See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.

net/publication/336180478

Bajka o vezi kvantne fizike i seksa

Chapter · October 2019

CITATIONS READS
0 1,928

1 author:

Vukoman R. Jokanović
Vinča Institute of Nuclear Sciences, Universiy of Belgrade, Serbia
528 PUBLICATIONS 2,209 CITATIONS

SEE PROFILE

All content following this page was uploaded by Vukoman R. Jokanović on 01 October 2019.

The user has requested enhancement of the downloaded file.

 Bajka o vezi kvantne fizike i seksa

Milano je osvanuo obasjan suncem. Pogled sa balkona starog hotela

pružao je izuzetan ugođaj, jer su se kao na dlanu mogli videti nanizani krovovi
starih zgrada koji su se presijavali na jutarnjem suncu. Golubovi na olucima, velike
saksije sa cvećem i mirisni oleandri na terasama budili su u Leu sećanja na neke
prelepe trenutke koje je proveo lutajući Italijom kao student, željan avantura, zbog
čega mu je srce sada razdragano zakucalo. Oseti posebno uzbuđenje odlučivši se
da se sretne sa jednim od prijatelja iz tih uzbudljivih dana, koji već godinama živi
u ovom gradu. Osmotri još jedanput okolinu i duboko udahnu vazduh. Na balkonu
zgrade preko puta sedokosa baka pažljivo je zalivala raznobojne male kaktuse u
visećim posudama, dok su se na prozorima i balkonima drugih zgrada uočavali tek
probuđeni ljudi kako otvaraju prozore, razmičući zavese i glasnim smehom i
žamorom započinju novi radni dan.
More i mediteranska klima koju je osetio proteklih nekoliko dana u raznim
delovima Italije, ostavljali su na Lea dubok utisak. Žamor, glasno pozdravljanje
prolaznika koji se sreću i odlaze u suprotnim smerovima, uz širok osmeh i
blagonaklono mahanje rukom, mali motori koji se ubrzano provlače između
parkiranih automobila, ulični prodavci novina koji uzvikuju naslove novina i
gestikulišući rukama daju svoje duhovite komentare na politička zbivanja,
dočaravali su tu neobičnu atmosferu razonode i humora, koji nadjačavaju sve
teškoće svakodnevnog življota.
Nakon nekoliko stanica vožnje u metrou stigao je na trg Pjaca del Duomo,
na kom su se dogovorili da se nađu posle toliko godina. Život i njihove karijere su
ih odveli u dva različita sveta, ali trgovi su valjda svugde slični, na njima se
dešavaju najvažnije stvari. Oni su mesta susreta ne samo novih i starih ljubavnika,
nego i prijatelja koji se dugo nisu sreli.
 Trg je bio takoreći prekriven golubovima koji su se okupljali oko turista
koji ih hrane mrvicama hleba i drugih testenina, kokicama i raznim zrnevljem.
Leov prijatelj, oduševljen susretom, kao da su se vratili u vreme najslađe mladosti i
njenih nestašluka, sa izuzetnim ushićenjem, ali i sa pomalo sete koja je prisutna u
svakom čoveku kad je daleko od svog zavičaja, opisivao mu je svoj život u
Milanu. Sve se odvijalo kao u najlepšim snovima: karijera, porodica, bezbrižan
život, sve je to odavalo srećnog čoveka koji se trudi da svoje osećanje uspešnosti
jasno pokaže, pričajući o svemu i svačemu, lepoti grada i njegovih stanovnika,
restoranima, hotelima, parkovima, važnim spomenicima, znamenitim ličnostima
koje su živele u maloj strmoj ulici ili iza zgrade sa napuštenom samoposlugom.
“Vidiš li onaj stub tamo?”, upita Lea prijatelj.
“Koji stub? Na ovom trgu je svaka zgrada, svaki prolaz poduprt
stubovima”, odgovori Leo.
“Ma ne to”, reče on šaljivo. “Onaj tamo, onaj što za razliku od drugih
nema podnožje!”
