Književna vrednost ranih tekstova Bitlsa

Uvod

Kada se u kontekstu „rokenrola“ kao kulturološkog fenomena pomene reč „tekst“,

najčešće se misli na reči koje se pevaju uz konkretnu melodiju. Vrednosna neutralnost pojma
„teksta“ mogla bi da nas navede na pomisao kako takozvani tekstovi rokenrol muzike ne
zaslužuju to da im se pripiše poetska vrednost. Srećom, odavno je jasno kako stvari stoje upravo
suprotno. Nobelova nagrada dodeljena Bobu Dilanu samo je jedno od zakasnelih priznanja na
ovom polju. Uostalom, Nobelovih nagradâ za književnost je i inače znatno manje nego umetnikâ
koji ih zaslužuju.
Prosuđivanje o tome da li je neki „rokenrol tekst“ umetnički vredan, odnosno, da li
pripada „poeziji“ u najširem smislu, jeste, zapravo i izvorno, prosuđivanje da li je uopšte neki
tekst koji pretenduje da bude poetski zaista to za šta se predstavlja. S obzirom na teorijski okvir
Kantove estetike i njegovog pojma refleksivne moći suđenja, sud ukusa je subjektivan, ali je,
ipak, opštevažeći. Ova protivrečnost leži u samoj suštini umetničkog stvaralaštva, te stoga po
pitanju prosuđivanja o lepom ne možemo očekivati dokaze koji imaju snagu logičke nužnosti.
Sloboda, iz koje proizilazi autentičnost i kreativnost, to ne dozvoljava.

Popularno i zanatsko naspram autentičnog i umetničkog

Poštujući Aristotela, možemo se saglasiti sa tim kako je zanatsko umeće (tehnika) na

nižem vrednosnom nivou u odnosu na umetničko stvaralaštvo, ali da je zanat, ontološki, nužan
temelj onoga što je rezultat poiesis-a i ima umetnički kvalitet i estetsku vrednost.
S obzirom na našu temu, verovatno ćemo se saglasiti i sa tim da već pomenuti „tekst“
mora da poseduje zanatski kvalitet, odnosno, da proizvod potvrđuje umešnost zanatlije da ovlada
medijumom, materijalom u kome se izražava i od koga i u kome proizvodi delo. Takođe,
komunikabilnost zanatskog proizvoda leži, u najvećoj meri, u tome koliko je on koristan onome
kome je namenjen, a s obzirom na potrebe korisnika. Dakle, konfekcijski proizvodi svih vrsta,
posebno oni najkvalitetniji, pružaju nam upotrebljivost, korisnost i ugodnost. (Na sredokraći
između zanatskog proizvoda i umetničkog dela stoji takozvana primenjena umetnost koja, u
zavisnosi od stepena izražene kreativnosti, može da bude tek puki ukras, ali može i u znatnoj
meri da nosi umetničku vrednost.)
Duhovna potreba koju „zadovoljava“ umetnost ne samo da prevazilazi kvalitete
zanatskog konfekcijskog proizvoda, već je i u izvesnoj opreci sa njima. Umestost ne daje
umirujuće i konformističke odgovore, ne laska našoj lenjosti i površnosti, ne prilagođava se
našim navikama i predrasudama, ne nudi samorazumljiva „opšta mesta“ i klišee – naprotiv: ona
je neretko provokativna, uznemirujuća, pobunjenička, osuđujuća, saosećajna je i lucidna, i
zahteva pokretanje svih naših duhovnih i duševnih „resursa“ u najvećoj meri.

