženet
govorila. „Muž? Otac? Lažeš. Moj otac bi ostao preko noći.
Moj otac bi se pobrinuo da živimo s njim, u pravoj kući.“ Niz
obraze su joj, gnevnoj, tekle suze. „Muž ne bi imao drugu
ženu i troje dece. Muž me ne bi po dolasku kući slao da se
igram napolju kako bi se on mogao igrati s tobom.“ Istrgla je
ruku i otišla da uzme odeću.
Rozina je bila zaboravila da sam i ja tu.
Bezbrižnost, veseli dani, visili su nad ambisom. Konačno se
okrenula ka meni.
Proučavali smo jedno drugo kao da gledamo u stranca. U
ostavu sam ušao ne videći. Sad je povez skinut. Dženetin
otac je Zemui. Jesam li ja jedini koji to nisam znao? Da li
Šiva zna? Onoliko dugih sati koje je pukovnik proveo kod nas
igrajući bridž... Bilo je razumljivo da je i Zemui sve to vreme
ovde. Tačno je da u matrijarhalnom društvu čovek ovakve
stvari prihvati i ne pita za oca kad ga nema. Ali, trebalo je
da pitam. To sam sad video. Svi su znaci bili tu. Bio sam
slep, naivan i glup. Sva ona pisma koja sam Zemuiju pisao
za Darvina, raspitujući se za Darvinovu porodicu i
izražavajući najlepše želje njegovog prijatelja, nisu pružala
nikakvog nagoveštaja da je Dženet njegovo dete. Onoliko
napisanih, izgovorenih reči bilo je samo leskava površina
duboke i brze reke. Kad se samo setim koliko sam puta
noću, ležeći u krevetu i slušajući zvuk motocikla, žalio
Zemuija što mora da se vraća kući po kiši i mraku.
Očigledno nisam samo ja saosećao s njim.
Rozina me je veoma dobro poznavala, mogla mi je pročitati
na licu svaku sledeću misao. Oborio sam glavu: prevario
sam se u proceni svoje voljene dadilje. Krajičkom oka sam
video da je sad i ona pognula glavu, kao da me je izneverila,
kao da nikad nije želela da saznam tu njenu stranu. Hteo
sam da kažem: A ono što si videla... bila je igra...
Nisam rekao ništa.
Dženet se vratila, obučena u flanelsku pidžamu. Izašla je ne
osvrćući se, a Rozina je pošla za njom.
Šiva je bio u trpezariji, odmah iza kuhinjskih vrata.
Stajao sam u ostavi i pošto su se vrata zatvorila, licem
okrenut prema policama. Miris je hlapio, ozon koji smo
proizveli ja i Dženet, našim dvema voljama.
Čuo sam kako mi se koraci približavaju pa zastaju, i znao
sam da je Šiva s druge strane vrata, znao sam to isto tako
kao što sam znao da sam ja sa ove strane. ŠivaMarion nisu
mogli ništa da sakriju od Šive ili Mariona. Ipak, čvrsto sam
zatvorio oči, postao nevidljiv i odneo sebe gde sam potpuno
sâm i gde niko ne može znati moje misli.
 GLAVA21

Opipavanje pulsa
U danima koji su usledili, kad god bi Rozina provukla prste
kroz moje kovrdže, ili navaljivala da mi ispegla košulju pre
no što izađem, bilo je kao da se ništa nije dogodilo.
Međutim, svaki njen takav čin sagledavao sam u drugačijem
svetlu. Sve je to bilo poznato i uobičajeno, ali isto tako i
osmišljeno da me sve vreme drži na oku i da svojim telom
staje između mene i kćerke.
Nešto se ipak desilo one noći u ostavi, baš kao što se Rozina
i plašila. Naslonio sam se na skrivenu ploču u zidu i, baš kao
u stripovima, propao kroz nju na drugu stranu. To se desilo
nenamerno, ali sad kad sam se obreo s druge strane,
poželeo sam da tamo i ostanem. Želeo sam više nego ikad
da budem u Dženetinoj blizini, i Rozina je to znala.
Otkrio sam novu Rozininu dimenziju – nazovimo je
prepredenošću. Iste te prepredenosti bilo je i u meni, jer više
nisam smatrao da je bezbedno reći joj šta mislim. Kad sam
bio sa Dženet, osećao sam kako mi krv navire u lice.
Zaboravljao sam kako da budem.
Ostatak raspusta, Dženet je težila ka Šivi. Njegovo prisustvo
nije budilo nikakvu nelagodnost, dok moje očigledno jeste.
Posmatrao sam ih kako stavljaju ploču na gramofon da bi
vežbali, kako raščišćavaju sobu, privezuju grivne na noge i
izvode složene pokrete baratnatjama. Nisam bio
ljubomoran. Šiva je bio moj opunomoćeni zastupnik, baš kao
što sam i ja bio njegov kad mi je Almaz dala sisu. Ako ja ne
mogu da budem s Dženet, zar nije najbolja sledeća
mogućnost da s njom bude Šiva?
Možda moj lovački nagon, moja sposobnost da pronađem
Dženet po mirisu, nije bio ništa drugo do obična zabavna
varka? A možda i nije. Više nikada se nismo igrali slepe
bake. Uznemirujuća je bila i sama pomisao na to.
Izbegavao sam Zemuija kad bi dolazio da uzme ili pak da
ostavi motocikl, ili kad bi pukovnik Mebratu dolazio da igra
bridž. Pukovnik je uživao da se vozi svojim pežoom, ili
svojim džipom, ili svojim službenim mercedesom, a kad me
je Zemui poslednji put spazio, nosio je pušku i mahao mi
široko se osmehujući.
Pošto sam se konačno ipak sreo sa Zemuijem, želeo sam da
budem ljut na njega; imao je nešto zajedničko sa Tomasom
Stounom, premda je Zemui bar svakodnevno viđao svoju
ćerku. Međutim, kad mi je Zemui prodrmao ruku i izvadio
novo Darvinovo pismo, uskoro sam se obreo s njim na
kuhinjskom podu. Bio sam u iskušenju da mu kažem: Zašto
za ovo ne zamoliš svoju ćerku? Ali nisam, jer sam razumeo
nešto što pre toga nisam shvatao – da Dženet svakako ničim
nije olakšavala situaciju svome ocu. Čitao sam mu i pisao
pisma zato što je njegova ćerka odbila da mu to učini.
Jednog petka uveče pukovnik je kao vetar uleteo u Mising, a
potom i u Gošov stari stan, donoseći sa sobom energiju, kao
da nije stigao samo jedan čovek već čitav puk, sve sa
vojnim limenim orkestrom. Pola sata kasnije igra se odvijala
za dva stola. Igrači – Hema, Goš, Adid, Babu, Evandželin,
gospođa Redi i novajlija kog su dovele – kao da su živeli
samo u svojim rukama kojima su držali karte, a lica su im
bila zajapurena od usredsređenosti. Adid, trgovac katom i
stari Hemin prijatelj, držao je radnju na Merkatu, odmah
pored Babuove, pa ga je i doveo u društvo. Nalet razgovora
je, nalik kolektivnom uzdahu, označio kraj ruke. Voleo sam
da ih posmatram dok igraju.
Pukovnik se nedavno bio vratio iz Londona pa je doneo Gošu
bocu glenfidiča, nama čokolade, a Hemi parfem šanel 5. Po
pepeljarama su se dimile cigarete marke danhil i 555 – što
je takođe on doneo. Iako je nosio sako i otkopčanu košulju,
zbog uvučene brade i uspravljenih ramena izgledao je kao
da je i dalje u uniformi. Zamišljao sam kako bi se svi oni, kad
bi izašao, rasuli svako na svoju stranu kao igračke koje više
niko ne navija.
Evandželin, Angloindijka, redovan igrač bridža, okrenula se
ka pukovniku Mebratuu: „Ptičica mi je došapnula da ćemo
vas uskoro oslovljavati sa general-majore. Je li to tačno?“
Pukovnik Mebratu se namrštio. „Kakve zlobne glasine. Kakva
maštovita zajednica. A sve mi se čini, Evandželin, da ste vi u
njenom središtu. Ali u ovom slučaju moram vas ispraviti,
draga moja. Nećete me uskoro oslovljavati s general-majore
jer od juče jesam general-major.“
E, posle toga nisu prestajali. Zemui i Gebru su donosili dve
ture hrane iz hotela Ras.
Mnogo kasnije iste noći Mebratu i Goš su ćaskali uz konjak i
cigare. „Pedeset druge smo u Koreji bili jedna od petnaest
zemalja u sastavu trupa Ujedinjenih nacija. Otišao sam tamo
ubrzo po završetku komandne obuke. Ostale zemlje su nas
potcenjivale. Nisu, vidiš, znale ništa o hrabrosti Etiopljana
niti o bici kod Adove, ništa od toga. Bože, kako smo se samo
pokazali u Koreji. Do vremena kad je trebalo da idemo u
Kongo, svi su već znali šta mogu da očekuju. Za
komandanta smo imali Irca, posle Šveđanina, a treće godine
su našeg generala Gebrea postavili za glavnokomandujućeg
svih snaga Ujedinjenih nacija. Znaš, Goše, u čitavoj mojoj
vojnoj karijeri, tad sam bio najponosniji. Čak i više nego kad
sam juče unapređen.“
Nikad neću saznati kako, ali Goš je shvatio kroz šta sam
prolazio posle onoga u ostavi; možda je zapazio da sam u
karantinu kod Dženet, a da Šiva ne deli taj položaj sa mnom;
a možda je video moju zbunjenost u prisustvu Zemuija.
Možda mi je na licu bilo ispisano da sam postao svestan
ljudske složenosti – što je uglađenija reč za „prevaru“.
Pokušavao sam da zaključim šta je za mene istina, koliko da
otkrivam o sebi samome – a u tome mi je mnogo pomagalo
što sam u Gošu imao tako postojanog oca, koji se nikad nije
kolebao niti je ikad bio znatiželjan, već je jednostavno znao
kad mi je potreban. Da je Hema saznala šta se dogodilo u
ostavi, čuo bih to već za dve sekunde. Goš je, međutim, ako
je znao, imao vremena i smireno čekao da sazna od mene;
umeo je čak i da čuva tajnu od Heme ako je smatrao da
nema svrhe govoriti joj.
Jednog kišnog poslepodneva, dok su Dženet i Šiva imali čas
plesa sa Hemom, Goš me je telefonom pozvao da dođem u
ambulantu za hitne slučajeve. „Želim da čuješ izuzetno
neobičan puls.“ Goš je sad pre svega bio hirurg, operisao je
po izboru tri puta nedeljno, a u hitnoj službi radio po potrebi.
Međutim, kao što je često govorio za večerom, i dalje je u
duši bio internista te nije mogao odoleti da u ambulanti
hitne službe ne pregleda pacijente koji su predstavljali
dijagnostičku zagonetku, koju nisu mogli da reše ni Adam ni
Bakeli.
Bio sam zahvalan Gošu što me je pozvao. Ples me nikada
nije zanimao, ali mi je smetalo da vidim Dženet kako uživa u
nečemu u čemu ja ne učestvujem. Obuo sam gumene
čizme, obukao kabanicu i izjurio s kišobranom.
Na stolici za preglede pred Gošom, sedeo je Demise, star
dvadeset i kusur godina, obučen samo u poderane
džodpure. Odmah sam zapazio brze pokrete glavom, kao da
je na delu nekakav ekscentrični zamajac u njemu. Bio je to
moj prvi zvanični pregled pacijenta i bilo mi je nelagodno.
Šta će ovaj bosonogi poljski radnik misliti kad u ordinaciju
uđe dečak? On se, međutim, oduševio kad me je video.
Kasnije sam shvatio da se pacijenti osećaju povlaštenim kad
ih na neki način izdvojiš od ostalih. Ne samo da je prošao
Adama, ne samo da je video tilik doktora, istog onog velikog
lekara kod kog na pregled dolaze članovi kraljevske
porodice, već je sad dobio i bonus – mene.
Goš mi je vodio prste da napipam puls na unutrašnjoj strani
ručnog zgloba pacijenta. Bilo ga je lako napipati, neizbežno
osetiti navalu, damaranje moćnog talasa pod prstima. Sad
sam uvideo da trza glavom u ritmu otkucaja srca.
„A sad napipaj moj“, reče Goš pružajući ruku. Njegov je puls
bilo teže naći, osećaj pod prstima je bio suptilniji.
Zatim mi je naložio da se vratim Demiseovom pulsu.
„Opiši“, rekao je.
„Izrazit... snažan. Kao da se pod kožom mrda nešto živo“,
rekoh.
„Tačno tako! Klasični opadajući puls ili puls vodenog malja.
Puni naziv je Koriganov puls vodenog malja.“
Pružio mi je tanku staklenu cev dugačku tridesetak
centimetara, koju sam video položenu na njegov sto.
„Podigni je i drži uspravno. I sad okreni gornji deo nadole.“
Cev je bila zapečaćena s oba kraja i u sebi je imala malu
količinu vode. Kad sam je brzo okrenuo, voda je pojurila na
dno cevi uz neočekivani coktavi zvuk. „Unutra je, znaš,
vakuum“, reče on. „To je igračka kojom se igraju deca u
Irskoj. Vodeni malj. Kad je prvi put osetio puls kao Demiseov,
to je doktora Korigana podsetilo na ovu igračku.“
Goš je napravio vodeni malj za mene. Zatvorio je jedan kraj
cevi Bunzenovim plamenikom. Potom je unutra sipao
nekoliko kapi vode sa one otvorene strane. Zagrejao je cev
celom dužinom držeći je iznad tečnosti, kako bi isterao
vazduh i brzo plamenom zatvorio i drugi kraj.
„Demiseovo srce izbacuje krv u aortu. To je veliki autoput
što vodi iz srca“, kazao je crtajući mi skicu na papiru. Ovaj
ovde ventil na izlazu iz srca treba da se zatvori kad se srce
zgrči, i da ne dozvoli da se krv vraća u srce. Njegov se ventil
ne zatvara dobro. Srce mu istiskuje krv kako treba, ali
polovina izbačene krvi vraća se u srce između kontrakcija. I
zato je puls takav.“ Kako je to uzbudljivo, kad je dovoljno da
drugo ljudsko biće dodirneš vrhovima prstiju pa da znaš sve
ovo o njemu! Rekao sam to Gošu, a po njegovom izrazu lica
sam zaključio da sam izrekao nešto suštinski važno.
Tokom tog raspusta često je slao po mene. Ponekad bi
dolazio i Šiva, ali ne kad bi se to poklapalo s njegovim
časovima plesa niti kad nešto crta. Naučio sam da
prepoznajem spori, nadolazeći, zaravnjeni puls suženog
ventila aorte. To je bilo suprotno od padajućeg pulsa. Taj je
puls, usled malog otvora ventila, bio slab i produžen. Pulsus
parvus et tardus, kako ga je Goš nazvao.
Voleo sam te latinske reči zbog njihovog dostojanstva,
njihovog stranog prizvuka i načina na koji mi se jezik uvijao
oko njih. Osećao sam da učenjem tog naročitog jezika
naučničkog reda nagomilavam i neku vrstu sile. Bila je to
čista i plemenita strana sveta, neiskvarena tajnama i
prevarom. Činilo mi se neobičnim i izuzetnim da jedna reč
može služiti kao stenografski zapis složene priče o bolesti.
Kad sam to pokušao da objasnim Gošu, njega je obuzelo
uzbuđenje.
„Da! Dragocena materija reči! To ćeš naći u medicini. Uzmi
samo metafore hrane koje koristimo u opisivanju bolesti:
jetra muskatnog oraščića, sago slezina,* ispljuvak umak od
inćuna, ili stolica žele od ribizli. Uzmi samo voće u
jagodastom jeziku skerletne groznice, koji već sutradan
postaje malinasti jezik. Ili jagodasti angiom, pa stomak
lubenica, pa lezija karcinoma nalik jabučnom jezgru, pa
peau d’orange izgled karcinoma dojke... a to je samo voće!
Da ne počinjem s nevegetarijanskom hranom!“
Jednoga dana sam pokazao Gošu svesku u kojoj sam vodio
pisani katalog svega što mi je rekao, i nazive svakog pulsa
koji sam napipao. Kao kakav ptičar, popisivao sam i one za
kojima sam tragao: pulsus paradoxus, pulsus alternans,
pulsus bisferiens... i jednostavne crteže koji su predstavljali
njihov mogući izgled. A on je na koričnom listu napisao: Nam
et ipsa scientia potestas est! „To znači ’znanje je moć’. O,
Marione, ja zaista verujem u to.“
Nismo se zaustavili na pulsu. Išao sam Gošu kad god sam
mogao. Nokti na rukama, jezik, lice – ubrzo je moja sveska
bila dupke puna crteža i novih reči. Konačno mi je lepo
pisanje nečemu poslužilo: svaki crtež je imao i brižljivi zapis.
Jednog petka uveče, našeg poslednjeg vikenda pre početka
škole, odvezao sam se s Gošom u posetu alatničaru
Farinačiju. Goš je odneo Farinačiju dva stara stetoskopa i
svoj nacrt stetoskopa za podučavanje. Turobni i zgrbljeni
Sicilijanac Farinači je ispod kožne kecelje nosio potkošulju.
Pažljivo je proučavao nacrt kroz izmaglicu dima cigare,
prateći krupnim kažiprstom linije. Dotad je već bio napravio
nekoliko novatorskih naprava za Goša, kao što su Gošov
retraktor i Gošova spojnica kože lobanje. Slegao je
ramenima kao da hoće da kaže: ako Goš tako hoće,
napraviće mu.
Dok smo se vozili natrag, Goš je izvadio poklon koji je
zapakovao za mene. Bio je to samo moj, potpuno nov
stetoskop. „Ne moraš da čekaš Farinačija. Sad kad si naučio
tipove pulsa, počećemo da slušamo otkucaje srca.“ Bio sam
dirnut. To je bio prvi poklon koji sam dobio a koji nije kupljen
u paru. Ovo je bilo samo moje.
Razmišljajući o tome sada, s vremenske distance, shvatam
da me je Goš spasao onda kad me je pozvao da opipam
Demiseov puls. Majka mi je bila mrtva, a otac utvara; sve
više sam se osećao otuđeno od Šive i Heme, i morila me je
griža savesti što se tako osećam. Poklonivši mi stetoskop,
Goš kao da je rekao: Marione, možeš da budeš ti. I to je u
redu. Pozvao me je u svet koji nije bio tajan, ali je bio veoma
dobro skriven. Svet u kom ti treba vodič. U kome moraš da
znaš šta tražiš, ali i kako da tražiš. Moraš se napregnuti da
bi video taj svet. Međutim, ako to učiniš, ako poseduješ tu
vrstu znatiželje, ako se odlikuješ urođenim zanimanjem za
dobrobit svojih sapatnika, drugih ljudskih bića, i ako prođeš
kroz ta vrata, dešava se nešto neobično: na pragu za sobom
ostaviš svoje beznačajne nevolje. Na to se možeš navući.
 GLAVA22

Škola patnje
Jednog jutra pred kraj tromesečja, dok smo Šiva, Dženet i ja
koračali prema kapiji Misinga, sa školskim torbama u ruci,
ugledao sam par što juri uzbrdo ka nama – muškarca s
beživotno mlitavim detetom u naručju. Samo što se nisu
srušili, ali su i dalje pokušavali da trče uzbrdo, pognuti od
nedostatka daha. Ali sve dok trče s detetom u naručju, ono
je za njih još živo i još ima nade.
Ne oklevajući ni časa, ŠivaMarion su im poleteli u susret.
Okidač je bilo očajanje roditelja, nije nam dalo vremena da
raspravimo šta ćemo, kao da je izronio neki viši mozak,
odlučivši umesto nas i podstakavši nas da se krećemo kao
jedan organizam. Sećam se da sam pomislio, usred panike,
kako mi nedostaje to stanje i kako je poletno i podsticajno
biti ŠivaMarion. Čak i kad sam zgrabio sasvim maloga
dečaka iz naručja njegovog oca (koji je sad iscrpljeno vukao
noge) i pojurio, Šivina postojana ruka na mojim leđima
davala mi je snagu, a on je savršeno usklađeno držao ritam
sa mnom, spreman da preuzme kad ja posustanem. Bio sam
svestan bebine kože, toga kako mi hladi ruku, kako isisava
toplotu iz nje dok trčim – i znao sam da više nikad neću
uzimati zdravo za gotovo frazu „toplokrvno“ pošto sam
jednom osetio šta joj je alternativa.
Predali smo dete u ambulantu hitne službe i čekali napolju,
dašćući. Kad su nas roditelji stigli, otvorili smo im vrata da
uđu. Malo zatim smo začuli vrisak, pa glasno poricanje i
konačno kuknjavu koja znači isto na svim jezicima. To je bio
previše poznat zvuk.
Još jedan zvuk Misinga podizao mi je nivo adrenalina u krvi:
cijukanje, škripanje i struganje velike kapije dok je Gebru
otvara što je brže moguće. To je uvek označavalo kobno
hitan slučaj.
Detinjstvo u Misingu poučavalo nas je elastičnosti, moralnoj
snazi i krhkosti života. Znao sam više od većine druge dece
koliko je malo rastojanje između sveta zdravlja i sveta
bolesti, između žive puti i ledenog dodira mrtvih, između
čvrstog tla i varljive močvare.
O patnji sam naučio mnogo toga o čemu me nije učio Goš:
prvo, da je belo uniforma patnje, a platno njena tkanina. Bila
ona tanka (kao šama ili netala), ili debela kao ćebe (u tom
slučaju gabi), mora grejati glavu i pokrivati usta – ni sunce
ni vetar ne treba da dopru, jer ti elementi nose mitč, bird i
ostale zle i kužne pošasti. Čak bi i sveštenik u prsluku sa
satom u džepiću, kad je bolestan, prebacio netalu preko
kaputa, gurnuo list eukaliptusa pod nos, uzeo dodatnu dozu
kosa protiv pantljičare, a onda požurio na pregled.
Dan za danom je uz naše brdo tekla reka ljudi u belom,
plivajući uz struju gravitacije. Oni kratkoga daha, kao i
bogalji i hromi, zastajali su na pola puta da pogledaju
naviše, da se zagledaju pored vrhova drveća eukaliptusa sa
strane, u plavo nebo kojim šestare afrički sokolovi.
A kad bi konačno stigli na vrh brda, pacijenti bi prišli stolu za
prijavu, da uzmu svoju kartu. Odatle bi ih preuzimao Adam,
čovek kog je Goš nazvao „najvećim svetskim jednookim
dijagnostičarem“. „Nemaš daha, je li?“, rekao bi Adam
pacijentu. „A ipak si uspeo da dotrčiš uzbrdo i četvrti uzmeš
kartu?“ Po Adamu je prvih deset brojeva pokazivalo
uobražene bolesnike više od bilo kog Gošovog pregleda ili
analize.
S mesta odakle sam posmatrao dnevni priliv pacijenata,
jednom sam zapazio ponosnu Eritrejku kako nosi tešku
korpu – unutra je bilo nešto veliko i sirovo crveno – i plače.
Bila je to njena dojka. Toliko se uvećala zbog karcinoma da
je jedino na taj način, noseći je, mogla doći u Mising.
Crtao sam takve prizore u svoju svesku. Moje skice nisu bile
ni nalik Šivinim, ali su mi dobro služile. Bilo je dovoljno da ih
jednom pogledam pa da prizovem sećanje, iako nisam
posedovao Šivino fotografsko pamćenje.
Na strani trideset četiri nacrtao sam dete iz profila,
bucmastih obraza, zdravo. Međutim, druga strana profila
pokazivala je izbočinu obraza, bez oka, i jednu nozdrvu,
kako bi se videli sjajni zubi, ružičaste desni i procep zečje
usne. Od Goša sam naučio da se taj grozni prizor zove
cancrum oris. Izaziva ga beznačajna infekcija zuba ili usne
koja se proširila usled neuhranjenosti i nebrige, često za
vreme ospica ili varičele. Kad se pojavi, napreduje brzo i
uzrokuje smrt pre no što dete uspeju da donesu u Mising.
Ponekad bi ovu bolest izlečili parom, ili bi pak odbrambena
snaga organizma uspela da savlada upalu, ali po cenu
polovine lica. Možda je smrt bolja sudbina nego živeti tako
unakažen. Gledao sam Goša kako operiše to dete. Bilo je
zastrašujuće i sa strahopoštovanjem sam shvatio šta je ovaj
čovek, koji svake večeri seda s nama za večeru, u stanju da
izvede. Da obrne komad kože i prekrije obraz, a drugim da
pokrije rupu u nosu. Sledeći zahvat rekonstrukcije isplanirao
je za drugi put. Uprkos svemu, nije se moglo oporaviti
pređašnje lice, a dušu i da ne pominjemo, tog unakaženog
deteta. Posle operacije, Goš mi je rekao: „Ne budi tako
zadivljen. Ja sam samo slučajno hirurg, sine. Radim samo
ono što mogu. Ali tvoj otac... on bi ovo lice mogao da sastavi
isto tako dobro kao i najbolji plastični hirurg na svetu. Znaš,
tvoj otac je pravi hirurg. Mislim da nikad nisam video
boljeg.“ Pitao sam ga šta čini pravog hirurga. Goš nije
oklevao da odgovori: „Strast prema svom umeću... i veština,
spretnost. Ruke su mu uvek bile ’mirne’. Hoću reći, nije
pravio suvišne pokrete, nikakve dramatične gestove. Činilo
se da sve teče polako, rutinski, ali kad bi pogledao na sat
shvatio bi koliko se brzo završilo. Ali još važnije je
samopouzdanje s kojim izvedeš prvi rez, vera u sebe, koja ti
omogućava da učiniš više i postigneš bolje rezultate.
Zahvalan sam što umem da obavim jednostavnije zahvate,
operacije proste kô pasulj. Ali uglavnom sam nasmrt
preplašen.“
Bio je skroman. Ipak, bilo je tačno da je Goš postajao sasvim
druga osoba u ambulanti, kuda bi odlazio na „konsultacije“ –
gde bi Bakeli i Adam tražili njegovo mišljenje. Gošova prava
veština se pokazivala kod onih koji su meni uzgledali
„normalni“. Bolest ostavlja tragove skrivene neškolovanima.
Jedna pletilja korpi rekla je: „Na dan Svetog Stefana sam
bacila mokraću na ogradu od bodljikave žice...“ A od tužnog,
uzrujanog kulija čuo sam: „Ujutru posle posta sredom
slučajno sam prešao preko bačene vode kojom se oprala
prostitutka...“ Goš je slušao, očiju uprtih u plikove na
grudnoj kosti, koji su govorili da je pacijent bio kod lokalnog
iscelitelja; zapažao je mukli i nerazgovetni govor, te
nagađao da mu je isti taj šarlatan nedavno amputirao
resicu. Ali Goš je imao uho i za ono što je počivalo ispod
površine tih reči, i dobro postavljeno pitanje bi otkrilo priču
koja se slagala s nekom iz njegovog repertoara bajki. Zatim
bi došlo vreme da potraži telesne znake, obeleživače bolesti,
da ispipa i iskucka i stetoskopom oslušne razne nagoveštaje.
On je znao kako se priča završava. Pacijent je znao samo
početak.
I još jedan, poslednji prizor iz Misinga – koji nema nikakve
veze s Gošom – koji moram opisati jer se desio baš u tom
razdoblju: on objašnjava Šivin put i razloge zbog kojih se
usmerio drugačije od mene.
Jednog kasnog prepodneva, dok smo Šiva i ja sedeli na
zasvođenom odvodnom kanalu na boku brda na kom se
nalazio Mising, uzbrdo je došla mršava, bosonoga devojčica,
ne mnogo starija od dvanaest godina, ukrućenih nogu. Pre
vremena pogurena kao kakva starica, svom težinom se
naslanjala na svog džinovskog oca. Njegovi blatnjavi i
iskrpljeni džodpuri nadimali su se nad bosim stopalima i
rožnatim nožnim noktima. On bi mogao preći uzbrdicu u
dvadeset koraka. Umesto toga koračao je sitno, da bi se njoj
prilagodio. Mileli su napred kao puževi, dok su ostali
posetioci ubrzavali kad bi im se približili, kao da su otac i kći
stvarali oko sebe nekakvo polje sile. Kad su stigli do nas,
shvatio sam i zašto. Do naših nozdrva dopro je neizreciv
smrad raspadanja, truljenja i još nečeg za šta tek treba
izmisliti odgovarajuću reč. Nisam video nikakve svrhe u
tome da zadržavam dah ili da držim prstima nos jer nas je
smrad osvojio trenutno, bojeći našu unutrašnjost kao kap
indijskog mastila vodu u šolji.
Na neki način, svojstven samo deci, odmah smo znali da
ona nije kriva za taj strašni, sveprožimajući zadah. On je
izbijao iz nje, ali nije bio njen. Još gore od zadaha (pošto je
zacelo živela s njim već više od nekoliko dana) bilo je
saznanje ispisano na njenom licu o tome kako smrad odbija i
budi odvratnost u drugima. Nije bilo nikakvo čudo što joj je
već bilo ušlo u naviku da izbegava da gleda ljude u lice; bila
je izgubljena za svet i svet je bio izgubljen za nju.
Kad je zastala da predahne, oko bosih stopala joj se polako
stvorila barica. Pogledavši bolje niz put, uočio sam da je za
sobom ostavila trag. Nikada neću zaboraviti lice njenog oca.
Pod seljačkim šeširom od slame, sav je izgarao od ljubavi
prema ćerki i gneva na svet koji je izbegava. Zakrvavljenim
očima presretao je svačiji pogled, čak izazivajući one koji su
se trudili da ne gledaju. Psovao im je majku i proklinjao
bogove koje štuju. Poremetio je umom zbog zadaha kom nije
mogao umaći.
Jesam li već rekao da ona nikoga nije gledala u oči? Nikoga
osim Šive. Između njih je u trenutku nešto prostrujalo i crte
lica su joj se jedva primetno opustile, kao da ju je Šiva
pomilovao, kao da je pružio ruku da je uteši. Isturenu bradu
je uvukao radi nje, oči su mu poprimile nijansu modrog, a
usne je čvrsto stisnuo. Njoj su kapci najednom vlažno
zaiskrili. Njen otac, koji je hulio i psovao celim putem
uzbrdo, sad je zaćutao.
A moj brat, koji je nekad govorio nožnim grivnama s
praporcima i čiji je ples bio složen kao pčelinji, nije znao da
će čitav svoj život posvetiti baš takvim ženama,
izopštenicama iz društva. Tražiće ih u autobusima Tere koji
budu stizali iz provincije. Plaćaće posrednicima da odlaze u
udaljena sela i traže ih tamo gde su skrivene, odbačene od
muževa i porodica. Slaće letke da ih dele svud kuda bude
išao kamion Koka-kole, što znači svuda gde ima asfaltiranih
puteva, tražeći takve žene – devojke zapravo – zovući ih da
izađu iz skrovišta, da mu dođu kako bi ih izlečio. Postaće
svetski stručnjak...
Ali, idem suviše unapred. Šiva je tek kasnije saznao i shvatio
šta se nalazi iza tog medicinskog stanja. Tog poslepodneva,
jednog od mnogih koja sam proveo premišljajući o svojoj
budućnosti, Šiva je već bio krenuo u akciju. Ne skidajući
pogled s nje, prišao im je i poveo oca i kćer Hemi. Kad
razmišljam o tome iz ove perspektive, shvatam da je tim
činom već bio sebi zacrtao sudbinu, veoma različitu od
moje.
 GLAVA23

Ptica-posteljica i druge životinje

Kiše su se završile i već smo išli u školu gotovo dve nedelje
kad nas je Hema probudila s rečima koje sam primio kao
dobre vesti. „Nema škole. Danas vas zadržavamo kod kuće“,
rekla je. Pa nešto o nekakvim nemirima u gradu i o tome
kako taksi služba ne radi. Prestao sam da je slušam posle
onog „nema škole“.
Dan je bio savršen za ostanak kod kuće. Svetkovine Meskela
samo što nisu bile počele i livade Misinga već su prekrivali
žuti ćilimi. Fudbalska lopta će nam se gubiti u belim radama,
penjaćemo se u kućicu na drvetu... A onda sam se setio:
ništa neće biti isto dok je Dženet pod Rozininim budnim
okom.
Gurnuo sam drvene kapke na prozoru svoje spavaće sobe i
popeo se na sims. Sunčeva svetlost je preplavila sobu. Do
podneva će temperatura dostići dvadeset i četiri stepena,
ali u tome času sam, onako bosonog, sav drhtao od zime. Sa
mesta na kom sam se načvorio mogao sam da gledam
preko istočnog zida Misinga, u mirni vijugavi put što se
spuštao pa nestajao, u brda koja su se odmah potom
uzdizala, kao da put propada u zemlju, da bi ponovo izronio
u daljini, u vidu obične tanke niti. Tim putem nismo putovali,
niti sam znao kako doći do njega, ali ipak sam to smatrao
svojim predelom. S leve strane se uz drum protezao zid
nalik utvrđenju, i gubio se zajedno s njim, trudeći se da
ostane uspravan. Preko njega su se prelivali džinovski
grozdovi bogumile, dodirujući šame retkih prolaznika. U tom
prozračnom jutarnjem svetlu i s tim živahnim bojama bilo je
nemoguće zamisliti ikakvu nevolju.
U trpezariji sam zapazio napetost i zabrinutost na Gošovom
licu. Bio je u košulji s kravatom i sakou. Činilo se da je budan
već satima. Uz njega se skutrila Hema u kućnoj haljini,
uvrćući uvojak kose. Iznenadio sam se kad sam video da je
tu i Dženet. Glava joj se trgla kad sam ušao, kao da nije
znala da živim u ovoj kući. A Rozine, koja je obično
dirigovala našim jutrom, nije bilo nigde na vidiku. U kuhinji
sam zatekao Almaz kao skamenjenu pored šporeta. Tek kad
je jaje počelo da se dimi, izvadila ga je iz tiganja i sipala mi
ga u tanjir. U očima sam joj primetio suze.
„Car“, rekla je kad sam je pritisnuo. „Kako se usuđuju da to
učine Njegovom veličanstvu? Kakvi nezahvalni ljudi! Zar se
ne sećaju da nas je spasao od Italijana? Da je Božji
izabranik?“
Ispričala mi je sve što je znala: dok je car bio u državnoj
poseti Liberiji, grupa oficira carske garde preko noći je
preuzela vlast. Na njihovom čelu je niko drugi do naš
general-major Mebratu.
„A Zemui?“
„On je s njim, naravno!“, odvratila je šapatom i razočarano
mašući glavom.
„Gde je Rozina?“
Glavom je pokazala u pravcu stana za služavku.
Dženet je ušla u kuhinju i zaputila se ka zadnjim vratima.
Izgledala je preplašeno. Zaustavio sam je i uzeo je za ruku.
„Jesi li dobro?“ Primetio sam zlatni lanac i neobičan krst oko
njenog vrata.
Klimnula je glavom i izašla. Almaz je nije ni pogledala.
„Tačno je“, potvrdio je Goš kad sam se vratio u trpezariju.
Letimično je pogledao Hemu, kao da njih dvoje pokušavaju
da odluče koliko da nam otkriju. Ali jedno nisu mogli da
sakriju: svoju zabrinutost.
Prethodne večeri je general Mebratu otišao
prestolonasledniku i izvestio ga da drugi kuju zaveru protiv
prinčevog oca i pripremaju državni udar. Na generalovo
navaljivanje, prestolonaslednik je okupio ministre lojalne
caru, a general ih je onda sve pohapsio.
Sve je briljantno smišljeno i izvedeno, ali me je uznemirilo.
Nisam mogao da zamislim Etiopiju bez Hajla Selasija za
njenim kormilom – niko nije to mogao da zamisli. Taj čovek i
njegova zemlja su izgledali kao jedno. General Mebratu je
bio naš heroj, odvažni lik koji ne može da pogreši. Car je za
nas izgubio nešto od svog sjaja. Ali od generala to nikada
nisam očekivao – da li je ovo sad izdaja i neka mračna
strana njegove ličnosti? Ili možda postupa pravedno?
„Otkud znate sve to?“, pitao sam ih.
Jedan od ministara, bolešljivi starac, imao je napad astme i
Goša su rano jutros pozvali u prestolonaslednikovu
rezidenciju. „General ne želi da iko umre ako je on u stanju
da pomogne. Želi da sve prođe mirno.“
„Je l’ on hoće da bude car?“, pitao sam.
Goš je odmahnuo glavom. „Mislim da uopšte nije u tome
stvar. Želi da sirotinja dobije hranu, da dobiju zemlju. A to
znači da je treba uzeti od kraljevske porodice i crkve.“
„Pa je l’ to što radi dobro ili loše?“, upitao je Šiva podigavši
pogled s knjige koju je doneo za sto. Takav je bio Šiva:
mrzeo je dvosmislenosti i želeo je da u svemu bude načisto.
Šiva je često postavljao takva pitanja zato što nije video ono
što je meni bilo očigledno. No u ovom slučaju je postavio
dobro pitanje, isto koje sam i ja želeo da postavim. „Zar ne
bi trebalo da carska garda brani cara?“, dodao je.
Goš se trgao, kao da ga je Šiva svojim pitanjem povredio.
„Ovo nije moja zemlja i, stoga, ko sam ja da sudim? Mebratu
dobro živi. On ne mora to da čini. Mislim da to zaista radi za
narod. Jednom davno, bio je pod velikom sumnjom, potom je
caru bio kao sin miljenik, pa odnedavno ponovo pod
sumnjom i činilo mu se da ga svakog dana mogu uhapsiti.“
Goš nam je ispričao kako je, kad je odlazio iz
prestolonaslednikove palate, Zemui prišao njegovim kolima i
dao mu nešto za Dženet. Bio je to zlatni privezak koji je
Darvin Iston skinuo sa sopstvenog vrata i dao Zemuiju – krst
Svete Brigite. Zamolio je Goša da njoj i Rozini prenese koliko
ih voli.
Kad se Hema obukla, ona i Goš su otišli u bolnicu. „Držite se
kuće, dečaci. Jeste li čuli?“ Ni po koju cenu nismo smeli
napuštati imanje Misinga.
Otišao sam do kapije. Sreo sam samo troje pacijenata koji su
se peli uzbrdo. Pored Misinga nisu prošla nijedna kola niti
ijedan autobus. Stajao sam s Gebruom i piljio napolje. Tišina
je bila sablasna, nisu je remetili čak ni klip-klop konjskih
potkovica niti zvon praporaca s konjskih amova. „Kad i
četvoronožni taksiji ostanu u štalama, znaj da je ozbiljno“,
rekao je Gebru.
U dvema betonskim zgradama preko puta nas nalazili su se
barovi, krojačka radnja i radnja za popravku radio-aparata;
ali ni u jednoj nije bilo znaka života. Ne obraćajući pažnju na
Hemino i Gošovo upozorenje i uprkos Gebruovom
protivljenju, prešao sam preko puta i ušao u mali arapski
suk, građevinu od iverice obojenu u jarkožuto, smeštenu
između dveju većih zgrada. Prozor kroz koji se obično
obavljao posao bio je zamandaljen, ali na vratima se
pojavilo neko dete, samo ih odškrinuvši, noseći fišek od
novina uvezan kanapom. Verovatno šećer za deset centi, za
jutarnji čaj. Šmugnuo sam unutra. Da sam se nagnuo preko
pulta, dotakao bih zadnji zid. Arapski sukovi su svuda po
Adisu bili nalik ovome, kao da su svi izašli iz iste materice. S
tavanice su visili paketići za jednu upotrebu pričvršćeni
štipaljkama za uzicu, puni deterdženta tajd, Bajerovog
aspirina, čikleta, i paracetamola. Vrteli su se kao ukrasi za
zabavu. Na kuki za meso, okačenoj o krovnu gredu, behu
nabodeni četvrtasti listovi novina, spremni za umotavanje
robe. Na drugoj kuki visio je kotur kanapa. Cigarete na
komad bile su u tegli na pultu, a neotvorene paklice
naslagane odmah pored njih. Police behu pune šibica, boca
sode, Bikovih brijača, oštrača za olovke, viks inhalatora,
nivea kreme, svezaka, gumica, mastila, sveća, baterija,
boca koka-kole, fante, pepsija, zatim pakovanja šećera, čaja,
pirinča, hleba, ulja za kuvanje i još svega i svačega.
Mejsonove tegle pune karamela i keksa behu s obe strane
tezge, ostavljajući otvor po sredini kroz koji sam se nagnuo.
Video sam Alija Osmana s čipkastom kapicom kao
zalepljenom za glavu, kako na prostirci sedi sa svojom
ženom, malom ćerkicom i dvojicom muškaraca. Pod je bio
jedva dovoljno prostran da na njemu spavaju, složeni kao
kašike, Ali i njegova porodica, a sad ima i goste. Sedeli su
oko hrpe kata.
Ali je bio zabrinut. „Marione, vremena poput ovih mogu da
donesu nevolje strancima kao što smo mi“, rekao je. Bilo je
neobično čuti ga kako izgovara reč ferengi da bi opisao
sebe, ili mene, jer smo obojica rođeni u ovoj zemlji.
Vratio sam se preko, Gebruu, i podelio s njim štapić lepljive
šećerleme koji sam kupio.
Iznenada, pored nas je prošla Rozina. „Čuvaj mi Dženet!“,
doviknula nam je preko ramena. Nisam znao da li se obraća
meni ili Gebruu.
„Čekaj!“, rekao je Gebru, ali nije sačekala.
Potrčao sam za njom i ščepao je za ruku. „Čekaj, Rozina.
Kuda ideš? Molim te.“
Naglo se okrenula ka meni kao da će me oterati, ali onda joj
se izraz lica smekšao. Bila je bleda, a oči su joj bile
naduvene od plakanja. Koža oko vilice bila joj je zategnuta,
nisam znao da li od straha ili rešenosti.
„Dečko je u pravu. Nemoj da ideš“, kaza Gebru.
„A šta da radim, svešteniče? Nisam videla Zemuija nedelju
dana. On je običan čovek. Brinem se za njega. Mene će
poslušati. Kazaću mu da mora biti odan Bogu i caru pre svih
ostalih.“ Najednom sam se prepao. Čvrsto sam se uhvatio
za Rozinu. Ona se oslobodila, ali blago. Iz navike me je
uštinula za obraz i prošla mi rukom kroz kosu. Poljubila me
je u teme.
„Budi razumna“, reče joj Gebru. „Kasarne carske garde su
predaleko. Ako je s generalom, onda je u palati. Moraćeš da
prođeš pored vojnih kasarni i pored šeste policijske stanice.
Trebaće ti mnogo vremena.“
Mahnula je i otišla. Gebru, čije su oči zbog trahoma stalno
bile suzne, izgledao je kao da će se proderati. Video je
opasnost mnogo veću od bilo čega što sam ja mogao i da
pretpostavim.
Deset minuta kasnije pojavio se džip s mitraljezom na krovu,
a za njim oklopna kola. Bili su to vojnici carske garde,
ozbiljnih izraza lica i s ratnim šlemovima umesto uobičajenih
kapa na glavi. Redovnu maslinastozelenu uniformu zamenila
je kamuflažna s redenicima. Začuo se glas sa zvučnika na
oklopnim kolima: „Narode, budite mirni. Njegovo veličanstvo
prestolonaslednik Asfa Vosen je preuzeo vlast. Obratiće se
javnosti danas u podne. Slušajte Radio Adis Abebe u podne.
Radio Adis u podne. Narode, budite mirni...“
Ostavio sam kapiju tumarajući ka bolnici. V. V. Gonad je
sedeo na povetarcu ispred banke krvi, s tranzistorom na
krilu, a bolničarke i učenice behu posedale uz njega.
Izgledao je uzbuđen, srećan.
U podne smo se, u našem bungalovu, okupili oko grundiga i
Rozininog tranzistora, jednog podešenog na Bi-Bi-Si, a
drugog na Radio Adis Abebe. S jedne strane je stajala
Almaz. Dženet je delila stolicu sa mnom. Hema je s police
iznad kamina skinula sat i navila ga. Na licu joj se
neskriveno ogledao izraz duboke zabrinutosti. Upraviteljica
mi se činila najmanje uznemirenom, duvala je u šolju crne
kafe i smešila mi se. Prodoran engleski glas bez lica je
izgovorio: „Ovo je Bi-Bi-Si vorld servis.“
Konačno je spiker prešao sa štrajka rudara u Britaniji na ono
što nas je zanimalo. „Izveštaji iz Adis Abebe, prestonice
Etiopije, ukazuju na to da se dogodio državni udar bez
krvoprolića u odsustvu cara Hajla Selasija, koji je u državnoj
poseti Liberiji. Car je odmah prekinuo posetu i odustao od
namere da otputuje u zvaničnu posetu Brazilu.“
„Državni udar“ su za mene bile nove reči. Podsećale su me
na nešto starinsko i otmeno,* mada je dodatak „bez
krvoprolića“ kazivao da to mora biti neka „krvava“ varijanta.
Priznajem da sam neprekidno bio uzbuđen što naš grad, pa
čak i carsku gardu, pominju na Bi-Bi-Siju. Britanci ne znaju
za Mising, kao ni za pogled na put s mog prozora. Ali sad
smo ih naterali da pogledaju u našem pravcu. Mnogo godina
kasnije, kad je Idi Amin govorio i činio nečuvene stvari,
shvatio sam da ga je na to podstakla želja da uzdrma
pristojne ljude griničke vremenske zone, da ih natera da
podignu glave s čaja i biskvita i kažu: A, da, Afrika. U
jednom kratkom, prolaznom trenutku, bili su svesni nas
koliko i mi njih.
Ali, kako Bi-Bi-Si iz Londona može da vidi šta se nama
dešava? Kad mi pogledamo preko zidova Misinga, ne vidimo
ništa.
Kad je poodmaklo podne, dugo nakon emisije Bi-Bi-Sija, na
Radiju Adis Abebe su prekinuli vojnu muziku i začuo se, uz
šuškanje hartije, zamuckujući glas krunskog princa Asfe
Vosena. Ono malo što sam ja, u novinama i uživo, video od
tog krupnog, bledog najstarijeg sina, nagoveštavalo je
čoveka koji vrisne kad vidi miša. Nedostajalo mu je carevo
držanje i imperatorova harizma. Prestolonaslednik je
pročitao izjavu – bilo je jasno da čita – zvaničnim amharskim
koji smo svi jedva razumeli osim Almaz i Gebrua. Kad je
završio, Almaz je izašla iz trpezarije, potresena. Samo
nekoliko minuta kasnije – kako su uspeli? – Bi-Bi-Si je
emitovao prevod.
„Etiopski narod je čekao dan da više ne bude siromašan i
zaostao, ali ništa nije postignuto...“
Prestolonaslednik je kazao da je njegov otac izneverio svoju
zemlju. Da je došlo vreme za novo vođstvo. Da sviće novi
dan. Da živi Etiopija.
„To su reči generala Mebratua“, rekao je Goš.
„Zvuče više kao da su njegovog brata“, primetila je Hema.
„Mora da su prestolonasledniku držali pištolj uz glavu“,
kazala je Upraviteljica. „Njegov glas mi uopšte nije zvučao
ubedljivo.“
„E pa, onda je trebalo da odbije da to pročita“, rekao sam ja.
Svi su se okrenuli da me pogledaju. Čak je i Šiva podigao
glavu s knjige koju je čitao. „Trebalo je da kaže: ’Ne, neću to
da pročitam. Radije ću umreti nego da izdam oca.’“
„Marion je u pravu“, najzad reče Upraviteljica. „Ovo baš i ne
ide u prilog prestolonaslednikovom karakteru.“
„To je obična varka, to što koriste prestolonaslednika“,
nadovezao se Goš. „Ne žele odmah da sruše monarhiju.
Hoće da se narod malo navikne na promene. Jeste li videli
kako se Almaz uznemirila i na samu pomisao da je neko
svrgnuo cara?“
„Zašto vode računa o javnosti? Imaju puške. Moć“, kaza
Hema.
„Stalo im je da ne bude građanskog rata“, odgovori Goš.
„Seljaci obožavaju cara. Ne zaboravi i teritorijalnu vojsku,
sve one starije borce koji su se tukli s Italijanima. Ni sve one
što ne pripadaju ni vojsci ni carskoj gardi, i kojih ima mnogo,
mnogo više. Svi oni mogu da nagrnu u grad.“
„Ionako bi mogli“, reče Upraviteljica.
„Mebratu nije mogao da unapred obezbedi podršku i vojske i
policije i vazduhoplovnih snaga“, odvrati Goš.
„Pretpostavljam da bi upućivanje većeg broja ljudi u zaveru
znatno povećalo rizik od izdaje. Kad sam jutros bio tamo,
general je raspravljao sa svojim bratom Eskinderom.
Eskinder je hteo da već prethodne noći zarobi sve generale
armije, na isti način kako je pohvatao ostale lojaliste. Ali
general je to zabranio.“
„Video si generala kad si bio tamo?“, upitah.
„Volela bih da nije“, kaza Hema. „Nije na njemu da se meša
u sve to“, dodade s izrazom ljutnje.
Goš uzdahnu. „Išao sam kao lekar, Hemo, rekao sam ti već.
Kad sam stigao tamo, Cige Debu, šef policije, prišao je
Mebratuu. On i Eskinder su navaljivali na generala da
napadne kasarne pre no što vojska stigne da se organizuje.
Ali on je odbio. Bio je... sentimentalan. To su njegovi
prijatelji, njemu ravni oficiri. Bio je ubeđen da će dobri ljudi
iz drugih službi preći na njegovu stranu. Znaš da je odvojio
vreme da me isprati do vrata i zahvali mi. Kazao je da je
čvrsto rešen da izbegne krvoproliće.“
Ostatak dana prošao je u sablasnoj tišini po ulicama. U
Mising je došlo sasvim malo pacijenata, a pacijenti koji su
mogli da hodaju požurili su kući. Mi smo sedeli kao zalepljeni
za radio.
Dženet je ostala sama u svome stanu. Kasno posle podne
Hema me je poslala da je dovedem. Doveo sam je za ruku.
Naizgled se držala hrabro, ali ja sam znao da je zabrinuta i
uplašena. Te noći je spavala kod nas na kauču – od Rozine
nije bilo ni traga ni glasa.
Sutradan je grad bio sasvim tih, njime su kružile samo
glasine. Radnje su otvorili samo najhrabriji trgovci. Pričalo se
da se vojska i dalje koleba, neodlučna da li da podrži prevrat
ili da ostane lojalna caru.
U podne je došao Gebru da nam kaže da izađemo na kapiju.
Stigli smo na vreme da vidimo ogromnu povorku studenata
koji su nosili etiopske zastave, dok su im lica blistala od
znoja i uzbuđenja. Bili su grupisani pod transparentima na
kojima je pisalo: FAKULTET UMETNOSTI I NAUKE, MAŠINSKI
FAKULTET... Redari s trakama oko ruke održavali su red. Na
moje veliko iznenađenje, i V. V. Gonad je marširao pod
transparentom Poslovne škole. Krotko nam se osmehnuo,
popravio kravatu i nastavio da korača trudeći se da izgleda
kao da je s fakulteta. Mora da je bilo nekoliko hiljada
studenata i nastavnog osoblja, i svi su uglas pevali na
amharskom:
Budite se, zemljaci – istorija zove
Nema više ropstva, nek sloboda vlada
Na transparentima na engleskom je pisalo: REVOLUCIJA BEZ
KRVI ZA SVE i STANIMO MIRNO UZ NOVU NARODNU VLADU.
Na ulicama stajahu oprezni posmatrači, koji su, poput nas,
bili predugo unutra. Okupili su se i psi lutalice, doprinoseći
opštoj buci lajanjem na povorku. Lepa studentkinja u
farmerkama stavila nam je letke u ruke. Almaz je odgurnula
papir kao da je zagađen. „Hej, gospođice! Jesu li te zato
poslali na univerzitet?“, doviknula je Almaz za devojkom.
Jedan bradati starac mahao je muvalicom kao da želi da
mlatne studente. „Da ste učili, ne biste imali vremena za
ovo!“, povikao je. „Ne zaboravite ko vam je podigao
univerzitet, ko vas je naučio da čitate!“
Kasnije smo od V. V. Gonada saznali da su muslimanski i
eritrejski trgovci u Merkatu klicanjem pozdravili studente. Ali
na drugim mestima u Adisu primljeni su hladno, a kad je
povorka skrenula ka generalštabu i kasarnama, gde su
nameravali da ubede vojsku da se priključi pobuni, na jednoj
raskrsnici ih je dočekao vod pod punom borbenom
opremom. Mladi zapovednik je rekao gomili da imaju tačno
jedan minut da se raziđu ili će narediti vojnicima da otvore
vatru. Studenti su pokušali da se s njim raspravljaju, ali je
zvuk repetiranja pušaka naterao povorku da se povuče. Tad
je V. V. Gonad napustio skup.
I dalje sam bio zadovoljan što ne idem u školu, ali s lica
odraslih je nestalo zabrinutosti. Goš i Upraviteljica su se
vratili u bolnicu da pripreme ambulantu za hitne slučajeve.
Hema je tog popodneva držala svoju ambulantu. Iako je do
tada pokazao malo zanimanja za događaje, Šiva se
uznemirio, kao da je osetio nešto što niko drugi nije.
Neuobičajeno za njega, zamolio je Hemu da ne ide na posao
nego da ostane kod kuće.
„Ne bih ja da idem, dušo“, odgovorila mu je, na mukama šta
da čini, „ali danas imam ambulantu.“
„Povedi nas sa sobom“, na to će Šiva. A onda dodade:
„Vežbali smo Bikama. Vidiš moj list? Kao što si nam rekla.“
Njegov krasnopis bio je lepši od primera kićenog i okruglog
stila u knjizi. „Molim te. Je l’ važi?“
„Stvarno ne mogu...“, reče Hema. „Pre ambulante prvo
moram u porodilište.“
„Mi ćemo s tobom“, kaza Šiva.
„Ne. Ne želim vas u porodilištu.“ Videla je razočaranje na
Šivinom licu. „Evo kako ćemo. Vi dečaci idite u ambulantu i
tamo me čekajte. Šta god da radite ne razdvajajte se.“
Ovo je bio uistinu redak poziv. Iako je i sama nosila
stetoskop, Hema, za razliku od Goša, nije donosila posao
kući. Beli mantil koji je nosila u bolnici, u bolnici je i ostajao.
Retko sam o Hemi mislio kao o lekaru jer je kod kuće bila
majka do srži. Goš je neprestano pričao o medicini, ali Hema
nikad. Znali smo da ide u porodilište i da operiše
ponedeljkom i sredom. Po svemu što smo načuli, bila je
sjajan lekar i veoma tražena, ali detalji nikad nisu doprli do
nas. Želela je da znamo kako su njene oči stalno uprte u nas
i da je nikakvo lekarisanje ne može omesti u tom bdenju.
Ambulanta „verzije“ bila je dobar primer. Slušali smo o njoj
godinama, ali pojma nismo imali šta se tamo odigrava. Po
rečniku, jedno od značenja reči „verzija“ poticalo je od
latinskog versus – „okrenuti, preokrenuti“.
Hemini noćni odlasci iz kuće bili su propraćeni tajanstvenim
frazama, još čudnijim od reči „verzija“, koje bi samo dobacila
preko ramena: „eklampsija“ ili „postpartalna hemoragija“, ili
najjezovitija od svih: „odložena posteljica“. Toga nije bilo čak
ni u medicinskom rečniku. I nikad ne biste čuli za tu pticu-
posteljicu,* osim kad je odložena. Zastrašujuća je, ali je njen
dolazak ipak bio nužan. Šiva i ja smo tražili tu odloženu
pticu po krošnjama drveća u Misingu, ili visoko na nebu.
Šiva ju je nacrtao, i na njegovim mnogobrojnim skicama bila
je prikazana u letu, izduženi trougao bez očiju i nogu, ali
divan, gladak i aerodinamičan, i krajnje tajanstven. Da nije i
smrt naše majke bila u nekoj vezi s odloženom pticom-
posteljicom? Mogli smo pitati Hemu, ali ta tema je bila van
granica dozvoljenog. Bar je Hema davala do znanja da je
tako.
Ambulanta za žene, iza glavne bolničke zgrade, unekoliko se
razlikovala od belog dekora Misinga, budući spolja okrečena
u zelenu boju lipe i sa plavom ogradom na stepeništu. Drvo
higenije zasipalo je stepenike narandžastim cvetovima. A tlo
ispod drveta plamtelo je od plavih lobelija i ružičaste
deteline. Zatekli smo razgraktale trudnice posedale po
stepenicama, kose prekrivene cvećem. Dok su čekale,
zatakle su sveže cvetove za uši i ispružile noge pred sobom.
Njihove bele šame blistale su na suncu pa su, s ispupčenim
stomacima, držeći u rukama ružičaste kartone, nalikovale
jatu živahnih gusaka. Neke su došle bosonoge, a one koje
nisu, izule su svoje plastične cipele. U gradu je vladala
napetost, ali gledajući ove žene i slušajući njihov smeh,
njihove jadikovke zbog otečenih gležnjeva, muževa ili
gorušice, nikad to ne biste pogodili.
Kad su nas spazile, pozvale su nas da priđemo i da se
rukujemo, što bih ja odbio da Šiva radosno nije prihvatio.
Sedeo sam s nelagodnošću, kao pile stisnuto među
kvočkama. Šiva je izgledao kao da je u raju.
Često i ne vidimo kako treba članove naše najbliže porodice,
samo nam drugi kažu kako su porasli ili postali stariji.
Priznajem, uglavnom sam Šivin izgled uzimao zdravo za
gotovo – najzad, bio mi je brat blizanac. Ali u tom trenutku,
sagledao sam svoga brata drugim očima: njegovo visoko i
zaobljeno čelo, guste kovrdže na glavi što prete da padnu
napred i zaklone mu oči, staloženost oko obrva i očiju, i
navika da stavlja ispruženi kažiprst uz obraz, baš kao Nehru
na portretu okačenom u našoj kući. A ono sasvim novo bio je
osmeh, koji je moga sadruga iz materice preobrazio u
plavookog stranca, pridajući njegovom biću nekakvu lakoću,
pa mi se činilo da bi, da nije tih ženskih ruku oko njegovih
ramena i na njegovoj kosi, odlebdeo sa stepeništa.
Jedna žena čitala je ružičasti letak kakve su nad Merkatom i
Pjacom bacali iz vojnog aviona. Ona je jedina umela da čita,
i to polako: „Poruka Njegove svetosti patrijarha Abune
Baziliosa“, izgovorila je i sve se glave smesta pognuše, a
ruke napraviše znak krsta, kao da je Njegova svetost bio s
njima na stepeništu. „Mojoj deci etiopskim hrišćanima i
čitavom etiopskom narodu. Sinoć oko deset sati, vojnici
carske garde, kojima je bila poverena bezbednost i
blagostanje kraljevske porodice, počinili su zločin izdaje
protiv svoje zemlje...“
Sedeći među njima i znojeći se na suncu, zadrhtao sam.
Video sam da patrijarhove reči ovim ženama zvuče istinito.
On govori u ime Boga. Čoveku kome smo se toliko divili,
generalu Mebratuu, nije se pisalo dobro.
Nakon toga žene postadoše zločeste i stadoše se rugati
gardi, a potom i muškarcima uopšte, smejući se kao da su
na svadbi. Šiva je bio ushićen, osmehivao se od uha do uha.
Sve malopređašnje bojazni behu iščezle. Kao da je našao
svoje savršeno mesto, okružen trudnicama. Mnogo šta o
mome bratu nisam shvatao.
Kad se Hema pojavila, žene s mukom poustajaše uprkos
tome što se ona bunila. U Heminim očima je sinuo
materinski ponos videvši kako su nas njene pacijentkinje
prisvojile.

***

Žene su se penjale na stolove za pregled po tri odjednom.

Spuštale su suknje ispod trbuha i povlačile košulje da otkriju
nabrekle lubenice. Kad je jedna od pacijentkinja mahnula
Šivi da priđe i uzme je za ruku, on zakorači napred i ja za
njim. Hema se ujela za jezik.
„Sve su na kraju drugog trimestra“, rekla je ne
objašnjavajući šta pod tim podrazumeva. Upotrebila je obe
ruke potvrđujući kako je bebin položaj „drugačiji od
uobičajenog glavom nadole. Beba ne može lako da izađe
ako nije glavom okrenuta prema majčinim nogama. Zato su
iz prenatalne klinike poslate ovamo, u ambulantu verzije“,
rekla je pominjući drugu kliniku, za koju smo znali da je vodi
takođe ona, u istoj ovoj prostoriji, samo drugim danima u
nedelji.
Izvukla je neobičnu, žgoljavu verziju stetoskopa – fetoskop.
Zvono tog stetoskopa imalo je metalni nosač u obliku slova
U, na koji je mogla da nasloni čelo i težinom glave pritisne
zvono na kožu dok su joj ruke slobodne da bi stabilizovale
trbuh. Podigla je prst kao dirigent koji traži tišinu. Razgovor
je zamukao i mnoštvo pacijentkinja u blizini vrata zadrža
dah, sve dok se Hema nije podigla i rekla: „Galopira kao
parip!“ Mnoštvo glasova dodade: „Hvala svecima!“ Hema
nam nije ponudila da i mi oslušnemo.
Prionula je na posao. „Ovom rukom obuhvatim bebinu
glavicu. Drugu ruku stavim ovde gde je bebina guza – otkud
znam?“ Pogledala je u Šivu kao da je postavio drsko pitanje.
A onda se nasmejala. „Znaš li, sine moj, koliko sam hiljada
beba ovako napipala? Ne moram ni da mislim. Glavica je
tvrda izbočina, kao kokosov orah. Guza je mekša i nije tako
određena. Rukama vidim sliku“, reče ocrtavajući obrise u
vazduhu iznad ogoljenog stomaka. „Beba je leđima okrenuta
ka meni. A sad gledajte.“ Postavila je stopala kako bi bila
stabilna, a onda – postojanim i odlučnim pritiskom povijenih
šaka – gurnula je glavu u jednom pravcu, a guzu u drugom,
ujedno pritiskajući jednom rukom ka drugoj i obratno, kao da
održava bebu u sklupčanom položaju. Nešto u načinu kako
je držala palčeve poravnate sa ostalim prstima, sve čvrsto
stisnute jedan uz drugi, podsetilo me je na njene pokrete
kad pleše baratnatjam. „Eto! Vidite? Isprva se odupire i
ukoči, a onda se preda i okrene se naglavce.“ Ja nisam video
ništa. „Pa naravno da nisi video. Beba pliva u vodi. Treba
samo da počnem da je okrećem, poslednju četvrtinu okreta
beba izvede sama. Beba sad više ne ide karlično, već
glavom. Normalno.“ Ponovo je oslušnula srčane otkucaje
fetusa kako bi se uverila da su i dalje snažni.
Nije prošlo mnogo a Hema je, obuzeta istim onim vrcavim
elanom s kojim je i delila karte ili nas preslišavala, završila
za taj dan. Samo je jedna beba odbila da napravi kolut
napred.
„Znam samo da bi ova ambulanta mogla biti savršeno
traćenje vremena. Goš hoće da napravim studiju o tome
koliko se beba vrati nazad, u položaj u kom su bile pre
okretanja. Znate kako on kaže: ’Neispitana praksa nije
vredna prakse.’“ Frknula je setivši se nečeg drugog. „Kao
dete sam imala druga, dečaka iz komšiluka po imenu Velu.
Držao je piliće. S vremena na vreme bi se kvočka
raskokodakala nekako posebno i Velu je znao, ne pitajte me
kako, da to znači da se jaje zaglavilo u horizontalnom
položaju. Zavukao bi ruku i okrenuo ga uspravno. Kvočka je
prestajala da kvoca i jaje bi ispalo. Velu je u vašem uzrastu
bio nepodnošljiv. Ali i sad se sećam kako je izvodio to sa
kvočkom i pitam se nisam li ga potcenila.“
Nisam izustio ni reč iz straha da ne prekinem čaroliju.
Veoma retko smo imali priliku da je slušamo da ovako
glasno razmišlja.
„Među nama rečeno, dečaci, nemam nikakvu želju da
objavim rad koji bi me lišio ovoga. Ja uživam u ambulanti
verzije.“
„I ja“, reče Šiva.
„Bilo u Indiji ili ovde, sve su žene iste“, nastavi Hema
zagledana u žene koje su se razmilele po dvorištu. Nijedna
nije preostala. Čekale su čaj, hleb i vitaminsku tabletu, koje
su dobijale posle ambulante. Osvrtale su se i gledale Hemu
sa sestrinskom naklonošću – ne, sa obožavanjem.
„Pogledajte ih samo! Sve zrače srećom. Za nekoliko nedelja,
kad počne porođaj, vikaće, vrištaće i proklinjaće svoje
muževe. Pretvoriće se u prave đavolice. Nećete ih
prepoznati. Ali sada, sad su kao anđeli.“ Uzdahnula je.
„Žena nikad nije više žensko nego u ovom stanju.“
Problemi u gradu i u državi behu nestali, bar za mene i Šivu.
Koliko smo samo srećni bili što imamo Hemu i Goša za
roditelje. Nismo imali čega da se plašimo.
„Mama“, reče Šiva, „Goš kaže da je trudnoća polno
prenosiva bolest.“
„To govori jer zna da ćete mi preneti. Nevaljalac jedan. Ne bi
trebalo da vam govori takve stvari.“
„Možeš li nam pokazati gde beba izlazi?“, upita Šiva. Znao
sam da je krajnje ozbiljan, a znao sam i da je tim rečima
prekinuo čaroliju. Pobesneo sam na njega. Deci je, u
opštenju sa odraslima, potrebna izvesna lukavost, koju Šiva
nije posedovao. Na isti onaj tajanstveni način na koji niču i
stalni zubi, stigli su i samosvest i nelagodnost da
zamaskiraju moj osećaj krivice, dok se stid ukorenjivao u
mome telu kao cena za radoznalost.
„Dobro, dosta je. Momci, vreme je da pođete kući“, reče
Hema.
„Mama, šta znači reč ’polno’?“, upita Šiva dok nas je
požurivala da izađemo. Posmatrao sam svog blizanca. Prvi
put nisam bio siguran u to šta namerava: da li je zadirkuje ili
je to samo njegov način razmišljanja? Hemin odgovor me je
samo još dodatno zbunio: „Moram još nakratko na odeljenje,
u vizitu. Ne izlazite iz kuće, deco.“ I oterala nas je. Ton joj je
bio ljutit, pa ipak, ako se ne varam, iz sve snage se trudila
da sakrije osmeh.
 GLAVA24

Voleti umiranje
U zemlji čiju lepotu ne možete opisati a da ne upotrebite reč
„nebo“, prizor tri mlaznjaka što paraju nebeski svod pod
oštrim uglovima oduzimao je dah.
Zadesio sam se napolju, na prednjem travnjaku. Talas
vibracija protresao je zemlju, stigao do mojih stopala i
prošao mi uz kičmu još pre no što sam čuo eksploziju. Stajao
sam kao ukopan. U daljini se uzdizao dim. Zabezeknutu
tišinu razbilo je kreštanje stotina ptica koje su poletele u
nebo i lavež svih pasa u gradu.
I dalje sam želeo da verujem kako je sve to – mlaznjaci,
bombe – deo nekog većeg plana, očekivani tok događaja, te
da Hema i Goš shvataju šta se dešava iako ja ne razumem.
Da su, šta god to bilo, u stanju da ga preokrenu.
Kad se Goš pojavio iz kuće, trčeći što brže može, i kad me je
zgrabio, sa strahom i zabrinutošću u očima, iščezle su i
poslednje moje iluzije. Odrasli ne vladaju situacijom.
Pretpostavljam da su i raniji nagoveštaji to pokazivali, ali čak
i kad sam video kako carska garda batina onu staricu,
odgovaralo mi je da verujem kako Hema i Goš i dalje
upravljaju univerzumom.
Međutim, nisu imali moć da poprave ovo.
Goš, Hema i Almaz su dovukli madrace u hodnik. Naši u belo
okrečeni čika zidovi – od naboja blata i slame – pružali su
slabu zaštitu. Meci su visoko zviždali i zvučali kao da su
blizu, dok su prasci i tutnjava dopirali iz daljine. U kuhinji je
zveckalo staklo, a kasnije smo otkrili i da je metak razbio
okno. Ležao sam na madracu skamenjen, nesposoban za
bilo kakav pokret. Čekao sam da neko kaže: „Ovo je
kolosalna greška koja će uskoro biti ispravljena pa ćeš moći
da izađeš napolje da se igraš.“
„Pretpostavljam da su vojska i avijacija odlučile da se ne
pridružuju prevratnicima“, kazao je Goš, pogledavši u Hemu
kao da očekuje odgovor na tu svoju ublaženu tvrdnju. I
dobio ga je.
Dženet su drhtale usne. Mogao sam samo da zamislim
koliko je zabrinuta: osetio bih hladno treperenje u stomaku
kad god bih pomislio na Rozinu, koje sad nije bilo duže od
dvadeset četiri časa. Pružio sam ruku i Dženet se čvrsto
uhvatila za nju.
Do sumraka je pucnjava postala jača i bilo je veoma hladno.
Neustrašiva Upraviteljica je stalno išla u bolnicu i nazad,
uprkos našim molbama da ostane. Kad sam morao da idem
u toalet, činio sam to puzeći. Kroz prozor sam video nebo
ispresecano belim tragovima.
Gebru je zaključao i lancem zamandalio glavnu kapiju pa se
povukao iz stražarske kućice u glavnu bolničku zgradu.
Bolničarke i učenice behu smeštene u trpezariju za
medicinske sestre u prizemlju, pod nadzorom V. V. Gonada i
bolničkog laboranta Adama.
Blizu ponoći začulo se kucanje na našim zadnjim vratima i,
kad ih je Goš otvorio, na njima je stajala Rozina! Dženet,
Šiva i ja smo dojurili i pobacali se po njoj grleći je. Dženet je
kroz vrele suze na jeziku tigrinja vrištala na majku kako ju je
ostavila da brine.
Odmah iza Rozine stajala je Upraviteljica široko se
osmehujući. Ona i Gebru su, vođeni iznenadnim nagonom,
sišli dole do kapije da je još jednom, poslednji put provere. I
tamo su zatekli Rozinu, skutrenu uz vratnice ne bi li se
zaklonila od vetra.
Dok je proždirala večeru, Rozina nam je ispričala da stvari
stoje mnogo gore nego što je zamišljala. „Htela sam da
stignem do gornjeg dela grada, ali vojska je postavila
barikade. Morala sam da zaobilazim u širokom krugu, prvo u
jednom smeru pa u drugom.“ Pucnjava oko vile ju je prisilila
da nađe zaklon, a potom su je tenkovi i oklopna kola sprečili
da se vrati. Noć je provela na tremu jedne radnje u Merkatu,
gde su sklonište potražili i ostali koje je zatekao mrak. Ujutru
nije mogla da se mrdne iz Merkata zbog vojske koja je na
sav glas objavljivala da se svi sklone sa ulice. Trebalo joj je
vremena sve do mraka da pređe rastojanje od nepunih pet
kilometara. Potvrdila je naše najgore strahove: carsku gardu
su napale vojska, avijacija i policija. Svuda se vode žestoke
bitke, ali vojska postojano i usredsređeno napada položaj
generala Mebratua.
Rozina je šmugnula u svoj stan da se okupa i presvuče, pa
se vratila s madracem i s karamelama za nas. Dženet joj još
nije bila oprostila, ali se i dalje čvrsto držala za nju.
Upraviteljica se skljokala na madrac i ispružila noge.
Zavukla je ruku pod džemper i izvukla revolver pa ga
zadenula između madraca i zida.
„Upraviteljice!“, zgranula se Hema.
„Znam, Hemo... Ovo nisam platila baptističkim novcem, ako
si to pomislila.“
„Uopšte na to nisam mislila“, reče Hema gledajući u pištolj
kao da će svakog časa eksplodirati.
„Dajem ti reč da je ovo poklon. Držim ga na mestu koje niko
živi ne bi mogao da nađe. Ali vidiš – brinem se zbog
pljačkaša“, odvrati Upraviteljica. „Ovo bi moglo da ih
zaustavi. Kupila sam još dva pištolja. Dala sam ih V. V.
Gonadu i Adamu.“
Almaz je donela korpu indžere i jagnjeći kari. Jeli smo
prstima iz zajedničke zdele. Potom smo se vratili čekanju,
osluškujući štektanje i tutnjavu u daljini. Bio sam previše
napet da bih čitao ili radio bilo šta drugo osim samo tako
ležao.
Šiva je sedeo prekrštenih nogu. Pažljivo je presavio list
papira pa ga pocepao napola, zatim to ponovio još jednom i
još jednom, sve dok nije imao šaku punu sićušnih četvrtastih
papirića. Znao sam da su ga događaji potresli isto koliko i
mene. Posmatrajući metodične pokrete njegovih ruku,
osećao sam se kao da su i meni ruke i misli zauzete. Zatim
je uzeo samo jedan papirić, pa uz njega postavio tri nova, pa
još sedam, pa novih jedanaest. Morao sam da ga pitam
zašto.
„Prosti brojevi“, odgovorio je kao da time išta objašnjava.
Ljuljao se napred-nazad dok su mu se usne micale. Čudio
sam se i divio njegovom daru da se odvoji od svega što se
dešava plesom ili crtanjem motocikla, ili igrom s prostim
brojevima. Umeo je da se na mnogo načina popne u kućicu
na drvetu u svojoj glavi i povuče merdevine za sobom te
tako umakne ludilu na tlu. Zavideo sam mu.
Međutim, Šiva noćas nije sasvim utekao. Znao sam to jer
nisam osetio olakšanje posmatrajući ga.
„Ne pokušavaj“, rekao sam mu. „Hajdemo na spavanje.“
Odmah je spustio papiriće.
Rozina i Dženet su već čvrsto spavale, obe iscrpljene.
Rozinin povratak bio je velika radost, ali pravo olakšanje te
noći osetio sam tek kad je moja glava dotakla Šivinu pa me
je obuzelo osećanje sigurnosti i upotpunjenosti, doma na
kraju sveta. Hvala bogu što, ma šta se desilo, uvek imamo
ŠivuMariona da im se vratimo, pomislio sam. Mogli smo,
naravno, da prizovemo ŠivuMariona kad god su nam
potrebni, ali s grižom savesti sam se setio da to već duže
nismo činili. Munuo sam ga u rebra, a on je munuo mene, i
osetio sam i ne gledajući da se smeši. To me je malo utešilo,
jer je prethodno toga dana bio stranac što sedi na
stepeništu ambulante verzije, ali sad je opet bio Šiva.
Zajedno smo imali prednost u odnosu na ostatak sveta.
U neko doba sam se probudio i zatekao sve sem
Upraviteljice i Goša kako spavaju. Pucnjava je dopirala u
glasnim naletima, ali s nepredvidljivim periodima tišine, tako
da sam jasno čuo Upraviteljicu kako se obraća Gošu: „Kad je
car trideset šeste pobegao iz Adisa, neposredno pre no što
su umarširali Italijani, bio je haos... Trebalo je da odem u
englesko poslanstvo. Dovoljno je bilo samo pogledati
pešadince Sike na kapiji, s onim njihovim turbanima i
bradama i bajonetima, pa je bilo jasno da pljačkaši neće
prići ni blizu. Veliku sam grešku napravila što nisam tamo
otišla.“
„Zašto niste?“
„Bilo me je sramota. Jednom sam bila na večeri kod
ambasadora i njegove supruge. Osećala sam da ne
pripadam tamo. Bogu hvala za Džona Melija. To je bio mladi
lekar misionar. Sedeo je pored mene. Govorio je o svojoj
veri, svojim nadama da ovde izgradi medicinsku školu...“
Glas joj je zamro.
„Pričali ste mi jednom o njemu“, reče Goš. „Voleli ste ga.
Rekli ste da ćete mi jednom ispričati sve o tome.“
Nastupilo je dugo ćutanje. Bio sam u iskušenju da otvorim
oči, ali to bi razbilo čaroliju.
Upraviteljičin glas je zvučao muklo. „Ostala sam ovde i tako
izazvala smrt Džona Melija. Tad ovo nije bila bolnica Mising.
Mislila sam da će bolnica u svakom slučaju biti pošteđena.
Ali upravo je jedan naš dečko sa odeljenja doveo gomilu
ovamo. Dograbili su mladu bolničarku pomoćnicu i silovali
je. Ja sam pobegla u drugi kraj klinike, gde sam zatekla
doktora Sorkisa. Nisi ga upoznao. Mađar. Očajno loš hirurg,
mrzovoljan tip. Operisao je kao mehaničar.
Nezainteresovano. Imali smo pravi defile lekara koji su
kratko ostajali sve dok ti i Hema i Stoun niste stigli...“
Ponovo je uzdahnula. „Te noći, međutim, Sorkis mi je značio
sve na svetu. Imao je pušku i pištolj. Kad je gomila stigla, ja
sam kroz zatvorena vrata molila Tesfajea – tako se zvao onaj
dečko s odeljenja – ’Ne učestvuj u ovom zlu, tako ti Boga.’ A
Sorkis mi se narugao: ’Nema boga, Upraviteljice’, rekao je.
Rekao je još mnogo drugih, grešnih stvari.
Kad su provalili vrata, doktor Sorkis je najpre opalio u nivou
očiju, pa u nivou pojasa. Pucanj me je zaglušio. Kad mi se
sluh vratio, čula sam kako ljudi vrište od bola. Sorkis je
ponovo napunio pa izašao napolje i ispalio u nivou kolena.
Priznajem da mi je bilo drago kad sam videla kako se
povlače hramljući. Umesto straha osetila sam bes. Tesfaje je
ponovo nasrnuo. Rekla bih da je verovao da je rulja još uz
njega. Sorkis je podigao pištolj – baš ovaj ovde – i pritisnuo
okidač. Još pre nego što sam čula zvuk, videla sam kako
Tesfajeu puca potiljak i kako mu se zubi razleću na sve
strane. Ostali su se razbežali.
Kad su, sutradan ujutru, u grad umarširali Italijani, nazovi
me izdajnicom, Goše, ali ja sam ih dočekala s radošću jer je
prestala pljačka. Tad sam saznala da je Džon Meli pokušao
da me izvuče na sigurno. Zaustavio je kamion da bi
pomogao nekom ranjenom čoveku, naišao je pijani pljačkaš i
pucao mu iz pištolja pravo u grudi. Bez ikakvog razloga!
Čim sam čula, požurila sam u poslanstvo. Danonoćno sam
ga negovala. Mučio se dve nedelje, ali se ni časa nije
pokolebao u svojoj veri. To je jedan od razloga zbog kojih
nikad nisam otišla iz Etiopije. Osećala sam da mu to
dugujem. Molio me je da mu pevam Himnu Banjana dok
sam ga držala za ruku. Mora da sam je otpevala hiljadu puta
dok nije umro.“
„Čoveku valjanom i hrabrom
Protiv nevolja propasti
Daj da nepokolebljiv bude
I Gospoda prati.
Da ga obeshrabrenost
Nikad ne omekša
Kad jednom se zavetuje
Da bude hodočasnik.“
Kakve sve neverovatne stvari čovek može da otkrije
zatvorenih očiju: nikad nisam čuo Upraviteljicu da priča (a
kamoli da peva!) o svojoj prošlosti. Uvek sam je zamišljao
kao da je došla na ovaj svet u ovom obliku, potpuno
formirana – u monaškoj odori, uvek na čelu Misinga. Njena
priča izgovorena šapatom, njena ispovest o strahu, ljubavi,
ubijanju, bila je strašnija od pucnjave u daljini. U tom
mračnom hodniku, osvetljenom samo isprekidanim sjajem
artiljerijske vatre od koje su senke plesale po zidovima,
snažno sam se stisnuo uz Šivinu glavu. Šta još nisam znao?
Hteo sam da spavam, ali Upraviteljičina himna i njen drhtavi
glas odjekivali su mi u ušima.
 GLAVA25

Gnev kao oblik ljubavi

Do sutradan uveče sve je bilo gotovo – državni udar je
propao. U tri dana izginulo je na stotine vojnika carske
garde, a još mnogo više ih se predalo. Video sam kako su
jednog čoveka izvukli iz betonske zgrade preko puta
Misinga; pokušao je da se otarasi prepoznatljive uniforme,
ali ga je već sama činjenica što je u potkošulji i boksericama
označila kao buntovnika.
Dok su se tenkovi i vojna oklopna vozila približavali, general
Mebratu i nekolicina njegovih ljudi umakli su kroz zadnji izlaz
stare palate i, pod plaštom noći, krenuli na sever, u planine.
Sledećeg jutra se car Hajle Selasije Prvi, Lav Osvajač Jude,
kralj nad kraljevima, potomak Solomonov, avionom vratio u
Adis Abebu. Vest o njegovom dolasku proširila se kao šumski
požar i uz put kojim je prolazila povorka vozila okupio se
narod koji je plesao i lelekao.* Ulice su se ispunile gomilama
sveta koji se hvatao za ruke, skakao i pevao carevo ime još
dugo pošto je prošao. Među njima su bili Gebru, V. V. Gonad i
Almaz. Almaz nas je izvestila kako je lice Njegovog
veličanstva bilo puno ljubavi prema narodu i zahvalnosti
zbog njihove lojalnosti. „Videla sam ga tako blizu kao tebe
sad što gledam“, rekla je. „Kunem se da su mu u očima bile
suze, Bog me ubio ako lažem.“ Studenata koji su marširali
ulicama pre nekoliko dana nije bilo nigde na vidiku.
Gradom je vladalo slavljeničko raspoloženje. Radnje behu
otvorene. Taksi vozila, kako ona zaprežna tako i njihova
motorna varijanta, osvetnički su izašla napolje. Sunce je
sijalo i bio je divan dan u Adis Abebi.
U našem bungalovu je raspoloženje bilo sumorno. Oduvek
sam mislio o generalu Mebratuu i Zemuiju kao o „dobrim
momcima“, mojim junacima. Car je bio daleko od „lošeg
momka“, a pokušaj predvodnika državnog udara da ga
takvim prikažu bio je neubedljiv. Ipak, želeo sam da general
uspe u onome što je započeo. Vetar je zaduvao u drugom
pravcu i desilo se ono najgore: moji junaci su postali „loši
momci“ i niko se nije usuđivao da tvrdi suprotno.
Rozina i Dženet su prolazile kroz agoniju čekajući vesti,
znajući da ne mogu biti dobre.
Palo mi je na pamet kako Zemui najverovatnije više nikada
neće doći po svoj motocikl. Darvin više neće dobijati pisma
od svoga prijatelja. Večeri bridža s generalom Mebratuom
kao dušom društva gotovo sigurno su okončane.
Car je ponudio ogromnu nagradu onome ko uhvati generala
Mebratua i njegovog brata. Tokom noći po carevom povratku
bilo je oružanih obračuna u nekoliko krajeva grada pa su
poslednji „pobunjenici“ pohvatani. Bilo mi je žao običnih
vojnika carske garde, poput onog kog su na moje oči
odvukli: njegov je zločin bio u tome što pripada strani
gubitnika, ili možda čak i pogrešnoj strani. Ali nije učinio
ništa drugo osim što je izvršavao naređenja; general
Mebratu je odredio njegovu sudbinu.
Nisam više znao šta da mislim o generalu. Činilo mi se da
čovek kog smo mi poznavali i kome smo se divili nema
nikakve veze sa ozloglašenim buntovnikom koji nije uspeo
da izvede državni udar i koga sada love. Svaki put kad bih
začuo kratku pucnjavu, pitao sam se da nije sa njegovog i
Zemuijevog poslednjeg položaja.
Sledećeg jutra me je probudila glasna kuknjava iz Rozininog
stana. Sudario sam se s Gošom i Hemom u hodniku pa smo
zajedno pojurili, onako u pidžamama.
Pred Rozininim vratima su stajali Gebru i dva natmurena
muškarca. Histerično je kukala na jeziku tigrinja, ali značenje
reči bilo je jasno na svakom jeziku.
Saznali smo da je mala grupa generala Mebratua pobegla u
planine Entoto pa se kružno vratila u podnožje, blizu grada
Nazareta. Behu se zaputili ka planini Zukvali, uspavanom
vulkanu, gde su se nadali skloništu na imanju porodice
Modžo.
Na kraju su generala odali seljaci glasnim lelekanjem kad su
nabasali na njega i njegove ljude.
Policijske snage su ubrzo opkolile generala Mebratua. U
poslednjem okršaju, pošto mu je nestalo municije, general je
razoružao ranjenog policajca pa otpuzao do drugog ranjenog
policajca da uzme i njegovo oružje. Pozvao je u pomoć
svoga brata Eskindera, ali ovaj mu je pucao u lice pre no što
će staviti cev sebi u usta. Pitao sam se da li su se dogovorili
o samoubistvu. Ili je Eskinder doneo odluku u ime obojice?
Što se tiče Zemuija, Dženetinog oca, Darvinovog prijatelja,
odbio je da se preda i da oduzme sebi život. Pucao je u
snage koje su ga opkolile i na kraju oborile.
Eskinderov metak je prošao generalu kroz obraz, isterao mu
desno oko i ostavio ga da visi pre no što se zaustavio ispod
levog oka. Nekim čudom, metak nije ušao u lobanju.
General je bio bez svesti ali živ. Brzo je odnet u vojnu
bolnicu u Adis Abebi, oko stotinu kilometara udaljenu od tog
mesta.
Posedali smo oko stola, nas četvoro, pokušavajući da ne
slušamo Rozinino kukanje. S vremena na vreme sam čuo
Dženetine jecaje. Iako je Hema odlazila u Rozinin stan i
vraćala se, ja sebe na to nisam mogao naterati. Šiva je
rukama zatvorio uši, a oči mu behu suzne.
Dok smo još pokunjeno sedeli za stolom, pozvali su nas iz
kancelarije gospodina Lumisa. „Posao, kao i obično“, rekao
je Goš spuštajući slušalicu. Lumisova gradska i seoska
ponovo radi i, ako smo iz Kuće utorka, da ne zaboravimo da
ponesemo sportsku opremu.
Uprkos osećanju nesigurnosti, Goš nas je ubedio kako je
bolje da odemo u školu nego da celog dana slušamo
Rozininu kuknjavu. On nas je tamo odvezao, Šiva i ja smo
obojica sedeli na prednjem sedištu.
Kod Nacionalne banke gomila se izlivala na pločnik pa na
ulicu, podstaknuta nekom čudnom energijom, i tekla ka
nama. Polako smo nastavili napred. Odjednom sam tačno
ispred nas, jasno kao na pozornici, ugledao tri tela kako vise
sa improvizovanih vešala. Goš nam je kazao da ne gledamo,
ali bilo je prekasno. Onako nepomična, tela su izgledala kao
da tu vise već stolećima. Glave su im bile pod
uznemiravajućim uglom, a ruke vezane iza leđa.
Gomila se tiskala oko naših kola. Slavlje se očigledno upravo
završilo. Jedan mladić, koji je koračao sa još dvojicom, lupio
je po našoj haubi i taj zvuk me je naterao da skočim u
sedištu. Iscerio se, a taj smeh nije govorio ništa dobro. Neko
drugi je tresnuo krov nad našim glavama, a onda smo osetili
kako nam se automobil ljulja napred-nazad.
Siguran sam da bi gomila i nas povešala. Uhvatio sam se za
kontrolnu tablu i zavrištao koliko me grlo nosi. Goš nam
reče: „Samo mirno, momci! Smešite se, mašite, pokažite
zube! Klimajte glavom… neka izgleda kao da ste došli došli
na predstavu.“ Ne znam da li sam se smejao, ali znam da
sam ugušio vrisak. Šiva i ja smo se cerili kao majmuni,
pretvarajući se da se ne plašimo. Mahali smo. Možda zbog
prizora identičnih blizanaca, ili zbog osećaja da smo i mi
unutra ludi taman koliko i oni napolju, tek – začusmo smeh,
a udarci po kolima postadoše dobroćudniji, manje nasilni.
Goš je neprekidno klimao glavom, sa širokim osmehom na
usnama, ne prestajući da neprekidno brblja: „Znam, znam,
ti glibava barabo, dobro jutro i tebi, da, zaista, došao sam da
uživam u ovoj divljačkoj predstavi… Hajde da tebe obesimo,
Jupitera mu, stvarno je uljudno takvo tvoje ponašanje, hvala,
hvala“, i nastavio da vozi, mic po mic, napred. Nikad ga
ranije nisam takvog video, da ispod nasmejane lažne
spoljašnjosti izražava tako opasan prezir i bes. Konačno smo
prošli i kola su opet slobodno krenula. Osvrnuo sam se i
video ruke što s leševa cimaju plastične cipele.
Šiva i ja smo sedeli u našoj drevnoj pozi, obgrlivši jedan
drugoga. Bili smo strašno potreseni. Na školskom
parkiralištu Goš je isključio motor i privukao nas k sebi.
Plakao sam za Zemuijem, za generalom Mebratuom,
ustreljenim u oko, zbog Dženet i Rozine, i konačno, nad
samim sobom. U Gošovom naručju, uz njegove grudi, našao
sam najbezbednije utočište na svetu. Izbrisao mi je lice
jednim krajem maramice, a posle drugim izbrisao i Šivino.
„Ovo je bilo hrabro, možda najhrabrije od svega što ćete
ikad u životu učiniti. Držali ste glave gore. Strah ste zabili na
jedno mesto. Ponosim se vama. Da vam kažem nešto – za
vikend idemo nekud van grada. Na gejzire Sodere ili u
Voliso. Plivaćemo i zaboraviti sve ovo.“
Još jednom je zagrlio svakog od nas pojedinačno. „Ako
nađem Mekonena, čekaće vas u svome taksiju u uobičajeno
vreme. Ako ga ne nađem, doći ću ja u četiri.“ Kad sam se
spremao da uđem u učionicu, osvrnuo sam se. Goš je i dalje
stajao tamo i mahao.
U Lumisovoj gradskoj i seoskoj vladao je metež. Čuo sam
ostalu decu kako se hvališu šta su videli ili šta su uradili.
Nisam imao nikakvu želju ni da učestvujem ni da ih slušam.
Toga dana, dok smo bili u školi, po Goša su došla četvorica
muškaraca u džipu. Odveli su ga kao najobičnijeg
kriminalca, ruku vezanih za leđima. Kad je pokušao da se
buni, ošamarili su ga. Hema je to saznala od V. V. Gonada,
koji je tim ljudima kazao kako je sigurno neka greška, da ne
mogu privesti hirurga bolnice Mising, i koji je zbog
nametljivosti dobio čizmom u stomak.
Hema je odbila da poveruje da je Goš otišao. Otrčala je kući
uverena da će ga naći zavaljenog u fotelji, kako bosih
stopala podignutih na stoličicu čita knjigu. Očekujući da ga
vidi, ubeđena da će biti tamo, već je bila ljuta na njega.
Uletela je na glavni ulaz našeg bungalova. „Je l’ vidiš kako je
opasno što smo se družili s generalom? Zbog tebe smo svi
mogli da izginemo!“ Kad god bi ga napala tako, u punoj
brzini, Goš je imao naviku da pred njom mahne zamišljenim
ogrtačem, kao matador pred razbesnelim bikom. Nama je to
bilo smešno, premda Hemi nije.
Kuća je, međutim, bila prazna. Nigde matadora. Išla je iz
sobe u sobu, a zvuk praporaca njenih grivni odjekivao je u
prolazima. Zamišljala je Goša s rukama vezanim iza leđa,
kako ga udaraju u lice, šutiraju u međunožje. Potrčala je ka
nužniku dok joj se želudac podizao. Kasnije je palila tamjan,
zvonila zvoncem i zavetovala se da će otići na hodočašće u
hramove u Tirupatiju i Velankaniju ako Goša puste živog.
Hema je podigla telefonsku slušalicu da javi Upraviteljici, ali
nije bilo veze. Telefonske linije prekinule su bombe i od tada
su samo povremeno nakratko ponovo uspostavljane. Ustala
je i zagledala se kroz kuhinjski prozor.
Gošova kola su bila pred bolnicom. Ali, čak i da uđe u kola,
kuda da ide? Kuda su ga odveli? A ako ode pa i nju uhapse,
njeni sinovi će ostati sami... Bila joj je potrebna
veličanstvena snaga volje da bi odlučila da čeka, nas radi.
Hema je čula jecajući monolog iz služavkinog stana – glas je
bio Rozinin, mada promukao i nimalo sličan njenom glasu.
Obraćala se Zemuiju ili Bogu, ili dvojici ljudi koji su joj ubili
muža. Monolog je počeo jutros i još nije dostigao vrhunac.
Videla je kako se pomalja Dženet, crvenih očiju ali pribrana,
vodeći klecavu Rozinu u poljski klozet. Nisu imale nikog ko bi
tugovao s njima osim Almaz i Gebrua, koji su trenutno bili
negde drugde. Hema je osetila kako je Dženet naglo
ostarila, kako se na devojčicino lice prikrala nekakva
otvrdlost, a ugasila se sva slatkoća i začin i sve ostalo.
Hema je ispljuskala obraze vodom. Duboko je udahnula.
Najvažnije je da ostane mirna, zbog nas, rekla je sebi.
Popila je čašu filtrirane vode. Samo što je spustila čašu, u
kuću je utrčala Almaz. „Gospođo, ne pijte vodu. Kažu da su
pobunjenici zatrovali rezervoare.“
Ali bilo je prekasno i Hema je osetila kako joj lice gori, za čim
su usledili najgori grčevi koje je u životu osetila.
 GLAVA26