“Da, vidim”, reče Leo. “Podnožje je oštećeno, kao da ga nema”, naglasi
upitno Leo.
“Da. A znaš li zašto?”, zapita njegov prijatelj, očekujući s nestrpljenjem
Leovo objašnjenje, u skladu sa njegovim analitičnim duhom.
“Materijal je bio slab? Klimatski ili drugi uticaji su ga učinili poroznim i
krhkim?”, nabrajao je Leo, pokušavajući da pronađe logičan odgovor.
“Ha, ha”, nasmeja se njegov prijatelj. “Ne, taj stub je imao podnožje
jednako napravljeno kao i drugi stubovi. Međutim, ako bi osuđenici na smrt, kojih
je bilo mnogo u to vreme, obećali da će se popraviti, često zaklinjući se u boga,
onda bi im vlasti omogućile da pokažu svoje veštine i da se u toj igri okušaju i tako
sami odluče o svojoj sudbini.”
“Kako to misliš?”, pitao je začuđeno Leo.
 “Pa oni bi rekli da takav osuđenik stane uz stub okrenut leđima, kako se ne
bi rukama držao za njega. Osuđenik bi potom dobio zadatak da pripijen uz stub
polako pomičući stopala obiđe ceo stub.”
“Pa to je nemoguće”, reče Leo. “Koliko ja vidim, svi stubovi imaju veoma
usko podnožje.”
“Pa da”, potvrdi Leov prijatelj značajno. “U tome jeste zagonetka, nikome
to nije uspelo, i svi su bili pogubljeni, a izvršioci kazne su imali mirnu savest jer je
osuđenik neuspešno izvršio dobijeni zadatak i time prokockao svoju šansu da
ostane živ.”
“Da, ali to je surovo!”, reče Leo iznenađeno.
“ Jeste, ali toga danas na svu sreću nema više. Ljudi sad izlaze u restorane i
zabavljaju se. Razvedri se malo i ti, suviše si ozbiljan. Krenimo u neki lep restoran,
kakvih je ovde pregršt”, nasmeši se Leov prijatelj.
Žrtva, krivica, verovanje u boga, preuzimanje božjih osobina na sebe kako
bi se poigravali tuđim životima… Da li je to ono što smo hteli? Da li je to ono što
je obeležavalo ne samo ovu nego i mnoge druge kulture?
Pod utiskom te priče, dok su koračali prema restoranu Leo je bio obuzet
čuđenjem sa koliko je samo duhovite lakoće njegov prijatelj pričao o strašnom
poigravanju sa životima osuđenika. Neobično prijatan razgovor prepun podsećanja
na mladalačke dane, bledeo je pred tom slikom iz Leovog pamćenja.
Priča o stubu i njegovom podnožju podsetila je Lea na Lukasove priče.
Zbog toga je ona tako snažno delovala na njega, o čemu njegov prijatelj nije
mogao ni da sluti. Koliko je takvih stubova u našim životima, običajima,
svakodnevnim navikama, pitao se svaki put kad bi se setio tog po svemu
neobičnog susreta, i još neobičnijeg razgovora.
Sada, dok je razmišljao o tome, osećao se pomalo setno i nostalgično, iako
mu je srce svom snagom kucalo od radosti.
 I dok je zviždukao neku davno zaboravljenu pesmu koja ga je podsetila na
mladalačke dane, njegova razmišljanja ponovo zaokupi jedna prelepa priča u kojoj
je Lukas pripovedao o iskonskoj energiji seksualnosti – koja poput gracioznosti
laste, koja je je jedna od retkih ptica koja nastanjuje sve kontinente, uključujući i
zaboravljena ostrvca u srcu okeana, i mami uzdahe divljenja dok plovi nebom
povezujući nepregledne daljine diljem zemljinog šara – sažima i sublimira u sebi
celokupno postojanje.
