Fiona Barton

Udovica
 Preveo
Marko Mladenović
Naslov originala
Fiona Barton
The Widow
Copyright © Fiona Barton, 2016
First published in Great Britain in 2016 by Bantam Press
an imprint of Transword Publishers.
Translation rights arranged by Madeleine Milburn Ltd.
All rights reserved.
Translation copyright © 2016 za srpsko izdanje, LAGUNA
 Za Garija, Toma i Lusi,
bez kojih ništa ne bi imalo smisla.
 Dragi čitaoče,

Mnogo vremena u životu posvetila sam posmatranju ljudi.

Ne samo u kafeima i na železničkim stanicama, već zato što
mi je to posao. Kao novinarka, ja sam profesionalni gledalac
– „obučeni posmatrač“, volimo da se šalimo – koji zapaža
govor tela i osobenosti u govoru što nas čine posebnim i
zanimljivim drugima.
Tokom godina intervjuisala sam žrtve, krivce, poznate i
obične ljude koje je snašla tragedija ili im se osmehnula
sreća. Začudo, u sećanju mi nisu uvek ostajali oni u žiži
pažnje. Često mi iz glave ne izlaze upravo ljudi na obodu,
igrači sporednih uloga u drami.
Na velikim suđenjima – za opštepoznate i stravične zločine
koji dospevaju u naslove – hvatala sam sebe kako
posmatram ženu čoveka na optuženičkoj klupi i pitam se šta
li ona zaista zna, ili dozvoljava sebi da zna.
Sigurno ste je videli i vi, na vestima. Možda morate da
obratite pažnju, ali ona je tu, stoji ćutke iza svog čoveka na
stepenicama suda. Klima glavom i steže ga za mišku dok on
tvrdi da je nevin, zato što veruje u njega.
Ali šta se događa kada se kamere spakuju i svet prestane da
gleda?
Uporno mi se javlja prizor dvoje ljudi koji jedu pastirsku pitu,
kao i bilo koji drugi par u njihovoj ulici, ali ne mogu da
razgovaraju. Čuje se samo škripa pribora za jelo po
porcelanu dok se oni bore sa sumnjama koje se provlače
ispod ulaznih vrata njihovog doma u predgrađu.
Jer, u odsustvu svedokâ i svega što odvraća pažnju, maske
ne mogu a da ne padnu.
Zanimalo me je – morala sam da saznam – kako ta žena
izlazi na kraj s poimanjem da je njen muž – čovek koga je
izabrala – možda čudovište.
I tako je nastala Džin Tejlor. Ona je ta žena što ćuti, koju sam
tako često viđala na stepenicama suda, supruga koju sam
primećivala kako gleda, bez izraza na licu, dok njen muž
svedoči.
U ovom, mom prvom romanu, Džin iznosi javnu i privatnu
verziju obožavanog muža i srećnog braka koji kreće naopako
kada jedno dete nestane a njoj se na pragu pojave policija i
novinari.
Nadam se da ćete uživati u ovoj knjizi. Ja sam uživala dok
sam je pisala i ne mogu dovoljno da zahvalim Džin Tejlor – i
ženama koje su je nadahnule.
Fiona Barton
 Prvo poglavlje

Sreda, 9. jun 2010.

Udovica

Čujem je kako krcka dok ide stazom. Kako nespretno gazi na

visokim potpeticama. Još malo i biće na vratima. Okleva i
sklanja kosu s lica. Lepa odeća. Sako s velikim dugmetima,
pristojna haljina ispod njega i naočare na glavi. Nije ni
Jehovin svedok ni iz Laburističke stranke. Mora da je
novinarka, ali nije nalik onima što obično dolaze. Ona mi je
druga danas – četvrta ove nedelje, a tek je sreda. Kladim se
da će reći: „Izvinite što vas uznemiravam u ovako teškom
trenutku.“ Svi to kažu i slože onu glupavu facu. Kao da im je
stalo.
Sačekaću da vidim hoće li zvoniti dvaput. Onaj čovek jutros
nije. Nekima je očito strašno dosadilo da pokušavaju. Odlaze
čim sklone prst sa zvona, pa se vraćaju stazom što brže
mogu, ulaze u kola i odlaze. Šefovima mogu da kažu da su
pokucali na vrata ali da nije bila tu. Jadno.
Ona zvoni dvaput. Zatim glasno kuca: kuc-kuc-kuc-kuc--kuc.
Kao policajac. Primećuje me kako gledam kroz prorez sa
strane mojih čipkanih zavesa i upućuje mi veliki osmeh.
Holivudski osmeh, govorila je moja mama. Potom ponovo
kuca.
Kada otvorim vrata, daje mi bocu mleka s praga i kaže:
„Bolje vam je da ne ostavljate ovo napolju, pokvariće se. Da
uđem? Jeste li pristavili čajnik?“
Ne mogu ni da dišem, a kamoli da govorim. Ona se opet
smeši, glave nakrivljene na stranu. „Ja sam Kejt“, kaže. „Kejt
Voters, novinarka Dejli posta.“
„Ja sam…“, počinjem, shvativši namah da nije pitala.
„Znam ko ste, gospođo Tejlor“, kaže ona. Neizgovorene
ostaju reči: Vi ste priča. „Hajde da ne stojimo ovde napolju“,
kaže. I dok govori, nekako, već je ušla.
Odveć sam zapanjena razvojem događaja da bih nešto
rekla, a ona uzima moje ćutanje kao dozvolu da unese
mleko u kuhinju i skuva mi čaj. Ulazim za njom – kuhinja nije
velika i pomalo je gužva dok ona žustro otvara sve ormariće
u potrazi za šoljama i šećerom. Ja samo stojim i puštam da
se sve to događa.
Ona čavrlja o kuhinjskim elementima. „Kakva divna kuhinja!
Izgleda kao nova – volela bih da je moja ovakva. Jeste li je vi
ugradili?“
Kao da razgovaram s drugaricom. Nije onako kako sam
zamišljala razgovor s novinarom. Mislila sam da će ličiti na
policijsko saslušanje. Mislila sam da će to biti iskušenje,
ispitivanje. Tako je govorio moj muž Glen. Ali, nekako, nije
tako.
Govorim: „Da, izabrali smo bela vrata i crvene ručke zato
što je izgledala tako čisto.“ Stojim u svojoj kući i raspravljam
o kuhinjskim elementima s novinarkom. Glena bi udarila
kap.
Ona pita: „Ovuda, jelda?“, a ja joj otvaram vrata dnevne
sobe.
Nisam sigurna želim li je ovde – nisam sigurna kako se
osećam. Nije mi u redu da se sada pobunim – ona samo sedi
sa šoljom čaja u ruci i ćaska. Začudo, baš uživam u pažnji.
Sad kada Glena više nema, ponekad sam pomalo usamljena
u ovoj kući.
A izgleda da ona zna šta radi. Zapravo je baš lepo što neko
opet brine o meni. Počinjala sam da paničim da ću sa svime
morati sama da izlazim na kraj, ali Kejt Voters govori da će
ona sve srediti.
Samo treba da joj ispričam sve o svom životu, kaže.
O svom životu? Ne zanimam je zaista ja. Nije došla mojom
stazom da sluša o Džin Tejlor. Zanima je istina o njemu. O
Glenu. Mom mužu.
Vidite, muž mi je umro pre tri nedelje. Udario ga je autobus
tačno ispred supermarketa Sejnsberi. Išao je i zakerao mi
što sam kupila pogrešne žitarice, a sledećeg trenutka bio je
mrtav na kolovozu. Povrede glave, rekli su. U svakom
slučaju, mrtav. Samo sam stajala i gledala ga kako leži. Ljudi
su se rastrčali da nađu ćebad i bilo je malo krvi na pločniku.
Mada ne mnogo. Njemu bi bilo drago. Nije voleo nikakav
nered.
Svi su bili vrlo ljubazni i pokušavali su da me spreče da
vidim njegovo telo, a ja nisam mogla da im kažem da mi je
drago što ga nema. Nema više njegovih gluposti.
 Drugo poglavlje

Sreda, 9. jun 2010.

Udovica

Naravno, policija je došla u bolnicu. Čak se i inspektor Bob

Sparks pojavio u urgentnom centru da razgovara sa mnom o
Glenu.
Ništa nisam rekla ni njemu ni bilo kome drugom. Rekla sam
im da nema šta da se kaže, da sam previše uznemirena da
bih govorila. Malo sam plakala.
Inspektor Bob Sparks je toliko dugo deo mog života – već
preko tri godine – ali mislim da će možda nestati s tobom,
Glene.
Ništa od ovoga ne govorim Kejt Voters. Ona sedi u drugoj
fotelji u dnevnoj sobi, pažljivo drži šolju čaja i migolji nogom.
„Džin“, kaže – nema više „gospođo Tejlor“, primećujem –
„prošla nedelja vam je sigurno bila strašna. I to nakon svega
što ste već doživeli.“
Ne govorim ništa, samo zurim u krilo. Nema ona pojma šta
sam ja doživela. U stvari, niko nema pojma. Nikada nikome
nisam mogla da kažem. Glen je govorio da je tako najbolje.
Čekamo u tišini, a onda ona pokušava drugačijim pristupom.
Ustaje i uzima jednu našu fotografiju s police iznad kamina –
oboje se smejemo nečemu.
„Tako ste mladi“, kaže. „Je li ovo pre nego što ste se
venčali?“
Klimam glavom.
„Jeste li se dugo poznavali pre toga? Jeste li se upoznali u
školi?“
„Ne, ne u školi. Upoznali smo se na autobuskoj stanici“,
kažem joj. „Bio je vrlo zgodan i zasmejavao me je. Imala
sam sedamnaest godina i učila zanat u jednom frizerskom
salonu u Griniču, a on je radio u banci. Bio je malo stariji i
nosio je odelo i dobre cipele. Bio je drugačiji.“
Ovako kako pričam liči na kakav ljubavni roman, a Kejt
Voters sve željno upija, škraba u svesku, pilji u mene preko
tih malih naočara i klima glavom kao da razume. Neće me
prevariti.
U stvari, Glen isprva nije ličio na romantičnog čoveka. Naše
udvaranje je uglavnom bilo u mraku – bioskop, zadnje
sedište njegovog eskorta, park – i nije bilo mnogo vremena
za razgovor. Ali sećam se kada mi je prvi put rekao da me
voli. Svu su me podišli trnci, kao da osećam svaki delić kože.
Osećala sam se živom prvi put u životu. Rekla sam mu da
volim i ja njega. Silno. Da ne mogu ni da jedem ni da
spavam koliko mislim na njega.
Mama mi je govorila da sam „opčinjena“ dok sam odsutno
dangubila po kući. Nisam znala šta to znači, „opčinjenost“,
ali sam želela da stalno budem s Glenom, a tada je i on
govorio da oseća isto. Mislim da je mama bila malo
ljubomorna. Oslanjala se na mene.
„Previše se oslanja na tebe, Džini“, govorio je Glen. „Nije
zdravo da svuda ideš sa ćerkom.“
Pokušavala sam da mu objasnim da se mama plaši da sama
izlazi iz kuće, ali Glen je govorio da je sebična.
Bio je vrlo zaštitnički nastrojen: birao mi je mesto u pabu
daleko od šanka – „Ne bih da ti bude preglasno“ – i
naručivao za mene u restoranima da bih probala nove stvari
– „Svideće ti se ovo, Džini, samo probaj.“ I tako sam probala
i katkada su nove stvari bile krasne. Ućutao bi se kad bih mu
se usprotivila. Nisam to mogla da podnesem. Imala sam
osećaj da sam ga razočarala.
Nikada nisam izlazila s nekim poput Glena, nekim ko zna šta
hoće u životu. Ostali momci su bili samo to – momci.
Dve godine kasnije, kada me je zaprosio, Glen nije klekao na
jedno koleno. Držao me je vrlo čvrsto i rekao: „Ti si moja,
Džini. Mi smo jedno za drugo… Hajde da se venčamo.“
Dotada je već ionako pridobio mamu. Dolazio je sa cvećem –
„Nešto za drugu ženu u mom životu“, rekao bi da se ona
zakikoće pa razgovarao s njom o Krunidbenoj ulici ili o
kraljevskoj porodici, a mama je uživala. Govorila je da sam
srećnica. Da sam se preporodila pored njega. Da će on
napraviti nešto od mene. Da vidi da će on voditi računa o
meni. I vodio je.
„Kakav je bio, tada?“, pita Kejt Voters, naginjući se napred
da me podstakne. Tada. Misli, pre svega onog rđavog.
„Oh, bio je divan čovek. Vrlo nežan i pažljiv; sve je hteo da
mi dâ“, kažem. „Stalno mi je donosio cveće i poklone.
Govorio je da sam ona prava. Sve to me je oborilo s nogu.
Imala sam samo sedamnaest godina.“
Mnogo joj se dopada. Sve zapisuje smešnim švrakopisom pa
diže glavu. Trudim se da se ne nasmejem. Osećam kako
histerija raste, ali na kraju izlazi kao jecaj, a ona pruža ruku
da me dodirne po mišici.
„Nemojte se potresati“, kaže. „Sada je sve gotovo.“
I jeste. Nema više policije, nema više Glena. Nema više
njegovih gluposti.
Ne sećam se tačno kada sam to počela tako da zovem.
Počelo je dobrano pre nego što sam mogla da mu nadenem
ime. Bila sam suviše zaokupljena time da nam brak bude
savršen, počev od svadbe u kući Čarlton.
Mama i tata su smatrali da sam premlada sa devetnaest
godina, ali mi smo ih ubedili. Zapravo, ubedio ih je Glen. Bio
je strašno rešen, strašno posvećen meni, pa je tata na kraju
pristao i proslavili smo uz bocu lambruska.
Pošto sam im bila jedinica, za svadbu su dali malo
bogatstvo, a ja sam po ceo dan gledala s mamom slike u
svadbenim časopisima i sanjala o svom velikom danu. Moj
veliki dan. Kako sam se samo držala za to i ispunila život
time. Glen se nikada nije mešao.
„To je tvoj teren“, rekao bi i nasmejao se.
Zvučalo je kao da i on ima neki teren. Mislila sam da se
verovatno radi o njegovom poslu; on je glavni hranitelj,
govorio je. „Znam da zvuči staromodno, Džini, ali želim da
vodim računa o tebi. Još si vrlo mlada i sve nam tek
predstoji.“
Oduvek je imao velike ideje, koje su zvučale strašno
uzbudljivo kada je govorio o njima. Postaće poslovođa
ogranka, a onda će otići i osnovati sopstveno preduzeće.
Biće sâm svoj gazda i zarađivaće gomilu novca. Mogla sam
da ga zamislim u otmenom odelu, sa sekretaricom i velikim
kolima. A ja, ja ću biti uz njega. „Nemoj nikada da se
promeniš, Džini. Volim te baš takvu kakva si“, rekao bi.
I tako smo kupili kuću broj 12 i uselili se posle venčanja. I
nakon svih ovih godina, i dalje smo ovde.
Sa prednje strane kuća je imala vrt, ali smo ga posuli
šljunkom „da uštedimo na košenju trave“, rekao je Glen.
Meni se trava veoma dopadala, ali Glen je voleo da sve
bude uredno. U početku je bilo teško, kada smo počeli da
živimo zajedno, pošto sam ja oduvek bila malo neuredna.
Mama je među dlakama ispod mog kreveta kod kuće večito
nalazila prljave tanjire i rasparene čarape. Glen bi umro da
je pogledao.
I sad ga vidim kako stiska zube i škilji, kada me je uhvatio
kako rukom sklanjam mrve sa stola na pod nakon što smo
užinali jedne večeri, na početku braka. Nisam ni znala da to
radim – sigurno sam to uradila sto puta bez razmišljanja, ali
više nikada to nisam ponovila. On mi je pomogao u tom
pogledu, naučio me da radim kako treba da bi kuća bila
lepa. Voleo je da kuća bude lepa.
U početku, Glen mi je pričao sve o svom poslu u banci – o
odgovornostima koje ima, kako se mlađe kolege uzdaju u
njega, o šalama koje radnici zbijaju jedni s drugima, o šefu
koga ne podnosi – „Misli da je bolji od svih, Džini“ – i o
ljudima s kojima radi. O Džoj i Liz iz kancelarije pozadi; o
Skotu, jednom od radnika na šalterima, koji ima užasnu kožu
i zbog svega crveni; o Mej, pripravnici koja neprestano greši.
Obožavala sam da ga slušam, da budem upućena u njegov
svet.
Valjda sam i ja njemu pričala o svom poslu, ali kao da smo
se brzo vraćali na banku.
„Frizeraj nije najuzbudljiviji posao na svetu“, rekao bi on, „ali
ti ga odlično radiš, Džini. Baš se ponosim tobom.“
Pokušava da mi ulije samouverenosti, govorio je. I uspevalo
mu je. Glenova ljubav mi je pružala osećaj sigurnosti.
Kejt Voters me gleda; opet radi ono s glavom. Dobra je,
priznajem. Nikada ranije nisam razgovarala s nekim
novinarom, osim da ga oteram, a kamoli pustila nekog u
kuću. Dolaze nam na vrata već godinama, s vremena na
vreme, ali do danas niko nije dospeo unutra. Glen se
pobrinuo za to.
Ali on više nije tu. A i čini mi se da je Kejt Voters drugačija.
Rekla mi je da oseća „pravu vezu“ sa mnom. Kaže da ima
utisak da se poznajemo godinama. A ja znam šta hoće da
kaže.
„Mora da je njegova smrt bila strašan šok“, govori, ponovo
me stežući za mišicu. Nemo klimam glavom.
Ne mogu da joj kažem kako sam počela da ležim budna,
priželjkujući Glenovu smrt. Pa dobro, ne baš smrt. Nisam
želela da on trpi bol, ni da pati ni bilo šta slično, samo sam
želela da više ne bude tu. Maštala sam o trenutku kada će
me pozvati policija.
„Gospođo Tejlor“, rekao bi dubok glas, „strašno mi je žao, ali
imam ružne vesti.“ U očekivanju sledećeg dela bezmalo bih
se zakikotala. „Gospođo Tejlor, bojim se da vam je suprug
poginuo u saobraćajnoj nesreći.“
Zatim bih videla sebe – stvarno videla sebe – kako plačem i
uzimam telefon da se javim njegovoj mami i kažem joj.
„Meri“, rekla bih, „strašno mi je žao, ali imam neke ružne
vesti. Radi se o Glenu. Mrtav je.“
Čujem zaprepašćenost u njenom uzdahu. Osećam njenu
tugu. Osećam saosećanje prijateljâ zbog mog gubitka;
porodica se okuplja oko mene. A onda potajna ushićenost.
Ja, ucveljena udovica. Ne zasmejavajte me.
Razume se, kada se to zaista dogodilo, nije izgledalo ni
izbliza tako stvarno. Njegova mama je načas zvučala kao da
je odahnula isto koliko i ja što je sve gotovo, a onda je
spustila slušalicu da oplakuje sina. Nije bilo prijatelja kojima
bih rekla, a oko mene se okupila samo šačica porodice.
Kejt Voters bodro govori kako mora da se posluži toaletom i
hoće da skuva još jedan čaj, a ja je puštam da ide svojim
poslom, dajem joj šolju i pokazujem toalet u prizemlju. Kada
ode, brže-bolje gledam po sobi, kako bih se uverila da negde
nema Glenovih stvari. Nikakvih suvenira koje bi ona ukrala.
Glen me je upozorio. Ispričao mi je sve priče o novinarima.
Čujem je kako pušta vodu a onda se, nakon izvesnog
vremena, ponovo pojavljuje s poslužavnikom i opet počinje o
tome koliko sam ja sigurno izuzetna žena, tako odana.
Ne prestajem da gledam fotografiju s venčanja na zidu iznad
kamina na plin. Izgledamo tako mlado da smo mogli biti i u
odeći svojih roditelja. Kejt Voters me vidi kako gledam i
skida fotografiju sa zida.
Seda na naslon za ruku moje fotelje i gledamo je zajedno.
Šesti septembar 1989. Dan kada smo stupili u brak. Ne
znam zašto, ali počinjem da plačem – prve prave suze
otkako je Glen umro – a Kejt Voters me grli jednom rukom.
 Treće poglavlje

Sreda, 9. jun 2010.

Novinarka

Kejt Voters menja položaj u fotelji. Nije trebalo da popije onu

šolju kafe pre dolaska – zbog te kafe i čaja, bešika joj šalje
pozive u pomoć i možda će morati da ostavi Džin Tejlor
samu s njenim mislima. To nije pametno u ovoj fazi igre,
pogotovo što se Džin malo ućutala, pa pijucka čaj i
netremice gleda u daljinu. Kejt očajnički želi da ne naruši
odnos koji gradi s njom. Nalaze se u vrlo osetljivoj fazi.
Prestanu li da se gledaju u oči, čitavo raspoloženje može da
se promeni.
Njen muž Stiv je jednom uporedio njen posao s
prikradanjem životinji. Popio je malo previše riohe i pravio
se važan na jednoj večeri.
„Primiče se sve bliže i bliže, podmeće im trunčice ljubaznosti
i humora, nagoveštava novac koji im se smeši, priliku da
ispričaju svoju stranu priče, dok ne počnu da joj jedu iz ruke.
To je prava umetnost“, reče on gostima za njihovim
trpezarijskim stolom.
Bile su to njegove kolege sa odeljenja za onkologiju, a Kejt je
sedela tamo, s profesionalnim osmehom na licu, i mrmljala:
„Daj, mili, valjda me poznaješ malo bolje“, dok su se gosti
snebivljivo smejali i pijuckali vino. Dok je prala sudove, bila
je besna i pljuskala je sapunicu po podu kako je ubacivala
šerpe u sudoperu, ali Stiv ju je zagrlio i poljupcem iznudio
pomirenje.
„Znaš koliko ti se divim, Kejt“, reče on. „Sjajna si u tome
čime se baviš.“
Poljubila je i ona njega, ali bio je u pravu. Ostvariti trenutnu
vezu sa osumnjičenim neznancem – čak neprijateljski
nastrojenim – ponekad je zaista igra ili zavodljiv ples. Ona to
obožava. Obožava nalet adrenalina kada prva dospe na
prag, pre konkurencije, kada pozvoni i začuje zvuke života u
kući, i vidi kako se menja svetlost u mlečnom staklu dok taj
neko prilazi, a onda, kada se vrata otvore, u potpunosti se
uživljava u ulogu.
Novinari imaju različite tehnike na pragu; jedan prijatelj s
kojim se obučavala svoju zove, pogledom poslednjeg
šteneta u korpi, čiji je cilj da izmami saosećanje; jedna
prijateljica uvek krivi urednika vesti što je tera da ponovo
kuca na vrata, dok je druga jednom prilikom gurnula jastuk
ispod pulovera i pravila se da je trudna, pa zamolila da se
posluži toaletom kako bi ušla.
To nije Kejtin stil. Ona ima sopstvena pravila: uvek se
osmehuj, nikada nemoj stajati preblizu vratima, ne počinji
izvinjenjem i pokušaj da skreneš pažnju sa činjenice da si u
potrazi za pričom. I ranije se služila štosom s bocom mleka,
ali mlekari su soj koji odumire. Vrlo je zadovoljna sobom što
je kroz ova vrata prošla s takvom prividnom lakoćom.
Istini za volju, uopšte joj se nije išlo. Trebalo je da stigne u
kancelariju i popuni troškovnik pre nego što joj prođe račun
za kreditnu karticu i proguta sav novac kojim raspolaže. Ali
urednik vesti nije hteo ni da čuje.
„Idi i pokucaj udovici na vrata – to ti je usput“, viknuo je Teri
Dikon u slušalicu preko naslova radio-vesti koje su treštale
pored njega. „Nikad se ne zna. Možda ti se danas osmehne
sreća.“
Kejt uzdahnu. Odmah je znala na koga Teri misli. Postojala je
samo jedna udovica koju su svi želeli da intervjuišu te
nedelje, ali znala je i da je to ugažena staza. Već je
pokušavalo troje njenih kolega iz Posta – i bila je uverena da
je zasigurno poslednji novinar u zemlji koji će pokucati na ta
vrata.
Maltene.
Kada je dospela do skretanja u ulicu Džin Tejlor, ona
mahinalno proveri ima li drugih novinara i smesta spazi
čoveka iz Tajmsa kako stoji pored automobila. Dosadna
kravata, zakrpe na laktovima i razdeljak sa strane. Klasika.
Polako je vozila napred dok je saobraćaj milio glavnom
ulicom, ali jednim okom je motrila na neprijatelja. Moraće da
obiđe još jedan krug oko bloka i da se nada da će on otići
dok se ne bude vratila.
„Dođavola“, promumla, davši levi migavac i skrenuvši u
jednu bočnu ulicu da se parkira.
Petnaest minuta kasnije i nakon što je prelistala dnevne
novine, Kejt ponovo stavi pojas i upali auto. Tada joj zazvoni
telefon i ona poče da kopa duboko po torbi da ga pronađe.
Iščeprkavši ga, vide na ekranu ime „Bob Sparks“, pa opet
ugasi motor.
„Zdravo, Bobe, kako si? Šta se događa?“
Inspektor Bob Sparks je nešto želeo; to je bilo očigledno.
Nije bio od onih što zovu čisto ćaskanja radi i ona se opkladi
sa sobom da će poziv trajati kraće od šezdeset sekundi.
„Zdravo, Kejt. Dobro sam, hvala. U poslu – znaš kako je.
Imam dva-tri slučaja, ali ništa zanimljivo. Vidi, Kejt, samo
sam se pitao radiš li još na slučaju Glena Tejlora.“
„Zaboga, Bobe, vidiš li me preko kamere za nadzor ili šta
već? Upravo se spremam da pokucam Džin Tejlor na vrata.“
Sparks se nasmeja. „Ne brini. Koliko ja znam, nisi na spisku
za prismotru.“
„Treba li nešto da znam pre nego što je budem videla?“,
upita Kejt. „Išta novo od smrti Glena Tejlora?“
„Ne, ne baš.“ U njegovom glasu čulo se razočaranje. „Pitao
sam se da nisi ti nešto čula. Bilo kako bilo, bio bih ti
zahvalan ako bi me obavestila u slučaju da Džin nešto
kaže.“
„Javiću ti se posle“, reče ona. „Ali verovatno će mi zalupiti
vrata u lice. To je uradila svim ostalim novinarima.“
„Važi, čujemo se kasnije.“
Kraj razgovora. Ona pogleda telefon i nasmeši se. Četrdeset
jedna sekunda. Novi rekord. Moraće da ga zadirkuje zbog
toga kada se sledeći put budu videli.
Pet minuta kasnije dokrstarila je ulicom Džin Tejlor, sada
slobodnom od medija, i došla stazom do kuće.
Sad joj treba priča.
Oh, zaboga, kako da se usredsredim?, pomisli, zarivajući
nokte u šaku da odvrati sebi pažnju. Ne – ne vredi.
„Izvinite, Džin, ali smem li da se poslužim toaletom?“, upita
sada, osmehujući se skrušeno. „Čaj samo prođe kroz tebe,
zar ne? Skuvaću nam još jedan ako hoćete.“
Džin klimnu glavom pa ustade da je povede. „Ovuda“, reče
ona, pa se skloni da se Kejt provuče mimo nje u divno
utočište toaleta u prizemlju.
Perući ruke mirisnim sapunom za goste, Kejt podiže glavu i
ugleda svoj odraz u ogledalu. Izgleda pomalo umorno,
pomisli, gladeći neposlušnu kosu i lupkajući se jagodicama
prstiju po podočnjacima, shodno uputstvu devojke koja joj
povremeno radi tretman lica.
Sama u kuhinji, dokono je čitala poruke i magnete na
frižideru dok čeka da provri voda u čajniku. Spiskovi za
kupovinu i suveniri sa odmorâ; ničega naročitog za nju ovde.
Jedna fotografija Tejlorovih uslikana u nekom restoranu na
plaži prikazivala je par kako se smeši i podiže čaše prema
aparatu. Glen Tejlor, razbarušene tamne kose i sa osmehom
primerenim odmoru, i Džin, tamnoplave kose prigodno
isfrizirane i uredno zadenute iza ušiju, sa šminkom za izlazak
neznatno razmazanom od toplote, i onim pogledom iskosa u
muža.
Punim obožavanja ili strahopoštovanja?, zapita se Kejt.
Poslednjih nekoliko godina očito je ostavilo traga na ženi na
fotografiji. Džin je sedela i čekala u vojničkim pantalonama,
širokoj majici i džemperu na zakopčavanje, a kosa joj se
izvlačila iz patrljka od repa. Stiv je vazda zadirkuje kako
primećuje sitnice, ali to joj je u opisu radnog mesta. „Ja sam
obučeni posmatrač“, šalila se ona i uživala u ukazivanju na
sitne, indikativne pojedinosti. Odmah je spazila Džinine
grube i ispucale ruke – frizerske ruke, pomislila je u sebi – i
zanoktice, iskrzane od nervoznog griženja.
Bore oko udovičinih očiju pripovedale su sopstvenu priču.
Kejt izvadi telefon i uslika fotku sa odmora. Primetila je da je
sve u kuhinji besprekorno – ni nalik njenoj, gde bi njeni
maloletni sinovi, bez sumnje, ostavili tragove ostataka od
doručka – umrljane šolje za kafu, prokislo mleko,
polupojeden tost, teglu džema bez poklopca iz koje viri nož.
I obavezno prljavi fudbalski dres koji trune na podu.
Čajnik – zajedno s mislima o kući – ugasio se, pa ona
pripremi čaj i odnese šolje na poslužavniku.
Džin je piljila u prazno, obrađujući zubima palac.
„Tako je već bolje“, reče Kejt, bupnuvši na fotelju. „Izvinite
zbog onoga. E sad, gde smo ono stale?“
Morala je priznati da počinje da brine. Provela je skoro sat
vremena sa Džin Tejlor i ima svesku punu raznih sitnica o
njenom detinjstvu i početku braka. Ali to je sve. Kad god se
malčice primakne priči, Džin promeni temu na nešto
bezopasno. U jednom trenutku povele su dugu raspravu o
izazovima vaspitavanja dece, a onda je nastala kratka
stanka kada se Kejt konačno javila na jedan od upornih
poziva iz kancelarije.
Teri je bio van sebe kada je čuo gde se Kejt nalazi. „Sjajno!“,
vikao je u slušalicu. „Svaka čast. Šta kaže? Kada možeš da
dostaviš članak?“
Pod budnim pogledom Džin Tejlor, Kejt promrmlja: „Samo
trenutak, Teri. Ovde nije dobar prijem“, pa izađe u vrt iza
kuće, umorno zavrtevši glavom da bi pokazala Džin koliko je
tobože najeđena.
„Pobogu, Teri, sedela sam pored nje. Ne mogu sada da
razgovaram“, procedi ona kroz zube. „Da budem iskrena,
ide pomalo sporo, ali mislim da se polako otkravljuje. Pusti
me da nastavim.“
„Jesi li je nagovorila da potpiše ugovor?“, upita Teri. „Nek
potpiše ugovor pa onda ne moramo da žurimo sa čitavom
pričom.“
„Neću da je uplašim tako što ću forsirati, Teri. Daću sve od
sebe. Čujemo se kasnije.“
Kejt razdražljivo isključi telefon i razmotri svoj sledeći potez.
Možda jednostavno treba odmah da pomene novac.
Odradila je čaj i saosećanje i sada mora da prestane da
obigrava.
Na kraju krajeva, Džin je možda u ozbiljnoj besparici sada
kada joj je muž umro.
Više ga nema da donosi zaradu. Niti da je sprečava da
govori.
 Četvrto poglavlje

Sreda, 9. jun 2010.

Udovica

Sat kasnije, ona je još tu. Pre današnjeg dana, zamolila bih
je da ide. Nikada mi nije bilo teško da kažem ljudima iz
novina da se nose kada pokucaju na vrata. Lako je kada su
tako neučtivi. „Dobar dan“, kažu, a zatim prelaze pravo na
pitanja. Neprijatna, nametljiva pitanja. Kejt Voters nije pitala
ništa teško. Za sada.
Razgovarale smo o mnogo čemu: o tome kada smo Glen i ja
kupili kuću, o cenama nekretnina u ovom kraju, o tome šta
smo menjali u kući, o ceni farbe za zidove, o komšiluku, o
tome gde sam odrasla i išla u školu i tome slično. Ona upada
u sve što govorim. „Oh, i ja sam išla u takvu školu. Nisam
podnosila nastavnike, a vi?“ I tome slično. Navodi me da
pomislim da čavrljam s drugaricom. Da je ista kao i ja.
Pametno joj je to, u stvari, a možda to radi svaki put kada
nekoga intervjuiše.
Zapravo i nije tako loša. Mislim da bi baš mogla da mi se
svidi. Duhovita je i izgleda blago, ali možda je sve to gluma.
Priča mi o svom mužu – svom „matorom“, kako ga zove – i
kako kasnije mora da ga zvrcne da bi mu javila kako će
možda kasno doći kući. Nisam sigurna zašto će okasniti – još
nije ni vreme za ručak a ona živi na trideset minuta vožnje
odavde Južnim kružnim putem – ali kažem joj da ga pozove
odmah da ne bi brinuo. Glen bi brinuo. Izribao bi me kada
bih ostala negde a da mu ne kažem. „To nije u redu prema
meni, Džini“, rekao bi. Ali njoj to ne govorim.
Kejt se smeje i kaže da je njen matori već navikao, ali da će
se žaliti jer će morati da se bavi decom. Ima pubertetlije,
kaže, Džejka i Fredija, koji ne umeju da se ponašaju i nikoga
ne šljive.
„Moraće da spremi večeru“, kaže ona. „Ali kladim se da će
naručiti picu. Momci će biti presrećni.“
Po svoj prilici, momci izluđuju nju i njenog matorog, pošto
neće da spremaju svoje sobe.
„Žive u svinjcu, Džin“, kaže. „Nećete verovati koliko sam
činija sa žitaricama pronašla u Džejkovoj sobi. Praktično
čitav servis za ručavanje. I svake nedelje gube čarape. Naša
kuća je kao Bermudski trougao za čarape i obuću.“ Pa se
opet smeje jer ih voli, bio svinjac ili ne.
Ja samo razmišljam: Džejk i Fredi, kakva divna imena.
Odlažem ih za kasnije, za svoju zbirku, i klimam glavom kao
da razumem kako joj je. Ali ne razumem, zar ne? Volela bih
da imam njene probleme. Volela bih da imam nekog
pubertetliju da mu zanovetam.
U svakom slučaju, hvatam sebe kako govorim: „Glen je
umeo da bude malo težak kada bih zapustila kuću“, naglas.
Samo sam htela da joj pokažem da i ja imam problema, da
sam ista kao i ona. Glupavo, u stvari. Kako bih ikada mogla
da budem ista kao ona? Ili bilo ko drugi? Ja.
Glen je oduvek govorio da sam drugačija. Kada smo izlazili
razmetao se mnome, govorio ortacima da sam posebna.
Nisam to zaista mogla da shvatim. Radila sam u salonu po
imenu Kosa danas – mala šala Lesli, vlasnice – i po čitav dan
prala kosu i kuvala kafu ženama u menopauzi. Mislila sam
da će frizerski poziv biti zabavan – čak glamurozan. Mislila
sam da ću šišati i stvarati nove stilove, ali sa sedamnaest
godina bila sam na dnu lestvice.
„Džin“, doviknula bi mi Lesli, „možeš li da opereš kosu mojoj
gospođi pa da pometeš oko stolica?“ Ni „molim“ ni „hvala“.
Mušterije su bile u redu. Volele su da mi prepričavaju sve
svoje novosti i probleme jer sam ih slušala i nisam
pokušavala da im dajem savete kao Lesli. Klimala sam
glavom, osmehivala se i sanjarila dok su one razglabale o
svom unuku koji duva lepak ili komšinici koja baca izmet
svog psa preko ograde. Prolazili su čitavi dani a da ja ne
izrazim mišljenje osim: „To je baš lepo“, ili izmišljam planove
za odmor da bih održavala razgovor. Ali nisam odustala.
Završila sam školu, naučila da šišam i farbam, i počela da
dobijam sopstvene mušterije. Nije to bilo preterano dobro
plaćeno, ali zaista nisam bila sposobna ni za šta drugo. U
školi se nisam trudila. Mama je govorila ljudima da sam
disleksična, ali istina je da nisam mogla da se bakćem.
Onda se pojavio Glen i odjednom sam postala „posebna“.
Na poslu se ništa nije mnogo promenilo. Ali nisam se družila
s tri ostale devojke pošto Glen nikada nije voleo da izlazim
sama. Govorio je da su ostale devojke neudate i u potrazi za
seksom i cirkom. Ako su ikakav pokazatelj bile njihove priče
u ponedeljak ujutru, verovatno je imao pravo, ali ja sam
samo smišljala izgovore i na kraju su prestale da me zovu.
Uživala sam u poslu pošto sam mogla da odlutam u mislima
i nije bilo stresa. Osećala sam se sigurno – mirisi hemikalija i
ispravljene kose, zvuci ćaskanja i tekuće vode, brujanje
fenova i predvidivost svega toga. Mojim danom vladala je
knjiga zakazanih termina, ubeleženih plavom olovkom.
Sve je bilo odlučeno, čak i uniforma, koju su sačinjavale crne
pantalone i bela majica – ne računajući subotu, kada smo svi
morali da nosimo farmerke. „To je ponižavajuće za ženu tvog
iskustva. Ti si frizerka, a ne početnica, Džini“, rekao je Glen
kasnije. Bilo kako bilo, to je značilo da, većinom dana, ne
moram da odlučujem šta da obučem – ili šta da radim. Nije
bilo muke.
Glena su svi obožavali. Subotom je dolazio po mene da bi se
naslonio na sto da razgovara sa Lesli. Moj Glen je znao tako
mnogo. Sve o poslovnoj strani stvari. I umeo je da zasmeje
ljude čak i kada govori o ozbiljnim stvarima.
„Muž ti je strašno pametan“, rekla bi Lesli. „I tako zgodan.
Prava si srećnica, Džin.“
Oduvek sam imala utisak da ne može da veruje kako je Glen
izabrao mene. Katkada nisam mogla ni ja. On bi se
nasmejao kada bih to rekla i privukao me sebi. „Ti si sve što
želim“, rekao bi. Pomagao mi je da vidim stvari onakve
kakve jesu. Valjda mi je pomagao da odrastem.
Kada smo se venčali, nisam imala ni blagu predstavu o
novcu i vođenju domaćinstva, pa mi je Glen svake nedelje
davao pare za održavanje kuće i svesku da zapisujem sve
troškove. Onda bismo seli i on bi obračunao iznose. Svašta
sam naučila od njega.
Kejt ponovo govori, ali promakao mi je početak. Nešto u vezi
s nekim „dogovorom“, i pominje novac.
„Izvinite“, kažem, „načas sam potpuno odlutala.“
Ona se strpljivo osmehuje i opet se naginje napred. „Znam
koliko vam je ovo teško, Džin. Što su vam novinari
danonoćno na pragu. Ali iskreno, jedini način da ih se
otarasite jeste da date intervju. Onda će svi izgubiti
interesovanje i ostaviće vas na miru.“
Klimam glavom da joj stavim do znanja da slušam, ali ona
se sva uzbudi, misli da pristajem. „Sačekajte“, kažem,
pomalo u panici. „Ne kažem ni da hoću ni da neću. Moram
da razmislim o tome.“
„Rado ćemo vam dati honorar – da vam nadoknadimo
izgubljeno vreme i pomognemo u ovom teškom trenutku“,
kaže ona brzo. Smešno je, zar ne, kako svi pokušavaju da
ulepšaju stvar. Nadoknaditi! Hoće da kaže da će mi platiti da
se izbrbljam, ali ne želi da rizikuje da me uvredi.
Dobijala sam mnogo ponuda tokom vremena, novac kakav
se dobija na lutriji. Treba da vidite pisma koja su mi novinari
proturali kroz prorez za poštu. Da pocrvenite koliko su
neiskrena. Ipak, valjda je i to bolje od uvredljivih i pretećih
pisama koja su nam slali.
Ponekad ljudi iscepaju iz novina neki članak o Glenu pa
napišu čudovište velikim slovima i žestoko ispodvlače.
Katkada podvuku tako snažno da im olovka prođe kroz
stranicu.
U svakom slučaju, novinari rade suprotno. Ali i oni su mi,
zapravo, isto tako odvratni.
„Poštovana gospođo Tejlor“ – ili katkada samo „Džin“ –
„nadam se da mi nećete zameriti što vam pišem u ovako
teškom trenutku, bla, bla, bla. O vama se mnogo pisalo, ali
mi bismo voleli da vam damo priliku da ispričate svoju
stranu priče. Bla, bla, bla.“
Glen ih je čitao nekim svojim smešnim glasom, pa smo se
smejali, a onda bih ih ja stavila u fioku. Ali to je bilo dok je
on još bio živ. Ovu ponudu nisam imala s kim da podelim.
Ponovo obaram pogled i gledam u čaj. Već se ohladio i na
površini ima malo skrame. To je ono punomasno mleko koje
Glen isključivo traži. Koje je tražio. Sada mogu da kupim s
manje masti. Smešim se.
Kejt, koja mi naširoko prodaje priču o tome kako su njene
novine osećajne i odgovorne i sâm bog zna šta još, tumači
moj osmeh kao još jedan povoljan znak. Nudi se da me
odvede u neki hotel na dve-tri noći: „Da bismo pobegle od
ostalih novinara i silnog pritiska“, kaže. „Da malo
predahnete, Džin.“
Mislim da mi treba predah.
Kao na mig, začuje se zvono na ulaznim vratima. Kejt proviri
kroz čipkane zavese i procedi kroz zube: „Dođavola, Džin,
napolju je neki tip iz lokalne TV stanice. Budite mirni i otići
će.“
Radim šta mi se kaže. Kao i obično. Vidite, ona preuzima
tamo gde je Glen stao. Kao glavna. Samo što je, naravno, i
ona iz štampe. O, bože, ovde sam s neprijateljem.
Okrećem se da nešto kažem, ali opet se oglašava zvono, a
preklopac na prorezu za poštu podiže se uz zveket.
„Gospođo Tejlor? Džim Vilson iz Kapital TV-a. Ako biste mogli
samo nakratko. Samo da na brzinu porazgovaramo. Jeste li
tu?“
Kejt i ja sedimo i gledamo se. Ona je vrlo napeta. Neobično
je videti nekoga drugog kako proživljava ono što ja
proživljavam dva-tri puta na dan. Želim da joj kažem kako
sam naučila da samo budem mirna. Ponekad čak i
prestanem da dišem kako bi pomislili da u kući nema žive
duše. Ali Kejt ne može da sedi mirno. Zatim vadi mobilni.
„Hoćete li telefonirati nekom prijatelju?“, pitam u pokušaju
da prekinem napetost, ali me, razume se, tip s televizije
čuje.
„Gospođo Tejlor, znam da ste tu. Molim vas, dođite na vrata.
Obećavam da će trajati samo trenutak. Samo bih da
razgovaram s vama. Želimo da vam damo platformu…“
Kejt iznenada vikne: „Odjebi!“, a ja se zagledam u nju. Glen
nikada ne bi dozvolio ženi da kaže tako nešto u njegovoj
kući. Ona me pogleda i nemo usnama oblikuje reč „Izvinite“,
a onda stavlja prst na usne. A čovek s televizije zaista
odjebe.
„Pa, to očito pali“, kažem.
„Izvinite, ali to je jedini jezik koji razumeju“, kaže ona i
nasmeje se. Smeje se lepo, iskreno, a ja u poslednje vreme
nisam čula mnogo smeha. „E sad, hajde da se dogovorimo
za ovaj hotel pre nego što se pojavi još neki novinar.“
Samo klimam glavom. U hotelu sam poslednji put bila kada
smo Glen i ja, pre nekoliko godina, otišli u Vitstabl na vikend.
Dve hiljade četvrte. Za petnaestu godišnjicu braka.
„Ovo je važan događaj, Džini“, rekao je on. „Duže nego što
dobije većina oružanih pljačkaša.“ Voleo je da se šali.
Bilo kako bilo, Vitstabl nam je bio na samo sat vožnje od
kuće, ali odseli smo u jednom prelepom hotelu na obali
mora, jeli fensi prženu ribu i pomfrit i šetali se po
šljunkovitoj plaži. Uzimala sam sa zemlje pljosnate
kamenčiće za Glena, a on je bacao žabice preko talasâ i
zajedno smo brojali koliko će puta odskočiti. Čulo se kako
zveče jedra na jarbolima čamčića i vetar mi je šibao i mrsio
kosu, ali mislim da sam bila istinski srećna. Glen nije mnogo
govorio. Samo je želeo da se šetamo, a meni je bilo drago
što mi poklanja malo pažnje.
Vidite, Glen je zapravo nestajao iz mog života. Bio je tu ali i
nije, ako znate šta hoću da kažem. Više mu je računar bio
žena nego ja. Po mnogo čemu, kako se ispostavilo. Imao je
kameru tako da ljudi mogu da ga vide i da on vidi njih dok
razgovaraju. Pod osvetljenjem na tim stvarčicama svi liče na
mrtvace. Na zombije. Samo sam ga ostavljala tome.
Njegovim glupostima.
„Šta radiš na tome čitavo veče?“, upitala bih, a on bi
slegnuo ramenima i rekao: „Samo razgovaram s prijateljima.
Ništa naročito.“ Ali umeo je satima to da radi, šta god bilo
posredi. Satima.
Ponekad bih se noću probudila a on ne bi bio tu, pored mene
u postelji. Čula bih kako nerazgovetno govori u gostinskoj
sobi, ali znala sam da ne treba da ga uznemiravam. Nije se
radovao mom društvu kada je na računaru. Kada sam mu
nosila kafu morala sam da pokucam pre nego što uđem.
Govorio je da se trgne kada neočekivano uđem u sobu. Zato
bih pokucala, a on bi isključio ekran i uzeo šolju od mene.
„Hvala“, rekao bi.
„Ima li šta zanimljivo na računaru?“, upitala bih.
„Ne“, odgovorio bi. „Samo uobičajeno.“ Kraj razgovora.
Ja nikada nisam koristila računar. To je bilo isključivo njegovo
područje.
Ali mislim da sam oduvek znala da se tamo nešto događa.
Tada sam to počela da zovem njegovim glupostima. Što je
značilo da mogu o tome da govorim naglas. Njemu se to nije
dopadalo, ali zaista nije mogao ništa da kaže, zar ne? Bila je
to tako bezazlena reč. Gluposti. I nešto i ništa. Ali nije bilo
ništa. Bila je poganština. Stvari koje niko ne treba da vidi, a
kamoli da plaća da bi gledao.
Kada ih je policija pronašla na njegovom računaru, Glen mi
je rekao da nije on.
„Pronašli su neke stvari koje nisam skidao – gadosti koje
jednostavno dospeju na hard-disk kada gledaš nešto drugo“,
reče. Nisam znala ništa ni o internetu ni o hard-diskovima.
To može da se dogodi, zar ne?
„Gomilu tipova nepravedno optužuju, Džini“, reče. „Toga
svake nedelje ima u novinama. Ljudi kradu kreditne kartice i
koriste ih da kupuju ovakve stvari. Nisam ja to uradio. To
sam rekao i policiji.“
A kada ništa nisam rekla, on nastavi: „Ne znaš kako je kada
te optuže za ovako nešto, a ništa nisi uradio. Potpuno se
pometeš.“
Posegnuh i pomilovah ga po mišici, a on me zgrabi za ruku.
„Hajde da popijemo šolju čaja, Džini“, reče. Pa odosmo u
kuhinju da pristavimo čajnik.
Dok sam uzimala mleko iz frižidera, stajala sam i gledala
fotografije na njegovim vratima – mi za Novu godinu,
doterani, mi kako krečimo tavanicu u dnevnoj sobi,
prošarani mrljicama boje magnolije, mi na odmoru, mi na
vašaru. Mi. Bili smo tandem.
„Ne brini. Imaš mene, Džini“, rekao bi on kada bih se vratila
kući posle ružnog dana na poslu ili šta već. „Mi smo
tandem.“ I bili smo. Previše je stvari bilo na kocki da bismo
se razišli.
I bili smo preduboko zaglibili da bih ja otišla. Lagala sam za
njega.
Nije to bilo prvi put. Počelo je tako što sam zvala banku da
kažem da je bolestan kada mu se nije išlo na posao. Zatim
sam slagala da je izgubio kreditnu karticu kada je rekao da
smo zapali u finansijske probleme, da bi banka otpisala neka
podizanja novca.
„To nikome neće naškoditi, Džini“, rekao je. „Hajde, samo
ovaj put.“
Naravno da nije bilo samo jedanput.
Pretpostavljam da Kejt Voters zanima upravo to.
Čujem je kako izgovara moje ime u predsoblju, a kada
ustanem da pogledam, ona razgovara s nekim telefonom,
govori mu da dođe da nas izbavi.
Glen mi je katkada govorio da sam njegova princeza, ali
sigurna sam da danas niko neće doći na belom konju da me
spase.
Odlazim i ponovo sedam i čekam da vidim šta će se
dogoditi.
 Peto poglavlje

Ponedeljak, 2. oktobar 2006.

Inspektor

Bob Sparks se osmehnuo kada je prvi put čuo ime „Bela

Eliot“. Njegova omiljena tetka – jedna iz čopora maminih
mlađih sestara – zvala se Bela; adut u špilu. Nakon toga se
nedeljama nije osmehivao.
Poziv službi za hitne slučajeve upućen je u 15.38. Žena je
bila bez daha od bola.
„Oteta je“, rekla je. „Ima samo dve godine. Neko ju je
oteo…“
Na snimku, koji se puštao iznova i iznova u danima što će
uslediti, čuli su se umirujući alt tonovi telefoniste u mučnom
duetu s kreštavim sopranom pozivaoca.
„Kako se devojčica zove?“
„Bela – zove se Bela.“
„A s kim razgovaram?“
„Ja sam joj mama. Don Eliot. Bila je u vrtu, ispred kuće. Naše
kuće. Manor roud 44a, Vestland. Pomozite mi, molim vas.“
„Hoćemo, Don. Znam da je ovo teško, ali morate nam reći
još nekoliko sitnica koje će nam pomoći da nađemo Belu.
Kada ste je poslednji put videli? Je li bila sama u vrtu?“
„Igrala se s mačkom. Sama. Nakon što je dremnula. Nije
dugo bila napolju. Samo nekoliko minuta. Izašla sam da je
uvedem oko pola četiri i nije je bilo. Svugde smo tražili.
Molim vas, pomozite mi da je nađem.“
„Dobro. Ostanite sa mnom, Don. Možete li da opišete Belu?
Šta ima na sebi?“
„Ima plavu kosu – danas joj je vezana u repić. Još je mala.
Tek je beba… Samo ne mogu da se setim u čemu je bila. U
majici s kratkim rukavima i pantalonama, mislim. O, bože,
ne mogu da razmišljam. Imala je naočare. Male okrugle s
ružičastim okvirom – zato što je razroka. Molim vas,
pronađite je. Molim vas.“
Trideset minuta kasnije, nakon što su dva uniformisana
pozornika iz hempširske policije otišla da potvrde priču Don
Eliot i izvrše neposredan pretres kuće, Belino ime je stiglo
do inspektora Sparksa.
„Nestala dvogodišnjakinja, Bobe“, reče narednik kada upade
inspektoru u kancelariju. „Bela Eliot. Niko je nije video skoro
dva sata. Igrala se u vrtu ispred kuće, a onda je nestala. To
je socijalno naselje na obodu Sautemptona. Majka je
skrhana – lekar je sada s njom.“
Narednik Ijan Metjuz spusti tanku fasciklu šefu na radni sto.
Na korici je crnim markerom bilo napisano ime „Bela Eliot“,
a pričvršćena spajalicom bila je devojčicina fotografija u
boji.
Sparks je lupkao prstima po fotografiji, upijajući je pre nego
što će otvoriti dosije. „Šta radimo? Gde tražimo? Gde je
otac?“
Narednik Metjuz se skljoka na stolicu. „Za sada smo
pretražili kuću, tavan i vrt. Ne izgleda dobro. Ni traga od nje.
Otac je iz Midlandsa, misli majka – bio je to kratak susret;
otišao je pre nego što se Bela rodila. Pokušavamo da mu
uđemo u trag, ali majka ne pomaže. Kaže da on ne mora da
zna.“
„A ona? Kakva je? Šta je radila dok joj se dvogodišnja ćerka
igrala napolju?“, upita Sparks.
„Reče da je Beli kuvala čaj. Kuhinja gleda na vrt iza kuće,
tako da nije mogla da je vidi. Ispred kuće je samo nizak zid;
jedva da je uopšte zid.“
„Malo je nemarno ostaviti dete tog uzrasta bez nadzora“,
mozgao je Sparks, pokušavajući da se seti svoje dvoje dece
u tom uzrastu. Džejms sada ima trideset godina – ni manje
ni više nego knjigovođa – a Samanta dvadeset šest i
nedavno se verila. Jesu li ih on i Ajlin ikada ostavljali u vrtu
kad su bili tako mali? Da bude iskren, ne može da se seti.
Verovatno nije bio često kod kuće u toj fazi; uvek je bio na
poslu. Pitaće Ajlin kada se vrati kući – ako se večeras uopšte
bude vratio.
Inspektor Sparks posegnu za kaputom, na vešalici iza njega,
i iščeprka ključeve od kola iz džepa. „Bolje da odem tamo i
pogledam, Metjuze. Da onjušim vazduh, porazgovaram s
majkom. Ti ostani ovde i sve organizuj za slučaj da nam
zatreba koordinacioni centar. Javiću ti se pre sedam.“
U kolima na putu za Vestland uključio je radio da čuje
gradske vesti. Bela je bila na početku pregleda vesti, ali
novinar nije otkrio ništa što Sparks već nije znao.
Hvala bogu na tome, pomisli on. Njegova osećanja prema
lokalnim medijima bila su izrazito pomešana.
Poslednji put kada je nestalo neko dete, stvari su se
zakuvale nakon što su novinari pokrenuli sopstvenu istragu i
izgazili dokaze. Lora Simpson, petogodišnjakinja iz Gosporta,
pronađena je prljava, uplašena i sakrivena u ormaru kod
očuhovog brata – „Bila je to jedna od onih porodica koje su u
rodu sa svima živima“, rekao je Ajlin.
Nažalost, neko od novinara je odneo porodični album iz
majčinog stana, te policija nije videla fotografiju strica
Džima – registrovanog seksualnog prestupnika u rejonu –
niti shvatila njegovu vezu s nestalom devojčicom.
Pokušao je da ima snošaj s detetom, ali mu to nije pošlo za
rukom, a Sparks je smatrao da bi je ubio dok su se detektivi
vrteli ukrug, katkada pukih nekoliko metara od njenog
zatvora, da se jedan drugi član šire porodice nije napio i
dojavio njegovo ime. Lora se izvukla nagnječenog tela i
duha. Još joj vidi oči kada je otvorio vrata ormara. Strava –
ne postoji druga reč za to. Strah da će i on biti kao stric
Džim. Pozvao je jednu detektivku da drži Loru u naručju.
Konačno bezbedna. Svima su oči bile pune suza. Svima osim
Lori. Ona je izgledala obamrlo.
Oduvek je mislio da ju je nekako izneverio. Trebalo je da
ranije pronađe vezu. Trebalo je da postavlja drugačija
pitanja. Trebalo je brže da je nađe. Njegov šef i štampa
gledali su na njeno otkrivanje kao na pobedu, ali on nije
mogao da slavi. Ne nakon što je video one oči.
Pitam se gde li je sada, pomisli. Pitam se gde li je sada stric
Džim.
Manor roud je bio pun novinara, komšija i policije, koji su svi
intervjuisali jedni druge u usmenoj orgiji.
Sparks se progura kroz hrpu ljudi na kapiji broja 44a,
klimajući glavom novinarima koje poznaje.
„Bobe“, dozivao ga je neki ženski glas. „Zdravo. Ima li šta
novo? Kakvih tragova?“ Kejt Voters se probi napred i
osmehnu tobože umorno. Poslednji put ju je video tokom
jednog jezivog ubistva u Nju Forestu, gde su uživali u
nekoliko pića i ogovaranju u nedeljama koje su prethodile
hapšenju muža.
Znali su se odavno i s vremena na vreme naletali jedno na
drugo na različitim slučajevima pa nastavljali tamo gde su
stali. Nije to stvarno prijateljstvo, razmišljao je. Svakako se
sve svodi na posao, ali Kejt je u redu. Poslednji put je čekala
s jednom linijom priče na koju je nabasala, dok on nije bio
spreman da se informacija objavi. Zadužila ga je.
„Zdravo, Kejt. Tek sam stigao, ali možda ću kasnije imati
nešto da kažem“, reče, sagnuvši se da prođe ispod ruke
pozorniku koji je stražario na ulazu.
U dnevnoj sobi se osećao miris mačaka i cigareta. Don Eliot
je sedela skupljena na kauču, stežući drhtavim prstima
mobilni telefon i lutku. Plava kosa joj je bila sklonjena s lica i
vezana u malodušan konjski rep, zbog čega je izgledala još
mlađe nego što jeste. Ona podiže glavu i pogleda visokog,
ozbiljnog čoveka na vratima, a lice joj se izgužva.
„Jeste li je našli?“, pođe joj za rukom da prozbori.
„Gospođo Eliot, ja sam inspektor Bob Sparks. Došao sam da
pomognem da se Bela nađe i želim da i vi pomognete
meni.“
Don ga je gledala. „Ali sve sam već rekla policiji. Šta vredi
da iznova i iznova postavljate ista pitanja? Samo je nađite!
Nađite mi dete!“, viknu promuklo.
On klimnu glavom i sede pored nje. „Hajde, Don, hajde da
zajedno prođemo kroz to“, reče joj blago. „Možda ćete se
setiti nečega novog.“
Ispričala mu je svoju priču, dok se zagrcavala od suvih
jecaja. Bela je bila jedino dete Don Eliot, plod veze osuđene
na propast, veze sa oženjenim muškarcem koga je upoznala
u noćnom klubu; ljupka devojčica koja je obožavala da gleda
Diznijeve emisije i ples. Don se nije mnogo družila s
komšilukom – „Gledaju na mene s visine – ja sam
samohrana majka koja prima socijalnu pomoć – misle da
sam grebatorka“, rekla je Bobu Sparksu.
Ali dok su oni razgovarali, njegov tim i mnoštvo
dobrovoljaca iz zajednice, mnogi još u radnoj odeći,
prečešljavali su vrtove iza kuća, kante za đubre, živice,
tavane, podrume, šupe, kola, štenare i gomile đubriva po
čitavom naselju. Napolju je svetlost počinjala da bledi, a
neki glas iznebuha viknu: „Bela! Bela! Gde si, srdašce?“ Don
Eliot skoči na noge da pogleda kroz prozor.
„Don, dođite i sedite“, reče Sparks. „Recite mi, da li je Bela
danas bila nevaljala?“
Ona odmahnu glavom.
„Jeste li bili ljuti na nju zbog nečega?“, nastavi on. „Mališani
umeju da budu pomalo naporni, zar ne? Jeste li morali da je
ispljeskate ili šta već?“
Cilj koji se krio iza pitanjâ polako svanu mladoj ženi i ona
dreknu da je nevina.
„Ne, naravno da nisam. Nikada je ne tučem. Pa dobro, ne
često. Samo ponekad kada neće da sluša. Nisam je ja
povredila. Neko ju je oteo…“
Sparks je potapša po ruci i zamoli pozornicu za vezu s
porodicom da skuva još jedan čaj.
Jedan mladi pozornik promoli glavu kroz vrata dnevne sobe i
pokaza pretpostavljenom da bi o nečemu da porazgovara.
„Neko je video nekog tipa kako luta ovim krajem ranije po
podne“, reče on Sparksu. „Video ga je jedan komšija. Nije ga
prepoznao.“
„Opis?“
„Tip je bio sâm, rekao je. Dugokos, grubog izgleda. Komšija
je rekao da je zagledao u kola.“
Sparks iskopa telefon iz džepa i pozva narednika. „Izgleda
da imamo nešto“, reče. „Ni traga od deteta. Imamo opis
nekog sumnjivog lika koji je išao ulicom – pojedinosti stižu.
Prenesi to timu. Ja ću porazgovarati sa svedokom.
I pokucajmo na vrata svakom znanom seksualnom
prestupniku u okolini“, dodade, dok mu se stomak prevrtao
od pomisli da je dete u kandžama bilo koga od dvadeset
dvojice registrovanih seksualnih prestupnika koji žive u
socijalnom naselju Vestland.
Hempširska policija je imala oko trista prestupnika u svom
rejonu, promenljivi broj egzibicionista, voajera, ljubitelja
seksa u javnosti, pedofila i silovatelja, koji se pretvaraju da
su druželjubivi susedi u zajednicama koje ništa ne slute.
Preko puta, na prozoru svog urednog bungalova, Sten
Spenser je čekao inspektora. Sparksu su rekli da je Spenser
nekoliko godina ranije osnovao ad hok komšijsku stražu
kada su mesto na kojem je smatrao da ima isključivo pravo
da parkira svoj volvo stalno zauzimali putujući radnici. Po
svemu sudeći, njegova supruga Suzan i on nisu imali bogzna
šta da rade u penziji, te je uživao u moći koju su mu pružali
podloga za pisanje i noćno patroliranje.
Sparks se rukova s njim pa sedoše zajedno za trpezarijski
sto.
Komšija pogleda u beleške – „Pisao sam ih na licu mesta,
inspektore“, reče, a Sparks priguši osmeh. „Posle ručka,
gledao sam kada će se Suzan vratiti iz prodavnice i video
nekog čoveka kako ide našom stranom ulice. Izgledao je
grubo – čupavo, znate – i zabrinuo sam se da će provaliti u
kola nekoga iz komšiluka ili šta već. Mora strašno da se pazi.
Prolazio je pored kombija Pitera Tredvela.“
Sparks podiže obrve.
„Izvinite, inspektore. Gospodin Tredvel je vodoinstalater koji
živi nešto niže i kome su već nekoliko puta obijali kombi.
Poslednjeg sam sprečio. Stoga sam izašao da motrim šta
čovek radi, ali bio je već prilično odmakao ulicom. Nažalost,
video sam ga samo s leđa. Dugačka prljava kosa, farmerke i
jedna od onih crnih jakni s kapuljačom koje se nose. Tada mi
je unutra zazvonio telefon, a dok sam se vratio napolje, nije
ga više bilo.“
Gospodin Spenser je bio naizgled vrlo zadovoljan sobom dok
je Sparks sve zapisivao.
„Jeste li videli Belu kada ste sišli svojom stazom?“
Spenser je oklevao, ali onda zavrte glavom. „Nisam. Nisam
je video već nekoliko dana. Divno detence.“
Pet minuta kasnije Sparks sede na stolicu u predsoblju Don
Eliot i naškraba izjavu za štampu, a zatim se vrati na njen
kauč.
„Imate li kakvih novosti?“, upita ona.
„Zasad ništa novo, ali reći ću medijima da nam treba
njihova pomoć da je nađemo. I…“
„I šta?“, reče Don.
„I da želimo da uđemo u trag svima koji su danas po podne
bili u okolini. Ljudi koje je možda neko video kako se voze ili
idu Manor roudom. Jeste li videli nekog čoveka kako ide
ulicom danas po podne, Don?“, upita. „Gospodin Spenser,
od preko puta, kaže da je video muškarca duge kose, u
tamnoj jakni; nekoga koga nije ranije viđao. Možda nije
ništa…“
Ona odmahnu glavom, dok su joj se suze slivale niz lice. „Je
li je on oteo?“, upita. „Je l’ mi on oteo dete?“
 Šesto poglavlje

Sreda, 9. jun 2010.

Udovica

Još nogu na šljunku. Ovoga puta Kejtin telefon zvoni dvaput i

prestaje. Mora da je u pitanju svojevrstan znak pošto ona
odmah otvara ulazna vrata i pušta unutra čoveka s velikom
torbom preko ramena.
„Ovo je Mik“, kaže mi. „Moj fotograf.“
Mik mi se ceri i pruža mi ruku. „Dobar dan, gospođo Tejlor“,
kaže. Došao je po nas da nas vodi u hotel – „Nekuda gde je
lepo i mirno“, kaže, a ja počinjem da se bunim. Sve ide tako
brzo.
„Sačekajte malo“, kažem. Ali niko me ne sluša.
Kejt i Mik raspravljaju kako da prođu mimo novinara koji su
se okupili na kapiji. Onaj čovek s televizije sigurno je rekao
ljudima da mi je neko u kući pa mi naizmenično kucaju na
vrata i otvaraju prorez za poštu da mi dovikuju. Užasno je,
kao noćna mora. Kao što je bilo na početku.
Tada su vikali Glenu, optuživali ga za koješta.
„Šta ste uradili, gospodine Tejlore?“, viknuo je jedan.
„Imaš li krvi na rukama, perverznjaku jedan?“, rekao je
čovek iz Sana dok je Glen iznosio kantu za đubre. Tu pred
prolaznicima. Glen je rekao da je jedan od njih pljunuo na
pločnik.
Tresao se kada je ušao.
Jadni moj Glen. Ali tada je imao mene da mu pomažem –
gladila bih ga po ruci i govorila mu da ne obraća pažnju. Ali
sada sam tu samo ja i ne znam mogu li sama da se izborim
sa ovim.
Neki glas viče grozne stvari kroz vrata: „Znam da ste tu,
gospođo Tejlor. Plaćaju li vam da govorite? Šta mislite da će
ljudi reći ako uzmete taj krvavi novac?“
Osećam se kao da me je udario. Kejt se okreće, gladi me po
ruci i govori mi da ne obraćam pažnju, da će me ona izvući
iz svega toga.
Rado bih joj verovala, ali teško mi je da razmišljam kako
treba. Šta znači da će me izvući iz svega toga? Sudeći po
Glenu, s tim smo mogli da izađemo na kraj samo
skrivanjem.
„Moramo sačekati da prođe“, rekao bi.
Ali Kejtin način je da se s tim sučeli neposredno. Da ustanem
i kažem šta imam da bih ih ućutkala. Volela bih da ih
ućutkam, ali to znači da bih morala da budem u žiži pažnje.
Pomisao na to me toliko užasava da ne mogu da se
pomerim.
„Hajde, Džin“, kaže Kejt, konačno me primetivši kako još
sedim na stolici. „Možemo ovo zajedno. Korak po korak. Sve
će biti gotovo za pet minuta, a onda niko neće moći da vas
nađe.“
Ne računajući nju, razume se.
Ne mogu da se suočim sa još vređanja od onih životinja
napolju, te poslušno počinjem da skupljam stvari. Uzimam
torbicu i guram u nju neke gaćice iz mašine za sušenje veša
u kuhinji. Odlazim na sprat po četkicu za zube. Gde su mi
ključevi?
„Samo najneophodnije“, kaže Kejt. Ona će mi kupiti sve što
mi treba kada stignemo tamo. „Gde tamo?“, želim da pitam,
ali Kejt se opet okrenula od mene. Zaokupljena je mobilnim,
razgovara s „kancelarijom“.
Kada razgovara s kancelarijom, glas joj je drugačiji. Napet.
Pomalo je zadihana, kao da se upravo popela uz stepenice.
„Dobro, Teri“, kaže. „Ne, Džin je s nama… Javiću ti se
kasnije.“ Neće da razgovara preda mnom. Pitam se šta li
zanima kancelariju. Koliko novca mi je obećala? Kako ću
izgledati na fotografijama?
Kladim se da je htela da kaže: „Pomalo je rastrojena, ali
možemo da je upristojimo.“ Obuzima me panika i odlazim
da kažem kako sam se predomislila, ali sve ide tako brzo.
Ona kaže da će „im“ skrenuti pažnju. Izaći će na ulazna
vrata i praviti se da sprema kola za nas dok se Mik i ja
iskrademo kroz vrt i preskočimo ogradu iza kuće. Ne mogu
istinski da poverujem da radim ovo. Ponovo zaustim da
kažem „Sačekajte“, ali Kejt me gura prema zadnjem ulazu.
Čekamo dok ona ne izađe. Buka je naprasno zaglušujuća.
Poput jata ptica koje poleće kod mojih ulaznih vrata.
„Klikovi“, kaže Mik. Valjda misli na fotografe. Zatim mi
prebacuje jaknu preko glave, grabi me za ruku i vuče za
sobom u vrt kroz vrata na zadnjem ulazu. Od jakne ne vidim
baš najbolje, a na sebi imam glupave cipele. Noge mi klize i
ispadaju iz njih, ali ja pokušavam da trčim. Ovo je smešno.
Jakna sve vreme spada. O, bože, eno Liza, prva komšinica,
gleda kroz prozor na vrhu, otvorenih usta. Mašem joj
mlitavo. Sâm bog zna zašto. Ne pamtim kad smo
razgovarale.
Iza kuće, Mik mi pomaže da preskočim ogradu. Zapravo nije
visoka. Više je tu forme radi nego zarad sigurnosti. U
pantalonama sam, ali ipak se pomalo mučim. Parkirao je iza
ugla, kaže, te se polako šunjamo do kraja uličice iza kuća, za
slučaj da je tamo neko od novinara. Odjednom mi se plače.
Spremam se da uđem u kola s ljudima koje ne poznajem i da
odem sâm bog zna kuda. To je verovatno nešto najluđe što
sam ikada učinila.
Glena bi udarila kap. Još i pre svega onoga s policijom, voleo
je da budemo povučeni. Godinama živimo u ovoj kući – od
samog početka braka – ali, kako je komšiluk jedva dočekao
da kaže štampi, klonili smo se društva. Komšije uvek to
kažu, zar ne, kada se u susednoj kući nađu mrtva tela
zlostavljane dece? Ali u našem slučaju, to je bilo tačno. Neko
od njih – možda onaj što živi preko puta gospođe Grejndž –
opisao je Glena nekom novinaru i rekao da ima „urokljive
oči“. U stvari je imao blage oči. Plave s podužim
trepavicama. Dečačke oči. Njegove oči su umele da me
preokrenu iznutra.
U svakom slučaju, imao je običaj da mi kaže: „To su samo
naša posla, Džini.“ Zato je bilo tako teško kada su naša
posla postala i posla svih ostalih.
Kombi Mika fotografa jeste prljav. Ne vidi mu se pod od
kutija od hamburgera, kesa od čipsa i starih novina. Tu je
električni brijač utaknut u utičnicu za upaljač i velika boca
koka-kole koja se kotrlja po prostoru za noge.
„Izvinite zbog nereda“, kaže on. „Praktično živim u ovom
kombiju.“
Bilo kako bilo, neću ući napred. Mik me vodi iza i otvara
vrata. „Ovamo“, kaže, uhvativši me za mišicu i povevši me
unutra. Stavlja mi ruku na glavu i gura me da se sagnem da
se ne bih udarila. „Ne dižite se dok se budemo odvozili, a ja
ću vam reći kada vazduh bude čist.“
„Ali…“, počinjem, ali on je zalupio vrata i ja sedim u
polutami među snimateljskom opremom i kesama za đubre.
 Sedmo poglavlje

Utorak, 5. oktobar 2006.

Inspektor

Bob Sparks glasno zevnu, istežući ruke iznad glave i

izvijajući bolna leđa na kancelarijskoj stolici. Pokušavao je da
ne gleda sat na stolu, ali on mu je namigivao dok se nije
usredsredio. Bilo je dva ujutru. Završio se i treći dan potrage
za Belom, a oni nisu ostvarili nikakav napredak.
Proveravaju na desetine poziva o dugokosim, čupavim
muškarcima i druge tragove u sve širem krugu od mesta
zločina, ali to mora da se radi polako i temeljno.
Pokušao je da ne razmišlja o tome šta se događa Beli Eliot –
ili, ako će iskreno, šta se već dogodilo. Mora da je nađe.
„Gde si, Bela?“, upita on fotografiju na radnom stolu.
Detetovo lice je bilo na sve strane – u koordinacionom
centru nalazilo se na desetine njenih fotografija, koje su se
smešile detektivima vezanim za stolove kao kakva ikonica
koja blagosilja to što rade. Novine su bile pune fotografija
„male Bele“.
Sparks prevuče ruku preko glave, registrujući rastuće ćelavo
parče kože. „Hajde, misli!“, reče sebi, nagnuvši se ka
monitoru. Još jednom je pročitao izjave i izveštaje sa
ispitivanja lokalnih seksualnih prestupnika, u potrazi za i
najmanjom slabošću u njihovim pojedinačnim pričama, ali
nije mogao da vidi nijedan pravi trag.
Još jednom za kraj, on letimice pregleda njihove profile:
bedna stvorenja, većinom. Usamljeni tipovi koji vonjaju i
imaju pokvarene zube, žive u zamišljenom onlajn svetu i
povremeno odlutaju u stvarni svet da okušaju sreću.
Tu su zatim i postojani prestupnici. Njegovi ljudi su otišli kod
Pola Silvera – on je godinama zlostavljao svoju decu i robijao
je zbog toga – ali njegova žena – treća?, zapitao se. Ili je i
dalje Dajen? – umorno je potvrdila da je njen matori u
zatvoru, gde služi petogodišnju kaznu zbog provale. Unosi
raznolikost, po svoj prilici, rekao je Bob Sparks naredniku.
Prirodno, prvih četrdeset osam sati iz čitave zemlje pristizali
su pozivi ljudi koji su navodno videli Belu. Policija je hitala da
proveri, a njemu bi od nekih poziva srce zakucalo brže.
Neka žena iz predgrađa Njuarka zvala je da kaže da se njena
nova komšinica igrala u vrtu s nekim detetom. „To je mala
plava devojčica. Nikada nisam videla dete u tom vrtu. Mislila
sam da ona nema dece“, rekla je. Sparks je odmah poslao
tamošnju policiju i čekao za svojim stolom da telefon
zazvoni.
„To je komšiničina sestričina, u poseti iz Škotske“, rekao mu
je tamošnji inspektor, razočaran isto koliko i on. „Žao mi je.
Možda sledeći put.“
Možda. Njega je mučilo to što će većina poziva upućenih
koordinacionom centru uvek biti od oportunista i onih željnih
pažnje, koji očajnički žude da budu deo drame.
Svodilo se na to da je Bela poslednji put viđena, ne
računajući Don, u prodavnici nešto niže u istoj ulici.
Vlasnica, brbljiva baka, sećala se da su majka i dete došli u
prodavnicu oko pola dvanaest. Bile su redovne mušterije.
Don je uglavnom dolazila da kupi cigarete, a ta poseta,
Belina poslednja, bila je zabeležena na zrnastim
isprekidanim snimcima jeftine kamere za nadzor u
prodavnici.
Mala Bela drži majku za ruku na kasi; rez na Belu, mutnog i
nejasnog lica kao da već nestaje, s papirnom kesom u ruci;
rez na vrata prodavnice koja se zatvaraju za njom.
Donina majka se javila na kuću posle ručka – u 14.17, sudeći
po evidenciji pozivâ – i rekla policiji da je čula unuku kako
viče uz Majstora Boba u pozadini i tražila da razgovara s
njom. Don je pozvala Belu, ali ona je, po svoj prilici, otrčala
po neku igračku.
Sled događaja u narednih šezdeset osam minuta poticao je
od Don. Bio je neodređen, isprekidan njenim kućnim
poslovima. Detektivi su je naterali da pokaže kako je kuvala,
prala sudove i slagala Belinu odeću iz mašine za sušenje
veša da bi stekli neku predstavu o tome koliko je minuta
prošlo nakon što je Don videla Belu kako izlazi u vrt da se
igra, neposredno posle tri sata.
Margaret Emerson, koja živi u susednoj kući, otišla je da
uzme nešto iz kola u 15.25 i sigurna je da je vrt ispred kuće
tada bio prazan. „Bela mi je uvek vikala ’Pipo’. To je pomalo
bila igra za nju, jadno detence. Obožavala je pažnju. Njenu
mamu nije uvek zanimalo šta ona radi“, rekla je gospođa
Emerson oprezno. „Bela se često igrala sama, vukla svoju
lutkicu u kolicima i jurila Timija, mačora. Znate kakva su
deca.“
„Je li Bela često plakala?“, upitao je Sparks.
Gospođa Emerson je zastala da razmisli, ali onda je zavrtela
glavom i žustro rekla: „Ne, bila je srećno detence.“
U tome su se složili i porodični lekar i patronažna sestra.
„Divno dete… dušica“, izjavili su uglas. „Majka se malo
patila sama – teško je samostalno odgajati dete, zar ne?“,
rekao je lekar, a Sparks klimnuo glavom kao da razume. Sve
je to bilo ubeleženo u već nabreklim fasciklama s dokazima i
izjavama, dokaz truda koji njegovi momci ulažu, ali on je
znao da je to samo površinsko čavrljanje. Da nema nikakvog
pomaka.
Ključ je dugokosi muškarac, zaključi on, isključivši računar i
pažljivo naslagavši fascikle na radnom stolu, da bi zatim
pošao prema vratima da odspava pet sati.
„Možda ćemo je naći sutra“, prošapta usnuloj ženi kada je
stigao kući.
Nedelju dana kasnije, kako nije bilo novosti, javila se Kejt
Voters.
„Zdravo, Bobe, urednik je odlučio da ponudi nagradu za
svaku informaciju koja će dovesti do Belinog pronalaženja.
Ponudiće dvadeset soma. Nije baš malo.“
Sparks zastenja u sebi. „Proklete nagrade“, opsovao je
Metjuzu kasnije. „Novine će dobiti sav publicitet, a nama će
se javljati svi ludaci i prevaranti u zemlji.“
„To je vrlo velikodušno, Kejt“, reče on. „Ali misliš li da je ovo
pravi trenutak? Istražujemo nekoliko…“
„Sutra će biti na naslovnoj strani, Bobe“, upade mu ona u
reč. „Vidi, znam da policija obično ne podnosi nagrade, ali
ljudi koji nešto vide ili čuju a boje se da pozovu policiju,
videće dvadeset soma i uzeće telefon u ruke.“
On uzdahnu. „Idem da kažem Don“, reče. „Moram da je
pripremim.“
„Dobro“, reče Kejt. „Vidi, kakvi su izgledi da sednem da
proćaskam sa Don, Bobe? Jadnica je jedva mogla da govori
na konferenciji za štampu – ovo bi bila čestita prilika da
govori o Beli. Biću vrlo pažljiva prema njoj. Šta misliš?“
Misli da bi mu bilo draže da joj se nije javio na poziv. Kejt mu
se sviđa – a nema mnogo novinara za koje to može da kaže
– ali zna da je ona kao terijer s koskom kada nešto hoće.
Zna da neće popustiti dok ne dobije ono što želi, ali nije
siguran da su on i Don spremni za takvo rešetanje.
Don je još bila umnogome nepoznata promenljiva; bila je u
duševnom haosu, nakljukana lekovima protiv straha i
nesposobna da se usredsredi na bilo šta duže od trideset
sekundi. Bob Sparks je proveo sate s njom i imao utisak da
je tek zagrebao površinu. Sme li zaista da je prepusti na
milost i nemilost Kejt Voters?
„Možda bi joj pomoglo da razgovara s nekim ko nije
policajac, Bobe. Možda bi joj pomoglo da se seti nečega…“
„Pitaću je, Kejt, ali nisam siguran da je kadra za to. Pije
lekove za smirenje i pilule za spavanje i teško joj je da se na
bilo šta usredsredi.“
„Sjajno. Hvala, Bobe.“ Čuo je smešak u novinarkinom glasu.
„Čekaj, još nije rešeno. Razgovaraću s njom pre podne pa ću
te zvrcnuti.“
Kada je stigao, zatekao je Don kako sedi na istom mestu kao
kada ju je prvi put sreo, na kauču koji je postao njena barka,
među Belinim igračkama, zgnječenim praznim kutijama
cigareta i iscepanim stranicama iz novina, dopisnicama s
najlepšim željama i pismima na papiru s linijama od onih
ljutih i ogorčenih.
„Jesi li spavala malo, srce?“, upita je on.
Su Blekman, mlada uniformisana žena u ulozi pozornice za
vezu s porodicom, ćutke je odmahnula glavom i podigla
obrve.
„Ne smem da spavam“, reče Don. „Moram da budem budna
kada se ona vrati kući.“
Sparks izvede pozornicu Blekman u predsoblje. „Mora malo
da se odmori ili će završiti u bolnici“, procedi kroz zube.
„Znam, gospodine. Preko dana drema na kauču, ali ne može
da podnese kada se smrkne. Kaže da se Bela boji mraka.“
 Osmo poglavlje

Sreda, 11. oktobar 2006.