Lice patnje
Kad nas je Gebru dočekao na kapiji i rekao kako su došli neki
ljudi i ugrabili Goša iz Misinga, moje detinjstvo se završilo.
Bilo mi je dvanaest godina, previše da bih plakao, ali sam
ipak plakao, drugi put toga dana, jer nisam znao šta drugo
da radim.
Još nisam bio dovoljno porastao da upadnem u kuću onog
što ga je odveo, ma ko to bio, i da izbavim Goša. Jedino što
sam mogao bilo je da nastavim da živim po starom.
Šiva je poprimio boju pepela i ćutao. Načas me je obuzela
velika tuga zbog njega, mog lepog brata koji je dostigao
uzrast tinejdžera a da nije sasvim proživeo dečaštvo. U
njegovim očima se odražavao moj bol i na trenutak smo bili
jedan organizam, nepodeljenog tela i nepodeljene svesti. I
potrčali smo uzbrdo kao jedno biće, Blizanci, u mahnitoj želji
da stignu kući.
Hemu smo zatekli na kauču, bledu, oznojenu, s
pramenovima kose zalepljenim na čelu. Pored nje je bila
Almaz, obraza umrljanih suzama i nimalo stoičkog izgleda
na kakav smo bili navikli, i držala kofu.
„Pila je vodu“, kazala je Almaz pre no što smo uspeli da je
išta pitamo. „Ne pijte vodu.“
„Dobro mi je“, reče Hema, ali su joj reči zvučale šuplje.
Nije dobro. Kako može to da kaže? Obistinila se moja
najstrašnija mora: Goš je otišao, a Hema je smrtno bolesna.
Zario sam lice u tamu njenog sarija i nozdrve mi je ispunio
njen miris. Osećao sam se odgovornim za sve. Za
generalovu zlosrećnu pobunu, za Zemuijevu smrt, za
hapšenje čoveka koji mi je bio više od oca i, da, čak i za
zatrovanu vodu...
Tad su se otvorila vrata i u sobu su nahrupili Upraviteljica i
doktor Bakeli. Bakeli je nosio svoju iznošenu kožnu torbu i
grudi su mu se nadimale. Upraviteljica, takođe zadihana,
reče: „Hemo! Vodi ništa ne fali. To su bile samo glasine. U
redu je.“
Hema je izgledala zbunjeno. „Ali... Imam grčeve, mučninu.
Povraćala sam.“
„I sam sam je pio“, na to će Bakeli. „S vodom je sve u redu.
Osećaćeš se bolje za nekoliko minuta.“
Šiva me pogleda.
Svetlucanje nade.
Hema tad ustade, oprobavajući udove, glavu. Kasnije smo
saznali da su se slične scene odigravale svuda po gradu.
Bila je to jedna od prvih lekcija iz medicine. Ponekad, ako
misliš da si bolestan, i bićeš bolestan.
Ako ima Boga, upravo nam je pružio veliku utehu. Hteo sam
još jednu. „Mama, šta je s Gošom? Zašto su ga odveli? Hoće
li ga obesiti? Šta je uradio? Je l’ povređen? Kuda su ga
odveli?“
Upraviteljica nam reče da sednemo na kauč. Pojavila se
njena svetla maramica. „De, de, mili moji. Sredićemo to.
Moramo svi da budemo jaki, zbog Goša. Panika nam neće
koristiti.“
Almaz, do tada tiha, posmatrajući nas s rukama na
bokovima, upade da kaže na amharskom: „Šta čekamo?
Moramo odmah u zatvor Kerčele. Idem da spremim hranu.
Trebaju nam i ćebad. Odeća. Sapun. Hajde!“
Folksvagen je izgledao kao neobična mašina kad ga je Hema
vozila. Bakeli je seo napred, a Almaz i Upraviteljica su bile
na zadnjem sedištu, s nama na krilu. I tako smo, cimajući se,
prošli kroz grad.
Video sam Adis Abebu drugim očima. Oduvek sam mislio da
je to lep grad, sa širokim avenijama u svome srcu i s
mnogim trgovima sa spomenicima i ograđenim travnjacima
oko kojih je kružio saobraćaj: Trg Meksiko, Trg rodoljuba,
Menelikov trg... Strance, koji pri pomisli na Etiopiju jedino
vide izgladnele ljude što sede u zaslepljujućoj prašini,
obuzme neverica kad slete u vlažnu izmaglicu i svežinu noći
u Adis Abebi i vide osvetljene bulevare s tramvajskim
šinama na Čerčil roudu. Pitaju se da se nije avion okrenuo u
noći pa su dospeli u Brisel ili Amsterdam.
Međutim, posle udara, i u svetlu Gošovog hapšenja, grad mi
je izgledao drugačije. Trgovi u znak spomena na krvoproliće
bitke kod Adove i oslobođenje od Italijana sad su bili
poprište za okupljanje rulje i linč. Što se tiče vila kojima sam
se nekada divio – ružičastih, svetloljubičastih, smeđih, i
skrivenih iza bogumila – sad su to bile kuće u kojima su ljudi
poput generala ili njegovih protivnika u vojsci kovali planove
za revoluciju ili njeno gušenje. Obmana je bila na ulicama,
obmana u vilama. Mogao sam da je nanjušim. Možda je
oduvek bila tamo.
Ubrzo smo se obreli pred zelenom kapijom zatvora koji su
svi zvali Kerčele, iskvareno od italijanske reči karčere,
odnosno zatvoriti. Drugi su ga zvali Alem Bekagne, što je
amharski izraz koji znači „zbogom, surovi svete“. Ulaz je bio
pored železničke pruge koja je sekla prometni magistralni
drum. Ovde nije bilo pločnika, niti skretanja, samo asfalt s
kog se direktno silazilo na zemlju, zemlju ugaženu stopalima
stotina zabrinutih rođaka koji su sad postali naši sapatnici.
Stajali su ukopani u svoju bespomoćnost, ali su nam
dozvolili da prođemo između njih sve dok nismo stigli u
stražarsku kancelariju.
Pre nego što je Upraviteljica uspela i da pita, čovek joj je
rekao ne i podigao pogled: „Ne znam da li je on ili ona ovde,
ne znam kad ću znati, ako ostavite hranu, ćebad ili šta god
već, ako je on ili ona ovde, možda će ih dobiti, ili će ih dobiti
neko drugi. Napišite ime na papir uz to što ostavljate i neću
odgovarati ni na kakva pitanja.“
Ljudi su se naslanjali na zid, a žene su stajale ispod raširenih
kišobrana, iako je sunce bilo iznad oblaka, iz navike. Almaz
je našla mesto gde će čučnuti i odakle može da posmatra ko
dolazi i odlazi, i više se odatle nije makla.
Prošao je jedan sat. Stopala su me bolela, ali smo i dalje
čekali. Mi smo bili jedini stranci i okupljeni su saosećali s
nama. Jedan čovek, predavač na univerzitetu, rekao nam je
da je u ovom zatvoru pre mnogo godina bio njegov otac.
„Kao dečak sam trčao skoro pet kilometara, svakog dana, da
mu donesem hranu. Bio je veoma mršav, ali je svaki put
prvo mene nahranio i vraćao kući više od polovine jela koje
sam doneo. Znao je da mi gladujemo kako bi on jeo.
Jednoga dana su moj stariji brat i majka doneli hranu i čuli
strašne reči: „Ne treba više da donosite jelo.“ Tako smo
saznali da mi je otac mrtav. A znate li zašto su mi danas
uhapsili brata? Bez razloga. On je veoma vredan i zauzet
poslovni čovek. Ali je dete njihovog starog neprijatelja. Mi
smo prvi pod sumnjom. Stari neprijatelji i deca starih
neprijatelja. Bog zna zašto su mene poštedeli. Bio sam sa
studentima na demonstracijama. Ali su umesto mene
uhapsili moga brata. Zato što je on najstariji.“
Bakeli se taksijem odvezao do kluba Juventus, da vidi može
li nekako privoleti italijanskog konzula da posreduje, a onda
je morao da se vrati u Mising. Sad kad je jedan lekar
uhapšen, a njegova žena čeka pred zatvorom, sve je spalo
na pleća trećeg doktora, naime istog tog Bakelija. Morao je
da nastavi da radi, da nadgleda bolničarke i laboranta
Adama.
Šiva, Hema, Upraviteljica i ja vratili smo se u kola da malo
odmorimo noge, da se skupimo i zgrejemo. Nakon petnaest
minuta smo se vratili da piljimo u kapiju. Pa smo se vraćali u
kola i ponovo izlazili, ne želeći da odemo iako time nismo
postizali ništa.
Kad se već poprilično smrklo, pored nas je prošao neki
muškarac sa šamom koja mu je prekrivala glavu, usta i
gornji deo poprsja, baš kad smo izašli iz kola. Ali, po sjajnim
čizmama i činjenici da je došao uskom stazom što vodi
pored zatvora, moglo se pretpostaviti da je u pitanju samo
još jedan muškarac koji se vraća kući. U ruci mu se njihao
zavežljaj u kom su se nazirali obrisi poklopljenog lonca – s
ručkom ili večerom. Zurio je u Upraviteljicu. Zastao je pored
kola, leđima okrenut putu kao da mokri.
„Ne okrećite se ovamo!“, promuklo je izustio na amharskom.
„Doktor je ovde.“
„Je li dobro?“, prošaptala je Upraviteljica.
Oklevao je. „Malo u modricama, ali inače, da, dobro je.“
„Molim vas, preklinjem vas“, provali iz Heme. Pre toga je
nikad u životu nisam čuo da ikoga preklinje. „On mi je muž.
Šta će se sledeće desiti? Hoće li ga pustiti? On nema ništa
sa svim ovim...“
Muškarac na to zašišta. Ka njima je koračala neka velika
porodica. Kad su prošli, rekao je: „Dovoljno je već i što
pričam s vama pa da me optuže. A da bi me oslobodili, ja
bih morao da optužim nekoga drugoga. Kao životinje što
jedu svoje mlade. Ovo su gadna vremena. Pričam s vama jer
ste mojoj ženi spasli život.“
„Hvala vam. Možemo li išta da učinimo za vas? Za njega...“
„Ne noćas. Budite ovde ujutru u deset. Ne, budite malo
dalje. Vidite onu banderu s uličnom svetiljkom? Budite tamo
i donesite ćebe, novac i posudu kao što je ova moja. Novac
je za njega. Sad idite kući.“
Otrčao sam da dovedem Almaz, koja nije napuštala svoje
mesto, sa širokim suknjama raširenim oko nje kao cirkuski
šator i zaogrnuta belim gabijem oko glave i ramena tako da
su joj se samo oči videle. Nije htela da čuje da ide. Ostaće
preko noći. Ništa nije moglo da je ubedi. Nerado smo je
ostavili, ali tek pošto smo je prisilili da obuče Hemin
džemper pa da se preko njega umota gabijem.
Kod kuće su telefoni srećom bili proradili. Upraviteljica je
razgovarala s britanskom i s indijskom ambasadom i oni su
obećali da će ujutru poslati izaslanike. Niko iz kraljevske
porodice nije hteo s njom da razgovara; ako je carev rođeni
sin pod sumnjom, onda su to i njegove nećake, nećaci i
unuci. Čuli smo govorkanja o nezadovoljstvu među mlađim
oficirima jer smatraju da su generali pogrešili što nisu
podržali udar; mora da je u tome bilo neke istine, jer je toga
dana car povisio platu svim oficirima vojske. Šuškalo se da
se Njegovo veličanstvo spaslo samo zahvaljujući suparništvu
i zavisti između visokih vojnih oficira i oficira carske garde.
Te noći smo Šiva i ja spavali s Hemom u njenom krevetu.
Jastuk je mirisao na Gošovu kremu za kosu. Na noćnom
stočiću bile su naslagane njegove knjige, s perom
zadenutim u Francuski indeks karakterističnih dijagnoza da
označi stranu, i s naočarima za čitanje pod rizičnim uglom
ostavljenim na koricama. Njegovi rituali pred spavanje –
proučavanje sopstvenog profila, uvlačenje i opuštanje
trbuha deset puta, ležanje na madracu nekoliko minuta s
glavom preko ivice, što je zvao „antigravitacionim
manevrima“ – nisu bili uzbudljivi, ali su u njegovom
odsustvu iznenada postali važni. „Još jedan dan u raju“ bila
je njegova neizbežna izreka kad spusti glavu na jastuk. Sad
sam shvatio njeno značenje: jednoličan dan je vredan dar. I
tako smo nas troje ležali i čekali kao da je trenutak pre toga
otišao u kuhinju i da će svakog časa ispuniti dovratak
svojom pojavom. Hema je jecala. Izgovorila je naše misli
rekavši: „Gospode, obećavam da više nikad neću tog čoveka
uzimati kao nešto što se samo po sebi podrazumeva.“
Upraviteljica, koja je odlučila da spava u našoj kući, u
krevetu koji je nekad pripadao meni i Šivi, doviknula joj je:
„Hemo, spavaj sad. Momci, pomolite se. Ne brinite.“
Molio sam se svim božanstvima u toj sobi, od Muruge do
srca Isusovog.
Rano ujutru, Almaz se vratila. Nije bilo novosti. „Ali sam
ustajala svaki put kad su neka kola dolazila i odlazila. Htela
sam da me doktor vidi ako je u kolima.“
Hema i Upraviteljica su nameravale da odu na dogovoreno
mesto u deset sati, da odnesu hranu, ćebad i novac. A
potom da odu redom u ambasade i članovima kraljevske
porodice. Hema nas je ubedila da ostanemo kod kuće. „Šta
ako se Goš javi kući? Neko mora biti ovde da primi poruku.“
Tu su bile Rozina i Dženet, tako da nismo bili sasvim sami.
Pošto se malo okrepila hlebom i toplim čajem, Almaz je
uporno zahtevala da se s Hemom i Upraviteljicom vrati pred
Kerčele.
Do podneva još nisu došle kući. Šiva, Dženet i ja smo pravili
sendviče dok nas je Rozina nadgledala, rasejana. Oči su joj
bile crvene, a glas promukao. „Ne brinite“, kazala je, „s
Gošom će sve biti u redu.“ Ali reči joj nekako nisu zvučale
uverljivo. Dženet mi je, bleda i čudno beživotna, stisnula
ruku.
Kučulu je bila džukela što retko pravi buku. Lajanje na
strance bi u suprotnom bilo beskonačno. I zato sam, čuvši
da Kučulu laje, obratio pažnju. Pogledao sam kroz prozor
dnevne sobe i video kako neki prljav čovek u zelenom dolazi
prilaznim putem i nestaje iza naše kuće. Kučulu je
pomahnitala i stala ispaljivati rafale zaglušujućeg laveža.
Njena poruka je glasila: Na našem pragu je veoma opasan
čovek.
Otrčao sam u kuhinju, gde su Rozina, Dženet i Šiva već bili
na prozoru. Kučulu je bila tačno ispod nas, lajući glasno kao
nikada ranije. Vrat joj je nestao ispod ogrlice od
nakostrešene dlake i krenula je napred ogoljenih zuba.
Čovek je otkopčao debeli šinjel i izvukao revolver zataknut
za pantalone. Nije imao ni kaiša ni redenika ni košulje, samo
belu majicu. Videvši pištolj, Kučulu pobeže. Bila je hrabra, ali
ne i glupa.
„Poznajem ga“, šapnula je Rozina. „Zemui ga je nekoliko
puta povezao. Vojnik. Obično je stajao pred kapijom nadajući
se da će Zemui naići. Zemui se pravio da ga ne vidi ili bi mu
kazao da ide u drugom pravcu.“
Vojnik je vratio pištolj za pojas pa otišao do BMW-a i
pomilovao sedište.
„Vidite! Šta sam vam rekla?“, kaza Rozina.
„Izađite, molim vas“, doviknu on, gledajući ka nama. „Znam
da ste tamo unutra.“
„Ostanite ovde“, reče Rozina duboko uvlačeći vazduh. „Ne.
Ne ostajte. Idite svi na prednja vrata i trčite u bolnicu.
Čekajte tamo s V. V. Gonadom. Čekajte dok ne dođem po
vas“, reče izlazeći.
Ne umem da vam kažem zašto smo nas troje, umesto da je
poslušamo, jednostavno otvorili vrata i pošli za njom. Nije to
bila hrabrost. Možda nam se pomisao da pobegnemo činila
opasnijom nego da ostanemo uz jedinu odraslu osobu na
koju smo mogli računati.
Uljezove oči behu zakrvavljene i izgledao je kao da je
spavao obučen, ali se ponašao kao da je veseo. Glomazna
kamuflažna jakna bila je dovoljno velika da ga proguta, ali
ruke su mu ipak štrčale iz rukava. Nedostajala mu je
beretka. Nasred čela imao je tamnu vertikalnu brazdu, koja
je izgledala kao šav na mestu gde mu se spajaju dve
polovine lica. Uprkos razbarušenim brkovima, izgledao je
premlad za svoju uniformu.
„Ovo“, rekao je gotovo predući dok je milovao rezervoar
motocikla, „pripada... vojsci.“
Rozina je podigla svoju crnu šamu preko glave, gestom žene
koja ulazi u crkvu. Stajala je pred njim poslušno, ćuteći.
„Jesi li me čula, ženo? Ovo sad pripada vojsci.“
„Valjda je tako“, odvrati ona, oborenih očiju. „Verovatno će
vojska i doći po njega.“ Izgovorila je to tonom punim
poštovanja i verovatno je zato trebalo da prođe nekoliko
sekundi dok reči ne budu shvaćene. Kasnije sam se pitao
zašto je odabrala da ga izaziva i sve nas izloži riziku.
Vojnik je trepnuo. A onda je uzviknuo visokim, pištavim
glasom: „Ja sam vojska!“
Ščepao ju je za ruku i cimnuo ka sebi.
„Ja sam vojska.“
„Da. Ovo je doktorova kuća. Ako želiš nešto da uzmeš, treba
da ga obavestiš.“
„Doktora?“ Nasmejao se. „Doktor je u zatvoru. Obavestiću
ga kad ga ponovo budem video. Pitaću ga zašto zapošljava
bezobrazne kurve kao što si ti. Trebalo bi da te obesimo jer
si spavala s onim izdajnikom.“
Rozina je piljila u zemlju.
„Jesi li gluva, ženo?“
„Ne, gospodine.“
„Hajde. Reci mi jednu dobru stvar o Zemuiju. Reci!“
„On je otac moga deteta“, blago izreče Rozina, odbijajući da
ga pogleda u lice.
„Prava tragedija za to malo kopile. Reci još nešto. Hajde!“
„Radio je ono što mu je rečeno. Trudio se da bude dobar
vojnik, kao vi, gospodine.“
„Dobar vojnik, ha? Kao ja?“ Okrenuo se ka nama kao da traži
da posvedočimo koliko je drska.
A onda, tako brzo da to niko od nas nije video, udario ju je
nadlanicom. Bio je to strašan udarac, od kog se okrenula, ali
ipak nije pala. Držala je šamu uz lice. Video sam krv.
Primakla je stopala i uspravila se. Šiva i ja smo se nagonski
uhvatili za ruke.
Osetio sam kako mi niz cevanicu curi nešto toplo. Pitao sam
se da li je primetio, ali on je bio zauzet gadnom brazgotinom
na zglobu srednjeg prsta. Video sam blesak beline – tetivu,
žilu, ili komadić zuba.
„Đavole jedan! Posekla si me, krezuba kučko!“
Krajičkom oka sam spazio da se Dženet pomera. Veoma
dobro sam poznavao taj izraz na njenom licu. Poletela je na
njega. On je podigao nogu i potkačio je u grudi pre no što je
uspela da mu se približi. Ponovo je izvukao pištolj, otkočio
ga i uperio u Rozinu. „Ponovi to, kopile, i ubiću ti majku. Jesi
razmela? Hoćeš da budeš siroče? A vas dvojica“, okrenuo se
obraćajući se nama, „sklanjajte mi se s puta. Mogao bih da
vas ovoga časa sve pobijem i za to bih dobio odlikovanje.“
Svi smo prepoznali plastični privezak za ključeve koji je
izvukao iz džepa. Imao je oblik Konga. Postojao je samo
jedan takav privezak na svetu – Zemuijev.
Umalo nije pao spuštajući motocikl s nogica. Pošto je
opkoračio motor, potražio je polugu i našavši je, pokušao da
ga upali, ali vozilo je bilo u brzini pa je poletelo napred,
ponovo ga umalo oborivši. Kad je povratio ravnotežu,
okrenuo se da vidi jesmo li primetili.
Gazio je po pedali nastojeći da nađe ler. Bio je takva
suprotnost Zemuiju, koji je samo vrhovima prstiju doticao
polugu i koji je rukovao BMW-om kao da je perce. Zemui bi
napunio cilindre sporim pokretom za kojim bi usledio hitar
udarac nogom, i motor bi oživeo i zabrektao. Setivši se
Zemuija, koji se radije borio do smrti nego da se preda,
osetio sam se posramljenim. To me je navelo na ponašanje
kakvo odgovara pravom vlasniku motora. Stisnuo sam Šivi
ruku. ŠivaMarion je bio na istoj talasnoj dužini, znao sam to
jer mi je uzvratio stisak.
Vojnik je mlatio po pedali, kao da gazi po neprijatelju, a lice
mu se zajapurilo i znoj mu curio niz čelo. Osetio sam miris
benzina. Karburator je presisao.
Dan je bio svež, sunce je prosijavalo kroz nekoliko oblaka i
odbijalo se o hromirane površine motocikla. Zastao je da
uzme vazduh, a onda skinuo jaknu i bacio je na sedište iza
sebe. Protresao je šaku s okrvavljenim zglobom. Video sam
da je mršav i usukan. Ljut i ponižen što mu se mašina opire,
razvukao je usne u podrugljiv osmeh. Njegova je
osujećenost bila opasna.
„Daj da te poguramo. Presisao ti je karburator i sad jedino
tako možeš krenuti.“ Ovo je poteklo od Šive.
„A kad stigneš dole do kapije, samo ubaci u prvu“,
nadovezao sam. „I odmah će se upaliti.“
Pogledao nas je, iznenađen, kao da nije znao da možemo da
govorimo, a kamoli da pričamo njegovim maternjim jezikom.
„Je l’ ga on tako palio?“
Njemu karburator nikad nije presisao, poželeo sam da
kažem.
„Svaki put“, odvratih. „A naročito kad ga duže vreme nije
palio.“
Namrštio se. „Važi, vas dvojica mi pomozite da ga gurnem.“
Zavukao je pištolj dublje za pojas, iza kopče kaiša. Jaknu
koju je bacio preko sedišta zavukao je pod zadnjicu.
S vrha našeg prilaznog puta vodila je pošljunčana staza dole
do hitne službe, a potom se spuštala tako naglo da se činilo
da nestaje preko ivice iza koje su se videle donje grane
drveća koje je raslo odmah uza zid oko imanja. Tek na pola
puta naniže videlo se da staza oštro zavija u stranu, dosta
pre oboda, i vodi ka zaobilaznici kod ambulante za hitne
slučajeve.
„Guraj!“, reče. „Gurajte, govnari.“
Gurnuli smo, a on je pripomagao tako što se nagnuo napred
i nogama pomerao mašinu. Ubrzo je krenuo oblizujući se,
srećan. Motor se zaneo i ručke upravljača su mu umalo
izletele.
„Polako!“, doviknuh. ŠivaMarion su gurali ujedinjenim
snagama, tronožnim kaskanjem koje je ubrzo postalo
četvoronožni puni trk.
„Nema problema!“, odazvao se stavljajući stopala na
pedale. „Guraj!“
Sad smo jurili nizbrdicom.
„Otvori oroz za gas! Otvori ventil“, vikao je Šiva.
„Šta? A, da“, rekao je i skinuo desnu ruku s upravljača da
ispod rezervoara napipa prekidač, kad je otkucala odsudna
sekunda.
„S druge strane!“, viknuo sam.
Vratio je desnu ruku na upravljač i pokušao levom. Nikada
ga ne bi našao, a nije ni bilo važno jer je u karburatoru bilo
dovoljno goriva da se vozi najmanje dva kilometra.
Motor se sad kretao brzo, opruge su cvilele i blatobrani
kloparali, a težina je ubrzavala vozilo nizbrdo, čemu smo i
mi pomagali. Kad je podigao pogled, ŠivaMarion su već trčali
što su brže mogli, gurajući svom snagom. Video sam kako
šakom s belim zglobom hvata regulator, dok mu je leva
neodlučno lebdela u nedoumici da li da i dalje traži ili da se
vrati na upravljač.
„Ubaci u brzinu, brzo“, povikao sam poslednji put očajnički
gurnuvši motocikl.
„Pun gas!“, dreknuo je Šiva.
Odgovorio je sporo, najpre pritisnuvši ručicu do kraja, a
onda spuštajući pogled da nagazi pedalu menjača. Srce nam
je zastalo u trenutku kad je kliznuo u prvu, motor uhvatio,
zadnji točak se zaključao i... nismo uspeli.
I baš kad sam to pomislio, motor se zagrcnuo i oživeo,
osvetnički se podižući do najvećeg broja obrtaja, kao da
hoće da kaže: Momci, odavde ja preuzimam. Poleteo je
napred, a nas je zasuo šljunak koji se razleteo ispod zadnjeg
točka, gotovo je zbacio jahača, koji se samo jače za njega
uhvatio stežući ručicu do daske umesto da je pusti.
Urliknuo je videvši šta je pred njim. Imao je nepun metar i
nekoliko sekundi da skrene pre oboda. Osnovno pravilo
vožnje motocikla je da uvek moraš gledati u pravcu kojim
želiš da ideš, a nikad u ono što želiš da izbegneš. Uveren
sam da mu je pogled bio uprt u nadolazeću provaliju. BMW
je jurio tutnjeći i još ubrzavajući. Potrčao sam za njim.
Prednji točak je udario u betonski ivičnjak i zaustavio se.
Zadnji točak je poleteo u vazduh. Usled težine velikog
motora, motocikl je trebalo da se premetne u vazduhu.
Međutim, umesto toga je preko ručki volana poleteo vozač,
čiji se urlik pretvorio u vrisak. Poleteo je u visokom luku,
preleteo preko ivice pa naniže, sve dok mu kretanje nije
zaustavilo stablo drveta. Začuli smo šištavi zvuk, nalik
nenamernom stenjanju, kad mu je vazduh bio istisnut iz
pluća. Od udarca mu je glava poletela napred i lice mu se
smrskalo o drvo. Srozao se na zemlju i prevrtao još neka tri
metra.
Pošto je u trenutku stajao na nosu, BMW je pao nazad na tlo,
a potom na bok; motor se ugasio, ali zadnji točak se i dalje
okretao. Nikad u životu nisam čuo takvu tišinu.
Smandrljao sam se niz kosinu. Stigao sam do njega prvi.
Želeo sam da se ovo dogodi, ali sam se sad osećao strašno
zbog toga. Neverovatno, ali bio je svestan, ležeći na leđima,
trepćući zbunjeno, dok mu je krv tekla u oči i curila iz
nozdrva i usta. Više nije bio vojska. Imao je izraz deteta koje
je isteralo šta je htelo, s katastrofalnim posledicama.
Noga mu je bila izvrnuta pod njim, pod uglom koji me je
naterao na povraćanje. Lice mu je bilo krvava masa. Pružao
je groteskni prizor.
Izgleda da ga ni noga ni lice ne brinu koliko trbuh. „Molim“,
izustio je. Disao je kratko i isprekidano dok se hvatao za
pojas.
Našao me je pogledom.
„Molim. Izvadi ga.“
Na trenutak sam zaboravio šta je učinio Zemuiju, ili Rozini i
Dženet, i šta je učinio Gošu. Video sam samo koliko pati i
sažaljevao ga.
Podigao sam pogled i ugledao Rozinu, natečene i rasečene
usne, bez jednog prednjeg zuba. „Molim...“, rekao je
ponovo, hvatajući se za grudi. „Izvadite ga. Tako vam
Svetog Gavrila, izvadite ga.“
„Žao mi je“, rekoh.
Nastavio je da rije bezuspešno, očajnički, po stomaku, i sad
sam video zašto. Cev pištolja se zarila u njega – samo što
ceo nije nestao pod rebrima s leve strane.
„Pazi!“, kriknula je Rozina. „Pokušava da izvuče pištolj.“
„Ne“, pokušao sam da kažem, „ručka pištolja mu je
smrskana pod donjim rebrima.“ Ali čuo sam sebe kako mu
govorim: „Drži se. Izvući ću ga!“ Obavio sam šaku oko drške
i povukao iz sve snage. Vrisnuo je. Nije hteo da izađe.
Uhvatio sam ga drugom rukom.
Osetio sam kako mi drška oružja udara ruku pre nego što
sam začuo pucanj. Pištolj mi se najednom, slobodan, obreo
u šaci, kao da mu nikad nije ni bio zariven u stomak.
Osetio sam miris nagorele tkanine i baruta. Video sam
crvenu jamu u njegovom trbuhu. Video sam kako mu iz očiju
čili život, lako kao kap rose s latice ruže.
Opipao sam mu puls. Dočekala me je varijanta koju mi Goš
nikad nije pokazao: odsustvo pulsa.
Rozina je poslala Dženet po Gebrua.
Došao je trčeći. Nije čuo pucanj. Bungalov je bio dovoljno
daleko, a pucanj prigušen vojnikovim trbuhom pa se zvuk
nije daleko preneo.
„Brzo. Neko bi mogao doći po njega“, reče Rozina. „Ali prvo
moramo pomeriti motocikl.“ Nas petoro smo se upeli da
podignemo i uspravimo BMW, i uspeli da ga odguramo u
šupu za alat odmah pored krivine u dnu našeg prilaznog
puta. Osim malo ulubljenog rezervoara, motor je izgledao
isto kao i uvek. U šupi smo rasporedili drvo za ogrev, gomile
Biblija, nogare za testerisanje, inkubator i još koješta što
smo tamo našli kako bismo sakrili motocikl.
Kad smo se vratili telu, imali smo malo šta da kažemo jedno
drugom. Gebru i Šiva su doneli ručna kolica i, uz Rozininu
pomoć, ubacili leš u njihovu zarđalu šupljinu. Naslonio sam
se na drvo i gledao. Ležao je u kolicima u neprirodnom
položaju kakav samo mrtvi mogu da zauzmu. Potom smo ga,
s Rozinom na čelu, odgurali među drveće, idući uza zid
imanja, sve dok nismo stigli do „živog peska“. Tu se nalazila
stara bolnička septička jama, koja je bila prepuna jer se već
godinama nije koristila. Od betona USAID-a, iz Rokfelerovog
fonda, i uz pomoć grčkog preduzimača po imenu Ahilej,
napravljena je nova. Ali otpadne vode stare jame
razmekšale su tlo. Paperjasti sloj mahovine služio je da
zavara oko; sve iole teže od kamička odmah bi potonulo. A
uvek prisutni zadah držao je uljeze na odstojanju.
Upraviteljica ju je ogradila bodljikavom žicom, a natpis na
amharskom je bio najbliži prevod upozorenja ŽIVI PESAK.
Smrad je bio moćan. Oborivši stub ograde kako bi bodljikava
žica polegla ravno po tlu, Rozina i Gebru su odgurali kolica
onoliko daleko koliko su se usudili. Prostrelio sam Šivu
pogledom. Nepomičan, samo je gledao. On je bio u stanju
da gleda i dečake čistače cipela dok rade. To je bilo upravo
suprotno od onoga što sam ja osećao. Upravo su se spremali
da istresu telo napred kad sam rekao: „Ne!“ Zgrabio sam
Rozinu za ruku primoravajući je da spusti kolica. Tresao sam
se i plakao. „Ne možemo to da učinimo. To nije u redu.
Rozina... O bože, šta sam uradio...“
Rozina me je snažno ošamarila. Šiva je spustio ruku na moje
rame, možda više da me zadrži nego da mi ponudi podršku.
Rozina i Gebru su ponovo dohvatili ručke i istresli mrtvog
muškarca iz kolica.
Mahovinasto tlo se uleglo kao madrac. Lice leša više nije
pripadalo onom čoveku koji nas je maltretirao – bilo je to
patetično, ljudsko lice, ne čudovište.
Kad je telo konačno nestalo, Rozina je za njim pljunula.
Okrenula se ka meni, besnog, krvožedno iskeženog lica.
„Šta je s tobom? Zar ne znaš da bi nas sve pobio iz čiste
zabave? Nije to učinio samo zato što je još više žudeo da
ukrade Zemuijev motor. Da nisi osećao ništa drugo sem
ponosa zbog onog što si učinio.“
Vraćali smo se ćuteći. Kad smo stigli kući, Rozina nas je u
kuhinji postrojila i podbočila se. „Niko sem nas ne zna šta se
dogodilo“, rekla je. „I niko ne mora da zna. Ni Hema ni Goš
ni Upraviteljica. Niko. Jesi li razumeo, Šivo? Dženet? Gebru?“
Onda se okrenula ka meni: „A ti, Marione?“
Pogledao sam u svoju dadilju i, onako okrvavljenog lica i bez
jednog zuba, izgledala mi je kao neznanka. Spremio sam se
za još grublje reči. Umesto toga, ona je prišla i privila me u
naručje. To je bio zagrljaj koji žena poklanja samo svome
sinu ili svome heroju. Čvrsto sam je stisnuo. Osećao sam
njen vreli dah u uvetu dok je govorila: „Kako si hrabar.“ To
me je utešilo: sve je dobro između mene i Rozine. Prišla je i
Dženet i obavila ruke oko mene.
Ako se hrabri tako osećaju – obamrlo, otupelo, oči im ne
vide dalje od krvavih prstiju, a srce divlje lupa i žudi za
devojkom koja ih grli – onda sam, pretpostavljam, bio
hrabar.
 GLAVA27

Odgovor medicine
Činilo se da je vešanje sudbina svih onih koji su bili bliski s
generalom Mebratuom. Dosad je Goša spaslo samo to što je
državljanin Indije. To i molitve njegove porodice i vojske
njegovih prijatelja. Njegovo hapšenje ne samo da je
obustavilo sve u mome svetu, već je oduzelo i svako
njegovo značenje.
I tada, dok smo očajavali, tada sam se setio Tomasa Stouna.
Pre državnog udara mesecima na njega nisam pomislio.
Pošto nisam imao njegovu sliku i ne znajući da je napisao
čuveni udžbenik (kasnije sam saznao da je Hema
ispoklanjala i sklonila sve preostale primerke Kratkih vežbi u
Misingu), Tomas Stoun mi je delovao nestvarno, kao utvara,
zamisao. Činilo mi se nemoguće da mi je otac neko bele
kože kakvu ima Upraviteljica. Majku Indijku bilo je lakše
zamisliti.
Ali sada, dok je vreme stajalo, na umu mi je bio čovek čije
lice nisam mogao da zamislim. Ja sam njegov sin. Ovo su bili
trenuci kad mi je najviše trebao. Gde je bio Stoun kad je onaj
vojnik došao da ukrade motocikl i kad nas je sve mogao
pobiti? Gde je bio Stoun kad sam ubio uljeza (i dalje sam to
tako video)?
Tih strašnih dana koji su se uskoro protegli u dve sedmice,
dok smo išli tamo-amo, u indijsku ambasadu, u Ministarstvo
inostranih poslova, bio sam uveren da bi Goš bio pošteđen
ove torture da sam mu bio bolji sin, da sam bio vredan
njega.
Možda nije suviše kasno.
Mogu se promeniti. Ali kakav oblik treba da ima ta promena?
Čekao sam neki znak.
Znak je stigao jednog strašnog jutra kad su do nas stigle
vesti o novim vešanjima u Merkatu. Požurio sam napolje, na
kapiju, bez nekog naročitog razloga: gde god sam se nalazio
bio sam spreman da budem negde drugde. Usput mi je do
nozdrva dopro tajanstveni slatkasti miris. Istovremeno je
zeleni sitroen, ljuljajući se na amortizerima i zadnjih guma
skrivenih gumenim zavesicama, projurio ka ulazu u hitnu
službu. Krupnog, dostojanstvenog muškarca koji je ležao na
zadnjem sedištu iznela su dva mladića i najednom je miris
postao jači. Imao je kožu boje bele kafe i podbradak članova
kraljevske porodice, kao da je odrastao na pavlaci i
biskvitima umesto na indžeri i vatu. Izgledao mi je pospano.
Disanje mu je bilo duboko, glasno i zadihano, kao
preopterećena lokomotiva. Sa svakim izdahom je odisao
onim slatkastim zadahom – koji je čak imao i boju: crvenu.
Znao sam da sam se već negde sreo s ovim mirisom. Gde?
Kako? Stajao sam i razmišljao o tome pred ambulantom za
hitne slučajeve dok su njega unosili, trudeći se da rešim tu
zagonetku. Shvatio sam da sam se upustio u onu vrstu
razmišljanja i proučavanja sveta kojoj sam se toliko divio kod
Goša. Setio sam se kako je on izveo eksperiment s igrom
slepe bake – bukvalno oslepljujuć – ne bi li proverio moju
sposobnost da pronađem Dženet po mirisu.
Kasnije mi je doktor Bakeli rekao da je čovek bio u
dijabetičkoj komi, i da je onaj voćni miris karakterističan.
Otišao sam u Gošovu kancelariju – njegov stari bungalov – i
iz udžbenika i stručnih knjiga pročitao sve o ketonima čiji
nivo raste u krvi i koji uzrokuju taj miris. Što me je navelo da
čitam o insulinu. Pa o pankreasu, dijabetesu... Jedno je
vodilo drugome. Tad sam verovatno jedini put za dve
nedelje, koliko je Goš već bio u zatvoru, bio u stanju da
mislim o nečem drugom. Očekivao sam da mi Gošove
debele knjige budu nečitljive. Međutim, otkrio sam da su
cigle i malter medicine (za razliku od, recimo, tehnike)
zapravo reči. Treba samo nanizati reči da bi opisao
strukturu, da bi objasnio kako ona funkcioniše i šta nije u
redu. Te reči mi nisu bile poznate, ali mogao sam da ih
potražim u medicinskom rečniku i zapišem za kasniju
upotrebu.
Nisu prošla ni dva dana kad sam se na kapiji Misinga ponovo
susreo s tim mirisom. Ovoga puta je dopirao od starice
opružene na zaprežnim kolima, gde su je položili rođaci.
Disala je isto onako duboko uzdišući, a čak ni prodorni
konjski vonj nije mogao nadjačati onaj voćni zadah.
„Dijabetička acidoza“, rekao sam Adamu, a on je odvratio da
je moguće. Nalazi krvi i mokraće pokazali su da sam u
pravu.
U Misingu se život ipak nekako nastavio. Imali mi jednog
doktora ili četvoricu, pacijenti su svejedno i dalje dolazili.
Jednostavne stvari – saniranje dehidracije kod male dece,
lečenje groznice i normalni porođaji – rutinski su obavljane.
Vrzmao sam se u hitnoj službi uz Adama ili se krio u
Gošovom starom bungalovu i prelistavao njegove knjige.
Vreme nije prolazilo brže, niti sam iole manje strepeo za
Goša, ali sam barem osećao da sam našao nešto ravno
Šivinom crtanju ili njegovom plesu, strast koja će mi obuzeti
misli. Ono što sam ja radio činilo mi se ozbiljnijim od Šivinih
zanimacija; delovalo je kao drevna alhemija kojom bih
mogao izvesti da se kapija Kerčelea naglo otvori.
Tokom tog užasnog razdoblja Gošovog boravka u zatvoru,
dok je Almaz bdela pred zgradom tamnice, a car do te mere
bio podozriv prema svima da je Lulu morala da onjuši svaki
zalogaj jela Njegovog veličanstva, probudili su se moji čulo
mirisa i nagonska inteligencija. Oduvek sam razaznavao
mirise i njihovu raznolikost, ali sad sam nalazio i nazive za
ono na šta su ti mirisi ukazivali. Zagušljivi amonijačni smrad
bolesne jetre slagao se uz žute beonjače u kišnoj sezoni;
miris sveže ispečenog hleba, karakterističan za tifusnu
groznicu, bio je prisutan cele godine i išao je uz uznemirene
oči porcelanskobelih beonjača. Dah što miriše na otpadne
materije tipičan za apsces pluća, miris grožđa što ukazuje
na opekotine inficirane pseudomonasom, ustajali miris urina
svojstven bolestima bubrega, miris bajatog piva koji se širio
od škrofuloznih – spisak je bio golem.
Jedne noći posle večere Upraviteljica je zadremala na kauču,
a Šiva usredsređeno crtao za trpezarijskim stolom. Hema je
hodala tamo-amo po sobi i zaustavila se kod fotelje. To je
bilo Gošovo mesto. Sedeo sam podignutih nogu, s gomilom
knjiga naslaganih pored sebe. Mislim da je shvatila kako mu
čuvam mesto. Pogledala mi je preko ramena i ugledala svoju
debelu knjigu iz ginekologije, pukim slučajem otvorenu na
slici ženske vulve izobličene Bartolinovom cistom. Nisam ni
pokušao da sakrijem šta radim. Osetio sam da se Hema
muči da prikladno reaguje. Spustila je ruku na moju glavu,
pa su joj prsti skliznuli do moga uha i pomislio sam kako će
mi uvrnuti pinu (naučio sam da se mesnati deo uha tako
zove). Bila je neodlučna. Pomilovala mi je resicu, a potom i
rame.
Kad se udaljila, osetio sam težinu onoga što nije izgovorila.
Poželeo sam da viknem za njom: Mama! Pogrešno si
shvatila. Ali, baš kao što je ona svoje misli zadržala za sebe,
odlučio sam da i ja tako postupim. Eto šta je zapravo
odrastanje: sakrij telo mrtvog čoveka, ne otvaraj srce,
sumnjaj u motive drugih. Jer i oni to sasvim izvesno čine.
Uveren sam da je Hema mislila kako je do te stranice knjige
dovelo pohotno zanimanje za žensku anatomiju. A možda i
jeste, ali svakako nije bilo samo to. Da li bi mi poverovala da
sam rekao kako te plesnive stare knjige ilustrovane crtežima
perom i mastilom, sa zrnastim fotografijama bolešću
zahvaćenih i groteskno izobličenih delova ljudskog tela, za
mene sadrže naročito obećanje? Kelijevo akušerstvo i
Džefkoutova ginekologija i Francuski indeks karakterističnih
dijagnoza (bar po mom detinjastom mišljenju) bili su mape
Misinga, vodiči u teritoriju na kojoj smo rođeni. Gde bi
drugde nego u takvim knjigama, gde bi drugde do u
medicini, mogla biti objašnjena naša ujedinjena,
materoubilačka, patrifugalna, iskrivljena sudba? Šta bi mi
drugo pomoglo da shvatim taj nagon u sebi (noću sam ležao
budan pitajući se da li je ubilački) koji me je nagnao da
postupim onako prema onom vojniku, ali i nagonsku potrebu
da to sakrijem i istovremeno da priznam? Možda su odgovori
u velikoj književnosti. Ipak, u Gošovom odsustvu, u
dubinama svoje tuge, otkrio sam da odgovor, da svi
odgovori, objašnjenje dobra i zla – počivaju u medicini.
Verovao sam u to. I bio sam siguran da će, samo ako u to
budem verovao, Goš biti oslobođen.
Treće nedelje Gošove otmice otišao sam jednog jutra na
kapiju baš kad je sa Svetog Gavrila otkucavao pun čas, što
je za Gebrua bila zapovest da dozvoli ulaz. Uzan prolaz za
pešake dopuštao je ljudima da ulaze samo jedno po jedno.
Zbrku i trku sprečavao je prizor Gebrua u svešteničkoj odori.
Dva muškarca su se gurala i visoko podizala noge, kao
preponaši, da uđu kroz kapidžik. „Lepo se ponašajte, za ime
Božje“, ukorio ih je Gebru. Sledeća je prošla žena koja je
prekoračila okvir kapije obazrivo, kao da izlazi iz čamca na
dok. Dok su pacijenti čekali na red da kao kokoške kljucnu
krst koji je Gebru držao – četiri puta: jednom za raspetog
Hrista, pa za Mariju, onda jednom za sve arhanđele i svece,
pa za četiri živa stvorenja Knjige otkrivenja – i da ih Gebru
dotakne po čelu, uspostavljen je red. Ovi posetioci Misinga
strepeli su od bolesti i smrti, ali su se još više plašili
prokletstva.
Proučavao sam lica i svako je za mene bilo zagonetka,
nisam video dva slična. Nadao sam se da će sledeće lice biti
Gošovo.
Zamišljao sam kako jednoga dana moj pravi otac – Tomas
Stoun – prolazi kroz kapiju. Zamišljao sam sebe kako stojim
ovde. Tad ću već biti lekar, i možda ću čak biti u zelenoj
uniformi, na pauzi između dve operacije, ili pak u belom
mantilu s košuljom ispod. Iako nisam imao Stounovo
fotografiju niti ikakvu uspomenu na njega po kojoj bih ga
prepoznao, znao sam da ću ga odmah prepoznati.
Znao sam i šta ću mu reći. Zakasnio si. Nastavili smo sa
svojim životom i bez tebe.
 GLAVA28

Dobri doktor
Probudio sam se pre no što je svanuo dan. Otrčao sam što
sam brže mogao u mračnu sobu sa sterilizatorom. Probudila
me je pomisao: A ako sestra Meri Džozef Prajs može da
posreduje i oslobodi Goša? Moj „otac“ neće doći, ali možda
majka koja me je rodila samo čeka da je zamolim? Nadao
sam se da mi neće zameriti što već dugo nisam bio za
njenom klupicom.
Sedeo sam i zurio u reprodukciju Zanosa Svete Tereze
nazirući samo slabe obrise jer nisam upalio svetlo, i osećao
sam se kao da sam u ispovedaonici, ali bez ikakve želje da
se ispovedim. Desetak minuta sam ćutao.
„Znaš da sam dugo mislio kako sve bebe dolaze u paru“,
rekao sam. Počeo sam razgovor. Nisam hteo da odmah
pomenem Goša i uslugu koju tražim. „Kučuluini štenci se
rađaju po četvoro i šestoro. Na imanju Mulu videli smo
krmaču sa duplo više prasića.
Mi smo identični blizanci, ali činjenica je da nismo potpuno
identični. Ne, ne kao što je novčanica od jednog bira
identična s drugom novčanicom od jednog bira, po svemu
osim po serijskom broju. Šiva je u stvari moj odraz u
ogledalu.
Ja sam dešnjak, a Šiva je levoruk. Ja imam zvrk kose na
temenu okrenut nalevo, a Šiva nadesno.“
Ruka mi je pošla ka nosu, ponovo joj nešto nisam rekao.
Mesec dana pre državnog udara posvađao sam se s
Validom, koji me je zadirkivao zbog mog imena (što je bilo
često). Oborio me je testom, udarcem glavom, i iz mene je
iščileo sav borbeni duh. Za testu – na italijanskom „glava“ –
neki tvrde da je drevno etiopsko ratničko umeće, ali ako i
jeste, nema tu nikakve borilačke veštine, nikakvih
neskladnih udaraca, samo mnogo slomljenih noseva. Jedina
odbrana je spustiti glavu. Valid je upotrebio testu kad to
nisam očekivao.
Na moje iznenađenje, Šiva mi je pomogao. Šiva je bio
veoma osetljiv na patnje životinja i trudnica, pa ipak je
umeo da bude blaženo nesvestan bola drugih ljudskih bića,
naročito ako ga je on naneo. Zapanjeno sam posmatrao kad
se Šiva suprotstavio Validu. Validov odgovor bio je još jedna
testa. Čeone kosti su im se sudarile s treskom. Kad sam se
usudio da pogledam, video sam da Šiva stoji kao da se ništa
nije desilo. Mlađa deca su dojurila i okupila se kao lešinari
oko strvine, jer je pad nasilnika bio velika novost. Valid je
mlitavo ležao na zemlji. Podigao se na noge i pokušao
ponovo. Na tup udar njihovih glava obuzeo me je smrtni
strah za Šivu. Ali Šiva nije ni trepnuo, a Valid je bio potpuno
ošamućen i s velikom poderotinom na glavi. Kad se konačno
vratio u školu, bio je sasvim drugačiji, potčinjeni lik.
Te noći mi je Šiva dozvolio da ispitam njegovu glavu. Za
razliku od mene, ima blagi šiljak na verteksu, a čeona kost
mu je veoma debela i tvrda kao čelik. Topografija moje glave
je drugačija. Pitao sam Goša šta bi moglo biti uzrok tome, a
on je pretpostavio da su kosti njegove glave, na kojima su
pri našem rođenju upotrebljeni instrumenti, kasnije zarasle
tako „bujno“. Ili pak to ima neke veze s činjenicom da smo
bili spojeni. Bio sam previše ponosan da pitam šta to tačno
znači.
U jednoj knjizi veličine tabaka, iz biblioteke Britanskog
saveta, nalazila se slika Čanga i Enga iz Sijama,
najpoznatijih sijamskih blizanaca. Nekoliko stranica posle nje
nalazila se slika Indijca Lalua, koji je kao cirkuska nakaza
prikazivan svuda po svetu. Lalu je imao „parazitskog
blizanca što mu izbija iz grudi“. Na slici je Lalu stajao samo s
pregačom oko bedara, a iz njegovih obnaženih grudi nicala
su dva guza i par nogu: Meni nije izgledalo kao da parazitski
blizanac izbija iz grudi, već kao da se penje nazad u njega.
Kad sam konačno odlepio pogled sa tih slika, svaka reč
pratećeg teksta bila je otkrovenje za mene. Saznao sam da
se, kao posledica istovremenog rasta dva embriona u majci,
rađaju dvojajčani blizanci, koji ne moraju međusobno da
liče, a mogu da budu i dečko i devojčica. Međutim, kad se
desi da se jedan embrion u majci u ranoj fazi rasta podeli na
dve zasebne polovine, nastaju identični blizanci poput mene
i Šive. Spojeni blizanci su, dakle, identični blizanci kod kojih
je rana podela oplođenog jajašca nepotpuna, pa su dve
polovine ostale zaglavljene jedna u drugoj. Rezultat može
biti nalik Čangu i Engu – dve jedinke povezane trbuhom ili
drugim delom tela. Ili dva nejednaka dela, kao Lalu i njegov
parazitski blizanac.
„Jesi li znala da smo Šiva i ja kraniopagus? Povezani
glavom?“, kazao sam sestri Meri Džozef Prajs. „Vezu su
presekli na porođaju – morali su. Krvarila je.“
Zatim sam dugo ćutao, nadajući se da je shvatila da to
činim iz poštovanja. Bilo je sebično od mene što govorim o
našem rođenju koje se poklopilo s njenom smrću. Ponovo je
među nama zavladalo ćutanje ispunjeno nelagodnošću.
„Možeš li, molim te, izvući Goša iz zatvora?“
Eto, rekao sam.
Čekao sam odgovor. U tišini koja je usledila, osetio sam kako
me preplavljuju griža savesti i posramljenost. Nisam joj
rekao da sam iscepao sliku Lalua i poneo je sa sobom iz
biblioteke; ništa joj nisam rekao o ubistvu onog vojnika i
koliko se plašim da će me jednog dana zbog toga snaći
zaslužena kazna.
I još nešto sam zadržao za sebe, nešto što sam shvatio tek
kad sam video slike Čanga i Enga, i Lalua: da je cev od krvi i
mesa koja je spajala Šivu i mene odavno presečena i da je
više nema... ali da zapravo nije nestala – da nas i dalje
povezuje. Slika Lalua uhvatila je tačno ono što sam osećao –
kao da su delovi mene još zaglavljeni u Šivi, a delovi njega u
meni. Bilo kako bilo, povezan sam sa Šivom. Cev je i dalje
tu.
Kako bi to izgledalo kad bi ŠivaMarion i dalje išli spojenih
glava, ili – zamislite samo ovo – u jednom trupu s dva vrata?
Da li bih želeo da idem svojim putem – našim putem – kroz
svet u takvom obliku? Ili bih želeo da lekari pokušaju da nas
razdvoje po svaku cenu?
Ali niko nam nije pružio takav izbor. Razdvojili su nas,
presekli stabljiku zahvaljujući kojoj smo bili jedno. Ko može
tvrditi da Šivina različitost, njegov zaokruženi, samodovoljni
unutarnji svet koji ništa nije tražio od drugih, ne potiče od
tog razdvajanja? Ili da moj nemir, moje osećanje
nepotpunosti ne potiču od tog trenutka? A na kraju smo
opet jedno, međusobno povezani, svidelo se to nama ili ne.
Izašao sam iz prostorije sa sterilizatorom naglo, i ne
pozdravivši se. Kako mogu očekivati od sestre da mi
pomogne kad toliko toga tajim od nje?
Ne zaslužujem njeno zalaganje.
Stoga sam se zaprepastio kad je, sat kasnije, stiglo.
Imalo je oblik skrivene beleške na bloku za recepte ruske
bolnice. Stiglo je do Gebrua preko njegovog kolege Tešomea,
vratara na kapiji Ruske bolnice. Tešome je rekao da ga je
dobio od ruskog doktora koji ga je naterao da se zakune
kako neće otkriti njegov identitet. Na jednoj strani lista
doktor je zapisao: „Goš je dobro. Nema nikakve opasnosti.“
A na poleđini je Goš naškrabao: „Momci, ZABIJTE STRAH NA
JEDNO MESTO! Hvala Almaz i nema potrebe da čeka.
Upraviteljice, molim vas, svuda tražite pomoć. Nadam se da
divna nevesta obnavlja svoj godišnji ugovor. XXX G.“
Vratio sam se u sobu sa sterilizatorom. Stajao sam iza
stolice kao pokajnik i zahvalio sestri Meri Džozef Prajs. Sve
sam joj rekao. Ništa nisam prećutao. Molio sam je za
oproštaj – i da nastavi da pomaže nama i Gošu.
Almaz sam video u novom svetlu, video sam njenu snagu i
odlučnost u noćnom bdenju pred zatvorom Kerčele. Sve što
joj je nedostajalo u obrazovanju nadoknadila je karakterom i
lojalnošću.
Ali, prema caru sam izgubio svako poštovanje. Čak je i
Almaz, zagrižena rojalistkinja, imala krizu vere.
Niko nije zaista verovao da je Goš učestvovao u državnom
udaru. Nevolja je bila u tome – a isto je bilo sa još stotinama
drugih uhapšenih ljudi – što je Njegovo veličanstvo Hajle
Selasije donosio sve odluke. Njegovo veličanstvo nikog ne
ovlašćuje i Njegovom veličanstvu se ne žuri.
Svako posle podne smo išli u Kerčele da odnesemo onaj
jedan dozvoljeni obrok i da uzmemo posudu u kojoj je bila
hrana od prethodnog dana. Rođaci ispred zatvora sad su bili
naša porodica. To je bilo i najplodnije mesto da se prikupe
nove vesti i naizgled verodostojne glasine. Čuli smo da je
car izašao u šetnju u vrt palate i da su mu za to vreme jedan
za drugim dolazili ministar bezbednosti, ministar spoljnih
poslova i ministar državne uprave. Svi su oni išli tri koraka
iza njega i izveštavali ga o glasinama i stvarnim događajima
u protekla dvadeset i četiri časa. I svaki od njih je brinuo da
li je onaj ko je bio pre njega postavio zamku pominjući nešto
što je on propustio da kaže. Kraljevska proročica Lulu bi se
pomokrila na cipele nekih ljudi, a govorkanja su bila
neodređena u pogledu toga da li je to bio znak ukazanog
poverenja ili sumnje – takve stvari smo saznavali odlazeći u
Kerčele.
Sledećeg dana, samo dvadeset četiri časa nakon mog
odlaska kod sestre Meri Džozef Prajs, bilo nam je dozvoljeno
da vidimo Goša.
Zatvorsko dvorište s travnjakom i ogromnim drvećem koje je
pružalo hlad izgledalo je kao mesto za izlete. Ispod te zelene
nadstrešnice, zatvorenici su stajali kao mladice bez lišća.
Odmah sam spazio Goša. Šiva i ja smo mu se bacili u
naručje. Sve dok se nismo obreli u njegovom zagrljaju,
nismo primetili da mu je glava obrijana niti da mu je lice
ispijeno. Ali jesam primetio da me je, prvi put za mesec
dana, minuo bol u grudima. I on i njegova odeća širili su
onaj sirovi zajednički zadah, koji me je rastužio jer je govorio
koliko je bio unižen. Stali smo u stranu da pustimo Hemu i
Upraviteljicu da mu priđu, ali ja sam i dalje držao ruku na
njemu, bojeći se da ne nestane. Neki ljudi izgledaju bolje
kad omršave, ali Goš je bez punih obraza i podbratka
delovao nekako smanjeno.
Almaz je stajala pozadi, lica skrivenog krajem šame i čekala.
Goš se oslobodio Heme i Upraviteljice i prišao joj. Ona se
duboko poklonila, a onda se sagla kao da će mu dotaći
stopala, ali Goš ju je zgrabio za ruke pre no što je u tome
uspela, povukao je naviše i poljubio joj ruke. Zagrlio ju je.
Rekao je kako se radovao i mahao joj svaki put kad ju je
video kako stoji, kad god su ga izvozili i vraćali u
zatvorenom džipu, iako je znao da ga ona ne može videti.
Almaz, čije zube nikada ranije nisam video, osmehnula se od
uha do uha dok su joj suze tekle niz lice.
„Mučila me je jedino briga za sve vas. Nisam znao da li su i
Hemu uhapsili. Ili možda čak i Upraviteljicu. Kad sam
ugledao Almaz kako stoji pred zatvorom i drži onu uramljenu
porodičnu sliku u rukama, shvatio sam da mi poručuje kako
je sve u redu. Almaz, zahvaljujući tebi, srce mi je bilo na
mestu.“
Niko od nas do tada nije znao da je Almazino bdenje
obuhvatalo i porodičnu sliku niti da je, svaki put kad bi neko
vozilo izašlo iz zatvora, ustala i podigla sliku smešeći se.
Minuti su otkucavali i mi smo navaljivali na Goša da nam sve
ispriča. Ne verujem da je želeo da nas uznemiri, ali nije
mogao lagati. „Prva noć je bila najgora. Stavili su me u onaj
tamo kavez“, rekao je pokazujući prljavu, nisku baraku koja
je izgledala kao nekakvo skladište. „Skučeno, ne možeš da
se uspraviš. Tamo odvode obične kriminalce, ubice, lutalice i
džeparoše. Vazduh je strašan, a noću zaključavaju vrata pa
uopšte nema vazduha. Jedan grubijan vodi glavnu reč i
određuje ko će gde spavati. Jedino mesto gde se moglo
malo disati bilo je pored vrata, i pustio me je tamo u
zamenu za ručni sat. Mislio sam da ću umreti ako još jednu
noć provedem tamo. Ni čaršava ni ćebeta, ležanje na
hladnoj zemlji. Kad je sunce izašlo, bio sam pun vaši i češao
sam se.
Direktno iz palate došao je neki major s naređenjem da me
odvede u vojnu bolnicu i obezbedi mi sve što je potrebno za
generala Mebratua. Car nije imao mnogo vere u lekare koji
su se starali o generalu. Kad je major video gde sam proveo
noć i da mi je lice otečeno i da hramljem, razbesneo se.
Odveo me je u vojnu bolnicu, gde sam mogao da se
istuširam, oslobodim vaši i dobijem čistu odeću.
U vojnoj bolnici su mi pokazali generalove rendgenske
snimke i odveli me k njemu. Tamo sam zatekao Slavu –
doktora Jaroslava iz ruske bolnice. Slava se gadno tresao i
nije izgledao dobro. Što se pak Mebratua tiče, on je bio u
dubokom snu ili u besvesnom stanju. Slava mi je ispričao da
etiopski doktori nisu hteli ni da priđu generalu. Bili su
prestravljeni da će biti kažnjeni ako on umre, ili da će
dospeti pod sumnju kao njegovi simpatizeri ako ga spasu.
’Slavo’, kazao sam, ’kaži mi da je pod sedativima i da nije
bio u ovom stanju pre no što si došao.’ Slava me je izvestio
da je general bio potpuno budan, da je govorio i da nije
imao nikakve slabosti u nogama i rukama kad je on stigao.
’Bio sam protiv sedativa’, rekao je Slava. Sa Slavom je sve
vreme bio još jedan ruski lekar, mlađa žena – doktorka
Jekaterina. Kazala je: ’Sedacija je dobra za njega. Ima
povredu glave. Moramo ga operisati.’ Odgovorio sam joj
sledeće: ’Povrede glave su bitne samo zato što glava sadrži
mozak. A ovaj ovde metak nije ni blizu mozga.’ ’A šta kažete
na ovo?’, upitala je pokazujući na oko. ’Drugarice’, odvratio
sam, ’kažem da je to očna duplja.’ O meni nije imala neko
visoko mišljenje, a jasno sam video da ne poštuje Slavu.
Iako je alkoholičar, Slava je bio pionir ortopedije pre no što
su ga proterali u Etiopiju. Ustima mi je, iza njenih leđa,
bezglasno rekao: ’KGB!’ Pozvao sam onoga majora. ’Kakva
ste naređenja dobili u pogledu moje nadležnosti?’ Odgovorio
mi je: ’Da vam obezbedim sve što vam treba. Vi ste ovde
glavni. To su direktna naređenja Njegovog veličanstva.’
’Dobro’, kazao sam. ’Vodite ovu doktorku nazad u bolnicu
Belča. Ne puštajte je nazad. Treba mi medicinski alkohol,
malo mirišljave soli, i unesite ovamo dva kreveta, za mene i
Slavu.’ Dao sam generalu Mebratuu sve antibiotike koje sam
tamo našao, a Slavi sam dao alkohol pa je prestao da se
trese. Potom smo Slava i ja na licu mesta očistili ranu i vratili
generalu oko u duplju, pa odsekli sve što je visilo, i više
ništa nismo preduzimali. General se nije ni mrdnuo. Nisam
hteo da vadim metak.
Naredne dve noći sam proveo u Slavinom društvu i spavao u
pristojnoj postelji. Prošla su tri dana dok nije prestalo dejstvo
sedativa one komunistkinje. ’Slavo, da mu nije data doza za
konje?’, pitao sam. ’Nije, ali ju je dala raga po imenu
Jekaterina!’, odvratio je Slava.
Kad se general Mebratu probudio, ako izuzmemo blagu
glavobolju i nazalni govor, osećao se dobro. Više mi nisu
dozvolili da ostanem, a i Slavu su poslali kući. Tad sam
naškrabao ono pisamce. Kad sam se vratio ovamo, stavili su
me u pristojnu ćeliju s nekim pristojnim momcima. Odvozili
su me i dovozili jednom ili dvaput dnevno, da generalu
previjem ranu, ali nije mi bilo dozvoljeno da s njim
progovorim više od nekoliko reči.“
Već sam bio primetio dva džinovska pacova što su se
slobodno pojavila na dnevnom svetlu iz slivnika između
dveju zgrada. Goš je nešto krio od nas, ali i mi smo krili od
njega.
Od toga dana pa nadalje bilo nam je dozvoljeno da ga
posećujemo dvaput nedeljno. Sad je bilo samo pitanje dana
kada će biti pušten.
Jedan po jedan, u kuću su nam počele dolaziti važne ličnosti,
Gošovi pacijenti, po stvari koje su Gošu trebale – određeno
pero, još knjiga, papir. A donosili su recepte pisane Gošovom
rukom na latinskom, za neku mast ili miksturu, i ja sam ih
vodio laborantu Adamu.
U Gošovom odsustvu sam shvatio kakav je on lekar zapravo
bio. Svi ovi članovi kraljevske porodice, ministri i diplomate
nisu bili ozbiljno bolesni, bar ne u mojim očima. Nisu imali
moć da ga izvuku iz zatvora, ali su bilo dovoljno moćni da
sami uđu u zatvor i vide Goša. A on im je povlačio donje
kapke, naređivao im da isplaze jezik i, sve vreme im
napipavajući puls, uspevao da postavi dijagnozu i uteši ih.
Moderni izraz „porodični lekar“ ne pokriva sve što je on bio.
Tri nedelje nakon što smo prvi put videli Goša, general
Mebratu je izveden na suđenje, koje je bilo predstava za
međunarodne posmatrače. Ilegalne novine, kao i strani
listovi, izveštavale su sa suđenja. Ponosan i daleko od
pokajničkog stava, general Mebratu nije poricao ono što je
učinio. Svojim držanjem ostavio je dubok utisak na ljude
kojima je bilo dozvoljeno da prisustvuju. S mesta za svedoke
izgovorio je svoju poruku: zemljišna reforma, politička
reforma, ograničenje svevlašća koje je seljake svelo na
robove. Oni što su se borili da uguše Mebratuov državni
udar sad su se pitali zašto su mu se suprotstavili. Čuli smo
da jezgro mlađih oficira kuje zaveru da oslobodi generala iz
zatvora, ali Mebratu je to zabranio. Smrt njegovih trupa za
njega je bio pretežak teret. Osudili su ga na smrt vešanjem.
Njegove poslednje reči u sudnici bile su: „Idem da kažem
ostalima da seme koje smo posejali pušta koren.“
Uveče četrdeset devetog dana Gošovog sužanjstva, našim
prilaznim putem se dovezao taksi i skrenuo iza kuće. Čuo
sam kako Almaz viče i pokušao da zamislim kakva nas je
nevolja sada snašla.
Iz taksija je, gledajući našu kuću kao da je nikada ranije nije
video, izašao naš Goš. Gebru je skočio s papučice na boku
kola, na kojoj se dovezao s kapije, radosno tapšući i skačući
u mestu. Dženet i Rozina behu izašle iz svoga stana.
Zaplesali smo oko Goša. Vazduh je ispunila vriska i
lulululululu – zvuk Almazine radosti. Bila je tu i Kučulu lajući i
mašući repom, i zavijajući, a dva bezimena psa su stajala
malo dalje i povela se za njenim primerom.
Bila je ponoć kad smo pošli na spavanje, a Šiva i ja smo se
ugurali u krevet kod Goša i Heme. Bilo je daleko od
udobnog, ali nikad nisam spavao bolje. Probudio sam se
jednom i čuo Gošovo hrkanje: bio je to najutešniji zvuk na
svetu.
Sutradan smo se probudili rano, i dalje slavljenički
raspoloženi. Nismo znali da je u tim trenucima general
Mebratu, veteran Korejskog rata i rata u Kongu, diplomac
Sandhersta i Fort Livenvorta, odveden na pogubljenje.
Obesili su ga na jednoj čistini u Merkatu, možda zato što su
u Merkatu studentske demonstracije i ideja državnog udara
naišli na najizraženiju podršku. Kasnije smo saznali da je
izvršilac smrtne kazne bio carev ađutant, čovek kog je
general Mebratu poznavao godinama. Pričalo se da mu je
general Mebratu rekao: „Ako si ikada cenio ijednog vojnika,
dobro veži taj čvor.“ Kad je omča postavljena na svoje
mesto i kamion samo što nije krenuo, general je potrčao,
skočio s vozila i zaljuljao se u mučeničku večnost.
Za to smo čuli krajem prepodneva. Te noći su, u kamenim
vilama, barakama i kućama čika, mlađi oficiri diplomci Vojne
akademije u Holeti, ili Vojne akademije u Hararu, ili
Vazduhoplovne akademije u Debre Zejtu, otišli na spavanje
snujući da završe ono što je general Mebratu započeo.
Svakim sledećim danom generalov ugled je sve više rastao,
sve dok nije nezvanično postao pravi svetac. Njegov lik se
pojavljivao na anonimnim lecima, nacrtan u stilu drevnih
etiopskih ikonopisaca, uz obilje žute, zelene i crvene boje;
crteži su prikazivali crnog Isusa i uz njega crnog Jovana
Krstitelja i našeg generala Mebratua. Sva trojica su imali žuti
oreol oko glave i reka Jordan im je tekla pred nogama. A
tekst je glasio: Jer je to onaj za koga je govorio prorok Isaija
gde kaže: Glas onog što viče u pustinji: Pripravite put
Gospodu, i poravnite staze Njegove.
 GLAVA29

Abu Kasimove papuče

Dva dana nakon što je general pogubljen, bolničko osoblje
na čelu s Adamom i V. V. Gonadom priredilo je Gošu zabavu
u znak dobrodošlice. Kupili su kravu, unajmili šator i kuvara.
Životinju je zaklao Adam. Preterano revnosni poslužitelj, u
želji za gored-gored – sirovom govedinom – odsekao je
tanku i još drhtavu šniclu s boka dok je životinja još stajala
na staklenim nogama. Okačili su kravu o drvo, raščerečili je i
odneli meso na tezgu napolju, na dalju obradu.
Kad sam video vojni džip kako dolazi našim prilaznim putem,
krv mi se sledila u žilama. Kuvari su stajali mirno dok smo
gledali kako uniformisani oficir ulazi u naš bungalov. Krenuo
sam prema kući kao mesečar. Bio sam na ulaznim vratima
kad je oficir izašao, a Goš i Hema s njim. Šiva je bio uz
mene.
„Momci“, reče Goš. „Motocikl. Znate li ko je došao da ga
uzme?“ Goš je bio spokojan, nesvestan razloga za brigu.
Prvo što sam osetio bilo je olakšanje – nisu došli po Goša! A
onda sam se, kad sam shvatio zašto je ovaj čovek ovde,
prestravio. Nas petoro smo bili smislili priču: Došao je neki
vojnik s ključem. Odvezao je motocikl. Nismo s njim
razgovarali. Tu smo priču ispričali Hemi onog dana kad je
vojnik nestao. Budući zaokupljena Gošovim hapšenjem,
samo je slegla ramenima.
Otvorio sam usta da progovorim kad sam pogledao u
oficirovo lice.
Bio je to uljez, vojnik, isti onaj koji je došao da uzme
motocikl.
Bilo je to njegovo lice. Isto čelo i zubi, ali nije bio onako
mršav i krakat. Besprekorno čista i ispeglana uniforma, i
beretka zataknuta pod epoletu na ramenu, davale su mu
izgled profesionalnog vojnika, ono što je uljezu nedostajalo.
Osetio sam kako mi lice menja boju.
Došle su Rozina i Dženet, brzim korakom oko kuće. Već se
saznalo. Oko nas se okupila gomila.
„Došao je neki vojnik s ključem i odvezao ga“, reče Šiva.
Klimnuo sam glavom. „Da.“
Oficir se nasmešio. Nagnuo se ka meni i rekao uljudno, na
engleskom: „Ima li još nešto čega se sećaš? Nešto što mi
nisi rekao?“
Uto upade Goš rekavši: „Ah, evo Rozine.“ Pa dodade na
amharskom: „Rozina, oficir želi da zna šta se desilo sa
Zemuijevim motociklom.“
Rozina se duboko pokloni. Setio sam se kako se učtivo
naklonila i lopovu, da bi zatim odlučila da izgovori reči koje
će ga razbesneti. Ponadah se da će biti oprezna.
„Da, gospodine. Bila sam s dečacima kad je došao…“
Zastala je i prinela rub šame ustima, izbečivši oči. „Izvinite,
gospodine. Čovek je… mnogo je ličio na vas. Kad sam vam
videla lice… oprostite mi“, pa se ponovo malo naklonila.
„Nije bio… nije bio učtiv kao vi. Ni obučen… kao vi.“
„Imamo istu majku“, kaza na to oficir uz iskrivljeni smešak.
„Tačno je, liči na mene. Šta je imao na sebi?“
„Samo vojnu jaknu. Bez košulje. I belu potkošulju ispod.
Čizme, pantalone“, odgovori Rozina.
„Da li ti je izgledao kako treba?“
„Imao je pištolj zataknut ovde“, reče ona pokazujući svoj
pojas, „umesto u…“
„U futroli?“, pomagao joj je brat.
„Da. I izgledao je… oči su mu bile crvene. Izgledao je kao da
bi mogao biti…“
„Pijan?“, blago predloži brat. „Jeste li ga pitali šta će mu
motocikl?“
„Molim vas, gospodine. Imao je onaj pištolj“, reče Rozina.
„Izgledao je mnogo besno. Imao je ključ.“
„Šta vam je rekao?“
„Rekao je… mnogo šta. Rekao je da uzima motocikl. Ja
nisam rekla ništa.“ Odstupila je od scenarija koji smo
uvežbavali, ali činilo mi se da deluje dobro.
„Zašto? Šta se desilo? Šta se desilo s motociklom?“, upade
Šiva na engleskom i bezizraznog lica koje nije otkrivalo
ništa. Prenerazila me je Šivina smelost.
„E, to ne znam“, kaza oficir. Govorio je izvrsnim engleskim i
stav mu se malo ublažio. „Nije trebalo da uzima motocikl. U
svakom slučaju, vojska mu ne bi dozvolila da ga zadrži.“
Zastao je kao da razmatra da li da kaže još nešto. Kad je
progovorio, obratio se Hemi i Gošu. „Nije viđen otkad je bio
ovde. Ja sam raspoređen u Dire Davu, i saznao sam da je
nestao tek pre dve nedelje. Rekao je nekoj ženi koju je držao
kod sebe kako ide da uzme motocikl.“ Okrenuo se ka meni i
Šivi. „Videli ste ga kad se odvezao?“
„Ja sam čuo zvuk“, rekoh.
Klimnuo je glavom. „Doktore, ako nemate ništa protiv, rado
bih malo pogledao okolo…“
„Svakako“, odgovori Goš.
Osetio sam kako se nebo ruši na mene i pritiska me dok su
oficir i njegov vozač odlazili iza kuće, a potom dalje,
pošljunčanim prilaznim putem. Zar sad, kad smo već stigli
dotle da je Goš slobodan, zar sad da nas vojska pošalje
dođavola? Dženet me je prostrelila pogledom, a Rozina je
čučnula i stavila list eukaliptusa u usta. Dvojica muškaraca
su prišla ivičnjaku pa skrenula ka obilaznici i nestala s
vidika. Ako po povratku odu u šupu s alatom, gotovi smo.
Motocikl je bio dobro skriven, ali ne i od onoga ko zaista reši
da ga nađe.
Prošla je čitava večnost dok se nisu vratili.
„Hvala, doktore“, reče oficir i pruži ruku Gošu. „Plašim se
najgoreg. Onoga dana kad se car vratio, nekim našim
vojnicima je do ruku došlo mnogo novca. Moj brat je bio u to
umešan. Možda je i bolje što je nestao.“
Kad nam se džip izgubio s vidika, Goš nas je malo pomnije
pogledao. Osetio je da nešto nije u redu, ali nije postavio
nikakva pitanja. Kad su on i Hema ušli unutra, otišao sam
iza kuće i ispovraćao se. Dženet i Šiva su krenuli za mnom.
Mahnuo sam im rukom da idu. Gastrointestinalni trakt ima
sopstveni mozak i sopstvenu savest.
Pod šatorom su se stolice na rasklapanje klimale na mekoj
travi. Uskoro su stolovi bili krcati šoljama s teđom i
pladnjevima s hranom. Moje omiljeno jelo bio je kitfo – grubo
mleveno sirovo meso izmešano s kibeom (začinjenim
maslacem). Kod kuće ga nikad nismo imali, ali još otkad sam
bio beba, jeo sam ga s vremena na vreme kod Rozine, ili u
Gebruovoj baraci. Danas, međutim, nisam imao apetita.
Indžera je bila poslagana po stolu kao salvete. Svi su navalili
na gored-gored: kockice sirovog mesa koje su umakali u sos
od crvene paprike. Jela su se smenjivala: ćufte, kari s
mesom, kari od sočiva, jezik i bubrezi. Ono što je tog jutra
paslo ispod drveta, za kratko vreme dospelo je na sto.
Goš je sedeo na platformi, u fotelji. Svi su redom –
bolničarke, učenice i ostali zaposleni u Misingu – prilazili da
se s njim rukuju i da zahvale svecima što su učinili da preživi
iskušenje.
Rozina nije izašla, ali sam našao Dženet u uglu šatora. Seo
sam pored nje. Obučena u crno, premetala je hranu po
tanjiru i izgledala kao turobna dalja rođaka one Dženet koju
sam poznavao – od Zemuijeve smrti gotovo da nije ni izlazila
iz kuće. Kad joj je jedan poslužitelj prišao da se pozdravi i
poljubi je u oba obraza, jedva ga je prepoznala.
„Kad ćeš natrag u školu?“, rekao sam. „Kad ćeš se vratiti da
obeduješ s nama?“
„Ubili su mi oca. Zar si zaboravio? Nije me briga za školu.“ A
onda je prosiktala: „Reci istinu. Kazao si Gošu, zar ne?“
„Nisam!“
„Ali si razmišljao o tome da mu kažeš. Zar nisi? Reci istinu!“
Tu me je uhvatila. Kad sam osetio Gošove ruke oko sebe
onaj prvi put u zatvorskom dvorištu, priznanje mi je bilo
navrh jezika. Morao sam silom da ga potisnem i progutam.
„A otkad je razmišljanje zločin?... Ne gledaj me tako“, rekoh.
Uzela je tanjir i sela dalje od mene. Čak i ako ja sâm nisam
imao mnogo vere u sebe, želeo sam da ona ima više vere u
mene. Zabolelo me je što u meni više ne vidi junaka koji je
ustrelio uljeza.
Kasno po podne sklonili su šator i sad su dolazili posetioci
izvan Misinga, pošto su se pronele vesti da je Goš slobodan.
Za Evandželin i gospođu Redi taj trenutak je bio i radostan i
tužan jer je, iako se Goš vratio, general Mebratu zauvek
otišao. Evandželin je neprestano ponavljala: „Tako mlad.
Tako mlad, a nema ga više“, brišući oči, dok ju je gospođa
Redi tešila privukavši Evandželininu glavu na svoja
pozamašna prsa. Njih dve su donele ogroman lonac pilećeg
birijanija i ljuti mango u turšiji, što je bilo Gošovo omiljeno
jelo. „Ovo vam je drugi medeni mesec, dušo“, rekla je
Evandželin Gošu. Hemi je namignula. Njihov stari prijatelj
Adid doneo je tri živa pileta kanapom vezanih nogu i predao
ih Almaz. Očetkao je perje sa svoje besprekorno čiste bele
košulje od poliestera, koju je nosio preko širokog nabranog
mavisa koji mu je padao sve do sandala. Za njim je došao
Babu, uobičajeni partner u bridžu generala Mebratua, i
doneo bocu pinča, omiljenog generalovog pića. Kad je pala
noć, već su pominjali kako ne bi bilo loše da izvade karte u
znak starih dobrih vremena. Svakog trenutka sam očekivao
da Zemui doveze generala Mebratua.
U kući je postalo zagušljivo. Otvorio sam prozore i spreda i
pozadi. U jednom trenutku je Goš otišao u spavaću sobu da
ogrne džemper i Hema je pošla za njim. Pratio sam ih i stao
na vratima. Otišao je u kupatilo da opere zube. Činilo se da
ne može da se ponovo navikne na tekuću vodu. Hema je
stajala ispred kupatila i gledala njegov odraz u toaletnom
ogledalu.
„Nešto sam razmišljao...“, čuo sam kako Goš govori. „Sad je
lopta na našoj strani. Možda bi trebalo da odemo... pre
sledećeg udara.“
„Molim? Natrag u Indiju?“, kaza Hema.
„Ne... tamo bi dečaci morali da uče hindi ili tamilski kao
obavezan drugi jezik. A za to je prekasno. Ne zaboravi
razloge zbog kojih smo i otišli.“
Nisu znali da ih slušam.
„Mnogi profesori i nastavnici Indijci otišli su u Zambiju“, na
to će Hema.
„Ili u Ameriku? Kukovu zemlju?“, kaza on i nasmeja se.
„U Iran? Kažu da njima treba mnogo stručnog kadra, kao i
ovde. A imaju i tone novca.“
Zambija? Iran? Da li se to oni šale? Ova zemlja, o kojoj tako
govore, jeste zemlja u kojoj sam se rodio. Doduše, pokazalo
se da su ovde zaista mogući veliko nasilje i neredi, ali to je i
dalje moj dom. Zar nije mnogo gore mučiti se u zemlji koja
nije vaša?
Lopta je na našoj strani.
Gošove reči su me pogodile kao udarac nogom u stomak:
ovo jeste moja zemlja, ali sam shvatio da nije i Hemina i
Gošova. Oni nisu ovde rođeni. Da li je za njih boravak ovde
samo dobar posao dok traje? Šmugnuo sam napolje.
Izašao sam na travnjak. Sećam se vazduha te noći, kako je
bio toliko svež i iskričav da je mogao prizvati mrtve. Miris
eukaliptusa sa ognjišta u kući, miris vlažne trave, balege za
ogrev, duvana, vetrića s močvare, i miomiris stotina ruža –
to je bila aroma Misinga. Ne, bio je to miris kontinenta.
Slobodno recite da sam neželjen, da je moje rođenje bilo
nesreća, recite da sam kopile osramoćene kaluđerice i
iščezlog oca, nazovite me hladnokrvnim ubicom koji laže
čoveka čijeg je brata ubio, ali ono tlo puno ilovače koje je
hranilo Upraviteljičine ruže bilo je moja krv i meso. Izgovorio
sam: Etjo-pja, kao domorodac. Neka oni rođeni u drugim
zemljama govore E-ti-o-pi-ja, kao da je to višečlano ime
poput Šarm el Šeik ili Dar es Salam ili Rio de Žaneiro.
Planine Entoto su se uzdizale nestajući u mraku, uokvirene
horizontom. Ako odem, ove planine će potonuti nazad u
zemlju, propašće u ništavilo. Potreban sam im da gledam u
njihove šumovite padine, baš kao što su i one potrebne
meni da bih bio siguran da sam živ. Zvezdana nadstrešnica
noću – i na to, takođe, polažem pravo po rođenju. Nebeski
baštovan posejao je seme meskela kako bi, posle sezone
kiša, cvetovi procvali u dobrodošlici. Čak i na „živi pesak“,
smrdljivo živo blato iza Misinga, koje bi progutalo konja, psa,
čoveka i ko zna šta još – i na to imam pravo.
Svetlost i tama.
General i car.
Dobro i zlo.
Sve mogućnosti počivale su u meni i zahtevale da budem
tu. Ako odem, šta će od mene ostati?
U jedanaest sati Goš se izvinio društvu u dnevnoj sobi i
pošao sa nama u našu. Za njim je krenula i Hema.
Šiva je rekao: „Nismo spavali u ovom krevetu otkad si
otišao.“
Goš je bio dirnut. Legao je u sredinu, a mi smo se skupili s
njegove obe strane. Hema je sela na postelju kraj naših
nogu.
„U zatvoru su gasili svetlo u osam sati. Svaki od nas bi
ispričao po priču. Tako smo se zabavljali. Pričao sam im priče
iz knjiga koje smo vam čitali u ovoj sobi. Jedan od mojih
drugova iz ćelije, trgovac Teufik, pričao je priču o Abu
Kasimu.“
Ta je bajka bila dobro poznata deci širom Afrike: Abu Kasim,
siromašni bagdadski trgovac, držao se svojih starih,
pohabanih papuča iako su bile predmet opšteg prezira.
Najzad čak ni on više nije mogao da ih gleda. Međutim,
svaki njegov pokušaj da ih se reši doveo bi do nesreće: kad
ih je bacio kroz prozor, pale su na glavu trudnici koja je
potom imala pobačaj, pa su Abu Kasima bacili u zatvor. Kad
ih je bacio u kanal, papuče su zapušile glavni odvod i
izazvale poplavu, i Abu Kasim je ponovo dopao tamnice...
„Jedne noći, kad je Teufik završio priču, drugi jedan
zatvorenik, tih, dostojanstven starac, reče: ’Abu Kasim je
mogao da sagradi posebnu sobu za svoje papuče. Čemu
pokušavati da ih se otarasi? Nikad im neće umaći.’ Stari se
nasmejao i izgledao je srećan kad je to rekao. Te noći je
umro u snu.
Naredne noći smo, iz poštovanja prema starcu, ležali ćuteći.
Nije bilo priča. Čuo sam sadruge kako plaču u mraku. To mi
je bilo najteže. Eh, dečaci... Dočaravao sam sebi da ste
obojica uz mene, baš ovako, i zamišljao Hemino lice pred
sobom.
Sutradan uveče nismo mogli da dočekamo da razgovaramo
o Abu Kasimu. Svi smo zaključili isto. Starac je bio u pravu.
Značenje papuča iz priča jeste da sve što vidite i dodirnete,
svako seme koje posejete ili ne posejete, postaje deo vaše
sudbine... Hemu sam upoznao u Indiji, na odeljenju Opšte
državne bolnice u Madrasu, i to me je dovelo na ovaj
kontinent. A time sam dobio najveći poklon u životu – da
budem otac vama dvojici. Zbog toga sam i operisao
generala Mebratua, koji mi je potom postao prijatelj. A zbog
toga što mi je on bio prijatelj, otišao sam u zatvor. Zato što
sam lekar, pomogao sam da ga spasu. A zato što sam ga
spasao, mogli su da ga obese... Shvatate šta hoću da
kažem?“
Ja nisam shvatao, ali govorio je s takvom strašću da nisam
hteo da ga prekidam.
„Nikad nisam upoznao svoga oca i stoga sam mislio da mi to
nije važno. Mojoj sestri on je toliko nedostajao da je postala
ogorčena, pa šta god imala i koliko god imala, nikad joj neće
biti dovoljno.“ Uzdahnuo je. „To što sam bio bez oca
nadoknađivao sam gomilanjem znanja, veština, traganjem
za nagradom i hvalom. U Kerčeleu sam konačno razumeo da
ni moja sestra ni ja nismo shvatili da su naše papuče
zapravo nemanje oca. Da biste uopšte počeli da se rešavate
svojih papuča, morate najpre priznati da su vaše, i ako to
učinite, one će se izgubiti same od sebe.“
Za sve ove godine nisam to znao o Gošu: da mu je otac
umro kad je bio mali. Bio je bez oca kao mi, ali mi smo imali
bar njega. Verovatno mu je bilo teže nego nama.
Goš je uzdahnuo. „Nadam se da ćete jednoga dana to
uvideti isto tako jasno kao što sam uvideo ja u Kerčeleu.
Ključ vaše sreće je u posedovanju tih papuča – biti ono što
jeste, imati porodicu, imati naročite talente, a neke talente
nemati. Ako neprestano budete pričali da vaše papuče nisu
vaše, umrećete tragajući, umrećete ogorčeni, s večitim
osećanjem da ste zaslužili više. Ne samo naša dela, već i
naši propusti postaju naša sudbina.“
Pošto je Goš otišao, pitao sam se da li je onaj vojnik zapravo
par mojih papuča. Ako je tako, već se jednom vratio, u
obliku svoga brata. Kakav će oblik papuče uzeti sledeći put?
Baš kad su mi se misli počele smenjivati nelogičnim
redosledom, što je uvod u san, osetio sam kako se podiže
mreža protiv komaraca. Čim sam je video, već mi je sedela
na grudima, prikovavši mi ruke za postelju.
Mogao sam je zbaciti sa sebe, ali nisam to učinio. Sviđalo mi
se da osećam njeno telo na svome, sviđao mi se slabi miris
uglja i tamjana koji joj je prožimao odeću. Možda je došla da
mi nadoknadi što je danas bila onako gruba prema meni.
Mora da je ušla kroz otvoren prozor.
Na svetlosti koja je dopirala iz hodnika, video sam joj osmeh
na licu.
„I, Marione? Jesi li ispričao Gošu za lopova?“
„Ako si se skrivala ovde, onda već znaš.“
Šiva se probudio, pogledao nas pa se okrenuo na drugu
stranu i sklopio oči.
„Umalo si rekao onom oficiru, njegovom bratu.“
„Nisam. Samo sam se iznenadio...“, zaustih.
„Mislile smo da si rekao Gošu i Hemi.“
„Naravno da nisam. Ne bih to učinio.“
„A zašto ne bi?“
„Znaš i sama zašto. Ako se pročuje, obesiće me.“
„Ne, nego će obesiti moju majku i mene, to je sigurno. I ti
ćeš biti kriv.“
„Sanjam njegovo lice.“
„I ja. I svake noći ga ubijam. Volela bih da sam ga ja ubila.“
„To je bio nesrećan slučaj.“
„Da sam ga ja ubila, ne bih to nazvala nesrećnim slučajem.
Da sam ga ja ubila, ne bismo brinule.“
„Lako je to reći kad ga nisi ti ubila.“
„Majka misli da ćeš reći. Zabrinute smo zbog tebe.“
„Molim? E pa, reci Rozini da ne brine.“
„Omaći će ti se jednog dana i stradaćemo.“
„Dobro, prekini. Ako znaš da ću reći, što si došla da pričaš sa
mnom? Silazi sad.“
Spustila se, ali joj je telo, raširenih ruku i nogu, ostalo preko
moga. Lice joj je lebdelo nada mnom i na trenutak sam
pomislio da će me poljubiti, što bi bilo veoma čudno s
obzirom na razgovor koji smo vodili. Proučavao sam njene
oči tako blizu mojima, onu tačkicu na desnoj dužici, osećao
sam njen dah na svome licu, sladak, prijatan. Jasno sam
video u kakvu će opasnu lepoticu izrasti. Setio sam se
poslednjeg puta kad smo bili tako blizu jedno drugoga. U
ostavi.
Zenice su joj se raširile, kapci joj se spustili na dužice.
Osetio sam kako se tamo gde su njena bedra počivala preko
mojih širi toplota.
Osetio sam kako mi tečnost natapa pidžamu. Vazduh pod
mrežom protiv komaraca ispunio se mirisom sveže mokraće.
Zakolutala je očima pokazujući beonjače i zabacila glavu
unazad. Tresla se. Vrat joj je bio istegnut, mišići napeti. Još
jednom je pogledala naniže. „Ovo ti je da ne bi zaboravio
svoje obećanje.“ Skočila je s kreveta i nestala pre no što
sam i pomislio da reagujem. Podigao sam se, spreman da je
pojurim i iskidam na komade.
Šiva me je zadržao, ne znam da li iz želje da bude
mirotvorac ili da je zaštiti. Oči su mu bile oborene, nije
gledao u mene. Stajao sam drhteći od besa dok je Šiva
skidao čaršave s kreveta. Donji deo pidžame mi je bio
potpuno mokar; Šiva je bio pošteđen. U kupatilu je Šiva
pustio vodu i ušao sam u kadu. On je seo na ormarić da mi
pravi društvo, ćuteći. Nismo ni reč razmenili. Vratili smo se u
spavaću sobu i upravo sam oblačio čistu pidžamu kad je
ušao Goš.
„Video sam kod vas svetlo. Šta se desilo?“
„Nezgoda“, rekoh.
Šiva ne reče ništa. Miris je sve jasno govorio. Postideo sam
se. Mogao sam optužiti Dženet, ali nisam. Otvorio sam
prozor na nekoliko minuta pa ga onda zatvorio.
Goš je obrisao madrac. Pomogao nam je da ga okrenemo na
drugu stranu. Doneo je čistu posteljinu i namestio nam
krevet. Video sam da je potišten.
„Vrati se gostima“, rekao sam. „Mi smo dobro. Stvarno.“
„Dečaci, moji dečaci“, rekao je sedajući na ivicu kreveta.
Znao sam da misli da sam se ja pomokrio u krevet. „Ne
mogu ni da zamislim kroz šta ste sve prošli.“
To je bilo tačno. Ni zamisliti nije mogao. A verovatno ni mi ne
znamo kroz šta je sve on prošao.
Uzdahnuo je. „Nikad vas više neću ostaviti.“
Na ove reči sam osetio kako me u grudima probada želja da
ga nateram da ih povuče. Kazao je to kao da sve zavisi
samo od njega. Kao da je zaboravio na sudbinu i papuče.
 GLAVA30

Reč za reči
Šezdeset dana je prošlo od Zemuijeve smrti, a Dženet je i
dalje ostala zatvorena u kući. Žalosna zbog toga što nema
jedan zub, Rozina se nije smejala i bila je sva naježena kao
abisinska divlja svinja.
„Dosta je bilo“, rekao joj je Gebru u vreme posta za Svetog
Gavrila. „Istopiću krst da ti nabavim srebrni zub. Vreme je
da počneš da se smeješ i da nosiš svetlu odeću. To je Božja
volja. Zbog tebe je Njegov svet sumoran. Čak ni Zemuijeva
zakonita žena više nije u žalosti.“
„Nazivaš tu kurvetinu njegovom ženom?“, ciknula je na
Gebrua. „Dovoljno je da zaduva kroz vrata pa da ta žena
raširi noge. Nemoj da mi je pominješ!“ Sutradan je Rozina u
velikom kazanu prokuvala crnu boju i ubacila u nju svu
preostalu odeću, kao i dobar deo Dženetinog odela za školu.
Kad je Hema pokušala da utiče da se Dženet vrati u školu,
Rozina ju je odbila. „Još je u žalosti.“
Dva dana kasnije, u subotu, ulazeći u kuhinju začuo sam iz
Rozininog stana slavljeničko lululululu. Pokucao sam na
vrata. Rozina ih je samo odškrinula i osmotrila me pogledom
lovca, s britvom u rukama.
„Je li sve u redu?“
„Dobro je, hvala“, odgovorila je i zatvorila vrata, ali sam
prethodno uspeo da vidim Dženet s peškirom pritisnutim na
lice, i krvave krpe po podu.
Nisam ovo mogao da zadržim za sebe. Kazao sam Hemi pa
je i ona zakucala na njihova vrata.
Rozina je oklevala. „Uđite ako morate“, rekla je nabusito.
„Završile smo.“
Prostorija je jako mirisala na žene u skučenom zatvorenom
prostoru. I na tamjan i još nešto – na svežu krv. Bilo je teško
disati. Gola sijalica na tavanici bila je ugašena. „Zatvori
vrata“, odsečno mi je rekla Rozina.
„Ostavi vrata otvorena, Marione“, reče Hema. „I upali
svetlo.“
Pored Dženetinog kreveta bili su britva, lampa na špiritus i
krvava krpa.
Dženet je sedela ozbiljna i stidljiva, ruku pritisnutih s obe
strane lica, laktovima oslonjena na kolena. U stavu mislioca,
samo što je u obema rukama držala krpe.
Hema je sklonila Dženetine prste i otkrila po dve duboke
vertikalne posekotine, nalik broju 11, tik uz spoljašnje
krajeve obrva. Ukupno četiri reza. Krv koja je navirala
izgledala je crna kao katran.
„Ko je ovo učinio?“, upita Hema prekrivajući posekotine i
blago ih pritisnuvši.
Njih dve su ćutale. Rozini su oči bile uprte u naspramni zid, a
na licu joj je bio podrugljiv osmeh.
„Pitam ko je ovo učinio?“ Hemin glas bio je oštriji od brijača
kojim su rezovi napravljeni.
Dženet joj odgovori na engleskom. „Ja sam htela da mi to
uradi, mama.“
Rozina oštro reče nešto Dženet na jeziku tigrinja. Znao sam
da ta kratka grlena fraza znači: Začepi usta.
Dženet ju je ignorisala. „Ovo je znak moga naroda“,
nastavila je, „plemena moga oca. Da mi je otac živ, bio bi
ponosan.“
Hema otvori usta i zastade kao da razmišlja šta da kaže.
Izraz lica joj je malo omekšao. „Tvoj otac nije živ, dete. A
milošću Božjom, ti jesi.“
Rozina se namršti, nije joj se dopadao ovaj razgovor na
engleskom.
„Dođi sa mnom. Daj da se postaram za to“, reče Hema
blago.
Kleknuo sam pored Dženet. „Molim te, pođi s nama, hoćeš?“
Dženet nervoznim pogledom okrznu majku pa prošišta:
„Samo mi otežavate. Želela sam ove belege isto koliko i
ona. Molim vas, molim vas idite.“
Goš je savetovao da budemo strpljivi. „Ona nije naša ćerka.“
„Grešiš, Goše. Jela je za našim stolom. Slali smo je u školu o
našem trošku. Ne možemo reći: ’Nije naša ćerka’, kad joj se
nešto loše dogodi.“
Zapanjile su me Hemine reči. Tako plemenite. Ali, ako Hema
vidi Dženet kao moju sestru, to dodatno komplikuje moja
osećanja prema Dženet...
Goš na to reče umirujućim glasom: „To je samo protiv bude,
urokljivog oka. Kao patu na čelu u Indiji, draga.“
„Moj patu se skida, dragi. Ovde je prolivena krv.“
Nedelju dana kasnije, kad su Hema i Goš došli kući s posla,
čuli su Rozinino kukanje, glasno kao i uvek, isto kao i toga
jutra. Proklinjala je sudbinu, Boga, cara, i prekorevala
Zemuija što ju je ostavio.
„Vidiš?“, reče Hema. „Ono jadno dete će poludeti. Da stojimo
po strani dok se to dešava?“
Hema je okupila Almaz, Gebrua, V. V. Gonada, Goša, Šivu i
mene. Zatim smo svi zajedno otišli do Rozininih vrata i
otvorili ih. Hema je zgrabila Dženet za ruku i odvela je našoj
kući, a nas ostale je ostavila da smirujemo Rozinu, koja je
vrištala i pozivala ceo svet u pomoć jer joj je oteta ćerka.
Iza zatvorenih vrata Hemine spavaće sobe do nas su dopirali
zvuci Dženet u kadi. Hema je izašla da donese mleka i
zamolila Almaz da iseče papaju pa da je prelije limunovim
sokom i šećerom. Ubrzo je Almaz nestala u sobi i ostala
tamo.
Sat kasnije pojavile su se Hema i Dženet držeći se za ruke.
Dženet je bila u bluzi žutoj kao cekin i u blistavoj zelenoj
suknji – delovima Heminog kostima za baratnatjam. Kosa joj
je bila sklonjena s čela, a Hema joj je oči uokvirila crnim
kolom. Dženet je stajala kraljevski, srećna, visoko podignute
glave, držala se kao vladarka oslobođena okova i vraćena na
presto. Moja kraljica, koju sam želeo pored sebe. Ponosio
sam se njome i privlačila me je. Kako bi mogla da mi bude
sestra kad mi je već nešto drugo? Hemin blistavi zeleni sari
odgovarao je Dženetinoj puti. Gotovo da nismo ni primetili
Almaz, koja je krenula prema kuhinji, zatamnjenih očiju,
crvenih usana, narumenjenih obraza i s velikim minđušama
što su, ljuljajući se, uokvirivale to snažno lice.
Nas petoro smo se potrpali u kola, s Dženet na zadnjem
sedištu, između Šive i mene. U Merkatu je Hema kupila
Dženet novu odeću. Bio je praznik, Božić, Divali i Meskel
odjednom.
Završili smo kod Enrika. Dženet je sedela naspram mene i
osmehivala mi se ližući sladoled. Isprva s oklevanjem, a
onda sve brže, raspričala se. Ako joj je mozak ispran kao što
je Hema rekla, sad joj se osušio.
Sačekao sam svoj trenutak, prebrodivši prepreke pod
stolom. Mnogo sam je voleo, ali nisam zaboravio poniženje
koje mi je nanela kad je posetila moj krevet pre manje od
dve nedelje, i mokar poklon koji mi je ostavila. Prijala mi je
slika njenog lica nada mnom, trenutak retke lepote. Ali želeo
sam da izbrišem onaj mokri deo.
Žestoko sam je vrhom cipele šutnuo u cevanicu. Uspela je
da ne pusti ni glaska, ali bol joj se pokazao na licu i suze joj
navrle na oči. „Šta je bilo?“, upita je Goš.
Uspela je da kaže: „Prebrzo sam pojela sladoled.“
„Ah! Glavobolja od sladoleda. Redak fenomen. Znaš, to bi
trebalo da proučimo, zar ne, Hemo? Da li je slično migreni?
Jesu li joj svi podložni? Ima li komplikacija?“
„Dragi“, reče mu Hema ljubeći ga u obraz, što je bilo retko
pokazivanje ljubavi u javnosti, „od raznih stvari koje si ikada
želeo da proučavaš, konačno si našao jednu koju bih volela
da proučavam s tobom. Pretpostavljam da to ispitivanje
uključuje mnogo sladoleda?“
Dženet mi je u kolima pokazala veliku masnicu na cevanici.
„Jesi li završio?“, tiho je rekla.
„Nisam, ovo je tek zagrevanje. Moram dostojno da ti se
odužim.“
„Upropastićeš mi novu odeću“, kaza ona smerno,
naslanjajući se na mene. Ožiljci s oba kraja obrva bili su još
crveni po ivicama. Hema ih je smatrala varvarskim, ali meni
su izgledali prelepo. Obgrlio sam Dženet rukom. Šiva me je
pogledao, znatiželjan šta ću sledeće učiniti. Posekotine s
oba kraja očiju davale su joj izgled neprirodne mudrosti jer
su se nalazile na mestima gde se kod ljudi starenjem
stvaraju bore. Ona se isceri, čime je još više istakla
jedanaestice na licu. Osetio sam kako mi srce lupa kao ludo,
bespomoćno. Ko je ova lepotica? Ovo nije moja mlađa
sestra. Nije mi čak ni najbolja prijateljica. Ponekad
protivnica. Ali uvek ljubav mog života.
„Dakle“, ponovi ona, „ozbiljno, jesi li završio sa osvetom?“
Uzdahnuo sam. „Da, završio sam.“
„Dobro“, reče ona. Pa me uze za mali prst i savi ga unazad,
toliko da bi ga slomila da se nisam otrgao.
Dženet je spavala u dnevnoj sobi, u krevetu nameštenom za
nju. Sutradan ujutru, pre no što smo otišli u školu, Hema je
poslala po Rozinu. Šiva, Dženet i ja smo se prišunjali u
hodnik da prisluškujemo. Provirio sam i video kako Rozina
stoji pred Hemom isto onako kao što je stajala pred onim
vojnikom.
„Očekujem da te ponovo vidim u kuhinji kako pomažeš
Almaz. I od sada pa nadalje, vrata i prozor tvoje sobe ostaće
otvoreni. Pusti unutra malo sunca i vazduha.“
Ako Rozina želi da zatraži ćerku nazad, ovo je pravi trenutak.
Zadržali smo dah.
Nije rekla ni reč. Učtivo se naklonila i izašla.
Vratili smo se školskoj svakodnevici: gomile domaćih
zadataka, pa zadataka za Hemu, koji su obuhvatali
krasnopis, razgovore o tekućim događajima, rečnik i
izveštaje o pročitanim knjigama. Za mene i Šivu kriket, a za
Šivu i Dženet ples. Uveče bi nam se često priključio i Goš na
privremenom terenu na našem travnjaku. Za jednog tako
krupnog čoveka imao je dobar osećaj za udarac batom i učio
nas je raznim udarcima.
Šiva je te godine bio oslobođen zadataka, što je rezultat
Heminog i Gošovog dogovora s njegovim nastavnicima u
Lumisovoj gradskoj i seoskoj školi. Obema stranama je
laknulo. Šiva nije morao da piše rad o bici kod Hejstingsa
ako u tome nije video svrhe. Škola je primala školarinu za
Šivu i pustili su ga da pohađa časove jer ih nikad nije
ometao. Šiva nije mario za školske rituale. Nastavnici su nas
poznavali i razumeli Šivu onoliko koliko ga je bilo ko od nas
razumeo. Međutim, baš kao što je to morao i gospodin Bejli,
novopridošli nastavnik iz Bristola, neki nastavnici su sami
morali da otkriju ko je Šiva. Gospodin Bejli je bio jedini
nastavnik u istoriji škole koji je imao fakultetsku diplomu, i
stoga je osećao obavezu da postavi veoma visoke
standarde. Već prvi test iz matematike nije uradilo dve
trećine učenika. „Jedno od vas je uradilo savršeno, sto posto
tačno. Ali taj neko se nije potpisao na papir. Ostali su prošli
jadno. Šezdeset šest procenata vas nije uradilo!“, uzviknuo
je. „Šta mislite o tom broju? Šezdeset šest!“
Retoričko pitanje je za Šivu predstavljalo zamku. On sam
nikada nije postavljao pitanje na koje je znao odgovor.
Podigao je ruku. Ja sam se zgrčio na stolici. Gospodin Bejli je
podigao obrvu kao da je stolica u uglu, na koju već nekoliko
meseci nije obraćao pažnju, iznenada pokazala znake života.
„Imaš nešto da kažeš?“
„Šezdeset šest je moj drugi po redu omiljeni broj“, reče Šiva.
„Ma nemoj. A zašto je drugi po redu?“, upita gospodin Bejli.
„Zato što, ako uzmete brojeve s kojima je šezdeset šest
deljivo, uključujući i šezdeset šest, pa ih onda saberete,
dobijete dvanaest na kvadrat.“
Gospodin Bejli nije odoleo. Zapisao je 1, 2, 3, 6, 11, 22, 33 i
66 – sve brojeve s kojima je broj šezdeset i šest deljiv – a
onda ih sabrao. Dobio je 144, pa su on i Šiva uglas rekli:
„Dvanaest na kvadrat!“
Zbog toga je šezdeset šest naročit broj“, reče potom Šiva.
„To važi za tri, dvadeset dva, šezdeset šest i sedamdeset –
kad saberete brojeve s kojima su deljivi, dobijete kvadrat.“
„Reci mi, onda, koji ti je baš omiljeni broj“, kaza Bejli, ovoga
puta bez zajedljivosti u glasu, „ako ti je šezdeset šest drugi
po redu?“
Šiva skoči i hitro nepozvan priđe tabli pa po njoj ispisa:
10213223.
Bejli je neko vreme posmatrao brojeve, pomalo pocrvenevši.
Onda raširi ruke pokretom koji mi se učinio nekako damski.
„Reci mi, molim te, zašto bi nas ovi brojevi naročito
zanimali?“
„Prva četiri broja su brojevi vaše registarske tablice.“ Po
izrazu lica gospodina Bejlija pretpostavio sam da ni sâm to
nije znao. „Ali to je slučajno“, nastavi Šiva. „Ovaj broj je“,
reče potom, kuckajući kredom po tabli, uzbuđen onoliko
koliko je sebi uopšte dozvoljavao da se uzbudi, „jedini broj
koji opisuje samog sebe kad ga čitate. Jedna nula, dve
jedinice, tri dvojke i dve trojke!“ Pa se moj brat oduševljeno
nasmeja, što je bio zvuk tako redak da se čitavo naše
odeljenje zabezeknulo. Otresao je kredu s ruku, vratio se na
mesto i time završio.
Ovo je bilo jedino što sam upamtio iz matematike te godine.
A učenik koji je uradio kontrolni potpuno tačno? Ko god da je
to bio, umesto potpisa je na papiru nacrtao Veroniku.
Razmišljao sam o našoj sudbini, naročito o tome kako je on
imao sreće da izbegne domaće zadatke. Mislim da sam
shvatio. Kad Šiva nije mogao ili nije hteo da uradi nešto što
se od njega tražilo, više to od njega nisu ni tražili. A ja sam,
pošto sam mogao, i morao da radim.
Šiva je odlazio u ambulantu verzije kad god mu je školski
raspored to dozvoljavao. Uspeo je čak i da prisustvuje jednoj
Heminoj operaciji, carskom rezu, i sad se na to primio.
Grejeva anatomija postala je njegova Biblija, pa je crtao kao
pomahnitao, i njegovih crteža je bilo svuda po našoj sobi.
Više to nisu bili samo delovi BMW-a ili skice Veronike, već
crteži vulve i uterusa i materičnih krvnih sudova. Da bi
obuzdala trošenje papira, Hema je zahtevala da crta u
vežbankama, što je on i činio ispunjavajući stranicu za
stranicom. Šiva se retko mogao videti bez Greja u ruci.
Možda je to bila reakcija na Šivu, ali tek bih posle škole
potražio Goša. Znao sam gde on najčešće obitava: u
operacionoj sali broj tri, ambulanti hitne službe i na
odeljenju postoperativne nege. Sve brže sam sticao svoje
kliničko obrazovanje. Ponekad sam mu asistirao pri
vazektomijama koje je obavljao u svom bivšem bungalovu.
Dženet i ja smo jedne večeri sedeli i vežbali lepo pisanje
prepisujući stranicu aforizama iz Bikama pre no što
počnemo da radimo domaće zadatke. Podigao sam pogled i
video vrele suze u njenim očima. „Ako je ’vrlina samoj sebi
nagrada’“, iznenada je rekla, „moj otac bi trebalo da bude
živ, zar ne? I ako ’istini ne treba prerušavanje’, zašto
moramo da se pretvaramo da Njegovo veličanstvo nije nizak
ili da je njegova ljubav prema onom ogavnom psu prirodna?
Znaš li da ima slugu čiji je jedini posao da raznosi okolo
trideset jastuka različitih veličina na koje Njegovo
veličanstvo stavlja stopala, kako mu noge ne bi landarale
dok sedi na stolici ili na prestolu?“
„Hajde, Dženet, nemoj tako da govoriš“, rekoh. „Osim ako
nećeš da ti zavrnu šiju.“ Čak i pre državnog udara bilo je
pravo svetogrđe govoriti protiv Njegovog veličanstva. Ljudi
su i za manje dospevali na vešala. A posle udara morali su
da budu i deset puta oprezniji.
„Baš me briga. Mrzim ga. Pričaj šta hoćeš.“ I besno je
odjurila.

***

Kad je polugodište bilo pri kraju, Rozina je bacila tempiranu

bombu. Zatražila je odsustvo da otputuje na sever zemlje, u
Asmaru, srce Eritreje. Htela je da sa sobom povede Dženet,
da upozna Zemuijeve roditelje. Hema se plašila da se neće
vratiti pa je regrutovala Almaz i Gebrua da pokušaju da je
odvrate, ili da je ubede da pođe sama, ali Rozina je bila
nepopustljiva. Na kraju je problem rešila Dženet. „Bez obzira
na sve“, rekla je Hemi, „ja ću se vratiti. Ali zaista želim da
upoznam svoje rođake.“
Kad su krenule taksijem na autobusku stanicu, Dženet je
radosno mahala; toliko je bila uzbuđena zbog trodnevnog
putovanja da nije bila u stanju da govori ni o čemu
drugome. Ali meni (i Hemi) srce se cepalo. Iste te noći se
podigao vetar, lišće je šibalo i šuštalo, a ujutru je stigao i
pljusak, najavljujući duge kiše.
Sad kad sam se bližio trinaestoj, shvatio sam da za
Upraviteljicu, Bakelija, Goša i celu bolnicu Mising kišna
sezona znači doba gušobolje, difterije i boginja. Posao je
tekao bez predaha.
Jednog jutra dok sam silazio dole do kapije, s kišobranom u
ruci, ugledao sam ženu kako se uzbrdo penje u Mising dok
joj se potočići kiše slivaju niz kišobran. Izgledala je
preplašeno. Prepoznao sam je; radila je u jednom od barova
u betonskim zgradama preko puta Misinga. Ponekad sam je
ujutru viđao baš ovakvu kako je sad izgledala, običnog
prijatnog lica, u jednostavnoj pamučnoj suknji i gornjem
delu. Viđao sam je i noću, podignute kose, na štiklama, s
nakitom, u elegantnoj odeći, glamuroznog izgleda.
Zamolila me je da je uputim kuda da ide. Kasnije sam
saznao da se zove Cige. Začuo sam prigušeni, krkljavi zvuk
dečjeg kašlja iz nosiljke napravljene od šame na njenim
leđima. Kašalj mi je zazvučao šištavo, kao guščiji, pa sam, iz
tog razloga, zaobišao ambulantu hitne službe i odveo Cige
direktno u ordinaciju za krup. Ordinacija za krup je inače bila
soba za ukazivanje pomoći u slučajevima dijareje ili
dehidracije. Laboratorijska klupa se protezala uz sva četiri
zida, prekrivena crvenim gumenim čaršavima. Šina nalik
garnišni za zavese bila je okačena u visini glave, takođe
svuda okolo, kako bi s nje visile boce za infuziju. U slučaju
potrebe, Mising je tu mogao da povrati u život šesnaestoro,
čak i do dvadesetoro male dece položene jedno uz drugo po
klupi.
Bebi su oči bile čvrsto zatvorene, a pesnice stisnute toliko
da su sićušni, prozirni noktići ostavljali tragove na
dlanovima. Podizanje i spuštanje malog grudnog koša činilo
se prebrzo za četvoromesečnu bebu. Bolničarka je pronašla
venu na glavi i uključila infuziju. Stigao je Goš i brzo
pregledao mališana. Dao mi je da ga poslušam
stetoskopom: činilo mi se nemoguće da tako majušne grudi
budu toliko pune cijukanja, zviždanja, krkljanja i krčanja. S
leve strane je puls bio toliko brz da sam se pitao kako je
moguće da srce održava takav ritam. „Vidiš ove povijene
noge i izbočinu na čelu?“, reče mi Goš. „I ovu šaru na lobanji
poput unakrst presečene vruće zemičke? To su ti stigme
rahitisa.“
Reč „stigma“ je na veronauci u mojoj školi označavala rane
od klinova, posekotine od trnovog venca, razderotinu koju je
na Hristovom telu napravilo Longinovo koplje. Ali Goš je tu
reč upotrebio u značenju telesnih obeležja bolesti. Na Pjaci
mi je jednom pokazao stigmu urođenog sifilisa na beživotno
mirnom dečaku koji je čučao na pločniku: „Sedlast nos,
zamagljene oči, sekutići u obliku klina...“ Čitao sam i o
drugim stigmama sifilisa: kutnjaci u obliku dudinje, sabljasto
povijene cevanice i gluvoća.
Sva deca u ambulanti za krup izgledala su mi povezano jer
su sva u većoj ili manjoj meri imala stigme rahitisa. Bila su
smežurana, s očima kao u insekata, i s velikim čelom.
Goš je stavio dete u grubi šator s kiseonikom, napravljen od
providnog najlona. „Krup prati boginje, a povrh toga
neuhranjenost i rahitis“, rekao mi je u pola glasa. „To ti je
kaskada propasti.“
Goš je odveo Cige u stranu, objašnjavajući joj na
iznenađujuće tečnom amharskom šta se dešava. Upozorio ju
je da nastavi s dojenjem „bez obzira na to šta joj govore“.
Kad mu je Cige kazala da dete jedva sisa, odgovorio joj je:
„Ipak nastavi, to će ga utešiti jer će znati da si tu. Ti si dobra
majka. Ovo je teško.“ Cige je pokušala da poljubi Goša u
ruku kad je krenuo, ali on to nije dozvolio.
„Pokušaću da obiđem ovu bebu kasnije. Večeras imamo
vazektomiju. Dolazi doktor Kuper iz američke ambasade da
uči. Donesi, molim te, paket sterilnih instrumenata za
vazektomiju iz operacione sale. I uključi sterilizator u mom
bungalovu.“
Ostao sam sa Cige u sobi za krup jer sam osetio da nema
nikoga drugog. Dete joj nije izgledalo ništa bolje. Setio sam
se onih radnji na Čerčil roudu i turista koje sam viđao kako
pred njima zastaju misleći da su cvećare, da bi otkrili kako
su tobožnji cvetovi zapravo venčići. A potom bi zapazili i
mrtvačke kovčežiće veličine kutija za cipele, samo za bebe.
Cige su suze tekle niz lice – bilo joj je jasno da je njeno dete
najbolesnije u prostoriji. Ostale majke su se povukle od nje
kao da je baksuz. U jednom trenutku sam je uzeo za ruku.
Tragao sam za rečima utehe, ali sam shvatio da mi ne
trebaju. Kad joj je beba počela grcati sa svakim udisajem,
plakala mi je na ramenu. Želeo sam da je Dženet sa mnom –
šta god da radi tamo u Asmari, to sigurno ne može biti
značajno kao ovo. Dženet je rekla da želi da bude lekar – što
je za pametno dete koje raste u Misingu verovatno bilo
neizbežno. Pa ipak, Dženet je bolnica bila odvratna i nije
pokazivala nikakvog zanimanja za to da ide za Gošom ili
Hemom po njoj. Čak i da je bila u Adisu, nisam je mogao
zamisliti kako sedi s Cige.
U tri po podne Cigino dete je umrlo. Kao da sam gledao
sporo davljenje. Na kraju je disanje postalo prevelik napor za
te majušne grudi.
Bolničarka je odmah istrčala na kišu, prema glavnoj
bolničkoj zgradi, kao što joj je naređeno. Rukom mi je
pokazala da pođem za njom, ali ja sam ostao. Roditelji u
žalosti ponekad postanu nasilni i potrebno im je žrtveno
jagnje, potrebno im je da se osvete onima koji su pokušali
da pomognu. Ali ja sam znao da nemam čega da se plašim
od Cige.
Pola sata kasnije Cige je u naručju držala umotano telašce,
spremno za povratak kući. Ostale majke su se sa
zakašnjenjem okupile oko nje. Podigle su usta k nebu,
iskočile su im žile na vratovima. Lulululululululu, zalelekale
su, nadajući se da će njihova tužbalica izatkati zaštitu oko
njihove dece.
Otpratio sam Cige do kapije. Tamo se okrenula prema meni,
s očima punim bola. Gledali smo se u oči, činilo mi se, dugo.
Poklonila se, a onda otišla noseći zavežljaj. Saosećao sam s
njom. Patnja njene bebe se okončala, ali njena je tek bila
počela.