To je taj element egzistencije i stvaranja koji budi naša čula i podstiče naše
nagone da se upuste u igru stvaranja, hraneći naše organe, mozak i potom i celo
telo kroz neverovatnu igru ćelija u nama, koje se na hiljadu neizrecivo maštovitih
načina odazivaju jedne drugima i prave savršeni mozaik igre u kom patimo i
volimo, noseći žig našeg postojanja kroz vreme, kao nešto što je samo nama
svojstveno i potpuno autentično.
Ovo je već bila tema koja je snažno golicala Leovu maštu. Toliko banalna,
nekada ta priča o nama samima dok se udubljujemo u svoj svet seksualnosti,
otkriva kao nijedna druga priča suštinu karaktera našeg bića, naš moralni svet, naše
nedoumice i strasti, silinu nagona i lepotu igre kojom, prolazeći kroz same sebe i
svoju posebnost, pronalazimo one tačke oslonca u nama i one slabosti koje nismo
ni slutili pre toga da posedujemo. To je taj bajkovit svet, pomisli Leo i sam
opsednut nekim svojim iskustvima koja su bila tako uzbudljiva i snažna da su
naprosto ostavila pečat na ceo njegov život. Voleti, voleti nestvarno, opsesivno
voleti, to znači biti u svojoj nesigurnosti uvek na ivici ledene stene pomešanog
straha i strepnje da će sve odjednom potonuti i da će sav taj svet prosto da isklizne
između ruku, kao da nije ni postojao, ostavljajući jed i žuč u srcu, i osećaj
beskrajne usamljenosti i tuge, koji je uvek druga strana tog sveta davanja i uzleta u
nebo, u kome je sve nestvarno tako stvarno i nemoguće moguće.
 U našim genima nosimo snažne nagone trajanja i žudnju da trajemo kroz
njihovo trajanje, uključujući i sve druge stvari koje idu ruku pod ruku sa tim
nagonom ili se bore protiv njega, reagujući na seksualno ili na smrt na način koji je
u skladu sa našom kulturom, slično kao što biramo hranu, svesni činjenice da ona
znači život. To su sve tačke koje definišu naš „status quo”, dok delujemo u skladu
sa našim sopstvenim sklonostima, usklađeni sa našom prirodom, ili nasuprot njoj.
Nema načina za dobijanje direktnog uvida u naše postojanje u ovom svetu
osim preko svetog trojstva, objašnjavao je Lukas, pokušavajući da potpuno zaroni
u tu neobičnu iluziju postojanja, koja se u njegovoj svesti njihala kao nit paučine
između litica bezdana, izazivajući vrtoglavicu, dok su se lepota rađanja novih
svetova i strah od smrti preplitali, praveći neobičnu smešu u kojoj svaka pojedinost
može biti presudan događaj koji usmerava klatno sudbine da krene tačno na
određenu stranu. Za takav pogled na svet, nastavljao je ironično svoje kazivanje
Lukas, smešna je slika Oca, Sina i Svetog Duha, jer oni nemaju ništa sa pojmovima
delanja kao što su ljubav, život i sve ono što on podrazumeva, i smrt.
Sve ovo je impresivno iznova, jer to nije nikakva potpuno nova linija
razmišljanja. Zamislimo kako u sebi u nekom trenutku pronalazimo neograničen
višak unutrašnje energije, koji se ne prazni već narasta sve više i više, dodajući
novo gorivo za tu vatru koja u nama tinja i skuplja se kao lava u levku,
povećavajući do besvesti pritisak, pre razorne erupcije. Svesni smo iz svog
iskustva da takva vrsta unutrašnjeg rascepa vodi ka neprijateljstvu, posebno kod
muškaraca, kao što čežnja za stvarima koje nam izgledaju van svakog domašaja
može da proizvede depresiju, koja se poistovećuje sa našom žudnjom za idealnim
stanjem koje bi mogli postići jedino ako bi bili mnogo lepši i pametniji, ili šta god
drugo, mada nam ponekada uopšte nije stalo do svega toga. Nije da ne postoji
stalna napetost u postizanju stanja sličnog tome, ali zar nam nije ponekada palo na
pamet da ono što želimo da uradimo za sebe zavisi samo od nas, pisao je Lukas sa
neodoljivom lakoćom ulazeći u taj složeni i misteriozni svet naše samospoznaje,
ostavljajući sve vreme Lea bez daha.