Kada je reč o „pop-kulturi“ i njenom složenom odnosu prema „rokenrolu“, javlja se,
među mnogim, jedna velika zabluda. Rasuđivanje teče zdravorazumski i naizgled je korektno.
Ono što je „popularno“, prijemčivo je za ogromnu većinu ljudi, a takvo je upravo zato što izlazi
u susret onome do čega je većini ponajviše stalo – a to je konformizam u vidu uživanja u zabavi i
1
dokolici. Budući da kvalitetan zanatski proizvod u domenu naše svakodnevice ispunjava ovu
svrhu, otuda se nameće zaključak kako su dela pop-kulture tek zanatski proizvodi – i ništa više
od toga. Zanatski proizvod ispunjava zabavom našu dokolicu, a, s obzirom na to da su njegovi
simbolički dometi ograničeni „opštim mestima“, onim semantičkim i egzistencijalnim kodom
koji je izraz nekakvog „javnog mnenja“ – ono što je zabavno ujedno je i opšteprihvaćeno i
popularno. A najčešće je i bezlično, poput, recimo, pesmica koje su u doba stupanja Bitlsa na
scenu „proizvodile“ iskusne zanatlije („autorski timovi“, kako ih opisuje antropolog Miloš Zarić)
uz pomoć klavirâ i pisaćih mašinâ u namenski koncipiranim kancelarijama. Tako su nastajali i
nestajali hitovi praznih reči i „lakih nota“, kao i sva druga potrošna roba.
Ali, kako je moguće to da „popularne“ pesme Bitlsa imaju ujedno i visoku umetničku
vrednost?

Bitlsi kao tekstopisci i pesnici

Iz prethodno naznačene vizure gledano, postavlja se pitanje umetničke vrednosti ranih

tekstova Bitlsâ. Ono što ovde predlažem kao „rano“, definisao bih kao period koji seže od
njihovih prvih singlova, pa sve do albuma Help!, i zaključno sa njim. Dakle, od Love me do iz
1962. godine, pa do Yesterday iz 1965. godine. (Kakvo četvorogodišnje umetničko sazrevanje,
konkretno za Makartnija!)

Niti umem, niti se usuđujem da ovde izložim jasan i dovršen teorijski koncept na osnovu
koga bi se, kada je reč o zabavnoj muzici i rokenrolu, moglo nedvosmisleno da prosuđuje o
umetničkim dometima „tekstova“. Jedina epistemološka postavka koja mi se nameće, ako to nije
odveć pretenciozno i pojednostavljeno, jeste ta da se, kao u kakvom prirodno-naučnom
eksperimentu, jednim virtuelnim skalpelom tekst odvoji od muzike sa kojom je organski srastao i
da se takav, samostalan i „ogoljen“ sagleda i reflektuje kao poetsko delo. (Opojna snaga
melodije, kao u mitskih Sirenâ, tada se neće prelivati na reči, te ih, tako, neće ukrašavati
dodatnim sjajem i lepotom.) Samostalnu poetsku vrednost najčešće nose u sebi upravo oni
tekstovi koji "izdrže" to odvajanje. Tako, neka svačiji „osećaj“, svačiji subjektivni sud ukusa,
bude merilo. Preostaje, još, krajnje osetljivo pitanje: čiji sud ukusa ima opštevažeći karakter?
Iako povodom ovog pitanja ne postoje precizni odgovori i jednoznačno prihvaćena rešenja,
još uvek nismo (srećom!) u nekakvom prostoru potpune proizvoljnosti. Opet na tragu Kantovog
pojma kritike, obratimo pažnju na autoritet jedne intelektualne elite, na one koje zovemo
„kritičarima“. Njihovo obrazovanje i sposobnost da teorijski reflektuju svoj subjektivni sud
ukusa ne postavljaju ih u poziciju nekakvih apsolutnih sudija, ali njihov sud jeste i ostaje
nezaobilazna referenca u svakom promišljanju.
Stoga ću ovde da parafraziram odlomak koji se tiče odnosa pojmova „rokenrol“ i „pop“ iz
usmenog predavanja „Strip i rokenrol kao kritički mediji“ antropologa Miloša Zarića. On sâm za
sebe kaže, u pomalo šaljivom tonu, kako je povodom prosuđivanja oko toga pripada li neko delo
rokenrolu ili ne – „fundamentalista“. Shvatam to kao izvesnu beskompromisnost i kao visoke,
upravo najviše estetske kriterijume kada je reč o rokenrolu. Takav stav u potpunosti osećam kao
svoj. One već pomenute „pesmice“, oni hitovi „autorskih timova“ jesu „industrijski pop“ i stoje
u dijametralnom vrednosnom odnosu prema muzičko-poetskim delima rokenrola. Rokenrol, po
Zarićevim rečima, podrazumeva promišljenu društvenu kritiku, izvesnu suptilnu subverzivnost,
hermetičnost koja je autentična – i sav taj duhovni sadržaj iznesen na jedan performativno
atraktivan način, onaj koji se prepoznaje i kao sveopšta i kao duboko lična egzistencijalna
2
poruka. Rokenrol, tako, stoji u opreci sa „mejnstrimom“ i ispostavlja se kao autentična
„kontrakultura“, ili je „alternativan“ – a to shvatam u doslovnom smislu kao umetnički, osoben,
nov i neprolazno vredan.
Zlatna sredokraća lepote i snage rok poezije leži, dakle, u organskom jedinstvu muzike i
poezije, u jednom beskompromisnom skladu kakav istorija do tad nije poznavala. Reč je o
novom duhu vremena koji smelo koristi najnovija tehnička dostignuća, performativne tehnike i
originalne stvaralačke obrasce koji na kreativan način komuniciraju sa tradicijom.
Tu zlatnu sredokraću između muzike i poezije vidim kao reflektovanu i u jednom odlomku
iz eseja o Leonardu Koenu koji je napisao profesor engleske književnosti, pisac i prevodilac
Zoran Paunović: „Pesnici su na različite načine pokušavali da premoste provaliju koja ih je sve
očiglednije razdvajala od čitalaca: jedni su to činili zašećerenom poezijom koja se bestidno
udvarala duhovno lenjim konzumentima željnim jednostavne lepote za jednokratnu upotrebu;
drugi su hermetičnim, samozadovoljnim stihovima pokazivali da im nije stalo ni do čitalaca ni
do lepote. A onda se neko setio da uzme gitaru. Zato je ono što se naziva rok poezijom možda i
najautentičnija poezija druge polovine dvadesetog veka – bar kada je reč o komunikaciji sa
onima kojima je namenjena i katarzičnom delovanju koje, reklo bi se, tako lako ostvaruje.“.