***

Doktor Kuper je kolima ambasade stigao tačno u osam te

večeri, baš kad je pacijent, jedan poljski gospodin, zaustavio
pred bolnicom svoj kombi.
Goš je tehniku vazektomije naučio još u Indiji kao stažista, i
učio je direktno od Džavera, za kog se govorilo da je
„majstor podvezivanja muških oraha, lično odgovoran za to
što je na svetu milion ljudi manje“. Ta operacija je u Etiopiji
bila novost i sad su doseljenici iz drugih zemalja, naročito
katolici, u sve većem broju dolazili Gošu radi zahvata koji su
bili retki ili se nisu obavljali u njihovim zemljama.
„Imam jedan predlog za vas, doktore Kupere. Naučiću vas
da obavljate vazektomiju, a kad se izveštite, odužićete mi se
tako što ćete obaviti zahvat na jednom veoma važnom
pacijentu.“
„Da li ga poznajem?“, upita doktor Kuper.
„Upravo razgovarate s njim“, odvrati Goš. „Zato je u mom
ličnom interesu da budete vrhunski obučeni. Moj asistent
Marion će mi pomoći da prosudim koliko ste vešti. Marione,
ni reč Hemi – a ni vi, Kuperu – o mojim planovima, molim
vas.“
Kuper je imao kosu ošišanu kao kruta četka, i četvrtaste
zube što su se preklapali i izgledali kao čiklets.* Govorio je s
izrazitim američkim akcentom koji je zvučao neskladno, ali
je otezao reči prijatno opušteno, kao da u čitavom životu
nije imao nijedan neprijatan trenutak i kao da to ne očekuje
ni ubuduće.
„Jednu vidiš, drugu obaviš i sledećom podučavaš. Je l’
taaako, stari druže?“, reče Kuper.
„Zaista jeste“, odvrati Goš. „Lako je obaviti, ali ipak teže
nego što izgleda. Malo pripreme, doktore Kupere.
Pacijentima kažem da veče pre zahvata urade klistir, jer ni
od čega nisu tako napeti kao od zatvora. Preporučujem toplo
mleko s medom u posudi za klistir podignutoj u visini
ramena.“
„Da li deluje?“
„Da li deluje? Da kažem to ovako: kad bi pacijent u tom
trenutku pio viski sa sodom, usisalo bi mu čašu iz ruke.“
„Kapiram“, reče Kuper.
„Takođe zamolim pacijenta da pre zahvata spremi sebi toplu
kupku. To ga opusti“, pa tiho dodade: „A i godi mom čulu
mirisa.“
Pacijent do tada nije progovorio ni reč. Goš mi je prethodno
rekao da je on neki savetnik u Ekonomskoj komisiji za Afriku,
stručnjak za kontrolu populacije koji je slučajno i otac pet
devojčica. Nije mu smetala naša pažnja.
„Nećemo završiti ako ne počnemo, pa je onda bolje da
počnemo, zar ne? Marione, grejalicu, molim te.“ Već sam bio
upalio električnu grejalicu ispod stola. „Evo prvog
upozorenja. Ako ne želiš da se skrotum skupi i jajca podignu
do pazuha, prostorija mora da bude stvarno zagrejana.
Drugo, važna je opuštenost. Veoma važna. Od pomoći bi
mogli biti barbiturati ili narkotici. Ja preporučujem džoni
voker, čašu crnog ili crvenog. Bilo koji od ta dva. Izvanredan
relaksant. I, da, mogao bi da jedan daš i pacijentu.“
Smeh se lenjo valjao preko Kuperovih usana, kao velike
grudve oblaka što se prelivaju preko planina Entoto.
Nadao sam se da Kuper pažljivo posmatra. Ja sam ranije već
gledao: kad intimni delovi tela pacijenta budu otkriveni, iako
je u prostoriji toplo, koža skrotuma će se nabrati i skupiti, a
mišić će povući testise nagore. A onda, posle dobrog gutljaja
viskija, koji pacijentu damo tačno tad, ne ranije, vrećica se
opusti.
Oba hirurga su imala rukavice, a Goš je temeljno očistio
regiju i uokvirio operativno polje sterilnim kompresama. „I
još nešto, doktore Kupere. Premda je ovo jednostavan
zahvat, ne smete dozvoliti krvarenje. Znate li kako izgleda
brinđal, doktore Kupere?“
„Mislim da ne znam, ne, gospodine“, odgovori Kuper.
„Oberžin?... Melancana?... Patlidžan?“
Kuper je prepoznao poslednju reč.
„E pa, ako pažljivo i besprekorno ne kontrolišete krvarenje,
dobićete patlidžan. Ili dva patlidžana. A znate kako zovemo
tu komplikaciju, Kuperu. Zovemo je ’krvavi patlidžan i ode
sve dovraga’. A patlidžan je još i ono čime su nas pet godina
hranili u studentskom domu Medicinskog fakulteta.“
Ja sam poslužio pacijentu džoni voker, koji je on iskapio u
jednom gutljaju. Voleo sam da asistiram Gošu. Otkad se
ophodio prema meni kao prema dovoljno odraslom da učim i
shvatim, uzimao sam svoju ulogu veoma ozbiljno. Bio sam
oduševljen što me Kuper posmatra.
Stojeći pacijentu zdesna, Goš je zario palac i kažiprst u
koren skrotuma, baš na mestu gde je pripojen za telo.
„Svakojake žile možeš da napipaš – limfne sudove, arterije,
nerve i šta sve ne? E pa, vaz se od svega toga razlikuje i uz
malo prakse ga lako možeš izdvojiti od ostalog. Verovali ili
ne, on ima najdeblji zid u odnosu na širinu kanala od svih
tubularnih struktura u telu. Evo ga. Gibak kao bič. Stavite
prst iza moga.“
Kuper napipa i reče: „Evo ga. Vaz. Aha.“
„A sad ga vrhom prsta povucite napred i pritisnite ga
jagodicom prsta ovako, da vam ne isklizne.“
Goš je podučavao Kupera rečima sličnim onima koje je i
meni uputio kad sam mu asistirao. Voleo je da podučava, a
u Kuperu je imao učenika kakvog zaslužuje. Ako je zbunio
Kupera svojim uglačanim predavanjem, bilo je to zato što se
izvežbao na meni. Medicinska praksa i podučavanje medicini
za Goša je bilo potpuno povezano. Patio je kad nije imao
koga da podučava. Ali to je bilo retko. Rado je podučavao
učenice bolničarke, ili čak članove porodice – ko god bi mu
se našao pri ruci.
„Uz lokalni anestetik koristim i adrenalin kako bi krvarenje
bilo minimalno. I ne škrtarite.“ Ispraznio je iz šprica pet
kubika lokalnog anestetika u tkivo koje je izdvojio
kažiprstom. „Dajte manje od toga pa će ga zaboleti i jajca će
mu otputovati pod pazuha. Onda ćete morati da zovete
torakalnog hirurga da ih vrati. A sad... vidite kako je vaz još
zategnut preko mog kažiprsta? Načinim sasvim mali rez u
koži skrotuma. Nastavim da ga podižem, još malo... i... evo
ga! Kad ga ugledam u rani, uhvatim ga alisom.“
Izvukao je mali deo bledog, belog, crvolikog tkiva. „Stavim
komarac-štipaljku ovde i ovde... a onda presečem između.
Uklonim deo dužine otprilike dva centimetra. U idealnim
okolnostima bi to trebalo poslati patologu. Jer ako pacijentu
žena za godinu dana od zahvata ostane trudna, možeš da
mu pokažeš izveštaj patologa kako bi znao da se to nije
desilo zato što ti nisi uradio svoj posao kako treba, nego
zato što je neko treći odradio bolje. Ja ga ne šaljem patologu
iz prostog razloga što nemamo patologa. Ali izvesno vreme
je u klinici američke ambasade u Bejrutu bio jedan patolog.
Članovima američkog diplomatskog osoblja radio sam
vazektomije i slao mu te parčiće koje isečem. Taj je radio
patološke analize za sve američke ambasade u istočnoj i
zapadnoj Africi. Stalno mi je slao izveštaje u kojima je tvrdio
da su moji uzorci neodgovarajući: da, iako misli da je video
neke uroepitelne ćelije, ne može biti siguran da je posredi
vaz. Svaki put sam mu napisao: ’To je vaz.’ Ali on je nastavio
da se vajka: ’Ne mogu da budem siguran. Nema dovoljno
tkiva.’ To je već počinjalo da me ljuti i znate šta sam uradio?
Na kraju sam mu poslao par ovnujskih jaja. Stavio sam ih u
formalin i poslao diplomatskom poštom. Uz pisamce: ’Je l’
ovo dovoljno tkiva?’ Posle toga više nisam imao problema s
njim.“
Kuper se zasmejao silovito uvlačeći vazduh kroz masku.
„A sad, podvezujem krajeve koncem. A onda kažem
pacijentu: ’Nema opštenja sa ženom u narednih devedeset
dana, zabranjeno.’“
Pa se okrenuo ka pacijentu i ponovio tu rečenicu. „Dobro,
možete opštiti tako što kažete ’dobro jutro, dušo’ i slično, ali
tri meseca nema seksa.“ Pacijent se iscerio. „Dobro, ima
seksa, ali morate stavljati kondom.“
„Ja koristim prekid“, reče pacijent, progovarajući prvi put, s
jakim istočnoevropskim naglaskom.
„Šta koristite? Prekid? Povuci se i pomoli? Gospode, čoveče!
Nije nikakvo čudo što imate petoro dece! Plemenito od vas
što pokušavate da siđete s voza na jednoj stanici ranije, ali
je nepouzdano. Ne, gospodine. Prekidajte s prekidom,
čoveče, ako nećete da ove godine ispunite kvotu od pola
tuceta.“ Pacijent je izgledao posramljeno. „Znate li kako
zovemo mlade muškarce koji koriste coitus interruptus?“,
reče Goš.
Ekspert za populaciju odmahnu glavom.
„Zovemo ga Otac! Tata. Pater. Papa. Père. Ne, gospodine, ja
sam vam uradio prekid. Dajte mi još samo tri meseca pa
možete svojoj gospoji reći da ne brine jer ispaljujete ćorke, i
da više neće biti prekida, da ćete ostati i na kafi, kolačima i
cigari.“
 GLAVA31

Nadmoć puti
Pošto su Dženet i Rozina bile odsutne, naš stan nam je bio
nekako prazan. Strašno mi je nedostajala Dženet. I Hema i
ja smo brinuli da je više nikada nećemo videti. Obećala je da
će zvati i pisati, ali prošle su već tri nedelje a od nje nismo
imali vesti. Te 1968. godine imali smo kišnu sezonu s
provalama oblaka. Plavi Nil i Avaš su probili nasipe i izazvali
poplave. Penušavi potok iza Misinga izgledao je kao reka.
Stanovnici Adisa su se zatvorili u kuću pa je vazduh, kad bi
kiša nakratko prestala, mirisao na ljude, na vatru loženu
balegom i odeću koja odbija da se osuši. Bršljan se penjao
uz cevi odvoda i nalazio pukotine u zidu, dok su punoglavci
postajali kreketave žabe i pre no što im kraci potpuno
izrastu. Nema deteta koje nikad nije bilo u iskušenju da
podigne lice ka nebu i jezikom hvata kišne kapi, bar ne u
krajevima u kojima živiš i dišeš vodu.
Sad kad smo Šiva i ja postali tinejdžeri i jedva čekali svoj
četrnaesti rođendan, stalno sam iščekivao da se osećam
nekako drugačije. Trudio sam se da uvek budem nečim
preokupiran, ali mogao sam da mislim samo na Dženet i da
nagađam šta radi u Asmari. Nadao sam se da je zatvorena u
kuću, da je očajna i da joj nedostajem. Ništa nije imalo
značaja kad nema Dženet da mu bude svedok.
Kasno uveče jednog utorka, posmatrao sam Goša u
operacionoj sali broj tri kako uklanja žučnu kesu. Kad je
završio, svratio je na hirurško odeljenje da vidi Etjena,
diplomatu iz Obale Slonovače, kog smo poznavali i s kim
smo se družili, iznenada obolelog od opstrukcije creva. Goš
mu je prilikom operacije otkrio opstruktivni rektalni
karcinom koji je morao da ukloni resekcijom. Bila je to velika
i opasna operacija, i znao sam da se Goš nada izlečenju.
Međutim, bio je primoran da mu napravi kolostomiju u
trbušnom zidu. „Etjen je veoma potišten“, rekao mi je Goš.
„Ne zbog raka nego zbog kolostomije. Ne može da prihvati
pomisao da mu izmet izlazi iz otvora na trbuhu.“
Etjen je bio prekrio glavu čaršavom. Pošto ga je Goš
pregledao i rekao da kolostomija divno izgleda, u Etjenove
krupne oči navrle su suze. Nije hteo da pogleda naniže.
Samo je rekao: „Koja će se sad udati za mene?“
Goš mu je odvratio iznenađujuće odlučnim glasom: „Etjene,
nisam ti odsekao onaj deo tela, bračni deo. Naći ćeš ženu
koja te voli i objasnićeš joj. Ako te zaista bude volela, oboma
će vam biti drago što si živ.“ Gošov izraz lica nije
dozvoljavao prigovor, ali onda je smekšao. „Etjene, zamisli
da su sva ljudska bića rođena s anusom na trbuhu i da
svima izmet tu izlazi. A onda zamisli da ti neko kaže da će te
operisati i preusmeriti tvoje crevo tako da se otvara pozadi,
između guzova, na mestu koje ne možeš videti osim u
ogledalu, i koje ne možeš lako dohvatiti i održavati čistim...“
Trebalo je nekoliko sekundi, ali Etjen se ipak nasmejao. Pa je
izbrisao oči. Osmelio se da pogleda nadole, u kolostomiju.
Bio je to mali korak na pravom putu.
Goš je morao da obiđe još jednog pacijenta. Mene je poslao
kući kako ne bih zakasnio na večeru.
Kiša je počela da pljušti, a ja nisam imao kišobran. Koračao
sam nadsvođenim prolazima koji povezuju operativni blok s
hitnom službom, i hitnu službu s muškim odeljenjem. Kad
više nije bilo nadstrešnice, pretrčao sam kratko
nezaklonjeno rastojanje i, preskočivši baru, stigao do zgrade
za bolničarke. Retko sam istraživao ovaj ženski dom.
Delovao mi je napušteno. Ako se popnem i prođem
dugačkom verandom pa siđem stepenicama na drugom
kraju... pa, opet ću pokisnuti, ali ću barem biti pedeset
metara bliže kući nego kad sam istrčao na kišu. Nadao sam
se da me nije videla Adamova žena, čuvarka devica, s onim
velikim krstom oko vrata, jer će me inače oterati.
Na spratu su vrata privatnih soba bolničarki bila otvorena
prema zajedničkoj verandi. Mora da su sve bile u trpezariji,
jer bi se inače načičkale napolju uz ogradu sušeći kosu,
mažući nokte, šijući i ćeretajući.
Začuo sam muziku iz sobe na uglu koja je nekad pripadala
mojoj majci. Bio sam tu gore nekoliko puta ali, baš kao i njen
grob, to nije bilo mesto gde se oseća njeno prisustvo.
Neobična, ritmična muzika me je privukla da priđem bliže.
Gitare i bubnjevi su u zaraznom ritmu ponavljali frazu čas u
jednom čas u drugom registru. U poslednje vreme su neki
etiopski muzičari usvojili zapadnjački zvuk, trube, male
bubnjeve i električnu gitaru umesto prigušenih žica krara i
tapšanja rukama. Ali ovo nije bila etiopska muzika, ne samo
zato što su reči bile na engleskom (doduše, na engleskom
koji nisam baš najbolje razumeo). Ovo je bilo nešto iz
osnove drugačije, kao nova boja u dugi.
Vrata behu odškrinuta.
Stajala je bosonoga nasred sobe, meni okrenuta leđima.
Bela donja haljina otkrivala joj je ramena i dopirala do
zadnje strane kolena. Glava joj se micala levo-desno, a duga
ravna kosa se njihala u istom ritmu. Kukovima je pratila bas,
a podignutom desnom rukom melodiju. Leva ruka mora da
joj je bila pritisnuta uz trbuh jer joj je lakat štrčao kao drška
čajnika. Muzika ju je svu obuzela, kao da joj je podmazala
udove i omekšala kosti i telo da bi izvodilo ove tečne i
senzualne kružne pokrete.
Okrenula se. Oči su joj bile sklopljene, lice malo zabačeno.
Donja usna joj je bila malo iskrivljena, kao da je bila
rasečena i potom ukrivo zarasla.
Poznavao sam tu usnu, to blago rošavo lice, mada su joj sad
ti sitni ožiljci isticali jagodice. Ali telo nisam prepoznao.
Zauvek bi ostala učenica da se Upraviteljica nije sažalila i
dala joj novo zvanje instruktorke, koje ju je potpuno
preobrazilo. Od večite studentkinje „u dugoročnom planu“
postala je instruktorka novim učenicama. Sad je u učionici
mogla, držeći u ruci udžbenik koji je znala napamet, da
učenicama u glavu utuvi činjenice i istovremeno pokaže
kako je moguće zadržati ih tamo, tečno deklamujući gradivo
nijednom ne pogledavši u tekst.
Kosu je uvek nosila začešljanu s čela i podignutu s vrata,
tako jako uvezanu u punđu navrh glave da joj je podizala
obrve. A kad bi na nju još namestila belu bolničarsku kapicu,
izgledalo je kao da je na glavu izvrnula kornet sa
sladoledom.
Osim što sam primetio njenu neobičnu frizuru, oduvek sam
instruktorku smatrao običnom. U školi sam znao devojčice
koje nisu bile ni ružne ni lepe, ali su sebe videle ovako ili
onako, pa bi se to i obistinilo. Hajdi Enkvist je bila prekrasna,
ali nažalost ne i u sopstvenim očima, pa joj je zato
nedostajala ona tajanstvenost i draž Rite Vartanijan, kojoj je,
uprkos izbačenim zubima i špicastom nosu, polazilo za
rukom da joj Hajdi Enkvist zavidi.
Instruktorka je bila od Hajdine sorte. Mislim da je upravo
zato i postala dobrovoljna zatočenica krute, uštirkane
uniforme, i usvojila onaj ozbiljni izraz koji se uz nju slaže.
Njen jedini identitet bila je profesija bolničarke; ali u
sopstvenim očima i na svetlosti sveta, za sebe je mislila da
je niko. Uvek sam osećao da joj je u našem društvu
nelagodno. Ali opet, bila je stidljiva u ophođenju sa svima.
Sad sam, međutim, u njoj video još nešto osim bolničarke.
Uniforma je skrivala telo puno oblina, nalik likovima koje je
Šiva crtao, a kretala se tako da bi joj pozavidela i haremska
plesačica.
Oči su joj bile sklopljene. Ako me vidi, prenuće se, postideće
se, a možda će se i razbesneti. Baš sam se spremao da se
povučem kad je, na moje iznenađenje, zakoračila napred i
povukla me za ruku u ritmu muzike. I nogom zatvorila vrata.
U sobi je muzika bila glasnija i moćnija.
Povela me je sitnim koracima u ritmu, povlačeći moje telo
tamo-amo. Isprva mi je bilo neugodno. Hteo sam da se
nasmejem ili da kažem nešto domišljato, onako kako bi to
odrasli učinili. Ali zbog njenog izraza i opojnog ritma, činilo
mi se da bi bilo šta osim plesa zvučalo kao pričanje u crkvi.
Ubrzo sam se počeo kretati bez napora. Oponašao sam je,
pokrećući ramena u suprotnom pravcu od bokova. Rukama
sam opisivao figure u vazduhu. Štos je bio u tome da ne
razmišljaš. Osećao sam da mi je telo u delovima i da svaki
njegov deo odgovara na poziv određenog instrumenta.
Obrazac naših koraka činio mi se neizbežnim.
Baš kad sam to usavršio, privukla me je k sebi, moj obraz uz
svoj vrat, moja prsa uz njene grudi od kojih me je razdvajala
samo sasvim tanka tkanina. Nikada ranije nisam plesao,
svakako ne ovako. Udisao sam njen parfem i miris njenog
znoja. Stisnula me je, oduzimajući mi dah, kao da od naša
dva tela želi da načini jedno. Uzela mi je ruku i stavila je oko
svog struka pa sam je držao uz sebe. Nismo prestajali da se
krećemo. Ona je vodila.
Predviđao sam svaki njen korak pitajući se odakle mi to
znanje. Okretali semo se, naginjali čas ovamo čas onamo,
kao jedan organizam. Pomislio sam na Dženet. Osokoljen, ja
sam poveo a ona je pratila. Pripijao sam se uz njenu meku
put na mestu između nogu samo zato što se i ona pribijala
uz mene, trljajući karlicu uz moju. Krv mi je pojurila u lice, u
ruke, u stomak, u međunožje. Svet je iščezao. Zaneli smo se
u zapetljani dijalog.
Muzika je svirala kao da nikad neće prestati, i ja nisam želeo
da prestane, i baš kad sam to pomislio, zamrla je. Američki
otegnut glas spikera razlikovao se od zvaničnog odsečnog
tona Bi-Bi-Sija. „Vidi, vidi“, rekao je, „mmmmmmm,
mmmmmmm“, kao da nas vidi. „Jeste li ikada čuli ovako
nešto? Ovo je istočnoafrički rok. Istočnoafričkih velikih 14.
Radio oružanih snaga u Asmari.“ Nisam ni znao da ta
stanica postoji. Znao sam za veliki broj američkih vojnih
snaga u osmatračkoj misiji, kako sam čuo da to zovu, odmah
pored Asmare, u Kagnevu. Ko bi rekao da puštaju nešto što i
mi možemo da slušamo?
Još smo bili stisnuti jedno uz drugo, daleko od sveta.
Zagledala mi se u oči, a ja nisam znao hoće li zaplakati ili se
nasmejati. Znao sam samo da bih plakao s njom, da bih se
smejao, ili se spustio na sve četiri i zalajao kao Kučulu, samo
ako od mene to zatraži.
„Tako si lepa“, rekao sam iznenadivši samoga sebe.
Ona se zagrcnu. Činilo se da je moje reči razdiru. Da nisam
rekao nešto pogrešno? Usne su joj zadrhtale, oči blesnule.
Bila je radosna. Rekao sam pravu stvar.
Pognula je glavu, prinela onu svoju kao otečenu usnu
mojima. Usta su joj prekrila moja zatvarajući ih. Kroz glavu
mi je proletela šašava pomisao na spoj dva baštenska creva
za polivanje. Samo što ovuda nije prošla voda nego njen
jezik. Ovoga puta, za razliku od one zgode s Dženet u ostavi,
željno sam primio njen jezik. Bilo je tako uzbudljivo. Položio
sam šaku na njen potiljak, pribio sam se uz njeno telo
osećajući svaki njegov atom.
Povukao sam se jednom, da je pogledam i kažem: „Tako si
lepa“, jer je to bila čarobna rečenica, za koju sam znao da ću
je od tada koristiti često, ali samo onda kad to zaista budem
i mislio. Ne znam koliko su nam dugo usne bile spojene, ali
to mi se činilo krajnje prirodnim, kao da sam utolio glad.
Nisam znao da posedujem takav potencijal. To me je ponelo.
Nisam znao šta sledi, ali je znalo moje telo. Imao sam
poverenja u svoje telo. Bio sam spreman.
Iznenada se odvojila od mene. Zadržala me je na rastojanju
ispružene ruke. Sela je na ivicu kreveta. Plakala je. Desilo se
nešto o čemu je moje telo propustilo da me obavesti. Ili je
možda postojalo neko pravilo, neka etikecija koju nisam
ispoštovao. Pogledom sam okrznuo vrata odmeravajući
mogućnosti za bekstvo.
„Možeš li mi ikada oprostiti?“, reče. „Tvoja majka nije trebalo
da umre. Da sam rekla nekome da je bolesna, možda bi joj
pomogli.“
Ovo me je zaprepastilo. Osetio sam kako mi se podižu malje
na vratu. Potpuno sam bio zaboravio da je ovo soba moje
majke. Nisam mogao da zamislim sestru Meri Džozef Prajs
ovde, svakako ne uz poster Venecije na zidu, i još jedan,
crno-beli poster koji je prikazivao nekog belog pevača s
karlicom isturenom prema stalku mikrofona privučenog ka
sebi, lica zgrčenog od napora koji je ulagao u pevanje.
Osvrnuo sam se ka instruktorki.
„Nisam znala da je toliko bolesna.“ Grcala je, oblivena
suzama, kao beba.
„U redu je“, rekoh, osećajući se kao da mi je neko drugi dao
te reči.
„Kaži da mi opraštaš.“
„Hoću, ako prestaneš da plačeš. Molim te.“
„Kaži.“
„Opraštam ti.“
Samo je još jače zaplakala. Neko će je čuti. A ne bi trebalo
da budem u ovoj sobi. I sasvim sigurno ne bi trebalo da je
rastužujem.
„Kazao sam! Kazao sam da ti opraštam. Zašto još plačeš?“
„Ali, umalo sam dozvolila da ti i tvoj brat umrete. Trebalo je
da vam pomognem da dišete kad ste izašli. Trebalo je da
vas oživljavam. A ja sam zaboravila.“
Kad sam ušao u ovu sobu, bio sam kao nošen strujom bez
cilja, osećao da deo mene nedostaje, a sve to zato što je
Dženet bila odsutna. A onda sam sve to zaboravio i našao
sreću, ne, ekstazu u plesu, nagoveštaj onoga što sam želeo
od Dženet. A sad me je ponovo, zbunjenog, ponela struja.
Raj mi se još maločas činio tako blizu, a sad bauljam kroz
maglu. Uhvatila me je za ruku i povukla k sebi, na krevet.
„Možeš da mi uradiš šta god hoćeš. U svako doba“, reče
zabacujući glavu i gledajući naviše u mene.
Šta hoće time da kaže?
„Šta da uradim?“, rekoh.
„Bilo šta.“
Pustila me je i pala nazad na krevet. Raširenih ruku i nogu.
Bila je spremna. Za sve što poželim.
Da, želim nešto da uradim. Kad bih dobio uzde u ruke, vlast
nad njenim telom, znao sam da bih instinktivno otkrio šta je
to. I u glavi sam imao uopštenu predstavu. Najzad, bilo mi je
blizu četrnaest.
Dala mi je dozvolu, a ja još čekam.
Okrenula se na trbuh, pokazujući mi zadnjicu i gledajući me
preko ramena. Očni kapci su joj bili naduveni, izraz lica
sanjalački i udaljen. Okrenula se za sto osamdeset stepeni,
licem prema meni. Podigla je gornji deo tela, oslonjena na
laktove. Grudi su joj visile, jedva skrivenih bradavica. Pratila
je moj pogled ka svom dekolteu.
Začuo sam glasove i korake spolja. Ostale bolničarke i
učenice su se vratile s večere.
Nisam želeo da idem. Ali svet se umešao. Oklevanje mi je
presudilo. To i njena netražena ispovest.
„Hoću da ponovo plešem s tobom“, izustio sam šapatom.
„Možeš...“, šapnula je, ali kao da je to pogrešan odgovor.
„Zaista želim da radim... sve sa tobom.“
„Da! I ja to želim.“ Sad je klečala na krevetu razvedrivši se,
osmehujući se kroz suze. „Dođi“, rekla je ispruživši ruke i
pozivajući me njima.
„Ali ne sad. Doći ću nekog drugog dana.“ Spustio sam ruku
na kvaku.
„Ali... šta kažeš na nešto i sada?“, reče ona, dovoljno glasno
da je čitav svet čuje.
Hitro sam šmugnuo napolje, u nadi da će svako ko me bude
video pomisliti da je savršeno normalno da tu dolazim u
posetu.
Kiša nije oslabila. Pustio sam da mi pljušti po glavi. Nije me
bilo briga. Kiša je poznata. Ali ovo balansiranje na ivici
osećanja tako moćnih da mi se čini da mogu da poletim, ovo
je bilo otkrovenje. Kad sam stigao do našeg stana, bio sam
mokar do gole kože. Ugledavši vrata Rozinine i Dženetine
sobe, poželeo sam da na njima nema katanca. Stajao sam
zureći u ta zatvorena vrata.
I u tome času, dok su me kapi lupkale po temenu, doneo
sam odluku da se moram oženiti Dženet. U svetu ima suviše
iskušenja, velikih sila spremnih da me otrgnu od te moje
namere. Želeo sam da podlegnem iskušenju. Ali samo s
jednom ženom, a to je Dženet.
Sve ću rešiti ako se oženim njome. To će sprečiti Rozinu da
se povlači, zbog toga će Hema, Goš i Rozina biti srećni,
oboje ćemo biti njihova deca. Već sam nas video sa našom
sopstvenom decom. Srušićemo služavkin stan i podići kuću
bliznakinju glavne kuće, s hodnikom koji ih povezuje, tako
da svi možemo biti pod istim krovom. Za Šivu ćemo imati
sobu, možda i stan. Biće srećan što mu je Dženet snaha.
Pošto se Šiva ne osvrće unazad, ne slavi prošlost, tim je
važnije da ja sačuvam porodicu, da nas držim na okupu kao
jedno.
Zakoračio sam u kuću, a voda se s mene cedila na pod. U
kupatilu sam se skinuo go i stao proučavati sebe u ogledalu,
nastojeći da vidim ono što je instruktorka videla. Bio sam
visok za svoje godine, skoro metar i osamdeset, i imao sam
belu put. Možda bih mogao da prođem kao neko s
mediteranskim precima; oči su mi bile smeđe – nikad u
njima nisam spazio ni najmanji nagoveštaj plavog kao u
Šivinim. Izraz mi je bio prekomerno ozbiljan, naročito s
vlažnom kosom. Kad se osuši, kovrdže će mi se vratiti
odbijajući da se pokore. Evo šta znači stići do muževnog
doba, pomislio sam, s rukama na kukovima, okrećući se i
diveći se svojim bokovima i zadnjici.
Obukao sam se i vratio u kuhinju, udišući mirise pare koja se
dizala iz lonaca i šerpi, pa ukrao komadić mesa pre no što je
Almaz uspela da me pljesne po ruci. Ukorila me je, ali to je
bio mio zvuk, kao i muzika koja je dopirala iz dnevne sobe,
snažan ritam table i trupkanje i toptanje Heminog i Šivinog
plesa, te Hemino dovikivanje uputstava. Začuo sam i
tandrkanje rasklimanog amortizera na folksvagenu dok je
Goš vozio prilaznim putem. Osećao sam zanos, kao da sam
ja epicentar porodice, nedostajale su mi samo Dženet i
Rozina, koje će se sigurno vratiti pa će naša porodica biti
potpuna.
U mislima sam potisnuo ono što mi je instruktorka rekla da
je učinila – odnosno da nije učinila – za moju majku. Nije bilo
nikakve svrhe buditi bol iz prošlosti, sad kad budućnost
obećava takva zadovoljstva. Sad sam u to bio siguran. Šta
god da Tomas Stoun sada radi, i gde god se nalazio u ovom
trenutku, nema pojma čega se odrekao zbog toga.
 GLAVA32

Vreme za setvu
Dženet i Rozina su se vratile dva dana pre početka škole;
došle su s metežom i uzbuđenjem indijskog cirkusa koji je
stigao u Merkato. Taksi je legao na put od tereta putnog
kovčega na krovu, punog svačega.
Prvo što sam zapazio bio je Rozinin zlatan zub i široki osmeh
koji je išao uz njega. I Dženet se bila preobrazila, sva je
zračila obučena u tradicionalnu pamučnu suknju i pripijeni
gornji deo, s odgovarajućom šamom oko ramena. Cičala je
od radosti kad je iskočila iz kola da zagrli Hemu, pri čemu ju
je umalo oborila. Onda je pojurila ka Gošu, pa prema Šivi, a
onda do Almaz i mene, pa natrag u Hemino naručje. Rozina
me je zagrlila s ljubavlju, ali njeno dugo grljenje Šive
probudilo je u meni zavist. Njeno odsustvo mi je omogućilo
da vidim ono što ranije nisam opazio – da više voli Šivu. Da
li stoga što me je zatekla u ostavi s njenom golom ćerkom?
Ili joj je Šiva oduvek bio miljenik? I da li ja to jedini
primećujem?
Sad su svi govorili uglas. Rozina je, s rukom i dalje oko
Šivinih ramena, dozvolila Gebruu da se divi njenom zlatnom
zubu.
„Dženet, dušo, tvoja kosa!“, reče Hema, jer je bila čvrsto
upletena u redove pletenica uz glavu, koje su se potom, kao
i u Dženetine majke, nastavljale pozadi, gde su bile vezane
oko sjajnog diska. „Ošišala si je?“
„Da! Zar ti se ne sviđa? A vidi mi ruke“, odvrati Dženet.
Dlanovi su joj bili narandžasti od kane.
„Ali, tako je... kratka. I probušila si uši, draga!“, dodade
Hema. Iz Dženetinih ušnih resica visili su plavi obruči. „Bože
moj, vidi je samo“, kazala je držeći Dženet za ramena.
„Porasla si, viša si i... punija.“
„Sise su ti veće“, reče Šiva.
„Šivo!“, uglas rekoše Hema i Goš.
„Izvinite“, odvrati on, iznenađen njihovom reakcijom. „Hteo
sam da kažem: grudi su joj veće“, zaključi.
„Šivo! Takve stvari se ne govore ženama“, kaza Hema.
„Pa ne mogu, valjda, to da kažem muškarcu“, odgovori Šiva
s nestrpljivim izrazom.
„U redu je, mama“, reče Dženet. „A i tačno je. Sad nosim
veličinu B, možda čak i C!“, dodade ponosno gledajući u
svoje grudi, ušiljene ka nebu.
Rozina je pogodila o čemu razgovaraju. „Staj zito!“, obratila
se Dženet, s prstom na usnama, zbog čega se Dženet
nasmejala.
„Gospođo“, reče Rozina Hemi na amharskom, „imala sam
pune ruke posla s ovom devojkom. Svi su je momci jurili. A
ona? Da li je dovoljno razumna da ih obeshrabri? Nije. A
pogledajte samo kako se oblači!“ Zabrinuo me je prizvuk
ponosa u njenim jadikovkama.
Dženet reče: „Prosto obožavam odeću u Asmari. Oh! Donela
sam razglednice. Dov’è la mia borsetta, mama? Hoću da
vam pokažem. O, u taksiju su… Sačekajte.“ Glavačke se
zavukla kroz otvoreni prozor taksija, iskušavajući nas da
pogledamo u njene gaćice. Rozina je viknula na jeziku
tigrinja, ali uzalud.
Dženet nam je dobacila razglednice. „O, Asmara! Kakav su
divan grad davno podigli Italijani. Vidite?“ To nije bilo nešto
čime se treba hvaliti: kolonizacijom davno pre Etiopije.
Neobične zgrade živih boja, ćoškaste, nalik nečemu što se
otelo geometriji.
Hema i Goš su ubrzo ušli nazad u kuću. Taksista je pomogao
Gebruu da istovari drvene stolice i novi krevet, i odnese ih u
Rozinin stan. Saznali smo da je krevet ručno izrađen od
rezbarenog tamnog drveta, i da je poklon Rozininog brata iz
Asmare.
Seo sam na novi krevet i zagledao se u Dženet. Imao sam
utisak da je godinama bila odsutna. Jezik mi se zavezao. „Pa,
kako si proveo zimu, Marione?“ Bio sam nesiguran pred
njom, a ona nije znala za stidljivost.
„Pa… ništa naročito“, rekoh. „Znaš i sama kako je ovde kad
su kiše.“
„I to je sve? Ništa? Ni filmovi, ni avanture? A… devojke?“
Još su me tištale Rozinine reči kako su momci jurili Dženet u
Asmari. To je bila izdaja. Dženet je morala imati udela u
tome: koji bi te momak uznemiravao ako mu kažeš da se
gubi?
„Pa ne znam za devojke, ali…“
Isprva nevoljko, ispričao sam joj o svojoj poseti majčinoj
nekadašnjoj sobi, a provod s instruktorkom sam prepričao
nehajno, prikazujući sebe kao ravnodušnog učesnika.
Međutim, što sam dalje odmicao u priči, sve mi je teže bilo
da održim taj ton.
Dženet je razrogačila oči dok nisu postale okrugle kao alke u
njenim ušima.
„Znači, radio si to s njom?“, reče.
„Ne!“, odgovorio sam.
Očekivao sam da bude ljubomorna, a činilo se da je
razočarana.
„Zaboga, Marione, zašto nisi?“
Zavrteo sam glavom. „Nisam zato što… Znao sam da bi bilo
divno, i više nego divno. Znao sam da bi bilo fantastično…“
„Kakvo ti je sad pa to objašnjenje?“, reče ona iznervirano
zakolutavši očima.
„Ali… Znao sam da želim da prvi put bude s tobom.“
Eto. Rekao sam.
Dženet me je dugo posmatrala, otvorenih usta. Osetio sam
se ranjivim. Zadržao sam dah nadajući se da s njenih usana
neće sići poruga ili smeh. Podsmeh bi me uništio.
Nagla se s blagošću u očima, izraza punog ljubavi i nežnosti,
obuhvatila mi lice obema rukama i prodrmala ga kao da sam
mala beba.
„Ma che minchia?“, upita Rozina, podbočivši se o kukove i
grubo nas prekidajući. Nisam bio primetio da se vratila u
sobu.
Dženet pršte u smeh. Rozini nije bilo smešno, ali Dženet se
gušila od smeha kleknuvši na pod. Rozina ju je mrko gledala,
a onda odustala promrmljavši nešto za sebe. Ovaj Dženetin
histerični smeh bio je nešto novo.
Kad je uspela da progovori, objasnila je: „Ma che minchia
znači ’Šta je, jebi ga?’, a to sam ja obično govorila u Asmari,
naučili me rođaci. Majka je pretila da će me ošamariti svaki
put kad sam to kazala. A sad je ona to rekla, možeš li da
veruješ?... Dakle, Marione, che minchia, a?“

***

Zajedno smo večerali u bungalovu, Dženet je sedela s

nama, dok su Rozina i Almaz jele u kuhinji.
Prešlo mi je u naviku da uključim radio posle večere. Često
sam slušao stanicu Afrički rok do ponoći, kad je emitovanje
prestajalo. Muzika je govorila ono što sam ja osećao; u
jednostavnoj dvanaestotaktnoj strukturi bluza ili u Dilanovim
baladama što ne izbijaju iz glave, bio je uspostavljen red. Sa
mnom je uglavnom sedeo i Šiva. Muzika je i njemu govorila.
Sad je govorio di-džej: „Istočnoafrički rok, Asmara, gde su
svi haj kilometar i po. Danas je ovde u bazi subota bounove
farme.* Prva isporuka bounove farme stigla je sinoć i ako ste
je promašili, momci, žao mi je što to kažem, ali sve je
gotovo, kao što su i neki ljudi ovde. A sad, poslušajmo
Bobija Vintona i numeru My Heart Belongs Only to You.“
Bilo mi je drago kad sam otkrio da Dženet ne zna za ovu
stanicu. Asmarski rođaci ipak nisu toliko kul ako nikad ne
slušaju ovu emisiju.
Sledeća pesma počela je bez ikakve najave. Skočio sam. „To
je to!“, rekoh Dženet. „Ovo je ona melodija o kojoj sam ti
pričao.“
Iako sam mnogo večeri pre toga slušao radio, ovo je bilo
prvi put da čujem onu pesmu koju sam čuo u instruktorkinoj
sobi.
Igrao sam i uvijao se uz muziku, nesvestan Heminog
zaprepašćenog izraza i Gošovog i Dženetinog piljenja.
Odvrnuo sam radio do daske; Rozina i Almaz su došle iz
kuhinje. Zacelo su pomislile da sam poludeo. Ovo uopšte
nije ličilo na mene, ali nisam mogao da se zaustavim, ili
nisam hteo, a nešto mi je govorilo da je danas pravi dan za
to.
Sad je i Šiva ustao i priključio mi se, a njegov je ples bio
gladak, svilast i tako uglačan, kao da su svi časovi s Hemom
bili samo čekanje odgovarajuće prilike dok nije čuo ovu
pesmu. Samo je to trebalo pa da skoči i Dženet. Povukao
sam Hemu sa stolice, i ubrzo se kretala u ritmu muzike.
Goša nije trebalo podsticati. Pokušao sam da uvučem i
Rozinu, ali ona i Almaz su pobegle u kuhinju. Nas petoro
smo igrali po dnevnoj sobi sve dok nije zamro i poslednji
ton.
Čak Beri.
Tako se zvao izvođač. Pesma je bila Sweet Little Sixteen –
bar je tako voditelj kazao.
Kad je došlo vreme za spavanje, Dženet reče kako ide nazad
u Rozinin stan. Hema je izgledala povređeno. „Praviću majci
društvo“, kaza Dženet. „Sad imam svoj krevet. U Asmari nas
je spavalo šestoro na podu. Biće prava raskoš imati krevet
samo za sebe.“
Sutradan sam na Pjaci, u prodavnici gramofonskih ploča,
našao singl Čaka Berija. Sa prašnjavog omota sam saznao
da je Sweet Little Sixteen bila hit, prva na top listi – ali
1958! Bio sam smrvljen. Ostatak sveta je ovu pesmu slušao
više od deset godina pre nego što sam ja saznao i da
postoji. A kad sam se setio kako sam plesao prethodne noći,
izgledalo mi je kao ples neznalice, kao divljenje seljaka pred
neonskom reklamom na zgradi Olivetija.
Veče pred početak školske godine Hema i Goš su nas poveli
sa sobom u Grčki klub na godišnju gala proslavu povodom
završetka „zime“. Dženet me je iznenadila rekavši kako će
ostati kod kuće da spremi odeću za školu; ona, Rozina,
Gebru i Almaz nameravali su da večeraju u Rozininom
stanu.
U velikom orkestru su tezgarili muzičari vojnih orkestara
vazduhoplovstva i carske garde. Umeli su i u snu da
odsviraju Stardust, Begin the Baguine i Tuxedo Junction. Čak
Beri nije bio na njihovom repertoaru.
Zajednica doseljenika izgledala je preplanulo i u punoj snazi
posle godišnjeg odmora. Video sam gospodina i gospođu G.,
koji nisu bili venčani i za koje se govorkalo da su napustili
svoje bračne drugove i decu u Portugalu da bi bili zajedno;
Gospodin Dž., poletni neženja iz Goe koji je jednom bio
kratko u zatvoru zbog neke finansijske malverzacije, bio je u
punoj formi. Novopridošli doseljenici će brzo naučiti svoju
ulogu, shvatiće da je njihovo strano poreklo moćniji adut od
obrazovanja, stručnosti ili talenta – da im je to najvažnije
preimućstvo. Ubrzo će se odomaćiti, osmehivaće se i plesati
na ovoj godišnjoj proslavi.
Oduvek sam smatrao da doseljenici predstavljaju ono
najbolje od kulture i stila „civilizovanog sveta“. Ali sad sam
video da su daleko od Brodveja ili Vest Enda ili La Skale, da
najverovatnije deset godina kasne za savremenim svetom,
baš kao i ja sa Čakom Berijem. Posmatrao sam rumena,
znojava lica na plesnom podijumu, dečju vedrinu u njihovim
očima. To me je rastužilo i u meni pobudilo nestrpljivost.
Šiva je plesao najpre s Hemom, a onda sa ženom koju je
poznavao iz Heminog i Gošovog društva za bridž, a potom
sa svakom koja je htela da pleše. Ja sam odjednom osetio
kako više ne želim da budem ovde. Otišao sam rano, rekavši
Hemi i Gošu da ću uzeti taksi.
Dok sam koračao uzbrdo ka našoj kući, razmišljao sam o
instruktorki. Izbegavao sam je. Kad su s njom bile učenice,
ničim nije odavala da me poznaje. Kad bi me videla sa
Šivom, pozdravljala nas je bez komentara. Kad sam prvi put
naleteo na nju nasamo, zaustavila me je i rekla: „Jesi li ti
Marion?“ Po izrazu njenih očiju znao sam da se ništa nije
promenilo i da su ona vrata za mene i dalje otvorena. „Ne“,
rekao sam. „Ja sam Šiva.“ Više me nikad to nije pitala.
Čuo sam žamor radija u Rozininoj sobi, ali njihova vrata su
bila zatvorena, a ja ionako nisam bio za društvo.
U postelju sam otišao sam sa svojim mislima – osećao sam
se starijim od mojih četrnaest godina.
Probudio sam se kad je Šiva došao kući. Posmatrao sam ga
u ogledalu. Činilo mi se da je viši od mene, a imao je uske
kukove i lak korak rođenog plesača. Zbacio je sa sebe sako i
košulju. Kad je pošao od kuće, kosa mu je bila podeljena na
strani i začešljana, a sad je bila masa gustih, neposlušnih
kovrdža. Usne su mu bile gotovo ženski pune, a lice mu je
imalo sanjalački, proročki izraz. Kad je ostao samo u donjem
rublju, stao je pred ogledalo. Podigao je jednu ruku, pa
drugu isturio. Zamišljao je ples sa ženom. Skladno se
okrenuo i pognuo.
„Lepo si se proveo?“, upitah.
Stao je kao ukopan. Ruke su mu ostale gde su i bile.
Pogledao me je u ogledalu, pogledom od kog sam se
naježio. „Svi su se dobro proveli“, odgovorio je promuklim
glasom koji nisam prepoznao.
 GLAVA33

Vid ludila
Taksi je istovario Šivu i mene preko puta kapije Misinga,
ispred betonskih zgrada, baš kad se upalilo ulično svetlo. Sa
šesnaest godina sam bio kapiten tima, prvi udarač i čuvar
kapija u kriketu, dok je Šiva bio srednji udarač. Izvodeći
početni udarac, nastojao sam da to bude silovito i da
obeshrabri ostale, dok je Šivina snaga bila u upornoj odbrani
njegove kapije, pružanje uporišta ekipi u svakom slučaju. S
treninga bismo se uvek vraćali kući po mraku.
Ugledao sam siluetu žene uokvirenu zavesom od perlica,
tamnu na osvetljenom ulazu u bar na kraju zgrade najbližem
Alijevom suku.
„Zdravo! Čekajte!“, doviknula nam je. Uska suknja i visoke
potpetice su je ograničavale na sitne korake dok je prelazila
dasku nameštenu preko dovodnog kanala.
„Ala ste porasli! Sećate li me se?“, rekla je nesigurno
prelazeći pogledom s mene na Šivu. Do nozdrva mi je dopro
miris jasmina.
Pošto joj je beba umrla, viđao sam Cige mnogo, mnogo
puta, ali samo izdaleka. Nosila je crninu godinu dana. Onog
kišovitog jutra kad je donela bebu u Mising, izgledala je
sasvim obično. Lice joj je tad bilo bezazleno jednostavno, ali
sada, s tušem za kapke, ružem na usnama i talasastom
kosom puštenom niz ramena, izgledala je zapanjujuće.
Dodirnuli smo se obrazima kao da smo rođaci, prvo s jedne
strane pa s druge, a onda ponovo s prve. „Ovaj… ovo je…
da vam predstavim svoga brata“, rekoh.
„Radite ovde?“, upita Šiva. Šiva nikad nije bio vezanog
jezika u ženskom prisustvu.
„Ne više“, odgovori ona. „Sad sam vlasnica. Pozivam vas,
molim vas uđite.“
„Hvala… ne“, zamuckivao sam. „Majka nas čeka.“
„Ne, ne čeka nas“, na to će Šiva.
„Nadam se da nećete imati ništa protiv da dođem neki drugi
put“, kazao sam.
„Kad god budete hteli, dobro došli. Obojica.“
Stajali smo nelagodno ćuteći. Još me je držala za ruku.
„Slušaj. Znam da je bilo davno, ali nikad ti nisam zahvalila.
Svaki put kad te vidim, hoću da razgovaram s tobom, ali ne
želim da ti bude neprijatno pa se postidim… Kad sam te sad
videla tako blizu, odlučila sam da to učinim.“
„O, ne“, rekoh, „a ja sam se plašio da ste ljuti na mene – na
nas. Da možda krivite Mising za…“
„Ne, ne, ne. Mene treba kriviti.“ Svetlost u očima joj je
zamrla. „To se dešava kad slušamo one glupe starice. Te daj
mu ovo, te uradi ono, stalno su mi govorile. Tog jutra sam
pogledala u svoju bebu i shvatila da su mu svi oni habeša
lekovi naškodili. Kad je tvoj otac pregledao Teferija, znala
sam da mu je mogao pomoći da sam došla samo nekoliko
dana ranije. Strašno sam pogrešila što sam čekala. Ali…“
Ćutao sam setivši se njene žalosti i kako mi je plakala na
ramenu.
„Nadam se da mi je Bog oprostio. Nadam se da će mi dati
drugu priliku.“ Govorila je iskreno, a na licu su joj se
ogledala osećanja, ništa nije bilo skriveno. „Ali, čujte, ovo
sam htela da vam kažem: neka Gospod i svi sveci bdiju nad
vama i neka vas blagoslove za sve vreme koje ste kod nas
proveli. Vaš otac je tako dobar doktor. Hoćete li i vi biti
doktori?“
„Da“, odgovorismo Šiva i ja bez oklevanja, uglas. Tad je to
bilo jedino što sam mogao da tvrdim sa sigurnošću, a činilo
se i da je to jedino oko čega smo se Šiva i ja slagali.
Lice joj je na to ponovo sinulo.
Dok smo išli prema našem bungalovu, Šiva reče: „Zašto
nismo ušli unutra? Ona verovatno živi iza bara. Pustila bi te
da spavaš s njom.“
„Zašto misliš da moram da spavam sa svakom ženom koju
vidim?“, okrenuo sam se ka njemu s nepotrebnom pakošću.
„Ja ne želim da spavam s njom. Osim toga, ona nije od tih“,
dodadoh.
„Možda više nije. Ali ume.“
„Znaš, imao sam priliku. To je stvar izbora.“ Pa sam mu, da
bih dokazao, ispričao za instruktorku.
Šiva na to nije imao šta da kaže, pa smo nastavili u tišini.
Ubacio mi je crva u glavu. Nisam želeo da na taj način
mislim o Cige, nisam želeo da njeno milo lice zamišljam u
trenucima dok tako zarađuje za život. Ta je slika bila bolna,
pa sam odlučio da ne mislim. Ali Šiva nije imao takvih
obzira.
Šiva reče: „Jednoga dana ćemo spavati sa ženama. Mislim
da je današnji dan pogodan kao bilo koji drugi.“ Pogledao je
naviše, kao da želi da utvrdi kako je raspored zvezda
povoljan.
Zaustavio sam ga uhvativši ga za košulju. Nastojao sam da
nađem prave argumente za moje protivljenje. A ono što je
izašlo ispalo je prilično mršavo.
„Zar si zaboravio Hemu i Goša? Misliš da bi ih to usrećilo?
Ljudi gledaju u njih. Ne smemo učiniti ništa što bi ih
osramotilo.“
„Mislim da je to neizbežno“, odvrati Šiva. „I oni to rade.
Siguran sam da…“
„Prekini!“, rekoh. Kako je to bila uznemirujuća pomisao! Ali
ne i za Šivu.
Baš onog meseca kad smo napunili šesnaest godina, glas mi
je pukao kad sam to najmanje želeo. Izbijali su mi mitiseri
kao da sam progutao kesu semena slačice. Odeća koju mi je
Hema kupovala omalila bi mi za svega tri-četiri meseca.
Malje su mi izbijale na najčudnijim mestima. Zbog misli na
suprotni pol, poglavito na Dženet, teško sam se
koncentrisao. Tešilo mi je jedino što sam iste fizičke
promene, kao u ogledalu, video na Šivi, ali nakon našeg
razgovora o Cige, nisam mogao s njim da razgovaram o
žudnji koju osećam niti o uzdržavanju koje uz nju ide.
„Zatvor je“, čuo sam kako Goš, smejući se, kaže Adidu,
„nešto najbolje za brak. Ako ne možeš da pošalješ ženu,
onda idi sam. Čuda čini.“ Sad kad sam znao na šta misle,
bio sam duboko posramljen, čak šokiran.
Uprkos poznavanju ljudskog tela u kontekstu bolesti, Šiva i
ja smo dugo bili naivni u pogledu seksa – ili možda samo ja.
Znao sam malo u poređenju s našim etiopskim vršnjacima,
kako onima u našoj školi, tako i onima u državnim školama,
koji su već odavno bili prošli seksualnu inicijaciju s nekom
barskom devojkom ili sa služavkom. Nisu propatili kao ja
prolazeći kroz godine maglovite zbunjenosti, pokušavajući
da zamisle nezamislivo.
Sećam se priče koju mi je ispričao Gabi, drug iz odeljenja,
priče koju je čuo od rođaka koji je emigrirao u Ameriku, i za
koju smo dugo verovali da je istinita. „Kad sletiš u Njujork“,
rekao mu je rođak, „na aerodromu s tobom započne
razgovor predivna plavuša. Od njenog parfema izludiš.
Velike grudi, mini-suknja. Onda te upozna sa svojim bratom.
Pa ti ponude da te povezu u grad svojim kabrioletom, a ti,
naravno, da ne bi ispao nepristojan, prihvatiš. Dok se vozite,
on kaže: ’Hajde da svratimo u moju kuću u Malibuu pre nego
što te odvezemo na Menhetn.’ Pa se zaustavite pred
njihovom velikom kućom. Kuća kakvu nikada ranije nisi
video. Čim uđete unutra, on izvuče pištolj, uperi ga u tebe i
kaže: ’Kresni mi sestru ili ćeš umreti.’“
I tako sam mnogo noći ležao budan sanjajući o takvoj
strašnoj, uvrnutoj, divnoj sudbini, želeći da mogu da odem u
Ameriku samo iz tog razloga. Rečenica: Brate, skloni pištolj,
kresnuću ti sestru za dž, postala je šlagvort koji smo Gabi, ja
i ostali iz našeg društva ponavljali jedan drugom, naša tajna
fraza, znak našeg drugarskog pubertetskog zajedništva,
naše uzavrele seksualne uspaljenosti. Čak i pošto smo
shvatili da je priča besmislena, bajka, i dalje nas je
oduševljavala i rado smo ponavljali taj refren.
Nekoliko dana nakon što smo Šiva i ja videli Cige ispred
njenog bara, sreo sam se s bolničarskom instruktorkom na
putu dole, do kapije Misinga. Nisam mogao da je izbegnem.
Susret s njom je u meni uvek izazivao nemir.
Bila je s jatom svojih učenica. U takvim situacijama bi me
obično ignorisala. Ali toga dana se osmehnula i pocrvenela.
Uzvratio sam joj osmeh kako ne bih bio neuljudan.
Namignula mi je i prišla mi, dok su učenice nastavile dalje.
„Hvala ti za ono sinoć. Nadam se da te krv nije uplašila. Da li
te je to iznenadilo? Čekala sam te sve ove godine. Vredelo
je.“ I očešala se o mene. „Kad ćeš opet doći? Brojim dane.“
Njihala je svakim delom tela koji se mogao njihati, vrckajući
za učenicama, kao da se za njom šepuri Čak Beri svirajući
gitaru. Doviknula je preko ramena, glasno da je ceo svet
čuje: „Samo sledeći put nemoj onako da pobegneš, važi?“
Odjurio sam kući. U poslednje vreme, Šiva je izlazio sam, a
ja tome nisam pridavao veliku pažnju. Ni sanjao nisam da bi
ovo moglo biti posredi.
Šiva, Dženet i Hema su sedeli za večerom, a Rozina ih je
služila. Goš je bio otišao da se opere. Odvukao sam Šivu u
našu sobu.
„Ona misli da sam to bio ja!“ Poželeo sam da mu nikada
nisam ispričao za moj ples s instruktorkom. „Zašto me nisi
pitao? Zabranio bih ti da odeš. Već sam ti zabranio da odeš.
Šta si joj rekao? Jesi li se pretvarao da si ja?“
Šivu je moj bes zbunio. „Ne. Bio sam ja. Samo sam joj
pokucao na vrata. Ništa nisam rekao. Ostalo je sve ona
obavila.“
„Bože! Tek tako? Izgubio nevinost i njoj oduzeo njenu?“
„Bilo mi je prvi put s njom. A šta te navodi na pomisao da joj
toliko veruješ, a, stariji brate?“ Njegove reči su bile kao
udarac u stomak. Nikad do tada nisam čuo Šivu da mi se
obraća ironično, zvučalo je oštro, ružno. Ostao sam bez reči,
a on je nastavio. „Kako god, ali meni nije prvi put. Išao sam
na Pjacu svake nedelje.“
„Šta? Koliko si puta bio?“
„Dvadeset i jedan put.“
Zanemeo sam. Zaprepastio sam se, postideo, zgadio, i
strašno sam mu zavideo.
„Sa istom ženom?“
„Ne, s dvadeset i jednom ženom. S dvadeset dve, ako
računaš instruktorku.“ Stajao je isturene brade, jednom
rukom se labavo oslanjajući na zid.
Kad mi se povratio glas, rekao sam: „Pa, ako nemaš ništa
protiv, ne idi više instruktorki.“
„Zašto? Hoćeš ti da ideš?“
Više se pred njim nisam osećao kao autoritet, nisam
raspolagao verodostojnim iskustvom na osnovu kojeg bih ga
mogao savetovati. Osetio sam da sam veoma umoran. „Nije
važno. Ali, učini mi jednu uslugu: reci joj ko si ako budeš išao
ponovo. I ostani malo i drži je u zagrljaju i šapući joj milošte
kad završiš. Reci joj da je lepa.“
„Šta da joj šapućem? Zašto?“
„Zaboravi.“
„Marione, sve su žene lepe“, reče Šiva. Podigao sam pogled
i shvatio da on to kaže s ubeđenjem, bez imalo zajedljivosti.
Nije mu bilo neprijatno, niti je bio besan što sam ga
dovukao, i uopšte nije bio uznemiren. A ja sam mislio da
poznajem svoga brata. A sve što sam znao o njemu bili su
samo njegovi rituali. Voleo je svoju Grejevu anatomiju toliko
da ju je stalno nosio sa sobom i stvorio na njenim koricama
udubljenja od prstiju. Kad mu je Goš kupio novog Greja, moj
brat se uvredio, kao da mu je Goš doneo neko štene lutalicu
umesto njegove voljene Kučulu, koja je već jedva stajala na
nogama od starosti. Poznavao sam Šivine rituale, ali ne i
logiku koja je počivala iza njih. Šivi su žene zaista bile lepe –
to sam video još kad smo prvi put posetili ambulantu
verzije. Nikad nije izostao s tih pregleda i toliko je umorio
Hemu svojim dodijavanjem da ga je na kraju naučila kako da
okreće bebe. U njegovom zanimanju za kliniku, akušerstvo i
ginekologiju nije bilo ničeg pohotnog. Kad bi dan za preglede
pao na praznik, ili kad bi Hema iz nekog drugog razloga
odlučila da ne drži ambulantu, Šiva bi ipak otišao i sedeo na
stepenicama ispred zaključanih vrata. Ja mu tu pričam da
bude pažljiv prema instruktorki, a on bi mogao da se spori
tvrdnjom kako joj je dao baš ono što joj je trebalo, dok sam
ja samo bio ljubazan. Ja sam se u međuvremenu čuvao za
jednu ženu. Uzdržavanje sam doživljavao kao plemenito jer
je bilo toliko teško. Goreo sam od celibata i želeo time da
zadivim Dženet. Zar je moguće drugačije?
Još otkad se Dženet, one sunčane subote pre tri godine,
vratila iz Asmare, bilo mi je jasno da se za nju pubertet
završio. Te zime je porasla kao iz vode i sve joj se nekako
izdužilo: noge, prsti, čak i trepavice. Kapci su joj poprimili
nekakav sanjiv izgled, a oči se činile još šire razmaknute.
Posle povratka iz Asmare, počela je izluđivati celu kuću.
Prema Nelsonovom udžbeniku pedijatrije, kod devojčica su
napupele grudi i pubične malje prvi znak puberteta. Baš
neobično što je Nelson prevideo prvi znak koji sam ja
zapazio, naime omamljujući, zreli miris koji doziva kao
sirena. A kad je stavljala parfem, dva mirisa su se mešala i
njihov spoj me je ošamućivao. Jedino na šta sam tad mogao
da mislim bilo je kako da joj strgnem odeću i napijem se sa
tog izvora.
Promene na Dženet su naelektrisale Rozinu – to sam jasno
video. Hema i Rozina su bile saveznice, ujedinjene
zajedničkom željom da zaštite Dženet od mladića
grabljivaca. Ali po mome mišljenju, dve majke nikad nisu
bile dovoljno zaštitnički nastrojene: sabotirale su vlastita
nastojanja kupujući joj odeću i nakit koji su je činili još
privlačnijom za suprotni pol. Lovački psi – sudeći po onome
kako sam se ja osećao – morali su da se njuškajući motaju
oko našeg praga, a i sama Dženet je, štaviše, priznavala da
je u teranju.
Tog polugodišta, jednog četvrtka, Dženet je poslala poruku
da se neće vratiti kući s nama taksijem. Poručila je da će
doći sama. I dok smo Šiva i ja prelazili poslednjih pedeset
metara našeg prilaznog puta, Dženet je istovario jedan sjajni
crni mercedes-benc.
Šiva je nastavio ka kući, ali ja sam sačekao.
„Ne dopada mi se da se vraćaš kući s Rudijem“, kazao sam
joj. To je bila štura rečenica – zbog tih luksuznih kola sam se
osećao nepodesnim i ključao sam od besa. Rudijev otac je u
Adisu držao monopol u trgovini keramikom i opremom za
kupatila. U školi je bilo možda još svega dvoje dece koja su
vozila sopstvena kola. A najviše me je peklo to što mi je Rudi
nekad bio jedan od najboljih prijatelja.
„Zvučiš kao moja majka“, reče Dženet, nesvesna moje
potištenosti.
„Rudi je krunski princ toaleta. Samo hoće da spava s
tobom.“
„A ti nećeš?“, odvrati ona čedno nakrenuvši glavu.
„Hoću. Ali ja hoću da spavam samo sa tobom. I volim te.
Dakle, to je nešto drugo.“
Uprkos mojoj stidljivosti sa ženama, nikad nisam imao
poteškoća da Dženet kažem šta osećam. Možda je takvo
lako razotkrivanje bila greška. Plitkim ženama to daje veliku
moć nad tobom, ali uporno sam verovao da ona nikako ne
može biti plitka i površna, da će je takva ljubav, takva moja
odanost, osnažiti i osloboditi.
„Hoćeš li da radiš to sa mnom?“, upitala me je.
„Hoću, naravno. Sanjam o tome svake noći. Treba da
sačekamo još samo tri godine, Dženet, pa ćemo moći da se
venčamo. A onda ćemo izgubiti nevinost ovde“, rekao sam i
izvukao mnogo puta previjenu sliku koju sam iscepio iz
Nacionalne geografije. To je bila slika Lejk palasa, blistavog
belog hotela u Udajpuru, nasred prekrasnog plavog jezera.
„Želim da se oženim u Indiji“, dodao sam. Zamišljao sam
sebe, mladoženju, kako jašem slona, simbol moje želje i
osujećenosti – nije ih moglo predstaviti ništa manje od slona
ili mlaznjaka. I lepu Dženet okićenu draguljima i odevenu u
zlatni sari, a svuda okolo jasmin... video sam sve, do
poslednjeg detalja. Čak sam i parfem za nju bio odabrao –
„motja belu“, od jasminovog lista. „A ovo je mladenački
apartman.“ Okrenuo sam stranu i pokazao joj sliku sobe s
velikim krevetom s četiri stuba i baldahinom, sa ogromnim
francuskim balkonom odakle se pružao pogled na jezero.
„Vidi samo kupatilo: ima kadu s lavljim nogama i bide.“
Krunski princ toaleta to nije mogao nadmašiti.
Dženet su iznenadile i dirnule fotografije, kao i činjenica da
sam stranicu nosio u novčaniku. Moja tigrica se upiljila u
mene s novim zanimanjem.
„Marione, ti stvarno to misliš, zar ne?“
Opisao sam joj svilene posteljne čaršave i kako pamučne
zavese danju zaklanjanju postelju, dok su noću otvorene kao
i vrata balkona. „Prekriću krevet ružinim laticama i, kad te
razodenem, liznuću i poljubiću svaki centimetar tvoga tela,
počevši od nožnih prstiju...“
Zastenjala je. Stavila mi je prst na usne i zakolutala očima
zabacujući glavu. „Gospode, bolje prekini pre nego što
poludim.“ Uzdahnula je. „Ali, čuj, Marione, šta ako ti kažem
da ne želim da se udajem? Ne želim da čekam. Želim da me
neko razdeviči. Sada. Ne za tri godine.“
„A Hema? A tvoja majka?“
„Ne želim da me one deflorišu. Želim tebe.“
„To nije...“
Razlegao se smeh, koji sam joj odmah oprostio jer me je
oraspoložio. „Znam šta misliš, šašavko. A šta ako ja nemam
dovoljno snage da se oduprem? Ima dana kad baš poželim
to da uradim. Zar se tebi to ne dešava? Samo da preturiš to
preko glave! Samo da znaš kako je.“ Uzdahnula je. „Ako ti
nećeš, možda bi trebalo da pitam Šivu ili Rudija?“
„Ne tog kupatilskog princa. A Šiva... pa, Šiva više nije nevin.
On je to već radio. Osim toga, mislio sam da me voliš.“
„Šta?“ Ushićeno je pljesnula rukama i stala se osvrtati
tražeći Šivu. „Šiva?“ Bezmalo je skakala od radosti. Izbegla
je pitanje da li me voli. Suviše je stidljiva da bi priznala,
rekao sam sebi. „O, Šiva, Šiva! Moramo izvući iz njega sve
detalje. Kažeš da Šiva više nije nevin? Pa šta onda ti i ja
čekamo?“
„Ja čekam tebe, a...“
„O, prestani. Zvučiš kao glupi ljubavni roman. Zaboga,
zvučiš kao devojka! Ako želiš da budeš prvi, bolje požuri,
Marione.“ Izgledala je ozbiljna, bez tračka začikavanja na
licu. Plašila me je kad je tako govorila. „Inače ću uzeti druge
u obzir. Tvog prijatelja Gabija, ili čak kupatilskog princa iako
mu iz usta smrdi na sir.“ I ponovo je prasnula u smeh,
uživajući u mom očajanju, ali i pokazujući mi time da se
šalila, hvala bogu.
Više nisam mogao podneti da me zadirkuje, bilo je teško
slušati kako pominje imena ostalih kandidata. Zavirio sam u
svežanj ženskih modnih časopisa u njenim rukama. „Šta je
tebi?“, hteo sam da znam. Sad sam bio besan. Setio sam se
one devojčice koja je vežbala Bikamov krasnopis, i koja je
posle Zemuijeve smrti gutala knjige, sve što bi joj Hema
dala. „Bila si... ozbiljna“, rekoh. Sad su joj najbolje drugarice
bile dve prelepe sestre Jermenke. Njih tri su posle podne
odlazile u kupovinu ili u bioskop, gde su gledale glumce i
glumice uzimajući njihovu odeću i ponašanje za zlatno
pravilo. Sve mladiće su držale u nedoumici. Dženetine
ocene su bile tako dobre da je preskočila razred i došla u
naše odeljenje. Ali u poslednje vreme je učila retko i ocene
su joj bile prosečne. „Šta se dešava, Dženet? Zar nećeš da
budeš doktor?“
„Da, doktor, hoću da budem doktor“, odgovorila je prišavši
mi bliže. „Doktore, hoću da me pregledate.“ Raširila je ruke,
s torbom u jednoj i časopisima u drugoj. Prišla mi je sasvim
blizu i isturila karlicu ka meni. „Boli me tamo dole, doktore.“
Kroz vrata našeg bungalova iskočila je Rozina kao pajac iz
kutije. Pojavila se tako iznenada da je to, priznajem,
izgledalo čak komično, ali nisam verovao da će je Dženetin
smeh obradovati.
U pravom pljusku reči na jeziku tigrinja, s ubačenim italinja,
Rozina se obrušila na nas vrišteći na Dženet. Dženet je
skakućući obigravala oko mene kako bi ostala van Rozininog
dosega, i još se više smejala majci što je juri. Razumeo sam
poneku Rozininu reč i nagađao šta kaže: Gde ti je pamet, šta
to radiš? Ko je onaj momak u kolima? Zar ne znaš da on
hoće samo jedno? Što se tako stiskaš uz Mariona kao da si
barska devojka? Na svako novo pitanje Dženet se još više
smejala.
Rozina me je prostrelila pogledom, kao da bi ja trebalo da
odgovorim umesto njene kćerke. To je bilo drugi put da je
uhvatila Dženet i mene u kompromitujućoj pozi. Prebacila se
na amharski da mene izriba. „A ti! Zašto nije došla kući s
tobom i Šivom? I šta ste to maločas radili?“
„Mi ćemo biti doktori, zar ne znaš, majko?“, uzviknula je
Dženet na amharskom, sa suzama u očima, jedva sposobna
da govori. „Učila sam ga kako da pregleda žene!“
Dženetina nagrada bilo je Rozinino preneraženo lice, i tako
se histerično zasmejala da je ispustila školsku torbu i
časopise, uhvatila se za stomak i oteturala u pravcu
njihovog stana. Nas dvoje smo je gledali kako odlazi
šepureći se, podbočena o kukove. Rozina se okrenula ka
meni, prikrivajući svoju mračnu zbunjenost strogim izrazom
koji je koristila kad smo Šiva i ja bili nevaljali. Ali, izgledala je
izveštačeno, a sad još više, kad sam se sa svojih metar i
osamdeset dva uzdizao nad svojom dadiljom. „Šta imaš da
kažeš u svoju odbranu, Marione?“
Oborio sam glavu, načinio dva nespretna koraka ka njoj.
„Želim da kažem...“, počeh pa zgrabih Rozinu i podigoh je
visoko u vazduh, okrećući se dok me je ona udarala po
ramenima. „Hoću da kažem kako sam srećan što te vidim. I
da želim da se oženim tvojom ćerkom!“
„Spuštaj me! Spuštaj!“
Spustio sam je, a ona je pokušala da me ošamari, ali sam
odskočio.
„Lud si, znaš?“, reče Rozina nameštajući bluzu i
poravnavajući suknju, rešena da se po svaku cenu ne
nasmeje. „U vas je, deco, ušao neki đavo.“ Pokupila je
školsku torbu i časopise pa krenula za Dženet, vičući da je
oboje čujemo: „Videćete vas dvoje, ima da uzmem štap i
ubijem boga u vama, nevaljala deco.“
„Rozina, zašto se budućem zetu tako obraćaš?“, doviknuo
sam za njom.
Okrenula se i jurnula na mene, ali sam se izmakao.
„Ludilo! Bezumlje!“, rekla je odlazeći, više za sebe.
Podigao sam pogled i ugledao Šivu kako stoji na velikom
prozoru i gleda napolje. Vetar je šuštao u krošnjama
eukaliptusa i taj suvi zvuk bi vas mogao prevariti da
pomislite kako pada kiša. Ali nebo je bilo bez oblaka. Video
sam kako me Šiva proučava kroz staklo, zajapurenog lica.
Pogledi su nam se sreli i njegov izraz je nagoveštavao da se
smeje, da je najverovatnije sve video i čuo. Divio sam se
njegovoj pozi: jedna ruka u džepu, jedna noga iza druge,
oslonac na jednoj nozi – moj brat je bio graciozan čak i kad
je mirno stajao, ta mu je osobina bila zajednička sa Dženet.
Retko se osmehivao, a sad mu je na zategnutoj gornjoj usni
poigravao nagoveštaj pakosnog cereka. Iscerio sam se i ja
njemu, ništa ne skrivajući. Osećao sam se dobro, bio sam
zadovoljan sobom. Brat mi je čitao misli. Moj brat me voli,
voli i Dženet, a i ja volim njih oboje. Da, Rozina je u pravu,
ludilo je u Misingu, ali samo ludak bi poželeo da je negde
drugde.
 GLAVA34

Vreme za žetvu
Ludilo koje se pokazalo te večeri došlo je u najnezgodnije
moguće vreme. Bila je to moja poslednja godina kod Lumisa
i upeo sam se iz petnih žila da dobro uradim završne ispite.
Imao sam jednostavan podstrek: veličanstvena bolnica boje
slonovače, pet puta veća od Misinga, bila je sagrađena na
uzvišici i gledala na Čerčil roud, poštu i francuski licej.
Podignuta je s namerom da bude univerzitetska bolnica pri
novoj medicinskoj školi koja će biti osnovana uz pomoć
Britanskog saveta, Švajcarske pomoći i Američke pomoći.
Predavači su bili uvaženi lekari iz pomenutih zemalja, koji su
se nedavno penzionisali nakon duge akademske karijere i
prihvatili službu na određeni period u Adisu.
I stoga, dok je Rozina išla za Dženet, noseći časopise i knjige
koje je ova ispustila, nisam gubio vreme. Ušao sam u kuću,
oprao se, pa raširio knjige po trpezarijskom stolu. Hema i
Goš su s nekim prijateljima igrali bridž u Gošovom starom
bungalovu.
Jeo sam i učio. Bio mi je važan svaki minut. Izračunao sam
koliko je još dana, sati i minuta preostalo pre početka
završnog ispita. Ako želim da spavam, da igram kriket i
upišem se na Medicinski fakultet, nema vremena za
gubljenje.
Sat kasnije je stigla i Dženet da uči sa mnom. Trudio sam se
da je ne pogledam. Ubrzo nam se pridružio i Šiva. Doneo je
Džefkoutove principe ginekologije, krcate obeleživačima
stranica. Šiva je više rastavljao i vario knjige nego što ih je
čitao, nekako ih je pretvarao u dodatke sopstvenog tela. Da
bismo se upisali na Medicinski fakultet, Dženet i ja smo
morali da dobijemo najbolje ocene na završnim ispitima.
Dženet je tvrdila kako je zaljubljena u medicinu baš kao i ja,
ali često je kasno dolazila za sto da učimo, a i odlazila je pre
mene. Ponekad uopšte ne bi ni došla. Dvaput nedeljno sam
uveče taksijem odlazio do kuće gospodina Mamena, na
privatne časove matematike i organske hemije. Dženet je
pošla sa mnom jednom, nakostrešila se na Mamenovu
čeličnu disciplinu i više se nije vraćala, dok sam ja nalazio
da je njegova pomoć neprocenjiva. Vikendom sam se
povlačio u Gošov stari stan da učim, ostavljajući Goša i
Hemu da slobodno uključe radio i zabavljaju se bez brige da
će me uznemiravati. Dženet je mogla da ide sa mnom u
Gošov bungalov, ali je to retko činila.
Šivu nisu mučile naše brige. On je agitovao da više uopšte
ne ide u školu. Želeo je da radi kao Hemin pomoćnik –
zvanja i diplome nisu mu ništa značili. Hema je bila
nepokolebljiva: ako hoće da radi s njom, mora da završi
poslednju godinu pa makar i ne polagao završne ispite. U
međuvremenu je Šiva učio sve moguće o akušerstvu i
ginekologiji. Jednom sam čuo kako je Hema kazala Gošu
kako Šiva o akušerstvu i ginekologiji zna više od prosečnog
studenta završne godine medicine.
Šiva je prisvojio onu šupu s alatom u koju smo bili sakrili
motocikl. Od Farinačija je naučio da zavaruje, pa je tamo
držao aparat za varenje i lemilice. Otprilike mesec dana pre
toga, promolio sam glavu u šupu i iznenadio se videvši da je
zadnji zid otkriven pogledu i da nema ni traga od motocikla,
letava, džakova od jute i Biblija iza kojih smo ga sakrili.
„Rastavio sam ga“, rekao mi je Šiva kad sam ga pitao.
Pokazao mi je podnožje svog teškog radnog stola –
četvrtasta ploča od iverice skrivala je motor. Okvir je
umotao u nauljene krpe i nepromočivu tkaninu pa zakopao
ispod stola. Ostali delovi motora su smešteni u kutije i
kontejnere, čija je veličina varirala od kutije šibica do gajbi, i
uredno raspoređeni po metalnim policama koje je sâm
napravio i zavario.
„Ispričaj mi, Šivo“, prošaputala je Dženet iza knjige Osnove
hemije. Već posle deset minuta prekinula je tišinu i narušila
mi koncentraciju.
„Šta da ti ispričam?“, upita Šiva, ne trudeći se da spusti
glas.
„O tome kako je bilo prvi put! Šta drugo? Zašto mi nisi
rekao? Upravo sam od Mariona čula da više nisi nevin.“
Šivina priča, koju nisam tražio da mi ispriča jer me je bilo
sramota i zato što sam mu zavideo, bila je zapanjujuće
jednostavna.
„Otišao sam do Pjace. Pa onom poprečnom ulicom kod
pekare Masava, znate tamo gde su sobe jedna do druge? I
gde su žene na svakim vratima sa osvetljenjem u bojama?“
„Kako si odabrao?“
„Nisam birao. Prišao sam prvim vratima. I to je sve“, reče
smešeći se i vraćajući se knjizi.
„Ne, nije sve!“ Otela mu je knjigu iz ruku. „Šta se onda
desilo?“
Pretvarao sam se da mi smetaju, ali mi je svaka ćelija
mozga bila napeta od pažnje. Bilo mi je drago što ga Dženet
ispituje.
„Pitao sam koliko. Rekla je trideset. Rekao sam da imam
samo deset. Ona je rekla: ’Dobro’. Skinula se i legla na
krevet...“
„Sve je skinula?“, izlete mi. Šiva me iznenađeno pogleda.
„Sve osim bluze, koju je zadigla.“
„A grudnjak? Šta je imala na sebi?“, htela je da zna Dženet.
„Džemperčić, mislim. Ono s tri-četvrt rukavima. I mini-
suknju. Gole noge i visoke potpetice. Bez gaćica. Bez
grudnjaka. Iskoračila je iz cipela, spustila suknju, podigla
bluzu i legla.“
„O, bože! Nastavi“, reče Dženet.
„Skinuo sam sve sa sebe. Bio sam spreman. Rekao sam joj
da mi je prvi put. Ona je kazala: ’Bože, pomozi.’ Odgovorio
sam joj da mislim kako nam bog ne treba. Popeo sam se na
nju, pomogla mi je da počnem...“
„Da li ju je bolelo? Jesi li...“
„Imao erekciju? Da. Ne. Nije je bolelo. Vagina, znaš, ima
rastegljive zidove, kroz nju može da prođe i bebina glava...“
„Dobro, dobro“, reče Dženet. „A onda?“
„Počela je da se mrda i pokazala mi kako dok nisam shvatio.
I to sam radio sve dok nisam osetio ejakulatorni odgovor.“
„Šta?“, upita Dženet.
„Kontrakciju vaza i semene vezikule izmešane sa sekretom
prostate...“
„Svršio je“, objasnih. Tu reč sam naučio iz pohabane knjižice
autora T. N. Ramana, pornografskog pisca. Te knjižice je u
školu donosio moj školski drug Satiš kad se vraćao s
raspusta provedenog u Bombaju. Gotovo sve što znaju o
seksu indijski školarci nauče (ili se pogrešno informišu) od T.
N. Ramana.
„Oh... a onda?“, nastavi Dženet.
„Pa, ustao sam, obukao se i izašao.“
„Je l’ te bolelo?“, upitah ja.
„Bez bola.“ Po njegovom licu bez osmeha moglo se zaključiti
da govori o kupovanju sladoleda u Enrikovoj poslastičarnici.
„I to je sve?“, upita Dženet. „Onda si joj platio?“
„Ne, prvo sam joj platio.“
„Šta ti je rekla dok si odlazio?“
Šiva se malo zamisli. „Kazala je da joj se dopada moje telo i
da joj se sviđa moja koža. I da će mi sledeći put dati...
kučećki!“
„Šta je mislila pod tim ’kučećki’?“
„Ni ja nisam znao. Kazao sam joj: ’Što da čekamo sledeći
put? Pokaži mi sad.’“
„Imao si novca?“
„To me je i ona pitala. ’Imaš li novca?’ A nisam imao. Ali me
je svejedno pustila. To ’kučećki’ je otpozadi. Mislim da je tad
i ona imala... eksploziju.“
„Gospode“, reče Dženet zastenjavši i skljoka se u stolici dok
joj je u lice navirala krv. „Šta ti je, Marione? Kuda ideš?“
Ustao sam sa stolice, od Dženet se širio opojan miris od kog
mi je vazduh pred očima pocrveneo.
„Šta mi je?“ Nisam bio tako ljut kao što sam glumio. „Kako
ovde da učim, reci mi? Ne mogu da verujem da me to
pitaš.“
A stvar je bila u tome da sam se strašno uspalio slušajući
Šivinu priču, a onda sam još video i uzbuđenje u Dženetinim
očima, osetio njeno telo nadohvat ruke, namirisao da je
upaljena i znao da je voljna. Ako ne izađem, svršiću u gaće.
Morao sam da izađem. Ubacio sam beleške iz biologije pod
jaknu.
Rozinu sam zatekao suviše blizu kuhinjskim vratima, kako se
pretvara da je mnogo zanima nešto na šporetu. Čak i ako
nije prisluškivala ili osetila miris, svakako je zapazila
ružičasti oblak atmosfere u trpezariji. Izbegavala je moj
pogled. Činilo se da majka i kćerka ne mogu umaći jedna
drugoj pošto je Dženet rešena da se ponaša neprilično, a
Rozina jednako rešena da je u tome spreči, pa je bilo teško
odrediti koja je od njih dve započela bitku. Rozina mi je u
izvesnom smislu bila saveznica, jer je čuvala Dženet za
mene. Ipak sam se naljutio kad sam je video da se tako
vrzma.
„Idem u suk“, rekoh osorno.
„Ali tek što si seo da učiš, Marione.“
Mrko sam je pogledao, izazivajući je da me spreči.
Natenane sam silazio do kapije. Kupio sam koka-kolu, a onda
sam je dao Gebruu. Seo sam u njegovu vratarsku kućicu.
Nisam hteo da se vraćam kući sve dok mi se misli i telo ne
srede. U tome mi je pomogla Gebruova duga priča o nekom
neposlušnom nećaku.
Konačno sam poželeo Gebruu laku noć i krenuo natrag. Kad
sam sa okretnice skrenuo na stazu prema našem bungalovu,
video sam da u šupi gori svetlo. Šiva je često tamo radio do
kasno u noć.
Kad god sam tuda prolazio noću, obuzimala me je strava
dok sam se približavao mestu gde je onaj vojnik odleteo u
vazduh. U betonskom ivičnjaku bila je naprslina koja je
podsećala na onaj trenutak kad je u njega udario prednji
točak BMW-a.
Stabla drveća su krckala i stenjala. Šuštanje lišća je zvučalo
zlokobno, kao kad neko propušta novčiće kroz šake. Skoro
sam očekivao da vojnik iskrsne iz tame. Pošto sam to
godinama zamišljao, gotovo da bih doživeo olakšanje kad bi
se zaista i pojavio. Šiva nije imao takvih poteškoća budući
da je dokasno ostajao u šupi. Godine su prošle, ali s mene
nisu skinule teret onoga što se dogodilo na ovom mestu;
samo je strah postao poznat i uobičajen. Shvatio sam šta
nagoni ljude da priznaju ubistvo godinama pošto su ga
počinili – smatraju kako je to jedini način da prestanu mučiti
sebe. Požurio sam pored okuke na putu.
Iz šupe sam čuo muziku sa Šivinog radija.
Upravo sam bio prošao pored šupe i gotovo stigao do naše
kuće kad sam ugledao nekakvu prikazu kako odlučno korača
nizbrdo. Bilo je mračno kao u rogu i sad sam čuo nekakvo
mrmljanje – prilika je govorila za sebe. Srce mi je dospelo u
podgrlac, ali nisam se potpuno izbezumio samo zato što je
pridošlica zvučala kao žena. Prepoznao sam Rozinu tek kad
se gotovo sudarila sa mnom. Kuda li je to pošla u ovo doba?
Prišla mi je sasvim blizu i zagledala mi se u lice, onako kako
je to često činila, ne bi li se uverila da nisam Šiva. A onda
me je, pre no što sam i primetio da je besna, ošamarila.
Nasrnula je na mene svom snagom, udarajući me
pesnicama i čupajući me za kosu levom rukom dok me je
šamarala desnom.
„Upozorila sam te!“, vrištala je.
„Rozina! Šta to pričaš?“, rekao sam zgrbivši se.
To ju je samo još više razbesnelo. Pretpostavljam da sam je
lako mogao zaustaviti, ili otrčati, ali bio sam suviše
preneražen da bih se pomerio. Ponovo me je ošamarila.
„Ostavim vas pet minuta nasamo, i eto šta se desi! Lukavo,
nema šta. Pretvaraš se da ideš u suk, a ona u kupatilo.“
Kad sam tražio da mi objasni, snažno je zamahnula da me
udari, ali ovoga puta sam se sagnuo pa je promašila i samo
mi okrznula potiljak.
„Čekala sam“, reče ona. „Nisam htela odmah da te optužim.
Onda sam pošla da te potražim. Videla sam je kako dolazi
uzbrdo. Prvo si nju poslao. Zar ne? Šta će biti ako je ostala
trudna?“ Rozina mi je siktala na uho. „Biće sluškinja kao i ja.
Onda joj sav taj engleski i školske knjige neće ništa značiti u
životu.“
„Ali, Rozina, nisam...“
„Ne laži me, dete. Nikad nisi umeo da lažeš. Videla sam
kako se gledate. Trebalo je da je zadržim u kući.“
Stajao sam i ćuteći zurio u nju.
„Hoćeš dokaz? Je li?“, vikala je. Zavukla je ruku za pojas,
izvadila nešto odatle i zavitlala na mene. Ženske gaćice.
„Njena krv... i tvoje seme.“ Sklonio sam tkaninu s lica. U
mraku ništa nisam mogao da vidim. Ali sam osetio miris
krvi, miris Dženet... i spermu. Moju. Prepoznao sam taj miris.
Niko drugi ne miriše tako.
Niko sem mog brata blizanca.
Nisam imao ni volje ni snage da učinim išta drugo do da se
uvučem u krevet. Osećao sam se satrveno. Osećao sam se
usamljeno. Šiva je došao da legne mnogo kasnije. Čekao
sam ga da vidim hoće li nešto reći. U neko doba je zaspao,
dok sam ja ležao budan. U Etiopiji postoji metod određivanja
krivice zvani lebašaj: malog dečaka dovuku na mesto
zločina i traže da prstom pokaže krivca. Nažalost, mališa u
bunilu često zaustavi prst pred nevinim čovekom, kog onda
kamenuju do smrti ili ga udave. Lebašaj je bio zabranjen u
carstvu, ali su običaj još gajili po selima. Upravo tako sam se
osećao: lažno optužen uperenim prstom, i nesposoban da se
branim.
Ali sam mogao jedno: da se osvetim. Krivac je spavao pored
mene. Te noći sam mogao ubiti Šivu. Razmišljao sam o
tome. Zaključio sam da to ne bi ništa rešilo. Moj svet je već
bio uništen. Mozak mi je obamro. Moja ljubav je izvrnuta u
porugu ljubavi, u sranje. Nisam imao ni razloga ni želje da
više išta učinim.
Dženet sutradan nije otišla u školu. Šiva je izašao, pošto mu
je Hema nerado dozvolila da s gospodinom Farinačijem pođe
u Akaki, u tekstilnu fabriku gde se pokvarila jedna od velikih
mašina za bojenje tkanina. Od Farinačija su tražili da napravi
deo, a on je želeo da povede Šivu da vidi ogromne razboje.
Ja sam ostao u krevetu. Kad je Hema došla da vidi zašto,
rekao sam joj da se ne osećam dobro i da neću ići u školu.
Opipala mi je puls i pogledala grlo. Bila je zbunjena. Kad je
krenula da me ispituje, kazao sam: „Nema veze, ići ću.“
Tako je bilo lakše nego da prođem isleđivanje.
Ne sećam se ničega što se desilo tog dana u školi. Goš i
Hema nisu imali pojma o tome šta se zbilo, ali su znali da
nešto jeste. Vrata i prozor Rozininog stana behu zatvoreni,
ali su odande čuli kako Rozina glasno govori.
Te večeri je Hema rekla kako su Rozini rođaci došli u posetu
– žena i dva muškarca. Hema je navalila na mene da joj
kažem šta se događa. Nisam mogao da verujem da ne zna,
da joj Rozina nije rekla. Ispostavilo se da niko nije ni zucnuo
o onome što se desilo prethodne noći. Bio sam ubeđen da
će Rozina otići Hemi da me optuži, i nisam shvatao zašto to
još nije učinila. Da je razgovarala sa Šivom, Hema bi sve
saznala. Ali niko se nije setio da upita njega.
Šiva se vratio kad smo završavali s večerom, zadovoljan
izletom u Akaki. Ni Dženet ni Rozine nije bilo za stolom.
Almaz im je kazala kako su se majka i kćerka strašno
posvađale i da su došli Rozinini rođaci da posreduju.
Hema je ustala da pođe i vidi šta se dešava, ali Goš ju je
zadržao. „Šta god da je, tvoje će uplitanje samo još više
zamrsiti stvari.“ Šiva nije rekao ništa, samo je jeo.
Ja sam ćutao, ali ne iz plemenitosti. Mislio sam da niko ne bi
poverovao u moju priču. Na mom bratu, ili na Dženet, bilo je
da me spasu ako žele. Proučavao sam Šivino lice za stolom.
Ničim nije pokazivao da je svestan nevolja koje je izazvao. Ni
najmanjeg znaka.
Te noći sam rekao Šivi da se selim u sobu Gošovog starog
apartmana. Da ću tamo i spavati i učiti. Želim da budem
tamo sâm, rekao sam, ne želim da ga gledam.
Ništa nije odgovorio. Biće to prvi put u našem životu da ne
delimo istu postelju. Ako su vlakna žumanceta ili tkiva još na
neki način držala zajedno naše podeljeno jajašce, ja sam
uzeo skalpel da ih presečem.
Kad sam u subotu ujutru došao na doručak, činilo mi se da
Šiva nije spavao ništa bolje od mene. Posle doručka je otišao
Farinačiju.
Upravo sam se spremao da se vratim u svoju sobu da učim
kad je u trpezariju uletela Almaz. „Mislim da bi trebalo da
dođete, gospođo“, kazala je obraćajući se Hemi.
I pojurila je natrag, u odaje za sluškinje, a Hema, Goš i ja
pođosmo za njom.
Rozina je sedela u uglu zamračene sobe, izgledala je
sumorno i nabusito, ali ipak i zabrinuto. Dženet je ležala u
krevetu, bledog lica, čela orošenog znojem, očiju otvorenih,
ali tupog i neusredsređenog pogleda. Prostoriju je
ispunjavao sirovi, kiseli zadah groznice.
„Šta se desilo?“, upitala je Hema, ali Rozina joj nije
odgovorila, izbegavajući da im se pogledi susretnu. Almaz je
upalila svetlo, pomerila se pa mi više nije zaklanjala pogled,
a potom je podigla ćebe da pokaže Hemi.
Goš reče: „Marione, otvori prozor“, i priđe bliže da pogleda.
„Gospode“, izusti Hema. Dženet je ječala od bola. Hema je
zgrabila Rozinu za ramena. „Nisi valjda? Nisi valjda prosto...
ovu jadnu devojčicu?“ Hema ju je tresla gušeći se od besa.
Ali Rozina nije podigla pogled. „Glupačo jedna!“, viknu
Hema. „O, bože, bože. Zašto?“ U Heminom pogledu se
videlo opasno ludilo i neshvatanje. Pomislio sam da će
zadaviti Rozinu. Umesto toga ju je odgurnula. „Znaš li,
Rozina, da si je verovatno ubila?“ Rozini su suze tekle niz
lice, ali je i dalje bila natmurena.
Goš je uzeo Dženet u naručje, a ona je jeknula nekim
nezemaljskim glasom dok ju je podizao s kreveta. „Kola“,
reče Goš i Almaz potrča da mu otvori vrata. Hema pođe za
njim. Ja sam sekundu-dve oklevao na pragu Dženetinog
doma. Moja dadilja je samo sedela, isto onako kao i kad smo
ušli. Setio sam se onog dana kad je uzela žilet da iseče
Dženet po licu, i kako joj je lice tad bilo drsko ponosno. Sada
sam, međutim, na njemu video stid i strah.
Dok sam trčao da im se priključim u kolima, Hema se
okrenula na peti i unela mi se u lice. „Nisam budala,
Marione! Mislim da ti imaš neke veze sa ovim.“
Ušla je u kola i zalupila vrata. Krenuli su dok je Almaz pozadi
držala Dženet, a Goš vozio. Potrčao sam niz naš prelazni
put, presekao iza šupe za alat pa preko polja i stigao ih kad
su dospeli pred ambulantu hitne službe.
Uključili su infuziju i antibiotike da teku u Dženetine vene.
Onda ju je Hema prebacila u operacionu salu broj tri da je
detaljnije pregleda. Kad je izašla, bila je potresena ali
pribranija, mirna ali besna. Izgleda da je nije bilo briga što
ću i ja čuti njen izveštaj Gošu i Upraviteljici: „Možete li da
zamislite, Rozina je platila da detetu odseku klitoris?! I
odstranjen je ne samo klitoris već i labia minora, pa su ti
krajevi onda ušiveni koncem za šivenje! Gospode bože,
možete li da zamislite taj bol? Rasparala sam šavove i
povadila konce. Strašna infekcija. Sad je sve u Božjim
rukama.“
Dženet su odgurali u jednokrevetnu sobu namenjenu važnim
ličnostima. Setio sam se kako mi je Goš rekao da je u toj
sobi ležao general Mebratu posle one hitne operacije, ubrzo
pošto smo se mi rodili.
Seo sam na stolicu pored kreveta. U jednom trenutku,
Dženet mi je stisnula ruku, nisam bio siguran da li svesno ili
refleksno. Ja sam je držao.
Hema je sela u fotelju naspram mene, laktovima se oslonila
na kolena i zagnjurila lice u šake. Nismo imali šta da kažemo
jedno drugom. Bio sam ljut na Hemu, a ona je bila besna na
mene.
U jednom trenutku je podigla glavu i kazala: „Trebalo bi
pozatvarati sve ljude koji ovo rade.“ Ovo nije bio prvi put da
spasava žene u Dženetinoj situaciji. Verovatno je bila svetski
stručnjak u lečenju iskasapljenih žena čije su se rane nakon
obrezivanja inficirale. Ali sad joj se na licu ogledala
ogorčenost kakvu nikada ranije nisam video.
Kad je Dženet otvorila oči, bilo je veče. Ugledala me je i
pokušala nešto da mi kaže. Pitao sam je hoće li vode, a ona
je klimnula glavom. Prineo sam slamku njenim usnama.
Pogledala je oko sebe, da vidi ima li još koga u prostoriji.
„Žao mi je, Marione“, prošaptala je očiju punih suza.
„Nemoj da govoriš“, kazao sam. „Sve je u redu.“ Nije bilo u
redu, ali to mi je sišlo s usana.
„Trebalo... trebalo je da sačekam“, reče.
Pa zašto nisi, poželeo sam da kažem. Nisam imao nikakvog
zadovoljstva, niti čast da ti budem prvi ljubavnik, a za sve
krive mene.
Zaječala je kad je pokušala da se pomeri, oblizujući usne.
Dao sam joj još vode.
„Moja majka misli da si to bio ti.“ Glas joj je bio slab.
Klimnuh glavom, ali ništa ne rekoh.
„Kad sam joj kazala da je Šiva“, nastavi Dženet, „ošamarila
me je. Šutirala me je i nazivala lažljivicom. Nije mi verovala.
Misli da je Šiva nevin.“ Pokušala je da se nasmeje, ali je
iskrivila lice u grimasu i zakašljala se. Kad je ponovo došla
do reči, kazala je: „Slušaj, naterala sam majku da obeća da
ništa neće reći Hemi.“
Nisam odoleo da se podrugljivo ne nasmejem. „Ništa ne
brini. Reći će joj i te kako. Verovatno joj upravo sada govori.“
„Ne. Neće“, kaza Dženet. „Sklopile smo pogodbu.“
„Kako to misliš?“
„Pristala sam da mi... ovo uradi ako ništa ne kaže. I stoga će
ćutati. Ni reč Hemi. Nijednu reč. I više neće vikati na tebe.“
Čuvši ovo, skljokao sam se natrag na stolicu. Dženet je
dozvolila nepoznatoj ženi da joj seče intimne delove tela
nesterilisanim sečivom, samo da bi mene zaštitila? Dakle,
sad sam kriv i za obrezivanje? To je bilo do te mere
besmisleno da sam poželeo da se smejem, ali sam otkrio da
ne mogu: griža savesti me je pekla kao da zna da joj je tu
dom i da će biti dočekana s dobrodošlicom.
Šiva je došao uveče, lica bledog i ispijenog. „Evo, sedi
ovde“, rekao sam pre nego što je stigao da otvori usta.
Nisam verovao sebi u njegovom prisustvu, a i trebalo mi je
odmora. „Ostani uz nju dok se ne vratim. Drži je za ruku.
Uznemiri se kad je pustim.“ I ništa više nisam imao da mu
kažem. Moj gnev nije imao granica, kao ni njegova tuga.
Dženetina groznica je besnela tri dana. Danonoćno sam
sedeo uz njen krevet. Hema, Goš i Upraviteljica su stalno
dolazili i odlazili.
Trećeg dana, Dženet je prestala da mokri. Goš se veoma
zabrinuo, lično joj je vadio krv, a onda smo Šiva i ja trčali u
laboratoriju da pomognemo V. V. Gonadu da poređa
reagense i epruvete, i da izmeri nivo uree u krvi. Bio je
visok, i postajao sve viši.
Dženet nikad nije bila sasvim bez svesti, već samo pospana,
povremeno zbunjena, često ječeći, i jednom užasno žedna.
Almaz mi je kazala kako Rozina ne želi da izađe iz sobe, što
je možda bilo i bolje. Atmosfera u bolničkoj sobi bila je već
dovoljno napeta i bez Heminih napada na Rozinu.
Šestoga dana, Dženetini bubrezi su počeli da proizvode
mokraću, i to u velikim količinama, puneći kesu za kesom
kroz kateter. Goš je udvostručio pa utrostručio protok
intravenozne tečnosti, istovremeno je podstičući da pije,
kako bi nadoknadila izgubljenu tečnost. „Nadajmo se da ovo
znači da ti se bubrezi oporavljaju“, rekao je Goš. „Samo što
još nisu u stanju da koncentrišu mokraću kako treba.“
Kad sam se jednoga jutra probudio u stolici i ugledao njeno
lice, boju kože i opuštenost oko obrva, znao sam da će se
izvući. I pre toga je bila mršava, a sad ju je bolest pojela do
kostiju. Vratila joj se boja, mač koji joj je visio nad glavom
povukao se. Ramena su mi se počela opuštati.
Tog poslepodneva sam otišao u sobu u Gošovom apartmanu
i srušio se u dubok san. Tek kad sam se probudio, obratio
sam pažnju na Šivu. Da li uopšte shvata kako mi je razorio
snove? Da li shvata koliko je povredio Dženet, sve nas? Hteo
sam da završim s njim. Nevolja je bila samo u tome što
nisam znao kako, i jedino sam mogao da ga premlatim
pesnicama sve dok ne bude osećao isti bol kakav je on meni
naneo. Mrzeo sam svoga brata. Niko me nije mogao
zaustaviti.
Niko osim Dženet.
Kad mi je ispričala za svoju pogodbu s Rozinom, kako je
pristala da bude obrezana ako Rozina ne kaže ništa Hemi,
Dženet nije dovršila i rekla ono što je morala da kaže.
Kasnije te prve noći se borila sa savešću da zatraži nešto od
mene. Naterala me je da se zakunem. „Marione“, rekla je,
„kazni mene, ne Šivu. Napadni mene i mene odbaci, ali Šivu
ostavi na miru.“
„Zašto? Ne mogu to da učinim. Zašto da ga poštedim?“
„Marione, ja sam naterala Šivu da uradi ono što je uradio te
noći. Ja sam to od njega tražila.“ Njene reči sam osećao kao
udarce u bubrege. „Znaš i sam kako je Šiva ravnodušan...
znaš kako on drugačije razmišlja? Veruj mi, da ja to nisam
od njega tražila, on bi i dalje čitao knjigu, a ja ne bih sad bila
ovde.“
Iako nerado, te prve noći sam dao Dženet reč da se neću
sukobljavati sa Šivom. Postupio sam tako uglavnom zato što
je izgledalo da će joj ta noć biti poslednja.
Nikada nisam ispričao Hemi šta se zaista dogodilo, pustio
sam da misli šta hoće i da krivi mene.
Možda se pitate zašto sam održao reč? Zašto se nisam
predomislio kad sam shvatio da će Dženet preživeti? Zašto
nisam rekao Hemi istinu? Vidite, naučio sam nešto o sebi i o
Dženet dok se ona borila da ostane živa. Bio sam veoma
blizu da je izgubim, i to mi je pomoglo da shvatim kako,
uprkos svemu, ne želim da umre. Možda joj nikada neću
oprostiti. Ali sam je i dalje voleo.
Kad je otpuštena iz bolnice, izneo sam Dženet iz kola i uneo
je u kuću. Niko se nije bunio, a i da jeste, ostao bih pri
svome. Moje neumorno bdenje uz Dženetinu bolesničku
postelju donelo mi je Hemino nevoljko odobravanje, pa se
nije usudila da mi zabrani.
Dok sam kroz kuhinju unosio njenu kćerku kroz kuću, Rozina
me je posmatrala s njenog dovratka. Dženet nije ni
pogledala u njenom pravcu. Kao da ni njena majka ni soba u
kojoj je provela ceo život ne postoje. Rozina je samo stajala
molećivo gledajući, preklinjući za oproštaj, ali dečja
sposobnost za osvetu je beskrajna i može da traje celu
večnost.
Odneo sam Dženet u našu staru sobu, Šivinu sobu, koja će
sad biti njena.
Isplanirano je da Šiva i ja od tada spavamo u starom
Gošovom stanu, ali odvojeno, on u dnevnoj sobi.
Kad sam, pola sata kasnije, otišao Rozini da uzmem
Dženetinu odeću, ona se zaključala i nije htela da otvori ma
koliko ja kucao. Besno sam gurnuo vrata, ali sam po otporu
na koji sam naišao zaključio da ih je nečim poduprla ili da se
sama naslonila na njih. Vladala je neka čudna atmosfera.
Otišao sam do prozora. Kapci behu zatvoreni ali sam, uz
Almazinu pomoć, vukao tanke letvice sve dok se nisu
odvalile. Prozor je bio blokiran ormarom. Uhvatio sam se za
ivice i pokušao da rukama odmaknem ormar u stranu, ali
nisam mogao. Istegao sam vrat da izvirim iznad njega. Ono
što sam video nateralo me je da se leđima oslonim o
prozorski ram i obema nogama gurnem i preturim ormar ne
mareći za njegov sadržaj. Pao je uz strašan tresak, drvo je
puklo, ogledalo se razbilo i staklo svuda razletelo, tanjiri se
smrskali. Svi su dotrčali na takvu buku.
Sad sam jasno mogao da vidim. Svi smo mogli da vidimo.
Hema, Goš i Šiva su se obreli iza mene, čak se i Dženet,
čuvši galamu, nekako dovukla.
Upamtio sam tu scenu s matematičkom preciznošću, ali u
Karovoj geometriji ne postoji taj ugao niti takav tekst koji bi
opisali nagib pod kojim joj je stajao vrat. Niti u čitavoj
farmakopeji postoji pilula koja bi izbrisala to sećanje. S
glavom pod čudnovatim uglom u odnosu na kičmu, usta
otvorenih i s jezikom isplaženim kao da joj ga je neko
iščupao iz grla, s tavanske grede visila je Rozina.
 GLAVA35

Iz jedne groznice u drugu

Mahovinom obrasli kameni zidovi i masivna kapija pridavali
su Školi carice Menen izgled drevne tvrđave. U belim
soknama, svetloplavoj bluzi i tamnoplavoj suknji, s trakom i
šnalama u kosi i s naušnicama, Dženet je bila samo još
jedna od mnogih sličnih devojčica. Jedini ukras joj je bio krst
Svete Brigite oko vrata. Nije želela da štrči. Njena
nekadašnja živost umrla je zajedno s onim telom koje smo
skinuli s grede i sahranili na groblju Gulele.
Uobičajio sam da subotom uveče dođem da vidim Dženet.
Bila je samo malo uzbrdo od onog mesta gde je general
Mebratu (sa Zemuijem uz sebe) uzeo taoce i pokušao da
zavede novi poredak.
Dženet je mogla da dolazi vikendom, ali govorila je da
Mising u njoj budi suviše bolne uspomene. Uporno je tvrdila
da je srećna u Školi carice Menen. Nastavnice Indijke bile su
stroge ali veoma dobre. U zaklonu od društva i od nas, radila
je veoma marljivo.
Zajedno smo se na univerzitetu upisali na pripremni tečaj za
Medicinski fakultet, a sledeće godine i na studije medicine.
Iako tad više nije nosila uniformu i propisanu odeću, i dalje
je bila povučena i oblačila se neupadljivo. Svaki put kad sam
odlazio da posetim Dženet u studentski dom Mekane Jesus,
preko puta univerziteta, molio sam se bogu da to bude dan
kad će otvoriti zaključana vrata svog srca te ću možda
ugledati tragove one stare Dženet. Bila je zahvalna za hranu
koju su joj slale Almaz i Hema, ali je barijera koju je
postavila oko sebe ostala.
Ja sam je i dalje voleo.
Više bih voleo da nisam.
Godine 1974. upisali smo se u Prvu medicinsku školu Hajla
Selasija – bili smo tek treća primljena generacija. Srećom po
nju, Dženet i mene su zajedno rasporedili na obdukciju leša.
Svako drugi bi se uvredio zbog njenih čestih izostanaka i
propusta da ponese pribor. Nisam mislio da je lenja. Za to
nije bilo valjanog razloga; nešto se kuvalo, a ja ovoga puta
nisam mogao da pogodim šta.
Predavači osnovnih predmeta bili su veoma dobri, mešavina
britanskih i švajcarskih profesora uz nekoliko etiopskih
lekara koji su studije završili na Američkom univerzitetu u
Bejrutu, a potom i poslediplomske studije u Engleskoj ili
Americi. I jedan Indijac: naš Goš. Goš je imao zvanje: ne
asistenta, niti gostujućeg predavača, niti pak kliničkog
gostujućeg predavača (što je nagoveštavalo da je zvanje
počasno, da za to nije plaćen), već profesora medicine i
vanrednog profesora hirurgije.
Mislim da niko od nas, pa čak ni Hema, nije bio svestan
širine Gošove učenosti tokom njegovih dvadeset osam
godina službe u Etiopiji. Ali ser Ijan Hil, dekan nove
Medicinske škole, zacelo jeste. Goš je bio autor četrdeset i
jednog objavljenog stručnog rada i celog poglavlja jednog
udžbenika. Početno zanimanje za seksualno prenosive
bolesti vodilo je ka vrhunskoj stručnosti u polju povratne
groznice, za šta je postao svetski priznat stručnjak, pošto je
oblik ove bolesti koju prenose vaši bila endemska u Etiopiji i
zato što je niko živ nije toliko pomno i izbliza ispitao.
Za povratnu groznicu sam saznao još kao školarac, kad je Ali
iz suka preko puta Misinga doveo svoga brata Selima u
bolnicu i zamolio me da se zauzmem za njega i posredujem.
Selim je bio u bunilu i goreo od visoke temperature. Goš je
kasnije rekao da je Selimova priča tipična: u Adis Abebu je
stigao iz sela, sa čitavom svojom imovinom u zavežljaju
prebačenom preko ramena. Ali ga je pronašao u vrelom
metežu dokova Merkata, gde je, bio monsun ili ne,
istovarivao džakove s kamiona i unosio ih u skladišta. Noću
je spavao tesno zbijen s mnoštvom ostalih u najbednijim
prenoćištima. Tokom kišne sezone imao je malo prilike da
pere odeću jer su bili potrebni dani da se ona osuši. Selimovi
životni uslovi nisu bili pogodni za ljude, ali su zato bili
savršeni za vaši. Mora biti da je, češući se, zgnječio vašku
pa mu je njena krv ušla u telo preko ogrebotine od češanja.
A budući da je došao sa sela, nije bio imun na ovu gradsku
bolest.
U hitnoj službi Selim je ležao na podu, suviše slab da sedi ili
stoji. Naš jednooki laborant Adam nagao se nad pacijenta i
jednim brzim pokretom postavio dijagnozu.
Godinama kasnije Goš mi je pokazao prepisku koju je vodio s
urednikom Medicinskog žurnala Nove Engleske, koji je
trebalo da objavi seriju Gošovih početnih radova o
slučajevima povratne groznice. Dotični urednik je „Adamov
znak“ smatrao pretencioznim. Goš je branio čast svog
neškolovanog laboranta po cenu da ga ne objave u tom
prestižnom stručnom časopisu.
Poštovani doktore Džajlse,
...u Etiopiji klasifikujemo hernije u one „ispod kolena“ i one
„iznad kolena“, a ne kao „direktne“ i „indirektne“. To je
sasvim drugi red veličine, gospodine. U čekaonici naše hitne
službe često se nalazi i po pet pacijenata u groznici
opruženih po podu. Lekar se pita: Je li ovo malarija? Ili je
tifus? Da nije povratna groznica? Nema osipa koji bi to rešio
(„crvene tačkice“ tifusne groznice nisu vidljive na koži naše
populacije), iako dozvoljavam da tifus izaziva upalu bronhija
i usporen puls, i da ljudi oboleli od malarije često imaju
uvećanu slezinu. Bio bih nepažljiv i nemaran kad bih objavio
rad o povratnoj groznici a da prethodno ne obezbedim
klinički, praktičan način postavljanja dijagnoze, naročito u
okolnostima u kojima je teško uraditi analize krvi i seruma.
Lekar treba samo da uhvati pacijenta za butinu i stisne mu
kvadriceps, da ga stisne snažno: pacijent s povratnom
groznicom će skočiti od bola, zbog osetljivosti usled inače
prikrivene upale tog mišića. Ne samo da je ovo pouzdani
klinički znak, nego će podići Lazara iz mrtvih. Prvi ga je
zapazio Adam i zato zaslužuje eponim „Adamov znak“.
Mogao sam lično da posvedočim o verodostojnosti
Adamovog znaka – Selim je uzviknuo i skočio na noge kad
ga je Adam pritisnuo. Urednik je odgovorio na pismo. Bio je
zadovoljan svim ostalim revizijama, ali „Adamov znak“ je
ostao tačka neslaganja. Goš je ostao pri svome.
Poštovani doktore Džajlse,
...postoji „Kvostekov znak“, „Kurvoazijeov znak“, „Kvinkov
znak“ – izgleda da nema kraja belcima koji su stvari nazivali
po sebi. Cenim da je svet svakako spreman za eponim u
čast jednog skromnog farmaceutskog tehničara koji je
jednim okom video više slučajeva povratne groznice nego
što ćemo vi i ja videti sa oba.
Goš, lekar iz zabite afričke bolnice, isterao je svoje. Rad je
objavljen u prestižnom časopisu, što je bez sumnje dovelo
do toga da ga zamole da napiše poglavlje u Harisonovim
principima interne medicine, udžbeniku koji je bio Biblija za
sve studente starijih godina medicine. I eto, sad je postao i
profesor. Hema je našem novopečenom profesoru kupila dva
divna prugasta odela, jedno crno i drugo plavo. A takođe i
sako od tvida s kožnim zakrpama na laktovima, kao da
stavlja ono „profesor“ u navodnike. Leptir-mašna je bila
njegova zamisao. Goš je bio osobenjak u mnogo čemu, a
naročito kad to ne košta ništa i nikome ne šteti. Leptir-
mašna je saopštavala svetu koliko je srećan što živi i koliko
ceni i slavi svoju profesiju, koju je nazivao „moje romantično
i strastveno stremljenje“.
 GLAVA36

