Renesansa je do Engleske stigla sa znatnim zakašnjenjem.

Kada se govori o renesansnoj drami, najčešće

se misli na dramu pozne renesanse, dok je ona s početka ovog kulturnog razdoblja slabo razvijena. Tu se
najpre misli na Elizabetansko doba – doba vladavine kraljice Elizabete I koja je trajala od 1558. do 1603.
godine. Ona je bil veliki ljubitelj, poznavalac i pokrovitelj umetnosti. Ovaj period naziva se i zlatno doba
renesanse, period procvata, a mnogi smatraju da je od početka njene vladavine ovaj period zapravo i
počeo.

Međutim, renesansa je u Engleskoj počela, iako sa zakašnjenjem, ipak ranije nego što neki smatraju.
Drama je u engleskoj nastala kao nastavak religije, a u svom početku, bila je i u slubi religije. To znači da
drama nije bila samostalna umetnost, niti je imala ciljeve koje je kasnije dobila, a mnoge zadržala i do
danas, već je njena uloga bila da propoveda crkvene, odnosno religijske ideje. Crkva je koristila dramsku
umetnost da se pokaže u impozantnijem i jačem svetlu, te da uči ljude dobrom ponašanju – odnosno, da
im ukaže na to da će dobro ponašanje biti nagrađeno, a loše kažnjeno. Drama je u antici imala ulogu da
podigne moralnu svest gledalaca, tako da primećujemo da se to ni ovde nije promenilo. U Antičkoj
Grčkoj, ta moralna svest se budila uz pomoć katarze – duhovnog pročišćenja koje bi gledaoci osetili
nakon osećanja jakih emocija kao što su sreća – dok gledaju komedije, ali i tuga dok gledaju tragedije.
Ovu povezanost i direktnost koje nema u drugim umetnostima kao što su sama pisana reč ili odsvirana
nota, crkva je koristila da približi svoja ubeđenja narodu.

Najpoznatiji tipovi drame u srednjem veku bili su Miracle plays i Mystery plays. Ovo su religijske drame,
od kojih su Miracle plays govorile o životima svetaca, dok su Mystery plays govorile o pričama iz Biblije.
Vremenom, tematika ovih drama promenila se i proširila se Biblijskih zapisa na opšte moralne ideje.
Ovakve drame nazvane su Morality plays.

Posebna vrsta drame –Interludes, predstavljala je prekretnicu između stroge religijske i drame iz perioda
vladavine dinastije Tjudor. Interludes su bile kratke dramske forme, u kojima se prvi put pojavljuju
realistični i komični elementi. Ove predstave su se uglavnom igrale između većih, dužih i ozbiljnijih
predstava. One su se igrale na svečanim gozbama kraljevskih porodica, a najčešće su ih upravo te
porodice finansirale. Do 16. veka, interludes su se potpuno odvojile od prvobitne ideje koje je religijska
drama zagovarala. One su sada bile lišene svake moralne i etičke delatnosti. Ove drame igrale su se
samostalno, s jedinom namerom da zabave ljude.

Primećujemo da je ovime započeta sekularizacija drame, odnosno, njeno odvajanje od crkve i religije.
Najranija, čisto sekularna drama koja je do danas sačuvana, jeste „Fulgencije i Lukrecija“ koju je napisao
Henri Medval krajem 15. veka. Ova drama je prvi put objavljena 1920. godine. Poznato je i njegovo delo
koje je moralnog karaktera, a to je interlud „Priroda“. Henri je bio kapelan kardinala. On je u svom
stvaralaštvu ujedinio staro, što možemo videti u drami „Priroda“ u kojoj su glavna tema sagrešenje i
pokajanje i novo, što uočavamo u delu „Fulgencije i Lukrecija“. Kao što sam već pomenula, drama
„Fulgencije i Lukrecija“ je čisto svetovnog karaktera. U centru njene radnje nalazi se Lukrecija, ćerka
rimskog senatora Fulgencija, koja treba da bira između dva prosca. Jedan je patricijskog roda, ali
poročan, dok je drugi ugledan i poštovan plebejac. Ovde uočavamo stav pisaca iz vremena dinastije
Tjudor prema starim plemićima. Oni su više vrednovali ljude iz naroda koji su svojim delima stekli ugled i
poštovanje, nego plemiće koji su to poštovanje imali rođenjem, ali ga svojim ponašanjem nisu opravdali.
U domu Henrija Medvala vaspitavan je i Tomas Mor, kojeg svi znamo kao pisca knjige „Utopija“.

Sledeći dramski pisac kojeg ću spomenuti jeste John Rastell. On je poznat po svom delu „The four
elements“ – humanističke moralne drame. On je bio zet Tomasa Mora.

Ono što najviše razlikuje renesansnu dramu od srednjovekovne i antičke drame, jeste mogućnost izbora.
Naime, u dramskim delima koja se pišu tokom renesanse, često možemo videti da se glavni ili neki od
junaka pita, da razmišlja i svojevoljno donosi odluke. Kasnije, snosi posledice koje su uzrokovale upravo
te odluke koje je sam doneo. Ovo je znatna razlika u odnosu na prethodne dramske periode, zato što se
ranije mislilo da se sve događa zbog nekih viših sila, a u religijskim dramama, ta viša sila bio je Bog.
Tokom renesanse u čijem je centru interesovanja čovek, upravo čovek donosi odluke i na taj način
određuje sam svoju sudbinu.

