-Пример научног истраживања Ива Божиновић III/3

Oдабрана тема: „Деценије страдања у једном погледу: Симбол избелиштва – животна

прича чувене авганистанске девојчице“

Пажњу у овом истраживању привукло ми је опште страдање авганистанског народа, у

највећој мери жена и деце.

Жене и деца најугроженија су група Авганистанаца. Талибани, који су Авганистаном

владали између 1996. и 2001. године бранили су женама рад. Девојкама није било
дозвољено да похађају школу, док су жене могле на улицу само одевене у бурку и у
пратњи мушкараца. Такав живот променио се за Авганистанке од 2001. године,
међутим, оно што чека жене у овој земљи је све само не светла будућност.

Бурке од тешког плавог материјала потпуно покривају тело Авганистанки. Само на

лицу имају мрежаст материјал који им омогућава да виде пред собом, али не и да свет
види њих. Једино су тако жене у Авганистану пре више од 20 година могле да изађу из
куће. Бурку носе Муслиманке широм света и она је део исламске вере. Међутим, у
Авганистану имају другу симболику јер тамношње жене асоцирају на све друго што је
чинило њихов живот крајем 90-их када је та земља такође била под владавином
талибана.

Чак 87% жена је неписмено, само 30 одсто девојчица има приступ школама, жене
умиру на порођају на сваких 30 минута, скоро 80% жена је приморано на уговорени
брак, просечни животни век жена износи 44 године, 62% жена искусило је физичко и
сексуално злостављање. А сва је прилика да ће женама у Авганистану бити још горе.

Лик Шарбат Гуле, десетогодишње избеглице из Авганистана, која се нашла на

легендарној насловници „Националне географије“ 1985. године постао је симбол
трагедије Блиског истока. Фотографију је направио амерички фотограф Стив Мекари у
избегличком кампу у Пакистану, где је Шарбат живела после совјетске окупације
Авганистана. Удали су је када је имала само 13 година.

Сматрам да је ова тема веома важна, а покривеност медија, нажалост, сведена је на

минимум. Нада за бољим сутра постала је давно изгубљен сан када су се америчке
трупе повукле из Авганистана ове године, приморавајући његов народ да бежи из своје
земље. Од бекства из једне битке до живота који је потпуно нова битка, чини се да
Авганистанци никада нису били створени да живе нормалним животом. Ово ужасно
искуство прихватили су многи Авганистанци јер је друга опција била смрт. Многе
земље-домаћини третираће овај народ као грађане другог реда, непожељне, и биће
суочени са многим препрекама и недостатком пријатеља. Као да бесни рат и
иностранство нису довољни, осећај да сте непожељни гост значи да животи
Авганистанаца, нажалост, могу бити пуни многих тешких препрека.