Prognostički znaci
Život je pun znakova. Trik je u tome kako ih tumačimo. Goš
je to zvao heuristikom, metodom rešavanja problema za koji
ne postoji formula.
Crveno jutarnje nebo, mornarima upozorenje.
Gnoj je negde, a gnoja nigde, znači da je u stomaku.
Nizak nivo trombocita kod žena znači lupus dok se ne
dokaže suprotno.
Čuvaj se muškarca sa staklenim okom i velikom jetrom...
Goš bi spazio zadihanu mladu ženu na drugom kraju
čekaonice ispred dnevne ambulante, čiji su zarumenjeni
obrazi u oštrom kontrastu s njenim opštim bledilom.
Posumnjao bi na suženje mitralnog zaliska, iako bi tek
trebalo da tačno objasni zašto. To bi ga navelo da pažljivo
oslušne tragajući za blagim, tupim mrmorom mitralne
stenoze, đavolskim šumom koji, po njegovim rečima, „čuješ
samo kad znaš da je tu“, a čak i onda se čuje samo kad
stetoskop lagano položiš preko srčanog apeksa neposredno
posle fizičkog napora.
Ja sam razradio svoju heuristiku, moju ličnu mešavinu
rezona, intuicije, facijalnog izraza i mirisa. To je ono što se
ne može naći ni u jednoj knjizi. Onaj vojnik što je pokušao da
ukrade motocikl odisao je određenim vonjem kad je
izdahnuo, a isto tako i Rozina, i ta dva mirisa su bila
istovetna – govorili su o iznenadnoj smrti.
Ali nisam verovao svome nosu kad je trebalo, kad je uhvatio
signale od Goša, koji su me doveli do ivice nerava. Otpisao
sam ih kao posledicu njegovog novog profesorskog posla,
kao nuspojavu njegovih novih odela i novog okruženja. Kad
sam bio u njegovoj blizini, lako me je bilo razuveriti. Oduvek
je bio optimistična, vedra duša. A sad je bio još veseliji.
Našao je sebe u potpunosti i bio u svom najboljem izdanju.
Kao čovek s Ljubavlju, Naukom i Zaveštanjem. A bio je
krajnje uspešan u svemu navedenom.
Na Heminu i Gošovu godišnjicu braka, probudio sam se u
četiri ujutru da učim. Dva sata kasnije sam iz Gošovog
starog bungalova prešao do naše kuće. Šiva se bio preselio
nazad u našu staru dečju sobu. Napolju je još bilo mračno.
Nameravao sam da se ušunjam u Šivinu sobu i proverim da
nije košulja koja mi nedostaje oprana i okačena u njegovom
ormaru. Ušao sam baš kad je stigla Almaz. Zagrlio sam je i
sačekao da mi napravi znak krsta na čelu i promrmlja
molitvu.
Hema je još spavala. Vrata kupatila iz hodnika bila su
otvorena i kroz njih je izlazila para. Goš je stajao ispred
lavaboa, samo s peškirom oko pasa, i svom snagom se na
njega oslanjao. Bilo je rano za njega. Pitao sam se zašto
koristi ovo kupatilo. Da ne bi probudio Hemu? Čuo sam
njegovo teško disanje pre nego što sam ga video. Zadihao
se od napora kupanja. U ogledalu sam ugledao njegov odraz
bez zaštite, bez ograda. Video sam strašan umor; video sam
tugu i razumevanje. A onda je i on video mene. Kad se
okrenuo, maska vedrine, koja je prethodno pala u lavabo,
ponovo je bila prilepljena za lice, bez i najmanjeg nabora i
šava.
„Šta nije u redu?“, upitao sam. Osetio sam da mi nešto
treperi u stomaku. Osetio sam onaj miris. Morao sam da
shvatim ono što sam upravo video.
„Ma ništa. Zar nije strava?“ Zastao je da uzme dah. „Moja
lepa supruga spava kao anđeo. Mnogo se dičim svojim
sinovima... Večeras izvodim ženu na ples i pitaću je da
produži bračni ugovor na još godinu dana. Jedino što ne
valja jeste činjenica da grešnik poput mene to ne zaslužuje.“
U hodnik je izašla Hema, otresajući san iz kose. Goš mi je
dobacio uznemiren pogled.
Okrenuo se ogledalu, zviždućući dok je utrljavao kolonjsku
vodu u obraze. Očima me je molio da ne uzbunjujem Hemu.
Od napora zbog držanja podignutih ruku, melodija Kad sveci
marširaju imala je isprekidan ritam. Uzeo sam košulju i
izašao.
Imao sam važno predavanje rano ujutru. Međutim, poveo
sam se za instinktom, predosećajem – za svojim nosom.
Obukao sam se, a potom sakrio iza Šivine šupe s alatom.
Ubrzo se iz magle pojavio folksvagen, samo s Gošom u
kolima. Pošao sam za njim pešice.
Stigao sam u hitnu službu taman na vreme da ga vidim kako
ulazi u Upraviteljičinu kancelariju. A ona ne samo da je već
bila tamo, ovako rano, već ga je i čekala. Stajao sam
razmišljajući o tome šta bi to moglo da znači, kad je
iskrsnuo Adam noseći bocu krvi. I Upraviteljičina vrata su
mu se otvorila. Nekoliko trenutaka kasnije Adam se ponovo
pojavio, ali praznih ruku. Prenuo se kad me je ugledao i
pokušao da zatvori vrata, ali ja sam već stavio stopalo u
njih.
Goš je bio na divanu, podignutih nogu i s jastukom ispod
glave, smešeći se. S Upraviteljičinog prastarog gramofona
čuo se hor iz Glorije. Upraviteljica je stajala pognuta nad
njim i stavljala mu u venu iglu kroz koju će poteći krv. Podigli
su pogled misleći da se to možda Adam vraća po nešto.
Gošu se usne pokretoše.
„Sine, znaš...“
„Ne trudi se da me lažeš“, rekoh.
Pogledao je u Upraviteljicu, kao da od nje traži saveta.
Uzdahnula je. „Sudbina, Goše. Oduvek sam mislila da bi
Marion trebalo da zna.“
Nikada neću zaboraviti tu smirenost, to oklevanje, trag
nečega što sam mislio da nikad neću videti na Gošovom
licu: lukavosti. Koje je potom ustupilo mesto malodušnosti i
odsutnom pogledu. Na trenutak sam video svet kroz
njegove oči, njegovim umom, kroz njegovu viziju koja
obuhvata Hipokrata, Pavlova, Frojda i Mariju Kiri, otkriće
streptomicina i penicilina, Landstajnerovih krvnih grupa,
kroz svest koja priziva bolničko odeljenje na kom se udvarao
Hemi i operacionu salu broj tri u kojoj je još hirurg silom
prilika, svest koja obuhvata naše rođenje i gleda u
budućnost, i nakon svog i mog života i još dalje. I tada,
samo tada, ta svest se smirila, pribrala i usredsredila na
sadašnjost, na trenutak gotovo opipljive ljubavi između oca i
sina, kad je pomisao da bi se to moglo okončati, a ova
uspomena ostati njegova jedina ostavština, bila
neprihvatljiva.
„Dobro, Marione, lekaru u procvatu. Šta misliš da je?“ Voleo
je Sokratov metod. Samo što je ovoga puta on bio pacijent,
a heuristika moja.
Već sam ranije bio primetio njegovo bledilo, ali sam odbio da
o njemu razmislim. Sad sam se setio i da sam mu poslednjih
meseci viđao modrice po nogama i rukama – modrice za
koje je uvek imao neko objašnjenje. Zar nije pre samo
nedelju dana posekao prst o papir? To se desilo na moje oči,
i neko vreme je krvario. A kad sam ga ponovo video nekoliko
sati kasnije, još je curilo. Kako sam uspeo da na to ne
obratim pažnju? A setio sam se i koliko je mnogo sati bio
izložen radijaciji iz starog kuta, prastarog rendgenskog
aparata, koji je, uprkos protivljenju svih, nastavio da koristi
sve dok Mising nije dobio novi aparat. Kut je maljevima
razbijen na komade, a delovi su bačeni u „živi pesak“. Tu će
praviti društvo onom vojniku dok mu kosti ne zasvetle.
„Rak krvi? Leukemija?“, mrzeći već i sam zvuk tih reči na
mojim usnama. Gošova bolest je rođena i oživela tek u času
kad sam je imenovao, i sad se više nije imalo kud.
Njemu je lice sinulo, okrenuo se ka Upraviteljici i podigao
obrve. „Možete li da poverujete, Upraviteljice? Moj sin –
lekar.“
Zatim se vedrina izgubila iz njegovog glasa i progovorio je
pošto je sve pretvaranje otpalo kao lišće posle mraza.
„Šta god da se desi, Marione, ne smeš dozvoliti da Hema
sazna. Još pre dve godine sam preko Elija Herisa poslao krv
na analizu doktoru Maksvelu Vintrobu u Solt Lejk Siti, u
američku državu Juta. On je neverovatan hematolog.
Obožavam njegov udžbenik. On mi je lično odgovorio. Ovo
kod mene je kao aktivni vulkan što tutnji i bljuje. Nije baš
leukemija, ali se kuva da to postane; zove se „mijeloidna
metaplazija“, tako je rekao, izgovarajući pažljivo, kao da je
to nešto izuzetno osetljivo i krhko. „Upamti taj termin,
Marione. Jedna zanimljiva bolest. Uveren sam da mi je
preostalo još mnogo godina. Jedini uznemirujući simptom
koji se sad javlja jeste anemija. Ove transfuzije su moje
promene ulja. Noćas idem s Hemom na ples. Znaš da nam je
danas važan dan. Moram da se dovijam.“
„Zašto nećeš da mama zna? Zašto nisi hteo da ja znam?“
Goš zavrte glavom. „Hema će poludeti. Poludeće, a ne
treba, ne može... Ne gledaj me tako, sine, ne brini, ne radim
to iz plemenitosti.“
„Onda ne shvatam.“
„Poslednje dve godine nisi znao za moju dijagnozu, je l’
tako? Da si znao, to bi promenilo tvoj odnos prema meni.
Zar ne misliš da bi?“ Široko se osmehnuo i promrsio mi
kosu. „Znaš li šta mi pruža najveće zadovoljstvo u životu?
Naš bungalov, uobičajeni život u njemu, običan dan koji
počinje buđenjem, Almazinom lupom u kuhinji, mojim
poslom. Pa moja predavanja, obilasci odeljenja sa starijim
studentima. Ti i Šiva za večerom, a onda odlazak u postelju
s mojom ženom.“ Tu je prekinuo pa zaćutao misleći na
Hemu. „Želim da mi dani budu takvi. Ne želim da svi
prestanu da budu normalni. Znaš na šta mislim? Ne želim da
se sve to pokvari.“ Nasmešio se. „Kad postane ozbiljnije, ako
dođe do toga, reći ću tvojoj mami. Obećavam.“
Prodorno me je pogledao. „Hoćeš li čuvati tajnu? Molim? Eto,
to možeš da učiniš za mene. Da to bude tvoj dar, da tako
kažem. Pruži mi onoliko normalnih dana koliko mogu da ih
dobijem. A ne smeš reći ni bratu. To će ti možda biti najteže.
Znam da je među vama dvojicom... pukotina. Ali ti razumeš
Šivu bolje nego iko. Znam da ti je do njega dovoljno stalo da
bi ga zaštitio od preuranjenog saznanja.“
Dao sam mu reč.
Otprilike nekoliko narednih meseci sećam se vrlo malo, osim
da su se Gošove reči ispostavile kao mudre. Bio je pravi
blagoslov ne znati dve godine. Kad sam jednom saznao, više
se nije moglo nazad niti se to saznanje moglo izbrisati. Bilo
mi je kao da je Goš ponovo u zatvoru, a na izvestan način i
ja s njim. Pročitao sam sve što sam mogao o mijeloidnoj
metaplaziji (kako sam samo mrzeo taj naziv koji se njemu
sviđao). U vreme kad sam saznao njegovu dijagnozu,
koštana srž mu je mirovala. Ali potom je bolest postala
aktivnija, vulkan je počeo da tutnji, da ispušta lavu, da bljuje
signalne tragove sumpornog gasa kad je vetar povoljan.
Provodio sam koliko god sam mogao vremena s Gošom.
Žudeo sam za svakom česticom mudrosti koju je mogao
usaditi u mene. Svi sinovi bi trebalo da zapišu svaku reč
onoga što njihovi očevi imaju da im kažu. Ja sam to pokušao.
Zašto mi je trebala bolest da bih prepoznao vrednost
vremena provedenog s njim? Izgleda da mi ljudi to nikada
nećemo naučiti. Valjda zato svaki naraštaj mora iznova da
nauči tu lekciju pa onda pišemo epistole. Pridobijamo
prijatelje, hvatamo ih za ramena i tresemo, i govorimo im:
„Iskoristi dan! Bitan je samo ovaj trenutak!“ Većina nas ne
može da se vrati i nadoknadi izgubljeno. Ništa ne možemo s
tim „trebalo je“ i „mogli smo“. Međutim, nekolicina srećnih
ljudi poput Goša nema takvih briga – njemu nije bilo
potrebno nikakvo nadoknađivanje, nije bilo trenutka koji je
propustio da uhvati.
Tu i tamo, Goš bi mi se iscerio i namignuo mi preko sobe.
Učio me je kako da umrem, baš kao što me je učio i kako da
živim.
Šiva i Hema su nastavili da žive u neznanju o Gošovoj
bolesti. Bili su obuzeti svojim uzbuđenjima. Šiva je namamio
Hemu da se ozbiljno bavi lečenjem vezikulovaginalne fistule
kod žena, odnosno kraće samo „fistule“. Hema (kao i bilo
koji drugi ginekološki hirurg) nikad nije bila oduševljena što
vidi tu bolest, jer ju je teško izlečiti.
Sad mogu da objasnim zašto je na Šivin ceo život presudno
uticala ona devojčica koju smo videli kao deca – ona koja je
došla uzbrdo s ocem, glave oborene od stida, ispuštajući
mokraću pri svakom koraku i odišući onim neizrecivim
smradom.
Mada Šiva i ja to nismo znali, Hema ju je operisala tri puta.
Prva dva puta popravka je pukla, treća se održala. Nikad je
nismo videli kako odlazi iz Misinga, ali smo imali Heminu reč
da je bolnicu napustila srećna i izlečena. Ožiljci na duši,
međutim, nikada neće nestati. Tad nismo baš shvatili od
čega boluje, jer Hema o takvim temama nije razgovarala s
nama. Ali sad smo Šiva i ja znali. Po svemu sudeći, ta je
devojčica, možda čak i pre svoje trinaeste godine, bila udata
za muškarca koji joj je po godinama mogao biti otac. Bolni
seksualni odnos (još traumatičniji ako je mužu na putu bila
prepreka u vidu tkiva ožiljka nastalog obrezivanjem)
najverovatnije ju je užasnuo. Verovatno je bila previše mlada
čak i da poveže taj čin s mogućnošću trudnoće, ali uskoro joj
je stomak nabrekao i bila je trudna. Kad su trudovi počeli,
bebina glava se zaglavila uz karlične kosti, u već suženom
karličnom prolazu usled rahitisa. U razvijenoj zemlji ili u
velikom gradu, porodili bi je carskim rezom čim počnu
trudovi. Ali u zabitom selu, gde joj je pomagala jedino
svekrva, patila je danima dok je materica, pokušavajući da
izvede nemoguće, uspevala samo da potiskuje bebinu
glavu, koja je udarala u bešiku i cerviks, i pritiskala njihovo
tkivo o nepopustljivu karlicu. U takvim situacijama beba
umre, a ubrzo za njom i majka, uglavnom usled rupture
materice ili infekcije i sepse. Retke su porodice koje uspeju
da prevezu majku do zdravstvene ustanove. Tamo se
beživotni fetus ukloni komad po komad, tako što se najpre
zdrobi lobanja pa izvuče ostalo.
Za vreme oporavka od tako užasnog porođaja, izumrlo i
gangrenozno tkivo u porođajnom kanalu istruli i smakne se,
pa između bešike i vagine ostane velika rupa iskrzanih ivica.
Umesto da prolazi iz bešike kroz mokraćni kanal i izlazi kroz
otvor odmah ispod klitorisa (i to kad ona to hoće), mokraća
sad neprekidno curi iz bešike direktno u vaginu pa niz noge.
Bolesnica stalno curi, nikad nije suva, odeća joj je
neprekidno natopljena. Bešika se brzo inficira i urin postaje
smrdljiv. Za kratko vreme se inficiraju i usmine i butine, pa
počnu da se gnoje. Verovatno je ovu devojčicu tad muž
odbacio, a otac došao da je izbavi.
Fistule se u literaturi pominju još od antike. Međutim, tek
1849. godine, u Montgomeriju, u Alabami, doktor Marion
Sims, moj imenjak, prvi je izlečio vaginalnu fistulu. Njegove
prve pacijentkinje bile su Anarča, Betsi i Lusi, tri robinje koje
su porodice odbacile zbog njihovog stanja. Sims ih je
operisao – na šta su one, po priči, pristale – u pokušaju da
izleči fistulu. Eter, koji tek što je bio otkriven, nije u to vreme
bio u širokoj upotrebi, pa su njegove pacijentkinje bile
budne. Sims je zjapeću rupu između bešike i vagine zatvorio
ušivši je svilenim koncem i misleći da ju je tako sanirao.
Međutim, nedelju dana kasnije, otkrio je sasvim sitne otvore
duž šava, kroz koje je mokraća i dalje curila. Nastavio je da
pokušava. Anarču je operisao nekih tridesetak puta. Iz
svakog neuspeha je nešto naučio i na osnovu toga menjao
operativnu tehniku, da bi na kraju konačno uspeo.
Kad je operisala devojčicu koju smo pomenuli, Hema je to
učinila po načelima zahvata Mariona Simsa. Najpre je kroz
mokraćni kanal uvukla kateter da skrene mokraću od fistule
i dopusti da se mokro, inficirano tkivo osuši i da zaceli.
Nedelju dana kasnije ju je operisala koristeći zakrivljenu
kašiku od kalaja, instrument koji je izmislio taj hirurg iz
Alabame – danas ga zovemo „Simsov spekulum“ – kojim se
dospeva do operativne regije. Pažljivo je morala da obavi
disekciju rubova fistule, nastojeći da pronađe slojeve tkiva
koji su nekad bili mokraćni mehur, zid bešike, pa vaginalni
zid i vaginalni omotač. Pošto je obrezala rubove, krenula bi u
rekonstrukciju, sloj po sloj. Nakon mnogih neuspeha, Sims je
od jednog juvelira naručio tanku srebrnu žicu koju je koristio
da zatvori hiruršku ranu. Srebro je najmanje od svih ostalih
materijala izazivalo upalu tkiva i potom upalu koja bi
uzrokovala provaljivanje popravljenog. Hema je koristila
hromiranu žicu.
Mesec dana pošto sam saznao za Gošov poremećaj krvi,
Hema je za večerom obznanila kako su Šiva i ona uspešno
operisali fistulu kod petnaest pacijentkinja zaredom bez
ijednog recidiva. „To dugujem Šivi“, kazala je. „Ubedio me je
da duže pripremam žene za operaciju. Zato sad primimo
pacijentkinje pa ih prvo dve nedelje hranimo jajima, mesom,
mlekom i vitaminima. Lečimo ih antibioticima sve dok im
mokraća ne postane bistra, a butine i vulvu im mažemo
cinkovom pastom. Šivina je ideja bila da ih pre operacije
oslobodimo parazita i nadoknadimo nedostatak gvožđa u
krvi. Ojačamo im noge podstičući ih da se kreću.“ S
ponosom je pogledala Šivu. „Nije mi lako ovo da kažem, ali
on je uvideo i shvatio njihove potrebe bolje od mene za sve
ove godine. Kao što je zamisao o fizikalnoj terapiji...“
„Pa ne možeš postići da hodaju posle operacije ako nisu
hodale pre nje“, rekao je na to Šiva.
Kod četiri pacijentkinje su rupe u bešici bile toliko velike, a
preostalo tkivo do te mere izbrazdano, smežurano i
povučeno unazad da je bilo nemoguće sastaviti krajeve. Kod
takvih pacijentkinja, Hema i Šiva su se izveštili da izdvoje
uzan ali debeo „odrezak“ tkiva ispod usmina, te da,
ostavljajući ga jednim delom pripojenog kako bi se
snabdevao krvlju, slobodni kraj uvuku u vaginu i iskoriste ga
kao živu zakrpu fistule.
„Upraviteljica je našla donatora koji želi da finansira samo
operacije fistule“, kazao je Šiva. „Dobijaćemo hiljadu
američkih dolara mesečno.“ Bilo mi je teško i da ga
pogledam, a kamoli da mu čestitam.
Prestao sam da se trudim oko Dženet. Kad je pala iz dva od
četiri predmeta i morala da ponavlja semestar, bio sam
previše zaokupljen Gošovom bolešću da bih mario. Nije bila
zadovoljna studijama niti je u njima uživala. Umesto toga
izgubila je želju, izgubila metu i kompas, ako ih je ikada i
imala, a ritam prve godine studija bio je tako grozničav da je
bilo dovoljno da samo nedelju dana ne uči i izostaje s
predavanja pa da nenadoknadivo zaostane.
Na polovini druge godine saznao sam da je Dženet ponovo
propustila nekoliko časova anatomije. Osetio sam obavezu
da proverim šta se s njom dešava.
Vrata njene sobe u studentskom domu Mekane Jesus bila su
otvorena. Njen posetilac mi je bio okrenut leđima i nijedno
od njih me isprva nije primetilo. Dženet je delila sobu s još
jednom devojkom, koja nije bila tu. Sobica koja je nekad bila
tako uredna sad je bila u haosu i prljava. U noj su bili kreveti
na sprat i stočić za dvoje. Dok je Zemui bio živ, Dženet se
ponašala kao da joj on ide na živce. Njen hrabri i odani otac
umro je pod kišom metaka i sad je držala njegovu sliku na
tavanici, tačno iznad mesta gde joj je počivala glava kad je
ležala na gornjem krevetu.
Njen posetilac se izdvajao po svom neotesanom ponašanju i
grubim crtama. Znao sam da je studentski huškač,
organizator zahteva za reformu nastavnog plana i programa,
ili sakupljač potpisa za izbacivanje nepopularnog
nadzornika. Ali pre svega je, kao i Dženet, bio Eritrejac.
Njegov najvažniji cilj je gotovo izvesno bilo oslobođenje
Eritreje, ali to je morao da drži u tajnosti. Govorio je Dženet
na jeziku tigrinja, ali sam čuo i nekoliko engleskih reči kao
što su „hegemonija“ i „proletarijat“. Prekinuo je usred
rečenice kad je osetio da sam na vratima. Njegove goveđe
oči su me pogledale kao da hoće da kaže: Nikada nećeš biti
jedan od nas.
Namerno sam razgovarao s Dženet na amharskom, kako bi
njen gost video da ga govorim bolje od njega. Promrmljao je
nešto na jeziku tigrinja i izgubio se.
„Ko su ti ovi radikalni prijatelji, Dženet?“
„Kako radikalni? Samo izlazim s Eritrejcima, ništa više.“
„Tajna policija ima doušnike na ovom spratu“, kazao sam.
„Povezaće te s Eritrejskim narodnooslobodilačkim frontom.“
Slegla je ramenima. „Znaš li da ENOF postiže sjajne
rezultate, Marione? Ali ti to ne znaš. O tome nema ništa u
Etiopskom glasniku. Ali sumnjam da si došao da
razgovaramo o politici.“
Nekad bi me ovakvo njeno ponašanje povredilo. „Hema te
pozdravlja. I Goš poručuje da dođeš ovih dana na večeru,
voleo bi da te vidi... Dženet, brinem zbog tvojih časova
anatomije. Ove godine nema ko da radi obdukciju umesto
tebe. Ako se ne pojaviš, pašćeš. Ma daj, Dženet.“
Njeno lice, puno zanimanja i živahno dok je onaj drugi bio
ovde, sad je postalo sumorno.
„Hvala ti“, odvratila je ledeno.
Očajnički sam želeo da joj kažem da je Goš bolestan, da je
prodrmam i prenem iz te njene samodovoljnosti. Pa ipak
sam sedeo i osećao magiju njenog prisustva. Zbog toga sam
jurio za njom i govorio sebi da je još volim bez obzira na to
kako se ponaša, čak i sad kad nam se životni putevi tako
očigledno razdvajaju.
Na mojoj poslednjoj godini studija, za vreme staža na
hirurgiji, Gošov vulkan je eksplodirao. Došao sam kući i
jedan pogled na Hemino lice saopštio mi je da ona zna.
Spremio sam se na tiradu. Umesto toga, zagrlila me je.
Goš je toga dana povraćao krv i jako krvario iz nosa.
Pokušao je da to sakrije, ali nije uspeo. Sad se odmarao u
spavaćoj sobi. Zavirio sam da ga vidim, pa se vratio i seo s
Hemom za trpezarijski sto. Almaz mi je, crvenih očiju,
donela čaj.
„Pretpostavljam da mi je drago što mi nije rekao“, kazala je
Hema. Po natečenim kapcima video sam da je popodne
provela plačući. „Naročito kad se ništa ne može preduzeti.
Bar sam mogla da uživam u Gošu u njegovom najboljem
izdanju. Savršenim danima, ne znajući ništa.“ Prstom je
dodirivala dijamantski prsten na ruci, poklon od njega kad
su poslednji put obnovili svoj godišnji zavet. „Da sam
znala... možda smo mogli otputovati u Ameriku. Pitala sam
ga za to. Rekao je kako više voli da bude ovde. Da želi jedino
da svakog jutra prvo što vidi budem ja! Ajo, tako je
romantičan, čak i sada. Smešno, ali pre nekoliko meseci sam
osetila kako je zapravo sve tako divno da se mora dogoditi
nešto loše. A svi znaci su mi bili pred nosom. Nisam
obraćala pažnju.“
„Ni ja“, rekoh.
U kuhinji sam zatekao Almaz kako plače i Gebrua kako se, sa
suzama u očima i svojom malom Biblijom u ruci, ljulja
napred-nazad i recituje stihove da je uteši. Kad su me
ugledali, Gebru reče: „Postićemo za njega. Molitve nisu bile
dovoljne.“
Almaz klimnu glavom i, premda je dozvolila da je zagrlim i
tešim, bila je uznemirena. „Nismo bili dovoljno pobožni“,
reče. „Zato nas je to snašlo.“

***

Pitao sam Gebrua je li video Šivu, a on je rekao da je Šiva

odsutan celoga dana, ali da će najverovatnije biti u svojoj
radionici ako se vratio. I otpratio me je do radionice.
„Da li još nosiš svoj svitak?“, pitao me je Gebru misleći na
tanku traku ovčije kože, na kojoj je nacrtao oko, osmokraku
zvezdu, prsten i kraljicu, i kaligrafski prepisao jedan stih.
Zatim ga je čvrsto urolao i uvukao u praznu čauru od metka.
Na metalu je izgrebao znak krsta i moje ime.
„Da, uvek je uz mene“, rekoh, što je unekoliko bilo istina jer
sam stvarno nosio ovaj talisman u tašni.
„Trebalo je da napravim jedan za doktora Goša, pa se možda
ovo ne bi desilo.“
Divio sam se svome odanom prijatelju. Da bi neko postao
sveštenik, u Etiopiji je dovoljno da patrijarh u Adis Abebi
dune u platnenu vreću, koju onda odnesu u provinciju i
otvore u crkvenoj porti, čime mogu da rukopolože stotine
ljudi. Što je više sveštenika, to bolje, stav je Etiopske
pravoslavne crkve.
Ali postojanje hiljada sveštenika prouzrokovalo je probleme
za bogobojažljive ljude poput Almaz. Jedan mali broj tih ljudi
bili su pijanice i prosjaci-torbari za koje je sveštenički poziv
bio način da izbegnu gladovanje dok zadovoljavaju neke
svoje druge apetite. Jedan sveštenik, pokvarenjak najgore
vrste, primorao je Almaz da zastane i poljubi sva četiri kraka
krsta koji je držao. Jednoga dana sam je zatekao uznemirenu
i s odećom u neredu. Ispričala mi je kako je morala da odbije
nasrtaj tog sveštenika braneći se kišobranom, i da su joj
ljudi pritekli u pomoć i prebili ga. „Marione, kad budem
umirala, otiđi u Merkato i dovedi mi dva sveštenika“, rekla
mi je tad. „Tako ću, kao Isus, moći da umrem između dva
lopova.“
Ali Gebru je bio drugačiji. Almaz je bila sigurna da Bog
odobrava Gebrua. Sate je provodio nosa zabijenog u svoje
molitvenike oslanjajući se na makaturiju – svoj molitveni
štap – dok mu brojanice kuckaju među prstima. Čak i kad je
odlagao svešteničku odeždu da bi pokosio travu, nešto
uradio, dežurao kao čuvar i vratar u Misingu, ostajao mu je
turban na glavi i nikad nije prestajao da miče usnama.
„Molim te, napravi svitak Gošu“, rekao sam Gebruu. „Imaj
vere. Možda nije prekasno.“

***

Šiva se upravo bio vratio. Već čitavu večnost nisam dolazio

u radionicu te nisam bio pripremljen za krajnji nered koji
sam tamo zatekao. Pod je bio prekriven delovima motora i
kutijama za električnu instalaciju. Sasvim uzan prolaz vodio
je do mesta s njegovom opremom za varenje i komadima
metala. Šiva je podupro zidove i tavanicu radionice
metalnim skelama s kojih je, okačen o žičane vešalice, visio
alat. Probio sam se do tamo. Crtao je skicu nekakvog okvira,
nekakve sprave za koju je rekao da će obezbediti bolji
pristup prilikom operacije fistule. Spustio je olovku i
sačekao. Nije znao ništa o onome što se desilo u bungalovu
toga dana. Rekao sam mu istinu o Gošu.
Saslušao me je, ali ništa nije rekao. Premda je malo
pobledeo, lice mu ništa nije odavalo. Sklopio je oči. Popeo se
u kućicu na drvetu i povukao lestve za sobom. Nije imao
pitanja. Čekao sam. Uvideo sam da čak ni ove vesti nisu
srušile zid između nas.
Bio mi je potreban. Dugo sam sâm nosio breme Gošove
tajne i sad sam bio spreman da ga s nekim podelim. Trebalo
mi je snage za dane koji dolaze, ali nisam želeo to da
priznam. Šta Šiva misli? Da li uopšte išta oseća? Posle nekog
vremena sam otišao, ispunjen odvratnošću što se te oči
neće otvoriti, ubeđen kako na njega ne mogu da računam.
Ali Šiva me je iznenadio. Te i još dve naredne noći, Šiva je
spavao u hodniku ispred Gošove i Hemine spavaće sobe,
umotan samo u jedno ćebe. Tako je izrazio svoju ljubav
prema Gošu, dao do znanja da je tu, blizu. Kad je narednog
jutra pred vratima video sklupčanog Šivu, Goš je bio dirnut
do suza. Kad mi je Hema to ispričala, osetio sam kako mi
nešto oko srca puca i raspada se. Četvrte noći, kad se
Gošovo stanje pogoršalo, odlučio sam da napustim njegov
stari bungalov i vratim se u krevet koji sam nekad delio sa
Šivom. Ubedio sam Šivu da ne spava na podu u hodniku.
Spavali smo nemirno, svako na svojoj ivici madraca, po
nekoliko puta ustajući tokom noći da obiđemo Goša. Do
ujutru su nam se glave dodirivale.
Šiva i ja smo imali istu krvnu grupu kao i Goš. Uz Adamovu
pomoć, ranije sam već bio napravio rezerve svoje krvi za
ovaj trenutak. Sad je i Šiva dao svoju. Ali krv više nije bila
dovoljna, a uz to je i prouzrokovala opasno veliku
koncentraciju gvožđa. Gošovi trombociti nisu funkcionisali.
Krvarile su mu desni, a gubio je krv i u crevima. Naglo je sve
više slabio.
Goš nije želeo da ga prebace u bolnicu. Ubrzo je od anemije
počeo da gubi dah i više nije mogao da leži vodoravno.
Prebacili smo ga iz bračnog kreveta, u kom je spavao više
od dvadeset godina, u njegovu omiljenu fotelju u dnevnoj
sobi, a noge mu podigli na tabure.
Polako, sistematično, želeo je da provede neko vreme sa
svima koje je voleo. Slao je po Babua, Adida, Evandželin i
gospođu Redi, i po ostale igrače bridža. Slušao sam ga kako
se smeje i priseća, iako situacija nipošto nije bila smešna.
Njegov tim u kriketu ga je iznenadio kad su došli u belim
dresovima da odaju počast svome kapitenu. Počastili su ga
preuveličanim pričama o njegovim podvizima.
Zatim je ušao u fazu da udiše kiseonik kroz masku labavo
pričvršćenu za bradu. Došao je red na mene da razgovaram
s Gošom. Užasavao sam se tog trenutka opirući se sadržaju
tog razgovora.
„Izbegavaš me, Marione“, reče. „Moramo početi. Ne
možemo završiti ako ne počnemo, zar ne?“
I nikad ne bih predvideo ono što je sledeće rekao.
„Ne želim da se osećaš odgovornim za celu porodicu. Hema
je veoma sposobna. Upraviteljica je, uprkos tome što je
ostarila, čvrsta i snalažljiva. Ovo ti kažem jer želim da
doguraš daleko u medicinskoj karijeri. Nemoj osećati
obavezu da, iz dužnosti prema Šivi, Hemi ili Upraviteljici,
ostaneš ovde. Niti prema Dženet“, dodao je, malo se
namrštivši na pomen njenog imena. Nagao se napred da me
uhvati za ruku, kako bih shvatio da ozbiljno misli. „Toliko sam
želeo da odem u Ameriku. Za sve ove godine sam čitao
Harisona i ostale udžbenike... o tome šta oni rade, kakve
analize imaju... kao da čitam naučnu fantastiku, znaš?
Novac nije cilj. Kao jelovnik bez cena. Ali ako stigneš tamo,
neće više biti fantastika. Biće istina.“ U očima mu se pojavio
sanjalački izraz dok je zamišljao kako to izgleda.
„Mi smo te sprečili da odeš, zar ne? Ja i Šiva. Naše rođenje?“
„Ne budi šašav. Zar možeš da me zamisliš kako odustajem
od ovoga?“, rekao je zamahnuvši rukom da označi porodicu,
Mising, dom koji je napravio od bungalova. „Blagosloven
sam. Moj duh je odavno znao da me samo novac neće
usrećiti. Ili je to možda moj izgovor što vam ne ostavljam
bogatstvo! Zaista sam mogao da zaradim više novca da
sam hteo. Ali kajati se sigurno neću. Moji VIP pacijenti su se
često kajali i žalili zbog mnogih stvari na samrtničkoj
postelji. Kajali su se zbog gorčine koju su ostavili u srcima
drugih ljudi. Shvatili su da nema tog novca, ni te liturgije, ni
hvalospeva, niti tako svečanog pogreba koji mogu da potru
ostavštinu čovekovog duha.
Ti i ja smo, naravno, videli bezbroj smrti siromašnih. Oni
izvesno žale samo zbog toga što su rođeni siromašni i stoga
trpeli od rođenja do smrti. Znaš, u Knjizi o Jovu, Jov kaže
Bogu: ’Trebalo je da me odmah uzmeš iz materice u grob!
Čemu ono između, čemu život, ako je on samo patnja?’
Otprilike tako. Za sirotinju je smrt bar okončanje patnje.“
Nasmejao se kao da mu se svidelo ono što je rekao. Prsti su
mu mahinalno pošli ka džepu pidžame, pa za uho, tražeći
penkalo, jer bi stari Goš to odmah zapisao. Ali više nije bilo
pera, niti je bilo potrebe da se išta zapisuje.
„Ja nisam patio. Pa, možda malo. Samo kad me je moja
draga Hema terala da joj se udvaram godinama. E to je bila
patnja!“ A njegov osmeh je kazivao da tu patnju ne bi dao ni
za slavu ni za bogatstvo.
„Šiva će napredovati uz Hemu. On je njoj potreban da bi bila
nečim zaokupljena. Hema će nagonski poželeti da se vrati u
Indiju. Dići će mnogo buke. Ali to se neće desiti. Šiva će
odbiti. Ostaće, dakle, ovde, u Adisu. Hoću da kažem da to
nije tvoja briga. Shvataš?“
Klimnuo sam glavom, ne naročito ubedljivo.
„Žalim samo zbog nečeg“, kaza Goš. „Ali u tome mi ti
možeš pomoći. Tiče se tvoga oca.“
„Ti si moj jedini otac“, hitro odvratih. „Voleo bih da Tomas
Stoun ima leukemiju umesto tebe. Nimalo ne bih mario da
umre!“
Malo je zastao s mukom gutajući pljuvačku. „Marione,
mnogo mi znači to što me smatraš ocem. Ne mogu biti
ponosniji na tebe nego što sam, na to kakav si postao. Ali
pominjem Tomasa Stouna iz sebičnih razloga. Kao što rekoh,
to je jedno od mojih kajanja.
Vidiš, tvome ocu sam bio prijatelj onoliko koliko je on bio
kadar za prijateljstvo. Moraš da zamisliš kako je to izgledalo,
Marione. On je bio, osim mene, jedini lekar muškarac ovde u
Misingu. Bili smo toliko različiti, ništa zajedničko nismo imali,
ili sam bar ja tako mislio kad sam ga upoznao. Ali sam otkrio
da on voli medicinu isto onako kako je ja volim. Bio je
posvećen profesiji. Gajio je strast prema medicini... kao da
je došao s druge planete, s moje planete. Imali smo
posebnu vezu.“
Pogled mu je odlutao ka prozoru, možda stoga što se
prisećao tih vremena. Čekao sam. Konačno se okrenuo ka
meni i stisnuo mi ruku.
„Marione, tvoj otac je nečim bio duboko povređen. Ko zna
čime. Roditelji su mu umrli dok je bio dete. Nikad nismo
razgovarali o takvim stvarima. Ali ovde, radeći sa sestrom
Meri Džozef Prajs uz sebe, ovde gde smo svi radili zajedno,
ovde je bio zaštićen. Bio je srećan koliko takav čovek to
može biti. Osećao sam prema njemu zaštitnički poriv.
Hirurgiju je poznavao veoma dobro, ali život uopšte nije.“
„Misliš, bio je kao Šiva?“
Zastao je da razmisli. „Ne. Veoma različit. Šiva je
zadovoljan! Pogledaj ga samo. Šiva nema potrebu ni za
prijateljstvom niti za društvenom podrškom i potvrdom –
Šiva živi za ovaj trenutak. Tomas Stoun nije bio takav; imao
je sve one potrebe koje imamo i mi ostali. Ali se bojao.
Poricao je sopstvene potrebe i poricao je sopstvenu
prošlost.“
„Čega se bojao?“ Bilo mi je teško da sve to progutam.
„Upraviteljica mi je jednom rekla da je bacao instrumente
kad bi se uzrujao. Rekla je da je bio naprasit, da je bio
neustrašiv.“
„O, možda neustrašiv u hirurgiji. Ali možda čak ni to nije
tačno. Dobar hirurg se mora plašiti, a on je bio dobar hirurg,
najbolji, nikad ludo odvažan, uvek u celishodnoj strepnji...
pa... s nekoliko pogrešnih procena, ali ljudski je grešiti. Ali u
odnosima s ljudima bio je... užasnut. Plašio se da će ga onaj
s kim postane blizak povrediti. Ili možda, da će on povrediti
drugoga.“
Opirao sam se ovakvoj predstavi Stouna, toliko različitoj od
onoga što sam toliko godina zamišljao. Konačno ga upitah:
„Šta želiš od mene?“
„Sad kad mi je došlo vreme, Marione... želim da Tomas
Stoun zna da sam mu, bez obzira na sve što se desilo, uvek
bio prijatelj.“
„Zašto mu ne pišeš?“
„Ne mogu. Nikada nisam mogao. Hema mu nikad nije
oprostila što je otišao. Bila je srećna što je otišao – obojicu
vas je želela od časa kad ste se rodili. Ali mu ipak nije
oprostila što je otišao. A kad je otišao, užasnula se – i uvek
se plašila – da bi se mogao vratiti i tražiti vas. Morao sam da
joj obećam, da joj se zakunem da mu nikad neću pisati niti
na bilo koji drugi način stupiti u vezu s njim.“ Pogledao me
je i s tihim ponosom rekao: „I održao sam reč, Marione.“
„Dobro. Drago mi je.“
Kad sam bio mlađi, žudeo sam da saznam nešto o Tomasu
Stounu. Maštao sam o njegovom povratku. A sad sam se
opirao Gošu, ni sam ne znajući zašto.
Goš je nastavio: „Ali sam zato zdušno očekivao da Stoun
stupi u vezu sa mnom. Razočarao sam se kako su godine
prolazile a on to nije učinio. On je, Marione, ispunjen stidom
i pretpostavlja da ne želim da ga vidim. Da ga mrzim.“
„Otkud znaš?“
„Nemam načina, razume se, da svoju tvrdnju proverim.
Pretpostavljam da do danas sebe vidi kao albatrosa. Nazovi
to lekarskom intuicijom ako hoćeš. Tačno je da vam je bolje
bilo s nama nego što bi vam bilo s njim. Možda bi pokušao,
ali ne znam da li bi bio sposoban da stvori ovo što mi imamo
– porodicu. Zato ne želim da mrziš tog čoveka. Golem je krst
koji on nosi.“
„Zašto mi to sad pričaš?“, rekoh. „Prestao sam da
razmišljam o njemu kad si se ti vratio iz zatvora. Nikad nije
bio tu kad nam je trebao. Zašto bih traćio vreme misleći na
njega?“
„Zbog mene. Kažem ti, ovo je za mene. Ovo je moje kajanje,
nešto za čim žalim. Nema veze s tobom. Ali mi samo ti
možeš pomoći.“
Ništa nisam rekao.
„Da pokušam da objasnim...“ Podigao je pogled na nekoliko
sekundi ka tavanici. „Marione, moj život će u izvesnom
smislu ostati nepotpun ako mu ne budem dao do znanja da
ga još smatram bratom.“ Oči su mu se ovlažile. „I da, ma
kakvi bili razlozi njegovog ćutanja svih ovih godina, da ga
još... volim. Ja ne mogu da ga vidim, ne mogu to da mu
kažem. Ali ti možeš. Neću poživeti da to vidim, ali mi je to
želja. Učini to a da ne povrediš Hemina osećanja. Učini to za
mene. Dovrši nedovršeno.“
„Hoćeš li to reći i Šivi?“
„Ako kažem Šivi da mi je to poslednja želja, on će to učiniti.
Ali Šiva možda neće znati kako to da učini, kako... da ga
isceli. To zahteva više od prenošenja poruke.“ Oklevao je.
„Kad smo već kod Šive, moram da ti kažem još nešto: šta
god da ti je učinio, molim te oprosti mu.“
Tu me je zbunio. Da li je planirao da to kaže? Da li je
unapred smislio? Mislio sam da Goš ne zna dubinu moje
povređenosti, moju ogorčenost na Šivu, ali sam ga potcenio.
Ipak, ono što se desilo između Šive i mene nije bila tema
koju sam želeo da načinjem s Gošom; bilo je suviše bolno,
suviše lično.
„Učiniću sve što je u mojoj moći u pogledu Tomasa Stouna.
Zbog tebe. Ali ne mogu da verujem da to želiš. Zaboravljaš
da je taj čovek prouzrokovao smrt moje majke... Smrt
kaluđerice. Kaluđerice koja je s njim ostala trudna. A onda je
napustio svoju decu. I do dana današnjeg niko ne zna kako
se to dogodilo.“
Kad mi se glas podigao i zadrhtao, Goš nije rekao ništa,
samo me je uporno gledao, sve dok mi se ramena nisu
opustila i dok se nisam predao. Učiniću ono što traži.
Kad je, nedelju dana kasnije, došao kraj, još je bio u fotelji, a
mi svi sa njim: Šiva i ja smo ga držali za levu ruku.
Upraviteljica za desnu. Almaz, ispijena od strogog posta,
čučala je iza fotelje, s rukom položenom na njegovo rame;
Hema je sedela na naslonu za ruke kako bi Goš mogao
nasloniti glavu na njeno telo. Dženet nismo uspeli da
nađemo. Nije bila u studentskom domu kad smo taksijem
poslali Gebrua da je dovede u Mising. Gebru je stajao uz
Almaz i molio se.
Goš je disao teško, ali Hema mu je dala morfijum – kazala je
da joj je on to naložio. Morfijum „prekida vezu mozga s
glavom“, tako da nema uznemirenosti iako se borba za dah
nastavlja.
Jednom se prenuo i otvorio oči. Pogledao je u Hemu, pa u
nas. Nasmešio se i sklopio oči. Rado pomišljam da je tim
poslednjim pogledom video porodičnu sliku, uistinu njegovu
krv i meso, jer je sad naša krv kolala njegovim venama.
Rado pomišljam da je, videvši nas, osetio kako je ispunjen
njegov najviši cilj.
I tako je prešao iz ovog života u sledeći, bez pompe, sa sebi
svojstvenom jednostavnošću i neustrašivošću, poslednji put
otvorivši oči da proveri da li smo mi dobro pre nego što ode.
Kad su grudi prestale da mu se dižu, moja tuga se pomešala
s olakšanjem. Znam da je Hema osetila isto, po načinu na
koji je prinela glavu njegovoj i zaplakala, i dalje ga držeći u
naručju.

***

S Gošovom smrću došlo je novo shvatanje reči „gubitak“.

Izgubio sam majku koja me je rodila i pravog oca, izgubio
sam generala, izgubio Zemuija, izgubio Rozinu. Ali pravi
gubitak sam spoznao tek kad sam izgubio Goša. Ruka koja
me je milovala i stavljala na spavanje, usne koje su trubile
pesmu pred spavanje, prsti koji su vodili moje da kucnem
grudi i opipam uvećanu jetru ili slezinu, srce koje mi je
mamilo uši da shvatim otkucaje tuđeg srca – sve se to sad
umirilo.
U trenutku kad je umro, osetio sam kako se plašt
odgovornosti s njega premešta na mene. On je to predvideo.
Setio sam se njegovog saveta da lako nosim taj plašt.
Predao mi je profesionalnu palicu, želeo je da budem lekar
koji će ga prevazići, i da onda to isto znanje prenesem svojoj
deci, pa lancu njihove dece. „Neću prekinuti lanac“, izustio
sam nadajući se da me Goš može čuti.
Znao sam da je Frojd napisao kako muškarac postaje čovek
onoga dana kad mu umre otac.
Kad je Goš umro, prestao sam da budem sin.
Postao sam čovek.
 GLAVA37

Izgon
Kad sam otišao iz Etiopije, dve godine pošto je Goš umro, to
nije imalo nikakve veze s njegovim poslednjim željama. Niti
s namerom da pronađem Tomasa Stouna i olakšam mu bol.
Nije imalo nikakve veze sa svrgavanjem cara vojnom
zaverom i pobunom, niti s „komitetom“ oružanih snaga koji
je ograničio i ukinuo ludi diktator i ubica, jedan običan
narednik, čovek po imenu Mengistu, u poređenju s kojim je i
Staljin na kraju izgledao kao anđeo.
Tačnije, otišao sam u sredu 10. januara 1979. godine, onoga
dana kad su se kao požar raširile vesti da je četvoro
eritrejskih gerilaca otelo boing 707 Etiopske vazduhoplovne
kompanije, primoravši ga da leti u Sudan, u Kartum. Jedna
od tih četvoro bila je Dženet. Još tog jutra bila je
studentkinja medicine, premda tri godine zaostala za
svojom generacijom, a uveče je već bila borac za
oslobođenje.
Ja sam najzad bio lekar, stažista na poslednjoj rotaciji.
Proveo sam po tri meseca na internoj medicini, na hirurgiji,
ginekologiji i akušerstvu, i bilo mi je preostalo još mesec
dana na pedijatriji.
Hema me je predveče pozvala telefonom. Čula je vesti o
Dženet.
„Marione, smesta dođi kući.“
Sledio sam se čuvši njen ton.
„Mama, jesi li dobro? Ne možemo joj pomoći. Možda će doći
da razgovaraju s nama. Ti si joj starateljka.“
Od Gošove smrti, bez njegovog prisustva između nas, zbližio
sam se s Hemom. Tražila je od mene savete, a ja sam
nalazio vremena da budem s njom. U tome sam osetio
Gošove prste.
„Marione, ljubavi, nije Dženet u pitanju... Upravo me je zvao
Adid. Tajna policija traži saučesnika-urotnika po imenu
Marion Prajs Stoun. Možda su već na putu do tamo.“
Hvala bogu na Adidovom izvoru informacija, jednom
muslimanu u Službi bezbednosti koji je bio bolećiv prema
Misingu. Dženetina cimerka, sićušna neugledna devojka
koja, uveren sam, ništa nije znala o zaveri, ispljunula je moje
ime sat vremena posle otmice. Ljudi će reći bilo šta kad im
čupaju nokte.
Kroz glavu mi je sevnulo sećanje na Goša obrijane glave u
dvorištu zatvora Kerčele. Ali stari Kerčele je bio hotel u
poređenju s onim što je bio sada: prenatrpana ustanova za
mučenje, kasapnica u kojoj neprijatelji države nalaze kraj.
Svake noći su iz njega kamionima iznosili tela i delove tela, i
vozili ih kroz grad u makabrističkom umetničkom
performansu koji služi pouci i prosvetljenju. Portret umetnika
u smrti. Bezglava žena pokazuje Orion. Izdajnik u rukama
drži svoju glavu. Mrtav čovek s penisom u ustima.
Narednik-predsednik, neotesani varvarin, imao je nešto
zajedničko s carem: nije dozvolio Eritreji da se otcepi.
Naredio je vojnu ofanzivu velikog obima i bombardovao
eritrejska sela, u kojima su se pobunjenici krili među
civilima, i stavio Eritreju pod opsadu. To je, razume se, samo
dalo još više snage i potpirilo Eritrejski narodnooslobodilački
pokret.
U međuvremenu su i plemena naroda Oromo zatražila
slobodu. Narod Tigrinja (koji je govorio jezikom sličnim
eritrejskom) osnovao je svoj oslobodilački pokret. Rojalisti
oko Adis Abebe, koji su verovali u cara i monarhiju, tražili su
da se bombarduje zgrada vlade u prestonici. Studenti, ranije
veliki obožavaoci „vojnog komiteta“, sad su se podelili na
one koji traže demokratiju i one koji ne vide ništa loše u
albanskom tipu marksističkog uređenja. Susedna Somalija je
zaključila da je pravo vreme za polaganje prava i
potraživanje teritorije pustinje Ogaden, koja nije trebala čak
ni lešinarima. Ko kaže da je lako biti diktator? Narednik-
predsednik je imao pune ruke posla.
Ne rekavši nikome ni reč, iskrao sam se na zadnja vrata
Etiopsko-švedske dečje bolnice, ostavivši kola na parkingu.
Taksijem sam se odvezao kući. Nisam mogao da verujem da
se to dešava. Šta je Dženet postigla? Otmica etiopskog
aviona služila je samo publicitetu. Da, Bi-Bi-Si će obratiti
pažnju. To će još više obrukati narednika-predsednika, ali
njemu to polazi za rukom i bez ičije pomoći. Čak i da me
Dženetin čin nije doveo u opasnost, osudio bih otmicu.
Stranci su obožavali Etiopski aero-transport, savršenu
uslugu ove kompanije, njene vešte pilote. Direktne linije
mlaznjaka iz Rima, Londona, Frankfurta, Najrobija, Kaira i
Bombaja u Adis Abebu omogućavale su dolazak turista.
Osim toga, regionalna služba EAT-a je svakodnevno pružala
usluge avionima DC-3, tako da ste ujutru mogli krenuti iz
Hiltona u Adis Abebi, videti zamkove Gondara, drevne
obeliske Aksuma, crkve u stenama Lalibele, i vratiti se u
salon Hiltona u Adisu taman na vreme, pred početak uvodne
pesme hotelskog orkestra i pojavu animir-dama koje za
sobom ostavljaju blag trag parfema.
Etiopski aero-transport je već godinama bio meta Eritrejskog
narodnooslobodilačkog fronta. Ali čak i u carevo vreme,
pripadnici obezbeđenja bi se prerušeni ukrcavali u avione i
pružali gotovo savršenu bezbednost, sve do Dženetinog
leta. Jednom prilikom je sedmoro eritrejskih otmičara u
avionu obznanilo svoje namere. Dvojica pripadnika
obezbeđenja su petoro onesposobili lako, kao da pucaju u
prazne limenke na tarabi s udaljenosti od deset koraka.
Šestog su savladali, a sedmi se zaključao u toalet i aktivirao
bombu. Pilot je spustio obogaljeni avion uprkos rupi koja je
zjapila na trupu kod repa. Drugom prilikom su snage
obezbeđenja savladale otmičara i vezale ga za sedište prve
klase. Umesto da ga ustrele, obavili su mu peškire ispod
brade i preklali ga.
Tog januarskog poslepodneva Dženet i njeni drugovi oteli su
avion bez borbe. Pričalo se da su imali pomoć iznutra.
Možda su ljudi iz obezbeđenja promenili stranu.
Dok sam se vozio taksijem kroz Merkato, upijao sam
poznate prizore. Je li ovo poslednji put da prolazim ovim
putem, da osećam miris hmelja iz pivare Sent Džordž u ovoj
ulici? Žena s kosom upletenom u mnogo tankih pletenica, u
eritrejskom stilu, zaustavila je taksi. „U Lidetu, molim vas“,
rekla je imenujući svoje odredište.
„U Lidetu, je l’?“, odvratio je vozač. „Što ne uzmeš avion,
srce?“ Lice joj se pokunjilo, pa otvrdnulo. Nije se
raspravljala. Samo se okrenula.
„Ta đubrad bolje da se čuvaju noćas“, rekao mi je vozač
pošto ja očigledno nisam bio jedan od njih. „Gledajte“, kazao
je mahnuvši rukom put prolaznika s obe strane puta. „Svuda
ih ima.“ U Adis Abebi je bilo na hiljade Eritrejaca – ljudi
poput instruktorke, poput Dženet. Bili su administrativni
službenici, učitelji, nastavno osoblje na fakultetima,
studenti, službenici vlade, vojni oficiri, izvršni direktori u
oblasti telekomunikacija, vodovoda i zdravstva, a bilo ih je i
na stotine drugih, običnih građana. „Piju naše mleko i jedu
naš hleb. I znajte da će noćas u svojim kućama klati ovce.“
Otkad je vojska preuzela vlast, mnogi Eritrejci koje sam
znao, uključujući i neke lekare i studente medicine, izgubili
su se u podzemlju pridruživši se Eritrejskom
narodnooslobodilačkom frontu.
Prestonicom su kolale vesti kako se situacija na severu
Etiopije, u oblasti oko Asmare, okrenula protiv narednika-
predsednika. Eritrejska gerila je noću iz zasede napadala
vojne konvoje, a danju nestajala. Video sam nejasne
fotografije tih boraca. U karakterističnim sandalama i u
žućkastomrkim šortsevima i košuljama, imali su onaj
odvažni i ubeđeni izgled strasnih rodoljuba koji se bore
protiv okupatora. Regrutovani etiopski vojnici u svojim
džipovima i tenkovima, opterećeni šlemovima, teškim
cokulama, šinjelima i oružjem, bili su ograničeni na glavne
drumove. Kako su mogli da nađu neprijatelja kog ne vide, u
seoskom predelu čiji jezik ne govore i gde ne mogu da
razlikuju civile od gerilaca?
Dok sam se taksijem približavao kapiji Misinga, video sam
Cige kako izlazi iz fijata 850 pred njenim barom. U
poslednjih nekoliko godina je razvila posao, kupila susedni
lokal, dodala kuhinju i otvorila restoran unajmivši više
barskih devojaka da uslužuju mušterije. Opremljen
nameštajem, stonim fudbalom i novim televizorom, njen bar
se izjednačio s najboljim barovima na Pjaci. Cige je
posedovala jedan taksi, a kad smo poslednji put razgovarali,
kazala mi je da traži da kupi i drugi. Nikad nije propustila da
me podstakne, da kaže kako se ponosi mnome i kako se
moli za mene svakoga dana. Sad sam ugledao njenu lepu
nogu u čarapi kako se promalja iz kola, i osetio neodoljivu
potrebu da se zaustavim i oprostim, ali nisam mogao. Ovo je
i njena zemlja, i nadao sam se da, za razliku od mene, nikad
neće morati da beži iz nje.
Glavna kapija Misinga bila je otvorena. To je bio signal
dogovoren s Hemom, da je vazduh čist i da mogu da dođem
kući.
Šta čovek nosi sa sobom kad za samo nekoliko minuta mora
da napusti kuću u kojoj je proveo svih dvadeset pet godina
života?
Hema je spremila moje diplome, sertifikate, pasoš, nešto
odeće, novca, hleba, sira i vode, i spakovala u moju
prostranu putnu torbu sa znakom Er Indije. Obuo sam patike
i obukao se slojevito zbog hladnoće. Ubacio sam kasetu s
obe verzije – i sporom i brzom – pesme Ticita, ali sam
ostavio kasetofon. Razmišljao sam da li da uzmem
Harisonove principe interne medicine ili Švarcove principe
hirurgije, ali su knjige bile teške po dva i po kilograma pa
nisam poneo nijednu.
Krenuli smo pešice, i u maloj povorci se uputili ka bočnom
zidu Misinga, ali sam najpre zahtevao da odemo do šumarka
gde su bili sahranjeni Goš i sestra Meri Džozef Prajs. Koračao
sam rukom obgrlivši Hemu. Šiva je pomagao Upraviteljici.
Almaz i Gebru su išli ispred nas. Osetio sam kako Hema
drhti.
Na Gošovom grobu sam se oprostio od njega. Zamislio sam
kako bi sad pokušao da me razveseli, da me uputi kako da
to gledam s vedrije strane – Oduvek si želeo da putuješ! Sad
ti se ukazala prilika. Vodi računa! Putovanje širi vidike i
olabavi creva. Poljubio sam mermerni nadgrobni spomenik i
okrenuo se. Nisam se zadržavao na grobu svoje biološke
majke. Ako već želim da se od nje oprostim, ovo nije mesto
na kome ću to učiniti. Nisam ulazio u sobu sa sterilizatorom
već više od dve godine. Osetio sam ubod griže savesti, ali
sad je za to bilo prekasno.
Kod zida me je Hema stisnula u naručje. Položila je glavu na
moje grudi i pustila da joj suze slobodno teku, onako kao što
je plakala samo kad je Goš umro. Nije mogla da govori.
Upraviteljica, stena vere u kritičnim situacijama, poljubila
me je u čelo i jednostavno rekla: „Idi s Bogom.“ Almaz i
Gebru su se pomolili nada mnom. Almaz mi je pružila
maramu u koju je bilo uvezano nekoliko kuvanih jaja. Gebru
mi je dao sićušni svitak da ga progutam. Ubacio sam svitak
u usta.
Oči su mi bile suve samo zato što nisam mogao da verujem
da se ovo dešava. Gledajući u one koji su me ispraćali,
osetio sam žestoku mržnju prema Dženet. Možda su Eritrejci
u Adisu te noći klali ovce i nazdravljali joj, ali ja sam želeo
da sad može da vidi ovu porodičnu sliku, pocepanu zbog nje.
Došlo je vreme da se oprostim od Šive. Već sam bio
zaboravio kako izgleda zagrliti ga, kako se njegovo telo
savršeno uklapa s mojim, kao dve polovine jednog bića. Još
od Dženetinog kasapljenja spavali smo odvojeno, osim onog
kratkog perioda pred Gošovu smrt. Kad je Goš umro, vratio
sam se u njegov stari stan, a Šivu ostavio u našoj dečjoj
sobi. Tek sad sam pojmio koliko je bila stroga pokora to što
sam nas primorao da spavamo razdvojeni. Ruke su nam, kao
magneti, odbile da se razdvoje.
Odmakao sam glavu i zagledao mu se u lice. Video sam
nevericu i bezdanu tugu. Osetio sam čudno zadovoljstvo,
polaskan što se Šiva tako oseća. Takav izraz sam kod njega
video još samo dvaput pre toga: na dan Gošovog hapšenja i
na dan Gošove smrti. Taj izraz je govorio da je i naš rastanak
kod zida Misinga neka vrsta smrti. A ako je to bio za njega,
bio je i za mene. Ili je bar trebalo da bude.
Nekada davno, pre čitave večnosti činilo se, mogli smo
jedan drugom da čitamo misli. Sad sam se pitao može li on
da pročita moje. Odlagao sam ovaj trenutak, ovo svođenje
računa s njim. Sklopio sam sa Dženet pogodbu, ali više
nisam morao da je poštujem. Sad je moj um sve izražavao.
Šivo, vidiš li kako je deflorisanje Dženet dovelo do svega
ovoga? Da je dovelo do toga da se Rozina ubije, da Dženet
zastrani i udalji se od nas? Da je dovelo do ovog trenutka u
kom mrzim ženu kojom sam nameravao da se oženim?
Hema još i sad misli da sam sve to ja pokrenuo, da sam
uradio nešto Dženet.
Vidiš li kako si me izdao?
Ovaj oproštaj me seče kao nožem.
Volim te kao što volim sebe – to je neizbežno.
Ali ne mogu ti oprostiti. Možda s vremenom, a i to samo zato
što je Goš tako želeo. S vremenom, Šivo, ali ne sada.
Stajali smo u podnožju merdevina koje je Gebru namestio uz
istočni zid Misinga.
Šiva mi je pružio platnenu vreću. U tami je bilo nemoguće
razaznati, ali učinilo mi se da sam prepoznao oblik i boju
pohabanog primerka Grejeve anatomije, a ispod toga
starinski primerak neke druge teške knjige. Dajući mi svoga
Greja, Šiva je žrtvovao deo sebe, najvredniju imovinu koju je
posedovao.
„Hvala, Šivo“, rekao sam, nadajući se da ne zvučim
zajedljivo. Sad sam imao dve torbe umesto jedne.
Preko vrha zida po kom su bile krhotine stakla Gebru je
prebacio vreće od grube tkanine. Popeo sam se i prešao. S
druge strane bio je put koji sam uvek gledao s prozora svoje
sobe, ali koji nikad nisam istražio. Pogled na tu stranu
oduvek sam smatrao pastoralnim, idiličnim, s putem koji se
gubi u magli i planinama neke zemlje bez briga i muka. Te
noći mi je izgledao zlokobno.
„Zbogom!“, doviknuo sam poslednji put, dodirnuvši rukom
vlažni zid, taj živi, dišući spoljašnji skelet Misinga. A s druge
strane mi je hor dragih glasova, pulsirajućeg srca Misinga,
otpozdravio poželevši mi srećan put.
Stotinak metara dalje stajao je kamion. Bio je natovaren
vulkanizovanim automobilskim gumama. Vozač mi je
pomogao da se popnem pozadi, gde je cerada prebačena
preko guma tvorila mali prostor nalik pećini. Adid mi je tamo
ostavio vodu, biskvite i gomilu ćebadi. Utanačio je moje
bekstvo, ali pod pokroviteljstvom Eritrejskog
narodnooslobodilačkog fronta. ENOF je bio postao uobičajeni
put napuštanja Etiopije, naročito ako si nameravao da to
učiniš preko severa zemlje i ako si bio voljan da platiš.
Što manje budem pričao o svom studenom, džombastom,
sedmočasovnom putovanju u Desi, tim bolje. Nakon noći
provedene u jednom skladištu u Desiju, gde sam spavao na
pravom krevetu, i druge noći, kad smo se odmorili u
Mekeleu, trećeg dana putovanja stigli smo u Asmaru, srce
Eritreje. Grad koji se Dženet toliko dopao bio je pod
okupacijom. Svuda su se videle etiopske oružane snage,
tenkovi i oklopna kola parkirana na svim glavnim
raskrsnicama, i svuda kontrolni punktovi. Nigde nas nisu
pretresali pošto je vozač imao dokumenta da su gume koje
prevozi namenjene etiopskoj vojsci.
Odveden sam u bezbednu kuću, udobnu seosku kuću
obraslu bogumilom, gde je trebalo da sačekam da
nastavimo putovanje iz Asmare u seoske krajeve. Od
nameštaja sam na raspolaganju imao samo madrac na podu
dnevne sobe. Smeo sam da izađem u vrt. Mislio sam da ću u
tom skloništu biti noć ili dve, ali se čekanje oteglo na dve
nedelje. Hranu mi je jednom dnevno donosio Luk, moj
eritrejski vodič. Bio je mlađi od mene, momak koji malo
govori, student jednog koledža u Adisu pre nego što je
prešao u ilegalu. Savetovao mi je da što je više moguće
hodam po kući kako bih ojačao noge. „Ovo su točkovi ENOF-
a“, rekao je sa osmehom, potapšavši se po butinama.
U mome oskudnom prtljagu čekala su me dva iznenađenja.
Ono za šta sam mislio da je kartonska osnova u dnu putne
torbe Er Indije koju mi je Hema spakovala zapravo je bila
uramljena slika. Bila je to ona reprodukcija Svete Tereze
Avilske koju je sestra Meri Džozef Prajs okačila u sobi za
sterilizaciju. Hemino pisamce zalepljeno za staklo sadržalo
je sledeće objašnjenje:
Goš je ovo uramio mesec dana pred smrt. U svome
testamentu naveo je kako želi da, ako ikad budeš otišao iz
zemlje, poneseš ovu sliku sa sobom. Marione, pošto ja ne
mogu s tobom, neka nad tobom bdiju moj Goš, sestra Meri i
Sveta Tereza, i neka te čuvaju.
Pomilovao sam okvir koji su dodirivale Gošove ruke. Pitao
sam se zašto se toliko trudio, ali sam bio i zadovoljan. Ovo je
moj talisman, moja zaštita. Nisam se od nje oprostio u sobi
sa sterilizatorom, a ispostavilo se da nisam ni morao jer je
ona pošla sa mnom.
Drugo iznenađenje predstavljala je knjiga ispod Šivine
dragocene Grejeve anatomije. Bila je to stručna knjiga
Tomasa Stouna Dovitljivi operator: kratka vežba iz tropske
hirurgije. Nisam znao ni da ta knjiga postoji. (Kasnije sam
saznao da su je prestali štampati nekoliko godina posle
našeg rođenja.) Okretao sam stranice, znatiželjan, pitajući
se zašto ovo nisam video ranije i kako je dospelo kod Šive. A
onda, iznenada, ugledao sam ga na fotografiji koja je
zauzela tri četvrtine stranice, kako me gleda sa slabim
smeškom na usnama: Tomas Stoun, diplomirani lekar, hirurg
specijalista, FRCS. Morao sam da zatvorim knjigu. Ustao sam
i otišao da popijem malo vode, da dobijem na vremenu.
Želeo sam da se priberem i osmotrim ga kad ja to budem
hteo. Kad sam ponovo otvorio stranicu, zapazio sam prste,
devet prstiju umesto deset. Morao sam da priznam da ima
sličnosti sa Šivom, a samim tim i sa mnom. Nešto u duboko
usađenim očima, u pogledu. Mi nismo imali toliko četvrtastu
vilicu kao što je bila njegova, a i čelo nam je bilo šire.
Zapitao sam se zašto mi je Šiva ovo stavio u ruke.
Knjiga je izgledala kao da je potpuno nova, kao da nije ni
otvarana. Na stranici sa impresumom bio je zadenut
obeleživač s natpisom: „S poštovanjem, od izdavača.“
Označivač je tako dugo bio pritisnut između stranica da je u
knjizi ostao bledi pravougaoni otisak.
Na poleđini obeleživača bilo je napisano:
19. septembra 1954.
Drugo izdanje. Pošiljka je stigla adresovana na mene. Ali
uverena sam da je izdavač mislio na tebe. Čestitam. Takođe,
prilažem svoje pismo upućeno tebi. Molim te, pročitaj ga
odmah.
SMDžP
Ovu belešku je perom ispisala moja majka dan pre našeg
rođenja i svoje smrti. Njen čitak rukopis, ravnomernih slova,
zadržao je nevinost učenice. Koliko dugo je Šiva posedovao
ovu knjigu i ovaj obeleživač? I zašto ih je dao meni? Da bih
imao nešto od majke?
Da bih ostao u formi, hodao sam po kući noseći preko
ramena torbu s knjigama. Za te dve nedelje pročitao sam
Stounovu knjigu. Isprva sam se tome opirao, govorio da je
knjiga zastarela. Međutim, umeo je tako da dočara svoje
hirurško iskustvo u kontekstu naučnih principa da je knjiga
bila pitka. Često sam proučavao obeleživač i iznova čitao
majčine reči. Šta je u pismu koje je ostavila Stounu? Šta je
to imala da mu kaže samo dan pre nego što smo stigli mi,
njeni dečaci identični blizanci? Oponašao sam njen rukopis,
kopirao njegove petlje.
Jednoga dana kad mi je doneo hranu, Luk je rekao da te noći
krećemo. Ponovo sam se spakovao. Dve knjige su morale sa
mnom; nisam mogao da napustim nijednu od njih iako mi je
torba već bila veoma teška.
Krenuli smo pošto je nastupio policijski čas. „Zato smo
čekali“, rekao mi je Luk pokazujući u nebo. „Bezbednije je
kad nema meseca.“
Poveo me je uskim stazama između kuća, a onda uz kanale
za navodnjavanje, i ubrzo smo odmakli iz stambene oblasti.
Prelazili smo polja po mrklom mraku. Nazirao sam brda u
daljini. Za sat vremena me je rame zabolelo od torbe iako
sam je nameštao na različite načine. Luk je zahtevao da
neke stvari prebaci iz moje torbe u svoj ranac. Zapanjio se
kad je video knjige, ali ništa nije rekao. Uzeo je Greja.
Hodali smo satima, zaustavivši se samo jednom. Konačno
smo se obreli u podnožju planina i počeli da se penjemo. U
pola pet ujutru začuli smo slab zvižduk. Sastali smo se sa
četom od jedanaest boraca. Pozdravili su nas na njima
svojstven način: rukovali su se drmajući ramenima napred-
nazad i govoreći „kamela-haj“ ili „selam“. Među njima su
bile četiri žene s afro-frizurama, koje su imali i muškarci.
Prenerazio sam se kad sam prepoznao jednog borca: bio je
to onaj huškač, student s volujskim očima kog sam onomad
sreo u Dženetinoj studentskoj sobi. Tom prilikom je s
prezirom izjurio. Sad se, prepoznavši me, iskrivljeno
osmehnuo. Rukovao se prihvativši obema rukama moju.
Zvao se Cahaj.
Borci su bili iznureni, ali se nisu žalili, noge su im bile bele
od prašine. Nosili su teški minobacač, koji su rastavili na
nekoliko velikih delova.
Cahaj mi je nešto doneo. „Visokoproteinski vojnički dvopek“,
rekao je. To sledovanje bilo je izum boraca, a imalo je ukus
kartona. Trljao je desno koleno dok je pričao, pa mi se
učinilo da je otečeno i puno tečnosti. Bolelo ga je, ali to nije
pominjao.
Izbegavali smo da pričamo o Dženet. Umesto toga mi je
opisao kako su ranije te noći iz zasede napali konvoj
etiopske vojske, koji je bio u jednoj od retkih noćnih patrola.
„Njihovi vojnici se plaše mraka. Oni ne žele da se bore i ne
žele da budu ovde. Moral im je na užasno niskom nivou. Kad
smo zapucali u vozilo na čelu, vojnici su iskočili i,
zaboravljajući da pucaju, pojurili da nađu zaklon. Mi smo
pucali sa uzvišica s obe strane. Oni su odmah povikali da se
predaju, iako im je oficir naređivao da nastave da se bore.
Uzeli smo im uniforme i poslali ih, peške, nazad u garnizon.“
Cahaj i njegovi drugovi su s kamiona skinuli sifone gasa,
zatim jedno vozilo sakrili u žbunje, natovareno uniformama,
municijom i oružjem, da dođu po njega drugi put. A najveća
nagrada je bio teški minobacač s punjenjem, koji su poneli
sa sobom, noseći sve peške.
Krenuli smo posle petnaest minuta. Pre smiraja smo stigli do
dobro skrivenog, malog bunkera uklesanog u planinsku
padinu. Nisam mislio da ću biti sposoban da pešice stignem
ovoliko daleko. Pomoglo mi je to što su moji saputnici nosili
pet puta teži teret nego ja i nisu se žalili.
Luk i ja smo ušli u bunker. Ostali su požurili do jednog
isturenog položaja, rizikujući da ih po danu uoče borbeni
avioni MIG-ovi, jer su iz nekog razloga morali što brže da
sklope minobacač.
Spavao sam dok me Luk nije probudio. Noge su me bolele
kao da se na njih srušio zid. „Uzmi ovo“, rekao je pružajući
mi dve pilule i limeno lonče čaja. „To je naš vlastiti lek protiv
bolova, paracetamol, proizveden u našoj apoteci.“
Bio sam suviše umoran da učinim bilo šta drugo pa sam
progutao. Naterao me je da pojedem još malo hleba, pa sam
ponovo spavao. Kad sam se probudio, manje me je bolelo,
ali sam bio tako ukočen da sam jedva ustao s poda. Uzeo
sam još dve tablete paracetamola.
Kad se smrklo, došli su petorica boraca da nas povedu dalje.
Jedan je imao delimično sasušenu nogu: polio, znao sam.
Gledajući ga kako se gega i kako mu puška služi za
održavanje ravnoteže u hodu, bilo je nemoguće misliti o
sopstvenoj neudobnosti.
Drugi marš bio je upola kraći od prvog, i noge su mi se
postepeno opustile. Stigli smo mnogo pre zore do nekih
izbrazdanih brda. Uska staza vodila je u jednu pećinu ulaza
potpuno skrivenog žbunjem i stenom. Otvor su uokvirivale
drvene klade. Strma drvena rampa vodila je naniže, u još
prostorija, duboko unutra. Staza je napolju vodila do drugih
pećina pa nizbrdo, do dovitljivo skrivenih otvora.
Odveli su me unutra, u štalu. Izuo sam obuću i zaspao na
slamarici. Osećao sam se raskošno. Spavao sam do kasnog
poslepodneva. Luk me je poveo u obilazak. Ponovo sam bio
ukočen, ali on je izgledao dobro. U bazi nije bilo boraca jer
se negde odvijala velika operacija.
Pretpostavljam da je trebalo da se divim ovim borcima koji
su umeli da huje kroz prašinu kao tropske buve. Trebalo je
da se divim njihovoj snalažljivosti, umešnosti da sami
proizvedu fiziološki rastvor, sulfa-preparate, penicilin, a
pomoću ručne prese i tablete paracetamola. Skriveni u ovim
pećinama i nevidljivi iz vazduha, kao i sa zemlje, nalazili su
se operaciona sala, centar za proteze, bolnička odeljenja, i
škola, koji su izgledali još prefinjenije u tom spartanskom
okruženju. Tiha disciplina i uverenje da su poslovi poput
kuvanja, brige o deci i čišćenja podova jednako važni kao i
drugi zadaci, ubedili su me da će jednog dana prevladati i
zadobiti svoju slobodu.
Posmatrao sam borca kako se odmara ispred bunkera.
Sunčevi zraci što su prolazili kroz krošnju bagrema sačinili
su promenljivi mozaik svetla na njenom licu i pušci koju je
držala na krilu. Pevušila je nešto za sebe dok je dvogledom
osmatrala nebo tražeći MiG-ove, kojima su upravljali ruski ili
kubanski „savetnici“ u Etiopiji. Amerika je dugo podržavala
cara, ali se povukla i nije podržavala režim narednika-
predsednika Mengistua, obustavivši isporuku oružja i
rezervnih delova. Tu prazninu popunio je istočni blok.
Devojka je bila naših godina i podsetila me je na Dženet po
tome kako namešta ruke i noge i po opuštenosti tela. Uprkos
tome što je u ruci držala smrtonosno oružje, pokreti su joj
bili prefinjeni. Nije bila našminkana, a stopala su joj bila
prašnjava i okorela od tvrdih žuljeva. Videvši je, obradovao
sam se jednome: moj san o Dženet nestao je jednom
zauvek. Bilo je veoma glupo što sam toliko dugo održavao tu
jednostranu fantaziju. Medeni mesec u Udajpuru, samo naš
mali bungalov u Misingu, podizanje naših beba, ustajanje i
jutarnji polazak u bolnicu, lekari koji rade jedno uz drugo...
To se nikad neće desiti. Nisam hteo da je vidim nikad više. A
najverovatnije će i biti tako. Mora da je u Kartumu, još uživa
u slavi svoje odvažne operacije. A sad ni za nju nema
povratka u Adis. Uskoro će se i ona priključiti ovim borcima,
živeće u ovim bunkerima i boriće se rame uz rame s njima.
Nadao sam se da ću ja do tada već odavno otići. Nije mi bilo
drago ni što se uopšte nalazim u njihovom kampu, a još mi
je mrskije bilo što sam od njenih drugova zatražio pomoć.
Te noći me je probudila buka MiG-ova odozgo i
bombardovanja u daljini, ali dovoljno blizu da čujemo
tutnjavu. Kao i nešto slabiju buku artiljerije. Nije bilo
dozvoljeno paliti svetla nigde u blizini pećina.
Luk mi je kazao kako je upravo završen opsežan napad na
magacin oružja i stovarište goriva. U njemu su učestvovali
Cahaj i ona skupina boraca koju smo sreli prve noći. Prodrli
su unutra pomoću ukradenog vojnog kamiona. Čim su ušli,
otvorili su vatru, ali njihove drugove spolja iznenadio je
snažan napad konvoja pojačanja, koji ih je napao sa zadnje
strane. Nije išlo onako kao što je planirano. Izginulo je
devetoro gerilaca, uključujući i Cahaja, a mnogo više ih je
ranjeno. Etiopski gubici su mnogo veći, a skladište goriva
delimično je razoreno. Naši povređeni stići će u pećinu rano
ujutru.
Probudili su me glasovi i poznati metež i komešanje. Začuo
sam ječanje i oštre krike bola. Luk me je odveo do hirurškog
odeljenja.
„Zdravo, Marione“, čuo sam nečiji glas. Okrenuo sam se i
ugledao Solomona, koji je bio stariji student kad sam
pohađao medicinsku školu. Otišao je u ilegalu čim je završio
stažiranje. Upamtio sam ga kao okruglastog, dobro
uhranjenog stažistu. Čovek preda mnom imao je upale
obraze i bio mršav kao štap.
Pošao sam za Solomonom, sagnut, kroz tunel niske
tavanice, u kom su nosila bila raspoređena po podu u
parovima, po pravilima trijaže što nalažu da oni kojima je
pomoć najpotrebnija budu najbliže operacionoj sali na kraju
tunela. Ulaz u salu skrivala je platnena zavesa.
Povrede su bile jezive. Jedan polusvestan čovek šaputao je
poslednja uputstva na uho prijatelju koji se nagnuo nad
njega i besomučno zapisivao. Boce intravenskih tečnosti i
krvi visile su sa kuka uglavljenih u zidove pećine. Osoblje je
radilo čučeći uz nosila.
Solomon mi je ispričao da je u ovoj akciji i sam išao blizu
borbene linije. „Obično ostajem ovde. Na bojnom polju ih
oživljavamo. Intravenska tečnost, zaustavljanje krvarenja,
antibiotici, pa čak i neka hitna operacija u poljskim
uslovima. Umemo da sprečimo šok, onako kako su to činili
Amerikanci u Vijetnamu. Samo što nemamo njihove
helikoptere.“ Pljesnuo se po butinama. „Ovo su naši
helikopteri. Nosimo ranjenike na nosilima.“ Pogledom je
odmerio prostoriju. „Onog tamo čoveka treba intubirati“,
reče pokazujući glavom prema pacijentu. „Obavi to, molim
te. Tumzgi će ti pomoći. Ja odoh u salu. Onaj drug tamo ne
može da čeka.“ Pokazao je put bledog vojnika koji je ležao
pored zavese, s krvavim zavojem preko trbuha. Bio je
svestan ali jedva, disao je ubrzano.
Borac kog je trebalo intubirati prošaptao je „selam“ kad sam
čučnuo kraj njega. Metak mu je prošao kroz triceps, pa ušao
u grudi, i nekim čudom promašio velike krvne sudove, srce i
kičmu. Kad sam zglavcima skupljenih prstiju kucnuo iznad
njegove desne bradavice, zvuk je bio tup, dok je s leve
strane odzvanjao šuplje. Nakupilo se krvi oko pluća, u
porebrici, sabijajući desno plućno krilo ulevo i u srce, u
ograničenom prostoru grudnog koša. Odabravši mesto
odmah iza njegovog desnog pazuha, dao sam mu injekciju
lidokaina i anesteziju u kožu, pa obuhvatio rub rebra sve do
plućne maramice, pre nego što ću skalpelom zaseći rez od
dva i po centimetra. U rez sam ugurao zatvoreni hemostat i
nastavio da ga uvlačim sve dok nisam osetio da je naišao na
pleuru. Zatim sam u rupu zavukao prst u rukavici i malo
proširio prostor za tubus – gumeno crevo sa otvorima sa
strane i na vrhu – koje sam onda uvukao. Tumzgi je tad
povezao drugi kraj s bocom za drenažu, u kojoj je bilo vode,
tako da kraj tubusa bude ispod nivoa vode. Ovako
improvizovana vodena zaptivka omogućavala je da se
vazduh ne vraća u grudi. Navrla je već potamnela krv i
vojniku je disanje postalo lakše. Kazao je nešto na jeziku
tigrinja i skinuo masku s kiseonikom. Tumzgi mi je preveo:
„Hoće da njegov kiseonik daš nekom drugom.“
Pridružio sam se Solomonu u operacionoj sali taman na
vreme da vidim kako pacijenta skidaju sa stola. Grudi mu se
nisu pomerale. Zavladala je tišina otprilike pet sekundi.
Jedna žena je, boreći se sa suzama, klekla i pokrila mu lice.
„Neke stvari su van naše moći“, tiho kaza Solomon. „Imao je
laceraciju jetre. Probao sam šavom ’zašivanja madraca’. Ali,
imao je poderotinu i na veni kavi što se nalazi iza jetre.
Stalno je krvario. Nisam mogao da zaustavim krvarenje osim
da klemujem venu kavu, a to bi ga ubilo. Sećaš se kako nam
je profesor Asrat govorio da hirurg vidi Boga kad se suoči s
povredom vene kave iza jetre? Govorio je takve stvari, a ja
ga nisam razumeo. Sad razumem.“
Sledeći pacijent je bio ranjen u trbuh. Solomon je
sistematski sanirao povredu koja je meni izgledala kao
nemoguće krvava zbrka. Izvukao je tanko crevo, pronašao
nekoliko perforacija i zašio ih. Slezina je bila poderana pa ju
je izvadio. Sigmoidni deo debelog creva imao je iskrzanu
poderotinu. Odsekao je taj deo pa oba otvorena kraja
izvukao do otvora na koži, stvarajući dvostruku kolostomiju.
Energično smo isprali trbušnu duplju, postavili drenove na
mesto i prebrojali gaze. Rana je sad izgledala besprekorno
uredno u poređenju sa stanjem u kom je bila pre zahvata.
Solomon kao da mi je pročitao misli. Podigao je ruke
pokazujući mi svoje zdepaste prste i debele palčeve: „A
hteo sam da budem psihijatar.“ To je bio jedini put za osam
časova da sam ga video kako se smeje iza maske.
Amputirali smo pet udova. Poslednja dva zahvata iziskivala
su bušenje lobanje kod dva pacijenta u komi. Upotrebili smo
prepravljenu stolarsku bušilicu. U prvom slučaju smo bili
nagrađeni izlivom krvi koja se bila nakupila odmah ispod
dure i pritiskala mozak. Drugi pacijent bio je na umoru,
zenice su mu bile nepokretne i skupljene. Otvor u lobanji mu
nije doneo ništa. Krvarenje je bilo negde duboko u mozgu.
Dva dana kasnije, morao sam da ostavim Solomona. Oko
očiju je imao tamne kolutove i samo što se nije srušio.
Njegova posvećenost cilju bila je nesumnjiva. Rekao mi je:
„Idi i neka te sreća prati. Ovo nije tvoja borba. I ja bih otišao
da sam na tvom mestu. Reci svetu za nas.“
Ovo nije tvoja borba. Razmišljao sam o tome dok sam, s
dvojicom pratilaca, pešačio ka granici. Šta je Solomon hteo
time da kaže? Da li me je doživljavao kao nekog ko je na
etiopskoj strani, na strani okupatora? Ne, mislim da me je
video kao doseljenika, kao nekog kog se ovaj rat ne tiče.
Iako sam rođen u istom dvorištu gde i Dženet, iako govorim
amharski kao domorodac i mada sam s njim studirao, za
Solomona sam bio ferengi – stranac. Možda je i bio u pravu,
iako to nisam želeo da priznam. Da sam Etiopljanin rodoljub,
zar ne bih i ja otišao u ilegalu i pridružio se rojalistima koji
žele da svrgnu narednika Mengistua? Da mi je stalo do moje
zemlje, zar ne bi trebalo da budem spreman i da poginem za
nju?
Sudansku granicu prešli smo rano uveče. Autobusom sam se
odvezao u Port Sudan, a onda Sudanskim aero-transportom
u Kartum. U Kartumu sam mogao da pozovem broj koji mi je
dao Adid kako bi obavestio Hemu da sam na sigurnom. Dva
dana preznojavanja u Kartumu otegla su se kao dve godine,
ali sam konačno ipak odleteo u Keniju.
U Najrobiju mi je gospodin Eli Heris, čija je hjustonska crkva
godinama bila stožer Misinga, obezbedio sobu na klinici
jedne misije. Upraviteljica i Heris su sve to utanačili
dogovorivši se telegrafskim putem. Posao u maloj dnevnoj
ambulanti bio mi je težak jer sam bio uveren da se mnogo
šta gubi u prevodu. U slobodno vreme sam učio za ispite
koje ću morati da položim kako bih počeo poslediplomske
studije u Americi.
Najrobi je sav bio u raskošnom zelenilu kao i Adis Abeba, i
između ploča trotoara rasla je trava kao da džungla vri ispod
grada, spremna da ga preuzme. Prefinjena infrastruktura
Najrobija daleko je prevazilazila onu u Adisu. Na tome su
mogli da zahvale godinama pod britanskom upravom, kao i
tome što je, iako je Kenija bila nezavisna, tamo i dalje živelo
mnogo Britanaca. I Indijaca: u nekim delovima Najrobija
mogli ste da zamislite da ste u Barodi ili Ahmedabadu, gde
su ulice pune prodavnica sarija, radnji s čatom, prodornog
mirisa masale u vazduhu a gudžarati je jedini jezik koji
čuješ.
U početku sam večeri provodio u barovima, gušeći tugu i
slušajući muziku – bengu i sukus, afričku rumbu. Džezerski
kongoanski i brazilski ritmovi bili su podsticajni, puni
optimizma, ali kad bih se vratio u svoju sobu, opijen pivom,
samo bih postao još setniji. Izuzev muzike, kenijska kultura
nije uticala na mene. I to mojom krivicom. Opirao sam se
tom mestu. I Tomas Stoun je bio došao u Najrobi kad je pred
svojim demonima pobegao iz Etiopije. To je bio još jedan
razlog zbog kog nisam želeo tu da ostanem.
Hemu sam zvao po unapred određenom rasporedu, kod
raznih prijatelja, svakog utorka uveče. Situacija nije ništa
bolja, govorila je. Kad bih se vratio, i dalje bih bio u
opasnosti.
I tako sam ostao u svojoj sobi, učeći sve vreme, svakog
budnog minuta. Dva meseca kasnije položio sam američke
medicinske diferencijalne ispite, nakon čega sam se smesta
prijavio u američku ambasadu za vizu. Heris mi je ponovo
olakšao put.
Bio sam ispunjen pravedničkim besom: ako me moja zemlja
sumnjiči i želi da me muči, ako ne želi moje lekarske usluge,
onda se odričem svoje zemlje. Međutim, prava istina je bila
– i ja sam to znao – da se više ne bih vratio u Etiopiju čak i
da sve ponovo postane ružičasto.
Želeo sam da odem iz Afrike.
Počeo sam čak da mislim kako mi je Dženet, najzad, učinila
uslugu.
 ČETVRTI DEO

Intelekt čoveka prisiljen je da bira

savršenost života ili posla.
Ako uzme drugo, odbiti mora
Rajsko naselje, besneći u tmini.
Vilijam Batler Jejts, Izbor
 GLAVA38

Welcome Wagon
Boingom 707 Istočnoafričkog aero-transporta, kojim sam
odleteo iz Najrobija, pilotirao je kapetan Getaču Selasije (ni
u kakvom srodstvu s carom). Tokom te skraćene noći čuo
sam njegov glas dvaput. Osetio sam poštovanje prema
njegovom poslu, koji ga je približio Bogu više nego bilo kog
sveštenika. On je bio prvi od tri pilota koji su me prevezli
kroz devet vremenskih zona.
Rim.
London.
Njujork.
Imigracioni ritual i podizanje prtljaga na aerodromu Kenedi
prošli su tako brzo da sam se pitao nisam li ih propustio.
Gde su naoružani vojnici? Psi? Dugi redovi? Gde pretresaju
putnike? Gde su stolovi na kojima se niže otvoren prtljag,
postave isečene nožem? Prošao sam mermernim hodnicima,
peo se i spuštao liftovima, pa u špiljasti hol za dolaske, koji
je bio poluprazan uprkos tome što su dva aviona upravo
izbljuvala putnike. Nije bilo nikog da nas potera s jedne
tačke na drugu.
Pre nego što sam se osvestio, obreo sam se u sterilnom,
prigušenom inkubatoru carine. Automatska vrata su zviznula
i zatvorila se za mnom kao da me hermetički odvajaju od
kakofonije gomile ljudi s druge strane, zadržane metalnom
barijerom.
Pored mene je sa carine izašla jedna žena iz Gane, koja mi
je, prilikom ukrcavanja u Najrobiju, izgledala kraljevski u
svojoj cvetnoj odori i s povezom na glavi. Oboje smo bili
iscrpljeni, ošamućeni, nepripremljeni za more lica koja nas
ispituju. Stajali smo tako, nervozno stiskajući u rukama
kartonske fascikle s rendgenskim snimcima (koje je
zahtevalo imigraciono, ali posle ih niko nije gledao), i
grudima ispresecanim ukrštenim kaiševima putnih torbi,
nalik razrogačenim životinjama što izlaze iz Nojeve barke.
Najpre sam iznenađeno zapazio da su službenici svih
mogućih boja i oblika, a ne more belih lica koje sam
očekivao. Nepristojno su prelazili ispitivačkim pogledima
preko nas. U unakrsnoj vatri zbunjujućih novih mirisa
uhvatio sam zadah straha one žene iz Gane. Pribila se uz
mene. Muškarci u crnim odelima držali su podignute
znakove sa odštampanim imenima. Zurili su bezizrazno, kao
da su nadzornici što odmeravaju karlicu žene iz Gane,
primećuju razmak između prvog i drugog nožnog prsta, što
je po opštem mišljenju pouzdana mera plodnosti. Ukazala mi
se vizija Srednjeg prolaza,* crnaca što se vuku niz daščani
most broda dok okovi zveče a stotine pari očiju ispituju
njihove bokove, njihove bicepse, i proučavaju njihova naga
tela tragajući za znacima malinastog osipa, što je u Starom
svetu bio znak sifilisa. Što se mene tiče, ja nisam bio niko i
ništa, tek njen evnuh. Toliko je bila potresena da je ispustila
torbu.
Baš kad sam se saginjao da joj pomognem, ugledao sam
znak u ruci crnomanjastog muškarca smeđih očiju. Držao ga
je u nivou pojasa, kao da ne želi da ga poistovećuju s
livrejisanim vozačima što takođe držahu table s imenima.
Košulja „havajka“ mu je visila preko širokih platnenih
pantalona. Izgled su mu upotpunile smeđe sandale na bosim
stopalima. Natpis na njegovoj tabli mogao se pročitati kao
MARVIN ili MARMEN ili MARTIN. Druga reč je bila STOUN.
„Da li ovde treba da piše ’Marion’?“, upitao sam.
Odmerio me je od glave do pete pa odvratio pogled kao da
nisam vredan odgovora. Žena iz Gane je ispustila krik
prepoznavanja i odjurila ka porodici.
„Izvinite“, kazao sam zakoračivši u muškarčevo vidno polje,
„ja sam Marion Stoun. Jeste li vi došli u ime Naše Gospe od
neprestane pomoći?“
„Marion je devojka!“, reče on s grlenim, sirovim naglaskom.
„Ovaj ovde nije“, odvratih. „Kršten sam po Marionu Simsu,
čuvenom ginekologu.“
Bar prema podacima iz Enciklopedije Britanike, postoji
statua Mariona Simsa u Central parku, na uglu Sto treće
ulice i Pete avenije. Koliko je meni bilo poznato, služila je kao
orijentir taksistima. Iako je Sims počeo u Alabami, njegov
uspeh u operisanju fistule doveo ga je u Njujork, gde je
otvorio Žensku bolnicu, a potom i Bolnicu za karcinome, koja
je kasnije nazvana Memorijalna bolnica Sloun-Ketering.
„Ginekolog treba da bude žena!“, odbrusio mi je, kao da
sam prekršio neko fundamentalno pravilo.
„E pa, Sims nije bio, a nisam ni ja.“
„Niste ginekolog?“
„Ne, hteo sam reći da nisam žensko. A, tačno, nisam ni
ginekolog.“
Zbunio se. „Kis umak“, najzad je izgovorio. Dovoljno sam
znao arapski da bih razumeo da je upravo izgovorio jednu
ginekološku reč koja se odnosila na moju majku.
Vozači u crnom vodili su svoje putnike ka blistavim crnim
kolima, a mene je moj čovek odveo do velikog žutog taksija.
I, dok trepneš, već smo izlazili s aerodroma Kenedi uputivši
se ka Bronksu. Uključili smo se u struju automobila na
autoputu, brzinom koja mi se učinila opasnom. „Marione,
putovanje mlaznjakom ti je oštetilo bubne opne“, rekao sam
sebi jer je tišina bila nestvarna. U Africi kola kao da ne idu
na pogon goriva, već na ciku i vrisku svojih sirena. Ovde nije
bilo tako: automobili su promicali u tišini, kao jato riba. Čulo
se samo sviiiššš guma po betonu ili asfaltu.
Superorganizam. Jedan biolog je skovao tu reč za naše
džinovske afričke mravinjake, tvrdeći da tu svest i
inteligencija ne počivaju u pojedinačnom mravu, već u
kolektivnoj mravljoj pameti. Dugački trag crvenih pozicionih
svetala koji se protezao ka horizontu u osvit dana naveo me
je da se setim tog termina. Poredak i svrha obitavaju na
nekom višem nivou od pojedinačnog vozila. Tog jutra sam
začuo bruj i disanje superorganizma. Uveren sam da taj zvuk
čuju samo doseljenici, a i oni ne zadugo. Dok sam naučio da
kažem: „Sendvič broj sedam, od petnaest centimetara,
ražani, sa švajcarskim sirom i zelenom salatom“, nestao je i
taj zvuk. Postao je deo onoga što naš um opaža kao tišinu.
Obuhvaćen sam superorganizmom.
Obrisi najčuvenijeg grada na svetu – uskličnici blizanci na
jednom kraju, King-Kongova penjalica u sredini – bili su mi
poznati. Za to su se pobrinuli Čals Bronson, Džin Hekman i
Klint Istvud u bioskopima Empajer i Adova. A moja je krivica
bila što sam mislio da poznajem Ameriku na osnovu takvih
filmova. Ali stvarna krivica počivala je u samoj Americi –
hibrisu veličine i opsega. Video sam ga u čeličnim
mostovima što se protežu nad vodom; video sam ga u
petljama autoputeva što se prepliću jedna preko druge,
nalik umršenim pantljičarama. Hibris je bio i u brzinomeru
moga taksija, širem od volana, koji je izgledao kao da je Dali
uzeo brojčanik, rastegao ga i zavrnuo mu uši. Hibris je bio i
u tome što je igla pokazivala brzinu od sedamdeset milja na
sat, odnosno dobrano preko sto deset kilometara na čas, što
je za naš verni folksvagen bila nezamisliva brzina – čak i kad
bismo našli odgovarajući put.
Ono što ljudski jezik uspe da uhvati jeste dislokacija, akutna
insuficijencija bića u prisustvu superorganizma, odnosno
osećanje potonuća i skupljanja pred ovom predstavom
industrijskog čelika i svetla i moći. Osećao sam se kao da se
ništa ne računa što sam učinio u čitavom svom životu pre
ovoga. Kao da se iznenada otkrilo da je moj pređašnji život
bio čisto gubljenje vremena, usporeni gest, jer je sve što
sam smatrao retkim i dragocenim zapravo obilno i jeftino, a
ono što sam smatrao brzim napretkom ispostavilo se kao
geološki sporo.
U tom taksiju se javio posmatrač, stari hroničar. Kazaljke
moga sata postale su elastične dok sam urezivao ova
osećanja u pamćenje. Moraš ovo zapamtiti. To je bilo sve što
imam, sve što sam ikada imao, jedina moja valuta, jedini
dokaz da sam živ.
Sećanje.
Bio sam sâm na zadnjem sedištu taksija gospodina K. M.
Hamida, sa svojim prtljagom pored sebe i pregradom od
izgrebanog pleksiglasa između sebe i vozača. Dva stranca,
izolovana i udaljena, u kolima toliko širokim da bi se samo
na zadnje sedište moglo smestiti petoro ljudi i dve ovce.
Mišići su mi bili napeti zbog brzine kojom smo se kretali,
budući zabrinut da neko dete možda ne suši kravlju balegu
na vrelom asfaltu, ili da krava ili koza nisu zalutale na drum.
Ali nigde nisam video ni životinje ni ljude, samo kola.
Hamidova glava u obliku metka bila je prekrivena gustim
crnim kovrdžama. Na kartici dozvole pored taksimetra
kamera ga je uhvatila začuđenog i iznenađenog. Videle su
mu se beonjače. Ubedio sam sebe da je ta fotografija
snimljena onoga dana kad je on sleteo u Ameriku, onoga
dana kad je on video ono što sam ja upravo gledao.
Eto zašto me je Hamidova neučtivost toliko uvredila. Nije
stvari video na moj način. Može biti da, kad neko dugo vozi
taksi, putnik postane samo objekt definisan odredištem i
ničim više, baš kao što pacijenti (ako nisi dovoljno obazriv)
mogu da postanu „dijabetično stopalo u krevetu broj dva“ ili
„miokardijalna infarkcija u krevetu broj tri“.
Da li je Hamid mislio da mi je potrebno njegovo uveravanje?
Da li je mislio da ću žudeti za objašnjenjem svega što usput
budem video, kako bih ublažio strah? Ako je to mislio, bio je
u pravu.
U tom slučaju, rekao sam sebi, Hamidovo ćutanje mora biti
poučno! Neka vrsta prekora, blago upozorenje nekoga ko je
stigao ranijim brodom: Ej ti tamo! Nezavisnost i elastičnost.
Eto šta treba novopridošlom doseljeniku. Nemoj da te
zavara ovoliki metež. Ne zazivaj superorganizam. Ne, ne. U
Americi čovek funkcioniše sam. I počni sada. To je bila
njegova poruka. To je bila suština njegove neotesanosti:
Nađi sebi uporište ili će te živog progutati.
Sad sam se smešio, opušten, puštajući da predeo juri pored
mene. Bio sam ushićen što sam došao do tog zaključka.
Pljesnuo sam po sedištu. Glasno sam izgovorio svoje misli.
„Da, Hamide. Zabij strah na jedno mesto“, rekao sam
glasno, u čast Goša, koji nikad nije video ovo što ja gledam,
koji nikad nije čuo superorganizam. S kakvom bi radošću on
prigrlio ovo iskustvo.
Hamid se trgao na zvuk moga glasa. Pogledao me je u
retrovizoru, pa skrenuo pogled, pa me opet pogledao. Prvi
pogled oči u oči! Činilo se da je tek sad shvatio da ono što
vozi nije vreća krompira.
„Hvala, Hamide!“, rekoh.
„Molim? Šta kažete?“
„Rekao sam: hvala.“
„Ne, pre toga!“
„A, to. To je iz Magbeta“, odvratih naslanjajući se napred, na
pleksiglas, željan razgovora. „Ledi Magbet, zapravo. Otac
nam je to stalno ponavljao. ’Zabij strah na jedno mesto.’“
Ćutao je, pogledom šetajući s puta pred sobom u retrovizor.
Najzad mu je izletelo.
„Vređate me?“
„Molim? Ne. Ne! Samo sam razgovarao sam sa sobom. Kao
da...“
„Meni da nabiješ? Majci svojoj nabij!“, reče on.
Zinuo sam. Da li je moguće takvo potpuno nerazumevanje?
Njegovo lice u ogledalu govorilo mi je da jeste. Zavalio sam
se nazad, malodušno vrteći glavom. Morao sam da se
nasmejem. Na samu pomisao da Goš – ili ledi Magbet –
mogu biti do te mere pogrešno protumačeni.
Hamid me je i dalje streljao pogledom. Namignuo sam mu.
Video sam ga kako poseže u pretinac za rukavice. Izvadio je
pištolj. Mahao je njime, pokazujući mi ga s različitih strana
kroz prljavi pleksiglas, kao da pokušava da ga uperi u mene,
ili pak da dokaže da to zaista jeste pištolj a ne jeftina
plastična igračka kao što izgleda.
„Misliš da se šalim?“, reče i lice mu naglo poprimi zloban
izraz, kao da predmet koji drži u ruci jemči da je filozof a ne
šaljivdžija.
Nisam hteo da dolivam ulje na vatru, ne smatram sebe ni
hrabrim ni nepromišljenim. Ipak, mali revolver mi je bio
smešan i jednostavno nisam mogao da verujem, zapravo bio
sam siguran da ga neće zaista upotrebiti. Bio sam
razdragan. Znam ja šta je pištolj. Duplo većim pištoljem sam
napravio krater u stomaku jednog čoveka. Pokopao sam i
pištolj i njegovog vlasnika u močvaru (iz koje mi i dalje
svake noći preti da će ustati). Pre samo četiri meseca
operisao sam pobunjenike stradale od oružja. Ova njegova
puca – na današnji dan, u kontekstu Amerike, gde kola voze
u trakama, gde ti na carini ne otvaraju torbe – izgleda kao
igračka, kao kosmička šala. Zar me nije mogao dopasti
pristojan taksista Amerikanac? A ako ne može, a ono bar da
ima pištolj kog se Prljavi Hari ne bi postideo? Zar sam
pobegao iz Adisa, umakao iz Asmare, izašao iz Kartuma i
ostavio Najrobi, da bi me dočekalo ovo?
Kad si prvorođeni, stekneš veliko strpljenje. Ali ipak dođeš
do one tačke kad, nakon uzastopnih pokušaja, kažeš:
dođavola i strpljenje. Neka trpe zbog svog iskrivljenog
viđenja sveta. Posao ti je da sačuvaš sebe, ne da upadneš u
njihovu rupu. Pravo je olakšanje kad dostigneš tu fazu, tačku
apsurda, jer si tada slobodan, znaš da im ne duguješ ništa.
Umor, džet-leg i dezorijentacija doprineli su da mi to bude
smešno.
Hamidova upotreba reči „nabiti“ razlikovala se od Gošove
izreke. Kad je Hamid izgovorio tu reč, setio sam se priče koja
je kružila kad sam imao više bubuljica nego zdravog
razuma, više znatiželje nego stvarnog znanja o seksu. Bio je
to mit o prelepoj plavuši i njenom bratu koje ćeš sresti na
aerodromu po dolasku u Ameriku. Koji će ti ponuditi da te
povezu, odvešće te svojoj kući na piće, pa će onda brat u
tebe uperiti pištolj i reći: „Nabij mojoj sestri ili si gotov!“ Još
dugo nakon što sam shvatio da je ova priča smešna,
zadržala je za mene svoj šarm kao komična fantazija. Nabij
mojoj sestri ili si gotov! I eto me, dugo pošto sam tu priču
smetnuo s uma, novodošavši u Ameriku, i čovek je uistinu u
mene uperio pištolj. Poželeo sam da ovaj trenutak mogu da
podelim s Gabijem, svojim školskim drugom koji mi je prvi
ispričao tu priču. Neki izopačeni nagon me je naterao da sad
ponovim onu frazu koju smo kao školarci rado dobacivali
jedan drugom kao izazov, kao zamaskiranu pretnju, iako
sam se grohotom smejao: „Spusti pištolj, brate, kresnuću ti
sestru za ’dž’.“ Ne znam da li je uhvatio promenu moga tona
i raspoloženja, ne znam čak ni da li me je čuo. Možda je
jednostavno zaključio da sam toliko lud da se sa mnom nije
šaliti. U svakom slučaju, promenio je raspoloženje.
Vratnice kapije od kovanog gvožđa Naše Gospe od
neprestane pomoći behu širom otvorene. Trebalo je da u
deset sati pre podne budem na razgovoru s doktorom
Abramovicem, načelnikom hirurgije. Moj plan je bio da, po
završetku razgovora, uzmem taksi i odem u Kvins, pa u
Džersi Siti, pa u Njuark, i na Koni Ajlend.
Samo što je Hamid zaustavio taksi pred kapijom, prišao mi
je čovek kome je na plavom radničkom kombinezonu bilo
izvezeno LUIS.
„Lu Pomeranc, glavni nastojnik Naše Gospe od neprestane
pomoći“, rekao je ščepavši mi ruku. Iz džepa na grudima
virila mu je meka paklica cigareta salem. Bio je krupan
čovek bačvastog grudnog koša. „Igrate li kriket?“
„Da.“
„Udarača ili bacača?“
„Čuvar kapije i početni udarač.“ To mi je bilo Gošovo
zaveštanje.
„Odlično! Dobro došli u Našu Gospu. Nadam se da ćete biti
srećni“, kaza gospodin Pomeranc. Pa mi pod nos gurnu
svežanj papira. „Evo vašeg ugovora. Odvešću vas do
smeštaja za stažiste, gde možete potpisati. Ovaj srebrni
ključ je od glavnog ulaza. Zlatni ključ je od vaše sobe. Ovo je
privremeni bedž za identifikaciju. Kad vas u kadrovskom
budu slikali, dobićete stalni bedž.“
Krenuo je s mojim koferom u ruci i ja sam pošao za njim.
„Ali...“, rekoh, žonglirajući s papirima u ruci i pokušavajući
da izvadim pismo iz džepa mantila. Pokazao sam mu ga. „Ne
želim da me pogrešno shvatite. Ovde sam samo zbog
razgovora s doktorom Abramovicem.“
„S Popsijem?“ Zakikotao se. „Jok! Popsi ni sa kim ne drži
razgovore. Je l’ vidite potpis?“ Kucnuo je prstom po mome
pismu kao da je komad drveta. „To je u stvari rukopis sestre
Magde.“ Pogledao me je i iscerio se. „Razgovor? Zaboravite.
Taksi je već plaćen. Inače košta papreno. Dobili ste posao.
Dao sam vam ugovor, zar nisam? Dobili ste posô!“
Nisam znao šta da kažem. Gospodin Eli Heris iz Hjustonske
baptističke crkve savetovao mi je da podnesem molbe za
stažiranje na hirurgiji u određene bolnice u Njujorku i Nju
Džersiju. Eli Heris je očigledno znao šta radi jer mi je, čim
sam uputio molbu za prijem na staž, u Najrobi stigao
telegram od Popsija (ili možda od sestre Magde) u kom me
pozivaju na razgovor. A za njim je usledilo pismo s
prospektom. I sve ostale bolnice koje mi je Heris predložio
odgovorile su odmah, u roku od nekoliko dana.
„Gospodine Pomeranc. Jeste li sigurni da sam primljen? Mora
da je staž kod vas prestižan. Sigurno vam mnogi američki
studenti medicine šalju molbe za prijem?“
Lu je stao kao ukopan i pogledao me. Nasmejao se. „Ha! Ta
vam valja, doco. Američki studenti medicine. Ne znam ni
kako oni izgledaju.“
Obišli smo suvu fontanu prošaranu golubijim izmetom. Ličila
je na onu veličanstvenu fontanu prikazanu u prospektu,
samo što se bronzani monsinjor u središtu nezgodno naherio
napred. Monsinjorove crte lica behu istrošene kao u sfinge. I
još nešto čega nije bilo u prospektu: železna šipka zabodena
između ruba fontane i monsinjorovog pasa kako bi ga
zadržala da se ne preturi. Izgledalo je kao da je monsinjor
blagosloven dugačkim falusom koji koristi za podupiranje.
„Gospodine Pomeranc...“
„Znam. Izgleda kao da mu je to đoka“, odvrati ovaj sipljivo.
„Obići ćemo okolo.“
„Nisam to hteo...“
„Zovite me Luis.“
„Luise... jeste li sigurni da me niste s nekim pomešali?
Marion? Marion Stoun?“
Zaustavio se. „Doco, ’oćete da pogledate u ugovor?“
Moje ime je bilo u prvom redu.
„Ako ste vi taj, vas sam i očekivao.“
Neka misao mu je pomračila lice. „Valjda ste položili
EKSDL?“
Ispit pred EKSDL – Edukacione komisije za strane
diplomirane lekare – potvrdio je da imam potrebna znanja i
svedodžbe da se upišem na poslediplomsku obuku u
Americi.
„Da, položio sam.“
„Pa šta je onda?... Čekaj malo. Ček, ček malo. Nemojte mi
reći da su vas zgrabili oni govnari s Koni Ajlenda ili iz
Džersija? Jesu li vam poštom poslali ugovor? Kučkini sinovi!
Stalno govorim sestri Magdi da i mi to treba da radimo. Da
šaljemo ugovor na neviđeno. Njena ideja bio je taksi, ali to
nije dovoljno.“ Prišao mi je bliže. „Doco, da vam kažem
nešto za ta mesta. Užasna su.“ Luis je govorio kratkog daha,
dok su mu se nozdrve širile. A vodnjikave oči se suzile. „Da
vam kažem nešto“, reče. „Daću vam sobu na uglu u zgradi
za stažiste. Ima malu terasu. Šta mislite o tome?“
„Ne, ne, vidite...“
„Da nisu iz Linkoln-Mizerikordije? Iz Harlema? Njuarka?
Cenkate se da dobijete najbolju ponudu?“
„Ne, uveravam vas...“
„Čujte, doco, hajde da se više ne igramo. Samo mi recite da
ili ne, hoćete li ovde da stažirate?“ Rukama se podbočio o
kukove, a grudi su mu se podizale i spuštale.
„Ne, mislim da... Imam zakazane razgovore na drugim
mestima... Ovo mi je prva stanica. Ali iskreno... Mislio sam
da će biti teško dobiti stažiranje... Voleo bih... Da!“
„Dobro! Onda potpišite taj prokleti ugovor, za boga miloga,
a čak nisam ni katolik.“
Potpisao sam stojeći pored fontane.
„Dobro došli u Našu Gospu, doktore“, reče Luis sa
olakšanjem, zgrabivši ugovor i rukujući se sa mnom. Širokim
pokretom ruke je obuhvatio zgrade oko nas. „Ja sam samo
ovde radio. Bio mi je to prvi posao kad sam izašao iz
vojske... a verovatno i poslednji. Video sam mnogo doktora
poput vas kako dolaze i odlaze. O, da. Iz Bombaja, Pune,
Džajpura, Ahmedabada, Karačija, odasvud. Još nismo imali
nekog iz Afrike. Mislio sam da ćete izgledati drugačije. Mogu
vam reći da smo ih sve dobro izmorili. Ali su davali sve od
sebe. Mnogo su ovde naučili. Svi su mi dragi. Volim njihovu
klopu. Čak sam uz njih zavoleo i kriket. Lud sam za
kriketom. Čujte, bejzbol nije ništa u poređenju s kriketom.
Moji momci su sad tamo napolju“, reče pokazujući preko
zida. „Rintaju u Kentakiju ili Južnoj Dakoti – svuda gde su
mnogo potrebni doktori. Doktor Sing mi je poslao avionsku
kartu za El Paso, da dođem na venčanje njegove ćerke.
Dođe da me vidi kad god je u Njujorku. Imamo i tim
veterana s kojima svake godine igramo utakmicu. Veterani
su nam podigli novi teren za kriket s mrežama i svim.
Ponose se što su SŠ – Stalni Šmokljani – kako zovemo naše
bivše stažiste. Dolaze ovamo skupim kolima. A ja im kažem:
’Ne dižite nos preda mnom. Sećam se kad niste znali ni gde
vam je dupe a gde glava. Sećam se kad ste jedva razumeli i
ono što sami govorite. A vidi vas sad!’“
Na mene je ono što sam video od Naše Gospe od
neprestane pomoći ostavilo dubok utisak. Bolnica je bila u
obliku slova L, s dužim krakom visokim sedam spratova, sa
ulice ograđena zidom. Kraći krak je bio noviji i visok svega
četiri sprata, s helikopterom parkiranim na krovu. Krov
starije zgrade prekriven crepom ulegao se između dimnjaka,
a spratovi srednjeg dela behu blago ispupčeni kao salo oko
struka. Ukrasne rešetke ispod strehe oksidisale su u zelenu
boju žuči, a tragovi stare korozije su se slivali niz ciglu kao
maskara, paralelno sa olucima. S jedne strane ulaza štrčao
je usamljeni gargojl, čiji je blizanac s druge strane bio
sveden na izbočinu bez lica. Ali za mene, novajliju iz Afrike,
ovo nisu bili znaci propadanja, već samo istorijska prašina.
„Veličanstvena je“, rekoh gospodinu Pomerancu. „Nije nešto
naročito, ali je moj dom“, odvrati gospodin Pomeranc zureći
u zgradu s očiglednom ljubavlju.
Bez sumnje, bilo je i drugih bolnica, novijih i većih, barem
sudeći po slikama u njihovim prospektima. Ali upravo sam
bio otkrio kako se prospektima ne može verovati.
Pedeset metara dalje, pored bolnice, stajala je dvospratnica
za smeštaj osoblja prema kojoj me je poveo. Na staklenim
vratima što vode u njeno predvorje bilo je zalepljeno
obaveštenje pisano rukom, debelim crnim flomasterom, na
žutoj službenoj hartiji.
Indija–Australija, drugi šampionat u Brizbejnu
Zakazano gledanje utakmice preko kablovske, u sobi
B. S. Gandija
(Dobrodošli su Pakistanci, Bangladešani, oni iz Zapadnih
Indija i oni iz Šri Lanke, ali ako budete navijali za Australiju,
uprava zadržava pravo da vas izbaci.)
Petak uveče, 11. jula 1980, u 19 h
(10 dolara po osobi, donesite piće i ne-vegetarijanska jela,
ponavljam, isključivo nevegetarijanska jela. Ako se hrana
pre kuvanja nije mrdala, ne primamo je!
Za slobodne dame besplatno i obezbeđene stolice.
Ako dovodite bračnog druga/drugaricu, dodatnih 10 dolara i
ponesite stolicu.)
Dr B. S. Gandinesan
Kapiten Jedanaestorice Naše Gospe
Komesar u kriketu, Naša Gospa od neprestane pomoći
U predvorju sam primetio korijander, kim – poznate mirise
Almazine kuhinje. Na stepeništu sam udahnuo miris iste
vrste tamjana koji je Hema palila svakog jutra. Na drugom
spratu čuo sam i slab zvuk suprabatama u izvođenju M. S.
Subulakšmija, kao i zvuk zvonca nekog ko je u nekoj drugoj
sobi obavljao puđu. Osetio sam ubod nostalgije za kućom.
Zastali smo da gospodin Pomeranc uzme daha. „Morali smo
da postavimo ventilatore industrijske veličine u aspiratore
iznad šporeta u kuhinjama na oba sprata. Morali smo! Ali
kad počnu da kuvaju onu svoju masalu, ništa ne pomaže!“
Niz stepenice je ka nama silazio visok naočit Indijac duge
kose, još mokre od tuširanja. Imao je krupne, snažne zube,
neodoljiv osmeh i losion posle brijanja koji je mirisao
naprosto predivno. (Kasnije sam saznao da je to bio brut.)
„B. S. Gandinesan“, rekao je pružajući ruku.
„Marion Stoun.“
„Sjajno! Zovite me B. S. ili Gandi“, kazao je stežući mi ruku.
„Ili me zovite ’kapiten’. Da li...?“
„Čuvar kapije“, ubaci se Pomeranc slavodobitno. „I početni
udarač.“
B. S. Gandi se udari po čelu i zatetura se unazad. „Bog je
velik! Divno! Možeš li da odbraniš kapiju od stvarno brzog
bacača?“
„Takve najviše volim“, rekoh.
„Neviđeno! Ja sam specijalizant četvrte godine. Sledeće
godine ću biti glavni specijalizant. Sad nam je Dipak glavni.
Takođe sam kapiten Jedanaestorice Naše Gospe. Dve godine
smo bili prvaci međubolničkog šampionata. Sve dok one
čutje iz specijalističkog programa koji neću da imenujem
nisu prošle godine doveli udarača iz Hajderabada. Igrača
prve lige. Tu sam izgubio puno para. Godinu dana mi je
trebalo da se rešim duga.“
„Govnari“, na to će Luis pomračenog lica, misleći valjda na
taj drugi specijalistički program. „Trebalo je poništiti
poslednju utakmicu.“
„Ispostavilo se da udarač zvezda u stvari i nije doktor“, reče
B. S. „Drkadžija je imao fotokopirani sertifikat o stručnosti,
ali po propisima u Njujorku, bio je doktor kad smo igrali, Lu.
Zato ne dobijamo novac nazad.“
„Đubrad“, reče Lu. „Ojadili su nas.“
„Ove godine i mi imamo svoje tajno oružje“, reče mi B. S.,
utešno zagrlivši Lua jednom rukom. „Lično sam leteo za
Trinidad s jednim našim veteranom, da ga regrutujem.
Uskoro ćeš ga upoznati. Nestor. Visok, snažan momak. Metar
i devedeset pet. Brz bacač, nju-bol bacač, bodi-lajn bacač,
simer.* Ali niko od nas ne može da mu čuva kapije –
ubitačan je. A sad ćemo, s tobom, smlaviti one čutje, i trofej
će biti naš. Idi odmori se, Marione. Videćemo te na treningu
za dvadeset četiri časa.“
 GLAVA39