Novinarka

kejt voters je stigla u kuću u vreme ručka, s fotografom i

buketom razmetljivih ljiljana iz supermarketa. Parkirala je
nešto niže, dalje od ostalih, kako bi mogla da izađe iz kola a
da ne privuče pažnju. Zatim pozva Boba Sparksa da mu javi
da je stigla i prošiša pored novinara koji su sedeli ispred
kuće u kolima, sa big mekovima u rukama. Dok su oni
iskočili iz vozilâ, već je bila unutra. Čula je dvojicu-trojicu
kako glasno psuju, upozoravajući jedni druge da će upravo
biti nasamareni, i trudila se da se ne ceri.
Dok ju je Bob Sparks vodio, Kejt je sve upijala, zbrku i zastoj
koje je unela tuga: u predsoblju, Belinu plavu jaknu s
kapuljačom obrubljenom krznom i ranac u obliku plišanog
mede koji su visili na stubu ograde; njene blistave crvene
gumene čizmice kod vrata.
„Uslikaj sve to, Mik“, prošapta ona fotografu, koji je išao za
njom dok su prolazili ka dnevnoj sobi. Na sve strane bile su
igračke i dečje fotografije; prizor je vratio Kejt pravo u njene
rane dane majčinstva, kada se borila s plimom haosa.
Sedela je i plakala onog dana kada je donela Džejka iz
bolnice, izgubljena u postporođajnom hormonalnom vrtlogu
i naprasnom osećaju odgovornosti. Sećala se da je pitala
medicinsku sestru sme li da ga uzme u naručje, sutradan
ujutru nakon što se rodio, kao da on pripada bolnici.
Majka podiže glavu, mladog lica naboranog i ostarelog od
plakanja, a Kejt se osmehnu i uze je za ruku. Htela je da se
rukuje s njom, ali ju je umesto toga samo stegla.
„Dobar dan, Don“, reče. „Mnogo vam hvala što ste pristali
da razgovarate sa mnom. Znam koliko vam je sigurno teško,
ali nadamo se da će to pomoći policiji da nađe Belu.“
Don usporeno klimnu glavom.
Dođavola, Bob se nije šalio, pomisli Kejt.
Ona podiže s kauča crvenu lutku Teletabi – „Je l’ ovo Po? Moji
dečaci su više voleli Moćne rendžere“, reče.
Don ju je gledala sa zanimanjem. „Bela obožava Poa“, reče.
„Voli da duva balončiće od sapunice, pa da ih juri da ih
uhvati.“
Kejt primeti na stolu fotografiju na kojoj detence radi upravo
to, pa ustade da je donese Don. „Evo je“, reče, a Don uze
ram u ruke. „Krasna je“, reče Kejt. „Kladim se da je prava
vragolanka.“
Don se osmehnu zahvalno. Dve žene su pronašle dodirnu
tačku – majčinstvo – i Don poče da priča o svom detetu.
Prvi put može da govori o Beli kao detetu, a ne kao žrtvi
zločina, pomisli Bob Sparks.
„Vešta je Kejt. Mora joj se priznati. Može da ti uđe u glavu
brže nego mnogi moji panduri“, rekao je kasnije svojoj ženi.
Ajlin je slegnula ramenima i vratila se ukrštenici u Telegrafu.
Što se nje ticalo, policijski posao se odvijao na drugoj
planeti.
Kejt donese još fotografija i igračaka kako bi razgovor tekao,
puštajući Don da priča o svakom pojedinačnom predmetu a
da jedva mora da joj postavlja pitanja. Služila se
neupadljivim diktafonom, koji je hitro stavila na jastuk
između njih dve, da zabeleži sve od reči do reči. U ovakvim
okolnostima nije mudro koristiti sveske – previše bi ličilo na
policijsko ispitivanje. Samo želi da Don govori. Zanimaju je
obična zadovoljstva i svakodnevne muke jedne majke. Kako
sprema Belu za vrtić, čega se igraju dok je kupa, o radosti s
kojom je dete biralo nove gumene čizmice.
„Obožava životinje. Jednom smo otišle u zoološki vrt i želela
je da ostane da gleda majmune. Smejala se i smejala“, reče
joj Don, našavši privremeno utočište u uspomenama na
prethodni život.
Kratki pogledi na Belu i Don uvešće čitaoca pravo u noćnu
moru koju mlada majka proživljava, znala je Kejt, pišući
uvod u glavi.
U predsoblju Don Eliot stoje crvene gumene čizmice. Njena
ćerka Bela izabrala ih je pre dve nedelje i tek treba da ih
obuje…
Upravo to javnost želi da čita kako bi mogli da drhte u
kućnim haljinama dok piju čaj i jedu tost i govore svojim
supružnicima: „Ovo je moglo da zadesi i nas.“
A urednik će se oduševiti. „Savršeno. Da te podiđe jeza“,
reći će i osloboditi naslovnu stranicu i nekoliko dodatnih
kolumni u novinama za njenu priču.
Posle dvadeset minuta, Don poče da se umara. Dejstvo
lekova je polako slabilo i u sobu se ponovo uvukla strava.
Kejt poglednu Mika, a on ustade s foto-aparatom i blago
reče: „Hajde da vas uslikamo, Don, sa onom divnom
fotografijom na kojoj Bela duva balončiće.“
Ona se pokori, i sama kao dete.
„Nikada neću oprostiti sebi“, šaptala je dok je škljocala
Mikova blenda. „Nije trebalo da je puštam napolje. Ali samo
sam htela da joj skuvam čaj. Samo mi je načas bila van
vidokruga. Sve bih učinila da vratim vreme.“
A onda briznu u plač; telo joj se treslo od suvih jecaja dok ju
je Kejt čvrsto držala za ruku a ostatak sveta se vraćao u žižu
oko kauča.
Kejt se oduvek divila moći intervjua. „Kada razgovaraš sa
stvarnim ljudima – ljudima koji nisu uobraženi ili koji nešto
prodaju – to može da bude potpuno otkrivanje jedne osobe
drugoj, žestoka prisnost koja isključuje sve ostale i sve
ostalo“, rekla je jednom nekome. Kome beše? Sigurno
nekome na koga je htela da ostavi utisak, ali sećala se
svakog reda svakog intervjua koji ju je ovako ganuo.
„Bili ste vrlo hrabri, Don“, rekla je, opet joj stegavši ruku.
„Mnogo vam hvala što ste razgovarali sa mnom i posvetili
mi toliko vremena. Javiću se inspektoru Sparksu da mu
kažem kada će članak izaći. I ostaviću vam posetnicu da
možete da me nađete kad god hoćete.“
Kejt brzo pospremi stvari, ubacivši diktafon u torbu i
ustupivši mesto pored Don pozornici za vezu s porodicom.
Sparks isprati nju i Mika do vrata.
„To je bilo sjajno. Hvala, Bobe“, reče mu ona na uvo. „Javiću
ti se kasnije kad ga napišem.“ On klimnu glavom dok ona
prolete mimo njega i izlete iz kuće da se suoči s besnim
kolegama.
U kolima je kratko sedela, na brzinu premotavala citate u
glavi i pokušavala da sastavi priču. Od intenziteta susreta
ostala je iscrpljena i, ako će iskreno, pomalo uzdrmana.
Požele da i dalje puši, ali umesto toga okrenu Stivov broj.
Poziv je prebačen pravo na sekretaricu – mora da je na
odeljenju – ali ostavila je poruku. „Prošlo je baš dobro“, reče
mu. „Jadna, jadna devojka. Nikada se neće oporaviti od
ovoga. Izvadila sam lazanju iz friza za večeras. Čujemo se
kasnije.“
Čula je kako joj glas zapinje dok je trajalo snimanje.
„Pobogu, saberi se, Kejt, to je samo posao“, reče sebi, pa
pokrenu motor i odveze se da nađe neki miran parking i
počne da piše. „Mora da sam ostarila i smekšala.“
Don Eliot je počela da zove Kejt Voters već sutradan, onog
dana kada je članak izašao. Zvala je s mobilnog, stojeći u
kupatilu, daleko od večito budne Su Blekman. Nije bila
sigurna zašto to taji, ali trebalo joj je nešto samo za sebe.
Policija joj je raščlanila čitav život i želela je da ima nešto
normalno. Običan neobavezan razgovor.
Kejt se oduševila – direktna linija do majke bila je nagrada
kojoj se potajno nadala, ali nije je uzimala zdravo za gotovo i
brižljivo ju je negovala. Nije smelo da bude izravnih pitanja o
istrazi, zabadanja nosa i forsiranja. Ničega što bi je uplašilo i
oteralo. Umesto toga, razgovarala je sa Don kao da su
drugarice, deleći pojedinosti iz sopstvenog života – njeni
sinovi, saobraćajne gužve, nova odeća i tračevi o poznatim
ličnostima. A Don je reagovala onako kako je Kejt znala da
će pre ili kasnije reagovati, poverivši joj da strahuje zbog
najnovijih tragova policije.
„Dobili su poziv iz inostranstva. Blizu Malage? Neko ko je
tamo na odmoru video je u nekom parku devojčicu za koju
misli da je Bela“, reče ona Kejt. „Mislite li da bi mogla da
bude tamo?“
Kejt promrmlja nešto da je ohrabri dok je sve zapisivala i
slala poruku čoveku za kriminal, piskaralu koji opasno cirka i
koji je u poslednje vreme imao nekoliko gadnih promašaja.
Bio je zahvalan što Kejt deli s njim svoje ekskluzivne dojave,
pa je uputio poziv vezi u koordinacionom centru i rekao
uredniku vesti da mu rezerviše let za Španiju, bez odlaganja.
Nije bila Bela. Ali novine su dobile dirljiv intervju s ljudima
na odmoru i savršen izgovor za još jedan niz fotografija.
„I te kako vredno uloga“, rekao je urednik redakcije vesti,
dodavši kada je prolazio pored Kejtine stolice: „Svaka čast,
Kejt. Odlično ti ide.“
Ima pristup poverljivim informacijama, ali mora da pazi. Ako
Bob Sparks dozna za potajne telefonske pozive, neće biti
prijatno.
Sparks joj se dopadao. Pomagali su se međusobno na
nekoliko slučajeva koje je vodio – davao joj je pokoju
informaciju kako bi se njena priča izdvojila od priča ostalih
kolega, a ona je njemu dojavljivala kada bi čula nešto novo
što bi ga moglo zanimati. Smatrala je da je to svojevrsno
prijateljstvo, korisno za oboje. I lepo su se slagali. Ali nije
bilo ničega dubljeg. Gotovo je crvenela kada bi se setila da
se malčice zatreskala u njega kao školarka kada su se prvi
put sreli, još devedesetih. Privukli su je njegova mirnoća i
smeđe oči i laskalo joj je kada ju je u nekoliko navrata
izabrao da popije nešto s njim.
Čovek za kriminal u njenim novinama zadirkivao ju je zbog
toplog odnosa sa Sparksom, ali oboje su znali da inspektor
nije ženskaroš poput nekih njegovih kolega. Bio je poznat po
tome što nikada ne zastranjuje, a Kejt nije imala ni vremena
ni sklonosti prema vanbračnim izletima.
„On je ispravan pandur, od glave do pete“, rekao je njen
kolega. „Jedan od poslednjih.“
Kejt je znala da se izlaže opasnosti da izgubi Sparksa kao
vezu zato što razgovara sa Don njemu iza leđa, ali to je bilo
vredno poverljivih informacija o priči. Ovo može da bude
priča njenog života.
Uvežbavala je argumente dok se vozila na posao: „Ovo je
slobodna zemlja i Don može da razgovara s kim god hoće,
Bobe… ne mogu da je sprečim da me zove… ne zovem ja
nju… ne pitam je ništa o istrazi. Govori mi samo nevažne
stvari.“ Znala je da kod Sparksa to neće proći. Pre svega,
zahvaljujući njemu je uopšte i ušla u kuću.
„Pa dobro, sve je dozvoljeno“, reče sebi razdražljivo,
obećavši prećutno da će reći Bobu sve što bi moglo da
pomogne policiji. Istovremeno je držala palčeve.
Nije dugo čekala na Sparksov poziv.
Telefon joj je zazvonio, a ona se javi i zaputi u privatnost
hodnika.
„Zdravo, Bobe. Kako si?“
Inspektor je bio uznemiren a to joj je i rekao. Donin poslednji
razgovor iz kupatila s njenom omiljenom novinarkom načula
je pozornica za vezu s porodicom i Sparks se razočarao u
Kejt. Odnekud, to je bilo gore nego da se razbesneo.
„Čekaj, Bobe. Don Eliot je odrasla žena – može da razgovara
s kim god hoće. Ona je pozvala mene.“
„Sto posto. Kejt, nismo se tako dogovorili. Ja sam te uveo
tamo za prvi intervju, a sada mi se šunjaš iza leđa. To bi
moglo da utiče na istragu – je li ti to jasno?“
„Vidi, Bobe, ona me zove da ćaskamo o nečemu što nema
veze sa istragom. Treba joj malo vremena, makar nekoliko
minuta, da pobegne.“
„A tebi trebaju priče. Nemoj meni da glumiš socijalnu
radnicu, Kejt. Ja te poznajem malo bolje.“
Postidela se. Zaista je poznaje.
„Izvini što sam te uznemirila, Bobe. Zašto se ne bismo našli
da nešto popijemo pa možemo o svemu da
porazgovaramo?“
„Trenutno sam u prevelikoj gužvi, ali možda sledeće nedelje.
I, Kejt…“
„Da, da. Sigurno si joj rekao da me ne zove, ali neću je
ignorisati ako ipak bude zvala.“
„Razumem. Radi šta moraš, Kejt. Nadam se da će se Don
opametiti. Neko mora da se ponaša i kao odgovorna odrasla
osoba.“
„Bobe, ja radim svoj posao a ti radiš svoj. Ne nanosim štetu
istrazi, održavam je u životu u novinama.“
„Nadam se da si u pravu, Kejt. Moram da idem.“
Kejt se nasloni na zid, vodeći potpuno drugačiju raspravu s
Bobom Sparksom u glavi. U ovoj verziji, ona je na kraju bila
moralno nadmoćna, a Bob se ponižavao pred njom.
Bob će se predomisliti kada se smiri, reče ona sebi, i posla
Don poruku da se izvini za nevolje u koje ju je uvalila.
Odmah je dobila povratnu poruku koja se završavala sa
„Čujemo se kasnije“. Još su na vezi. Ona se isceri ekranu i
odluči da proslavi uz dupli espreso i mafin.
„Malim životnim pobedama“, reče kada podiže kartonsku
čašu u menzi. Sutra će se odvesti u Sautempton i naći se sa
Don u tržnom centru da pojedu sendvič.
 Deveto poglavlje

Sreda, 9. jun 2010.

Udovica

Kejt ulazi u Mikov kombi nekoliko kilometara dalje, na

parkingu jednog supermarketa. Smeje se i govori da su
novinari otrčali stazom do kuće da vide jesam li unutra kada
se ona odvezla sama. „Mentoli“, kaže. „Zamisli da padneš
na to.“
Okrenula se na prednjem sedištu tako da joj vidim lice.
„Jeste li dobro, Džin?“, pita. Glas joj je opet postao brižan i
blag. Nije me prevarila. Nije njoj stalo do mene. Samo hoće
priču. Klimam glavom i ćutim.
Dok se vozimo, ona i Mik čavrljaju o „kancelariji“. Izgleda da
joj je šef pomalo siledžija koji viče i psuje na ljude.
„Toliko često koristi onu reč na P da savetovanje povodom
jutarnjih vesti zovemo Vaginin monolog“, kaže mi, i oboje
praskaju u smeh. Ja ne znam šta je Vaginin monolog, ali to
ne odajem.
Kao da ona i Mik žive u drugom svetu. Kejt mu govori kako
je urednik vesti – onaj Teri s kojim je razgovarala telefonom –
vrlo zadovoljan. Zadovoljan što ima udovicu, valjda.
„Jadnik će ceo dan provesti u urednikovoj kancelariji. Ipak,
tako neće moći da gunđa drugim novinarima. Čudan je on
tip – odvedeš ga u pab i nema većeg veseljaka. Ali u
kancelariji, sedi za stolom dvanaest sati dnevno i zuri u
monitor. Diže glavu samo da bi nekoga izribao. Kao da je
zombi.“
Mik se smeje.
Ležem na vreću za spavanje. Malo je prljava ali ne miriše
preterano loše, te tonem u san dok njihovi glasovi blede i
pretvaraju se u pozadinski šum. Kada se probudim, stigli
smo.
Hotel je veliki i skup. Od onih što imaju ono ogromno cveće
koje praktično ispunjava predvorje i prave jabuke na
recepciji. Nikada ne znam je li to cveće pravo, ali jabuke
jesu. Možete da ih jedete ako hoćete.
Kejt je glavna.
„Dobar dan, imate tri sobe za nas na prezime Mari“,
obaveštava recepcionerku, koja se osmehuje i gleda u
ekran. „Rezervisali smo tek pre koji sat“, kaže Kejt
nestrpljivo.
„Evo vas“, konačno kaže recepcionerka. Mora da je Mik taj
Mari. On daje ženi kreditnu karticu i gleda u mene.
Iznenada shvatam na šta sigurno ličim. Na strašilo. Kosa mi
je razbarušena na sve strane jer sam imala jaknu na glavi i
spavala u kombiju, i nisam obučena čak ni za odlazak u
prodavnicu, a kamoli za fensi hotel. Stojim tu, u starim
pantalonama i majici s kratkim rukavima i gledam u svoje
noge u jeftinim japankama, dok traje popunjavanje
formulara. Upisuju me kao Elizabet Tarner pa pogledam Kejt.
Ona se samo smeši i šapne: „Ovako vas niko neće naći.
Tražiće nas.“ Pitam se ko je zaista Elizabet Tarner i šta ona
radi ovog popodneva. Kladim se da pretražuje police u
robnoj kući TK Maks, ne krijući se od novinarâ.
„Imate li prtljaga?“, pita žena, a Kejt govori da je u kolima i
da ćemo ga uzeti kasnije. U liftu, gledam je i dižem obrve.
Ona uzvraća osmehom. Ne govorimo jer je s nama nosač. To
je zapravo besmisleno jer nema šta da se nosi, ali on hoće
da nam pokaže sobe. I da dobije napojnicu, pretpostavljam.
Moja je soba 142, pored Kejtine, koja je u 144. Nosač otvara
vrata i uvodi me, od svega praveći veliku predstavu. Stojim i
gledam. Divna je. Prostrana i svetla s velikim lusterom. Tu su
i kauč i stočić i lampe i još jabuka. Mora da imaju neku
pogodbu sa Sejnsberijem ili nekim drugim kada imaju toliko
voća.
„Je li ovo u redu?“, pita Kejt.
„Oh, da“, kažem i sedam na kauč da ponovo sve osmotrim.
Ni hotel u kom smo odseli na medenom mesecu nije bio
ovako otmen. Bio je to porodični hotelčić u Španiji. Ipak, i
tamo je bilo krasno. Divno smo se proveli. Kada smo stigli,
još sam imala konfeta u kosi i osoblje se rastrčalo oko nas.
Čekala nas je boca šampanjca – španskog, od koga nam se
malo smučilo – a konobarice su neprestano prilazile i ljubile
nas.
Dane smo provodili tako što smo ležali pored bazena i
gledali se. Voleli se. Bilo je to tako davno.
Kejt kaže da ovde ima bazen. I spa centar. Nemam kupaći
kostim – niti bilo šta drugo, zaista – ali ona me pita koji broj
nosim i odlazi da mi kupi „neke stvari“.
„Platiće novine“, kaže.
Rezerviše mi masažu dok je ona napolju.
„Da vas opusti“, kaže. „Biće bajno. Koriste esencijalna ulja –
jasmin, lavandu i tome slično – i možete da zaspite na stolu.
Treba vam malo tetošenja, Džin.“
Nisam sigurna, ali pristajem. Nisam pitala koliko će me
zadržati ovde. Tema nije iskrsla, a oni se prema ovome
odnose kao da je vikend odmor.

***

Sat kasnije, ležim na krevetu u hotelskom ogrtaču, praktično

lebdim koliko sam opuštena. Glen bi rekao da mirišem kao
„kurvinski budoar“, ali meni se baš sviđa. Mirišem skupo.
Zatim Kejt kuca na vrata i vraćam se na početak. Vraćam se
u stvarnost.
Ona ulazi s gomilom velikih kesa.
„Izvolite, Džin“, kaže. „Probajte ovo da vidite odgovara li
vam.“
Smešno je kako me stalno oslovljava po imenu. Kao
medicinska sestra. Ili varalica.
Izabrala je predivne stvari. Svetloplavi kašmirski pulover,
koji nikada ne bih mogla da priuštim, otmenu belu košulju,
laganu suknju i sive pantalone muškog kroja, gaće, cipele,
kupaći kostim, luksuznu penušavu kupku i prelepu dugu
spavaćicu. Sve to raspakujem dok ona gleda.
„Mnogo mi se dopada ta boja, a vama, Džin?“, govori,
uzimajući pulover. „Svetlotirkizna.“
Zna da se dopada i meni, ali trudim se da to ne pokazujem
previše.
„Hvala“, kažem. „Stvarno mi ne treba sve ovo. Ovde sam
samo noćas. Možda možete da vratite nešto od ovoga.“
Ona ne odgovara, samo skuplja prazne kese i smeši se.
Uveliko je prošlo vreme za ručak i oni odlučuju da pojedemo
nešto u Kejtinoj sobi. Ja bih samo sendvič, ali Mik naručuje
biftek i bocu vina. Kasnije pogledam – vino je koštalo
trideset dve funte. Za to u supermarketu može da se kupi
osam boca šardonea. Rekao je da je „’ebeno izvrsno“. Često
govori „’ebeno“, ali Kejt kao da ne primećuje. Svu pažnju
posvećuje meni.
Kada smo izneli tanjire ispred vrata da ih pokupe, Mik odlazi
u svoju sobu da spremi foto-aparate, a Kejt se zavaljuje u
fotelji i počinje da ćaska. O običnim stvarima, onako kao što
bih ja ćaskala s mušterijom dok joj perem kosu. Ali znam da
to ne može potrajati.
„Mora da ste pod velikim opterećenjem od Glenove smrti“,
počinje.
Klimam glavom i izgledam opterećeno. Ne mogu da joj
kažem da nisam. Istina je da sam osetila divno olakšanje.
„Kako izdržavate, Džin?“
„Bilo je strašno“, govorim a glas mi zapinje, i ponovo
postajem Džini, žena koja sam bila na početku braka.
Džini me je spasla. Nastavila je da prtlja kroz život, da kuva
čaj, pere mušterijama kosu, mete pod i namešta krevete.
Znala je da je Glen žrtva policijske zavere. Ostala je uz
čoveka za koga se udala. Čoveka koga je izabrala.
Isprva, Džini se ponovo pojavljivala samo kada je policija
postavljala pitanja, ali kako je ispod vrata počelo da se
provlači još rđavih stvari, Džini se vratila u kuću da bismo
Glen i ja mogli da nastavimo zajednički život.
„Bio je to strašan šok“, govorim Kejt. „Pao je pod autobus tik
meni ispred nosa. Nisam stigla ni da viknem. Nije ga više
bilo. Onda su pritrčali oni silni ljudi i nekako preuzeli stvar.
Bila sam suviše preneražena da se pomerim i odveli su me u
bolnicu da se uvere da sam dobro. Svi su bili strašno
ljubazni.“
Dok nisu saznali ko je on.
Vidite, policija je rekla da je Glen oteo Belu.
Kada su izgovorili njeno ime, kada su nam došli u kuću,
meni je u glavi bila samo njena fotografija, ono malo lice,
one male okrugle naočare i flaster preko jednog oka. Ličila je
na malu gusarku. Slatka da je pojedeš. Mesecima niko nije
govorio ni o čemu drugom – u salonu, u prodavnicama, u
autobusu. Mala Bela. Igrala se u vrtu ispred svoje kuće u
Sautemptonu i neko je samo ušao i odneo je.
Naravno, ja nikada ne bih pustila svoje dete da se samo igra
napolju. Pa imala je samo dve i po godine, pobogu. Majka je
trebalo bolje da je čuva. Kladim se da je sedela i gledala
Džeremija Kajla* ili neko slično đubre. Takve stvari se uvek
događaju takvim ljudima, kaže Glen. Nemarnim ljudima.
A oni su rekli da ju je Glen oteo. I da ju je ubio. Nisam mogla
da dišem kada su to rekli – mislim na policiju. Oni su bili
prvi. Ostali su to govorili kasnije.
Stajali smo u našem predvorju otvorenih usta. Samo kažem
„mi“. Glen se nekako zablenuo. Lice mu je bilo bezizražajno.
Nije više ličio na sebe.
Policija je bila tiha kada je došla. Nije nam razvalila vrata niti
šta slično, kao na televiziji. Pokucali su, kuc-kuc-kuc-kuc--
kuc. Glen se upravo bio vratio kući nakon što je dovezao
auto s pranja. Otvorio je vrata, a ja sam promolila glavu iz
kuhinje da vidim ko je. Bila su to dva tipa, koji su pitali
smeju li da uđu. Jedan je ličio na mog nastavnika geografije
iz škole, gospodina Harisa. Isti sako od tvida.
„Gospodin Glen Tejlor?“, upitao je, sav miran i staložen.
„Da“, rekao je Glen, i pitao ih prodaju li nešto. U početku
nisam dobro čula, ali onda su ušli. Iz policije su – inspektor
Bob Sparks i njegov narednik, rekli su.
„Gospodine Tejlore, voleo bih da porazgovaram s vama o
nestanku Bele Eliot“, reče inspektor Sparks. Zaustila sam da
nešto kažem, da policajac prestane da govori te stvari, ali
nisam mogla. A Glen je samo gledao belo.
Nijednom me nije pogledao dok je to trajalo. Nijednom me
nije ni zagrlio niti me dodirnuo po ruci. Kasnije je rekao da je
u šoku. On i policija su nastavili da razgovaraju, ali se ne
sećam da sam čula šta govore. Gledala sam kako im se usta
pomeraju, ali nisam to mogla da prihvatim. Kakve veze ima
Glen s Belom? On ne bi ni pipnuo nijedno dete. On obožava
decu.
Potom su Glen i policija otišli. Glen mi je kasnije rekao da se
oprostio sa mnom i kazao mi da ne brinem, da je u pitanju
samo glupava zabuna koju će on razrešiti. Ali ja se ne sećam
toga. Drugi policajci su ostali kod mene da me ispituju, da
nam kopaju po životu, ali dok je sve to trajalo, ukrug i ukrug
po mojoj glavi, ja sam samo mislila na njegovo lice i na to da
ga načas nisam prepoznala.
Kasnije mi je kazao da je neko rekao kako je on imao
dostavu nedaleko odande gde je Bela nestala, ali da to ništa
ne znači. Obična slučajnost, rekao je. Sigurno je u kraju tog
dana bilo na stotine ljudi.
On nije bio ni blizu mesta zločina – njegova dostava je
kilometrima odatle, rekao je. Ali policija ispituje sve redom,
kako bi proverili nije li neko nešto video.
Počeo je da radi kao dostavljač nakon što su ga otpustili iz
banke. Ljudima je govorio da su tražili viškove, a da je
njemu trebala promena. Da je oduvek sanjao da dobije
priliku da pokrene sopstveni posao, da bude sâm svoj
gazda.
Jedne srede uveče otkrila sam pravi razlog. Išla sam na
aerobik, te je trebalo da večeramo kasno. Izdrao se na mene
što sam se vratila kasnije nego inače, ispljuvao me groznim
teškim rečima, ljutitim i skarednim. Rečima kakvima se
obično nikada nije služio. Ništa nije valjalo. Zatrpavao je
kuhinju optužbama i besom. Oči su mu bile mrtve, kao da
me ne poznaje. Mislila sam da će me udariti. Posmatrala
sam kako stiska pesnice na bokovima, zamrznuta za
šporetom sa špatulom u ruci.
Moja kuhinja, moja pravila, imali smo običaj da se šalimo. Ali
ne i te srede. Jao detetu rođenom u sredu.*
Svađa se završila zalupljenim vratima kada je on besno
otišao da legne – da spava u gostinskoj sobi, odsečen od
mene. Sećam se da sam stajala u podnožju stepenica,
zanemela. O čemu se radi? Šta se dogodilo? Nisam želela da
razmišljam o tome šta to znači za nas.
„Prestani“, rekla sam sebi. „Sve će biti u redu. Mora da je
imao loš dan. Pusti ga da odspava.“
Počela sam da spremam, uzela njegov šal i jaknu odande
gde ih je okačio na stub ograde i stavila ih na vešalice kod
vrata. U jednom džepu napipala sam nešto kruto, pismo.
Beli koverat s providnim pravougaonikom, kroz koji su se
videli njegovo ime i naša adresa. Od banke. Reči su bile
zvanične i krute kao i koverat: „istraga… neprofesionalno
ponašanje… neprikladno… trenutan prekid radnog odnosa“.
Izgubila sam se u formalnom jeziku, ali znala sam da je to
sramota. Kraj naših snova. Naše budućnosti. S pismom u
ruci, otrčala sam uz stepenice. Upala sam u gostinsku sobu i
upalila svetlo. Sigurno me je čuo kako dolazim, ali pravio se
da spava dok nisam čula sebe kako vrištim: „Šta ovo znači?“
Gledao me je kao da sam niko i ništa. „Dobio sam otkaz“,
rekao je i opet se prevrnuo da se pravi da spava.
Sutradan ujutru Glen je ušao u spavaću sobu sa čajem u
mojoj omiljenoj šolji. Izgledao je kao da je jedva oka sklopio i
izvinio mi se. Seo je na postelju i rekao da je pod velikim
pritiskom, da je to na poslu bio običan nesporazum i da se
nikada nije slagao sa šefom. Rekao je da su mu smestili i
optužili ga za nešto. Za neku grešku, rekao je. Da ništa nije
pogrešio. Da je šef ljubomoran. Glen je rekao da ima velike
planove za budućnost, ali da to nije važno ako ja nisam
pored njega.
„Ti si središte mog sveta, Džini“, rekao je i privio me sebi, a
ja njega zagrlila i otpustila strah.
Majk, prijatelj koga je upoznao na internetu, pričao mu je za
posao dostavljača – „samo dok ne vidim čime hoću da se
bavim, Džini“, rekao je. Isprva su ga plaćali na ruke, a onda
ga zaposlili za stalno. Prestao je da govori da će biti sâm
svoj gazda.
Morao je da nosi uniformu, krajnje otmenu: svetloplavu
košulju s logom preduzeća na džepu i mornarskoplave
pantalone. Glen nije voleo da nosi uniformu – „Ponižavajuće
je, Džini, kao da sam se vratio u školu“ – ali navikao se i
izgledao je sasvim zadovoljno. Izašao bi ujutru i mahnuo
kada bi krenuo kolima po kombi. Odoh na putovanje,
govorio je.
Samo jednom sam išla s njim. Poseban posao za gazdu
jedne nedelje neposredno pred Božić jedne godine. Mora da
je posredi bio Božić pre njegovog hapšenja. Išao je samo do
Kenterberija, a meni se izlazilo malo iz kuće. U putu do tamo
sedeli smo u potpunoj tišini. Malo sam kopala po pretincu.
Nisam našla ništa naročito. Samo malo bombona. Poslužila
sam se i ponudila Glena jednom da ga oraspoložim. Nije je
hteo i rekao mi je da ih vratim.
Kombi je bio krasan i čist. Besprekoran. Obično ga nikada
nisam viđala. Stajao je na stanici, a on je svakog jutra išao
kolima po njega. „Lep kombi“, rekoh, ali on samo zamumla.
„Šta ima pozadi?“
„Ništa“, reče on i pojača radio.
I bio je u pravu. Pogledala sam dok je razgovarao s
mušterijom. Kombi je bio čist kao suza. Pa dobro, maltene.
Ispod jednog kraja patosnice virio je ćošak otkinut od kesice
bombona. Izvadila sam ga noktom. Bio je malčice dlakav i
prašnjav, ali stavila sam ga u džep jakne. Da bude uredno.
Sve to izgleda tako davno. Nas dvoje koji idemo da se
provozamo kao normalni ljudi.
„Glen Tejlor?“, govori mi medicinska sestra, prenuvši me iz
razmišljanja i mršteći se dok zapisuje njegovo ime u
formular. Pokušava da se seti. Ja čekam ono neizbežno.
Naprasno shvata.
„Glen Tejlor? Onaj što su ga optužili da je oteo onu
devojčicu, Belu?“, tiho govori jednom bolničaru, a ja se
pravim da ne čujem. Kada se ponovo okrene prema meni,
lice joj je tvrđe. „Razumem“, kaže i odlazi. Mora da je
nekoga pozvala telefonom pošto se posle pola sata
pojavljuju novinari, koji se povlače po urgentnom centru i
izigravaju pacijente. Mogu da ih spazim i s kilometra.
Ne dižem glavu i neću da razgovaram ni sa kim od njih.
Kakvi su to ljudi kad progone ženu kojoj je upravo na oči
poginuo muž?
Naravno, tu je i policija. Zbog nesreće. Nisu oni koje obično
viđamo. Ovo je gradska policija, Metropoliten, a ne iz
Hempšira. Obavljaju uobičajene radnje, uzimaju izjave od
svedokâ, od mene, od vozača autobusa. I on je tu. Izgleda
da je gadno udario glavu kada je zakočio i kaže da nije ni
video Glena kada je izašao.
Verovatno i nije, koliko se brzo sve odigralo.
Onda se pojavljuje inspektor Bob Sparks. Znala sam da će
doći pre ili kasnije, kao nepoželjan gost, ali mora da je vozio
kao metak kada je ovako brzo stigao iz Sautemptona. Sav je
snužden zbog mene i izjavljuje mi saučešće, ali još je
snuždeniji zbog sebe. On sigurno nije priželjkivao Glenovu
smrt. Njegova smrt znači da slučaj nikada neće biti
zatvoren. Jadni Bob. Vući će breme tog neuspeha do kraja
života.
Seda pokraj mene na plastičnu stolicu i hvata me za ruku.
Toliko mi je neprijatno da mu dozvoljavam. Nikada me nije
tako dodirnuo. Kao da mu je stalo do mene. Drži me za ruku
i govori blago i tiho. Znam šta govori ali ne čujem, ako znate
šta hoću da kažem. Pita me znam li šta je Glen uradio s
Belom. To kaže ljubazno; govori da sada mogu da otkrijem
tajnu. Sve može da se ispriča. I ja sam bila žrtva isto koliko i
Bela.
„Ne znam ništa o Beli, Bobe. A nije znao ni Glen“, kažem i
izvlačim ruku, praveći se da moram da obrišem suzu.
Kasnije povraćam u bolničkom toaletu. Brišem se i sedam
na šolju i naslanjam se čelom na divne hladne pločice na
zidu.
 Deseto poglavlje

Utorak, 12. oktobar 2006.

Inspektor

Inspektor Bob Sparks je stajao u koordinacionom centru i

pomno na tablama tražio veze i obrasce koji se pomaljaju.
Skinuo je naočare i zaškiljio za slučaj da mu promena žiže
nešto otkrije.
Svuda po vrtu Eliotovih besneo je vrtlog delatnosti, ali u
njegovom epicentru, Bela je i dalje bila deo koji nedostaje.
Silne informacije ali ni traga od nje, pomisli on. Tu je negde.
Nešto nam je promaklo.
Veštaci su tražili otiske i uzeli uzorke sa svakog delića zida
od cigle i obojene metalne kapije; vrt je bio predmet
podrobne pretrage koju su sproveli policajci u vrsti: pobožno
su napredovali na kolenima, a u najlonskim kesama, poput
svetih relikvija, ostali su sačuvani vlakna s njene odeće,
zlatne vlasi kose s njene glave, rastavljeni delovi igračaka i
odbačena ambalaža bombona. Ali od otmičara – ništa.
„Mislim da je skot sigurno posegnuo preko zida, podigao je i
ubacio pravo u vozilo“, reče Sparks. „To bi potrajalo samo
nekoliko sekundi. Sad je tu, a sad je nema.“
Veštaci su pronašli dopola posisanu crvenu bombonu s
Beline strane zida. „Možda joj je ispala iz usta kada ju je
ščepao?“, reče Sparks. „Je l’ ’smarti’?“
„Nisam baš stručnjak za ’smarti’ bombone, šefe, ali reći ću
nekome da proveri“, reče narednik Metjuz.
Kada se vratila od veštakâ, bombona je identifikovana kao
„skitl“. Na njoj je bila Belina pljuvačka, koja se slagala s
pljuvačkom s cucle koju je sisala čitave noći.
„Nikada nije jela ’skitl’“, rekla je Don.
Dao joj je jednu da je ućutka, pomisli Sparks. Kako
staromodno. Sećao se da mu je mama govorila kad je bio
mali: „Nikada ne uzimaj bombone od nekoga koga ne
poznaješ.“ To i još nešto o ljudima sa štenadi.
Pregledao je spisak dokaza i energija mu je padala. Nije
izgledalo dobro. Ulicu nisu nadzirale nikakve kamere – samo
dobri stari gospodin Spenser – a za sada s najbližih kamera
nisu bili sakupljeni nikakvi snimci nekog čupavog muškarca.
„Možda je samo imao sreće“, reče Spenser.
„Bogami, đavolske sreće.“
„Metjuze, uzmi telefon i vidi kada možemo da se pojavimo u
Krajmvoču.* Reci im da je hitno.“
Iako je trajala samo osam dana, činilo se da priprema
televizijske rekonstrukcije traje čitavu večnost. Belina
dvojnica je morala da se nađe u vrtiću u drugom gradu,
pošto nijedan roditelj koji živi u blizini naselja Vestland nije
hteo da pusti svoje dete da učestvuje.
„Ne mogu im zameriti, zaista“, reče Sparks ozlojeđenom
režiseru. „Ne žele da vide svoje dete kao žrtvu otmice. Čak
ni tobožnje.“
„Emitovaće se uživo iz studija, Bobe“, reče režiser, „zato
vidi da ti u glavi sve bude jasno pre nego što počneš da
govoriš. Znaćeš koja ćeš pitanja dobiti.“
Sparks je bio odveć rastrojen da bi sve to usvojio. Upravo je
smeštao Don Eliot u policijska kola i slao je kod majke kada
je stigla glumica koja će je igrati.
„Liči na mene“, šapnu mu ona. Nije mogla da gleda dete
koje će igrati Belu. Prostrla je na kauč komplet ćerkine
odeće, malu traku za glavu i Beline rezervne naočare,
pogladivši svaki komad i izgovarajući detetovo ime. Sparks
joj je pomogao da ustane pa je otišla do kola, suvih očiju i
držeći mu se za nadlakticu. Ušla je i sela pored Su Blekman i
nije se osvrtala.
Ulica je sada bila mirna, pusta, kao što je zasigurno bila i
onog dana. Sparks je gledao kako rekonstrukcija poprima
oblik, kako režiser blago upućuje „Belu“ da pojuri u vrt za
pozajmljenom sivom mačkom. Njena majka je stajala odmah
van kadra, s čokoladnim dugmićima za slučaj nužde, ukoliko
bude bilo neophodno potkupiti je, osmehivala se ćerkici i
trudila se da ne zaplače.
Gospođa Emerson se dobrovoljno javila da odigra sopstvenu
malu ulogu, da kruto siđe svojom baštenskom stazom,
praveći se da traži svoju malu prijateljicu iz prvog
komšiluka, a zatim da odgovori na Donino zapomaganje.
Preko puta, gospodin Spenser je odglumio kako je primetio
glumca s dugom perikom koji mu prolazi pored kuće, a
njegovu mimikom dočaranu zbunjenost snimio je kroz
izbočeni prozor kamerman koji je stajao na kadificama
gospođe Spenser.
„Otmica“ je trajala samo nekoliko minuta, ali prošla su tri
sata dok režiser nije bio zadovoljan i svi se zbili oko
monitora u filmskom kamionu da gledaju krajnji proizvod.
Niko nije govorio dok su gledali „Belu“ kako se igra u vrtu, a
samo je gospodin Spenser ostao da razmatra događaje sa
ekipom.
Nakon toga, jedan stariji policajac odvede Sparksa u stranu.
„Jesi li primetio da se naš gospodin Spenser stalno mota oko
istražnog tima i daje intervjue novinarima? Govori im da je
video čoveka koji ju je oteo. Malo je željan slave, ako mene
pitaš.“
Sparks se saosećajno osmehnu. „Uvek ima neki, zar ne?
Verovatno je usamljen i dosadno mu je. Reći ću Metjuzu da
pripazi na njega.“
Kao što se i očekivalo, emitovanje, dvadeset tri dana nakon
Belinog nestanka, pokrenulo je stotine telefonskih poziva
studiju i koordinacionom centru; film je izazvao emocije
javnosti i novi izliv varijacija na poruke saosećanja i neverice
na veb-sajtu emisije.
Desetak pozivalaca je tvrdilo da je videlo Belu, mnogi od
njih sigurni da su je spazili u nekom kafeu, u autobusu, na
igralištu. Po svakom pozivu smesta se stupalo u akciju, ali
Sparksu je optimizam počeo da bledi kada je preuzeo
javljanje na telefonske pozive u zadnjem delu studija.
Sledeće nedelje, dok je išao hodnikom, do Sparksa dopre
iznenadan žagor glasova iz koordinacionog centra.
„Imamo egzibicionistu na dečjem igralištu, gospodine“, reče
mu dežurni policajac. „Na oko dvadeset pet minuta od kuće
Eliotovih.“
„Ko je on? Poznajemo li ga?“
Li Čejmbers je bio sredovečan, razvedeni taksista, koga su
saslušavali šest meseci ranije zbog toga što se razgolitio
pred dvema putnicama. Tvrdio je da je samo hteo na brzinu
da piša, a da su ga one nakratko ugledale dok se
zakopčavao. Sasvim nenamerno. Žene nisu želele da to
teraju dalje, nisu želele pažnju, pa ga je policija pustila.
Danas je bio u žbunju pored ljuljaški i toboganâ u Rojal
parku, dok su se nedaleko odatle igrala deca.
„Samo sam hteo da na brzaka šornem“, rekao je policajcu,
koga je pozvala jedna prestravljena majka.
„Imate li obično erekciju dok šorate, gospodine? To mora da
je nezgodno“, rekao je policajac dok ga je vodio ka kolima
koja čekaju.
Čejmbers je stigao u policijsku stanicu Sautempton central i
uveli su ga u sobu za saslušavanje.
Vireći kroz ploču ojačanog stakla u vratima, Sparks vide
mršavog muškarca u donjem delu trenerke i dresu
fudbalskog kluba Sautempton, s dugom masnom kosom
vezanom u rep.
„Čupava, duga kosa“, reče Metjuz.
Jesi li ti oteo Belu?, mahinalno se zapita Sparks. Držiš li je
negde?
Kada Sparks i Metjuz uđoše u prostoriju, osumnjičeni podiže
glavu sa očekivanjem.
„Ovo je greška“, reče.
„Kad bih dobio funtu svaki put kada to čujem…“, promumla
Metjuz. „Zašto nam ne ispričaš sve o tome?“, reče, pa on i
Sparks primakoše stolice stolu.
Čejmbers je iznosio svoje laži a oni su slušali. Samo je hteo
da na brzaka piša. Nije namerno izabrao igralište. Nije video
decu. Nije razgovarao s decom. Potpuno bezazlena greška.
„Recite mi, gospodine Čejmberse, gde ste bili u ponedeljak,
drugog oktobra?“, upita Sparks.
„Bože, ne znam. Verovatno sam radio. Ponedeljak mi je
jedan od redovnih dana. Znaće dispečerka. Zašto pitate?“
Pitanje je kratko visilo u vazduhu, a onda se Čejmbers sav
pretvorio u oči. Sparks je gotovo očekivao da se oglasi
zvono.
„Tada je nestala ona devojčica, zar ne? Ne mislite valjda da
sam ja imao neke veze s tim? O, bože, nije moguće da to
mislite.“
Ostavili su ga da se malo preznojava i otišli da se priključe
kolegama koji su već pretresali njegovo mesto boravka,
garsonjeru u prilagođenoj viktorijanskoj kući u trošnom delu
grada blizu dokova, poznatom po javnim kućama i noćnim
lokalima.
Prelistavajući ekstremne pornografske časopise kraj
Čejmbersovog kreveta, Metjuz uzdahnu. „Ovo se sve svodi
na mržnju prema ženama, nema nikakve veze sa žudnjom
prema deci. Šta vi imate?“
Sparks je ćutao. U providnoj plastičnoj fascikli na dnu
ormara nalazile su se fotografije Don i Bele isečene iz
novina.
Dispečerka je bila naoko smorena žena u svojim pedesetim,
toplo odevena u zeleni pleteni džemper na zakopčavanje i
rukavice bez prstiju, da se zaštiti od hladnoće u kancelariji
bez grejanja.
„Li Čejmbers? Šta je sad uradio? Opet se slučajno skinuo
pred nekim?“ Ona se nasmeja i srknu malo red bula.
„Pokvarenjak je to mali“, reče, pa stade da lista evidenciju.
„Svi tako misle, ali on poznaje nekog gazdinog prijatelja.“
Prekinuše je šuštanje statike i glas koji je, preko malenih
zvučnika, ličio na robotski, a ona odgovori nekim
nerazumljivim uputstvima.
„Dobro, gde smo ono stali?“
„Ponedeljak, drugi oktobar. Evo nas. Li je rano bio u Feramu
– povratna vožnja do bolnice za redovnu mušteriju. Do ručka
nije imao posla, a onda je sačekao jedan par na aerodromu
u Istliju i odvezao ih u Portsmut. Istovario ih je oko dva po
podne. To mu je bio poslednji posao dana.“
Odštampala im je pojedinosti i ponovo se okrenula ka
mikrofonu dok su oni odlazili i ne oprostivši se.
„Ovu firmu po noćnim klubovima zovu Silovateljski taksi“,
reče narednik Metjuz. „Ćerkama govorim da se nikada ne
voze njom.“
Istražitelji su prečešljavali celokupan Čejmbersov život.
Njegova bivša žena je već čekala da porazgovara sa
Sparksom i Metjuzom, a ispitivali su i njegove kolege i gazdu
od koga iznajmljuje stan.
Dona Čejmbers, žena strogog lica s debelim, blajhanim
pramenovima koje je sama izvlačila, prezirala je bivšeg
muža, ali nije smatrala da bi povredio dete. „On je običan
drkadžija koji ne može da se obuzda“, reče ona.
Ni detektiv ni inspektor nisu se usuđivali da pogledaju jedan
drugog u oči. „Ženskaroš, znači?“
Spisak je bio podugačak – gotovo zadivljujući – dok je ona
opisivala kako je Li Čejmbers obradio njene drugarice i
koleginice, pa čak i njenu frizerku.
„Svaki put je govorio da se to nikada više neće ponoviti“,
reče povređena supruga. „Govorio je da ima jak polni nagon.
U svakom slučaju, bio je vrlo ogorčen kada sam ga konačno
ostavila i zapretio je da će prebiti svakog tipa s kojim se
budem viđala, ali nije bilo ništa od toga. Prazna priča. Fora
je u tome što je on rođeni lažov. Ne ume da kaže istinu.“
„A šta je s nepristojnim obnaživanjem? Je li to nešto novo?“
Gospođa Čejmbers sleže ramenima. „Pa, nije to radio dok
smo bili u braku. Možda mu je ponestalo žena koje padaju
na njegove žvake. Zvuči očajnički, zar ne? Jezivo je to što
radi, ali on je jeziv čovek.“
Gazda nije znao bogzna šta o njemu. Čejmbers je na vreme
plaćao kiriju, nije pravio buku i iznosio je smeće. Savršen
stanar. Ali drugi taksisti su imali raznorazne priče. Jedan je
detektivima ispričao za časopise u prtljažniku Lija
Čejmbersa, koje ovaj prodaje i razmenjuje.
„Nekada je na benzinskim pumpama na auto-putu
postavljao tezgu za vozače kamiona i druge tipove koji vole
takve stvari. Znate, fotografije grubog seksa, silovanja i
otmica. Takve stvari. Govorio je da lepo zarađuje.“
Svi se slažu da je on užasan čovek, ali to ne znači da je
otmičar dece, rekao je Sparks žalosno naredniku.
Na drugom razgovoru s njim, kasnije tog popodneva,
Čejmbers je tvrdio da čuva isečke u fascikli zato što mu se
dopada Don Eliot.
„Stalno isecam iz novina fotografije žena koje mi se sviđaju.
Jeftinije je od porno-časopisa“, ponudio je objašnjenje.
„Imam snažan polni nagon.“
„Kuda ste otišli kada ste završili posao u Portsmutu,
gospodine Čejmberse?“
„Kući“, reče on nedvosmisleno.
„Je li vas ko video tamo?“
„Ne, svi su bili na poslu a ja živim sâm. Kada ne radim,
gledam televiziju i čekam sledeći poziv.“
„Neko kaže da je video dugokosog muškarca kako ide
ulicom gde se Bela Eliot igrala.“
„Mene nije. Ja sam bio kod kuće“, reče Čejmbers, nervozno
se pipajući po repu.
Kad je izašao iz sobe za saslušavanje da kratko predahne,
Sparks se osećao prljavo.
„Zaslužuje da ga zatvorimo samim tim što diše“, reče
Metjuz, pridruživši se šefu u hodniku.
„Razgovarali smo s putnicima koje je vozio. Kažu da im je
pomogao da unesu kofere i da su ga ponudili hladnim
pićem, ali da je on odmah otišao. Nakon toga niko ne može
da posvedoči gde je bio.“
Dok su oni razgovarali, Čejmbers je opušteno prošao pored
njih u pratnji policajca. „Kuda si pošao?“, prasnu Sparks.
„U klonju. Kada ćete me pustiti?“
„Umukni i vraćaj se u sobu za saslušavanje.“
Dva muškarca su načas stajala u hodniku, a potom se
vratiše unutra.
„Da vidimo vidi li se na kamerama. A treba i da nađemo
njegove veze za prodaju iz prtljažnika na pumpama. Sve su
to perverznjaci koji putuju ovdašnjim auto-putevima. Ko su
oni, Metjuze? Možda su ga videli drugog oktobra. Idi u
saobraćajnu policiju i vidi imaju li oni nekih izglednih
imena.“
Pošto su se vratili u prostoriju za saslušavanje, Čejmbers
zaškilji u njih preko stola i reče: „Ne mislite valjda da mi
govore kako se zovu? Sve je vrlo diskretno.“
Sparks ga je čekao da kaže kako čini uslugu javnosti tako
što perverznjacima daje oduška, i Čejmbers ga nije
razočarao.
„Da li biste ponovo prepoznali svoje mušterije?“, upita ga.
„Ne verujem. Buljiti nije dobro za posao.“
Detektivi su se polako obeshrabrivali, a na sledećoj pauzi
Sparks je oglasio tajm-aut.
„Moraćemo da sačekamo i da vidimo, ali pobrini se da ga
optužimo za nepristojno obnaživanje. I, Metjuze, kaži
gradskim novinama da obrate pažnju na njega na sudu.
Zaslužuje malo publiciteta.“
Čejmbers se smejuljio kada su mu saopštili da je saslušanje
gotovo. Ali bio je to kratak trenutak pobede, jer su ga odveli
da ga procesuira narednik za pritvor.
„Bože, jedan egzibicionista. Zasad je to sve čime možemo
da se pohvalimo“, reče Sparks.
„Još je rano, šefe“, promrmlja Metjuz.
 Jedanaesto poglavlje

Četvrtak, 2. novembar 2006.

Inspektor

Metjuz je držao u ruci svesku Stena Spensera i nije bio

zadovoljan.
„Ponovo sam gledao ovo, šefe, i čitao zapažanja gospodina
Spensera. Vrlo su temeljna. Vremenski uslovi, registracije
vozila parkiranih na ulici i imena njihovih vlasnika, ko ulazi u
kuće i izlazi iz njih. Uključujući Don.“
Sparks živnu.
„Uglavnom ima zapisano kada je kojim danima ulazila u
kuću i izlazila iz nje.“
„Posmatrao je nju posebno?“
„Ne baš. Pominju se sve komšije. Ali moramo nešto da ga
pitamo u vezi s njegovim beleškama. Završavaju se na pola
rečenice u nedelju, a onda se prebacuju na ponedeljak,
drugi oktobar, i na ono o dugokosom muškarcu. Kao da
možda nedostaje jedna stranica. A na vrhu stranice napisao
je pun datum. To obično ne radi.“
Sparks uze svesku i pažljivo je prouči, osećajući kako klone
duhom. „Bože, misliš li da je izmislio?“
Metjuz iskrivi lice. „Ne mora da znači. Možda ga je nešto
prekinulo dok je zapisivao u nedelju pa se nije vratio na to.
Ali…“
„Šta?“
„Na koricama piše da sveska ima trideset dve stranice. Sada
ih ima samo trideset.“
Sparks provuče obe ruke kroz kosu. „Zašto bi to uradio? Je li
on, onda? Je li on naš čovek? Da li nam se to gospodin
Spenser krije ispred nosa?“
Kada je otvorio vrata, Sten Spenser je bio obučen za rad u
vrtu, u starim pantalonama, s vunenom kapom i
rukavicama.
„Dobro jutro, inspektore. Dobro jutro, naredniče Metjuze.
Drago mi je što vas vidim. Ima li šta novo?“
Uveo ih je kroz kuću u staklenu baštu, gde je Suzan čitala
novine.
„Vidi ko je došao“, zacvrkuta on. „Donesi policajcima nešto
da popiju, draga.“
„Gospodine Spenseru“, pokuša Sparks da uvede zvaničnu
notu u ono što je počinjalo da liči na jutarnje društveno
okupljanje, „porazgovarali bismo s vama o vašim
beleškama.“
„Naravno. Samo izvolite, molim vas.“
„Izgleda da nedostaje jedna stranica.“
„Ne znam o čemu govorite“, reče on, crveneći.
Metjuz raširi stranice o kojima je reč na sto ispred njega.
„Nedelja se završava ovde, usred vaših primedaba o
otpacima ispred Donine kuće, gospodine Spenseru. Na
sledećoj stranici je ponedeljak i vaše beleške o čoveku koga
kažete da ste videli.“
„I jesam ga video“, pobesne Spenser. „Iscepao sam stranicu
samo zato što sam pogrešio.“
Za stolom zavlada tišina.
„Gde je stranica koja nedostaje, gospodine Spenseru? Jeste
li je sačuvali?“, upita Sparks blago.
Spenseru se izgužva lice.
Tada se pojavi njegova žena, noseći poslužavnik s lepim
šoljama i tanjirom domaćeg keksa. „Poslužite se“, reče ona
veselo, kada primeti da za stolom vlada teška tišina. „Šta je
bilo?“, upita.
„Voleli bismo da nakratko porazgovaramo s vašim mužem,
gospođo Spenser.“
Ona zastade, obuhvativši pogledom Spenserovo lice, pa se
okrenu, i dalje s poslužavnikom u rukama.
Sparks ponovi pitanje.
„Mislim da sam je tutnuo u fioku u radnom stolu“, reče
Spenser i ode u kuću da pogleda.
Vratio se s presavijenim listom papira na linije. Na njemu se
nalazio ostatak zapisa od nedelje, a na polovini stranice
počinjao je prvobitni zapis od ponedeljka.
„Vreme, blago za ovo doba godine“, čitao je Sparks naglas.
„Vozila zakonito parkirana na ulici tokom dana: pre podne –
astra broja 44, babičina kola ispred broja 68. Po podne –
Piterov kombi. Vozila nezakonito parkirana na ulici: pre
podne – uobičajenih 7 vozila putujućih radnika. Po podne –
isto. Leci o nedozvoljenom parkiranju stavljeni ispod brisačâ.
Sve mirno.“
„Jeste li videli dugokosog muškarca onog dana kada je Bela
oteta, gospodine Spenseru?“
„Nisam… nisam siguran.“
„Niste sigurni?“
„Video sam ga, ali možda je u pitanju bio drugi dan,
inspektore. Možda sam se zbunio.“
„A vaše beleške s lica mesta, gospodine Spenseru?“
Imao je obraza da pocrveni.
„Pogrešio sam“, reče on tiho. „Svašta se događalo tog dana.
Samo sam hteo da pomognem. Da budem od pomoći Beli.“
Sparks bi mu rado slomio vrat, ali zadržao je jasan,
profesionalan ton razgovora. „Jeste li mislili da pomažete
Beli tako što ste nas poslali u pogrešnom pravcu, gospodine
Spenseru?“
Starac se sroza na stolici. „Samo sam hteo da pomognem“,
ponovi.
„Radi se o tome da ljudi koji lažu neretko nešto kriju,
gospodine Spenseru.“
„Nemam šta da krijem. Kunem vam se. Ja sam čestit čovek.
Vreme provodim tako što štitim susedstvo od zločina.
Sprečavao sam krađe iz vozila u ovoj ulici. Bez ičije pomoći.
Pitajte Pitera Tredvela. On će vam reći.“
Zastao je. „Hoće li svi znati da sam pogrešio?“, upita,
preklinjući pogledom policajce.
„To nam trenutno zaista nije glavna briga“, otrese Sparks.
„Moraćemo da vam pretresemo kuću.“
Dok su članovi njegovog tima počinjali da prečešljavaju život
Spenserovih, on i Metjuz izađoše iz kuće, ostavljajući par da
razmišlja o svojoj novoj ulozi u središtu pažnje javnosti.
Metjuz se protrlja po vilici. „Razgovaraću s komšijama o
njemu, šefe.“
Tredvelovi su samo pevali hvalospeve „odvažnom Stenu“ i
njegovim patrolama.
„Oterao je neku bitangu koja mi je prošle godine obila
kombi. Inače bi mi maznuli alat. Pošteno od njega“, reče
gospodin Tredvel. „Sad ga parkiram u garaži. Sigurnije je.“
„Ali vaš kombi je bio parkiran u Manor roudu onog dana
kada je Bela Eliot oteta. Gospodin Spenser je to zabeležio.“
„Nije tačno. Koristio sam ga za posao, a onda ga parkirao u
garažu. Isto radim svakog dana.“
Metjuz brzo uze pojedinosti i ustade da ide.
Sparks je još stajao ispred bungalova Spenserovih.
„U ključnom trenutku na ulici je bio parkiran nerazjašnjen
plavi kombi. Ali ne kombi gospodina Tredvela.“
„Pobogu. Šta li je još Spenser zabrljao?“, upita Sparks.
„Naloži timu da opet pregleda izjave svedokâ i snimke
kamera u kraju. I vidi ko od naših perverznjaka ima plavi
kombi.“
Ni jedan ni drugi ništa više nisu rekli. Nisu ni morali. Znali su
da im se po glavi mota ista stvar. Izgubili su čitavih mesec
dana. Novine će ih razapeti na krst.
Sparks iskopa telefon i pozva kancelariju za odnose sa
štampom da pokuša da ograniči štetu.
„Reći ćemo novinarima da imamo nov dokaz“, reče. „I
skrenućemo ih s dugokosog muškarca. Lagano s tim i
usredsredite se na potragu za plavim kombijem. U redu?“
Mediji, željni svake nove pojedinosti, stavili su to na
naslovnice. Ovoga puta, nije bilo citata od njihovog
omiljenog izvora. Gospodin Spenser nije više otvarao vrata.
 Dvanaesto poglavlje

Subota, 7. april 2007.

Inspektor

Trebalo je da mine još pet meseci dirinčenja, ulaženja u trag

svim plavim kombijima u zemlji, da bi najzad usledio pomak.
Bila je prva subota posle Uskrsa kada je koordinacioni centar
primio poziv od jednog preduzeća za dostavu iz južnog
Londona. Jedno njihovo vozilo, plavi kombi, vršilo je dostave
na južnoj obali onog dana kada je Bela nestala.
Na poziv se javila jedna stara kuka, a zatim otišla pravo kod
Sparksa. „Mislim da je ovo za vas, gospodine“, reče on,
stavivši na sto list sa informacijama.
Sparks smesta pozva Brzu dostavu da potvrdi pojedinosti.
Poslovođa Alen Džonston stade da se izvinjava što traći
vreme policiji, ali reče da je tek nedavno došao u preduzeće
i da ga je supruga naterala da to prijavi.
„Neprestano govori o Belinom slučaju. A kada sam pre neki
dan govorio koliko košta prefarbati kombije, upitala me je:
’Koje su boje bili ranije?’ Umalo nije srušila kuću koliko se
drala kada je čula da su prvobitno bili plavi. Sada su srebrni.
U svakom slučaju, pitala je da li ih je policija proverila. Nije
mi davala mira, pa sam pregledao dokumentaciju i otkrio da
je jedan bio u Hempširu. Nije išao u Sautempton, zbog čega
vam se verovatno tada nisu javili iz stare uprave –
verovatno nisu mislili da vredi gnjaviti vas time. Izvinite, ali
žena me je naterala da obećam.“
„Ne brinite, gospodine Džonstone. Za nas nijedna
informacija nije gubljenje vremena“, laskao je Sparks, držeći
palčeve. „Vrlo smo vam zahvalni što ste izdvojili vremena da
nas pozovete. A sada mi ispričajte šta znate o kombiju, o
vozaču i o dotičnom putovanju.“
„Vozač je bio Majk Dunan, stalno zaposleni. Pa dobro, u
međuvremenu je otišao – nije trebalo da se penzioniše još
nekoliko godina, ali imao je ozbiljan problem s leđima i jedva
je mogao da hoda, a kamoli da vozi i tegli pakete unaokolo.
Bilo kako bilo, Majk je drugog oktobra imao dostave u
Portsmutu i Vinčesteru. Rezervni delovi za lanac auto-
servisa.“
Sparks je sve zapisivao, s telefonom ispod brade, a levom
rukom unosio ime i podatke u računar. Vozač je bio u krugu
od trideset kilometara od Manor rouda dok je vršio dostave i
potencijalno se uklapao u vremenski okvir.
„Majk je napustio stanicu neposredno pre ručka – to je
vožnja od sat i po do dva sata ako nema zastoja na auto-
putu M25“, reče gospodin Džonston.
„U koliko sati je isporučio paket?“, upita Sparks.
„Sačekajte, moraću da vas pozovem kada budem imao
evidenciju ispred sebe.“
Kada je on prekinuo vezu, Sparks viknu: „Metjuze. Ovamo,
odmah!“, pa prepusti računarsku pretragu naredniku kada
mu je ponovo zazvonio telefon.
„Prvi je isporučio u 14.05“, reče Džonston. „Potpisana
priznanica i sve to. Vreme druge dostave kao da se ne nalazi
na ovom listu. Nisam siguran zašto. U svakom slučaju,
sudeći po ovome, nisu ga videli da se vratio. Kancelarijsko
osoblje odlazi s posla u pet sati, a sudeći po ovome, kombi
je ostavljen u dvorištu ispred zgrade, opran i usisan za
sutradan.“
„Dobro, sjajno. Moraćemo da razgovaramo s njim, za svaki
slučaj. Možda je video nešto što bi nam pomoglo. Gde vaš
vozač živi?“, upita Sparks, upinjući se da savlada uzbuđenje
u glasu. Zapisao je na blokče adresu u jugoistočnom
Londonu. „Mnogo ste nam pomogli, gospodine Džonstone.
Veliko hvala što ste se javili.“ Završio je poziv.
Sat kasnije, on i Metjuz su se vozili auto-putem M3.
Na prvi pogled, u vozačevom profilu na policijskom računaru
nije se nalazilo ništa zbog čega bi im se ubrzao puls. Majk
Dunan je bio u poznim pedesetim, živeo je sâm, godinama
je bio vozač i nije voleo da plaća kazne za nepropisno
parkiranje. Ali nakon Metjuzovog brižljivog pregleda
policijske baze podataka, ispostavilo se da je „zanimljiv“
momcima iz tima operacije Zlato. „Zanimljiv“ je značilo da
postoji moguća veza sa veb-sajtovima sa seksualnim
zlostavljanjem dece. Tim operacije Zlato proveravao je
spisak od više stotina muškaraca u Velikoj Britaniji čije su
kreditne kartice naizgled korišćene za pristup određenim
sajtovima. Najpre su pažnju posvećivali onima koji imaju
pristup klincima – nastavnici, socijalni radnici, vaspitači,
vođe izviđača – a zatim prešli na ostale. Do Dunana još nisu
bili stigli (datum rođenja 04/05/52; poziv: vozač; status: živi
u socijalnom stanu, razveden, troje dece), a trenutnim
tempom istrage nije trebalo da mu pokucaju na vrata još
godinu dana.
„Imam dobar predosećaj“, reče Sparks naredniku. Sve je bilo
na mestu: Metropoliten policija je neupadljivo raspoređena
da motri na mesto boravka, ali niko nije trebalo ništa da
preduzima dok ne stigne policija iz Hempšira.
Inspektoru zabruja mobilni u ruci.
„U igri smo. Kod kuće je“, reče kada je prekinuo vezu.
Majk Dunan je obeležavao karticu s konjskim trkama u Dejli
staru kada začu zvono na vratima.
Zanjihavši krupno telo napred da ustane iz fotelje, on
zastenja. Bol mu sunu niz levu nogu, pa je načas morao da
stoji da bi došao do daha.
„Sačekajte, stižem“, viknu.
Kada odškrinu ulazna vrata, na njima nije bio njegov komšija
samarićanin, koji mu je subotom kupovao pivo i tost hleb,
već dva čoveka u odelima.
„Ako ste mormoni, već imam dovoljno bivših žena“,* reče on
i krenu da zatvori vrata.
„Gospodin Majkl Dunan?“, reče Sparks. „Mi smo iz policije i
voleli bismo da nakratko porazgovaramo s vama.“
„Dođavola, valjda nije zbog neke kazne za nepropisno
parkiranje? Mislio sam da sam ih sve poplaćao. Dobro,
uđite.“
U malenoj dnevnoj sobi svog socijalnog stana, polako se
spustio nazad u fotelju. „Leđa su mi otišla dođavola“, reče,
brekćući od bolnog grča.
Na pomen Bele Eliot, prestao je da se trza.
„Jadna mala. Tada sam bio poslom u Portsmutu. Jeste li zato
došli? Rekao sam gazdi da vas zvrcne kada su novine rekle
za tamnoplavi kombi – znate da sam vozio jedan te boje – ali
on je rekao da neće da mu panduri njuškaju oko posla.
Nisam siguran zašto – moraćete njega da pitate. U svakom
slučaju, nisam bio ni blizu kuće te devojčice. Samo sam
obavio posao i vratio se.“
Dunan je nastavio da bude izrazito predusretljiv, i da deli
svoja razmišljanja o slučaju i tome šta treba da se dogodi
„govnaru koji ju je oteo“.
„Sve bih dao da ga se dočepam. Mada, u kakvom sam
stanju, ne bih mogao bogzna šta da uradim.“
„Koliko dugo ste u ovom stanju, gospodine Dunane?“, upita
narednik Metjuz.
„Godinama. Uskoro ću biti u invalidskim kolicima.“
Policajci su strpljivo slušali, a onda pomenuli njegovo
navodno zanimanje za dečju pornografiju na internetu. On
se nasmeja dok su govorili o operaciji Zlato.
„Ja čak i nemam računar. Nije to za mene. Da budem iskren,
pomalo imam fobiju od tehnologije. U svakom slučaju, sve te
istrage su koještarije, zar ne? Lukavi tipovi u Rusiji kradu
brojeve kreditnih kartica i prodaju ih pedofilima; tako piše u
novinama. Ne morate mi verovati na reč. Slobodno
pogledajte, policajci.“
Sparks i Metjuz prihvatiše njegovu ponudu, pa uzeše da se
probijaju kroz odeću naguranu u ormar i da podižu dušek na
Dunanovom krevetu da pogledaju u torbe ispod njega. „Ima
dosta ženske odeće, gospodine Dunane“, primeti Metjuz.
„Da, nekad mi dođe da se oblačim kao trandža“, nasmeja se
Dunan lako. Odveć lako, pomisli Sparks. „Ma kakvi, odeća je
pripadala mojoj poslednjoj bivšoj ženi. Nisam još stigao da je
izbacim.“
Nije bilo ni traga od deteta.
„Imate li dece, gospodine Dunane?“
„Već su odrasla. Ne viđam ih često. Stala su na stranu svojih
majki.“
„Dobro. Pogledaćemo na brzinu u kupatilu.“
Sparks pogleda narednika, prekopavajući korpu za veš i
trudeći se da ne diše.
„Ona nije ovde, ali on mi se ne dopada“, procedi Metjuz kroz
zube. „Previše je druželjubiv. Gadi mi se.“
„Moramo ponovo da porazgovaramo s momcima iz operacije
Zlato“, reče Sparks, zatvarajući ormarić u kupatilu. „I da
zaplenimo njegov kombi da ga veštaci obrade.“
Kada su se vratili u dnevnu sobu, Dunan se smešio.
„Gotovo? Izvinite zbog veša. Pretpostavljam da ćete sada
kod Glena Tejlora?“
„Kod koga?“, upita Sparks.
„Kod Tejlora. Jednog od naših vozača. I on je istog dana imao
dostavu u tom kraju. Zar niste znali?“
Sparks prestade da oblači kaput i priđe Dunanu. „Ne.
Gospodin Džonston nije pominjao drugog vozača kada nam
se javio. Jeste li sigurni da vas je bilo dvojica?“
„Aha. Trebalo je da ja obavim oba posla, ali sam imao
zakazano kod lekara i morao sam da se vratim u grad do
pola pet. Glen je rekao da će on izvršiti drugu dostavu.
Možda je nije ubeležio u dnevnik. Treba njega da pitate.“
„Hoćemo, gospodine Dunane.“
Sparks pokaza Metjuzu da ode i pozove Džonstona da
potvrdi nove informacije.
Kada je narednik zatvorio vrata za sobom, Sparks se zagleda
u Dunana. „Je li vam ovaj drugi vozač prijatelj?“
Dunan šmrknu. „Ne baš. Da budem iskren, pomalo je
tajanstven. Bistar momak. Dubok, rekao bih.“
Sparks je sve zapisivao. „U kom smislu dubok?“
„Uvek je bio sav druželjubiv, ali nikada nisi znao šta mu je u
glavi. Kada bi momci razgovarali u menzi, on bi samo
prisluškivao. Zatvoren je, valjda.“
Metjuz pokuca na prozor, prepavši ih obojicu, a Sparks
odloži svesku i oprosti se ne pružajući ruku.
„Videćemo se opet, gospodine Dunane.“
Vozač se izvini što ne ustaje da ga isprati.
„Zalupite vrata za sobom i dođite ponovo kad god hoćete“,
doviknu za njim.
Policajci uđođe u smrdljivi lift i pogledaše se kada se vrata
zatvoriše.
„Gospodin Džonston kaže da u dnevniku ne piše ništa o
tome da je Glen Tejlor imao ikakvu dostavu tog popodneva“,
reče Metjuz. „Traži priznanicu da vidi čiji je potpis na njoj.
Imam Tejlorovu adresu.“
„Hajdemo odmah tamo“, reče Sparks, mašivši se za
ključeve. „I proveri da li se Dunan pojavio na lekarskom
pregledu.“
U stanu, Majk Dunan sačeka sat vremena a onda se otetura
do vešalica u predsoblju i iskopa ključ za katanac iz džepa
na jakni. Zatim istrese dve svoje omiljene tablete protiv
bolova iz bele plastične bočice i proguta ih uz gutljaj hladne
kafe. Stajao je dok nisu počele da deluju, a onda se odvuče
napolje da ukloni fotografije i časopise iz svog ormarića u
komšijinoj garaži.
„Jebena policija“, progunđa on dok se oslanjao na zid lifta.
Glupo od njega što ih je sačuvao, ali to je sve što mu je
ostalo od njegovog malog hobija. Ono sa internetom završilo
se pre više meseci, kada je kičma počela da mu popušta pa
više nije mogao da ide u svoj posebni internet-kafe.
„Suviše obogaljen za pornografiju“, nasmeja se on za sebe –
zablesavio se od tableta, a i malo mu se vrtelo u glavi.
„Kakva tragedija.“
On otvori vrata sivog metalnog ormarića i izvuče s police na
vrhu pohabanu plavu fasciklu. Ćoškovi fotokopija su dobili
magareće uši od upotrebe, a boje su počinjale da blede.
Kupio ih je od jednog drugog vozača, tipa koji vozi taksi dole
na obali i prodaje robu iz prtljažnika automobila. Dunan je
fotografije znao napamet. Lica, poze, kućne pozadine –
dnevne sobe, spavaće sobe, kupatila.
Nada se da će policija dobro obraditi Glena Tejlora. Tako mu i
treba, uobraženom malom seronji.
Starijeg kao da je zagolicalo kada mu je rekao da je Tejlor
„dubok“. On se osmehnu.
 Trinaesto poglavlje

Subota, 7. april 2007.