Kako, dakle, stoji stvar sa Bitlsima? Uveren sam da poneki od njihovih ranih radova nose
zametke onoga što će steći pravo da bude nazvano „rokenrolom“. S obzirom na to da su oni
relativno mladi započeli karijeru i veoma rano postali slavni, njihovi prvi tekstovi bili su
većinom varijacije na dotad poznate i oprobane pop-šablone primenjivane u tekstovima sa
ljubavnom, ili, bolje rečeno, “zaljubljeničkom”, tematikom. Na primer, jedno od najčešćih opštih
mesta, I love you, začuće se na desetine puta, i to nimalo “oneobičeno” (termin ruskih formalista,
na Kantovom tragu). Isto ono obično I love you koje slušamo uz dopadljive melodije mnogih
drugih autora tog vremena.
Ali, uprkos toj, neko bi bez ustručavanje rekao, banalnosti – uprkos tome, u ranim
tekstovima Bitlsa mogu se pronaći izvesne inovacije na planu pesničkih stilskih figurâ. Može se,
dakle, povodom njihovih tekstova govoriti i o izvesnoj književnoj, odnosno, umetničkoj
vrednosti. Ono što je takođe veoma bitno jeste to da je muzička originalnost Bitlsa i njihova
kreativnost zaista podstakla njihovu inventivnost i na jezičkom, odnosno, književnom planu. U
sigurnim, iskusnim i kreativnim rukama perfekcioniste Džordža Martina oni su već 1963. godine
nagovestili svoj originalan muzički izraz. U toj ranoj fazi poezija će da zaostaje za muzikom, ali
već od 1965. godine stvari se bitno menjaju.
Pokušaću na to da ukažem, ne i da to dokažem.