Kura koja će te izlečiti

Pacijent je dole. Šta čekamo? Ko vodi ovaj slučaj?“, upita
doktor Ronaldo.
„Ja“, rekoh.
Ronaldo okrete brojčanik na kolicima za anesteziju, kao da
ga je to što je čuo ovlastilo da promeni mešavinu gasa.
„Dipak me nadzire“, osmelih se da kažem, ali Ronaldo me je
ignorisao.
Sestra Rut, instrumentarka, zavrte glavom pripremajući svoj
tas. „Bojim se da nije tako“, reče. „Upravo je zvao Popsi.
Hoće da operiše. Marione, bolje se premesti na ovu stranu.“
„Popsi! Neka nam je Bog u pomoći“, reče doktor Ronaldo
pljesnuvši se rukom po obrazu. „Zovi moju ženu, reci joj da
ću zakasniti na večeru.“
Osetio sam miris bruta, a potom i cigareta vinston, a
sekundu kasnije kraj mene se obreo B. S. Gandi. Mora da je
u svlačionici povukao poslednji dim.
„Znam. Čuo sam“, reče pre no što sam uspeo išta da kažem.
„Ja sam u sali pored, radim žučnu kesu. Slušaj, Marione. U
slučaju da Dipak ne stigne pre Popsija, tvoj je zadatak da
kontaminiraš matorog čim uzme skalpel u ruke.“
„Molim? Kako?“
„Ne znam. Počeši se po dupetu pa pipni njegovu rukavicu.
Dovitljiv si ti tip. Smislićeš već nešto. Samo mu ne daj ni da
takne kožu, važi?“ I Gandi ode.
„Je li on ozbiljan?“, upitah.
Ronaldo reče: „Gandi nikad nije ozbiljan. Ali je u pravu.
Kontaminiraj ga.“
Okrenuh se ka sestri Rut nadajući se pomoći.
„Moli se da se umeša naša Gospa“, reče ona. „I kontaminiraj
ga.“
Bilo je to dvanaeste nedelje mog stažiranja na hirurgiji Naše
Gospe od neprestane pomoći.
Tad nisam znao da će tridesetominutna vožnja od
aerodroma do Bronksa biti sve što sam video od Amerike za
tri meseca.
Nakon samo nedelju dana u bolnici, osećao sam se kao da
sam iz Amerike prešao u neku drugu zemlju. Moj svet je bio
zemlja neonskog osvetljenja, gde su dan i noć isto, i gde
više od polovine žitelja govori španski. A kad su govorili
engleski, to nije bilo onako kako sam očekivao u zemlji
Džordža Vašingtona i Abrahama Linkolna. U toj genetskoj
šifri nije bilo ni kapi krvi s Mejflauera.
Tri meseca u Našoj Gospi od neprestane pomoći prošla su
munjevito brzo. U poređenju s normom ostalih američkih
bolnica, nedostajalo nam je mnogo osoblja, ali ja nisam znao
za tu normu. U Misingu je u najboljim vremenima bilo samo
četvoro ili petoro lekara, a ovde smo ih samo na hirurgiji
imali triput više. Ali u Našoj Gospi od neprestane pomoći
primali smo mnogo više pacijenata. Na odeljenju intenzivne
nege imali smo toliko ozbiljnih slučajeva traume na
respiratorima, radili smo toliko laboratorijskih analiza i
proizvodili toliko papirologije, da je to iskustvo bilo potpuno
drugačije od onog u Misingu, gde su Hema i Goš retko
unosili u karton više od kratkog zapisa, prepuštajući ostalo
bolničarkama. Saznao sam da ona tiha, duga američka kola,
one ploveće dnevne sobe na točkovima, uzrokuju čudovišne
povrede prilikom sudara. Kola hitne pomoći su nam dovozila
žrtve još pre no što točkovi na slupanim automobilima
prestanu da se okreću. Spasavali su ljude kakve u Misingu
nikada nismo ni videli, jer se niko ne bi ni trudio da ih donosi
u bolnicu. Ovdašnjim policajcima, vatrogascima i lekarima ni
na pamet nije padalo da procenjuju da li nekom treba
pomoći ili ne.
U Našoj Gospi smo dežurali svake druge noći. Nisam imao
vremena za čežnju za kućom. Moj uobičajeni dan počinjao je
rano ujutru, kad sam obilazio odeljenja s vođom moga tima
B. S. Gandijem. Potom bi se moj tim i drugi hirurški tim
sastali da u 6.30 pođu u zvaničnu vizitu s Dipakom
Džezudasom, glavnim specijalizantom. U danima za
operacije, odnosno utorkom i petkom, mi stažisti smo
dežurali na odeljenjima i u hitnoj službi. Radili smo do
predveče. A potom, ako bi bio moj red da dežuram,
jednostavno sam nastavljao da radim celu noć i primam
pacijente u hitnu, istovremeno vodeći računa o već
primljenim pacijentima i stažistima koji nisu dežurni. Priliku
da asistiramo, ili čak da operišemo kao specijalizanti,
dobijali smo upravo na dežurstvu. Tokom noćnih dežurstava
smo retko mogli da odspavamo. Ja nisam ni pokušavao.
Sutradan bismo nastavili uobičajeno radno vreme do
predveče, i tek bih tad konačno bio slobodan. Noćima kad
nisam bio dežuran mogao sam samo da padnem u krevet i
utonem u dubok san. Sutradan je sve počinjalo iznova. B. S.
Gandi, moj nadređeni specijalizant, upitao me je kasno
jedne noći, kad smo obojica bili pijani od neispavanosti:
„Znaš li šta je loša strana dežurstava svake druge noći?“ To
je bilo teško pitanje. Odmahnuo sam glavom. On se na to
nasmešio i rekao: „Propustiš polovinu zanimljivih slučajeva.“
Raspored je bio brutalno surov, neljudski, iznurujuć.
Obožavao sam ga.
U ponoć, kad hodnici opuste, u bolnici je bilo mesta gde sam
na prigušenom svetlu video tragove slavne prošlosti Naše
Gospe od neprestane pomoći. Otkrivala mi se u filigranskoj
zlatnoj štukaturi lučnih svodova, u visokim tavanicama
starog krila porodilišta, u mermernom podu foajea uprave i
tamnom drvetu kupole nad kapelom. Nekada ponos i dika
bogate katoličke zajednice, a potom jevrejske zajednice
srednjeg staleža, Naša Gospa od neprestane pomoći
doživela je sudbinu kraja u kome se nalazi: postala je
siromašna ustanova koja zbrinjava sirotinju. B. S. Gandi mi
je to objasnio ovako: „Najsiromašniji u Americi su i
najbolesniji. Sirotinja sebi ne može da priušti preventivnu
negu niti osiguranje. Siromašni ne idu kod lekara. Oni ti se
pojave na pragu kad im je stanje već poodmaklo.“
„Ko onda plaća sve ovo?“, pitao sam ga.
„Plaćaju vlada, Medikejd i Mediker,* od poreza koji plaćamo.“
„Kako to da možemo priuštiti helikopter i heliodrom ako smo
tako siromašni?“ Heliodrom na vrhu nove četvorospratnice
Naše Gospe, s plavim trepćućim svetlima i blistavim
helikopterom koji je stalno dolazio i odlazio, činio mi se
nepodesan za naša sredstva.
„Salah, pa ti ne znaš po čemu smo čuveni? Ne znaš za našu
delatnost broj jedan? Ponekad zaboravim da samo što si
sišao s broda. Čoveče, heliodrom su platile bolnice koje su
sasvim suprotno od nas. Helikopter je u stvari njihov, ne
naš. Bogatih bolnica. Onih što se staraju o bogatima, o
onima koji su osigurani. Čak i ako neke od njih primaju
sirotinju, to su one pri velikim univerzitetima ili privatnim
univerzitetskim klinikama koji pokrivaju troškove. Takva
vrsta staranja o siromašnima je plemenita.“
„A naša vrsta?“
„Sramotna. Posao nedodirljivih. Bogate bolnice duž istočne
obale udružile su sredstva i platile za naš heliodrom kako bi
mogli da doleću ovamo. Zašto? Ischemia time! Vidiš, ono
čega mi ovde imamo u izobilju jesu pištolji, BCM i BLM –
’besne crne mužjake’ i ’besne latino mužjake’ – odnosno
besne mužjake svih boja, ljubomorne ženke da ne
pominjemo. Muškarci na ovim ulicama verovatnije nose
pištolj nego penkalo. Beng! Beng! Tras! Tras! Pa završimo s
obiljem DSZD pacijenata – dobrih samo za delove. Mladih,
inače zdravih ljudi mrtvog mozga. Originalna srca, jetre i šta
sve ne. S garancijom da će gurati još dugo pošto đoka
klone. Sjajni organi. Izvrsni za transplantaciju. Za
transplantacije koje mi ne možemo da obavimo. Ali možemo
da ih održavamo u životu dok lešinari ne stignu. Uzmu
organe i kidnu. Kad sledeći put čuješ vap-vap-vap, ne
zamišljaj elisu helikoptera. Zamišljaj kinta, lova, parice!
Transplantacija srca košta... koliko? Pola miliona dolara?
Bubrega – stotinu hiljada i više?“
„Toliko nam plaćaju?“
„Nama? Ne plaćaju nam ni jebenog centa! Toliko oni
zarađuju. Dođu, iseku, uzmu, pokažu nam srednji prst i
odvezu se svojim čeličnim pticama ostavljajući nas na
kamilama. Kad sledeći put vidiš helikopter, dođi da vidiš
kako gospodari medicine, sahibi, izgledaju.“
I video sam ih više nego jednom, u belim mantilima
ukrašenim upečatljivim univerzitetskim logotipima na
grudima i ramenu, sa istim takvim amblemima na kutijama
s ledom, na igloima na točkovima, pa čak i na helikopterima.
Video sam na njihovim licima isti onaj umor koji sam i sam
osećao, samo što je njihov izgledao nekako plemenitije.
Doktor Ronaldo je prekrštao i razdvajao ruke gledajući na
sat, pa u vrata, na bilo kakav znak da će se pojaviti Popsi. Ja
sam namestio sterilne komprese u savršenom
pravougaoniku, kao portal u stomak Hjua Voltersa Mlađeg.
Hju Volters Mlađi, inače prosedi gospodin, pojavio se u hitnoj
službi nedelju dana pre toga. Baš te noći se iz ambulanti
hitne službe u hodnike izlivala reka kolica s pacijentima.
Alkohol je isparavao iz pluća, iz pora na koži i iz telesnih
tečnosti muškaraca i žena, u tolikoj meri da je čitav prostor
mirisao na aperitiv bar. Dva pijana muškarca su povraćala
krv, takmičeći se ko je glasniji. Kad je gospodin Volters
stigao, takođe bljujući krv, nepravedno sam pomislio da je
jedan od njihove sorte, rođak po cirozi jetre. Pretpostavio
sam da krvarenje potiče iz proširenih vena u želucu, zbog
oštećenja na jetri. Međutim, u narednih dvadeset i četiri
časa, gurnuo sam gastroskop niz grlo svakog od njih trojice i
zavirio im u želudac. Za razliku od ostale dvojice, kod
gospodina Voltersa nije bilo ni traga od besnog crvenila
alkoholičarskog gastritisa, niti krvarenja iz proširenih vena
koje navodi na cirozu. On je imao veliki gastrički čir što curi.
Sondom sam izveo biopsiju.
Nekoliko sati posle endoskopije, gospodin Volters me je
tihim, dostojanstvenim glasom ponovo ubeđivao da nikad
nije ni liznuo alkohol, i ovoga puta sam mu poverovao. On je
bio pedagog. Živeo je od podučavanja mlađih
srednjoškolaca. Ukorio sam sebe što sam ga nepromišljeno
strpao u isti koš s onom dvojicom. Započeli smo s
intenzivnom terapijom kako bismo mu izlečili čir u želucu.
Otkrio sam da gospodin Volters zna štošta o mojoj otadžbini.
„Kad je poginuo Kenedi, gledao sam sahranu na televiziji. U
povorci je bio i vaš car Hajle Selasije. On je bio najniži od
svih ljudi tamo. Ali takođe i najveći. Jedini car. Jedini car. Bio
je u prvom redu dostojanstvenika koji su koračali za
kovčegom. Zbog njega sam bio ponosan što sam crn.“
Izrekavši tu reč, gospodin Volters joj je istovremeno podario
težinu i uzvisio je.
Gospodin Volters je svakoga dana čitao Njujork tajms.
Novine i Biblija su mu stalno bile pored kreveta. „Nisam
mogao da priuštim sebi da pohađam koledž. Samo crkvenu
školu. Stalno govorim svojim učenicima: ’Ako svakodnevno
budete čitali novine godinu dana, imaćete rečnik doktora
nauka i znaćete više od onih što su završili koledž. To vam
garantujem.’“
„Da li slušaju?“
Podigao je prst. „Svake godine sluša po jedan“, odgovorio je
široko se osmehnuvši. „Jedan ali vredan. Čak i Isus ih je
imao samo dvanaest. Ja se trudim da zadobijem jednog
godišnje.“
Uprkos antacidima i H2 blokatorima, čir gospodina Voltersa
je još uvek krvario. Stolica mu je i dalje imala gustinu i boju
katrana, što je siguran znak reakcije krvi sa želudačnom
kiselinom. Pet dana pošto smo ga primili, okupili smo se oko
njegovog kreveta u vreme večernje vizite.
Dipak Džezudas, naš glavni specijalizant, seo je na ivicu
Voltersove postelje. „Gospodine Volterse, moramo vas sutra
operisati. Čir vam i dalje krvari. Ne pokazuje znake
smirivanja.“ Na parčetu papira mu je skicirao kako izgleda
parcijalna gastrektomija – uklanjanje dela želuca koji
proizvodi kiselinu. Divio sam se Dipakovom pažljivom i
mirnom postupanju, zbog čega pacijenti u njegovom
prisustvu osećaju da su u središtu njegove pažnje i da on ne
treba da bude nigde drugde osim tu. A najviše od svega
sam se divio njegovom prelepom, veoma britanskom
akcentu, koji je zvučao dvostruko egzotično pošto ga je
koristio čovek poreklom s juga Azije. Naglasak je poticao od
njegovog višegodišnjeg života u Britaniji. Dipak je u
pacijentima budio poverenje.
Dok je Dipak govorio, B. S. Gandi me je pogledao i zakolutao
očima. Podsetio me je na nešto što mi je kazao noć pre toga:
„Možeš biti i kreten, ali ako imaš kraljičin akcenat, dok se
okreneš bićeš gost Džonija Karsona, koji će se smejati
svemu što kažeš.“
B. S. se šalio, ali zaista sam u televizijskim serijama, ulazeći
u bolesničke sobe i izlazeći iz njih, zapazio likove kao što je
crni ali veoma britanski batler koji služi porodicu bogatih
Amerikanaca, ekscentrični Englez koji živi u susedstvu
bogate porodice crnaca u Aper ist sajdu na Menhetnu, ili
bogati udovac Britanac s lepom dadiljom iz Bruklina.
Gospodin Volters je upijao svaku Dipakovu reč. Konačno je
rekao: „Imam poverenja u vas. Da nije svih vas ovde, ne bi
uopšte bilo doktora. A imam vere i još u nekog“, dodao je
pokazujući prstom u tavanicu.
Na dan operacije, ustao sam u pola pet da još jednom
pređem sve korake zahvata listajući svoj Zolingerov hirurški
atlas. Dipak mi je dao do znanja da je slučaj moj i da ću ja
stajati zdesna, a on će mi asistirati. Bio sam uzbuđen i
nervozan. To će mi biti prvi put da radim neposredno sa
glavnim specijalizantom.
Ali Popsi nam je pokvario planove. Stao sam s leve strane
pacijenta, iščekujući legendarnog doktora Abramovica. Još
ga nisam bio upoznao. Od Dipaka nije bilo ni traga ni glasa.
I najednom se Popsi stvorio tu, glave opasno blizu
operacionim reflektorima. Imao je duboko izbrazdano lice,
ljubazne plave oči, zenice oivičene sivim, ali s nečim dečački
ljubopitljivim u pogledu. Maska mu je visila tik ispod nosa,
pa su mu čupave dlake nalik žici izvirivale iz nozdrva. Pružio
je ruku u rukavici da mu daju skalpel. Sestra Rut je oklevala i
okrznula me je pogledom pre no što mu ga je dala.
Popsi je ispustio nekakav grleni zvuk. Skalpel mu je zadrhtao
u ruci. Sestra Rut me je munula laktom. Pre nego što sam
uspeo išta da učinim, Popsi je izveo rez. Smelo. Veoma
smelo. Ja sam ga očistio i zaustavio krvarenje malih krvnih
sudova. Kad Popsi nije pokazao znaka da će ih podvezati, ja
sam to učinio. Popsi uze da barata forcepsom kako bi
podigao trbušnu maramicu. Nije uspeo da uhvati tkivo.
Iz dobrog razloga. Na jednom mestu je osim kože zasekao i
fasciju i peritoneum. U ranu je počela curiti neka tečnost
sumnjivo slična sadržaju creva. Ronaldo je izvirio preko
anesteziološkog paravana i obrve mu nestadoše pod
hirurškom kapom.
Popsi ponovo pokuša s forcepsom, ali instrument mu iskliznu
iz prstiju i uz zveket pade na pod. Podigao je ruku, bez
forcepsa. „Dodirnuo sam ivicu stola…“ Gledao je u mene
kao da ću ja osporiti njegove reči. „Kontaminirao sam se.“
„Mislim da jeste“, žurno kaza sestra Rut kad je videla da se
meni jezik vezao.
„Jeste, gospodine“, reče Ronaldo.
Ali Popsi je i dalje gledao u mene.
„Da, gospodine“, promucao sam.
„Nastavi“, kazao je. I odvukao se iz sobe.

***

„Popsi, Popsi, šta si uradio?“, mrmljao je Dipak ispod maske

dok je izvlačio povređenu petlju tankog creva. Ja sam ostao
s leve strane stola. „Kažu da postoje stari hirurzi i odvažni
hirurzi, ali da nema starih odvažnih hirurga. Ali, ko god da je
to rekao, taj nije upoznao Popsija. Srećom, posredi je
povreda tankog creva pa je možemo samo zašiti.“
„Pokušao sam…“, zamucah ja.
„Sad imamo veći problem“, kaza Dipak. Pokazao je prstom
nešto što je izgledalo kao mali čičak na površini creva. Čim
sam opazio prvi, video sam ih posvuda, čak i na omotaču od
sala koji je prekrivao crevo. Jetra je bila unakažena, s tri
zloslutne otekline zbog kojih je izgledala kao glava nilskog
konja.
„Jadnik“, reče Dipak. „Opipaj mu želudac.“ Zid želuca je bio
tvrd kao kamen. „Marione, uradio si biopsiju čira prilikom
’skopije, je l’ tako?“
„Da. Izveštaj je glasio da je benigno“, odvratih.
„A posredi je veliki čir na većoj krivini?“
„Da.“
„A koji su čirevi na želucu najčešće maligni?“
„Oni na većoj krivini.“
„Što znači da je verovatnoća maligniteta bila visoka, je l’
tako? Jesi li pogledao pločice zajedno s patologom?“
„Ne, gospodine“, rekoh obarajući pogled.
„Shvatam. Imao si poverenja u patologa da umesto tebe
proveri uzorak?“
Ništa nisam rekao.
Dipak nije povisio glas. Takvim tonom bi govorio o tome
kakvo je vreme napolju. Doktor Ronaldo ga nije mogao čuti.
Dipak je ispitao karlicu, zavukao prste na ona mesta koja
nismo mogli videti. Konačno je rekao, gotovo šapatom:
„Marione, kad je u pitanju tvoj pacijent i kad odlučuješ o
operaciji na osnovu rezultata biopsije, postaraj se da
pogledaš pločice zajedno s patologom. Naročito onda kad
rezultat nije ono što si očekivao. Ne uzdaj se u izveštaj.“
Osećao sam se strašno zbog gospodina Voltersa. Mogao
sam ga poštedeti ove operacije, mogao sam ga poštedeti
Popsija. Gledajući unazad, setio sam se da su nalazi funkcije
jetre bili blago poremećeni, što je trebalo da mi bude
dovoljno.
Dipak je popravio rupu u crevu. Na sreću bila je samo jedna.
Zašio je i čir što krvari, premda će ubrzo prokrvariti ponovo.
Isprali smo trbušnu šupljinu s nekoliko litara fiziološkog
rastvora tako što smo ga sipali pa aspirirali.
„Dobro, pređi na ovu stranu, Marione. Hoću da ti zatvoriš.“
Radio sam staloženo dok me je budno držao na oku.
„Stani“, reče Dipak. Odsekao je čvor koji sam zavezao.
„Znam da si najverovatnije uradio mnogo operacija u Africi.
Ali praksom ne postaješ bolji ako ponavljaš loše postupke.
Da te pitam nešto, Marione... Želiš li da budeš dobar
hirurg?“
Klimnuh glavom.
„’Da’ nije automatski odgovor. Pitaj sestru Rut. Otkad sam
ovde, to sam pitao samo njih nekoliko.“ Osetio sam kako mi
uši gore. „Kažu ’da’, a trebalo je da neki kažu ’ne’. Nisu
dobro poznavali sebe. Znaš, možeš biti loš hirurg i po pravilu
ćeš zaraditi mnogo novca. Marione, moram ponovo da te
pitam, da li zaista želiš da budeš dobar hirurg?“
Podigao sam pogled.
„Pretpostavljam da bi trebalo da pitam šta to obuhvata?“
„Dobro. Trebalo bi da pitaš. Da bi bio dobar hirurg, moraš da
se posvetiš tome da budeš dobar hirurg. Samo toliko. Moraš
da budeš besprekorno uredan u sitnicama, i to ne samo u
operacionoj sali već i van nje. Dobar hirurg će ponovo
napraviti šav. U životu ćeš vezati na hiljade čvorića. Ako
svaki budeš vezao najbolje što je moguće, imaćeš samim
tim manje komplikacija. Hoću da vidim da je svaki
ravnomerno zategnut. Nećeš valjda da gospodinu Voltersu
prsne stomak kad se posle operacije bude nadimao. Taj čvor
mu, ako je dobro vezan, može omogućiti da ode kući i sredi
sve što treba. A ako je loše urađen, zadržaće ga u bolnici
zbog niza komplikacija, sve dok ne umre. U hirurgiji krupne
stvari zavise od sitnica.“
Tog poslepodneva smo sedeli u prenatrpanoj ordinaciji
doktorke Ramune, patologa. Našla je karcinom na rubu
jednog od šest uzoraka koje sam uzeo više dana pre toga.
Ozbiljna gospođa, doktorka Ramuna, skupljala je usne na
način koji me je podsetio na Hemu. Uopšte se nije zbunila
što joj je rak prvi put promakao. Pokazala mi je nestabilni
denjak kartonskih futrola za slajdove pored mikroskopa –
biopsije koje čekaju da ih pogleda. „Radim za četiri patologa,
a ovde sam samo pola radnog vremena. Naša Gospa ne
može da priušti više od toga. Ali mi ne daju pola posla. Ne
mogu da posvetim svakom uzorku dovoljno vremena.
Naravno da mi je promaklo! Niko ne dolazi ovamo da proveri
pločice posle mene, niko osim vas i Dipaka. Samo pozovu.
’Jesi li analizirala onaj uzorak? A jesi li pogledala onaj?’ Ako
ti to nešto znači, odgovaram ja, siđi dole do mene. Pruži mi
dodatne kliničke informacije pa ću bolje protumačiti ono što
vidim.“
Bdeo sam nad gospodinom Voltersom. Kroz nos smo mu
provukli cevčicu u stomak i priključili je za zidni aspirator,
kako bi mu utroba bila prazna narednih nekoliko dana. Teško
je podnosio cevčicu i jedva je govorio.
Trećeg dana posle operacije izvadio sam mu nazogastrični
tubus. Uspravio se u sedeći položaj, prvi put se nasmešio i
duboko udahnuo kroz nos.
„Ta cevčica je đavolski instrument. Da mi date i sve
bogatstvo Hajla Selasija, ne bih je ponovo primio.“
I ja sam duboko udahnuo. Seo sam na rub kreveta. Uzeo
sam ga za ruku. „Gospodine Volterse, bojim se da imam loše
vesti. Našli smo nešto neočekivano u vašem stomaku.“ Bio
mi je to prvi put da u Americi nekom saopštim vest o
fatalnoj bolesti, ali sam se osećao kao da mi je prvi put u
životu. U Etiopiji, pa čak i u Najrobiju, ljudi su za sve bolesti
– čak i za one beznačajne i umišljene – mislili da su kobne;
očekivali su smrt. Tamo su iznenađujuće vesti da je smrt na
uzdi. Ono što ne možeš da učiniš i bolesti koje ne možeš da
sprečiš tamo ostaju neizrečene. To se podrazumeva. Nisam
mogao da se setim odgovarajuće reči za „prognozu“ na
amharskom, niti sam ikada pokušavao da s pacijentom
razgovaram o još pet godina života ili nečem sličnom. U
Americi sam pak imao utisak da su smrt ili mogućnost smrti
uvek iznenađenje, kao da se inače podrazumeva da smo
besmrtni, a da je umiranje samo jedna od mogućnosti.
Izraz lica gospodina Voltersa je od radosnog zbog vađenja
tubusa prešao u preneražen i konačno u tužan. Jedna suza
mu se skotrljala niz obraz. Meni se pogled zamaglio.
Zapištao mi je pejdžer, ali sam ga ignorisao.
Mislim da ne možeš biti lekar a da ne vidiš svoj odraz u
bolesti pacijenta. Kako bih ja primio vesti koje sam upravo
saopštio gospodinu Voltersu?
Nakon nekoliko minuta izbrisao je lice rukavom. Na licu mu
se ukazao smešak. Potapšao me je po ruci.
„Smrt je lek za sve bolesti, zar ne? Bez obzira na sve, niko
nije spreman za ovakve vesti. Šezdeset pet mi je godina.
Star sam. Imao sam lep život. Želim da se sretnem sa
Gospodom Spasiteljem svojim.“ U oku mu je blesnula
vragolasta iskra. „Ali ne još“, dodade podigavši prst i
smejući se u sporom, metronomskom ritmu – he-he-he...
Otkrio sam da se smešim zajedno s njim.
„Uvek želimo više, he-he-he“, kazao je. „Zar nije tako,
doktore Stoune? Gospode, dolazim, ali ne još. Sad ću, samo
malo. Samo ti nastavi, Gospode. Stići ću te ja.“
Divio sam se gospodinu Voltersu. Želeo sam to da naučim,
da posedujem taj postojani ritam, taj tihi unutrašnji takt u
sebi.
„Znate, doktore Marione, mi smo samo ljudi. Uvek želimo
još.“ Poklopio je moju ruku svojom, kao da on teši mene, kao
da sam došao da sednem na njegovu postelju da bi on
mene razuverio, ohrabrio i ulio mi veru. „Idite sad. Znam da
ste zauzeti. Sve je u redu. Sasvim u redu. Moram samo da
razmislim o svemu.“
Dok sam odlazio, smešio mi se, kao da sam mu dao najveći
dar koji čovek može nekome pokloniti.
 GLAVA40

So i biber
Pošto sam izašao iz sobe gospodina Voltersa, seo sam na
klupu u parku pored zgrade za smeštaj osoblja. Nije pošteno
što je najmračniji dan u životu gospodina Voltersa tako
nemoguće lep. Drveće u krugu Naše Gospe dobilo je boje
kakve u Africi nikad nisam video. A potom je tlo ispod krošnji
blagoslovilo jarkocrvenim, narandžastim i žutim ćilimom koji
je krckao pod nogama i ispuštao suv ali sladak miris.
Smeh i cika što su dopirali iz naše zgrade, iz zatvorenog
dvorišta, činili su mi se svetogrdnim. B. S. Gandi je našu
zgradu krstio kao „Našu gospodaricu od neprestanog
bludničenja“. Bilo je dana kad sam se osećao kao da živim u
Sodomi.
Kad je zasvežilo, ušao sam unutra. Krajičkom oka sam
uhvatio odsev rasplamsale vatre od drveta naloženog u
tučanom loncu u dvorištu, i osetio miris duvana i još nečeg,
oštrijeg. Nestor, naš brzi bacač s Kariba i moj sadrug
stažista, imao je mali vrt začinskog bilja iza zgrade. Onog
leta kad smo stigli, uzgajao je kari list, paradajz, žalfiju – i
kanabis.
Iza baštice se livada blago spuštala do zida od cigle s
bodljikavom žicom na vrhu. Taj zid nas je razdvajao od
stambenog bloka koji je gradska uprava pre dvadeset
godina nazvala Prijateljstvo. Sad su ga svi zvali Bojni brod.
Noću smo iz pravca Bojnog broda slušali pucnje iz pištolja i
videli svetlosne tragove kao od kometa, poruke od zemlje
nebu.
Ponedeljkom smo se skupljali u prostorijama bolničarki, na
zajedničkoj večeri po njihovom pozivu. Ali danas je na njih
bio red da dođu nama u posetu. Priključio sam se gomili.
„Kako je bilo?“, upita B. S. prišavši mi i obgrlivši me jednom
rukom oko ramena. Prepričao sam mu svoj razgovor s
gospodinom Voltersom.
B. S. je ćuteći slušao pa rekao: „Kako je to dobar čovek!
Kakva hrabrost. Znaš, imamo sreće s gospodinom
Voltersom, naročito pošto je on na skali prljavih lopti između
nule i keca. Šta je prljava lopta? Stvrdnuta smrdljiva masa u
pupku. Pacijent s četiri prljave lopte često je alkoholičar.
Imao je već jedan ili dva srčana udara. Bije ženu. Upucan je
već nekoliko puta. Ima dijabetes. Funkcija bubrega je na
granici. Pokušaš da izvedeš JVO trostrukog A, i znaš šta se
desi?“
„JVO“ je „jebeno velika operacija“, a „trostruko A“ je
„aneurizma abdominalne aorte“. B. S. je obožavao akronime
i tvrdio je kako ih je većinu sam izmislio. Pacijent na ivici
smrti je KUS – „kružeći u slivniku“.
„Četiri prljave lopte?... Pa valjda je loše prošao na velikoj
operaciji?“, nagađao sam.
„Ne! Upravo suprotno. On je, vidiš, već dokazao svoju
sposobnost da preživi. Srčani udari, moždani udari, ubodi
nožem, padovi sa zgrada – njegova protoplazma je
elastična. Mnogo kolateralnih sudova, mehanizama rezervne
zaštite. Otpleše iz intenzivne nege, prdi već prve noći, piša
po podu tražeći klozet, i sjajno se oporavi uprkos burbonu
koji mu porodica krijumčari kako bi začinili kockice leda koje
bi jedino smeo da jede.
Treba se čuvati onih što su između nule i keca. To su ti ili
propovednici ili doktori. Ljudi kao Volters. Žive uredno i
zdravo, ostaju u braku s jednom ženom, podižu decu, idu
nedeljom u crkvu, ne jedu sladoled. Probaj kod njih JVO
trostrukog A i naći ćeš se u KNRGBV-u.“
U „kanuu niz reku govana, bez vesla“.
„Čim anesteziolog prinese masku njegovom licu, tvoja nula
na skali dobije jebeni srčani udar na stolu. Ako i uspeš da
operišeš, otkažu bubrezi ili se otvori rana. Ili zapadnu u
konfuziju i, dok kažeš ’keks’, iskoče kroz prozor. Dakle, tvoj
gospodin Volters je imao sreće.“
Dipak je povukao dim iz džointa veličine cigare, koji mu je
Nestor dodao. Pružio mi ga je. „Evo“, reče zadržavajući
vazduh, isprekidano. „Naravoučenije je... da će te zdrav
život ubiti, prijatelju.“
Kanabis mi uopšte nije odagnao umor. Uskoro me je obuzelo
osećanje da mi se lice i telo pretvaraju u vosak. Zurio sam u
nebo ponad Bojnog broda. Zvuci – dobroćudna vika, vriska,
tutnjava zvučnika, udarci lopte o metalni okvir koša, škripa
guma – zvučali su kao simfonija. Slagali su se uz svetlo-
tamne šare na ciglenom zidu. Osećao sam se kao da sam u
stanju da vidim unutrašnjost Bojnog broda i da posmatram
živote stotina Amerikanaca koji tamo žive, porodica kojima
mi pružamo zdravstvenu negu. Osećao sam se kao vizionar.
„Zar vam nije čudno“, rekoh, posle dugog ćutanja, s mukom
uobličavajući pitanje kako ne bi zvučalo glupo, „zar vam ne
izgleda čudno što... svi smo, evo, ovde, strani doktori...“
„Misliš doktori Indijci“, na to će Gandi. „Ti si polu-Indijac, ali
srećom po tebe, to ti je lepša polovina. Čak je i ovom ovde
Nestoru otac Indijac, samo što on to ne zna.“
Nestor baci na Gandija zatvarač boce i pogodi ga.
„Da, dobro, zar nije čudno“, nastavio sam, „što smo svi mi
ovde, bolnica puna doktora Indijaca, a s druge strane onog
zida su pacijenti o kojima se staramo. Pacijenti Amerikanci,
ali ne reprezentativni...“
„Hoćeš da kažeš crni pacijenti, čoveče“, kaza Nestor svojim
pevajućim akcentom. „A misliš na Portorikance.“
„Da... ali hoću da kažem: gde su ostali američki pacijenti?
Gde su američki doktori, kad smo već kod toga?“
„Misliš, gde su beli pacijenti? Gde su beli doktori, čoveče?“
„Da!“, rekoh. „Tačno to!“
„Vidi, Marione“, prihvati Gandi. „Hoćeš da kažeš kako nisi
zapazio tu činjenicu sve do ovog trenutka?“
„Ne... Hoću reći, da, jesam. Ne budi blesav. Moje pitanje je:
jesu li sve bolnice u Americi kao ova?“
„Gospode bože, Marione, valjda shvataš zašto si ovde a ne u
Opštoj Mas?“
„Zato... što tamo nisam konkurisao.“
Nisam bio pripremljen za smeh koji je usledio. Baš kad sam
mislio da sam došao do nekog suštinskog zaključka.
Nestor je ustao i počeo da trči u mestu. Zapevao je: „Niiijeee
taaamooo kooonkurisaaaaooo! Niiijeee taaamooo
kooonkurisaaaaooo!“ Kanabis je po svoj prilici doprineo
njihovom histeričnom kikotu, ali na mene nije tako delovao.
Počeo sam da se ljutim. Ustao sam da odem.
Gandi me je zgrabio za ruku. „Sedi, Marione. Čekaj.
Naravno, nisi konkurisao“, reče umirujućim tonom. „Nisi
hteo da traćiš vreme na Opštu bolnicu Masačusetsa.“
I dalje nisam kapirao.
„Vidi ovako“, reče on uzimajući slanike za so i biber i
stavljajući ih jedan pored drugog. „Ovaj biber, to ti je bolnica
kao naša. Nazovimo je...“
„Nazovi je klozet, čoveče“, kaza Nestor.
„Ne, ne. Nazovimo je Bolnica ostrva Elis. Takve bolnice su
uvek na mestima gde živi sirotinja. U opasnim krajevima
grada. Takve bolnice po pravilu nisu pri medicinskim
fakultetima. Kapiraš? A sad, uzmi ovaj slanik. To ti je bolnica
Mejflauer, bolnica-admiralski brod, univerzitetska bolnica
velikog Medicinskog fakulteta. Svi studenti medicine i
stažisti su u super-belim mantilima s bedževima na kojima
piše SUPER-MEJFLAUER-DOKTOR. Čak i kad primaju sirotinju,
to je onda dobrotvorno, kao da si u mirovnim trupama,
znaš? Svi američki studenti medicine sanjaju da stažiraju u
bolnici Mejflauer. Najstrašnija mora im je da im zapadne
Bolnica ostrva Elis. I tu je problem – ko će raditi u bolnicama
poput naše kad su u opasnom kraju grada, kad nisu pri
univerzitetima, nisu prestižne? Koliko god bolnica, ili čak
vlada, bila spremna da plati, opet ne može da nađe doktore
koji će ovde raditi puno radno vreme.
I tako Mediker odlučuje da plati bolnicama poput naše za
programe stažiranja i specijalizacije, programe obuke,
kapiraš? To ti je, kako oni kažu, ’dobijaš kako god okreneš’ –
bolnica u stažistima i specijalizantima dobija lekare na
raspolaganju dvadeset i četiri časa, ljude poput nas, koji žive
tu, na licu mesta, i čije su stipendije jedan jebeni delić sume
koju bi bolnica platila zaposlenim lekarima. I tako Mediker
obezbeđuje zdravstvenu zaštitu siromašnih.
Ali, kad je Mediker ovo predložio, iskrsnuo je novi problem.
Gde da nađeš stažiste kojima ćeš popuniti ta mesta? Ima
mnogo više mesta za stažiranje nego američkih diplomaca
na medicinskim fakultetima. Američki studenti biraju i,
mogu ti reći, neće da dođu da stažiraju ovde. Neće kad
mogu da idu u bolnicu Mejflauer. I tako svake godine, Naša
Gospa i ostale bolnice ostrva Elis traže strane stažiste. Ti si
jedan među stotinama lekara koji svake godine, u okviru
svoje godišnje migracije, dođu ovamo da rade kako bi
ovakve bolnice opstale.“
B. S. se zavalio u stolici. „Svet će Ameriku snabdeti svime
što joj je potrebno. Kokain? Eto Kolumbije. Manjak poljskih
radnika, berača kukuruza? Hvala bogu, tu je Meksiko. Igrači
bejzbola? Živela Dominikana. Još stažista? Indija, Filipini,
zindabad!“
Osećao sam se glupo što to nisam ranije uvideo. „Znači,
bolnice u kojima sam imao zakazan razgovor“, rekoh, „na
Koni Ajlendu, u Kvinsu...“
„Sve su to bolnice ostrva Elis. Kao i mi. Celokupno osoblje
čine stranci, kao uglavnom i honorarni lekarski kadar. Negde
su svi Indijci. Negde ima više pakistanske arome. U nekima
su sve sami Pakistanci ili Filipinci. Moć prenošenja vesti.
Dovedeš rođaka koji dovede svog školskog druga i tako
dalje. A kad ovde završimo obuku, kuda idemo, Marione?“
Zavrteo sam glavom. Nisam znao.
„Bilo kuda. To je odgovor. Idemo u male varoši kojima smo
potrebni. kao što su Teham u Teksasu ili Armpit na Aljasci. U
mesta u koja američki lekari neće da idu.“
„Zašto neće?“
„Zato, salah, što tamo nema filharmonije! Nema kulture!
Nema profesionalnih sportskih klubova! Kako da američki
lekar tamo živi?“
„Hoćeš tamo otići, B. S.? U malu varoš?“, upitah.
„Šališ se? Ne misliš valjda da ću živeti bez filharmonije? Bez
Metsa ili Jenkija? Ne, gospodine. Gandi ostaje u Njujorku. Ja
sam rođen u Bombaju i odrastao u Bombaju, a šta je Njujork
do osvetljeni Mumbaj? Imaću ordinaciju na Park aveniji.
Znaš, velika je kriza u zdravstvenoj zaštiti na Park aveniji.
Građani pate jer su im grudi suviše male ili nosevi preveliki,
ili što imaju valjak sala oko struka. I ko će im se tamo naći?“
„Ti ćeš im se naći?“
„Tačno, jebi ga! Tačno, momci i devojke. Izdržite, gospođe,
izdržite! Stiže Gandi. B. S. će smanjiti, uvećati, omekšati,
ulepšati, šta god hoćete, ali uvek samo nabolje.“
Podigao je svoje pivo visoko. „Zdravica! Dame i gospodo.
Neka nijedan Amerikanac ne napusti ovaj svet bez stranog
doktora pored sebe, baš kao što, siguran sam, nijedan bez
njega nije ni došao na svet.“
 GLAVA41

Čvor po čvor
Jednog poslepodneva, mog devetog meseca u Našoj Gospi
od neprestane pomoći, dok smo bili na putu ka operacionoj
sali, sudski službenik je Dipaku Džezudasu uručio
dokumenta. Moj glavni specijalizant ih je uzeo bez
primedbe, i nastavili smo da radimo. Dobrano posle ponoći,
dok smo sedeli u svlačionici ispred operativnog bloka i
pušili, osmehnuo mi se i rekao: „Svako drugi bi me pitao
kakvi su ono papiri.“
„Reći ćeš mi ako me se to tiče“, odvratio sam.
Kad smo se upoznali, Dipak je imao otprilike trideset sedam
godina. Bio je mladolik i dečačke građe, što je bilo u
suprotnosti s kesicama ispod očiju i prosedim vlasima u kosi.
Da ste nas sve zajedno videli u kantini, pomislili biste da je
B. S. Gandi glavni specijalizant, jer je B. S. tako izgledao. Ali
kad god sad prizovem svoju hiruršku obuku, setim se da sve
dugujem niskom tamnoputom muškarcu, skromnom hirurgu
kog svet nikad neće slaviti. U operacionoj sali Dipak je bio
strpljiv, energičan, briljantan, kreativan, marljiv i ubedljiv –
pravi umetnik.
„Ne zastajkuj s tim držačem igle.“ „Obuzdaj te svoje ruke,
Marione. Svaki korak načini iz prve, bez suvišnih pokreta.“
Kad sam naučio da ukrstim ruke kao što mi je savetovao,
kako bi oba kraja konca bila ravnomerno zategnuta, pojavio
se drugi problem: „Laktove uz sebe, osim ako nećeš da
poletiš.“ Kad sam radio s njim, ponovio sam više čvorova
nego što sam napravio šavova. Zašio bih čitavu ranu, pa
onda iznova, sve dok ne bi bio zadovoljan. Proširio sam
znanje o osvetljenju i izloženosti operativnog polja. „Krtice
mogu da rade u mraku. Mi smo hirurzi.“ Ponekad bi me
savetovao oprečno intuiciji: „Kad voziš, gledaš kuda ideš, ali
kad sečeš, gledaš gde si bio.“
Dipak je bio iz južne Indije, iz Misorea. Te noći u garderobi,
ispričao mi je ono što nije, verujem, rekao nikome u Našoj
Gospi. Kad je diplomirao na Medicinskom fakultetu, njegovi
roditelji su brže-bolje ugovorili brak s jednom devojkom
Indijkom koja je rođena u Britaniji i živi u Birmingemu. Ona
nije rado stupila u taj brak, roditelji su je na to silom naterali
jer im se nije sviđalo društvo s kojim je izlazila. Doputovala
je avionom s porodicom nekoliko dana pre venčanja, a
otputovali su dan posle jer je pohađala koledž. Dipaku je
trebalo šest meseci da dobije vizu i pridruži joj se u kući
njenih roditelja. Otkrio je da ju je brukao čim otvori usta.
Nije ga želela ni blizu, kako u javnosti tako i privatno.
Napustio je tu kuću posle nekoliko nedelja i našao posao kao
„službenik institucije“ (isto što i stažiranje u Americi) u
Škotskoj. Nakon godinu dana napredovao je za jedan
stepen, pa posle za još jedan. Položio je teške ispite na
Kraljevskom hirurškom koledžu, i svome imenu dodao
čarobnu skraćenicu FRCS.
„Mogao sam da se vratim u Misore. S mojim FRCS-om
mogao sam odlično da prođem. Međutim, pred očima su mi
bili svi oni ljudi koji su mi bili na venčanju. Nisam želeo da se
suočim s njima... Naprosto nisam mogao.“
Sledeći korak koji je načinio u Engleskoj bio je da postane
hirurg specijalista u bolnici. „Nema mnogo mesta za
specijaliste. Novo se otvori tek kad neko umre.“ Posle šest
godina rada kao stariji specijalizant odeljenja, podređen
specijalistima, zadužen za sve hitne slučajeve, Dipak je
odlučio da dođe u Ameriku.
„To je značilo početak iznova, jer ti ovde ne priznaju
uverenja o obuci nakon diplomiranja iz bilo koje druge
zemlje. U mojim godinama, i posle toliko godina
specijaliziranja, nisam znao imam li dovoljno snage.“
Američki sistem hirurške specijalizacije je drugačiji: posle
godinu dana stažiranja i četiri godine specijalizacije, sa sve
većim zaduženjima (poslednje godine kao glavni
specijalizant), lekaru je dozvoljeno da polaže ispit kako bi
postao hirurg specijalista.
„Stažirao sam u uglednoj instituciji u Filadelfiji. Za njih sam
naporno radio...“ Sklopio je oči i zavrteo glavom prisećajući
se. „Kad mi je otac umro, nisam im to čak ni rekao. Nisam ni
pokušao da dobijem jedan jedini slobodan dan. Prešao sam
u drugu godinu iako sam pokazao mnogo viši nivo znanja i
sposobnosti, a oni me koristili gotovo kao glavnog
specijalizanta. Ali su me šutnuli posle treće godine. Jedan
nadređeni kolega lekar koji se za mene zalagao dao je otkaz
posle toga. Toliko se naljutio.
Mogao sam da počnem da radim kao urolog ili plastični
hirurg. Tako obično postupe oni koje izbace u toj fazi. Mnogi
strani lekari odustanu i posvete se psihijatriji ili tako
nečemu. Ali ja volim opštu hirurgiju. Onaj momak što se za
mene zalagao pozvao me je u drugu bolnicu, ovoga puta u
Čikagu, uz obećanje da ću biti unapređen ako ponovim treću
godinu. Radio sam još marljivije – i ponovo bio izbačen.“
Nasmejao se mome izrazu neverice. „Izgleda da mi je
pripomoglo to što sam takav kakav sam. Što volim hirurgiju
zbog same hirurgije. Ipak sam imao sreće. Jedan od lekara u
Čikagu je opasno grizao za mene. Zvao je Popsija i sredio da
dođem ovamo kao specijalizant četvrte godine. To je čudno
u Americi – taj blagoslov. Koliko god da je ljudi koji te vuku
nazad, ima pravih anđela koji svojom humanošću sve to
nadoknade. I ja sam dobio svoje anđele. Popsi je jedan od
njih.“
Popsi je Dipaka preko noći proizveo u glavnog specijalizanta,
ali uz uslov da bude glavni specijalizant dve godine. Kad
sam ja stigao, Dipak je bio na poslednjoj godini obuke.
„Znači, bićeš gotov istog onog dana kad ja završim
stažiranje?“
Njegovo ćutanje me je uznemirilo.
Polako je odmahnuo glavom.
„Danas smo dobili obaveštenje da će nam uskoro u posetu
doći ljudi koji finansiraju naš specijalistički program. Ako im
se ne svidi ono što budu videli, mogu da nas zatvore. Imamo
premalo stažista. I premalo lekara specijalizanata na
svakom nivou u odnosu na broj pacijenata koji primamo. A
da ne pominjem koliko je malo ostalog stručnog osoblja.“
„Kako se to dogodilo?“
„Zabiberila nam je konkurencija. Imali smo sreće pa smo
dobili tebe, Nestora i Rahula. Treba nam više stažista i više
stručnog osoblja s punim radnim vremenom. Popsi naprosto
više nije toliko uticajan kao nekada da bi privukao dobar
stručni kadar. Našem programu u ovom času akreditive daju
samo Popsijev ugled i njegova dosadašnja akademska
dostignuća. Na papiru, Popsi je suvo zlato. Ali ako ga lično
vide, i ako se proširi glas o njegovoj demenciji, kuća od
karata će se srušiti.“
Mora da sam izgledao zabrinuto, jer je rekao: „Ne brini. Ti
ćeš se već udenuti negde drugde, gde će ti priznati ovu
godinu staža.“
„Je li o tome reč? Oni papiri što ti ih je doneo sudski
službenik?“
„O, to je moja takozvana žena. Sad misli da zacelo mnogo
zarađujem, pa po njujorškim propisima traži porodično
izdržavanje. Imam advokata koji mi kaže da ne treba da
brinem. Ne dugujem joj ništa.“
„A ti, Dipak? Šta ćeš ako zatvore ovo mesto?“
„Ne znam, Marione. Ne mogu više da prolazim kroz sve to.
Ne mogu više da asistiram nekome ko mi je nadređeni, koji
kasapi pacijente i nema dovoljno mozga da od mene traži
pomoć. Možda ću jednostavno nastaviti da radim ovde.
Sestra Magda kaže da će me bolnica zaposliti. Živeću ovde,
kao što i Popsi živi ovde. Operisaću. Bolnicu nije briga da li
imam sertifikat specijaliste, naročito ako nam zatvore
program specijalizacije. Našoj Gospi treba hirurg. Biću drugi
Popsi. Verovao ili ne, Popsi je, pre nego što je ovako propao,
bio izvanredan hirurg“, reče Dipak. „A što je još važnije, bio
je dobar čovek. Istinski slep za boje.“
Posle operacije gospodina Voltersa, Dipak je u bolnici dao na
znanje da Popsi više ne sme da operiše ni po koju cenu.
„Možemo li išta da učinimo da ipak ne zatvore naš
program?“, upitao sam Dipaka.
„Da se molimo“, odgovorio je.
 GLAVA42

Krvne veze
Molio sam se, ali nije pomoglo. Dva meseca pre završetka
mog stažiranja i Dipakove specijalizacije, naš program je
stavljen na probu. Brinula me je moja sudbina. Već je bilo
dovoljno loše što će nas zatvoriti, ali bi bilo još gore da mi
ne priznaju godinu koju sam bio odradio. Osećao sam se
strašno zbog Dipaka, koji je stigao tako blizu završetka
poslednje godine na položaju glavnog specijalizanta.
Međutim, osim napornog rada, malo šta smo mogli da
učinimo dok se naš apel ne bude čuo i dok ne stigne
konačno rešenje o zatvaranju programa.
Jednog petka uveče pozvali su me u hitnu službu i stigao
sam baš kad i ambulantna kola s uključenom sirenom.
Bolničari su izvukli nosila, otkačili i spustili tokove i pojurili
gurajući ih kao da su ovan za probijanje kapije. Staklena
vrata su se razdvojila na vreme. Takve stvari sam
doživljavao kao mala čuda, tu svakodnevnu efikasnost u
ogromnom kontrastu s onim što sam saznao u Africi. Ja sam
trčao pored. Za gotovo godinu dana u Našoj Gospi radio sam
to mnogo puta, ali adrenalin mi je i dalje skakao.
„Nepoznati muškarac, saobraćajna nesreća, jedva disao na
mestu nesreće“, reče jedan od ljudi koji su gurali nosila.
„Prošao na crveno, udario ga kombi s vozačke strane. Nije
bio vezan – proleteo kroz vetrobran... A onda su ga, da ne
poverujete, udarila njegova kola koja su se vrtela po
kolovozu. Poleteo kao lopta na centar terena... Bez šale. Ima
očevidaca. Pao je na trotoar. Nema očiglednih povreda
vrata. Smrskan levi skočni zglob... masnice na grudima i
trbuhu.“ Video sam lepog crnca, uredno ošišanog, ne
starijeg od dvadesetak godina.
U ambulantnim kolima su mu uključili infuziju fiziološkog
rastvora na najjače. Izvadili su mu krv i sad su crvenu, plavu
i ljubičastu zatvorenu epruvetu davali našem laborantu, koji
će odrediti krvnu grupu još pre nego što pacijentu isečemo
odeću.
„I još nešto“, reče vozač hitne pomoći. „Prošao je na crveno
zato što je bio u vatrenom okršaju s nekom bandom. Jedan
od njihovih je upucan u glavu. Kola sa tim tipom su na putu
ovamo. Ne brinite... njemu nema pomoći. Skupljali su mu
mozak sa pločnika – toliko da se njime mogla završiti škola
do petog razreda. Upucao ga je“, dodade pokazujući na
našeg pacijenta, „ovaj momak.“
Lobanja našeg pacijenta bila je netaknuta, ali je bio u
besvesnom stanju. Kratka kosa mu je bila podšišana u tako
pravoj liniji kao da je iscrtana lenjirom. U tim situacijama
čovek primećuje takve stvari. Zenice su mu se brzo skupile
kad sam u njih uperio svetlo, što je bio jednostavan ali
pouzdan znak da mu je mozak u redu. Puls mu je bio slab ali
brz pod mojim prstima. Monitor je očitavao sto šezdeset
otkucaja u minuti.
Bolničarka je uzviknula vrednost pritiska: „Osamdeset sa
ništa!“ Nekoliko sekundi kasnije, rekla je: „Pedeset s nula.“
Infuzija je tekla, krv je bila na putu. Imao je masnicu u
predelu donjih rebara zdesna. Trbuh mu je bio napet i oticao
je pred mojim očima.
„Nema pritiska“, objavila je bolničarka baš kad je stigao
tehničar s pokretnim rendgenom.
„Nema vremena za to. Iskrvariće“, rekoh. „Idemo u salu. To
mu je jedina šansa.“
Niko se nije ni makao.
„Sada!“, rekoh gurnuvši kolica. „Zovite mi pojačanje,
obavestite kolege.“
U operacionom bloku sam se presvukao za tačno trideset
sekundi, dok je doktor Ronaldo, anesteziolog, podešavao
trahijalni tubus. Pogledao me je i zavrteo glavom.
Navukao sam rukavice nadgledajući šta iznosi
instrumentarka.
„Zaboravi tufere. Dajte pakete previjenih gaza. Otvorite ih.
Nećemo imati vremena da ih razmotavamo. Biće mnogo
krvi. Trebaće nam veći kontejneri za ugruške.“
Pacijentov trbuh bio je još napetiji nego u prizemlju.
Ronaldo, izvirujući iza maske kao krokodil, sleže ramenima
kad sam mu dao znak da počne.
„Budi spreman“, rekoh Ronaldu, „jer će pritisak, kad ga
otvorim, pasti do kraja.“
„Kakav pritisak?“, odvrati Ronaldo. „Nema pritiska.“
Zasad, krv kojom se puni trbuh služi kao kompresa, pritiska
krvni sud što krvari, koji god to bio. Ali čim ga otvorim, gejzir
će ponovo pokuljati. Rasporedio sam smotane gaze svuda
okolo, ubrizgao betadin pod kožu, istrljao, pomolio se i
zasekao.
Krv je navrla preko ivica rane kao bujica po oluji. Uprkos
svim gazama, uprkos pohlepnom usisavanju creva za
sukciju, krv se prelila preko platna na sto pa na pod. Osetio
sam kako mi probija kecelju, kako mi se sliva niz butine, pa
u čarape, kako mi stopala šljapkaju u obući.
„Još gaze!“, pokušao sam da upozorim bolničarku, ali ipak
nismo bili spremni za bujicu.
Posegao sam rukom u ranu i preusmerio novi talas krvi
uhvativši tanko crevo. Izvukao sam, sad obema rukama,
petlje napolje, i stavio ih na platno pored reza. Za nekoliko
sekundi sam uspešno izvadio creva iz pacijenta.
Naspram mene se pojavio Dipak, obučen i spreman. Sklopio
sam ruke i odstupio ne bih li prešao na drugu stranu stola,
ali on je odmahnuo glavom.
„Ostani tamo“, rekao je. Zgrabio je retraktor i povukao ga
kako bih mogao da vidim ispod dijafragme.
Nagurao sam smotane gaze svuda oko jetre. Onda sam isto
to učinio i sa leve strane, u blizini slezine. Prstima sam
pokupio velike ugruške u trbušnoj duplji. Stavio sam još
gaza svuda po abdomenu i u karlicu, dok sve nije bilo dupke
puno.
Mogli smo da zastanemo i predahnemo.
„Uspevamo li da nadoknadimo krv?“, upitah Ronalda.
„Uopšte ne uspevamo“, odgovorio mi je. Kad sam nastavio
da zurim u njega, slegao je ramenima; glavom je pokazao
put svojih monitora kao da hoće da kaže da nije gore nego
kad smo počeli – barem sam se nadao da je to hteo da kaže.
Sad sam pažljivo počeo da uklanjam paketiće gaze, počevši
od mesta gde je krvarenje najverovatnije. Karlica je bila
čista – ništa nije izviralo. Zatim sam poskidao gaze oko
slezine. Ako pacijentov stomak uporedimo sa sobom,
možemo reći da je nameštaj bio iznet pa smo imali dobar
pregled. Da je krvarenje poticalo iz oštećene aorte ili njenih
grana, na zadnjem zidu abdomena – na retroperitoneumu –
pokazala bi se velika, ružna oteklina, hematom. Ali i to je
bilo čisto.
Imao sam neki predosećaj da ćemo izvor krvarenja naći iza
jetre. Na mestu punom senki, koje je teško videti i popraviti.
Tu se nalazila vena kava, najveća vena u ljudskom telu, koja
vraća krv iz donjih udova i trupa, prolazeći na svom putu do
srca kroz jetru i iza jetre. Tamo gde prolazi kroz jetru,
povezana je sa debelim i kratkim, zategnutim hepatičkim
venama koje izvlače krv iz tog organa.
Sklonio sam paket gaze s jetre. Ništa.
Blago sam izvukao jetru napred, da zavirim u njenu tamnu
stranu.
Krv je besno navrla i počela da puni praznu trbušnu duplju.
Brzo sam gurnuo jetru nazad i krvarenje je prestalo. Sve je
bilo u redu dok ne taknemo jetru. Kako je to onaj Solomon,
tropski hirurg, nazvao? Povreda kod koje hirurg vidi Boga.
„Okej“, reče Dipak, „ostavimo tako.“
„Šta sad?“
„Krvari iz reza i svuda gde su mu priključene intravenske
igle. Krv mu se ne zgrušava.“ Dipak je govorio tiho, morao
sam da se nagnem prema njemu kako bih ga čuo. „To je
neizbežno pri ovako velikim povredama. Otvorimo ih,
sipamo u njih tečnosti i telesna temperatura padne...
Razredili smo sistem zgrušavanja pa je prestao da
funkcioniše. Hajde da obložimo jetru i izađemo. Da ga
prebacimo na intenzivnu, gde ga možemo zagrejati, dati mu
još sveže smrznute plazme i krvi. Možemo se vratiti za
nekoliko sati, ako još bude živ, i ako bude stabilan.“
Nagurao sam gazu oko jetre i vratio tanko crevo u duplju.
Umesto da zašijemo kožu, upotrebili smo štipaljke za gazu
da spojimo krajeve rane.
„Ekipe za transplantaciju će stići da pokupe rožnjače, srce,
pluća, jetru i bubrege čoveka kog je ustrelio“, reče Dipak.
„Ova sala je veća pa ću im je ustupiti.“
Na intenzivnoj nezi, dva sata kasnije, prestalo je krvarenje iz
intravenskih priključaka. Šuma šipki i aparata otežavala je
pristup Šejnu Džonsonu Mlađem – tako se zvao. Njegova
porodica bila je u čekaonici pokušavajući da zamisli
nezamislivo. Dali smo mu svežu smrznutu plazmu i
zagrejanu krv, pa mu je sad bilo moguće izmeriti pritisak, a
podigla se i temperatura tela. Bio je živ, ali jedva.
„Dobro“, rekao je Dipak pošto je obišao pacijenta, gledajući
na sat. „Idemo da ponovo pogledamo.“
Ovoga puta smo bili u manjoj operacionoj sali. Ronaldo je i
dalje bio smrknut. Džonsonu Mlađem su udovi bili naduveni,
kroz kapilare je curilo napolje ono što smo sipali u njega. Ali
morali smo i dalje da ga punimo tečnošću kako bismo
održali krvni pritisak – kao da punimo vedro koje sa strane
ima rupu.
Dipak je insistirao da ja ponovo budem pacijentu zdesna.
Trebalo mi je svega nekoliko sekundi da uklonim tkaninu,
izbrišem kožu i posklanjam štipaljke kojima smo spojili ivice
rane. Izvadio sam i gaze.
Dipak mi je svojom rukom vodio prste do stabla krvnih
sudova koje vodi u jetru. „Okej“, reče. „Stisni ovde.“ Ovo je
bio Pringlov manevar. Stisnuo sam, sprečavajući dotok krvi u
jetru, dok je Dipak uklanjao i poslednju gazu, a zatim
podigao jetru. Krv je odmah pokuljala napolje pretvarajući
čisto i suvo operativno polje u krvlju natopljen haos.
„Dobro, možeš da pustiš“, reče gurajući jetru nazad. „Toga
sam se i plašio. Vena kava je izvesno poderana. Zato, i uz
Pringlov zahvat, i dalje krvari.“
Kod nekih ljudi vena kava tek malo zalazi u zadnju stranu
jetre. Kod našeg pacijenta bila je umotana u jetru kao prase
u ćebe. Kad je Džonson Mlađi poleteo u vazduh, pa pao na
pločnik, njegova jetra je nastavila da putuje; snaga udarca
pri padu pokidala je kratke vene kojima je vezana za venu
kavu, ostavljajući iskrzanu pukotinu.
Dipak je zatražio konac i dugački držač igle. Na njegov znak
povukao sam jetru napred, a on je pokušao da iglom zahvati
jedan kraj poderotine. Međutim, pre nego što je uspeo i da
pogleda, operativno polje je bilo preplavljeno krvlju.
„Bože“, rekoh, kršeći zlatno pravilo ćutanja dok asistiraš,
„kako ćemo ovo zakrpiti?“
Dipak reče: „O, lako je zakrpiti kavu – samo što nam je jetra
na putu.“ Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim kako je
to najbliže šali što je Dipak ikad izgovorio za vreme
operacije.
Podugo je ćutao, gotovo u zanosu, a ja sam se trudio da ne
proizvedem ni najmanji zvuk. Najzad se pomerio, kao
sveštenik koji je završio molitvu. „Dobro“, reče. „Ovo će
potrajati. Da zamenimo strane.“
Bio sam nepripremljen za ono što je usledilo. Mogao sam
samo da se divim i da budem ispomoć kad zatreba. Dipak je
izbrisao pacijentu grudi, pa zasekao vertikalno, preko
grudne kosti, od vrha do dna, a potom uključio električnu
testeru. U vazduhu se osetio miris nagorelog tkiva i kosti.
Grudni koš se najednom otvorio kao pretrpan kofer.
Nisam ga pitao šta radi. On nije objašnjavao. Moje iskustvo s
torakalnom hirurgijom uglavnom se svodilo na aspiriranje
tečnosti iz pluća ili, ređe, posmatranje kako Dipak obavlja
resekciju karcinomom zahvaćenog plućnog krila. Za vreme
mog stažiranja triput smo otvarali grudi da bismo sanirali
povrede srca od ubadanja nožem. Od trojice je jedan
preživeo. U tome je bio i jedan od nedostataka našeg
specijalističkog programa, jedan od razloga zbog kojih će ga
ukinuti: morali smo da šaljemo u druge bolnice mnogo
slučajeva za torakalnu hirurgiju, da ne pominjemo slučajeve
za urološku ili plastičnu hirurgiju.
Ukazalo se Džonsonovo srce, mesnata masa ispresecana
žutim prugama, obavijena perikardijalnim omotačem, i
pumpalo je, baš kao što je to činilo i proteklih devetnaest
godina. A nikad pre toga nije bilo više u opasnosti. Dipak je
zasekao da otvori perikardijum.
Bio sam svestan aktivnosti u operacionoj sali iza sebe, kao i
u zajedničkim prostorijama operacionog bloka. U jednom
trenutku sam se osvrnuo i kroz tri staklena okna video
gomilu belih lica oko drugog operacionog stola.
Kao da provlači šnur u torbicu, Dipak je provukao konac oko
desnog atrijuma, gornje srčane komore koja prima krv iz
vene kave. Uzeo je grudni tubus i u njemu makazama
prosekao rupice sa strane. Potom je napravio rez u atrijumu
srca, u sredini šnura koji je napravio od konca. Zatim je
prilagođeni tubus gurnuo u atrijum, pa koncem skupio tkivo
oko cevi, koju je ugurao kroz otvor vene kave pa naniže, do
mesta koje nam je predstavljalo problem.
„Kaži mi kad stigne na nivo renalnih vena“, reče.
Video sam kako se vena kava širi, kao baštensko crevo kad
se puni vodom. „Sad“, rekoh.
„Tubus služi kao stent vene kave“, kaza Dipak, naginjući se
da pogleda odozdo. „Istovremeno je grubi bajpas, kako se
krv odozdo ne bi vratila u srce dok mi budemo krpili. A sad
da vidimo možemo li ovo da popravimo.“
Podesio je reflektore iznad glave. Kad sam podigao jetru,
krvarenje je bilo mnogo manje nego ranije i, štaviše,
poderani krajevi vene su se bolje videli na pozadini tubusa.
Dipak je dugačkim forcepsom uhvatio jedan kraj poderotine
i provukao zakrivljenu iglu, a potom uhvatio drugi kraj,
provukao iglu i kroz njega, pa vezao čvor. Spustio sam jetru.
Bio je to tegoban postupak: podigni, uhvati, provuci iglu,
pokupi krv, provuci iglu s druge strane, pokupi krv, veži,
spusti jetru.
U jednom trenutku, baš kad smo se bližili kraju, osetio sam
da neko stoji pored mene. Dipak načas podiže pogled, ali
ništa ne reče.
„Je li to Šrokov manevar, sinko?“, reče glas iza mene. Bio je
to muški glas, uljudan, svestan toga da je ovo rizičan
trenutak za upadicu, ali s autoritetom nekoga ko ima prava
da pita.
Dipak ponovo podiže pogled pa ga spusti na posao. „Da,
gospodine“, odgovorio je.
„Koliko je velika rupa?“
Dipak podiže jetru i namesti reflektor tako da posetilac
može da vidi. „Tri četvrtine obima kave.“ Tubus koji je
provukao dole poslužio je kao izvanredna unutrašnja udlaga
za venu, preko koje se kao nabor sasvim lepo video prvi deo
Dipakove uredne popravke. Bio je to divan prizor, red
ponovo uspostavljen iz rasula.
„Veoma impresivno“, reče glas. Nije bilo ni traga
zajedljivosti, samo istinsko divljenje. Ja sam odstupio kako bi
posetilac mogao bolje da pogleda, pa se nagnuo. „Veoma,
veoma dobro. Ja bih stavio malo penu u gelu oko oštećenog
dela jetre. Jesi li nameravao da ostaviš neke drenove?“
„Da, gospodine.“
„Pretpostavljam da si ti ovdašnji hirurg?“, reče glas.
„Ne, ja sam glavni specijalizant. Zovem se Dipak.“
„Gde ti je nadređeni?“
Dipak ukrsti pogled s pridošlicom i ništa ne reče.
„Shvatam. Nije od onih što ustaje iz kreveta zbog ovakvih
slučajeva. Da li ga ikada viđaš?“
Kao da time odgovara, Ronaldo šmrknu i okrete se svojim
monitorima, praveći se da je nezainteresovan. Posetilac
pogleda u Ronalda kao da će mu otkinuti glavu, ali setivši se
da ovo nije njegova sala, nije to učinio.
„I koliko si Šrokovih manevara uradio u karijeri, Dipak?“
„Ovo mi je šesti.“
„Zaista? U kom periodu?“
„Za dve godine ovde... Nažalost, primamo mnogo traume.“
„Nažalost, da. Ali srećom po nas. Nismo nezahvalni... I šta
kažeš, šest Šrokova? Izuzetno. Kako su prošli?“
„Jedan je umro, ali tek nedelju dana posle operacije. Već je
hodao i jeo. Verovatno usled pulmonalne embolije.“
„Jeste li uradili autopsiju?“
„Delimično. Porodica nam je dozvolila samo da ponovo
otvorimo trbuh. Šav na veni kavi izgledao je dobro.
Fotografisali smo.“
„A ostali?“
„Drugi, treći i peti bili su živi i zdravi šest meseci posle
operacije. Četvrti je izdahnuo na stolu pre nego što sam
odmakao ovoliko kao sad. Samo što sam bio otvorio srce.“
„Računaš i tog?“
„Trebalo bi. Pokušaj operacije... i to se računa.“
„Dobar čovek. I treba da računaš. Većina hirurga ne bi. A
šesti?“
„Ovaj je šesti“, odvrati Dipak.
„Dobro. Pa, bolje od mene. Ja sam izveo četiri. Za šest
godina. I svi su podlegli. Dvojica na stolu, dvojica ubrzo
posle operacije, toliko ubrzo da bi se moglo reći da su umrli
na stolu. Nisu svi bili posledice traume, kao ovaj. Dvojica su
imali poderotine posle nečijeg pokušaja da otkloni
kancerozni tumor. Trebalo bi da napišeš rad o svom
iskustvu.“
Dipak se nakašlja. „S dužnim poštovanjem, gospodine,
jesam, napisao sam. Niko ne želi da objavi izveštaj iz Naše
Gospe...“
„Gluposti. Kako ti je puno ime?“
„Dipak Džezudas, gospodine. Ovo je moj stažista...“
„Slušaj, dodaj i ovaj slučaj radu koji si napisao, a onda mi ga
pošalji da ga pogledam. Ako je dobar, postaraću se da ga
objave. Poslaću ga uredniku Američkog hirurškog žurnala.
Zvaću te da proverim kako je prošao ovaj pacijent. Srećno.
Uzgred, zovem se...“
„Znam ko ste vi, gospodine. Hvala vam.“
Posetilac je već izlazio kad Dipak izusti: „Gospodine?... Kad
biste... Nije važno.“
„Šta je, čoveče? Imam tamo organ koji je već trebalo da
bude u vazduhu. Samo sam zastao da se divim tvome
radu.“
„Kad biste nam pokazali kako da izvadimo jetru... mogli
bismo to početi da radimo umesto vas, da vam uštedimo
vreme.“
Pokušao sam da se okrenem da pogledam, ali nisam mogao
jer sam držao retraktor.
„Nemam poverenja ni u koga drugog“, odgovori glas. „Zato
to sam radim. Moji glavni specijalizanti nisu toliko vešti...
Pametni su momci, ali nemaju prakse koju imate vi ovde.“
„Imamo prakse, a vi nas zatvarate.“
„Molim? Čuo sam glasine. Čuo sam da je Popsi... Tačno?“
Dipak samo klimnu glavom.
„Ovo vam je peta godina?“, upita glas.
„Sedma. Osma. Deseta. Zavisi kako računate, gospodine.“
Nije pomenuo obuku u Engleskoj.
Nije ni morao, jer posetilac reče: „Čujem škotski naglasak.
Bili ste u Škotskoj? Imate položen FRCS?“
„Da.“
„Glazgov?“
„Edinburg. Radio sam u Fajfu. Svuda sam radio tamo“, kaza
Dipak.
Zavlada znakovita tišina. Muškarac iza mene se nije ni
mrdnuo. Činilo se da razmišlja o onome što je rečeno.
„Šta ćete ako ukinu program?“
Dipak obori oči. „Nastaviću da radim. Verovatno ovde. Volim
hirurgiju...“
Posle čitave večnosti, glas reče: „Dipak Džezudas... Piše se
sa J?“ Pa izgovori prezime slovo po slovo. „Tako se piše?
Dođite kod mene u Boston, doktore Džezudase. Platićemo
vam put. Urediću da dođete u moju laboratoriju. Primićemo
vas. Ako iko može da uzima organe umesto mene, to ste
najverovatnije vi. Kad dođete, potanko ćemo se dogovoriti.
Dobro ste ovo obavili, Dipak.“
Čuli smo kako se vrata za njim zatvaraju.
Radili smo u tišini. Najzad, Dipak reče: „Čuo je moje ime
samo jednom... i mogao je da ga ponovi.“ Završio je
ušivanje. Sad je već zatvarao, isto onako pažljivo i efikasno
kao što je i otvorio. Zatražio je od instrumentarke penu u
gelu. „Za sve ove godine koliko sam ovde, niko nije bio u
stanju da zapamti moje ime pri upoznavanju. Niko se nije ni
trudio. Obično na nas gledaju kao na tip ljudi, ne kao na
pojedince.“
Ramena su mu bila uspravnija, oči su mu blistale. Nikad
nisam video svog glavnog specijalizanta ovakvog. Bio sam
srećan zbog njega i ponosio sam se njime.
„Ko je to bio?“, upitah, više ne uspevajući da suzdržim
radoznalost.
„Slobodno reci da sam staromodan“, reče Dipak, „ali oduvek
sam verovao da se naporan rad isplati. Ovo ti je moja verzija
Blaženstva. Uradi pravu stvar, ne podleži nepravdi,
sebičnosti, ostani veran sebi... i jednoga dana će se isplatiti.
Ne znam, naravno, da li oni koji su ti naneli nepravdu pate ili
dobiju ono što zaslužuju. Mislim da to tako ne ide. Ali zaista
mislim da jednog dana dobiješ zasluženu nagradu.“
„Poznaješ li ga?“, ponovo rekoh.
Dipak izbeže moje pitanje i okrete se bolničarki dežurnoj u
operacionom bloku.
„Da li je njegova ekipa došla po jetru ili po srce?“
„Po jetru. Druga ekipa je uzela srce i otišla.“
Dipak se osmehnuo i okrenuo ka meni. „Marione, nisam
siguran sto posto, zato što je imao masku; da sam mu video
prste, bio bih siguran. Ali s velikom sigurnošću znam o kome
je reč. Upravo si sreo jednog od najčuvenijih živih hirurga na
svetu, pionira u transplantaciji jetre.“
„Kako se zove?“
„Tomas Stoun.“
 GLAVA43

Veliko zaokruživanje
Verujem u crne rupe. Verujem da se prošlost i budućnost
sudaraju i zajedno kruže u slivniku kad se univerzum prazni
u ništavilo. I verujem da se upravo tako Tomas Stoun
materijalizovao u mom životu. Ako to nije objašnjenje, onda
moram zazvati ravnodušnog Boga, koji nas prepušta našim
vlastitim sredstvima, koji niti izaziva niti sprečava uragane i
pošasti, već samo tu i tamo zabode palac u kolo koje se
okreće, te se otac – koji je između sebe i svojih sinova stavio
čitav kontinent – najednom nađe u istoj prostoriji s jednim
od njih.
Kao dete, čeznuo sam za Tomasom Stounom, ili bar za
predstavom Tomasa Stouna. Stoga sam ga mnogih jutara
čekao na kapiji Misinga. Sad sam to bdenje video kao nužno,
kao preduslov za to da iznutra otvrdnem i isušim se, kao što
bat od vrbovog drveta treba da se osuši kako bi bio spreman
za svoj vek udaraca. Takvu sam pouku izvukao kod kapije
Misinga: svet ti ništa ne duguje, kao što ti ništa ne duguje ni
rođeni otac.
Nisam bio zaboravio šta je Goš tražio od mene. Recimo da
sam to gurnuo u stranu. Nisam osećao grižu savesti zbog
toga što to nisam sproveo u delo; nikad nisam imao
vremena da potražim Tomasa Stouna, a štaviše, ma gde on
bio, nisam ni osećao da je ovo njegova Amerika. Ja sam se
nalazio na ostrvu, protektoratu, na teritoriji koja je američka
samo nominalno. Noseći njegovu knjigu sa sobom, iz Adisa u
Sudan i Keniju, a potom u Ameriku, i protiv svoje volje sam
izgradio poštovanje prema njenom autoru. Sebi sam govorio
da je ta knjiga moja veza s Meri Džozef Prajs: video sam
njenu ruku u linijama crteža, a označivač s njenim
rukopisom nosio sam u novčaniku. U tekstu sam pak otkrio
Tomasa Stouna, baš kao što je jamačno i on sam otkrio sebe
u disciplini beleženja predela bolesti i siromaštva,
savlađujući umor da bi ispunjavao vežbanke svojim
zapažanjima. Bio sam ubeđen da je upravo nagomilavanje
tih dnevnika, koje je potom sažeo, urodilo knjigom.
Sažimajući ih, postigao je ovaploćenje svoga znanja.
Međutim, kad je pisac te knjige, jedini živi autor moje DNK,
stajao izvirujući preko moga ramena, ovaplotio se on lično,
od krvi i mesa, od krvi moje krvi, s mirisom koji je trebalo da
prepoznam kao srodan, i s glasom koji sam nasledio od
njega. Kad se nagnuo nad pacijentov trbuh da vidi delo
naših ruku, iskrenuvši glavu, namestivši šake pod pazuha,
pogrbivši se isturanjem lopatica kako bi se smanjio, da ne bi
kontaminirao naše operativno polje – svi ti pokreti bili su
odjek mojih.
Tomas Stoun je morao osetiti neki poremećaj u univerzumu,
pa se upravo stoga pojavio u našoj operacionoj sali.
Priznajem da nisam znao ko je on, da ništa nisam osetio:
nikakve aure, nikakve žmarce, ništa drugo osim ponosa
zbog čuda koje je Dipak izvodio s običnim plastičnim crevom
i svojim neobično darovitim rukama, veštinom koju je ovaj
stranac video i cenio. Kad sam saznao da je naš posetilac
bio Tomas Stoun, bio sam nepripremljen za to. Da li je najpre
trebalo da osetim bes? Pravedan gnev? Propustio sam
priliku da reagujem dok je još bio tu. Tek, sada sam, prvi put
od detinjstva, poželeo da učinim nešto više od proučavanja
portreta čoveka s devet prstiju. Poželeo sam da upoznam
tog živog hirurga od krvi i mesa, koji je stajao pored mene.
U danima koji su usledili potražio sam u našoj biblioteci
Tomasa Stouna u registru Index Medicus,* spuštajući jedan
po jedan tom počevši od 1954, godine mog rođenja. Želeo
sam da saznam nešto o Stounu iz vremena posle Kratke
vežbe; želeo sam da vidim njegove naučne doprinose nakon
što je otišao iz tropa. Naša biblioteka beše mala, ali Popsi joj
je poklonio svoju zbirku stručnih časopisa iz hirurgije, i to
brojeve od pedesetih naovamo. Otkrio sam da je većina
radova navedena i u Index Medicusu.
Zabeležio sam u svesci naučnu karijeru Tomasa Stouna
onako kako se ona odražavala u njegovim objavljenim
radovima. U Americi je svoja interesovanja usmerio na
hirurgiju jetre, i karijera mu je bila utkana u istoriju
transplantacije s drsko odvažnom zamišlju da uzme organ
od Petra i spase život Polu. Ta priča je, naravno, počela
mnogo pre Stouna, sa serom Piterom Medavarom i serom
Makfarlanom Bernetom, četrdesetih godina dvadesetog
veka, koji su nam pokazali kako imuno-sistem prepoznaje
„sebe“ u stranom tkivu i kako može da odbaci i uništi strano
tkivo. Dva meseca pre nego što smo se rodili, Tomas Stoun
je objavio pismo uredniku Britanskog medicinskog žurnala, u
kome opisuje neobičnu, izlišnu dužinu debelog creva kod
mnogih Etiopljana, što je, po njegovom uverenju, bilo
objašnjenje sklonosti kolona da se izuvija sam oko sebe – što
predstavlja stanje poznato kao sigmoidni volvulus. Do 1967,
kada je Kristijan Barnard, u Bolnici Grut Šur u Kejptaunu,
zamenio ožiljcima izbrazdano srce Luisa Vaškanskog srcem
mlade Deniz Darvol, stradale u saobraćajnoj nesreći, moj
otac, tad uveliko u Bostonu, već se zanimao za resekciju
jetre. Istraživao je pitanje koliko se jetre može odseći a da i
dalje ostane dovoljno za život.
Tad je u domenu transplantacije u Americi vodeći stručnjak
bio jedan briljantan hirurg – ponovo Tomas, ali ovoga puta s
prezimenom Starzl. Radeći u Koloradu, Starzl je izveo prve
transplantacije jetre kod čoveka 1963. i 1964. godine, ali
nijedan pacijent nije preživeo. Fusnote će pokazati kako je i
Tomas Stoun iz Bostona takođe pokušao i nije uspeo 1965.
godine. Uprkos sve izraženijim javnim kritikama, Starzl se
nije predao. Prvu uspešnu transplantaciju jetre izveo je
1967. godine. Uskoro su i ostali, uključujući i Tomasa Stouna,
pošli njegovim stopama. Zahvat je i dalje bio veoma rizičan,
ali su, uz objavljivanje iskustava u korišćenju trikova kao što
je bajpas krvi iz portne vene u superiornu venu kavu tokom
dugih operacija, ili „rešenja Univerziteta u Viskonsinu“ kako
bi se bolje očuvala kadaverska jetra, rezultati postajali sve
bolji. Problem više nije bio tehničke prirode, iako je to bila
tehnički najteža operacija koja se uopšte može izvesti, nešto
poput klavirskog izvođenja Rahmanjinovljev Rapsodije na
Paganinijevu temu, pri čemu se ne sme izostaviti nijedna
nota niti pogrešno odsvirati nijedna fraza. Operacija je
trajala deset, ponekad i dvadeset sati. Starzl je pokazao da
se ona može izvesti. Pojavile su se i dve nove prepreke: kako
obezbediti dovoljno organa za transplantaciju, i naravno
sprečiti odbacivanje transplantiranog organa usled
delovanja imuno-sistema.
Godine 1980, kad sam ja stažirao, Starzl je sve više
usmeravao pažnju na problem odbacivanja stranog tkiva,
usmeravajući se na novi lek koji je otkrila istraživačka grupa
ser Roja Kelna na Kembridžu – ciklosporin.
Pristup Tomasa Stouna je, međutim, bio drugačiji. On se
usredsredio na problem nestašice organa i tragao je za
rešenjem koje su ostali većinom smatrali ćorsokakom:
uzimanje dela jetre živog, zdravog roditelja i njegova
transplantacija detetu čija jetra ne funkcioniše. Otkrio je
kako, barem kod pasa, jetra raste dok ne nadoknadi gubitak,
dok transplantirani deo održava primaoca u životu. Ali
deoba jetre živog donatora nosila je sa sobom rizike od
komplikacija kao što su curenje žuči i pojava ugrušaka u
arteriji koja hrani jetru. Takav zahvat je, takođe, dovodio u
stvarnu životnu opasnost davaoca, jer je jetra, za razliku od
bubrega, samo jedna. Još je više obećavao i doneo trenutnu
korist Stounov rad o upotrebi životinjskih ćelija jetre, nakon
pokušaja da se sa ćelija skinu površinski antigeni zbog kojih
ih ljudski organizam prepoznaje kao strane, pa da se potom
uzgaje kao pokrivač na membrani i koriste kao neka vrsta
veštačke jetre – što je bilo rešenje slično dijalizi.
Dok sam čitao o transplantacijama, bio sam uzbuđen. To je
očigledno jedna od najmagičnijih priča u američkoj medicini.
Džonson Mlađi je postao centar pažnje na našem odeljenju
intenzivne nege. Bio je pod dejstvom snažnih sedativa, očne
jabučice su mu bludele pod sklopljenim kapcima. Vrsta
traume kroz koju je on prošao obično izazove „šok“ pluća, ili
„da nang“ pluća (zapažen kod ratnih veterana koji su
vraćeni u život na bojnom polju, i kod kojih se kasnije
razvijala ta neobična krutost pluća), kao i otkazivanje
bubrega. Prema pravilima B. S. Gandija, ako u sebi imaš više
od sedam cevčica, isto je kao i da si mrtav. Džonson Mlađi ih
je imao pet. Ali cevčice smo, kako su nedelje prolazile, jednu
po jednu vadili i njemu se stanje poboljšavalo. To je
zahtevalo besprekornu negu i Dipak i ja smo okapavali nad
njegovom bolesničkom listom, predviđajući njegove potrebe
i rešavajući tekuće probleme. Džej Ar, kako ga je zvala
njegova porodica, izašao je iz intenzivne nege i prešao na
odeljenje posle četrdeset i tri dana. Nedelju dana kasnije,
krotko se osmehujući, izašao je na svojim nogama, a ekipe
iz intenzivne nege i traume poređale su se s obe strane da
ga pozdrave. Ako je i ustrelio nekoga, očevici su nestali, a
policija je izgubila interesovanje, pa je Džej Ar otišao kući.
Mislim da me je prizor Džej Ara kako izlazi iz bolnice usmerio
na kurs hirurga hitne službe. Ovakav oporavak kao njegov
nipošto nije bio pravilo, ali se dešavao dovoljno često,
naročito kod mladih i zdravih ljudi, da opravda herojske
napore lekara. Um je loman i nepouzdan, ali ljudsko telo je
žilavo.
Kao stažistima, bilo nam je dozvoljeno da pohađamo jedan
simpozijum na nacionalnom nivou, i to nam je bilo plaćeno.
Ja sam odabrao simpozijum o transplantaciji jetre održan u
maju u Bostonu. Stigao sam po divnom prolećnom danu.
Centar Bostona odgovarao je svim mojim predstavama o
tome kako treba da izgleda kolonijalna Amerika – sav
ogrezao u istoriju, ni po čemu sličan mom delu Bronksa.
Govorio sam sebi da je puka slučajnost što se simpozijum
održava u Bostonu, koračajući nedaleko od mesta na kom
radi Tomas Stoun. Govorio sam sebi kako nisam tu da bih
sreo Tomasa Stouna, već da čujem glavnog govornika,
Tomasa Starzla. Što se tiče plenarne sednice Tomasa Stouna
– bio sam neodlučan da li da idem.
Ujutru na dan održavanja simpozijuma više nisam mogao da
lažem sebe. Preskočio sam sastanak o transplantaciji i
pešice prešao šest blokova, do bolnice u kojoj je Tomas
Stoun radio sve ove godine. Pošto sam gotovo neprekidno
bio u lekarskoj uniformi čitavih godinu dana, osećao sam se
neobično u odelu, kao da sam svečano odeven.
„Pošalji ga u Meku“, glasio je izraz koji smo koristili pri
upućivanju pacijenata na mesta koja su nudila ono što Naša
Gospa nije mogla da pruži. Taj se izraz koristio u mnogim
bolnicama širom Amerike prilikom slanja pacijenata u
vrhunske ustanove u zemlji – čak sam ga video crno na belo,
u pismima upućenim urednicima medicinskih časopisa. A
sad sam se ja uputio u Meku.
„Meka“ se sastojala od potpuno nove, blistave bolničke kule,
neobičnog oblika i sjajne kao da je napravljena od platine.
Jedna od onih građevina za koju se arhitekte takmiče da bi
je projektovali. Iz perspektive pacijenta, nije izgledala
prijateljski. Kula je skrivala starije delove bolnice, sagrađene
od cigle, koji su delovali arhitektonski autentično i uklapali
se u susedstvo.
„Dobro jutro, gospodine“, pozdravio me je mladić u
ljubičasto-crvenoj uniformi. Prostrelio sam ga pogledom
misleći da je zajedljiv. A onda sam shvatio da on i još dvojica
stoje spremni da parkiraju automobil i pomognu pacijentima
u invalidskim kolicima.
Obrtna vrata su vodila u atrijum staklenih zidova, s
tavanicom na visini najmanje trećeg sprata i pravim
ogromnim drvetom. Veliki klavir svirao je sam od sebe,
pomoću nekakvog tajanstvenog mehanizma. Oko njega su
bile raspoređene meke kožne fotelje i lampe. A iza toga se
nalazio vodopad koji se blago spuštao preko granitne ploče.
Zatim prijemni pult gde će jedna od tri recepcionerke podići
pogled i nasmešiti se, spremna da pomogne. Pratio sam
plavu liniju na podu do liftova za kulu A, od kojih me je jedan
odneo na odeljenje hirurgije na osamnaestom spratu, baš
kao što je recepcionerka i rekla, ali nisam joj obećao da ću
se lepo provesti. Bilo mi je teško da poverujem da se
nalazim u bolnici.
Kad sam izašao iz lifta, dočekalo me je pet muškaraca i
jedna žena mojih godina, oni u tamnim odelima a ona u
tamnom kostimu, s bedževima posetilaca nalik mome na
grudima. „Treba ovde da sačekamo“, predusretljivo mi je
rekla žena.
Baš tad nam je prišao jedan mlad čovek u belom mantilu
preko plave hirurške uniforme. „Izvinite što kasnim“, kazao
je, ali uopšte nije zvučao kao da se izvinjava. „Dobro došli
na odeljenje hirurgije. Zovem se Metju.“ Široko nam se
osmehnuo. „Gospode, pre godinu dana ja sam bio na vašem
mestu, čekao na razgovor za prijem na stažiranje. Kako
vreme leti! Super su vam odela! U redu, imamo još
dvadesetak minuta do sastanka o uzrocima smrti. Na brzinu
ću vas provesti kroz odeljenje hirurgije. Posle sastanka o
uzrocima smrti pacijenata, ručaćete sa ostalim osobljem, a
onda će početi zakazani razgovori. Nakon toga veliki
obilazak bolnice. Kad vas odvedem u sobu za sastanke,
nakratko ću prekinuti druženje s vama. Na sastanku će se
diskutovati o jednom mom pacijentu. Moram da stavim
oklop.“
Za godinu dana, koliko sam bio u Našoj Gospi od neprestane
pomoći, još nijednom nisam vodio potencijalne stažiste u
obilazak bolnice. U stvari, nikad nisam video nikoga ko je
došao na razgovor. U Meki je ovo bilo redovno svake
nedelje. Pošao sam u stopu za njima.
Zasebne sobe za dežurne imale su televizore na zidovima,
frižidere, lepe radne stolove i pripojena kupatila – daleko od
jedne jedine sobe dežurstva, krcate krevetima na sprat, sa
samo jednim telefonom, namenjene dežurnim lekarima svih
specijalnosti. Ja je nikada nisam koristio. Metju nam je zatim
pokazao „malu“ sobu za sastanke, gde hirurška ekipa Meke
podnosi jutarnje izveštaje. Izgledala je kao kancelarija
upravnog odbora neke kompanije, s kožnim stolicama
visokog naslona raspoređenim oko dugačkog stola. Sa
zidova su zurili portreti – ulja na platnu – bivših načelnika
hirurgije, prava ilustracija poznatih ličnosti u hirurgiji.
„Pogledajte ovo“, kazao je Metju pritiskajući jedno dugme. S
tavanice se spustilo projekciono platno, a zavese su
zamračile sobu, dok je iz nečega nalik na stočić za kafu
iskrsnuo projektor. Konstans, žena u našoj grupi, zakolutala
je očima na ovakvu otmenost.
Kad smo stigli u amfiteatar, gde je trebalo da se održi
sastanak o uzrocima smrti pacijenata, Metju se izvinio.
„Moram da se presvučem, da skinem uniformu. Doktor
Stoun je tu neumoljiv. Ne voli da vidi uniformu iz sale čak ni
na viziti.“
Auditorijum je bio mala verzija dvorane bioskopa Adova u
Adisu, samo s boljim sedištima, tapaciranim reljefastom bež
tkaninom, izrazito mekom na dodir. Strm nagib auditorijuma
omogućavao je odličnu preglednost iz poslednjeg reda, gde
smo sedeli mi, potencijalni stažisti. Na zidu iza podijuma su,
s jedne strane, bile ugrađene ploče za gledanje rendgenskih
snimaka. Jedan specijalizant je stajao i pripremao filmove,
pritiskajući pedalu da približi panele.
Konstans je sela pored mene. Jato zapričanih studenata
medicine u kratkim belim jaknama pridružilo nam se u
zadnjem redu. Zaboravio sam da postoje i studenti. Kako bi
bilo lepo da u Našoj Gospi od neprestane pomoći imam i
nekog ispod mene u lancu ishrane. Specijalizanti su nosili
duže mantile, i na licu nisu imali tako bezbrižan izraz kao
studenti. Lekari specijalisti imali su najduže mantile i stigli
su poslednji. Mi što smo došli na razgovor štrčali smo, onako
u tamnom, kao pingvini na kongresu polarnih medveda. Za
sve vreme koliko sam bio u Našoj Gospi, nikad nismo imali
ovakav sastanak. Dipak nas je redovno okupljao na sastanke
radi obuke, ali u ovoj sobi se osećao duh tradicije, pravila
koja se nisu menjala decenijama.
„S kog ste vi fakulteta?“, upitala me je Konstans. Dok je
razgovarala s drugima, čuo sam da je ona studirala u
Bostonu, ali ne u ovoj instituciji.
„Studirao sam u Etiopiji“, rekoh. Da je mogla da odmakne
sedište, verovatno bi to učinila.
Tomas Stoun nije gledao u okupljene kad je ušao. Bio je viši
nego što sam ga upamtio u operacionoj sali, visok gotovo
kao Šiva i ja. Prostorijom je zavladala tišina. Ruke su mu bile
u džepovima belog mantila. Način na koji se spustio na
sedište, neusiljenost i gracioznost tog pokreta, podsetili su
me na Šivu. Bio je sam u prvom redu. Ja sam bio dosta iza
njega, i sa strane, pa sam mogao da mu vidim profil. Tad
sam prvi put dobro osmotrio svoga oca. Osetio sam kako mi
se telom širi toplota; nije bilo moguće proučavati ga
nepristrasno, klinički. Misli su mi jurile kroz glavu, a srce
lupalo – bojao sam se da ne odam svoje prisustvo. Odvratio
sam pogled i pokušao da se smirim. Kad sam ga ponovo
pogledao, Stoun je proučavao list hartije koji je držao u ruci.
Teško je bilo odrediti da li mu nedostaje jedan prst. Kosa mu
je bila prilično seda na slepoočnicama, ali još tamnosmeđa
na temenu. Imao je izražene mišiće vilice kao da po navici
često steže zube. Ona jedna očna duplja koju sam mogao da
vidim izgledala je kao tamno udubljenje na licu. Zapazio
sam da glavu drži izuzetno mirno.
Ne bih vam znao reći mnogo o slučaju o kom se diskutovalo
niti šta se zapravo desilo. Dok sam gledao u Tomasa Stouna
i sedeo pored ohole Konstans, fitilj u meni je sporo varničio i
samo što se nije zapalio. Bio sam spreman da bacam
nameštaj, da aktiviram protivpožarne prskalice na tavanici,
vrištim najskarednije psovke i prekinem ovaj uljudan
sastanak. U jednom trenutku, kad mi je gnev dostigao
vrhunac, morao sam da se čvrsto uhvatim za naslone za
ruke, sve dok bes polako nije splasnuo.
„Ja sam kriv“, rekao je Tomas Stoun okrećući se licem prema
meni. Na trenutak sam pomislio da je vidovit. Da me je čuo.
Pre toga je Metju, naš vodič, predstavio slučaj i pretrpeo
oštru kritiku iz raznih uglova prostorije. Metju je bio samo
glasnik, ali pošto nadređeni lekar i glavni specijalizant nisu
ustali da ga brane, podneo je glavni napad. Razjapljene
vilice su se sklopile i ućutale kad je ustao Tomas Stoun.
„Da, ja sam kriv. Bez sumnje, mogli smo bolje izvesti
operaciju. Postaviću video-kamere u dve ambulante hitne
službe. I želim da svi pregledamo snimke nakon svakog
ozbiljnijeg slučaja traume koji nam stigne. Da li smo stajali
na pravim mestima? Da li nam je trebalo tri koraka do
endotrahealnog tubusa koji treba da je pri ruci? Da li je neko
morao da traži nešto što je trebalo da bude tamo? Da li smo
odvlačili pažnju jedno drugome onim što smo govorili? Ko
nije trebalo da bude tamo? Da li je postojao bolji način? To je
uvek izazov.“ Iz džepa je izvukao parče papira i razvio ga.
„Preuzimam odgovornost i za nešto što je navedeno u ovom
pismu.“
Govorio je sa slabim britanskim naglaskom koji su ublažile
godine u Americi, ali bez američkog nagomilavanja reči i
otezanja u govoru. Onoga dana kad je govorio Dipaku preko
mog ramena u operacionoj sali u Našoj Gospi, nisam zapazio
nikakav naročit akcenat. „Ovo pismo mi je poslala majka
preminulog pacijenta. Želim da se postaram da se ovo više
nikada ne dogodi. Evo šta kaže: ’Doktore Stoune... Strašnu
smrt moga sina neću nikada preboleti, ali će možda s
vremenom za mene biti manje bolna. Ali ne mogu da
zaboravim jednu sliku, poslednju sliku, koja je mogla biti
drugačija. Pre nego što su veoma grubo zatražili od mene da
izađem iz prostorije, moram vam reći da sam videla kako mi
je sin prestravljen, a nije bilo nikog ko bi mu taj strah
ublažio. Pokušala je samo jedna bolničarka. Uzela ga je za
ruku i kazala: ’Ne brinite, sve će biti u redu.’ Svi ostali su ga
ignorisali. Svakako, doktori su bili zauzeti njegovim telom.
Bilo bi milostivo od Boga da je bio bez svesti. Imali su
važnog posla. Bavili su se samo njegovim grudima i
trbuhom. A ne malim dečakom koji se plaši. Nisam videla ni
najmanji znak ljudske dobrote. Moj sin i ja smo bili remetioci.
Vaša ekipa bi više volela da ja izađem a on da ćuti. Na kraju
im se želja ispunila. Doktore Stoune, da li kao načelnik
hirurgije, možda i kao roditelj, osećate obavezu da uputite
svoje osoblje da uteši pacijenta? Zar pacijentu ne bi bilo
bolje kad bi bio manje uznemiren, manje uplašen? Poslednje
što je moj sin video bili su ljudi koji ga ignorišu. A moja
poslednja uspomena biće slika mog malog dečaka koji
užasnuto gleda kako mu majku izvode napolje iz prostorije.
Ta strašna uspomena mi se urezala zauvek i videću je i na
samrtničkoj postelji. Činjenica da su ljudi vodili računa o
njegovom telu ne može nadoknaditi ignorisanje njegovog
bića.’“
Tomas Stoun presavi pismo i skloni ga u džep na grudima. U
amfiteatru nastade šuštanje, mrmor, nelagodno komešanje
tela na sedištima. U prostoriji sam osetio želju da se pismo
odbaci sleganjem ramena, da se podsmehne onome što u
njemu piše, ali se zbog Stounovog vladanja ta potreba
morala sakriti. Stoun je samo stajao i ćutao, zagledan u
daljinu, kao da razmišlja o kontekstu tog pisma sâm,
nesvestan publike. Niko nije progovarao. U trenutku koji se
otegao utihnuli su čak i najneznatniji zvuci, sve dok nije
preostalo samo brujanje klima-uređaja. Tomas Stoun je
izgledao zamišljeno, svakako ne ljutito. A onda, kao da se
budi, pogledom je preleteo preko prisutnih ispitujući
reakciju, da vidi da li je autorka pisma pogodila u žicu.
Podrugljivci su se predomislili.
Kad je Stoun konačno progovorio, učinio je to tihim glasom
koji je bio odlučan i zahtevao pažnju.
Ja sam znao odgovor jer se on nalazio u njegovoj knjizi,
knjizi koju sam pročitao pažljivo i više nego jedanput tokom
svog putovanja iz Etiopije i tokom boravka u Keniji.
„Koju prvu pomoć u hitnoj službi pacijent prima preko uha?“
Svakako je od dvesta ljudi u prostoriji bar pedeset njih znalo
odgovor.
Niko ne progovori.
Čekao je. Nelagodnost je rasla, postajala sve jača. Osetio
sam kako se Konstans pored mene ukrutila.
Tomas Stoun raširi noge i sklopi ruke ne leđima. Izgledao je
kao da će stajati tako ceo dan. Podigao je obrve. Čekajući.
Studenti koji su sedeli meni sleva plašili su se i da trepnu.
Stoun pogleda u mene, iznenađen što mu odgovara neko iz
reda s tamnim odelima. Osetio sam kako me probija pogled
njegovih očiju. Ovo je bio drugi put da je opazio moje
postojanje na ovom svetu; prvi put je to bilo kad sam se
rodio. Ovoga puta je trebalo samo da podignem ruku.
„Da?“, reče. „Recite nam, molim vas, koju pomoć pacijent
prima preko uha?“
Sve oči behu uprte u mene. Nisam žurio. Uopšte nisam
žurio.
A onda mi se pogled zamaglio i pomislio sam na Goša i na to
kako se žrtvovao za nas. Iako je umro od leukemije, sad mi
se činilo kao da je odustao od života kad smo Šiva i ja bili
bebe samo da bismo mi imali svoj život. Kad je umro, kao da
mi je pupčana vrpca drugi put presečena. Setio sam se
Heme, udovice, kako sad u Misingu radi sama sa Šivom,
kako mi piše da joj srce krvari zato što nisam tamo i kako
me moli za oproštaj što mi nije pružila ljubavi i pažnje koliko
zaslužujem. A Tomas Stoun za sve ove godine verovatno nije
propustio nijedan sastanak o uzrocima smrti, nikad mu
nijedan dan nije poremetila briga za Šivu ili mene. Pomislio
sam na Upraviteljicu kako održava Mising, delatnu baku dva
dečaka punu ljubavi, sidro naših života, i setio sam se
Gebrua, Almaz i Rozine, koji su svi prišli da popune prazninu
nastalu odsustvom ovog čoveka.
Koliko je bilo nepravedno što je nagrada Tomasu Stounu za
njegove propuste, za njegovu sebičnost, da predsedava u toj
stolici i izaziva uvažavanje, strahopoštovanje i divljenje kod
ljudi kao Konstans i ostalih u prostoriji. Svakako ne možeš
biti doktor i užasno ljudsko biće – ljudski zakoni, ako ne
božji, to ne dozvoljavaju.
Ukrstio sam pogled s njegovim ne trepnuvši. „Reči utehe“,
rekao sam svome ocu.
Godine dešavanja u međuvremenu počivale su sabijene
između nas kao između držača na polici. Ostali u prostoriji
prelazili su pogledom s mog lica na njegovo, s nesigurnošću
se pitajući da li je moj odgovor tačan. Ali za mene nije
postojao niko drugi osim njega.
„Hvala“, reče on, izmenjenim glasom. „Reči utehe.“
Izašao je iz sobe, ali se osvrnuo i pogledao me još jednom
pre nego što je stigao do vrata.
Slučajno sam saznao gde živi. Da su mene pitali, nagađao
bih da je to elegantan kompleks apartmana preko reke.
Međutim, u podnožju Kule A ugledao sam staklena vrata što
vode napolje. Odatle se videlo predvorje druge zgrade na
drugoj strani ulice. Ugledao sam Tomasa Stouna kako u
njega ulazi i kako ga vratar pozdravlja. Čekao sam. Pojavio
se nekoliko minuta kasnije, bez belog mantila i sa žuto-
crnom kutijom u rukama – projektorom za slajdove. Krenuo
je na sastanak o transplantacijama. Dao sam mu pola sata,
a onda prišao vrataru. Pokazao sam mu bedž. „Ja sam
Marion Stoun. Doktor Stoun je zaboravio neke slajdove koji
su mu potrebni za izlaganje. Poslao me je da mu ih
donesem.“
Spremao sa da me ispita, da mi zabrani ulaz, ali onda je
nakrenuo glavu u stranu. „Vi ste mu neki rođak?“
„Ja sam mu sin.“
„E bogami jeste!“, kaza on pošto mi se približio i zagledao
mi se u oči, kao da sličnost počiva u njima. Lice mu je sinulo
kao da ga je ta vest oslobodila. Kao da je Tomasu Stounu
dala ljudsku crtu, nekako ga ublažila.
„E bogami jeste!“ Oduševljeno se pljesnuo po butini. „I da
nam za sve ovo vreme ne kaže ni reč!“
„Nije ni znao do ove godine“, rekoh ja namignuvši.
„Josife i Marijo! Gubite se odavde!“
Nasmešio sam se i pogledao na sat.
„Znate gde je?“, reče on.
„Četvrti sprat?“
„Četiri nula devet.“
Ušao sam mu u kuću pomoću peroreza i jedne od pomoćnih
hirurških veština kojima vas može naučiti samo B. S. Gandi.
Bio je to apartman s jednom spavaćom sobom.
Prostorija koja je ujedno bila dnevna soba i trpezarija ničim
nije opravdavala taj naziv. Najviše prostora zauzimao je
veliki radni sto nalik stolu crtača, s dva bočno postavljena
stola na njegovim krajevima, u obliku slova U. Na bočnim
stolovima stajali su uredno poslagani papiri. Tri zida su
prekrivale izdeljene police pune knjiga i dokumentacije. Nisu
bile raspoređene za prikazivanje već za lak pristup.
Aparat za kafu u kuhinji skupljao je prašinu. Šporet je
izgledao kao da nikad nije korišćen. Toster na pultu imao je
na vrhu tragove mrvica. U frižideru je bio samo karton soka
od pomorandže, štapić maslaca i pola vekne hleba.
Spavaća soba bila je mračna, s navučenim zavesama. Ovde
nije bilo ni knjiga ni papira. Samo jedan vojnički ležaj na
čijem se podnožju nalazilo uredno savijeno ćebe, kao da je
tu logorovao jednu noć.
Na polici iznad električnog kamina nalazila se samo jedna
uramljena fotografija. Tehnika prskalice, koja se u fotografiji
koristila dvadesetih godina, pridavala je majci i sinu kožu
poput alabastera. Snimljeni su u pozi Bogorodice s malim
Hristom. Dečak od možda tri godine udobno se smestio na
krilu žene, mora biti moje babe – a da ja, shvatio sam, nikad
nisam ni pomislio da postoji na ovome svetu.
Pored slike nalazio se stakleni cilindar ispunjen zamagljenom
tečnošću. Prišavši bliže, otkrio sam da u tečnosti pliva
ljudski prst.
Došao sam ovamo sa željom da... da načinim neku štetu.
Ta slika me je naterala da se predomislim.
Umesto toga, otvorio sam sve kuhinjske plakare i ostavio ih
odškrinute. Otvorio sam i vrata rerne. Otvorio sam obe
vratnice frižidera. Odvrnuo sam i skinuo i zatvarač sa
tetrapaka soka. Pootvarao sam ormariće u kupatilu. Otvorio
sam pastu za zube, šampon, sredstvo za omekšavanje kose,
uredno ređajući zatvarače ispred boca. Otvorio sam sve što
je imalo poklopac ili vrata ili zatvarač. Ostavio sam otvorene
ormar, fioke, kartoteku, bočicu mastila, bočice s lekovima.
Pootvarao sam prozore.
Nasred radnog stola položio sam obeleživač s rečima
ispisanim rukom sestre Meri Džozef Prajs:
19. septembra 1954.
Drugo izdanje. Pošiljka je stigla adresovana na mene. Ali
uverena sam da je izdavač mislio na vas. Čestitam. Takođe,
prilažem svoje pismo upućeno vama. Molim vas, pročitajte
ga odmah. SMDžP
Bio sam ubeđen da je primio pismo koje tu pominje moja
majka. Ali sada sam se, u njegovoj kući, ponovo pitao: Gde
je ono... i šta u njemu piše? Bio sam u iskušenju da
prevrnem ceo stan naglavce kako bih ga našao, ali to bi
pokvarilo sve što sam napravio.
Odvrnuo sam poklopac boce s formalinom, izvadio njegov
prst, otresao ga i spustio pored obeleživača. Osmotrio sam
svoje delo. Pa sam se predomislio u vezi s prstom. Vratio
sam ga u bocu s formalinom, zatvorio je i poneo sa sobom.
Tako je bilo pošteno. Najzad, ja sam njemu ostavio nešto
svoje.
Izašavši, ostavio sam vrata otvorena.
 GLAVA44