Inspektor

dok je prilazio stazom kući Tejlorovih, Sparksu je srce tuklo

kao parni čekić, a sva čula su mu bila izoštrena. Prilazio je
tako kućama sto puta, ali kao da mu ponavljanje nikada nije
otupelo reakcije.
Kuća je imala jedan zajednički zid sa susednom; bila je
okrečena i održavana, s dvostrukim prozorima i čistim lepim
zavesama.
Jesi li ovde, Bela?, ponovi on u sebi kada podiže ruku da
pokuca na vrata. Tiho, tiho, podseti sebe. Da se niko ne
uspaniči.
A onda je on otvorio vrata. Glen Tejlor.
Liči na sasvim običnog i bezazlenog tipa, bilo je prvo što je
Sparks pomislio. S druge strane, čudovišta retko kad liče na
ono što jesu. Nadaš se da ćeš moći da vidiš kako zrače zlom
– tako bi policijski posao bio kudikamo lakši, često je
govorio. Ali zlo je varljiva tvar, koja se može ugledati tek
povremeno i samim tim još strašnija, znao je.
Inspektor prelete pogledom prostor iza Tejlora ne bi li
ugledao neki znak deteta, ali predvorje i stepenice bili su
besprekorni. Sve je bilo na svom mestu.
„Toliko normalno da je na granici nenormalnog“, kasnije je
rekao Ajlin. „Liči na novu kuću izloženu za potencijalne
kupce.“ Ajlin se uvredila, protumačivši opasku kao osudu
sopstvenih sposobnosti za održavanje kuće, pa je kroz zube
izrazila nezadovoljstvo.
„Dođavola, Ajlin, šta je s tobom? Niko ne govori o tebi, o
našoj kući. Govorim o osumnjičenom. Mislio sam da će te
zanimati.“ Ali već je bilo kasno da se stvar ispravi. Ajlin se
povukla u kuhinju i latila glasnog spremanja. Još jedna
nedelja ćutanja, pomisli on i pojača televizor.
„Gospodin Glen Tejlor?“, upita Sparks tiho i učtivo.
„Da, ja sam“, odgovori Tejlor. „Šta mogu da učinim za vas?
Prodajete li nešto?“
Inspektor se primače, sa Ijanom Metjuzom za petama.
„Gospodine Tejlore, ja sam inspektor Bob Sparks iz
hempširske policije. Smem li da uđem?“
„Iz policije? O čemu se radi?“, upita Tejlor.
„Voleo bih da porazgovaram s vama o slučaju nestalog
deteta koji istražujem. Radi se o nestanku Bele Eliot“, reče,
trudeći se da zvuči smireno. Glen Tejlor preblede kao krpa
pa uzmače kao da ga je neko udario.
Tejlorova žena je izašla iz kuhinje i brisala ruke o krpu kada
su izgovorene reči „Bela Eliot“. Fina, pristojna žena, pomisli
Sparks. Zgranula se, a ruke joj poleteše na lice. Čudno je
kako ljudi reaguju. Taj pokret, prekrivanje lica, mora da je
urođen ljudima. Je li u pitanju stid? Ili nespremnost da se
nešto vidi?, pitao se dok je čekao da ga uvedu u dnevnu
sobu.
Zaista neobično, pomisli on. Ni jedan jedini put nije
pogledao svoju ženu. Kao da ona nije tu. Jadnica, izgleda
kao da će se srušiti.
Tejlor se brzo pribra i poče da odgovara na pitanja.
„Čuli smo da ste vršili dostavu u kraju gde je Bela oteta,
gospodine Tejlore.“
„Ovaj, mislim da jesam.“
„Tako nam je rekao vaš prijatelj, gospodin Dunan.“
„Dunan?“ Tejloru se stegoše usta. „Nije mi on prijatelj, ali –
čekajte malo. Da, mislim da jesam.“
„Pokušajte da budete sigurni, gospodine Tejlore. Tog dana je
Bela Eliot oteta“, bio je uporan Sparks.
„Tako je, da. Naravno. Mislim da sam imao jednu dostavu
rano po podne, a zatim se vratio kući. Oko četiri, koliko se
sećam.“
„Stigli ste u četiri, gospodine Tejlore? Brzo ste prevalili put.
Jeste li sigurni da je bilo četiri?“
Tejlor klimnu glavom, nabravši čelo kao da oponaša da se
duboko zamislio. „Da, sigurno četiri. Džin će potvrditi.“
Džin Tejlor ništa ne reče. Kao da nije čula, i Sparks je morao
da ponovi pitanje pre nego što se ona susrete s njegovim
pogledom i klimnu glavom.
„Da“, reče, kao da je na autopilotu.
Sparks se ponovo okrenu prema Glenu Tejloru. „Gospodine
Tejlore, stvar je u tome da se vaš kombi slaže sa opisom
vozila koje je jedan komšija primetio neposredno pre Belinog
nestanka. Verovatno ste čitali o tome – bilo je u svim
novinama – i mi proveravamo sve plave kombije.“
„Mislio sam da tražite čoveka s konjskim repom. Ja imam
kratku kosu i, uostalom, nisam bio u Sautemptonu. Bio sam
u Vinčesteru“, reče Tejlor.
„Da, ali jeste li sigurni da se niste malo provozali posle
isporuke?“
Tejlor odbaci nagoveštaj nasmejavši se.
„Vozim samo onoliko koliko moram – ne zamišljam tako
razonodu. Slušajte, ovo je grozna zabuna.“
Sparks zamišljeno klimnu glavom za sebe. „Siguran sam da
razumete koliko je ovo ozbiljno, gospodine Tejlore, i da
nećete imati ništa protiv da pogledamo unaokolo.“
Smesta otpoče pretres kuće: policija je žustro išla kroz sobe,
dozivala Belu i zagledala u ormare, ispod krevetâ, iza
kaučeva. Nije bilo ničega.
Ali bilo je nečega u tome kako je Tejlor ispričao svoju priču.
Nečega uvežbanog. Sparks je odlučio da ga privede na dalje
ispitivanje, da još jednom prečešljaju pojedinosti. Dugovao
je to Beli.
Džin Tejlor ostade da plače na stepenicama, dok je policija
završavala svoj posao.
 Četrnaesto poglavlje

Četvrtak, 10. jun 2010.

Udovica

Puštaju me da se malo odmorim, a zatim večeramo u

Kejtinoj sobi, kraj velikog prozora što gleda na vrtove.
Konobar je dogurao sto s belim stolnjakom i vazom cveća na
sredini. Na tanjirima su one otmene srebrne kupole. Kejt i
Mik su naručili predjela, glavna jela i pudinge, koji su
naslagani na polici ispod stola.
„Hajde da proslavimo u stilu“, kaže Kejt.
„Da“, kaže Mik. „Zaslužili smo.“
Kejt mu govori da začepi, ali vidim da su stvarno zadovoljni
sobom. Osvojili su veliku nagradu – intervju sa udovicom.
Ja jedem piletinu i malo se igram njom. Nisam željna ni nje
ni njihovih proslava. Oni navaljuju na vino i naručuju drugu
bocu, ali ja pazim da ne popijem više od čaše. Ne smem da
izgubim kontrolu.
Kada osetim umor, pravim se da plačem i kažem da mi
treba malo vremena nasamo. Kejt i Mik se pogledaju. To
očigledno nije u skladu s planom. Ali ja ustajem i govorim:
„Laku noć. Vidimo se ujutru.“
Oni odmiču stolice uz škripu i klecavo ustaju na noge. Kejt
me prati do mojih vrata i uverava se da sam ušla.
„Ne javljajte se na telefon“, kaže mi. „Ako budem morala da
razgovaram s vama, pokucaću vam na vrata.“
Klimam glavom.
U mojoj sobi je vruće kao u rerni, te otvaram prozore da
pustim napolje toplotu od radijatora i ležem na ogromni
krevet. Današnji dan mi se vrti ukrug u glavi, ošamućena
sam i ne vladam sobom, kao da sam podnapita.
Sedam, kako bi soba prestala da se vrti, i vidim svoj odraz
na prozoru.
Kao da je neko drugi. Neka druga žena koja je dozvolila da je
odvedu neki nepoznati ljudi. Neznanci koji su mi, do danas,
verovatno lupali na vrata i pisali laži o meni. Trljam se po
licu a to čini i žena na prozoru. Zato što sam to ja.
Buljim u svoj odraz.
Ne mogu da verujem da sam ovde.
Ne mogu da verujem kako sam dozvolila sebi da pristanem
da pođem. Posle svega što su nam novinari uradili. Posle
svih Glenovih upozorenja.
Želim da mu kažem da se ne sećam da sam zaista pristala,
ali on bi rekao da sigurno jesam, inače ne bih ušla u kombi s
njima.
E pa, njega više nema da bilo šta kaže. Sada sam
prepuštena sama sebi.
Zatim čujem kako Kejt i Mik razgovaraju na susednom
balkonu.
„Jadnica“, kaže Kejt. „Sigurno je iscrpljena. Ujutru ćemo.“
Šta god da je u pitanju. Valjda intervju.
Opet me obuzima vrtoglavica. Iznutra mi je muka, pošto
znam šta sledi. Sutra neće više biti masaža i čašćenja. Neće
više biti ćaskanja o boji kuhinjskih elemenata. Zanimaće je
samo Glen. I Bela.
Odlazim u kuhinju i povraćam piletinu koju sam upravo
pojela. Sedam na pod i razmišljam o prvom intervjuu koji
sam dala – policiji, dok je Glen bio u pritvoru. Bio je Uskrs
kada su došli. Nameravali smo da se sutradan prošetamo do
Grinič parka da gledamo uskršnji lov na jaja. Išli smo svake
godine – to i Noć lomača* bili su mi omiljeni trenuci u godini.
Čudno je čega se čovek seća. Obožavala sam to. Sva ona
uzbuđena mala lica što traže jaja ili, ispod vunenih kapa,
ispisuju svoje ime prskalicama. Stala bih blizu njih i načas se
pravila da su moja.
Umesto toga, te uskršnje nedelje sedela sam na kauču dok
su mi dva policajca pretresala stvari a Bob Sparks me
ispitivao. Zanimalo ga je imamo li Glen i ja normalan
seksualni život. Nije ga tako nazvao, ali na to je mislio.
Nisam znala šta da kažem. Bilo mi je strašno što me tako
nešto pita neko koga ne poznajem. Gledao me je i razmišljao
o mom seksualnom životu, a ja nisam mogla da ga sprečim.
„Naravno“, rekoh. Nisam znala ni na šta misli ni zašto me to
pita.
Oni meni nisu hteli da odgovaraju na pitanja, samo su
postavljali svoja. Pitanja o danu kada je Bela nestala. Zašto
sam u četiri bila kod kuće, umesto na poslu? U koliko je sati
Glen ušao na vrata? Otkud sam znala da je četiri sata? Šta
se još dogodilo tog dana? Sve su proveravali i prelazili iste
stvari iznova i iznova. Želeli su da se zbunim, ali nisam se
zbunila. Držala sam se priče. Nisam želela da uvalim Glena
u nevolje.
I znala sam da on nikada ne bi uradio tako nešto. Moj Glen.
„Služite li se ikada računarom koji smo odneli iz radne sobe
vašeg muža, gospođo Tejlor?“, iznebuha upita inspektor
Sparks.
„Ne“, rekoh. To je zvučalo kao pisak. Grlo me je izdavalo i
izdavalo je moj strah.
Odveli su me tamo gore prethodnog dana i jedan od njih je
seo za tastaturu i pokušao da ga pokrene. Ekran se upalio,
ali onda se ništa nije dogodilo pa su me pitali za lozinku.
Rekla sam im da nisam ni znala da postoji lozinka. Pokušali
smo s mojim imenom i s rođendanima i sa Arsenalom,
Glenovim timom, ali na kraju su ga isključili i odneli da
provale u njega.
Sa prozora sam ih gledala kako odlaze. Znala sam da će
nešto naći, ali nisam znala šta. Trudila sam se da ne
zamišljam. Na kraju krajeva, nisam mogla ni da zamislim to
što su pronašli. Inspektor Sparks mi je rekao kada su se
sutradan vratili da me dodatno ispituju. Rekao mi je da su
našli fotografije. Užasne fotografije dece. Rekla sam im da
nije moguće da ih je Glen stavio tamo.
Mislim da je Glenovo ime sigurno obelodanila policija, pošto
su nam, sutradan ujutru nakon što se on konačno vratio kući
iz policijske stanice, na vrata zakucali novinari.
Izgledao je strašno umorno i prljavo kada je ušao u kuću
prethodne večeri, a ja sam mu ispržila tost i primakla stolicu
njegovoj da bih mogla da ga zagrlim.
„Bilo je jezivo, Džini. Nisu hteli da me slušaju. Samo su me
napadali.“
Zaplakala sam. Nisam mogla da se obuzdam. Zvučao je tako
slomljeno zbog toga.
„Oh, mila, ne plači. Sve će biti u redu“, reče on, palcem mi
brišući suze. „Oboje znamo da ne bih pipnuo nijedno dete.“
Znala sam da je tako, ali toliko sam odahnula što ga čujem
da to govori naglas da ga opet zagrlih i umazah rukav
maslacom.
„Znam da ne bi. I nisam te odala da si kasno došao kući,
Glene“, rekoh. „Rekla sam policiji da si se vratio do četiri.“ A
on me pogleda iskosa.
On me je zamolio da slažem. Sedeli smo i pili čaj one večeri
nakon što je izašla vest da policija traži vozača plavog
kombija. Rekla sam da bi možda trebalo da im se javi i da
kaže da je bio plavim kombijem u Hempširu na dan njenog
nestanka, kako bi mogli da ga otpišu.
Glen me je dugo gledao. „Tako bih samo izazivao nevolju,
Džini.“
„Kako to misliš?“
„Vidi, uradio sam jedan privatni poslić dok sam bio napolju –
dostavu koju sam preuzeo od jednog prijatelja da zaradim
malo dodatnog novca – a ako gazda bude saznao, dobiću
otkaz.“
„Ali šta ako gazda prijavi da si bio u tom kraju plavim
kombijem?“
„Neće“, reče Glen. „Ne voli policiju. Ali ako prijavi, samo
ćemo reći da sam se vratio kući do četiri. Onda će sve biti u
redu. Važi, mila?“
Klimnula sam glavom. Uostalom, jeste me pozvao oko četiri
da mi kaže da je krenuo. Rekao je da mu mobilni nešto ne
radi i da me zove s benzinske pumpe.
To je praktično isto, zar ne?
„Hvala, mila“, reče. „Nije to prava laž – stvarno sam bio
krenuo – ali bolje da gazda ne dozna da sam radio sa strane.
Ne trebaju nam ni komplikacije ni da izgubim posao. Zar
ne?“
„Naravno.“
Stavila sam još hleba u toster i udisala taj utešni miris.
„Kuda si išao za dodatnu dostavu?“, upitah. Čisto onako.
„Blizu Brajtona“, reče on. Pa smo izvesno vreme sedeli u
tišini.
Sutradan ujutru na vrata je pokucao prvi novinar – mladić iz
gradskih novina. Činilo se da je fin momak. Neprestano se
izvinjavao.
„Izvinite što vas uznemiravam, gospođo Tejlor, ali mogu li,
molim vas, da porazgovaram s vašim mužem?“
Glen je izašao iz dnevne sobe baš u trenutku kada sam
pitala momka ko je. Kada je rekao da je novinar, Glen se
okrenu na peti i izgubi u kuhinji. Stajala sam tamo, ne
znajući šta da radim. Uplašila sam se da će šta god budem
rekla zvučati pogrešno. Naposletku, Glen doviknu: „Nemam
šta da kažem. Doviđenja“, a ja mu zatvorih vrata.
Nakon toga smo se izveštili u postupanju prema novinarima.
Nismo otvarali vrata. Ćutke smo sedeli u kuhinji dok ne
bismo čuli kako se koraci udaljavaju. I mislili smo da je to
kraj. Naravno da nije bio. Išli su u susednu kuću, i preko
puta, do kioska za novine i u pab. Obijali su pragove u
potrazi za informacijama.
Ne verujem da je Liza, prva komšinica, u početku išta
govorila novinarima. Ostale komšije nisu mnogo znale, ali to
ih nije sprečavalo. Čitava stvar im se strašno svidela, i dva
dana nakon što su ga pustili, našli smo se u novinama.
„da li je policija konačno ostvarila pomak u belinom
slučaju?“, glasio je jedan naslov. U drugom članku nalazila
se mutna fotografija Glena iz vremena kada je igrao fudbal
za pab i gomila laži.
Sedeli smo i zajedno gledali naslovne strane. Glen je bio kao
kontuzovan, te ga uzeh za ruku da ga smirim.
U novinama je bilo štošta pogrešno. Njegove godine, njegov
posao; čak su mu pogrešno napisali i ime.
Glen mi se slabašno osmehnu. „To je dobro, Džini“, reče.
„Možda me ljudi neće prepoznati.“ Ali razume se da su ga
prepoznali.
Javila se njegova mama. „O čemu se radi, Džin?“, upita.
Glen nije hteo da se javi na telefon. Otišao je da se okupa.
Jadna Meri, sva je bila u suzama.
„Čujte, u pitanju je običan nesporazum, Meri“, rekoh joj.
„Glen nema nikakve veze sa ovim. Neko je video plavi kombi
kao njegov na dan Belinog nestanka. To je sve. To je
slučajnost. Policija samo radi svoj posao, proverava sve
tragove.“
„Zašto je to onda u novinama?“, upita ona.
„Ne znam, Meri. Štampa se uzbudi zbog svega što ima veze
s Belom. Rastrče se na sve strane kada neko kaže da ju je
video. Znate kakvi su.“
Ali ona nije znala, a uistinu nisam ni ja. Bar ne tada.
„Molim vas, ne brinite, Meri. Mi znamo šta je istina. Sve će
se stišati za nedelju dana. Čuvajte se i pozdravite Džordža.“
Nakon što sam spustila slušalicu, ošamućeno sam stajala u
predvorju. Još sam bila tamo kada je Glen sišao iz kupatila.
Kosa mu je bila mokra i osetila sam da mu je koža vlažna
kada me je poljubio.
„Kako mi je mama?“, upita on. „Van sebe, pretpostavljam.
Šta si joj rekla?“
Ponovila sam čitav razgovor dok sam mu spremala doručak.
Jedva da je dva dana išta jeo otkako se vratio iz policijske
stanice. Bio je preumoran da jede išta osim tosta.
„Slaninu i jaja?“, upitah.
„Divno“, reče. Kada je seo, trudila sam se da pričam o
uobičajenim stvarima, ali zvučalo je strašno lažno.
Na kraju, Glen me prekide tako što me je poljubio i rekao:
„Predstoje nam neki vrlo teški dani, Džini. Ljudi će govoriti
neke grozne stvari o nama, a verovatno i nama. Moramo biti
spremni. Ovo je jeziva greška, ali ne smemo dozvoliti da
nam upropasti život. Moramo ostati jaki dok istina ne izađe
na videlo. Misliš li da možeš?“
Poljubih i ja njega. „Naravno da mogu. Možemo da budemo
jaki jedno za drugo. Volim te, Glene.“
Tada mi se čestito osmehnuo. I čvrsto me stegnuo da ne bih
videla kako ga obuzimaju osećanja.
„Dobro, ima li još slanine?“
Bio je u pravu da će nam to upropastiti život. Nakon
njegovog saslušanja morala sam da napustim posao.
Pokušala sam da i dalje idem, govorila mušterijama da se
radi o užasnoj zabuni, ali ljudi su prestajali da govore kada
bih im se približila. Redovne mušterije su prestale da
zakazuju i počele da idu kod drugog frizera, nešto niže. Lesli
me je jedne subote uveče odvela u stranu i rekla mi kako
voli Glena i kako sigurno nema istine u onome što piše u
novinama, ali da moram da idem „zarad salona“.
Ja zaplakah jer sam tada shvatila da tome nikada neće doći
kraj i da više nikada ništa neće biti isto. Umotala sam svoje
makaze i četke u kecelju za farbanje, gurnula ih u kesu i
otišla.
Trudila sam se da ne krivim Glena. Znala sam da nije on
kriv. Oboje smo žrtve okolnosti, rekao je on i pokušao da me
razveseli.
„Ne brini, Džin. Sve će biti u redu. Pronaći ćeš novi posao
kada se ovo stiša. Verovatno je ionako vreme za promenu.“
 Petnaesto poglavlje

Subota, 7. april 2007.

Inspektor

Prvi razgovor s Glenom Tejlorom morao je sačekati da se svi

vrate u Sautempton i zauzmu mesta u zagušljivom ormaru
od sobe sa bolnički zelenim vratima.
Sparks je gledao kroz staklenu ploču u vratima. Video je
Glena Tejlora kako sedi uspravno poput školarca koji nešto
iščekuje, s rukama na kolenima i lupkajući nogama neku
tajanstvenu melodiju.
Inspektor gurnu vrata i dođe do svog markera na toj malenoj
pozornici. Najvažniji je govor tela, pročitao je u jednoj od
knjiga o psihologiji na svom noćnom stočiću. Prevlast treba
ostvariti tako što ćeš se napraviti većim od ispitanika –
nadvijati se nad njim, ispunjavati mu referentni okvir. Sparks
je stajao neznatno duže nego što je bilo nužno, mešajući
papire u ruci, ali se konačno spusti na stolicu. Tejlor nije
čekao da se inspektor raskomoti.
„Neprestano vam ponavljam, ovo je greška. U zemlji sigurno
ima na hiljade plavih kombija“, negodovao je, tresnuvši
rukama po stolu s mrljama od kafe. „Šta je s Majkom
Dunanom? On je čudan tip. Živi sâm, jeste li znali to?“
Sparks duboko i lagano udahnu. Nije mu se žurilo. „Dakle,
gospodine Tejlore. Hajde da se usredsredimo na vas i da
ponovo pogledamo vaše putovanje drugog oktobra. Moramo
da utvrdimo vremenski okvir.“
Tejlor prevrnu očima. „Nema više šta da se kaže. Odvezao
sam se tamo, dostavio paket, odvezao se kući. Kraj priče.“
„Da. Kažete da ste sa stanice otišli u dvanaest i dvadeset,
ali to nije zabeleženo u radnom listu. Zašto niste zabeležili
putovanje?“
Tejlor sleže ramenima. „Radio sam umesto Dunana.“
„Mislio sam da se ne slažete s njim.“
„Dugovao sam mu uslugu. Vozači stalno rade takve stvari.“
„Gde ste ručali tog dana?“, upita Sparks.
„Ručao?“, upita Tejlor i prasnu u smeh.
„Da, jeste li stali negde da ručate?“
„Verovatno sam pojeo čokoladicu, mars ili šta već. Ne jedem
mnogo za ručak – ne podnosim sendviče iz supermarketa.
Više volim da sačekam dok se ne vratim kući.“
„A gde ste kupili tu mars čokoladicu?“
„Ne znam. Verovatno na nekoj benzinskoj pumpi.“
„U odlasku ili u povratku?“
„Nisam siguran.“
„Jeste li kupili gorivo?“
„Ne sećam se. To je bilo pre nekoliko meseci.“
„A šta je s kilometražom? Beleži li se ona na početku i na
kraju radnog dana?“, upita Sparks, odlično znajući odgovor.
Tejlor trepnu. „Da“, reče.
„Znači, ako je putovanje izgledalo tako kao što ste ga
opisali, moja kilometraža bi trebalo da se podudara s
vašom?“, prosuđivao je Sparks.
Novi treptaj. „Da, ali… ispred Vinčestera je bila gužva u
saobraćaju pa sam pokušao da je zaobiđem. Malo sam
zalutao dok nisam opet izašao na obilaznicu, pa sam morao
da se vratim istim putem dok nisam pronašao mesto za
dostavu“, reče.
„Razumem“, reče Sparks, produživši vreme koje mu je
trebalo da zapiše odgovor u blokče. „Jeste li malo zalutali i u
povratku?“
„Naravno da nisam. Samo kad je bila ta gužva u
saobraćaju.“
„Trebalo vam je dugo da se vratite kući, zar ne?“
Tejlor sleže ramenima. „Ne baš.“
„Zašto vas niko nije video kada ste vratili kombi ako ste
stigli tako brzo?“
„Prvo sam otišao kući. Rekao sam vam. Završio sam posao i
svratio do kuće“, reče Tejlor.
„Zašto? Vaš radni list pokazuje da obično idete pravo na
stanicu“, navaljivao je Sparks.
„Hteo sam da se vidim sa Džin.“
„S vašom suprugom, da. Pomalo ste romantični, jelda? Volite
da iznenađujete ženu?“
„Ne, samo sam hteo da joj kažem da ću se ja pobrinuti za
večernji obrok.“
Večernji obrok. Tejlorovi jedu večernji obrok, a ne večeru ili
užinu. Izgleda da je banka ulila Tejloru težnje prema životu
na visokoj nozi, mozgao je Sparks.
„A niste mogli da je pozovete telefonom?“
„Ispraznila mi se baterija na mobilnom, a ionako sam
prolazio pored kuće. I pio mi se čaj.“
Tri opravdanja. Predugo je sastavljao ovu priču, pomisli
Sparks. Proveriće mobilni čim završi razgovor.
„Mislio sam da vozači moraju da ostanu u vezi sa stanicom.
Ja imam punjač za kola.“
„Imam i ja, ali sam ga ostavio u kolima kada sam došao po
kombi.“
„U koliko sati vam se ispraznila baterija?“
„Nisam primetio da je prazna dok nisam sišao sa M25 i hteo
da pozovem Džin. Moglo je biti pre pet minuta ili pre dva
sata.“
„Imate li dece?“, upita Sparks.
Tejlor očito nije očekivao to pitanje, pa stisnu usne dok ne
sabere misli.
„Ne, zašto?“, promumla. „Kakve to ima veze s bilo čim?“
„Volite li decu, gospodine Tejlore?“, nastavi Sparks.
„Naravno da ih volim. Ko ne voli decu?“ Ruke su mu sada
bile prekrštene.
„Vidite, gospodine Tejlore, ima ljudi koji decu vole drugačije.
Znate li na šta mislim?“
Tejlor čvršće stegnu mišice i zažmuri, samo na trenutak, ali
to bi dovoljno da podstakne Sparksa.
„Vole ih seksualno.“
„Oni su životinje, zar ne?“, izreče Tejlor prezrivo.
„Volite li i vi decu na taj način?“
„Ne budite odvratni. Naravno da ne volim. Šta mislite, kakav
sam to čovek?“
„Upravo to pokušavamo da utvrdimo, gospodine Tejlore“,
reče Sparks, nagnuvši se napred da pritisne svoj plen. „Kada
ste počeli da živite od vožnje? Neobična promena poziva –
imali ste dobar posao, zar ne, u banci?“
Tejlor se onako izveštačeno namršti. „Hteo sam promenu.
Nisam se slagao sa šefom i hteo sam da osnujem sopstveno
preduzeće za dostavu. Trebalo je da najpre steknem
iskustvo u svakom pogledu, pa sam počeo da vozim…“
„A šta je bilo sa onim računarima u banci?“, upade mu
Sparks u reč. „Razgovarali smo s vašim bivšim
poslovođom.“
Tejlor se zarumene.
„Zar vas nisu otpustili zbog neprikladne upotrebe
računarâ?“
„To je bila nameštaljka“, brzo reče Tejlor. „Šef je hteo da me
se otarasi. Mislim da se osećao ugroženim zato što sam
mlađi i obrazovaniji. Bilo ko je mogao da se služi onim
računarom. Obezbeđenje je bilo smešno. Sâm sam odlučio
da odem.“
Ruke su mu bile toliko čvrsto prekrštene preko grudi da su
mu otežavale disanje.
„Dobro. Razumem“, uzvrati Sparks, vrativši se leđima na
naslon stolice kako bi ostavio Tejloru prostora da ukrasi laž.
„A ta ’neprikladna upotreba’ računara za koju su vas
optužili?“ Glas mu je bio ravnodušan.
„Pornografija. Neko je gledao pornografiju na kancelarijskom
računaru u radno vreme. Budaletina.“ Tejlor je zaređao s
pravednošću. „Ja nikada ne bih napravio takvu glupost.“
„Gde vi gledate pornografiju?“, upita Sparks.
Tejlor se ukoči.
„Hoću da razgovaram sa advokatom“, reče, dok su mu noge
već igrale ispod stola.
„I razgovaraćete, gospodine Tejlore. Uzgred budi rečeno,
gledamo računar kojim se koristite kod kuće. Šta mislite da
ćemo naći na njemu? Ima li tamo nečega što biste sada
podelili s nama?“
Ali Tejlor se zatvorio. Sedeo je ćutke, zurio u ruke i zavrteo
glavom kada su mu ponudili da nešto popije.
Tog vikenda dežurni advokat je bio Tom Pejn, sredovečan
čovek u tamnom, naizgled prašnjavom odelu. Ušao je
krupnim korakom u sobu sat kasnije, sa žutim blokčetom
ispod miške, i otvorio aktovku.
„Voleo bih da se posavetujem s gospodinom Tejlorom“, reče
Sparksu i svi izađoše iz prostorije.
Dok je izlazio, Sparks pogleda Toma Pejna i njih dvojica se
odmeriše, da bi Pejn zatim pružio ruku novom klijentu.
„E sad, da vidimo kako mogu da vam pomognem, gospodine
Tejlore“, reče on, škljocnuvši olovkom.
Pola sata kasnije policija se vratila u sobu i nastavila da
prekopava pojedinosti Tejlorove priče, s namerom da nanjuši
podvalu.
„Vratimo se vašem otpuštanju iz banke, gospodine Tejlore.
Razgovaraćemo ponovo s bankom, pa zašto nam ne biste vi
sve lepo ispričali?“, reče Sparks.
Osumnjičeni je ponovio opravdanja, dok je advokat sedeo
staloženo pored njega. Po svemu sudeći, niko nije bio u
pravu osim njega. A zatim je tu bio njegov alibi. Istražitelji
su ga napadali sa svih strana, ali ispostavio se neprobojnim.
Kucali su komšijama na vrata, ali niko ga nije video kada je
stigao kući onog dana kada je Bela nestala. Niko osim
njegove žene.
Nakon dva sata frustracije, Glenu Tejloru uzeše uzorke kože i
pljuvačke da bi ga zatim odveli u ćeliju, dok policija ne
proveri njegovu priču. Načas, kada je shvatio da ne ide kući,
izgledao je mlado i izgubljeno kada ga je narednik za pritvor
zamolio da isprazni džepove i skine kaiš.
„Hoćete li javiti mojoj ženi Džin, molim vas?“, reče on
advokatu, dok mu je glas pucao.
U izbeljenom praznom prostoru ćelije, skljokao se na
izbledelu plastičnu klupu duž jednog zida i zažmurio.
Narednik za pritvor je škiljio kroz špijunku na vratima.
„Izgleda mirno“, reče kolegi, „ali hajde da pomno motrimo
na njega. Plaše me ti ćutljivi tipovi.“
 Šesnaesto poglavlje

Četvrtak, 10. jun 2010.

Udovica

Nekada sam obožavala nedeljni ručak. Uvek pečeno pile sa

svim dodacima. Nekada je ličio na porodični obrok, a kada
smo bili mladi bračni par, zvali smo roditelje u goste da ga
dele s nama. Sedeći za stolom u kuhinji, slušali su jednim
uvom BBC radio-emisiju Diskovi za pusto ostrvo i čitali
nedeljne novine, dok sam ja stavljala krompir u rernu da se
peče i sipala nam čaj.
Bilo je divno pripadati tom svetu odraslih gde možemo da
pozovemo roditelje na ručak. Neki ljudi kažu da su to osetili
kada su se prvi put zaposlili ili preselili u svoj prvi dom, ali ja
sam se kao prava odrasla osoba osećala upravo tih nedelja.
Obožavali smo svoju kuću. Dnevnu sobu smo okrečili u boju
magnolije – Glen je govorio da je „otmena“ – i kupili zelenu
trodelnu garnituru na kredit. Sigurno nas je na kraju koštala
više stotina funti, ali izgledala je baš kako treba i Glen je
morao da je kupi. Trebalo nam je više vremena da uštedimo
za novu kuhinju, ali naposletku smo uspeli i izabrali jednu s
belim vratima. Šetali smo po izložbenom prostoru čitavu
večnost, držeći se za ruke kao i drugi parovi. Meni su se
dopadali ormarići od borovine, ali Glen je želeo nešto
„čisto“. I tako samo se odlučili za bele. Da budem iskrena,
kada smo je sastavili pomalo je ličila na operacionu salu, ali
kupili smo crvene ručke, i fensi tegle i još štošta da je
oživimo. Obožavala sam svoju kuhinju – „svoje područje“,
kako ju je Glen zvao. On nikada nije kuvao – „Samo bih
napravio nered“, govorio je pa smo se smejali. Zato sam
kuvala ja.
Glen je postavljao sto, tobože sparingujući s mojim ocem da
bi ovaj sklonio laktove, i zadirkivao svoju mamu što čita
horoskop. „Ima li i ove nedelje nekih visokih, tajanstvenih
stranaca, mama?“
Njegov tata Džordž nije mnogo govorio, ali je dolazio. Jedino
što ih je obojicu zanimalo zapravo je bio fudbal. Samo što
nisu mogli da se slože čak ni oko toga. Glen je voleo da
gleda fudbal na televiziji. Njegov tata je išao na utakmice.
Glen nije voleo sav onaj krkljanac, sav onaj znoj i psovanje.
„Ja sam više čistunac, Džin. Volim sport, a ne društveni
život.“ Otac mu je govorio da je „pederko“.
Džordž uopšte nije razumeo Glena i svi smo mislili da se
verovatno oseća ugroženim zbog njegovog obrazovanja.
Glenu je škola išla od ruke – uvek je bio među najboljima u
razredu – i vredno je učio jer je bio rešen da ne završi kao
taksista, nalik svome tati. Čudno je što je na kraju završio u
istoj struci. Jednom sam to pomenula u šali, ali Glen mi je
rekao da postoji ogromna razlika između poziva taksiste i
poziva vozača.
Ja nisam znala šta želim da budem. Možda jedna od onih
lepojki što ne moraju da se trude. Ionako se nisam trudila, a
Glen je uvek govorio da sam lepa, tako da je to nekako
ispalo istina. Jesam se trudila zbog njega, ali nisam se
mnogo šminkala. To mu se nije sviđalo – „Previše kurvinski,
Džini.“
Na naša nedeljna okupljanja Meri je donosila pitu od jabuka,
a moja mama buket cveća. Ona nije bila kuvarica. Više je
volela povrće iz konzerve nego pravo. Neobično, zapravo, ali
moj tata je govorio da je tako odrasla i navikao se na to.
Kada sam u školi imala domaćinstvo, donosila sam kući jela
koja smo spremali. Nisu bila loša, ali ako smo spremali nešto
„strano“ poput lazanje ili čilija s mesom, mama je malo
mrljavila.
Tako je pečeno pile svima odgovaralo i uvek sam za nju
spremala grašak iz konzerve.
Bilo je mnogo smeha; sećam se toga. Ni zbog čega zaista.
Zbog smešnih stvari koje su se zbile u salonu ili u banci,
zbog tračeva o komšiluku i Istendersima. Kuhinju bi ispunila
para dok sam cedila šargarepe i kupus, a Glen bi crtao
prstom po prozoru. Ponekad bi nacrtao srca, a Meri bi mi se
nasmešila. Očajnički je žudela za unučadi i šapnula bi mi
dok smo prale sudove, da se raspita ima li šta novo. U
početku sam govorila: „Ima još dosta vremena za decu,
Meri. Tek smo se venčali.“ Kasnije sam se pravila da je ne
čujem dok slažem sudove u mašinu, pa je prestala da pita.
Mislim da je naslutila da je to Glenov problem. Tada sam bila
bliža s njom nego sa sopstvenom majkom i znala je da bih
joj rekla da je do mene. Nikada joj nisam rekla razlog, ali
valjda je naslutila, a Glen je krivio mene. „To su samo naša
posla, Džini.“
Nedeljni ručkovi su počeli da se proređuju zato što Glen i
njegov tata nisu mogli da podnesu da budu u istoj prostoriji.
Njegov tata je doznao za naš problem s plodnošću i našalio
se tim povodom na Božić nakon što nam je specijalista to
saopštio.
„Vidi ovo“, reče on, uzevši mandarinu iz činije za voće. „Kao
ti, Glene. Bez semena.“
Džordž je bio neprijatan čovek, ali čak je i on znao da je
preterao. Niko ništa nije rekao. Tišina je bila strašna. Niko
nije znao šta da kaže, pa smo svi gledali u televizor i
dodavali jedni drugima bombone. Pravili se da se to nije
dogodilo. Glen je bio bled kao krpa. Samo je sedeo tamo, a
ja nisam mogla da se nateram da ga dodirnem. Bez
semena.
Dok smo se vozili kući, rekao je da nikada neće oprostiti ocu.
I nije. To nikada više nismo pomenuli.
Strašno sam želela dete, ali on nije hteo da razgovara o
„našem problemu“, kako sam morala da ga zovem, niti o
usvajanju. Povukao se u sebe, a ja sam u sebe. Izvesno
vreme smo bili kao dva neznanca u kući.
Na nedeljnim ručkovima Glen je prestao da crta u pari, i
otvarao je vrata na zadnjem ulazu da bi ona izašla. Svi su
sve ranije odlazili kući, a onda smo svi počeli da smišljamo
izgovore. „U velikoj smo gužvi ove nedelje, Meri. Možemo li
to da ostavimo za sledeću nedelju?“ Pa zatim za „sledeći
mesec“, i tako su se porodični ručkovi na kraju sveli samo
na rođendane i Božić.
Da smo dobili decu, oni bi postali babe i dede. Bilo bi
drugačije, ali pritisak da ispunimo roditeljska očekivanja
postao je preveliki. Nije bilo ničega da im odvraća pažnju.
Samo mi. To pomno posmatranje našeg života postalo je
prenaporno za Glena. „Oni hoće u sve da se mešaju“, reče
on posle jednog ručka kada su Meri i moja mama zaključile
gde bi bilo najbolje da kupim novi šporet. „Samo hoće da
pomognu, mili“, rekoh olako, ali videh da se nad njim
skupljaju tamni oblaci. Do kraja dana bio je ćutljiv i
zaokupljen sopstvenim mislima.
Nije oduvek bilo tako. Ali počeo je na sve da se vređa.
Sitnice – nešto što je čovek iz kioska za novine rekao o
Arsenalovom porazu, ili neki klinac u autobusu koji je bio
bezobrazan prema njemu – remetile su ga danima.
Pokušavala sam da okrenem na šalu, ali umorila bih se od
truda i ostavljala ga da sâm to rešava.
Počela sam da se pitam traži li razloge da bude uznemiren.
Počeli su da ga nerviraju i ljudi s kojima je oduvek voleo da
radi u banci, pa se vraćao kući i kukao zbog njih. Znala sam
da svesno hoće nešto da izazove – verovatno svađu – i
trudila sam se da ga izvučem iz takvog raspoloženja.
Nekada sam to možda i mogla – kad smo bili mlađi – ali
stvari su se menjale.
Jedna moja mušterija u salonu rekla je da se svi brakovi
„srede nakon onoga ’iskreno, ludo, duboko’“. Ali da li je ovo
sređivanje? Da li je to to?
Valjda je tada počeo češće da ide na sprat za računar. Da se
zatvara prema meni. Da bira svoje gluposti umesto mene.
 Sedamnaesto poglavlje

Nedelja, 8. april 2007.

Inspektor

Tejlorov kombi su rasklapali i pažljivo proveravali, delić po

delić, veštaci u Sautemptonu, zajedno s njegovom
uniformom i cipelama uzetim iz kuće, otiscima prstiju,
uzorcima pljuvačke i uzorcima ispod noktiju, s genitalija i
kose.
A stručnjaci su prekopavali po mračnim kucima njegovog
računara.
Opkolili su ga sa svih strana. Sada je Sparks želeo da oproba
sreću sa suprugom.
Na uskršnju nedelju, odmah nakon što su doručkovali u
krčmi Premijer u južnom Londonu, Sparks i Metjuz joj
pokucaše u osam ujutru.
Džin Tejlor otvori vrata u dopola obučenom kaputu. „O,
bože“, reče kada je videla Sparksa. „Je li se nešto dogodilo
Glenu? Njegov advokat je rekao da će se danas sve razrešiti
i da će moći da se vrati kući.“
„Ne baš“, reče Sparks. „Moram da porazgovaram s vama,
gospođo Tejlor. Bolje da razgovaramo ovde nego u stanici.“
Na pomen stanice, Džin Tejlor razrogači oči. Sklonila se da
pusti policiju unutra pre nego što ih komšiluk primeti i
umorno smakla ramenom rukav kaputa.
„Bolje uđite“, reče i povede ih u dnevnu sobu. Džin se
vrzmala oko naslona za ruku na fotelji. Izgledala je kao da
nije mnogo spavala. Kosa joj je bila opuštena od
iscrpljenosti, a glas promukao i grlen kada ih zamoli da
sednu.
„Već sam odgovorila na sva pitanja, juče kada su me
ispitivali drugi policajci. Ovo je potpuno pogrešno.“
Toliko je bila potresena da je ustala pa ponovo sela,
izgubljena u sopstvenoj dnevnoj sobi.
„Slušajte, treba da idem kod mame i tate. Uvek idem
nedeljom da joj sredim kosu. Ne mogu da je izneverim“,
objasni ona. „Nisam im rekla za Glena…“
„Možda biste mogli da im se javite i da kažete da ste
bolesni, gospođo Tejlor“, reče Sparks. „Treba da
porazgovaramo o nekoliko stvari.“
Džin zažmuri kao da će zaplakati, a onda ode do telefona da
slaže.
„Samo me boli glava, tata, ali mislim da ću malo ostati u
krevetu. Kaži mami da ću joj se javiti kasnije.“
„Dobro, gospođo Tejlor“, reče Sparks. „Pričajte mi o sebi i
Glenu.“
„Kako to mislite?“
„Koliko dugo ste u braku? Jeste li oboje iz ovog kraja?“
Džin ispriča priču o autobuskoj stanici, a Sparks je pažljivo
slušao dok je ona napredovala kroz njihovo udvaranje do
venčanja iz bajke i blaženog bračnog života.
„Radio je za banku, zar ne?“, upita Sparks. „To je sigurno bio
dobar posao, s dobrim izgledima za budućnost…“
„Jeste, bio je“, reče Džin. „Veoma se ponosio svojim poslom.
Ali otišao je da bi osnovao sopstveno preduzeće. Glen ima
mnogo zamisli i planova. Voli da puca na visoko. I nije se
slagao sa šefom. Mislimo da je on bio ljubomoran na Glena.“
Sparks zastade. „A tu je bilo i ono s kancelarijskim
računarom, zar ne, gospođo Tejlor?“
Džin se zapilji u njega, opet iskolačivši oči. „O čemu
govorite?“, upita. „Šta s kancelarijskim računarom?“
Dođavola, ona ne zna za pornografiju, pomisli Sparks.
Dobro, idemo.
„Na njegovom kancelarijskom računaru pronađene su
nepristojne slike, gospođo Tejlor.“
Reč „nepristojne“ visila je u vazduhu dok je Džin crvenela, a
Sparks nastavio.
„Pronađene su na njegovom računaru na poslu. I na
računaru koji smo juče odneli. Koristite li vi ikada računar?“
Ona odmahnu glavom.
„Na oba računara pronađene su pornografske slike s decom,
gospođo Tejlor.“
Ona ispruži ruke da ga prekine.
„Ne znam ništa ni o kakvim pornografskim slikama, niti o
računarima“, reče, dok joj je lice tamnelo a onda i vrat. „A
sigurna sam da ne zna ni Glen. On nije takav čovek.“
„Kakav je on čovek, gospođo Tejlor? Kako biste ga opisali?“
„Pobogu, kakvo je to pitanje? Valjda normalan. Normalan,
marljiv, dobar muž…“
„U kom smislu dobar muž?“, upita Sparks, nagnuvši se
napred. „Da li biste rekli da ste srećni kao par?“
„Da, vrlo srećni. Gotovo se nikada ne svađamo i ne
prepiremo.“
„Imate li ikakvih problema? Novčanih problema? Problema u
intimnom životu?“ Nije znao zašto je izbegao da kaže
„seksualnom životu“, ali žena je bila vidno uzdrmana
pitanjima.
„Kako to mislite, u intimnom životu?“, upita Džin.
„U spavaćoj sobi, gospođo Tejlor“, pojasni on blago.
Izgledala je kao da ju je pljunuo. „Ne, nikakvih problema“,
pođe joj za rukom da izrekne pre no što zaplaka.
Metjuz joj dodade kutiju papirnih maramica s garniture
stolova kod svog lakta. „Izvolite“, reče. „Doneću vam čašu
vode.“
„Ne pokušavam da vas uznemirim, gospođo Tejlor“, reče
Sparks, „ali moram ovo da vas pitam. Istražujem vrlo
ozbiljnu stvar. Razumete li?“
Ona zavrte glavom. Nije razumela.
„A šta je s decom, gospođo Tejlor?“ Inspektor je prešao na
sledeću zapaljivu temu.
„Nemamo ih“, reče ona.
„Jeste li odlučili da ih nećete?“
„Ne, oboje smo želeli decu, ali nismo mogli.“
Sparks sačeka malo.
„Glen je imao fizički problem. Tako je rekao doktor.“ Glas joj
zape. „Obožavamo decu. Zato znam da Glen nije mogao da
ima nikakve veze s Belinim nestankom.“
Detetovo ime je sada bilo u sobi i Sparks postavi pitanje koje
je čekao da postavi.
„Gde je Glen bio u četiri sata na dan Belinog nestanka,
gospođo Tejlor?“
„Bio je ovde, inspektore Sparkse“, smesta odgovori Džin.
„Ovde sa mnom. Želeo je da me vidi.“
„Zašto je želeo da vas vidi?“, upita Sparks.
„Samo da me pozdravi, zaista“, reče ona. „Ni zbog čega
naročitog. Da na brzinu popijemo čaj pa da ode na stanicu
po kola.“
„Koliko dugo je bio kod kuće?“
„Oko… oko četrdeset pet minuta“, reče ona malčice
presporo.
Računa li ona to u glavi?, zapita se Sparks.
„Je li često dolazio kući pre nego što vrati kombi?“, upita on.
„Pa, ponekad.“
„Kada je poslednji put tako došao?“
„Nisam sigurna – ne sećam se…“, reče ona, dok su joj se
nepravilne mrlje širile na grudi.
„Nadam se da ne igra poker“, rekao je Metjuz kasnije.
„Odavno nisam video da nekoga odaje više stvari.“
„Kako ste znali da je četiri sata, gospođo Tejlor?“, upita
Sparks.
„Imala sam slobodno popodne pošto sam radila u nedelju
ujutru i čula sam vesti u četiri na radiju.“
„To su mogle da budu i vesti u pet. Kratak pregled ide na
svaki sat. Otkud znate da je bilo četiri?“
„Sećam se da su rekli. Znate: ’Četiri je sata, ovo su bbc
vesti.’“
Ona zastade da popije malo vode.
Sparks je upita kako je Glen reagovao na vest o Belinom
nestanku, a Džin mu reče da se zaprepastio i potresao kao i
ona kada su to zajedno videli na vestima.
„Šta je rekao?“, upita Sparks.
„Jadna devojčica. Nadam se da će je naći“, reče ona,
pažljivo spustivši čašu na sto pored sebe. „Rekao je da ju je
verovatno oteo neki par kome je dete umrlo pa je odveo u
inostranstvo.“
Sparks sačeka da Metjuz sve zapiše u svesku, a onda se
opet okrenu ka Džin Tejlor. „Jeste li ikada išli kombijem s
Glenom?“
„Jednom. Više voli da se vozi sâm da bi mogao da se
usredsredi, ali vozila sam se s njim prošlog Božića. Do
Kenterberija.“
„Gospođo Tejlor, trenutno temeljno proveravamo kombi. Da
li biste mogli da dođete u najbližu stanicu da date otiske
prstiju, kako bismo mogli da ih otpišemo?“
Ona obrisa još jednu suzu. „Glen održava kombi u
besprekornom stanju. Voli da sve bude besprekorno.
Naći će je, zar ne?“, dodade kada joj Metjuz pomože da
obuče kaput i otvori ulazna vrata.
 Osamnaesto poglavlje

Nedelja, 8. april 2007.

Inspektor

Ispostavljalo se da je Glen Tejlor čovek koji ima odgovor na

sve. Mozak mu brzo radi i, otkako se polako oslobodio šoka
koji ga je obuzeo nakon hapšenja, kao da maltene uživa u
izazovu, pričao je Sparks svojoj ženi.
„Bezobrazni mali seronja. Ne znam baš da li bih ja bio tako
samouveren na njegovom mestu.“
Ajlin ga stegnu za mišku kada mu dodade njegovu večernju
čašu crnog vina. „Ne, ti bi odmah sve priznao. Bio bi užasan
kriminalac. Krmenadle ili ribu večeras?“
Sparks je sedeo na jednoj od visokih stolica bez naslona,
koje je Ajlin neizostavno zahtevala kada su šankovi bili
obavezan pomodni deo kuhinje, i posluži se parčetom
presne šargarepe iz šerpe na pultu. Osmehnu se Ajlin,
uživajući u prijateljskom razumevanju u kuhinji te večeri.
Njihov brak je prošao kroz uobičajena brda i doline
zajedničkog života, ali premda ni jedno ni drugo ne bi to
naglas priznali, odlaskom dece od kuće u njemu je zavladala
neočekivana napetost. Ranije su razgovarali o svemu što će
moći da rade, o mestima koja će posetiti, novcu koji će moći
da troše na sebe, ali kada se to dogodilo, otkrili su da ih
nova sloboda prisiljava da pogledaju jedno drugo kako treba
prvi put posle mnogo godina. I, slutio je Bob, Ajlin je
zaključila da joj je muž manjkav.
Želela je da on uspe u životu još otkako su počeli da se
viđaju a zatim se i venčali, podsticala ga da uči za
naredničke ispite i donosila mu beskrajne šolje kafe i
sendviče da mu pothranjuje pažnju.
A on je radio, donoseći kući svoje pobede i promašaje, i tako
su prolazila sitna unapređenja i godišnjice. Ali slutio je da
ona sada, u hladnoj svetlosti srednjeg doba, vidi šta je on
zaista postigao i da se pita: Je li to sve?
Ajlin se provuče pored njega sa zaleđenim krmenadlama i
naredi mu da ostavi povrće.
„Težak dan, mili?“, upita.
Dan ga je potpuno iscrpeo, jer je prečešljavao Tejlorove
izjave u potrazi za nepodudarnostima i nedoslednostima.
Slike seksualno zlostavljane dece pronađene na njegovom
računaru, sudeći po osumnjičenom, skinute su „greškom –
krivicom interneta“ ili bez njegovog znanja; njegovom
kreditnom karticom pornografiju je kupovao neko ko mu je
klonirao karticu – „Zar ne znate koliko je raširena
zloupotreba kreditnih kartica?“, upitao je prezrivo. „Džin je
prošle godine prijavila da su nam ukrali kreditnu karticu.
Reći će vam ona. Sigurno negde postoji policijski izveštaj.“ I
postojao je.
„Zanimljivo je da se to dogodilo otprilike u vreme kada su
novine počele da pišu o vezi između kreditnih kartica i
onlajn seksualnog zlostavljanja dece“, mozgao je Sparks,
čitajući kasnije za svojim radnim stolom zapis razgovora. Ali
to je bio posredan dokaz.
On vidi svetlost na kraju tunela, razmišljao je Sparks na
pauzi za kafu. Misli da mu je priča čvrsta, ali nismo još
završili.
Do Tejlora kao da ništa nije dopiralo dok ga nisu opet
saslušali i pokazali mu album dečjih fotografija, iscepanih iz
časopisa i novina, pronađen iza bojlera u ostavi u njegovoj
kući.
Ovoga puta ništa nije glumio. Bilo je jasno da ga nikada nije
video; vilica mu se oklembesila dok je prelistavao slike
anđelčića u ljupkoj i otmenoj odeći.
„Šta je ovo?“, upita.
„Mislili smo da biste to vi mogli reći nama, Glene.“
Dosad ga je već oslovljavao imenom. Glen nije imao ništa
protiv. Ali on je inspektora zvao „gospodin Sparks“ da bi
očuvao distancu između njih dvojice.
„Ovo nije moje“, reče on. „Jeste li sigurni da ste ga pronašli
kod nas?“
Sparks klimnu glavom.
„Mora da pripada prethodnim vlasnicima“, reče Glen.
Prekrstio je ruke i tapkao nogama, a onda Sparks zatvori
album i odgurnu ga u stranu.
„Teško, Glene. Živite tamo koliko godina? Možda pripada
vama ili Džin, Glene?“
„E pa moj nije.“
„Znači da mora da je Džinin. Zašto bi ona čuvala ovakav
album?“
„Ne znam – pitajte nju“, brecnu se Tejlor. „Opsednuta je
decom. Znate da nismo mogli da ih imamo i da je stalno
plakala zbog toga. Morao sam da joj kažem da prestane – da
će nam to upropastiti život. Da, uostalom, imamo jedno
drugo. Da smo na izvestan način srećnici.“
Sparks je klimao glavom, razmišljajući koliko je Džin srećna
što ima muža poput Glena.
Jadnica, pomisli.
Forenzički psiholog s kojim su se savetovali povodom slučaja
već ga je upozorio da je vrlo malo verovatno da album
pripada pedofilu.
„Ovo nije album grabljivca“, rekao je. „U slikama nema
ničega seksualnog – ovo jeste zbirka fantazija, ali nije je
sastavio neko za koga su deca objekti. Pre liči na spisak želja
– nešto što bi mogla napraviti neka tinejdžerka.“
Ili žena bez dece, mozgao je Sparks.
Džinin tajni zamišljeni život pomeo je Tejlora. To je bilo jasno.
Utonuo je u misli, možda se pitajući šta još ne zna o svojoj
ženi. To je, složili su se Sparks i Metjuz kasnije, stvorilo
tananu pukotinu u njegovom uverenju da ima vlast nad
njom. Tajne su opasne.
Ali na sastanku s pretpostavljenima na kojem su predstavili
slučaj, dok se bližio kraj tridesetšestočasovnog pritvora,
Sparks se osećao poraženim. Pretresli su sve. U kombiju
nisu našli ništa i nemaju za šta da optuže Tejlora osim za
ono sa interneta, ali to nije dovoljno da ga zadrže u pritvoru.
Dva sata kasnije plaćena je kaucija i Glen Tejlor je izašao iz
policijske stanice, već razgovarajući mobilnim. Bob Sparks
ga je kroz prozor u hodniku gledao kako odlazi.
„Nemoj previše da se opustiš kod kuće. Vratićemo se mi“,
reče on prilici koja se udaljavala.
Sudeći po timu određenom za njegovu danonoćnu
prismotru, Tejlor se sutradan vratio na posao.
Sparks se pitao šta o svemu tome misli Tejlorov gazda.
„Kladim se da će ga otpustiti do kraja meseca“, reče on
Metjuzu. „Što je dobro. Imaće vremena da napravi neke
greške ako se po čitav dan bude motao po kući. Sigurno će
uraditi nešto što ne valja.“
Inspektor i detektiv se pogledaše.
„Zašto ne pozovemo Alena Džonstona da ga pitamo
možemo li da dođemo da ponovo pogledamo evidenciju
vozača. Možda će ga to pogurati u pravom smeru“, reče
Metjuz.
Gospodin Džonston ih srdačno dočeka u kancelariji,
sklanjajući papirologiju sa izanđalih stolica.
„Dobar dan, inspektore. Opet ste se vratili? Glen je rekao da
je sve raščišćeno što se njega tiče.“
Inspektor i detektiv se udubiše u radne listove, iz početka
beležeći kilometražu, dok se Džonston nelagodno vrzmao
unaokolo.
„Vaši?“, upita Sparks, uzevši sa stola fotografiju dva
dečačića u fudbalskim dresovima. „Divna deca.“ Ostavio je
to da visi u vazduhu, dok je Džonston vratio fotografiju na
mesto.
„Vidimo se ponovo“, reče Metjuz veselo.
Kasnije te nedelje, Glena Tejlora su zamolili da ode. Alen
Džonston pozva Sparksa da ga obavesti.
„Ostali vozači nisu mogli da se smire. Većina nas ima decu.
Nije galamio kada sam ga isplatio; samo je slegnuo
ramenima i ispraznio ormarić.“
Metjuz se isceri. „Da vidimo šta će sada uraditi.“
 Devetnaesto poglavlje

Subota, 21. april 2007.

Udovica

Kada je Glen dobio otkaz, sledećeg vikenda došli su nam

njegovi mama i tata. Odavno ih nismo videli i stajali su na
vratima dok su novinari pokušavali da razgovaraju s njima i
fotografisali ih. Džordž se razbesneo i počeo da ih psuje, a
Meri je bila u suzama kada sam otvorila vrata. U predvorju
je zagrlih i povedoh u kuhinju.
Džordž i Glen su otišli u dnevnu sobu. Sedele smo za stolom,
a Meri je i dalje plakala.
„Šta se događa, Džin? Kako je iko mogao da pomisli da moj
Glen može da uradi tako nešto? Nije moguće da je uradio
nešto tako gnusno. Bio je divan dečak. Tako dražestan, tako
pametan.“
Pokušavala sam da je smirim i da joj objasnim, ali ona je
neprestano govorila preko mene. „Ne moj Glen“, ponavljala
je iznova i iznova. Na kraju skuvah čaj da bih se nečim
zaokupila i odneh poslužavnik muškarcima.
Tamo je vladala jeziva atmosfera – Džordž je stajao ispred
kamina i buljio u Glena, sav zajapuren u licu. Glen je sedeo u
fotelji i gledao u ruke.
„Kako ste, Džordže?“, upitah dok sam mu dodavala čaj.
„Bio bih daleko bolje da se ovaj idiot nije upetljao u nevolje s
policijom. Hvala, Džin. Novinari nas po ceo dan zivkaju i
kucaju nam na vrata. Morali smo da isključimo telefon da
bismo imali malo mira. Isto se dešava i tvojoj sestri, Glene.
Ovo je noćna mora.“
Glen ništa nije govorio. Možda je sve bilo rečeno pre nego
što sam ja ušla.
Ali nisam mogla to tako da ostavim. Rekoh: „Noćna mora je i
za Glena, Džordže. Za sve nas. Ništa nije zgrešio a izgubio je
posao. To nije u redu.“
Meri i Džordž su otišli nedugo potom.
„Hvala bogu“, reče Glen posle, ali nisam bila sigurna misli li
zaista tako. Na kraju krajeva, radilo se o njegovim
roditeljima.
Zatim su došli moji mama i tata. Tati sam rekla preko
telefona da odu kod Lize, u prvi komšiluk, da im novinari ne
bi dosađivali, pa da onda prođu kroz kapiju između naših
vrtova. Jadna mama. Otvorila je vrata na zadnjem ulazu i
upala unutra kao da je juri pas.
Moja mama je divna, ali teško izlazi na kraj sa stvarima.
Običnim stvarima. Kao kada treba da uhvati pravi autobus
da bi otišla kod lekara ili da se upozna s novim ljudima. Tata
je vrlo predusretljiv. Ne pravi frku zbog njenih „malih
panika“, kako ih zovu. Samo joj kaže da sedne pa je gladi po
ruci i tiho joj govori dok joj ne bude bolje. Stvarno se vole –
oduvek su se voleli. Vole i mene, ali mami je potrebna sva
tatina pažnja.
„Uostalom, ti imaš Glena“, imala je ona običaj da kaže.
Kada sede u kuhinju, sva bleda i zadihana, tata je seo s
njom i držao je za ruku. „U redu je, Evelin“, reče on.
„Samo me pusti malo, Frenk.“
„Tvoju majku samo treba malo smirivati, Džin“, rekao mi je
tata kada sam prvi put pokušala da predložim da se obrate
lekaru. Zato sam je smirivala i ja.
„Sve će biti u redu, mama. Sve će se srediti, videćeš. Ovo je
užasna zabuna. Glen im je rekao gde je bio i šta je radio i
policija će sve ispraviti.“
Ona se zagleda pomno u mene, kao da me iskušava. „Jesi li
sigurna, Džin?“
Bila sam.
Posle toga nam nisu dolazili u posetu. Ja sam išla kod njih.
„Tvojoj mami je preteško da dođe“, govorio je tata preko
telefona. Svake nedelje sam joj sređivala kosu. Nekada je
uživala u odlasku kod frizera, „u izlasku“, jednom mesečno,
ali nakon Glenovog hapšenja izlazila je sve manje. Nije on
bio kriv, ali katkada mi je bilo teško čak i da osećam
naklonost prema njemu.
Kao onog dana kada mi je rekao da je video moje albume.
Bilo je to nekoliko dana nakon što su ga pustili uz kauciju.
Već je znao kada se vratio kući, ali čekao je. Znala sam da
se nešto sprema. Videlo se.
A kada me je zatekao kako gledam sliku neke bebe u
časopisu, planuo je.
Rekao je da je moja ljubav prema deci opsesivna. Bio je ljut
kada je to rekao. Bilo je to zato što su našli moje albume u
ostavi, iza bojlera, tamo gde sam ih držala. To su samo slike.
Kome to može da smeta?
Vikao je na mene. Nije vikao često; obično se samo zatvarao
i prestajao da govori kada bi se naljutio. Zaista nije voleo da
pokazuje osećanja. Sedeli bismo i gledali neki film zajedno i
ja bih se sita izridala, a on je samo sedeo. Isprva sam mislila
da je strašno jak, da je to muževno, ali više ne znam. Možda
jednostavno ne oseća stvari kao drugi ljudi.
Ali tog dana je vikao. Imala sam tri mala albuma, svaki
ispunjen slikama koje sam isecala iz časopisâ na poslu,
novina i rođendanskih čestitki. Na koricama svakog albuma
napisala sam „Moje bebe“, zato što su to i bile. Toliko beba.
Naravno, imala sam i ljubimice: Beki, u prugastoj zeki i s
trakom za glavu istog dezena, i Tea, bucmastog mališana sa
osmehom od koga bih sva ustreptala.
Moje bebe.
Valjda sam znala da će Glen to shvatiti kao prozivku zbog
svoje neplodnosti, i zato sam ih krila, ali nisam mogla da se
obuzdam.
„Ti si bolesna!“, vikao je na mene.
Postidela sam se zbog toga. Možda i jesam bolesna.
Stvar je bila u tome što nije hteo da razgovara sa mnom o
onome što je zvao „našim problemom“.
To nije trebalo da bude problem. Samo što mi je jedina želja
u životu bila da imam dete. Liza iz susedne kuće želela je
isto to.
Doselila se u susednu kuću sa svojim momkom Endijem
nekoliko meseci posle nas. Bila je fina – ne odveć
ljubopitljiva, ali zanimala sam je. Bila je trudna kada su se
doselili, a Glen i ja smo pokušavali, tako da smo imale o
mnogo čemu da razgovaramo, da kujemo mnoge planove –
kako ćemo odgajati decu, u koju boju da okrečimo dečju
sobu, imena, škole u kraju, aditivi u hrani. Sve to.
Liza nije izgledala kao ja. Imala je kratku crnu kosu
nameštenu u šiljke s blajhanim vrhovima i tri minđuše u
jednom uvu. Ličila je na neku od manekenki na velikim
fotografijama u salonu. Stvarno je bila lepa. Ali Glen je bio
sumnjičav.
„Ne izgleda kao da je iz našeg sveta, Džini. Izgleda malo
uvrnuto. Zašto je stalno zoveš kod nas?“
Mislim da je bio malo ljubomoran što me deli s njom, a on i
Endi nisu imali ništa zajedničko. Endi je podizao skele i
večito je bio na putu. Jednom je išao u Italiju. U svakom
slučaju, ostavio ju je zbog neke žene koju je upoznao na
svojim putovanjima i Liza je ostala sama. Snalazila se kako
je znala i umela od socijalne pomoći i pokušavala da makar
nešto izvuče od njega za decu.
Liza je bila usamljena a slagale smo se kao prst i nokat, te
sam mahom ja išla kod nje, da bih poštedela Glena
uznemiravanja.
Prepričavala sam joj priče koje sam čula u salonu, a ona se
valjala od smeha. Obožavala je dobar trač i šolju kafe.
Govorila je da joj je to bekstvo od dece. Dotada je već imala
dvoje – dečaka i devojčicu, Kejna i Dejzi – dok sam ja i dalje
čekala da na mene dođe red.
Posle naše druge godišnjice braka, otišla sam sama kod
lekara da porazgovaram o tome zašto ne mogu da ostanem
u drugom stanju.
„Vi ste vrlo mladi, gospođo Tejlor“, rekao je doktor Vilijems.
„Opustite se i pokušajte da ne razmišljate o tome. Tako je
najbolje.“
Trudila sam se. Ali nakon što je minula još jedna godina bez
bebe, nagovorila sam Glena da pođe sa mnom. Rekla sam
mu da sa mnom sigurno nešto nije u redu i on je pristao da
pođe, da me podrži.
Doktor Vilijems je slušao, klimao glavom i smešio se. „Hajde
da uradimo neka ispitivanja“, reče, i tako su počeli naši
odlasci u bolnicu.
Prvo su ispitivali mene. Bila sam spremna na sve da bih
ostala trudna i trpela sam spekulume,* preglede, ultrazvuk,
beskrajna bockanja.
„Jajovodi su čisti kao suza“, reče ginekolog na kraju
ispitivanjâ. „Sve je zdravo.“
Zatim je otišao Glen. Mislim da nije želeo, ali ja sam sve to
bila prošla pa nije mogao da se izvuče. Rekao je da je bilo
grozno. Osećao se kao parče mesa. Uzorci, plastične čaše,
stari iscepani porno-časopisi. Sve to. Pokušala sam da mu
olakšam tako što sam mu rekla koliko sam zahvalna, ali nije
vredelo. Onda smo čekali.
Broj spermatozoida bio mu je gotovo ravan nuli. I to je bio
kraj. Jadni Glen. Isprva je bio skrhan. Smatrao je da će na
njega gledati kao na propali slučaj, kao na manjeg
muškarca, i toliko je bio zaslepljen time da možda nije
mogao da vidi šta to znači za mene. Neću imati dece. Niko
me neće zvati mamom, neću znati kako je živeti kao majka,
neću imati unučadi. U početku je pokušavao da me uteši
kada bih se rasplakala, ali mislim da mu je to dosadilo i da je
posle izvesnog vremena oguglao. Govorio je da je to za
moje dobro. Da moram to da prebrodim.
Liza mi je bila velika podrška i trudila sam se da joj ne
zavidim na sreći, ali bilo je teško. A ona je znala koliko mi je
teško, pa je rekla da mogu da budem „druga majka“ njenoj
deci – mislim da se šalila, ali zagrlila sam je i trudila se da
ne zaplačem. Bila sam deo njihovog života, a oni su postali
deo mog.
Nagovorila sam Glena da napravi kapiju između naših vrtova
iza kuće kako bi ona mogla da prolaze, a jednog leta kupila
sam bazen na naduvavanje. Glen je bio fini prema njima, ali
zapravo se nije uplitao kao ja. Gledao ih je kroz prozor i
ponekad mahao. Nije pokušavao da ih sprečava da dolaze, a
katkada, kada je Liza imala sudar – išla je na one veb-
sajtove i pokušavala da nađe savršenog muškarca – spavali
su u našoj gostinskoj sobi, noge uz glavu. Ja bih za večeru
spremila riblje štapiće, grašak i sos od paradajza i gledala s
njima Diznijev de-ve-de.
A kada bi se smestili u postelju, sedela sam i gledala ih kako
tonu u san. Upijala ih. Glenu se to nije dopadalo. Govorio je
da se ponašam uvrnuto. Ali svaki trenutak s njima bio je
poseban. Čak sam im i pelene presvlačila kad su bili mali.
Kada su porasli zvali su me „džidži“, pošto nisu mogli da
izgovore „Džin“, i bacali su mi se na noge kad bih došla, pa
sam morala da hodam s po jednim na svakoj nozi. Zvala
sam ih „moje puzavice“. A oni su se smejali.
Kada bi naše igre postale suviše mahnite, Glen bi se popeo
u svoju radnu sobu – „previše buke“, rekao bi – ali meni to
nije smetalo. Bilo mi je draže da ih imam samo za sebe.
Razmišljala sam čak i da prestanem da radim kako bih
mogla da se stalno staram o njima, a Liza da ide na posao,
ali Glen nije hteo ni da čuje.
„Treba nam tvoj novac, Džin. I to nisu naša deca.“
I prestao je da se izvinjava što je neplodan i počeo da
govori: „Bar imamo jedno drugo, Džin. U stvari smo
srećnici.“
Trudila sam se da se osećam kao srećnica, ali nije mi išlo od
ruke.
Oduvek sam verovala u sreću. Sviđa mi se to što ljudi u
trenu mogu da promene život. Pogledajte Želite li da
postanete milioner? Ili loto. Jednog trenutka obična žena na
ulici. Sledećeg, milionerka. Kupujem tiket svake nedelje i
čitavo jutro ume da mi prođe u maštanju o pobedi. Znam šta
bih uradila. Kupila bih veliku kuću na moru – negde gde je
sunčano, možda u inostranstvu – i usvajala siročad. Glenu i
nema mesta u mojim planovima – on to ne bi odobravao, a
ja neću da mi ona skupljena usta remete sanjarenje. Glen
ostaje kao deo moje stvarnosti.
Stvar je u tome da meni nas dvoje nismo bili dovoljni, ali
njega je povređivalo to što mi treba još neko osim njega.
Verovatno zato nije hteo da uzme u obzir da usvojimo dete –
„Neću da nam neko zabada nos u život. To su samo naša
posla, Džini“ – a kamoli nešto tako „ekstremno“ kao što je
veštačka oplodnja ili da nađemo surogat majku. Liza i ja smo
raspravljale o tome jedne večeri uz bocu vina i sve je
zvučalo moguće. Pokušala sam da to uzgredno iznesem u
razgovoru s Glenom.
„Odvratne ideje, ako mene pitaš“, rekao je on. Kraj
rasprave.
Stoga sam prestala da plačem pred njim, ali kad god bi mi
neka prijateljica ili rođaka rekla da je u drugom stanju, bilo
je to kao da mi je neko iščupao srce iz grudi. Snovi su mi bili
puni beba, izgubljenih beba, beskrajnih potraga za njima, a
ponekad sam se budila još osećajući težinu neke bebe u
naručju.
Počela sam da strepim od sna i mršavila sam. Opet sam
otišla kod lekara, a on mi je dao neke tablete da se
oporavim. Nisam rekla Glenu. Nisam želela da me se stidi.
I počela sam da pravim zbirku, neupadljivo isecajući slike i
stavljajući ih u torbicu. Zatim, kada ih je bilo previše, počela
sam da ih lepim u albume. Sačekala bih dok ne ostanem
sama, pa sam ih vadila i sedala na pod, gladila svaku sliku i
govorila ime deteta. Sate sam umela da provodim tako,
praveći se da su moja.
Policija je rekla da je Glen isto to radio na računaru.
Onoga dana kada je vikao na mene zbog albumâ rekao mi je
da ga ja nagonim da traži pornografiju na računaru. Bilo je
pokvareno reći tako nešto, ali bio je toliko ljut da mu se
naprosto omaklo.
Rekao je da sam ga iskjučila iz svog života zbog
opsednutosti da imam dete. Da je morao da traži utehu
negde drugde.
„To je samo pornografija“, rekao je kada je shvatio da je
preterao. Kada mi je video izraz na licu. „Svi muškarci vole
malo pornografije, zar ne, Džini? To nikome ne škodi. Samo
malo zabave.“
Nisam znala šta da kažem. Nisam znala da svi muškarci vole
pornografiju. O tome se u salonu nikada nije govorilo.
Kada zaplakah, on reče da nije on kriv. Da ga je internet
uvukao u onlajn pornografiju – da ne treba da dozvoljavaju
takve stvari na mreži. Da je to zamka za neoprezne
muškarce. Da je postao zavisan od toga – „to je bolest,
Džini, zavisnost“ – da ne može da odoli, ali da nikada ne
gleda decu. Da su one slike jednostavno završile na
njegovom računaru – kao virus.
Nisam više želela da razmišljam o tome. Bilo mi je preteško
da sve razdvojim u glavi. Svog Glena i tog drugog čoveka o
kome govori policija. Morala sam sve da razlučim.
Želela sam da mu verujem. Volela sam Glena. On je bio
čitav moj svet. A ja njegov, govorio je. Bili smo jedno
drugom sve na svetu.
Poimanje da snosim krivicu što sam ga navela da gleda one
užasne fotografije raslo je u mojoj glavi i izbacivalo pitanja o
Glenu. Razume se, za njegovu „zavisnost“ nisam saznala
dok nam policija nije pokucala na vrata one uskršnje
nedelje, a tada je već bilo kasno da se nešto kaže ili
preduzme.
Morala sam da čuvam njegove tajne, isto kao i svoje.
 Dvadeseto poglavlje

Petak, 11. jun 2010.