Na samom početku, ime benda: The Beatles! Nimalo naivna, već upravo, višeslojna igra
reči: beetle + beat = beatle. Slobodna i nesputana asocijativnost rečî, koje će u kasnijim
godinama njihovog stvaralaštva biti dominantan poetički postupak, može lako da se dovede u
vezu sa književnim pravcima s početka XX veka, kakvi su dadaizam i nadrealizam. Ne, naravno,
u smislu razrađenog koncepta, ali više kao daleki odjek lektire i autentična inovacija.
Zatim: Love me do. Svaki stih ove pesme je, semantički gledano, jedan običan kliše. Ali,
upadljivo je to koliko je pesma sažeta i zbijena, te nam se ovo gomilanje stihova-klišea čini
hotimičnim i vešto smišljenim. Sve to stvara jedan poseban i nov utisak. Upravo ova pesma jeste
primer kako Bitlsi potenciraju muzičke kvalitete samog jezika i u njemu sročenog teksta koji će,
potom, da pretenduje na svoju pesničku vrednost. Zanatski perfektno, neusiljeno, nošene
melodijom, u ovoj se “pesmici” kao vagoni, jedna za drugom, ređaju reči koje se rimuju: do –
you – true – new. Bravurozno skrivene unutar stihova pojavljuju se, pre ovih završnih,
3
dominantnih rimâ, nešto slabije, asonante rime, ali ne manje izržajne i lepe za uho: love – know –
al-(ways) – so. Potom imamo još jednom to ponavljanje samoglasnika “o”: ovoga puta u reči
someone. Tekst, tako obogaćen i zvučno harmonizovan, postaje jedna nova, zasebna, melodijska
celina koja je ujedno paralelna i isprepletena sa muzikom. Tekst, tako, postaje „poezija“.

4
Love me do Voli me, voli

Love, love me do, Voli me, voli, nek’ ljubav sja,

You know I love you, Ti znaš da te volim ja,
I'll always be true, Zauvek biću ti veran, znaj!
So please, love me do! Voli me, molim te, nek’ ljubav sja.

Someone to love, Voleti, voleti nekog,

somebody new! Nekoga novog – da!
Someone to love, Voleti, voleti nekog,
someone like you! Nekog k’o tebe ja.

Love, love me do, Voli me, voli, nek’ ljubav sja,

You know I love you, Ti znaš da te volim ja,
I'll always be true, Zauvek biću ti veran, znaj!
So please, love me do! Voli me, molim te, nek’ ljubav sja.

Povodom ove pesme, prevodilac ima, sticajem srećnih okolnosti, jednu malu
kompenzaciju za (subjektivnu ili, pak, objektivnu) nemogućnost da na jeziku prevoda, odnosno,
prepeva izrazi, ispeva, sve ove navedene melodijske nijanse. Naime, u srpskom jeziku se rimuju
reči molim i volim, te se ova gotovo neizbežna rima našla u prevodu kao nešto novo, “upevano”.
Na konkretnom mestu u originalu nalaze se reči koje se u engleskom jeziku ne rimuju, a to su reči
please i love. Ipak, spomenuta rima u prevodu potpuno je “u duhu” originala.

And I love her je, po mom uverenju, prva među velikim Makartnijevim baladama, ukoliko
(zbog tempa, recimo) isključimo iz tog skupa sledeće numere: PS I love you, All my loving i Things we
said today, a tom skupu dodamoone koje su kasnije nastale, kao I’ll follow the sun i čuvenu
Yesterday. (Ne mogu a da povodom antologijskih Makartnijevih baladâ ne primetim kako prelepa
Till there was you zvuči kao da ju je Pol komponovao i nspisao joj stihove.) Ukoliko prekoračimo
granice rane faze o kojoj je ovde reč, onda se ovaj niz završava sa Golden slumbers i The long
and winding road. No, vratimo se pesmi And I love her. Ona je neuporedivo snažnija od Love me
do, koliko na muzičkom, toliko i na poetskom planu. Ipak, majstorstvo rimâ , jasnih i skrivenih,
obilje asonanci i aliteracija svedoči o kontinuitetu istog poetičkog postupka. Na semantičkom
planu, ova pesma, kao novinu, u svom narativu donosi jednostavnu i jasno sročenu refleksiju o
ljubavi. Štaviše, dva stiha: „Bright are the stars that shine / Dark is the sky“, uvode prepoznatljivu
simboliku neba i zvezdâ, ali na jedan originalan način. Naime, sažetost i samorazumljivost izraza
usklađena je sa mnoštvom rima, aliteracija i asonanci. Rimuju se, dakle: shine – mine, zatim, sky
– die – I, ali se, takođe, rimuju asonantno: bright – shine – mine, a zatim i are – stars – dark. Na
kraju, ne možemo a da ne čujemo i sledeća saglasja: shine – sky i mine – die. Harmonija
uspostavljena između razuma, čulnih asocijacija i neuhvatljive matematičke „formule“ koja leži u
osnovi muzike, sve to zajedno jeste, Kantovim rečima, jedna estetska ideja, umetnički izraz kao
proizvod slobodne igre razuma i mašte.
I, da ne ostane neprimećeno, uočimo sledeće – prvi deo pesme ne obiluje zgusnutim
rimama, ali nam druga strofa donosi asonantnu vezu između dva para rimâ, a to su: everything –
brings i tenderly – me. Njih povezuje samoglasnik „i“ koji se pojavljuje u dva akcenatska oblika.
Prva strofa donosi nam gotovo neprimetnu i prefinjenu unutrašnju rimu: give (her) – if (you). U
trećoj strofi imamo asonanto saglasje između reči ours i rime die – I.