Počni od početka
Dve sedmice kasnije, u nedelju, začuo sam kucanje na
svojim vratima. Upravo smo bili pobedili naše večite rivale s
Koni Ajlenda na njihovom terenu, i osvojili trofej na
međubolničkom prvenstvu u kriketu. Nestor je osvojio šest
kapija u dvadeset tri rana, munjevitim ritmom bacanja, od
čega su četiri usledila nakon mojih hvatanja dok sam stajao
poprilično daleko iza kapije. Šmugnuo sam sa slavlja u sobi
B. S. Gandija, jer su me prsti boleli iako sam nosio rukavice
čuvara kapije, i žigala su me kolena. Nameravao sam da
rano legnem.
„Napred“, rekao sam.
Pogledom je pretraživao mračnu sobu uspravivši se. Ako je i
video obrise mog kreveta, mene sigurno nije video, jer je
pogledao ka traci svetlosti ispod vrata kupatila. Pa prema
prozoru s navučenim zavesama. Kad je ponovo pogledao u
pravcu kreveta, sedeo sam. Trgao se.
Zatvorio je vrata i ostao tako da stoji, čovek koji je zakoračio
u svoju prošlost.
Čekao sam. Nisam ga ja zvao ovamo. Sekunde su
otkucavale, a on nije pokazivao nikakvu nameru da
progovori. Mora da sam mu ja ovo omogućio: sve je shvatio
i našao me je. Možda je zapazio moje prisustvo u
operacionoj sali onog dana kad mi je gledao preko ramena.
Možda je u amfiteatru, kad sam odgovorio na njegovo
pitanje, na mome licu video svoje crte ili crte moje majke.
Baš neobično: da primetiš sina kog nikad nisi video, niti na
njega mislio do dana kad se pojavio na sastanku o uzrocima
smrti, pridajući toj prigodi novo značenje.
„Možete i sesti“, rekoh. Nisam ponudio da upalim svetlo.
Iza mog kreveta nalazila se stolica. On brzo krete napred,
delujući kao slepac koji radije rizikuje da naleti na nešto
nego da izgleda kao da okleva ili da zatraži pomoć. Spustio
se na stolicu svom težinom.
Mislim da mi nije mogao videti lice. Ja sam pak proučavao
njegovo. Kad su mu se oči privikle na mrak, preleteo je
pogledom po mojim stvarima. Imao sam više stvari od
njega. Ako ne računamo knjige. Video sam kako mu se
pogled zadržava na reprodukciji Zanosa Svete Tereze – mora
da je odmah prepoznao odakle potiče. O, da, i prst u tegli.
Znao je da je u pravoj sobi.
Minuti su prolazili. Bilo je deset uveče.
„Smeta li ako pušim?“, najzad reče.
„Vi ne pušite.“ Nisam osetio miris cigareta u njegovom
apartmanu. Samo njegov miris, koji su moje nozdrve ponovo
registrovale.
„Sad pušim... Kad ste vi počeli?“
Imao je dobar nos. Oklevao sam s odgovorom.
„Od dolaska ovamo. To je preduslov za hiruršku obuku.
Samo napred.“
Petljao je oko džepa na grudima košulje i izvadio dve
cigarete. Setio sam se Alija i njegovog malog suka, jedinog
mesta na svetu gde možeš kupiti cigarete na komad. U
Americi se kupuju na boksove ili na kamione.
Pružio mi je jednu cigaretu. Zurio sam u nju. Upravo se
spremao da povuče ruku kad sam je uzeo. Kresnuo je
upaljačem i ustao da mi pripali dok sam ja prebacivao noge
preko ivice kreveta.
Prstima je zaklanjao vatru, u grobnici od devet prstiju.
Sagao sam se ka plamenu i povukao dok mi se vrh cigarete
nije zažario. Bio je to rotmans, nasleđe dana provedenih u
Etiopiji, ili pak, ne zaboravimo, u Britaniji. Rotmans smo
pušili i u Našoj Gospi zahvaljujući B. S. Gandiju, koji je
nabavljao boksove s velikim popustom u Kanal stritu.
Dim je pravio vijugave šare naspram pruge svetlosti koja je
curila ispod vrata kupatila. Setio sam se kako su, u našoj
kuhinji u Misingu, čestice prašine plesale na zracima
jutarnjeg sunca uobličavajući sopstvenu galaksiju. Kad sam
bio dete, taj mi je prizor nagoveštavao prekrasnu i
zastrašujuću složenost univerzuma, i kako čovek, što bliže
gleda, bliže otkriva, kako nema granica do sopstvene mašte.
„Ne očekujem da razumeš“, izusti on, a ja načas pomislih
kako govori o česticama prašine. Zvuk njegovog glasa me je
razdraživao. Ko mu je dao dozvolu da govori? U mojoj sobi?
„Onda nemojmo o tome.“
Ponovo tišina.
On je prvi prekide. „Kako ti se sviđa hirurgija?“
Da li zaista želim da mu odgovorim? Da li dopuštam nešto
time što ću odgovoriti? Morao sam da razmislim o tome
nekoliko minuta. Neka ga, neka se preznojava.
„Kako mi se sviđa hirurgija? Hmmmmm... Imam sreće s
Dipakom. On se mnogo trudi da me nauči. Osnovama,
dobrim navikama. Mislim da je to vrlo važno...“ Tu sam
zaćutao. Učinilo mi se da sam rekao previše. U sopstvenom
tonu zapazio sam potrebu za njegovim odobravanjem,
njegovom potvrdom – a to je bilo poslednje što sam želeo.
Setio sam se Goša, koji je postao hirurg silom prilika, zbog
Stounovog odlaska. Nije imao ko da ga uči. Ah, Goš! Gošova
želja na samrti bila je da...
„Znam neke ljude s kojima je Dipak bio na specijalizaciji“,
kaza Stoun prekidajući lanac mojih misli. Gošova poruka
njemu može da sačeka. Nije sad vreme. Nisam raspoložen.
„O, zaista?“
„Raspitao sam se o njemu. Imaš sreće.“
„Ali Dipak nema sreće. Ponovo će ga zeznuti pa sve od
početka. Zapravo, zeznuće sve nas.“
„Možda neće“, reče on.
Nisam nastavio. Bez usluga, molim. Ne želim ništa od njega.
Uzvrpoljio se na stolici, ali ne zato što mu je neudobno, već
zbog onoga što je držao u sebi čekajući da ga pitam. Neću
mu pružiti to zadovoljstvo.
„Imao sam i ja jednog Dipaka u svom životu“, reče.
„Dovoljan je jedan. Moj je bio doktor Brajtvajt. Prava
cepidlaka. Sad ga cenim više nego što sam ga cenio tada. I
pored toga, posle ovoliko godina, izuzetno mi je teško da...“
Reči mu presušiše na usnama. Za njega je ovaj razgovor
predstavljao veliki napor, fizičko iskušenje. S obzirom na to
kakav je bio, ne verujem da je ikada ovako govorio. Da deli
svoje misli nije bilo nešto na šta je navikao. Čak ni sa samim
sobom. Dao sam mu vremena.
„Šta? Šta vam je izuzetno teško?“
Trebalo je samo da mu kažem da ide. A ja, umesto toga,
evo, razgovaram, pomažem mu.
„Teško mi je da operišem. Naročito u izbornoj hirurgiji.
Brinem se.“ Govorio je polako, izvlačio reči. „Niko ne zna.
Čak i kad operišem herniju ili cistu... u stvari, što je
operacija jednostavnija, verovatnije je da će se to dogoditi...
Moram da gledam u hiruršku anatomiju, da pređem sve
korake zahvata u operativnom priručniku, iako mi to posle
ovoliko godina ne treba. Užasno se uplašim da ću zaboraviti.
Ili da će mi um biti prazan... Ponekad povraćam u toaletu.
Osećam mučninu, vrtoglavicu. Nikad nije prestalo. Zbog
toga sam razmišljao da napustim hirurgiju. A još je gore ako
neko koga znam, neko od zaposlenih u bolnici, dovede svoju
majku ili...“
Setio sam se hirurškog anatomskog atlasa koji sam video u
njegovom apartmanu, veliku knjigu formata folija, a odmah
pored nje operativni anatomski atlas, obe otvorene na stolu,
kao da je u njih gledao pre nego što će izaći iz stana.
„A onoga dana kad sam... kad je održan sastanak o
uzrocima smrti?“
„Tačno. Tog dana sam rano ujutru imao jednostavnu biopsiju
tumora dojke, a potom, ako biopsija bude pozitivna,
mastektomiju i pomoćnu disekciju žlezda. Uradio sam ih na
stotine. Možda i više. Ali ovo je bila jedna od naših
bolničarki. Neko ko ima vere u mene.“
„I šta se desilo?“
„Ušao sam u salu s osećanjem da ću se onesvestiti. Niko,
naravno, ne zna. Mnogo pomaže maska. Ali, čim sam izveo
prvi rez, sve je nestalo. Tad mi izgleda blesavo što sam bio
toliko zabrinut. Smešno. To mi se više nikada neće desiti,
kažem sebi. Ali, desi se.“
„Da li se to ikada dešavalo u Etiopiji?“
Zavrteo je glavom. „Zato što sam znao da sam ja sve što
pacijent ima. Da nema drugih mogućnosti. Da u celom
gradu postoje još dva hirurga. Ovde ih ima toliko mnogo.“
„Ili možda zato što ti životi nisu bili toliko vredni? Domoroci,
zar ne? Koga je briga? Alternativa je ionako smrt, pa zašto
onda brinuti? Baš kao što dolazite da uzmete organe
pacijenata u Našoj Gospi.“
Trgao se. Osetio sam da s njim niko nikad nije tako
razgovarao. Nismo ugovorili nikakva pravila. Ako mu se ne
sviđa, može slobodno da ode. Došao je u Našu Gospu. Ovo
nije Meka.
Stisnuo je usne. „Ne očekujem da ćeš shvatiti“, reče.
Znao sam da ne govori o hirurškoj tremi.
Potapšao se po džepovima. Nije našao ono što je tražio.
Stoga je samo sedeo i žmirkao, čekajući novu kaznu.
Pogrbio se u stolici. Prekrstio je noge i, zakačivši podignuto
stopalo jedne noge za list druge, uvio ih kao čokot loze.
„Vidiš... Ma-rione...“ Nije bio naviknut da izgovara moje ime.
„Ne može se sve objasniti logikom.“
Raspleo je noge i nagnuo se napred. „Ne mogu ti pružiti
jednostavno objašnjenje zašto... zašto sam uradio to što
sam uradio, jer ni sam ne razumem. Čak i posle ovoliko
godina...“
Šta je tačno „to“ o čemu govori? Imam poređane bodeže, i
koplja i buzdovane spremne iza njih. Razmišljao sam o tome
šta sve pametno mogu reći: Štedi dah. Ili: U redu, shvatam.
Izabrao si put kojim se ređe ide. Izašao si uz kauciju. Šta tu
ima da se shvati? Ali, možda se „to“ odnosi na trudnoću
moje majke.
„Goš je kazao da ne zna kako se to dogodilo. Da je za vas to
bila misterija.“
„Da!“, reče on sa olakšanjem, ali tada osetih da je
pocrveneo. „To je rekao? Da, tako je bilo.“
„Kao Josif? Bez ikakvih nagoveštaja o Mariji i bebi? O
bebama u vašem slučaju.“
„...Da.“ Prekrstio je noge.
„Možda mislite da niste moj otac.“
„Ne, nije to. Jesam tvoj otac. Ja...“
„Ne, niste! Goš mi je bio otac. On me je podigao, On me je
naučio svemu, od vožnje bicikla do udaraca u fudbalu. On
mi je usadio ljubav prema medicini. Odgajio je mene i Šivu.
Ovde sam zbog Goša. Najvećeg čoveka koji je ikada živeo.“
Postavio sam zamku, mamio sam ga. Ali sam se u nju sam
uhvatio.
„Živeo?...“, reče on naginjući se napred, više ne drmajući
nogom.
„Goš je mrtav.“
Pustio sam ga da razmisli o tome. Siguran sam da je želeo
da zna kako, zašto, ali nije pitao. Jasno sam video da su ga
te reči smrzle, rastužile. Videlo se. Dobro. To me je dirnulo.
Ali još nisam bio gotov sa udarcima. Zadivilo me je to što ih
je primao i čekao još.
„Tako da ste slobodni“, rekoh. „Imao sam oca.“
Uzdahnuo je. „Ne očekujem da shvatiš“, ponovo je rekao.
„Svejedno mi recite.“
„Odakle da počnem?“
„’Počni od početka i teraj dok ne stigneš do kraja’, rekao je
kralj, veoma ozbiljno, ’a onda stani.’ Znate li ko je to rekao?“
Uživao sam. Čuveni Tomas Stoun se prži na laganoj vatri,
neko ga zajebava, dobija svoje sledovanje gorkog leka.
Naravno, može da izdeklamuje sve grane eksterne karotidne
arterije ili granice Vinslouovog otvora, ali ne zna Luisa
Kerola? Zar ne poznaje Alisu u zemlji čuda?
Iznenadio me je svojim odgovorom. Pogrešnim ali tačnim.
„Goš“, reče i vazduh mu izađe iz pluća.
 GLAVA45

Pitanje vremena
Kad je bio dete, Tomas Stoun je pitao malija – baštovana –
odakle dolaze mali dečaci. Mali, tamnoputi čovek mutnog
pogleda i oštrog zadaha od araka koji je pio prethodne
večeri, reče: „Donosi vas večernja plima, naravno! Ja sam te
našao. Bio si sočan i ružičast, s jednim dugim perajem i bez
krljušti. Kažu da takvih riba ima samo na Cejlonu, ali ipak si
bio tu. Umalo sam te pojeo, ali nisam bio gladan. Odsekao
sam ti peraje baš ovim ovde srpom i odneo te tvojoj majci.“
„Ne verujem ti. Moju majku i mene more je sigurno zajedno
donelo. Bili smo jedna velika riba. Ja sam bio u njenom
trbuhu i izašao sam“, kazao je mali dečak odlazeći. Taj mali
je uspevao da izmami ruže iz zemljišta iz kog susedi to nisu
mogli. Ali Hilda Stoun bi ga otpustila što priča takve priče
njenom jedinom detetu.
Dom tog malog dečaka nalazio se u Indiji, odmah izvan
kamenih zidina tvrđave Svetog Đorđa u Madrasu. Zvonik
Crkve Svete Marije štrčao je iza nedovršenih grudobrana.
Njeno neobično, dobro održavano groblje bilo je njegovo
igralište, mesto na kom je bilo pokopano više od pet
naraštaja engleskih muškaraca, žena i dece koje su odneli
tifus, malarija, kala azar i, retko, starost.
Tvrđava Svetog Đorđa bila je prvi dom Istočnoindijske
kompanije. Crkva Svete Marije, sagrađena 1680, bila je prva
anglikanska crkva u Indiji (ali svakako ne i prva crkva
uopšte, jer je prvu 54. godine podigao apostol Sveti Toma
pošto je pristao na obalu Kerale). U Svetoj Mariji se nalazila
spomen-ploča postavljena povodom venčanja lorda Klajva, i
još jedna, povodom venčanja guvernera Ilajhua Jejla, koji je
kasnije osnovao univerzitet u Americi. Ali dečkić nigde nije
video ploču u spomen venčanja Hilde Masters od Fajfa,
učiteljice i guvernante, i Džastifusa Stouna, državnog
službenika u Britanskom Radžu, starijem od nje gotovo dve
decenije.
Tomas je mislio da su sva deca odrasla kao što je on
odrastao – gledajući Indijski okean, slušajući zastrašujuće
kršenje talasa oko tvrđave Svetog Đorđa. I podrazumevao je
da su svi očevi kao njegov, da udaraju o nameštaj i noću
prave uznemiravajuće zvuke.
Glas Džastifusa Keja Stouna tutnjao je s visine, a od
njegovih čupavih brkova dečak je zazirao. Okružni poreznici
su u indijskoj državnoj službi bili polubogovi oko kojih su
sekretari i poslužitelji obletali kao muve oko prezrelog
manga. Poreznici su išli u obilaske i po nedelju dana duge, i
u svakom gradu držali kancelariju. Kad je Džastifus Stoun i
bio kod kuće, uprkos njegovom bučnom prisustvu nekako se
činilo da nije tu. Tomas je shvatio (na način na koji deca
poimaju, iako im nedostaje reči da se izraze) da je Džastifus
samoljubiv čovek koji zanemaruje svoju suprugu. Možda se
zato Hilda okrenula religiji. Bilo joj je lakše da trpi svoje
muke zamišljajući Hristove.
Blaženi krotki.
Blaženi mirotvorci.
Blažena mlada guvernanta koja se udala za okružnog
poreznika nadajući se da će mu promeniti kožu žućkastu od
kinina i izlečiti njegovu sklonost ka džinu i domorodačkim
ženama, njeno je carstvo nebesko.
Hilda je svoje blaženstvo dobila u obliku plavookog,
plavokosog dečaka čija su stopala retko doticala zemlju, čak
i kad je bio dovoljno star da hoda.
Sebasti, dečkićeva aja, nije imala nikakvog drugog posla
osim da se priključi igri, pošto ga je Hilda nosila na leđima
pretvarajući se da je on Džim Korbet, lovac na zveri, a ona
slon koji ga nosi u lov na tigrove. Hilda je crvenom kredom
na belo okrečenim zidovima nacrtala kapije i igrala s njim
kroket teniskom lopticom. Pevala mu je himne i hladila ga
lepezom kad je bilo toliko vlažno da ne može da zaspi. Od
njenog zvonkog i jasnog glasa gušteri su zastajali na zidu da
oslušnu. Njena smeđa kosa, razdeljena na sredini, izvlačila
se i ispadala iz šiljate frizure. Ma koliko je obuzdavala, lice
joj je uvek bilo uokvireno kovrdžavim oreolom.
Usred noći posezao je za njom i ona je uvek bila tu. Ali onih
noći kad je Džastifus Stoun bio kod kuće, dečkić je spavao
slabo, plašeći se za majku jer je samo u tim prilikama
napuštala njegovu postelju. S batom za kriket u rukama,
bdeo je pred vratima spavaće sobe, spreman da provali ako
zvukovi ne utihnu. Uvek bi utihnuli, i on se tek tada povlačio
u svoju sobu. Kad je ujutru otvorio oči, ona je već ponovo
bila u njegovom krevetu, budna, gledajući ga kroz šiške.
Svako dete bi trebalo da ima majku tako uravnotežene
naravi, koja je nezadovoljstvo izražavala retko i tako blago
da se trajno pamtilo. Tomas je živeo za to da zadovolji majku
i činio je to iskreno i zdušno. Kao da su oboje znali, premda
nikako nisu mogli znati, da je život kratak, a trenutak prolazi
brzo.
Bilo mu je osam godina kad je Hilda morala da se izvini i
povuče iz hora Svete Marije. Kašalj koji je isprva zvučao kao
udaljena tutnjava topova uskoro je zvučao kao zveket
eksera u papirnoj kesi. Doktor Vintrop, kicoški odeven
muškarac koji je manje razgovarao, a više izricao, kazao je
kako je bolje da majka i sin spavaju odvojeno, „za detetovo
dobro“.
Čuvši iz druge sobe njene napade kašlja, dečak je pokrivao
uši jastucima. „Sušica, bez sumnje“, jednog dana je doktor
Vintrop rekao Tomasu, koristeći tu tugaljivu reč za
tuberkulozu dok je pakovao stetoskop i toplomer. „Suši se.
Suvi oblik jektike, znaš.“ Govorio je malome dečaku kao
svome kolegi i ozbiljno se s njim rukovao. Kad će joj biti
bolje? „Odmor, dobra hrana i hidroterapija“, kazao je doktor.
„Posle nekog vremena – pa, da kažemo, posle dosta
vremena – prelazi u stanje mirovanja. Najzad, to ne zavisi od
nas, zar ne, gosparu Stoune?“ A kad ga je Tomas upitao:
„Molim vas, gospodine, a do koga može biti?“, Vintrop je
podigao oči ka tavanici. Dečkić je tek kasnije shvatio da
doktor nije mislio na Džastifusa, od čijeg se koraka tresao
luster. Mislio je na Boga.
Jednoga jutra Tomas se prenuo iz sna o kočiji koju vuku konji,
i topot kopita mu je još odzvanjao u ušima. Otkrio je da je te
noći majka pljuvala krv, mnogo krvi, i da su zvali Vintropa.
Otpravili su je, ne dopustivši joj ni da poljubi sina u čelo.
Otputovala je u Koimbatore, a odatle ju je vozić ćira uskim
kolosekom odneo na planinu, do stanice na brdu odmah
ispod Utija. Doktor Ros je u brdima Nilgiri sagradio
sanatorijum po ugledu na Trudov čuveni Saranak lejk u
Njujorku. Bele seoske kućice oko bolnice bile su replike onih
u Saranaku, sa istovetnim prostranim tremovima i krevetima
na točkove.
Tomas je plakao do iznemoglosti, sve dok nije zaspao na
Sebastinim koščatim grudima. Bio je ljut na Hildu zato što se
razbolela, što ga je vaspitala da budu toliko bliski, pa je
razdvajanje bilo nepodnošljivo. On nije bio poput svojih
školskih drugova, koji su voleli svoje aje više nego roditelje
te nimalo nisu marili da se od njih razdvajaju. Sebasti je
preko noći procvetala u surogat majku, ali Tomas je bio
oprezan u pružanju ljubavi. Jer bi i ona mogla da iščezne.
Tomas je pre škole odlazio u Svetu Mariju i deklamovao
pedeset Očenaša i Zdravo Marija, pa to ponovo činio u
povratku kući. Toliko je često bio na kolenima da su mu se
ispod čašica stvorili plikovi. Oko vrata je uzicom vezao teško
raspeće, koje je prethodno stajalo na njenom zidu, i skrivao
ga ispod školske uniforme, gde mu je grebalo kožu na
grudnoj kosti dok mu se kanap usecao u vrat. Nemajući pri
ruci prvorođenče, ovna ili ovcu, žrtvovao je svoj bat za kriket
s potpisom Dona Bredmana smrskavši ga o kamen za pranje
rublja. Postio je dok ga ne obuzme vrtoglavica. Britvom je
posekao podlakticu i krvlju poškropio svetilište Svete Marije
koje je napravio u svojoj sobi. Sebasti ga je odvela u hram
Mambalam, pa čak i u majušni hram iza njihove kuće.
Zavisilo je od Boga. A činilo se da on ne sluša.
Njegov otac u međuvremenu nije propustio nijedan put: u
Velore, Maduraj, Tutikorin, i još kojekuda između tih tura.
Vrativši se kući, Džastifus Stoun je imao jedva toliko
vremena da skine tropski šlem ili raspakuje torbe pre nego
što ponovo krene. Svoga sina je zvao „biskup od
Kenterberija“, ali te reči, ako su odražavale želju da ga uteši,
Tomasu nimalo nisu pomagale. Otac mu je govorio kao da se
obraća mnoštvu. Noću je Tomas osluškivao njegove
neravnomerne korake, kao da pripadaju džinu u spavaćoj
sobi liliputanskih razmera, koji ne može a da ne naleće na
nameštaj. Bilo je olakšanje kad bi Džastifus ponovo krenuo
na put.
Prošla je godina dana Tomasovog života bez roditelja u
velikoj kući, a Sebasti, Duraj (kuvar), mali, Setuma (koja je
prala rublje i ribala podove) i jedan nedodirljivi koji je
jednom nedeljno dolazio da čisti toalete – bili su mu
porodica.
Na Božić su sin i otac (koji ga je potapšao po leđima)
zajedno večerali. Jedini gost im je bio očev službenik Endru
Fodergil. „Dakle, prava gozba! Baš lepo što ste došli. Dobra
zakuska, baš dobra. Jedite, molim vas, jedite...“, govorio je
iako ih je bilo samo trojica, dok je Duraj čekao iza kuhinjskih
vrata. „Ne možemo ih pustiti da se izvuku s tim. Treba pare
zaraditi od vlakana s kokosovog oraha. Kanap, znate, ili
prostirke. Zaslužujemo to, zaradili smo, reći ću, i tako mi
boga, imaćemo ga“, pa je terao tako, jedva zastajući da
guta, dok su mu mrvice sletale s usana. Fodergil je hrabro
nastojao da poveže Džastifusove misli, da raštrkanim
primedbama svog nadređenog dâ neku kičmu, neku nit
značenja. Džastifus se češao čas po jednoj čas po drugoj
butini, vrpoljio se razdraženo pogledajući naniže, kao da je
pod stolom pas, koji, naravno, nikad nije ulazio u kuću ako je
Džastifus u blizini. Do trenutka kad su poslužili puding,
češao se već tako žestoko da je Tomas morao da pita:
„Molim, gospodine, šta nije u redu?“
„Imam maljave noge, sine. Pa me malje sprečavaju da
osećam dodir, eto šta je. Đavolska napast.“ Otac je s
mukom ustao, umalo prevrnuvši sto. Izašao je teturajući se,
pridržavajući se za oplatu i zid, kao da su mu stopala
magnetom zalepljena za pod. Tomas je upamtio Fodergilov
saosećajan pogled dok ga je pratio do vrata.
20. januar
Mili moj sine,
Danas sam imala temperaturu 36,7, zatim 37,2, pa 37,8 i
37,3. Izostavila sam onu 38,6, jer u nju nisam poverovala.
Izguraju nam krevete na trem, a uveče nas vrate unutra.
Unutra-napolje. Nije mi dopušteno čak ni da idem u toalet.
POTPUNI ODMOR U POSTELJI, iako se ogroman napor koji to
zahteva kosi sa zamišlju odmora. Teško mi je da poverujem
da na ovom tremu, uz spoljašnju vlagu, telo može da
proizvede temperaturu iznad 36 stepeni. Nije nikakvo čudo
što nas zovu toplokrvnim životinjama.
Zaokružila je mrlju na listu i pored nje napisala: „Moje suze,
dok plačem za tobom, mili moj dečko.“ Hilda mu je u
svakom pismu poručivala kako mora da bude hrabar, da
bude strpljiv.

***
Vreme za Tomasa više nije bilo podeljeno na dane i noći, niti
na godišnja doba. Vreme je bila neprekidna čežnja za
majkom.
Kažu da mi nije nimalo bolje, ali da treba da budem srećna
što mi nije gore...
U školi se provlačio. Ona ga je upućivala da se moli, pisala
kako se ona moli svakog sata, i da Bog sluša, te molitva
nikad nije uzaludna. Molio se neprekidno, ubeđen da će je
već samo molitvama održati u životu.
Znam da Bog nije hteo da nas razdvoji i da će nas uskoro
spojiti.
Jednoga dana, Tomas se probudio i otkrio da mu je jastuk
vlažan. Kad je Sebasti upalila lampu, ugledali su trag zveri:
jastuk poprskan sitnim crvenim kapljicama, u neobično lepoj
šari. Sebasti je zaplakala, ali on je bio presrećan. Znao je da
to znači da će ponovo videti majku. Kako se ranije nije toga
setio?
Na železničkoj stanici u Utiju dočekala su ga dva bosonoga
nosača odevena u uštirkano grubo belo platno, s nosilima u
rukama. Odneli su ga pravo u Hildin paviljon. Popeo se u
usku kućicu, pravo u njeno naručje. Bilo mu je jedanaest
godina. „Tvoj dolazak je najlepši i najgori poklon koji sam
mogla da dobijem“, kazala je.
Posivela i sva kost i koža, bila je senka one majke koju je
znao. Nestalo je njene vedrine, ali za uzvrat je i ona videla
isto u ovom svom visokom, mršavom i krakatom sinu
progonjenog pogleda u očima uokvirenim borama. Sedeli su
jedno pored drugog na tremu svoje kolibice, prstiju
isprepletenih kao sasušeno korenje. Rano ujutru su
posmatrali berače čaja kako lebdeći prolaze puteljkom,
stopala skrivenih u magli, dok im limene kutije s hranom
zveckaju pri svakom koraku. Tokom dana su njihovu osamu
prekidale samo bolničarke koje su im merile temperaturu i
donosile ručak i lekove. U sumrak, kad ugledaju berače kako
se vraćaju kući, bilo je vreme za spavanje.
Pošto Hilda nije imala daha, on je čitao njoj. Plakala je od
ponosa zbog njegovog prerano usavršenog, tečnog čitanja.
Salonske stolice sa sedištima od trske imale su velike
naslone za ruke i podloge za pisanje od iste tikovine. Pisali
su pisma jedno drugom, stavljali ih u koverte i zapečatili;
posle ručka bi razmenili koverte, poderali ih i otvorili pa
pročitali pisma. Molili su se najmanje triput dnevno. I po
najvećoj hladnoći ostajali su napolju, umotani u ćebad.
Tomas je u početku osećao vrtoglavicu zbog nadmorske
visine. Ojačao je. Kašalj mu je oslabio. Ali Hildi nije
pomagalo ništa – ni svež vazduh, ni mleko, ni meso, ni jaja,
niti tonici koje su je terali da pije. Njen kašalj bio je drugačiji.
Odzvanjao je nekako šuplje, kao meket. Primetio je da ona
na grudnoj kosti ima izuzetno bolnu oteklinu koja se uzdizala
ispod bluze. Bilo mu je neprijatno da je pita za to, i pazio je
da na to mesto ne oslanja glavu. Jednom, dok se skidala,
okrznuo ju je pogledom. Oteklina je bila velika kao
crvendaćevo jaje, ali tamnije boje. Pretpostavio je da je to
sušica, jektika, klica tuberkuloze, Kohov bacil, TBC,
mikrobakterija – kako god je nazvali, i predstavljala je
podmuklog neprijatelja koji dozreva u njoj.
Jedne večeri, dok su ležali jedno kraj drugog i on joj čitao
knjigu koju su trenutno obožavali, majka je iznenađeno
uzviknula. On se vratio na prethodnu rečenicu da proveri
nije li izostavio neku reč. Kad je podigao pogled, ugledao je
kako se na njenoj beloj spavaćici širi krvava mrlja, kao da je
ustreljena.
Dok bude živ, sećaće se kako je, u tom strašnom trenutku
kad je shvatila da umire, i kad su njene oči potražile
njegove, njena prva i jedina misao bila da napušta svoga
sina.
Tomas je načas bio paralisan. Onda je skočio i sklonio
natopljenu tkaninu. Iz grudi joj je u luku šiknuo crveni gejzir i
poškropio tavanicu, a onda pao dole. Već sledećeg trenutka
sve se ponovilo. Bestidna pulsirajuća fontana krvi izbacivala
je mlaz sa svakim otkucajem njenog srca, polivajući krvlju i
njega i krevet i njeno lice, natapajući stranice otvorene
knjige.
Ustuknuo je pred tim čudovišnim prizorom, pred tom
erupcijom iz majčinih grudi koja je sve oko njega bojila u
crveno. Kad mu je palo na pamet da pokuša da ga zaustavi
posteljinom, mlaz je već gubio na visini kao da se rezervoar
ispraznio. Hilda je ležala oblivena krvlju, lica belog kao
porcelan, isprskanog skerletom. Otišla je.
Tomas je držao njenu vlažnu glavu, a njegove suze su
padale na njeno lice. Kad je stigao doktor Ros, u belom
mantilu navučenom preko pidžame, rekao je Tomasu: „Bilo
je neizbežno. Ta aneurizma joj je otkucavala u grudima već
duže od godinu dana. Bilo je samo pitanje vremena.“ Uverio
je Tomasa da krv nije zarazna – što ovome nije ni palo na
pamet.
Sam, istinski sam, Tomas je dobio groznicu, pa se javio i
kašalj. Odbio je da ga iz kućice premeste u bolnicu. Ta
kućica je bila poslednje na ovom svetu što ga je povezivalo s
majkom. Dozvolio im je da ga snime rendgenom. Potom je
posmatrao kako medicinski tehničar Mutukrišnan stiže sa
kolicima na kojima se uzdizao aparat za pneumotoraks u
uglačanoj drvenoj kutiji. Mutu je čučnuo na balkonu i, nakon
što mu je peškirom izbrisao lice, otvorio je krila luksuzne
kutije i počeo raspakivati velike boce, manometre i cevčice.
Uskoro se pojavio doktor Ros, koji je i sam nekad bio
tuberan. „Snimak ne valja, momče. Uopšte ne valja“, rekao
je.
Samo je pitanje vremena, pomislio je Tomas. Jedva je čekao
da se pridruži majci.
Nije se trgao kad mu je igla prošla između rebara, a potom u
pleuralni prostor oko pluća, prostor koji inače treba da bude
bezvazdušan, objašnjavao mu je Ros. „Sad merimo pritisak.“
Manevrisao je iglom dok je Mutu radio nešto oko onih dveju
boca, podižući ih i spuštajući po Rosovim uputstvima. „Ovo
je ’veštački pneumotoraks’. Recimo to ovako: ubacujemo
vazduh u taj vakuum oko tvojih pluća kako bismo prignječili
inficirani deo plućnog krila, momče. Kohovoj bakteriji je za
život potreban kiseonik, a mi joj ga nećemo dati, zar ne,
momče?“
Potišten, iz dubina svoje bolesti, Tomas je pomislio kako je
takvo rezonovanje nelogično: A šta je s mojim kiseonikom,
doktore Ros? Ali ništa nije rekao.
Tomas je morao mirno da leži dvadeset četiri časa, poduprt
vrećama s peskom u odgovarajućem položaju. Mutu je
mnogo puta u toku dana došao da ga obiđe. Primetio je
iznenadnu groznicu i jezu kod dečaka. Veštački
pneumotoraks je pleuralni prostor oko pluća inficirao
drugom bakterijom. Čuo je, kao iz daljine, glas doktora Rosa:
„Empijem, sinko. Tako nazivamo pojavu sakupljanja gnoja
oko pluća. Ne dešava se često, ali se dešava. Mnogo mi je
žao. Nažalost, gnoj je suviše gust da bismo ga izvadili
iglom“, kazao je doktor.
Na operaciju su ga odneli u sobu s keramičkim pločicama i
visokim prozorima. Izgledala je pusto izuzev uskog, visokog
stola u sredini, iznad kojega je bio obešen veliki reflektor
nalik složenom oku nekog insekta. To mesto je na dečaka
ostavilo snažan utisak. Izgledalo je kao svetački teren s
drugog sveta, a ipak svetovno. Sasvim mu je odgovarao
naziv „sala“.
Ros je zasekao kožu, pod dejstvom lokalne anestezije,
odmah pored leve bradavice, ogolio tri susedna rebra i od
svakog od njih isekao i izvadio po jedan mali deo, otvarajući,
ili „otklapajući“, šupljinu empijema. Gnoj više nije imao gde
da se sakuplja. Uprkos anesteziji, Tomasa je razdirao
nepodnošljivi bol.
Kad je povratio moć govora, Tomas je pitao: „Zar takav
otvor neće uništiti vakuum u pleuralnom prostoru? Zar neće
prouzrokovati da unutra navali vazduh i celo plućno krilo
kolabira?“
„Briljantno pitanje, momče“, odgovorio je Ros, oduševljen.
„U svakom drugom slučaju bi kolabiralo. Ali infekcija,
empijem, ukrutila je omotač tvojih pluća, zadebljala ga i
učinila nesavitljivim, nalik krasti. Zato u tvom slučaju plućno
krilo neće kolabirati.“
Gnoj je nedelju dana izlazio kroz gazu postavljenu preko
otvora. Kad se curenje usporilo, Ros je zatvorio ranu, previo
je i zalepio gazu flasterom, da „spontano zaraste“. Tomas je
za vreme previjanja osmatrao svoj krater uz pomoć
ogledala, nekako izopačeno ponosan onim u šta se
pretvarao i time kako se stanje njegovog tela iz dana u dan
menjalo, zaceljujući.
Ros je bio oniži, vedar čovek s najokruglijim i najbezličnijim
licem na svetu, i nogama krivim kao u džokeja. Uvek bi
punačkim rukama zagrejao stetoskop pre nego što njime
dotakne Tomasovu kožu. Kuckao je Tomasa po grudima
vešto osluškujući. Sklanjao je gazu i zavirivao u krater.
„Tomase, vidiš li ovu crvenu, kao šljunkovitu osnovu? To
zovemo granuliranim tkivom. Ono će polako popuniti ranu i
dopustiti da se preko njega stvori koža.“ I upravo se to
dogodilo. Jedno vreme je granulirano tkivo bujalo, čak
štrčalo iz rane kao jagoda. „Bujno tkivo“, nazvao ga je Ros.
Držeći pincetom kristal bakarnog sulfata, trljao je njime to
bujno tkivo, potiskujući ga sagorevanjem.
Jednoga dana Ros mu je doneo Mečnikovljevu knjigu
Imunitet prilikom infektivnih bolesti, zajedno sa Oslerovim
Medicinskim načelima i praksom. Tomasu je Mečnikov teško
išao, ali su mu se sviđali crteži belih ćelija kako proždiru
bakterije. Oslerova knjiga je pak bila iznenađujuće pitko
štivo.
U životu koji je bio puka predigra smrti, Tomas je otkrio kako
s radošću iščekuje Rosove posete, koje su postale
svakodnevni ritual ovog čovečuljka. Pa ipak je obuzdavao
svoju naklonost prema doktoru, jer je ljubav bila recept za
gubitak. „Nikud ja neću otići, momče“, rekao mu je Ros
jednoga dana. „A pošto i ti ostaješ, zašto nam se ne bi
pridružio u viziti?“ Ros se okrenuo i otišao ne sačekavši
odgovor.
Kad ga je Ros proglasio izlečenim, Tomas je u sanatorijumu
već bio proveo godinu i po. Za to vreme nijednom nije video
oca. Fodergil je dolazio dvaput i rekao mu kako je Džastifus
suviše bolestan da bi putovao. Tomas je pitao Rosa za bolest
od koje mu je patio otac. Ovaj mu je odgovorio: „To je nešto
drugo, nije tuberkuloza.“
„Ima li veze s njegovim nogama?“
Ros je promrsio Tomasu kosu. „Nešto što tinja, momče.
Nažalost, i s nogama ima veze. Vezan je za krevet. Učićeš
na studijama medicine“, kazao je.
Ros je tad prvi put Tomasu pomenuo reči „studije medicine“.
Ovome je srce zaigralo i nije mogao da ga obuzda, kao da su
se u podrumu za ugalj odškrinula vrata i pustila unutra
svetlost, obećavajući mu budućnost u času kad nije mogao
ni da je zamisli.
Sad i zvanično Tomasov staratelj, Ros je odlučio da Tomas
treba da pohađa internatsku školu u Engleskoj. Tomas nije ni
pomišljao da poseti oca u bolnici u Madrasu pre nego što
isplovi.
Prošla su dva tromesečja pre nego što mu je Ros pisao da je
Džastifus umro. Skromno nasledstvo pod Rosovim
starateljstvom će mu dozvoliti da završi školu i studira na
univerzitetu.
Ros je usmerio Tomasa u pravcu studija medicine kao da je
to neizbežno. Tomas nije imao razloga da se opire. Život ga
je do tada već ubedio da ima sklonosti ka dvema stvarima:
bolesti i patnji.
Na Medicinskom fakultetu u Edinburgu sav je utonuo u
studije, u njima pronašavši stabilnost i svetost koje su mu
nedostajale. Nije imao potrebe da diže glavu od knjige, niti
želje da ide bilo kuda osim na predavanja i vežbe. Kad bi mu
se oči umorile, snebivljivo je odlazio u bolnicu, nadajući se
da ga niko odande neće izbaciti. Danas bi upoznao
nastojnika zgrade, sutra starijeg studenta i nije prošlo dugo,
a on je mnogo pre no što je stigao do godine kliničke prakse,
već obilazio zanimljive pacijente.
Bolnički vratar mu je nadenuo nadimak Cunjalo, a Tomas
nije mario. U organizovanom haosu bolnice, u lavirintu
hodnika, u naročitom zadahu između njenih zidova, otkrio je
i poredak i utočište, našao je dom. Beda i jad bili su mu
najbliži rod.
Pijanica po imenu Džejms zlokobno ga je podsetio na oca.
Tomas je shvatio da voštani ten, otečene parotide, gubitak
spoljne trećine obrva i otečeni kapci alkoholičaru daju
istovremeno ljudski i lavlji izgled. Sad kad je bio obučen da
zapaža takve stvari, sabrao je i druge nagoveštaje kojih se
prisetio: crvene dlanove, popucale kapilare u obliku zvezda
po obrazima i vratu, grudi nalik ženskim i odsustvo malja
ispod pazuha. Otac je imao cirozu. Možda je to bilo ono
„tinjajuće“, a Ros je bio previše uljudan da to pomene.
Jedne studene noći sa susnežicom, u Univerzitetskoj
biblioteci, Tomas je konačno sklopio celu slagalicu i, učinivši
to, sklopio knjigu tako bučno da se gospodin Pinkus,
bibliotekar, uznemirio. A mladić koji je praktično živeo u
studentskom delu čitaonice najudaljenijem od kamina,
iznenada je istrčao na mećavu, bez šešira i izbezumljen.
Tomas je uspeo da u mrklom mraku napipa put kroz hodnike
do svoje sobe. Kretanje u mraku bilo je nešto za šta njegov
otac nije bio kadar. Signali koje je Tomas dobijao od svog
nožnog prsta, gležnja i kolena, obaveštavali su ga gde se
nalazi u prostoru, ali Džastifusu Stounu su te poruke bile
blokirane u kičmenoj moždini. Očevo udaranje i topćući
korak, uvek dodatno otežan noću, kad više nije mogao da
vidi kuda stupa – poticao je od sifilisa kičmene moždine,
odnosno bolesti zvane tabes dorsalis. Nijedno dete ne bi
trebalo da sazna tako nešto o svome roditelju.
A razgovor što skreće u svim pravcima, hvalisave priče za
trpezarijskim stolom, iluzija veličine – to je poticalo od sifilisa
mozga, ne samo kičmene moždine.
Kad se konačno obreo u svojoj sobi, Tomas se skinuo pred
ogledalom na ormaru. Drugim, ručnim ogledalom stao je
ispitivati svaki centimetar svoje kože. Nije bilo znakova
sifilisa. Niti sifilističnih rana na koži. Poslušao je svoje srce,
ali nije čuo ništa neobično. Bio je pošteđen naslednog
sifilisa. Ali onda je shvatio da je njegov strah bio besmislen
jer se urođenim sifilisom mogao zaraziti preko posteljice, to
jest da bi ga morao dobiti od majke. Nema smisla što uopšte
brine. Njegova majka je imala tuberkulozu. Čista kao Devica,
njegova majka nikad ne bi mogla imati...
Najednom je uzviknuo, s bolom deteta koje je lišeno i
poslednje iluzije. Najzad je shvatio.
Sve vreme mu je bilo pred nosom. Tuberkuloza ne uzrokuje
aneurizme poput one koja ju je ubila, ali sifilis uzrokuje.
„Majka. Jadna majka“, uzviknuo je iznova je oplakujući. Otac
je ubio Hildu svojom neobuzdanom požudom. Od TBC-a bi
se možda i oporavila, ali najverovatnije nije ni znala da ima
sifilis sve dok se ona aneurizma nije razvila bolno proždirući
grudnu kost dok je bila u sanatorijumu. Ros joj je morao reći
šta je u pitanju. Znala je. Ali u toj fazi ni salvarsan, pa čak ni
penicilin, da je i bio dostupan, ne bi bio ni od kakve koristi.
Kad je Tomas Stoun na poslednjoj godini studija kupio sebi
leš, to je bilo nečuveno, ali nikoga nije iznenadilo.
Nameravao je da po drugi put izvede celokupnu obdukciju
istražujući savršenstvo ljudskog tela.
„Je li Stoun tu negde?“, glasilo je uobičajeno pitanje u hitnoj
službi, jer je on bio stalno prisutan, češće i od Hogana i
ostalih portira, uvek spreman da rado zašije neku
posekotinu, ili da doda stomačni tubus, ili da otrči po krv. Od
svih studenata on je bio najsrećniji kad bi zatražili da obuče
hiruršku uniformu i pridržava retraktor za vreme hitne
operacije.
Jedne noći je doktor Brajtvajt, stariji hirurg specijalista i
glavni ispitivač Kraljevskog hirurškog koledža, došao da vidi
pacijenta s dubokom ranom od uboda nožem u abdomen.
Brajtvajt je ušao u legendu kao pionir u operaciji raka
jednjaka, bolesti ozloglašeno teške za lečenje. Pacijent je,
pijan, bio užasnut, sklon vređanju i nasilan. Brajtvajt, nabijen
muškarac srebrne kose, nosio je trodelno plavo odelo iste
nijanse kao i njegove plave oči. Otpustio je vratare koji su
obuzdavali pacijenta, blago položio ruku čoveku na rame i
rekao: „Ne brinite. Sve će biti u redu.“ Zadržao je ruku na
ramenu i pacijent se, piljeći u elegantnog doktora, umirio i
ostao takav za sve vreme kratkog razgovora. Potom ga je
Brajtvajt pregledao, brzo i efikasno. Kad je završio, Brajtvajt
se obratio pacijentu kao da je ravan njemu, neko s kim će se
kasnije u toku dana videti u svome klubu. „Drago mi je što
mogu da vam kažem da vam je nož poštedeo velike krvne
sudove. Uveren sam da ćete sasvim dobro proći i zato ne
želim da brinete. Operisaću vas da popravim sve što je
isečeno ili pokidano. Sad ćemo vas odneti u operacionu salu.
Sve će biti dobro.“ Pokorni pacijent je pružio ruku da mu
zahvali.
Kad ga pacijent više nije mogao čuti, Brajtvajt je svojoj
pratnji odeljenjskih lekara postavio pitanje: „Koju prvu
pomoć pacijent u hitnoj službi dobija preko uha?“
To je već bila dobro poznata izreka, naročito u Edinburgu.
Ipak, stare izreke više nisu bile tako opštepoznate kao
nekad, što je Brajtvajta veoma uzrujavalo. Smatrao je to
simbolom nemara nove generacije studenata, stažista i
specijalizanata, i smatrao je tužnim što je samo jedan od
prisutnih znao odgovor. I to, zamislite, student.
„Reči utehe, gospodine.“
„Vrlo dobro. Možete doći da mi asistirate ako želite,
gospodine...“
„Stoun, gospodine. Tomas Stoun.“
Za vreme operacije, Brajtvajt je otkrio da Tomas zna kako da
ne bude na putu. Kad je Brajtvajt zatražio od njega da
preseče ligaturu, Stoun je glatko spustio makaze dole do
čvora, a onda ih okrenuo za četrdeset pet stepeni i
presekao, tako da nije bilo opasnosti po čvor. Stoun je
uistinu tako jasno shvatio svoju ulogu da je Brajtvajt rukom
mahnuo starijem odeljenjskom lekaru, kad se ovaj pojavio u
sali da asistira, dajući mu znak da može da ide.
Brajtvajt je pokazao venu koja je prelazila preko pilorusa.
Upitao je Tomasa šta je to.
„Pilorična Mejova vena, gospodine...“, odgovori Tomas i
zausti da kaže još nešto. Brajtvajt je čekao, ali Tomas je
završio.
„Da, tako se zove, premda mislim da je ova vena tu bila i
mnogo pre nego što ju je Mejo uočio, šta vi mislite? Šta
mislite, zašto ju je posebno imenovao?“
„Pretpostavljam zato da bi bila koristan beleg-orijentir u
prepoznavanju prepilorične od pilorične regije prilikom
operacije bebe s piloričnom stenozom.“
„Tako je“, reče Brajtvajt. „Zaista bi trebalo da je zovu
prepiloričnom venom.“
„Bilo bi bolje, gospodine. Zato što se i desna gastrična vena
u nekim knjigama pominje kao pilorična vena. Što je vrlo
zbunjujuće.“
„Uistinu jeste, Stoune“, kaza Brajtvajt, iznenađen što je ovaj
student uočio nešto što možda čak ni hirurzi koje posebno
zanima želudac ne bi znali. „Ako već moramo da joj damo
neki eponim, možemo je zvati Mejova vena ako baš
moramo, ili čak Lejterdžetova vena, što po meni izađe na
isto. Samo je ne zovite pilorična.“
Brajtvajt mu je postavljao sve teža pitanja, ali je otkrio kako
ovaj mladić poseduje zaprepašćujuće dobro znanje o
hirurškoj anatomiji.
Prepustio je Tomasu da zatvori ranu i bio je zadovoljan kad
je video da pri tome koristi obe ruke i ne žuri. Mogao je
ponešto poboljšati, ali očigledno je posredi student koji je
mnogo sati proveo vezujući čvorove jednom rukom i dvema
rukama. Stoun je bio dovoljno razborit da se drži vezivanja
obema rukama, valjano i brižljivo obavljenog, umesto da se
pred Brajtvajtom pokazuje vezivanjem jednom rukom.
Sutradan ujutru, kad se Brajtvajt vratio, zatekao je usnulog
Stouna na stolici pored kreveta u postoperativnoj jedinici,
pošto je cele noći bdeo nad pacijentom. Nije ga probudio.
Na kraju godine, kad je Tomas, pošto je položio završne
ispite, postavljen za Brajtvajtovog odeljenjskog lekara po
ugovoru, Šon Grogan, bistar student medicine s dobrim
vezama, skupio je hrabrosti da pita Brajtvajta šta je trebalo
da učini pa da bude izabran umesto Stouna.
„Vrlo jednostavno, Grogane“, odgovorio mu je Brajtvajt.
„Sve što treba da učiniš jeste da poznaješ anatomiju u sitna
crevca, da si stalno u bolnici, da više voliš hirurgiju od
spavanja, žena i groga.“ Grogan je kasnije postao patolog,
čuven kao predavač i poznat po izuzetnom elanu.
Za vreme rata Tomas je primljen u vojnu službu. Otputovao
je s Brajtvajtom u jednu poljsku bolnicu u Evropi. U Škotsku
se vratio 1946. i postao mlađi, a potom i stariji odeljenjski
lekar. Preskočio je detinjstvo i uskočio direktno u doktorsko
zrelo doba.
Ros je došao u Škotsku, u jednu od svojih retkih poseta.
Kazao je Tomasu kako se ponosi njime. „Ti si mi uteha pošto
se nikad nisam ženio. To, uzgred budi rečeno, nije bio moj
izbor – to što se nisam ženio. Savršenost života ili posla – bio
sam kadar samo za jedno. Nadam se da ti nećeš napraviti
istu grešku.“
Ros je nameravao da se penzioniše i ostane da živi nedaleko
od sanatorijuma, da svake večeri igra remi u klubu Uti i da
nadoknadi sve ono što nije pročitao, i da nauči da igra golf s
tamošnjim penzionisanim činovnicima. Ali samo što je otišao
u penziju, javio mu se rak u zdravom plućnom krilu. Tomas
se smesta vratio u Indiju. Ostao je uz Rosa narednih šest
meseci, i za to vreme se ovome rak proširio na mozak. Ros
je umro mirno, s Tomasom uz sebe, s vernim Mutuom,
starim i sedim, kraj druge strane postelje, a uz njega su
bdeli i mnogi lekari i bolničarke.
Na pogreb su, da mu odaju poslednju poštu, izdaleka došli i
Evropljani i Indijci, čak i iz Bombaja i Kalkute. Ros je
sahranjen na istom groblju na kom počivaju mnogi njegovi
pacijenti. „Svi su oni heroji, svi do jednoga, svi koji počivaju
na ovom groblju“, rekao je velečasni Dankan. „Ali na ovom
groblju nema većeg heroja ni poniznijeg čoveka, ni boljeg
sluge Božjeg od Džordža Edvina Rosa.“
Tomas se zaposlio kao hirurg specijalista u Opštoj državnoj
bolnici u Madrasu. Ali nakon što je proglašena nezavisnost
1947, ništa više nije bilo isto. Sad su Indijskom
zdravstvenom službom rukovodili Indijci, i nisu bili
oduševljeni Englezima koji su želeli da ostanu, a želeli su
mnogi. Tomas je znao da mora da ode; ako je to ikad i bila
njegova zemlja, sad više nije. Tako se desilo da je odgovorio
na Upraviteljičin oglas u Lanceti te krenuo na put
Kolongutom u Aden. A na tom brodu mu je sestra Meri
Džozef Prajs bukvalno pala u naručje i ušla u njegov život.
Tomas Stoun je verovao da u njemu postoji urođena klica
surovosti, izdaje, sebičnosti i nasilnosti – pa on je, najzad,
sin svoga oca. Verovao je da su mu prenete jedino vrline
njegove profesije, a i one preko knjiga i šegrtovanja. Jedina
patnja koja ga je zanimala bila je patnja tela. Našao je lek za
boli svoga srca i žalost zbog sopstvenog gubitka. Ros nije
bio u pravu, mislio je Tomas, savršenstvo života potiče iz
savršenstva posla. Jednom je slučajno naišao na obraćanje
ser Vilijama Oslera diplomcima Medicinskog fakulteta, u kom
je ovaj izrekao upravo tu tezu:
Vrhunska reč je Posao, mala reč, ali bremenita trenutnim
posledicama ako ste kadri da je ispišete na tablicama svoga
srca i privežete je na čelo.
„Vrhunska reč je Posao.“ Stoun je to privezao na čelo.
Ispisao na tablice svoga srca. Budio se za posao i borio se sa
snom zbog posla. Posao mu je bio hrana, piće, supruga,
dete, političko uverenje, religija. Posao je smatrao svojim
spasom, sve do dana kad se obreo na stolici u Našoj Gospi
od neprestane pomoći, u sobi deteta koje je napustio. Tek
tada je priznao, svome sinu, da ga je posao u potpunosti
izneverio.
 GLAVA46

Soba s pogledom
I tu je prekinuo priču. U tišini koja je zavladala, činilo mi se
da sâm sa sobom raspravlja o tome šta sledeće da mi
ispriča. Kad je nastavio, najpre sam pomislio da je preskočio
svoje godine u Misingu, odbacio postojanje moje majke, i
zamalo da ga prekinem nekom grubom opaskom, ali mi je
bilo drago što nisam, jer ono što je usledilo ticalo se samo
nje...
Hrastovi i javorovi pred prozorom njegove sobe su divljaci s
vatrenim glavama. Zatvara oči, ali ono što vidi pod svojim
kapcima isti je košmar. Nervi su mu usijani kablovi pod
kožom koji šalju električne trzaje njegovim mišićima. Toliko
je uzdrhtao da je, prinevši čašu vode usnama, najveći deo
prosuo još pre nego što je uspeo da uzme i gutljaj. Utrobu je
izbljuvao povraćajući, sve dok mu se nije učinilo da mu je
unutrašnjost želuca sjajna i glatka kao bakarni lonac. A
nagon za bežanjem je iščezao. Između sebe i mesta s kog je
pobegao stavio je jedan, a možda i dva okeana.
Eli Heris i drugi jedan čovek, možda lekar, procenivši
njegovu ravnodušnost, ostavili su mu tinkturu sredstva za
umirenje u maloj bočici pored kreveta. Tomas je isprva nije
video, zamišljajući da je osobeni miris kamfora i anisa samo
halucinacija. Ali kad ju je spazio, odmah je ispio kao da
sadrži iskupljenje. Miris antiseptika ispunio je sobu, a osećao
mu se i u dahu. Sasvim mala količina opijuma u tinkturi
donekle ga je umirila, ili je sebe samo ubedio u to. Svakako
nije od alkohola u napitku. S alkoholom je završio.
Jedine dve žene koje je ikada voleo umrle su, i mada se
jedna smrt odigrala godinama pre druge, ostale su zauvek
spojene u njegovoj svesti. Zbog toga je izgubio razum.
Pobegao. Pobegao je ne znajući od čega beži niti kuda beži.
Sad je dovoljno daleko. Ne seća se kako je iz Kenije stigao u
Nju Džersi, osim da mu je pomogao njegov dobročinitelj Eli
Heris.
Nedelja prolazi, ali ne meri je danima već nastupima
hladnog znoja i košmarima. Prolaze dve nedelje pre nego je
pometnja prošla i drhtavica oslabila, a ružni mali
beskičmenjaci počeli da se povlače. Dugo su mu već bili po
koži i na ivicama posteljine, bežeći u periferno vidno polje
kad god bi se okrenuo da ih pogleda. Sad su se povukli u
ljušturu podzemnog sveta iz kog su i izmileli.
Pored kreveta su mu hleb i sir, položeni na dva dana stare
novine. Bočica s tinkturom je prazna. Bokal ponovo
napunjen vodom. Kad je konačno osetio da je bezbedno da
privuče stolicu prozoru, lišće je iz boje šargarepe prešlo u
boju cigle, pa u grimiznu i sve nijanse između, s palete koja
prevazilazi maštu bilo kog slikara. I sedi tamo kao kip,
zahvalan što može da sedi, da vidi stvari onakve kakve jesu.
Lišće u piruetama pada s drveća, svaki pad je jedinstven i
nikad se ne može ponoviti. Milioni putnika ostavljaju
nevidljive tragove u vazduhu.
Jednog jutra je dovoljno snažan da siđe u prizemlje. Vrabac
skakuće po izvitoperenom drvetu verande, boja se ljušti pod
njegovim nogama. Stoun vidi žuto mače kako se polako
šunja ispod lozice, a lopatice mu se pod krznom na leđima
pomeraju kao klipovi. Pita se da li mu se priviđa. Netremični
pogled mačeta prikovan je za plen. Ptičica je naherila glavu
kako koketna žena, da osmotri muškarca i životinju.
Baš kad je Tomas pomislio da je napetost nepodnošljiva,
mače je kidisalo, ali vrabac je s lakoćom skočio na ogradu,
van domašaja. Tomas je osetio kako u njemu nešto puca,
oslobađajući ga obamrlosti koja mu je kočila pokrete i
usporavala misli. Izronio je u svet u kom se vrapčeva
sudbina i sudbina čoveka mogu rešiti u treptaju mačjeg oka
– takva je prava mera vremena.
Tavanicu svoje spavaće sobe poznaje bolje nego što poznaje
svoje telo. Proučavao je njen reljef. Ukrasne brazde su
ravnomerne i u dubini i u dužini. Zapazio je majstorstvo
zanatlije. Kasnije je neki nespretni amater podelio kuću
pločama iverice i montažnim vratima. Ali majstorov pečat je
ostao i još se video.
U početku je taj neobični fenomen pripisivao tinkturi, ali on
se nastavio još dugo pošto je prestalo dejstvo sredstva za
umirenje: kao kinooperater što gleda kako mu se čitav život
odvija na praznom platnu tavanice, ili ponekad u svetlosti
što poigrava na prozoru. Ne može da kontroliše redosled
rolni filma. Može samo da nepristrasno posmatra, osećanja
odvojenih od događaja, i da procenjuje glumca koji igra
njega.
Početkom zime je oluja došla iz Oušn Sitija i do podneva
zahvatila unutrašnjost kopna, najpre ledenom kišom što
kucka po oknu, a potom i snegom, tako teškim da mu je,
padajući na trepavice, sklapao oči kad je izašao napolje.
Prekrio je severni Nju Džersi napadavši petnaestak
centimetara za pet-šest sati. Autoputevi su postali
neprohodni, zatvoreni su aerodromi, škole i sve trgovine, ali
on o tome nije ništa znao dok se povlačio u svoju sobu. Po
ivicama njegovog prozora hvatao se led, ostavljajući usku
prizmu kroz koju je mogao da gleda nepomični, avetinjski
svet. Upravo te večeri gledao je scenu iz svog života zbog
koje je želeo da ga okonča. Sedeo je na krevetu i zurio kroz
tu usku pukotinu u ledu zamrznutog stakla. Um mu je
nepokretan i prigušen kao i predeo napolju. Jedino što se
miče jeste plima i oseka njegovog daha, a i to kao da
jenjava.
A onda, iznenada, oseća neko mrdanje, kao da je
provetravanje moždanih ćelija otvorilo prazninu u sećanju.
Ono što je izbljuvala ta zimska noć bilo je upečatljivo,
živopisno, naročito sećanje na sestru Meri Džozef Prajs.
On je samo običan posmatrač, čovek koji gleda pticu,
nesvestan grabljive mačke što se šunja iza lozice. Evo šta
vidi, čega se seća:
Adis Abeba.
Bolnica Mising.
Posao.
Vidi sebe u ritmu operacija, ambulante, pisanja,
primoravanja sebe da spava, dana ispunjenih
zadovoljstvom. Kotrljaju se nedelje i meseci. Vrhunska reč.
Posao. A onda mašinerija usporava...
(O tome misli kao o „mesečnici u Misingu“. Radije nego kao
o svom „slomu“.)
Uvek počinje isto. Budi se iz sna u svojim odajama u
Misingu, budi se užasnut, nesposoban da diše, kao da će
svakog časa umreti, kao da će njegov sledeći dah izazvati
eksploziju. Iako je budan, pipci sna i košmara ga ne puštaju.
Glavno obeležje ovog stanja je zastrašujuće izobličenje
prostora. Spavaća soba njegovog stana počinje da se
skuplja. Njegovo nalivpero, kvaka, jastuk – najobičniji
predmeti koji inače ne zaslužuju da ih ponovo pogledaš –
počinju da se naduvavaju i postaju sve veći. Postaju ogromni
i prete da ga probodu, da ga uguše. Nema nikakvu kontrolu
nad tim stanjem. Ne može da ga izokrene tako što će sesti ili
se kretati. Postaje biće koje nije ni dete ni čovek, ne zna gde
je niti koju scenu oživljava, ali je prestravljen.
Alkohol nije protivotrov. Ne razbija čaroliju, ali otupljuje užas.
Ima svoju cenu: umesto da opkorači liniju između jave i
košmara, on je prelazi. Tumara svetom poznatih predmeta
pretvorenih u simbole; baza scenama svog detinjstva i kroz
vratnice pakla. Čuje neprekidan dijalog, kao komentarisanje
kriketa na radiju. To je pozadina onih noćnih mora u Etiopiji.
Komentatorov glas je neodređen – pokatkad zvuči kao
njegov glas. Dok pije, strah iščezava, ali ne i tuga. On, koji
nema suza kad je budan, sad plače kao dete. Pred njim stoji
Goš – verovatno pravi Goš, ne figura iz sna – zabrinut, usne
mu se miču, ali reči je prigušio komentatorov glas.
Potom je tu ona. Ne može da čuje šta govori, ali njeno
prisustvo je utešno, i na kraju ostaje samo ona, samo ona
bdi uz njega. Mora da je spavala kad su je pozvali, jer je u
kućnoj haljini i s maramom na glavi. Grli ga i drži u naručju
kad naiđe novi talas plača, i plače s njim, pokušavajući da
ga izbavi iz košmara, ali biva usisana u njega. (Svaki put kad
se toga seti, u njemu se nešto uskomeša.) U svome
zajedničkom radu, oni dele bliskost koja obuhvata i telo
trećeg što leži između njih, nesvesno, nago i izloženo. Ali
ovaj plač u njenom naručju je zaprepašćujuće različit od
ruku u rukavicama koje okrznu jedna drugu, ili sudaranja
glava prilikom operacije. Budući toliko mnogo sati dnevno
razdvojeni operacionim stolom, zaprepašćuje ova blizina u
zagrljaju, izostanak stola, maske, rukavica. A on se oseća
kao novorođenče položeno na majčin goli stomak. Šapuće
mu nešto na uho. Šta kaže? Koliko bi samo voleo da može
da se seti. Zvuči mu kao improvizacija, ne propisna molitva.
Uspeva da otupi komentatorov glas.
Upamtio je njenu bluzu, vlažnu od njegovih suza – ne, od
njihovih suza.
Upamtio je kako se hvata za nju, kako pritiska lice uz njene
grudi, kako zaspi pa se probudi, ponovo se hvata za nju i
plače, pa opet zaspi. Ona ga stalno iznova pita: Šta je? Šta
te je to spopalo? Satima, danima, ko zna koliko dugo, ostaje
uz njega a on se drži za nju da spase živu glavu dok oluja
besni, šiba ga i pokušava da ga otrgne iz njenog stiska.
Upamtio je zatišje, uznemirujuću tišinu koja je promenila
obrazac. Bluza joj je otkopčana.
Kao kad hirurg pažljivo razmiče tkivo ispod reza, raskopčava
joj bluzu još šire, možda to čini obrazom ili nosom. Njene
bradavice se krute na novčićima na kojima počivaju, i sad su
joj grudi van bluze, spremne da dočekaju njegove usne.
Njeno lice je kao ogledalo njegovog, jer na njemu vidi strah
spojen sa željom.
Ona se nadvija nad njim, naga, punih i utešnih dojki, a suze
olakšanja su im oboma na licu, proždiru jedno drugo
poljupcima da nadoknade sve izgubljeno. Zatim je on nad
njom, a ona gleda naviše u njega kao da je spasitelj. Ušavši
u nju zapravo se ukotvio u njenu dobrotu, u dobrotu i
nevinost koju je tako mlad izgubio, od kojih je otrgnut da bi
se sad zakleo da ih više nikad neće pustiti...
Dok je tako sedeo na krevetu u izgnanstvu u Nju Džersiju, a
spoljni svet umukao pod zastorom od snega, srce mu je
divlje lupalo u nastupu opasne tahikardije, a košulja mu se
natopila znojem uprkos hladnoći. Pod grudnom kosti osećao
je potmuli bol. Koliko je samo želeo da može prizvati dodir
njenih usana, njenih grudi.
Međutim, priseća se ovoga (moleći se da je slika tačna):
Priseća se kako se gubi u njoj, kako se oblači u nju kao u
meku jagnjeću bundu. Ona se spušta na njega, obasipa ga
kao sumrak što pada na livadu. Svršavajući zajedno,
razgone demone, i njene i njegove, a njegov krik se meša s
njenim blagim uzvikom. Red je ponovo uspostavljen.
Razmere su se vratile. San nastupa kao blagoslov.
Njegovo prokletstvo je u ovome (i sad, u Nju Džersiju, plače
sećajući se toga, i udara se rukom po glavi): kad se probudi
iz „mesečnice u Misingu“, oseća samo poremećaj u
prostoru, vremenski jaz, duboku nelagodnost i sram iako
razloga za to ne može da se seti, ali koji mogu zaceliti samo
tako što će se ponovo baciti na posao. A onog pre toga nije
se sećao.
I koliko je samo okrutno što je ovo sećanje izbilo na površinu
po zimskoj oluji, tako dugo pošto je ona umrla. Koliko je
okrutno što ga je pohodila ta kratka, nepotpuna vizija,
viđena kroz staklo okovano ledom, da bi se potom pitao da li
je stvarna ili delo mozga poremećenog alkoholom. Pokupio
je tu uspomenu kao krhotine razbijene relikvije, ali i dalje je
sumnjao. I nikada je više neće videti jasnije nego te noći u
kući broj 529, u Javorovoj ulici. Kad se, kasnijih godina, bude
toga prisećao, pitaće se da li je izvitoperio to sećanje ili ga
ukrasio, jer se, svaki put kad bi ga svesno prizvao, ono
uobličilo u novo sećanje, u novi otisak preko prethodnog.
Strahovao je da će se od prečeste upotrebe okruniti.
„Život si mi spasla“, glasno je rekao sestri Meri Džozef Prajs
sedeći na svom uskom krevetu u Nju Džersiju. „A ja sam
svojom glupošću, neodlučnošću i panikom izazvao tvoju
smrt.“ Iako je bilo prekasno da to kaže njoj, znao je da mora
biti rečeno, i premda nije vernik, ponadao se da će ga ona
nekako čuti. „Ne mogu voleti nijedno ljudsko biće više nego
što sam voleo tebe.“ Ali nije mogao naterati sebe da
pomene decu; osećao je da za njih može da učini još manje
nego za sestru Meri Džozef Prajs. Zna da oni – dva dečaka,
blizanci – postoje u univerzumu još udaljenijem od onog u
kom obitava sestra.
Ali prekasno je da sve to kaže sestri Meri Džozef Prajs. Čak i
ovo sećanje na nju, prekrasno i erotično, ne može da ga
uzbudi i ispuni radošću. Umesto toga, kad je vidi u njenoj
nagoti, njegovo proždiranje, preplitanje njihovih udova, u
njemu budi silovitu ljubomoru, kao da neka druga osoba
zaposeda njegovo nago telo i zajahuje ženu koju voli, illusion
des soises – Ja sam i nisam ja. Njegovo telo u pokretu, tamni
trouglovi njenih lopatica, udubljenja i rupice u dnu njenih
leđa, predskazuju samo smrt i razaranje. Sve je to samo
znamenje strašnog kraja, jer će ovo puteno zadovoljstvo
presuditi Meri iako ona to još ne zna, ali on, posmatrajući tu
scenu, on zna. Njegova je kazna čak gora: mora da živi.
 GLAVA47

Pisma koja nedostaju

Tomas Stoun je ostao u mojoj sobi do posle ponoći. U neko
doba se stopio s tamnim senkama, a glas mu je ispunjavao
moj prostor onako kao što to nikad nisu činile reči tu
izgovorene. Nisam ga prekidao. Zaboravio sam da je ovde.
Živeo sam u njegovoj priči, palio sveću u Crkvi Svete Marije
u tvrđavi Svetog Đorđa u Madrasu, pohađao engleski
internat, video kako izranja sećanje koje bi moglo dovesti
viziju Meri. A ako su vizije moguće u Fatimi i Lurdu i
Gvadalupi, ko sam ja da sumnjam u to da je imao svetovnu
viziju moje majke, da ju je video u ledom opervaženom
prozorskom oknu pansiona, baš kao što sam je i ja video i
osetio u sobi za sterilizaciju kad sam bio dečak? Njegov glas
me je odveo u prošlost koja je prethodila mome rođenju, ali
koja je ipak bila moja kao i boja mojih očiju ili dužina moga
kažiprsta.
Postao sam svestan Tomasa Stouna tek kad je završio; video
sam čoveka opčinjenog sopstvenom povešću, krotitelja
zmija čija je guja postala njegov turban. Tišina koja je
usledila bila je strašna.
Tomas Stoun je spasao naš specijalistički program.
Učinio je to tako što je Našu Gospu od neprestane pomoći
pridružio Meki u Bostonu kao njenu ispostavu. Trebalo je
samo da stavi potpis na pismo u kome tako stoji. Ali Naša
Gospa od neprestane pomoći nije bila ispostava Meke samo
na papiru. Svakog meseca, četiri studenta medicine i dva
specijalizanta hirurgije dolazila su iz Meke kod nas na
rotaciju. „Safari, da vide kako se domoroci ubijaju i da
uhvate par brodvejskih predstava“ – tako je to predstavio B.
S. Gandi kad je čuo za plan. Međutim, i svaki od nas je dobio
priliku za specijalističku rotaciju u Bostonu.
Završio sam stažiranje i započeo drugu godinu
specijalizacije. Najvažniji ishod našeg pripajanja Meki bila je
činjenica da je Dipaku, Lutajućem Jevrejinu hirurgije (kako
ga je B. S. nazvao), omogućeno da završi specijalizaciju. Sad
je bio hirurg s dozvolom za rad i mogao je da ode da radi
bilo kuda. Umesto toga, ostao je u Našoj Gospi u zvanju
direktora hirurške obuke, a postavljen je i za kliničkog
asistenta u Meki. Nikad nisam video Dipaka srećnijeg. Tomas
Stoun je održao reč i pomogao da se objavi Dipakova studija
o povredama vene kave. Taj rad u Američkom hirurškom
žurnalu postao je klasika, nešto što svi citiraju kad
raspravljaju o povredama jetre. Iako je Dipak sad dobijao
platu specijaliste, nastavio je da živi u smeštaju za
specijalizante i zaposlene. Zahvaljujući specijalizantima koji
su iz Meke dolazili u Bronks na rotaciju, imali smo više ljudi
pa je Dipak mogao više da spava. U nekorišćenim
prostorijama u podrumu Dipak je istraživao posledice raznih
prekida dotoka krvi u jetri kod svinja i krava.
Popsijevu demenciju više nije bilo potrebe skrivati. Slobodno
je bazao svuda po Našoj Gospi, u hirurškoj uniformi i s
maskom okačenom oko vrata. Skrenuli bi ga svaki put kad bi
zalutao u operacioni blok ili pokušao da izađe iz kruga
bolnice, ali njemu to po svoj prilici nije smetalo. Kadikad je
zaustavljao ljude i izjavljivao: „Kontaminirao sam se.“
Jednog petka kasno uveče, nekoliko meseci pošto me je
Tomas Stoun posetio u mojoj sobi, začuo sam kucanje na
vratima. Stajao je ispred, napeto i s nelagodnošću,
nesiguran na kakav će prijem naići.
Očeva duga ispovest je za mene sve izmenila; biti ljut na
njega, upasti mu u stan i oskrnaviti njegov prostor, bilo je
mnogo lakše pre nego što sam čuo njegovu priču. Sad mi je
zbog njegovog prisustva bilo nelagodno i nisam ga pozvao
da uđe.
„Ne mogu se zadržavati, samo sam se pitao... hteo da
pitam... da li bi večerao sa mnom u jednom etiopskom
restoranu na Menhetnu sutra, u subotu?... Evo adrese... oko
sedam?“
To je bilo poslednje što sam očekivao od njega. Da me je
pozvao u Met, ili da večeramo u Valdorf-Astoriji, odbio bih
bez oklevanja. Ali kad je rekao „etiopski restoran“, to mi je
dočaralo kiselkasti ukus indžere i ljuti ukus vata pa mi je
voda krenula na usta, a jezik se umirio. Ali, imali smo
nedovršena posla.
U subotu sam izašao iz podzemne železnice i u daljini
ugledao Tomasa Stouna kako stoji ispred Meskerema u
Grinič Vilidžu. Iako je u Americi bio već više od dvadeset
godina, delovao je kao da tu ne pripada. Nije ga zanimao
jelovnik izložen napolju niti je pak primećivao reku
studenata što izlazi iz zgrade Njujorškog univerziteta, s
kutijama za instrumente u rukama, izdvajajući se od ostalih
prolaznika svojim frizurama, odećom i brojnim minđušama u
ušima. Kad me je ugledao, očigledno mu je laknulo.
Meskerem je bio mali, s tamnocrvenim zavesama i zidovima
koji su podsećali na unutrašnjost čika kolibe. Miris zrna kafe
prženih na uglju i biberasta aroma berberea dočaravala je
jedan svet daleko od Menhetna. Seli smo na grubo istesane
drvene tronošce, nisko pri zemlji, za sto od pletenog pruća.
Dugačko ogledalo iza Tomasa Stouna omogućavalo mi je da
vidim kako njegov potiljak tako i ljude što ulaze i izlaze iz
restorana. Plakati ekserčićima pričvršćeni za zid prikazivali
su zamkove Gondara, portret nasmejane žene, pripadnice
naroda Tigrinja, sa snažnim, savršenim zubima, izbliza
snimljenu fotografiju izboranog lica nekog etiopskog
sveštenika i pogled iz vazduha na Čerčil roud – svi sa istim
tekstom: TRINAEST MESECI SUNCA. Svi etiopski restorani u
Americi koje sam potom posećivao, u pogledu dekoracije su
se u velikoj meri oslanjali na jedan te isti kalendar Etiopskog
aero-transporta.
Konobarica, oniža Amharka blistavih očiju, donela nam je
jelovnik. Zvala se Ana. Umalo je ispustila olovku kad sam na
amharskom rekao da sam poneo sopstveni nož i da sam
toliko gladan da bih odmah počeo kad bi mi pokazala gde je
vezana krava. Kad nam je donela hranu na okruglom
pladnju, Tomas Stoun je pogledao iznenađeno, kao da je
zaboravio da ćemo jesti prstima iz zajedničkog tanjira.
Zbunio se kad mi je Ana (koja je izjavila da je iz Adisa, iz
kraja koji se zove Kebena, ne mnogo daleko od Misinga)
pružila guršu – otkinula komadić indžere, umočila u kari i
nahranila me svojom rukom. Tomas Stoun je brže-bolje
ustao upitavši gde je toalet, kako se slučajno ne bi okrenula
ka njemu.
„Neka je blažen Sveti Gavrilo“, reče Ana posmatrajući ga
kako se udaljava. „Uplašila sam ti prijatelja našim običajem
habeša.“
„Trebalo bi da zna za to. Sedam godina je živeo u Adisu.“
„Ma nije valjda! Stvarno?“
„Ne vređaj se, molim te.“
„Nije važno“, odvratila je sa osmehom. „Znam taj tip
ferengija. I kad godine provedu tamo, i dalje gledaju kroz
nas. Ali ne brini. Ti si sve nadoknadio, a i zgodniji si.“
Mogao sam se zauzeti za njega. Mogao sam reći da mi je
otac. Nasmešio sam se. Bio sam ubeđen da sam pocrveneo.
I nisam rekao ništa.
Kad se Tomas Stoun vratio, naterao je sebe da jede. A sa
zvučnika na tavanici se, neizbežno, između ostalih pesama
začula i Ticita. Proučavao sam njegovo lice da vidim da li mu
nešto znači. Nije mu značila ništa.
Domorodac se poznaje po tome što nikad ne isprlja prste
karijem. Koristiš indžeru kao klešta, kao prepreku, dok
uzimaš i podižeš parče piletine ili junetine natopljeno
umakom. Nokti Tomasa Stouna bili su crveni.
Tilahunovo izvođenje Ticite, atmosfera učaurenosti i tamjan
izmamili su uspomene. Setio sam se jutra u Misingu, kako je
magla imala težinu i telo, kao treći element nakon zemlje i
neba, ali bi iščezla kad se sunce popne; setio sam se
Rozininih pesama, Gebruovog molepstvija i Almazine
magične sise; prizvao sam prizor kako mlada Hema i Goš
odlaze na posao, a mi im mašemo kroz kuhinjski prozor;
pred očima su mi bili ti spokojni dani, sjajni kao tek iskovani
novčići što blistaju na suncu.
„Planiraš li da i sledeće četiri godine specijalizacije provedeš
u Našoj Gospi?“, reče Tomas Stoun naglo me prekidajući u
sanjarenju. „Ako si zainteresovan da pređeš u Boston...“ Eto
kakva mu je moć opažanja. Baš kad sam bio spreman da
govorim o prošlosti, on se počeo raspitivati o mojoj
budućnosti.
„Ne želim da idem iz Naše Gospe. Ta bolnica je za mene isto
što i Mising. Nikad nisam želeo da ostavim ni Mising ni Adis,
ali sam morao. Sad ne želim da napustim Našu Gospu.“
Svako drugi bi me pitao zašto sam morao da odem iz
Misinga. Krivica je bila moja – i da je postavio pitanje, možda
na njega ne bih odgovorio. Što je on možda i znao.
Dok je sklanjala tanjire, Ana se obratila Tomasu Stounu na
engleskom: „Kako vam se svidela hrana?“
„Bila je dobra“, reče, gotovo je i ne pogledavši. Zacrveneo
se dok smo ga ona i ja posmatrali. „Hvala“, dodao je kao da
se nada da će mu to pomoći da je se reši. Izvadila je dva
paketića vlažnih maramica iz džepa kecelje i stavila ih na
sto.
„Iskreno, bilo je dobro, ali ste vat mogli da napravite ljući“,
rekao sam Ani. „Možemo, naravno“, odvratila je na
amharskom, pomalo iznenađena kritikom. „Ali ljudi poput
njega ne bi mogli ni da pipnu takvu hranu. Osim toga,
koristimo ovdašnji maslac, pa čak i da jeste ljuće, ne bi
imalo ukus kao kod kuće. Razliku primećuju samo ljudi kao
vi.“
„Hoćeš da kažeš da se nigde ne može naći habeša hrana?
Ono pravo? Pored toliko Etiopljana u Njujorku?“
Odmahnula je glavom. „Ovde ne. Ako ikad budeš u Bostonu,
otiđi do Kraljice od Sabe. Ona je u Roksberiju. Čuvena je.
Kuća je kao naša ambasada. U jednoj sobi na spratu prodaju
namirnice, a u prizemlju služe hranu. Spremljenu na pravom
etiopskom maslacu. Posade Etiopskog aero-transporta ga
donose samo za nju. Tamo jedu svi taksisti Etiopljani. Tamo
nećeš videti nikog drugog osim Etiopljana.“
Tomas Stoun nas je, bezizraznog lica, gledao dok smo
razgovarali. Kad se Ana udaljila, zavukao je ruku u džep.
Pomislio sam da želi da izvadi novčanik. Umesto toga,
izvadio je obeleživač za knjige koji sam ostavio u njegovoj
sobi, onaj na kom je sestra Meri Džozef Prajs ispisala poruku
namenjenu njemu.
Pažljivo sam izbrisao ruke i uzeo ga od njega. Shvatio sam
da mi je nedostajao; činilo mi se da ne bi trebalo da bude tu,
na stolu od pruća, nego u trezoru banke. Bio mi je amajlija
na mučnom putovanju, tokom bekstva iz Etiopije, o kom on
ništa nije znao. Pročitao sam poslednje redove – Takođe,
prilažem svoje pismo upućeno tebi. Molim te, pročitaj ga
odmah. SMDžP – pa sam podigao pogled.
Tomas Stoun se promeškoljio na stolici. S mukom je
progutao knedlu naslanjajući se na pleteni sto.
„Marione. Ova ceduljica... bila je u knjizi, pretpostavljam?“
„Da, bila je. Knjiga je kod mene.“
Ukočio se, ruku zarobljenih ispod butina, kao da električna
struja prolazi kroz njega. „Hoćeš li... Mogu li da pitam... Imaš
li... Da li je i pismo bilo tamo?“
Izgledao je bespomoćno, sedeći tako nisko pri zemlji, kao
roditelj u poseti dečjem vrtiću, s kolenima do brade.
„Mislio sam da je pismo kod vas“, rekoh.
„Ne!“, izustio je tako naglašeno da nas je Ana pogledala s
drugog kraja prostorije.
„Žao mi je“, rekoh, iako nije bilo tačno da mi je žao.
„Pretpostavio sam da ste pismo poneli sa sobom kad ste
otišli, a knjigu ostavili s obeleživačem u njoj.“
Samo trenutak ranije puno iščekivanja, lice mu se smračilo.
„Nisam poneo gotovo ništa“, reče. „Izašao sam iz Misinga
samo s odećom koju sam imao na sebi, i s dve-tri stvari iz
ordinacije. I nisam se vraćao.“
„Znam“, odvratih.
Povio se kad sam izgovorio te reči. Nije nikakvo čudo što se
nerado dotiče moje prošlosti. Nema tog noža koji može
probosti ljudsko srce tako duboko kao dobro odabrane reči
ogorčenog sina. No da li je zaista o meni mislio tako? Kao o
sinu? „Ali prst ste poneli“, dodadoh.
„Da... to je sve što sam poneo. Bio je u njenoj sobi. Tamo se
jesam vratio.“ Pogledao me je.
Rekoh: „Žao mi je. Voleo bih da je pismo kod mene.“
„A obeleživač?“, reče on. „Kako si do njega došao?“
Uzdahnuo sam.
Ana nam je poslužila kafu. Mala šoljica bez drške činila se
nedovoljnom za moj zadatak da ispričam čitav svoj život
ovome čoveku. „Morao sam da odem iz Etiopije na brzinu.
Vlasti su me tražile. To je duga priča. Mislili su da sam
umešan u otmicu jednog aviona Etiopskog aero-transporta.
Mislili su da sam simpatizer eritrejskog pokreta. Smešno, zar
ne? Sećate se svoje služavke Rozine? Među otmičarima bila
je i Rozinina kćerka Dženet. Uzgred budi rečeno, Rozina je
mrtva. Obesila se.“
To je bilo više no što je mogao da podnese.
„Rozina i Dženet...“, zaustio sam. „Dovoljno je da kažem da
sam imao sat vremena da odem iz grada. Na odlasku sam
se, pre nego što sam preskočio zid Misinga, oprostio od
Heme, Upraviteljice, Gebrua, Almaz i Šive, moga brata...“
Stao sam. Udario sam u barikadu. „Šiva, vaš drugi sin...“
Stoun proguta knedlu. Ovo je postalo nemoguće. Pa ipak je
imao potrebu da zna, naročito ono bolno.
„Moj sin...“, izgovorio je isprobavajući tu reč.
„Vaš sin. Hoćete li da vidite kako on izgleda?“ Klimnuo je
glavom, očekujući da izvadim novčanik. „Pogledajte u
ogledalo iza sebe.“
Oklevao je kao da bi to mogao biti trik, šala. Okrenuo se i
pogledi su nam se ukrstili u ogledalu, a ja sam se prenuo jer
mi se to iznenada učinilo prisnijim nego što sam očekivao.
„Šiva i ja smo kao odrazi u ogledalu.“
„Kakav je on?“, upitao je ne okrećući se.
Uzdahnuo sam. Odmahnuo glavom. Oborio pogled. On se
ponovo okrenuo ka meni.
„Šiva je... veoma različit. Drugačiji. Genije, rekao bih. Ali ne
u uobičajenom smislu te reči. Nestrpljiv sa školom. Nikad
nije ni na jedno pitanje odgovorio tako da prođe na ispitu, ali
ne zato što nije znao... Nikad nije shvatao potrebu da se
povinuje pravilima. Ali o medicini, naročito o ginekologiji,
izvesno zna više od mene. Radi s Hemom na fistulama.
Briljantan je hirurg. Obučen, ali kod Heme. Bez Medicinskog
fakulteta.“ Stoun je sve ovo s lakoćom mogao saznati da ga
je zanimalo. Sad ga je zanimalo.
„Bio sam veoma blizak sa Šivom kad smo bili mali.“
Stoun me je gledao ne trepćući. Nisam mogao da mu
ispričam u detalje ono što se od tada desilo. Nikome nisam
kazao. Istinu su znali samo Dženet i Šiva.
„On i Dženet su učinili nešto što me je povredilo i nisam
mogao da oprostim...“
„Nešto u vezi s otmicom aviona?“
„Ne, ne. To se dogodilo mnogo pre. U svakom slučaju, bio
sam i još uvek sam veoma ljut na njega. Ali on mi je brat –
moj blizanac – i zato, kad sam imao samo sat da napustim
grad i kad je došlo vreme da se oprostim od Šive... pa,
obojici nam je to teško palo.“ Odjednom sam shvatio da se
borim da održim prisebnost. Bilo mi je užasno važno da ne
plačem pred Tomasom Stounom. Uštinuo sam sebe za
unutrašnju stranu butine. „I dok smo se opraštali, Šiva mi je
dao dve knjige. Jedna je bila njegova Grejeva anatomija. To
mu je bila najveća dragocenost. Vukao ju je svuda sa sobom
kao ćebe.
A druga je bila vaša knjiga, s ovim označivačem unutra. Ne
znam kako je došao do nje, sigurno je samo da u njoj nije
uživao kao u Greju. Najverovatnije je video obeleživač i
pročitao ono što je na njemu napisano. Ali morate poznavati
Šivu da biste razumeli. U njemu ni označivač ni pismo koje
ona pominje ne bi pobudili radoznalost. Šiva živi u
sadašnjosti. Ne znam ni otkud mu knjiga niti zašto je želeo
da mi je dâ.“
Stoun je i dalje ćutao, pogleda uprtog u praznu korpicu
između nas, kao da je u njoj sve nepoznato iz njegove
prošlosti, naše prošlosti. Njegov bolni izraz bio je tako
snažan da me je razdirao. „Mogu da ga pitam“, predložio
sam. Želeo sam da saznam isto koliko je to želeo i Tomas
Stoun. „Pitaću ga“, rekoh.
Tomas Stoun je bio odsutan, u drugom svetu. Kad je podigao
pogled, shvatio sam dubinu njegove tuge; video sam je u
njegovim potamnelim dužicama, bez obzira na to što ti
osetljivi organi ne menjaju boju. Video sam da je gotovo
mistični oreol ovog legendarnog hirurga – njegova
usmerenost samo ka jednom cilju, njegova predanost,
veština – samo površina. Sâm je stvorio svoju hiruršku
ličnost da bi se zaštitio. I stvorivši je, napravio je tamnicu.
Svaki put kad bi slučajno zabludeo iz profesionalnog u lično,
znao je šta da očekuje: bol.
Kad je progovorio, glas mu je zvučao umorno, staro. „A ja
sam mislio da je kod tebe, dok si ti mislio da je...“
„Šta mislite, šta je u pismu?“
„Voleo bih da znam“, naglo je odvratio. „Dao bih desnu
ruku...“
Bilo je prošlo već nekoliko meseci otkad sam upoznao
Tomasa Stouna. Gnev, koji sam smatrao svojom obavezom,
počeo je da jenjava. Priča koju mi je ispričao o svom
detinjstvu, o smrti svoje majke – bila mi je dovoljna da mu
oprostim, ali mislio sam da još nisam spreman. Nisam
oprostio ni Šivi, zašto bih onda oprostio Tomasu Stounu? I
kad bih mu oprostio, neka nastrana crta u meni bi odbila da
mu to stavim do znanja. Imao sam s njim nedovršena posla.
„Ima nešto što moram da vam kažem“, rekoh. Nikad ni
pomislio nisam da bih se mogao stideti pred ovim čovekom.
„Nešto što me je Goš zadužio da vam kažem.“ Gošova želja
mi se svojevremeno činila nerazumnom. Sada, međutim,
gledajući u to strogo, kao od stene isklesano lice, shvatio
sam zašto je Goš želeo da potražim Stouna. Goš je
poznavao Tomasa, ali je precenio moju zrelost.
„Goš je na samrti imao jednu želju, za koju sam mu obećao
da ću je ispuniti. Ali nisam to učinio. Oglušio sam se. Nadam
se da ćete mi vi – i on – oprostiti. Goš mi je kazao kako
oseća da će njegov život biti nepotpun ako to ne uradim...
Želja mu je bila da dođem ovamo i nađem vas. I da vam
kažem da vas je smatrao svojim bratom.“
Bilo mi je teško, kako zbog toga što sam se mogao prisetiti
Gošovog teškog disanja, što sam se mogao setiti svake
Gošove reči, tako i zbog toga što sam video kako te reči
deluju na Tomasa Stouna. Osim njegove majke, i doktora
Rosa u sanatorijumu, ko mu je još pokazao da ga voli?
Možda sestra Meri Džozef Prajs, ali da li je ikad stigla da mu
kaže, a i ako jeste, da li ju je on čuo?
„Goš je bio razočaran što nikad s njim niste stupili u vezu.
Ali hteo je da znate da je, kakav god bio razlog vašeg
ćutanja svih ovih godina, što se njega tiče to u redu.“ Goš je
mislio da je Tomasa Stouna stid sprečavao da se osvrće
unazad. I bio je u pravu, jer mu je stid sad obojio lice.
„Mnogo mi je žao“, reče Stoun. Nisam znao da li govori
meni, Gošu ili univerzumu. Nije bilo dovoljno, ali je bilo
krajnje vreme.
Ako je u restoranu bilo još ljudi, ja ih više nisam bio svestan.
Ako je svirala muzika, nisam je čuo.
Proučavao sam svoga oca kao što bih proučavao neki uzorak
pred sobom. Video sam kako se osmeh bori da mu osvoji
lice i kako ne uspeva, a zatim su na njegovo mesto došli
pogled ukletog i progonjenog. Bože me sačuvaj da je ovaj
čovek morao da nas odgaja, da nas je odveo iz Etiopije.
Uprkos svem jadu i gubitku koji sam iskusio, nikad ne bih
menjao svoju prošlost u Misingu za život s njim u Bostonu.
Trebalo je da zahvalim Tomasu Stounu što je otišao iz
Etiopije. Ljubav koju je osećao prema sestri Meri Džozef
Prajs došla je prekasno. Ona je bila zagonetka, veliko kajanje
koje će on odneti sa sobom u grob – i žaliće što nije saznao
šta je u tom pismu.
„Pisaću Šivi“, rekao sam. „Pitaću ga za pismo.“
Mislim da sam shvatio zašto se Tomas Stoun zatvarao pred
ljudima. Posle Dženetine izdaje, nisam želeo da me više
ikada ponovo obuzmu tako snažna osećanja prema nekoj
ženi. Ne, osim da dobijem pismenu garanciju. Upoznao sam
jednu studentkinju medicine iz Meke, pravu sveticu u
poređenju s mojom prvom ljubavlju: bila je dobra,
velikodušna, lepa, i činilo se da prevazilazi samu sebe, kao
da je njeno postojanje bilo od drugorazredne važnosti u
poređenju s njenim zanimanjem za svet i sve u njemu,
uključujući i mene. Mora da ju je odbio moj zakasneli i
nemušti odgovor, te sam kod nje izgubio svaku šansu u
budućnosti. Jesam li bio tužan? Da. I glup? Da, ali sam
takođe osetio i olakšanje. Izgubivši je, bio sam zaštićen od
nje, kao i ona od mene. To mi je bilo zajedničko s čovekom
koji je sedeo preda mnom. Pomislio sam na sat koji je
prestao da kuca, i na to kako pokazuje tačno vreme dvaput
dnevno. Platio je. Ustao sam s njim. Zastali smo na vratima
restorana, s rukama u džepovima. Čekao sam.
„’Nijednog čoveka ne zovi srećnim dok ne umre’“, rekao je. I
pre no što sam mogao da odredim da li mu se na licu
ukazao smešak ili izraz tuge, klimnuo je glavom i udaljio se.
 GLAVA48

Pet prstiju
Svake prve nedelje u mesecu sam, odmah posle ponoći,
telefonirao Hemi u njen bungalov. Po vremenu u Adisu, bio
je ponedeljak ujutru, sedam sati. Razgovori su u to doba bili
najjeftiniji, ali pošto bi Almaz, Gebru, a ponekad i
Upraviteljica, došli pre Heme, ipak je moglo prerasti u
dugačak i skup razgovor. Još otkad je Hema porodila
Mengistuovu – izvinjavam se, druga Mengistua – ženu, više
nismo brinuli da nas tajna policija prisluškuje. Osim toga, oni
su bili zaokupljeni stvarnim neprijateljima. Mengistu Hajle
Marijam, Snaga Marije, generalni sekretar Seljačkog i
radničkog veća, predsednik Vojnog saveta Socijalističke
Etiopije, doživotni predsednik Oružanih snaga demokratske
narodne Etiopije, glavnokomandujući general Komiteta za
oružanu borbu protiv imperijalne agresije na Tigre i Eritreju,
usvojio je albanski tip marksizma. Višoj i srednjoj klasi, pa
čak i radničkoj sirotinji, konfiskovane su kuće i oduzeta
zemlja. Ali usluge Mengistuu, a naročito usluge njegovoj
ženi, nisu zaboravljene; medicinski materijal i lekovi
namenjeni Misingu nisu zadržavani u carinskim skladištima,
i službenici se nisu morali „podmazivati“.
Kad sam otkucao Hemin broj te nedelje, zamislio sam svoju
porodicu u Misingu kako gleda na sat, sa šoljama kafe u
rukama, čekajući da telefon zazvoni, poziv s kontinenta koji
niko od njih nije video. Slušalicu je podigla Almaz, a Gebru
se sagao uz nju, oboje najednom samosvesni i stidljivi. S
njihove strane, razgovor se sastojao od ponavljanog:
Endemeneh? Dehna-ne-voj? – Kako si? Znači, dobro si? – sve
dok se moji kumovi ne bi zadovoljili čuvši da im je lidž –
njihovo dete – dobro. Kazali su mi da me pominju u svojim
molitvama i da poste za mene. „Molite se da se uskoro
vidimo i neka Bog čuva vas i vaše zdravlje“, rekao sam.
Upraviteljica je bila upravo suprotno od njih, govorljiva i
spontana, kao da smo slučajno naleteli jedno na drugo u
hodniku pred njenom kancelarijom.
Kad sam prvi put video Tomasa Stouna, morao sam da o
tome izvestim Hemu. Slušala je bez reči, i mora da se
smešila kad je čula kako je njen sin provalio i ušao u stan
Tomasa Stouna. Nisam radi nje cenzurisao informacije;
Tomas Stoun svakako za nju više nije predstavljao pretnju
kao kad smo bili maloletni. Kad sam Hemi ispričao kako sam
na Stounovom radnom stolu ostavio obeleživač za knjigu
kao svoju posetnicu, po njenom ćutanju sam shvatio da nije
znala da Šiva poseduje knjigu Dovitljivi operator: kratka
vežba iz tropske hirurgije. Po tome sam naslutio, a kasnije
mi je i Upraviteljica potvrdila, da je Hema učinila sve što je
bilo u njenoj moći da protera tu knjigu iz Misinga; želela je
da ni Šiva ni ja nikad ne vidimo njegovo delo, a još manje
njegovu sliku.
„Večerao sam s Tomasom Stounom, mama“, kazao sam kad
sam nju dobio na telefon. „Jeo sam indžeru prvi put posle
više od godinu dana.“ Ozlovoljila se kad je saznala da je Goš
imao poruku za Tomasa Stouna – to sam shvatio iz činjenice
da na to nije rekla ništa. A kad sam joj kazao šta je Goš
želeo da prenesem Stounu, čuo sam snažno duvanje u
maramicu. Poruka je kazivala više o Gošu i njegovoj
nesebičnosti nego o Tomasu Stounu. Pitao sam je da li zna
nešto o obeleživaču i pismu koje je išlo uz njega. Rekla je da
ne zna.
„Možda Šiva zna“, kazao sam. „Mogu li da razgovaram s
njim?“
Pozvala ga je po imenu – dozivanje koje sam čuo toliko puta
od vremena kad sam bio dete. Čuo sam Šivin odgovor, i po
odjeku sam procenio da dopire iz naše bivše dečje sobe. Dok
sam čekao, čuo sam kako Hema pita Upraviteljicu za
obeleživač, a Upraviteljičino: „Ne!“, obavestilo me je da je to
i za nju bila novost.
Telefon je bio instrument kojim Šiva nikad nije opušteno
rukovao. On je dobro, posao s fistulom ide vrlo dobro, i ne,
ne zna ništa ni o kakvom pismu koje nedostaje.
„Sećaš li se obeleživača za knjigu, Šivo, na kome se pominje
neko pismo?“, upitao sam.
„Da.“
„Ali, kažeš, u knjizi nije bilo pisma?“
„Nije bilo.“
„Kako si došao do te knjige, Šivo?“
„Goš mi je dao.“
„Kada?“
„Na samrti. Hteo je da razgovara sa mnom o mnogim
stvarima. To je bila jedna od njih. Rekao je da je knjigu uzeo
iz stana Tomasa Stouna onog dana kad smo se mi rodili.
Zadržao ju je. Želeo je da je ja dobijem.“
„Jesi li tad prvi put video knjigu i sliku Tomasa Stouna?“
„Da.“
„Da li je Goš pomenuo pismo od sestre Meri – naše majke –
Stounu?“
„Ne, nije.“
„Da li je rekao zašto želi da ti dobiješ knjigu?“
„Ne.“
„Kad si video obeleživač i pročitao na njemu poruku u kojoj
se pominje pismo, jesi li otišao Gošu da ga pitaš za to?“
„Ne.“
Uzdahnuo sam. Tu sam mogao i da se zaustavim, ali kad
sam već dotle stigao, upitao sam: „Zašto nisi?“
„Da je hteo da dobijem pismo, dao bi mi ga.“
„Zašto si mi dao tu knjigu, Šivo?“
„Želeo sam da je imaš.“
U Šivinom glasu nije bilo ljutnje; ton mu nije bio drugačiji od
onog kad smo počeli – zapitao sam se da li je zapazio
razdraženost u mom glasu. Šiva je bio u pravu: ili nije bilo
nikakvog pisma, ili ga je Goš uzeo i uništio iz nekog razloga.
Spremao sam se da se pozdravim. Znao sam da ne treba da
očekujem od svoga brata da se raspituje za moje zdravlje i
moju dobrobit. Međutim, zaprepastio me je rekavši: „Kakve
su vam operacione sale?“ Želeo je da zna kakav je raspored
prostorija, koliko je daleko odeljak za sterilizaciju i gde su
garderobe, kao i to da li ispred svake prostorije postoje
umivaonici i imamo li zajednički prostor za presvlačenje u
sterilnu uniformu. Izneo sam mu detaljnu sliku. Kad sam
završio, sačekao sam. I ponovo me je iznenadio: „Kad ćeš
doći kući, Marione?“
„Pa, Šivo... imam još četiri godine specijalizacije.“
Da li je time želeo da mi kaže kako mu je žao zbog svega što
se dogodilo? Da mu nedostajem? Jesam li uopšte želeo to od
njega? Nisam bio siguran, pa sam dodao samo: „Ne znam
da li je bezbedno da dođem, ali ako jeste, voleo bih da
dođem za otprilike godinu dana... Zašto ti ne dođeš ovamo
da me posetiš?“
„Da li bih mogao da vidim vaše operacione sale?“
„Naravno. Ovde ih zovemo operacione sobe, ne sale. Ali
mogu da uredim da ih vidiš.“
„Važi. Doći ću.“
Zatim se vratila Hema. Bila je raspoložena za priču, nerado
me je pustila da prekinem. Slušajući njen pevušeći govor, u
mislima sam se preneo u Mising, kao da sedim pokraj
telefona, ispod Nehruove fotografije, i gledam na drugu
stranu sobe, u Gošov portret, koji je sada krasio mesto na
kom je proveo mnogo sati slušajući grundig.
Kad sam spustio slušalicu, bio sam očajan: ponovo sam se
obreo u Bronksu, u sobi golih zidova izuzev uramljenog
Zanosa Svete Tereze. Oglasio se pejdžer, koji je dotad ćutao.
Odgovarajući na njegov poziv, namakao sam jaram nazad
na vrat; i zaista, dobrodošlicom sam pozdravio svoje ropsko
postojanje hirurškog specijalizanta, posao bez kraja, hitne
situacije koje me drže u sadašnjosti, uronjenost u krv, gnoj i
suze – tečnosti koje rastvaraju i poslednje tragove bića.
Ropski radeći, osećao sam se uklopljenim, osećao sam se
kao Amerikanac, i retko sam imao vremena da mislim na
kuću. A onda bi, za četiri nedelje, ponovo došlo vreme da
telefoniram u Mising. Jesu li ti razgovori i za Hemu bili isto
toliko teški, pitao sam se.
U pismu posle ovog razgovora Hema me je obavestila da se
raspitivala kod Bakelija, Almaz, Gebrua, pa čak i kod V. V.
Gonada, znaju li nešto o tome da su sestra ili Goš za sobom
ostavili neko pismo – ali niko ništa nije znao. Pisala mi je da
su vlasti uzele u razmatranje Šivinu molbu za izlaznu vizu
kako bi došao da me poseti; tražili su od njega da priloži
pismenu izjavu datu pod zakletvom, da nema dugova u
Etiopiji, štaviše da ni ja nemam dugova za koje bi on bio
odgovoran. Kazala je da će podsetiti Šivu da i dalje nastoji
da dobije vizu. Čitajući između redova, znao sam, a i ona je
znala, da Šiva više nije toliko zagrejan za to.
Pisao sam Tomasu Stounu da ga obavestim kako pismo
sestre Meri Džozef Prajs ostaje zagonetka. Nije mi odgovorio
pismom u kome mi zahvaljuje na trudu.