John Heywood je bio engleski pisac i kompozitor, mada nijedno njegovo muzičko delo nije sačuvano.
Ipak, proslavio se kao dramski pisac. On je popularizovao interlude i razvio od njih englesku komediju.
Zapravo, on je postavio temelje za dalji razvoj onoga što će postati poznato kao engleska komedija.
Njegova najpoznatija dela jesu „The four P’s“ i „The play of the Weather“.

Razvoj engleske drame dešavao se prilično sporo, a prelaz između religijskih moralnih drama, preko
interluda, do pravih komedija i tragedija, prošao je skoro pa neprimećeno. Jedna od prvih drama u
pravom smislu bila je komedija „Ralph Roister Doister“, koju je napisao Nikolas Udal 1550. godine. Ona
se smatra prvom engleskom komedijom, a njen je pisac bio inspirisan klasičnom dramom. Ovu komediju
mnogi smatraju neprirodnom, baš zato što je Nikolas u njoj eksperimentisao sa klasičnim motivima u
koje je uvodio elemente engleske drame.

Prva, takoreći, domaća komedija u engleskoj, bila je „Gammer Gurton's Needle“, koju je 1552. napisao
William Stevensons. Prva tragedija objavljena je 1562, a napisali su je Thomas Norton i Thomas
Sackville. Ona se zove „Gorboduc“ i bila je refleksija užasa koji se dešavao usled Građanskog rata koji je
bio u toku. Ono što je važno za ovu dramu jeste da je ovo prva drama pisana praznim stihom. Prazan stih
je poezija pisana pravilnim metričkim redovima, ali bez rime, skoro uvek u jambskom pentametru.
Jambski pentametar je vrsta metričke linije koristi u tradicionalnoj engleskom poeziji i stiha drame .
Termin opisuje ritam ili metar, uspostavljen rečima u tom redu; ritam se meri u malim grupama slogova
koji se zovu „stopala". „Jamb" se odnosi na vrstu stopala koja se koristi, ovde jamb , koji na engleskom
označava nenaglašeni slog iza koga sledi naglašeni slog (kao u a-bove-u)). „Pentametar" označava liniju
od pet „stopa".

Prazan stih izdašno su koristili Šekspir i Kristofer Marlou, ali „Gorboduc“, je prva drama u kojoj se on
pojavljuje. Iako deluje kao da je ova promena značanja samo za sam spis, ona sa sobom nosi mnoge
kulturološke ideje. U drami, u stihu su pričali pripadnici viših društvenih slojeva, dok ono što je običan
narod govorio, nije bilo u stihu. Na taj način se pravila još jedna razlika između pripadnika viših i
pripadnika nižih društvenih slojeva. Ono što je bio problem kod ovako pisanih dramskih dela, jeste to što
narod nije mogao da se poistoveti sa onima koji govore u stihu jer prosto to nije bio način na koji su
obični ljudi govorili među sobom. Prazan stih je umanjio ovu distanciranost, te je učinio da više ljudi
može da se poistoveti sa likovima u drami.
Razvojem drame, tri njena jedinstva (jedinstvo vremena, prostora i radnje), počela su da se ruše. U
antičkoj Grčkoj, jedna se drama morala opredeliti za to da li će ona biti komedija ili tragedija. Međutim,
njenim razvojem, ona se ugledala na stvarni život u kojem su prisutni i komični i tragični elementi, te je i
sama drama postala spoj tragedije i komedije. Kako je drama postajala sve realističnija, tako su se i
gledaoci sve više poistovećivali sa njom. Drame su počele da se igraju i na periferijama grada, dok su se
ranije igrale isključivo po dvorovima pred aristokratijom. Na ovaj način, ona je postala pristupačnija
narodu koji je želeo da se kulturno uzdiže na ovaj način. Puritanci su bili protiv drame, zato što su
smatrali da ona ometa vođenje ratova – umesto da se bore, ljudi su išli da gledaju predstave.

Danas je pozorište u svim društvima način da se oplemeni kultura. Za one koji idu u pozorište i gledaju
predstave, govori se da se kulturno uzdižu. Od početka engleske drame koja se razvila iz crkve i crkvenih
ideja, preko intreluda kao pokušaja da se u tu dramu ubace zabavni motivi, pa sve do oblika koji je ona
imala pre perioda vladavine kraljice Elizabete I, ona je pretrpela mnoštvo promena. Njena početna uloga
bila je samo da nauči čoveka ispravnom ponašanju i na neki način mu zapreti i natera ga da se moralno
ponaša time što će mu prikazati posledice koje donosi loše ponašanje. Crkva je na taj način preko
umetnosti nastojala da uvede moralnu diktaturu i kontroliše narod. Ipak, ono što za čim ljudi žude uvek
nekako izbije na površinu. Razumljivo je da su radije želeli da idu i gledaju predstave, da se zabave,
druže, nauče nešto novo i upoznaju druge ljude, nego da ginu u ratovima. Čovek, barem većina ljudi, je
naklonjena lepim i prijatnim stvarima, te njima tokom čitavog života teži. Isti se taj čovek može potpuno
izgubiti u zadovoljstvima do kojih lako dolazi, ali barem u to vreme, drama je bila uspešan i prihvatljiv
način da se žudnja za lepim ostvari.