Udovica

U hotelu za doručak imamo kroasane i voćnu salatu. Velike

platnene salvete i lonac prave kafe.
Kejt mi ne dâ da jedem sama. „Praviću vam društvo“, kaže i
seda za sto. Uzima šolju s poslužavnika za čaj i kafu ispod
televizora i sipa sebi kafu.
Sada je sva poslovna. „Danas zaista moramo da se
dogovorimo oko ugovora, Džin“, kaže. „Novine bi volele da
rešimo formalnosti kako bismo mogli da uradimo intervju.
Već je petak a oni hoće da ga objave sutra. Odštampala sam
vam kopiju ugovora da ga potpišete. Vrlo je jasan. Pristajete
da nam date ekskluzivan intervju za dogovoreni honorar.“
Ne sećam se baš najbolje kada sam pristala na to. Možda i
nisam. „Ali…“, govorim. Ali ona mi samo dodaje nekoliko
listova papira, a ja počinjem da ih čitam pošto ne znam šta
drugo da radim. Sve je „prva strana“ i „druga strana“ i
gomila odredaba. „Nemam pojma šta ovo znači“, kažem.
Glen je bio taj koji se bavio svom papirologijom i sve
potpisivao.
Ona izgleda nestrpljivo i počinje da mi objašnjava pravne
izraze. „Zaista je vrlo prosto“, kaže. Stvarno joj je stalo da
potpišem. Mora da joj šef zakera, ali ja spuštam ugovor i
odmahujem glavom, a ona uzdiše.
„Da li biste voleli da vam ovo pogleda advokat?“, pita.
Klimam glavom. „Poznajete li nekoga?“, pita ona, a ja opet
klimam glavom. Zovem Toma Pejna. Glenovog advokata.
Prošlo je prilično vremena – sigurno dve godine – ali još
imam njegov broj u mobilnom.
„Džin! Kako ste? Bilo mi je žao kada sam čuo za Glenovu
nesreću“, kaže on kada mu sekretarica napokon prosledi
poziv.
„Hvala vam, Tome, vrlo ste ljubazni. Slušajte, treba mi vaša
pomoć. Dejli post hoće da im dam ekskluzivni intervju i žele
da potpišem ugovor. Da li biste ga pogledali?“
Nastaje stanka a ja mogu da zamislim iznenađenje na
njegovom licu.
„Intervju?“, kaže. „Jeste li sigurni da radite pravu stvar,
Džin? Jeste li razmislili o tome?“
Prava pitanja ne postavlja i zahvalna sam mu zbog toga.
Govorim mu da sam razmislila i da je to jedini način da mi
se novinari sklone s praga. Počinjem da zvučim kao Kejt.
Nije mi zaista potreban novac. Glen je dobio četvrt miliona
kao nadoknadu za podvalu policije – prljav novac koji smo
uložili u kreditno udruženje za građevinske zajmove – a
dobiću i novac od osiguranja od njegove smrti. Ali mogu da
uzmem i tih pedeset hiljada funti, koliko mi novine nude.
Tom zvuči podozrivo, ali pristaje da pročita ugovor i Kejt mu
ga šalje mejlom. Sedimo i čekamo, a ona pokušava da me
nagovori da odem na tretman lica ili šta već. Neću da me
opet izigraju, pa odbijam i samo sedim tu.
Tom i ja smo imali naročitu vezu otkako se Glenov slučaj
okončao.
Stajali smo zajedno i čekali da ga puste sa optuženičke
klupe, a Tom nije mogao da me pogleda. Mislim da se plašio
onoga što će videti u mojim očima.
Vidim nas kako stojimo tamo. Iskušenju je došao kraj, ali nije
uistinu kraj. Bila sam strašno zahvalna na redu koji je
suđenje uvelo u moj život. Svaki dan je bio isplaniran.
Svakog dana kretala sam od kuće u osam ujutru, otmeno
obučena, kao da idem u kancelariju. Svakog dana vraćala
sam se kući u pola šest. Moj posao je bio da pružam podršku
i da ništa ne govorim.
Sud je bio kao utočište. Volela sam dvorane pune odjeka,
strujanje vazduha koje pomera obaveštenja na tablama i
žamor u menzi.
Tom me je odveo tamo pre nego što je Glen trebalo da se
pojavi, da bude predat na suđenje, da bih videla kako to
izgleda. Glavni krivični sud viđala sam na televiziji – na
vestima kada neki novinar stoji na pločniku ispred njega i
govori o nekom ubistvu ili teroristi ili nečemu sličnom, i
iznutra, u policijskim dramama. Ali ipak nije bio ni nalik
onome što sam očekivala. Bio je mračan, manji nego što
izgleda na televiziji, mirisao na prašinu kao učionica i bio
staromodan, sa mnogo tamnog drveta.
Bilo je krasno i tiho kada smo otišli da ga obiđemo pre nego
što je počeo radni dan. Nije bilo maltene nikoga osim nas.
Bilo je malo drugačije kada se Glen pojavio da mu odrede
datum za suđenje. Bilo je krcato. Ljudi su stajali u redu da
ga vide. Poneli su sendviče i termose kao da je sniženje
cena ili šta već. A novinari su se nabili na sedišta za
predstavnike štampe, iza mene. Sedela sam spuštene glave,
praveći se da tražim nešto u torbici, dok zatvorski čuvari ne
dovedoše Glena na optuženičku klupu. Izgledao je sitno.
Donela sam mu najbolje odelo da se u njemu pojavi i obrijao
se, ali i dalje je izgledao sitno. Pogledao je u mene i
namignuo mi. Kao da to nije ništa. Pokušah da mu se
osmehnem, ali usta su mi bila odveć suva – usne su mi se
zalepile za zube.
Završilo se tako brzo da jedva stigoh da ga ponovo
pogledam pre nego što je sišao niz stepenice i nestao.
Dozvolili su mi da ga vidim kasnije. Presvukao se iz odela u
zatvorsku uniformu, svojevrsnu trenerku, i izuo svoje
najbolje cipele. „Zdravo, Džini, mila. Ono je malo ličilo na
sprdnju, zar ne? Moj advokat kaže da je čitava stvar
sprdnja“, reče on.
Pa naravno, želela sam da kažem. Plaćaš ga da govori
upravo to.
Suđenje je zakazano za februar, četiri meseca od tada, a
Glen je bio uveren da će predmet biti odbačen ranije. „Sve
su to koještarije, Džini“, reče. „Znaš to. Policija laže da bi se
prikazala u povoljnom svetlu. Moraju nekoga da uhapse, a ja
sam jedan od nesrećnika koji su tog dana vozili plavi kombi
u tom kraju.“ Stegnu me za ruku, a ja mu uzvratih. U pravu
je. Sve su to koještarije.
Vratila sam se kući i pravila se da je sve normalno.
U kući je i bilo. Moj mali svet ostao je istovetan – isti zidovi,
iste šolje, isti nameštaj. Ali napolju se sve promenilo. Pločnik
ispred kuće ličio je na sapunicu gde ljudi dolaze i odlaze i
sede i gledaju moju kuću. U nadi da će me načas spaziti.
Katkada sam morala da izađem, a kada sam to činila
oblačila sam se neupadljivo, u potpunosti se prekrivajući, i
skupljala hrabrost u predvorju pre nego što bih izašla
neočekivano i brzo. Bilo je nemoguće izbeći foto-aparate, ali
nadala sam se da će im dosaditi isti snimci mene koja idem
stazom. I naučila sam da pevušim u sebi neku pesmu da se
ne bih osvrtala na opaske i pitanja.
Najgore su bile posete zatvoru. To je značilo da treba da
uhvatim autobus, a novinari su me pratili do stanice i
fotografisali mene i druge putnike dok zajedno čekamo. Svi
bi se naljutili na njih, a onda i na mene. Nisam ja bila kriva,
ali oni su me krivili. Zato što sam njegova žena.
Pokušala sam da idem na druge autobuske stanice, ali mi se
smučilo da igram njihove igre, pa sam naposletku samo
podnosila to i čekala da im dosadi.
Sela bih u autobus 380, do Belmarša, s cegerom na kolenu, i
pravila se da sam krenula u kupovinu. Sačekala bih da vidim
hoće li neko drugi pritisnuti zvono pre stanice kod zatvora, a
zatim brzo sišla. Silazile su i druge žene, sa uplakanom
decom i dečjim kolicima, a ja bih išla dobrano iza njih do
centra za posetioce da ljudi ne bi pomislili da sam nalik
njima.
Glen je bio u istražnom zatvoru, tako da nije bilo mnogo
pravila za posete, ali omiljeno mi je bilo ono da ne smem da
nosim cipele s visokim potpeticama, kratke suknje i
providnu odeću. Bilo mi je smešno. Prvi put sam obukla
pantalone i pulover. Za svaki slučaj.
Glenu se to nije dopalo. „Nadam se da se nećeš zapustiti,
Džin“, rekao je, tako da sam sledećeg puta stavila karmin.
Smeo je da ima tri posete nedeljno, ali dogovorili smo se da
dolazim samo dvaput da ne bih morala prečesto da izlazim
na kraj s novinarima. Ponedeljkom i petkom. „To će mi
uobličiti nedelju“, rekao je.
Prostorija je bila bučna i jako osvetljena, pa su me bolele i
oči i uši. Sedeli bismo jedno naspram drugog, a kada bih mu
ispričala šta ima novo a on meni šta ima novo kod njega,
prisluškivali smo druge razgovore oko nas i umesto o sebi
razgovarali o njima.
Mislila sam da mi je zadatak da ga tešim i uveravam da sam
uz njega, ali njemu kao da to uopšte nije trebalo.
„Preguraćemo mi ovo, Džini. Znamo šta je istina, a uskoro
će znati i svi ostali. Ništa ne brini“, rekao bi bar jednom za
vreme posete. Trudila sam se, ali imala sam osećaj da nam
život izmiče iz ruku.
„Šta ako istina ne izađe na videlo?“, upitah ga jednom, a on
se naizgled razočara što sam uopšte iznela tako nešto.
„Hoće“, ostajao je pri tome nepokolebljivo. „Moj advokat
kaže da je policija kraljevski zasrala.“
Kada predmet nije bio odbačen pre suđenja, Glen je rekao
da policija „želi da se pokaže na sudu“. Bio je naoko sve
manji svaki put kad bih ga videla, kao da se iznutra skuplja.
„Ne brini, mili“, čuh sebe kako govorim. „Uskoro će sve biti
gotovo.“
Izgledao je zahvalno.
 Dvadeset prvo poglavlje

Ponedeljak, 11. jun 2007.

Inspektor

Sparks se osvrtao na situaciju. Minula su već dva meseca

otkako je prvi put pokucao Glenu Tejloru na vrata, a nisu
ostvarili nikakav pomak. Nije da nisu tražili. Njegove kolege
su ispitale svaku sitnicu iz njegovog života – kao i iz života
Majka Dunana i Lija Čejmbersa – ali zasada malo čim mogu
da se pohvale.
Činilo se da Dunan živi prilično sivim životom, kome čak ni
razvodi nisu davali malo boje. Jedino zanimljivo bilo je to što
su njegove dve bivše žene postale bliske prijateljice i
upadale jedna drugoj u reč kada su govorile o Majkovim
manama. „Pomalo je sebičan, pretpostavljam“, reče Meri
Dunan. „Aha, sebičan“, uglas sa njom reče Sara Dunan.
„Bolje nam je bez njega.“
Čak ni njegovu decu nije zanimalo to što je zapao u nevolje
s policijom. „Nikada ga ne viđam“, reče najstarije. „Otišao je
pre nego što sam uopšte i shvatila da je tu.“
Metjuz je kopao dalje, istrajan u poteri. Skočio mu je pritisak
kada je otkrio da Dunan nije stigao na zakazani pregled kod
lekara na dan Belinog nestanka, ali vozač je rekao da ga je
kičma toliko bolela da nije mogao da izađe iz stana. A lekar
je potkrepio njegovu priču. „Ponekad jedva može da stoji“,
rekao je. „Jadan čovek.“
Još nisu mogli da ga otpišu, ali Sparks je gubio strpljenje s
Metjuzom, i tražio od njega da preusmeri pažnju na Tejlora.
„Dunan je bogalj – jedva može da hoda. Kako je onda mogao
da otme dete?“, upita Sparks. „Ne možemo da ga povežemo
ni sa čim drugim osim što je vozio plavi kombi, zar ne?“
Metjuz zavrte glavom. „Ne, šefe, ali tu je ono iz operacije
Zlato.“
„Gde su dokazi da je gledao one slike? Nema ih. Tejlor ima
dečju pornografiju na računaru. Njemu treba da se
posvetimo. Trebaš mi ovde, Metjuze.“
Metjuz je smatrao da ne treba još da dignu ruke od Dunana,
ali znao je da je šef tako odlučio.
Pravi Sparksov problem bio je u tome što nije mogao da se
oslobodi svog prvog osećaja da su već pronašli svog čoveka
i strahovao je da će, ukoliko ga ne zaustave, on potražiti
novu Belu.
Sparks je počeo da primećuje svako dete Belinog uzrasta –
na ulici, u prodavnicama, u kolima i kafeima – a da zatim
pomnim pogledom traži grabljivce. Znao je da mu to polako
zaokuplja čitav život, ali ništa drugo nije mogao da uradi.
„Opsednut si ovim slučajem, Bobe“, rekla mu je Ajlin pre
neko veče. „Zar ne možemo prosto da izađemo na piće a da
ti opet ne utoneš u misli? Moraš da se opustiš.“
Hteo je da drekne: „Želiš li da bude oteto još neko dete dok
ja pijem čašu vina?“ Ali nije. Nije kriva Ajlin. Ona ne razume.
Znao je da ne može da zaštiti sve devojčice u gradu, ali nije
mogao prestati da se trudi.
Bilo je u njegovoj karijeri mnogih drugih slučajeva u vezi s
decom – mala Lora Simpson; Beba V, koju je očuh tresao
dok nije umrla; mali Vules, koji se udavio u bazenu na
naduvavanje u parku okružen drugom decom; saobraćajne
nesreće i bekstva od kuće – ali njih nije poznavao kao Belu.
Sećao se osećanja bespomoćnosti kada je prvi put držao
svog sina Džejmsa, pomisli da je samo on odgovoran za
dobrostanje i sigurnost svog deteta u svetu punom
opasnosti i zlih ljudi. Isto tako odgovornim osećao se i za
Belu.
Počeo je da je sanja. To nikada nije bio dobar znak.
Pitao se ne odvraća li im plavi kombi pažnju s drugih linija
istrage. Ali zašto im se onda čovek iz plavog kombija nikada
nije javio? Svi žele da doprinesu pronalaženju tog deteta. Da
je u pitanju samo neki tip koji je bio u poseti nekoj kući, on
bi se javio, zar ne?
Osim ako to nije Glen Tejlor, razmišljao je.
Istraga je bila temeljna; tim je pomno pregledao sve, deo po
deo. Odbačenu majicu u živici, jednu jedinu cipelu,
plavokoso dete primećeno u tržnom centru kako pokušava
da pobegne odrasloj osobi. Istražitelji su bili u niskom startu
dok su, bez ikakvih rezultata, proticali sati, zatim dani, pa
nedelje. Svi su bili iscrpljeni, ali niko nije mogao da svira
kraj.
Svakog jutra je sastanak na kome se ažuriralo stanje istrage
bivao sve kraći i turobniji. Majica je bila za osmogodišnje
dete, cipela nije bila Belina, a plavokosa vrištalica je bilo
dete u nastupu besa. Tragovi su iščezli čim su ih proverili.
Sparks je krio svoje beznađe. Kada on bude klonuo, tim će
odustati. Svakog jutra je sokolio sebe u kancelariji, katkada
stojeći ispred ogledala u toaletu, pazeći da iz njegovih sve
većih podočnjaka niko ne može da izvuče zaključak o
neuspehu. Zatim bi ušao krupnim korakom, pun energije, i
ohrabrivao istražitelje i istražiteljke.
„Vratimo se na osnovno“, reče tog jutra. I vratili su se,
prateći ga od fotografija, preko mapa i imena, do spiskova.
„Šta nam je promaklo?“, podsticao ih je. Umorna lica. „Ko bi
oteo dete? Šta znamo iz drugih slučajeva?“
„Pedofil.“
„Družina pedofila.“
„Otmičar, radi novca.“
„Ili iz osvete.“
„Žena koja je izgubila dete.“
„Ili ne može da ima decu.“
„Neko kome dete treba da bi realizovao scenario iz mašte.“
Sparks klimnu glavom. „Podelimo se u dvočlane timove i
obratimo ponovo pažnju na svedoke i lica koja nas zanimaju,
da vidimo spadaju li u neku od tih kategorija.“
Prostorija zabruja od delatnosti, a on ostavi Ijana Metjuza da
se bavi time.
Pitao se koliko će brzo iskrsnuti ime „Džin Tejlor“ i želeo je
da najpre sâm porazmisli o tome. Čudna je ta Džin. Sećao se
kada ju je prvi put video, šoka na njenom licu, nezgodnih
ispitivanja, nepokolebljivih odgovora. Bio je siguran da štiti
Glena i pripisao je to slepoj odanosti, ali nije li to možda
otud što je i ona nekako umešana?
Sudeći po statistikama, žene koje ubijaju decu su retke, a
one koje to i čine, gotovo isključivo ubijaju sopstvenu. Ali
zato ih ponekad kradu.
Znao je da jalovost ume da bude snažan unutarnji podsticaj.
Da neke žene toliko gore od želje za detetom da polude od
bola i čežnje. Komšinica i koleginice iz salona rekle su da je
Džin bila slomljena kada je čula da ne može da ima dete. Da
je plakala u prostoriji pozadi kada bi neka mušterija pričala
da je u drugom stanju. Ali niko nije mogao da smesti Džin u
Sautempton na dan kada je Bela oteta.
Sparks se igrao tom mišlju, crtajući paukove na blokčetu
pred sobom.
Ako Džin toliko voli decu, zašto bi ostajala s nekim ko gleda
zlostavljanje dece na računaru? Zašto bi bila odana takvom
čoveku? Bio je uveren da bi Ajlin njega smesta ostavila. A on
joj ne bi zamerio. Kako to onda Glen upravlja svojom
ženom?
„Možda smo to posmatrali iz pogrešnog ugla“, reče svom
odrazu dok je prao ruke u toaletu. „Možda ona upravlja
Glenom? Možda ga je Džin nagovorila na to?“
Razume se, kada se vratio u koordinacioni centar, Džinino
ime je bilo naškrabano na tabli. Policajci koji su se bavili
„ženama koje ne mogu da imaju decu“ raspravljali su o
prethodnim slučajevima. „Stvar je u tome, gospodine“, reče
član jednog tandema, „neobično je da žena sama otme
dete, i obično kradu novorođenčad. Neke se pred partnerom
ili porodicom prave da su trudne, nose trudničku odeću i
umetke, a onda kradu bebe iz porodilištâ ili dečjih kolica
ispred prodavnicâ da bi lagariju pretvorile u delo. Oteti malo
dete izuzetno je rizično. Mala deca umeju da pruže ozbiljan
otpor ako se uplaše, a dečji plač privlači pažnju.“
Dan Fraj, novajlija u policiji, podiže ruku a Metjuz mu klimnu
glavom da doda šta ima. Bio je mlad, tek izašao iz bara
Saveza studenata, i ustade da se obrati grupi, ne znajući da
je običaj da se ostane da se sedi i da se govori površini
stola.
Fraj se nakašlja. „Zatim treba paziti da starije dete niko ne
vidi. Prijateljima i porodici je mnogo teže objasniti naprasno
pojavljivanje dvogodišnjeg deteta. Ako otimaš dete tog
uzrasta da ga odgajaš kao sopstveno, moraš i ti da
nestaneš. A Tejlorovi se nisu ni mrdnuli.“
„Upravo tako, ovaj, Fraje, jelda?“, reče Sparks, mahnuvši mu
da sedne.
Ostali tandemi su otpisali otmicu zbog novca ili iz osvete.
Don Eliot nije imala sopstvenog novca, a prečešljali su i
njeno maloletno doba u potrazi za prethodnim momcima i
dokazima o drogi ili prostituciji, za slučaj da postoji veza sa
organizovanim kriminalom. Ali nije bilo ničega. Ona je bila
devojka iz unutrašnjosti, koja je radila u kancelariji dok se
nije zaljubila u oženjenog muškarca i ostala trudna.
Još nisu pronašli Belinog oca – činilo se da je ime koje je dao
Don lažno, a broj mobilnog telefona bio je pripejd i nije više
zvonio.
„On je hazarder, šefe“, reče Metjuz. „Samo traži malo
vanbračnog zezanja a onda nestaje. Tako žive hiljade
trgovačkih putnika. Snoška u svakom gradu.“
Na tabli su ostali samo „pedofili“.
Iz sobe je polako curila energija. „U međuvremenu, vraćamo
se na Glena Tejlora“, reče Sparks.
„I na Majka Dunana“, promumla Metjuz. „A šta je sa
operacijom Zlato?“
Ali pretpostavljeni kao da ga nije čuo. Slušao je sopstvene
strahove.
Sparks je bio siguran da Glen Tejlor već razmišlja o sledećoj
žrtvi. Da pothranjuje misli pornografijom na internetu.
Gledanje takvih slika prerasta u zavisnost – sudeći po
psiholozima, teško je skinuti se, isto kao s droge.
Sparksu je bilo predočeno zašto muškarci postaju zavisni od
internet-pornografije – depresija, anksioznost, novčani
problemi, problemi na poslu – i čuo je za neke teorije o
„hemijskoj nagradi“ – uzbuđenju koje proizvode adrenalin,
dopamin i serotonin. Jedan izveštaj koji je čitao kao domaći
zadatak upoređivao je gledanje pornografije sa
„uzbuđenjem prvog seksualnog odnosa“ kod nekih
muškaraca, što ih nagoni da jure ponavljanje istog
uzbuđenja sve ekstremnijim prizorima. „Pomalo nalik onome
kako kokainski zavisnici opisuju svoj doživljaj“, dodavao je.
Surfovanje netom je bezbedan svet mašte pun uzbuđenja,
način da se stvori privatni prostor u kome se može
prestupati.
„Zanimljivo je“, reče Sparks Metjuzu kasnije, dok su sedeli u
menzi, „da se ne diže svim zavisnicima od pornografije.“
Ijan Metjuz podiže obrvu dok je spuštao sendvič s kobasicom
na sto od ultrapasa. „Budite ljubazni, šefe. Jedem. Šta to
čitate? Zvuči kao potpuna budalaština.“
„Hvala, profesore“, prasnu ovaj. „Pokušavam da uđem u
mračni mali svet Glena Tejlora. Ne stižemo tamo
ispitivanjima, ali on neće moći da se oslobodi zavisnosti a ja
ću ga čekati. Naći ćemo ga i uhvatićemo ga.“
Narednik se zavali i nastavi da žvaće svoj ručak. „Dobro,
recite mi kako.“
„Juče mi je došao Fraj, jedan od pametnih klinaca koje su
nam poslali da ih usavršimo. Rekao je da nam je promakao
jedan potencijalni štos. Čet-sobe. Tamo zavisnici od
pornografije i seksualni grabljivci traže prijatelje i gube
kočnice.“
Mlađi detektiv Fraj došao je kod pretpostavljenog u
kancelariju, primakao stolicu bez poziva i ponašao se kao da
su u pitanju konsultacije s mentorom na fakultetu.
„Kako ja to vidim, nevolja je u tome što nam treba da nam
Glen Tejlor nešto otkrije.“
Nemoj da pričaš, Šerloče, pomisli Sparks. „Nastavi, Fraje.“
„Pa, možda moramo da uđemo u njegov svet i da ga
uhvatimo tamo gde je najranjiviji.“
„Izvini, Fraje, možemo li da pređemo na stvar? O čemu
govoriš – kakav ’njegov svet’?“
„Kladim se da vreba po čet-sobama – verovatno u potrazi za
novim mogućim žrtvama – i mogao bi da nam otkrije neke
ključne dokaze budemo li se predstavili kao potrošači
pornografije. Mogli bismo da ubacimo nekog SO.“
Sparks podiže obrvu. „Molim?“
„Skrivenog obaveštajca, gospodine, da ga motri na delu.
Radili smo to na fakultetu i mislim da i te kako vredi
pokušati“, završi on, raskrstivši duge noge i naslonivši se na
Sparksov sto.
Sparks se mahinalno zavali – i fizički i psihički. Nije se radilo
o tome da je Fraj pametniji od njega. Bockala ga je
uverenost mlađeg čoveka da je u pravu. Eto šta ti donosi
fakultet, pomisli.
Usrano fakultetsko obrazovanje, čuo je oca kako govori.
Gubljenje vremena. To je za ljude koji imaju para i nemaju
druga posla.
Nije za tebe, bila je poruka sedamnaestogodišnjaku s
prijavom u ruci.
O tome se nije dalje raspravljalo. Njegov otac je bio
službenik u opštini i više je voleo da mu svet bude mali i
poznat. Geslo mu je bilo „sigurnost“ i podsticao je sina da
ima isti takav misaoni sklop niže srednje klase.
„Završi srednju školu i nađi lep kancelarijski posao, Roberte.
Posao od koga ćeš živeti.“
Bob je svoju prijavu za policiju tajio od oba roditelja –
začudo, oduvek ih je smatrao jednom osobom,
*
mamomitatom – i to predstavio kao fet akompli kada su ga
primili. Nije se poslužio rečima „fet akompli“. Mamaitata
nisu odobravali strane stvari.
U policiji mu je išlo dobro, mada njegov uspon nije bio
meteorski. U njegovo vreme se to nije tako radilo; njegove
ocene i preporuke bile su naglašene rečima kao što su
„posvećen“, „pronicljiv“ i „metodičan“.
Novi soj diplomaca na putanji za brzo napredovanje u
karijeri naježio bi se kada bi ih neko tako opisao, razmišljao
je Sparks.
„Pričaj mi o čet-sobama“, reče Sparks, a Fraj, koji je izgledao
kao da se još ne brije, a kamoli traži seks na internetu, reče
mu da je napisao disertaciju na tu temu.
„Moja profesorka psihologije istražuje uticaj pornografije na
ličnost. Siguran sam da bi nam pomogla“, reče on.
Do kraja nedelje, Sparks, Metjuz i Fraj su bili na putu za
Midlands, ka fakultetu mladog policajca. Doktorka Fler
Džouns dočekala ih je na vratima lifta, a bila je toliko
mladolika da je Sparks pomislio da je studentkinja.
„Došli smo da razgovaramo s doktorkom Džouns“, reče
Metjuz, a Fler se nasmeja, navikla na to – i potajno uživajući
– a zabuna je poticala od njene farbane riđe kose, pirsinga u
nosu i kratke suknje.
„To sam ja. Vi ste sigurno inspektor Sparks i narednik Metjuz.
Drago mi je. Zdravo, Dene.“
Trojica muškaraca se zajedno uguraše u radni odeljak Fler
Džouns, a Sparks i Metjuz počeše po navici da proučavaju
zidove. Oglasna tabla je bila prekrivena detinjastim
crtežima, ali kada su se usredsredili na pojedinosti, shvatili
su da gledaju pornografske slike.
„Bože moj“, reče Bob Sparks. „Ko je ovo crtao? Ne liče na
uobičajene radove iz obdaništa.“
Doktorka Džouns se strpljivo osmehnu, a Fraj se nasmejulji.
„To je deo mog istraživanja“, reče ona. „Kada redovni
korisnici pornografije nacrtaju ono što vide onlajn, to može
da otkrije crte ličnosti i omogućava im da drugačije
sagledaju stvari, što im potom omogućava da vide ljudska
bića iza seksualnih objekata koje traže.“
„Razumem“, reče Sparks, pitajući se šta li bi nacrtali
seksualni prestupnici u njegovom rejonu kad bi im dali
bojice. „Dobro, doktorka Džouns, ne želimo da oduzimamo
previše vašeg dragocenog vremena, pa zašto ne bismo
prešli na povod za naš dolazak?“
Profesorka psihologije prekrsti gole noge i pomno klimnu
glavom, ne kolebajući se u susretu pogleda. Sparks pokuša
da oponaša njen govor tela, ali nije mogao da prekrsti noge
a da ne šutne Metjuza, a i bivalo mu je pomalo vrućina.
Doktorka Džouns ustade i otvori prozor. „Već je malo
zagušljivo – izvinite, mala je soba.“
Sparks se nakašlja i poče: „Kao što vam je rekao mlađi
detektiv Fraj, istražujemo nestanak Bele Eliot. Imamo
osumnjičenog, ali tražimo nove pristupe kako bismo saznali
da li je on oteo dete. Gaji veliko interesovanje prema
seksualnim slikama dece i odraslih odevenih kao deca. Te
slike su na njegovom računaru. Kaže da ih nije skinuo
namerno.“
Doktorka Džouns dozvoli sebi da joj usne zaigraju u osmehu
prepoznavanja.
„Vrlo je manipulativan i pretvara naša ispitivanja u kratak
kurs izvrdavanja.“
„Zavisnici su sjajni lažovi, inspektore. Lažu sami sebe a
onda i sve ostale. Poriču da imaju problem i vešti su u
pronalaženju izgovorâ i prebacivanju krivice na druge ljude“,
reče doktorka Džouns. „Den mi kaže da ste zainteresovani
da stupite u komunikaciju sa osumnjičenim u seks čet-
sobama?“
Nije moguće da ona ima više od trideset godina, pomisli
Sparks.
Profesorka psihologije snimi stanku i znalački se nasmeši.
„Ovaj, da, da, tako je. Ali potrebno nam je da shvatimo još
mnogo šta o tim čet-sobama i kako da priđemo našem
čoveku“, reče on brzo.
Usledilo je predavanje o pronalaženju seksualnih partnera
onlajn, što su stariji istražitelji pratili s poteškoćama. Nije da
su bili kompjuterski nepismeni; radilo se o tome da im
blizina doktorke Džouns i njenih nemirnih nogu isuviše
odvraća pažnju da bi se u potpunosti usredsredili. Na kraju
je preuzeo Dan Fraj, posluživši se profesorkinim računarom
da povede svoje nadređene u sajber-svet mašte.
„Kao što sigurno znate, u osnovi je reč o instant porukama,
gospodine“, objasni on. „Ulogujete se u čet-sobu koja se
reklamira za samce, recimo, ili maloletnike, poslužite se
nadimkom da sakrijete pravi identitet, i možete da
komunicirate sa svima u toj sobi ili samo s jednom osobom.
Samo počnete da četujete tako što pišete poruke.
Oni ne mogu da vide jedni druge, tako da mogu da budu bilo
ko. To i privlači grabljivce. Mogu da preuzmu nov identitet, ili
pol, ili starosnu grupu. Vuk u jagnjećoj koži“, reče Fraj.
Jednom kada uspostavi kontakt s pogodnim licem – mladom
maloletnicom, možda – grabljivac je može nagovoriti da mu
dâ mejl adresu kako bi privatno mogao da nastavi da joj
osvaja poverenje.
„Kada dođe do susreta jedan na jedan, sve je moguće. Za
uzajamno saglasna punoletna lica to nije problem, ali neke
mlađe osobe navedu se prevarom ili manipulacijom da
poziraju za eksplicitne fotografije, pomoću veb-kamere.
Grabljivac zatim može da ih ucenjuje za druge radnje. Tako
se mladeži upropaštava život“, dodade Fraj.
Po završetku zaključka, Sparks okuša sreću u jednoj čet--
sobi za punoletne. Metjuz je predložio nadimak Superpastuv
i frknuo kada je njegov šef umesto toga izabrao „gospodin
Darsi“* – Ajlinin miljenik. Ali gospodina Darsija dočeka
pljusak koketnih poruka od žena koje bi volele da budu
Elizabet Benet,* a te poruke ubrzo eskaliraše u otvorene
seksualne ponude.
„Pobogu“, reče on, dok su eksplicitne poruke punile ekran.
„Pomalo previše napadno za Džejn Ostin, zar ne?“
Doktorka Džouns se nasmeja iza njega. On se izlogova i
okrenu prema njoj.
„Ali kako da nađemo Glena Tejlora?“, upita. „Sigurno ima na
stotine ovakvih čet-soba.“
Fraj je već imao spreman plan.
„Da, ali imamo njegov računar, tako da znamo gde je već
bio. Tejlor je pametan i verovatno je izbrisao fajlove i
podatke kada je operacija Zlato uzela maha, ali sve je to i
dalje na hard-disku, nevidljivo za njega, ali vrlo vidljivo za
momke u forenzičkoj laboratoriji. Oni su iskopali raznorazne
informacije, tako da znamo gde se mota.“
Sparks uhvati sebe kako klima glavom, zaveden sećanjem
na Tejlorovo lice kada ga je uhapsio. Bezmalo je mogao da
namiriše zadah Tejlorove krivice, zadah lisice. Pokušao je da
se usredsredi na praktična pitanja.
„Ko smo, tačno, ’mi’?“, upita.
„Fler i ja bismo osmislili lik, pozadinsku priču i scenario s
nekim rečima koje izazivaju određene reakcije“, reče mlađi
detektiv Fraj, rumen od uzbuđenja u očekivanju pravog
detektivskog posla, a doktorka Džouns promrmlja da
pristaje.
„To bi mi moglo biti od velike koristi za istraživanje.“
Stvar kao da je bila rešena, ali Metjuz se oglasi s pitanjem
koje niko nije postavio. „Je li to po zakonu?“
Ostali u sobi ga pogledaše.
„Hoće li to biti prihvatljiv dokaz na sudu, gospodine? Moglo
bi da se protumači kao navođenje na izvršenje krivičnog
dela.“
Sparks se zapita ne reaguje li to Metjuz na novajlijino
puvanje. Nije umeo da mu odgovori, ali Fraj mu dade
mogući izlaz.
„Iz onoga što sam ja video, gospodine, mi i nemamo slučaj
koji bismo mogli da uništimo. Zašto onda najpre ne bismo
videli dokle ćemo dogurati? Onda možemo da se vratimo na
ovo pitanje“, reče.
Metjuz je izgledao nezadovoljno, ali Sparks klimnu glavom
da se slaže.
 Dvadeset drugo poglavlje

Utorak, 12. jun 2007.

Udovica

Čudni su rođendani. Kao da ih svi vole, ali ja strepim od njih

– očekivanja, pritisak da budem srećna, da se lepo
provedem, razočaranje kada se ne provedem. Danas punim
trideset sedam godina. Glen je u prizemlju. Sprema doručak,
koji će doneti na poslužavniku. Još je rano i nisam još gladna
tako da će mi hrana biti kao piljevina u ustima, ali moraću
da mu kažem da je divna. Da ga volim. I volim ga. Volim ga.
On je moj svet, ali svakog rođendana se pitam nije li možda
ovo godina kada će se dogoditi čudo – kada ćemo dobiti
dete.
Trudim se da ne razmišljam o tome, ali rođendani su teški.
To je onaj trenutak kada shvatiš da je prošla još jedna
godina, zar ne? Znam da se događa sve drugo, ali to je jače
od mene.
Mogli bismo da usvojimo dete iz inostranstva. Viđala sam
silne članke o bebama iz Kine, ali Glenu ništa ne mogu da
kažem a da ga ne uznemirim.
Evo ga. Čujem kako šolje i tanjiri zveče na poslužavniku. On
je sav nasmejan, a u vazi pored kuvanog jajeta nalazi se
crvena ruža. On peva „Srećan rođendan“ dok prilazi s moje
strane kreveta, poprimajući smešan glas da bi me
nasmejao. „Srećan rođendan, draga Džini, srećan tebi
rođendan“, pevuši i ljubi me u čelo, nos i usta.
Ja se rasplačem, a on mi sklanja poslužavnik s krila i seda da
bi mogao da me zagrli obema rukama.
„Izvini, mili. Ne znam šta me je spopalo“, kažem, trudeći se
da se osmehnem. On me ućutkuje i odlazi do ormara da mi
donese čestitku i poklon.
U pitanju je spavaćica. Bela čipkana s ružičastim mašnama.
Kao za malu devojčicu. „Divna je“, govorim i ljubim ga.
„Hvala, dragi.“
„Probaj je“, kaže.
„Kasnije. Moram u klozet.“ Ne želim da je obučem. Odlazim
u kupatilo i pijem jednu pilulu koja me pretvara u Džini.
Mrzim rođendane.
Neposredno pre Belinog rođendana, u aprilu, prvog nakon
njenog nestanka, otišla sam u knjižaru Smit da joj kupim
čestitku. Dugo sam gledala slike i poruke i izabrala jednu s
Teletabisima i bedžom – „Ja imam 3 godine“ – jer sam u
novinama pročitala da njih najviše voli.
Nisam znala šta da napišem pa otiđoh i sedoh na klupu u
parku da mislim na nju. Nisam žalosna jer znam da je živa.
Njena majka i ja verujemo da je živa. Veruje i Glen. Mislimo
da ju je oteo neki par kome je dete umrlo i odveo je u
inostranstvo. Pitam se da li je policiji to palo na pamet.
Pretpostavljam da im je Glen ispričao svoju teoriju.
Zato pišem: „Najdraža Bela. Srećan ti rođendan. Nadam se
da ćeš se uskoro vratiti kući“, i crtam poljupce. Adresiram je
na nju, gospođicu Belu Eliot. Ne znam koji joj je broj kuće, ali
pretpostavljam da će poštar znati. Majka kaže da svakog
dana dobija na desetine pisama. U radio-emisiji Ženski sat
rekla je da su neka od njih grozna pisma od „ludaka“, koji joj
govore da je zaslužila što je izgubila Belu. Jedno od njih
mora da je i moje.
Napisala sam ga u početku, kada sam bila strašno ljuta što
je ostavila Belu samu a ja ne mogu čak ni da dobijem dete.
Htela sam da joj stavim do znanja koliko je pogrešila. Ni to
nisam potpisala.
Zalepih marku na rođendansku čestitku, svu kvrgavu od
bedža unutra, i vratih se pešice kući pored pošte.
Tog dana, 28. aprila, Don je bila na jutarnjem programu s
torticom sa tri sveće. Na sebi je, pored bedža Nađite Belu,
imala i bedž koji sam joj ja poslala. Zahvalila je svima na
krasnim čestitkama i poklonima i rekla da ih neće otvarati
dok se Bela ne vrati kući. Ženi koja ju je intervjuisala steglo
se u grlu.
Ja otvorih poklon koji sam joj kupila – lutku bebu sa zlatnom
kosom i belo-ružičastom haljinom – i stavih ga na krevet.
Mogla sam to da uradim zato što Glen nije bio tu. Otišao je
da se provoza. Vratiće se ko zna kad, a do tada ja mogu da
budem s Belom.
Imam njene fotografije iz novina i one lepe u boji iz
časopisâ. Odlučila sam da je ne stavljam u albume zato što
je stvarna i posebna i nadam se da ću je jednog dana
upoznati. Kada se vrati kući.
Planiram to. Kako ćemo se sresti u parku a ona će znati da
sam to ja i dotrčaće do mene, smejući se i umalo se ne
saplevši koliko jurca. Njene ručice će mi se obmotati oko
nogu, a ja ću se sagnuti, podići je i zavrteti ukrug.
To mi je omiljena maštarija, ali polako mi zaokuplja čitav
dan. Katkada se obrem kako sedim za stolom u kuhinji; sat
pokazuje da sam tu duže od sat vremena, a ja se ne sećam
kako je vreme prošlo. Ponekad uhvatim sebe kako plačem,
ali nisam sigurna zašto. Išla sam kod lekara da razgovaram s
njim. Nisam pominjala Belu, ali on je znao sve o Glenovim
„okolnostima“, kako je to predočio, i otišla sam s novim
receptom.
„Treba vam malo mira, gospođo Tejlor“, reče, iscepavši
recept s bloka. „Jeste li razmišljali da se odmorite od ovoga
što se događa?“ Pokušavao je da pomogne, ali odmora
nema. Ne mogu da zaustavim misli tako što ću sesti u avion
i otići nekuda. Ne vladam više njima – niti bilo čim drugim. Ja
sam putnik, a ne vozač, želim da mu kažem. U svakom
slučaju, pilule bi trebalo da mi omoguće da i dalje budem
Džini onda kada moram.
Belina mama je stalno na televiziji. Intervjuišu je u svakoj
emisiji, gde prosipa iste stare stvari o „svom anđelu“ i kako
svake noći plače dok ne zaspi. Ne propušta nijednu priliku.
Pitam se plaćaju li je za to.
Potežem pitanje u jednoj kontakt-emisiji na radiju kasno
noću. Odmah posle toga javlja se Kris iz Ketforda da me
podrži. „Kakva je ona majka?“, krešti. Drago mi je što su je i
drugi ljudi prozreli.
Otkako sam „otišla u penziju“, kako Glen to zove, dane
provodim tako što gledam televiziju, rešavam osmosmerke
u enigmatskim časopisima i učestvujem u kontakt-
emisijama na radiju. Začudo, nekada sam mislila da je radio
za intelektualce – sva ta priča. Ali počela sam da slušam
lokalnu komercijalnu stanicu da bih imala društvo i to me je
nekako privuklo. Postoji svojevrsna grupa ljudi koji se javljaju
– isti glasovi iz nedelje u nedelju. Matorac koji želi da svi
doseljenici budu izbačeni iz zemlje, žena koja ne ume da
izgovara slovo R i koja misli da političavi tveba da budu u
zatvovu, momak koji krivi žene za porast seksualnih zločina.
Počinju ljutito i sve su piskaviji i glasniji kako padaju u vatru.
Nije važno o čemu je reč. Oni uvek mogu da se ljuto uvrede,
a ja sam postala zavisna od toga.
Konačno sam jednog dana uzela telefon kada su raspravljali
o tome mogu li se pedofili izlečiti. Rekla sam da se zovem
Džoj i kazala voditelju da pedofile treba obesiti. To je prošlo
dobro jer su se gomile slušalaca slagale. I to je bilo to.
Postala sam jedna od njih. Menjala sam ime otprilike svake
nedelje. En, Keri, Su, Džoj, Dženi, Liz. Bilo je sjajno biti neko
drugi, makar na minut i po, i imati nekoga da te sluša a da
ne zna za koga si udata i da te ne osuđuje.
Otkrila sam da imam mnoga mišljenja. Mogla sam da budem
gospođa Ljutita ili „liberalka mekog srca“, kako Glen to
naziva. Mogla sam da budem ko god hoću.
I nisam više bila usamljena. Naravno, Liza je iščezla sa
ostatkom mog života. Isprva je nastavila da navraća i da me
zove kod sebe. Sve ju je zanimalo i bila je strašno ljupka
prema meni. Govorila je da ne veruje ni jednu jedinu reč od
toga što govore. Ali deca više nisu dolazila. Uvek je
postojalo opravdanje: Kejn se prehladio, Dejzi vežba balet za
ispit, Lizina sestra dolazi u goste. Zatim je zakucala ekser u
ogradu i zatvorila je. Samo jedan ekser, pri vrhu.
„Plašila sam se provala“, rekla je. „Razumeš, Džini?“ A ja
sam se trudila da razumem.
 Dvadeset treće poglavlje

Ponedeljak, 18. jun 2007.

Inspektor

Tog vikenda, Dan Fraj i Fler Džouns izabrali su ime Džodi

Smit. Džodi zato što su mislili da ima dečji prizvuk, a Smit
zbog anonimnosti. Džodi je bila dvadesetsedmogodišnja
žena iz Mančestera, mlađa sekretarica u gradskoj upravi
koju je otac zlostavljao kao dete i koju uzbuđuje da se za
seks oblači kao dete.
„Prilično je grubo“, primeti Sparks kada mu dadoše prvu
skicu strašne pozadinske priče. „Ovo će odmah prozreti. Zar
ne bismo mogli malo da ublažimo priču? Uostalom, zašto bi
žena koju je neko seksualno zlostavljao želela da to iznova
proživljava kao odrasla?“
Fraj uzdahnu. Bio je nestrpljiv da krene, da se najzad
poduhvati nekog pravog policijskog posla, umesto da služi
kao potrčko u koordinacionom centru, ali osećao je da se
raspoloženje u sobi menja; da se inspektor povlači. „To je
dobro pitanje, gospodine“, reče, služeći se svojom
omiljenom tehnikom, pozitivnim potkrepljivanjem.
Sparks je pomislio da je Fraj snishodljivi mali seronja, ali
odluči da ga sasluša.
Mlađi policajac ukaza da je Džodi uobličena prema jednoj
stvarnoj studiji slučaja, a zatim usledi iscrpna psihološka
analiza motivâ, posttraumatskog stresnog poremećaja,
iživljavanja potisnutih nagona i mračne strane ljudske
seksualnosti. Sparks je naizgled bio pod utiskom i
zainteresovan, a njegove bojazni zasada ostadoše
odgurnute u pozadinu.
„Šta kaže doktorka Džouns? Je li odobrila ovo?“, upita on.
„Jeste, većim delom, gospodine“, reče Fraj. „Pročitao sam joj
konačnu verziju jutros preko telefona i činilo se da je
zadovoljna, a sada ću joj je postati mejlom da vidim šta će
reći.“
„Dobro. Kada budemo imali njeno odobrenje, predstavićemo
strategiju glavnom inspektoru“, reče Sparks.
Glavni inspektor Brejkspir je obožavao nove ideje.
„Novatorstvo“ mu je bilo uzrečica, zajedno sa još gomilom
sličnih rukovodilačkih opštih mesta – i, što je presudno, bio
je rešen koliko i Sparks da ukeba Tejlora. „Ovime bismo
mogli da se proslavimo“, reče, trljajući ruke kada ih je
saslušao. „Odnesimo ovo načelniku odeljenja.“
Odlučeno je da pred načelnika Parkera izađe čitav tim.
Sastanak je bio za pamćenje. Doktorka Džouns je došla u
nečemu što liči na pidžamu, s dijamantom koji joj je
svetlucao u nozdrvi, a Parker je sedeo za svojim radnim
stolom Gospodara svemira u punoj uniformi i kose zalizane
pomadom.
Slušao je ćutke dok je glavni inspektor Brejkspir ukratko
iznosio plan i procenu rizika, i citirao neophodne zakonske
odredbe za rad u tajnosti, a onda izduva nos i reče: „Gde su
dokazi da će ovo upaliti? Da li je još neko to pokušao? Meni
liči na navođenje na izvršenje krivičnog dela.“
Brejkspir, Sparks i Fraj smenjivali su se u nuđenju odgovora,
a doktorka Džouns se ubacivala s naučnim podacima i
ljupkošću. Na kraju načelnik Parker podiže ruke i izreče
presudu.
„Okušajmo sreću. Ako ovako ne pribavimo dokaze, čini se da
ćemo teško ikada uspeti da ga izvedemo pred porotu.
Pripazimo da nam ruke budu čiste – bez podsticanja i
navođenja. Da sve bude po propisu. Prikupićemo dokaze, a
onda ćemo videti hoće li ih sudija uvažiti. Ako nas Tejlor
odvede do nekog tela, neće biti važno kako smo došli do
informacija.“
Kada ostali otiđoše, on pozva Sparksa da se vrati unutra da
ga pita za Fler Džouns.
„Je li ona malo ćaknuta, Bobe? Izgledala je kao da se
oblačila u mraku, a mi se uzdamo u nju kao u našeg
stručnjaka. Kako će podneti unakrsno ispitivanje?“
Sparks ponovo sede. „Odlično, gospodine. Zna o čemu
govori – diplome i istraživački radovi joj izlaze na uši.“
Parker je izgledao sumnjičavo.
„Ona je stručnjak za seksualnu izopačenost i često radi s
prestupnicima“, terao je dalje Sparks. „A to je samo
nastavni kadar na fakultetu.“ Šala pade u vodu.
„Dobro“, reče načelnik odeljenja. „U redu, kvalifikovana je,
ali zašto ona, a ne neko od naših ljudi?“
„Zato što već ima odličan radni odnos s Frajem – on joj
veruje. I izgledaće dobro pred porotom.“
„Ovo je na tvoju odgovornost, Bobe. Da vidimo kako će joj
ići, ali obavezno budi sve vreme prisutan.“
Sparks tiho zatvori vrata.
Pridružio se Fler Džouns i ostalima u forenzičkoj laboratoriji
da obiđu virtuelno igralište Glena Tejlora. To nije bilo poučno
iskustvo, ali činilo se da je najmanje od svih pogađalo
doktorku Džouns. Stajali su iza tehničara dok je on skrolovao
kroz veb-sajtove i čet-sobe koje su našli na Tejlorovom hard-
disku u prvoj pretrazi, i zapažali koji su mu omiljeni, koliko ih
je puta posećivao, koliko dugo je ostajao i ostale korisne
navike. Činilo se da mu je na vrhu top-liste porno-sajtova
„LolitaXXX“, a često je posećivao čet-sobe „Maloletna
razonoda“ i „Salon devojčica“, pod pet različitih nadimaka,
uključujući Ko_je_tatica i Veliki_meda. Metjuz se nasmejulji.
„Znači nije gospodin Darsi, šefe.“
Tejlorovi javni četovi bili su prilično bezazleni, puni
očijukanja i neozbiljnosti – ćaskanje kakvo se može čuti na
tinejdžerskoj žurki. Eksplicitnije stvari su se odvijale izvan
čet-soba. Inboks mejl adrese korišćene samo za njegove
„sekskurzije“, kako ih je Tejlor zvao u mejlovima, pružao je
daleko zlokobniji pogled u njegov tajni svet. Tu je nagovarao
druge da mu se pridruže. Što se tiče fotografija koje su mu
slali, na nekima su bile maloletnice, a na nekima odrasle
žene, ali sve su ličile na decu.
Sparks zatraži da se odštampaju svi razgovori iz čet-soba i
privatnih mejlova, a Fraj ih odnese da se posavetuje s
doktorkom Džouns.
„Je li on dorastao ovome?“, upita Metjuz. „Tek je došao
ovamo i nema operativnog iskustva.“
„Znam, ali razume se u ovo… a mi ćemo biti sve vreme
prisutni. Pružimo mu priliku“, odgovori Sparks.
„Koristićete nadimak Zlatokosa? Jeste li sigurni?“, nasmeja
se Metjuz kada se Fraj i njegova profesorka ponovo pojaviše
u Sparksovoj kancelariji.
Fraj klimnu glavom. „Mislimo da će to biti primamljivo
njegovom interesovanju za decu i fantazije“, objasni.
„Dođavola. Kladim se da neće pasti na to.“
Ali pao je. Zlatokosa se upoznala s Velikim_medom i
flertovala s njim u tajnosti nedelju dana. Fraj i Metjuz su
satima sedeli ispred monitora. Radni život im je bio sabijen u
sobičak u forenzičkom odseku osvetljen zujećom neonskom
sijalicom, sa Džodinom životnom pričom zalepljenom na
zidu pored njih. Fraj je na Fejsbuku pronašao fotografiju
jedne devojke kojoj se divio na fakultetu, pa zalepio njeno
uvećano lice tik iznad ekrana.
„Ćao, Zlatokosa.“
„Šta ima?“
„Kako si večeras?“
Sparks, koji mu je povremeno gledao preko ramena, osećao
je mešavinu uzbuđenja i mučnine dok je tekao svakonoćni
tango s Glenom Tejlorom. Fler Džouns je temeljno obučila
Dana Fraja i on je samo trebalo da je pozove telefonom ako
mu zatreba, ali čak i s Metjuzom u sobi, Sparks se plašio da
se novajlija oseća veoma usamljenim.
Izložio se riziku i shvatao da se sve svodi na uspon lestvicom
uspeha, ali znao je da mu to može i okončati karijeru ako
stvar krene naopako.
„Upaliće“, ponavljao je Fraj kada bi klonuo duhom.
S vremena na vreme, kroz vrata bi promolio glavu još neki
član tima. „Jeste se već kresnuli?“, upita jedan Fraja. „Je l’ te
već pitao koje su ti boje oči?“, upita drugi. Metjuz se smejao
– priključio se šalama – ali Sparks je uvideo da je mladi
detektiv postao sporedan. Ugledao je letimice jedne noći
Frajev odraz na prozoru iza radnog stola. Ovaj se odgurnuo
od tastature i sedeo je ispružen, raskrečenih nogu i kičme
izvijene unazad na stolici. Možda shvativši da je slika i prilika
svoje lovine, Fraj se mahinalno ispravi.
Fraj je uz to morao da opšti i s drugim muškarcima u čet-
sobama da se Tejlor ne bi osećao odabranim, a detinjaste
šale i neprekidne aluzije polako su ga iscrpljivale. Može da ih
zamisli, govorio je. Proćelavi likovi u hevi-metal majicama.
Sparks se zabrinu da će se ispostaviti kako je Fraju preveliko
opterećenje da bude mamac.
Što se tiče posvećenosti, mladiću nije mogao da nađe
zamerku – zaticao je Fraja kako prelistava ženske časopise
da bi se uživeo u ulogu i počinje da govori o pms-u, na
veliko Metjuzovo gađenje.
I sve je trajalo predugo. Nakon petnaest noći u čet-sobi,
Metjuz se uzvrpolji i reče šefu da gube vreme.
„Šta ti kažeš, Danijele?“, upita Sparks. Bio je to prvi put da
je oslovio podređenog po imenu i Fraj shvati da se sada on
pita.
„Gradimo odnos s njim jer nam cilj nije kratka seksualna
prepiska. Želimo da priča. Zašto ne bismo sačekali još
nedelju dana?“
Sparks pristade a Fraj, blistajući od novog osećaja moći,
pozva bivšu profesorku da je nagovori da povisi ulog. Ona se
u početku dvoumila, ali složili su se da Džodi treba da mu
udara čežnju nekoliko dana, a onda da ga žestoko uzdrma.
„Gde si ti?“, upita Veliki_meda kada se Zlatokosa ponovo
pojavila. „Mislio sam da si zalutala u šumi.“
„Tata mi je rekao da previše sedim za računarom“, reče
Zlatokosa. „Kaznio me je.“ Oboje su znali da ona ima
dvadeset sedam godina, ali igra je počela.
„Kako?“
„Neću da kažem. Mogla bih opet da se uvalim u nevolje.“
„Nastavi.“
I ona je nastavila. VM, kako ga je sada zvala, progutao je
mamac.
„Zašto se ne bismo našli, negde onlajn gde nas tvoj tata
nikada neće naći?“, predloži on.
 Dvadeset četvrto poglavlje

Utorak, 10. jul 2007.

Inspektor

Glen Tejlor je rekao svojoj novoj prijateljici da tiho kucka po

tipkama, pošto svi ostali u kući spavaju.
Zlato, kako ju je sada zvao, konačno je poslala svoju
fotografiju, u bebi-dol pidžami, a on je pokušavao da je
nagovori da je skine.
Inspektor Sparks je zamolio Fler Džouns da bude prisutna za
vreme svih privatnih prepiski s Tejlorom, tako da su njih
dvoje sedeli iza Dana Fraja, jedva osvetljeni sjajem ekrana.
„Strašno si slatka, Zlato. Devojčice moja lepa.“
„Tvoja nevaljala devojčica. Znaš da ću uraditi to što želiš.“
„Tako je. Nevaljala moja devojčice.“
Usledio je niz uputstava od VM za koje mu je Zlato govorila
da ih prati i da uživa. Kada se to završilo, Dan Fraj preduze
sledeći korak. To nije bilo u skladu sa scenariom doktorke
Džouns, ali očito ga je izdavalo strpljenje.
„Jesi li već nekada probao neku nevaljalu devojčicu?“, upita
Fraj. U odrazu na prozoru, Sparks vide kako Fler diže ruku da
upozori na oprez.
„Jesam.“
„Je li bila prava devojčica, ili kao ja?“
„Volim i jedne i druge, Zlato.“
Doktorka Džouns mu pokaza da se vrati na dogovoreni
kolosek. Išli su prebrzo, ali sticao se utisak da je Tejlor
spreman da se otvori. „Pričaj mi o drugim nevaljalim
devojčicama. Šta si radio s njima?“
I Glen Tejlor joj je pričao. Pričao joj je o svojim noćnim onlajn
pustolovinama, susretima, razočaranjima i pobedama.
„Ali nikada to nisi radio stvarno? U stvarnom životu?“, upita
Dan i sve troje prestadoše da dišu.
„Da li bi to volela, Zlato?“
Sparks krenu da podigne ruku, ali Fraj je već kucao.
„Da. Mnogo bih to volela.“
Jeste, reče on. Jednom je našao pravu malu devojčicu.
Sparks uzdrhta. Sve se odvijalo prebrzo da bi se mislilo kako
treba. On pogleda u Fler Džouns, a ona ustade sa stolice i
stade iza svog štićenika.
Fraj je jedva uspevao da kuca, koliko se tresao.
„Strašno sam se napalila. Pričaj mi o toj pravoj maloj
devojčici.“
„Zvala se na slovo B“, reče on. „Možeš li da pogodiš?“
„Ne. Ti mi kaži.“
Tišina ih je gušila dok su sekunde otkucavale, a oni čekali
poslednji deo priznanja.
„Izvini, Zlato, moram da idem. Neko mi kuca na vrata.
Čujemo se kasnije…“
„Sranje“, reče Fraj i spusti glavu na sto.
„Mislim da ga ipak imamo“, reče Sparks, gledajući doktorku
Džouns, a ona odlučno klimnu glavom.
„Što se mene tiče, rekao je dovoljno.“
„Hajde da ovo iznesemo pred odrasle“, reče Sparks i ustade.
„Svaka čast, Fraje. Svaka čast.“
Osam sati kasnije, njih troje su sedeli u kancelariji glavnog
inspektora i iznosili razloge za hapšenje i optuživanje Glena
Tejlora.
Glavni inspektor Brejkspir je pažljivo slušao, čitao prepise
razgovorâ i tu i tamo nešto beležio, a onda se nasloni na
stolici da iznese presudu.
„Nijednom nije napisao ime ’Bela’“, reče.
„Nije…“, poče Sparks.
„Da li je Fraj preterao s podsticajima?“
„Razgovaramo s pravnim timom, ali na prvi pogled, njima je
to u redu. Uvek je osetljiva ravnoteža, zar ne?“
„Ali“, govorio je Brejkspir preko njega, „imamo ga kako kaže
da je oteo pravu malu devojčicu čije ime počinje na B.
Privedimo ga ponovo i predočimo mu to. Reći ćemo da
imamo izjavu svedoka, Zlatokose.“
Svi klimnuše glavom.
„Imamo jake razloge što smo se odlučili na ovu liniju istrage:
znamo da je onog dana bio u tom kraju, plavi kombi, dečja
pornografija na njegovom računaru, grabljiva priroda koja se
vidi u njegovim izlascima u čet-sobe, nepouzdani alibi
njegove žene. A ključ je opasnost od daljih napada.“
Svi opet klimnuše glavom.
„Misliš li da je on naš čovek, Bobe?“, upita Brejkspir
naposletku.
„Mislim“, prozbori Sparks promuklo, usta suvih od
iščekivanja.
„Ja isto. Ali treba nam još nešto da ga ukebamo. Odlično ste
ovo prečešljali, Bobe. Prečešljajte opet dok je on u pritvoru.
Mora da postoji nešto što ga povezuje s mestom zločina.“
Tim je ponovo poslat auto-putem M3 u predgrađe južnog
Londona da počne iz početka. „Donesite sve što je ikada
nosio“, reče Sparks. „Sve. Samo ispraznite ormare.“
Perjanu jaknu Džin Tejlor uzeli su pukom slučajnošću. Bila je
gurnuta između zimskog kaputa i svečane košulje njenog
muža, pa su je spakovali i obeležili kao i sve ostalo.
Tehničar koji je primio vreće naslagao ih je prema vrsti i
započeo ispitivanja od spoljašnje odeće, pošto je
najverovatnije bilo da je upravo ona prva došla u dodir sa
žrtvom zločina.
Džepovi jakne su ispražnjeni, a njihov sadržaj stavljen u
kese. Našli su samo jedan predmet. Parčence crvenog
papira, otprilike veličine tehničarevog nokta. U muku
laboratorije, on je sprovodio postupak potrage za otiscima
prstiju i vlaknima, odvajajući svaki dokaz selotejpom i
uredno ga zavodeći.
Nije bilo otisaka, samo česticâ prljavštine i nešto što je ličilo
na životinjsku dlaku. Bila je tanja od ljudske, ali moraće da je
pogleda pod mikroskopom da bi saznao još pojedinosti o boji
i vrsti.
On skinu rukavice i ode do telefona na zidu.
„Inspektora Sparksa, molim.“
Sparks je preskakao po dva stepenika odjednom. Tehničar
mu je rekao da ne mora da dolazi – „Još je rano da bismo i u
šta bili sigurni, gospodine“ – ali Sparks je samo hteo da vidi
to parče papira. Da se uveri da je stvarno i da neće nestati u
oblačiću dima.
„Upoređujemo čestice prljavštine sa onima koje smo uzeli iz
kombija Glena Tejlora u prvobitnom traženju uzoraka“, reče
mu tehničar smireno. „Ako se podudaraju, možemo da
smestimo papir u kombi. I možemo da vam kažemo kakav je
papir u pitanju, gospodine.“
„Kladim se da je parčence kesice skitlsa“, reče Sparks.
„Pogledaj boju. Nastavi, čoveče. Znaš li kojoj životinji dlaka
pripada? Je li moguće da je mačja?“
Tehničar podiže ruku. „Mogu vam reći da li je mačka vrlo
brzo. Staviću je pod mikroskop. Ali ne možemo da kažemo
potiče li s neke određene životinje. To nije kao kod ljudi. Čak
i kad bismo imali dlaku da je uporedimo, ne možemo sa
sigurnošću da tvrdimo da potiče baš s te određene životinje.
Najbolje što možemo – ako budemo imali sreće – jeste da
utvrdimo da potiče od iste pasmine.“
Sparks provuče obe ruke kroz kosu. „Pod hitno uzmite
uzorke s Timija Eliota, pa da vidimo.“
Ostao je tu, pa mu tehničar mahnu da izađe. „Dajte nam
malo vremena. Pozvaću vas čim budemo imali rezultate.“
Kada se vratio u kancelariju, on i Metjuz nacrtaše Venov
dijagram,* stavivši sve potencijalne nove dokaze u krugove
koji se preklapaju da vide gde su.
„Ako papir potiče od kesice skitlsa a dlaka od mačke iste
pasmine kao što je Timi, to bi moglo da smesti Džin Tejlor na
mesto zločina“, reče Metjuz. „Jakna je njena. Mora da jeste.
Premala je za Glena.“
„Idem po nju“, reče Sparks.
 Dvadeset peto poglavlje

Utorak, 12. jul 2007.

Udovica

naravno, policija ne odustaje. Podrobno pretražuju Glenov

kombi, njegovu navodnu dečju pornografiju i njegovo
„nedelo“. Nikada ga neće pustiti. Ako ni zbog čega drugog,
goniće ga sudskim putem zbog onih slika, kaže njegov
advokat.
Posete i telefonski pozivi inspektora Sparksa postali su nam
deo života. Policija gradi slučaj, a mi smo obični posmatrači.
Govorim Glenu da treba naprosto da kaže policiji za onaj
„privatni posao“ i gde je bio onog dana, ali on uporno tvrdi
da bi to samo pogoršalo stvari. „Reći će da smo ih lagali za
sve, Džini.“
Strašno se plašim da ću ja nečim pogoršati stvar, da ću reći
nešto što ne treba. Ali na kraju je izneverio Glen, a ne ja.
Danas je policija došla po njega zbog daljeg ispitivanja.
Ponovo su ga odveli u Sautempton. Kada su odlazili, poljubio
me je u obraz i rekao mi da ne brinem. „Znaš, sve će biti u
redu“, reče mi on a ja sam klimnula glavom. I čekala.
Policija je uzela još Glenovih stvari. Svu odeću i sve cipele
koje nisu već nosili. Uzeli su i stvari koje je tek kupio.
Pokušala sam da im kažem, ali oni su rekli da nose sve. Čak
su greškom odneli i moju jaknu. Bila sam je obesila u
njegovom delu ormara zato što je moja strana bila puna.
Sutradan je došao Bob Sparks i zamolio me da pođem s njim
u Sautempton na ispitivanje. U kolima nije hteo ništa da
kaže, samo da želi da pomognem u istrazi.
Ali kada smo stigli u policijsku stanicu, posadio me je u sobu
za saslušavanje i predočio mi koja imam prava. Onda me je
pitao jesam li otela Belu. Jesam li pomogla Glenu da otme
Belu?
Nisam mogla da verujem da me to pita. Ponavljala sam:
„Ne, naravno da nisam. A nije ni Glen“, ali on me nije
valjano slušao. Prelazio je na sledeću stvar.
Izvukao je neku najlonsku kesu kao mađioničar i ja isprva
ništa nisam videla u njoj, ali na njenom dnu se nalazilo
parčence crvenog papira.
„Pronašli smo ovo u džepu vaše jakne, gospođo Tejlor. Potiče
od kesice skitlsa. Jedete li često skitls?“
Načas nisam znala o čemu govori, ali onda se setih. Mora da
je to onaj ćošak kesice bombona koji sam izvadila ispod
patosnice u kombiju.
Sigurno je video kako mi se izraz promenio i samo je
navaljivao. Stalno je ponavljao Belino ime. Rekla sam da se
ne sećam, ali on je znao da se sećam.
Na kraju sam mu rekla, da me ne bi više pitao. Rekla sam
mu da je to možda parče papira koje sam pronašla u
kombiju. Obično đubre, dlakavo i prljavo. Stavila sam ga u
džep da ga kasnije bacim, ali nikada to nisam učinila.
Ja sam rekla da je to obična ambalaža od bombona, ali
gospodin Sparks je rekao da su na njoj pronašli zalepljenu
dlaku. Sivu mačju dlaku. Kao s mačke u Belinom vrtu. Rekla
sam da to ništa ne dokazuje. Da dlaka može da potiče
odasvud. Ali morala sam da dam izjavu.
Nadala sam se da ništa neće reći Glenu pre nego što ja
stignem da mu objasnim. Reći ću mu kada se oboje vratimo
kući da su me naterali da im kažem. Da to nije važno. Ali
nisam dobila priliku. Glen se nije vratio kući.
Izgleda da je tražio pornografiju na internetu. Kada mi je
Tom Pejn, Glenov advokat, rekao, nisam mogla da verujem
da je bio toliko glup. Glen je oduvek bio mozak porodice.
Razume se, policija je odnela njegov računar, ali on je kupio
jeftin mali laptop i vaj-faj ruter – „zbog posla, Džini“ – pa je
sedeo u gostinskoj sobi i išao u seks čet-sobe ili kako god se
već zvale.
Sve je bilo vrlo domišljato – dali su nekom policajcu da se
pretvara da je mlada žena na internetu i da ga startuje.
Zvala se Zlatokosa. Ko bi pao na to? Pa, po svemu sudeći,
Glen.
Ali nije u pitanju bilo samo startovanje. Tom je želeo da me
pripremi za ono što bi se moglo naći u novinama, pa mi je
rekao da je Zlatokosa na kraju imala sajber-seks* s Glenom.
To je seks bez dodirivanja, rekao je Glen, pokušavajući da mi
objasni kada sam ga prvi put posetila. „To su samo reči,
Džini. Napisane reči. Nismo ni razgovarali niti se čak videli.
Bilo je to kao da se sve događa u mojoj glavi. Obična
maštarija. Razumeš to, zar ne? Pod velikim sam stresom
zbog svih ovih optužbi. To je jače od mene.“
Trudim se da razumem. Stvarno se trudim. To je zavisnost,
ponavljam sebi. Nije on kriv. Usredsređujem se na prave
hulje. Glen i ja smo veoma ljuti zbog onoga što je policija
uradila.
Nisam mogla da verujem da je nekome to u opisu radnog
mesta. Kao da je prostitutka. To je govorio i Glen. Dok nije
saznao da je Zlatokosa muškarac. To mu je bilo teško da
prihvati – mislio je da policija to govori samo da bi on ispao
peder ili šta već. Ja ništa nisam rekla – nisam mogla da
shvatim ni sajber-seks, a kamoli da se bakćem time s kim on
to radi. U svakom slučaju, to mu nije bio ni izbliza najveći
problem.
Previše se izbrbljao Zlatokosoj. Glen mi je rekao da „joj“ je
kazao kako zna nešto o jednom poznatom policijskom
slučaju, da bi ostavio utisak na nju. „Ona“ mu je praktično
rekla da to kaže.
Ovoga puta, Bob Sparks je optužio Glena za Belinu otmicu.
Rekli su da ju je oteo i ubio. Ali nisu ga teretili za ubistvo.
Tom Pejn je rekao da čekaju dok ne pronađu telo. Prezirala
sam ga što tako govori o Beli, ali ništa nisam rekla.
Otišla sam kući sama, a onda su se vratili novinari.
Zapravo i nisam neki ljubitelj novina. Više volim časopise.
Volim priče iz stvarnog života – znate, žena koja je odgajila
stotinu dece, žena koja je odbila da se leči od raka da bi
spasla svoju bebu, žena koja je rodila dete svojoj sestri.
Novine su oduvek više bile Glenovo područje. On voli Mejl –
može da rešava ukrštenicu na poslednjoj strani i to su
novine koje je čitao njegov bivši šef u banci. „Tako imamo
nešto zajedničko, Džini“, rekao je jednom.
Ali sada novine i televizija – pa čak i radio – govore o nama.
Glen je važna vest i novinari su opet počeli da nam kucaju
na vrata. Čula sam da to zovu „dreždanjem“, a neki od njih
čak i spavaju u kolima ispred kuće čitave noći kako bi
pokušali da nešto izvuku iz mene.
Ja sedim na spratu u našoj spavaćoj sobi, u prednjem delu
kuće, virim iza zavese i posmatram ih. Svi rade isto. U stvari
je prilično smešno. Prolaze kolima i zagledaju kuću i ko je
već ispred nje. Zatim se parkiraju i došetaju do kapije, s
beležnicom u ruci. Ostali iskoče iz kola da preseku novom
put pre nego što se domogne vrata. Kao čopor životinja, koji
njuškaju pridošlog.
Nakon nekoliko dana, svi su se sprijateljili – šalju jednog po
kafu i sendviče sa slaninom iz kafea u podnožju brda.
„Šećera? Ko hoće sos na sendviču?“ Kafe sigurno zgrće
bogatstvo. Primećujem da se novinari drže u jednoj grupi, a
fotografi u drugoj. Pitam se zašto se ne mešaju. Lako ih je
razlikovati pošto se fotografi drugačije oblače – pomodnije:
nose otrcane jakne i bejzbol kačkete. Većinom izgledaju kao
da se danima nisu brijali – muškarci, hoću reći. I
fotografkinje se oblače kao muškarci. U platnene pantalone i
široke majice. I fotografi su strašno bučni. Isprva mi je malo
žao komšija, pošto moraju da ih slušaju kako se klibere i
glupiraju. Ali oni onda počinju da iznose piće na
poslužavnicima, da stoje i čavrljaju s njima i puštaju ih da se
služe toaletom. Mislim da njima to pomalo liči na uličnu
zabavu.
Novinari su tiši. Uglavnom razgovaraju telefonom ili sede u
kolima i slušaju vesti na radiju. Mnogi od njih su mladići u
svom prvom odelu.
Ali nakon nekoliko dana, kada vide da neću da govorim,
novine šalju drmatore. Krupne pivopije i žene oštrih crta lica
u otmenim sakoima. Dokotrljaju se skupim, blistavim kolima,
iz kojih izlaze kao kraljevi i kraljice. Zbog nekih čak i
fotografi prestanu da se zevzeče. Neki čovek koji izgleda kao
da je izašao iz izloga razdvaja gomilu i prilazi stazom. Lupa
na vrata i dovikuje: „Gospođo Tejlor, kako je biti žena
decoubice?“ Sedim na krevetu i hoću da propadnem u
zemlju od srama. Kao da me svi vide, iako znam da me ne
vide. Kao da sam izložena.
Bilo kako bilo, on nije prvi koji me to pita. Jedan novinar mi
je to doviknuo nakon što su Glena ponovo uhapsili, dok sam
išla u prodavnicu. Pojavio se niotkuda; mora da se odvojio
od ostalih novinara i išao za mnom. Pokušavao je da me
razbesni, da me navede da kažem nešto, bilo šta, kako bi
imao „intervju“ sa suprugom, ali ja nisam htela da padnem
na to. Glen i ja smo razgovarali o tome.
„Džini, samo ćuti“, reče on kada me je pozvao iz policijske
stanice. „Ne daj da te iznerviraju. Ništa ne pokazuj. Ne
moraš da razgovaraš s njima. Oni su ološ. Ne mogu da pišu
ni o čemu.“ Ali naravno da su pisali. Stvari koje su izlazile
bile su užasne.
I druge žene su govorile da su imale sajber-seks s njim na
internetu i stajale su u red da prodaju svoju priču. Nisam
mogla da verujem da je išta od toga istina. Navodno je u
čet-sobama imao nadimak Veliki_meda i druge besmislene
nadimke. Katkada sam ga gledala za vreme poseta zatvoru i
pokušavala da zamislim kako ga zovem Veliki_meda.
Povraća mi se.
I bilo je još stvari o njegovom „hobiju“ – slike koje je
kupovao na netu. Sudeći po „obaveštenim izvorima“ u
jednim novinama, za kupovinu se služio kreditnom karticom,
a kada je policija sprovela veliku istragu o pedofilima,
ulazeći im u trag pomoću podataka s kartica, upao je u
paniku. Pretpostavljam da mi je zato rekao da prijavim da
mu je kartica nestala, ali otkud novinama takve informacije?
Pomislila sam da pitam nekog novinara, ali ne bih to mogla
a da ne kažem više nego što bih smela.
Kada sam pitala Glena za to u sledećoj poseti, on je sve
poricao. „Samo izmišljaju, mila. Novine sve to izmišljaju.
Znaš to“, reče, držeći me za ruku. „Volim te“, reče. Ja ništa
nisam rekla.
Ništa nisam rekla ni novinama. Išla sam u druge
supermarkete da ne bi mogli da me nađu i počela da nosim
šešire koji su mi malo sakrivali lice, da drugi ljudi ne bi mogli
da me prepoznaju. Kao Madona, rekla bi Liza da mi je i dalje
bila drugarica. Ali nije. Niko nije želeo da nas poznaje. Samo
smo ih zanimali.
 Dvadeset šesto poglavlje

Ponedeljak, 11. februar 2008.