***
Tokom sledeće četiri godine Tomasa Stouna sam viđao tu i
tamo, kad je dolazio na simpozijume ili na redovna praktična
predavanja u bolnicu; bio je upečatljiv, kao što sam i znao
da će biti, ohol, ozbiljan, i vladao je svojom oblašću.
Posedovao je ugao gledanja kakav može poticati samo iz
pažljivog proučavanja hirurške stručne literature i
dugogodišnjeg života za hirurgiju. Mnogo više sam voleo da
budem u njegovoj blizini na taj način nego da idem na
večere s njim. Možda se i on slično osećao, jer me više nije
zvao niti je dolazio da me poseti.
Odlazio sam u Boston u tri navrata, na rotacije od mesec
dana: iz plastične hirurgije, urologije i transplantacije, i
posao je bio zanosan, izazovan, te sam stoga svaki put
zaboravljao svoje bojazni i strepnje što ću biti u njegovom
prisustvu. Radio sam s njim tokom poslednje rotacije, koja je
bila napornija nego što sam mogao i da zamislim. Za to
vreme je jednom predložio da zajedno odemo nekuda da
jedemo, ali ja sam odbio pod izgovorom da mi posao u
intenzivnoj nezi odeljenja za transplantacije jednostavno ne
dozvoljava da izađem pre devet uveče, čak ni kad imam
slobodnu noć. Mislim da mu je laknulo.
Godinu 1986. završio sam kao glavni specijalizant, što mi je
ujedno bila i peta godina obuke, i ostao sam da se, kao
Dipakov asistent, pripremam za stručni ispit. I preko volje,
počeo sam se diviti dugotrajnom, mukotrpnom američkom
sistemu hirurške specijalističke obuke; lakše je bilo diviti mu
se kad si je završio. Osećao sam se tehnički stručnim da
obavljam i najteže zahvate opšte hirurgije, i znao sam svoja
ograničenja. Preostalo je malo toga što nisam video u Našoj
Gospi. A što je još važnije, imao sam samopouzdanja u
pogledu brige o pacijentu pre i posle operacije, kao i na
odeljenju intenzivne nege.
Osim toga, 1986. moj brat je postao poznat; Dipak mi je
pokazao članak objavljen u Njujork tajmsu. Za mene je bio
pravi šok da vidim Šivinu sliku, svoj odraz samo sa kraćom
kosom, gotovo sasvim ošišanom, i bez prosedih vlasi koje su
gotovo potpuno osvojile moje zulufe i kosu na
slepoočnicama. Slika je u meni smesta pobudila ogorčenost,
sećanje na bol koji mi je nanela izdaja. I, da, zavist. Šiva mi
je uzeo prvu i jedinu devojku koju sam voleo i pokvario je. A
sad se pojavljuje na naslovnoj strani novina na mome
terenu. Ja sam poštovao sva pravila i trudio se da postupam
ispravno, dok je on sva pravila ignorisao, i eto gde smo
sada. Zar pravičan Bog može da dozvoli tako nešto?
Priznajem, bio sam u stanju da pročitam članak tek posle
izvesnog vremena.
Prema Tajmsu, Šiva je bio svetski stručnjak i vodeći zaštitnik
žena s vaginalnom fistulom. On je genije koji stoji iza
kampanje Svetske zdravstvene organizacije za prevenciju
fistule, što je bilo „nešto sasvim različito od uobičajenog
zapadnjačkog pristupa ovakvim problemima“. Tajms je
prikazao sliku živopisnog plakata „Pet grešaka koje dovode
do fistule“: prikazivao je šaku s raširenih pet prstiju.
Pažljivijim posmatranjem fotografije video sam da je to
Šivina ruka. Na dlanu je sedela žena u stavu utučenosti – po
uzoru na instruktorku?
Plakat je distribuiran širom Afrike i Azije, s odštampanim
tekstom na četrdeset jezika. Seoske babice su podučavane
da na prste jedne ruke nabroje pet grešaka. Prva je bila rana
udaja, dete-nevesta; druga nepostojanje roditeljske brige;
treća – predugo čekanje da se prizna kako su trudovi prestali
(tad je bebina glava već zaglavljena na pola puta i uzrokuje
štetu) i da je potreban carski rez; četvrta greška je premalo
zdravstvenih ustanova u kojima se carski rez može izvesti,
odnosno prevelika udaljenost takvih ustanova. Pod
pretpostavkom da majka preživi (beba nikad ne preživi),
konačna greška je postupanje muža i njegove rodbine, koji
odbace ženu zbog smradne fistule između bešike i vagine, ili
između rektuma i vagine, ili oboje, koja izaziva neprestano
curenje.
„Žene s fistulom nekako uspevaju da nađu puta do Šive
Prajsa Stouna“, pisalo je u članku. „Dolaze autobusom, bar
dotle dok ih putnici ne isteraju. Dolaze pešice, ili na
magarcu. Često dođu s ceduljicom na kojoj na amharskom
piše samo: „MISING“ ili „BOLNICA ZA FISTULE“ ili
„OPERACIJA ZA STOUNA“.
Šiva Stoun nije lekar već „vešt laik, kog je u ovo polje uvela
njegova majka ginekolog“.
Kad sam sledeći put razgovarao sa Hemom, zamolio sam je
da čestita Šivi u moje ime. „Mama“, rekao sam, „trebalo je
da u ovoj priči dobiješ više priznanja. Bez tebe Šiva ne bi
mogao da radi to što radi.“
„Ne, Marione. To je zaista samo njegova zasluga. Nikad
nisam uživala u operacijama fistule. To je za ljude koji su
posvećeni cilju tako kao Šiva. To zahteva neprekidnu pažnju
pre, za vreme i posle operacije. Trebalo bi da vidiš kako
provodi sate razmišljajući o svakom pojedinačnom slučaju,
predviđajući svaki problem. On je kadar da sagleda fistulu u
tri dimenzije.“ Šiva je u svojoj radionici napravio nove
instrumente i izumeo nove tehnike. U članku su pomenuli i
napore Upraviteljice da prikupi potrebna sredstva za naše
ogromne potrebe, što je dovelo do velikog priliva donacija.
Upraviteljica je imala na umu novu bolničku zgradu
namenjenu ženama s fistulom. „Šiva je godinama crtao za
nju planove. Biće u obliku slova V, s krilima što se stiču u
operacionu salu broj tri.“ Sala broj tri bila je temeljno
preuređena i renovirana u dve operacione prostorije sa
zajedničkom garderobom za presvlačenje u sredini.
Kasno te noći sam ponovo pročitao članak u Tajmsu. I ovoga
puta sam, čitajući, osetio neku prazninu u stomaku. Iz teksta
je probijalo autorkino neskriveno divljenje prema Šivi, jasno
se osećalo da je odustala od svake uzdržanosti, od
uobičajenog bestrasnog tona, jer ju je taj čovek dirnuo više i
od same teme. Završila je citirajući moga brata:
„Jednostavno je to što radim. Krpim rupe“, kazao je Šiva
Prajs Stoun.
Da, ali ih takođe i praviš, Šivo.“
I ja sam doživeo svoj uspeh, mada tiši: položio sam pismeni
ispit pred Američkom hirurškom komisijom. Nekoliko meseci
posle toga, zakazan mi je usmeni ispit u Bostonu, u hotelu
Kopli plaza. Nakon tegobnih sat i po pred dvojicom
ispitivača, završio sam. Znao sam da sam prošao dobro.
Napolju je bio prekrasan dan. Monolitna Hrišćanska
sajentistička crkva od sivog kamena spokojno je stajala na
kraju dugačkog svetlucajućeg bazena, i ocrtavala se
naspram plavog neba. Pet godina sam dane i noći provodio
u bolnici, ne videći sunce i ne osećajući sunce na licu. Osetio
sam neodoljivu potrebu da zakoračim u vodu potpuno
obučen, ili da pobednički kriknem. Umesto toga sam se
zadovoljio kornetom sladoleda, kojim sam se sladio sedeći
kraj vode što se leskala.
Nameravao sam da odem na aerodrom i uhvatim prvi avion
nazad za Njujork. Međutim, pošto je taksista tako očigledno
bio Etiopljanin, i pošto sam ga pozdravio na našem
maternjem jeziku, sinula mi je drugačija zamisao. Da,
naravno da zna za Kraljicu od Sabe u Roksberiju, i biće mu
čast da me tamo odveze.
„Zovem se Mesfin“, rekao je široko mi se osmehujući u
retrovizoru. „A ko ste vi? Čime se bavite?“
„Zovem se Stoun“, odgovorio sam vezujući sigurnosni pojas,
iako nisam bio zabrinut; na današnji dan mi se ništa ne
može dogoditi. „Ja sam hirurg.“
 GLAVA49

Kraljičin potez
Na uglu ulice nalazilo se nekakvo đubrište s visokim
zidovima i bodljikavom žicom, što me je veoma podsetilo na
zatvor Kerčele. Kroz kapiju se video krupan pas kako vezan
spava. Zatim su se nizali prazni placevi s obrisima od pepela
i čađi nečega što je nekad tu bilo. Činilo se da je Mesfin
usmerio taksi ka usamljenoj kući na kraju ulice, koja je
preživela pomor kakav je skrhao ostale. Prilazna staza
počinjala je nasred puta, kao da su mašine za betoniranje
pločnika ostale bez materijala pa je vlasnica morala da
preuzme stvar u svoje ruke. Kuća je bila dvospratnica sa
žutom šindrom. Stepenice, ograda, stubovi, vrata, tremovi,
pa čak i oluci, behu obojeni u istu, kao kanarinac žutu boju.
Kolona (neobojenih) automobilskih felni podupirala je
ugnutu prednju verandu. Ispred su bila parkirana četiri
taksija, svi žuti.
Miris fermentisanog meda izmamio mi je Pavlovljev refleks.
Na vratima nas je dočekao namrgođeni Somalac i poveo nas
u trpezariju, šest stepenika nižu od nivoa ulaza. Zatekli smo
petoricu-šestoricu muškaraca kako jedu za izletničkim
stolovima sedeći na klupama, u sobi u kojoj je bilo prostora
za još desetak-dvanaest ljudi. Drveni patos bio je posut
sveže pokošenom travom, baš kao što bi bilo da smo u
nekom restoranu kod kuće, u Adisu.
Oprali smo ruke i seli, te je odmah stigla lepuškasta punačka
žena, poklonila nam se, poželela nam dobro zdravlje i pred
nas stavila dve bočice zlatnožutog teđa. Rožnjača levog oka
bila joj je mlečnobela. Mesfin mi je rekao da se zove Tajitu.
Za njom je došla jedna mlađa žena i donela pladanj indžere,
po kojoj su izdašno bili posluženi jagnjetina, sočivo i piletina.
„Vidite?“, kazao je Mesfin gledajući na sat. „Ovde mogu da
jedem brže nego što sipam gorivo u kola. A i jeftinije,
takođe.“ Jeo sam kao da sam utekao iz tamnice. Ona
konobarica u Njujorku koja mi je rekla za Kraljicu od Sabe
bila je u pravu. Ovo je ono pravo.
Kasnije sam, kroz bočni prozor što gleda u strmo dvorište,
ugledao belu korvetu kako klizi naviše. Pojavila se lepo
oblikovana noga u cipeli s visokom potpeticom, kože boje
bele kafe, s nijansom laka za nokte koju je B. S. Gandi zvao
„jebozovna crvena“. Odnekud se pojavilo neko jare i zaigralo
oko tih elegantnih stopala.
Uskoro je divna etiopska gospođa oprezno sišla niz
stepenice, pazeći da ne odere štikle. Preko ramena je
dobacila Somalcu: „Zašto šašavi dečko pušta jare napolje u
ovo doba? Jednom ću ga pregaziti.“ U zlatnosmeđoj kosi
imala je riđe pramenove, i bila je ošišana u nametljivom,
asimetričnom stilu koji joj je otkrivao vrat. Nosila je
kestenjastosmeđi blejzer preko bele bluze i suknje.
Kraljica se, jer nije bilo sumnje da je to ona, poklonila u
našem pravcu nastavljajući prema kancelariji, koja se
nalazila odmah do kuhinje. Naglo se zaustavila. Okrenula se
kao da je imala viziju i zagledala se u mene. Bio sam u
odelu, olabavljene kravate – izgledam li do te mere
neprikladno? U Našoj Gospi od neprestane pomoći bila su
predstavljena sva Avramova plemena te se više nisam
osećao kao stranac u odnosu na svoje pacijente ili osoblje
bolnice. Sad, kad sam privukao njenu pažnju i pažnju
ostalih, ponovo sam se osećao kao ferengi.
„Veličaj Gospoda, veličaj sina Njegovog“, reče Kraljica s
rukama na obrazima. I podiže tamne naočare na čelo,
otkrivajući oči razrogačene od iznenađenja. Osvrnuo sam se
da pogledam iza sebe: da se ne obraća nekom drugom?
Njen izraz lica, isprva zbunjen, sad je postao radostan i
ukazaše se njeni besprekorno beli i savršeni zubi. „Dete, zar
me ne prepoznaješ?“, reče prilazeći bliže, a njen nežni
parfem s mirisom ruže joj je prethodio.
Ustao sam, i dalje smeten.
„Molim se za tebe svakog dana“, reče ona na amharskom.
„Nemoj mi reći da sam se toliko promenila?“
Bio sam mnogo viši od nje. Jezik mi se vezao u čvor. Kad
smo se prvi put sreli, ona je bila majka, a ja dečak.
„Cige?“, izustih najzad.
Bacila se na mene, stala me ljubiti u obraze pa odmicati od
sebe da me dobro pogleda, pa me opet privlačila ka svojim
punačkim obrazima. „Bože! Blažena Marijo i svi sveci, pa
kako si? Jesi li to ti? Endemeneh? Dehna ne voj? Kako si? Je
l’ moguće da si to ti? Bogu hvala što si ovde...“
Posle šest godina u Americi, jedino u tome času, stojeći u toj
žutoj kući, u njenom naručju, s pokošenom travom pod
nogama, osećao sam se opušteno u ovoj zemlji, osetio kako
popušta moja odbrana i mišići trbuha i vrata mi se opuštaju.
Evo nekog iz moje prošlosti, iz moje ulice štaviše, neko kog
sam voleo i za kog sam oduvek bio vezan. Izljubio sam je u
obraze isto tako živahno kako je ona izljubila mene: ko će
prvi prestati? Ja neću.
Iz kuhinje je izvirila Tajitu. Još dve žene su gledale preko
ograde na spratu. Gosti su prestali da gledaju. I oni su bili
iseljenici kao i mi, vrlo dobro su znali šta znače takvi
ponovni susreti, takvi trenuci kad ti delić starog doma
doplovi plutajući u reci.
„Šta radiš ovde?“, reče Cige. „Stvarno nisi došao da mene
vidiš?“
„Došao sam da jedem. Pojma nisam imao! Živim u Njujorku
već šest godina. Ovde sam došao samo na jedan dan. Sad
sam doktor. Hirurg.“
„Hirurg!“ Zvučno je udahnula, ustuknula korak i pljesnula se
rukama po srcu. Potom me je poljubila u ručne zglobove,
prvo u jedan pa u drugi. „Hirurg. Ti hrabro, hrabro dete.“
Okrenula se ka našoj publici i tonom kantora nastavila, i
dalje na amharskom: „Slušajte, vi nevernici, kad je on bio
mali dečko, a moja beba umirala, ko me je odveo kuda treba
u bolnicu? On. Ko je pozvao doktora, koji je bio njegov otac,
da pregleda moju bebu? On. A onda, ko je ostao kraj mene
dok mi se dete borilo za život? Niko drugi do on. On je bio
jedini uz mene kad mi je umrla beba. Niko tad nije bio uz
mene, samo kad biste znali...“ Suze su joj tekle niz lice, i
raspoloženje u prostoriji se u trenutku promenilo od radosti
zbog ponovnog susreta u duboku tugu, kao da su te dve
emocije neizbežno povezane. Čuo sam saosećajno coktanje
muškaraca, a Tajitu je izduvala nos i brisala ono jedno
zdravo oko, dok su ostale dve žene plakale bez zadrške.
Cige nije bila u stanju da govori, oborene glave – savladao ju
je taj trenutak. Najzad je ispravila ramena, podigla glavu,
usne su joj se hrabro razvukle u smešak, pa je izjavila:
„Nikad nisam zaboravila njegovu dobrotu. Do dana
današnjeg, kad idem na spavanje, molim se za dušu moje
bebe, pa se onda molim za ovog dečka. Živela sam preko
puta njih. Gledala sam ga kako raste, kako postaje
muškarac, studira medicinu. Sad je hirurg. Tajitu, svima vrati
novac jer danas slavimo. Naš brat je došao kući. Recite mi,
vi s malo vere, da li ikome od vas treba još dokaza da ima
Boga?“ Oči su joj blistale kao dijamanti, a šake je, dlanova
okrenutih naviše, podigla ka tavanici.
Sledećih nekoliko minuta sam se svečano rukovao sa svima
koji su bili u kući.
Kasnije sam sedeo s Cige na kauču u dnevnoj sobi na
spratu. Zbacila je cipele i sela na podavijene noge. I dalje
me držeći za ruku, često me je dodirivala po obrazu i
uzvikivala kako se raduje što me vidi.
Nameravao sam da se vratim u Njujork tog poslepodneva,
ali Cige je insistirala da otkažemo Mesfinu vožnju. „Možeš i
kasnijim letom“, rekla je.
„Jesi li sigurna da ovde mogu naći taksi?“, kazao sam
pretvarajući se da sam ozbiljan.
Udarila me je pa zabacila glavu i nasmejala se. „Vidiš,
promenio si se! Nekad si bio tako stidljiv.“
Kroz prozor sam video šest-sedam jarića u velikom, žicom
ograđenom toru. Pozadi je bio kokošinjac. Dečak sanjivog
izraza i duge, uzane glave, sedeo je i milovao jednu od koza.
„To mi je rođak“, reče Cige. „Vidiš mu belege od forcepsa na
glavi. Ima problema. Ali voli da se stara o životinjama.
Trebalo bi jednom da dođeš kad slavimo Meskel, na dan
Meskerema. Koljemo koze i kuvamo napolju. Ispred ćeš
videti ne samo taksije nego i policijska kola. Dolaze da jedu
iz stanica u Roksberiju i Saut endu.“
Cige mi je ispričala da je otišla iz Adisa nekoliko meseci
posle mene. Gazda bara, neki kaplar, želeo je da se oženi
njome. „Bio je niko i ništa. Ali u revoluciji čak i redovi postaju
moćni.“ Kad je odbila njegovo udvaranje, lažno je optužena
za imperijalističke aktivnosti i zatvorena. „Dve nedelje posle
toga potkupljivanjem sam izašla iz zemlje. Dok sam bila u
Kerčeleu, konfiskovali su mi kuću. Došao je da me vidi,
pretvarajući se da nema ništa s mojim hapšenjem. Ako se
udam za njega, rekao mi je, sve će nam vratiti. Zemlju vode
psi poput njega. Imala sam na strani skrivenog novca.
Nijednom se nisam osvrnula. Otišla sam.
U Kartumu sam mesec dana čekala azil od američke
ambasade. Radila sam kao sluškinja kod Hankina, jedne
britanske porodice. Bili su dobri. Naučila sam engleski
čuvajući njihovu decu. Jedino je to bilo dobro u Kartumu.
Uopšte mi ne smeta hladnoća u Bostonu jer me svaki hladan
dan podseća kako je lepo ne biti u Kartumu.
Ovde sam naporno radila, Marione. U Kvik-Martu – često i po
dve smene. A pet noći u nedelji sam radila u garaži
parkirališta. Štedela sam i štedela. Postala sam prva
Etiopljanka u Bostonu koja vozi taksi. Upoznala sam grad.
Nalazila sam posla Etiopljanima. Magacioner, čuvar
parkinga, taksista, prodavačica u hotelskoj prodavnici
poklona. Pozajmljivala sam Etiopljanima novac s kamatom.
Tajitu je nekad radila sa mnom u baru pa sam, kad je ona
došla, iznajmila ovu kuću. Ona je kuvala. Onda sam kupila
kuću. A sad, bogu hvala, ima mnogo posla: melji tef, pravi
indžeru, čerupaj piliće, kuvaj vat, čisti kuću. Posla za troje-
četvoro ljudi. Etiopljani mi dolaze na vrata kao novorođeni
jaganjci, s celokupnom imovinom umotanom u krevetske
čaršave, s iseljeničkim rendgenskim snimcima još u rukama.
Trudim se da im pomognem.“
„Prava si kraljica od Sabe.“
Na licu joj se ukazao nestašan osmeh. Prešla je na engleski,
jezik koji nikad nisam čuo iz njenih usta. „Marione, znaš šta
sam morala da radim u Adisu da bih prehranila svoju bebu.
A onda, u Sudanu, čak sam pala i niže od toga – nisam bila
ništa više do barija“, reče, koristeći žargonsku reč za „rob“.
„Rekli su da u Americi možeš biti šta god hoćeš. Poverovala
sam. Naporno sam radila. I kad kažu: ’Kraljica od Sabe’, ja u
sebi pomislim: ’Da, od barije do kraljice.’“
Rekao sam Cige da sam je video onoga dana kad sam u
žurbi otišao iz Adisa, da sam je video kako izlazi iz svog
fijata 850. „I znaš šta sam danas video pre no što sam ti
ugledao lice? Tvoju lepu nogu kako se pomalja iz auta.
Poslednje što sam video u Adisu bila je takođe tvoja lepa
noga kako izlazi iz kola. Tad sam želeo da se oprostim od
tebe. Ali nisam mogao.“
Nasmejala se i samosvesno povukla suknju naniže. „Znala
sam da si nestao odmah posle Dženet“, rekla je Cige. „Niko
nije znao da li si učestvovao u otmici aviona.“
„Stvarno? Ljudi su mislili da pripadam eritrejskoj gerili?“
Slegla je ramenima. „Ja nisam mislila da ti imaš veze s tim.
Ali, kad sam videla Dženet, ona nikad to nije ni potvrdila ni
porekla.“
Zbunio sam se. „Kad si ti videla Dženet? Ona je otišla iz
zemlje istog dana kad i ja. Zato sam i morao da odem – jesi
li je videla u Kartumu?“
„Ne, Marione. Videla sam je ovde.“
„Videla si Dženet u Americi?“
„Videla sam je ovde. U ovoj kući... O, bože. Nisi znao?“
Osetio sam kako gubim vazduh. Kao da se u meni otvorio
neki odvod. „Dženet? Zar se ona ne bori i dalje s
Eritrejcima?“
„Ne, ne, ne. Ta devojka je došla ovamo kao izbeglica, baš
kao i mi ostali. Neko ju je doveo kod mene. Nosila je bebu u
naručju. Najpre se ponašala kao da me ne prepoznaje.
Morala sam da je podsetim.“ Njeno lice otvrdnu. „Znaš,
Marione, kad dođemo ovamo, svi smo isti. Eritrejci, Amharci,
Oromo, velike zverke, barije – kakav god da si položaj imao
u Adisu, ovde to ne znači ništa. U Americi počinješ od nule.
A ovde najbolje ide onima koji su tamo bili nule. Ali Dženet
je došla misleći da je ona nešto posebno, da nije kao mi
ostali...“
„Kad je to bilo?“
„Pre dve, možda tri godine. Rekla mi je da je izgubila vezu s
tobom. Nije znala kuda si otišao. Ponašala se kao da ne zna
da si pobegao iz Adisa.“
„Šta? Lagala je“, odvratih. „Eritrejci su mi i pomogli da
pobegnem. A ona je bila njihova zvezda... njihova velika
heroina. Morala je znati.“
„Možda nije imala poverenja u mene, Marione. Nikad je
nisam poznavala onako kao što sam znala tebe, ni dve reči
nisam razmenila s njom. Znaš, ljudi se menjaju. Kad
napustiš svoju otadžbinu, ti si kao biljka iščupana iz zemlje.
Neki ljudi ogrube, ne mogu više nikad da procvetaju. Sećam
se da mi je rekla kako joj se smučilo na bojnom polju. Mislim
da joj se i borba smučila. Imala je bebu. Neke njene
poznanice su joj u Njujorku našle posao i ponudile se da joj
pomognu da se stara o dečaku. Tako da zapravo ništa nisam
mogla da učinim za nju.“
„Bože“, rekoh tonući natrag u sofu. Bilo mi je drago što
ranije nisam saznao za ovo, bilo mi je drago što nisam znao
da je u Njujorku. „Da li je i dalje tamo?“
„Ne.“ Cige je oklevala, kao da se dvoumi da li da mi ispriča i
ostalo. „Mnogo se pričalo o tome. Čula sam da... da je srela
nekog čoveka i udala se. Nešto se desilo. Umalo ga je ubila.
Ne znam tačno ni zašto ni kako. Znala sam samo da je u
zatvoru. Bebu su dali na usvajanje...“ Cige mi je videla
zaprepašćenje na licu. „Žao mi je. Mislila sam da znaš sve...
Mogla bih da saznam da li je još u zatvoru.“
„Ne!“ Odmahnuo sam glavom. „Ne razumeš. Ne želim više
nikada da je vidim“, rekoh. A i ako je vidim, želim samo da
je pljunem u lice, pomislio sam.
„Ali ona ti je sestra.“
„Ne! Ne govori to“, rekoh oštrim tonom.
Sedeli smo i ćutali. Ako je za Cige moja reakcija bila
neočekivana, nisam je mogao kriviti. Morao sam da
sačekam nekoliko minuta da se bura u meni stiša.
„Cige“, konačno sam kazao hvatajući je za ruku. „Izvini.
Moram da objasnim. Vidiš, Dženet mi nije sestra. Ona je bila
moja velika ljubav.“
Cige se prenerazila. „Bio si zaljubljen u rođenu sestru?“
„Nije mi sestra!“
„Izvini. Naravno.“
„Kakve to veze ima, Cige? Bila mi sestra ili ne bila, voleo
sam je. Nisam mogao da osećam drugačije. Trebalo je da se
venčamo kad završimo Medicinski fakultet...“
„Šta se desilo?“
„Izdao me je rođeni brat. Ona me je izdala.“ Bilo mi je teško
da to izgovorim. „Bili su jastuk jedno drugome“, rekoh
koristeći amharski izraz.
Shvatio sam da sam upravo rekao Cige nešto što nikad
nikom nisam kazao, čak ni Hemi. Bio sam blizu da kažem
Tomasu Stounu onda u restoranu, ali nisam. Rekavši sad,
osetio sam veliko olakšanje. Ništa nisam izostavio – kako su
me lažno optužili, sakaćenje Dženetinih genitalija, Rozininu
smrt, Heminu sumnju da sam ja odgovoran. Za šest godina
u Našoj Gospi od neprestane pomoći, uprkos tome što sam
stekao bliske prijatelje – Dipaka, B. S. Gandija, razne
studente – nikome od njih nisam ispričao tu priču.
Cige je šakom prekrila usta, a oči su joj izražavale
zapanjenost i saosećanje. Posle nekog vremena spustila je
ruku i tužno zavrtela glavom. „Tvoj brat je hteo da spava sa
mnom“, kazala je. Iscerila se kad sam zinuo. „O, da. Obojica
ste tad bili mladi, oko četrnaest-petnaest godina. Mada ne i
previše mladi. Šiva je bio veoma direktan. ’Koliko da spavam
s tobom?’“
Nasmejala se toj drskosti zureći kroz prozor, u mislima
negde daleko.
„I, da li je?“, rekoh ja najzad, grla tako suvog da su mi te reči
mogle zapaliti teđ u stomaku. Pojma nije imala koliko mi je
njen odgovor važan.
„Da li je šta?“
„Spavao s tobom?“
„O, mili. Nije!“ Uštinula me je za obraz. „Kad bi mogao da
vidiš svoj izraz. Ne, ne.“ Odahnuo sam. „Zar ne znaš da bi
bilo drugačije da si to bio ti? Da si ikad pitao... dužna sam ti,
Marione. Još sam ti dužna.“
Bio sam siguran da crvenim. Kao što mi se i pojavila u
mislima, Dženet je isto tako brzo i iščezla. „Ništa mi ne
duguješ, Cige. I izvinjavam se, nije trebalo da te to pitam –
to je lično, tvoja stvar.“
„Marione, mora da imaš mnogo devojaka. Hirurg u Njujorku!
Koliko je bolničarki s tobom podelilo jastuk, a? Kuda ćeš?
Zašto si ustao? Šta je bilo?“
„Cige, kasno je, bolje da...“
Energično me je povukla dole, tako da sam umalo pao preko
nje. Zagrlila me je. U nozdrve mi je udario miris njenog tela i
njenog parfema. Oči su mi bile na njenom vratu, bradi,
poprsju. Mislio sam na nju mnogih noći u svojoj sobi u Našoj
Gospi od neprestane pomoći, nikad i ne pomišljajući da bih
je zaista mogao dodirnuti. Bio sam hirurg specijalista s
dozvolom za rad, ali sad sam se osećao kao bubuljičavi
pubertetlija.
„Ala si pocrveneo! Jesi li dobro? O, blažena Marijo... blaženi
Gavrilo i svi sveci... još si nevin, zar ne?“
Krotko sam klimnuo glavom. „Zašto plačeš?“, upitao sam.
Uspela je samo da zavrti glavom, proučavajući moje lice dok
je brisala oči. „Plačem jer je to tako lepo.“
„Nije lepo, Cige. Glupo je.“
„Ne, nije“, odvrati ona.
„Čuvao sam se za Dženet. Da, znam – smešno. Ali onda, kad
su ona i Šiva... bacio sam se na studije. Najgore od svega je
bilo što sam je još voleo. Šiva nije. A ja sam je voleo. Osećao
sam se odgovornim kad je zamalo umrla. Možeš li da
poveruješ? Šiva je spavao s njom, a ja sam se osećao
odgovornim? A onda, kad su njeni prijatelji i ona oteli onaj
avion, ponovo me je izdala. Nije ni pomislila šta bi se moglo
desiti meni ili Hemi ili Šivi. Ali tog dana kad sam otišao iz
Etiopije, bar sam se konačno oslobodio nje. Kad sam došao
ovamo, pokušao sam da je zaboravim. Nadao sam se da je
poginula u onom glupom ratu – u njenom prokletom ratu. A
sad sam otkrio da je ovde. Možda bi trebalo da odem iz
zemlje, Cige. Da odem u Brazil. Ili u Indiju. Ne želim da
budem na istom kontinentu s tom ženom.“
„Prekini, Marione. Ne budi blesav. Koliko si teđa popio? Ovo
je velika zemlja i ti si veliki čovek. Zaboravi na nju! Pogledaj
gde si ti, a pogledaj gde je ona. U zatvoru je, zaboga!“
Dodirnula mi je kosu, a onda me privukla na grudi. „Ti si
muškarac o kakvom žene sanjaju.“
Uzbudio sam se. Od nje nisam mogao sakriti ništa u vezi sa
svojim životom, čak i da sam hteo. Ni sramotu, ni tajne, ni
da mi je nelagodno.
Poljubila me je u usne, najpre kratko i ispitivački, a potom
natenane, izazovno. Osetio sam kako adrenalin ističe iz
mene, a rezerve neiskorišćenog, nagomilanog testosterona
objavljuju da su na raspolaganju. Znači ovako će se to desiti,
pomislio sam. Na dan kad sam položio za hirurga. Baš
prikladno. Posegnuo sam za njom.
Uzdahnula je i povukla se, gurnuvši me da se uspravim, a
potom popravila kosu. Izraz joj je bio ozbiljan, kao u lekara
što postavlja dijagnozu posle detaljnog fizičkog pregleda.
„Čekaj, Marione, dušo. Čuvao si se sve ove godine. To nije
mala stvar. Želim da ideš kući. Pa pošto razmisliš, ako me
budeš želeo, tu sam. Možeš se vratiti ovamo ili možemo
nekud zajedno otići, na neki izlet. Ili ću ja doći u Njujork i
uzećemo divnu hotelsku sobu.“ Prepoznala je razočaranje na
mome licu, odbacivanje. „Ne budi tužan. Činim ovo iz ljubavi
prema tebi. Kad imaš nešto tako dragoceno, moraš pažljivo
razmisliti kako ćeš ga dati. Razumeću ako nećeš da daš
meni. Ako mene izabereš, biću počastvovana i tebi ću
ukazati čast. A sad ću ti pozvati taksi. Idi, mili moj. I neka je
Bog s tobom. Niko nije kao ti.“
Ovo je moj život, razmišljao sam dok se taksi probijao kroz
saobraćajnu gužvu i mileo kroz tunel ka aerodromu Logan.
Izvadio sam karcinom prošlosti, isekao ga; prešao sam
visoke prerije, spustio se u pustinju, prešao okean i
zakoračio na novo tlo; bio sam šegrt, platio svoje i postao
gospodar svoga broda. Ali kad pogledam dole, zašto vidim
da su mi za stopala zalepljene prastare, katranom uprljane,
iskaljane papuče koje sam zakopao na početku putovanja?
 GLAVA50

Poseći mušku snagu

Sad kad sam imao prihod odeljenjskog hirurga, kupio sam
dupleks na kraju reda sličnih stanova u Kvinsu. Krov iznad
isturenog prozora bio je šiljat kao obrva i prozor je,
prikladno, bacao pogled na korovom obraslo parče zemlje s
gusto posađenim javorima. Leti sam u malo zatvoreno
dvorište iznosio saksije jasmina i u bašti gajio salatu. Zimi
sam jasmin unosio unutra, a napolju su prazni žičani kavezi
stajali kao podsetnik na sočan, kao krv crven paradajz koji je
dala zemlja. Okrečio sam zidove; popravio crepove; postavio
police za knjige. Iz korena iščupan iz Afrike, zadovoljavao
sam nagon za gnezdom. Našao sam u Americi svoju verziju
sreće. Prošlo je šest godina i, mada je trebalo, nikad nisam
imao vremena da odem u Etiopiju.
Jednoga dana, dok sam izlazio iz prodavnice sladoleda, u
prolazu me je okrznula jedna visoka, elegantno obučena
crnkinja, dok joj je kožni mantil vijorio oko članaka. Pridržao
sam joj vrata i, dok je prolazila pored mene, obuzeo me je
snažan nemir. Okrenula se da me pogleda i nasmešila se.
Druge večeri, dok sam se vozio kući kroz Menhetn, vraćajući
se sa konferencije u Nju Džersiju, jedna prolaznica mi je
uhvatila pogled izlazeći ispod neke nadstrešnice nedaleko
od tunela Holand. Farovi automobila su je sablasno obasjali
odražavajući se u barama na putu. Zablesnuo me je taj
prizor na kiši. Kao da mi je načas pokazala sise. Ili sam to
samo zamišljao. Ponovo sam osetio nemir, kao nagoveštaj
nekog požara, ali ko zna gde. Obišao sam još jedan krug oko
bloka, ali beše otišla.
Kod kuće sam se spremio za sutrašnji posao. Posle završene
pete godine specijalizacije, mogao sam da odem u privatnu
praksu, ili u neku drugu specijalističku instituciju. Međutim,
osećao sam veliku odanost prema Našoj Gospi. Sad su nam
starije specijalizante slali i iz Vojnomedicinskog centra Bruk
u San Antoniju, i iz Voltera Rida u Vašingtonu. Mi smo im u
mirnodopskim uslovima pružali stanje najsličnije ratnom,
mesto gde mogu da izbruse svoje veštine. Ja sam u Našoj
Gospi bio načelnik traume; imali smo sreće i dobili nova
sredstva i osoblje. Nisam imao razloga da budem
nezadovoljan. Ali sam se te noći, dok je vatra gorela u
kaminu, uznemirio kao da će me uskoro obuzeti paraliza ako
ne preduzmem određene mere.
Tog vikenda sam zaključio da je mom životu potrebna
dimenzija koja ne obuhvata posao. Pogledao sam oglase u
Tajmsu – književne večeri, otvaranja izložbi, pozorišne
predstave, predavanja i slično što me je zanimalo. Prisilio
sam sebe da izađem iz kuće u subotu, i ponovo u nedelju.
Sledećeg petka došao sam kući s posla i u biblioteci ostavio
aktentašnu i poštu. U kuhinji sam upalio sveću, seo za sto i
podgrejao poslednju porciju pileće musake koju sam
prethodne nedelje skuvao po receptu iz Tajmsa.
Neko je zakucao na vrata.
Uplašio sam se.
Da nisam nekog pozvao na večeru pa zaboravio? Osim
Dipaka, koji je došao jednom, još niko nije bio ovde. Da nije
Cige u Bostonu zaključila kako treba da preuzme stvari u
svoje ruke pošto je nisam zvao? Desetak puta sam dizao
slušalicu pa gubio hrabrost. Ili možda to kuca Tomas Stoun?
Nisam mu rekao gde stanujem, ali mogao je lako da sazna
od Dipaka.
Pogledao sam kroz špijunku.
Kroz konveksno sočivo ugledao sam iskrivljenu sliku, video
sam oči, nos, jagodice, usne... Mozak je pokušao da žonglira
i ponovo rasporedi delove lica pa da ih poveže sa imenom.
To nisu ni Stoun ni Dipak ni Cige.
Nema ni najmanje sumnje ko je to.
Okrenula se da ode, sišla niz dva stepenika.
Mogao sam da je posmatram kako odlazi.
Otvorio sam vrata. Zaustavila se kao sleđena, tela
okrenutog ka ulici, a lica prema vratima. Bila je viša nego
što sam upamtio, ili je možda tako izgledala jer je bila
mršavija. Okrenula se da vidi da li sam to ja, a onda oborila
pogled ka tački otprilike negde oko mog levog lakta. To mi je
omogućilo da je dobro osmotrim, da odlučim da li da joj
zalupim vrata pred nosom.
Kosa joj je bila ispravljena, suva, neukrašena trakama,
mašnama, čak ni očešljana kako treba. Jagodice behu iste,
isturenije nego ikad, kao da podupiru te duguljaste, iskošene
oči koje su na njoj bile ono najlepše. Čak i bez šminke, lice
joj je uvek bilo zapanjujuće. Iako je bilo leto, nosila je
dugački vuneni kaput čvrsto stegnut u struku, a i obgrlila je
sebe rukama kao da joj je hladno. Stajala je, nepokretna,
kao životinjica uhvaćena na teritoriji grabljivca, paralisana i
nesposobna da se pokrene.
Sišao sam niz stepenice. Ispružio sam ruku i podigao joj lice.
Očne jabučice i kapci su joj se okrenuli naniže, baš kao u
lutke s kojom se nekada igrala. Koža joj je bila hladna na
dodir. Vertikalni ožiljci kraj spoljašnjih uglova očiju sad su bili
suve linije, a ja sam se sećao onoga dana kad ih je Rozinino
sečivo napravilo, i kako su bile sveže i zapušene tamnom
krvlju. Cimnuo sam joj bradu još više. Ona i dalje nije htela
da me pogleda u oči. Želeo sam da vidi ožiljke na mome
telu, jedan od njene i Šivine izdaje, i drugi od njene želje da
bude veća Eritrejka od svih Eritrejaca, što je za posledicu
imalo otmicu aviona, a mene isteralo iz moje zemlje. Želeo
sam da vidi moj bes iza prividne mirnoće. Želeo sam da
oseti navalu krvi u mojim mišićima, da vidi kako mi se prsti
grče i uvijaju, željni da se domognu njenog dušnika. Bilo je
dobro što nije gledala, jer bih dok trepne zagrizao njenu
vratnu žilu i pojeo je celu, sve sa kostima, zubima i kosom,
ne ostavljajući ništa od nje, tu na ulici.
Uhvatio sam je za lakat i poveo je unutra. Pošla je kao žena
koja ide na vešala. U predsoblju, dok sam zaključavao vrata,
stajala je kao ukopana na prostirci. Poveo sam je u
biblioteku – koju sam napravio od trpezarije – i gurnuo je
dole na otoman. Sela je na ivicu. Zurio sam naniže u nju;
nije ni mrdnula. A onda se nakašljala, i trebalo je petnaest
sekundi da grč prođe. Prinela je zgužvanu maramicu
usnama. Dugo sam je gledao. Baš sam hteo da progovorim
kad ju je ponovo uhvatio kašalj.
Otišao sam u kuhinju. Stavio sam vodu za čaj i naslonio
glavu na frižider dok sam čekao. Zašto ovo radim? Jednog
trenutka ubilačke namere, a već sledećeg joj spremam čaj?
Nije promenila položaj. Kad je uzela od mene šolju, video
sam joj nenamazane, iskrzane nokte i smežuranu kožu
pralje. Povukla je jedan rukav, prebacila šolju u drugu ruku i
ponovila to s drugim, kao da želi da sakrije ruke. Suze su joj
tekle niz lice, usne se razvlačile u grimasu.
Nadao sam se da ću ostati tvrda srca pred takvom
predstavom.
„Izvini. Radim u kuhinji“, prošaputala je.
„Posle svega što si mi učinila, ti se izvinjavaš zbog izgleda
svojih ruku?“
Trepnula je ništa ne rekavši.
„Kako si me našla?“
„Cige me je poslala.“
„Zašto?“
„Pozvala sam je kad sam izašla iz zatvora. Bila mi je
potrebna... pomoć.“
„Zar ti nije rekla da ne želim da te vidim?“
„Jeste. Ali je zahtevala da se vidim s tobom pre nego što mi
pomogne.“ Prvi put me je pogledala. „A i ja sam želela da te
vidim.“
„Zašto?“
„Da ti kažem da mi je žao.“ Odvratila je pogled posle
nekoliko sekundi.
„Jesu li te tome naučili u zatvoru? Da izbegavaš pogled?“
Nasmejala se, a ja sam se u tom trenutku zapitao da li je,
posle svega što je videla i učinila, van granica domašaja
besa. Rekla je: „Jednom sam ubodena nožem zbog
gledanja.“ Bradom je pokazala naniže, u svoju levu stranu.
„Izvadili su mi slezinu.“
„Gde si bila u zatvoru?“
„Olbani.“
„A sada?“
„Puštena sam uslovno. Svake nedelje moram da se javim
nadzorniku.“
Spustila je šolju.
„Šta ti je još Cige rekla?“
„Da si hirurg.“ Osvrnula se po biblioteci, gledajući police
pune knjiga. „Da ti dobro ide.“
„Ovde sam samo zato što sam bio prisiljen da bežim.
Prisiljen da odem noću, kao lopov. Znaš li ko mi je to učinio?
Ko je to učinio Hemi? Neko ko je našoj porodici bio... kao
kćerka.“
Njihala se napred-nazad. „Nastavi“, rekla je ispravljajući
leđa. „Zaslužujem to.“
„Još izigravaš mučenicu? Čuo sam da si sakrila pištolj u kosu
kad ste oteli onaj avion. Afro! Bila si Andžela Dejvis*
eritrejske borbe, je l’ tako?“
Zavrtela je glavom. Posle dužeg ćutanja je rekla: „Ne znam
šta sam bila. Ne znam ko sam bila. Osoba koja sam bila
osećala je da mora da uradi nešto veliko.“ Poslednju reč je
izgovorila kao da ju je ispljunula. „Nešto spektakularno. Za
Zemuija. Za mene. Obećali su mi da neće biti štete po tebe i
tvoju porodicu. Čim se otmica završila, shvatila sam koliko
sam bila glupa. U tome nije bilo ničeg velikog. Samo sam ja
ispala velika budala.“
Popila je čaj. Ustala je. „Oprosti mi ako možeš. Ti zaslužuješ
bolje.“
„Umukni i sedi“, rekoh. Poslušala me je. „Misliš da to tako
ide? Kažeš da ti je žao i odeš?“
Ona odmahnu glavom.
„Imala si bebu?“, nastavio sam. „Ratnu bebu.“
„Kontraceptivna sredstva koja su nam davali nisu delovala.“
„Zašto si otišla u zatvor?“
„Moram li sve da ti ispričam?“
Ponovo se zakašljala. Kad je grč popustio, zadrhtala je iako
je soba bila topla, i ja sam se znojio.
„Šta se desilo tvojoj bebi?“
Lice joj se zgrčilo. Usne razvukle. Ramena zadrhtala. „Uzeli
su mi bebu. Dali su ga na usvajanje. Proklinjem čoveka koji
me je doveo u taj položaj. Neka je proklet.“ Podigla je
pogled. „Bila sam dobra majka, Marione...“
„Dobra majka!“ Nasmejao sam se. „Da si dobra majka,
nosila bi moje dete.“
Osmehnula se kroz suze kao da sam smešan – kao da se
upravo setila moje maštarije o našem venčanju i deci kojom
bismo napunili Mising. A onda je počela da se trese, i ja sam
najpre pomislio da plače ili da se smeje, dok nisam čuo da
joj zubi cvokoću. U glavi sam ponavljao rečenice koje sam
smišljao dok sam izlazio iz Asmare i pešačio sve do Sudana;
ponavljao sam ih u sebi mnogo puta od tada. Zamišljao sam
sva moguća izvinjenja koja bi mi mogla ponuditi ako je ikada
sretnem. Bodlje su mi bile spremne. Ali ovako uzdrhtalog i
ćutljivog protivnika nisam zamišljao. Pružio sam ruku i
opipao joj puls. Sto četrdeset otkucaja u minuti. Koža joj je,
do maločas onako hladna, gorela.
„Moram... da... idem“, rekla je ustajući i zanela se.
„Ne, ostaćeš.“
Očigledno joj nije bilo dobro. Dao sam joj tri aspirina. Odveo
sam je do velike kade i pustio tuš. Kad je sve bilo puno pare,
pomogao sam joj da se skine. Prethodno mi je ličila na
životinjicu u jazbini grabljivca, a sad sam se osećao kao otac
koji skida dete. Kad se smestila pod tuš, ubacio sam njeno
rublje i bluzu u mašinu za pranje i uključio je. Pomogao sam
joj da izađe iz kade. Hodala je kao na staklenim nogama.
Izbrisao sam je i poseo na ivicu postelje. Navukao sam joj
svoju zimsku, flanelsku pidžamu i smestio je u postelju.
Naterao sam je da pojede nekoliko kašika musake i popije
još čaja. Utrljao sam joj viks u vrat i grudi i tabane, baš kao
što je Hema nekad nama radila. Zaspala je pre no što sam
joj preko nožnih prstiju navukao vunene čarape.
Šta sam osećao? Ovo je Pirova pobeda. Pireksična pobeda –
jer je toplomer koji sam joj gurnuo pod mišku pokazao preko
trideset devet stepeni. Dok je spavala, prebacio sam njenu
vlažnu odeću u mašinu za sušenje, a njene farmerice stavio
da se peru. Sklonio sam musaku. Onda sam seo u biblioteku
i pokušao da čitam. Verovatno sam zadremao. Satima
kasnije, čuo sam zvuk puštanja vode u toaletu. Bila je na
krevetu, prekrivača gurnutih u stranu, skinula je pidžamu i
čarape i ležala umotana u peškir, brišući čelo mokrom
krpom. Preznojila se i temperatura je spala. Pomerila se da
napravi mesta za mene.
„Želiš li da sad odem?“, rekla je.
Osetio sam kako tim pitanjem preuzima kontrolu jer je
postojao samo jedan odgovor: „Spavaćeš ovde.“
„Ponovo počinjem da gorim“, rekla je.
U kupatilu sam se presvukao u bokserice i majicu, uzeo ćebe
iz ormara i krenuo u biblioteku.
„Ostani sa mnom?“, prozborila je. „Molim te?“
Za to nisam imao spremljen odgovor.
Ušao sam u svoj krevet. Kad sam ispružio ruku da ugasim
svetlo, kazala je: „Molim te, ostavi upaljeno.“
Čim sam legao, pribila se uz mene, mirišući na moj
dezodorans, moj šampon i na viks. Podigla mi je ruku i
ugnezdila mi se na rame, veoma obazrivo, kao da bih je
mogao ujesti. Setio sam se one noći pre mnogo godina kad
sam je našao golu u ostavi.
„Kakav je to zvuk?“, reče pošto se trgla.
„Alarm mašine za sušenje. Oprao sam ti odeću.“
Čuo sam kako šmrkće. A potom i jecaj. „Zaslužuješ bolje“,
reče podižući pogled.
„Da, zaslužujem.“
Zurio sam u njene oči, sećajući se pegice na desnoj dužici, i
sivog oblačka oko nje, tamo gde je prodrla varnica. Da, još
je tu, sad tamnija, izgleda kao urođeni beleg. Prešao sam
prstom preko njenih usana. Preko nosa. Sklopila je kapke na
moj dodir. Ispod njih su klizile suze. Nasmešila se osmehom
iz vremena naše nevinosti. Sklonio sam ruku. Podigla je
kapke, oči su joj svetlucale. Oklevajući, poljubila mi je usne.
Ne, nisam zaboravio. U tome času nisam toliko na nju bio
gnevan koliko na prolaženje vremena. Vreme mi je
opljačkalo predivne iluzije, otelo ih prerano. Želeo sam
iluziju da je ona moja.
Ponovo me je poljubila i osetio sam ukus njenih suza. Da li
me sažaljeva? To nikad ne bih mogao podneti. Najednom
sam se našao na njoj, strgnuvši pokrivač, strgnuvši njen
peškir, nespretan i rešen. Prenula se, mišići vrata su joj se
zategli kao užad. Zgrabio sam je za glavu i poljubio je.
„Čekaj“, prošaputala je. „Zar ne bi trebalo da...?“
Ali ja sam već bio u njoj.
Trgla se.
„Zar ne bi trebalo – šta, Dženet?“, kazao sam dok sam se
propinjao, a karlica mi nagonski znala kakvi su pokreti
potrebni. „Ovo mi je prvi put...“, uspeo sam da kažem. „Ne
bih znao šta treba a šta ne treba da radim.“
Zenice joj se raširiše. Da li joj je drago što to čuje?
Sad zna.
Sad zna da na ovom svetu ima i ljudi koji ispunjavaju
obećanja. Jedan od takvih ljudi bio je Goš, koga nije imala
vremena da poseti kad je bio na samrti. Želeo sam da je to
saznanje posrami, da je užasne. Kad je bilo gotovo, ostao
sam na njoj.
„Prvi put, Dženet...“, rekoh blago. „Nemoj misliti da je to
zato što sam tebe čekao. To je zato što si mi sjebala život.
Na mene si mogla da računaš. Sigurna investicija, kako bi
ovde rekli. A šta si ti uradila? Na sve si se posrala. Želeo
sam da ti pružim divan život. Stvarno ne shvatam, Dženet.
Imala si Hemu i Goša. Imala si Mising. Imala si mene, koji
sam te voleo više nego što ćeš ti ikada voleti samu sebe.“
Plakala je poda mnom. Nakon dužeg vremena nežno me je
pomilovala po glavi, pokušala da me poljubi. „Moram u
kupatilo“, rekla je.
Ignorisao sam je. Ponovo sam bio uzbuđen. Opet sam počeo
da se krećem u njoj.
„Molim te, Marione“, kazala je.
Ne izlazeći iz nje, prevalio sam se na leđa držeći je u
naručju, i namestio je na sebe dok su joj grudi lebdele nada
mnom.
„Moraš da piškiš? Samo napred“, rekoh dok mi se dah
ubrzavao. „Već si to činila.“
Zgrabio sam je za ramena i snažno je povukao ka sebi.
Osetio sam miris groznice, aromu krvi, seksa i mokraće.
Ponovo sam svršio.
A onda sam je pustio. Pustio sam je da se skine s mene.
U subotu ujutru sam se probudio kasno i zatekao je ponovo
na svome ramenu, kako zuri u mene. Opet sam je uzeo – ni
zamisliti nisam mogao kako sam sebe toliko dugo lišavao
ovakvog zadovoljstva.
Kad sam se probudio bilo je dva sata posle podne i čuo sam
je u kuhinji. Otišao sam u kupatilo. Tek kad sam se vratio u
krevet, video sam krv na posteljini. Skinuo sam čaršave s
kreveta i odneo ih u mašinu za pranje rublja.
Donela je dve šolje kafe i tanjir musake s dve kašike. Ponovo
joj je počela rasti temperatura, bademantil joj nije bio
dovoljan, cvokotala je zubima i dobijala nove nastupe suvog
kašlja. Uzeo sam kafu iz njenih ruku. Bademantil joj se
rastvorio. Gledala me je kako nameštam krevet
„Izvini“, rekla je. „Krvarim zbog ožiljaka... Uvek krvarim
prilikom... snošaja. To mi je Rozinin dar. Da mislim na nju
uvek kad...“
„Je li bolno?“
„U početku. Iako je prošlo puno vremena.“
„A ova groznica? Koliko si već ovako bolesna? Jesi li išla na
rendgen?“
„Biću dobro“, odgovorila je. „Gadna prehlada. Nadam se da
ti nisam prenela. Uzela sam advil iz tvog ormarića.“
„Dženet, trebalo bi...“
„Biće mi dobro. Stvarno, doktore.“
„Ispričaj mi zašto si dospela u zatvor.“
Osmeh joj je iščezao. Zavrtela je glavom. „Molim te,
Marione. Nemoj.“
Znao sam da mi ta priča neće prijati. Znao sam i da moram
da je čujem. Kasnije, kad smo zajedno seli u biblioteku,
insistirao sam na tome.
On je bio intelektualac, podstrekač, Eritrejac koji je, kao i
ona, napustio borbu. Ostaće bezimen, i ovako je dovoljno
bolno. Dovoljno je reći da je zadobio ljubav njene bebe.
(Bebin otac je bio poginuo u borbi.) A onda je zadobio i
njeno srce – sve to u Njujorku, po njenom dolasku. Činilo joj
se kao da joj život tek počinje. Venčali su se. Za godinu dana
je zatrudnela. Počela je da sumnja da je on vara. Otkrila je
gde je ta žena, gde je stan u kom su ugovarali sastanke.
Provalila je i sakrila se u ženin ormar pa čekala pola dana,
do kasnog popodneva, da par stigne. Kad su se njen muž i
njegova bela ljubavnica obreli u krevetu, bludno upoznajući
jedno drugo i dašćući od napora, Dženet se dvoumila da li
da objavi svoje prisustvo.
„Marione“, pričala je, „dok sam stajala u tom šifonjeru, s
kaiševima te žene što su mi se kao zmije uplitali oko nogu,
sve mi se vratilo. Sve kroz šta sam prošla od Zemuijeve
smrti do tada.
Uspela sam nekako da se domognem Amerike, i šta sam
učinila? Prvi put u svom životu, bez zadrške sam dala svu
svoju ljubav čoveku koji ju je najmanje zaslužio. Volela sam
ga – kako si ti ono rekao? – više nego sebe. Od svega sam
odustala zbog tog beskorisnog čoveka. I stojeći tako u
ormaru, znala sam da, ako pokušam da se osvetim, moram
biti spremna da izgubim život. U mom životu je, Marione,
samo jedan muškarac bio vredan takve žrtve, i to si bio ti.
Kao mlada, bila sam glupa i nisam to znala.
Nije bio vredan toga, ali više se nisam mogla zaustaviti.
Znaš, Marione, u ljubavi prema njemu ponovo se to dogodilo
– želela sam veličinu. Mislila sam da mi je veličina suđena
kao školovanoj, kao intelektualki, i da će moja veličina biti u
ljubavi prema njemu.
Prvi put sam shvatila šta je proletarijat. Da sam ja
proletarijat i da sam oduvek to bila, i stoga mi je bilo
potrebno da delujem za proletarijat. U ruci sam imala britvu.
Zapevala sam najtišim glasom. Oni mene nisu mogli videti,
a ja njih jesam.
„Otvorila sam vrata ormara nameravajući samo jedno: da
mu posečem mušku snagu, da je otfikarim kao stabljiku
kane. Tako nešto možeš da uradiš samo ako nekog voliš tako
potpuno da ništa nisi zadržao za sebe i da ti ništa nije
preostalo – kad je sve iskorišćeno. Da li razumeš?“ Razumeo
sam i previše dobro. „Da nije bilo tako, rekla bih joj: Eto ti
ga, uzmi ga. Nek ide s milim bogom. Umesto toga, skočila
sam na njih.
Isekla sam ih, ali ne tako ozbiljno kao što sam imala na umu.
Pobegli su. Ja sam sačekala policiju. Osećala sam se kao da
sam s ruku skinula lisice koje su na njima bile sve vreme.
Oslobodila sam se tačno onog trenutka kad se moja sloboda
okončala.“
Videla je moj izraz lica dok sam slušao njenu priču i
nasmešila se.
„Dženet je umrla u zatvoru, Marione. Nema više Dženet. Kad
ti uzmu dete, umreš, a umre i dete koje raste u tebi. Sve što
mi je bilo važno otišlo je, i stoga sam mrtva.“
U dubini duše je jedan glasić želeo da kaže: Imaš mene,
Dženet. Ali jednom u životu sam uspeo da se zauzdam, da
razmislim, da se spasem.
Osetio sam prema njoj samilost, osećanje kakvo ranije
nisam imao: osećanje bolje od ljubavi jer me je rasteretilo,
oslobodilo nje. Marione, rekao sam sebi, ona je najzad našla
svoju veličinu, našla ju je u patnji. A kad imaš veličinu, šta
će ti bilo šta drugo?
 GLAVA51

Đavolji izbor
Unazad gledano, razboleo sam se te nedelje ujutru, u onom
kristalno jasnom trenutku kad sam se probudio u utihloj
kući, znajući da sam sâm, da je otišla. Četrdeset tri dana
kasnije osetio sam prvi drhtaj mučnine, uzburkanost okeana
pošto se daleki Vezuv srušio u more. Potom se na mene
spustila drevna magla, vlažna izmaglica planina Entoto,
ispunjena pokretnim obličjima i životinjskim zvucima, a
četrdeset devetog dana sam izgubio svest.
Neverovatno je koliko ti život može zavisiti od takve sitnice
kao što je odluka da li da otvoriš vrata ili ne. Pustio sam
Dženet u kuću u petak. Ona je sama otišla dva dana kasnije,
bez pozdrava, i ništa više nije bilo isto. Nasred trpezarijskog
stola ostavila je krst, kao poklon pretpostavio sam. Onaj
medaljon Svete Brigite koji je nosila oko vrata i koji je
pripadao njenom ocu, a pre toga kanadskom vojniku po
imenu Darvin.
Priča o njenom bivšem mužu zadržala se kao gadan grip.
Sam sam tražio da je čujem. Otkrio sam da je Dženet
sposobna za nesebičnu ljubav – samo ne prema meni. Pa
ipak, u svome domu sam sa njom postigao prolaznu
ravnotežu, ili bar iluziju ravnoteže, kao da smo ponovo bili
deca koja se igraju kuće, koja se igraju doktora.
Svake noći posle posla žurio sam kući u nadi da ću je zateći
kako me čeka na pragu. Srce bi mi se steglo svaki put kad
bih spazio žutu nalepnicu koju sam joj ostavio iza vrata s
mrežom i na kojoj piše kako je ključ kod mog dobrog
prijatelja i komšije Holmsa, da uđe i da se oseća kao kod
kuće. A kad bih ušao, obuzimala me je neodoljiva potreba da
se vratim po cedulju i proverim jesam li zaista napisao
poruku. Priznajem, ostavljao sam pored vrata čak i
zataknutu olovku, za slučaj da poželi da mi napiše odgovor.
Do sledećeg petka, nedelju dana otkako sam je odvukao u
svoj dom, taj žuti kvadrat papira kao da je vrištao: BUDALO!
A zataknuta olovka kao da je govorila: BUDALO NAD
BUDALAMA. Poderao sam hartiju i zavitlao olovku na ulicu.
Nisam bio ljut na Dženet. Ako ništa drugo, bila je dosledna.
Bio sam ljut na sebe jer sam je i dalje voleo, ili sam voleo
san o tome da ćemo biti zajedno. Moja osećanja behu
nerazumna, iracionalna, i nisam ih mogao promeniti. To je
bolelo.
Dok sam te noći sedeo u biblioteci, nanevši više štete boci
pinča za četiri sata nego za godinu dana otkad sam je kupio,
u sebi sam ponavljao naš poslednji razgovor. Ona je bila
sklupčana u fotelji u kojoj sam sad ja sedeo, u mome
kućnom mantilu, u kućnom mantilu koji sam sad imao na
sebi. Doneo sam joj čaj – tipičan postupak budala, stigma po
kojoj ćete nas uvek prepoznati.
„Marione“, rekla je gledajući po mojoj biblioteci, po mojoj
raznorodnoj zbirci knjiga. „Stan tvoga oca u Bostonu, kako si
ga opisao... zvuči kao da je veoma sličan ovome.“
„Ne budi smešna“, odvratio sam. „Ove police sam sâm
napravio. Polovina ovih knjiga nema nikakve veze s
hirurgijom. Hirurgija nije moj život.“
Nije se prepirala. Sedeli smo ćuteći. U jednom trenutku sam
zapazio kako je skrenula pogled na prostirku na podu
između nas – na njenom sintetičkom tkanju sedeo je goli
uljez, tamni ćutljivi muškarac s posekotinama od brijača po
telu. Njegovo prisustvo bilo je nalik prigušivaču našeg
razgovora.
Kad sam izjavio da idem u krevet, kazala je da će sad i ona.
Nasmešila se. Nisam joj verovao. Mislio sam da je više
nikada neću videti. Ali nisam bio u pravu. Pridružila mi se
pod pokrivačem. Vodili smo ljubav. Nežno i polako. Tačno u
času kad sam ja pomislio: „Najzad će ostati“, ona se
zapravo opraštala.
Dve nedelje pošto je otišla, osetio sam se nelagodno u
sopstvenoj kući. Vlastita biblioteka mi je bila nesnosna. U
kuhinji sam izvadio večeru, paketić u foliji s nalepnicom
PETAK, ispisanom mojim rukopisom; poslednji obrok koji sam
skuvao, smrznut, zapakovan još pre nekoliko vikenda. Sad
sam ovako obeleženu hranu u svom zamrzivaču video kao
znak istinskog rasula u svojoj glavi.
Hvala bogu na mom dobrom komšiji Soniju Holmsu. Čuo me
je kako besnim, kako udaram glavom o frižider. Soni Holms
je posedovao urođenu radoznalost, iskrenu, sasvim
američku nametljivost koju stiču kad napune sedamnaest
godina i koju uopšte ne pokušavaju da sakriju. Znao je za
dolazak moje gošće – što se retko događalo – i čuo je
krevetsku muziku a onda dugo ćutanje.
„Treba da se obratiš nekoj firmi za obezbeđenje“, rekao je,
hitro postavljajući dijagnozu, pre nego što sam i završio
priču. Soni je verovao u eneagram, tu klasifikaciju ljudskih
ličnosti koju su izmislili jezuiti. On je bio Jedan, samovoljan,
siguran u sebe i pouzdan. Mene je označio kao Trojku ili
Četvorku. ili možda Dvojku? Koji god broj da je posredi, nije
bio u sukobu s Jedinicama.
„Šta mi treba?“, rekoh.
„Privatni detektiv.“
„Zbog čega, Soni? Ne želim više da je vidim.“
„Možda je tako. Ali treba ti blokada. Šta ako je u zatvoru ili u
bolnici? Šta ako očajnički pokušava da ti se vrati a ne
može?“
Plemenit motiv – Dvojci je samo to trebalo da bi i dalje bila
opsednuta. Uhvatio sam se za to.
Ispostavilo se da je Istražni biro istočne obale zapravo jedan
neposredan plavokosi mladić po imenu Eplbi, sin Holmsove
pokojne snahe. Eplbi je brzo utvrdio da se Dženet nije vratila
svojoj kući. Nije se pojavila ni u Nejtanovom restoranu, gde
je prala posuđe. Nije se ni prijavila nadzorniku za uslovno
puštene zatvorenike i nije pozvala Cige. Odmah je saznao te
činjenice. Čak je doznao da su kod Dženet u zatvoru
postavili dijagnozu tuberkuloze. Tamo je započela lečenje, ali
se nakon uslovnog puštanja nije prijavila na DT – direktnu
terapiju. Kašalj i groznica su, po svemu sudeći,
nagoveštavali da se tuberkuloza vraća. Uznemirujuće vesti
su glasile da ću ja, ako se ikada pojavi, biti treći po redu,
posle zdravstvene službe i službe nadzora nad uslovno
puštenim zatvorenicima. Vratiće je u zatvor. Eplbijev izvor u
zatvoru mogao je da se domogne njene zdravstvene istorije
ako hoćemo, a Eplbi je uzeo sebi slobodu da kaže čoveku da
nastavi. Ja sam se brinuo zbog narušavanja njene
privatnosti. „Znanje je moć u ovakvim situacijama“, dodao
je Eplbi i time me je zadobio; za mene je svako ko koristi
Gošove omiljene izreke bio čovek od poverenja. „Plaćate da
biste znali“, rekao je još, „pa smatram da mi je obaveza da
saznam.“
„I šta sad?“, pitao sam Eplbija. Nisam ga pitao za izloženost
tuberkulozi. S tim sam i sâm mogao da se izborim.
Eplbi je izbegavao moj pogled. Obrazi i nos bili su mu
prekriveni sitnim krvnim sudovima, spremnim da porumene
na najmanju provokaciju. To se zove acne rosacea i ne treba
ga mešati s običnim acne vulgaris, prokletstvom mnogih
tinejdžera. Eplbijev nos će jednog dana biti tamnocrven i
baburast, a obrazi mesnato crveni. Budući i inače stidljiv,
njegovi problemi će se još više pogoršati jer će nepoznati
ljudi njegov izgled pogrešno tumačiti kao posledicu pića. I
tako sam znao njegovu budućnost dok sam mu plaćao da mi
kaže kakva će biti moja.
„Pa, doktore Stoune“, reče Eplbi nakašljavajući se, dok mu
se nos zacrveneo, što je bio pouzdan znak da ne govori rado
to što će reći, „uz dužno poštovanje, da sam na vašem
mestu, proverio bih dragocenosti u stanu. Pregledajte svoje
stvari. Utvrdite da li nešto nedostaje.“
Dugo sam ga gledao. „Ali, gospodine Eplbi, mene zanima
samo jedno, ono što nedostaje.“
„Da, naravno“, odvratio je.
Saosećanje u njegovom glasu obavestilo me je da mu je
poznat moj bol. Da nas ima čitava vojska takvih.
Što se tiče događaja u narednih nekoliko nedelja, sećam se
da me je jedne noći probudila prodorna zvonjava telefona.
Sa slušalicom u ruci, bio sam izgubljen, nisam znao da li
sam u Našoj Gospi ili kod kuće u Misingu. Bio sam hirurg-
pojačanje dežurnima te noći. Ali nisam mogao da dokučim
šta specijalizant s druge strane hoće. To nije neobično za
prvih deset sekundi razgovora kad te probude usred noći.
Onaj što te zove shvata. Međutim, dok smo nastavljali
razgovor, magla u mome mozgu odbila je da se podigne.
Spustio sam slušalicu. Povukao sam kabl telefona i iščupao
ga iz zida. Sutradan ujutru misli su mi bile jasne, ali telo nije
htelo da ustane iz kreveta. Bio sam slab. Stomak mi se
zgrčio na pomisao o hrani. Samo sam se okrenuo i ponovo
zaspao.
Možda istog tog dana, a možda i nekoliko dana kasnije, na
ivici mog kreveta sedeo je neki čovek. Merio mi je puls,
oslovljavao me po imenu. Bio je to moj bivši glavni
specijalizant, a sad moj kolega u Našoj Gospi, Dipak
Džezudas. Očajnički sam ga uhvatio za ruku i zamolio ga da
nikud ne ide – mora da sam shvatio da se nalazim u velikoj
opasnosti.
„Nikud ne idem“, odgovorio je. „Samo da navučem zavese.“
U pamćenju mi je ostalo da sam mu ispričao sve što se zbilo.
On me je pregledao dok sam govorio. Povukao mi je kapke,
prekidajući me samo da bi me zamolio da pogledam naniže,
u svoja stopala, ili da kaže: „Ah!“ Jednom je pitao imam li u
kući stetoskop. Odgovorio sam: „Šališ li se? Ja sam hirurg“,
pa smo se zajedno nasmejali, što je bio čudan zvuk, zvuk
koji je nedostajao mome domu. Kazao sam: „Jao“, kad me je
pritisnuo odmah ispod rebara s desne strane. To mi je bilo
smešno. Čuo sam ga kako nešto mrmlja na telefonu. Sve
vreme mu nisam puštao ruku.
Stigla su tri čoveka čija su mi lica bila poznata, s nosilima.
Umotali su me u flanelsku čauru, izneli me na pločnik i
podigli u bolnička kola. Sećam se da sam hteo da kažem
nešto o lepoti njihovih pokreta, o urođenoj okretnosti i o
tome kako je neverovatan osećaj bebe kengura u torbi.
Izvinio sam se što za sve ove godine nisam dovoljno cenio
njihovu veštinu.
Dipak se vozio sa mnom. U Našoj Gospi koračao je uz mene
na kolicima, dok smo prolazili pored preneraženih lica
osoblja koje smo susretali u hodnicima i liftu. Odgurali su me
na odeljenje intenzivne nege Naše Gospe od neprestane
pomoći. Oči su mi bile žute i blistale su pod prodornim
fluorescentnim svetlima, ali ja to nisam znao. I koža mi je
bila žuta. Žestoko sam krvario prilikom svakog uboda iglom.
Bolničarka je bezuspešno pokušala da sakrije od mene
katetersku kesu s mojim urinom zloslutne boje čaja, ali ja
sam je video. Prvi put u životu, veoma, veoma sam se
uplašio.
Zbog sve većeg oticanja mozga, obuzimala me je užasna
pospanost. Dovoljno sam dugo izdržao pri svesti da
pozovem Dipaka da priđe bliže. „Šta god da se desi“,
prošaputao sam, „nemoj me prenositi nikuda iz Naše Gospe.
Ako moram da umrem, a ne mogu da umrem u Misingu,
želim da umrem ovde.“
U jednom trenutku sam bio svestan Tomasa Stouna kako
prilazi mom krevetu i posmatra me, ali ne sa zanimanjem
lekara. Imao je skamenjeni izraz koji sam tako dobro
poznavao, izraz roditelja čije je dete u mukama. I tad sam
izgubio svest.
Kao što sam saznao kasnije, telegram upućen Hemi glasio
je: DOĐI SMESTA STOP MARION U KRITIČNOM STANJU STOP
TOMAS STOUN STOP NE OKLEVAJ STOP – i nije oklevala.
Hema je zatražila uslugu od supruge doživotnog druga
predsednika, koja je veoma dobro shvatila Heminu potrebu
da bude uz sinovljevu bolesničku postelju. Američka
ambasada je spremno obezbedila vize, i već do kraja dana,
Hema i Šiva su bili na putu za Frankfurt preko Kaira. A onda
su, takođe Lufthanzom, prešli Atlantik. Hema je više nego
jednom vadila telegram i proučavala napisano, tražeći neki
skriveni nagoveštaj nade. Kad su bili iznad Grenlanda,
kazala je Šivi: „Možda ovo znači da je Tomas Stoun na ivici
smrti, a ne Marion.“
Šiva je odgovorio s potpunom sigurnošću: „Ne, mama.
Marion je. Osećam to.“
U deset uveče po njujorškom vremenu, uplovili su u
odeljenje intenzivne nege, proseda žena u kestenjastom
sariju, zapanjujuće lepog lica uprkos tamnim kolutovima oko
očiju, kao u rakuna. S njom je bio visok mlad muškarac,
očigledno njen sin i moj identični brat blizanac.
Zastali su ispred staklene pregrade moga boksa, putnici is
Starog sveta što zaviruju u bolničku sobu Novog sveta. A
tamo sam bio ja, sin koji je otišao u Sjedinjene Države radi
višeg obrazovanja, koji je postao stručnjak u majstorskoj,
raskošnoj, unosnoj i neverovatno uspešnoj grani američke
medicine, kojom možeš sve da priuštiš, za koju nema
previsoke cene, što se suštinski razlikovalo od onoga što oni
rade u Misingu; samo što im se sad zacelo činilo da se
američka medicina okrenula protiv mene, kao tigar protiv
svog krotitelja, pa zato ležim prikopčan na plavo-sivi
respirator, vezan za monitore na konzolama iza kreveta, u
komatoznom stanju, napadnut plastičnim cevčicama,
kateterima i žicama. Čak mi je i iz lobanje izvirivala žica
nalik ekseru.
Videli su da u sobi sedi Tomas Stoun, uz prozor, glave
nelagodno naslonjene na sigurnosnu rešetku kreveta, očiju
sklopljenih kao da spava. Za onih sedamdeset dva časa
otkad je poslao telegram, meni se stanje pogoršalo. Tomas
Stoun je otvorio oči, iznenada svestan njihovog prisustva.
Ustao je, izgužvan i ukočen, nekako kao da se skupio u
pozajmljenoj hirurškoj uniformi, sa izrazom olakšanja, ali i
zabrinutosti. Oko očiju mu behu bore brige, a lice ispijeno i
bledo pod šokantno belom kosom.
Dvoje starih kolega i takmaca poslednji put su se videli u
porođajnoj sali, nekoliko trenutaka posle mog rođenja i smrti
naše majke. Tad je i Stoun poslednji put video Šivu: u
operacionoj sali broj tri, u Heminom naručju.
Od noćnog stočića i respiratora Hema nije mogla da priđe
bliže mome krevetu. Obišla je krevet i prišla mestu gde je
stajao Stoun, pogleda prikovanog za mene.
„Od čega je ’u kritičnom stanju’, Tomase?“, upitala je
navodeći reči iz telegrama od kojih je najviše strahovala. Ton
joj je bio profesionalan, kao da pita kolegu za pacijenta; tako
je mogla da se pretvara da je pribrana, iako je sva drhtala
iznutra.
„Hepatična koma“, reče Tomas, odgovarajući u istom
maniru, zahvalan što je izabrala da razgovara jezikom
medicine, što je bila odstupnica koja je dopuštala da čak i
njihov sin bude sveden na dijagnozu. „Ima galopirajući
hepatitis. Nivo amonijaka je veoma visok i jetra jedva
funkcioniše.“
„Od čega?“
„Virusni hepatitis. Hepatitis B.“
Stoun je spustio rešetku kreveta i njih dvoje su se nadvili
nad mene. Hema je pružila ruku iza sebe da uhvati kraj
sarija, onaj deo što se prebacuje preko ramena. Prinela ga je
ustima.
„Izgleda anemično, ne samo ikterično“, najzad je uspela da
izgovori, hvatajući se za medicinske izraze kako bi opisala
moje bledilo i žutilo. „Koliki mu je hemoglobin?“
„Devet, posle četiri transfuzije. Krvari iz creva. Trombociti su
niski i nema zgrušavanja. Bilirubin je dvanaest, a kreatinin je
danas četiri, a juče je bio tri...“
„Molim vas, šta je ovo?“, upita Šiva pokazujući na moju
lobanju. Stajao je naspram Tomasa Stouna, s krevetom
između sebe i njega.
„Monitor intrakranijalnog pritiska. Ulazi u moždanu šupljinu.
Ima cerebralni edem. Daju mu manitol i podešavaju
respirator tako da održavaju nizak pritisak.“
Šiva je izgledao sumnjičavo. „Prolazi kroz lobanju, kroz
mozak, u moždanu šupljinu, samo da bi merilo? Ne leči?“
Tomas Stoun je klimnuo glavom.
„Kako je došlo do ovoga?“, upita Hema.
Dok je Tomas Stoun iznosio redosled događaja, Šiva je
otkačio stočić i našao uzak prolaz između kreveta i
respiratora. Spustio je rešetku kreveta sa svoje strane.
Sporim, spretnim pokretima čoveka od gume, provukao se
ispod cevčica i žica. Dipak je ušao baš kad je Šiva legao kraj
mene, glavom dodirujući moju. Njegovo ležanje pored mene
istovremeno je izgledalo opasno i sasvim prirodno. Dipaku
nije preostalo ništa drugo do da gleda i da zapazi da se moj
intrakranijalni pritisak – koji je tri dana samo rastao – spušta.
Samo što im se Dipak predstavio, kad se na vratima pojavio
Vinu Mehta, gastroenterolog, zadihan od penjanja
stepeništem. Vinu je bio internistički specijalizant u Našoj
Gospi kad sam ja bio specijalizant na hirurgiji. Nakon što je
specijalizirao gastroenterologiju, otpočeo je unosnu privatnu
praksu u Vestčesteru, ali nije bio zadovoljan i vratio se da
radi za platu u Našoj Gospi.
„Vinu Mehta, gospođo doktorka“, rekao je spajajući dlanove
u pozdrav namaste pre no što će uzeti Heminu ruku obema
svojim. „A ovo mora da je Šiva“, nastavio je uopšte se ne
zbunivši što vidi Šivu u mom krevetu. „To znam samo zato
što sam siguran da je drugi gospodin u krevetu Marion.“
Ponovo se okrenuo prema Hemi. „Ovo mora biti strašan šok
za vas, gospođo. Kao i za nas sve ovde. Ceo naš svet je
izvrnut naopačke! Marion je jedan od nas.“ Od ovog
iznenadnog ispoljavanja emocija Hemine usne zadrhtaše.
Bilo je dovoljno pogledati Vinua pa da pomislite kako su
priče o njemu – da kupuje namirnice pacijentima koje je
otpustio – verovatno istinite. Video sam kako produžuje
boravak jednoj pacijentkinji ne bi li je odvojio od nekog
ludila kod kuće. Bio je najbolji prijatelj svima zaposlenima, a
meni je redovno mesio kolače i kekse. Na Majčin dan sam
mu uvek slao čestitku, što je njega beskrajno radovalo.
„Pozvali su me odmah pošto su doneli Mariona ovamo,
gospođo doktorka“, nastavio je Vinu. „Moje polje je
hepatologija, jetra. Ovde sve vrvi od hepatitisa B. Ima
mnogo nosilaca, intravenskih zavisnika od droge, i ljudi koji
su ga nasledili od majke na rođenju – veoma često kod
doseljenika s Dalekog istoka. Susrećemo se, gospođo, s
nebrojenim slučajevima pritajene ciroze, pa čak i raka jetre
uzrokovanog ovim virusom. Ali, akutni galopirajući hepatitis
B? U svojoj karijeri sam video još samo dva pacijenta u
ovako ozbiljnom stanju.“
„Vinu, recite mi istinu“, kaza Hema tonom Majke Indije koja
ne trpi besmislice od ovog mladog doktora previše
spremnog da igra ulogu nećaka. „Da li je moj sin pijanac?“
Pretpostavljam da je pitanje bilo na mestu. Nije me videla
duže od sedam godina. Znala je da to nosim u genima. Nije
mogla znati ni ko sam ni šta sam postao.
„Gospođo, kategorički NE!“, odgovorio je Vinu. „Ne i ne.
Imate dragulj od sina.“
Hemin strogi izraz je omekšao.
„Mada je, gospođo“, nastavio je Vinu, „u poslednjih nekoliko
nedelja – gospođo, nemojte me pogrešno shvatiti – po
svedočenju Marionovog komšije možemo zaključiti da je
Marion imao problema i da je pio.“
Dipak je u mojoj kući našao novi recept za izonijazid, lek koji
se koristi za preventivu od tuberkuloze. Izonijazid je bio
čuven po tome da izaziva ozbiljnu upalu jetre. Stoga se
rutinski proveravaju enzimi jetre tokom dve nedelje od
početka uzimanja leka, kako bi se moglo prekinuti na prvi
znak oštećenja jetre.
„Moja pretpostavka je, gospođo, da je Marion-baja počeo da
na svoju ruku uzima izonijazid. Recept je bio star mesec
dana. Najverovatnije nije vadio krv da proveri funkciju jetre
kao što je trebalo. Najzad, on je hirurg, jadnik. Šta on zna o
tim prefinjenim stvarima? Samo da se posavetovao sa
mnom! Bio bih počastvovan da se postaram za njega.
Najzad, Marion-baja se divno pobrinuo za moju herniju.
U svakom slučaju, gospođo, lično sam otišao na Menhetn, u
Maunt Sinaj, i dovezao najčuvenijeg svetskog stručnjaka za
jetru, čoveka kod kog sam specijalizirao. Rekao sam:
’Profesore, ovo nije slučaj hepatitisa, već slučaj mog
rođenog brata.’ Složio se da su alkohol i izonijazid
umnogome doprineli žutici, ali da nema nikakve sumnje da
imamo posla, najpre i pre svega, s hepatitisom B.“
„Kakve su prognoze?“, reče Hema. „Hoće li mi neko to reći?“
To je bilo ono osnovno što svaka majka želi da zna. „Hoće li
se oporaviti?“
Vinu je pogledao u Dipaka i u Tomasa Stouna, ali nijedan nije
pokazao želju da govori. Ta bolest, na kraju krajeva, spada u
Vinuovu specijalnost.
„Samo mi recite. Hoće li preživeti?“, izbi iz Heme.
„Nema sumnje da je veoma ozbiljno“, reče Vinu, a činjenica
da se borio sa suzama rekla je sve.
„Ma hajdete!“, ljutito kaza Hema okrećući se ka Tomasu
Stounu pa onda prema Dipaku. „To je hepatitis. Znam šta je
hepatitis. I mi ga imamo u Africi i znamo kakvu štetu nanosi.
Ali... ovde, u Americi! U ovoj bogatoj zemlji, u ovoj bogatoj
bolnici!“ – zamahom ruku pokazala je na aparate – „valjda vi
u Americi možete da učinite protiv hepatitisa više od kršenja
ruku i izjava da je veoma ozbiljno.“
Mora da su se lecnuli kad je kazala „bogata bolnica“. U
poređenju s poslednjom rečju tehnike u jedinicama
intenzivne nege bogatih bolnica kao što je Stounova
institucija u Bostonu, naša je bila gola i bosa.
„Sve smo pokušali, gospođo“, sad reče Dipak poniznim
tonom. „Promenu plazme. Sve što bi bilo ko na svetu uradio
protiv ove bolesti učinili smo i mi ovde.“
Hema ga je sumnjičavo pogledala.
„I molimo se, gospođo“, dodade Vinu. „Sestre se smenjuju i
održavaju neprekidnu molitvu dvadeset četiri časa dnevno
već dva dana. Da budem iskren, treba nam čudo.“
Šiva je pažljivo pratio svaku reč ležeći na krevetu.
Hema je stajala i gledala u mene besvesnog, milujući mi
ruku i mašući glavom.
Vinu ih je ubedio da se malo odmore u sobi koju smo za njih
pripremili u zgradi za smeštaj zaposlenih; čak je uredio i da
dobiju laku večeru koja se sastojala od čapatija i dala. Hema
je bila suviše umorna da bi se protivila.
Sutradan ujutru Hema se pojavila u narandžastom sariju,
naizgled odmorna, ali kao da je preko noći ostarila nekoliko
godina.
Tomas Stoun je bio na istom mestu na kom ga je i ostavila.
Pogledao je mimo nje ka vratima, kao da očekuje Šivu, ali
Šive nije bilo tamo.
Hema je ponovo stala kraj mog kreveta, još zabrinutija kad
me je videla po danu. Prethodne noći joj se sve činilo
nestvarno, kao da na krevetu nisam ja nego nekakav
ovaploćeni produžetak bučnih aparata. Ali sad me je dobro
videla. Videla je kako mi se grudi podižu i spuštaju, kako su
mi oči naduvene, a usne iskrivljene tubusom. Bilo je stvarno.
Nije mogla da se obuzda, počela je da plače bez glasa,
zaboravljajući da je tu Tomas Stoun ili ne mareći zbog toga.
Shvatila je da je on prisutan tek kad joj je oprezno ponudio
maramicu. Brzo ju je uzela, kao da je on previše sporo
pruža.
„Osećam da se sve ovo dešava zbog mene“, reče Hema.
Izduvala je nos. „Znam da zvuči sebično, ali izgubiti Goša, a
onda videti i Mariona u ovakvom stanju... Nećeš razumeti,
ali osećam kao da sam ih sve izneverila, kao da sam
dopustila da ovo snađe Mariona.“
Da se okrenula, videla bi kako se Tomas Stoun vrpolji, videla
bi kako zglavcima prstiju trlja slepoočnice kao da želi da
samog sebe poništi. Progovorio je promuklim glasom: „Ti... ti
i Goš ih nikad niste izneverili: Ja jesam. Ja sam izneverio sve
vas.“
Hema mora da je pomislila: eto ga, ujedno i izvinjenje i
zahvalnost, odavno zakasneli, i smešno kako joj u ovom
trenutku do toga uopšte nije stalo. Više nije važno. Nije ga
čak ni pogledala.
Ušao je Šiva i ničim nije pokazao da je svestan prisustva
Tomasa Stouna. Gledao je samo u mene, svoga brata.
„Gde si bio?“, reče Hema. „Jesi li uopšte spavao?“
„U biblioteci na spratu. Tamo sam malo odremao.“ Šiva me
je gledao, pa onda proučio podešavanja na respiratoru, pa
nalepnice na vrećama s tečnostima što su visile iznad
kreveta.
„Jedno nisam pitala Vinua“, reče Hema Stounu. „Kako je
Marion dobio hepatitis B?“
Tomas zavrte glavom kao da hoće da kaže da ne zna. Ali
pošto ona nije gledala u njega, morao je da progovori.
„Verovatno... verovatno za vreme operacije. Mora da se
posekao. To je profesionalni rizik svakog hirurga.“
„Može se dobiti i polnim odnosom“, ubaci se Šiva obraćajući
se Tomasu Stounu. Ovaj se mucajući složio. Hema je,
podbočivši se o kuk rukom, prostrelila Šivu pogledom. Nije
dobila priliku da progovori jer je Šiva imao još nešto da kaže:
„Dženet je bila u Marionovoj kući, mama. Pojavila se tamo
pre šest nedelja. Bila je bolesna. Ostala je dve noći, a onda
nestala.“
„Dženet...?“, izusti Hema.
„U čekaonici su dvoje ljudi koje treba da upoznaš. Jedno je
gospođa Cige iz Etiopije. Nekad je živela preko puta Misinga.
Goš joj je pre mnogo godina lečio dete. Marion ju je ponovo
sreo u Bostonu. A drugi je gospodin Holms – Marionov
sused. Žele da razgovaraju s tobom.“
Hema je do podneva već znala celu priču. Dženet boluje od
tuberkuloze. Ali Eplbi se domogao njenog zatvorskog
zdravstvenog kartona i pokazalo se nešto što ranije nismo
znali: Dženet je takođe bila i tihi nosilac hepatitisa B. Dobila
ga je (bar je tako tvrdio zatvorski lekar) od nesterilisane igle
ili transfuzijom ili tetoviranjem dok je bila u borbi u Eritreji; a
mogla ga je dobiti i polnim putem. Dženet je odmah
prokrvarila kad smo spavali zajedno, te sam bio izdašno
izložen njenoj krvi, a prema tome i virusu. Period inkubacije
hepatitisa B potvrdio je Šivinu pretpostavku: prošlo je tačno
šest nedelja od njene posete dok se nisam razboleo.
Hema je koračala tamo-amo po čekaonici, proklinjući Dženet
i jadikujući zbog moje gluposti što sam je ponovo pustio u
svoju blizinu nakon svega što mi je učinila. Da se Dženet tad
pojavila, plašio bih se za njen život.
Kad su Dipak i Vinu zajedno došli da me obiđu tog
poslepodneva, pokazali su nam najnovije laboratorijske
analize: bubrezi su počeli da mi otkazuju, a jetra više nije
proizvodila supstance za zgrušavanje krvi. Ako je i preostalo
još ćelija jetre sposobnih da prežive, nisu pokazivale znake
oporavka. Nisu nam mogli saopštiti ni najmanju dobru vest.
Povukli su se, a Šiva je pošao za njima. Tomas Stoun i Hema
su ostali, ćuteći, uz moje nepomično obličje. Sad je
preostalo samo da gledaju razvoj situacije, da bdiju do kraja.
Nije bilo nade. Kao lekari, njih dvoje su to vrlo dobro znali,
ali tim je gorčina bila samo veća.
U podne je sestra sa intenzivne nege pozvala preko pejdžera
Dipaka i Vinua na porodični sastanak Stounovih. Došli su i, u
maloj prostoriji za sastanke, zatekli Hemu i Šivu kako sede
naspram Tomasa Stouna.
Umorna, nalakćena na sto i s glavom u šakama, Hema je
podigla pogled ka dvojici mladih lekara u belim mantilima,
drugovima njenog sina. „Želeli ste da nas vidite?“,
nestrpljivo je kazala Vinuu i Dipaku.
Dipak je izgledao zbunjen. „Ja nisam sazvao ovaj sastanak.“
Okrenuo se ka Vinuu, koji je odmahnuo glavom.
„Ja sam ga sazvao“, progovori Šiva. Pred sobom je imao
svežanj fotokopija. Službeni žuti notes bio je prekriven
zabeleškama ispisanim njegovim brižljivim rukopisom. Hema
je u njegovom glasu zapazila prizvuk autoriteta, osetila je
akciju, elan i preduzimljivost kakvu niko drugi nije bio kadar
da pokaže pred strašnim prognozama moga stanja. „Sazvao
sam sastanak jer želim da govorim o transplantaciji jetre.“
Dipak, kome je bilo teško da sedi licem u lice sa Šivom i da
poveruje da ne razgovara sa mnom, najzad reče: „Već smo
razmatrali mogućnost transplantacije, Šivo. U stvari, doktor
Stoun i ja smo razgovarali o prebacivanju Mariona u Meku –
hoću reći u Opštu bolnicu u Bostonu, bolnicu doktora
Stouna. Tim doktora Stouna obavlja više transplantacija od
bilo koga na istočnoj obali. Ali to smo odbacili iz dva razloga.
Najpre, transplantacije su zloglasno neuspele kad je jetra
razorena galopirajućim hepatitisom B. Čak i kad bismo našli
kadaverski organ odgovarajuće krvne grupe i veličine, i kad
bismo ga uspešno transplantirali, morali bismo da koristimo
ogromne doze steroida i drugih lekova da oborimo imuno-
sistem i sprečimo odbacivanje nove jetre. To bi virusu dalo
snagu pa bi uništio i novu jetru, te bismo se našli ponovo
ovde gde smo sada.“
„Da, znam“, odvrati Šiva. „Ali šta ako budete imali savršeno
odgovarajuću jetru? Ne samo iste krvne grupe, već i sa istih
šest HLA antigena, i sa istim ostalim antigenima koje čak i
ne merite – šta ako budete imali jetru u kojoj se sve
poklapa? Onda lekovi za potiskivanje imuno-sistema ne bi
bili potrebni, zar ne? Nijedan. Ni steroidi, ni ciklosporin,
ništa. Da li biste onda pristali?“
„Teorijski da, ali...“, zausti Dipak.
„Imaćete savršeno odgovarajući organ ako uzmete jetru od
mene“, reče Šiva. „Njegovo telo će je videti kao svoju, ni po
čemu mu neće biti strana.“
Najednom, kao da je nešto isisalo sav vazduh iz prostorije.
Nekoliko sekundi niko nije progovorio. Videvši Hemin izraz
lica, Šiva je brzo objasnio: „Mislio sam da mi uzmu deo jetre,
mama. Da meni ostave dovoljno, a da uzmu režanj za
Mariona.“
„Šiva...“ Hema je zaustila da se izvini u Šivino ime – to
očigledno nije bilo ni njeno ni njegovo polje stručnosti. Ali
onda se predomislila. Znala je koliko je istrajan kad su
posredi medicinske situacije za koje drugi misle da su
neizvodive. „Ali, Šivo, da li je to ikada izvedeno –
transplantacija dela jetre?“
Šiva preko stola gurnu ka njoj jedan članak. „Ovo je od
prošle godine. Prikaz Dipaka Džezudasa i Tomasa Stouna o
izgledima transplantacije jetre od živog davaoca. Nije
izvedeno na ljudima, mama, ali pre nego što bilo šta kažeš,
pročitaj ono što sam podvukao na strani tri. Kažu: ’Tehnički,
uspeh kod gotovo stotinu pasa, sposobnost da se održi život
primaoca a ne ugrozi život davaoca, nagoveštava da smo
spremni da izvedemo ovu operaciju na ljudima. Značajnu
etičku prepreku predstavljaju rizici za zdravog davaoca, ali
uvereni smo da nas kritični nedostatak kadaverskih organa
obavezuje da nastavimo. Došlo je vreme za to.
Transplantacijom od živog davaoca prevazići ćemo dva
problema – kako problem nestašice organa, tako i probleme
kadaverskih jetri koje su oštećene jer se predugo čekalo da
se dobije dozvola, pa da se organi uzmu i odnesu na
odgovarajuće mesto. Transplantacija od živog davaoca je
neizbežan i neophodan sledeći korak.’“
Šiva nije čitao nego napamet recitovao reč po reč. To nije
iznenadilo Hemu, ali su se zapanjili ostali lekari za stolom.
Hema oseti ponos zbog Šive. To ju je podsetilo koliko je
često uzimala njegov ejdetski dar kao nešto što se samo po
sebi razume. Znala je da bi on umeo i da nacrta to što je
izdeklamovao, da sve reprodukuje na praznom listu papira
počevši i završivši svaku liniju tačno kao što je na originalu,
do poslednjeg znaka interpunkcije, broja stranice, otiska
spajalice i mrlja nastalih fotokopiranjem.
Osetivši da je za trenutak ućutkao Hemu, Šiva se obratio
Tomasu Stounu i Dipaku, dvojici hirurga: „Treba li da vas
podsećam da je Džozef Mari prvu uspešnu transplantaciju
bubrega izveo na umirućem pacijentu koji je primio zdrav
bubreg od svog identičnog brata blizanca?“
Progovorio je Dipak, jer se činilo da je Tomas Stoun u stanju
šoka: „Šivo, mi u tom radu takođe tvrdimo da postoje etičke
i zakonske implikacije...“
Šiva ga prekide: „Da, znam. Ali isto tako tvrdite da će, po
svemu sudeći, prvi davaoci biti roditelji ili braća i sestre,
zato što takav davalac ima čiste pobude i dobrovoljno
preuzima rizik.“
Dipak i Tomas su izgledali kao optuženi kojima je
neočekivani svedok rasturio alibi, a tužilac se sprema da ih
dokrajči.
Ali napad je stigao iz drugog pravca. Hema reče: „Tomase,
reci mi istinu: s obzirom na to da je ovo tvoje polje
interesovanja“ – tu je kucnula po papiru skupljenim prstima
– „da li ti je u protekla četiri dana, dok si gledao Šivu kako
leži uz svog brata blizanca, prošla kroz glavu pomisao na
operaciju od živog davaoca?“
Ako je očekivala da će se on vrpoljiti i gutati knedle,
spremalo joj se iznenađenje: Stoun ju je postojano pogledao
u oči i, trenutak kasnije, gotovo neprimetno klimnuo
glavom. „Pomislio sam na Marijeve blizance, da. Pomislio
sam na to. Ali, setivši se potom svih rizika... odbacio sam
pomisao. Ovo je mnogo, mnogo teže od uklanjanja bubrega.
Nikada ranije nije izvedeno.“
„Ja nisam na to pomišljao!“, tiho reče Vinu Mehta. „Gospođo,
trebalo je da se toga setim. Šivo, hvala ti. Kod bilo koga
drugog s akutnim hepatitisom B, transplantirana jetra bi
samo nahranila virus. Ali sa savršeno odgovarajućim
organom... Naravno, Šivo, sve je to zaista rizično po tebe.“
Moj brat je bio spreman, i govorio je bez gledanja u beleške,
obraćajući se svojim primedbama uglavnom Tomasu Stounu,
bez obzira na to što je Vinu postavio pitanje. „Po vašoj
proceni, doktore Stoune, zasnovanoj na vađenju jednog ili
više režnjeva kod pacijenata koji su pretrpeli traumu jetre,
smrtni rizik za mene kao davaoca bio bi manji od pet
procenata. Rizik od ozbiljnih komplikacija, kao što su curenje
žuči i krvarenje, po vašim rečima ne bi trebalo da bude veći
od dvadeset procenata kod inače zdravog davaoca.“ Šiva je
gurnuo jedan list ka Dipaku i Tomasu Stounu. „Noćas sam
izvadio krv. Po nalazima, sve funkcije jetre su mi normalne.
Kao što vidite, nisam nosilac hepatitisa B niti bilo čega
sličnog. Ne pijem niti uzimam lekove koji oštećuju jetru.
Nikad nisam.“ Šiva je čekao da Tomas Stoun nešto kaže.
„Ti bolje znaš taj naš rad od mene, sine“, reče Stoun.
„Nažalost, te su procene puko nagađanje.“ Spustio je ruke
na sto. „Ne znamo kako bi zaista delovalo na ljudima.“
„A ako ne uspemo“, blago dodade Dipak kad je Tomas Stoun
završio, „možemo izgubiti i tebe, koji si ovamo došao zdrav,
i Mariona. A da ne pominjem da za to nemamo
profesionalno uporište i da bi naše karijere bile gotove. Čak i
kad bismo uspeli, oštro bi nas kritikovali.“
Ako su mislili da je Šiva završio, nisu dobro poznavali moga
brata. Hema je videla kako njen sin nanovo kreće. „Shvatam
vaše oklevanje. Ne bih vas cenio kao hirurge kad biste
odmah pristali. Međutim, ako možete da obavite ovu
operaciju i ako ima razumnih šansi da ona uspe, čak i samo
deset procenata šansi da se Marionu spase život, a manje
od deset procenata rizika da ja izgubim svoj, a odlučite da
ne operišete, onda ćete, po mome mišljenju, izneveriti
Mariona, izneverićete Hemu i mene, izneverićete
medicinsku nauku i sebe same. Izneverićete moga brata ne
samo kao lekari već i kao prijatelj i otac. A ako operišete i
uspete, ne samo da ćete spasti moga brata, nego ćete biti
zaslužni za decenijski pomak u hirurgiji. Došlo je vreme za
to.“ Pogledao je u oči svoga oca, pa Dipaka. „Možda više
nikada nećete imati ovakvu šansu. Da su vaši rivali u
Pitsburgu dospeli u ovakvu situaciju, šta bi učinili? Ne bi bili
odvažni?“
Tužilac se odmorio. Došlo je vreme da druga strana stola
odgovori.
„Odvažni, da“, reče Stoun prekidajući poduže ćutanje,
govoreći u pola glasa, kao za sebe, „ali ne bi operisali svoje
sinove. Žao mi je, Šivo, ne mogu to ni da zamislim.“
Odgurnuo se od stola i spustio šake na naslone stolice kao
da se sprema da krene.
„Tomase Stoune!“ Hemin glas je bio oštar kao brijač i
prikovao ga je na mestu. „Jednom sam od tebe već nešto
tražila, Tomase“, nastavila je. „Imalo je veze s ovim
dečacima. Tada si otišao. Ali ako ovoga puta odeš, ni ja ni
Goš im ne možemo pomoći.“ Stoun preblede. Naslonio se
nazad na stolicu. Hemi glas puče. „Tomase, zar misliš da bih
podvrgla Šivu riziku koji on ne može da savlada? Misliš da
želim da izgubim sinove?“
Kad se pribrala i pošto je bučno izduvala nos u maramicu,
reče: „Tomase, molim te, izbaci iz glave da su to tvoji sinovi.
Ovo je hirurški problem i ti si u najboljem položaju da im
pomogneš, baš zato što nikad i nisu bili tvoji sinovi. Nikad te
nisu zadržavali i ometali, nikad usporili tvoja istraživanja,
tvoju karijeru.“ U njenom glasu nije bilo netrpeljivosti.
„Doktore Stoune, ovo su moji sinovi. Oni su meni poklonjen
dar. Bol i slomljeno srce, ako mi se srce slomi, biće samo
moji – to ide uz taj dar. Ja sam im majka. Molim te, slušaj šta
ti govorim. Ovo nema nikakve veze s tvojim sinovima.
Donesi odluku u skladu sa onim što moraš da učiniš za svog
pacijenta.“
Posle čitave večnosti, Dipak privuče sa Šivine strane stola
žuti notes i okrete praznu stranicu. Skide poklopac s
nalivpera i reče Šivi: „Reci mi, zašto si voljan da sebe
podvrgneš takvom riziku?“
Šiva prvi put u životu nije imao spreman odgovor. Sklopio je
oči i spojio vrhove prstiju obe ruke, kao da želi da se ogradi
od njihovih lica. Hema se zabrinu videvši ga takvog. Kad je
otvorio oči, prvi put od dolaska izgledao je tužan. Rekao je:
„Marion je oduvek mislio da se ja ne osvrćem. Video me je
kao nekog ko radi uvek za sebe. Bio je u pravu. Iznenadio bi
se što rizikujem život da bih mu dao deo jetre. To nije
razumno. Ali... videvši da mi brat može umreti, osvrnuo sam
se. I zažalio.
Da ja umirem i da ima bilo kakve šanse da me on spase,
Marion bi vas naterao da operišete. On je takav. Nikada
ranije to nisam shvatao jer je nerazumno. Ali sad shvatam.“
Pogledao je Hemu pa slegao ramenima.
„Nisam imao razloga da razmišljam o svemu ovome sve dok
nisam došao ovamo. Ali pored njegovog kreveta... shvatio
sam da će se, ako mu se nešto desi, to desiti i meni. Ako
volim sebe, volim i njega, jer mi smo jedno. Za mene je to
vredno rizika – ne bi bilo ni za kog ko ga ne voli. Ja sam
jedini koji savršeno odgovara. Želim to da uradim. Ne bih
mogao da živim u miru sa samim sobom, a mislim da ni vi
ne biste mogli da živite u miru kad ne biste pokušali. To je
moja sudbina. Moja povlastica. I vaša.“
Do tada pribrana, Hema privuče Šivu k sebi i poljubi ga u
čelo. Pera podignutog u ruci, Dipak se spremao da počne da
piše. Onda je spustio pero.
U tome času su shvatili da se spremaju da urade nešto što
niko pre njih nikad nije uradio.
Šiva reče Dipaku: „Kazali ste da postoji i drugi razlog zbog
kog ste u početku odbacili ideju o transplantaciji. Koji je to
razlog?“
Dipak odgovori: „Pre nego što je izgubio svest, Marion me je
naterao da mu obećam da ga nikuda neću premeštati. Ova
bolnica mu je mnogo značila. Ona je za nas, strane lekare,
više od mesta za obuku. Primila nas je kad drugi nisu. Ovo je
naš dom.“
Hema uzdahnu i spusti glavu u šake. Baš kad su stigli
dovde, nova prepreka.
„Možemo to obaviti i ovde“, tiho reče Tomas Stoun. Dok je
slušao Šivu, ni mišić mu se na licu nije pomerio, a plave,
prodorne oči su mu sada blistale. Odlučno je odgurnuo
stolicu i ustao. „Operacija je operacija je operacija. Možemo
to da izvedemo ovde kao i bilo gde drugde, ako imamo
potrebne alatke i ljude. Srećom, svetski stručnjak za
razdvajanje jetre sedi pored mene“, reče spuštajući ruku
Dipaku na rame, „a instrumenti, od kojih je mnoge on i
dizajnirao, takođe su ovde i odmah ih treba sterilisati.
Mnogo šta moramo da spremimo. Hemo, ako se ti i Šiva u
bilo kom trenutku predomislite, treba da nam to kažete.
Šivo, molim te, nemoj ništa jesti i piti od sada pa nadalje.“
Dok je prolazio pored Šivine stolice, spustio je ruku na rame
moga brata, čvrsto ga je stisnuo, i otišao.
 GLAVA52