And I Love Her I give her all my love,

5
That's all I do.
And if you saw my love,
You'd love her too. Pružam joj svu ljubav svoju,
I love her. Samo to činim i sve zbog nje.
Kada bi video ljubav moju
She gives me everything I ti bi, k'o i ja, zavoleo je.
And tenderly. Ja je volim.
The kiss my lover brings,
She brings to me, Samo ona mi pruža sve,
And I love her. Nežnosti ove njene.
Poljupce njene, poljupce te
A love like ours Ona čuva za mene,
Could never die I ja je volim.
As long as I have you near me.
Ljubav koja je poput naše
Bright are the stars that shine, Nikada ne bi mogla da zamre,
Dark is the sky. Znaj, dok te kraj sebe imam.
I know this love of mine
Will never die, Blistave su zvezde što sjaje,
And I love her. Nebo u tami traje.
Sva moja ljubav koju joj dajem
Ja znam da nikad neće da zamre,
I ja je volim I ja je volim.

Šta reći za antologijsku numeru Yesterday? Refleksija na temu ljubavi, čovekove krhkosti i
sveopšte prolaznosti bez sumnje je uzdignuta na nivo visoke umetnosti. Predivna melodija i opet,
rime – obilje rimâ u savršenom ritmu. (Usudio bih se ovde da dodam jednu posve ličnu i
subjektivnu vrednosnu ocenu: Pol Makartni je toliko genijalan da čak jedna Yesterday nije
njegova najbolja pesma. Pre nje, lično, prepoznao bih: Michelle, Eleanor Rigby, Penny Lane,
Fixing a hole, She’s leaving home, The fool on the hill, Blackbird, Mother Nature’s son i The long
and winding road.)

Na istom tragu bravuroznih asonanci i aliteracija, Makartni će nizati sledeće bisere: won't –
want (You won't see me), linger on – no longer (For no one), kitchen – clutching – handkerchief
(She’s leaving home) i swaying – daises – lazy / sing – song – son – sun (Mother Nature’s son) – da
pomenemo samo neke. A što se tiče Makartnijevih pesama iz ranog perioda, onih koje imaju značajna
otklon u odnosu na ljubavno-zaljubljeničku tematiku, tu se, nedvosmisleno, izdvajaju dve numere.
Jedna je Can’t buy me love sa jasnom moralističkom porukom „Money can’t buy me love“, dok je
druga numera, I’m down, upravo parodija na već oveštalu ljubavnu tematiku u okvirima šlagera i pop-
muzike. I jedna i druga imaju nesumnjivu vrednost ne samo zato što se jasno ističu svojom temom i
porukom, već, pre svega, zato što je „obrada“ teme zanatski perfektna i inventivna. U prvoj numeri se
arhetipski osnos između duhovne i materijalne sfere života konkretizuje kao odnos između ljubavi i
dijamantskog prstena (ogromne količine novca). Stav „lirskog subjekta“ je jasan i on raspevano
odzvanja u našem sluhu i duhu: „No, no, no, nooo!“. Druga numera donosi nam već dobro poznate
razigrane rime, ovde u službi parodije i humora, a sve na račun patetike zaljubljenosti i intime.
I'm Down I'm down, down on the ground!
How can you laugh when you know I'm down!