Zbog toga, tako nam mnogo prija kada smo istinski voljeni od strane nekih
divnih ljudi, kao i osećaj da uvek kad god se vratimo svom izvoru najviše
pomažemo sebi u jačanju svog krhkog ega, nastavljao je Lukas svoje nadahnuto
pripovedanje.
Kako je to samo bilo istinito, pomisli Leo. Kako je to tako jednostavno, a
istovremeno tako neverovatno složeno i skoro nemoguće. Za svakog od nas to je
jedini pravi izazov – vratiti se korenu svog postojanja. A šta se u stvari dešava? Da
li mi uopšte sledimo svoje korene? I da li je to uopšte moguće u ovom iščašenom
svetu u kom je i sam život iluzija, ili još gore – nešto slično kompjuterskoj igrici,
nešto krajnje omeđano pravilima koja nas guše i koja nam oduzimaju volju i strast
da se usmerimo ka najzahtevnijim ciljevima osvajanja svojih unutrašnjih vrhova i
pravljenja mostova u zjapećim prazninama našega bića, usmeravajući nas da
umesto toga, u ovoj dolini suza i plača, budemo samo beznačajni deo stada koje
funkcioniše vođeno voljom ogromne mase, koja bludi za moći i sjajem u očima
duhovnih nakaza.
Njihov um je zarobljen, njihove vizije i mašta se vrte u krugu, u pustoši, jer
materijalna žudnja rađa duhovnu pustoš, i polja koja su umesto cvetnih ćilima
punih najraznovrsnijih boja i mirisa prekrivena telima gladnih skakavaca koji sve
što ih više hranimo sve više oštre svoju glad, i sve što više poseduju njihove oči
postaju nezasitije, tako da će, u nekom trenutku, njihova glad sasvim izvesno
nadrasti planetu, a njihova gojna tela postati primeri koji svetle i zaslepljuju nove
gomile istih takvih nezasitih stvorenja.
Postoji i jedan drugi veoma snažan efekat, jer kad nabuja snaga u nama i svi
naši drugi apetiti bude se i bujaju sa njom. To je kao i uvek slično ili različito u
odnosu na ogledalo, levo postaje desno i desno levo, kao što vernik koji gladuje,
ograničavajući svoje apetite, snaži u isto vreme svoje duhovno biće. O bože, kako
je ovo samo bilo mudro rečeno, pomisli Leo udubljujući se još jače u Lukasovo
kazivanje. Da li to počinje na nivou fizičkog spajanja umesto hrane je irelevantno,
iako možemo napraviti nekoliko brzih nagađanja vezanih za uobičajeni pogled na
seksualnost, kao i nagađanja u vezi sa jezikom koji pati od preteranog broja
suglasnika nasuprot vokala, pri čemu je naglasak stavljen na one nagone koji su
„loši”, kao na nešto zbog čega se treba stideti. Zar nije mnogo prirodnije prihvatiti,
umesto bega, sve te prirodne stvari koje su nam na dohvat ruke i koje pružaju
toliko zadovoljstva i nama samima.
Seks i ljubav, potrošnja, smrt i jad, sve je to krug zbivanja koja teku
nezavisno od naših misli, uprkos našoj analizi ili kontroli. Mi smo životinje koje
zamišljaju da su bogovi, ili smo životinje koje se klanjaju u slepoj molitvi
bogovima napravljenim prema našoj slici. Možda ćemo jednog dana biti dostojni
takvog položaja, ali za sada ostajemo u predistorijskom periodu evolucije,
podsećajući na majmune sa svim čudima savremene tehnologije, zaključio je
Lukas.