Par neuporedivih organa

Helikopter iz Opšte bolnice u Bostonu spustio se te noći na
heliodrom Naše Gospe od neprestane pomoći. Doneo je
specijalne instrumente i ključno osoblje iz uigranog
programa za transplantaciju Opšte bostonske. Hodnik ispred
operacionog bloka Naše Gospe, inače pusto mesto gde se
mogu naći samo prazna kolica ili pokretni rendgen-aparat
dok su tehničari na pauzi za cigaretu, sad je ličio na ratni
vojni štab u početku borbenog pohoda. Postavljene su dve
velike table, jedna s natpisom DAVALAC, a druga s natpisom
PRIMALAC, i na svakoj je bio spisak svega što treba obaviti, s
poljem za štikliranje pored svakog zadatka. Hirurški tim
Naše Gospe s Dipakom na čelu operisaće davaoca (Šivu), a
ekipa Opšte bostonske, s Tomasom Stounom na čelu,
operisaće primaoca (mene). Tim Naše Gospe nosio je plave
hirurške uniforme, dok je ekipa Opšte bostonske nosila bele,
a za svaki slučaj, prvi su na uniformama imali veliko D
(„davalac“), na kapama i gornjim delovima uniforme,
ispisano crnim markerom, dok su ovi drugi imali P. Oba tima
su, pod dejstvom adrenalina, bila raspoložena; jedan
šaljivdžija iz Bronksa čak je predložio prvotimcu iz
Dorčestera da nazovu ekipe Uboga raja i Momci iz centra.
Samo su Tomas Stoun i Dipak Džezudas pripadali obema
ekipama, asistirajući jedan drugome.
Proba s tobožnjim pacijentima u obe operacione sale otkrila
je nekoliko slabih tačaka: anesteziološkom timu iz Opšte
bostonske bila je potrebna bolja orijentacija u rasporedu
prostorija u Našoj Gospi, usled čega su morali da odrede
„voditelja“ sa zadatkom da pazi na vreme i usklađuje
aktivnosti oba tima, i koji je jedini bio ovlašćen da prenosi i,
što je još važnije, beleži sve poruke od ekipe A ekipi B i
obratno. Donete su još dve table i postavljene unutar svake
sale, takođe sa spiskom svih zadataka. Naša Gospa od
neprestane pomoći oslobođena je dežurstva i svi hitni
slučajevi su preusmereni u druge bolnice u blizini. U četiri
ujutru došlo je vreme za stvarnu akciju.
Tomas Stoun je povraćao u hirurškoj garderobi. Ekipa Naše
Gospe protumačila je to kao loš predznak, ali osoblje iz
Opšte bostonske uveravalo je svoje kolege da je ubledeli
Stoun sklon znojenju pouzdan znak povoljnog ishoda
(premda ga, istini za volju, nikad nisu videli tako bledog i
slabog, opruženog na klupi, s lavorom punim bljuvotine
pokraj sebe).
Uz toliko mnogo angažovanih ljudi iz dve bolnice, bilo je
teško zadržati poduhvat u tajnosti. Ispred Naše Gospe bile
su parkirane dve televizijske ekipe. Urednicima novina bio je
prošao rok za jutarnje izdanje, ali su se spremali za etičke
rasprave povodom ove nove transplantacije i sad su samo
čekali da vide kako će proći operacija pa da se bace na
posao.
Pripremanje saopštenja i čuvanje operacije u tajnosti bilo je
poslednje što je hirurzima bilo na umu. Sedeći na klupi
garderobnim kasetama odvojenoj od mesta na kom je ležao
Tomas Stoun i mučio se, Dipak je prelazio pogledom stranice
o jetri u anatomskom atlasu i trudio se da ne čuje kako
njegov kolega bljuje.
U 4.22 ujutru Šivi su dali dijazepam i pentotal, i tubus mu je
ubačen u traheju. Time je počela operacija davaoca. Po
očekivanjima Tomasa Stouna i Dipaka, trebalo je da traje
negde od četiri do šest časova.
Pulsirajuće srce je pravo pozorište, razigrani, raspoloženi,
ekstrovertni organ što skakuće u grudima, dok je jetra,
smeštena ispod dijafragme, kao figurativna slika,
ravnodušna i ćutljiva. Jetra proizvodi žuč, bez koje se ne
mogu svariti masnoće, a takođe i skladišti višak glukoze u
obliku glikogena. U tišini i bez spoljašnjih znakova, ona iz
organizma čisti lekove i hemikalije, proizvodi proteine
potrebne za zgrušavanje krvi i za transport, i čisti telo od
amonijaka, nusprodukta metabolizma.
Glatka i sjajna spoljašnja površina jetre je jednolična i
neuzbudljiva i, osim središnje brazde koja je deli na veliki
desni režanj i manji levi, nema vidljivih promena na površini.
Iznenađuje kad hirurzi govore o njenih osam anatomskih
„segmenata“ – kao da su oni zasebni, kao da su delovi
narandže. Pokušajte da razdvojite te segmente i dobićete
sirove površine iz kojih cure krv i žuč, a osim toga i mrtvog
pacijenta. Pa ipak, saznanje o tim segmentima dopušta
hirurgu da definiše oblasti jetre, da ima potpunu predstavu o
putevima cirkulacije krvi i kanalima žuči, pa prema tome i o
poluautonomnim jedinicama, potfabrikama u okviru jedne
fabrike.
Četiri porodice krvnih sudova ulaze u jetru i iz nje izlaze.
Prvo, portalna vena, koja nosi svu vensku krv iz creva i
uvlači je u jetru, krv koja je posle obroka puna masnoća i
drugih materija spremnih za fabričku obradu. Hepatička
arterija u jetru donosi krv bogatu kiseonikom, iz srca preko
aorte. Hepatičke vene imaju zadatak da svu krv prečišćenu
kroz jetru vrate u srce preko vene kave. Žuč, stvorena u
svakoj ćeliji jetre, skuplja se u sićušnim žučnim pritokama
koje se spajaju i rastu da bi konačno stvorile zajednički žučni
kanal koji se, onda, prazni u dvanaestopalačno crevo. Višak
žuči se skladišti u žučnoj kesi koja nije ništa drugo do balonu
nalik izdanak žučnog kanala. Baš kao što je jetra skromna i
nenametljiva, tako je i žučna kesa skrivena od pogleda,
odmah ispod njenog režnja.
Stojeći s desne strane, Dipak je napravio rez. Prvi korak bio
je sklanjanje Šivine žučne kese. A onda, usmerivši pažnju na
stabljiku krvnih sudova koji ulaze u jetru (porta hepatis),
obradio je desnu hepatičku arteriju, pa desnu granu portalne
vene, pa desni žučni kanal. Da bi oslobodio desni režanj,
morao je da zaseče kroz tkivo jetre i da prekine vezu između
hepatičkih vena i zadnje strane, gde se priključuju veni kavi
– što je tamna strana jetre, mesto gde hirurg „vidi Boga“ kad
dođe do krvarenja. Kad se režanj jetre uklanja zbog
karcinoma, krvarenje je moguće kontrolisati štipaljkom koja
zatvara stabljike krvnih sudova u porta hepatisu –
Pringlovim manevrom. Ali to za Dipaka nije bila povoljna
mogućnost, jer bi moglo da ugrozi funkciju režnja koji
uklanja, da ga napola uguši pre no što ga ja dobijem. Danas
postoje ultrazvučni, čak i s radio-frekvencijom, „disektori“,
koji omogućuju da se jetra lakše iseče, s manje krvi. Ali
Dipak je, uz asistenciju Tomasa Stouna, morao da pribegne
velikim sponama i „frakturi prstom“, kako bi prošao kroz
tkivo jetre izbegavajući pritom glavne krvne sudove i kanale
žuči. Dipak se zabrinuo za svog starijeg partnera: činilo se
da misli Tomasa Stouna lutaju, što Dipak nikada ranije nije
primetio. Nije znao da se Tomas Stoun zapravo bori da
odagna iz sećanja sliku svojih jalovih napora da spase sestru
Meri Džozef Prajs, kao i svojih pogubnih pokušaja da smrvi
bebinu lobanju.
Operacija davaoca prošla je bez zastoja. U devet ujutru,
mene su odgurali u operacionu salu, a u 9.30, baš kad su
oslobađali Šivin desni režanj, bostonski hirurški tim je, bez
Tomasa Stouna, napravio dugačak rez na mome trbuhu,
ispod grudnog koša, ali iznad pupka. Počeli su da odstranjuju
moju jetru odsecajući njene ligamente i veze.
Tomas Stoun je uzeo oslobođeni režanj Šivine jetre i odneo
ga na sto sa strane, gde je, sigurnim rukama koje nisu
odavale njegovu unutrašnju strepnju, osvežio portalnu venu
rastvorom Univerziteta u Viskonsinu. Dipak je u
međuvremenu obezbedio da ne dođe do izlivanja žuči na
ivici reza onoga što je ostalo od Šivine jetre, a što se
uglavnom sastojalo od levog režnja. Pomno je sve osmotrio
tragajući za nekim krvnim sudom što krvari a koji je
prevideo, dva puta prebrojao gaze i instrumente, pa zatvorio
Šivin trbuh. Za mesec dana, Šivina jetra će se regenerisati
do prethodne veličine.
Zatim su Tomas Stoun i Dipak obukli nove, sveže uniforme,
stavili nove rukavice i došli da uklone moju jetru. Pošto su
moje funkcije zgrušavanja krvi bile oslabljene, krvarilo je
mnogo sićušnih krvnih sudova, naročito iza jetre, kad su je
odmakli od dijafragme. Bilo je potrebno mnogo jedinica krvi
i trombocita. Pažljivo su identifikovali i sačuvali moju žučnu
kesu, hepatičku arteriju i portalnu venu. Bilo je jedan sat
posle podne kad me je napustila moja dva kilograma teška
družbenica, koja mi se celog života skrivala ispod grudnog
koša. Pod svodom desnog dela moje dijafragme ostala je
zjapeća šupljina, neprirodna praznina.
Povezivanje Šivine jetre, odnosno njenog desnog režnja, bilo
je tegoban proces. Trebalo je besprekorno kontrolisati
krvarenje kako bi se obezbedila jasna preglednost i
omogućilo Tomasu Stounu da, uz Dipakovu asistenciju, spoji
arteriju s arterijom, žučni kanal sa žučnim kanalom, venu s
venom. Korišćeni su makaze i držači igle specijalno
dizajnirani za mikrohirurgiju. Oba hirurga su imala lampe na
glavi i uveličavajuća stakla pomoću kojih su baratali koncem
tanjim od ljudske vlasi. Prednost Dipakove odluke da mi dâ
Šivin desni režanj bila je u tome što je on prirodnije nalegao
pod svod moje dijafragme, kao i u tome što je njegov hilum
– mesto gde ulaze krvni sudovi – bio prirodnije okrenut ka
veni kavi. To je hirurzima malo olakšalo posao.
Ostali iz tima D odneli su Šivu na intenzivnu negu, a potom
otišli u garderobu da čekaju. Raspoloženje im se
neočekivano smračilo. Sad više ništa od njih nije zavisilo i
zbog toga je napetost postala gotovo neizdrživa.
Zabrinuta Hema, s Vinuom pored sebe, gledala je u sat u
čekaonici. Isprva je bila zahvalna što ima razgovorljivog
pratioca, ali potom joj čak ni on nije mogao skrenuti pažnju.
Neprekidno je mislila na Goša i pitala se da li bi je prekorio
što je dozvolila da Šiva toliko rizikuje. Bolje kamen u ruci... ili
je to bila „ptica“? Trava je zelenija... on bi izvukao
maksimum iz ove situacije.
Preko „voditelja“ su stizale vesti iz operacione sale –
obaveštavao je o svakoj etapi operacije – a Hema je sad
želela da to ne radi jer bi se uvek trgla na zvuk njegovog
prodornog zvona i zamišljala najgore, a on je samo
saopštavao: „Počeli su“, ili: „Portalni krvni sudovi su
izolovani“, a ona je želela da čuje samo jedno: da su sa
Šivom završili. Konačno je čula i te, poslednje reči, a ubrzo i
videla Šivu na intenzivnoj nezi, budnog ali omamljenog, dok
se trzao od bola. Osećala je vrtoglavicu od sreće, milujući
Šivu po kosi, i znala je da je laknulo i Gošu, ma gde se
nalazio i kakva god bila njegova reinkarnacija.
Šivine oči, kad su se malo razbistrile, pitale su samo jedno.
„Da“, rekla je Hema. „Baš sad presađuju tvoj režanj Marionu.
Dipak je kazao da je deo koji si mu dao izgledao
veličanstveno.“
Nisu joj dozvolili da ostane dugo. Umesto da se vrati u
čekaonicu, odlučila je da šmugne u kapelu. Kroz jedini
prozor od zamućenog stakla dopiralo je vrlo malo svetla.
Kad su se teška vrata za njom zatvorila, morala je rukom da
napipa klupu pa se spustila na sedište postavljeno plišem. S
poštovanjem je prekrila glavu krajem sarija. Kad su joj se oči
prilagodile, nasmrt se prestravila ugledavši neku priliku kako
kleči blizu oltara. Prikazanje!, pomislila je. A onda se setila
da održavaju lanac molitve za Mariona, neprekidno bdenje u
ovoj kapeli. Kad joj je puls malo usporio, Hema se naslonila
na klupu i posmatrala pokrivenu glavu, oplećak što se pušta
pozadi, krut i odvojen od nabrane tunike. Hema je shvatila
da je, obraćajući se svim božanstvima kojih je mogla da se
seti, propustila da se obrati sestri Meri Džozef Prajs. Taj
previd u njoj izazva žestoku, nerazumnu paniku, i krv joj
navre u vrat. O, molim te, neka to ne bude razlog da kazniš
moga sina. Kršila je ruke, grčila se i prekorevala sebe što je
zaboravila. Oprosti mi, sestro, ali kad bi znala koliko je ovo
teško, i ako nije prekasno, molim te pazi na Mariona, molim
te bdi nad njim.
Osetila je da joj stiže odgovor, tako jasno kao da je čula glas
ili osetila dodir: prvo neku lakoću na čelu, a onda mir u
grudima, koji su joj rekli da ju je sestra čula. Hvala ti, hvala
ti, reče Hema. Obećavam da ću te o svemu izveštavati.
Vratila se u čekaonicu. Bila je toliko iznemogla da se pitala
kako Stounu i Dipaku polazi za rukom da se održe na
nogama. Kroz prozor čekaonice zemlja je izgledala kao da se
sastoji uglavnom od neba i betona – nije bilo prave zemlje
niti bilo kakvog znaka prirode na tlu, osim sunca koje je u
tom pravcu zalazilo. To je bilo tako čudno, pa ipak to je
predeo koji je njen sin gledao proteklih šest godina.
U sedam uveče kraj nje je bio Tomas Stoun. Klimnuo je
glavom, a onda se nasmešio, izrazom za njega tako retkim
da je odmah znala da je sve u redu. Nije ništa rekao, a ona
je takođe bila nema, suze su joj tekle niz obraze.
Posmatrajući Stounovo lice, s brazdom na mestu gde su bila
pričvršćena uveličavajuća stakla i lampa, izbrazdano i od
brige i umora, iznenadila se koliko je ostario, i shvatila da,
ako ništa drugo, imaju ovo zajedničko: da su i posle toliko
godina još tu, i da su njeni sinovi (u određenom smislu i
njegovi, morala je da prizna) i dalje obojica živi.
Tomas Stoun je seo, ili bolje reći srušio se na sofu, i nije se
bunio kad ga je naterala da popije malo soka i pojede
sendvič iz Vinuovog priručnog frižidera s hranom. Stoun je
iskapio sok pa bocu vode, pa još jednu, pre nego što se u
njemu probudio život. Mršavo lice mu je malo živnulo.
„Tehnički, sve je prošlo dobro“, reče. „Marionova nova jetra,
odnosno Šivin stari režanj, počela je da proizvodi žuč još pre
nego što smo završili anastomozu.“ Ponovo se osmehnuo,
stidljivo izvio uglove usana, s ponosom u glasu. Žuč je,
kazao je, odličan znak.
„U jednom trenutku smo se prepali“, dodao je. „Marionu se
krvni pritisak naglo srozao. Bez ikakvog objašnjenja. Davali
smo mu i infuziju i krv, ali srce mu je i dalje udaralo sto
osamdeset otkucaja u minuti. Pojačali smo dotok tečnosti,
pokušali sve i svašta... a onda se, iznenada kao što je i pao,
pritisak podigao.“ Zaustila je da ga pita u koje se to vreme
tačno desilo, ali onda nije jer je i sama znala. Sklopila je oči i
zahvalila sestri na posredovanju. Kad ih je ponovo otvorila,
ugledala je Tomasa Stouna kako zuri u nju kao da je
razumeo. Osećala je bliskost prema njemu, zahvalnost. Nije
mogla da ode tako daleko da ga zagrli, ali ga je uhvatila za
ruku.
„Sad moram da idem“, rekao joj je nakon jedne minute. „S
Marionom će neko vreme biti povuci-potegni, s obzirom na
to koliko je bio bolestan kad smo počeli. Ali bar ima jetru
koja funkcioniše. Bubrezi mu još ne rade i potrebna mu je
dijaliza, ali verujem da je to hepatorenalni sindrom i da će
nova jetra to popraviti.“ Nešto joj je zatajio. Nije joj ispričao
kako je, kad je situacija u sali izgledala porazno, pogledao u
tavanicu i molio se ne Bogu ni paucima, nego sestri Meri
Džozef Prajs, tražeći od nje mogućnost da se iskupi za svoje
životne greške.
U bolnici je zavladala radost, najpre stoga što je jedan od
njih, koji je bio na ivici smrti, i dalje živ, a potom i zato što se
Naša Gospa upisala u istoriju medicine. U kapeli je održana
misa zahvalnosti i bilo je krcato, Hema i Vinu su sedeli u
prednjem redu, a mnoštvo se tiskalo pozadi, izlivalo se čak i
u hodnike.
Ispred Naše Gospe od neprestane pomoći kola s ekipama
televizijskih stanica behu poređana jedna do drugih – kako
onih međunarodnih tako i domaćih. Sve prethodne
transplantacije jetre na svetu izvedene su s organima ljudi
čiji je mozak bio mrtav. Živi davalac – pa k tome još i
identičan blizanac koji je dao pola jetre bratu – bio je velika
novost. Sredstva javnog informisanja nisu shvatila da će
ovakav tehnički napredak najviše značiti bebama rođenim
sa atrezijom žučnih puteva – nedostatkom žučnih kanala.
Već su i organi odraslih osoba stradalih u nesreći bili retki, a
dečji davaoci izuzetno retki. Stoun i Dipak su otvorili
mogućnosti da roditelj dâ deo svoje jetre kako bi spasao
dete.
Do sledećeg dana su dovitljivi novinari povezali Šivu sa
slavnim hirurgom koji se bavi vaginalnom fistulom – „ja
samo krpim rupe“ – a trećeg dana su već označili Stouna
kao „otuđenog oca“. Verovatno je bilo samo pitanje
vremena kad će otkriti priču o sestri Meri Džozef Prajs, mada
bi to možda zahtevalo da neki reporter otputuje u Adis i
iskopa te poslastice.

***

Ja sam se probudio petog dana. Prvo čega se sećam bilo je

da izranjam sa dna okeana, očiju još punih vode i sa
osećajem da mi je oprema za ronjenje gurnuta u usta i grlo –
nisam mogao da govorim. Kad sam izbio na površinu,
shvatio sam da sam i dalje na intenzivnoj nezi Naše Gospe,
ali nisam mogao da čujem ništa što su oko mene govorili.
Video sam Hemu i Stouna i tražio pogledom Šivu. Sećam se
kako sam pomislio da je verovatno odlučio da ostane u
Adisu i kako sam bio razočaran.
Dvanaest sati kasnije, kasno uveče petog dana (iako je na
intenzivnoj nezi vladao stalni sumrak), osvestio sam se
potpuno, sa olakšanjem videvši da je Hema tu i da nisam
samo umišljao njeno prisustvo.
Stajala je pored mene i držala me za ruku. Žudeo sam za
njenim dodirom, strahujući da bih mogao potonuti nazad u
ambis gde je potpuni mrak i odakle nema povratka. Ali sam
samo tonuo u kratkotrajni, lagani san. Noć se pretvorila u
dan, koji je doneo novi metež, elan i živo prolaženje kroz
našu sobu.
Sedmoga dana bio sam dovoljno dugo budan da mi Hema
saopšti neverovatne vesti o tome kako je u meni polovina
Šivine jetre. Bolesnicima sve treba objasniti najmanje
dvaput jer odmah možete pretpostaviti da neće čuti pola od
onoga što ste rekli. Hema je sve ponovila barem deset puta,
a ja sam joj poverovao tek kad mi je pokazala Tajms sa
mojom i Šivinom slikom.
„Šiva se oporavlja“, rekla je Hema. „Dobro je. Ali kod tebe se
razvila upala pluća i tečnost ti se skuplja oko desnog
plućnog krila. Zato si još na respiratoru. Ali stanje se
popravlja, Dipak kaže da će te s respiratora skinuti sutra.
Nova jetra ti dobro funkcioniše, a bubrezi su ti proradili.“
Ovo nije bio ponovni susret s Hemom kakav sam zamišljao,
ali izraz na njenom licu, njena radost i olakšanje nisu imali
cenu. Retko je napuštala mesto kraj mog kreveta.
Dipaka i Stouna sam prvi put video kasnije istog tog dana.
Borio sam se sa svojim osećanjima. Znao sam da bi trebalo
da osećam zahvalnost. Ponekad mislim kako mi hirurzi
nosimo maske da bismo sakrili svoje želje, prikrili koliko smo
nevoljni da nasilno narušimo celinu tuđeg tela. Samo nam
garancija amnezije, činjenica da se pacijent neće sećati
ničega osim reči anesteziologa: „Lepo sanjajte“, dozvoljava
da budemo hirurzi. Stajali su preda mnom, ti izvršioci nasilja
nad mojim telom. To što su obojica bili stidljivi i skromni
činilo mi se pritvornim s obzirom na njihovu ambiciju, hibris,
koja im je omogućila da rizikuju Šivin život da bi spasli moj.
Tad sam jedini put bio zahvalan zbog toga što mi kroz grlo
prolazi ona grozna cev, jer bi ono što bih im rekao zvučalo
nezahvalno: Dobro je što se Šiva izvukao inače bih vam
zavrnuo šiju.
Kad sam se kasnije probudio, zaboravio sam na tubus i
pokušao da govorim, zbog čega sam osetio kao da se gušim
i obuzela me je panika. To je uključilo alarm respiratora pa
sam se potom uplašio da bolničarka ne zaključi kako se
„borim protiv respiratora“, što bi dovelo do toga da mi
intravenski daju kurare. Ta droga, što potiče od otrova sa
strelica amazonskih urođeničkih plemena, parališe sve
mišiće i umiri te kao da si mrtav, što opet dozvoljava
respiratoru da neometano radi svoj posao. Ali neka ti je Bog
u pomoći ako ti uz to ne daju i neki jak sedativ, jer si onda
budan, prestravljen, a nesposoban da se mrdneš, čak i da
trepneš. Pomisao da budem tako oduzet oduvek me je
užasavala, iako sam i sâm raspoloženo izdavao nalog da se
kurare (i sedativ) daju stotinama pacijenata. Sad kad sam ja
bio pacijent, prokletstvo je bilo znati previše.
Uz Heminu pomoć, uz njen umirujući glas, davao sam sve od
sebe da se smirim, da pustim mašinu da gura vazduh u
mene, a bolničarka se povukla. Kad mi je bilo malo bolje,
napisao sam: Kako je Šiva?
Nije morala da mi odgovori jer je moja druga polovina
upravo ulazila sa Tomasom Stounom.
Moj brat, kog nisam video sedam godina, izgledao je
ispijeno, ni nalik onoj slici u Tajmsu. Osetio sam vrtoglavicu
videvši kako se moj odraz kreće nezavisno od mene. Šiva je
bio u bolničkom mantilu, s jednom rukom pažljivo
položenom na trbuh dok je druga pred sobom gurala stalak
s infuzijom koristeći ga istovremeno i kao štap za hodanje.
Moj brat nije bio sklon smehu, i uglavnom su mu uzalud
pričali šale, ali kad me je video, iscerio se kao šimpanza koja
je u kavez zaključala čuvara zoološkog vrta.
Ti, majmune, ti, hteo sam da kažem, žudno sam posegnuo
za njegovom rukom i prsti su nam se isprepleli. Trebalo bi
više da se smeješ, lepo ti stoji: vidiš kako ti bore nestaju s
čela, a uši ti se povuku unazad? Osetio sam kako mi se
tečnost sliva niz slepoočnice, a i njegove su oči bile pune.
Stisnuo sam mu prste, Morzeovom šifrom mu prenoseći šta
mi je u srcu. Klimnuo je glavom – ne moraš mi ništa reći,
kazao je. Oprezno se nagnuo napred i ja sam se zapitao šta
smera, sigurno ne da me poljubi... Kucnuo je glavom moju
glavu. To je bio toliko neočekivan, vibrirajući i iznenađujući
čin, koji nas je vratio u doba kad smo bili mali dečaci,
najnežniji mogući testa, koji me je naterao da se smejem, ali
me je od toga grozno zagrebalo u grlu pa sam morao da
prestanem.
Pokazao sam prstom na Šivin trbuh. Otvorio je mantil pa
sam uspeo da vidim deo reza, iako je zavoj kroz koji je
prolazila cevčica za drenažu skrivao ostatak. Pogledao sam
ga i podigao obrve, pitajući da li boli. A on je rekao: Samo
kad dišem, pa smo se obojica nasmejali i morali smesta da
prestanemo zbog bola. Stoun je stajao i posmatrao ovaj
prećutni dijalog, zapanjen, s čudnim izrazom lica.
Nisam znao da je Šivin oporavak produžila infekcija žuči koja
je zahtevala primenu antibiotika. Niti da mu se krv zgrušala
u veni kroz koju je primao infuziju. Bio je na
antikoagulantnoj terapiji i ugrušci su se raspali.
Dugo sam ga držao za ruku, zadovoljan što ga samo
gledam, da mu zahvalim prstima, ali on je na moja
zahvaljivanja samo slegao ramenima. Posegnuo sam za
olovkom, a Hema je pred mene stavila notes pa sam
napisao: Od ove ljubavi niko veće nema...*
Nije mi dozvolio da završim. Uzeo mi je olovku iz ruke.
Napisao je: I ti bi to učinio. Ja sam posumnjao, ali on je
klimnuo glavom. Da, bi.
Te večeri mi je Dipak drenirao tečnost oko desnog plućnog
krila i dah mi se proširio u tom pravcu. A onda mi je iz grla
izvukao onu groznu cev. Moje prve reči bile su: „Hvala ti“, i
čim je ona ružna plava mašina izašla iz moje sobe, utonuo
sam u dubok san.
Sledeće jutro bilo je ispunjeno malim čudima: mogao sam
da se okrenem, pogledam kroz prozor i vidim nebo, mogao
sam da kažem „jao“ kad bih nekim pokretom povukao rez.
Heme nije bilo. Na odeljenju za intenzivnu negu bilo je tiho.
Moja bolničarka, Amelija, bila je neprirodno vesela. Mislio
sam da je još rano jutro. „Moramo u prizemlje, na rendgen“,
rekla je otkačinjući me i spremajući krevet za vožnju.
Na radiologiji su me stavili na CAT skener, ali, začudo,
snimali su mi glavu, ne trbuh. Mora da je neka greška. Ali
ne, to je naložio Dipak, pisalo je: „CAT sken glave, i to bez
kontrasta.“
Vratio sam se u svoju sobu i do podneva još nije bilo ni traga
ni glasa od Heme, niti od Stouna, niti od Šive. Amelija mi je
rekla da će uskoro doći.
Fizioterapeut mi je pomogao da na nekoliko sekundi
ustanem kraj kreveta. Noge kao da su mi bile od gume. Uz
tuđu pomoć koraknuo sam nekoliko puta pa seo u stolicu,
iznemogao, ošamućen, kao da sam trčao maraton. Tamo
sam dremao i nešto malo pojeo. Posle ručka sam prešao još
nekoliko koraka, čak i mokrio stojeći. Sestre su mi pomogle
da se vratim u krevet. Gledajući sad unazad, vidim kako su
jedva čekale da izađu iz moje sobe.
Bilo je dva posle podne kad se Tomas Stoun pojavio na
mojim vratima. Oko očiju su mu bili tamni kolutovi. Seo je
samosvesno na ivicu kreveta. Dotakao mi je ruku. Usne su
mu se razdvojile.
„Čekajte“, rekoh. „Nemojte još ništa reći.“ Pogledao sam
kroz prozor u oblake, u udaljene stubove dima. Svet je sad
bio netaknut, ali znao sam da, čim on progovori, više neće
biti tako.
„U redu“, rekoh. „Šta se dogodilo Šivi?“
„Masivno krvarenje u mozgu“, reče on promuklim glasom.
„To se desilo sinoć, otprilike sat vremena pošto smo izašli iz
tvoje sobe. Hema je bila s njim. Iznenada se uhvatio za
glavu zbog bola... A onda, za samo nekoliko sekundi, bio je...
bez svesti.“
„Je li otišao?“
Tomas Stoun odmahnu glavom. „Iskrvario je zbog arterijske
deformacije, istanjenog zida zavoja krvnog suda u korteksu.
Verovatno je to oduvek imao... Bio je na antikoagulantima
zbog ruke... Za nedelju dana bismo prestali.“
„Gde je?“
„Ovde. Na intenzivnoj. Na respiratoru. Pregledala su ga
dvojica neurohirurga.“ Zavrteo je glavom. „Nije izvodljivo
ukloniti krv. Misle da je prekasno. I da mu je mozak mrtav.“
Nisam upamtio mnogo od onoga što je posle toga rekao.
Sećam se da je kazao kako moj CAT sken pokazuje da ja
imam sličan, samo manji čvor krvnih sudova, ali da moj nije
krvario, što je valjda bilo pravo čudo pošto sam krvario
svuda dok nisam dobio Šivinu jetru.
Nekoliko minuta kasnije u moju sobu uđoše Hema, Dipak i
Vinu. Sad sam shvatio da su Stouna poslali da mi saopšti
vesti.
Jadna Hema. Trebalo je da pokušam da je utešim, ali previše
sam bio ispunjen jadom i grižom savesti. Osećao sam se
veoma umornim. Posedali su oko mog kreveta, Hema
plačući, previjena, s rukom na mojoj butini. Želeo sam da
odu. Načas sam sklopio oči. Probudio sam se kad je sestra
ušla da isključi jednu od intravenskih pumpi. U sobi nije bilo
nikoga. Zamolio sam je da mi pomogne da odem u toalet, a
onda sam seo na stolicu. Želeo sam da mi se povrati snaga.
Kad sam se probudio, pored stolice je bio Tomas Stoun. „Ne
može sam da diše, zenice ne reaguju niti ima drugih
refleksa“, odgovorio je na moje prećutno pitanje. „Mozak mu
je sad mrtav.“
Rekao sam da želim da ga vidim.
Moj otac me je odgurao u invalidskim kolicima niz hodnik, do
sobe u kojoj je Šiva ležao. Hema je bila uz njega, otečenih i
crvenih očiju, i kad se okrenula ka meni, osetio sam stid što
sam živ, posramljen jer sam uzrok njene tuge.
Šiva je izgledao kao da spava. Sad je na njega bio red da mu
iz glave viri žica – monitora koji prikazuje intrakranijalni
pritisak. Endotrahealni tubus mu je krivio usta, pod
neprirodnim uglom u odnosu na bradu. Podizanje i spuštanje
njegovih grudi usled rada respiratora ponudilo mi je mesto
za koje ću prikovati pogled, i u tom ritmu navirale su mi
pomisli „da nisam“: Da nisam došao u Ameriku. Da nisam
sreo Cige. Da nisam otvorio vrata Dženet...
Hema me je odgurala nazad u moju sobu i pomogla mi da
legnem u krevet.
Rekao sam joj: „Bilo bi bolje da ste ti i Šiva mene sahranili.
Sad bi bila na putu za Mising sa svojim omiljenim sinom.“
Bilo je glupo i grubo da to kažem, i proisteklo je iz primitivne
i podsvesne potrebe da je povredim ne bih li ublažio svoj bol
i svoje osećanje krivice. Međutim, ako sam očekivao da
uzvrati udarac, prevario sam se, nije to učinila. Postoje
trenuci kada žalost prevazilazi sve ljudske kapacitete za
emocije, i tad je čovek neobično pribran – ona je bila dotle
stigla.
„Marione, znam da misliš da sam više volela Šivu... I možda
i jesam. Šta da kažem sem da mi je žao? Majka voli svoju
decu jednako... ali ponekad jednom detetu treba više
pomoći, više pažnje, da bi se snašlo u svetu. Šivi je to bilo
potrebno.
Marione, moram da ti se izvinim i za mnogo više od toga.
Mislila sam da si ti bio odgovoran za Dženetino sakaćenje,
obrezivanje, i sve ono što je zatim usledilo. Zamerala sam ti
to. Kad smo došli ovamo, Šiva mi je sve rekao. Sine moj,
nadam se da mi možeš oprostiti. Ja sam glupa majka.“
Ostao sam bez reči na ove vesti. Šta se još događalo dok
sam bio u nesvesti?
Napolju se čulo sve bliže zavijanje sirene, ambulantna kola
su dolazila u Našu Gospu.
„Žele da Šivi isključe respirator“, reče Hema. „Ne mogu da
podnesem pomisao na to. Sve dok diše, pa makar to i
respirator disao umesto njega, on je za mene živ.“
Sutradan ujutru, pošto mi je bolničarka pomogla da sednem
pod tuš i da se prvi put okupam, obukao sam čist bolnički
mantil i zamolio da me u invalidskim kolicima odguraju u
Šivinu sobu.
„Stanite“, rekao sam mnogo pre njegove sobe, jer sam kroz
poluotvorena vrata video kako Tomas Stoun sedi uz Šivin
krevet isto onako kao što su mi rekli da je sedeo uz moj.
Prsti su mu počivali na Šivinom ručnom zglobu, na
njegovom pulsu. I ruka mu je ostala tamo još dugo pošto je
odredio ritam otkucaja. Pitao sam se šta misli. Posmatrao
sam ga punih deset minuta pre no što je ustao i izašao, očiju
crvenih i s pogledom progonjenog. Nije me video dok se
udaljavao u suprotnom pravcu.
Pogurao sam kolica za njim. „Doktore Stoune“, rekoh. Svaka
nit moga bića želela je da uzvikne: Oče!
Prišao mi je. „Doktore Stoune“, ponovio sam. „Operacija mu
je sigurno... jedina šansa. Zar neurohirurzi ne mogu da ga
otvore, razmrse krvne sudove i uklone ugrušak iz njegovog
mozga? Pa šta ako je i na duge staze? To mu je jedina
staza.“
Načas je razmotrio to što sam rekao.
„Sinko, kažu da je tamošnje tkivo konzistencije – izvini što
ovo kažem – konzistencije toalet-papira. Krv izmešana s
mozgom. Pritisak je toliko visok da bi, kažu, još više krvarilo
ako ga samo taknu.“
Nisam želeo to da prihvatim. „Zar ne možete vi to da
učinite? Vi i Dipak? Radili ste procepe iskrzanih ivica. I ja
sam ih radio. Šta može da izgubi? Molim vas? Da mu
pružimo tu šansu.“
Čekao je toliko dugo da sam čak i ja čuo kako pogrešno
zvuči ono što predlažem. Otac mi je spustio ruku na rame.
Govorio mi je blago, kao mlađem kolegi, a ne kao sinu.
„Marione, seti se jedanaeste zapovesti“, reče. „Ne operiši na
dan pacijentove smrti.“
Kad sam se vratio u svoju sobu, Tomas Stoun mi je doneo
Šivin CAT sken. Prenerazio sam se kad sam video veliku belu
mrlju – tako krv izgleda na tom snimku – kako zahvata obe
hemisfere i navire u šupljine. Pritisnula je mozak uz čvrste
zidove lobanje. Tad sam znao da nema nade.
Zbog aneurizme i defekta zamršenih krvnih sudova u
mozgu, Šiva nije bio potencijalni davalac srca ili bubrega,
zbog bojazni da bi sličnih promena moglo biti i u tim
organima.
Hema nije želela da bude tamo kad isključe respirator.
Rekao sam da ću ja biti uz njega. Tražio sam da budem sâm
sa Šivom kad bude preminuo.
Hema se prva oprostila.
Bio sam ispred sobe kad ju je Vinu izveo napolje. Srce se
kidalo pri pogledu na moju majku, glave umotane krajem
sarija i pogrbljenih ramena, kako napušta svoje dete koje još
diše. Mora da se osećala kao da ga napušta. Sve oči na
odeljenju bile su uprte u nju, sve suzne, dok je njena
svetlucava, u sari umotana prilika, odmicala hodnikom u
pravcu sobe za odmor.
Uz Dipakovu pomoć, popeo sam se na Šivin krevet. Bilo je
osam uveče. Smestio sam se uz njega. Uklonjeno je sve
osim tubusa i intravenske cevčice. Dipak je sa Šivinih obraza
odlepio flaster tubusa. Potom, kad sam mu klimnuo glavom,
ubrizgao je morfijum u intravenski dovod. Ako je i najmanji
deo Šivinog mozga živ, nismo želeli da oseti bol, ni strah, ni
gušenje. Dipak je isključio respirator, utišao njegov trenutni
pištav protest, izvukao endotrahealni tubus Šivi iz usta i
izašao iz sobe.
Ležao sam tako, glave uz Šivinu glavu, s prstom na
njegovom karotidnom pulsu. Nijednom nije udahnuo pošto
mu je izvučen tubus. Izraz lica mu se nijednom nije
promenio. Puls mu je ostao ravnomeran možda čitav minut,
a onda zastao, kao da je tek tad shvatio da je njegov životni
partner – pluća – otkazao. Srce mu je ubrzalo, otkucaji
postali sve slabiji, a onda se, posle konačnog bila pod mojim
prstima, izgubili. Pomislio sam na Goša. Od svih tipova
pulsa, ovaj je bio najređi i najuobičajeniji, dvolična osobina
svakog pulsa: mogućnost da ga nema.
Sklopio sam oči i uhvatio se za Šivu. Ljuljao sam ga, glava
mu je, uz moju, bila mokra od mojih suza. Osećao sam se
fizički ranjivim na način koji nisam iskusio nikada ranije dok
smo bili na različitim kontinentima, kao da se njegovom
smrću promenila moja sopstvena biologija. Toplota je
velikom brzinom napuštala njegovo telo.
Ljuljao sam Šivu, glave priljubljene uz njegovu, sećajući se
kako dugo nisam mogao da zaspim nikako drugačije nego u
tom položaju. Obuzeo me je očaj. Nisam želeo da napustim
njegov krevet. Čang i Eng su umrli u razmaku od nekoliko
sati jer kad je zdravom blizancu ponuđena mogućnost da se
oslobodi mrtvog, on je odbio. To sam veoma dobro razumeo.
Neka mi Dipak da smrtonosnu dozu morfijuma i neka me
pusti da mi život iščili, da mi disanje umine, puls oslabi i
nestane. Neka moj brat i ja napustimo svet u istom zagrljaju
u kom smo i počeli život u materici.
Zamislio sam Šivu kako dobija telegram, kako dolazi k meni,
a onda i rizikuje život da bi me spasao. Da li bih ja isto učinio
za njega? Možda se, kad me je video, osećao kao što se ja
osećam sada: da nije važno šta se sve desilo među nama,
jer život nije vredan življenja i ubrzo bi se okončao kad bi se
nešto desilo onom drugom.
Njegovo telo u mome naručju nastavilo je da gubi toplotu
kao da je ja iz njega izvlačim, isisavam. Sećao sam se kako
smo nas dvojica trčali uzbrdo, na smenu noseći beživotno
hladno dete u hitnu službu, dok su njegovi roditelji kaskali za
nama. Sad je on bio to beživotno dete.
Minuti su prolazili. Na koncu me je surova hladnoća Šivine
kože, koja je povlačila crtu strašne razdvojenosti živih i
mrtvih, ta disartikulacija naše telesne povezanosti, naterala
da shvatim nešto novo, da nas na novi način sagledam u
svetlu naglog gubitka – i evo do čega sam došao:
Šiva i ja smo bili jedno biće – ŠivaMarion.
Čak i kad nas je okean razdvajao, čak i kad smo mislili da
smo dvojica, bili smo ŠivaMarion.
On je bio bludnik, a ja negdašnja devica, on genije koji je
usvajao znanje bez napora, dok sam ja noćima okapavao na
istoj toj veštini; on čuveni hirurg za fistulu, a ja samo još
jedan hirurg u traumi. Da smo zamenili uloge, to u
univerzumu ne bi imalo ni trunke značenja.
Sudbina i Dženet urotili su se da mi ubiju jetru, ali Šiva je
imao ulogu u Dženetinoj sudbini, a samim tim i u mojoj.
Ispostavilo se da je svaki naš čin zavisio od čina onog
drugog. Ali sad su se, briljantnom i smelom preraspodelom
organa, ŠivaMarion ponovo uspostavili. Četiri noge, četiri
ruke, četiri bubrega i tako dalje – ali, umesto dve jetre, mi
smo je sveli na jednu. A onda su nas karma i baksuz odveli
još dalje, prisilili nas na dalje ustupke: izgubili smo na
njegovoj strani, nekoliko je organa umrlo. Dobro – iako je sve
s njegove strane umrlo, zadržali smo pola njegove jetre, i to
uspešno. Sad smo morali da ekonomišemo dalje, da ponovo
funkcionišemo kao polovina, teške mere u teškim
vremenima: da se zadovoljimo dvema nogama, jednim
parom očiju i jednim parom bubrega. Da nastavimo dalje s
pola jetre, jednim srcem, jednim pankreasom, dvema
rukama... ali smo i dalje ŠivaMarion.
Šiva živi u meni.
Slobodno nazovite nategnutim obrazac koji sam prizvao da
mi dozvoli da živim... I eto, zahvaljujući tome, nastavio sam.
To mi je pružilo utehu. To mi je izbrisalo suze, pomoglo mi da
raspletem ruke i noge od tela koje smo odbacili. U jezovitoj
tišini sobe, sobe ispunjene aparatima koji su sad ćutali,
navučenih roletni, i s ledenim telom pored sebe, osetio sam
da me Šiva podučava. Poručivao mi je, veslajući na brodu
koji tone, da tako mislim, što je baš bilo po Šivinoj logici.
Jedno biće na rođenju, surovo rastavljeno, ponovo smo
jedno.

***

Okupili su se napolju i isprva su mi izgledali kao sablasni

stroj. Ali oni nisu mogli znati kroz šta sam upravo prošao, i
zato nije trebalo da ih krivim. Srca su im bila na pravom
mestu. Tomas Stoun, Dipak, Vinu, i još mnogo bolničarki i
pomoćnika – moji prijatelji, moja porodica iz Naše Gospe,
koja se potom starala o meni i negovala me. Sa svima sam
se rukovao i zahvalio im u ime obojice. Verujem da bi vam
rekli kako sam bio pribran, daleko od onoga što su očekivali.
Tomasa Stouna sam ostavio za kraj. Pošto sam se s njim
rukovao, poveo sam se za instinktom – verujem Šivinim,
svakako ne svojim – koji mi je rekao da ne uzimam već da
dajem; on živi u nama i mi živimo zahvaljujući njegovoj
veštini. Po načinu na koji se uhvatio za mene, grleći me kao
da se davi, shvatio sam da sam načinio dobar izbor,
odnosno da je to Šiva učinio ma koliko bilo zbunjujuće.
Polako sam koračao hodnikom ka „sobi za odmor“, kako smo
nazvali prostoriju u kojoj smo saopštavali loše vesti,
prostoriju s foteljama, stolom, kaučem i velikim prozorom s
pogledom, sa krstom na zidu, ali bez televizora, bez
časopisa, samo s čvrstim, zvučno izolovanim vratima. Koliko
puta sam kao hirurg traume prešao ovo rastojanje? Toliko
često sam oklevao pred ovim vratima, svestan koliku će
pustoš doneti moje reči. Da li sam dovoljno uvažio osećanja
i dostojanstvo onih koji su čekali u ovoj sobi – roditelja,
braće, sestara, supružnika i dece – iako je ono što sam
morao da kažem potiralo sve njihove molitve? Mogao sam
da se setim svakog takvog susreta; mogao sam da prizovem
sva ta lica okrenuta ka meni s nadom i razumevanjem kad
su se vrata otvorila.
Hemu sam zatekao ruku prekrštenih u krilu, kako zuri kroz
prozor u svetla Bojnog broda, stambene zgrade u
neposrednom susedstvu naše zgrade za smeštaj zaposlenih,
i udaljene obrise mosta iza nje. Bila je okrenuta leđima.
Videla je moj odraz u staklu pre nego što je videla mene, ali
za razliku od svih drugih ljudi s kojima sam se sastao u ovoj
sobi, nije se okrenula. Umesto toga je stajala kao kip i zurila
u moj odraz u prozorskom oknu. Stao sam u mestu, držeći
vrata otvorena. U staklu sam video kako joj se oči šire,
obrve podižu. Dugo je izdržala moj pogled. Lice joj je
odražavalo iznenađenje... kao da onaj kog je videla nije
osoba koju je očekivala.
„Evo nas, mama“, rekoh.
Iskrenula je glavu u stranu na zvuk moga glasa. Podigla je
ruku ka bradi. Skupljene prste je zamišljeno položila preko
obraza, prenaglašenih pokreta. Proučavala je moje lice, moj
odraz, kao seoska devojka zatečena pri izvlačenju vode iz
bunara, koja je sad zacelo uočila namere ove visoke,
nasmešene prikaze koju je ugledala iza sebe.
A onda, pokretima sporim kao da je posredi ples, a nas
dvoje kao da smo plesači, okrenula se da se suoči sa mnom.
Krenuo sam ka njoj. „Evo nas“, rekoh ponovo, pružajući joj
ruke. „Sad možemo da idemo kući, mama.“
Mora da sam joj izgledao kao nešto veoma čudno, možda
čak i pogrešno. Živeti samo ovde i sada, gledati napred, a
nikad unazad – to je bila Šivina prednost. „Evo nas“,
ponovih.
Pošla mi je u naručje.
Čvrsto smo se zagrlili.
 GLAVA53

Ona dolazi
Jednog divnog jutra, samo tri nedelje posle Šivinog prelaska,
Hema i ja smo izašli iz Naše Gospe od neprestane pomoći.
Tomas Stoun je insistirao da nas otprati. Zakoračili smo
napolje, na vazduh tako iskričav da sam pomislio kako bi ga
kašalj ili kijanje razbili na komadiće kao staklo. Fasada od
cigle Naše Gospe od neprestane pomoći blistala je od rose
dok smo se opraštali. Pošto je bolnica nedavno dospela u
žižu javnosti, to nam je donelo nova sredstva iz gradskih
fondova pa smo započeli obnovu hitne službe; zato se
monsinjor u fontani više nije naginjao, a njegov štap nalik
štapiću za koktele beše nestao, kao i skoreli ptičji izmet.
Uglačan i živahan, izgledao je kao uštrojen i tuđ mestu u
kojem sam proveo poslednjih sedam godina života.
Naš žuti taksi je ubrzao preko mosta Vajtstoun, ka
aerodromu Kenedi. Sunce tek što je bilo izašlo, a autoput je
ipak bio krcat automobilima, usamljenim vozačima
izolovanim jedni od drugih u kao papir tankom metalu, koji
im je uz toliku brzinu nudio samo privid zaštite. Stopili smo
se sa saobraćajem kao kad se avion na repu eskadrile
priključuje formaciji u vazduhu. Hema je zamišljeno gledala
napolje, baš kao ja kad sam stigao ovamo sedam godina pre
toga. Zapitao sam se da li i ona može da čuje bruj nadsvesti,
superorganizma koji sve ovo održava da se ne surva u haos.
Godina 1986. bila je propast za našu porodicu. Hema je
verovala da to ima neke veze s brojem, jer u sebi ima
jedinicu, koja znači rođenje, i osmicu, koja znači sudbinu.
Hiljadu devetsto osamdeset šesta je započela užasno,
eksplozijom svemirskog broda Čelindžer 28. januara (koji je
prvi mesec, jedinica, pa opet osmica). Pa se dogodila
tragedija u Černobilju, tačno osamdeset osam dana posle
nesreće Čelindžera. U takvom kontekstu, smrt jednog
blizanca – osamnaestog istog meseca – jedva je imala
odjeka.
Osam dana kasnije dogodila se još jedna smrt koja je imala
veze s nama: moj komšija Holms je došao s Eplbijem iz
detektivske agencije da nas obavesti kako je Dženet
preminula u zatvorskoj bolnici u Galvstonu baš u vreme kad
se meni vraćala snaga. Dženetinog sina usvojila je jedna
porodica u Teksasu, i ona je krenula da ga traži. Živela je od
danas do sutra u kartonskoj straćari, nekoliko stambenih
zgrada od lučkog nasipa, kad su je pokupili. Bila je mršava
kao kostur i u zatvorskoj bolnici je preživela samo dva dana.
Pretpostavili su da je umrla od prestanka rada nadbubrežnih
žlezda usled tuberkuloze. Ja sam pak bolje znao. Umrla je
jureći za veličinom, a nikad je ne videći kad joj je bila u
rukama, te nastavljajući da je traži negde drugde, ali nikad
ne shvativši šta je potrebno da se do nje stigne i da se ona
zadrži. Stid me je da kažem da sam osetio olakšanje kad je
stigla ta vest; samo je njena smrt mogla osigurati da se ne
spajamo i ne razdvajamo do kraja života.
U čekaonici međunarodnih odlazaka čuo sam odlomke
razgovora na bengalskom, arapskom i tagaloškom. Neki
čovek koji je putovao u Lagos kreštavo se bunio na pidžin-
engleskom zbog nepravednosti Britiš ervejza, jer nema
šanse da plati četiri funte više. U takvom okruženju je Tomas
Stoun, onako bez belog mantila ili hirurške uniforme,
izgledao kao tek pridošli stranac.
„Hoćeš li se vratiti, Marione?“, upitao me je kad je došlo
vreme da se oprostimo. Znao sam samo da želim da budem
uz Hemu kad bude polagala Šivin pepeo između Goša i
sestre Meri Džozef Prajs. Parcela uz zadnji zid Misinga,
odakle se mogao čuti žubor malog potoka, brzo se pretvorila
u porodično groblje. Vraćao sam se i da vidim Upraviteljicu,
Almaz i Gebrua. Znao sam da će ih moje prisustvo utešiti.
Osim toga, nisam previše razmišljao o vlastitoj budućnosti.
„Vratiću se, naravno“, rekao sam. „I dalje imam svoju kuću,
kola, svoj posao...“
„Vodi računa šta piješ, jedeš...“, kazao je. To je bio njegov
način da mi kaže kako da čuvam njegovih ruku delo.
Osećao sam se bolje nego dobro. Drugi pacijenti moraju da
se, nakon transplantacije, bore da im telo ne odbaci organ
koji im je spasao život. Kortizon koji uzimaju dovodi do
katarakte, dijabetesa, preloma kuka i drugih posledica. Ja
sam bio blagosloven što nisam morao da popijem ni jednu
jedinu pilulu. Nisam osećao bol, izuzev trzanja ispod rebara,
koje sam smatrao obećavajućim, ne bolnim; oni su bili znak
da polovina jetre raste kako bi ispunila prostor u svom
novom domu.
„A šta ćete vi?“ Još nisam znao kako da oslovljavam svoga
oca; u bolnici je bio „doktor Stoun“, a u ovakvim situacijama
sam izbegavao da ga oslovim. „Imate li vi posao kome ćete
se vratiti?“, zadirkivao sam ga. Nije video Boston otkad sam
se ja bio razboleo.
Spori osmeh je samo još više naglasio tugu na njegovom
licu. Šivinu smrt je primio lično, kao da sudbina nije
zaboravila da je jednom pokušao da ga ubije, pa ga je stoga,
kad je trebalo da operiše Šivu i spase ga, izdala njegova
prvobitna namera.
Moj otac nije ni pokušao da se sa mnom rukuje. Onaj jedan
naš zagrljaj posle Šivine smrti bio mu je dovoljan za ceo
život. Rastali smo se uz klimanje glave.
Hema je, međutim, uzela ruku Tomasa Stouna obema
svojim. Meni je promakao njihov ponovni susret pored moga
kreveta. Sad sam ih gledao kao radoznalo dete.
„Tomase, odmah da si s tim prestao!“, rekla je Hema
prekorevajući ga zbog njegovog setnog izraza lica. „Učinio si
sve što si mogao, čuješ li me? Dao si sve od sebe za svoje
sinove. Niko na svetu ne bi mogao da učini ono što si ti
učinio. Tomase, da je Goš ovde, isto bi ti to rekao. Toliko bi
se tobom ponosio! Rekao bi ti: ’Nastavi sa svojim poslom jer
je veoma važan.’“ Pustila mu je ruku pošto ju je još jednom,
poslednji put, potapšala, pa se okrenula i udaljila.
Kasnije, dok se naš avion naginjao prelećući iznad Bronksa,
usmeren ka otvorenom moru, razmišljao sam o Heminim
oproštajnim rečima Stounu. U njima se skrivalo izvinjenje što
je svih ovih godina o njemu mislila da je čudovište.
Potapšavši mu ruku i udaljivši se, ona ga se oslobodila.
Avionom Alitalije odleteli smo u Rim. Sledeći let je zbog
mehaničkih problema bio odložen za četrnaest sati. To mi je
dalo ideju. Dok trepneš, Hema i ja smo se ponovo obreli u
taksiju na autoputu, ali ovoga puta smo se uputili u centar
Rima. Ponašali smo se kao deca koja su pobegla iz škole.
Hemu nije trebalo mnogo ubeđivati. Otišli smo u
prvorazredni hotel, Hasler, za koji su mi jednom rekli da je
najbolji u Rimu. Velelepna građevina što gleda na Španske
stepenice. S njenog vrha su se u sumrak u daljini videli
obrisi kupole Bazilike Svetog Petra.
Svakog prepodneva smo izlazili u razgledanje. Vraćali smo
se u hotel na ručak i dugo spavali posle podne. Uveče smo
lutali ulicama i alejama ispod Španskih stepenica. I na kraju
bismo izabrali restoran u kom ćemo večerati. „Ovo je tako
poznato, zar ne?“, rekla je Hema. „Ovi jelovnici, otkucani i
umnoženi šapirografom, minestrone i pasta fađoli, konobari
u belim košuljama, crnim pantalonama, i sa belim
keceljama...“ Znao sam šta hoće da kaže. Italijani su sve to
doneli u Etiopiju, sve do suncobrana na malim okruglim
stolovima. Hema je za večerom izgledala spokojno kao onog
dana kad sam se osvestio i ugledao je pored kreveta u Našoj
Gospi. „Volela bih da je Goš sa nama. Kako bi on uživao u
svemu ovome“, dodala je osmehnuvši se.
Četvrtog jutra smo dopustili recepcioneru da nas nagovori
na privatnu turu obilaska s vodičem iz našeg hotela. Šta
želimo da vidimo? Iznenadite nas, rekli smo. Povedite nas
mimo ustaljenih staza. Na neka mesta gde nema mnogo
hodanja ni čekanja u redu.
Počeli smo od Santa Marije dela Vitorija, udaljene desetak
minuta vožnje od našeg hotela. Jednostavna crkva,
smeštena u samoj ulici, pored nje su prolazila kola, a njeno
kitnjasto pročelje izgledalo je kao da je zalepljeno na
prednju stranu neukrašene kamene kutije. Vodič nam je
rekao da je sagrađena oko 1624, i da je prvobitno bila
posvećena Svetom Pavlu, a potom devici Mariji.
Unutrašnjost je bila mala – skučena u poređenju sa Svetim
Petrom – s kratkim brodom ispod niskog svoda. Sa strane su
korintski stubovi ulazili u zid koji je razgraničavao brod od tri
„kapele“ – zapravo ništa više od tri niše od kojih je svaka
imala ogradu za intimnu molitvu i stalak za paljenje sveća.
Kad smo došli do kraja broda, vodič nas je skrenuo levo
pokazujući nam nešto. „Ovo je kapela Kornaro. To sam želeo
da vidite“, kazao je.
Trebalo je da prođe nekoliko sekundi da mi mozak prihvati
sliku koju su mu poslale oči, a još duže da u nju i poveruje.
Preda mnom je lebdela Berninijeva skulptura od plavog
mermera – Zanos Svete Tereze. Poželeo sam da ućutkam
vodiča i kažem: Prekini. Poznajem ovu skulpturu. Ali ono što
sam zaista poznavao bila je samo fotografija koja je našla
puta do kalendara koji je opet moja majka pričvrstila
pribadačama za zid sobe sa sterilizatorom. I stajala je tamo
nekih trideset godina pre nego što je Goš skinuo staro parče
hartije i uramio mi ga, kako bi ga zaštitio od daljeg
propadanja. Ta mi je slika značila sve na svetu, pa ipak nikad
nije delovala kao kod kuće na mome zidu u Americi, gde je
izgledala kao najjeftinija turistička drangulija. Spakovao sam
je i poneo sa sobom na ovo putovanje, nameravajući da je
vratim na mesto gde sam znao da je kod kuće, u sobu za
sterilizaciju.
Pogledao sam preko u Hemu. Lice joj je blistalo. Shvatila je.
Kakvo nas je to proviđenje dovelo ovamo? Mora da Goš time
objavljuje svoje prisustvo, jer je Goš bio od onih koji bi sa
sigurnošću znali da se Zanos Svete Tereze nalazi na samo
nekoliko minuta od našeg hotela, iako nikada ranije nije bio
u Rimu. Goš nas je doveo ovamo, on nas je vodio ka ovom
mestu, ne da bismo videli Svetu Terezu u mramoru, nego da
vidimo sestru Meri Džozef Prajs od krvi i mesa, jer je taj kip
za mene to značio. Došao sam, majko.
Upalili smo sveće. Hema je pala na kolena dok joj je svetlost
plamička poigravala na licu. Usne su joj se micale. Ona je
verovala u sva božanstva, i u reinkarnaciju i u uskrsnuće –
ništa joj nije bilo kontradiktorno. Koliko sam se divio njenoj
veri, njenom nedostatku samosvesti – hinduistkinja koja u
katoličkoj crkvi pali sveću karmelićanskoj redovnici.
I ja sam kleknuo. Obratio sam se Bogu i sestri Meri Džozef
Prajs i Šivi i Gošu – svim tim bićima koja sam nosio u svom
duhu i svojoj puti. Hvala ti što sam živ, što sam video ovaj
mramorni san. Osetio sam veliki spokoj, obuzelo me je
osećanje da sam, došavši na ovo mesto, upotpunio krug, i
da će sad zaprečena reka poteći, a ja mogu počinuti. Ako
„zanos“ podrazumeva iznenadni prodor svetog u obično,
onda mi se upravo to dogodilo.
Progovorila je moja majka.
A tad nisam znao da ona još ima nešto da kaže.
 GLAVA54

Domaće ognjište
Bio je sumrak kad smo sleteli. Odsustvovao sam iz Adisa
sedam godina. Bele zgrade Misinga izgledale su zaobljene
na ivicama, trošne, kao da su izvađene prilikom arheoloških
iskopavanja pa onda obnovljene.
Kad je taksi stigao do Šivine radionice, rekao sam vozaču da
ću tu izaći. Hemi sam kazao da nastavi jer sam želeo da
ostatak puta pređem pešice.
Stajao sam i osluškivao motor dok su se kola udaljavala;
šuštanje lišća zvučalo je kao kad dete prolazi rukom kroz
kutiju punu novčića. Taj zvuk mi više nije predstavljao
nikakvu pretnju. Našao sam onaj okrnjeni ivičnjak na krivini,
koji je zaustavio motocikl ali ne i njegovog vozača. Pogledao
sam naniže, u drveće i senke gde je pao. To mesto u meni
više nije budilo stravu. Sve moje aveti su nestale; kajanje
koje su tražile bilo je dovoljno. Više ništa nisam imao da
dam, niti čega da se plašim. Pogledao sam preko drveća u
grad. Nebo je bilo nalik platnu poludelog slikara, kao da se
umetnik na pola puta predomislio i umesto azurnoplave, na
paletu nabacao oker i grimiznu i crnu. Grad je bio osvetljen,
blistao je, ali mestimično su vidik zaklonili veliki oblaci
magle kao tamnim mrljama nalik dimu mnogih manjih
bitaka.
Prešao sam put uzbrdo do kuće dok me je saletalo na hiljade
uspomena kako smo Šiva i ja trčali na tri noge, ili kako smo
se nas dvojica i Dženet vraćali kući sa školskim knjigama,
kako Zemui dolazi uzbrdo motociklom, poslednjih sto
metara s ugašenim motorom. Gore pred sobom video sam
prilike okupljene oko taksija i Heme. A onda su se
Upraviteljica, Gebru i Almaz odvojili od vozila, ocrtani
naspram umiruće žeravice neba, i čekali me.
Samo tri dana pošto sam se vratio, Upraviteljica me je
pozvala u ambulantu hitne službe. Neka mlada devojka je u
trbuhu imala ranu od uboda bika, koja je pretila da nasmrt
iskrvari pred našim očima. Dete bi umrlo da smo je poslali
bilo kuda drugde. Odmah sam je odneo u operacionu salu
broj tri i našao krvni sud koji krvari. Ono što je usledilo –
odsecanje oštećenog dela creva, ispiranje trbušne duplje,
izvođenje kolostomije – bilo je rutinski postupak, ali je
delovalo na mene kao ništa drugo do tada. Osećao sam da
se nalazim na posvećenom tlu, stojeći na istom mestu na
kom su stajali Tomas Stoun, Goš i Šiva, svi sa skalpelom u
ruci. Po završetku operacije, kad sam se okrenuo da odem,
sklonivši vedro i kablove na podu, podigao sam pogled i u
novom staklenom oknu koje je razdvajalo salu broj tri od
njene potpuno nove drugarice, sale broj četiri, ugledao Šivu.
Ostao sam bez daha pred tim prizorom. Setio sam se Šivinih
prvih reči nakon ubistva Kučuluine štenadi, kojima je
prekinuo godine ćutanja: Da li bi ti zaboravila kad bi neko
ubio mene ili Mariona?
Ne, Šivo, nikada te nećemo zaboraviti, rekao sam svome
odrazu. Mislim da sam, rekavši to, odlučio o svojoj sudbini.
Među Šivinim stvarima u njegovoj sobi, našao sam ključ na
privesku u obliku Konga. U Šivinoj radionici se nalazio
motocikl čudnog oblika, s jarkocrvenim, zdepastim
blatobranima, s crvenim rezervoarom za gorivo u obliku
suze i upravljačem koji u Americi zovu „majmunske
vešalice“, i s divnim, hromiranim točkovima. Hema mi je
kazala kako je Šiva pre nekoliko godina kupio polovan motor
i da je stalno nešto na njemu majstorisao. Rekla je da ga je
vozio samo kasno noću, kad nije bilo saobraćaja. Motor nalik
vimenu bio mi je neobično poznat, a potmula tutnjava kad
sam nagazio na papučicu odala je njegov pravi identitet.
Operisao sam tri dana u nedelji, a kad se moja povratna
karta za Njujork približila roku isticanja, ništa nisam
preduzeo.
Posle godinu dana Šivina jetra je divno funkcionisala u meni.
Tome su pripomogle injekcije imunoglobulina za hepatitis B.
Virus se do te mere uspavao da su analize krvi pokazivale
kako nisam nosilac i da nikoga ne mogu zaraziti.
Upraviteljica je uporno tvrdila kako je to pravo čudo, a ja
sam s tim morao da se složim.
Godine 1991, pet godina posle mog povratka, stajao sam na
kapiji Misinga, baš kao kad sam bio dete, i gledao kako
jedinice Oslobodilačkog fronta naroda Tigrinja, zajedno sa
ostalim oslobodilačkim snagama, ulaze u grad. Svi su bili u
istoj svakodnevnoj odeći: košuljama, šortsevima i
sandalama kakve sam video u Eritreji, s remenjem
ukrštenim na grudima i s puškama u rukama. Nisu marširali
u formaciji, pa ipak im se na licima ogledala disciplina ljudi
koji veruju u ono za šta se bore. Nije bilo haranja ni
sakaćenja. Jedina pljačka se dogodila kad je „drug doživotni
predsednik“ ispraznio državni trezor i sa svojim plenom
odleteo u Zimbabve, gde mu je Mugabe, njegov sadrug,
takođe pljačkaš, pružio utočište. Mengistu je bio prezreni lik,
ljaga na obrazu nacije, čovek za koga niko do dana
današnjeg nije našao nijednu lepu reč. Almaz je govorila
kako su se duše svih onih koje je pobio okupile na stadionu,
čekajući da mu prirede prijem na njegovom putu u pakao.
Svake večeri pre odlaska na spavanje proveravao sam kako
je Upraviteljica. Tresla se i sva se povila od starosti, ali se i
dalje radovala životu. Popili bismo zajedno po šolju kakaoa.
Iz pozadine, s malog gramofona koji sam joj ja kupio,
dopirala je muzika njene jedine ploče – Bah. Nikad se nije
umorila od Glorije, koju sam uvek povezivao s njom. Dok
smo zajedno sedeli, ona me je gledala i smešila se, kao da
je oduvek znala da ću se vratiti u zemlju koje sam se
jednom odrekao. Upraviteljica je želela da je Bog pozove k
sebi dok se moli ili u snu, i On joj je tu molbu uslišio. Bilo je
to 1991, nekoliko meseci posle bekstva „doživotnog
predsednika“; našao sam je u njenoj fotelji, ploča se još
vrtela na gramofonu. Samo jutro pre toga nadgledala je
sađenje nove sorte ruže, nazvane Rosa rubiginosa Shiva,
koju je zvanično registrovalo Kraljevsko društvo. Činilo mi se
da se na njenoj sahrani pojavio čitav grad – i bogati i
siromašni. Almaz je rekla da su ulice do neba pune špalira
duša onih koji su zahvalni Upraviteljici, i da će sesti kraj
device Marije.
Almaz i Gebru su se penzionisali i smestili se u udobne
prostorije sagrađene za njih u Misingu, slobodni da provode
vreme kako god žele. Ne bi me iznenadilo ako su ga
provodili u postu i molitvi.
Institut Šive Stouna za hirurgiju fistule, s Hemom kao
počasnom načelnicom, rastao je i razvijao se, kao što su
rasli i njegovi fondovi. Hema je radila svakodnevno, a gorljivi
mladi ginekolozi iz zemlje, kao i iz drugih afričkih država,
dolazili su na obuku i preuzimali Šivin cilj. Instruktorka, u čiju
sam sobu onda davno ušao, postala je pod Šivinim
starateljstvom obučena asistentkinja, a sad, na Hemin
podsticaj, i samouvereni operator, veoma pogodna za
mukotrpan zadatak obuke mladih lekara koji su dolazili da
uče kako da leče ovu bolest. Insistirao sam da čujem kako
joj je pravo ime, i ona mi je nerado rekla da se zove Najma.
Ali to ime nikada nije koristila – čak i za samu sebe oduvek
je bila samo Instruktorka.
Pregledajući Upraviteljičina dokumenta, otkrio sam da je
anonimni donator koji je mnogo godina skromno finansirao
Šivin rad niko drugi do Tomas Stoun. A sad je usmeravao
druge donatore i fondacije da finansijski podrže Mising.
Morao sam da čekam do 2004. da poruka sestre Meri Džozef
Prajs dođe do mene. To se desilo odmah posle Nove godine
po zapadnom kalendaru, u doba kad mimoze koje okružuju
dnevnu bolnicu procvetaju ljubičastim i žutim cvetovima, a
Mising sav bude u mirisu vanile.
Između dva pregleda otišao sam do sobe sa sterilizatorom.
Učinilo mi se da je uramljena slika Berninijevog Zanosa
Svete Tereze malo nakrivljena. Ispravljajući je, otkrio sam da
se kukica olabavila. Kad sam skinuo sliku kako bih zategao
kukicu, primetio sam da se debeli papir pozadine odlepio na
ivici. U prostoriji je, zbog sterilizatora, stalno bilo vlažno, pa
je, izgleda, vlaga omekšala lepak. Pokušavajući da ponovo
zalepim hartiju sa zadnje strane, uočio sam tanki papir za
pisma, previjen i zavučen između pozadine i slike, kroz koji
su se providela plava slova.
Izvukao sam ga.
Srozao sam se na stolicu. Ruke mi nikad ne drhte, ali iz
nekog razloga, taj tanani list hartije je podrhtavao.
Pismo je izgledalo izbledelo od starosti, bezmalo providno, u
opasnosti da se pretvori u prah. Kao i Goš, zastao sam
odlučujući da li da pročitam privatno pismo namenjeno
nekom drugom. Bio sam uveren da je to ono pismo koje je
moja majka napisala pre nego što sam se rodio. Posle toga
je bilo u Gošovom vlasništvu. Zatim je pismo došlo meni kad
mi je bilo dvadeset pet godina. Odneo sam ga u Ameriku, a
onda ga vratio nazad. I dvadeset pet godina nisam znao da
ga imam. Sve do danas. „Kad ćeš doći, mama?“, imao sam
običaj da pitam kad sam bio dečak, zureći naviše u sliku. I
konačno je došla.
 GLAVA55

Ptica-posteljica
19. septembar
Dragi Tomase,
Prošle noći mi je Bog rekao da ti se moram ispovediti i
priznati nešto što nikad nikome nisam priznala, pa čak ni
Bogu. Pre mnogo godina, u Adenu, okrenula sam leđa Bogu
kao što ih je on okrenuo meni. Desilo mi se nešto što se ne
bi smelo desiti nijednoj ženi. Nisam mogla da oprostim
čoveku koji mi je naudio. Nisam mogla da oprostim Bogu.
Smrt bi bila bolja od onoga što sam preživela. Ali došla sam
ovamo, u Mising. Došla sam u odori kaluđerice, da skrijem
svoju ogorčenost i sramotu od sveta.
U Knjizi proroka Jeremije, 17, zapisano je: „Srce je prijevarno
više svega i onako; ko će ga poznati?“ Došla sam u Etiopiju
u prevari.
Ali naš posao me je promenio. Bila bih ti pomoćnica do
poslednjeg daha. A sad se sve ponovo promenilo.
Pre nekoliko meseci, bio si kao opsednut i pokušala sam da
te utešim. A sad sam u drugom stanju. Ne krivi sebe.
Bilo mi je teško skriti telo od Upraviteljice i ostalih. Mnogo
puta sam pomišljala da ti kažem. I nikad nisam našla načina.
Ali sad sam uplašena. Ostalo mi je još malo vremena. Noćas
su pokreti postali jači. To me je navelo na pomisao: Šta ako
Tomas želi da ostanem? Ne bi trebalo da odem onako kao
što sam došla u Mising i tebi, skrivajući se i u prevari. I zato
ti pišem.
Moram pobeći iz Misinga da ga poštedim svoje sramote, baš
kao što sam jednom pobegla u Mising da svoju sramotu
sakrijem. Ako mi dođeš kad dobiješ ovo pismo, znaću da
želiš da budem s tobom. Ali šta god da uradiš, moja ljubav
će ostati ista.
Meri
Trebalo mi je mnogo koncentracije da završim poslednji
hirurški slučaj za taj dan – rutinsku vagotomiju i
gastrojejunostomiju zbog čira na dvanaestopalačnom crevu
– i da ne dozvolim da mi misli lutaju. Najzad, s pismom u
ruci, vratio sam se u svoj stan, sa osećanjem da nikada
ranije nisam išao tom stazom.
Volela ga je toliko da je, pobegavši iz Adena, došla njemu.
Krvave mrlje s kojima je došla u Mising rekle su mi ono što
ona nije mogla da kaže. Došla je doktoru – muškarcu – kog
je upoznala na onom brodu na putu iz Indije. A potom,
godinama kasnije, volela ga je toliko da je bila spremna da
ga ostavi. U minut do dvanaest odlučila je da mu piše i da
mu kaže. Zatim ga je čekala, da dođe ili da ne dođe.
Ali Tomas Stoun jeste došao. Svakako je shvatila da je
došao. Kad ju je podigao, poneo je, potrčao s njom, svaku
suzu koja je iz njegovih očiju pala na njeno lice morala je
protumačiti kao potvrdu njegove ljubavi. Nije došao zbog
pisma – nikada ga nije ni dobio. Došao je zato što je duboko
u duši znao šta je učinio i šta je morao da učini – zato što je
u duši znao šta oseća.
Zamislio sam Goša kako odlazi u stan Tomasa Stouna posle
smrti moje majke, da ga potraži. Zacelo je na Stounovom
radnom stolu video novu knjigu i obeleživač, a preko svega,
možda upadljivo, ovo pismo. Tomas Stoun nikad nije video ni
knjigu ni pismo jer je prethodnu noć prespavao u fotelji u
kancelariji Misinga, kao što je često činio, a posle smrti moje
majke nije se vraćao u svoje odaje. Zašto Goš jednostavno
nije poštom poslao pismo Tomasu Stounu? Tomas nikad nije
pisao i nikad im se nije javio. Pre svega, Goš nije imao
njegovu adresu. Međutim, kako su godine prolazile, Goš je
možda i mogao da sazna Stounovo prebivalište. Najzad, ono
je uvek bilo poznato Eliju Herisu. Ali možda je do tada Goš
bio uvređen Stounovim ćutanjem i njegovom spremnošću da
zaboravi starog prijatelja, da mu prepusti staranje o
njegovoj deci dok on beži od prošlosti. Kako su godine dalje
prolazile, Goš je morao razmišljati o dejstvu tog pisma na
Stouna – možda bi mu učinio rđavu uslugu kad bi mu ga
poslao. Moglo bi izazvati novu lančanu reakciju, ili bi se,
čega se Hema oduvek plašila, mogao vratiti po decu. A
možda Stoun ne bi shvatio pismo ili pak ne bi poverovao u
ono što u njemu piše.
A onda, kad mu se smrt približila, Goša je morala mučiti
savest zbog toga što je zadržao pismo. Šta ako je njegov
sadržaj mogao spasti Stouna, doneti spokoj njegovoj duši?
Možda bi podstaklo Stouna da, čak i sa zakašnjenjem, učini
pravu stvar za svoje sinove? Do tada je Gošove
netrpeljivosti, ako je ikada i postojala, svakako nestalo.
I tako je na kraju Goš dao i knjigu i obeleživač Šivi, a pismo
meni, ali skriveno od mene. Divio sam se dalekovidosti
čoveka na umoru koji je sahranio pismo u grobnicu
uramljene slike. I da ga prepusti sudbini – to je baš ličilo na
Goša! Kada ću pronaći Tomasa Stouna? Kada ću pronaći
pismo? A kad ga nađem, kada ću ga predati onome kome je
namenjeno? Goš je imao poverenja u mene i moju odluku. I
to je ljubav. Mrtav je već duže od četvrt veka, a još me uči
poverenju koje proističe samo iz istinske ljubavi.
„Šivo“, rekoh gledajući u nebo, gde su se zvezde zagrevale
za svoju noćnu predstavu dok sam ja prizivao uspomenu na
noć kad sam u žurbi pobegao iz Misinga, i na to kako mi je
Šiva gurnuo u ruke očevu knjigu Kratku vežbu, s
obeleživačem u njoj. Nekoliko reči na obeleživaču, ispisanih
rukom moje majke, bile su jedino po čemu smo znali da
pismo postoji. Pre mnogo godina, telefonom sam ga pitao:
„Šivo, šta te je navelo da mi daš tu knjigu?“ Nije znao.
Mogao je samo da kaže: „Hteo sam da bude kod tebe.“
Svaki naš postupak preokreće svet, kao i svaki naš propust,
znali mi to ili ne.
Kad sam stigao u svoj stan, seo sam, raširio pismo na krilu i
drhtavim rukama okrenuo telefonski broj Tomasa Stouna.
Moj otac je već dobrano prešao osamdesetu i sad je bio
penzionisani univerzitetski profesor. Dipak mi je rekao da
starčeve oči slabe, ali da su mu ruke tako pouzdane da bi
mogao operisati u mraku. Ipak, sad retko operiše, mada
često asistira. Tomas Stoun je nekad bio poznat po knjizi
Dovitljivi operator – kratka vežba iz tropske hirurgije. Sad je
poznat kao pionir jednog metoda transplantacije. Ja sam živi
dokaz da je operacija uspela, a Šivina smrt je dokaz rizika po
davaoca. Hirurzi širom sveta naučili su kako da izvedu tu
operaciju i mnogo male dece rođene s defektnim žučnim
drenažnim sistemom spaseno je zahvaljujući tome što su im
roditelji dali deo jetre.

***

U slušalici sam čuo muk koji lebdi nad zemljom, a potom iz

tog etra i zvuk udaljenog telefonskog zvona, njegov visoki,
prodorni zov, žustar i delotvoran, toliko različit od
izveštačenog škljocanja i promukle zvonjave kad zovem
nekog u Adis Abebi. Zamislio sam kako treperavo telefonsko
zvono odjekuje u stanu koji sam jednom posetio i koji sam
ostavio otvoren kao konzervu sardina da bi Tomas Stoun
znao da mu je sin stigao u njegov svet.
Zamislio sam svoju majku kako piše ovo pismo, čitav njen
život sabijen na jednom listu papira. Verovatno mu ga je
donela (kao i knjigu sa obeleživačem) predveče, kad su je
sustigli bolovi. Preko noći joj se stanje pogoršalo, lagano je
zapala u šok, a potom sutradan i umrla. Ali ne pre no što joj
je Tomas Stoun došao. To je bio znak koji je čekala. Učinio je
pravu stvar, a poslednjih pola veka nije znao da je pravilno
postupio.
Tomas Stoun je odgovorio na prvo zvono. Stoga sam se
zapitao da nije bio budan iako je u Bostonu pola noći.
„Da?“ Glas moga oca bio je odsečan i oprezan, kao da je
očekivao ovaj upad, kao da je spreman na vest iz traume da
je došlo do masivnog krvarenja u mozgu, pa su pojedini
organi na raspolaganju, ili kao da je spreman da čuje za
neko dete, jedno u deset hiljada, rođeno s bilijarnom
atrezijom, koje će umreti ako mu se ne presadi jetra. Čuo
sam glas onoga ko je spreman da sve svoje iskustvo i
veštinu svojih devet prstiju uloži u spasavanje drugog
ljudskog bića, kao i da to zaveštanje prenese sledećim
naraštajima stažista i specijalizanata – za to je rođen i ni za
šta drugo nije znao. „Stoun ovde“, rekao je, a glas mu je
zvučao tako blizu kao da je ovde sa mnom, kao da baš ništa
ne razdvaja naša dva sveta.
 Izjave zahvalnosti

Ovo je književno delo i svi likovi su izmišljeni, kao i bolnica

Mising. Istorijski likovi, kao što su car Hajle Selasije i diktator
Mengistu, stvarne su ličnosti; neuspeli državni udar se zaista
dogodio u Etiopiji, ali pet godina pre ovog koji opisujem u
knjizi. Likovi pukovnika Mebratua i njegovog brata uglavnom
su zasnovani na stvarnim vođama pobune. Detalji njihovog
zarobljavanja i reči koje je pukovnik izgovorio na suđenju i
pre smrtne kazne vešanjem potiču iz objavljenih svedočenja,
naročito iz dela Ričarda Grinfilda Etiopija: Nova politička
istorija; zatim Džona H. Spensera Etiopija u škripcu: Lični
izveštaj o godinama Hajla Selasija; iz objavljenog rada
Ričarda Pankhersta o istorijskoj pozadini; kao i dela
Edmonda Dž. Kelera Revolucionarna Etiopija: od carstva do
Narodne Republike. Izuzetni lekar po imenu Džon Meli umro
je pošto ga je ustrelio pljačkaš, a njegov dijalog s
upraviteljicom Herst je izmišljen. Barovi, kao što su Ibis i
ostali, izmišljena su mesta. I Lumisova gradska i seoska
škola takođe je plod mašte; slučajna je svaka sličnost s
mojom izvanrednom školom (u kojoj su me gospodin Robs i
gospodin Tems podsticali da pišem).
Od neprocenjive važnosti bili su sledeći izvori, knjige i ljudi:
scena rođenja i fraze kao što su „u tami majčine utrobe“
nadahnute su prekrasnim memoarima pokojnog egipatskog
akušera i hirurga specijaliste za fistulu Nagiba Mahfuza, pod
naslovom Život jednog egipatskog doktora, kao i zamisao o
bakarnom sudu. Eseji Nergeš Teđani, u kojima ona opisuje
svoja afrička iskustva s ambulantom verzije i s fistulom, kao
i naša prepiska, bili su mi od izuzetne pomoći. Koristio sam i
objavljeni rad doktora Redžinalda Hamlina i doktorke Ketrin
Hamlin, pionira u hirurškom lečenju vaginalne fistule. Oboje
sam ih video kao student medicine i bio sam svestan
važnosti njihovog rada. Nedavno sam imao priliku da
posetim „bolnicu pored reke“, što je ujedno i naslov
prekrasnih memoara Ketrin Hamlin. Stručnjaci za hirurško
lečenje fistule u mojoj knjizi ni po čemu nisu zasnovani na
Hamlinima. Počivši ser Ijan Hil zapravo je bio dekan
Medicinskog fakulteta, i njegovo ime, kao i Brajtvajtovo,
naveo sam u knjizi sa željom da odam počast dvojici ljudi
koji su verovali u mene. Pokušaji otimanja aviona Etiopskog
aero-transporta šezdesetih i sedamdesetih godina
dvadesetog veka istorijske su činjenice; jedna otmičarka bila
je moja starija koleginica s fakulteta – ona i njeni drugovi
otmičari poginuli su u pokušaju otmice. Sadašnji premijer
Etiopije Meles Zenavi takođe je moj kolega sa studija,
godinu dana mlađi od mene; on je kasnije postao gerilski
borac i konačno vođa snaga koje su svrgnule Mengistua.
Heroizam službe obezbeđenja, kao i izuzetna veština pilota –
stvarni su. Etiopski aero-transport je, po mome mišljenju,
najbezbedniji i najbolji avio-prevoznik na međunarodnim
linijama, kompanija s najgostoljubivijim i najposvećenijim
avionskim posadama. Povratnu groznicu koju prenose vaši
proučavao je pokojni Piter Perajn, kao i pokojni Čarls Lithed,
a ja sam kao student imao priliku da ih obojicu vidim s
pacijentima.
Za informacije o Terezi Avilskoj, i za opis Berninijeve
skulpture, dugujem knjizi Tereza Avilska: Napredovanje
duše, koju je napisala Ketlin Medvik. Bez obzira na to što
sam video originalnu skulpturu u Rimu, opisi Medvikove bili
su nadahnjujući. Sve reči Svete Tereze koje sam citirao, ideje
o veri i milosti, zamisao da sestra Meri Džozef Prajs izgovara
Miserere na samrti, kao i ideja o neobjašnjivom miomirisu –
zasnovani su na knjizi Medvikove. Reči „nebesko glumatanje
i gukanje“ potiču od H. M. Statfilda i navedene su u knjizi
Ketlin Medvik.
Stih „dugujem ti prizor jutra“ delo je V. S. Mervina i potiče iz
pesme Hirurgu Kevinu Linu, prvobitno objavljene u
Njujorkeru. Grafika s tekstom ove pesme, štampana u
ograničenom tiražu, koju je priredila Keroli Kembel iz
izdavačke kuće Ninja pres, s potpisom Vilijama Mervina, visi
u mom kabinetu. Veoma me je zadužio lekar, pisac i prijatelj
Itan Kenin, koji me je pozvao na Festival pisaca u Sunčanoj
dolini i upoznao me s Rivom Tuli i ostalim važnim ljudima
koji se tamo okupljaju.
Izraz „nosa ušiljenog kao pero“ potiče iz Henrija V, drugi
deo, i ima veze s mojim uverenjem da predstavlja Šekspira
kao pronicljivog kliničkog posmatrača, a što sam opisao u
radu „Povratak tifusnom stanju“ u Američkom medicinskom
žurnalu (79:370; 1985).
Mojim sopstvenim utiscima iz Adena i vlastitim
uspomenama na sedenje na seansi uživanja kata dodatno
su doprineli izuzetno upečatljivi opisi u divnoj knjizi Erika
Hansena pod naslovom Vožnja motociklom s Muhamedom:
Putovanja u Jemen i na Crveno more, kao i knjiga Jesti cveće
u raju: Putovanje jednog čoveka kroz Etiopiju i Jemen, koju
je napisao Kevin Rašbi. Prizor žene s mangalom punim
ugljevlja na glavi, kao i prevoženje ljudi u ručnim kolicima,
takođe potiču iz Hansenove knjige.
Italijanska okupacija, opis Avejde, kao i mnogi aspekti
italijansko-etiopskog sukoba, uključujući i želju za pobedom
po svaku cenu – Qualsiasi mezzo – potiču iz divnog dela
Safari tamne zvezde: Kopnom od Kaira do Kejptauna Pola
Teroa, i iz mnogih drugih izvora.
„Podigla je ramena neprivlačno“ jeste parafraza stiha
Džejmsa Merila u pesmi Zapaljeni Čarls: „Niko do podignuta
/ Ramena njegove neprivlačnosti.“
Blis Karnočan mi je pokazao jedno od prvih izdanja svoje
knjige Zlatne legende: Slike Abisinije od Semjuela Džonsona
do Boba Marlija i pomogao mi u sagledavanju kako su
uobličena zapadnjačka viđenja Etiopije.
Ja i još bezbroj studenata medicine u Komonveltu divili smo
se Bejlijevoj i Lavovoj kratkoj hirurškoj praksi; Stounova
izmišljena knjiga zasnovana je na Bejliju i Lavu, odakle
potiče i priča o australijskom torbaru vombatu i slepom
crevu. Kad sam bio student, na mene je dubok utisak
ostavila fotografija Bejlija i njegovih devet prstiju. Izuzev
toga, lik Tomasa Stouna nema veze s Hamiltonom Bejlijem,
koji je lekarsku praksu obavljao samo u Engleskoj dok se nije
penzionisao.
„Trebalo je pažljivo doneti odluku kako se greška ne bi
ponovila. Pacijenta je često skupo koštala upravo druga
greška, počinjena u žurbi da se ispravi prva“, i: „Greške
bogataša prekriva novac, a greške hirurga prekriva zemlja“
potiču iz dela Aforizmi i citati namenjeni hirurgu autora
Moše Šajna. Ove i mnoge druge hirurške opaske dugujem
Moši, hirurgu-otpadniku, briljantnom učitelju, autoru mnogih
predivnih stručnih knjiga o hirurgiji, esejisti i prijatelju. On
ne samo da je čitao verzije ove knjige, već me je uveo i u
SURGINET, zajednicu hirurga na internetu. U njoj sam
uživao, iz nje učio i pozajmio mnoga njihova razmišljanja,
naročito o detaljima vazektomije u nizu razmena vrednih
pamćenja. Karen Kvong je sa mnom podelila svoja (i svoga
muža Martija) iskustva hirurga traume, i bila je pažljivi
čitalac rukopisa kako na počeku tako i na kraju. Njeni dugi,
promišljeni imejlovi bili su dragoceni i nemam dovoljno reči
da joj izrazim svoju zahvalnost i divljenje. Hvala i Edu
Salcajnu, Džeku Pikoku, Stjuartu Levicu i Francu Tirdu.
Tomasa Starzla sam upoznao kad sam bio glavni
specijalizant u Tenesiju, i od tada sam negovao to
poznanstvo. On je pravi hirurški hirurg, i njegov pionirski rad
na polju transplantacije jetre nije izmišljen; njega u knjizi
pominjem po imenu u znak poštovanja. Tomas Stoun je
njegov književni savremenik. Fransisko Sigaroa, predsednik
Naučnog zdravstvenog centra Univerziteta u Teksasu, u San
Antoniju, bio je toliko ljubazan da me pusti da gledam kako
na detetu izvodi zahvat transplantacije jetre. Ta izuzetna
grupa stručnjaka u San Antoniju, pod vođstvom Glen Haf,
koja je postigla da transplantacija jetre postane gotovo
rutina, pripada Starzlovom zaveštanju – treba napomenuti
da su donedavno svi svetski hirurzi koji se bave
transplantacijom jetre učili od Starzla ili od nekog koga je
Starzl obučavao.
„Rođenje i snošaj i smrt / To su jedine činjenice kad dospeš
pod mesingane klinove: Rodio sam se i jednom je dovoljno“
– ovo je delimičan citat iz Sweeney Agonistes T. S. Eliota.
„I zaista, misliti da je život tragičan prava je iluzija, jer je
život po pravilu gori od tragičnog“ – rečenica je iz knjige
Kralj i leš Hajnriha Cimera, koju je uredio Džozef Kembel,
kao i: „Ne samo postupci već i propusti postaju naša
sudbina.“
„Oni u kugi vide pravo, od Boga poslato sredstvo za
zadobijanje večnog života i nalaženje spasenja“ jeste citat iz
Kamijeve Kuge.
Mnogo dugujem počivšem Rišardu Kapušćinjskom što mi je
približio grad i zemlju za koje sam mislio da ih dobro
poznajem. Detalji o carskom dvoru, palati, finansiranju
zdravstvenih ustanova, karakteru Amharaca,
motociklističkoj carskoj pratnji, ministru državne uprave i
dvorskim intrigama – sve je to bilo poznato većini
stanovnika i mnogo šta su svojim očima videli, ali
Kapušćinjski je bio posebno nadaren da nam, kao stranac,
sve to istakne i učini primetnijim, što je postigao u svojoj
izvanrednoj knjizi Car.
„Vijugava guja je ipak dovoljno prava da šmugne u zmijsku
rupu“ – predstavlja parafrazu iz jedne od Baktijevih pesama
u zbirci Kad je reč o Šivi, koju je uredio pokojni veliki A. K.
Ramanuđam.
Za informacije o redu karmelićanki zahvaljujem Fredu de
Sam Lazaru i Elijamu Rau, kao i neuporedivoj sestri Mod.
Koliko je meni poznato, u Egmoru nema karmelitskih
samostana.
Detalji o radio-stanici Istočnoafrički rok potiču sa interneta
().
Za scene bekstva iz Asmare zahvaljujem Najnešu Kamaniju,
koji je bio moj stariji kolega na Medicinskom fakultetu i koji
je prošao taj herojski put pešice; pročitao je rukopis i imao
mnogo ispravki i predloga. Bio sam, takođe, pod velikim
uticajem prekrasnog romana Tomasa Kenilija – U Asmari – i
njegovih zapažanja o logorima eritrejske gerile, u kojima je,
izgleda, lično bio; on je i dalje junak eritrejskog naroda.
Treba da kažem da je moja naklonost jednaka prema Etiopiji
i prema Eritreji, i da imam drage prijatelje u obe zemlje.
Rečenica: „Kao da sam mu dao najveći dar koji čovek može
nekome pokloniti“ predstavlja parafrazu iz priče Rejmonda
Karvera pod naslovom „Šta je doktor rekao“, iz zbirke Nova
staza ka vodopadu.
Za scene u sanatorijumu za obolele od tuberkuloze mnogo
dugujem izlaganju Džin Mejson – „Diskurs bolesti: Pisani
radovi pacijenata na ’univerzitetu tuberkuloze’“ – koje sam
imao sreće da čujem na konferenciji za psihoanalizu i
narativnu medicinu održanoj na Univerzitetu Floride u
Gejnsvilu 2002. godine.
Za rečenicu: „Neka nijedan plemeniti Englez ne napusti ovaj
svet bez škotskog lekara, baš kao što, siguran sam, nijedan
bez njega nije ni došao na svet“ priča se da ju je kao
zdravicu izgovorio doktor Vilijam Hanter, stariji od braće
Hanter. Parafrazirao sam je kao zdravicu B. S. Gandija.
„Nijednog čoveka ne zovi srećnim dok ne umre“ reči su,
prema Herodotu, Atinjanina Solona Krezu, bogatom lidijskom
kralju. Te reči je ser Vilijam Osler citirao kad je čuo vesti o
pogibiji svog voljenog sina Revira u Flandriji. Izmišljeni
udžbenik bolničke nege, u kome se opisuje „bolničarkin
smisao za procenu“, zapravo je jedan Oslerov preinačeni
aforizam.
Za informacije o psihosomatskim bolestima kod Etiopljana
zahvalan sam svome prijatelju Riku Houdsu, lekaru
internisti, piscu i časnom čoveku izrazitog integriteta.
Njegov život u Etiopiji je priča za sebe. Hvala i Tomasu
„Apu“ Umenu za neverovatna sećanja iz vremena koje je
proveo u Adisu kao dečak školskog uzrasta a potom i kao
novinar u vreme državnog udara. Imejl koji mi je Apu poslao
od Johanesa Kiflea pružio mi je sjajan uvid u Kerčele. Moji
roditelji Džordž i Marijam Vergeze podelili su sa mnom svoje
uspomene, a moja majka je ispisala opsežne beleške samo
za mene. Njima sam posvetio ovu knjigu.
Tokom višegodišnjeg pisanja ovog romana koristio sam i
mnoga druga dela, od kojih sam većinu, nadam se, pobrojao
u bibliografiji, i želeo bih da ispravim svaku omašku u
izjavama zahvalnosti ili pak spisku navedenih izvora. Scena
Dženetinog vlažnog poklona Marionu nadahnuta je jednom
sličnom scenom iz romana ili kratke priče čijeg autora ne
mogu da se setim; isto tako bih voleo da se setim i izvora
metafore o Adenu kao gradu u isti mah mrtvom i živom,
nalik lešu po kome vrve crvi.
Zahvalan sam izuzetnom Savetodavnom odboru u San
Antoniju, koji nam je omogućio da podignemo Centar za
medicinsku etiku, ali još sam i više zahvalan za lična
prijateljstva koja sam sklopio s njegovim članovima. Stiv
Vortman, moj partner u tenisu i prijatelj, regrutovao me je u
San Antoniju dok je tamo bio dekan. Idit Makalister mi je bila
učiteljica, trener, inspiracija i osoba koja je bolje od bilo koga
drugoga shvatila moju potrebu za vremenom izdvojenosti
čak i kad je to značilo da moram otići; želim da u sledećem
životu budem ona. Nemam dovoljno reči zahvalnosti
Marvinu i Eli Forland, kao i Džudi Makarter, na ljubavi i
podršci koju su mi pružili; držati uvaženu katedru nazvanu
po Marvinu, kao i uglednu katedru koja nosi ime Žoakina
Sigaroe Mlađeg – obojica su besprekorni internisti – za mene
je bila velika čast. Džudi je i dalje moja savetnica i moja
savest; sa svakom godinom koja prođe, sve se više divim
njenoj mudrosti. Hvala UTHSCA*, zatim brojnoj porodici
Sigaroa, Bilu Henriču, Robertu Klarku, Džen Paterson, Reju
Fejberu, Tomasu Mejsu, Somajađiju Ramamurtiju, Debori
Kirčer, pokojnom Dejvidu Šermanu i mnogim drugim zbog
kojih je na tom mestu bilo posebno lepo raditi; hvala takođe
i Univerzitetu Teksas Tek u El Pasu, gde je ovo delo
započeto. Doktor Erika Brejdi, s Katedre za etnologiju
Univerziteta Zapadnog Kentakija, pravi je stručnjak za sve
od alfe i omege religije do detalja o molitvama i redovničkim
odorama; uvek sam se mogao osloniti na njena istraživanja.
U istraživanju mi je pomogao i Mišel Staniš, na čemu sam
mu zahvalan.
Moja „braća sredom pre podne“ (Rendi Taunsend, Bejker
Dankan, Olivije Nadal, Dru Kotorn, Gaj Bodin i naročito Džek
Vilom), kao i njihove supruge (a naročito ti, Di!) pružili su mi
ljubav i verovali u mene. „Nema veće ljubavi...“
Tom Rozanski, sused i kolega urolog, savetovao me je
prilikom pisanja scene vazektomije, kao i povodom drugih
nekih hirurških pitanja, na čemu sam mu veoma zahvalan.
Radžender Redi i Gejb Garsija pomogli su mi povodom dela
u vezi s hepatitisom B.
Anand i Madu Karnad, moji najdraži i najstariji prijatelji, čitali
su i iščitavali mnoge delove ove knjige, kao i mojih
prethodnih knjiga; pružili su mi i nastavljaju da mi pružaju
ljubav i podršku, i znam da imam dom gde god da se oni
nalaze.
Zahvalan sam Džonu Irvingu na njegovom dugogodišnjem
prijateljstvu. Mnogo sam od njega naučio, kako putem
prepiske tako i iz njegovih objavljenih dela.
Ralf Horvic, dekan Medicinskog fakulteta u Stenfordu,
stvorio mi je dom; beskrajno sam mu zahvalan na njegovoj
viziji, kao i na njegovom i Salinom prijateljstvu. Hvala mome
bratu Džordžu i njegovoj ženi En, i Kajlatima, kao i Helen
Bing, što su me uveli u čari Stenforda mnogo godina pre
nego što sam i sanjao da dođem ovamo.
Moja voljena žena Silvija provela je sate unoseći izmene koje
sam ispisivao po rukopisu, činila je to u nekoliko navrata u
više godina. Ona je više od ikoga drugog – ali i Tristan,
Džejkob i Stiven – podnosila moja odsustva iz društva i
podržavala me u usponima i padovima prilikom pisanja ove
knjige. Gracias mi amor; con los años que me quedan. . .
Moja agentkinja Meri Evans prodala je moju priču Njujorkeru
još pre nego što smo se lično upoznali, i verovala je u mene
još od onih dana u Ajovi 1991. Njeno oštro oko i mudri saveti
napravili su od mene pisca, a njeno prijateljstvo je od mene
napravilo boljeg čoveka. Ruka Robin Deser oseća se u mojoj
prvoj knjizi, a velika je povlastica što sam s njom sarađivao i
na ovoj. Robin je videla mnogo verzija ove knjige i provela
bezbroj sati nad njom i sa mnom, i ja joj za to mnogo
dugujem. Često sam pomišljao kako ona po ljubaznosti,
strasti, skromnosti i izvanrednoj veštini koje unosi u svoj
zanat, nalikuje lekarima kojima se divim u najvećoj mogućoj
meri. Hvala i Sari Rotbard, Robininoj sjajnoj pomoćnici.
Veoma sam zahvalan Soniju Mehti zbog njegove poletne
naklonosti prema ovoj priči i postojanoj podršci koju mi je
pružao dok sam je pisao.
Medicina je zahtevna gospodarica, ali isto tako i odana,
velikodušna i iskrena. Ona mi pruža povlasticu da se staram
o svojim pacijentima i da podučavam studente pored
njihovih bolesničkih postelja, pa samim tim daje značenje
svemu što radim. Kao i Goš, svake godine obnavljam svoje
zavete njoj: Kunem se Apolonom, Asklepijem i Higejom i
Panakejom da ću joj biti veran, jer ona je izvor svih... i
nikada nikome neću naneti zlo.
Ejbraham Vergeze
Stenford, Kalifornija, jun 2008.
 Bibliografija

11. Anderson R., i R. Romfh, Technique in the Use of Surgical

Tools, New York: Appleton-Century-Crofts, 1980.
12. Ayele N., Wit and Wisdom of Ethiopia, Hollywood, Calif.:
Tsehai Publishers and Distributors, 1998.
13. Bailey H., Pye’s Surgical Handicraft, 17. izd., Bristol,
England: John Wright & Sons, 1956.
14. Bierman J., i C. Smith, Fire in the Night: Wingate of
Burma, Ethiopia, and Zion, New York: Random House, 1999.
15. Coleman D., The Scent of Eucalyptus: A Missionary
Childhood in Ethiopia, Fredericton, New Brunswick, Canada:
Goose Lane Editions, 2003.
16. Cook H., Fifty Years a Country Doctor, Lincoln: University
of Nebraska Press, 1998.
17. Cope Z., The Diagnosis of the Acute Abdomen in Rhyme,
London: H. K. Lewis & Co., Ltd., 1962.
18. Dreger A. D., One of Us: Conjoined Twins and the Future
of Normal, Cambridge, Mass.: Harvard University Press,
2004.
19. Gould G. M. and W. E. Pyle, Anomalies and Curiosities of
Medicine, New York: W. B. Saunders, 1896.
10. Habte-Mariam M. and C. Price, The Rich Man and the
Singer: Folktales from Ethiopia, New York: E. P. Dutton,
1971.
11. Hertzler A. E., The Horse and Buggy Doctor, Lincoln:
University of Nebraska Press, 1938.
12. Humphries S. V., The Life of Hamilton Bailey.
Beckenham, England: Ravens – wood Publications, 1973.
13. Keller E. J., Revolutionary Ethiopia: From Empire to
People’s Republic, Bloomington: Indiana University Press,
1991.
14. Lambie T. A., Boot and Saddle in Africa, New York:
Fleming H. Redell Co., 1943.
15. A Doctor Without a Country, New York: Fleming H. Redell
Co., 1939. Marcus H. G., The Politics of Empire: Ethiopia,
Great Britain and the United States, 1941–1974,
Lawrenceville, N. J.: Red Sea Press, 1983.
16. Marston A., Hamilton Bailey: A Surgeon’s Life, London:
Greenwich Medical Media Ltd., 1999.
17. Melly A. J. M., John Melly of Ethiopia, Ed. K. Nelson and A.
Sullivan. London: Faber & Faber, 1937.
18. Speert H., Iconographia Gyniatrica: A Pictorial History of
Gynecology and Obstetrics, Philadelphia: F. A. Davis Co.,
1973.
19. Smith I., Wish I Might, New York: Harper & Brothers,
1955.
20. Waugh E., Waugh in Abyssinia, Harlow, Essex, England:
Longman, 1936.
 O piscu

Ejbraham Vergeze je profesor i šef Katedre za medicinsku

teoriju i praksu Medicinskog fakulteta Univerziteta Stenford.
Radio je na fakultetima Državnog univerziteta istočnog
Tenesija, Univerziteta u Ajovi, Univerziteta Teksas Tek, kao i
u Naučno-medicinskom centru Univerziteta u Teksasu, u San
Antoniju, gde je osnovao Centar za medicinsku etiku i bio
njegov prvi direktor, a gde je i danas honorarni profesor.
Nakon završenog tečaja kreativnog pisanja Književna
radionica u Ajovi, napisao je 1994. knjigu Moja zemlja (u
najužem izboru NBCC-a* i jedna od pet knjiga u užem izboru
časopisa Tajm za knjigu godine), zatim Partner u tenisu
(istaknutu u kategoriji „zapažene knjige“ Njujork tajmsa).
Njegovi eseji i kratke priče objavljivani su u Njujorkeru,
Njujork tajmsu, Ilustrovanim sportskim novostima,
mesečniku Atlantik, u Eskvajeru, časopisima Stori i Granta, u
Njujork tajms magazinu, Vol strit žurnalu i dr. Živi u Palo
Altu, u Kaliforniji.
Ejbraham Vergeze
Kapija suza
Za izdavača
Dejan Papić
Slog i prelom
Igor Škrbić
Lektura i korektura
Tatjana Kaluđerović
Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Klub čitalaca: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs
Fusnote
1. Neprevodiva igra reči. Mising (missing) na engleskom ima
značenje „nedostajuća“, tj. ona koja je odsutna, izostavljena,
nestala ili izgubljena. (Prim. prev.)

2. Engl.: cuticura, robna marka antibakterijskog sapuna i

proizvoda za ličnu higijenu i negu kože, koji se proizvodi od
1865. godine. (Prim. prev.)

3. Mudar čovek, učitelj, u Indiji. (Prim. prev.)

4. Engl.: nursing pin, vrsta bedža, obično od metala kao što

su zlato ili srebro, koji nose školovane medicinske sestre i
kojim pokazuju u kojoj su školi diplomirale. Bedževi
medicinskih sestara vode poreklo od malteškog krsta. (Prim.
prev.)

5. Hrišćanski mistik i teolog iz avgustinske opatije Sen-

Viktor u Parizu, koji je živeo u XII veku. (Prim. prev.)

6. Sluzokoža unutrašnje strane kapka. (Prim. prev.)

7. Lisnata biljka narkotik, veoma omiljena u nekim delovima

Afrike, a odnedavno i u Britaniji. Drvo Catha edulis potiče iz
Etiopije, a proširilo se i na mnoge afričke zemlje i Arabijsko
poluostrvo. Jemenski kat se najčešće pominje kao
najkvalitetniji. Ako se žvaće, lišće kata izaziva osećanje
euforije i deluje kao stimulans. (Prim. prev.)

8. Engl.: blessing – blagoslov. (Prim. prev.)

9. Asker na arapskom, urdu, turskom, somalskom,

persijskom i svahili jeziku znači „vojnik“. (Prim. prev.)
10. Topla katodna cev koja se koristi prilikom rendgenskog
snimanja. (Prim. prev.)

11. Nem.: Sturm und Drang, oluja i udar. (Prim. prev.)

12. Indijski pevajući izgovor engleskog „misis Hud“,

gospođa Hud. (Prim. prev.)

13. Klasični indijski ples posvećen bogu Šivi. (Prim. prev.)

14. Indijski fizičar, dobitnik Nobelove nagrade 1930. godine.

(Prim. prev.)

15. Posredi je igra reči: „strej“ (stray) znači „zalutali“, a

„horn“ (horn) znači „rog“. (Prim. prev.)

16. Latinski nazivi za gasove u crevima, tečnost, izmet i

zametak. (Prim. prev.)

17. Engl.: Fellow of the Royal College for Surgeon (FRCS),

diplomac Kraljevskog hirurškog koledža. (Prim. prev.)

18. Engl.: Farting Round the Country-Side (takođe skraćeno

FRCS), prdeti po selu, seoskom predelu. (Prim. prev.)

19. Igra rečima. Highly salacious, izgovara se vrlo slično

imenu Hajla Selasija, a znači veoma pohotan, sladostrastan.
(Prim. prev.)

20. Igra reči: Missing is missing. (Prim. prev.)

21. Narod poreklom iz planinskih oblasti Eritreje. (Prim.

prev.)

22. Rasi su stara etiopska vlastela visokog ranga, slično

vojvodi, a dedžazmasi vojna aristokratija. (Prim. prev.)

23. Drevni etiopski jezik. (Prim. prev.)

24. Igra reči u kojoj se „kolac“, „duša“ i „rupa“ rimuju,
skaredna pesmica o kopulaciji i začeću. (When a pole goes
into a hole / it creates another soul / which is either a pole /
or a hole.) (Prim. prev.)

25. Reč je o ortografskoj razlici. Prezime Goš se izgovara

isto, ali se može pisati dvojako: „Ghoshe“ i „Ghosh“. (Prim.
prev.)

26. Engl.: gonad, reproduktivna žlezda poput testisa ili

jajnika. (Prim. prev.)

27. Sva ova prezimena imaju značenja poput: jak, pravičan,

glava, drvodelja, itd. (Prim. prev.)

28. Lat.: mons pubis, obla naslaga sala na pubisu. (Prim.

prev.)

29. Markus Mosaja Garvi (Marcus Mosiah Garvey, 1887–

1940), jamajčanski nacionalni junak, izdavač, novinar,
prevodilac, crnački nacionalista, panafrikanista i govornik.
Zagovarao je panafričku filozofiju i predvodio pokret za
spasenje Afrike ujedinjenjem oko zajedničkog cilja. (Prim.
prev.)

30. Natpis je mešavina grčkog i engleskog alfabeta, a sam

tekst je na engleskom i glasi: sestra Meri Džozef Prajs,
rođena 1928, umrla 1954, bezbedna u naručju Isusovom.
(Prim. prev.)

31. Tamilski pesnik iz drugog veka pre nove ere. (Prim.

prev.)

32. Karakteristika anglosaksonskog školstva, organizacija

unutar škole, slično bratstvima i sestrinstvima na
fakultetima. (Prim. prev.)
33. Junak niza romana za decu engleskog romanopisca
Sesila Skota Forestera, po kome je snimljen i poznati
američki avanturistički film iz 1951. godine, s Gregorijem
Pekom u glavnoj ulozi. (Prim. prev.)

34. Poznati serijal dečjih knjiga Inid Blajton. (Prim. prev.)

35. Vrsta tropske palme iz čijeg se stabla preradom dobija

prah koji služi kao agens za zgušnjavanje hrane. (Prim.
prev.)

36. Posredi je reč coup, koja potiče od mačevalačkog

termina, usled čega pripovedaču ima starinski i otmen
prizvuk. (Prim. prev.)

37. Engl.: afterbirth (posteljica koju porodilja izbacuje nakon

porođaja) deci lako može zvučati kao kovanica afterbird, čija
druga polovina (bird) znači ptica. Otuda dečje zamišljanje
posteljice kao ptice. (Prim. prev.)

38. Engl.: ululate, označava specifični vibrirajući zvuk sličan

leleku kojim se žene u nekim zemljama Afrike i Bliskog
istoka oglašavaju u svečanim prilikama, kako velike žalosti
tako i velike radosti. (Prim. prev.)

39. Robna marka bombona nalik pločicama. (Prim. prev.)

40. Bounova farma je zapravo marka pića od slada, sličnog

kvasu, proizvod vinarije u Kaliforniji. (Prim. prev.)

41. Engl.: Middle Passage, atlantska pomorska ruta u obliku

trougla kojom su milioni crnih robova prevezeni iz Afrike u
Novi svet. (Prim. prev.)

42. Engl.: new-ball bowler, body line bowler, seamer, seam

bowler, označava bacače u kriketu koji se služe posebnim
tehnikama bacanja. (Prim. prev.)
43. Ustanove zdravstvenog osiguranja u Sjedinjenim
Američkim Državama. (Prim. prev.)

44. Lat.: Registar lekara. (Prim. prev.)

45. Američka politička aktivistkinja šezdesetih i

sedamdesetih godina prošlog veka, komunistkinja,
feministkinja i borac za ljudska prava, naročito za prava
zatvorenika. (Prim. prev.)

46. Jevanđelje po Jovanu 15:13. (Prim. prev.)

47. Engl.: University of Texas Health Science Center at San

Antonio, Naučno-zdravstveni centar Univerziteta u Teksasu,
u San Antoniju. (Prim. prev.)

48. Engl.: National Book Critic Circle, Nacionalno udruženje

književnih kritičara. (Prim. prev.)