You tell lies Man buys ring,

Thinking I can't see, Woman throws it away,
You don't cry Same old thing
'Cos you're laughing at me. Happens every day.

I'm down, I'm really down, I'm down, I'm really down,

6
I'm down, down on the ground! Da se sastavim _ ne polazi mi za rukom!
How can you laugh when you know I'm down! Kako možeš da mi se smeješ kad znaš da sam puk'o!

We're all alone Čovek joj kupi prsten na dar,

And there's nobody else, Žena ga baci, nasmejana.
You still moan: Veruj mi, jedna te ista stvar
"Keep your hands to yourself!" Dešava se baš svakog dana.

I'm down, I'm really down, Puk'o sam, stvarno sam puk'o,
I'm down, down on the ground! Da se sastavim _ ne polazi mi za rukom!
How can you laugh when you know I'm down! Kako možeš da mi se smeješ kad znaš da sam puk'o!

Puk'o sam Nema nikoga oko nas,

Stalno mi govoriš laži,
Misliš _ ništa mi nije jasno.
Zašto sad ne plačeš, kaži –
Zato što mi se smeješ glasno.
Puk'o sam, stvarno sam puk'o,
Sami smo, al' eto muke _
Kukaš mi na sav glas:
"Dalje od mene ruke!"
Puk'o sam, stvarno sam puk'o,
Da se sastavim _ ne polazi mi za rukom!
Kako možeš da mi se smeješ kad znaš da sam puk'o!

I Džon Lenon je u ovoj ranoj fazi stvaralaštva ispevao nekoliko poetskih tekstova koji po
nečemu karakterističnom iskaču iz šablona. Ako je reč o bravurama rimâ, onda se ovde izdvaja
numera It’s only love, samoironijski intonirana, ne bez parodijskog prizvuka. Nezavisno od
značenja rečî, sâmo nizanje rimâ i njihova učestalost govore nam kako su one same sebi svrhom i
kako je patetična tema ljubavi ovde u drugom planu, dok je u prvom planu njena depatetizovana
verzija. A, ako se iz 1965. godine vratimo u 1963. godinu, izdvojio bih kao primer poetski
vrednog teksta numeru Ask me why. Na početku, oveštalo: „I love you“, nastavak – prepatetičan.
Ipak, poetička protiveža postoji i ona ovoj pesmi daje izvesnu dubinu i težinu, ne dozvoljavajući
joj da bude prepoznata kao tipičan „pop-proizvod“. Snažnoj osećajnosti ovde je suprostavljen
jedan neusiljen, spontan ton kazivanja bez ikakve saldunjavosti, a misaonost i tananost psihološke
opservacije, odnosno, introspekcije, nose autentičnost ove pesme. Još nešto bih dodao povodom
ove pesme (koja me uzbuđuje već bezmalo 40 godina moga života), nešto što nije književni
aspekt ovog dela, već se tiče vokalne izvedbe, svojevrsne „afektacije“ izvođača. Poslušajte
pažljivo i obratite pažnju na prvo pojavljivanje reči „cry“. Ta re č sledi na kraju stiha „My
happiness still makes me cry“ (0:29 – 0: 32). Već od samog početka numere, nekakva napuklost u
glasu, nekakva psihosomatska posledica nakon iscrpljenosti strašću o kojoj se peva, kulminira u
toj reči „cry“. Možda preterujem kada kažem: to mora da je vrhunska umetnost!

And it's true

That it really only goes to show
That I know that I should never, never be blue.

Now you're mine,

My happiness still makes me cry.
Ask Me Why And in time
You'll understand the reason why,
If I cry it's not because I'm sad
I love you, But you're the only love that I ever had.
'Cos you tell me things I want to know.

7
I can't believe
It's happened to me, Sad si kraj mene,
I can't conceive Pa ipak, srećan, ja suze lijem.
Of any more misery. Kad dođe vreme,
Shvatićeš razlog koji sad krijem,
Ask me why, I'll say I love you Jer suze ne lijem što sam se žalosti dao,
And I'm always thinking of you. Već zato što si ti jedina ljubav koju sam ikada imao.