Koja je svrha seksa? Biseksualna stvorenja verovatno žive bolje, jer je tada
polarnost, koja čini suštinu našega bića, prisutna samo u jednoj jedinki. U prošlom
veku, istraživanje univerzuma od strane fizičara posvećeno je kvantnoj mehanici,
pokazujući da je univerzum kvantne prirode, kao što je Ajnštajn predvideo, a ne
mehanička tvorevina koja u sebe uključuje savršena pravila prirode. Datu kvantnu
sliku prati dvojnost, par-seks, koja sledi od početka univerzuma nakon Velikog
praska, nadovezivao je sve nove i nove ideje Lukas, hrabro se upuštajući u tu igru
odgonetanja nečega tako mističnog kao što je dvojnost, koja neminovno vodi ka
stapanju iz koga kao iz nekog beskonačnog izvora ističe sav postojeći svet. Svaka
formacija u svim faznim prelazima, koji prate evoluciju, ima dvojnu osnovnu
strukturu, zbog čega čak i neorganske formacije, kao što su atomi, protoni i
neutroni, deo su jednog gravitacionog talasa, dok su u galaksijama prisutna takođe
energetska i magnetna polja ili polupetlje, u kojima energija cirkuliše unutar
određenih energetskih putanja, nastavljao je Lukas nedahnuto da se igra svojim
mislima.
Bože, kakve sve ludačke kombinacije ta knjiga ne nosi u sebi, pomisli Leo.
Nikada nije razmišljao o tome da je u celovitoj istini i priči o čoveku nedovoljna
priča samo o čoveku, i da ta istina mora da zahvati celu dubinu u kojoj se u našim
telima, našim moždanim vijugama i našim mišićima obrću gomile atoma, koji su
svetovi za sebe sa svojim delovima, i da se ta priča odmotava u najtamnijim
dubinama našega bića, u kom se na neverovatan način spajaju i odabiraju
informacije, u kojima se pletu iz igara koje se događaju na tim nivoima nove igre
preplitanja i spajanja, i da su na svakom od tih nivoa to igre parova koji se na sebi
svojstven način povezuju i usmeravaju prema svojim neobičnim sudbinama, da bi
se na nekom novom nivou desilo isto, novo sparivanje u kome sad važe neki drugi
zakoni u kojima su zgrudvane gomile parova koji osećaju snažnu žudnju jedni za
drugima, i kao rezultat toga daju sve te čudne impulse i iskrenja koja mi nazivamo
ljubavlju i mržnjom.
Energetske putanje, simbolički posmatrano, poseduju muška svojstva, lako
se rasipaju u prostoru i povezuju sa drugim formacijama, dok su u magnetnoj
polupetlji prisutni uslovi koji omogućavaju održavanje kvantnog talasa ili
nastajanja para, objašnjavao je Lukas,. Život na polu magnetne petlje je duži, zbog
čega žene žive duže od muškaraca. Pored toga, tu su prisutne i organske formacije,
kao jedno od najvažnijih ostvarenja energetizovane materije.
U tečnosti, uglavnom u atomima koji se podvrgavaju Braunovom377 cik-cak
kretanju, dolazi do susreta atoma koji se povezuju nekim čudnim vezama, tako što
nekada prave zajednički parove, a nekada se ceo jedan par jedne individue pridruži
drugoj. To zauzvrat stvara koncentrovane formacije koje nazivamo kolonije, u
kojima tokom vremena specifične formacije zadobijaju različite funkcije, sledeći
sopstvenu evoluciju. Najvažniju ulogu u takvim organskim formacijama ima atom
vodonika, pisao je Lukas, prosto pokušavajući da na logičan način, onako kako je
to prihvaćeno od strane učenog sveta u vremenu u kome živimo, objasni kako baš
taj atom poseduje izuzetan energetski kapacitet i nesamerljivo veliki elektronski
prečnik, izvodeći iz toga zaključak da je upravo zbog toga vodonik glavna
komponenta razvitka života, jer ima sposobnost da prihvati na sebe vrlo efikasno
energiju iz okoline. Drugi važni atomi su atomi kiseonika, azota, ugljenika,
kalcijuma i nekih metala koji su sposobni da skladište energiju kroz realizaciju
međusobnih veza. Ta sposobnost povezivanja atoma i energetizovanja materije
jedna je od najgenijalnih kreacija u prirodi.