Inspektor

Koordinacioni centar je spakovan četiri meseca pred

suđenje; sa zidova i tabli skinuto je sve, a mozaik fotografija
i karata rastavljen je i spakovan u kartonske registratore za
tužilaštvo.
Kada je odnesen i poslednji registrator, Sparks je stajao i
gledao blede pravougaonike koji su ostali na nekim
zidovima. „Jedva i znaka da se istraga ikada odigrala“,
mozgao je. Taj trenutak u svakom slučaju pomalo liči na
postkoitalnu tugu, rekao je jednom Ajlin. „Post šta?“, upita
ona. „Znaš, ona seta posle seksa, pošto je gotovo“, objasni
on, dodavši bojažljivo: „Čitao sam o tome u jednom
časopisu.“
„Mora da je neka muška stvar“, reče ona.
Poslednja saslušavanja Glena Tejlora bila su duga, ali na
kraju razočaravajuća. Osporio je papirić od bombona kao
dokaz, odbacivši ga kao slučajnost.
„Otkud znate da Džin nije pogrešila? Mogla je da ga podigne
sa ulice ili u nekom kafeu.“
„Ona kaže da ga je našla u vašem kombiju, Glene. Zašto bi
to rekla ako nije tako?“
Tejloru se stisnuše usne. „Pod velikim je pritiskom.“
„A mačja dlaka na papiriću? Dlaka mačke iste pasmine kao
što je ona s kojom se Bela igrala onog dana?“
„Pobogu. Koliko sivih mačaka ima u ovoj zemlji? Ovo je
smešno.“
Tejlor se okrenu prema svom advokatu. „Ta dlaka je mogla
da leti bilo gde… Zar ne, Tome?“
Sparks zastade, uživajući u retkoj primesi panike u
Tejlorovom glasu. Zatim je prešao na ono za šta je očekivao
da će biti završni udarac. Trenutak kada će Tejlor shvatiti da
ga je policija videla i izigrala.
„Dakle, Veliki_meda, gospodine Tejlore“, reče Sparks.
Tejloru se oklembesi vilica, a on onda naglo zatvori usta. „Ne
znam o čemu govorite.“
„Bili ste u šumi, u potrazi za prijateljicama. I našli ste jednu,
zar ne? Ali i mi smo upoznali Zlatokosu.“
Tejlor stade da trupka nogama i zagleda se u krilo. Njegov
uobičajeni položaj.
Pored njega, Tom Pejn kao da se zbuni razvojem događaja,
pa ih prekide: „Voleo bih da nakratko ostanem nasamo s
klijentom, molim vas.“
Pet minuta kasnije, njih dvojica su imali usaglašenu priču.
„To je bila privatna fantazija između dva uzajamno saglasna
punoletna lica“, reče Glen Tejlor. „Bio sam pod velikim
stresom.“
„Ko je bila mala devojčica čije ime počinje na B, Glene?“
„To je bila privatna fantazija između dva uzajamno saglasna
punoletna lica.“
„Je li to bila Bela?“
„To je bila privatna fantazija…“
„Šta ste uradili s Belom?“
„To je bila privatna fantazija…“
Kada su ga optužili, on prestade da mrmlja o svojoj privatnoj
fantaziji i pogleda inspektora u oči. „Ovo vam je velika
greška, gospodine Sparkse.“
To je bilo poslednje što je rekao pre nego što su ga pritvorili
da čeka suđenje.
Zima u istražnom zatvoru nije ga ubedila da sarađuje i tako
je, 11. februara 2008, Glen Tejlor stajao u Glavnom
krivičnom sudu, gde je jasno i glasno porekao krivicu za
otmicu.
Seo je, jedva primajući k znanju zatvorske čuvare sa obe
svoje strane, dok je netremice gledao inspektora, koji je išao
ka mestu za svedoke.
Sparks je osećao kako mu Tejlorov siloviti netremični pogled
buši rupu u potiljku i trudio se da se pribere pre nego što
položi zakletvu. Glas mu je najneznatnije drhtao dok je čitao
reči s kartice, ali zatim je svedočio stručno, odgovarajući
kratko, jasno i ponizno.
Meseci šipčenja, jurnjave, napornog rada, proveravanja,
ispitivanja i gomilanja dokazâ sabili su se u kratak nastup
pred malom i odabranom publikom i hrpom kritičara.
Glavni među njima bio je branilac Glena Tejlora, aristokrata i
veteran s prastarom pohabanom perikom i u izlizanoj odori,
koji je ustao da započne unakrsno ispitivanje.
Članovi porote, osam muškaraca i četiri žene, koje je
odbrana izabrala da osigura prevagu muških senzibiliteta i
naklonosti, okrenuše glave kao grupa suncokreta da se
usredsrede na njega.
Branilac Čarls Sanderson stajao je s jednom rukom u džepu,
dok je u drugoj držao beleške. Odisao je samopouzdanjem
kada krenu u pokušaj da potkopa neke važne dokaze i
posadi sumnju u kolektivno nesvesno porote.
„Kada je svedok, gospodin Spenser, napravio belešku o
plavom kombiju? Da li je to bilo pre nego što je izmislio da je
video dugokosog muškarca?“
„Gospodin Spenser je pogrešio što se tiče toga. Priznao je
to“, reče Sparks ravno.
„Da, vidim.“
„On će posvedočiti kako je zapisao da je video plavi kombi
za koji je pomislio da pripada Piteru Tredvelu kada je pravio
beleške 2. oktobra po podne.“
„I siguran je da nije izmislio – izvinjavam se, pogrešio što se
tiče toga da je video – plavi kombi?“
„Da, siguran je. Sâm će vam reći kada bude svedočio.“
„Razumem.“
„Koliko je svedok bio udaljen kada je video plavi kombi?“
„A nosi li gospodin Spenser naočare?“
„Razumem.“
„A koliko plavih kombija ima na britanskim drumovima,
inspektore?“
„Razumem.“
Štetu su nanosila upravo ta njegova „razumem“, „razumem“
koja su značila: „Oh, još jedan bod za nas.“
Otkidala su parčence po parčence. Sparks je strpljivo
odbijao udarce. U prošlosti se suočavao s mnoštvom
Sandersona – razmetljivaca iz privatnih škola – i znao je da
takvo šepurenje s ciljem ostavljanja utiska ne prolazi uvek
dobro kod porote.
Stigli su do otkrića papira od bombona i Sanderson krenu
očekivanom linijom mogućnosti kontaminacije dokaza.
„Inspektore, koliko se dugo taj komadić kesice bombona
nalazio u džepu jakne Džin Tejlor?“
Sparks je govorio odlučno, pazeći da gleda u porotnike kako
bi naglasio to što hoće da kaže.
„Po našem mišljenju, sedam meseci. Ona je u svojoj izjavi
kazala da ga je našla u kombiju 17. decembra. Bio je to
jedini put kada joj je muž dozvolio da ide s njim u dostavu,
pa ga se dobro seća.“
„Sedam meseci? To je poprilično vremena da se na njemu
skupi druga prljavština i dlaka, zar ne?“
„Dlaka sivog mešanca burmanske mačke i mačke lutalice,
kao što je mačka porodice Eliot? Donećemo stručno
svedočenje koje će potvrditi da je to statistički izrazito malo
verovatno. A verovatnoća da je u pitanju slučajnost dodatno
opada kada se ta mačja dlaka nađe na kesici skitlsa. I
mešanac burmanske mačke i skitls bombona nalazili su se
na mestu zločina kada je Bela Eliot oteta.“
Sparks vide da porotnici hvataju beleške, a Sanderson brzo
produži. Sparks otpi veliki gutljaj vode iz čaše kraj lakta.
Znao je da njegov protivnik hvata zalet za veliko finale:
razgovore sa Zlatokosom.
Sparks se pripremao sa advokatima da bi pouzdano bio
spreman. Poznavao je sve nijanse Zakona o uređenju
istražnih ovlašćenja iz 2000. godine, svaki korak postupka
davanja punomoći, pažljivu pripremu SO i očuvanje lanca
dokaza.
Tim ga je temeljno spremio da naglasi Tejlorovo korišćenje
čet-soba i njegovu zavisnost od pornografije.
„Porotu neće zanimati pododredba 101 ili ko je davao
odobrenje za šta – moramo da im predočimo opasnost od
Tejlorovog pothranjivanja apetita prema malim
devojčicama“, iznosio je vođa tima državnog tužilaštva, a
Sparks je znao da je on u pravu.
Osećao se spremnim kada je branilac samouvereno ušao na
minsko polje zavisnosti od pornografije, neprestano
dovodeći u pitanje postupke policije. Sandersonu je bio cilj
da ga primora da prizna kako je Tejlor mogao nehotice da
skine neke „ekstremnije“ slike nađene na njegovom
računaru.
„Slike seksualnog zlostavljanja dece?“, odgovori Sparks. „Mi
verujemo da ih je skinuo namerno – da nije to mogao da
učini slučajno – i stručnjaci će posvedočiti po tom pitanju.“
„I mi imamo stručnjake, koji će reći da je to moglo biti
slučajno, inspektore.“
Sparks je znao da odbrani pomaže to što Tejlor nimalo ne liči
na perverznjake koji obično sede na optuženičkim klupama.
Tim tužilaštva mu je rekao da je Sanderson pokazao
fotografiju svog klijenta podređenima i advokatima u svojoj
kancelariji i da su ga improvizovane fokus grupe najčešće
opisivale rečju „uredan“.
Pošto su slike odložene, Sanderson se neposredno sučeli sa
inspektorom po pitanju Belinog nestanka.
„Inspektore Sparkse, zar nije tačno da Bela Eliot nikada nije
pronađena?“
„Da, tako je.“
„I da vaš tim nije uspeo da pronađe nikakve tragove koji bi
vas odveli do nje?“
„Ne, to nije tačno. Istraga nas je dovela do optuženog.“
„Vaš slučaj se temelji na sumnjama, pretpostavkama i
posrednim dokazima, a ne na činjenicama, zar ne,
inspektore?“
„Imamo jasne dokaze koji povezuju optuženog s nestankom
Bele Eliot.“
„A, dokaze. Nagađanja veštakâ i nepouzdane svedoke. Sve
je to pomalo labavo pošto ste, po mom mišljenju, sve vreme
jurili pogrešnog čoveka. Bili ste toliko očajni da ste pribegli
navođenju mog klijenta u fiktivan i prevaran odnos.“
Porotnici nisu izgledali kao da znaju šta je fiktivan i prevaran
odnos, ali činilo se da ih zanima predstava. Telegraf bi joj
sutra mogao dati četiri zvezdice i oceniti da su „uloge bile
upečatljive“, pomisli Sparks kada je konačno pred ručak
sišao s mesta za svedoke i vratio se na svoje mesto u
publici.
Ali glavna glumica je nastupila tog popodneva. Otupeli od
institucionalnog ručka, porotnici su se vratili i srozali na
stolice. Nisu dugo ostali tamo.
Majka se popela na mesto za svedoke, odevena u prostu
crninu, a na grudima joj je sijao bedž Nađite Belu.
Sparks joj se ohrabrujuće osmehivao, ali bio je nezadovoljan
što je odlučila da stavi bedž i zabrinut zbog pitanja koja će
on povući sa sobom.
Tužiteljka, grana od žene pored svog protivnika pozamašnog
tela, vodila je Don Eliot kroz svedočenje, dozvoljavajući
mladoj ženi da ispriča svoju priču jednostavno i upečatljivo.
Kada se Don rasplaka dok je opisivala trenutak kada je
shvatila da joj nema deteta, porotnici su bili opčinjeni i činilo
se da su i sami na ivici suza. Sudija je upita želi li čašu vode,
a sudski službenik joj je donese dok su advokati šuškali
hartijama, spremni za nastavak.
Bio je red na Sandersona. „Gospođice Eliot, da li je Bela
često išla napolje da se igra? Ispred kuće, gde ne možete da
je vidite?“
„Ponekad, ali samo na nekoliko minuta.“
„Minuti prolaze vrlo brzo, zar ne? Toliko treba uraditi kao
mama?“
Majka se osmehnu na to malo saosećanja. „Ume da bude
mnogo posla, ali znam da mi je bila van vidokruga samo
nekoliko minuta.“
„Otkud znate?“
„Samo sam kuvala testeninu, kao što sam već rekla. To ne
traje dugo.“
„Još nešto?“
„Pa, usput sam prala sudove. I slagala neku Belinu odeću iz
mašine za sušenje veša, da ne bih morala da je peglam.“
„Zvuči kao da ste baš imali posla tog popodneva. A i dvaput
su vas zvali na mobilni. Bilo je lako zaboraviti da je Bela
napolju.“
Don ponovo zajeca, ali Sanderson se ne pokoleba. „Znam da
vam je ovo teško, gospođice Eliot, ali samo hoću da
ustanovim vremenski okvir Belinog nestanka. Jasno vam je
koliko je ovo važno, zar ne?“
Ona klimnu glavom i izduva nos.
„I uzdamo se u vas da ovo tačno odredite, pošto je neko
drugi osim vas poslednji put video Belu u prodavnici, u
11.35. Zar ne, gospođice Eliot?“
„Kupile smo bombone.“
„Da, smartis, sudeći po računu iz kase. Ali to znači da je
okvir za Belin nestanak od 11.35 do 15.30. To je maltene
četiri sata. Pošto je za to vreme niko drugi nije video.“
Gubeći glas, Don se uhvati za ogradu oko mesta za svedoke.
„Ne, nismo više izlazile. Ali moja mama je čula Belu kada se
javila tog popodneva. Rekla mi je da je poljubim.“
„Gospođice Eliot, možete li, molim vas, da govorite glasnije,
kako bi učeni sudija i porotnici mogli da čuju vaše
svedočenje.“
Don se nakašlja i sudiji nemo usnama oblikova reč „Izvinite“.
„Vaša majka je čula neki dečji glas u pozadini, ali to je
mogao biti i televizor, gospođice Eliot, zar ne? Vaša majka je
rekla policiji da nije razgovarala s Belom.“
„Bela nije htela da se javi; otrčala je po nešto.“
„Razumem. A onda je otišla napolje otprilike sat kasnije.“
„Bila mi je van vidokruga samo nekoliko minuta.“
„Da, hvala vam, gospođice Eliot.“
Don krenu da siđe s mesta za svedoke, ali Sanderson je
zaustavi. „Nismo još sasvim gotovi, gospođice Eliot. Vidim
da nosite bedž Nađite Belu.“
Don mahinalno dodirnu bedž.
„Verujete da je Bela još živa, zar ne?“, upita branilac.
Don Eliot klimnu glavom, ne znajući na šta pitanje cilja.
„Zaista, novinama i časopisima prodajete intervjue u kojima
govorite upravo to.“
Na optužbu da ona zarađuje novac na svom nestalom
detetu, klupe s novinarima se zatalasaše a olovke zastaše
da sačekaju odgovor.
Don stade da se bučno brani. „Da, nadam se da je živa. Ali
oteta je, a oteo ju je ovaj čovek.“
Ona uperi prst u Tejlora, koji spusti glavu i uze da zapisuje
nešto na blok.
„A novac je za fond Nađite Belu“, dodade ona tiše.
„Razumem“, reče branilac i sede.
Prošlo je još nedelju dana komšiluka, policijskih stručnjaka,
bolesnih porotnika i pravnih rasprava pre nego što je mlađi
detektiv Dan Fraj seo na mesto za svedoke da svedoči.
Bio je to Frajev veliki trenutak i noge su mu se tresle, uprkos
tome što je uveliko vežbao s pretpostavljenima.
Tužiteljka ga je predstavila kao mladog, posvećenog
policajca, koji uživa podršku nadređenih i zakonskog
postupka, i koji je bio rešen da spreči otmicu još nekog
deteta. Zadržavala se na rečima koje je koristio Glen Tejlor,
gledajući porotnike da istakne značaj dokazâ, a oni počeše
da pogledavaju optuženog. Išlo je dobro.
Kada Sanderson ustade da preuzme, nije bilo ni ruku u
džepovima ni lenjih samoglasnika; to je bio njegov trenutak.
Provodio je mladog policajca kroz razgovore koje je vodio
kao Zlatokosa, jedan po jedan grozan red. Ovoga je
tužilaštvo pripremilo za pritisak pod kojim će se naći, ali bilo
je mnogo gore nego što je iko mogao da predvidi.
Tražili su od njega da čita svoje odgovore na zadirkivanja
Velikog_mede, a na hladnoj svetlosti sudnice reči su
poprimale nadrealan, podrugljiv ton.
„Šta imaš na sebi večeras?“, upita branilac, lica šarenog od
alkohola i perutavih ramena. Fraj, visok metar i devedeset i
ozbiljnog lica, čitao je: „Bebi-dol pidžamu. Onu plavu s
čipkom.“ Od novinarske klupe dopre prigušen prasak
smeha, ali Fraj sačuva prisebnost i nastavi da čita: „Malo mi
je vrućina. Možda ću morati da je skinem.“
„Da, skini je“, izgovori branilac zvučno s dosadom u glasu.
„A onda se diraj.
Sve je ovo pomalo nezrelo, zar ne?“, dodade.
„Pretpostavljam da niste na sebi imali bebi-dol pidžamu,
mlađi detektive Fraje?“
Smeh s javne galerije ga pogodi, ali on duboko udahnu i
reče: „Nisam.“
Brzo je uspostavljen red, ali šteta je već bila naneta. Frajev
ključni dokaz bio je u opasnosti da bude sveden na skarednu
šalu.
Branilac je uživao u trenutku, a zatim ušao u najopasniji deo
unakrsnog ispitivanja: poslednja razmena mejlova s Glenom
Tejlorom. On mu pristupi bez okolišanja.
„Mlađi detektive Fraje, da li je Glen Tejlor, to jest
Veliki_meda, rekao da je oteo Belu Eliot?“
„Rekao je da je već probao jednu malu devojčicu.“
„Nisam vas to pitao. I je li to bilo nakon što ste mu vi, kao
Zlatokosa, tražili da vam to kaže?“
„Ne, gospodine.“
„On vas je pitao: ’Da li bi to volela, Zlato?’, a vi ste rekli da
biste to veoma voleli. Rekli ste da vas to pali.“
„Mogao je da odbije u bilo kom trenutku“, reče Fraj. „Ali nije.
Rekao je da je jednom našao jednu malu devojčicu i da joj
ime počinje na B.“
„Je li ikada izgovorio ime Bela u vašim razgovorima?“
„Ne.“
„To je bila fantazija između dva uzajamno saglasna
punoletna lica, detektive Fraje. To nije bila ispovest.“
„Rekao je da je našao jednu malu devojčicu. Da joj ime
počinje na B“, bio je uporan Fraj, koji je polako padao u
vatru. „Koliko je malih devojčica kojima ime počinje na B
nedavno oteto?“
Branilac se nije osvrtao na pitanje, već je pregledao beleške.
Bob Sparks pogleda Džin Tejlor kako sedi na ivici klupe ispod
svog saglasnog punoletnog fantasta od muža, i vide
utrnulost. Sigurno je tek sad čula čitavu priču, pomisli on.
Pitao se kome je gore – njemu, kome se slučaj raspada pred
očima, ili njoj, kojoj se slučaj gomila pred očima.
Fraj sada poče da zamuckuje, pa Sparks ćutke, snagom volje
stade da ga tera da se sabere. Ali Sanderson nastavi da
napada. „Primorali ste Glena Tejlora da to kaže, zar ne,
detektive Fraje? Postupali ste kao provokator tako što ste se
pravili da ste žena koja želi da ima seks s njim. Bili ste
rešeni da ga navedete da daje izjave koje će ga osuditi.
Učinili biste bilo šta. Čak i imali virtuelni seks s njim. Radi li
policija zaista tako? Gde je bilo upozorenje ili pravo na
advokata?“
Sanderson, koji se dobro zalaufao, kao da gotovo zažali kada
njegova žrtva konačno siđe s mesta za svedoke, oslabljena i
izmrcvarena.
Odbrana odmah zatraži prekid zasedanja i, nakon što su se
porotnici sklonili u sobu za porotnike, obrazloži da suđenje
treba da bude obustavljeno.
„Čitav ovaj slučaj počiva na posrednim dokazima i
navođenju na izvršenje krivičnog dela. Ne može da se
nastavi“, reče Sanderson. „Dokazi Zlatokose moraju se
odbaciti kao neprihvatljivi.“
Gospođa sudija je nestrpljivo lupkala olovkom dok je slušala
odgovor tužilaštva.
„Policija je postupala sasvim prikladno u svakom pogledu.
Doslovno su pratili proceduru. Smatrali su da imaju
osnovanu sumnju. Da samo tako mogu da dobiju konačni
dokaz“, reče tužiteljka i sede.
Gospođa sudija je spustila olovku pa ćutke gledala svoje
beleške. „Povući ću se“, konačno reče, a prisutni ustadoše
dok se ona vraćala u svoje odaje.
Dvadeset minuta kasnije, sudski službenik oglasi „Neka svi
ustanu“ i gospođa sudija izreče presudu. Odbacila je dokaze
Zlatokose, zamerivši Fraju na podsticanju i navođenju, a
njegovim pretpostavljenima što su svemu tome izložili
jednog mlađeg detektiva. „Dokaz je nepouzdan i ne
možemo se osloniti na njega“, reče ona.
Sparks je znao da je ostala puka formalnost – da tim
tužilaštva odustane od dalje borbe pošto nema da predoči
nikakve dalje dokaze – te poče da pakuje aktovku.
Na klupi za optuženog, Tejlor je pažljivo slušao sudiju, dok
mu je polako svanjivalo da će uskoro biti slobodan. Ispod
njega, Džin Tejlor je bila naoko zaprepašćena. „Pitam se o
čemu li ona razmišlja“, promumla Sparks Metjuzu. „Mora da
ide kući sa zavisnikom od pornografije koji ima sajber-seks s
nepoznatim ženama obučenim kao deca. I decoubicom.“
Naprasno je bilo gotovo. Sudija naloži poroti da izrekne
zvaničnu presudu da optuženi nije kriv, a Tejlora odvedoše u
ćeliju da ga spreme za puštanje na slobodu. U sudnici
nastade opšti grabež među novinarima, a glavna nagrada
bila je Džin Tejlor.
Ona je napola stajala, opkoljena novinarima, dok je Tom Pejn
pokušavao da je izvuče iz klupe na sredini sudnice. Konačno,
novinari joj napraviše mesta a ona s mukom krenu pobočke
kao kraba u bekstvu, udarajući nogama o klupu ispred sebe
i zapinjući kaišom torbe o njene ivice.
 Dvadeset sedmo poglavlje

Ponedeljak, 11. februar 2008.

Udovica

Naravno, svedoči i ona. Njenih pet minuta u žiži pažnje. Na

sebi ima crnu haljinu i bedž Nađite Belu. Trudim se da
izbegnem njen netremični pogled, ali ona je uporna pa se na
kraju susrećemo očima. Vruće mi je i osećam kako mi
crvenilo obliva lice, te skrećem pogled. To se ne ponavlja.
Ona stalno pilji u Glena, ali on je prokljuvio njenu igru i gleda
pravo preda se.
I u sudu vlada potpuni muk. Svi čujemo tu tišinu. Trenutak
kada je Bela nestala.
Zatim ona jeca, pa mora da sedne i popije čašu vode. Vrlo
upečatljivo. Porota kao da se zabrinula i jedna ili dve starije
žene izgledaju kao da će i one možda zaplakati. Sve ide
naopako. Sigurno vide da je za sve ona kriva. Tako mislimo
Glen i ja. Skinula je pogled s deteta. Nije joj bilo dovoljno
stalo.
Glen sedi ćutke i pušta da ga sve to preplavljuje, kao da se
dešava nekom drugom. Kada mama bude spremna, sudija
joj dozvoljava da ostane da sedi dok ne završi svedočenje, a
Glen krivi glavu da sasluša njenu priču o tome kako je trčala
kod komšija, zvala policiju i čekala vesti dok je potraga
trajala.
Tužiteljka s njom razgovara naročitim tonom, ophodi se
prema njoj kao da je od stakla. „Veliko hvala, gospođice
Eliot. Bili ste vrlo hrabri.“
Rado bih viknula: „Bila si vrlo loša majka.“ Ali znam da ne
mogu, ne ovde.
Konačno dolazi red na našeg branioca, zastrašujućeg
matorca koji se žustro rukovao sa mnom na svakom
sastanku, ali ničim drugim nije odavao da zna ko sam.
Majka počinje da jeca kada pitanja postanu teška, ali u glasu
našeg branioca nema razumevanja.
Don Eliot neprestano ponavlja da joj je ćerkica bila van
vidokruga samo nekoliko minuta. Ali svi mi znamo da nije.
Porota već počinje da je gleda malo strože. Bilo je krajnje
vreme.
„Vi verujete da je Bela i dalje živa, zar ne?“, pita branilac.
Sudnicom se pronosi šuškanje, a mama opet počinje da
šmrče. On ističe da ona prodaje svoju priču novinama a ona
se istinski ljuti i govori da je novac za kampanju.
Jedan novinar ustaje i brzo izlazi, s beležnicom u ruci. „Ide
da pošalje informaciju redakciji vesti“, šapće Tom i namiguje
mi.
Hoće da kaže da je to gol za nas.
Kada se sve završi, nakon što policiju ukore što je obmanula
Glena a Glena oslobode, osećam se potpuno obamrlom. Sad
je na mene red da se osećam kao da se ovo događa nekom
drugom.
Tom Pejn mi napokon pušta mišicu tek kada se nađemo u
sobi za svedoke, u koju smo ušli da predahnemo. Ni on ni ja
načas ne govorimo. „Može li sada da se vrati kući?“, pitam
ga, a glas mi zvuči neobično i jednolično nakon one silne
buke u sudnici. Tom klima glavom i zanima se aktovkom.
Zatim me vodi dole u ćelije da vidim Glena. Svog Glena.
„Uvek sam govorio da će istina izaći na videlo“, kaže on
pobedonosno kada me ugleda. „Uspeli smo, Džin. Nego šta.“
Grlim ga kada me puste kod njega. Odavno ga nisam držala,
a to znači da ne moram ništa da govorim, pošto i ne znam
šta da mu kažem. On je strašno srećan – kao dečačić.
Rumen je i smeje se. Pomalo je razuzdan. Na pameti mi je
samo to što moram da idem kući s njim. Da budem sama s
njim. Kako će biti kada zatvorimo vrata? Znam previše o
ovom drugom muškarcu za koga sam udata da bi bilo kao
pre.
On pokušava da me podigne i vrti ukrug kao nekad kad smo
bili mlađi, ali u prostoriji je previše ljudi: advokati, branioci,
zatvorski čuvari. Svuda su oko mene i ja ne mogu da dišem.
Tom primećuje i izvodi me u prijatno svež hodnik, gde mi
govori da sednem i donosi mi čašu vode.
„Štošta treba prihvatiti, Džin“, govori blago. „Sve je pomalo
iznenada, ali nadali smo se da će se ovo dogoditi, zar ne?
Dugo ste čekali ovaj trenutak.“
Dižem glavu, ali on me ne gleda u oči. Više ne govorimo.
Stalno mislim na onog jadnog mladog policajca, koji se
pravio da je žena kako bi došao do istine. Kad nam je Tom
iznosio dokaze, mislila sam da je izigravao prostitutku, ali
kada sam ga gledala na mestu za svedoke, dok su se svi
smejali njegovoj glumi, bilo mi ga je žao. On bi učinio sve da
nađe Belu.
Kada Glen izađe, Tom mu prilazi i ponovo mu čestita. Zatim
odlazimo. Na pločniku, Don Eliot plače pred kamerama.
„Moraće da pazi šta govori“, kaže Glen dok se vrzmamo kod
vrata iza rulje. Ona je okupana svetlošću TV kamera, a
novinari se sapliću o strujne kablove pokušavajući da joj
priđu. Ona govori da nikada neće odustati od potrage za
svojom malom devojčicom, koja je tamo negde, i da će
doznati istinu o onome što joj se dogodilo. Kada završi,
prijatelji je odvode do kola koja čekaju, i odlazi.
Onda je red na nas. Glen je odlučio da pusti Toma da pročita
njegovu izjavu. U stvari, Tom ga je tako posavetovao. On ju
je i napisao. Izlazimo na svetlost reflektora i nastaje buka od
koje se tresem. Buka stotinu glasova koji viču odjednom,
ispaljuju pitanja ne čekajući odgovore, traže pažnju. „Ovde,
Džin“, dere se neki glas blizu mene. Okrećem se da vidim ko
je i blic mi opaljuje u lice. „Zagrli ga“, govori drugi. Neke od
njih prepoznajem s pločnika ispred kuće. Krećem da se
osmehnem, a onda shvatam da mi to nisu prijatelji. Oni su
nešto drugo. Oni su novinari.
Tom je sav ozbiljan i sve smiruje. „Pročitaću izjavu
gospodina Tejlora. On neće odgovarati ni na kakva pitanja.“
Iznad glava izdiže se šuma diktafona.
„Ja sam nedužan čovek koga je policija gonila i lišila slobode
zbog zločina koji nije počinio. Vrlo sam zahvalan sudu na
odluci koju je doneo. Ali danas neću slaviti svoje oslobođenje
od optužbe. Bela Eliot još nije nađena, a onaj koji ju je oteo i
dalje je tamo negde. Nadam se da će se policija sada vratiti
pronalaženju pravog krivca. Voleo bih da zahvalim svojoj
porodici što je bila uz mene i da odam posebnu čast svojoj
predivnoj ženi Džini. Hvala ti što si me slušala. Zamolio bih
vas da sada poštujete našu privatnost, dok pokušavamo da
iznova izgradimo svoj život.“
Sve vreme gledam u cipele, popunjavajući praznine u glavi.
Predivna žena. To mi je sada uloga. Predivna žena koja je
stajala uz svog muža.
Nastaje jedan jedini trenutak tišine, a onda sve opet
zaglušuje buka. „Šta vi mislite, ko je oteo Belu?“, „Šta
mislite o taktici policije, Glene?“ Zatim neki prolaznik vikne:
„Svaka čast, prikane!“, a Glen se na to isceri. Sutradan svi
objave baš tu fotografiju.
Neka ruka krivuda između snimateljâ i pruža mi čestitku. Na
njoj piše „Čestitam“, a ispod je slika boce šampanjca iz koje
iskače čep. Pokušavam da vidim kome ruka pripada, ali
gomila ju je već progutala, pa stavljam čestitku u torbu dok
me vode napred s Glenom i Tomom i nekim ljudima iz
obezbeđenja. Idu i novinari. Ličimo na roj pčela u pokretu u
crtanom filmu.
Putovanje kući nagoveštava ono što će uslediti. Novinari i
fotografi preprečuju put do taksija koji nam je Tom zaustavio
i ne možemo napred. Ljudi se guraju i guraju nas, izvikuju
nam glupava pitanja u lice i svuda guraju foto-aparate. Glen
me drži za ruku i iznenada se daje u trk, vukući me za
sobom. Tom drži otvorena vrata taksija i mi se bacamo na
zadnje sedište.
Foto-aparati treskaju o prozore, sevaju i lupaju, metal po
staklu. A mi samo sedimo tamo, poput riba u akvarijumu.
Taksista se preznojava, ali vidi se da uživa u tome.
„Čoveče“, govori. „Kakav cirkus!“
Novinari i dalje viču: „Kakav je osećaj biti slobodan čovek,
Glene?“, „Šta želite da poručite Belinoj majci?“, „Krivite li
policiju?“
Naravno da ih krivi. Kipti zbog toga, zbog poniženja i bebi-
dol pidžame. Čudno je kako uopšte može da razmišlja o
tome kada je optužen da je ubio jednu malu devojčicu, ali on
se sav posvećuje tome da se osveti policiji.
 Dvadeset osmo poglavlje

Sreda, 2. april 2008.

Udovica

Oduvek sam se pitala kako bi bilo kada bih otkrila tajnu.

Ponekad sanjarim o tome i čujem sebe kako govorim: „Moj
muž je video Belu onog dana kada je oteta.“ I osetim fizičko
olakšanje, obuzme me ushićenost.
Ali ne mogu, zar ne? Kriva sam isto koliko i on. Čudnovat je
to osećaj, imati tajnu. Kao da u stomaku imam kamen koji
mi gnječi utrobu, i kad god pomislim na njega, pripadne mi
muka. Moja drugarica Liza govorila je da tako izgleda biti u
drugom stanju – beba sklanja sve što joj se nalazi na putu.
Ophrvava joj telo. To radi i moja tajna. Kada postane
preteško, na izvesno vreme se pretvaram u Džini i pravim se
da tajna pripada nekom drugom.
Ali to nije pomagalo kada me je Bob Sparks ispitivao za
vreme istrage. Osećala sam kako mi telo obliva toplina, kako
mi lice crveni a koža glave me svrbi od znoja.
Bob Sparks je neovlašćeno zadirao u moje laži. Prvi put kada
me je upitao: „Šta ono rekoste da ste radili na dan Belinog
nestanka?“
Disanje mi je postalo plitko a ja se upinjala da ga zauzdam.
Ali glas me je odao. Postao je piska bez daha, zaglušujuća
borba za vazduh dok sam gutala knedle na pola rečenice.
Lažem, govorilo je moje izdajničko telo.
„Oh, pre podne sam radila, znate. Imala sam da izvlačim
pramenove dvema mušterijama“, rekoh, u nadi da će ga
uveriti istine u mojoj laži. Na kraju krajeva, stvarno sam bila
na poslu. Opravdavaj, opravdavaj, poriči, poriči. Trebalo bi
da s vremenom bude lakše, ali nije, pošto je svaka laž sve
kiselija i kruća, kao nezrela jabuka. Tvrda je i suši mi usta.
Začudo, najteže su jednostavne laži. One krupne kao da mi
naprosto klize s jezika: „Glen? Otišao je iz banke jer ima
drugih ambicija. Želi da osnuje sopstveno preduzeće za
prevoz. Želi da bude sâm svoj gazda.“ Lako.
Ali one male – „Ne mogu da izađem na kafu zato što moram
da idem kod mame“ – zastaju mi u grlu i zamuckujem,
rumenim. Liza u početku kao da nije primećivala; ako i jeste,
dobro je to skrivala. Sada smo svi živeli u mojoj laži.
Kao dete nikada nisam lagala. Mama i tata bi me odmah
prozreli, a nisam imala ni brata ni sestru s kojima bih delila
neku tajnu. Sa Glenom, ispostavilo se, bilo je lako. Mi smo
tandem, govorio je on, nakon što je policija došla.
Čudno je to. Prestala sam da nas posmatram kao tandem
uveliko pre toga. Svako je imao svoje područje. Ali Belin
nestanak nas je zbližio. Postali smo pravi par. Oduvek sam
govorila da nam treba dete.
Zapravo je ironično. Vidite, htela sam da ga ostavim. Nakon
što ga je sud oslobodio. Nakon što sam saznala za njegove
onlajn radnje. Za njegove „sekskurzije“, kako ih je zvao, u
čet-sobama. Za ono što će ostaviti iza sebe.
Vidite, Glen voli da ostavlja stvari iza sebe. Kada to kaže, to
znači da više nikada nećemo razgovarati o tome. Ume on to
da uradi, da naprosto odseče deo života i pusti ga niz vodu.
„Treba da razmišljamo o budućnosti, Džini, a ne o prošlosti“,
objasnio bi strpljivo, privijajući me sebi i ljubeći me u glavu.
To je imalo smisla kada bi mi tako to predočio, i naučila sam
da se nikada ne vraćam na stvari koje smo ostavili iza sebe.
To nije značilo da ne razmišljam o njima, ali podrazumevalo
se da ih njemu više neću pominjati.
Tu se ubrajalo i to što ne možemo da imamo dete. I što je on
izgubio posao. A zatim i čet-sobe i sve one grozote s
policijom. „Ostavimo to iza sebe, mila“, reče on sutradan
nakon okončanja sudskog postupka. Ležali smo u postelji;
bilo je toliko rano da su još gorela ulična svetla, sijala kroz
otvor između zavesa. Ni on ni ja nismo mnogo spavali –
„Previše uzbuđenja“, rekao je Glen.
Skovao je neke planove, rekao je. Rešio je da se vrati
normalnom životu – našem životu – što pre može, da opet
sve bude kao što je nekad bilo.
Zvučalo je tako jednostavno kada je to rekao i ja pokušah da
izbacim iz glave sve one stvari što sam čula, ali one nisu
htele da odu. Ostale su da se kriju po kucima i da me
gledaju iskosa. Mučila sam se nekoliko nedelja pre nego što
sam odlučila. Na kraju sam se spakovala zbog slika dece.
Bila sam uz njega od onog dana kada su ga optužili za
Belino ubistvo zato što sam verovala u njega. Znala sam da
moj Glen nije mogao da učini nešto tako strašno. Ali sada je
s tim bilo gotovo, hvala bogu. Oslobodili su ga krivice.
Sada sam morala da se pozabavim onim drugim, što jeste
uradio.
Kada sam rekla da ne mogu da živim sa čovekom koji gleda
takve slike, on je sve poricao.
„To nije stvarno, Džini. Naši stručnjaci su rekli na sudu da na
tim fotografijama nisu stvarno deca. To su žene izrazito
mladalačkog izgleda, koje žive od toga što se oblače kao
deca. Neke od njih su zapravo u tridesetim.“
„Ali ličile su na decu“, viknuh. „To rade za ljude koji žele da
gledaju decu i za muškarce koji rade te stvari.“
On zaplaka. „Ne možeš da me ostaviš, Džini“, reče. „Trebaš
mi.“
Ja zavrteh glavom i otiđoh po torbu. Tresla sam se pošto ga
nikada nisam videla takvog. Uvek je on onaj koji vlada
sobom. Onaj jak.
A kada siđoh u prizemlje, čekao je da me uhvati u klopku
svojim priznanjem.
Vidite, rekao mi je da je uradio nešto zbog mene. Rekao je
da me voli. Znao je da toliko žudim za detetom da me to
ubija, i da ubija njega, a kada ju je video, znao je da može
da me usreći. To je bilo za mene.
Rekao je da je to bilo kao u snu. Rekao je da je stao u jednoj
bočnoj ulici da ruča i pogleda novine, a onda je video na
jednoj baštenskoj kapiji kako ga gleda. Bila je sama. Nije
mogao da se obuzda. Kada mi je to rekao, obuhvatio me je
rukama i nisam mogla da se pomerim.
„Želeo sam da ti je dovedem kući. Stajala je tamo i ja sam
joj se osmehnuo, a ona je podigla ruke ka meni. Želela je da
je podignem. Izašao sam iz kombija, ali ne sećam se ničega
drugog. Sledeće čega se sećam bilo je kako vozim kombi
kući ka tebi.
Nisam je povredio, Džini“, reče. „Bilo je to kao u snu. Misliš li
da sam to sanjao, Džini?“
Priča me je toliko sablaznila da se gušim od pojedinosti.
Stojimo u predvorju i ja vidim naš odraz u ogledalu. Kao da
se sve događa u nekom filmu. Glen se saginje tako da se
dodirujemo glavama i jeca mi na ramenu, a ja sam bleda
kao mrtvac. Tapšem ga po kosi i smirujem. Ali ne želim da
prestane da plače. Zazirem od tišine koja će uslediti. Svašta
bih ga pitala, ali štošta ne želim da znam.
Glen nakon izvesnog vremena prestaje i sedamo zajedno na
kauč.
„Zar ne bi trebalo da kažemo policiji? Da im kažemo da si je
video onog dana?“, pitam. Moram to da izgovorim naglas ili
će mi se glava raspući. On se steže pored mene. „Reći će da
sam je oteo i ubio, Džini. A ti znaš da nisam. Čak i to što
sam je video napraviće od mene krivca, čoveka koga će
strpati u zatvor. Ne možemo ništa da kažemo. Nikome.“
Sedim, nesposobna da govorim. Međutim, on je u pravu. Što
se tiče Boba Sparksa, to što ju je video bilo bi isto kao da ju
je oteo.
Samo neprestano mislim kako nije moguće da ju je Glen
oteo.
Samo ju je video. To je sve. Samo ju je video. Ništa nije
zgrešio.
On još grca od jecajâ, a lice mu je crveno i mokro. „Ja sve
vreme mislim da sam možda to stvarno sanjao. Nisam imao
osećaj da je stvarno, a ti znaš da nikada ne bih povredio
dete“, kaže, a ja klimam glavom. Mislim da znam, ali u
stvari ne znam ništa o ovom čoveku s kojim živim svih ovih
godina. Ne poznajem ga, ali smo vezani jedno za drugo
čvršće nego ikada. On poznaje mene. Zna na šta sam slaba.
Zna da bih ja volela da je otme i dovede kući.
Znam da je za sve ovo kriva moja opsednutost.
Nakon toga, dok stojim u kuhinji i kuvam mu čaj, uviđam da
nijednom nije izgovorio Belino ime, kao da ona nije stvarna
za njega. Nosim torbu nazad na sprat i raspakujem stvari
dok Glen leži na kauču i gleda fudbal na televiziji. Kao da je
sve kao i obično. Kao da se ništa nije dogodilo.
Belu više ne pominjemo. Glen je vrlo pažljiv prema meni;
stalno mi govori da me voli i proverava jesam li dobro.
Proverava me. „Šta radiš, Džini?“, pita kada me pozove na
mobilni. I tako guramo dalje.
Ali Bela je neprestano s nama. Ne govorimo o njoj, ne
pominjemo njeno ime. Guramo dalje dok moja tajna počinje
da raste u meni, da me rita po srcu i stomaku, da me tera
da povraćam u toaletu u prizemlju kada se probudim i setim
se.
Bela ga je privukla zbog mene. Želeo je da mi nađe dete. I
pitam se šta bih učinila da mi ju je doneo kući. Oduševila bih
se. Eto šta bih. Prosto bih se oduševila. Bila bi moja da je
volim.
Zamalo nije bila moja.
Glen i ja smo i nakon toga nastavili da delimo krevet. Moja
mama nije mogla da veruje. „Kako možeš da podneseš da ti
bude blizu, Džin? Posle svega što je radio sa onim ženama –
i sa onim muškarcem?“
Naravno, mama i ja nikada nismo razgovarale o seksu. O
tome kako se prave deca i o menstruacijama pričala mi je
najbolja drugarica iz škole. Mami nije bilo lako da govori o
takvim stvarima. Kao da je to nekako bilo sramotno. Valjda
joj je bilo lakše da to kaže naglas zato što je Glenov
seksualni život bio u novinama. Na kraju krajeva, za to su
znali i svi ostali u zemlji. Bilo je to kao da govori o nekome
koga zapravo i ne poznaje.
„To nije bilo stvarno, mama. Sve je bilo pretvaranje“, rekoh
joj, ne gledajući je u oči. „Profesorka psihologije je rekla da
svi muškarci to rade u glavi.“
„Tvoj otac ne radi“, reče ona.
„U svakom slučaju, odlučili smo da sve to ostavimo iza sebe
i da se okrenemo budućnosti, mama.“
Gledala me je kao da ću reći nešto važno, ali onda prestade.
„To je tvoj život, Džin. Moraš da radiš onako kako ti misliš da
je najbolje.“
„Naš život, mama. Moj i Glenov.“
Glen je rekao da treba da počnem da tražim neki poslić.
Izvan našeg kraja.
Rekla sam mu da se bojim suočavanja s ljudima koje ne
poznajem, ali složili smo se da mi treba nešto da me
zaokupi. Da ne budem večito kod kuće.
Glen je rekao da se vratio na zamisao da pokrene sopstveni
posao. Ali ovoga puta ne kao prevoznik. Nešto na internetu.
Nekakav servis.
„Svi to rade, Džini. Lova je laka, a ja imam znanje.“
Svašta sam želela da kažem, ali činilo mi se da je najbolje
da ćutim.
Naš pokušaj da gledamo u budućnost trajao je tek malo
duže od mesec dana. Počela sam da radim petkom i
subotom u jednom velikom salonu u centru. Bio je dovoljno
veliki da u njemu budem anonimna, mušterije su najčešće
ulazile sa ulice i nije bilo previše radoznalih pitanja. Bio je
otmeniji od Kose danas, a proizvodi za negu kose bili su
veoma skupi. Videlo se da basnoslovno koštaju pošto su
mirisali na badem. Onim danima kada sam radila, išla sam
metroom do Bond strita a ostatak puta pešice. Bilo je u
redu, bolje nego što sam mislila.
Glen je ostajao kod kuće ispred monitora i „gradio svoje
carstvo“, kako ga je zvao. Kupovao je i prodavao stvari na
Ibeju. Stvari za kola. Stalno su dostavljali pakete, koji su
nam zakrčivali predsoblje, ali imao je čime da se zanima. Ja
sam mu malo pomagala, pakovala stvari i odlazila s njim u
poštu. To nam je prešlo u naviku.
Ali ni on ni ja nismo mogli da ostavimo slučaj iza sebe. Ja
nisam mogla da prestanem da mislim na Belu. Zamalo moju
ćerkicu. Hvatam sebe u mislima kako je trebalo da to
budemo mi. Da ona treba da bude ovde s nama. Naše dete.
Katkada uhvatim sebe u želji da ju je on uzeo onog dana.
Ali Glen ne razmišlja o Beli. On iza sebe ne može da ostavi
navođenje na izvršenje krivičnog dela. To ga strašno
opterećuje. Vidim ga kako mozga, kako pada u vatru, a kad
god je na televiziji nešto o policiji, on samo sedi i kipti od
besa, i govori kako su mu upropastili život. Pokušavala sam
da ga nagovorim da se okane toga, da se okrene
budućnosti, ali on kao da me ne čuje.
Glen ga je sigurno zvao telefonom, pošto je Tom Pejn došao
kod nas jednog četvrtka ujutru da nam objasni kako da
tužimo Hempširsku policiju. Dobićemo nadoknadu za ono
što su priredili Glenu, reče on.
„I treba da nam je daju. Mesecima sam bio u pritvoru zbog
njihovih podvala“, reče Glen, a ja otiđoh da skuvam čaj.
Kad sam se vratila, oni su se već dogovarali o brojkama na
Tomovom velikom žutom bloku. Glen je oduvek bio vičan
brojevima. Tako pametan. Kada su napravili konačni
obračun, Tom reče: „Kontam da bi trebalo da dobijete oko
četvrt miliona“, a Glen uskliknu kao da smo dobili na lutriji.
Poželeh da kažem kako nam ne treba taj novac – kako ne
želim taj prljavi novac. Ali samo se nasmeših, pa priđoh
Glenu i uhvatih ga za ruku.
Postupak je dug, ali omogućava Glenu da se usredsredi na
nešto novo. Paketi sa Ibeja prestaju da stižu, a on umesto
toga sedi za kuhinjskim stolom s papirima, čita izveštaje i
preškrabava stvari, dok druge podvlači novim flomasterima
u boji, buši rupe na dokumentima i zavodi ih u različite
fascikle. Ponekad mi ponešto i pročita, da vidi šta mislim o
tome.
„Posledice slučaja i ljaga koja ga prati znače da gospodin
Tejlor sada često ima napade panike kada izađe iz kuće.“
„Imaš li stvarno?“, pitam ga. Nisam primetila. Makar ništa
što liči na napade panike moje majke.
„Pa, sav ustreptim u sebi“, kaže on. „Misliš li da će tražiti
potvrdu od lekara?“
Ionako ne izlazimo često. Idemo samo u kupovinu, i jednom
smo bili u bioskopu. Obično idemo vrlo rano i kupujemo u
velikim, bezličnim supermarketima gde ni sa kim ne moraš
da razgovaraš, ali njega bezmalo uvek neko prepozna. Što i
nije neko iznenađenje. Fotografija mu je svakodnevno bila u
novinama dok je suđenje trajalo i kasirke znaju da je to on.
Govorim mu da mogu da idem i sama, ali on neće ni da
čuje. Ne dâ mi da se sama suočavam s tim. Drži me za ruku
i sve hrabro izdržava, a ja se učim da uputim izvestan
pogled svakome ko se drzne da nešto zucne, da ga
ućutkam.
Teže je kada sretnem nekoga koga poznajem. Kada me takvi
ljudi vide, neki od njih pređu ulicu i prave se da me nisu
primetili. Druge sve zanima. Hvatam sebe kako iznova i
iznova ponavaljam isto: „Dobro smo. Znali smo da će istina
izaći na videlo – da je Glen nevin. Policija treba za mnogo
šta da odgovara.“
Ljudima je uglavnom drago zbog nas, ali ne svima. Jedna
moja stara mušterija iz salona rekla je: „Hmm. Ali niko od
nas nije sasvim nevin, zar ne?“
Rekla sam joj da mi je drago što sam je videla, ali da moram
da se vratim da pomažem Glenu.
„To će značiti da ćemo opet morati na sud“, smognem
hrabrosti da mu kažem jednog dana. „Da će se sve opet
iskopavati i prečešljavati. Nisam sigurna…“
Glen ustaje i grli me. „Znam da ti je teško, mila, ali to će me
opravdati. Tako će ljudi sigurno znati šta sam preživeo. Šta
smo mi preživeli.“
Uviđam smisao u tome i trudim se da više budem od
pomoći: pamtim datume i neprijatne susrete s ljudima u
javnosti da ih uvrstimo u njegove dokaze. „Sećaš se onog
tipa u bioskopu? Rekao je da neće da sedi u istoj prostoriji s
pedofilom. Viknuo je to i uperio prst u tebe.“
Razume se da se Glen seća. Obezbeđenje je moralo da nas
isprati iz sale 2 „radi naše sopstvene sigurnosti“, rekao je
poslovođa. Tip je neprestano dovikivao: „Šta je s Belom?“, a
žena s njim pokušavala je da ga natera da sedne.
Želela sam nešto da kažem – da mi je muž nevin – ali Glen
me je zgrabio za mišicu i kazao: „Nemoj, Džin. Biće još gore.
To je samo neki ludak.“
Ne voli toga da se seća, ali zapisuje u svoju izjavu. „Hvala,
mila“, kaže.
Policija se opire isplati potraživanja – Tom kaže da moraju
pošto će biti prinuđeni da plate novcem poreskih obveznika
– do poslednjeg trenutka. Oblačim odeću za sud kada Glen,
u najboljem odelu i cipelama, dobija poziv od Toma.
„Gotovo je, Džini“, viče on na sprat. „Platili su. Četvrt
miliona.“
Novine i Don Eliot kažu da je to krvav novac, zarađen na
leđima njene male devojčice. Novinari ponovo pišu grozne
stvari o Glenu i opet su ispred kuće. Rado bih mu rekla:
„Rekla sam ti“, ali šta bi to vredelo?
Glen se ponovo povlači u sebe, a ja napuštam posao pre
nego što stignu da me otpuste.
Vratili smo se na početak.
 Dvadeset deveto poglavlje

Ponedeljak, 21. jul 2008.

Inspektor

Nakon propasti suđenja, Boba Sparksa je spopala drugačija

tuga. I bes. Ponajviše uperen prema njemu samom. Dozvolio
je sebi da ga navedu na tu katastrofalnu strategiju.
Gde mu je bila glava? Čuo je jednog starijeg policajca kako
ga opisuje kao „lovca na slavu“ dok je prolazio pored jednih
otvorenih vrata na poslednjem spratu, i stresao se. Mislio je
da to radi zbog Bele, ali možda je sve radio zbog sebe.
„U svakom slučaju, nisam prekriven slavom“, reče on sebi.
Izveštaj koji se konačno pojavio, pet meseci nakon završetka
suđenja, bio je napisan pročišćenim jezikom takvih
dokumenata i zaključivao da je odluka da se zarad sticanja
dokaza protiv osumnjičenog upotrebi tajni operativac
„doneta na osnovu stručnog mišljenja i opsežnog
savetovanja s pretpostavljenima, ali da je strategija na kraju
omanula usled nedostatka odgovarajućeg nadzora i
neiskustva policajca“.
„Svodi se na to da smo zasrali“, reče on Ajlin preko telefona
nakon sažetog sastanka s načelnikom odeljenja.
Sutradan su ga u novinama naveli i osramotili zajedno s
njegovim šefovima kao jednog od „glavnih pandura“ koji su
„upropastili“ Belin slučaj. Pristizali su pozivi od političarâ i
pokroviteljâ, koji su tražili da se „kotrljaju glave“; Sparks je
svoju čuvao dok su se oveštale fraze iznosile i trudio se da
se spremi za život posle službe.
Ajlin je bilo gotovo drago na pomisao da će on otići iz
policije; predložila mu je da pređe u obezbeđenje neke
korporacije. Hoće da kaže u nešto čisto, razmišljao je on.
Deca su mu bila sjajna. Zvala su ga maltene svakodnevno
da ga podstiču i razvedravaju svojim novostima, ali on nije
mogao da gleda mnogo dalje od kraja svakog dana.
Opet je počeo da trči, setivši se kakvo mu je olakšanje to
pružalo kada je bio mlad otac i puštajući da mu ritam
trupkanja nogu ispunjava glavu najmanje sat vremena. Ali
kući se vraćao siv u licu i znojav, dok su ga
pedesetogodišnja kolena ubijala. Ajlin mu je rekla da mora
da prestane; da će se razboleti od toga. Od toga i od svega
ostalog.
Na kraju, njegovo disciplinsko saslušanje bilo je civilizovano,
a pitanja su mu postavljali učtivo ali nepokolebljivo. Već su
znali sve odgovore, ali trebalo je ispratiti postupak. Poslali
su ga na prinudni odmor dok čeka ishod i još je bio u
pidžami kada je primio poziv od sindikalnog predstavnika;
policija je odlučila da okrivi nekoga na višem položaju, a on
će dobiti ukor u dosijeu, ali ga neće otpustiti. Nije znao da li
da se smeje ili da plače.
Ajlin zaplaka i čvrsto ga zagrli. „Oh, Bobe, gotovo je“, reče.
„Hvala bogu što su bili razumni.“
Sutradan se vratio na posao i dodeljene su mu druge
dužnosti.
„Nov početak za sve nas“, reče mu glavna inspektorka Kloi
Velington, sveže unapređena da popuni stolicu osramoćenog
Brejkspira, na svojevrsnom prevaspitnom razgovoru. „Znam
da je primamljivo, ali prepustite Glena Tejlora nekom
drugom. Ne možete se vraćati tome, nakon ovog silnog
publiciteta. To bi ličilo na progonjenje i ugrozilo bi svaku
novu liniju istrage.“
A Sparks je klimao glavom i uverljivo govorio o novim
slučajevima na svom radnom stolu, o budžetima,
rasporedima zaduženja i pomalo o kancelarijskim tračevima.
Ali kada se vratio u kancelariju, na vrhu njegovog spiska
nalazio se Glen Tejlor; on je bio jedino ime na njegovom
spisku.
Metjuz ga je čekao i oni zatvoriše vrata da razgovaraju o
taktici.
„Motriće na nas, šefe, kako bi se uverili da mu čak i ne
prilazimo. Doveli su jednu inspektorku iz Bejzingstouka da
ispita stvar i isplanira sledeće korake za slučaj Bele Eliot –
žena je, ali nije loša. Džud Dauning. Poznaješ li je?“
Inspektorka Džud Dauning pokuca Sparksu na vrata tog
popodneva i predloži mu da popiju kafu. Mršava i riđokosa,
sedela je naspram njega u kafeu niže policijske stanice –
„Menza pomalo liči na medveđu jamu“, rekla je. „Ajmo na
kafu s mlekom“ – i čekala.
„On je i dalje na slobodi, Džud“, najzad reče Sparks.
„A šta je s Belom?“
„Ne znam, Džud. Ona mi ne izlazi iz glave.“
„Znači li to da je mrtva?“, upita ona, a on nije umeo da joj
odgovori. Kada je razmišljao kao pandur, znao je da je
mrtva. Ali nije mogao da je pusti.
Don su i dalje intervjuisali onim danima kada nema mnogo
vesti, a njeno detinje lice piljilo je optuživački sa stranica.
On je nastavio da je zove telefonom otprilike na svakih
nedelju dana. „Nema ničega novog, Don, samo se javljam“,
rekao bi. „Kako stoje stvari?“, a ona bi mu kazala. Preko
kampanje Nađite Belu upoznala je muškarca koji joj se
dopada i uspeva da nekako pregura dan.
„Troje nas je u ovom braku“, rekla mu je jednom Ajlin i
nasmejala se onim suvim, lažnim smehom koji je čuvala da
ga njime kažnjava. Nije je udostojio odgovora, ali prestao je
da pominje slučaj kod kuće i obećao da će završiti krečenje
njihove spavaće sobe.
Džud Dauning mu reče da proverava sve dokaze ne bi li
utvrdila da im je nešto promaklo. „Svi znamo kako je to,
Bobe. Ovakvom slučaju možeš toliko da se približiš da više
ne vidiš jasno. Ovo nije kritika; jednostavno je tako.“
Sparks je zurio u penu na kafi. Posuli su po njoj čokoladni
prah i oblikovali srce. „Imaš pravo, Džud. Potrebne su sveže
oči, ali ja mogu da ti pomognem.“
„Najbolje je da se zasad povučeš, Bobe. Bez uvrede, ali
moramo opet da počnemo iz početka i da pratimo
sopstvene tragove.“
„Važi. Hvala na kafi. Bolje da se vratim.“
Ajlin ga je kasnije strpljivo slušala dok mu je sipala pivo a on
davao oduška besu. „Pusti nju da nastavi, mili. Dobićeš čir.
Radi vežbe disanja koje ti je lekar dao.“ On je pijuckao pivo i
vežbao osećanje puštanja stvari, ali samo je imao osećaj da
pušta da mu stvari iskliznu iz ruku.
Pokušavao je da se udubi u nove slučajeve, ali to je bila
površinska delatnost. Mesec dana kasnije Metjuz mu saopšti
da se prebacuje u drugu policiju. „Trebala mi je promena,
Bobe“, reče on. „Treba nam svima.“
Oproštajna terevenka Ijana Metjuza bila je za pamćenje.
Govori odraslih, za kojima je usledila pijana orgija odvratnih
anegdota i bolećivih sećanja o rešenim zločinima. „Kraj
jednog doba, Ijane“, reče mu Sparks kada se oslobodi iz
narednikovog pivskog zagrljaja. „Bio si sjajan.“
Govorio je sebi da je ostao samo on. Ne računajući Glena
Tejlora.
Stigla mu je nova narednica, tridesetpetogodišnja,
zastrašujuće pametna devojka – „Žena, Bobe“, ispravila ga
je Ajlin. „Devojke imaju kike.“
Ona nije imala kike. Nosila je blistavu smeđu kosu podignutu
u čvrstu punđu, a dlačice na slepoočnicama bile su joj toliko
napregnute da joj se nabirala koža. Bila je to jedra mlada
žena s diplomom i zacrtanim putem karijere, koji joj je po
svoj prilici bio istetoviran sa unutrašnje strane očnih kapaka.
Narednica Zara Samond – Mora da joj se mama ložila na
plemiće, pomisli on – premestila se iz odeljenja za suzbijanje
seksualnih delikata i došla da mu olakša život, rekla je, i
počela.
Slučajevi su prolazili kroz njegova vrata poput plime i oseke
– smrt od droge jednog maloletnika, niz izrazito veštih
pljački, ubadanje u noćnom klubu – i on se mukotrpno bavio
njima, ali ništa nije moglo da mu odvrati pažnju s osobe s
kojom deli kancelariju.
Glen Tejlor, koji se ceri kao majmun ispred Glavnog krivičnog
suda, caklio se na obodu njegovog dana. „Ovde je on
negde“, postalo mu je mantra dok je ćutke prečešljavao sve
policijske izveštaje od dana Belinog nestanka, izlizavajući
slova na tastaturi.
Sparks je u menzi čuo kako se govorka da su ponovo priveli
Lija Čejmbersa, da ga još jednom provere. On je odrobijao tri
meseca zbog nepristojnog obnaživanja, izgubio posao i
morao da se seli, ali po svoj prilici, nije izgubio nimalo svoje
bestidnosti.
Čejmbers se navodno vrpoljio na stolici i tvrdio da je nevin,
ali ispričao im je još ponešto o svojoj trgovini pornografijom,
uključujući i to koje mu je bilo radno vreme i koja je mesta
redovno obilazio, sve u zamenu za imunitet od daljeg
gonjenja.
„Obratiti pažnju na njega“, bila je presuda novog tima, ali
nisu smatrali da je on čovek koga traže. Ponovo su ga
izbacili na ulicu, ali zahvaljujući njegovim informacijama
istraga benzinskih pumpi dobila je novu žižu i kamere su
konačno otkrile neke Čejmbersove mušterije. Sparks je
čekao da čuje je li među njima i Glen Tejlor. „Ni traga,
gospodine“, reče mu Samondova. „Ali i dalje traže.“
I nastavili su da traže.
Bilo je to čudesno, kao da gleda dramatizaciju svoje istrage,
u kojoj glumci igraju detektive. „Kao da sediš u pozorištu“,
reče on Kejt kada ga ova pozva.
„Ko igra tebe? Robert de Niro? O, ne, zaboravila sam, Helen
Miren.“ Nasmejala se.
Ali sedeći na rubu stolice kao član publike, umesto da bude
u mehuru istrage, on je imao potpuno nov vidik. Mogao je
da nadgleda lov, poput Boga, i tada poče da primećuje
pukotine i preuranjene startove.
„Prebrzo smo se usredsredili na Tejlora“, reče on narednici
Samond. Mnogo ga je koštalo da to prizna sebi, ali to je
moralo da se učini. „Pogledajmo opet dan Belinog nestanka.
Neupadljivo.“
Oni potajno počeše da rekonstruišu 2. oktobar 2006. od
trenutka kada se dete probudilo, služeći se unutrašnjim
površinama žurno ispražnjenog metalnog ormara u uglu
Sparksove kancelarije kao podlogom za montažu. „Liči na
umetnički projekat“, šalila se Samondova. „Treba nam samo
malo samolepljivog ukrasnog papira i dobićemo značku Blu
Piter.“*
Ona je želela da vremenski okvir postave na računaru, ali
Sparks se brinuo da će na njega motriti. „Ovako možemo da
ga se otarasimo a da ne ostavimo traga, ako budemo
morali.“
Kada je zamolio Samondovu da mu pomogne, nije bio
siguran. Ona ga nije zadirkivala kao Metjuz – nedostajalo mu
je to, prisnost i opuštanje koje donosi deljenje šala, ali imao
je osećaj da bi to bilo neprilično sa ženom. Koketno umesto
drugarski. Bilo kako bilo, nisu mu nedostajali Metjuzovi
odvratni sendviči s kobasicom okupani kečapom, niti
letimični pogledi na njegovu trbušinu kad mu se ispaše
košulja.
Narednica Samond je bila vrlo bistra, ali Sparks je nije
istinski poznavao, niti je znao može li joj verovati. Moraće.
Treba mu njen hladan zdrav razum da ga spreči da ponovo
zabasa u žbunje.
Sudeći po Don, Bela se probudila u 7.15. Malo kasnije nego
obično, ali prethodne noći je kasno legla. „Zašto je kasno
legla?“, upita Samondova. Skrolovali su Donine izjave.
„Išle su u Mekdonalds i morale su da čekaju autobus da bi
se vratile kući“, reče Sparks.
„Zašto? Jesu li nešto proslavljale?“, upita Samondova. „Njen
rođendan nisu – to je u aprilu. Mislila sam da je Don večito u
novčanoj oskudici? Na kreditnoj kartici ima dug od oko
petsto funti, a komšinica je rekla da retko izlazi.“
„Sudeći po ovoj dokumentaciji, nismo pitali“, reče Sparks. To
je otišlo na spisak Samondove. Ona je devojka koja voli
spiskove, pomisli Sparks. Žena. Izvinjavam se.
„A zatim bombone iz prodavnice. Još poslastica. Pitam se šta
li se to događalo u njihovom životu.“
Samondova napisa smartis na novoj cedulji, koju zatim
zalepi u ormar.
Sedeli su za njegovim stolom jedno naspram drugog tako da
je Samondova bila u šefovoj stolici. Između njih se nalazio
odštampani glavni fajl, koji je Metjuz pribavio kao poklon na
rastanku. Sparks poče da se oseća kao da je na saslušanju,
ali njegova nova narednica je izmamljivala propuštena
pitanja i on se usredsredi.
„Da nije imala nekog novog tipa u životu? Šta je s tim
Metom koji joj je napravio dete? Jesmo li uopšte razgovarali
s njim?“
Rupe u istrazi počeše optužujuće da zijaju u Sparksa.
„Uradimo to sada“, reče Samondova brzo, videvši kako joj
se šef smračuje.
Na Belinom izvodu iz matične knjige rođenih nije bilo očevog
imena – kao neudata majka, Don nije imala pravo da ubeleži
oca osim ako on ne prisustvuje zavođenju u evidenciju – ali
rekla je policiji da se on zove Met Vajt, da živi na području
Birmingema i da joj je rekao da radi za neku farmaceutsku
kuću. „Može da nabavi vijagru kad god poželi“, rekla je
Sparksu.
Prvobitna istraga nije uspela da u Birmingemu pronađe
Metjua Vajta koji odgovara opisu, a onda se pojavio Tejlor i
svi ostali su gurnuti u zapećak.
„Može biti da je ’Met’ nadimak. I pitam se da li joj je dao
lažno ime? Oženjeni muškarci često to rade – tako
sprečavaju novu devojku da neočekivano stupi u vezu s
njima, pogotovo nakon što se sve završi“, mozgala je
Samondova.
Uklapala je nova istraživanja u ostale radne obaveze sa
staloženom delotvornošću, što je Sparksa tešilo, a i pomalo
se osećao nepodesnim. Umela je da mu uleti u kancelariju,
donese pravi dokument ili odgovor na neko pitanje, da se
dogovori s njim šta dalje da radi i, nakon nekoliko minuta,
isto tako izleti, jedva namreškavši površinu njegove
koncentracije.
Počeo je da veruje da će pronaći neki novi trag. Ali usled te
nove nade postao je rasejan i nemaran, i spustio je gard.
Otkriće njegove paralelne istrage verovatno je bilo
neminovno.
Ostavio je vrata ormara odškrinuta dok on obavi poziv, kada
inspektorka Dauning promoli glavu kroz njegova vrata
prethodno ne pokucavši. Njen poziv da podele sendvič nije
usledio. Obrela se suočena sa alternativnim slučajem Bele
Eliot, izlepljenim poput nečega u jazbini nekog serijskog
ubice.
„Džud, to je samo nešto preostalo od izvornog slučaja“, reče
on, videvši kako koleginici tvrdne pogled. To je zvučalo
neuverljivo čak i njemu i ničim nije mogao da predupredi
propast.
Umesto bujice prekora, dobio je saosećanje, što nekako bi
još gore.
„Treba ti odmor, Bobe“, reče mu strogo načelnik Parker na
zvaničnom razgovoru sutradan. „I treba ti pomoć. Mi bismo
preporučili savetovanje. Imamo neke izvrsne ljude.“
Sparks se trudio da se ne nasmeje. On uze odštampane
spiskove imena i dve nedelje odsustva, i pozva Samondovu
iz kola da joj kaže.
„Mani se slučaja, Samondova. Znaju da ti nisi pošašavila i
sledeći put neće biti tako blagi. Moramo to da prepustimo
novom timu.“
„Razumela“, reče ona odsečno.
Očigledno je u društvu nekog pretpostavljenog, pomisli on.
„Javi mi se kad budeš mogla da razgovaraš“, reče.
 Trideseto poglavlje

Utorak, 16. septembar 2008.

Majka

Don se potrudila. Kupila je skup sako i obula cipele s visokim

potpeticama na nove hulahopke i suknju. Urednik joj je
posvetio ogromnu pažnju; on je sačeka kod lifta i sprovede
kroz redakciju vesti naočigled svih novinara. Oni su se
smešili i klimali glavom iza računarskih monitora, a čovek
koji je svakodnevno sedeo u sudnici spusti slušalicu i priđe
da se rukuje s njom.
Urednikova sekretarica, neverovatno doterana žena s
frizurom i šminkom po merilima modnih časopisa, dođe za
njima u njegovu radnu sobu, inače sa ograničenim
pristupom, i upita je da li je možda za kafu ili čaj. „Čaj,
molim. Bez šećera.“
Poslužavnik stiže a neobaveznom ćaskanju dođe kraj.
Urednik je imao mnogo posla.
„Dakle, Don, porazgovarajmo o našoj kampanji da
privedemo Tejlora pravdi. Da bismo je pokrenuli, trebaće
nam veliki intervju s tobom. I nov ugao.“
Don Eliot je znala tačno šta urednik želi. Nakon skoro dve
godine izloženosti medijima, ona je očvrsnula. Nov ugao
znači više prostora na naslovnoj strani, propratne članke u
svim drugim novinama, intervjue na jutarnjim programima,
gostovanja uživo na Radiju 5, u Ženskom satu, časopise. Bez
sumnje, to ju je iscrpljivalo, ali morala je da gura dalje pošto
je uglavnom znala, istinski znala duboko u sebi, da joj je
dete još živo. Ostatak vremena se nadala.
Ali sedeći na nebeskoplavoj kocki od pene – pokušaj
dizajnera enterijera korporacije da oplemeni prostor –
smirena u klimatizovanoj kancelariji, znala je i da te novine
žele od nje da prvi put kaže da je Bela ubijena. To će biti
„perjanica priče“, koju urednik traži da bi krenuo na Glena
Tejlora.
„Neću da kažem da je Bela mrtva, Mark“, reče ona. „Pošto
nije.“
Mark Peri klimnu glavom, dok mu se lice krutilo od lažnog
saosećanja, i nastavi: „Vidi, u potpunosti te razumem, ali
teško je optužiti nekoga za ubistvo, Don, ako govorimo da je
njegova žrtva i dalje živa. Znam koliko ti je ovo teško, ali
policija veruje da je Bela mrtva, zar ne?“
„Ne veruje Bob Sparks“, odgovori ona.
„Veruje, Don. Veruju svi.“
U tišini koja je nastupila, Don se nosila s mogućnostima: da
udovolji novinama ili da deluje sama. Ranije tog jutra
razgovarala je s čovekom za odnose s javnošću, koji bez
nadoknade radi kao savetnik kampanje, i on ju je upozorio
da će se suočiti s „nemogućim izborom“. „Jednom kada
kažeš da je Bela mrtva više nema nazad, i postoji opasnost
da će potraga za njom biti obustavljena.“
To bi moglo da se dogodi.
„Mislim da pitanje treba da ostane otvoreno“, reče Don.
„Zašto ne ostanemo pri tome da ga optužimo za otmicu,
pošto, kada je budem pronašla, sigurno ne bi voleo da baš
tvoje novine budu te koje su tvrdile da je mrtva? Svi će reći
da ste prestali da je tražite.“
Peri ode do radnog stola i vrati se s jednim od listova papira
formata A3 koji su ga prekrivali. Prebacio je poslužavnik na
drugu kocku i položio list na sto. Bio je to model naslovne
strane – jedne od nekoliko skiciranih da prodaju ekskluzivni
intervju u Heraldu. Stranica nije bila zakrčena nikakvim
člancima; s nje je vrištalo samo sedam reči: „ovo je čovek
koji je oteo belu“, preko fotografije Glena Tejlora.
Periju je draži bio naslov „ubica!“, ali on će osvanuti u
novinama kada budu ukebali skota.
„Šta kažeš za ovo?“, upita on, a Don podiže list i stade da ga
proučava pomno kao profesionalac.
U početku nije mogla da podnese da gleda Tejlorovo lice, da
ga vidi u svim novinama pored lica svog deteta, ali terala
se. Gledala mu je oči i tražila krivicu; gledala mu je usta i
tražila slabost ili pohotu. Ali tamo nije bilo ničega. Ličio je na
čoveka pored koga bi mogla da sedi u autobusu ili da stoji
iza njega u redu u supermarketu, i pitala se da li se nekada
to zaista i dogodilo. Je li zato izabrao njeno dete?
To joj je pitanje odzvanjalo u glavi u svakom slobodnom
trenutku. Snovi su joj bili puni Bele: kratki prizori nje tik
izvan domašaja; koliko god besomučno trčala, nije mogla ni
da se mrdne ni da iole napreduje ka svom detetu, a kad bi
se probudila, shvatila bi, kao prvi put, da nje nema.
Toliko je bila preplavljena neuspehom i bespomoćnošću da
isprva nije mogla da učestvuje ni u kakvom životu. Ali kada
je konačno isplivala na površinu iz dubina lekova za
smirenje, majka ju je nagovorila da ispuni dane praktičnim
stvarima. „Svakog dana moraš da ustaneš, da se obučeš i
da nešto uradiš, Don. Makar neku sitnicu.“
Isti taj savet dobila je kada se Bela rodila, kada se upinjala
da izađe na kraj s neispavanošću i vrištanjem, usled grčeva
u stomaku, svoje nove bebe.
I ona je ustala i obukla se. Sišla je stazom do kapije. Stajala
je u vrtu kao što je stajala Bela i gledala svet u prolazu.
Kampanja Nađite Belu počela je na Doninoj stranici na
Fejsbuku, kada je ona okačila nešto o Beli ili o tome kako se
uglavnom oseća. Reakcija je ličila na plimski talas, koji ju je
zapljusnuo a zatim je izbacio na površinu kao bovu. Prikupila
je hiljade, a zatim stotine hiljada prijatelja i lajkova dok su
joj majke i očevi sa svih strana sveta nudili podršku. To joj je
dalo nešto čemu može da se posveti, a kada su joj se javili
ljudi koji imaju novca, da joj ga ponude kako bi doprineli
pronalaženju njenog čeda, pristala je.
Bob Sparks je priznao da ima ograde što se tiče nekih
pravaca u kojima kampanja Nađite Belu ide, ali rekao je da
mu to ne smeta dok god njegove policajce ne odvraća od
zadatka kojim se bave. „Ipak, nikad se ne zna“, reče joj on.
„Kampanja bi mogla nekoga naterati da istupi od stida.“
„Kejt će odlepiti kada bude videla da sam se odlučila za
Herald – ’Neprijatelj’, rekla je sebi kada su joj prvi put prišli.
– Ali oni su dali neuporedivo bolju ponudu. Shvatiće ona.“
Uistinu, više bi volela da pričom upravljaju Kejt i Teri, ali Dejli
post je propustio priliku.
Bilo je teško zato što se tokom tih meseci zbližila s Kejt.
Razgovarale su gotovo svake nedelje i nalazile se s vremena
na vreme da ručaju i ogovaraju. Ponekad bi novine poslale
kola da dovezu Don u London na dan. A zauzvrat, Don je sve
prvo pričala Kejt.
Ali izveštavanje Posta se odnedavno iscrplo. „Jesam li
dosadila listu?“, upita ona Kejt na njihovom poslednjem
sastanku, kada jedan intervju s njom nije izašao.
„Ne budi blesava“, reče joj novinarka. „Trenutno se
jednostavno još štošta dešava.“ Ali Kejt nije mogla da je
pogleda u oči.
Don više nije bila ona izgubljena devojka na kauču. Shvatala
je.
I tako, kada je pozvaše iz Heralda da joj predlože kampanju
za privođenje Tejlora pravdi i ponude velikodušan prilog
fondu Nađite Belu, ona pristade.
Pozvala je Kejt da joj kaže šta je odlučila – osećala se
dužnom. Novinarku je poziv ubacio u slepu paniku. „Pobogu,
Don, jesi li ozbiljna? Jesi li već nešto potpisala?“
„Ne, danas po podne idem kod njih.“
„Dobro. Daj mi dvadeset minuta.“
„Ovaj…“
„Molim te, Don.“
Kada joj se novinarka javila, Don je odmah znala da je Kejt
praznih ruku.
„Izvini, Don. Neće to da rade. Misle da je odveć rizično
optužiti Tejlora. I u pravu su. To je reklamni trik, Don, i
mogao bi da ti se obije o glavu. Nemoj to da radiš.“
Don uzdahnu. „Izvini i ti, Kejt. Znaš da nije ništa lično – ti si
bila sjajna – ali ne mogu sada da stanem samo zato što su
jedne novine izgubile interesovanje. Bolje da krenem ili ću
zakasniti. Hajde uskoro da se čujemo.“
I evo je sada, kako letimice proučava ugovor i ponovo
proverava nema li u pododredbama rupa. Već ga je pročitao
njen advokat, ali posavetovao ju je da ga pogleda još
jednom „za slučaj da ubace nešto novo“.
Mark Peri ju je gledao, klimao glavom i bodrio je kad god bi
nešto rekla i široko se osmehnuo kada je potpisala
dokument i stavila datum na njega.
„U redu, počnimo“, reče on, ustavši i isteravši je iz
kancelarije kod novinara koji je čekao i koji će raditi „veliki
intervju“.
List je već imao na hiljade napisanih reči, pripremljenih za
očekivanu presudu da je optuženi kriv. Pre suđenja Glenu
Tejloru intervjuisali su njegove stare kolege iz banke i
preduzeća za dostavu, sakupljali gnusne priče žena iz čet--
soba i usredsredili se na dečju pornografiju zahvaljujući
nezvaničnom obaveštenju jednog istražitelja iz tima. Uz to
su kupili i intervju s komšinicom Tejlorovih i njene
ekskluzivne fotografije Tejlora s njenom decom – od kojih je
jedno prava mala devojčica.
Komšinica im je ispričala kako je on gledao decu s prozora i
kako je ona zakucala ogradu između njihovih kuća.
Sada ništa od toga neće propasti.
„Neće da pristane na naslov ’Ubica’, ali imali smo sjajan prvi
dan“, reče on svom zameniku dok je zaogrtao sakoom
naslon stolice i zavrtao rukave. „Hajde da radimo na
uvodnom članku. I dovedi advokate ovamo. Ne mili mi se još
u zatvor.“
Herald je pljusnuo članak na prvih devet stranica, zavetujući
se da privede Glena Tejlora pravdi i zahtevajući da ministar
unutrašnjih poslova naredi ponavljanje krivičnog postupka.
Bilo je to novinarstvo u svom najmoćnijem izdanju, koje je
utuvilo poruku ljudima u glavu i pokrenulo stvari, i čitaoci su
reagovali. Odeljci za komentare na veb-sajtu bili su puni
nerazumne, vrištave žuči, poganih mišljenja i poziva da se
ponovo uvede smrtna kazna. „Uobičajeni ludaci“, saže
urednik vesti na jutarnjem sastanku. „Ali ima ih mnogo.“
„Pokažimo malo poštovanja prema našim čitaocima“, reče
urednik, pa svi prasnuše u smeh. „Dakle, šta imamo za
danas?“
 Trideset prvo poglavlje

Sreda, 17. septembar 2008.