Pitaj me zašto Ja ne mogu da poverujem _

Znaj da te volim ja,
Jer, govoriš mi sve ono, sve ono što želim da znam.
A to je istina sva,
Ničega drugog nema sem onog što znam i sam _
Nikada, nikada više, ja neću biti žalostan.
Zar se to meni desilo sad?
Ne mogu da zamislim, ni da čujem
Da negde postoji jad.
Pitaj me zašto, reći ću da te volim
I da si uvek u mislima mojim.

Sledeća pesma koju ću ovde da pomenem, Yes it is, ispovest preoseljivog i bezmalo drskog
egoiste, na književnom planu donosi, reklo bi se kao usput, jednu lucidnu jezičku invenciju,
odnosno, „igru reči“. Ova igra svojom dubinom prevazilazi, svakako, stihove kao što su „Please,
please me“, kao i „It won’t be long till I be long to you“. Reč je o gotovo arhetipskoj suprotnosti
između dve boje: plave i crvene, odnosno, o poigravanju dvosmislenošću reči „blue“. Naime, ova
dvosmislenost jeste nepresušan izvor poetskih invencija. Recimo, „Goodbye blue sky“ (Pink
Floyd), zatim, „Planet Earth is blue and there’s nothing I can do“ (David Bowie), a, naravno, tu je
i ponovljena Lenonova verzija ove „igre“ u pesmi Because, gde je značenje podignuto na
metafizički nivo: „Because the sky is blue, it makes me cry“. No, vratimo se Yes it is: stih „For
red is the colour that will make me blue“ donosi ovu igru reči potpuno izvan značenjskog
konteksta fabule. Čist ukras. Oprisutnjenje plave boje u sluhu i duhu čitaoca, ovde bez logične
veze (da ponovim) sa osećanjem tuge, to isto oprisutnjenje mora da se dogodi i u pesničkom
prevodu pesme. Prevodilac ovde, jednostavno, ne može i ne sme da na jeziku svog prevoda
saopšti nešto poput „Biću tužan zbog crvene boje“. To ne bi bili Bitlsi: mladi, maštoviti, lucidni,
zaigrani, emotivni i – genijalni!

Yes It Is

If you wear red tonight,

Remember what I said tonight;
For red is the colour that my baby wore
And what's more, it's true,
Yes it is.

Scarlet were the clothes she wore,

Everybody knows, I'm sure.
I would remember all the things we planned,
Understand, it's true,
Yes it is, it's true, yes it is.

I could be happy with you by my side

8
If I could forget her but it's my pride,
Yes it is, yes it is,
Oh, yes it is, (yeah)!
Please, don't wear red tonight,
This is what I said tonight;
For red is the colour that will make me blue,
In spite of you it's true, yes it is, it's true,
Yes it is, it's true.
Da, to je istina
Skerletna beše joj odeća sva,
Siguran sam, to svako zna.
U moje misli moglo bi da se vrati
Sve što smo smišljali, i zato shvati _
Da, to je istina, veruj mi, to je.
Mogao bih da budem srećan sa tobom
Kad bih je samo zaboravio,
Ali ne mogu zbog gordosti svoje _
Da, to je istina, veruj mi, to je.

Večeras ne budi u crvenom sva,

Večeras, budeš li u crvenom sva,
Večeras, seti se šta rekoh ja;
Jer moja mala je nosila stvari
Koje su bile crvene boje _
Da, to je istina, veruj mi, to je.
Večeras, molim te, rekoh li ja;
Preplaviće me tuga zbog crvene boje
Uprkos svemu što je sad tvoje _
Da, to je istina, veruj mi, to je.