Posle tog inserta o vodoniku, Lukas je objašnjavao kako kolonija ćelija sve
dok se razvija i raste zahteva sve više energije, koja nije dostupna u blizini, zbog
čega ona za tu svrhu stvara pseudopodije378, koje podsećaju na tanke niti paučine,
da bi obezbedila potrebni višak energije. Svaka pseudopodija, muški pol, ima istu
talasnu vibraciju kao i njegova kolonija, ženski pol.
Bože, pomisli Leo taman kad je bio uveren da se Lukas izgubio i potpuno
odlutao u priču koja nema nikakve veze sa temom ljubavi i seksa, opet je pred njim
bljesnula priča čiji su sokovi bili prepuni opčinjavajuće ljudske žudnje i potrebe za
toplinom ognjišta, doma, iz koje izviru uvek novi izdanci, uplićući u sebe još jednu
spiralu koja svet potomaka i predaka spaja neraskidivim nitima. Bio je zadivljen jer
ga je Lukas po ko zna koji put izmova demantovao, jer se ponovo niotkuda, iz
sveta naučnih činjenica i jalove logike, vratio u središte zbilje stvaranja, dok je
objašnjavao kako se poseban deo te energije odnosi na energiju koja omogućava
održavanje viška energije i podelu kolonije.
Samo kolonija može da se podeli, pri čemu energetski deo, muško
ponašanje, samo je deo u nastajanju kolonije. Ženski i muški deo imaju iste
vibracije ili frekvenciju talasa, ponašajući se jedno u odnosu na drugo kao udaljeni
molekuli u fizici. Kada jedan molekul vibrira, svi slični molekuli u blizini
vibriraju. Ovo omogućava muškom delu da se uskladi sa energijom formiranja
kvantno talasnog para. Vrlo zanimljiv fenomen je da je ćerka kolonije potpuno
slična po svom energetskom ponašanju svojoj majci, zbog čega su potrebne
generacije da bi došlo do promene ili evolucije stečenih struktura sadržanih u
genima.
Najistaknutiji primer takve sličnosti, istakao je Lukas, pokazuju ćelije kod
kancerogenih oboljenja, pri čemu su sve metastaze u telu iste kao primarni tumor
lezije, dok obolela primarna lezija nastaje kao posledica energetskog prekida
transporta među ćelijama.
Dualnost je primer stvaranja od početka univerzuma. Stvaranje i organske
formacije sa svojom dualnom, sa stanovišta pola prirodom, kroz svoj samorazvitak
stvaraju forme koje nadilaze našu maštu. Dualnost energetskog nastajanja materije
je osnovni princip i suština samorazvitka. Kvantna evolucija univerzuma nastavlja
se milijardama godina, i vreme okretanja univerzuma bliži se nuli. Manje
formacije, kao što su bakterije, rotiraju brže i evolucija se ubrzava. To je razlog što
se bakterijski ciklus odvija za samo nekoliko sati. Ajnštajnova ideja je bila da bi
bilo veoma zanimljivo da se pridruže brzina i energija kretanja nekim organskim
formacijama, a zatim da se njihov ciklus vremenom uspori. To bi po njemu moglo
da produži trajanje života, objašnjavao je Lukas, očigledno duboko slažući se sa
Ajnštajnovim idejama.
Evolucija seksualnosti svakog pojedinca od rođenja do smrti ima različite
stadijume. Nova generacija će imati nove gene sa svojim evolutivnim sećanjem,
koje će se verovatno suštinski razlikovati od Darvinovih379 i Lamarkovih ideja380,
dodao je na kraju Lukas, ostavljajući kao i uvek Lea zatečenim tom dubinom uvida
i lakoćom kretanja koja je ličila na lakoću leoprada u trku koji svojim gipkim
telom i očaravajuće gracioznim pokretima uvek nađe najkraći put do plena.