Novinarka

Kejt Voters je kiptela od besa dok je sedela za radnim stolom

i doručkovala. „Mogli smo mi ovo da imamo“, govorila je
svakom ko hoće da sluša dok je okretala stranice Heralda. U
suprotnom kraju redakcije vesti, Teri Dikon je ču, ali nastavi
da kuca spisak vesti. Ona ostavi integralni tost s medom i
ode do njega. „Mogli smo mi ovo da imamo“, ponovi, stojeći
nad njim.
„Naravno da smo mogli, Kejt, ali tražila je previše novca, a
već smo imali tri velika intervjua s njom.“
On odgurnu stolicu, naizgled ozlojeđen. „Iskreno, šta je ovde
novo? Ne bih imao ništa protiv fotografije s detetom iz
susedne kuće, ali o kurvama sa interneta i dečjoj
pornografiji već su svi pisali.“
„Nije stvar u tome, Teri. Herald je sada zvanični list Bele
Eliot. Ako Tejloru ponovo budu sudili i ustanovili da je kriv,
oni će moći da kažu da su priveli Belinog otmičara pravdi. A
gde ćemo mi biti? Stajaćemo na stepenicama praznih ruku.“
„Onda nađi neku bolju priču, Kejt“, reče joj urednik kada se
neočekivano pojavi iza njih. „Nemoj gubiti vreme na ovo
staro prežvakavanje. Odoh na sastanak marketinga, ali
hajde da kasnije porazgovaramo.“
„Važi, Sajmone“, reče ona njegovim leđima u odlasku.
„Dođavola, direktor škole te je pozvao kod sebe u
kancelariju“, nasmeja se Teri kada se njegov šef udalji toliko
da ga ne može čuti.
Kejt se vrati na svoje mesto, hladnom tostu, i dade se u
potragu za tom neuhvatljivom boljom pričom.
U normalnim okolnostima, jednostavno bi pozvala Don Eliot
ili Boba Sparksa, ali mogućnosti su joj se brzo smanjivale.
Don je napustila logor, a Bob se tajanstveno izgubio s
radara – već nedeljama se nije čula s njim. Od čoveka
zaduženog za kriminal čula je da je bilo malo problema zbog
mešanja u ponovno ispitivanje Belinog slučaja, a Sparksov
telefon kao da je bio stalno isključen.
Ona pokuša još jednom i nemo uskliknu kada on zazvoni.
„Zdravo, Bobe“, reče kada se Sparks konačno javio. „Kako
si? Jesi li se vratio na posao? Pretpostavljam da si video
Herald?“
„Zdravo, Kejt. Da. Prilično hrabar potez, imajući u vidu
presudu. Nadam se da imaju dobre advokate. U svakom
slučaju, drago mi je što te čujem. Ja sam dobro. Bio sam na
kratkom odmoru, ali vratio sam se na posao. U gradu sam,
radim s Metropoliten policijom. Sređujem neke repove. U
stvari sam blizu tebe.“
„Pa dobro, šta radiš danas na pauzi za ručak?“
Sedeo je u skupom francuskom restorančiću kada ona uđe,
u tamnom kostimu i crnog raspoloženja, krajnje upadljivog u
poređenju s belim stolnjacima.
„Bobe, dobro izgledaš“, slaga ona. „Izvini ako kasnim. Gužva
u saobraćaju.“
On ustade i pruži joj ruku preko stola. „I sâm sam tek
stigao.“
Ćaskanje se prekidalo i nastavljalo dok je konobar donosio
jelovnike, predlagao jela i nudio vodu, vrzmao se da sačeka
narudžbinu i sipao vino. Konačno, kada se istovetni tanjiri s
pačjim grudima nađoše ispred njih, ona poče iskreno.
„Želim da pomognem, Bobe“, reče, uzimajući viljušku.
„Mora da postoji neka linija istrage kojom možemo opet da
se pozabavimo.“
On nije govorio, već je testerisao rumeno meso pred sobom.
Čekala je.
„Slušaj, Kejt, pogrešili smo i ne možemo to da poništimo.
Hajde da vidimo šta će iznedriti Heraldova kampanja. Misliš
li da će ih tužiti?“
„Opasna je igra tužiti za klevetu“, reče ona. „Znam kako to
ide. Ako ih bude tužio, moraće da ide na mesto za svedoke i
da svedoči. Hoće li stvarno želeti to da radi?“
„Pametan je on, Kejt. Ljigav.“ Pravio je kuglice od hleba.
„Više ni ja ne znam.“
„Zaboga, Bobe. Ti si sjajan pandur – zašto odustaješ?“
On podiže glavu i pogleda je.
„Izvini, nisam htela da zvocam. Samo mi je teško što te
vidim ovakvog“, reče.
U zatišju, dok su oboje pijuckali vino, Kejt opsova sebe što je
tako prenaglila. Ostavi jadnog čoveka na miru, pomisli.
Ali nije mogla. To joj nije bilo u naravi.
„I, šta si to danas radio s Metropolitenom?“
„Kao što rekoh, sređivao neke repove. Pregledao neke stvari
iz dve združene istrage – krađe kola i tome slično. U stvari,
bilo je i nekih delića zaostalih iz Belinog slučaja. S početka,
kada smo prvi put priveli Glena Tejlora.“
„Nešto zanimljivo?“, upita ona.
„Ne, ne baš. Metropoliten želi da se uveri da je drugi vozač
Brze dostave bio kod kuće dok smo mi dolazili iz
Sautemptona.“
„Koji drugi vozač?“
„Bila su dva vozača u Hempširu onog dana – znaš to.“
Nije znala, ili nije zapamtila.
„Drugi je bio tip po imenu Majk Dunan. Najpre smo otišli kod
njega. Možda njegovo ime nije tada izašlo u novinama. Bilo
kako bilo, on je obogaljen, puca mu kičma – jedva je mogao
da hoda – i nismo pronašli ništa čime bismo se pozabavili.“
„Jeste li ga ispitali?“
„Jesmo. On nam je i rekao da je Tejlor takođe imao dostavu
u tom kraju tog dana. Nisam siguran da bismo to otkrili bez
njega. Tejlor je dostavu obavio kao uslugu, tako da nema
zvaničnog zapisa. Posetio ga je i tim koji ponovo ispituje
slučaj. Po svoj prilici, nisu imali šta da dodaju.“
Kejt se izvini i ode u toalet, gde naškraba ime i na brzinu
pozva jednog kolegu da joj nađe Dunanovu adresu. Za
kasnije.
Kada se ona vrati za sto, inspektor je vraćao kreditnu karticu
u novčanik.
„Bobe, ja sam pozvala tebe“, reče ona.
On odbaci njen prigovor zamahom ruke i osmehnu se.
„Zadovoljstvo mi je. Drago mi je što sam te video, Kejt.
Hvala ti za hrabrenje.“
Zaslužila je to, pomisli ona dok su izlazili jedno za drugim.
Na pločniku se ponovo rukovaše i oboje krenuše nazad na
posao.
Kejt zavibrira telefon dok je zaustavljala taksi i ona mu
mahnu da produži kako bi se javila.
„Sudeći po spisku birača, ima jedan Majkl Dunan u Pekamu –
poslaću ti porukom adresu i imena komšija“, reče čovek
zadužen za kriminal.
„Sjajan si, hvala“, reče ona, dižući ruku da zaustavi novi
taksi. Maltene istog trena opet joj zazvoni telefon.
„Kejt, gde si ti, dođavola? Imamo kupovinu s bivšom ženom
onog fudbalera. To je blizu Lidsa, pa se ukrcaj u prvi voz a ja
ću ti mejlom poslati pozadinu. Javi se kad budeš na stanici.“
 Trideset drugo poglavlje

Sreda, 17. septembar 2008.

Udovica

Danas nam je neko ubacio Herald kroz vrata – opet su

optužili Glena, a on ga je bacio pravo u kantu za đubre.
Izvadila sam ga i sakrila iza izbeljivača ispod sudopere, za
kasnije. Znali smo da se nešto sprema pošto su nam ljudi iz
Heralda juče lupali na vrata, dovikivali pitanja i proturali
poruke kroz otvor za poštu. Rekli su da vode kampanju za
ponovno pokretanje krivičnog postupka kako bi Bela dobila
pravdu. „A šta je s pravdom za mene?“, reče Glen.
Ovo je ozbiljan udarac, ali javio se Tom da kaže da će novine
morati da imaju duboke džepove da bi platile troškove i, što
je najvažnije, da nemaju dokaze. Rekao je da se „spremimo
za olujno vreme“, šta god to značilo. „Herald nas napada
svim snagama, ali to je običan senzacionalizam i puko
naklapanje“, reče on Glenu, koji mi je to prepričao od reči do
reči.
„Govori o tome kao da je u pitanju rat“, kažem ja a onda
prestajem da govorim. Čekanje će biti gore od stvarnosti,
predviđa Tom, a ja se nadam da je u pravu.
„Moramo da ćutimo, Džini“, objašnjava Glen. „Tom će
pokrenuti sudski postupak protiv lista, ali misli da bi trebalo
da odemo na kratak odmor – ’da se udaljimo iz priče’ – dok
se ovo ne stiša. Pre podne ću nam nešto rezervisati preko
interneta.“
Nije me pitao kuda bih volela da idem, a da budem iskrena,
baš me briga. Pilule, moje male pomagačice, deluju sve
slabije i plače mi se od umora.
On na kraju bira neko mesto u Francuskoj. U mom drugom
životu bila bih oduševljena, ali nisam sigurna šta da mislim
kada mi kaže da je pronašao kuću na selu kilometrima
daleko od bilo čega. „Avion nam poleće u sedam ujutru, tako
da odavde moramo da krenemo u četiri, Džini. Hajde da se
spakujemo i ići ćemo našim kolima. Neću da taksista dojavi
novinama.“
Moj Glen zna tako mnogo. Hvala bogu što ga imam da vodi
računa o meni.
Na aerodromu držimo spuštene glave i ne skidamo naočare
za sunce dok se red ne svede bezmalo na poslednjeg
čoveka, a onda odlazimo za pult. Žena koja nas čekira
gotovo nas i ne gleda i šalje naše kofere pokretnom trakom
pre nego što je stigla da pita: „Jeste li sami spakovali ovu
torbu?“, a kamoli sačekala da čuje odgovor.
Zaboravila sam koliko na aerodromima ima stajanja u
redovima i toliko sam napeta kad stignemo do izlaza da sam
spremna da se vratim kući novinarima. „Hajde, mila“, kaže
Glen, držeći me za ruku dok idemo prema avionu. „Još malo
i tu smo.“
U Beržeraku, on odlazi po iznajmljeni auto dok ja čekam
torbu, opčinjena prtljagom u prolazu. Promiče mi naš kofer –
odavno ga nismo koristili i zaboravila sam koje je boje, pa
moram da sačekam dok svi ostali ne odvuku svoje. Konačno
izlazim na blistavu sunčevu svetlost i primećujem Glena u
malenim crvenim kolima. „Nisam mislio da vredi uzimati išta
veće“, kaže. „Nećemo se mnogo voziti, zar ne?“
Začudo, nije isto kada smo sami u Francuskoj i sami kod
kuće. Bez ustaljenih obrazaca, ne znamo šta da kažemo
jedno drugome. Stoga ne govorimo ništa. Tišina je trebalo
da bude predah od neprekidne buke i lupanja na naša vrata
kod kuće, ali nije. Nekako je gore. Ja idem u duge šetnje po
stazama i šumama oko kuće, dok Glen sedi na ležaljci i čita
detektivske romane. Došlo mi je da vrisnem kada sam
videla šta je spakovao. Kao da nam nije dovoljno policijskih
istraga.
Odlučujem da ga ostavim s njegovim savršenim ubistvima i
sedam na suprotnu stranu dvorišta s nekim časopisima.
Hvatam sebe kako gledam Glena, kako ga posmatram i
razmišljam o njemu. Ako podigne glavu i spazi me, pravim
se da gledam nešto iza njega. Što valjda i gledam.
Zaista ne znam šta tražim. Neki znak nečega – njegove
nevinosti, danak koji je iskušenje uzelo, pravog čoveka,
možda. Nisam sigurna.
Odlazimo odavde, da bismo se odvezli do najbližeg
supermarketa da kupimo hranu i toalet-papir. Ne mogu da
se bakćem kupovinom namirnica za prava jela. Pronalaženje
sastojaka za špagete bolonjeze prevazilazi moje
sposobnosti, pa za ručak jedemo hleb, šunku i sir, a uveče
hladnu pečenu piletinu i kupus salatu, ili još šunke. Ionako
nismo zaista gladni. To je samo nešto što možemo da
gurkamo po tanjiru.
Ovde smo četiri dana kada mi se učini da vidim nekoga kako
hoda stazom u dnu imanja. To je prvi čovek koga sam videla
u blizini imanja. Kola su već događaj.
Ne bavim se mnogo time, ali sutradan ujutru kolskim
prilazom dolazi neki čovek.
„Glene“, dovikujem mu u kuću. „Dolazi neki tip.“
„Ulazi ovamo, Džin“, cedi on kroz zube, a ja brže-bolje
prolazim mimo njega dok on zatvara vrata i počinje da
navlači zavese. Čekamo kucanje na vratima.
Herald nas je pronašao. Pronašao nas je i fotografisao:
„Otmičar i njegova žena sunčaju se ispred svog
ekskluzivnog skrovišta u Dordonji“, dok Don Eliot „očajnički
nastavlja potragu za svojim detetom“. Tom nam čita naslove
sutradan preko telefona. „Ovde smo samo zato što nas
progone, Tome“, kažem ja. „A Glena je sud oslobodio
krivice.“
„Znam, Džin, ali novine su sazvale sopstveni sud. Ubrzo će
preći na nešto drugo – oni su kao deca, lako im je odvratiti
pažnju.“
Kaže da je Herald sigurno ušao u trag Glenovoj kreditnoj
kartici da bi nas našao.
„Smeju li oni to da rade?“, pitam.
„Ne. Ali to ih ne sprečava.“
Spuštam slušalicu i počinjem da se pakujem. Opet lupeži.
Kada stignemo kući, oni nas čekaju, i Glen zove Toma da
porazgovara s njim o tome kako da ih sprečimo da govore
takve stvari.
„To je kleveta, Džini. Tom kaže da moramo da ih tužimo – ili
da im zapretimo tužbom – inače će nastaviti da nam kopaju
po životu i da nas stavljaju na naslovnu stranu.“
Želim da to prestane pa se slažem. Glen zna najbolje.
Advokatima treba poprilično vremena da napišu pismo.
Moraju da kažu zašto su priče neistinite, a to traje. Glen i ja
ponovo idemo na Holborn, istim onim vozom kojim sam ja
išla dok je trajalo njegovo suđenje. „Dan mrmota“, kaže mi
on. Pokušava da me razvedri i volim ga zbog toga.
Branilac ne liči na Čarlsa Sandersona, već je vrlo uglađen lik.
Kladim se da mu se perika ne raspada. Odiše novcem, kao
da vozi sportski auto i ima kuću na selu, a kancelarija mu je
sva u blistavom metalu i staklu. Kleveta je očigledno ono na
čemu se zarađuje u tom poslu. Pitam se zna li to gospodin
Sanderson.
Ovaj je sav poslovan. Nije ništa bolji od tužioca; sva ona
pitanja postavlja iznova i iznova. Stežem Glena za ruku da
mu pokažem da sam na njegovoj strani, pa stiska i on moju.
Uglađenko pritiska li pritiska za svaku pojedinost.
„Moram da proverim naš slučaj, gospodine Tejlore, pošto je
ovo u suštini ponavljanje sudskog postupka za Belu Eliot. Taj
slučaj je odbačen zbog radnji policije, ali Herald tvrdi da ste
vi oteli dete. Mi kažemo da je to neistina i kleveta. Međutim,
Herald će se obrušiti na vas svime čime raspolaže – iz
samog slučaja, a uz to mogu da se služe i dokazima koje su
sakupili, a koji nisu bili prihvatljivi na krivičnom suđenju.
Razumete li?“
Mora da smo bili malo zblanuti pošto Tom poče da
objašnjava prostim jezikom, dok je uglađenko gledao
unaokolo.
„Sigurno će izneti mnogo prljavštine, Glene. I gađaće vas
svim tim kako bi privoleli porotu za klevetu. Da bi porota
presudila protiv Heralda, moramo da pokažemo da ste
nevini, Glene.“
„I jesam nevin“, kaže on, sav nestrpljiv.
„Znamo. Ali moramo to da pokažemo i moramo biti sigurni
da neće biti iznenađenjâ. Samo kažem, Glene. Morate u ovo
ući otvorenih očiju, pošto se radi o vrlo skupoj tužbi. Koštaće
hiljade funti.“
Glen me gleda, a ja se trudim da ostavim utisak hrabrosti,
no u sebi trčim prema vratima. Valjda možemo da
upotrebimo onaj prljavi novac.
„Nema iznenađenjâ, gospodine Tejlore?“, ponavlja
uglađenko.
„Nijednog“, kaže moj Glen. Ja gledam u krilo.
Pismo šalju sutradan, a Herald viče na sav glas o tome na
svojim stranicama i na radiju i televiziji.
„tejlor pokušava da začepi usta heraldu“, glasi naslov.
Mrzim izraz „začepiti usta“.
 Trideset treće poglavlje

Petak, 26. septembar 2008.

Majka

Fotografije tejlorovih u Francuskoj razbesnele su Don. „… –

je besna“, napisala je ona kao status na Fejsbuku, s linkom
do glavne fotografije Glena Tejlora, gologrudog i u šortsu,
kako leži na ležaljci i čita triler po imenu Knjiga mrtvih.
Čitav prizor bio joj je toliko ogavan da je poželela da ode
tamo i istrese istinu iz njega. Pomisao joj je ključala u glavi
čitavog jutra; vrtela je unedogled scenu kako baca Tejlora na
kolena, a on plače i moli za oproštaj. Bila je toliko sigurna da
će to uroditi plodom da je pozvala Marka Perija na Herald i
zahtevala da se ona i otmičar suoče.
„Mogla bih da odem kod njega. Mogla bih da ga pogledam u
oči. Možda će priznati“, reče ona, opijena strahom i
uzbuđenjem što će se susresti sa otmičarem svog deteta.
Peri je oklevao. Ne zato što se ustručavao da optuži Tejlora –
dok je slušao, već je pisao naslov u glavi – nego zato što je
želeo da to dramatično suočavanje bude ekskluzivno, a
kućni prag je isuviše javno mesto.
„Možda neće otvoriti vrata, Don“, reče on. „A onda ćemo
ostati da stojimo tamo. Moramo to da uradimo negde gde
on ne može da se sakrije. Na ulici kad nam se ne nada.
Saznaćemo kada ima sledeći sastanak sa advokatima i
presresti ga na ulazu. Samo mi, Don.“
Razumela je i nikome nije rekla. Znala je da će mama
pokušati da je odgovori – „On je ološ, Don. Neće priznati na
ulici. Samo ćeš se uznemiriti i ponovo utući. Pusti da sudovi
izvuku to iz njega.“ Ali Don nije želela da sluša razum; nije
želela savete. Želela je da dela. Da uradi nešto za Belu.
Nije morala dugo da čeka. „Nećeš verovati, Don. Ima
sastanak rano ujutru sledećeg četvrtka – na godišnjicu
Belinog nestanka“, reče Peri preko telefona. „Biće
savršeno.“
Don načas zaneme. U godišnjici nema ničega savršenog.
Ona se preteći izdizala iznad obzorja, a noćne more su bile
sve češće. Hvatala je sebe kako ponavlja dane koji su
prethodili drugom oktobru: ide u kupovinu, ide peške do
obdaništa, gleda Beline de-ve-deove. Dve godine bez njenog
čeda ličile su na ceo životni vek.
Peri je i dalje govorio kada se opet uključila, trudeći se da
povrati onaj bes. „Po svemu sudeći, Tejlor voli da ide kada
nikoga drugog nema u blizini, tako da će biti samo naš.
Dođi ovamo, Don, pa ćemo osmisliti MO.“*
„Šta je MO?“
„Na latinskom, način kako ćemo uhvatiti Glena Tejlora.“
Na sastanku u urednikovoj kancelariji uzeli su u obzir sve
mogućnosti. Dolazak taksijem, štrikliran. Dolazak javnim
prevozom, štrikliran. Sporedni ulazi, štriklirani. Vreme,
štriklirano. Donino skrovište, štriklirano.
Don je sedela i primala uputstva. Trebalo je da čeka u crnom
taksiju parkiranom niže braniočevih odaja i da iskoči na
novinarov znak. Dvaput će mu zazvoniti mobilni, a onda
izlaze.
„Verovatno ćeš imati vremena samo za dva pitanja, Don“,
savetovao ju je Tim, glavni novinar. „Zato nek budu kratka i
prikladna.“
„Samo hoću da pitam: ’Gde mi je ćerka?’ To je sve.“
Urednik i okupljeni novinari se pogledaše. Ovo će biti sjajno.
Tog dana, shodno uputstvima, Don se nije preterano
doterala. „Ne želiš da na fotografijama ličiš na TV novinara“,
reče Tim. „Želiš da ličiš na ožalošćenu majku.“ Brzo dodade:
„Na sebe, Don.“
Po nju je došao vozač kancelarije i odbacio je do mesta
sastanka, jednog kafea u Ulici Haj Holborn. Tim, još dva
novinara, dva fotografa i jedan video-novinar već su sedeli
za stolom od ultrapasa, na čijoj su sredini bili naslagani
umrljani tanjiri.
„Spremna?“, upita Tim, trudeći se da ne pokazuje previše
uzbuđenja.
„Da, Time. Spremna sam.“
Dok je kasnije sedela s njim u kolima, hrabrost poče da je
izdaje, ali on ju je zagovarao kampanjom, podgrevajući njen
bes. A onda mu dvaput zazvoni mobilni. „Idemo, Don“, reče
on, uzevši primerak Heralda koji će ona baciti Tejloru u lice,
pa odškrinu vrata. Don ih spazi kako se približavaju ulicom,
Glen Tejlor i Džin, njegova izveštačena žena, pa izađe iz
taksija, dok su joj se noge tresle.
Ulica je bila mirna; kancelarijski službenici koji će uskoro
napuniti zgrade još su bili zbijeni u metrou. Don je stajala
nasred pločnika i gledala ih kako se primiču, ali par je
primetio nju tek sa stotinak metara udaljenosti. Džin Tejlor je
prtljala s muževljevom aktovkom, trudeći se da nagura
dokumenta nazad, kada podiže glavu i ukopa se u mestu.
„Glene“, reče ona glasno. „To je ona, Belina majka.“
Glen Tejlor se usredsredi na ženu na ulici. „Bože moj, Džin.
Ovo je zaseda. Šta god ona rekla, ne govori ništa“, procedi
on kroz zube i uhvati je za mišicu da je gurne do vrata.
Ali bilo je kasno za bekstvo.
„Gde mi je ćerka? Gde je Bela?“, urlala mu je Don u lice,
isprskavši ga pljuvačkom blizu usta.
Tejlor pogleda Don u lice na delić sekunde, a zatim nestade
iza beživotnih očiju.
„Gde je ona, Glene?“, ponavljala je Don, pokušavajući da ga
zgrabi za mišku i prodrmusa. Fotografi su se pojavili i beležili
su svaki trenutak, obilazeći oko njih troje da bi imali što
bolje fotke, dok su novinari izvikivali pitanja, odvajajući Džin
Tejlor od njenog muža i ostavljajući je nasukanu kao zalutalu
ovcu.
Don se naprasno okrenu prema njoj. „Šta je uradio s mojom
ćerkom, gospođo Tejlor? Šta je vaš muž uradio s njom?“
„Ništa nije uradio. On je nevin. Sud je tako rekao“, vrisnu
Džin, prinuđena na odgovor žestinom napada.
„Gde mi je dete?“, ponovo viknu Don, nesposobna da pita
išta drugo.
„Ne znamo“, viknu Džin. „Zašto si ostavila ćerkicu samu da
neko može da je otme? To bi ljudi trebalo da pitaju.“
„Dosta je bilo, Džin“, reče Tejlor i progura se pored foto--
aparatâ, vukući nju za sobom dok je Tim tešio Don.
„Rekla je da sam ja kriva“, izusti ona, bleda kao krpa.
„Ona je odvratna gadura, Don. Samo ona i ludaci misle da si
ti kriva. Hodi, hajde da te vratimo u novine da daš intervju.“
Ovo će izgledati sjajno, mislio je on dok su se vozili ka
zapadnom Londonu.

***

Don je stajala kraj jednog stuba i posmatrala kako se

fotografije ređaju čitavom dužinom klupe da bi redakcija
vesti mogla da gleda i da se divi. „Neviđene fotke Glena
Tejlora. Kako je pogledao Don, da te podiđe jeza“, reče
urednik fotografije, reklamirajući svoju robu.
„Stavićemo tu fotku na naslovnu stranu“, reče Peri. „A na
trećoj strani, Don u suzama dok Džin Tejlor viče na nju kao
oštrokonđa. Ipak nije bojažljiva ženica. Vidi bes na tom licu.
Dobro, gde su reči?“
otmičar i majka, vrištalo je sutradan ujutru s naslovne
strane u vozovima, autobusima i na stolovima za kojima su
Britanci doručkovali.
Tim, glavni novinar, pozva Don da joj čestita. „Svaka čast,
Don. Baš bih voleo da sam ovog jutra muva na zidu
Tejlorovih. Ovde su svi zadovoljni.“ Prećutao je da je prodaja
Heralda porasla – kao i urednikov godišnji bonus.
 Trideset četvrto poglavlje

Četvrtak, 2. oktobar 2008.

Udovica

Tresla sam se kada smo ušli kod advokata. Nisam sigurna da

li od besa ili od živaca – verovatno pomalo i od jednog i od
drugog, pa me je zagrlio čak i gospodin Uglađenko. „Prokleti
prodavci štoseva“, reče on Tomu Pejnu. „Treba da ih
izvedemo pred Veće novinara ili šta već.“
Neprestano sam to vrtela u glavi, od trenutka kada sam
shvatila da je to ona. Koliko sam je puta videla na televiziji i
u sudnici, trebalo je odmah da je prepoznam. Ali drugačije je
kada nekoga vidiš na ulici, gde ga ne očekuješ. Mislim da ne
gledaš uistinu ljudima lice, već samo obris. Razume se, čim
sam je bolje osmotrila, odmah sam znala da je to ona. Don
Eliot. Majka. Stajala je tamo sa idiotima iz Heralda, koji su je
huškali, i optuživala mog Glena iako su ga oslobodili krivice.
To nije u redu. Nije pošteno.
Valjda sam se od šoka onako izdrala na nju.
Glen se naljutio što sam joj rekla šta mislim. „Tako samo sve
održavaš, Džin. Ona će misliti da mora da se brani i
nastaviće da daje intervjue. Rekao sam ti da ćutiš.“
Izvinila sam se, ali nije mi bilo žao. Mislila sam sve što sam
rekla. Večeras ću se javiti u kontakt-emisiju i ponoviću to.
Prijalo mi je kada sam to izrekla naglas, u javnosti. Ljudi
treba da znaju da je ona kriva za sve. Ona je bila odgovorna
za našu devojčicu i ona je dozvolila da je neko otme.
Smestili su me kod beležnikâ i dali mi nešto toplo da
popijem dok oni održe sastanak. Ionako nisam bila
raspoložena za pravne gluposti, te sam ćutke sedela u uglu,
vrtela u glavi svađu na ulici i pomalo slušala ćaskanje
sekretarica. Opet nevidljiva.
Sastanak je trajao čitavu večnost, a onda smo morali da
vidimo kako ćemo izaći a da nas novinari ne vide. Na kraju
smo izašli na zadnji ulaz, na uličicu u kojoj stoje kontejneri i
bicikli. „Verovatno nisu više u blizini, ali nema svrhe izlagati
se opasnosti“, reče Tom. „Dosad je već sve sigurno na
njihovom veb-sajtu, a sutra će biti u novinama. To će podići
odštetu – samo mislite na novac.“
Glen se rukova s njim, a ja mu samo nekako mahnuh. Ne
želim novac. Želim da ovo prestane.
Kada smo stigli kući, Glen je bio izuzetno pažljiv prema
meni: svukao mi je kaput i naterao me da sednem i opustim
se dok on pristavi čajnik.
Danas je godišnjica. Obeležila sam je u dnevniku tačkom.
Tačkicom koja se može protumačiti i kao da mi se omakla
olovka, tako da niko drugi neće znati ako bude tražio.
Dve godine od njene otmice. Više je nikada neće naći – ljudi
koji su je oteli sigurno su već uverili sve oko sebe da je ona
njihova, a ona sigurno misli da su joj oni mama i tata. Mala
je i verovatno se jedva seća svoje prave majke. Nadam se
da je srećna i da je vole onoliko koliko bih ja da je ovde sa
mnom.
Načas je vidim kako sedi na našim stepenicama, spušta se
na zadnjici i smeje. Doziva me da dođem da je gledam.
Mogla je biti ovde da mi ju je Glen doveo kući.
Glen nije mnogo govorio otkako smo se vratili. Računar mu
je na kolenima i brzo ga zatvara kada odem da sednem
pored njega. „Šta si to gledao, mili?“, pitam.
„Samo sam prelistavao sportske strane“, kaže on, a zatim
odlazi da sipa benzin u kola.
Uzimam računar i otvaram ga. Piše da je zaključan pa ja
sedim i zurim u ekran, u svoju fotografiju koju je Glen stavio
na njega. Tu sam, zaključana kao računar.
Kada se on vrati kući, pokušavam da razgovaram s njim o
budućnosti. „Zašto se ne preselimo, Glene? Ne počnemo iz
početka, kao što stalno govorimo? Nikada nećemo umaći od
ovoga ako se ne preselimo.“
„Nećemo se preseliti, Džin“, otresa se on na mene. „Ovo je
naš dom i niko nas neće isterati odavde. Prebrodićemo ovo.
Zajedno. Novine će na kraju zaboraviti na nas i preći na
nekog drugog nesrećnika.“
„Neće“, želim da kažem. Na svaku godišnjicu Belinog
nestanka, svaki put kada nestane neko dete, svaki put kada
dan bude oskudevao u vestima, oni će se vratiti. A mi ćemo
samo sedeti ovde i čekati.
„Ima toliko lepih mesta za život, Glene. Razgovarali smo da
jednog dana živimo na moru. Mogli bismo to sada da
uradimo. Mogli bismo čak da se preselimo u inostranstvo.“
„U inostranstvo? O čemu ti govoriš, života ti? Neću da živim
negde gde ne znam jezik. Ja ne mrdam odavde.“
I tako ostajemo ovde. Na kraju krajeva, mogli smo da se
preselimo i na pusto ostrvo, pošto smo u svojoj kućici
potpuno izolovani. Oko nas samo povremeno kruže ajkule.
Pravimo društvo jedno drugom, zajedno rešavamo
ukrštenice u kuhinji – on čita zagonetke i upisuje odgovore
dok ja i dalje nagađam, gledamo zajedno filmove u dnevnoj
sobi, dok ja učim da pletem a on grize nokte. Kao stari par u
penziji. A nemam još ni četrdeset godina.
„Mislim da je pudlica Maningovih sigurno crkla. Već
nedeljama na pragu nema psećih govana“, kaže Glen čisto
razgovora radi. „Bila je veoma stara.“
Grafiti ostaju. Boja se strašno teško skida, a ni on ni ja ne
želimo da stojimo tamo naočigled svima i da ribamo, tako
da su i dalje tu. „ološ“ i „pedefil“, napisano velikim crvenim
slovima na baštenskom zidu. „Deca“, kaže Glen. „Iz srednje
škole u kraju, ako je suditi po pravopisu.“
Gotovo svake nedelje stižu nam pisma od raznih sumanutih
likova, ali počeli smo da ih bacamo pravo u đubre.
Prepoznaju se s kilometra. Ni te malene koverte ni zeleno
mastilo kojim se služe nikada ne viđam da se negde prodaju
– zlonamerni ljudi sigurno imaju sopstvene izvore za to, kao i
za grub papir na linije, koji najviše vole. Valjda je jeftino.
Nekada sam gledala rukopis ne bih li uspela da pogodim
kakva je osoba poslala pismo. Neka su sva u petljama i
zavojitim crtama – nalik slovima na pozivnicama na
venčanje – i mislim da su njih sigurno pisali stariji ljudi. Niko
više ne piše tako.
Nisu sva anonimna. Neki napišu svoju adresu šiljatim
slovima na vrhu – divna imena poput „Ružine kolibe“ ili
„Ulica vrba“ – a onda ispod prosipaju žuč. Upadam u strašno
iskušenje da im odgovorim i kažem šta mislim o njima – da
im vratim milo za drago. Pišem odgovore u glavi dok se
pravim da gledam televiziju, ali ne idem dalje od toga. To bi
donelo neprilike.
„Oni su obični bolesnici, Džini“, kaže Glen svaki put kada
neko takvo pismo ubace kroz prorez. „U stvari bi trebalo da
ih sažaljevamo.“
Katkada se pitam ko su oni, a onda pomislim da su
verovatno ljudi poput mene i Glena. Usamljeni ljudi. Ljudi na
rubu događanja. Zatočenici u sopstvenim domovima.
Kupujem veliku slagalicu u prodavnici čiji prihodi idu u
dobrotvorne svrhe. U pitanju je slika plaže sa stenama i
galebovima. Tako ću po podne imati šta da radim. Biće ovo
duga zima.
 Trideset peto poglavlje

Petak, 18. decembar 2009.

Novinarka

Nedelja je bila prilično mirna – Božić, koji se brzo bližio,

punio je novine prazničnim glupostima i dirljivim pričama o
prebrođenim nedaćama. Kejt je prelistavala beležnicu, više
iz navike nego iz nade, ali nije bilo ničega čega bi se
dohvatila. Novine su već bile pune subotnjeg štiva – dugih
članaka, vrištavih kolumni, stranica božićnih đakonija i
postprazničnih dijeta. U svakom slučaju, Teri je bio naoko
zadovoljan.
Za razliku od tipa zaduženog za kriminal, koji je, u prolazu
pored njenog stola na putu za toalet, zastao da dâ oduška
besu. „Izbacili su moj članak o božićnoj godišnjici“, reče.
„Jadničak. Koji?“, upita Kejt. Bilo je opštepoznato da on
reciklira članke – „Kontejner za reciklažu“, zvao je to veselo.
„O Beli. Don je ovo treći Božić bez nje. Šta kažeš na piće na
pauzi za ručak?“
„Bela. O, bože, zaboravila sam na tebe“, reče ona fotografiji
deteta zalepljenoj na njenom ormariću za kartoteku. „Izvini,
molim te.“
Heraldova kampanja se stišala kada se pretnja tužbom za
klevetu pretvorila u pravu tužbu, a obe zaraćene strane se
povukle iza borbenih linija.
Kejt je čula glasine da se pravni direktor Heralda žestoko
posvađao sa urednikom zbog početnog izveštavanja, pa je
nagovorila Tima, kolegu iz Heralda i starog prijatelja, da joj
ispriča sve o tome uz koju čašu vina. On je isprva pazio koje
pojedinosti otkriva, ali priča je bila odveć dobra da je ne
ispriča kako dolikuje. Oslanjao se na šank u pabu preko puta
Vrhovnog suda i ispričao joj kako je interni advokat optužio
Marka Perija da se ne obazire na njegove savete i da se služi
„senzacionalističkim komentarima“.
„Pretpostavljam da je jedan od njih bio ’Tejlorove ubilačke
oči’“, nasmeja se Kejt. „I činilo mi se da ste tu malčice na
klimavom tlu.“
„Da, to je jedna od fraza po Perijevom ukusu. U svakom
slučaju, advokat je rekao da Mark povećava potencijalnu
odštetu svaki put kada izvede takav štos.“
„A Tejlor ima novca da finansira slučaj. Onu silnu nadoknadu
od policije“, reče Kejt.
„Urednik je pristao da obustavi neposredne optužbe i
uznemiravanje. Da olabavi malo dok se čeka odluka o tužbi
za klevetu.“
„Ali neće dići ruke od kampanje, zar ne?“, upita Kejt. „Ako to
uradi, sigurno će morati da plati. To je isto kao kad bi
priznao da nije u pravu.“
Tim se iskezi gledajući u merlo. „Nije zadovoljan. Udario je
pesnicom u monitor, a onda ponovo upao u redakciju vesti
da svima kaže da su ’usrani amateri’. Voli da širi patnju. On
to zove inkluzivnošću.“
Kejt ga saosećajno potapša po mišici i krenu kući.

***

Kao što je Tim i predvideo, Herald se stišao, a tužba za

klevetu kao da se zaglavila u advokatskim odajama obe
strane.
Ali Kejt je bila spremna za nov pokušaj. Morala je da pronađe
beležnicu od pre godinu dana. Tamo, naškrabana na
koricama, nalazila se adresa u Pekamu izvesnog Majka
Dunana.
„Odoh da pokucam na jedna vrata tragom dojave“, reče ona
Teriju. „Ako ti zatrebam, biću na mobilnom.“
Prelazili su Vestminsterski most i mileli Old Kent roudom
čitavu večnost, a onda taksista konačno zaustavi kola u
senci jednog sumornog ostatka najnaprednije arhitekture
šezdesetih. Radilo se o sivoj betonskoj kutiji, načičkanoj
prljavim prozorima i satelitskim antenama.
Kejt ode do vrata i pritisnu zvono. Znala je šta će reći – u
taksiju je imala dovoljno vremena da skuje plan – ali niko
nije otvarao. Stan je odjekivao od zvonjave, ali to je bio
jedini zvuk.
„Izašao je“, doviknu neki glas iz susednog stana. Ženski
glas.
„Maler. Nadala sam se da ću ga zateći kod kuće. Mislila sam
da je vezan za kuću“, odgovori ona.
Kroz vrata se promoli glava. Stara glava, s gustim mini--
valom i keceljom.
„U kladionici je. Više ne izlazi često, zbog leđa. Jadni Majk.
Ali trudi se da izađe bar jednom dnevno. Je li vas očekivao?“
Kejt se osmehnu komšinici. „Ne baš. Išla sam na sreću.
Pišem članak o čoveku s kojim je radio dok je bio vozač. O
Glenu Tejloru. Belin slučaj.“
Komšinica otvori vrata šire. „Belin slučaj? Je li on radio s tim
tipom? Nikada mi nije rekao. Hoćete li da uđete da ga
sačekate?“
U prvih pet minuta, gospođa Miden ispriča Kejt sve o
Dunanovoj bolesti – „degenerativni artritis, stalno se
pogoršava“ – o njegovoj zavisnosti od klađenja, bivšim
ženama, deci i ishrani – „pasulj i tost skoro svake večeri, što
ne može biti zdravo za njega“.
„Ja mu svake nedelje donesem ponešto iz prodavnice, a
klinci iz naselja mu završavaju sitne obaveze.“
„To je baš lepo od vas – ima sreće što ima takvu komšinicu.“
Gospođi Miden bi milo. „Tako bi postupio svaki hrišćanin“,
reče ona. „Čaja?“
Kejt stavi cvetnu šoljicu i tanjirić na naslon za ruku i izvadi iz
folije pitu s mlevenim mesom kupljenu u prodavnici.
„Čudo što nikada nije pominjao da poznaje tog Glena Tejlora,
zar ne?“, reče gospođa Miden, brišući mrve s krila.
„Radili su zajedno. U Brzoj dostavi“, odgovori Kejt.
„Godinama je radio kao vozač. Kaže da su mu od toga i
propala leđa. Zapravo i nema prijateljâ. Bar onakvih kakve
ja smatram prijateljima – ljudi koji mu dolaze u posetu.
Nekada je išao u jedan internet-klub u blizini – govorio je da
je to svojevrstan klub. Redovno je išao tamo pre nego što je
otišao u penziju. Oduvek sam mislila da je neobično da
čovek njegovih godina radi tako nešto. Ipak, on živi sâm, pa
ga sigurno nekad obuzme dosada.“
„Nisam znala da u blizini postoji internet-klub. Znate li kako
se zove?“
„Mislim da je u Ulici Prinses. Oronulo mesto sa zatamnjenim
prozorima. Oh, evo Majka.“
Čuo se težak zvuk nogu koje se vuku i zvuk udaranja štapa
po betonskoj stazi.
„Zdravo, Majk“, doviknu gospođa Miden kada otvori vrata.
„Čeka te jedna gospođa iz novina.“
Dunan iskrivi lice kada se Kejt pojavi. „Izvini, srce. Leđa me
ubijaju. Možeš li da dođeš neki drugi put?“
Kejt mu priđe i uze ga za mišku. „Dozvolite mi makar da
vam pomognem da uđete“, reče ona, što i učini.
Miris u Dunanovom stanu nimalo nije ličio na miris kupusa i
sredstava za dezinfekciju koji je prožimao susedni stan. Stan
je smrdeo na muškarce. Na znoj, ustajalo pivo, ustajale
pljuge, noge.
„Zašto želiš da razgovaraš sa mnom? Sve što znam rekao
sam policiji“, reče Dunan kada se Kejt smesti na tvrdu
stolicu naspram njega.
„Glen Tejlor“, reče ona prosto.
„A, on.“
„Radili ste zajedno.“
Dunan klimnu glavom.
„Pišem profil o njemu. Pokušavam da steknem bolju
predstavu o tome ko je on zaista.“
„Onda si došla kod pogrešnog čoveka. Meni nije bio prijatelj.
Već sam rekao policiji. Uobraženi mali seronja, ako te baš
zanima.“
Zanima me, pomisli ona.
„Oduvek je mislio da je bolji od nas. Da životari dok ne naiđe
nešto bolje.“
Našla je gde ga boli, pa uze da grebe. „Čula sam da je malo
naduven.“
„Naduven? Blago rečeno. U menzi se ponašao kao da nam je
gospodar; večito je pričao priče iz vremena kada je
upravljao bankom. A onda je u priču ubacio i moje muke s
leđima. Rekao je gazdi da ih obmanjujem i da u stvari nije
tako strašno. Rekao je da foliram.“
„To vam je sigurno napravilo problem.“
Dunan se ogorčeno osmehnu. „Najsmešnije je to što sam
mu ja pomogao da se zaposli u Brzoj dostavi.“
Kejt navali. „Stvarno? Znači poznavali ste ga odranije. Gde
ste se sreli?“
„Na netu. Na nekom forumu ili šta već.“ Dunan je zvučao
manje samouvereno.
„U klubu u Ulici Prinses?“
Dunan ošinu Kejt pogledom. „U kom klubu?“, reče. „Vidi,
moram da popijem pilule. Moraćeš da ideš.“
Ona stavi posetnicu pored njega i rukova se s njim. „Hvala
što ste razgovarali sa mnom, Majk. Cenim to, zaista. Ne
morate me pratiti.“
Otišla je pravo u Ulicu Prinses.
Znak za Internet d.o.o. bio je sitan i amaterski, izlog je
iznutra bio obojen u crno, a iznad vrata postavljena kamera
za nadzor. Liči na seks-šop, pomisli Kejt.
Vrata su bila zaključana i nigde nije pisalo radno vreme.
Vratila se do piljarnice na vrhu ulice i čekala dok iza tezge
na pločniku nije izašao prodavac s kapom Deda Mraza da je
usluži.
„Dobar dan, htela sam da odem na internet, ali onaj lokal
dole je zatvoren. Znate li kada se otvara?“, upita ona.
Mladić se nasmeja. „Bolje vam je da ne idete tamo. To je za
tipove.“
„Kako to mislite?“
„Pornićarnik, taj fazon. Ne puštaju nikoga sa ulice. To je
svojevrstan klub za razvratne matorce.“
„A, razumem. A ko ga vodi?“
„Stvarno ne znam. Poslovođa je tip po imenu Leni, a otvoren
je uglavnom noću tako da ga ne viđamo često.“
„Hvala. Uzeću četiri te jabuke.“
Vratiće se kasnije.
Internet d.o.o. je izgledao još neprijatnije noću. Kejt je
provela dva i po sata u prljavom pabu, pijuckajući jedan za
drugim tople voćne sokove i slušajući Perija Koma u
darovitom izvođenju pesme Frosty the Snowman. Nije bila
raspoložena da nekoga otkačinje.
Kada je ponovo pokušala da otvori vrata, ona su još bila
zaključana, ali kada pokuca na zatamnjeno staklo, iznutra
dopre neki glas.
„Dobro veče. Ko je?“
„Moram da razgovaram s Lenijem“, reče Kejt, gledajući u
kameru sa svojim najdopadljivijim osmehom.
Tišina.
Vrata se otvoriše i pojavi se visok, mišićav muškarac u
sportskoj majici bez rukava i farmerkama. „Poznajemo li
se?“, upita on.
„Dobro veče, vi mora da ste Leni. Ja sam Kejt. Pitala sam se
da li bismo mogli na brzinu da porazgovaramo.“
„O čemu?“
„O članku koji pišem.“
„Vi ste novinarka?“ Leni kliznu nazad u radnju. „Imamo
dozvolu. Sve je po zakonu. Nema ovde šta da se kaže.“
„Ne radi se o vama. Radi se o Beli Eliot.“
Ime je bilo kao čarobna amajlija. Opčinjavalo je ljude.
Uvlačilo ih je u priču.
„Beli Eliot? Maloj Beli?“, reče on. „Slušajte, dođite u moju
kancelariju.“
Ušla je u uzanu, zatamnjenu prostoriju, osvetljenu samo
sjajem desetak ekrana led monitora. Svaki se nalazio u
zasebnoj kabini sa stolicom. Nije bilo drugog nameštaja, ali
u skladu s predstojećim praznicima, sa svetla na sredini
tavanice mlitavo je visilo parče novogodišnje girlande.
„Još nema mušterija. Obično dolaze malo kasnije“,
objašnjavao joj je Leni dok ju je vodio u svoj ormar od
kancelarije, čiji su zidovi bili prekriveni naslaganim de-ve-
deovima i časopisima. „Ne obazirite se na to“, posavetova je
on kada je vide kako gleda naslove.
„Dobro“, reče ona i sede.
„Došli ste zbog Glena Tejlora, zar ne?“
Kejt načas nije mogla da govori. Prešao je na stvar pre nego
što je stigla da postavi prvo pitanje.
„Da.“
„Pitao sam se kada će mi neko konačno pokucati na vrata.
Mislio sam da će to biti policija. Ali tu ste vi.“
„Je li on dolazio ovamo? Da li je Glen Tejlor bio član vašeg
kluba?“
Leni je razmatrao pitanja. „Vidite, nikada ne govorim o
članovima – da govorim, niko ne bi dolazio. Ali imam
decu…“
Kejt klimnu glavom. „Razumem, ali mene ne zanima niko
drugi. Samo on. Hoćete li da mi pomognete? Molim vas.“
Poslovođina borba između zaveta ćutanja njegovog seks--
šopa i poriva da postupi ispravno odigravala se u
sekundama tišine. Grizao je nokat, a Kejt ga je puštala da se
preznojava.
On konačno diže glavu i reče: „Jeste, dolazio je ovamo s
vremena na vreme. Počeo je pre dve-tri godine. Potražio
sam njegovu člansku kartu kada sam mu video lice u
novinama. Ovde se ne služimo pravim imenima – članovima
je tako draže. Ali prepoznao sam to lice. Počeo je da dolazi
2006. Doveo ga je jedan drugi član.“
„Majk Dunan?“
„Rekli ste da nećete pitati ni za koga drugog. U svakom
slučaju, kao što rekoh, nema pravih imena, ali mislim da su
radili zajedno.“
Kejt mu se nasmeši. „Mnogo ste mi pomogli, hvala. Sećate li
se kada je poslednji put bio – postoji li neka evidencija?“
„Sačekajte“, reče Leni i otključa prastari ormarić za
kartoteku. „Registrovao se kao 007. Vrlo prefinjeno. Nema
zabeleženih poseta posle 6. septembra 2006. do avgusta
ove godine.“
„Ove godine? Vratio se?“
„Da, dolazio je samo nekoliko puta, s vremena na vreme.“
„Šta je radio ovde? Znate li, Leni?“
„Dosta je bilo pitanja. To je sve poverljivo. Ali ne morate biti
genije da biste pogodili. Mi ne nadgledamo koji se sajtovi
posećuju – zaključili smo da je tako najbolje. Ali, u suštini,
naši članovi dolaze da gledaju sajtove za odrasle.“
„Izvinite što sam ovako netaktična, ali govorite li o
pornografiji?“
On klimnu glavom.
„Zar niste pali u iskušenje da pogledate nakon što ste
shvatili da se radi o njemu?“
„Shvatio sam da se radi o njemu tek nekoliko meseci nakon
što je prestao da dolazi, a nije se uvek služio istim
računarom. To bi bio veliki posao a mi smo u gužvi.“
„Zašto niste javili policiji za Glena Tejlora?“
Leni načas odvrati pogled.
„Razmišljao sam o tome, ali da li biste vi pozvali policiju
ovamo? Ljudi dolaze zato što im niko neće smetati. To bi
zatvorilo lokal. Bilo kako bilo, uhapsili su ga pa nisam
morao.“
Razgovor okonča glasno kucanje na vratima radnje. „Morate
da idete. Imam mušteriju.“
„Dobro, hvala vam što ste mi ispričali sve ovo. Evo moje
posetnice, za slučaj da se setite još nečega. Smem li na
brzaka da se poslužim toaletom pre nego što odem?“
Leni uperi prst u vrata u uglu prostorije. „Prilično je grozan,
ali samo izvolite.“
Ostavio ju je i izašao, a ona brže-bolje izvuče telefon i
fotografisa člansku kartu koja je i dalje stajala na pultu, a
zatim otvori vrata toaleta, ne dišući, i povuče vodu.
Leni ju je čekao. Otvorio je vrata i stao da zakloni zgurenu
mušteriju od Kejtinog znatiželjnog pogleda.
Na ulici, ona okrenu Boba Sparksa.
„Bobe, Kejt je. Mislim da je opet počeo.“
 Trideset šesto poglavlje

Petak, 18. decembar 2009.

Inspektor

Sparks je ćutke slušao dok je Kejt pričala svoju priču,

uzgredno beležeći adresu i imena, ali ne mogavši ni da
komentariše ni da postavlja pitanja. Pored njega, njegov
novi šef je i dalje radio, raščlanjivao podatke žrtava uličnih
pljački po polu, starosti i rasi.
„U redu“, reče on kada Kejt zastade. „Trenutno sam malo u
poslu. Možete li da mi pošaljete dokument koji ste pominjali?
Možda bismo mogli da se nađemo sutra?“
Kejt razume profesionalnu šifru. „U deset ujutru ispred paba
na kraju ulice, Bobe. Sada ću ti poslati mejlom fotku koju
sam uslikala.“
On se vrati ekranu monitora, predočivši kolegi izrazom lica
kako žali zbog prekida, a onda je čekao da završe posao da
bi pogledao telefon.
Sparksu pripade muka kada pogleda člansku kartu. Tejlorova
poslednja poseta bila je samo tri nedelje pre toga.
Dok je išao prema stanici metroa, on pozva Zaru Samond.
„Gospodine? Kako ste?“
„Dobro, Samondova. Moramo da se vratimo na slučaj.“ Nije
morao da govori na koji. „Moramo opet da proverimo svaku
sitnicu i da nađemo načina da ga ukebamo.“
„Razumem. Dobro. Možete li mi reći zašto?“
Mogao je da zamisli izraz na naredničinom licu.
„Teško je u ovom trenutku, Samondova, ali dobio sam
informaciju da se vratio na stazu pornografije. Ne mogu da
kažem više od toga, ali javiću se kada budem znao još
nešto.“
Samondova uzdahnu. Kao da je video oblačić s njenom
mišlju Ne opet, i nije joj mogao zameriti.
„Nisam tu za Božić, gospodine. Na odsustvu sam. Ali vraćam
se 2. januara. Može li da sačeka do tada?“
„Da. Izvini što te zovem ovako iznenada, Samondova. I
srećan Božić.“
On stavi telefon u džep kaputa i otklanca niz stepenice, dok
mu se stomak grčio.
Nakon što opširna ponovna istraga Dauningove nije iznedrila
nove tragove, kombi i dodatne osumnjičene, policija je
smanjila prioritet slučaja Bele Eliot. Inspektorka Džud
Dauning je pospremila radni sto i vratila se svom pravom
poslu, a Hempširska policija je izdala saopštenje za medije
da će se istraga nastaviti. U stvarnosti, to je značilo da će je
ostaviti u praznom hodu s dvočlanim timom koji će
proveravati sada već povremene pozive o mogućim
viđanjima i prosleđivati ih. Niko to nije javno govorio, ali trag
je zamro.
Polako je slabila čak i naklonost prema ganutljivoj kampanji
Don Eliot. Postoji tek ograničen broj načina da se kaže:
„Želim da mi se dete vrati“, pretpostavljao je Sparks. A i
Herald se izrazito ućutao što se toga tiče, nakon one
početne provale publiciteta.
A kada je otišao i Sparks, ostali su bez svakodnevnog
podsticanja na lov. Glavna inspektorka Velington uz to se
pobrinula da Samondova ima pune ruke posla, kako ne bi
toga mogla da se prihvati na sopstvenu inicijativu. Čula je
da su Sparksa vratili s bolovanja, ali on još nije bio kročio u
kancelariju. Njegov poziv pred Božić uskomešao je u njoj
raznorazna osećanja.
Sparksov suvi humor i odlučnost nedostajali su joj više nego
što bi priznala kolegama – „Ne smem biti bolećiva ako hoću
išta da ostvarim u policiji“, rekla mu je.
Onog dana kada se vratila na posao, izvukla je sopstveni
dosije o Belinom slučaju, pun svih onih nerešenih stvari, i
sastavila spisak u očekivanju njegovog poziva.
Dok je prelistavala dosije, naišla je na upitnik pored Meta
Vajta. Nedovršena posla. Prvobitno ga je zavela u
„Prioritete“, ali pažnju joj je odvratila poslednja Sparksova
zamisao. Ovoga puta neće. Ući će mu u trag. Ona ode onlajn
da pretraži spisak birača. Bilo je na desetine Metjua Vajtova,
ali nijedan se nije podudarao s Doninim informacijama o
starosti, bračnom statusu i području.
Morala je da otkrije pravi identitet gospodina Vajta, pa se
vratila osnovnim informacijama o Doninom odnosu s njim.
On se većim delom odigravao u noćnom klubu Tropikana i,
jednom, u hotelskoj sobi.
„Gde bi morao da dâ pravo ime, Zaro?“, zapita se ona
naglas. „Kada se služio kreditnom karticom“, odgovori
konačno. „Kladim se da je platio karticom u hotelu u koji je
odveo Don.“
Hotel je bio deo lanca i Samondova je u mislima držala
palčeve dok je okretala njegov broj da pita imaju li još
evidenciju za datume kada se Don viđala s Metom Vajtom.
Pet dana kasnije, Samondova je imala novi spisak.
Poslovođa hotela, žena sposobna kao i narednica, poslala joj
je mejlom podatke u vezi sa upitom.
„Met Vajt je ovde, gospodine“, reče ona Sparksu sa
sigurnošću u kratkom telefonskom razgovoru, a onda do
kraja dana nije razgovarala ni sa kim drugim.
Sparks spusti slušalicu i dozvoli sebi da načas razmotri
mogućnosti. Njegov novi šef je nestrpljiv čovek, a on treba
da preda referat o uticaju etničke pripadnosti i pola na
efikasnost rada policije u zajednicama. Šta god to značilo.
Poslednjih pet meseci bilo je nadrealno.
Po nalogu pretpostavljenog i po savetu sindikalnog
predstavnika, pozvao je jednu savetnicu sa spiska i proveo
šezdeset mučnih minuta sa ženom koja se odlikovala viškom
kilograma i manjkom spreme, i čija se priča svodila na
hvatanje ukoštac s demonima. „Oni vam sede na ramenu,
Bobe. Osećate li ih?“, rekla je ozbiljno, pre ličeći na kakvu
vidovnjakinju s keja u Blekpulu nego na stručnjaka. Saslušao
ju je učtivo, a onda je zaključio da ona ima više demona od
njega i prestao je da je posećuje. Moraće da mu posluži
Ajlin.
Odsustvo su mu produžavali malo-pomalo, a dok je čekao
poziv da se vrati na dužnost, igrao se pomišlju da se prijavi
na kurs iz psihologije na Otvorenom univerzitetu;
odštampao je spisak literature i prikriveno započeo studije u
trpezariji.
Kada je konačno dobio poziv da se vrati na dužnost, slali su
ga tamo-amo na niz kratkoročnih zaduženja u drugim
policijama, da zapušava rupe i piše izveštaje, dok ovi iz
Hempšira ne smisle šta da rade s njim. Što se tiče Odeljenja
za krvne delikte, on i dalje nije bio poželjan, ali nije bio ni
sasvim spreman da ode u penziju, kako su se oni nadali. Nije
još mogao da ode. Imao je još posla.
Samondovoj je trebalo nedelju dana da obradi datume i
imena, stalno sastavljajući nove spiskove dok je proveravala
spisak birača, policijske računarske arhive i društvene
medije kako bi ušla u trag gostima. Obožavala je takav
posao – poteru kroz podatke – znajući, ukoliko je informacija
tu, da će je ona pronaći i iskusiti onaj trenutak pobede kada
se ime bude pojavilo.
Kad ga je pronašla bio je četvrtak po podne. Gospodin Metju
Evans, oženjen čovek koji živi u Volsolu sa suprugom Šan, a
nalazio se u Sautemptonu onih datuma koje je Don dala.
Odgovarajuće godine, odgovarajući posao.
Ona smesta ponovo ode kod predusretljive upravnice hotela
da je zamoli da provuče ime kroz sistem i proveri da li je on
bio u gradu na dan Belinog nestanka. „Ne, nema Metjua
Evansa od jula 2003. Odseo je jednu noć u deluks
apartmanu s bračnim krevetom i koristio sobnu poslugu“,
izvesti poslovođa.
„Sjajno, hvala“, reče ona, već pišući poruku Sparksu da mu
prenese novosti. Zatim udahnu i pope se na sprat, u
kancelariju glavne inspektorke Velington, da joj kaže za novi
trag. Do tada inspektorka bezmalo nije ni primećivala Zaru,
osim kao deo problema s Bobom Sparksom, ali to će se
upravo promeniti. Sa Zarom Samond će morati da se
računa.
Ali ako je očekivala paradu na kojoj će je obasipati
konfetama, prevarila se. Velingtonova je pažljivo slušala, a
onda promrmlja: „Odlično, narednice. Napišite izveštaj i
odmah mi ga donesite, pa ćemo poslati policiju Zapadnog
Midlandsa kod tog Evansa.“
Samondova se vrati u kancelariju, na stepenicama osetivši
koliko su joj noge otežale od razočaranja.
 Trideset sedmo poglavlje

Subota, 16. januar 2010.

Inspektor

Metjuu Evansu nije bilo drago. Policija mu je pokucala na

vrata bez upozorenja, a otvorila im je njegova žena, s
bebom na kuku i malim detetom pored sebe.
Bob Sparks se ljubazno osmehnu dok je Samondova stajala
snebivljivo pored njega. Mlada policajka je pristala da ode sa
starim šefom i pokuca na vrata, ali znala je da se kocka.
Pretpostavljeni će je strogo kazniti budu li doznali za to, ali
on ju je uverio da rade pravu stvar.
„Znam da nisam više na slučaju.“
„Sklonili su vas, gospodine.“
„Da, hvala ti što si me podsetila, Samondova. Ali moram da
budem tamo. Poznajem slučaj uzduž i popreko i moći ću da
primetim ako bude lagao“, reče on.
Znala je da je on u pravu, pa pozva policiju Zapadnog
Midlandsa da ih obavesti kako će biti u njihovom rejonu, ali
čim je spustila slušalicu, oseti da je to uradila na silu i
pripade joj muka.

***

Samondova je išla kolima, a Sparks je na sever išao vozom,

kako bi izbegao da ga vide nekadašnje kolege. Kad je spazio
Samondovu kako ga čeka ispred železničke stanice, vide da
je smrknuta i napeta.
„Hajde, Samondova, sve će biti u redu“, reče on tiho. „Niko
neće znati da sam bio ovde. Biću nevidljiv, obećavam.“
Ona mu se hrabro nasmeši pa zajedno otklipsaše do Meta
Evansa.
„Mete, traži te dvoje policajaca“, doviknu mu njegova žena.
„O čemu se ovde radi?“, upita ona policiju na vratima, ali
Sparks i Samondova sačekaše da se pred njima pojavi njen
muž da bi rekli još nešto. Pošteno je pošteno, pomisli
Sparks.
Evans je imao dobru predstavu o tome zašto je policija
došla. Kada je prvi put video Don i Belu na televiziji i
skontao stvar, znao je da će se jednog dana pojaviti panduri.
Ali kako su prolazile nedelje, a zatim i meseci i godine,
počeo je da gaji nadu.
„Možda nije moja“, govorio je sebi u početku. „Kladim se da
je Don spavala i s drugim frajerima.“ Ali u stomaku – mnogo
pouzdanijem organu od srca – znao je da je Bela njegova.
Toliko je ličila na njegovu „pravu“ ćerku da se čudio kako to
ljudi nisu primetili i javili Krajmvoču.
Ali ljudi nisu primetili a on je nastavio da živi svoj život, da
uvećava porodicu i usput kupi neke nove Don. Međutim,
nikada više nije imao seks bez kondoma.
Stariji policajac mu predloži da na miru proćaskaju, a on ih
zahvalno odvede u trpezariju koju nikada ne koriste.
„Gospodine Evanse, poznajete li izvesnu Don Eliot?“, upita
Samondova.
Evans je razmatrao da slaže – bio je izrazito vičan tome – ali
znao je da će ga Don prepoznati bude li došlo do toga. „Da.
Imali smo kratku vezu pre nekoliko godina, dok sam radio
kao trgovački putnik na južnoj obali. Znate kako je kada
imate dugo radno vreme; treba vam malo zabave, malo
razonode…“
Samondova ga pogleda hladnokrvno, registrova njegove
obešene šiške, krupne smeđe oči i drzak, ubedljiv osmeh, pa
nastavi.
„A jeste li znali da je Don rodila dete posle vaše veze? Je li
vam se javila?“
Evans proguta knedlu. „Ne, nisam imao pojma o detetu.
Slušajte, promenio sam broj mobilnog jer je malo počinjala
da me guši i…“
„Niste želeli da vam žena sazna“, dovrši Sparks umesto
njega.
Met je naoko bio zahvalan, pa odluči da se otvori. „Da.
Slušajte, Šan, moja žena, ne mora da zna za ovo, zar ne?“
Poslednji put kada joj se javila jedna od žena koje je njen
muž osvojio, Šan Evans je rekla mužu da će mu pružiti
poslednju priliku i zahtevala da naprave još jedno dete,
treće po redu. „To će nas zbližiti, Mete.“
Nije ih zbližilo. Neispavanost i postporođajno odlaganje
seksa ponovo su ga nagnali u potragu za zabavom i
razonodom. Trenutno je aktuelna bila sekretarica iz
Londona. Nije mogao da se obuzda.
„To zavisi od vas, gospodine“, reče Sparks. „Je li bilo ikakvog
kontakta između vas dvoje otkako ste promenili mobilni?“
„Ne, izbegavao sam je u širokom luku. Opasno je vraćati se
– pomisle da si se vratio da se ženiš njima.“
Bezdušni skot, pomisli Zara Samond, zapisujući BS na
margini sveske. Zatim to ispravi u bskotina. I sama se kao
maloletnica susretala sa oženjenim muškarcima u potrazi za
seksom.
Evans se vrpoljio na tvrdoj stolici.
„U stvari, začudo, jednom sam je snimio u jednoj čet-sobi na
netu. Samo sam gledao koga ima, kad eto nje. Mislim da se
sećam da je bila pod nadimkom Gospođica_Sunašce, kao iz
one knjige za decu – ima je moje najstarije dete – ali služila
se sopstvenom fotografijom. Don nije baš najbistrija.“
„I jeste li rekli Gospođici_Sunašce ko ste?“
„Naravno da nisam. Čitava svrha čet-soba jeste da svi budu
anonimni. Tako je zabavnije.“
Narednica Samond je sve zapisivala, tražeći od njega da joj
sriče imena čet-soba koje najviše voli i sopstvene onlajn
identitete. Posle dvadeset pet minuta, Evans krete da
ustane da ih isprati, ali Sparks nije bio završio.
„Moraćete da nam date neke uzorke, gospodine Evanse.“
„Zbog čega? Prilično sam siguran da je Bela bila moja – ista
je kao moja ostala deca.“
„E pa drago nam je zbog toga. Ali moramo da se uverimo
kako bismo mogli da vas otpišemo iz istrage.“
Evans se prestravi. „Istrage? Nisam imao nikakve veze s
nestankom te devojčice.“
„Vaše devojčice.“
„Dobro, da, u redu, ali zašto bih ja oteo neko dete? Imam tri
rođena. Ponekad bih platio nekome da ih otme.“
„Siguran sam da je tako“, reče Sparks. „Ali moramo biti
temeljni da bismo mogli da vas otpišemo. Zašto ne uzmete
jaknu i ne kažete ženi da morate da izađete?“

***

Policija je sačekala napolju.

Samondova je izgledala kao da će pući, koliko je bila
zadovoljna sobom. „Video je Don u čet-sobi za punoletne.
Bila je učesnica u igri – amaterka, ali učesnica.“
Sparks se trudio da ostane smiren, ali i njega je udarao
adrenalin.
„Ovo bi mogla da bude veza, Samondova. Veza između nje i
Glena Tejlora.“ I preko volje, Sparks se nasmeja.
Ni ona ni on nisu čuli svađu između muža i žene, ali
Samondova nasluti da je nešto ostalo nerešeno kada Evans
uđe s njima u kola.
„Hajde da završimo ovo“, reče on i ućuta.
U tamošnjoj policijskoj stanici Evans je dao uzorke dnk,
pokušavajući da se momački šegači s mlađim policajcima,
ali ni na koga nije ostavio utisak. Nezgodnija publika od
pijanih devojaka na plesnom podijumu, pomisli Sparks, dok
je Samondova na Evansovim prstima u mastilu primenjivala
malo više snage nego što je strogo neophodno.
„Izvinite, gospodine, morate jako da pritisnete da bismo
dobili dobar otisak.“
Zara Samond reče Sparksu da se vraća u centralu da
saopšti vesti novoj šefici, oči u oči. Trebalo joj je malo
vremena da sastavi priču a da iz nje izostavi Sparksa – i
sebe.
„Reći ću da policija Zapadnog Midlandsa nije imala
slobodnog ljudstva, pa sam zato ja skoknula ovamo i
pronašla ga, oca Bele Eliot. On je serijski jebač iz
Birmingema, kao što smo i mislili – izvesni Metju Evans.
Trgovački putnik, oženjen, otac troje dece. Šta kažete,
gospodine?“
On se osmehnu da je obodri, pa dodade: „I možda će nam
razjasniti vezu između Glena i Bele.“
Kucnuo je čas da otvorimo šampanjac, pomisli Sparks, više
se nadajući nego očekujući.
Na kraju, ispričala mu je kasnije, značaj otkrića je skrajnuo
sva pitanja o tome zašto je uzela na sebe da sama ode kod
Evansa.
„Razgovaraćemo kasnije o tome, Samondova“, reče glavna
inspektorka Velington pa uze telefon da se javi načelniku
Parkeru i položi pravo na svoj deo slave.
Četiri dana kasnije, Sparksa pozvaše da se vrati u
hempširsko odeljenje. Načelnik Parker je bio kratak i
jezgrovit. „Imamo nov trag u Belinom slučaju, Bobe. Sigurno
si čuo. Hoćemo da ga ti preuzmeš. Razgovarao sam s
Metropolitenom radi dozvole. Koliko brzo možeš da se
vratiš?“
„Krećem, gospodine.“
Njegov povratak je bio uobičajeno neupadljiv. „Zdravo,
Samondova. Hajde da vidimo gde smo s Metjuom
Evansom“, reče on dok je skidao kaput.
Vratio se kao da upravo beše izašao na nekoliko minuta.
Samondova i informatički forenzički tim nisu imali
ohrabrujuće vesti. Čim su dobili informacije, ponovo su
proleteli kroz podatke skinute s Tejlorovog prvobitnog
računara, kako bi iskopali Gospođicu_Sunašce. Ali nje nije
bilo tamo.
„Ni četova ni mejlova, gospodine. Tražili smo pod svim
permutacijama, ali ona kao da se ne uklapa.“
Sparks, Samondova i mlađi detektiv Dan Fraj, koga su vratili
u tim, stajali su u nepravilnom polukrugu iza tehničareve
stolice i buljili u ekran dok su imena prolazila, terajući
snagom volje da se ona pojavi. Bio je to četvrti put da
prolaze kroz spisak i u prostoriji je vladalo sumorno
raspoloženje.
Sparks se vrati u kancelariju i uze telefon. „Halo, Don, Bob
Sparks je. Ne, nemam baš vesti, ali imam nekoliko pitanja.
Moram da razgovaram s tobom, Don. Mogu li odmah da
dođem?“
Nakon svega što je preturila preko glave, zaslužila je da se
on pažljivo odnosi prema njoj, ali ovime se mora pozabaviti
bez okolišanja.
 Trideset osmo poglavlje

Četvrtak, 13. jul 2006.

Majka

Don Eliot je volela da izlazi. Volela je, kao svojevrstan obred,

da napuni kadu i namiriše vodu, opere kosu šamponom s
kondicionerom i osuši je fenom ispred ogledala. Da stavi
debelu maskaru dok trešti vesela muzika. Da se poslednji
put pogleda u ogledalu prirodne veličine na vratima ormara,
a zatim otkucka do taksija na visokim potpeticama, dok joj u
grudima kipti od uzbuđenja. Kad god je izlazila, osećala se
kao da će zauvek imati sedamnaest godina.
Bela je sve to na izvesno vreme prekinula. Bilo je strašno
glupo ostati u drugom stanju, ali sama je kriva za to. Previše
je želela da mu se svidi. Bio je tako seksi – igrao je da bi joj
bio blizu kada su prvi put ugledali jedno drugo. Uzeo ju je za
ruku i okretao je dok joj se nije zavrtelo u glavi. Smejala se.
Odneli su piće napolje, kod pušačâ, da udahnu malo
vazduha. Zvao se Met i bio je već zauzet, ali ona nije marila.
Dolazio je u Sautempton samo jednom mesečno, poslom, ali
u početku joj se svakodnevno javljao i slao poruke kada je
njegova žena mislila da ide po nešto iz kola ili da prošeta
psa.
Trajalo je šest meseci, dok joj nije rekao da ga je služba
premestila s južne obale na severoistočnu. Njihov poslednji
susret bio je toliko žestok da se nakon njega osećala
opijenom doživljajem. Preklinjao ju je da imaju seks bez
kondoma – „Tako će biti nešto posebno, Don.“ I bio je, valjda,
samo što on nije sačekao da čuje kakav je ishod. „Oženjeni
muškarci to ne rade“, rekla joj je majka, očajna zbog ćerkine
naivnosti. „Oni imaju ženu i decu, Don. S tupavim
devojkama kao što si ti samo hoće da se seksaju. Šta ćeš da
radiš povodom bebe?“
Isprva nije znala. Odlagala je svaku odluku za slučaj da se
Met pojavi kao vitez na belom konju i hitro je odnese u novi
život. A kada se on nije pojavio, čitala je blistave časopise o
deci i ušla u majčinstvo poput mesečara.
Nije žalila što se ipak odlučila da rodi – pa dobro, ne često –
samo onda kada se Bela budila na svaki sat od tri ujutru, ili
kada su joj izbijali zubi i kada je vrištala, ili punila pelenu.
Ispostavilo se da prve godine nisu onakve kakvima ih
reklamiraju u časopisima, ali preživele su ih zajedno i
okolnosti su se poboljšale kada je Bela postala osoba i
mogla malo da pravi Don društvo.
Deliće s ćerkom sve tajne i misli, ubeđena da je Bela neće
osuđivati. Devojčica se smejala zajedno s njom kada je ona
bila srećna, a skupila bi joj se u krilu kada je Don plakala.
Ali sati gledanja dečjeg kanala i igranja video-igrica na
telefonu nisu joj ispunjavali život. Don je bila usamljena. Ne
bi trebalo da bude sama, ali koga će zanimati samohrana
majka?
Privlačili su je oženjeni muškarci – čitala je negde da oženjen
muškarac predstavlja očinsku figuru i uzbuđenje
zabranjenog voća. Aluziju na Bibliju nije ukapirala, ali
odlično je shvatala mešavinu opasnosti i sigurnosti. Želela je
da nađe novog Meta, ali nije mogla da priušti da joj neko
čuva dete, a majka joj nije odobravala da ostaje u izlasku do
kasno u noć.
„Šta to radiš? Noćni klubovi? Zaboga, Don, gledaj dokle te je
to dovelo prošlog puta. Sada si majka. Zašto ne izađeš da
nešto pojedeš s nekom drugaricom?“
To je i uradila. Podelila je havajsku picu s Kerol, starom
školskom drugaricom, i bilo je lepo, ali nije se vratila kući
brujeći od muzike i votke.
Čet-sobu je pronašla u jednom časopisu u čekaonici kod
lekara. Bela je imala temperaturu i osip, a Don je znala da
će doktor Džon, kako je voleo da ga zovu, ćaskati s njom i
posvetiti joj malo pažnje – dopadam mu se malo, rekla je
sebi, u poslednjem času odlučivši da se našminka. Treba joj
da se nekome dopada. To treba svakoj ženi.
Prelistavajući stranice jednog časopisa za mlade, prljavog od
desetina prstiju i palčeva, pročitala je o novoj onlajn sceni za
sastanke. Toliko se zadubila da joj je promaklo kada su
prozvali njen broj. Recepcionerka je morala da vikne njeno
ime, pa ona brže-bolje ustade, zgrabi Belu iz jame s lego--
kockama i gurnu časopis u torbu za kasnije.
Laptop je držala na ormaru, dalje od Belinih lepljivih prstiju,
iako je bio star i pohaban. Poklonio ga joj je jedan tip s
posla, kada je on kupio novi. Isprva ga je koristila, ali kada je
punjač prestao da radi, a ona nije imala novca za drugi,
prestao je da je zanima.
Vraćajući se kući od lekara, kupila je nov punjač kreditnom
karticom za slučaj nužde.
Čet-soba je bila sjajna. Uživala je u pažnji novih prijatelja:
muškaraca koje je zanimalo sve o njoj, koji su je pitali o
njenom životu i snovima, i tražili njenu fotografiju, koje nije
odbijalo to što ona ima dete. Neke je čak zanimala i njena
ćerkica.
Nije govorila nikome drugom. Nikome izvan čet-sobe. To je
bila njena stvar.
 Trideset deveto poglavlje

Četvrtak, 21. januar 2010.