Još jedna pesma zaslužuje da bude pažljivije razmotrena u ovom konstekstu. Za Lenona,
ona je posebno značajna jer predstavlja duhovni zametak za neke potonje, poznatije i poetičnije
njegove pesme u kojima varira opsesivnu temu: usamljenost. There’s a place – numera počinje u
živom tempu, harmonijski sklop nalikuje na čuvenu Twist and shout koju su, inače, Bitlsi obradili
veoma efektno. Ali, taj razigrani tempo i ritam donose nam, odmah, na samom početnku, akord E-
maj koji zvuči nekako setno i rasplinuto, kao misli koje su obzuete same sobom, bez neposrednog
dodira sa stvarnošću. Tema zaljubljenosti značajno je obogaćena ovim svedočanstvom o
samovanju. Otada, „my mind“ biće duhovni toponim i duševna snaga koja će pronalaziti razne
svoje varijacije tokom Lenonovog stvralaštva u Bitlsima. U pesmi I’m only sleeping, ovo duhovno
stanje biće povezano sa lenjošću i blagim prezirom prema spoljašnjem svetu, u pesmi Strawberry
Fields forever biće povezano sa sećanjima iz detinjstva i paradoksima introspekcije, a u pesmi
Across the universe gde se, praktično, „my mind“ izjednačava sa „my world“, pojavljuje se i
vizija univerzuma doživljenog kroz prizmu indijske religioznosti. Uprkos rečima „Turn off your
mind“ i pesma Tomorrow never knows pripada ovoj grupi. Nema doslovnog isklučenja svesti, reč
je o drugoj, višoj dimenziji duha, odnosno, onoga što sobom nosi višeznačan pojam „mind“.

There's a place where I can go

When I feel low, when I feel blue,
And it's my mind, and there's no time
When I'm alone.

I think of you and things you do

Go round my head, the things you've said,
Like: "I love only you."

In my mind there's no sorrow,

Don't you know that it's so?
There'll be no sad tomorrow,
There's A Place Don't you know that it's so?

9

There's a place where I can go
When I feel low, when I feel blue,
And it's my mind, and there's no time
When I'm alone.
Postoji mesto
Mislim na tebe u tišini, i sve što činiš
i govoriš mi mota mi se po mojoj glavi;
u mislima se tad javi mojim: “Ja samo tebe volim”.
U moje misli tuga se ne može skriti –
i to je sve, ti znaš, zar ne?
Nimalo tužno neće ni sutra biti –
i to je sve, ti znaš, zar ne?

Postoji mesto gde uvek mogu da odem Postoji mesto gde uvek mogu da odem
kad sam slomljen i žalostan, kad sam slomljen i žalostan,
tamo su misli moje i tamo časovi ne postoje tamo su misli moje i tamo časovi ne postoje
kad sam sâm. kad sam sâm.

Na kraju ovog razmatranja, bilo bi nepravedno ne pomenuti i rano pesničko stvaralaštvo

Džordža Harisona. Numere poput I need you i You like me too much, melodijski upečatljive, ipak
ne donose ništa novo na pesničkom planu. Džordžov prvenac, Don’t bother me, osim složene
harmonije demonstrira i zavidnu veštinu rimovanja. Zanimljivo je primetiti kako ova pesma stoji
u korelaciji sa znatno zrelijom If I needed someone – tema je gotovo ista, a „potonji“ Džordž je,
kao lirski subjekt, nekako obzirniji prema osobi kojoj se u pesmi obraća. Po mojoj proceni, prvi
pravi pesnički iskorak Harison je načinio pesmom Think for yourself. Jedna od njegovih
opsesivnih ideja jeste ta koja ga, u pesmi, postavlja u poziciju nekakvog mudraca i moraliste. On,
tako, zauzima jedan ironisjki, ali dobronameran stav (rekli bismo sokratovski), te se sa izvesne
visine obraća svome ljubavnom partneru ili, pak, celome čovečanstvu koje je pošlo duhovnom
stranputicom. Od pomenute pesme, ova se ideja razvija dalje preko Love you to, zatim, While my
guitar gently weeps, do, na kraju, numere I me mine. Poseban začin ovoj tematici daju pesme
poput Within you without you, pisane u duhu indijske religioznosti.

Na kraju, kao vatreni obožavaoc Bitlsa, uveren sam da (objektivno!) postoji mogućnost za
jednu njihovu pesničku antologiju i siguran sam da bi se u toj antologiji našla i poneka pesma
napisana pre 1965. godine.

Damir Malešev

10