Sada, vrativši se iz šetnje, spremajući se da zaroni u jednu od Lukasovih
priča, taj događaj iz Milana je odjednom oživeo. Osećao je ponovo dah tih
vremena i lepotu življenja koja je izvirala iz tog uzbudljivog spoja mladosti i
iskustva, dok se Lukasova neobična priča o vezi seksa i kvantne fizike duhovito
odmotavala, pleneći svojom lepršavom jednostavnošću, savršeno uzbudljiva i
vrcava, ostavljajući na Lea neverovatno snažan utisak.
Sam naslov priče bio je toliko izazovan i kontraverzan u isto vreme. Kakav
je to mogao biti spoj tih naizgled potpuno nepovezivih realnosti? Suština traganja,
koje je za Lukasa bio jedini način i smisao života u kome se najneverovatnije stvari
povezuju u jedan jedinstven beočug, bila je očigledno najdublji smisao njegovog
doživljaja stvarnosti, koja je za njega imala uvek ukus magije, jedinstvene i
neponovljive u svakoj svojoj manifestaciji. Zato se osećao kao da je krenuo u
kanjon neke nepoznate divlje planinske reke čije je korito tanko poput devojačkog
struka dok se vijuga kao zmija između ogromnih stena. I Leu je ovo putovanje
ličilo na putovanje u kom je nekad isplivavao na površinu, da bi se onda bacio u
zagrljaj plavog jastuka vode koja je ključala ispod neke oštre stene izvirući ponovo
i šumeći snažno i veselo što se opet pojavljuje na suncu, blještava i sjajna posle
toka u senkama planine koja se strmoglavo svojim šiljcima zabada u nebo, prateći
silne Lukasove akrobacije u kojima je on stalno oscilovao svojim mislima između
svetova svetla i tame, dobra i zla, između magijskih mogućnosti svesti i stvarnosti
koja je uvek bila drugačija i surovija.
Da li ste ikada razmišljali o toj tananoj vezi između seksa i kvantne
mehanike?, odjednom kao da se šegači sa njim ironično ga je zapitao Lukas,
zbunjujući ga sasvim, sećao se Leo koji je tada još uvek leškario na kauču, ne
shvatajući suštinu tog pitanja, iza kog je sledila cela kanonada neobičnih i još
izazovnijih pitanja koja su se kao roj nadovezivala jedna na druga.
Da li vam je ikada srce zaigralo od radosti i strasti i na samu takvu pomisao?
Taj skok iz ničega u nešto, to klizanje između neverovatnih realnosti, ta igra naših
dvojnosti, kao bljesak svetla isijan kvantnim skokom elektrona iz svoje posteljice u
beskraj, to napuštanje svog korita da bi izlio svoju dušu, taj skok u srce sna, dok
mačem od žada probijaš kroz svoju lepšu polovinu, hraneći je svojim mlečnim
sokovima, da li ste ikada razmišljali o tome?
Mislite, zar ne, da je to suviše ozbiljna priča da bi se poigravali s njom dok
nagnuti nad ambisom svog postojanja spajamo svoje suprotnosti koje plivaju na
beličastom oblaku magle koji nas hrani magijom. Da li ste ikada pomislili da ste vi
samo dah te veličanstvene divlje sile koja nas napaja, da bi negde između neba i
zemlje doživeli svoje vaskrsnuće, dok munje žudnje sevaju u nama i tope se glečeri
hladnoće koja nam je okivala srce i dušu?
Da li je o svemu tome govorila i ova prelepa Lukasova parodija koja opisuje
jednu zaljubljenicu u svet kvantne mehanike381, pitao se Leo ponet nepreglednom
bujicom Lukasovih reči.