Inspektor

Kuća u Manor roudu izgledala je čistije i urednije. Beline

igračke su bile složene u kutiji kod televizora, a dnevna soba
je pretvorena u sedište kampanje Nađite Belu. Za jednim
stolom sedeli su dobrovoljci, koji su pregledali poštu – „Kada
je dobar dan, dobijamo stotinu pisama“, reče Don ponosno –
i razvrstavali je u tri gomile: moguća viđenja, ljudi koji žele
dobro i ludaci. Ludačka gomila je naizgled bila mnogo veća
od drugih, ali Sparks se suzdrža od opaski.
„Mnogi ljudi nam šalju novac da doprinesu potrazi za
Belom“, reče Don. Fond je postavljao oglase u novinama
širom sveta i s vremena na vreme plaćao privatnog
detektiva da proveri neki trag.
„Hajdemo nekuda gde je mirno, Don“, reče on i povede je za
lakat u kuhinju, zatvorivši vrata za njima.
Na pomen Meta, ona briznu u plač. „Kako ste ga pronašli?
Šta je rekao za mene? Za Belu?“
„Rekao je da misli da je on otac. Čekamo rezultate dnk.“
„Ima li još dece?“
„Da, Don.“
„Liče li na nju?“
„Da.“
Ona zaplaka još jače.
„Hajde, Don, moramo da porazgovaramo o još nečemu što
nam je Met Evans rekao. O tome da te je video u jednoj čet-
sobi na internetu.“
To zaustavi suze. „Met me je video u čet-sobi? Ja njega
nisam.“
„Ali išla si u čet-sobe?“
„Da, ali ne u onakve o kakvima ste govorili na suđenju. Nije
bilo ni nepristojno ni u vezi sa seksom.“
Sparks zastade. „Zašto nam nisi rekla da si koristila čet--
sobe?“
Don pocrvene. „Bilo me je sramota. Ni dok sam to radila,
nikome nisam govorila da ljudi ne pomisle da ih koristim da
bih došla do seksa. A nisam to radila, inspektore Sparkse.
Samo sam bila usamljena. To je bilo obično ćaskanje. Na
primer, šta se dogodilo u Istendersima ili u Ja sam slavna
ličnost… Nikada se ni sa kim nisam srela u stvarnom životu.
Stvarno nisam mislila da je to vredno pomena.“
Sparks se naže napred da je potapše po ruci na kuhinjskom
stolu. „Jesi li govorila o Beli u čet-sobama, Don?“
Ona ga je gledala i mučila se da progovori. „Ne. Dobro, da,
malo. Drugim devojkama. Ali samo, znate, recimo da nisam
mogla da spavam od Bele, ili da je uradila nešto smešno.
Samo smo razgovarale.“
„Ali tamo mogu da vas čuju i drugi ljudi, zar ne?“
Don je izgledala kao da će se onesvestiti pa Sparks pređe na
njenu stranu stola, lagano joj izvuče stolicu i nežno je gurnu
da spusti glavu sebi u krilo. Kada se ispravila, još je bila
mrtvački bleda.
„Mislite li na njega?“, upita. „Je li me on čuo kako govorim o
Beli? Je li je tako pronašao?“
Nije bilo potrebe za imenima, pošto su oboje znali ko je „on“.
„Ne možemo biti sigurni, Don, ali potrebno nam je da se
prisetiš, da pokušaš da se setiš s kim si razgovarala onlajn.
Pogledaćemo i na tvom laptopu.“
Jedan dobrovoljac uđe da nešto pita Don, ali videvši njeno
uplakano lice, smesta stade da uzmiče.
„Ne, ostanite, molim vas“, reče Sparks. „Možete li načas da
pripazite na Don? Malo se potresla i verovatno bi joj prijala
šolja čaja.“
Izašao je iz kuće i telefonirao Samondovoj.
Stavio je Donin pohabani računar u kesu i odneo ga u
centralu, dok je narednica uzimala izjavu od skrhane majke.
Sparks je želeo da učestvuje u lovu na sajtovima. Želeo je
da bude tu kada iskrsne Veliki_meda ili kakva druga bolesna
dečja aluzija kojom se Tejlor služio.
Vazduh u laboratoriji zaudarao je na mešavinu svlačionice i
nepojedenih pica, a tehničari su izgledali umorno dok su
nosili računar na popis i iskopavanje. Bili su zahvalni što
ovoga puta treba da preoru samo deo delatnostî, ali ipak će
malo potrajati dok ne budu mogli da izbace spisak čet-soba i
kontakata.
Spisak, kada je stigao, bio je poznata zbrka fantazija i
odvratnih imena, i Sparks prelete preko njega da isključi
poznate Tejlorove avatare. „Mora da se služio drugim
imenom“, reče on Fraju.
„Imamo sve identitete koje je koristio sa svog laptopa,
gospodine.“
„Jesmo li sigurni da je imao samo jedan laptop?“
„Nema traga od drugih, ali sigurno je koristio najmanje
jedan internet-kafe. Možda i druge na putovanjima.“
Tehničar uzdahnu. „Moraćemo da otpišemo sve koje
možemo, da bismo onda malo suzili polje.“
Sparks uze spisak i odveze se nazad u kuhinju Don Eliot.
Ona je još plakala. Samondova ju je držala za ruku i tiho joj
govorila: „Hajdemo dalje, Don. Sjajno vam ide.
Sjajno joj ide, gospodine.“
Don podiže glavu i ugleda ga kako stoji u vratima, kao onog
dana kada je Bela nestala. Obuze je jeziv osećaj već
viđenog.
„Imam spisak ljudi koje si srela ovde. Hajde da ga zajedno
pogledamo da vidimo sećaš li se ičega.“
Ostatak kuće je bio u tišini. Dobrovoljci su odavno otišli,
oterani osećajem zle kobi i Doninom uznemirenošću.
Ona je išla prstom po imenima, stranicu za stranicom.
„Nisam znala da sam razgovarala s toliko ljudi“, reče.
„Verovatno i nisi, Don. Ljudi mogu jednostavno da se
priključe nekoj sobi i da kažu ’zdravo’, a onda da slušaju.“
Zastajala je nekoliko puta, od čega bi Sparksu srce
poskočilo, i govorila Samondovoj neke sitnice kojih se seća –
„Galeb – ona je živela u Brajtonu i zanimale su je cene kuća
ovde… Bili_Džin je bila velika obožavateljka Majkla
Džeksona – stalno nam je pričala o njemu… Riđokosa100 je
tražila ljubav. Pitam se da li ju je našla“ – ali veći deo četa
bio je toliko običan da ga se Don slabo sećala.
Kada stiže do Visokog_tajanstvenog_stranca, ona zastade.
„Njega se sećam. Nasmejala sam se kada sam prvi put
videla njegov nadimak. Takvo opšte mesto. Mislim da smo
razmenili jedan ili dva mejla izvan čet-sobe. Ništa
romantično. Bio je ljubazan da razgovara sa mnom jednom
kada sam bila utučena, ali nismo ostali u vezi.“
Sparks izađe iz sobe i pozva Fraja. „Potražite
Visokog_tajanstvenog_stranca. Može biti da je to on.
Razmenjivali su mejlove izvan čet-sobe. Pošalji mi poruku
ako nešto nađete.“
Potrajalo je, ali telefon se konačno oglasi. „Našli smo ga“,
pisalo je u poruci.
Kada je Sparks stigao, dočekao ga je jedan član forenzičkog
tima. „Pronašli smo mejl kontakt između Don Eliot i
Visokog_tajanstvenog_stranca – samo tri mejla, ali u njima
se pominje i Bela.“ Sparks nije bio od onih što skaču uvis od
oduševljenja, ali tada umalo nije skočio. „Sledeći korak je da
povežemo mejl adresu s Tejlorom, gospodine.“
Temeljno su pretraživali i Donin nalog na Fejsbuku. Na
njemu je bilo na stotine Belinih fotografija, ali Dan Fraj je
pomagao u potrazi za slikama koje su bile dostupne pre
otmice i proveravao njene prijatelje ne bi li naišao na
njihovog čoveka.
Ovo je nova verzija šipčenja, pomisli Sparks dok je
posmatrao tim kako radi.
Kasnije tog dana kod njega je došao jedan tehničar umornog
izgleda. „Imamo problem, gospodine. Don Eliot nije stavila
nikakvo obezbeđenje na svoju Fejsbuk stranicu dok
devojčica nije nestala, tako da je svako mogao da gleda
njene podatke i fotografije a da ne mora da se sprijatelji s
njom.“
„Bože. Jesmo li ipak pogledali?“
„Naravno. Ne pojavljuju se ni Glen Tejlor niti bilo koji od
njegovih znanih identiteta. Čudno je što je tamo Džin Tejlor.
Ona je prijateljica kampanje Nađite Belu.“
„Džin? Jesi li siguran da je ona?“
„Da, dotada je stranica već bila obezbeđena. Nije samo
’lajkovala’ stranicu; postavila je i dve poruke.“
„Poruke?“
„Da, rekla je Don da se moli da se Bela vrati kući živa i
zdrava, a kasnije poslala poruku za Belin četvrti rođendan.“
Sparks je bio zbunjen. Zašto bi se Džin Tejlor sprijateljila sa
Don Eliot? „Jesmo li sigurni da je ona, a ne neko ko se tako
predstavlja?“
„To je mejl adresa koju ona koristi, a IP adresa se poklapa s
njenim krajem Londona. Ne možemo biti sto posto sigurni,
ali sve ukazuje na to.“
Sparks je razmatrao mogućnosti. Može biti da se njen muž
predstavlja kao ona, ali to je bilo posle otmice. Možda je
samo hteo da se osigura da će čuti sve informacije o lovu.
„Odlično. Nastavimo da kopamo“, reče on tehničaru i zatvori
vrata kancelarije da bi imao malo prostora za razmišljanje.
Mora da razgovara s Glenom i sa Džin. Odvojeno.
 Četrdeseto poglavlje

Petak, 22. januar 2010.

Udovica

Prala sam na ruke neki veš u sudoperi, kada na vrata

pokuca Bob Sparks. Stavila sam ruke ispod slavine da
sperem prašak, a zatim ih istresla dok sam išla ka vratima.
Nikoga nisam očekivala, ali Glen je ugradio kamericu kako
bismo na ekranu mogli da vidimo ko nam je na pragu. „Tako
nećemo gubiti vreme na otvaranje novinarima, Džini“, rekao
je, šrafeći poslednji šraf u držač.
Meni se to nije sviđalo. Svi su ličili na kriminalce, izobličeni
kao na pozadini kašike, čak i njegova mama. Ali on je ostao
pri svome. Pogledah i videh inspektora Sparksa, čiji je nos
ispunjavao ekran. Pritisnuh dugme interfona i upitah: „Ko
je?“ Nema svrhe da mu olakšavam. On se kao osmehnu.
Znao je da je to igra i reče: „Inspektor Bob Sparks, gospođo
Tejlor. Možemo li nakratko da porazgovaramo?“
Otvorih vrata i zatekoh ga kako stoji tamo, lica ponovo
uobičajenih razmera – lepo je to lice, zapravo. „Nisam mislila
da ću vas opet videti, nakon namirenja nadoknade i svega
ostalog“, rekoh.
„E pa evo me. Odavno se nismo videli. Kako ste vas dvoje?“,
upita on bestidno.
„Dobro smo, ne zahvaljujući vama, ali bojim se da Glen nije
tu, inspektore. Možda bi sledeći put trebalo da se najavite,
ako hoćete opet da dođete.“
„Ne, nema potrebe. Samo želim da vama postavim nekoliko
pitanja.“
„Meni? Šta imate mene da pitate? Slučaj protiv Glena je
zatvoren.“
„Znam, znam, ali moram nešto da vas pitam, Džin.“
Oslovio me je po imenu i ta prisnost me izbaci iz ravnoteže,
pa mu rekoh da obriše noge.
Kada je ušao, on ode pravo u dnevnu sobu – kao da je neko
od ukućana. Seo je na svoje uobičajeno mesto a ja stadoh u
vrata. Neću da se previše opuštam s njim. Nije trebalo da
dolazi. To nije u redu.
Nije se činilo da žali što je došao, što nas uznemirava nakon
što su sudovi rekli da je gotovo. Naprasno me spopade
strah. Njegovim dolaskom se činilo da sve počinje iz
početka. Da pitanja počinju iz početka. I ja se uplaših.
Uplaših se da je našao nešto novo čime će nas ganjati.
„Džin, hoću da vas pitam zašto ste se sprijateljili sa Don
Eliot na Fejsbuku.“
To nisam očekivala. Nisam znala šta da kažem. Internet sam
počela da koristim nakon što su Glena optužili i odveli.
Želela sam da shvatim kako to funkcioniše – da se stavim na
Glenovo mesto, možda – te sam kupila mali laptop, a
prodavac mi je pomogao da otvorim mejl adresu i nalog na
Fejsbuku. Trebalo mi je malo vremena dok nisam ušla u
fazon, ali kupila sam jedan vodič za idiote da mi pomogne i
imala vremena napretek da ga prokljuvim. Tako su mi večeri
prijatno prolazile, a i bila je to promena od televizije. Nisam
govorila Glenu dok je bio u Belmaršu. Brinula sam se da će
pomisliti kako to radim da bih ga uhvatila na delu. Mogao bi
da pomisli da mu nisam odana.
U svakom slučaju, nisam ga često koristila, a kada je izašao,
on se iznenadio, ali nije se naljutio. Valjda se isuviše toga
događalo da bi išta što ja radim bilo preterano važno.
Ali svakako nije znao da sam na Fejsbuku prijateljica sa Don,
a sada je Bob Sparks došao da pravi probleme zbog toga.
Bilo je to glupo od mene – „lakomisleno“, rekao bi Glen kad
bi znao. Uradila sam to jedne noći nakon što sam videla Don
na vestima. Samo sam htela da budem deo kampanje za
pronalaženje Bele, da nečim doprinesem, pošto sam
verovala da je ona živa.
Nisam mislila da će me policija videti usred svih onih stotina
imena, ali razume se da oni vide sve. „Nikada ne razmišljaš,
Džin“, rekao bi Glen da je sada ovde. Međutim, nije trebalo
to da radim, pošto će nas policija sada iznova proveravati.
Glen će imati problema zbog ovoga. Inspektor Sparks me
gleda, ali ja mislim da ništa ne treba da kažem, pa se
pravim blesava i puštam ga da ide naslepo.
I on ide. „Jeste li se vi priključili kampanji, Džin, ili se neko
poslužio vašim identitetom?“
Valjda misli na Glena.
„Otkud bih ja to znala, inspektore Sparkse?“ Moram ostati
uzdržana. Nema oslovljavanja po imenu. Gde je Glen? Rekao
je da će se vratiti za deset minuta. Konačno začujem njegov
ključ u bravi.
„Ovde smo, Glene“, dovikujem. „Došao je inspektor Sparks.“
Glen proviruje unutra, još u kaputu, i klima inspektoru
glavom. Bob Sparks ustaje i odlazi u predsoblje da nasamo
porazgovara s njim. Ja sedim, preplašena da će Glen
prasnuti zbog onoga na Fejsbuku, ali niko ne diže glas, a
zatim začujem kako su vrata škljocnula.
„Otišao je“, govori Glen iz predsoblja. „Nije trebalo da dolazi.
Rekao sam mu da je ovo policijsko uznemiravanje i otišao je.
Šta ti je rekao?“
„Ništa. Zanimalo ga je kada ćeš se vratiti.“ Pa i jeste.
Odlazim na sprat da stavim oprane helanke na sušilicu iznad
kade, a zatim vadim laptop da vidim mogu li da se obrišem
s Beline Fejsbuk stranice. To zapravo i nema mnogo svrhe
pošto me je policija već videla, ali Glen nije. Ne verujem da
mu je inspektor Sparks išta rekao. To je bilo lepo od njega.
Međutim, pretpostavljam da će se on vratiti.
Glen pretura po frižideru u potrazi za nečim što će staviti u
sendvič, kada se ja vratim u prizemlje i u šali ga odgurnem
da bih to uradila umesto njega. „Za šta si? Za sir ili za
tunjevinu?“
„Tunjevinu, moliću. Imamo li malo čipsa uz to?“
Spremam mu tanjir hrane s malo zelene salate i paradajza.
Treba da jede više svežeg povrća. Nezdravo je bled i ugojio
se od silnog sedenja u kući.
„Gde si bio?“, pitam ga dok stavljam tanjir ispred njega.
„Malopre?“
Glen slaže onu facu, onu kada ga živciram. „Bio sam do
novinarnice, Džin. Prestani da me proveravaš.“
„Samo me zanima, ništa drugo. Kakav ti je sendvič? Mogu li
da pogledam novine?“
„Zaboravio sam da ih kupim. A sad me pusti da jedem na
miru.“
Odlazim u drugu sobu i pokušavam da ne brinem, ali mislim
da sve počinje iz početka. Njegove gluposti. Opet je počeo
onako da nestaje. Ne u kući – znala bih. Ali ponekad odlazi
na sat ili dva, a kada se vrati ne može da kaže šta je radio i
naljuti se ako ga previše zapitkujem.
U stvari me to ne zanima, ali moram da znam. Istini za volju,
mislila sam da je zato Bob Sparks danas došao. Mislila sam
da su Glena uhvatili kako opet nešto radi na računaru.
Svojski se trudim da ne sumnjam u njega, ali katkada, kao
danas, mučim se. Počinjem da zamišljam šta bi se moglo
dogoditi. Nema svrhe misliti na najgore, kaže moj tata mami
kada ona upadne u frku, ali to nije lako. Teško je kada je
najgore odmah tu. Tik ispred vrata.
Treba nekako to da zaustavim. Ako to ne učinim, oboje ćemo
biti izgubljeni.
 Četrdeset prvo poglavlje

Petak, 11. jun 2010.

Udovica

Tom Pejn me zove na hotel i kaže da mu se čini da je ugovor

u redu, ali ga brine šta će oni napisati. Teško mi je da
govorim dok je Kejt u sobi, pa odlazim u kupatilo da bih
imala malo privatnosti. „Novinari ti nisu prijatelji, Džin“, kaže
on. „Izvući će priču koju žele da napišu. U ugovoru nema
provere teksta, tako da nećeš imati osnova za žalbu budu li
izvrnuli stvari. Brine me što to radiš sama. Hoćeš li da
dođem?“
Ne želim da Tom dolazi. On će hteti da se predomislim, ali ja
znam šta radim. Spremna sam.
„Nema potrebe, Tome, hvala. Javiću ti kako ide.“
Kejt se vratila u moju sobu, opet sa ugovorom u ruci. „Hajde,
Džin“, kaže. „Hajde da potpišemo ovo pa da pređemo na
intervju.“
Ona je rešena a meni se ide kući, te posežem za listom
papira i potpisujem se na tačkastoj liniji. Kejt se osmehuje i
ramena joj se opuštaju, pa seda u jednu fotelju.
„Sada smo uklonili formalnosti, Džin“, kaže ona i vadi
pohabani diktafon s dna torbice. „Nemate ništa protiv da
snimam intervju?“, kaže, stavljajući uređaj ispred mene.
„Samo za slučaj da mi stenografija podbaci“, dodaje,
smešeći se.
Ja nemo klimam glavom i pokušavam da smislim kako da
počnem, ali nisam morala da se trudim. Kejt vodi glavnu reč.
„Kada ste prvi put čuli da je Bela Eliot nestala, Džin?“
U tome nema opasnosti. Prisećam se onog dana u oktobru
2006, kada sam čula priču na radiju dok sam stajala u
kuhinji.
„Tog prepodneva bila sam na poslu“, govorim Kejt. „Ali imala
sam slobodno popodne pošto sam u nedelju radila jutarnju
smenu. Nisam radila ništa naročito; samo sam malo
sređivala kuću i ljuštila krompir za večeru. Glen je došao
kući da na brzinu popije čaj, a ja sam se spremila za čas u
sportskom centru. Upravo sam se bila vratila i uključivala
sam šporet kada sam čula vest na radiju. Rekli su da je u
toku velika policijska potraga za nekom malom devojčicom
koja je nestala u Sautemptonu. Za malom devojčicom koja
je nestala iz svog vrta. Obuzela me je neka jeza i drhtavica;
toliko mala devojčica, zapravo još beba. Nisam mogla da
podnesem da razmišljam o tome.“
Sad mi je opet hladno. Bilo je potresno suočiti se sa onim
malim licem, flasterom i kovrdžama. Kejt izgleda nestrpljivo,
te ponovo počinjem da govorim.
„Sutradan su novine bile pune toga. Gomila slika i istih
citata njene bake, koja govori koliko je ona ljupka. Da ti srce
prepukne, stvarno. U salonu smo svi pričali o tome. Svi su
bili uznemireni i zainteresovani – znate kakvi su ljudi.“
„A Glen?“, pita Kejt. „Kako je on reagovao?“
„Bio je užasnut. Tog dana je imao dostavu u Hempširu – to
znate, naravno – i nije mogao da se opasulji. Oboje smo
voleli decu. Bili smo uznemireni.“
Istina je da nismo mnogo razgovarali o nestanku,
izuzimajući slučajnost da je on bio u Hempširu. Popili smo
čaj s krila, dok je on gledao vesti na televiziji, a onda se
vratio na sprat svom računaru. Sećam se da sam rekla:
„Nadam se da će pronaći tu malu devojčicu, Belu.“ I ne
sećam se da je on rekao bogzna šta drugo. Tada nisam
mislila da je tu nešto čudno – Glen se samo ponašao
svojstveno sebi.
„A onda je došla policija“, kaže Kejt, naginjući se napred
preko sveske i pomno me gledajući. „To mora da je bilo
strašno.“
Serviram joj priču kako sam bila odveć zapanjena da bih
govorila i da sam još stajala u predvorju nakon što je policija
otišla, kao kip.
„Jeste li iole sumnjali na njegovu umešanost, Džin?“, pita
ona.
Gutam novi gutljaj kafe i vrtim glavom. Čekala sam da me to
pita – policija me je to pitala iznova i iznova – i spremila sam
odgovor. „Kako sam mogla da poverujem da je on umešan u
nešto tako strašno?“, kažem. „On je voleo decu. Oboje smo
ih voleli.“
Ali ne na isti način, ispostavilo se.
Kejt me gleda, što znači da sam verovatno opet ućutala.
„Džin“, kaže ona, „o čemu razmišljate?“
Želim da kažem da razmišljam o onome kada mi je Glen
rekao da je video Belu, ali ne mogu to da joj kažem. To je
preveliko da bi se reklo.
„Ni o čemu posebnom“, kažem. A onda dodajem: „O Glenu i
tome jesam li ga uopšte poznavala.“
„Kako to mislite, Džin?“, pita ona, a ja joj pričam o
Glenovom licu onog dana kada su ga uhapsili. „Lice mu je
postalo bezizražajno“, kažem. „Načas ga nisam prepoznala.
Uplašilo me je.“
Ona to zapisuje, letimice dižući glavu da klimne njome i
pogleda me u oči. Pušta me da govorim dok se prosipaju
stvari o pornografiji. Sedi i brzo zapisuje u svesku, ali ne
skida pogled s mene. Klima glavom, podstiče me očima, sva
saosećajna i puna razumevanja. Godinama sam prihvatala
krivicu za ono što je Glen uradio, govoreći sebi da ga je na
grozote naterala moja bolesna opsednutost time da imam
dete, ali danas on nije ovde da me onako gleda. Smem da
budem ljuta i povređena onim što je radio u našoj gostinskoj
sobi. Dok sam ja ležala u postelji odmah preko puta, on je
pozivao tu poganštinu u našu kuću.
„Kakav čovek gleda takve slike, Kejt?“, pitam je.
Ona bespomoćno sleže ramenima. Njen matori ne gleda
slike zlostavljanja dece. Blago njoj.
„Rekao mi je da to nije stvarno. Da su to žene obučene kao
deca, ali nije bilo tako. Ne sve, u svakom slučaju. Policija je
rekla da je to stvarno. Glen je rekao da je to zavisnost. Da
ne može da se obuzda. Počelo je s ’normalnom
pornografijom’, rekao je. Nisam sigurna šta je normalno. A
vi?“
Ona opet odmahuje glavom. „Ne, Džin, nisam sigurna. Gole
žene, valjda.“
Klimam glavom; tako sam i mislila. Ono što dobiješ u
časopisima iz prodavnice ili u porno-filmovima.
„Ali ovo nije bilo normalno. Govorio je da stalno pronalazi
nove stvari da gleda, da je to jače od njega. Govorio je da
pronalazi stvari slučajno, ali to nije moguće, zar ne?“
Ona sleže ramenima, pa opet odmahuje glavom.
„Mora da se plati“, kažem joj. „Da se dâ broj kreditne
kartice, ime i adresa. Sve. Ne možeš tek tako da nabasaš na
neki od tih veb-sajtova. To je namerna radnja koja iziskuje
vreme i usredsređenost – tako je svedok policije rekao na
njegovom suđenju. I da moj Glen to radi iz noći u noć, traži
sve gore i gore stvari. Nove slike i video-snimke, njih na
stotine, rekla je policija. Na stotine! Naoko ne biste pomislili
da ih ima toliko. Govorio mi je da mu je mrsko da ih gleda,
ali da ga nešto u njemu tera da traži još. Govorio je da je to
bolest. Da je jače od njega. I krivio je mene.“
Kejt me gleda, snagom volje me nagoni da nastavim, a ja ne
mogu više da se zaustavim. „Govorio je da sam ga ja
naterala na to. Ali on je izdao mene. Pravio se da je
normalan čovek, koji ide na posao, pije pivo s pajtašima i
pomaže mi da operem sudove, ali svake noći u gostinskoj
sobi pretvarao se u čudovište. Nije više bio Glen. On je bio
bolestan, a ne ja. Ako je to mogao da radi, verujem da je bio
kadar za bilo šta.“
Stajem, sablaznuta zvukom sopstvenog glasa. A ona me
gleda. Prestaje da piše, naginje se napred i stavlja ruku na
moju. Ona je topla i suva i ja okrećem ruku da je uhvatim.
„Znam da vam je ovo sigurno teško, Džin“, kaže ona i čini se
da iskreno tako misli. Ja želim da prestanem, ali ona me
ponovo steže za ruku. „Veliko je olakšanje što mogu da
kažem sve ovo“, govorim i kreću mi suze. Ona vadi papirnu
maramicu i ja jako duvam nos. Nastavljam da govorim kroz
jecaje. „Nisam znala da to radi, stvarno nisam. Otišla bih da
sam znala. Ne bih ostala s takvim čudovištem.“
„Ali ostali ste kada ste saznali, Džin.“
„Morala sam. On je sve objasnio tako da nisam više videla
šta je ispravno. Uvalio mi je grižu savesti što mislim da je on
to radio. Sve je to zamesila policija ili banka ili internet--
kompanija. A onda je okrivio mene. Predočio mi je da sam ja
kriva. Bio je strašno uverljiv kada mi je nešto govorio.
Naterao me je da mu verujem“, kažem. I jeste. Ali nije više
ovde da me tera.
„A Bela?“, pita Kejt, kao što sam i očekivala. „Šta je s
Belom? Je li je on oteo, Džin?“
Otišla sam predaleko da bih se sada zaustavila. „Da“,
kažem. „Mislim da jeste.“
U sobi nastaje muk a ja zatvaram oči.
„Je li vam rekao da ju je oteo? Šta mislite da je uradio s
njom, Džin?“, pita. „Gde ju je stavio?“
Postavljena tako brzo jedna za drugim, njena pitanja me
mlate. Ne mogu da razmišljam. Ne smem da kažem ništa
više ili ću sve izgubiti.
„Ne znam, Kejt“, govorim. Od upinjanja da se zaustavim
spopadaju me drhtavica i hladnoća, te se obuhvatam
rukama. Kejt ustaje, seda na naslon za ruku moje fotelje i
grli me. Divno je što me neko drži i osećam se kao kada me
je mama privlačila sebi kad sam bila uznemirena. „Ne plači,
pile“, rekla bi i držala me tako da se osećam sigurnom. Ništa
nije moglo da mi naudi. Naravno, sada je drugačije. Kejt
Voters ne može da me zaštiti od onoga što će uslediti, ali ja
neko vreme sedim tamo glavom naslonjena na nju.
Ona opet počinje, tiho: „Je li vam Glen rekao išta o Beli,
Džin? Pre nego što je umro?“
„Ne“, izustim ja.
Ali onda neko pokuca na vrata. Tajni znak. Mora da je Mik.
Ona promumla nešto ispod glasa i ja vidim da se s mukom
dvoumi da li da mu vikne „Odjebi!“ ili da ga pusti unutra.
Ona opušta ruku i diže obrve, kojima kazuje „Prokleti
fotografi“, pa odlazi do vrata. Razgovor između njih dvoje
vodi se vatrenim šapatom. Hvatam reči „Ne sada“, ali Mik
neće da ide. Kaže da mora da „uslika neke fotke“ pošto je
urednik fotografije „besan kao ris“. Ustajem i odlazim u
kupatilo da se saberem pre nego što on uđe.
U ogledalu vidim svoje lice, crveno, naduto i podbulo.
„Na šta to ličim?“, govorim naglas. To je nešto što često
govorim – manje-više svaki put kada se pogledam u
ogledalo u poslednje vreme. Izgledam užasno i ništa mi
neće pomoći, te punim kadu. Ne čujem šta se događa u
susednoj prostoriji dok ne zavrnem slavine. Kejt viče, Mik
viče. „Gde je ona?“, viče on. „U usranom kupatilu, šta misliš
gde je? Mentolčino, morao si da upadneš a tek što smo
krenule.“
Ja ležim u hotelskoj sapunici, šljiskam po vodi oko sebe i
razmišljam. Zaključujem da sam rekla dovoljno. Sešću da
me fotografišu pošto sam tako obećala, ali odmah posle
toga idem kući. Eto, nešto što sam odlučila sasvim sama.
Eto, Glene. Odjebi! I smešim se.
Izlazim posle petnaest minuta, sva ružičasta od toplote i
kose ukovrdžane od pare. Kejt i Mik samo sede, ne gledaju
se i ne govore. „Džin“, kaže Kejt, brzo ustajući, „jeste li
dobro? Zabrinula sam se. Zar me niste čuli kako vas zovem
kroz vrata?“ Stvarno mi je žao nje. Sigurno je izluđujem, ali
moram da mislim na sebe.
Mik pokušava da se prijateljski osmehne. „Džin, izgledate
krasno“, laže. „Je l’ ne biste imali ništa protiv da uslikam
nekoliko fotografija dok je povoljno svetlo?“
Klimam glavom i tražim četku za kosu. Kejt prilazi da mi
pomogne i šapće: „Izvinite. Ali ovo mora da se obavi.
Obećavam da neće biti previše bolno.“ I steže me za mišku.
Moramo da izađemo pošto Mik kaže da će izgledati
prirodnije. „Prirodnije od čega?“, želim da pitam, ali se ne
trudim. Hajde da završimo sa ovim, a onda mogu kući.
On me tera da idem po hotelskom vrtu, tamo-amo, ka
njemu i od njega. „Gledajte u daljinu, Džin“, dovikuje mi, a ja
gledam. „Možete li da obučete nešto drugo? Trebaće mi
neke drugačije fotke.“ Nemo se povinujem, vrativši se u
sobu da obučem novi plavi pulover i pozajmim ogrlicu od
Kejt, a onda ponovo silazim niz stepenice. Recepcionerka
sigurno misli da sam poznata ili šta već. Valjda ću uskoro i
biti. Poznata.
Kada čak i Miku dosadi da me fotka kako se naslanjam na
drvo, sedim na klupi ili ogradi, lagano se šetam stazom –
„Ne osmehujte se, Džin!“ – svi se vraćamo unutra.
Kejt kaže da mora početi da piše, a Mik mora da prebaci
fotografije u računar. Stojimo u hodniku ispred soba i Kejt mi
govori da se opustim dva-tri sata i sve što želim stavim na
račun sobe. Kada se ona izgubi u svojoj sobi, ja se vraćam u
svoju i pakujem sve u kesu. Nisam sigurna mogu li da
zadržim odeću koju mi je list kupio, ali ona je većinom već
na meni, a ne mogu da se bakćem presvlačenjem. Zatim
ponovo sedam. Načas nisam više sigurna mogu li da odem.
Ovo je smešno. Ja sam žena od skoro četrdeset godina.
Mogu da radim šta mi je volja. Uzimam stvari i silazim niz
stepenice. Recepcionerka je sva ozarena osmehom; valjda
još misli da sam neka poznata ličnost. Molim je da mi
pozove taksi da me odveze do najbliže stanice i sedam u
fotelju ispred činije jabuka. Uzimam jednu i odgrizam veliki
zalogaj.
 Četrdeset drugo poglavlje

Petak, 11. jun 2010.

Novinarka

Kejt se skljoka za reprodukciju radnog stola u regentskom

stilu i odgurnu reprodukciju kožnog upijača. Njen obožavani i
izmučeni laptop bio je na krevetu, gde ga je ostavila tog
jutra nakon što je ukucala beleške uz prvu šolju kafe. Njegov
kabl je zmijugao preko prostranstva bele posteljine do
utičnice iza noćnog stočića. Ona ga razmrsi i ponovo utaknu,
skinu sako i uključi računar. U glavi joj je odzvanjao glas
Džin Tejlor, a članak je već poprimao oblik.
Što se tiče pisanja, ona je bila neko ko uskače sa obe noge,
a ne neko ko promišlja. U stvari, što se tiče života uopšte.
Neke njene kolege sedele su s beleškama, obeležavale
citate zvezdicom i podvlačile važna mesta. Neki su čak
obeležavali pasuse brojevima, kao da se boje da bi im
beleške mogle nestati ili da će prekinuti nekakvu čaroliju
budu li počeli da pišu.
Drugi – pravi talenti, priznavala je sebi – napisali bi sve u
glavi uz kafu ili pivo, a onda sve bacili na stranicu u jednoj
prelepoj, tečnoj ruci. Ona je radila pomalo i jedno i drugo, u
zavisnosti od toga šta se događa oko nje: napisala je deo u
glavi kada je otišla sa intervjua, a zatim zaronila u priču na
računaru, hvatajući korak i menjajući i ispravljajući usput.
Čudno je to; premda svi pišu na računarima, novinari njene
generacije i dalje govore kao da škrabaju na ceduljama i
podnose članke bezdušnim zapisivačima – „Ima li još mnogo
ovoga?“ – iz zapišanih telefonskih govornica. Ona je ušla u
priču pri samom kraju zlatnog doba Flit strita,* ali volela je
grube ivice tadašnjeg novinarstva. Redakcija vesti je zvonila
od zvukova novinara i novinarki u poslu. Sada je njena
redakcija otvorena prostorija, koju su dizajneri prigušili i
uglačali. Pre liči na kancelariju osiguranja nego na državne
novine, a razotkriveni u toj tišini, rđavo vladanje i slikoviti
kancelarijski likovi polako su iščezli. Sada je to siv svet.
Trebalo bi da zvrcne urednika vesti, ali još ne želi da čuje
njegovo mišljenje o intervjuu. Iako zna samo nekoliko citata,
on će se sigurno uživeti u ulogu i govoriti joj kako da ga
napiše. Zatim će krupnim korakom ući kod urednika u
kancelariju i reći mu da ima ekskluzivan članak. To mu je
nagrada – retko isplaćivana – za sva sranja koja mora da
trpi. Ona je shvatala, ali želela je da uživa u trenutku; dobila
je od Džin priznanje o Glenu i Beli. Ne u celosti, ali Džin je
rekla kako misli da je Glen oteo Belu. Poslužiće. Prve
udovičine reči. Kejt poče da kuca.
S vremena na vreme podigla bi glavu da preispita poneki
izraz i ugledala žensko lice u ogledalu iznad radnog stola.
Bila je nepoznata sama sebi – ozbiljna, usredsređena na
nešto u daljini i nekako mlađa. Nije ličila ni na majku ni na
suprugu. Ličila je na novinarku.
Telefon joj zazvoni dok je privodila kraju deo sa opakim
citatima i ona se odmah javi. „Zdravo, Teri. Upravo sam
izašla sa intervjua. Rekla mi je jednu vrhunsku rečenicu.“
Petnaest minuta kasnije, on je opet pozva. Novine su joj
oslobodile tri unutrašnje stranice i planiraju i drugi dan. Kejt
samo treba da završi članak. „Dve i po hiljade reči za
unutra, Kejt. Hajde da za drugi dan uradimo pozadinu
njihovog braka i sve to. Da protresemo malo stvari za
naslovnu stranu, važi?“
Ozbiljna žena u ogledalu klimala je glavom.
Ona se zapita šta li Džin Tejlor radi u susednom apartmanu
dok ona piše o njoj. „Uvrnut je ovo posao“, reče sebi kada
poče da operiše telo članka, da seče sve dobre citate o
braku Tejlorovih i da ih lepi u nastavak priče.
Uprkos mišljenju većine ljudi, obični muškarci i žene suočeni
s tragedijom ili dramom, kojima bi se put ukrstio s Kejtinim,
uglavnom su joj bili zahvalni na pažnji i člancima koje je
napisala. Poznate ličnosti, oni ozloglašeni i drugi kritičari
tvrdili su da svi preziru štampu isto kao i oni, ali Kejt je
godinama održavala vezu s mnogima koje je intervjuisala.
Bila je deo njihovog života, deo nekog događaja koji je za
većinu njih promenio sve.
„Dok smo zajedno, taj odnos je izrazito žestok i prisan“,
rekla je ona Stivu početkom njihove veze. „Iako traje samo
nekoliko sati. To je kao kada upoznaš nekoga na dugom
putovanju vozom i ispričaš mu sve. Zato što možeš, zato što
je to trenutak u vremenu.“ Stiv se nasmejao njenoj
ozbiljnosti.
Upoznali su se preko prijateljâ na jednoj nesrećnoj večeri u
severnom Londonu gde se igrao kluedo, i uklopili se kada su
se nasmejali u pogrešnom trenutku, smrtno uvredivši
domaćine.
Dok su posle toga delili taksi do kuće, on je sedeo na
spuštenom pomoćnom sedištu naspram nje da bi mogao da
je gleda i pijano su pričali o sebi.
Stiv je bio na završnoj godini studija medicine, radio je sa
obolelima od raka i smatrao da je novinarstvo površno, čak
beznačajno, i ona ga je razumela. Bila je to uobičajena
zabluda i ona je pokušala da mu objasni zašto joj je
novinarstvo važno. Zatim je sačekala da vidi hoće li se
njihova ljubavna veza primiti, a kada se primila, Stiv je
počeo drugačije da gleda na stvari.
Bio je svedok pozivâ rano ujutru od ljudi pogođenih
nedaćom, njenog čitanja sudskih dokumenata do kasno u
noć ili vožnji auto-putem tragom nekog ključnog dokaza za
priču. Bile su to ozbiljne stvari, a dokaz je bio njen godišnji
ulov božićnih čestitaka, koje su visile pored čestitaka
zahvalnih pacijenata doktora Stiva. Njene su bile praznični
pozdravi od roditelja ubijenih, žrtava silovanja, preživelih iz
avionskih nesreća, spasenih žrtava otmica i pobednika u
sudskim postupcima. Sve su zauzimale svoje mesto na
ukrasnim trakama koje su resile njihovu kuću od početka
decembra. Podsetnici na radosna vremena.
Dva sata kasnije, Kejt je doterivala tekst: čitala, čitala
iznova, tražila prideve koji se ponavljaju, menjala tu i tamo
poneku reč, trudila se da gleda uvod svežim očima. Imala je
otprilike pet minuta pre nego što Teri počne da urla i traži
tekst, i trebalo je da pritisne dugme za slanje, ali nije želela
da se odvoji od članka. Dangubila je kada iznebuha shvati
da nije razgovarala s Mikom o drugom danu, pa uze telefon
da proveri s njim.
On je zvučao vrlo opušteno kada se javio – verovatno je bio
zavaljen na krevetu i gledao neki pornić na plaćenom
kanalu. „Mik, izvini, ali redakcija kaže da će priču objaviti u
dva dana. Samo sam htela da proverim jesi li zadovoljan
onime što imaš.“
Nije bio zadovoljan. „Pozovimo Džin da uslikamo još jedan
niz fotografija“, predloži on. Kejt okrenu njenu sobu,
spremajući jedno vedro „Samo nam treba još nekoliko fotki,
Džin. Začas ćemo to“, ali telefon je zvonio u prazno. Kejt ga
je čula kako treperi kroz zid svoje sobe.
„Hajde, Džin, javite se“, promrmlja. Ona nazu cipele i ode da
joj pokuca na vrata. „Džin!“, reče vratima, maltene ih
dodirujući usnama. Mik izroni iz svoje sobe s foto-aparatom
u ruci. „Ne otvara. Šta li radi, dođavola?“, reče Kejt, ponovo
zalupavši na vrata.
„Smiri se. Možda je otišla u spa? Oduševila se onom
masažom“, reče Mik.
Kejt bezmalo otrča do lifta, pa se okrete i otrča hodnikom do
svoje sobe. Mora prvo da pošalje članak. „Tako će odrasli
imati šta da rade dok je mi ne pronađemo“, doviknu ona
Miku.
Kozmetičarka u spa, koji je mirisao na ilang-ilang,* nije
mogla da pomogne. Klatila je u znak izvinjenja glavom sa
čvrstom punđom, idući prstom po ekranu ispred sebe i
nemo usnama oblikujući imena. Nije bilo rezervacije.
Novinari se povukoše i pregrupisaše. Mik preuze na sebe da
pretražuje hotel, a Kejt nastavi da zove Džin na mobilni, dok
je pomišljala na najgore i obuzimala je panika; mora da su je
našle neke druge novine i maznule je Kejt ispred nosa. Šta
će reći redakciji? Kako će im reći?
Dvadeset minuta kasnije, njih dvoje su stajali u predvorju
hotela, netremice gledajući kroz staklena vrata i smišljajući
šta dalje da rade, kada se druga recepcionerka vrati s pauze
za kafu i oglasi se iza pulta: „Tražite li svoju prijateljicu?“
„Da“, promuklo će Kejt. „Jeste li je videli?“
„Odjavila se pre dva sata – u stvari, pre će biti tri. Pozvala
sam joj taksi da je odveze na stanicu.“
Kejt zazvoni telefon. „Redakcija je“, reče ona Miku.
Mik složi facu i odluči da izađe na cigaretu.
„Halo, Teri“, reče ona, zvučeći izbezumljeno dok se trudila
da ostavi upravo suprotan utisak. „Ne, sve je u redu…
Zapravo, manje-više. Vidi, imamo mali problem. Džin je
nekud odlutala. Otišla je dok sam ja pisala. Prilično sam
sigurna da je otišla kući, ali krećemo tamo… znam… znam…
izvini. Zvaću te čim nešto budem znala… Kakav je tekst?“
 Četrdeset treće poglavlje

Petak, 11. jun 2010.

Udovica

Kada nakon onih silnih debelih itisona i lustera stignem kući,

imam osećaj da je mala i prljava. Ćutke koračam kroz nju,
otvaram vrata i palim svetla. Govorim sebi da ću je prodati
čim budem mogla. Glen je svugde, kao jedva primetan
miris. Ne idem u gostinsku sobu. Ona je prazna – ono što
policija nije odnela, bacili smo. „Nov početak“, rekao je Glen.
Kada se vratim u predvorje, začujem kako nešto bruji i
načas ne mogu da skontam šta je. Mobilni. Mora da sam ga
prebacila na nečujno, pa prekopavam po torbi u potrazi za
njim. Prokletinja je na samom dnu torbe i moram sve da
istresem na itison kako bih je našla. Imam na desetine
propuštenih poziva. Svi su od Kejt. Čekam da brujanje
prestane, pa udišem i zovem ja nju. Kejt se javlja gotovo pre
nego što stigne da zazvoni.
„Džin, gde ste vi?“, pita ona. Zvuči jezivo. Glas joj je sav
pištav i stegnut.
„Kod kuće, Kejt“, kažem. „Sela sam u metro i došla kući.
Mislila sam da ste završili sa mnom, a želela sam da se
vratim. Izvinite. Je l’ nije trebalo da se vratim?“
„Krećem. Ne izlazite iz kuće. Stižemo za četrdesetak minuta.
Samo ne mrdajte dok ne dođem“, govori mi. „Molim vas“,
dodaje, kao da se naknadno setila.
Dok čekam, pristavljam čajnik i kuvam čaj. Šta li sada hoće
od mene? Razgovaramo već dva dana i uslikali su na stotine
fotografija. Dobila je priču. Udovica je progovorila.
Ovo traje čitavu večnost i već mi je pomalo muka od
čekanja. Hoću da odem u prodavnicu da kupim hranu za
sledeću nedelju. Nestalo nam je maltene svega. Meni je
nestalo maltene svega.
Kada konačno začujem kucanje na vratima, skačem i
otvaram ih. Nije Kejt. To je čovek s televizije. „O, gospođo
Tejlor, baš mi je drago što sam vas zatekao kod kuće“, kaže
on, sav uzbuđen. Pitam se ko mu je dojavio da sam kod
kuće. Gledam preko puta, ka kući gospođe Grejndž, i vidim
kako se neko kreće na prozoru.
„Mogu li načas da porazgovaram s vama?“, pita čovek s
televizije i kreće da ulazi. Zatim primećujem kako stazom
prilazi Kejt, kako juriša prema nama sva zajapurena u licu, i
ništa ne govorim, samo čekam svađu.
„Zdravo, Džin“, kaže ona, proguravši se pored gospodina
Teliša i povevši me unutra sa sobom. Jadnik ne zna šta ga je
strefilo. „Gospođo Tejlor! Džin!“, pokušava dok se vrata
zatvaraju. Kejt i ja stojimo u predsoblju i gledamo se.
Počinjem da joj objašnjavam da sam mislila da je ona na
vratima, ali ona mi upada u reč i govori preko mene.
„Džin, potpisali ste ugovor s nama. Pristali ste da u
potpunosti sarađujete, a sada svojim ponašanjem čitav
dogovor izlažete opasnosti. Gde vam je bila glava da se
onako iskradete?“
Ne mogu da verujem da ovako razgovara sa mnom. Kako se
usuđuje da me grdi kao neko derle, u mojoj rođenoj kući? U
meni nešto popušta i osećam kako crvenim – ne mogu da se
obuzdam. Nikada ne bih mogla da budem pokerašica,
govorio je Glen.
„Ako ćete biti bezobrazni, možete odmah da idete“, kažem,
malčice preglasno. To se odbija od zidova i opkladila bih se
da i gospodin Teliš može da čuje. „Dolaziću i odlaziću kako
mi drago i niko mi neće naređivati drugačije. Dala sam vam
vaš usrani intervju, pozirala Miku za sve fotografije. Uradila
sam sve što ste tražili. Gotovo je. Nisam u vašem vlasništvu
samo zato što sam potpisala parče papira.“
Kejt me gleda kao da sam je ošamarila. Mala Džini je ustala
sebi u odbranu. Očito sam je malo zapanjila.
„Džin, izvinite ako sam bila malo gruba prema vama, ali
strašno sam se zabrinula kada ste onako nestali. Slušajte,
vratite se u hotel na još jednu noć, dok članak ne bude u
novinama. Kada bude izašao, na prag će vam doći svi živi.“
„Rekli ste mi da će to prestati kad vam budem dala
intervju“, kažem ja. „Ostaću ovde.“ Pa se okrećem i vraćam
u kuhinju.
Ona ide za mnom. Sva se ućutala; razmišlja. „Dobro“, kaže.
„Ostaću ovde s vama.“
To je poslednje što mi treba, ali ona izgleda tako kukavno da
pristajem. „Samo noćas, a onda možete da idete. Potrebno
mi je da budem sama“, kažem.
Odlazim i sedam u toalet dok ona zove Mika i svog šefa.
Čujem sve od reči do reči. „Niko drugi je nije prigrabio. Ne,
nije razgovarala ni sa kim drugim, ali neće da se vrati u
hotel, Teri“, kaže ona. „Pokušala sam. Pobogu, naravno da
sam pokušala da je nagovorim, ali neće. Ne želi još jednu
masažu, Teri. Želi da bude kod kuće. Ako izuzmemo otmicu,
nemam kud. Ne, to nije mogućnost. Vidi, sve će biti u redu.
Pobrinuću se da niko ne dođe do nje.“
Nastaje stanka, a ja zamišljam Terija kako besni na nju preko
telefona. Ona kaže da ga se ne plaši – da je zapravo prava
dušica – ali ja joj ne verujem. Vidim je kako naslanja pesnicu
na čvor u stomaku dok je on riba, i kako se neznatno ljulja.
Taj smešak stisnutih usana govori sve. „Kakav je tekst?“,
kaže da bi promenila temu. Misli na članak. Polako učim taj
jezik. Odlazim na sprat da bih imala malo mira.
Kasnije ona dolazi i lupka mi na vrata spavaće sobe. „Džin,
skuvaću čaj. Jeste li za šolju?“
Vratile smo se na početak. Čudno je kako stvari idu ukrug.
Govorim joj da nema mleka, a ona se nudi da naruči da nam
donesu neke namirnice. „Hoćemo li da sastavimo spisak?“,
kaže kroz vrata, pa odlazim i sedam u dnevnu sobu dok ona
zapisuje šta nam treba.
„Šta biste za večeru?“, pita, a ja bih da prasnem u smeh.
Kako možemo da raspravljamo hoćemo li riblje štapiće ili
pileći kari, kao da je ovo normalna kuća? „Svejedno mi je, vi
izaberite“, kažem. „Ja i nisam nešto gladna.“ Ona pristaje pa
stavlja na spisak čaj, kafu, tečnost za sudove i bocu vina.
„Poslaću Mika da ovo kupi i da donese na zadnji ulaz“, kaže
ona i poseže za telefonom.
Čita mu spisak naglas, a on kao da zapisuje izrazito sporo,
pošto sve mora dvaput da mu ponavlja. Pred kraj se
unervozi i duboko diše kada spusti slušalicu. „Muškarci!“,
kaže i usiljeno se smeje. „Zašto su tako beznadežni?“
Govorim joj da Glen nikada nije išao sâm u kupovinu, čak ni
sa spiskom. „Prezirao je to i uvek je kupovao pogrešne
stvari. Nije mogao da se bakće čitanjem etiketa pa se
vraćao kući sa džemom za dijabetičare ili kafom bez kofeina.
Kupio bi samo pola sastojaka za neki recept, a onda se
smorio. Zaboravio bi paradajz u konzervi za špagete
bolonjeze ili meso za đuveč. Možda je to radio namerno da
mu ne bih više tražila da ide.“
„Moj matori je isti takav. To mu je naprosto preteško“,
dodaje Kejt, zbacujući cipele i migoljeći prstima kao da živi
ovde. „Ironično je što je Glen bio baš u kupovini kada se
nesreća dogodila.“ Sada ga zove Glen. U početku je uvek
bilo „vaš muž“, ali sada misli da ga poznaje. Da ga dovoljno
poznaje da bi ovako govorila o njemu. Ali ne poznaje ga.
„Bilo je neobično što je krenuo u kupovinu sa mnom“,
kažem. „Nikada nije išao sa mnom pre nego što se sve ovo
dogodilo – išao je na fudbalske treninge sa ekipom iz paba
dok sam ja išla u velike kupovine. Nakon što su ga uhapsili,
kratko je išao sa mnom da ne bih morala sama da se
suočavam s ljudima. Govorio je da to radi da bi me zaštitio.“
Ali nakon izvesnog vremena prestao je da ide sa mnom jer
su ljudi prestali da pričaju. Ne verujem da su prestali da
misle „Decoubica“, ali valjda im više nije bilo tako novo i
uzbudljivo da nas optužuju.
„Onog dana kada je umro, navaljivao je da ide. Što je
zapravo čudno.“
„Zašto je navaljivao?“, pita Kejt.
„Mislim da je možda hteo da me drži na oku“, kažem.
„Zašto? Jeste li nameravali da nestanete u Sejnsberiju?“
Sležem ramenima. „Bilo je malo napeto te nedelje“, kažem.
To je blago rečeno. Vazduh kao da je bio zasićen napetošću i
nisam mogla čestito da dišem. Sedela sam ispred kuhinjskih
vrata na visokoj stolici bez naslona u pokušaju da nađem
malo olakšanja, ali ništa nije pomagalo. Gušila sam se u
sopstvenim mislima. Neprestano sam se branila od njih.
Žmurila da ih ne bih videla. Pojačavala radio da ih ne bih
čula, ali one su bile tu, tik izvan domašaja, i čekale da se ja
probudim.
U ponedeljak pred smrt, doneo mi je šolju čaja u krevet.
Radio je to ponekad. Seo je na postelju i gledao me. Još sam
bila u polusnu, nameštala jastuke iza sebe i pokušavala da
se udobno smestim da popijem čaj.
„Džin“, reče on, a glas mu je bio ravan. Mrtav. „Nije mi
dobro.“
„Šta je bilo?“, upitah. „Da nije jedna od onih glavobolja?
Imam one strašno jake tablete za bolove u ormariću u
kupatilu.“
On odmahuje glavom. „Nije glavobolja. Samo sam strašno
umoran. Ne mogu da spavam.“
Znam. Osećala sam ga kako se bacaka i prevrće pored
mene i čula ga kako ustaje usred noći.
Izgleda umorno. U stvari staro. Koža mu je sivkasta i ima
tamne podočnjake. Jadni Glen.
„Možda treba da odeš kod lekara“, predlažem, ali on ponovo
vrti glavom i okreće se da gleda u vrata.
„Stalno je vidim kada zažmurim“, kaže.
„Koga?“, kažem, ali odlično znam na koga misli. Na Belu.
 Četrdeset četvrto poglavlje

Ponedeljak, 1. februar 2010.

Inspektor

Dok su Fraj i njegov tim obrađivali podatke, Sparks se vratio

kombiju. Tejlor je imao redovne putanje do južne obale i
Sparks poče da upoređuje druge datume i vremena u
evidenciji preduzeća za dostavu s Tejlorovim izjavama,
saobraćajnim izveštajima, izveštajima o stanju na putevima
i kamerama na auto-putevima. Radio je to već drugi put i
trebalo je da mu bude zamorno, ali sada je imao novu
energiju.
Podneo je zvanične molbe Metropoliten policiji i policijama
Sarija, Saseksa i Kenta, jer su nadgledale gomilu auto-
puteva i drumova koje je potencijalno koristio njegov
osumnjičeni, i svi su obećali da će opet potražiti Tejlorove
registarske tablice na datume oko otmice. Sada je morao da
čeka.
Ali kada je primio prvi poziv, nije se radilo o Tejloru.
Poziv je bio od jedne patrole na auto-putu iz njegove
sopstvene policije. „Inspektor Sparks? Izvinite što vas
uznemiravamo, ali uhapsili smo izvesnog Majkla Dunana i
izvesnog Lija Čejmbersa na parkingu agencije za
iznajmljivanje vozila. Oba imena su obeležena u vezi sa
slučajem Bele Eliot. Poznajete li ih?“
Sparks proguta knedlu. „Obojicu. Dođavola, mogli smo i
pretpostaviti da će se Čejmbers negde ponovo pojaviti. Ali
Majk Dunan? Jeste li sigurni? Mislili smo da je previše
hendikepiran da bi izlazio iz stana.“
„E pa uspeo je da se domogne agencije i da kupi neke
odvratne fotografije, gospodine. Uhapsili smo petoricu
muškaraca zbog trgovine zabranjenim pornografskim
slikama.“
„Kuda ih vodite?“
„Kod vas. Tu smo za tridesetak minuta.“
Sparks je sedeo za radnim stolom i pokušavao da obradi
informaciju i šta proishodi iz nje. Dunan, a ne Tejlor?
Pogođen mučnom pomišlju da više od tri godine juri
pogrešnog čoveka, vrteo je u glavi razgovor u Dunanovom
stanu, iznova procenjujući svaku reč koju je vozač izgovorio.
Šta mu je promaklo?
Je li mu promakla Bela?
Minuti su otkucavali na zidnom satu dok se on borio sa
strahom od saznanja i gorućom potrebom da sazna, dok ga
iz oduzetosti ne prenu glas ispred vrata. On skoči i otrča niz
stepenice u forenzičku laboratoriju.
„Samondova, Fraje, dovode nam Majka Dunana pod
optužbom za ekstremnu pornografiju. Kupovao je od Lija
Čejmbersa, koji ju je prodavao iz prtljažnika na parkingu
agencije za iznajmljivanje vozila.“
Dvoje policajaca gledali su ga belo.
„Molim? Onaj vozač obogaljen bolesnom kičmom?“, reče
Samondova.
„Po svoj prilici nije onoliko nepokretan koliko tvrdi“, reče
Sparks, sada sav poslovan. „Hajde da izvučemo snimak
kamera s parkinga agencije za iznajmljivanje vozila na dan
Beline otmice.“
Svi su izgledali ozbiljno kada tehničari započeše onlajn
pretragu, a rastuća napetost otera Sparksa u hodnik. Tražio
je broj Ijana Metjuza kada Samondova promoli glavu kroz
vrata. „Bolje uđite da pogledate, gospodine.“
Sparks sede ispred zrnaste slike na ekranu.
„On je. Eno ga kod prtljažnika Čejmbersovih kola, bira
časopise. Saginje se. Leđa su mu očito mnogo bolje“, reče
Samondova.
„Datum, Samondova? Je li bio tu na dan Belinog nestanka?“
Zara Samond zastade. „Jeste, to je dan njene otmice.“
Sparks bezmalo ustade sa stolice, ali narednica podiže ruku
u znak upozorenja. „Ali to ga isključuje iz naše istrage.“
„Kako to misliš? Imamo Dunana u području otmice, znamo
da nas je lagao gde je bio i koliko je hendikepiran, i vidimo
ga kako kupuje ekstremnu pornografiju na putu kući.“
„Da, ali snimljen je kako sklapa dogovor sa Čejmbersom dok
je neko drugi otimao Belu. U 15.02. Vremena se ne
poklapaju – nije moguće da ju je on oteo.“
Sparks zažmuri, nadajući se da mu se olakšanje ne vidi na
licu.
„Dobro, svaka čast što smo to utvrdili. Idemo dalje“, reče on,
ne dižući kapke.
Vrativši se u osamu svoje kancelarije, on tresnu pesnicom o
sto, a onda izađe da se prošeta i da razbistri glavu.
Kada se vratio, on se vrati prvom danu i svom predosećaju
povodom slučaja. Oni – on – oduvek su se odnosili prema
Belinoj otmici kao prema oportunističkom zločinu. Otmičar je
video dete i ukrao ga. Ništa drugo nije imalo smisla. Nije
otkrivena nikakva veza između Don i Tejlora i, kada su
otpisali izmišljenog dugokosog muškarca Stena Spensera,
nije bilo prijava da se iko motao po ulici ili se ponašao
sumnjivo u području pre Belinog nestanka. Nije bilo prijava
ni egzibicionista ni seksualnih zločina.
I nije bilo pravog obrasca ponašanja koga bi se grabljivac
držao. Dete je u obdanište išlo sa Don, a s njom se i vraćalo,
ali ne svakodnevno, a napolju se igralo tek povremeno. Da
je neko planirao da je otme, ušao bi noću kada zna gde je
ona u dato vreme. Niko ne bi sedeo u stambenoj ulici i
čekao na čistu sreću da ona izađe da se igra. Neko bi ga
zapazio.
Pretpostavka policije bio je da je dete oteto u razmaku od
dvadeset pet minuta, kada se nasumice ukazala prilika. Tada
su, na osnovu dokaza kojima su raspolagali, s pravom
isključili planiranu otmicu.
Ali, na hladnoj svetlosti dana, tri i po godine kasnije, Sparks
pomisli da su je možda otpisali prebrzo, i iznenada požele da
preispita tu mogućnost.
„Idem u kontrolnu sobu“, reče on Samondovoj. „Neko treba
da mi vrati uslugu.“
Rasel Lajns, njegov najbliži prijatelj u policiji – tip s kojim je
stupio u službu – bio je na dužnosti.
„Zdravo, Rase, jesi li za kafu?“
Sedeli su u menzi i mešali mrku tečnost ispred sebe bez
prevelike namere da je piju.
„Kako se držiš, Bobe?“
„Dobro. Mnogo mi znači što sam se vratio i što se bavim
nekim pravim poslom. A zahvaljujući ovom novom tragu,
imam čemu da se posvetim.“
„Hmm. Prošli put si se razboleo od toga, Bobe. Samo se
čuvaj.“
„Hoću. Nisam bio bolestan, Rase. Samo umoran. Slušaj,
hoću da proverim nešto što mi je prvi put možda promaklo.“
„Ti si šef. Uostalom, zašto si došao ovamo da ti se vraćaju
usluge? Reci nekome iz tima da to proveri.“
„Oni već imaju dovoljno obaveza i možda nedeljama neće
stići do toga. Ako bi mi ti neupadljivo pomogao, mogao bih
to da uvažim ili otpišem u roku od nekoliko dana.“
„Dobro, kako da ti neupadljivo pomognem?“, upita Rasel
Lajns, odgurnuvši kafu i prosuvši je po stolu.
„Hvala, druže. Znao sam da mogu da računam na tebe.“
Njih dvojica otiđoše i sedoše u Sparksovu kancelariju s
tabelom Tejlorovih dostava i uzeše da prave nacrt njegovih
poseta Sautemptonu i okolnim gradovima. „Pregledali smo
svaki kadar snimaka kamera za nadzor u kraju oko adrese
Don Eliot na dan otmice“, reče Sparks. „Ali Tejlorov kombi
smo videli samo na dostavnoj adresi u Vinčesteru i na
ukrštanju auto-puteva M3 i M25. Oslepeo sam od gledanja,
ali nismo imali na osnovu čega da smestimo njegov kombi
na mesto zločina.“
Živo se sećao osećaja iščekivanja svaki put kada bi ubacili
novi snimak, i gorkog razočaranja kada bi se on završio a da
se ni načas nije video neki plavi kombi.
„Hoću da proverim druge datume“, reče on. „Datume kada
je Tejlor imao druge dostave u Hempširu. Podseti me, gde se
nalaze kamere u području Manor rouda?“
Lajns obeleži mesta na karti fluorescentno zelenom bojom –
benzinska stanica dve ulice odatle imala je jednu na
prostoru ispred zgrade, zbog onih što krišom zbrišu a da
nisu platili; na velikoj raskrsnici nalazila se kamera koja
hvata one što prolaze kroz crveno svetlo; a neke prodavnice,
uključujući i novinarnice, postavile su jeftine kamere slabog
kvaliteta da odvraćaju lopove.
„I Belino obdanište ima kameru ispred zgrade, ali ona tog
dana nije bila u obdaništu. Pregledali smo snimke sa svih
ovih kamera, ali nije bilo ničega zanimljivog.“
„Pa dobro, hajde da pogledamo opet. Mora da nam je nešto
promaklo.“
Četiri dana kasnije Sparksu zazvoni telefon, i čim ču Lajnsov
glas, znao je da je ovaj otkrio nešto. „Stižem“, reče.
„Evo ga“, reče Lajns, upirući prst u vozilo koje prolazi kroz
kadar. Sparks zaškilji u ekran, pokušavajući da podesi oči
prema zrnastoj rezoluciji snimka.
Bio je tamo. Kombi je bio tamo. Njih dvojica se pogledaše
pobedonosno, a onda ponovo u ekran da još malo uživaju u
trenutku.
„Jesmo li sigurni da je to on?“, upita Sparks.
„Poklapa se s datumom i vremenom dostave u Feram na
njegovom radnom listu, a veštaci imaju nepotpunu
registarsku tablicu koja sadrži tri slova što se poklapaju s
Tejlorovim vozilom.“
Lajns pusti snimak. „Gledaj sad.“
Kombi se zaustavio na samoj granici dometa kamere,
zadnjim delom okrenut prema obdaništu. Kao na znak, na
kapiji obdaništa, na začelju gomile dece i roditelja, pojaviše
se Don i Bela, majka petljajući s rajsferšlusom na ćerkinoj
jakni, a dete držeći ogroman list papira. Njih dve prođoše
pored kombija i zađoše za ugao, sigurne u svojoj rutini. U
roku od nekoliko sekundi, kombi krenu u istom pravcu.
Sparks je znao da gleda trenutak kada je Glen Tejlor doneo
odluku i navreše mu suze na oči. On promrmlja da ide po
svesku pa ode u kancelariju da načas bude sâm. „Tako smo
blizu“, reče sâm sebi. „Nemoj sada da zabrljaš. Nema žurbe;
dovedi sve u red.“
Pogledao je Tejlora, koji mu se cerio sa zida, pa se isceri i on
njemu. „Nadam se da nisi uplatio aranžman za odmor,
Glene.“
Vrativši se u laboratoriju, on vide da Lajns piše po tabli.
„Ovaj snimak je napravljen u četvrtak, 28. septembra, četiri
dana pre Beline otmice“, reče on.
Sparks zažmuri pre nego što se usudi da progovori.
„Planirao je to, Rase. To nije bila neka nasumična otmica.
Posmatrao ih je. Da li je tog dana kombi viđen još negde?“
„Na pumpi u Huku, gde je sipao benzin u povratku.
Vremenski okvir se poklapa.“
„Hajde da obradimo snimke i da izvučemo što više
pojedinosti. A onda ću pokucati Glenu Tejloru na vrata“, reče
Sparks.
Njih dvojica opet sedoše za monitor dok je tehničar
premotavao s jednog kadra kombija na drugi i zumirao
vetrobran.
„Dozlaboga je mutno, ali prilično smo sigurni da je u pitanju
beli muškarac s kratkom tamnom kosom, bez naočara i
dlaka na licu“, reče im tehničar.
Pred očima im se pojavi lice iza vetrobrana. Beli oval s
tamnim mrljama umesto očiju.
 Četrdeset peto poglavlje

Ponedeljak, 2. oktobar 2006.

Muž

glen tejlor je prvi put spazio Belu Eliot na Fejsbuku, nakon

što je tog leta u čet-sobi upoznao Don (ili
Gospođicu_Sunašce). Ona je pričala grupi nepoznatih ljudi o
svojoj ćerki i poseti zoološkom vrtu.
Neko od njenih prijatelja upita postoji li Belina fotografija iz
posete – sa onim majmunima koji su joj se onoliko dopali.
Glen je dokono prisluškivao razgovor, a kada Don sve uputi
na svoju Fejsbuk stranicu, on ode da pogleda. Na stranici
nije bilo obezbeđenja, pa je prelistavao Donine fotografije.
Kada se pojavila slika Bele, on pogleda to malo,
samouvereno lice i zapamti ga, da može da ga se seti kad
god poželi u svojim mračnim fantazijama. Bela se priključila
njegovoj galeriji, ali neće tamo ostati kao druge. Hvatao je
sebe kako je traži kad god vidi neko plavokoso dete na ulici
ili u parkovima gde je katkada ručao kada je na putu.
Bio je to prvi put da su njegove fantazije prešle sa ekrana u
stvarnost i to ga je jednako plašilo i uzbuđivalo. Želeo je da
nešto uradi. Isprva nije bio siguran šta, ali dok je sedeo za
volanom kombija, on poče da kuje plan kako da upozna
Belu.
Ključ je bila Gospođica_Sunašce i on uze potpuno nov avatar
naročito za susrete s njom. Operacija Zlato ga je naučila da
ne sme da ostavlja nikakvog traga, pa je svraćao u internet-
kafe u blizini stanice kada se vraćao s dostava da bi ušao u
Donin svet. Uvući će on nju u svoj.
Usvojio je nadimak Visoki_tajanstveni_stranac i neupadljivo
prilazio Gospođici_Sunašce, pridružujući se grupnim
četovima kada je znao da je ona u sobi i ne govoreći mnogo.
Nije želeo da na sebe privuče pogrešnu pažnju, pa je
povremeno postavljao pronicljiva pitanja i laskao joj, tako da
je s vremenom postao jedan od njenih redovnih
sagovornika. U roku od dve nedelje, Gospođica_Sunašce
posla Visokom_tajanstvenom_strancu prvu privatnu instant
poruku.
Gospođica_Sunašce: Zdravo, kako si?
Visoki_tajanstveni_stranac: Dobro. Ti? Radiš li šta?
Gospođica_Sunašce: Danas sam kod kuće sa ćerkicom.
Visoki_tajanstveni_stranac: Moglo bi da bude i gore. Reklo bi
se da je ona divna.
Gospođica_Sunašce: Jeste. Zapravo imam sreće.
Nije bio tu svakog dana. Nije mogao, zbog Džin i posla, ali
uspevao je da izvesno vreme održava vezu, odlazeći u jedan
neupadljiv internet-lokal u koji ga je Majk Dunan jednom
odveo, dok su još govorili. Dok su još posećivali iste čet-
sobe i forume. Pre nego što je Glen rekao gazdi da Dunan
folira da je hendikepiran. Video ga je kako iskače iz kombija
ispred Interneta d.o.o. kao upola mlađi čovek i smatrao
svojom dužnošću da razotkrije njegovu laž. To bi uradio
svaki pošten čovek, reče on Džin. A ona se složi.
Upravo u tom klubu skupljao je pojedinosti o Doninom
životu. Njeno pravo ime i Belin datum rođenja već je znao s
njene Fejsbuk stranice, a da žive negde u Sautemptonu
saznao je iz jednog četa o restoranima pogodnim za decu.
Don je najviše volela Mekdonalds, pošto „niko ne cokće kada
ti dete plače – i jeftin je“, i posebno pomenula onaj u
njihovom kraju.
Svratio je tamo kada je sledeći put vršio dostavu na jugu.
Samo gledam, rekao je, dok je odmotavao hamburger i
gledao porodice oko sebe.
Kada je otišao, malo se provozao unaokolo. Samo je gledao.
Malo je potrajalo, ali Don je konačno izlanula kako se zove
Belino obdanište dok je četovala s jednom majkom onako
nepromišljeno kao što je navikla onlajn. Don se prema
svakoj razmeni odnosila kao prema privatnom razgovoru –
kao ljudi u autobusima koji govore preko mobilnog telefona
o raspadu svog braka ili polnim bradavicama. Glen nemo
usnama oblikova reč Da i čestita sebi na informaciji koju će
zadržati u tajnosti.
Kasnije, dok je sedeo naspram Džin i jeo pileći đuveč, pitao
ju je kako joj je prošao dan.
„Lesli je rekla da sam danas napravila Iv divnu frizuru.
Želela je paž kao Kira Najtli, s riđim pramenovima. Znala
sam da joj neće stajati – nimalo ne liči na Kiru Najtli sa onim
velikim okruglim licem – ali ona se oduševila.“
„Svaka čast, mila.“
„Pitam se šta li joj je muž rekao kada se vratila kući. Hoćeš li
ovo poslednje parče piletine? Pojedi ga ili će propasti.“
„Dobro. Ne znam zašto sam tako gladan – pojeo sam
ogroman sendvič za ručak – ali ovo je baš ukusno. Šta ima
večeras na TV-u? Zar nije Top gir? Hajde da na brzinu
operemo sudove pa da bacimo oko.“
„Idi ti slobodno. Ja ću se pobrinuti za sudove.“
Stajala je za sudoperom i on se provuče pored nje poljubivši
je u teme. Dok se sudopera punila toplom vodom, ona
pristavi čajnik.
Tek kada je seo ispred televizora, on dozvoli sebi da se
usredsredi na novu informaciju i da je temeljno prouči. Zna
gde da nađe Don i Belu. Može da ode da ih sačeka ispred
obdaništa pa da ih zatim prati. Ali šta onda? Gde mu je
glava? Ne želi da razmišlja o tome ovde, u svojoj dnevnoj
sobi, dok mu je žena sklupčana na kauču.
Razmisliće o tome kada bude sâm. Smisliće nešto. Samo želi
da ih vidi.
Samo želi da pogleda.
Neće razgovarati sa Don. Obazrivo se pobrinuo da ona ne
sazna kako on izgleda, ali ne sme da se izlaže opasnosti i da
razgovara s njom. Mora da je drži van domašaja. Iza ekrana.
Sledeću dostavu na južnoj obali morao je da čeka
nedeljama. To ga je iscrpljivalo; zabrinjavale su ga
pojedinosti njegove fantazije dok se kod kuće ponašao u
skladu sa svojom ulogom posvećenog muža. Ali morao je da
održava granice. Bez omaški.
Na svoju i Džininu sedamnaestu godišnjicu braka svojski se
potrudio; kupio je ženi cveće i izveo je na večeru. Ali nije
zaista bio za stolom u njihovom omiljenom italijanskom
restoranu. Džin kao da nije primećivala. Nadao se da nije
primetila.
Dok se vozio auto-putem, bilo mu je muka od iščekivanja.
Potražio je obdanište u internet-klubu i imao je adresu.
Sedeće nešto niže i gledaće.
Glen je stigao kada su deca polako počela da izlaze iz
zgrade, u jednoj ruci naseći crteže načičkane testeninom u
boji, a drugom se držeći mami za ruku. Brinuo se da je
možda zakasnio, ali parkirao se tako da može da gleda u
retrovizoru a da mu niko ne vidi lice.
Umalo mu nisu promakle. Don je izgledala starije i aljkavije
nego na fotografijama na Fejsbuku, s kosom vezanom u rep
i u starom puloveru koji ju je progutao. Prvo je prepoznao
Belu, koja je skakutala po pločniku. Glen ih je pratio u
retrovizoru dok nisu prošle pored njegovog kombija, a on ih
prvi put izravno gledao. Bile su toliko blizu da je video
razmazanu šminku ispod Doninih očiju i zlatni odsjaj Beline
kose.
One zađoše za ugao, a on upali motor. „Samo hoću da vidim
gde žive“, reče sebi. „To je sve. Šta je tu loše? Neće ni znati
da sam bio ovde.“
Vozeći se nazad kući, sišao je sa auto-puta i milio drumom
ka jednoj farmi, pa je isključio telefon i masturbirao.
Pokušavao je da misli na Don, ali ona je stalno ispadala iz
slike. Nakon toga je sedeo, zabezeknut silinom doživljaja i
uplašen od čoveka u koga se pretvorio. Rekao je sebi da se
to više nikada neće ponoviti.
Prestaće da traga po internetu, prestaće da gleda
pornografiju. To je bolest, a on će ozdraviti.
Ali 2. oktobra je imao dostavu u Vinčesteru i znao je da će
opet proći Belinom ulicom.
On uključi radio dok je išao tamo, da odvrati sebi pažnju, ali
na pameti mu je bio samo onaj zlatni odsjaj. „Samo ću
pogledati da vidim jesu li tu“, reče sebi. Ali kada je stao da
sipa benzin na auto-putu, kupio je vreću za spavanje na
sniženju i bombone.
Toliko je bio zaokupljen fantazijom da je promašio izlaz i
morao da se vraća do auto-servisa. Kao da je bio u snu dok
je mušteriji glumio dostavljača, šalio se i pitao kako ide
posao, ne otkrivajući svoje namere. Krenuo je u Manor roud i
ništa ga neće zaustaviti.
Delom je to radio baš zato što je opasno. Glen Tejlor,
nekadašnji bankarski službenik, uviđao je kakvoj se bruci i
sramoti izlaže time što radi, ali Visoki_tajanstveni_stranac
želeo je da stoji blizu toga, da ga dodirne, da ga to oprlji.
„Vidimo se uskoro, Glene“, doviknu mu jedan tip iz odeljenja
za rezervne delove.
„Da. Ćao“, odgovori on. Otišao je do kombija i ušao. Još je
bilo vremena da se okrene, da se vrati kući i ponovo bude
svoj. Ali znao je šta će učiniti i dade migavac da silazi s
puta.
Manor roud je bio pust. Svi su bili ili na poslu ili unutra. Vozio
je polako, kao da traži neku adresu, shodno ulozi. Zatim je
ugleda, kako stoji iza niskog zida i gleda sivu mačku koja se
valja po prašini na pločniku. Vreme se usporilo i on shvati da
je zaustavio kombi. Zvuk motora je skrenuo detetu pažnju i
ona ga je sada gledala i smešila se.
Prenuo se nazad u stvarnost kada se iza kombija zalupiše
neka ulazna vrata, a on u retrovizoru vide nekog starijeg
čoveka kako stoji na pragu. Glen gotovo smesta krenu i
skrete u jednu bočnu ulicu, pa napravi krug oko bloka. Da li
ga je matori video? Video mu lice? A i ako jeste, pa šta?
Ništa nije skrivio. Samo se parkirao.
Ali znao je da mora da se vrati. Da ga mala devojčica čeka.
Kombi je išao napred da se vrati u Manor roud i Glen vide da
tamo nema nikoga. Jedine žive duše bile su mačka i dete,
koje je stajalo u svom vrtu i mahalo mu.
Nije se sećao ni kako je izašao ni kako je otišao do nje.
Sećao se samo kako ju je podigao i držao i vratio se u
kombi, pa je posadio na suvozačko sedište i stavio joj pojas.
Trebalo mu je manje od minuta, a ona nije dizala galamu.
Uzela je bombonu i mirno sedela dok ju je on odvodio iz
Manor rouda.
 Četrdeset šesto poglavlje

Petak, 11. jun 2010.

Udovica

Don je stalno na televiziji. Voli svima da govori da je Bela

živa. Da su je oteli neki ljudi koji nisu mogli da imaju dece a
silno su želeli dete. Neki ljudi koji vode računa o njoj, vole je
i pružaju joj lep život. Don se sada udala – za jednog
dobrovoljca iz svoje kampanje, starijeg muškarca koji kao da
je neprestano pipka. Dobila je novu malu devojčicu. Gde je
tu pravda? Čvrsto drži svoju novu bebu kada gostuje u
jutarnjem programu, da pokaže kako je dobra majka, ali
mene nije prevarila.
Pre nego što je umro, ako bi se zatekao u sobi, Glen bi
isključio televizor, uzgredno, praveći se da ga to ne zanima,
a onda izašao iz kuće. Ali kada on nije bio tu, ja sam gledala.
I kupovala novine i časopise kada su pisali o Beli. Obožavala
sam da gledam fotografije i video-snimke s njom. Kako se
igra i smeje, otvara božićne poklone, peva kao malo dete,
smušenih reči, i gura svoja mala dečja kolica. Već imam
poveću zbirku iz časopisa i novina s kojima je Don
razgovarala. Oduvek je volela publicitet. Njenih pet minuta
slave.
A sada ću ja imati svojih pet minuta.
Kada se konačno pojavi, Mik nosi kese s namirnicama i
kinesku brzu hranu. „Nisam mogla da se bakćem
kuvanjem“, kaže Kejt smejući se. „Mislila sam da umesto
toga možemo da se počastimo.“
Očigledno će ostati i Mik, i ja pokušavam da se setim gde
sam stavila posteljinu i pokrivač za krevet na razvlačenje.
„Ne obraćajte pažnju na mene, Džin“, kaže on, cereći se kao
tinejdžer. „Ja mogu da spavam i na podu. Ne marim.“
Sležem ramenima. Odveć sam sita svega toga i nije mi
mnogo stalo. Ranije bih trčala unaokolo, nameštala krevete,
vadila čiste peškire i otvarala nov sapun. Ali sada ne mogu
da se bakćem. Sedim s tanjirom pirinčanih rezanaca i
blistave crvene piletine na kolenu, i pitam se imam li snage
da podignem viljušku.
Kejt i Mik sede na kauču naspram mene. Jedu rezance bez
iole poleta. „Ovo je grozno“, konačno kaže Mik i odustaje.
„Ti si birao“, kaže Kejt i gleda moj pun tanjir. „Izvinite, Džin.
Da vam donesem nešto drugo?“
Vrtim glavom. „Samo šolju čaja“, kažem. Mik pita imam li u
ormaru nekih konzervi pa odlazi da spremi sebi pasulj i tost.
Ustajem da odem u krevet, ali Kejt uključuje vesti pa ponovo
sedam. Govore nešto o vojnicima i Iraku i ja se zavaljujem
na naslon.
Sledeća vest sam ja. Ne mogu da verujem šta vidim. Svoje
lice na jednoj od fotografija koje je Mik uslikao. „Mik, brzo,
tvoje fotke su na televiziji“, dovikuje Kejt u kuhinju, a on
dotrčava i baca se na kauč.
„Konačno slava“, kaže on cereći se, dok voditelj blebeće o
ekskluzivnom intervjuu koji sam dala Dejli postu i mom
„otkrovenju“ da je Glen odgovoran za Belinu otmicu.
Zaustim da nešto kažem, ali sledi rez i pojavljuje se Don,
koja plače, oteklih očiju, dok je pitaju šta misli o intervjuu.
„Ona je zlo čudovište“, kaže Don, a ja tek trenutak kasnije
shvatam da misli na mene. Na mene. „Sigurno je znala od
samog početka“, jadikuje ona. „Sigurno je znala šta je njen
muž učinio mom jadnom detencetu.“
Ustajem i napadam Kejt. „Šta ste napisali?“, pitam. „Šta ste
rekli pa sam postala zlo čudovište? Verovala sam vam; sve
sam vam ispričala.“
Teško joj je da me gleda u oči, ali Kejt mi govori da je Don
„pogrešno shvatila“.
„Članak uopšte ne govori to“, tvrdi ona. „Govori da ste vi još
jedna Glenova žrtva i da ste tek mnogo kasnije shvatili da ju
je on možda oteo.“
Mik nemo klima glavom, podržavajući je, ali ja im ne
verujem. Toliko sam ljuta da izlazim iz sobe. Ne mogu da
podnesem njihovu obmanu. Zatim se vraćam unutra.
„Odlazite, smesta“, kažem. „Odlazite ili ću zvati policiju da
vas izbace.“
Nastaje tišina dok se Kejt pita može li me nagovoriti da se
predomislim. „Ali novac, Džin…“, kreće da govori dok
sprovodim nju i Mika u predvorje, ali ja je prekidam.
„Zadržite ga“, kažem i otvaram ulazna vrata. Na kraju staze
stoji gospodin Teliš sa svojom ekipom.
Kada ona stigne do kapije, on joj nešto kaže, ali ona već
razgovara telefonom s Terijem i objašnjava mu kako je sve
otišlo „naopako“. Pozivam rukom snimateljsku ekipu u kuću.
Imam nešto da kažem.
 Četrdeset sedmo poglavlje

Petak, 14. maj 2010.

Inspektor

Prošli su dani a zatim i nedelje a da nije doneta odluka o

Tejlorovom ponovnom hapšenju. Novi šefovi očito nisu želeli
da posrću istim putem propasti kao njihovi prethodnici i
revnosno su branili svoju nedelatnost.
„Gde su dokazi koji povezuju Tejlora sa ovim novim
snimcima kamera za nadzor? Ili sa internet-klubom?“, upita
glavna inspektorka Velington kad je odgledala snimke.
„Imamo nepotpunu registarsku tablicu i nepouzdanu reč
trgovca pornografijom. Nema dalje identifikacije
osumnjičenog – osim tvog predosećaja, Bobe.“
Sparks je bio spreman da podnese ostavku, ali nije mogao
da napusti Belu.
Bili su tako blizu. Veštaci su radili na registarskoj tablici
kombija sa snimka kamere za nadzor, u pokušaju da izvuku
još jednu brojku ili slovo, a stručnjaci su pokušavali da spare
način izražavanja u mejlovima
Visokog_tajanstvenog_stranca i Velikog_mede. Gotovo da je
mogao da ščepa Glena Tejlora za mišicu.
I tako, kada je čuo da je Glen Tejlor mrtav, bilo je to kao da
ga je neko udario.
„Mrtav?“
Jedan policajac koga je poznavao iz Metropolitena pozvao ga
je čim je vest stigla u operativni centar. „Mislio sam da bi
odmah želeo to da čuješ, Bobe. Žao mi je.“
Dokrajčilo ga je to „žao mi je“. On spusti slušalicu i zari
glavu u šake. Obojica su znali da sada neće biti priznanja,
da neće biti trenutka pobede. Da Bela nikada neće biti
pronađena.
Glava mu naglo poskoči. Džin. Ona je sada slobodna od
njega – može da progovori, da kaže istinu o onom danu.
Sparks viknu Samondovu, a kada se njena glava promoli
kroz vrata, on promuklo reče: „Glen Tejlor je mrtav. Udario
ga je autobus. Idemo u Grinič.“
Samondova je izgledala kao da bi mogla zaplakati, ali se
suzdržala i prešla u obrazac superžene, pa se posvetila
pripremama i gunđanju.
Sparks joj u kolima predoči pojedinosti. Znala je o slučaju
isto koliko i on, ali morao je da sve izgovori naglas, da bi
sebe proveo kroz to.
„Oduvek sam mislio da Džin štiti Glena. Ona je pristojna
žena, ali on joj je potpuno nametao svoju volju. Venčali su se
mladi – on je bio bistriji, onaj kome je škola išla od ruke i koji
ima dobar posao, a ona je bila njegova lepa ženica.“
Samondova letimice pogleda šefa. „Lepa ženica?“
Imao je toliko pristojnosti da se nasmeje. „Hoću da kažem
da je Džin bila toliko mlada kada su se sreli da ju je on
oborio s nogu svojim odelom i izgledima za budućnost.
Nikada nije imala priliku da bude svoja.“
„Mislim da je i moja mama pomalo bila takva“, reče
Samondova, pokazujući izlaz sa auto-puta.
Ali ne i ti, pomisli Sparks. Upoznao je njenog muža. Dobar,
ozbiljan tip koji se ne trudi da je zaseni ili omalovaži.
„Zvuči kao da bi to moglo biti foli a du,* gospodine“, reče
Samondova promišljeno. „Poput Brejdija i Hindlijeve,* ili
Freda i Rouz Vest.* Proučila sam njihove slučajeve za jedan
rad koji sam pisala na fakultetu. Par deli psihozu ili neku
zabludu zato što je jedno od njih dvoje pod tolikim uticajem
drugog. Na kraju veruju u istu stvar – na primer da imaju
pravo nešto da rade. Dele sistem vrednosti koji ne prihvata
niko izvan njihovog partnerstva ili odnosa. Nisam sigurna da
objašnjavam kako treba. Izvinite.“
Bob Sparks načas utihnu, razmatrajući teoriju u glavi. „Ali
ako je to bilo foli a du, to znači da je Džin znala i odobravala
kada je Glen oteo Belu.“
„Ne bi bio prvi put. Kao što rekoh“, nastavi Samondova, ne
skidajući pogled s puta. „A onda, kada ih razdvojite, onaj
koji je bio pod uticajem može vrlo brzo prestati da deli
zabludu. Kao da se opameti. Razumete li šta hoću da
kažem?“
Ali Džin Tejlor nije dozvolila da joj maska spadne kada je
Glen otišao u zatvor. Je li moguće da je on nekako upravljao
njome i iza rešetaka?
„Razmišljao sam da nije možda kognitivna disonanca* ili
selektivno pamćenje“, usudi se Sparks, pomalo bojažljiv što
se oprobava u forenzičkoj psihologiji, koju je čitao za domaći
zadatak. „Možda se isuviše plašila da će sve izgubiti ako
prizna istinu? Čitao sam da mozak usled traume ume da
izbriše ono što je odveć bolno ili stresno. Što bi značilo da je
ona izbrisala sve pojedinosti koje dovode u pitanje njeno
uverenje da je Glen nevin.“
„Ali može li se to zaista učiniti? Uveriti sebe da je crno
belo?“, upita Samondova.
Ljudski mozak je moćan, pomisli Sparks, ali to mu je zvučalo
previše oveštalo da bi izgovorio naglas.
„Ja nisam stručnjak, Zaro. Samo sam malo čitao kod kuće.
Morali bismo da porazgovaramo s nekim ko je to
proučavao.“
Bio je to prvi put da ju je oslovio po imenu, i načas ga obuze
nelagoda. Neprikladno, reče sebi – Ijana Metjuza je na poslu
uvek oslovljavao po prezimenu. Usudio se da načas pogleda
narednicu. Ona ničim nije pokazivala ni da se uvredila ni da
je čak primetila njegovu neprofesionalnu grešku.
„Kome bismo se obratili, gospodine?“
„Poznajem jednu naučnicu koja bi možda mogla da nas
usmeri. Doktorka Fler Džouns nam je već pomagala.“
Bio je zahvalan što Samondova nije reagovala na ime. Sve je
otišlo dođavola upravo krivicom Fler Džouns.
„Zašto je ne pozovete?“, reče ona. „Pre nego što stignemo
tamo. Moramo da znamo kako najbolje da priđemo Džin
Tejlor.“
Samondova stade na sledećoj benzinskoj stanici i poče da
okreće broj.
Sat kasnije, Sparks prođe kroz vrata urgentnog centra.
„Dobar dan, Džin“, reče on i sede pored nje na narandžastu
stolicu od livene plastike. Ona se jedva pomeri da primi k
znanju njegov dolazak. Bila je jako bleda, a oči su joj bile
pocrnele od žalosti.
„Džin“, ponovi on i uze je za ruku. Nikada je dotada nije
dodirnuo, ne računajući to što ju je vodio u policijska kola, ali
nije mogao da se obuzda. Izgledala je tako ranjivo.
Ruka Džin Tejlor bila je ledena u njegovim toplim rukama, ali
on ne htede da je pusti. Nastavio je da govori, tiho i
neodložno, grabeći priliku.
„Sada možete da mi kažete, Džin. Možete da mi kažete šta
je Glen uradio s Belom, gde ju je stavio. Više nema potrebe
za tajnama. To je bila Glenova tajna, a ne vaša. Vi ste bili
njegova žrtva, Džin. Vi i Bela.“
Udovica okrenu glavu od njega i kao da uzdrhta.
„Molim vas, recite mi, Džin. Izbacite to iz sebe i imaćete
mira.“
„Ne znam ništa o Beli, Bobe“, reče ona polako, kao da
objašnjava detetu. Zatim izvuče ruku iz njegovog stiska i
zaplaka. Nije bilo zvuka, samo su joj se suze slivale s brade
u krilo.
Sparks je i dalje sedeo, ne mogavši da ode. Džin Tejlor
ustade i ode ka toaletu.
Kada izađe posle petnaest minuta, na ustima je držala
papirnu maramicu. Krenula je pravo prema vratima
urgentnog centra i nestala.
Sparks se oduzeo od razočaranja. „Uprskao sam našu
poslednju priliku“, promumla Samondovoj, koja je sada
sedela na Džininoj stolici. „Uprskao sam je kraljevski.“
„Ona je u šoku, gospodine. Trenutno ne zna šta je šta.
Pustite je da se malo smiri i porazmisli o svemu. Bolje da
odemo kod nje za koji dan.“
„Sutra, otići ćemo sutra“, reče Sparks, ustajući.

***

Dvadeset četiri sata kasnije, bili su na njenim vratima. Džin

Tejlor je bila u crnini, naizgled deset godina starija, i bila je
spremna za njih.
„Kako ste, Džin?“, upita Sparks.
„I dobro i loše. Glenova mama je prespavala kod mene“,
odgovori ona. „Uđite.“
Sparks sede pored nje na kauč, okrenuvši se prema njoj tako
da ima njenu punu pažnju, i poče nežnije da joj se udvara.
Zara Samond i doktorka Džouns preispitale su okolnosti i
obe mu predložile da se za početak malčice posluži
laskanjem, kako bi se Džin osetila važnom i odgovornom za
svoje odluke.
„Bili ste velika potpora Glenu, Džin. Uvek ste bili uz njega i
podržavali ga.“
Ona trepnu na kompliment. „Bila sam mu žena i on se
oslanjao na mene.“
„Mora da vam je ponekad bilo teško, Džin. Mnogo pritiska na
vaša pleća.“
„Bilo mi je drago da ga podržavam. Znala sam da nije kriv“,
reče ona, mada je, usled stalnog ponavljanja, njen ustaljeni
odgovor već zvučao šuplje.
Narednica Samond ustade i poče da gleda po sobi. „Još
nema telegramâ saučešća?“, upita.
„I ne očekujem ih – samo uobičajena uvredljiva pisma.“
„Gde ćete održati sahranu, Džin?“, upita Sparks.
Na vratima se pojavi majka Glena Tejlora, koja je očigledno
prisluškivala u predsoblju. „U krematorijumu. Imaćemo
samo jednostavan obred za užu porodicu da se oprostimo s
njim, zar ne, Džin?“
Džin klimnu glavom, duboko zamišljena. „Mislite li da će
doći i novinari?“, upita. „Ne verujem da bih to mogla da
podnesem.“
Meri Tejlor sede na naslon za ruku pored svoje snaje i
pogladi je po kosi. „Izdržaćemo, Džin. I dosad smo. Možda će
te sada ostaviti na miru.“
Primedba je bila upućena i njima dvoma, koji su pravili
gužvu u dnevnoj sobi, isto koliko i novinarima koji su čekali
ispred kuće.
„Kucaju nam na vrata od osam jutros. Rekla sam im da je
Džin previše uznemirena da bi govorila, ali oni i dalje dolaze.
Mislim da bi nakratko trebalo da dođe kod mene, ali ona
hoće da ostane kod kuće.“
„Glen je ovde“, reče Džin, a Sparks ustade da krene.
 Četrdeset osmo poglavlje

Četvrtak, 27. maj 2010.

Udovica

Sahrana je usledila toliko brzo da sam prepustila Meri da

odabere crkvene pesme i štivo. Ja nisam mogla jasno da
razmišljam i ne bih znala šta da izaberem. Ona je išla na
sigurno: odlučila se za „Čudesnu milost“ i „Bog je moj
pastir“ jer te pesme svi znaju – na svu sreću, pošto u kapeli
krematorijuma peva samo nas petnaestoro.
Išli smo da vidimo Glena u Kapeli počinka, sveg doteranog u
trodelnom bankarskom odelu i s mornarskoplavo-zlatnom
kravatom koju je voleo. Oprala sam i opeglala njegovu
najbolju košulju i izgledala je savršeno. Glenu bi bilo drago.
Razume se, u sanduku nije bio stvarno Glen. On nije bio tu,
ako znate šta hoću da kažem. Ličio je na nekog voštanog
Glena. Njegova mama je plakala a ja se odmakoh, da je
ostavim malo s njenim sinčićem. Neprestano sam gledala
njegove ruke, sa savršenim ružičastim ispoliranim noktima;
nevine ruke.
Iz pogrebnog zavoda Meri i ja otiđosmo u robnu kuću Džon
Luis da kupimo šešire.
„Tamo ćete naći izbor“, uperi prodavac prst, a mi stadosmo
ispred trideset crnih šešira, pokušavajući da zamislimo sebe
na Glenovoj sahrani. Ja sam izabrala svojevrstan pilboks
šešir* s malenom mrežastom koprenom da mi sakriva oči, a
Meri se odlučila za jedan sa obodom. Stajali su malo
bogatstvo, ali ni ona ni ja nismo smogle snage da bismo
hajale za to. Izašle smo na ulicu s kesama i stajale, načas
zalutale.
„Hajde, Džin, hajdemo kući na šolju čaja“, reče Meri. Tako
smo i učinile.
Danas smo stavile nove šešire ispred ogledala u predvorju, a
zatim smo svi ušli u taksi za krematorijum. Meri i ja se ovlaš
držimo za ruke; tek se dodirujemo. Glenov tata zuri kroz
prozor u sitnu kišu.
„Na sahranama uvek pada kiša“, kaže on. „Kakav grozan
dan.“
Čudne su sahrane. Mislim da mnogo nalikuju venčanjima.
Okupljanja s ljudima koje nikada ne viđaš nijednom drugom
prilikom, razmenjivanja novosti za švedskim stolom, ljudi
koji se smeju i plaču. Čak i ovde, na Glenovoj sahrani, čujem
jednog njegovog starog ujaka kako se tiho smeje s nekim.
Kada stignemo, uvode nas u prostor za čekanje, mene s
mojim roditeljima, njegovima mamom i tatom i malim
skupom Tejlorovih. U stvari sam zahvalna što je iko došao.
Nije došao niko ni iz banke ni iz salona. Više nismo deo tog
sveta.
Zatim se pojavljuje Bob Sparks, sav pun poštovanja u crnom
odelu s kravatom, nalik na grobara. Stoji odvojeno od nas,
na obodu Vrta uspomena, praveći se da čita imena mrtvih
na pločama. Nije poslao cveće, ali i rekli smo ljudima da ga
ne šalju. „Samo cveće od porodice“, savetovao je pogrebnik,
tako da je tu samo moj venac od ljiljana i lovorika –
„Klasičan i otmen“, rekao je mladi cvećar, maltene veselo –
a Meri je naručila Glenovo ime u belim hrizantemama.
Njemu bi se to zgadilo. „Kako prostački“, čujem ga kako
govori, ali Meri se sviđa, a samo to je važno.
Neprestano gledam da vidim gde je Bob Sparks.
„Ko ga je pozvao?“, kaže Meri, sva ljuta.
„Ne brini za njega, mila“, tapše je Džordž po ramenu.
„Danas nije važan.“
Službu drži sveštenik iz Merine crkve, koji govori o Glenu
kao da je bio prava osoba, a ne onaj čovek iz novina. Stalno
me gleda kao da se obraća samo meni. Ja se krijem iza
koprene na šeširu, dok on govori o Glenu kao da ga je
poznavao. Govori o tome kako je Glen igrao fudbal i bio
pametan u školi, i o njegovoj ženi, koja mu je bila čudesna
potpora u teškim trenucima. Okupljeni počinju da žamore, a
ja naslanjam glavu tati na rame i žmurim dok njegov sanduk
klizi napred i za njim se navlače zavese. Otišao je zauvek.
Napolju tražim Boba Sparksa, ali i on je otišao. Svi hoće da
me grle i ljube i da mi govore kako sam se sjajno držala.
Uspevam da se osmehujem i uzvraćam zagrljaje, a onda je
sve gotovo. Razmišljali smo da pristavimo čajnik, ali nismo
znali hoće li iko doći, a i kada bismo pili čaj, morali bismo da
razgovaramo o Glenu, a neko bi možda pomenuo Belu.
Ne komplikujemo stvar. Nas petoro odlazimo kod mene, pa
pijemo čaj i jedemo sendviče sa šunkom koje je Meri
napravila i stavila u frižider. Vraćam šešir u tanak papir i
kesu iz Džona Luisa i stavljam ga na ormar. Kasnije u kući
vlada mir, prvi put od Glenove smrti, pa ja oblačim kućnu
haljinu i idem kroz sve sobe. Kuća nije velika, ali Glen je u
svakom njenom kutku, i ja stalno očekujem da ga čujem
kako mi dovikuje – „Džini, gde si stavila novine? Odoh na
posao, mila, vidimo se kasnije.“
Naposletku spravljam sebi piće i nosim ga u krevet s pregršt
telegrama i pisama od porodice. Ona zlobna spalila sam na
plinskom šporetu.
Krevet kao da je veći bez njega. Nije uvek bio u njemu –
katkada, kada nije mogao da se smiri, spavao je na kauču u
prizemlju. „Ne bih voleo da ne možeš da zaspiš od mene,
Džin“, rekao bi i uzeo svoj jastuk. Nije više želeo da ide u
gostinsku sobu, pa smo kupili kauč koji se razvlači u krevet,
u koji bi se on uvukao usred noći. Preko dana smo iza njega
držali pokrivač. Ne znam da li je iko primećivao.
 Četrdeset deveto poglavlje

Subota, 12. jun 2010.

Inspektor

Posle sahrane, Bob Sparks je pročitao izveštaj i pogledao

fotografije na kojima je bila Džin u krematorijumu i krupan
kadar reči „Glen“, napisane cvećem. „Kako ćemo te sada
naći, Bela?“, pisale su novine, podsmevajući mu se.
Pokušavao je da se usredsredi na posao, ali hvatao je sebe
kako pilji u prazno, izgubljen i nesposoban da krene napred.
On odluči da uzme odsustvo i da se sabere. „Hajde da
popakujemo stvari u kola i da se odvezemo u Devon. Naći
ćemo neko prebivalište kada stignemo tamo“, reče on Ajlin u
subotu ujutru.
Ona ode da se dogovori s komšinicom da im hrani mačku, a
on sede za sto s poštom.
Ajlin bučno upade na zadnji ulaz, ruku punih mahuna
graška. „Ubrala sam ga na brzinu pošto će u suprotnom biti
gotov dok se mi vratimo. Šteta je da propadne.“
Ajlin je očito bila rešena da život u njihovoj kući teče dalje,
čak i ako se u glavi njenog muža zaglavio na pauzi. On je
oduvek bio mislilac – upravo to je i volela kod njega. Dubok,
govorile su joj drugarice. Dopadalo joj se to. Njegova dubina.
Ali sada je ona bila puka tama.
„Hajde, Bobe, očisti ovaj grašak dok nas ja spakujem. Na
koliko dugo idemo?“
„Na nedelju dana? Šta ti misliš? Samo mi treba malo čistog
vazduha i dugih šetnji.“
„Zvuči divno.“
Sparks je radio mehanički, klizio noktom duž svake mahune
i gurao grašak u cediljku dok se borio sa osećanjima. Znao
je da je dozvolio da to postane lično. Nijedan drugi slučaj
nije ga tako dirnuo, doveo ga do suza, ugrozio mu karijeru.
Možda treba opet da poseti onu ćaknutu savetnicu? On se
nasmeja, kratko i gromko, a Ajlin ga začu i pohita u
prizemlje da vidi šta se dogodilo.
Putovanje je bilo bezbolno: topao letnji dan pred školski
raspust sa malo saobraćaja na auto-putu, kojim je Sparks
krenuo kako bi se što brže udaljio od slučaja. Ajlin je sedela
pored njega, tapšući ga s vremena na vreme po kolenu ili ga
stiskajući za ruku. Oboje su se osećali mladalački i blago im
se vrtelo u glavi od spontanosti.
Ajlin je ćaskala s njim o deci, pričala mu šta ima novo kod
njegove porodice, kao da on izlazi iz kome. „Sam kaže da će
se ona i Pit venčati sledećeg leta. Hoće da to bude na plaži.“
„Na plaži? Valjda neće u Margejtu. Pa dobro, šta god ona
želi. Reklo bi se da je srećna s Pitom, zar ne?“
„Vrlo srećna, Bobe. Džejms mene brine. Previše radi.“
„Pitam se na koga li je“, reče on i poglednu ženu da vidi
njenu reakciju. Nasmešiše se jedno drugom, a Sparksu
stomak poče da se opušta prvi put posle više nedelja.
Meseci, zapravo.
Godilo mu je da razgovara o svom životu, umesto o tuđim
životima.
Odlučiše da svrate u Eksmut na sendviče s krabinim
mesom. Tamo su vodili decu na letnji odmor kad su bila
mala i za mesto su ih vezivale radosne uspomene. Kad se
parkiraše, sve je i dalje bilo tu – plavi pomponi hortenzija,
zastave što lepršaju oko Jubilarnog tornja sa satom,*
kreštanje galebova, pastelne boje koliba na plaži. Bilo je to
kao da su se vratili u devedesete, pa se prošetaše
šetalištem da protegnu noge i gledaju more.
„Hajdemo, mila. Hajde da krenemo. Telefonirao sam pabu da
nam rezervišem sobu za noćas“, reče on, pa je privuče sebi i
poljubi.
Još sat vremena i biće u Dartmutu, a onda idu u selo Slapton
Sands na riblju večeru.
Vozili su se sa spuštenim prozorima i vetar im je šašavo
mrsio kosu. „Raspršava sve što je loše“, reče Ajlin, kao što je
on i slutio. Uvek je to govorila. On pomisli na Glena Tejlora,
ali ništa ne reče.
Stigavši, oni se izvališe na klupe ispred paba, upijajući
poslednje zrake sunca i planirajući jutarnje kupanje. „Hajde
da ustanemo rano i da odemo“, predloži on.
„Nemoj. Hajde da se razvlačimo po krevetu pa da odbazamo
do plaže. Imamo čitavu nedelju, Bobe“, reče Ajlin, pa se
nasmeja na pomisao da imaju čitavu nedelju samo za sebe.
U sobu se popeše kasno i Sparks, iz navike, upali televizor
da čuje kasne vesti dok se Ajlin na brzinu ne istušira. Kada
on vide snimak na kome Džin Tejlor sedi u svojoj dnevnoj
sobi i daje intervju, stomak mu se ponovo zgrči u poznati
čvor i on se odmah vrati u ulogu.
„Ajlin, mila, moram da se vratim“, doviknu joj. „Zbog Džin
Tejlor. Kaže da je Glen oteo Belu.“
Ajlin izađe iz kupatila, umotana u peškir, dok joj je drugi bio
obmotan oko mokre kose i obrazovao turban. „Molim? Šta si
rekao?“ Zatim ugleda lica na televiziji i sroza se na krevet.
„Zaboga, Bobe. Zar ovome nema kraja?“
„Nema, Ajlin. Izvini, ali nema kraja dok ne budem saznao šta
se dogodilo onoj maloj devojčici. Džin zna i ja moram
ponovo da je pitam. Možeš li da se spremiš da krenemo za
petnaest minuta?“
Ona klimnu glavom, olabavi peškir i uze da briše kosu.
Povratak je prošao u tišini. Ajlin je spavala dok je Sparks
vozio pustim drumovima i na svakih sat vremena uključivao
radio, okruglo na sat, da bi čuo ima li kakvih novosti.
Morao je da prodrmusa ženu da bi je probudio kada su stigli
kući, pa zajedno padoše u postelju a da nisu razmenili
gotovo ni reč.
 Pedeseto poglavlje

Nedelja, 13. jun 2010.

Novinarka

„Evo je, naša glavna novinarka!“, viknu urednik iz suprotnog

kraja redakcije vesti kada Kejt uđe sutradan ujutru. „Sjajan
ekskluzivnjak, Kejt. Svaka čast!“ Neke kolege i zapljeskaše,
a poneke i uzviknuše: „Vrhunski, Kejt!“, a ona oseti kako
crveni i pokuša da se osmehne a da ne izgleda
samozadovoljno.
„Hvala, Sajmone“, reče ona kada je konačno stigla do
radnog stola i mogla da ramenima smakne torbicu i sako.
Urednik vesti Teri Dikon već joj je bio plaho prišao kako bi
uživao u pohvalama koje njegov šef deli. „Šta imamo za
drugi dan, Kejt? Novu ekskluzivnu vest?“, vikao je urednik,
pobedonosno pokazujući žute zube.
Kejt je znala da on zna pošto je podnela članak u toku noći,
ali Sajmon Pirson je želeo da se malo pretvara pred svojim
ljudima. U poslednje vreme nije imao mnogo prilike –
„Usrana dosadna politika. Gde su ekskluzivni intervjui?“, bila
je njegova mantra – pa će danas to iskoristiti najbolje što
ume.
„Imamo priču o braku bez dece“, reče Teri. „’Da li se zato
gospodin Normalko pretvorio u čudovište?’“
Sajmon se široko osmehnu. Kejt se strese. Naslov je grub i
pretvara njen temeljan i osećajan intervju u vrišteći
bioskopski plakat, ali trebalo bi da je već navikla na to.
„Prodaj priču“, bila je još jedna Sajmonova mantra. On je bio
čovek za mantre. Omiljeni način rada sa službenicima bili su
mu gola sila i učenje napamet, bez iole onog pretencioznog
kreativnog razmišljanja i preispitivanja. „Sajmon kaže“, šalili
su se službenici.
Urednik je umeo da prepozna dobar naslov kada ga napiše i
smatrao je da se onim dobrim vredi poslužiti više puta.
Katkada i svake nedelje, ako bi mu se neki naročito svideo,
da bi ga odmah odbacio kada bi shvatio da postaje predmet
poruge u rupama u kojima novinari cirkaju. Pitanje u naslovu
– „Da li je ovo najveći zlotvor u Britaniji?“ – bilo je klasika.
Njime smo se ograđivali. Ne tvrdimo, samo pitamo.
„Imam neke dobre citate od udovice“, reče Kejt, paleći
računar.
„Ubistvene citate“, reče Teri, podižući ulog. „Sinoć se svi
polomiše da nas sustignu, a već nas zovu časopisi i strana
štampa da traže fotografije. Čitava ulica bruji o nama.“
„Vidi se da si ostario, Teri“, reče Sajmon. „Nema više ulice.
Zar nisi znao da je ovo globalno selo?“
Urednik vesti se isceri na šefov prekor, rešen da na to gleda
kao na malu šalu. Ništa mu neće pokvariti današnji dan –
obezbedio je priču godine, a sada će ući i dobiti povišicu
koju je i te kako zaslužio, a onda izvesti ženu – ili možda
ljubavnicu – na večeru u Ric.
Kejt je već proveravala mejlove, ostavljajući muškarce da se
takmiče kome je veći.
„Kakva je ona, Kejt? Džin Tejlor?“
Kejt pogleda urednika i iza hvalisanja vide iskrenu
radoznalost. On je na jednom od najmoćnijih položaja u
novinskoj industriji, ali zapravo želi da opet bude novinar, do
guše u priči, da postavlja pitanja, stoji na pragu i šalje svoje
zlatne reči u redakciju, umesto da samo naknadno sluša o
tome.
„Pametnija je nego što to odaje. Glumi malu domaćicu –
znaš, podržava svog čoveka – ali u glavi joj se svašta
dešava. Teško joj je pošto mislim da je u jednoj fazi verovala
da je on nevin, ali nešto se promenilo. Nešto se promenilo u
njihovom odnosu.“
Kejt je znala da je trebalo da izvuče više; trebalo je da
izvuče sve. Krivi Mika što ih je prekinuo, ali videla je kako su
se spustile roletne u Džininim očima. Njih dve su
naizmenično upravljale intervjuom, ali nema sumnje koja je
bila glavna na kraju. Premda Kejt to neće priznati ovoj
publici.
Sada su slušali i drugi novinari, prilazeći na stolicama na
točkiće da čuju razgovor.
„Je li on oteo Belu, Kejt? I je li ona znala?“, upita novinar
zadužen za kriminal. „To nas sve zanima.“
„Jeste i jeste“, reče ona. „Pitanje je kada je ona saznala.
Odmah, ili kasnije? Mislim da je nevolja u tome što je
rastrzana između onoga što zna i onoga u šta želi da
veruje.“
Svi su je gledali i očekivali još, ali kao na znak, Kejt zazvoni
telefon i na ekranu blesnu ime Boba Sparksa. „Izvini, moram
da se javim na ovo, Sajmone. To je pandur zadužen za
slučaj. Možda bude i trećeg dana.“
„Obaveštavaj me, Kejt“, reče on i ode u kancelariju, a ona
prođe kroz pokretna dvokrilna vrata do liftova, kako bi imala
malo privatnosti.
„Zdravo, Bobe. I pomislih da ćeš mi se javiti od jutros.“
Sparks je već stajao ispred kancelarija lista, sklanjajući se od
letnje kiše u velelepnom otvorenom hodniku pod stubovima.
„Dođi da popijemo kafu, Kejt. Moramo da porazgovaramo.“
Italijanski kafe u obližnjoj prljavoj sporednoj ulici beše dupke
pun, a prozori su bili zamagljeni od pare iz kafemata. Oni
sedoše za jedan sto nešto dalje od šanka, pa su se malo
gledali.
„Čestitam, Kejt. Navela si je da kaže više nego što je meni
ikada pošlo za rukom.“
Novinarka ga je gledala u oči. Njegova plemenitost ju je
razoružavala, nagonila je da poželi da mu kaže istinu. Vešt
je, morala je da prizna.
„Trebalo je da izvučem više, Bobe. Bilo je još, ali ona je stala
kada je tako odlučila. Neverovatna samokontrola.
Zastrašujuća, zapravo. U jednom trenutku me je držala za
ruku i doslovno mi plakala na ramenu zbog čudovišta za
koje se udala, a već u sledećem ponovo je upravljala
situacijom. Zaćutala je i nije htela ni makac.“ Ona promeša
kafu. „Zna šta se dogodilo, zar ne?“
Sparks klimnu glavom. „Ja mislim da zna. Ali ne može to da
izbaci iz sebe a ja ne znam zašto. Na kraju krajeva, on je
mrtav. Šta ima da izgubi?“
Kejt saosećajno odmahnu glavom. „Nešto očigledno ima.“
„Često sam se pitao da li je i ona umešana u zločin“, reče
Sparks, ponajviše za sebe. „Možda u planiranje? Možda su
hteli da otmu dete za oboje, a nešto je krenulo naopačke?
Možda ga je ona nagovorila na to?“
Kejt su se caklile oči od mogućnostî. „Dođavola, Bobe. Kako
ćeš je naterati da prizna?“
Stvarno kako?, razmišljao je on.
„Šta joj je slaba tačka?“, upita Kejt, igrajući se kašičicom.
„Glen“, odgovori on. „Ali njega nema više.“
„Deca, Bobe. To joj je slaba tačka. Opsednuta je njima. Kada
smo razgovarale, sve se vraćalo na decu. Zanimalo ju je sve
o mojim sinovima.“
„Znam. Treba da vidiš njene albume pune beba.“
„Albume?“
„Ovo je nezvanično, Kejt.“
Ona odloži to za kasnije i mahinalno nakrivi glavu.
Pokoravanje. Možeš mi verovati.
Nije ga prevarila. „Ozbiljno ti kažem. To bi moglo da bude
deo neke buduće istrage.“
„Dobro, dobro“, ustuknu ona razdražljivo. „Šta misliš da će
sada učiniti?“
„Ako nešto zna, možda će se vratiti detetu“, reče Sparks.
„Vratiti se Beli“, ponovi Kejt. „Gde god ona bila.“
Džin nema više o čemu drugom da razmišlja. Preduzeće
nešto, bio je siguran.
„Hoćeš li mi se javiti ako išta čuješ?“, upita on Kejt.
„Možda“, uze ona mahinalno da ga zadirkuje. On porumene,
a njoj nehotice bi drago što vidi da on reaguje na njen
koketni ton. Sparks se najednom oseti kao da gubi tlo pod
nogama.
„Kejt, ovo nije igra“, reče on, trudeći se da se vrati na
profesionalnu osnovu. „Hajde da se čujemo.“
Rastali su se na ulici i on htede da se rukuje s njom, ali ona
se naže napred da ga poljubi u obraz.
 Pedeset prvo poglavlje

Petak, 11. jun 2010.

Udovica

kada je tv ekipa otišla, sedim ćutke i čekam večernje vesti.

Gospodin Teliš je rekao da će to biti prva vest, i jeste.
„Udovica u slučaju Bele progovara prvi put“, pojavljuje se na
ekranu, preko čega kreće muzika, a kamera ulazi u moju
dnevnu sobu. I evo mene, na televiziji. Ne traje preterano
dugo, ali ja kažem da nisam znala ništa o Belinom nestanku,
ali da sam slutila da je Glen umešan u to. Predočila sam vrlo
jasno da nisam znala sa sigurnošću, da mi se on nije
ispovedio, da su novinari izvrnuli ono što sam rekla.
Na njihova pitanja odgovarala sam smireno, sedeći na
kauču. Priznala sam da su mi ponudili honorar, ali da sam ga
odbila kada sam saznala šta novine štampaju. Uslediše
sažeta izjava Posta i snimak Kejt i Mika kako napuštaju moju
kuću. I to je bilo sve.
Čekam da zazvoni telefon. Prva je Glenova mama Meri.
„Kako si mogla ono da kažeš, Džini?“, pita ona.
„Znate isto kao i ja, Meri“, kažem. „Molim vas, nemojte da
se pravite da niste sumnjali na njega, pošto znam da jeste.“
Ona umukne i kaže da će mi se javiti sutra.
Zatim zove Kejt. Sva je poslovna i kaže da će novine uključiti
moju izjavu iz TV intervjua u članak kako bih mogla da
„iznesem svoju stranu priče“.
Smejem se koliko je drska. „Trebalo je vi da napišete moju
stranu priče“, kažem. „Da li uvek lažete svoje žrtve?“
Ona se ne obazire na pitanje i kaže da mogu da je pozovem
u bilo koje doba na mobilni, a ja prekidam vezu bez
pozdrava.
Sutradan ujutru novine stižu kroz prorez za poštu. Meni ne
donose novine. Pitam se da li ih je poslala Kejt. Ili neko iz
komšiluka. Naslov vrišti „udovica priznaje krivicu belinog
ubice“, a ja se previše tresem da bih otvorila novine. Na
naslovnoj strani je moja fotografija, na kojoj gledam u
daljinu kao što mi je Mik rekao. Spuštam ih na kuhinjski sto i
čekam.
Telofon zvoni čitavog jutra. Novine, televizija, radio,
porodica. Zove me mama i jeca zbog toga što sam ih
obrukala, a tata dobacuje iz pozadine kako me je upozorio
da se ne udajem za Glena. Nije, ali bi valjda sada voleo da
jeste.
Pokušavam da utešim mamu; govorim joj da su me krivo
citirali i da su novine sve izvrnule, ali ne vredi i ona na kraju
prekida vezu.
Iscrpljena sam te skidam slušalicu s telefona i ležem na
postelju. Razmišljam o Beli i Glenu. I o onih poslednjih
nekoliko dana pred njegovu smrt.
Počeo je da me zapitkuje šta ću uraditi. „Hoćeš li me
ostaviti, Džini?“, upitao bi. Ja bih rekla: „Idem da skuvam
čaj“, i ostavila ga da stoji tamo. Previše tema za
razmišljanje. Izdaja. Odluke. Planovi.
I prestala sam da razgovaram s njim, osim kada je
neophodno. „Mama te zove.“ Samo goli minimum.
Bio je kao duh, koji me progoni svuda po kući. Uhvatila bih
ga kako me gleda iza novina. Imala sam ga. Nije znao šta će
njegova Džini učiniti i to ga je smrtno plašilo.
Glen me te nedelje nije puštao samu iz kuće. Kuda god da
sam išla, išao je i on. Možda je mislio da ću otići pravo kod
Boba Sparksa. To je zato što nije imao pojma ko sam ja
zapravo. Nisam nameravala nikome da kažem. Ne da bih ga
zaštitila – ne zasmejavajte me.
Te subote pratio me je u stopu dok smo izlazili iz Sejnsberija,
i ja ga spazih kako gleda neku malu devojčicu u kolicima.
Bio je to samo letimičan pogled, ali ja videh nešto u
njegovim očima. Nešto mrtvo. I odgurnuh ga od deteta.
Gurnula sam ga sasvim lagano, a on se saplete o ivičnjak i
posrćući izađe na kolovoz. Autobus se pojavio u istom
trenutku. Sve se odigralo strašno brzo i sećam se da sam ga
gledala kako leži tamo u lokvici krvi i mislila: „Pa dobro. Ovo
je kraj njegovih gluposti.“
Znači li to da sam sada ubica? Gledam se u ogledalo,
pokušavajući da zapazim vidi li mi se to u očima, ali ne bih
rekla. Glen se izvukao zaista jeftino. Mogao je da pati
godinama, da se pita kada će biti raskrinkan. Ljudi poput
Glena ne mogu da se obuzdaju, čula sam, tako da sam mu u
stvari pomogla.
Kuću ću prodati čim budem mogla. Najpre moram da
prođem kroz pretres, ali Tom Pejn kaže da će to biti
formalnost. Samo treba da kažem isledniku da se Glen
spotakao i sve će biti gotovo. Moći ću sama da krenem iz
početka.
Juče sam zvala jednog agenta za prodaju nekretnina da
vidim za koliko će kuća moći da se proda. Rekla sam joj kako
se zovem, ali ona kao da nije primetila – primetiće pre ili
kasnije, ali rekla sam joj da želim brzo da prodam, tako da
će doći sutra ujutru. Pitam se hoće li zbog veze s Glenom
cena kuće porasti ili opasti. Neki bolesnik bi mogao platiti i
malo više. Nikad se ne zna.
Još nisam odlučila kuda ću, ali se sigurno selim iz Londona.
Na internetu ću naći neka mesta, možda u inostranstvu, ili
možda dole ka Hempširu. Da budem blizu svom čedu.
 Pedeset drugo poglavlje

Četvrtak, 1. jul 2010.

Novinarka

Islednik je bio dobro znan novinama. Sitan, uredan advokat

koji voli izrazito šarene leptir-mašne i nosi pedantno
potkresne srebrne brkove, Hju Holden je za sebe voleo da
misli da je lik, povremeni trn u oku vlasti, koji se ne libi da
donosi sporne presude.
Kejt je obično uživala u njegovim pretresima, duhovitom
ispitivanju i kitnjastom izražavanju, ali danas nije bila
raspoložena za to. Strahovala je da će to najverovatnije biti
poslednji put da se Džin Tejlor pojavljuje u javnosti. Više
neće biti potrebe da ona pokazuje lice i može zauvek da se
izgubi iza svojih ulaznih vrata.
Ispred suda, Mik se vrzmao sa ostalim fotografima, koji su
čekali da uslikaju Džin kako dolazi. „Zdravo, Kejt“, doviknu
joj on preko glava okupljenih. „Vidimo se posle.“
Ona uđe sa ostalim novinarima i radoznalcima, uspevši da
zauzme jedno od poslednjih mesta za novinare napred,
okrenuto prema mestu za svedoke. Mislila je samo na Džin i
posmatrala vrata u očekivanju njenog dolaska. Promakla joj
je Zara Samond, koja neupadljivo uđe u zadnji deo sudnice s
nekim policajcima iz Metropolitena što će biti pozvani da
svedoče. Sparks ju je poslao umesto da sam ode. „Idi ti,
Samondova. Trebaju mi tvoje oči i analiza njenog nastupa.
Trenutno ništa ne vidim kako treba.“
Ona stiže u poslednji čas, kada škripa šarki na vratima
najavi udovičin dolazak. Džin Tejlor je izgledala
dostojanstveno i samouvereno, u istoj haljini koju je nosila
na Glenovoj sahrani.
Ona polako prođe kroz sudnicu sa svojim advokatom do
mesta u prednjem redu. Taj podlac Tom Pejn, pomisli Kejt,
ljubazno mu klimajući glavom i usnama oblikujući reči
„Dobro jutro, Tome“. On podiže ruku da je pozdravi, a Džin
se okrete da vidi kome on to maše. Pogledi im se susretoše i
Kejt načas pomisli da će joj se ona javiti. Pokuša malo da joj
se osmehne, ali Džin se okrete, nezainteresovana.
Ostali svedoci nisu žurili da se smeste, već su se rukovali i
grlili u prolazima između klupa, ali konačno svi sedoše na
svoja mesta i stadoše mirno kada je ušao islednik.
Islednikov službenik istupi da kaže sudu kako je otac
preminulog identifikovao telo kao telo Glena Džordža Tejlora,
a zatim je patolog svedočio o posmrtnom pregledu. Kejt nije
skidala pogled sa Džin, registrujući njenu reakciju na
pojedinosti o seciranju njenog muža. Bar je lepo poslednji
put doručkovao, pomisli Kejt dok je patolog površno navodio
sadržaj njegovog želuca. Nije bilo tragova bolesti. Modrice i
rane na rukama i butinama u skladu su s padom i sudarom s
vozilom. Smrtonosna je bila povreda glave. Fraktura lobanje
izazvana sudarom sa autobusom i udarcem o asfalt,
traumatična povreda mozga. Manje-više trenutna smrt.
Džin podiže torbicu na koleno pa upadljivo otvori paketić
papirnih maramica, rasklopivši jednu da obriše oko. Ne
plače, pomisli Kejt. Folira.
Sledeći je bio vozač autobusa. Njegove suze su bile prave
dok je govorio o čoveku koji se pojavio niotkuda i pao ispred
vetrobrana njegovog voziila. „Uopšte ga nisam video pa
ništa nisam mogao ni da preduzmem. Sve se odigralo
strašno brzo. Zakočio sam, ali bilo je kasno.“
Službenik mu pomože da siđe s mesta za svedoke, a onda
pozvaše Džin.
Njen nastup je bio besprekoran – odveć besprekoran. Kejt je
svaka reč zvučala kao da ju je ova uvežbavala ispred
ogledala. Proveli su je kroz odlazak u kupovinu, korak po
korak: prolazima između polica, kroz automatska vrata i
napolje na glavnu ulicu. Kroz raspravu o žitaricama i
Glenovo posrnuće ispred autobusa. O svemu je govorila tiho
i ozbiljno.
Kejt je sve zapisivala i letimice dizala glavu kako bi uhvatila
izraze lica i moguća osećanja.
„Gospođo Tejlor, možete li nam reći zašto se vaš muž
sapleo? Policija je ispitala pločnik i nisu našli ništa zbog čega
bi on izgubio oslonac“, upita islednik blago.
„Ne znam, gospodine. Pao je pod autobus baš tu preda
mnom. Nisam stigla ni da viknem. Bio je mrtav“, odgovori
ona.
Ima ovo u malom prstu, pomisli Kejt. Služi se istovetnim
frazama.
„Je li vas držao za ruku, ili podruku? Znam da se ja držim sa
svojom partnerkom kada izađemo nekuda zajedno“, bio je
uporan islednik.
„Ne. U stvari, možda. Ne sećam se“, reče ona, sad manje
sigurna u sebe.
„Je li vaš muž bio rasejan tog dana? Je li bio sav svoj?“
„Rasejan? Kako to mislite?“
„Neusredsređen na ono što radi, gospođo Tejlor?“
„Štošta mu je bilo na pameti“, reče Džin Tejlor i pogleda ka
klupama za novinare. „Ali sigurna sam da to već znate.“
„Zaista“, reče islednik, zadovoljan sobom što je iščačkao
neku novu informaciju. „Dobro, kako je bio raspoložen tog
jutra?“
„Raspoložen?“
Ovo ne ide onako kako je Džin planirala, pomisli Kejt.
Ponavljanje pitanja ispitivaču nedvosmislen je znak
napetosti. To se radi da bi se dobilo na vremenu. Novinarka
se nagnu napred da joj ne promakne nijedna reč.
„Da, raspoložen, gospođo Tejlor?“
Džin Tejlor zažmuri i kao da se zaljulja na mestu za svedoke.
Tom Pejn i islednikov službenik skočiše da je prihvate i
spuste na stolicu, dok je sudnica brujala od brige.
„Verovatno je fora“, promrmlja novinar iza Kejt nekom
kolegi. ’Udovica osumnjičenog za Belinu otmicu kolabirala.’
Bolje išta nego ništa.“
„Nije još gotovo“, procedi ona kroz zube preko ramena.
Džin je držala čašu vode i netremice gledala islednika.
„Je li vam bolje, gospođo Tejlor?“, upita on.
„Jeste, hvala. Izvinite zbog ovoga. Nisam od jutros ništa jela
i…“
„Sasvim je u redu. Nema potrebe da objašnjavate. Dakle,
hoćemo li da se vratimo na moje pitanje?“
Džin duboko udahnu. „Slabo je spavao, već dugo, i imao je
gadne glavobolje.“
„Jesu li ga lečili od nesanice i glavobolja?“
Ona zavrte glavom. „Govorio je da mu nije dobro, ali nije
hteo da ide lekaru. Mislim da nije hteo da priča o tome.“
„Razumem. Zašto, gospođo Tejlor?“
Ona načas pogleda u krilo, pa diže glavu. „Zato što je
govorio da stalno sanja Belu Eliot.“
Hju Holden ju je gledao u oči, a soba utihnu kada joj on
klimnu glavom da nastavi.
„Govorio je da je ona tu čim zatvori oči. Da će se razboleti
od toga. I nije hteo da se odvaja od mene. Išao je za mnom
po kući. Nisam znala šta da radim. Nije mu bilo dobro.“
Islednik je sve brižljivo beležio dok su novinari besomučno
škrabali njemu sleva.
„Imajući u vidu njegovo duševno stanje, gospođo Tejlor,
postoji li mogućnost da je vaš muž namerno izašao ispred
autobusa?“, upita islednik.
Tom Pejn ustade da uloži prigovor na pitanje, ali Džin mu
mahnu da se skloni.
„Ne znam, gospodine. Nikada nije pominjao samoubistvo. Ali
nije mu bilo dobro.“
Islednik joj zahvali na svedočenju, izrazi joj saučešće i
ubeleži presudu „slučajna smrt“.
„Večeras ću biti na vestima“, reče on sudskom službeniku
radosno dok su novinari izlazili iz sudnice.
 Pedeset treće poglavlje

Četvrtak, 1. jul 2010.

Inspektor

Vest da je Glen Tejlor sanjao Belu bila je prva u kratkim

pregledima vesti na radiju čitavog popodneva, a zauzela je
solidno treće mesto na večernjim vestima na televiziji. U
pasjim danima leta – „gluvo doba“ za medije kada su
političari na odmoru, škole se zatvaraju i zemlja se polako
zaustavlja – dobrodošlo je sve što iole liči na vest.
Sparks je sve čuo od Samondove odmah posle pretresa, ali
ipak je pročitao i u novinama, pomno ispitujući svaku reč.
„Džin počinje da se otvara, Bobe“, reče Samondova,
neznatno zadihana dok je žustro išla ka kolima. „Pokušala
sam da nakon toga razgovaram s njom. Svi novinari su bili
tamo – bila je i vaša Kejt Voters – ali Džin nije htela više ni
da zucne. Još se drži, ali jedva.“
Malaksalost koja ju je obuzela u sudnici sigurno je znak,
sada kada Glena više nema, da tajna postaje preveliki teret
za nju, smatrao je Sparks. „Pušta je da kontrolisano izbija iz
nje, kao što su u srednjem veku puštali krv pacijentu.
Oslobađa se rđavog malo-pomalo“, iznese on Samondovoj.
Sada pogleda u nju; ona je sedela za njegovim računarom i
čitala vesti. „Sačekaćemo je. Doslovno.“
Sutradan u pet ujutru bili su na položaju, parkirani van
vidokruga, na oko kilometar od kuće Džin Tejlor, i čekali
poziv tima za prismotru. „Znam da su slabi izgledi da ovo
upali, ali moramo da pokušamo. Uradiće nešto“, reče Sparks
Samondovoj.
„Slutite nešto, gospodine?“, upita ona.
„Nisam siguran šta, ali da. Slutim.“
Dvanaest sati kasnije, vazduh u automobilu bio je zasićen
njihovim dahom i mirisom brze hrane.
Do deset uveče iscrpli su svoje životne priče, prestupnike
koje su ukebali, katastrofalne godišnje odmore, TV emisije iz
detinjstva, omiljena jela, najbolje akcione filmove i ko s kim
spava u kancelariji. Sparks je imao osećaj da može da ide na
kviz Mastermajnd* i odgovara na pitanja o Samondovoj bez
preskakanja, i oboje neupadljivo odahnuše kada se tim za
prismotru konačno javi da kaže kako su pogašena sva svetla
u kući.
Sparks reče da je dosta za danas. Odsešće u jeftinom hotelu
u podnožju brda da malko odspavaju pre nego što nastave s
bdenjem. Preko noći će motriti drugi tim.
Telefon mu se oglasio u četiri ujutru. „Svetla su se upalila,
gospodine.“
Navlačio je odeću i u isto vreme zvao Samondovu, ispustivši
telefon u nogavicu pantalona.
„Gospodine, jeste li to vi?“
„Da, da. Ustala je. Vidimo se u prizemlju za pet minuta.“
Zara Samond prvi put nije izgledala savršeno; kose
raščupane od spavanja i bez šminke, čekala ga je na
ulaznim vratima. „Kad samo pomislim da sam mami govorila
kako želim da budem stjuardesa“, reče ona.
„Hajdemo, onda. Vežite se za poletanje“, odgovori on s
jedva primetnim osmejkom.
Džin brzo izađe iz kuće, uključivši sigurnosno svetlo ispred
vrata, pa je stajala na toj svetlosti, gledajući po ulici u
potrazi za znacima života. Stisnula je privezak za ključeve
da otvori kola, a elektronski zvučni signal odjeknu od
pročelja kuća preko puta dok ona otvori vrata i sede za
volan. Opet je bila u haljini sa sahrane.
Dve ulice odatle, Zara Samond upali njihov auto u
iščekivanju uputstava od tima. Sparks, pored nje, bio je
duboko zamišljen, s kartama u krilu. „Upravo je skrenula na
A2 i ide u pravcu M25, gospodine“, viknu u telefon policajac
u neobeleženom kombiju. I njih dvoje krenuše u poteru.
„Kladim se da ide u Hempšir“, reče Samondova dok je jurila
dvosmernim auto-putem.
„Pokušajmo da ne nagađamo šta će raditi“, reče Sparks. Nije
mogao da podnese da se previše nada dok je prstom pratio
njihovu putanju na karti.
Kada skrenuše na M3 ka Sautemptonu, izlazeće sunce je već
osvetljavalo nebo, ali GPS se još nije prebacio s noćnih boja.
Pratnja je bila ravnomerno raspoređena na pet kilometara
auto-puta, sa Sparksom i Samondovom na začelju da ih Džin
ne bi prepoznala. „Daje migavac da skreće na benzinsku
pumpu, gospodine“, obavestiše ih ljudi u kombiju. „Gde su
sada vaši policajci? Moraćemo da se zamenimo ili će nas
primetiti.“
„Primljeno. Imamo drugo vozilo, koje čeka na sledećem
ukrštanju. Ostanite s njom dok ne ode s pumpe, a onda
ćemo je mi preuzeti“, odgovori Sparks.
Kombi domile na parking i stade pored dvoja kola iza mete.
Iz njega izađe jedan policajac iz tima, češući se po glavi i
tegleći se, pa krenu za Džin Tejlor. Ona uđe u toalet, a
policajac stade u red da naruči hamburger. Dok ju je čekao
da izađe, pravio se da upoređuje kvalitet obroka koji su se
reklamirali iznad pulta u bojama nuklearnih padavina. Nije
joj trebalo dugo i u hodu je otresala poslednje kapi vode s
ruku. Policajac je žvakao dupli čizburger i mljackao dok je
ona otišla u prodavnicu i pažljivo prebirala plastične kofice
cveća, da bi izabrala buket roze ružinih pupoljaka i belih
ljiljana umotan u roze ukrasnu hartiju i celofan. Ona ga
prinese licu da oseti miris prašnika kada ode do police sa
slatkišima i uze jednu kesu bombona jarkih boja. Skitls,
primeti policajac iz drugog kraja puste prodavnice. Zatim je
stala pred kasu da plati.
„Kupila je cveće i bombone, gospodine. Krenula je prema
kolima. Ispratićemo je na auto-put i prepuštamo je“, izvesti
on.
Sparks i Samondova se pogledaše. „Ide na grob“, reče
Sparks, suvih usta. „Reci momcima da se spreme.“
Pet minuta kasnije, pratila su je druga dva vozila,
međusobno se prestižući, smenjujući se udaljeni tri
automobila iza nje. Džin je održavala ravnomernu brzinu od
sto kilometara na sat. Oprezan vozač. Verovatno nije navikla
da sama vozi auto-putem, pomisli Sparks. Pitam se je li joj
ovo prvi put da ide na ovo putovanje.
Otkako su napustili benzinsku pumpu, on i Samondova nisu
razgovarali; bili su usredsređeni na brbljanje na policijskim
kanalima. Ali kod Vinčestera, kada začuše da su kola Džin
Tejlor sišla sa auto-puta i da idu na istok, on joj reče da doda
gas.
Saobraćaj je polako postajao gušći, ali Džinina kola su sada
bila samo kilometar i po ispred njih, s još jednim policijskim
vozilom u sendviču.
„Staje“, poruči im policajac. „Drveće zdesna, put, bez kapije.
Moraću da prođem ili će me spaziti. Odmah ću se vratiti.
Vaša je.“
„Polako, Samondova“, reče Sparks. „Lepo i polako.“
Umalo im ne promakoše njena kola, parkirana na
blatnjavom drumu, ali Sparks u poslednjem trenu zapazi
kako se metal svetluca između drveća. „Ovde je“, reče on, a
Samondova uspori i okrete kola. „Parkiraj preko puta.
Trebaće nam pristup za druga vozila“, reče.
Kada izađoše, po drveću poče da tapka sitna kiša i oni
izvukoše sakoe iz prtljažnika. „Verovatno je čula kola“,
prošapta Sparks. „Ne znam dokle seže ovo drveće. Idem ja,
a ti sačekaj tim. Javiću vam kad mi zatrebate.“
Samondova klimnu glavom, naprasno na ivici suza.
Sparks brzo pređe put, okrenuvši se i mahnuvši pre nego što
se izgubio između drveća.
Dnevne svetlosti još nije bilo dovoljno da bi prodrla u šumu i
on je obazrivo napipavao put. Nije čuo ništa osim svog
disanja i vrana koje grakću iznad njega, uznemirene
njegovim prisustvom.
Iznenada vide da se napred nešto mrda. Blesak nečega
belog u tmini. On zastade i načas sačeka dok nije bio
spreman. Morao je da se smiri i bi mu drago što Samondova
nije tu da ga vidi kako drhti kao skakač u vodu na visokoj
skakaonici. On triput duboko udahnu a onda oprezno krenu
napred. Brinuo se da bi se mogao saplesti o nju. Nije želeo
da je uplaši.
A onda je ugleda, na tlu podno drveta. Sedela je na sakou,
nogu skupljenih postrance, naočigled svima, kao da je na
izletu. Pored nje je stajalo cveće u ukrasnom papiru.
„Jeste li to vi, Bobe?“
On se sledi na zvuk njenog glasa.
„Jesam, Džin.“
„Učinilo mi se da sam čula neka kola. Znala sam da ste to
vi.“
„Zašto ste došli ovamo, Džin?“
„Džini. Više mi se sviđa da me zovete Džini“, reče ona, još
ga ne gledajući.
„Zašto ste došli ovamo, Džini?“
„Došla sam da vidim naše čedo.“
Sparks čučnu kraj nje, a zatim skide sako pa sede na njega
da bi joj bio blizu. „Ko je vaše čedo, Džini?“
„Bela, razume se. Ovde je. Glen ju je ovde ostavio.“
 Pedeset četvrto poglavlje

Subota, 3. jul 2010.

Udovica

nisam mogla da izdržim. Morala sam da odem kod nje.

Intervju i pretres su pokrenuli nešto u meni, pa sam počela
neprestano da razmišljam, i nisu mi pomogale čak ni pilule.
Mislila sam da ću, sada kada Glena nema više, imati malo
mira, ali nisam ga imala. I dalje sam stalno mozgala. Nisam
mogla ni da jedem ni da spavam. Znala sam da moram da
odem kod nje. Ništa drugo nije bilo važno.
Nije mi to bila prva poseta. Glen me je odveo na Belin grob
u ponedeljak pred svoju smrt. Nakon što mi je seo na
postelju i rekao da ne može više da spava. Počeo je da
govori o onom danu kada je Bela nestala, sklupčan na svojoj
strani kreveta, okrenut leđima da mu ne vidim lice.
Nijednom se nisam pomerila dok mi je pričao. Plašila sam se
da ću prekinuti čaroliju i da će on stati. Tako sam slušala
ćutke.
Rekao je da je uzeo Belu zato što je ona tako htela. Nije to
sanjao. Znao je da ju je ostavio samu na rubu jednog
šumarka na putu kući i znao je da je učinio nešto strašno.
Ona je zaspala pozadi u kombiju. On je imao vreću za
spavanje u kombiju. Samo ju je izneo iz kombija, još usnulu,
i stavio je ispod drveta da je neko nađe. Ostavio joj je malo
bombona da jede. Skitls. Hteo je da pozove policiju, ali bio je
u panici.
Onda je ustao i izašao iz sobe pre nego što sam stigla da
progovorim. Ležala sam nepomično kao da ću tako moći da
zaustavim vreme, ali misli su mi bežale trkom. Kroz glavu mi
je prolazilo samo: zašto je imao vreću za spavanje u
kombiju? Otkud mu? Nisam smela da dozvolim sebi da
razmišljam o onome što se dogodilo u kombiju. O onome što
je moj muž uradio.
Želela sam da to izbrišem pa otiđoh pod tuš i pustih da mi
voda dobuje po glavi i da mi puni uši. Ali ništa nije moglo da
zaustavi moje misli.
Siđoh do njega u kuhinju i rekoh mu da ćemo je naći. Glen
me pogleda belo i reče: „Džini, ostavio sam je pre skoro
četiri godine.“ Ali ja nisam htela da prihvatim odbijanje.
„Moramo“, rekoh.
Ulazimo u kola i krećemo u potragu za Belom. Nisam sigurna
da nas niko ne gleda dok izlazimo, ali novinari ne žive više u
našoj ulici. Već sam odlučila da ćemo, vidimo li nekoga od
komšija, reći da idemo u kupovinu u tržni centar Bluvoter.
Saobraćaj je gust i mi ništa ne govorimo dok pratimo znake
ka M25.
Idemo putanjom kojom je Glen zasigurno išao onog dana od
Vinčestera do Sautemptona a zatim dalje. Seoskim
putevima kojima je išao s Belom pozadi u kombiju.
Zamišljam je kako radosna sedi na podu kombija sa šakom
bombonica i držim se tog prizora kao da mi život zavisi od
njega. Znam da zapravo nije bilo tako, ali još ne mogu da
razmišljam o tome.
Glen je bled i znojav za volanom.
„Ovo je budalaština, Džin“, kaže. Ali znam da želi da se vrati
u onaj dan. Onome što se dogodilo. A ja ga puštam da to
radi zato što želim Belu.
Oko dva sata nakon što smo krenuli od kuće, on kaže: „Bilo
je to ovde.“ Mesto se nimalo ne razlikuje od desetina gajeva
pored kojih smo prošli, ali on zaustavlja kola.
„Kako možeš da budeš siguran?“, pitam.
„Obeležio sam ogradu“, kaže on. I oznaka je zaista tu.
Izbledela mrlja motornog ulja na stubu ograde.
Hteo je da se vrati, pomišljam, a onda odagnavam misao.
Glen sklanja kola s puta tako da ne mogu da se vide. Mora
da je isto to uradio onog dana. Zatim sedimo u tišini. Ja se
prva pokrećem.
„Hajdemo“, kažem. On skida pojas. Lice mu je ponovo
postalo bezizražajno, kao onog dana u predvorju. Sada ne
liči na Glena, ali ja se ne bojim. On se trese, ali ja ga ne
dodirujem. Kada izađemo, vodi me do jednog obližnjeg
drveta blizu ruba i upire prst u zemlju.
„Evo“, kaže. „Ovde sam je ostavio.“
„Lažovčino“, kažem ja, a on se naoko prepadne. „Gde?“,
pitam, a zvučim kao da kreštim, od čega se oboje uplašimo.
On me vodi dublje među drveće, a onda staje. Ne vidim
ništa što bi mi pokazalo da je neko već bio tu, ali mislim da
on ovoga puta govori istinu. „Ostavio sam je ovde dole“,
kaže i posrće na kolena. Ja čučnem pored njega ispod drveta
i teram ga da mi priča sve iz početka.
„Podigla je ruke prema meni. Bila je divna, Džini, i ja sam se
samo nagnuo preko zida i uzeo je i stavio u kombi. Kada
smo stali, privio sam je sebi i milovao je po kosi. Isprva joj se
dopadalo. Smejala se. Pa sam je poljubio u obraz. Dao sam
joj bombonu i mnogo joj se dopala. A onda je zaspala.“
„Bila je mrtva, Glene. Nije spavala. Bela je bila mrtva“,
kažem ja, a on počinje da jeca.
„Ne znam zašto je umrla“, kaže. „Nisam je ubio. Znao bih da
jesam, zar ne?“
„Da, znao bi“, kažem. „I znaš.“
Čujem samo njegovo jecanje, ali mislim da plače zbog sebe,
a ne zbog deteta koje je ubio.
Kaže: „Možda sam je previše stegao. Nisam hteo. To je bilo
kao u snu, Džini. Onda sam je pokrio vrećom za spavanje i
granjem da bude sigurna.“
Vidim parče izbledelog plavog materijala, upletenog u
korenje drveta. Klečimo pored Belinog groba i ja gladim tlo,
tešim je, govorim joj da je sad na sigurnom.
„Sve je u redu, čedo moje“, kažem, i načas Glen pomišlja da
mislim na njega.
Ustajem i vraćam se do kola, ostavljajući njega da se sâm
vrati. Ostavio ih je otključana, te po ulasku petljam sa GPS-
om i to mesto unosim kao „kuću“. Nisam sigurna zašto, ali
imam osećaj da tako treba. Tada se pojavljuje Glen i ćutke
se vozimo nazad. Ja gledam kroz prozor kako unutrašnjost
prerasta u predgrađe i kujem planove za svoju budućnost.
Glen je učinio nešto strašno, ali ja bih mogla da se staram o
Beli, da vodim računa o njoj i da je volim. Mogla bih da joj
zauvek budem mama.
I tako sinoć odlučih da ustanem rano i odem. Još će biti
mrak, tako da me niko neće videti. Nisam spavala dok sam
čekala da krenem. Bojala sam se – bojala sam se vožnje
auto--putem – kada smo išli na duga putovanja, uvek je
vozio Glen. Njegov teren. Ali naterala sam sebe na to. Zbog
nje.
Stala sam na benzinskoj pumpi jer sam želela da kupim
malo cveća da ga ponesem sa sobom. Nekoliko malenih
roze pupoljaka ruže za nju. Dopali bi joj se. Sitni i ružičasti i
lepi poput nje. I malo ljiljana za njen grob. Nisam bila
sigurna da ću ih ostaviti tamo. Možda ću ih doneti kući da
mogu da ih gledam s njom. Kupila sam joj i neke bombone.
Izabrala sam skitls, a onda u kolima shvatih da je njih
izabrao i Glen. Bacila sam ih kroz prozor.
gps me je odveo pravo tamo. „Stigli ste na odredište“, reče.
I stigla sam. „Kuća“, pisalo je na ekranu. Usporila sam malo
da pustim kola iza sebe da me preteknu, a onda skrenula na
zemljani put. Dotada se već razdanjivalo, ali bilo je još rano
pa u blizini nije bilo nikoga drugog. Ušla sam u šumarak i
tražila Belu. Ostavila sam žutu krpu kojom je Glen brisao
vetrobran zaglavljenu pored onog plavog materijala ispod
korena drveta gde ju je on ostavio i nadala sam se da će ona
još biti tu. Šumica nije bila naročito velika, a za svaki slučaj
sam ponela i malu baterijsku lampu. Nije mi trebalo mnogo
vremena da je nađem. Krpa je bila tamo, pomalo mokra od
kiše.
U glavi sam isplanirala šta ću uraditi. Pomoliću se a onda
pričati Beli, ali na kraju krajeva, samo sam želela da sedim i
da joj budem blizu. Prostreh sako, sedoh pored nje i pokazah
joj cveće. Ne znam koliko sam već bila tamo kada sam ga
čula. Znala sam da će me naći baš on. Sudbina, rekla bi
moja mama.
Bio je strašno blag kada mi se obratio. Kada me je pitao
zašto sam došla ovamo. Naravno, oboje smo znali, ali
trebalo mu je da to i kažem. Strašno mu je to trebalo. Pa
sam mu i rekla. „Došla sam da vidim naše čedo.“ Mislio je
da govorim o Glenovoj i mojoj ćerkici, ali Bela je u stvari
Bobova i moja. On je voli isto koliko i ja. Glen je nikada nije
voleo. Samo ju je želeo i uzeo.
Malčice smo sedeli, ne razgovarajući, a onda mi Bob ispriča
pravu priču. Priču koju Glen nije mogao da mi ispriča. Rekao
mi je kako je Glen pronašao Belu onlajn, a onda joj ušao u
trag. Kako je policija gledala snimak na kome on prati nju i
Don iz obdaništa četiri dana pre nego što ju je oteo. Kako je
čitavu stvar isplanirao.
„Rekao mi je da je to učinio zbog mene“, rekoh.
„Uradio je to zbog sebe, Džin.“
„Rekao je da sam ga ja naterala na to pošto mi je toliko
trebalo dete. Da sam ja kriva. Da je to učinio zato što me
voli.“
Bob me prodorno pogleda i polako reče: „Glen ju je oteo za
sebe, Džin. Niko drugi nije bio kriv za to. Ni Don ni vi.“
Osećala sam se kao da sam pod vodom i ništa nisam jasno
ni čula ni videla. Osećala sam se kao da se davim. Imala
sam osećaj da smo tamo već satima kada mi Bob pomože
da ustanem i ogrnu me sakoom, a zatim me uze za ruku da
me odvede odatle. Okrenuh se i prošaptah: „Zbogom, srce“,
a zatim krenuh prema plavim svetlima koja su bleštala
između drveća.
Na televiziji sam videla slike sa sahrane. Mali beli sanduk s
roze ružinim pupoljcima na poklopcu. Na sahrani su bile
stotine ljudi iz svih krajeva zemlje, ali ja nisam mogla da
idem. Don me je sprečila sudskom zabranom. Podneli smo
molbu sudu, ali sudija se složio s psihijatrom da bi to bilo
preteško za mene.
Međutim, ipak sam bila tamo.
Bela zna da sam bila tamo, a samo to je važno.
 Izjave zahvalnosti

Časnoj sestri Ursuli, iz Instituta Blažene Device Marije, što je

upalila svetlo.
I onima koji su pomogli da se zameni sijalica: mojim
roditeljima, Dejvidu i Džin Terlou; mojoj sestri Džo Vest; i
Rejčel Blečli, Kerol Maloni, Dženifer Šervud, Vendi Tarner,
Riku Liju i Džejn Makgvin.
Stručnjacima: bivšem glavnom inspektoru Kolinu Satonu,
koji mi je objasnio policijske stvari, i Džonu Karu, izvoru sveg
znanja o bezbednosti dece na internetu.
Mom divnom agentu Madlen Milbern; urednicima Danijeli
Perez i Frenkiju Greju, i svima iz izdavačkih kuća Transvorld i
NAL/Pengvin random haus na podršci, strpljenju i rešenosti
da Udovica bude napisana.
Fiona Barton
Udovica
Za izdavača
Dejan Papić
Lektura i korektura
Silvana Novaković
Živana Rašković
Slog i prelom
Saša Dimitrijević
Dizajn korica
Lidija Šijačić
Beograd, 2016.
Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Klub čitalaca: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs
Fusnote
1. Engl.: Coronation Street – britanska TV sapunica. (Prim.
prev.)

2. Crno ili belo vino iz istoimene oblasti u severnoj Španiji.

(Prim. prev.)

3. Emisija koja se bavi tabloidnim temama, nazvana po

voditelju. (Prim. prev.)

4. Engl.: Wednesday’s child is full of woe – stih iz dečje

pesmice koja pripisuje posebne osobine deci rođenoj
određenog dana u nedelji. (Prim. prev.)

5. Engl.: Crimewatch – emisija na televiziji BBC koja se bavi

kriminalom i pomaže policiji u traženju zločinaca. (Prim.
prev.)

6. Mormoni dopuštaju mnogoženstvo. (Prim. prev.)

7. Godišnja proslava neuspeha Barutne zavere da se 5.

novembra 1605. u vazduh dignu protestantski kralj Džems I
i članovi Parlamenta; glavni deo su vatromet i spaljivanje
strašila s likom Gaja Foksa, jednog od zaverenika. (Prim.
prev.)

8. Spekulum – metalni instrument namenjen pregledu

telesnih šupljina i otvora. (Prim. prev.)

9. Franc.: fait accompli – svršen čin, gotova stvar. (Prim.

prev.)

10. Jedan od glavnih likova iz romana Džejn Ostin Gordost i

predrasuda. (Prim. prev.)
11. Glavni ženski lik iz istog romana. (Prim. prev.)

12. Dijagram za grafičko predstavljanje skupova. (Prim.

prev.)

13. Virtuelni seks na internetu. (Prim. prev.)

14. Engl.: Blue Peter – značka koja se u istoimenoj dečjoj TV

emisiji dodeljuje deci između 6 i 15 godina, ili odraslima koji
su gostovali u emisiji. (Prim. prev.)

15. Lat.: modus operandi – način postupanja, delovanja.

(Prim. prev.)

16. Ulica u kojoj su se nekada nalazile kancelarije većine

britanskih državnih novina. Danas se izraz uglavnom odnosi
na britansku novinsku industriju. (Prim. prev.)

17. Biljka, poreklom iz jugoistočne Azije, od koje se pravi

eterično ulje. (Prim. prev.)

18. Franc.: folie à deux – ludilo udvoje, pojava duševne

bolesti kod dve blisko povezane osobe koje dele neke
elemente bolesti. (Prim. prev.)

19. Ijan Brejdi i Majra Hindli, par koji je ubio petoro dece
sredinom šezdesetih u okolini Mančestera. (Prim. prev.)

20. Bračni par serijskih ubica, koji su između 1967. i 1987.

mučili i silovali mnoštvo mladih žena i devojaka, ubivši
najmanje dvanaest, uključujući i članove sopstvenih
porodica. (Prim. prev.)

21. Duševno stanje u kome osoba gaji dva nepomirljiva

uverenja ili više njih. (Prim. prev.)
22. Mali, okrugao šešir bez oboda, s ravnim stranama i
pljosnatim vrhom. (Prim. prev.)

23. Toranj je podignut 1897, u čast dijamantskog jubileja

(šezdesete godišnjice vladavine) kraljice Viktorije. (Prim.
prev.)

24. Engl.: mastermind – mozak nečega, neko ko stoji iza

svega. (Prim. prev.)