Bože, kakva ludost raspolućenih stvarnosti u nama koje se grozničavo
međusobno traže, pomisli Leo, kome se vrtelo u glavi dok se upuštao u vratolomnu
maticu Lukasovih misli, prepuštajući se da ga ona sa sobom ponese punom snagom
kroz Lukasove vrtloge svesti. U toj priči, koja nema ni glave ni repa, kao glavna
junakinja pojavljuje se bezimena devojka, jer u ovom loncu Lukasovih apsurda
njeno ime bilo bi smetnja samoj priči koja je klizila kao mleko, pokazujući jasno
da Lukasova želja nije bila da govori o nekom konkretnom događaju, nego je kroz
izmeštanje svesti glumeći vešca koji u svojim rukama nosi magiju nemogućeg dao
devojci tu ulogu naratora i glavnog aktera tog romantičnog događaja koji se vrteo
kao vreteno u njenoj glavi, odmotavajući priču koja je imala mitsku boju, ali je sad
to bila njegova priča, priča koju je Lukas lukavo osmislio da bi na svoj način kroz
parodiju dao još jednu dimenziju sveopšteg postojanja.
Leo je bio zadivljen njenom maštovitošću, čitajući je bez daha, fasciniran sa
kojom jednostavnošću je ta devojka govorila o najtananijim odnosima muškarca i
žene, i njihovoj samoživosti, dok je pričala o svom dečku sa blagom ironijom i
neobično snažnom toplinom, koje je oživeo jasnoćom koja je slepila vid u
Lukasovoj metafori, dajući odgovor na pitanje koje je biti ili ne biti mnogih
mužjaka koji sanjaju da budu kao pastuvi snažni i moćni i da svojom sirovom
snagom seksualnosti oplode celi svet.
Govoreći ustima mnogih žena, ona potvrđuje kako je „simbol muške
moći“ oličen u njenoj fizičkoj pojavnosti toliko preteran da je ponekad jedva
moguće uspostaviti vezu između lepote doživljaja i prenaglašenog značaja
anatomije samog organa, jer ma koliko to čudno izgledalo on nema tu presudnu
vrednost, onako kako to dečaci najčešće zamišljaju, s obzirom da se celi događaj
odvija pre toga, pripremajući se kao što se priprema pljusak, negde daleko sasvim
u udaljenim sferama mozga na koji dejstvo opčinjavajućeg mirisa isto je tako
snažno i podsticajno kao i sve ono što dođe posle tog savršnog događaja stapanja
dveju osoba, u neizrecivoj simfoniji ljubavi.
Nikada neko ko je u srcu zaljubljen i srećan ne razmišlja o tome, toplina ide
iz duše i razliva se celim telom postajući opsesija u kojoj, iako je bitan svaki detalj,
nijedan nije presudan, jer u toj finoj igri odvija se specifična hemija koja svaku
reakciju ljubavnika čini magičnom. Njen dečko, o kome je pričala sa prizvukom
sete u glasu, svestan svoje duboke iluzije i često i na najmanju šalu osetljiv i
nekada i jako povređen, kad šala podrazumeva aluziju na seks, umeo je da se
ponaša kao dete, „da mi je dolazilo hiljadu puta da prasnem u smeh“, govorila bi
ponekad ćaskajući neobavezno sa svojim bliskim prijateljicama, koje su i same
imale slična iskustva.
 Šta je tražila tu ta neverovatna parodija o kvantnoj mehanici koja grca od
neobične simbolike do besvesti, smejući se u lice našim predrasudama, dok na vrlo
zanimljiv i duhovit način uspostavlja vezu između najdubljih duhovnih tajni i sveta
kvantne mehanike, koji je odjednom bljesnuo niotkuda, pitao se Leo, koji je i sam
često bio svedok najgrubljih šala dečaka opsednutih svojom polnošću. Ta spirala u
kojoj se na magičan način spaja fizičko i duhovno, ta vertikala svesti koja kroz
magiju erosa traži put do najviših vrhova stvaralačkog uma, koji u askezi i samoći
iz te energije stvara svetove savršene lepote, te dimenzije različitih stvarnosti kao
buket cveća sa svojim mirisnim notama čine naš život tako magičnim, pomisli Leo,
čitajući ove neobične redove priče koja je plenila svojim mekanom naivnošću, koja
je isto tako puna života kao i najdublja mudrost koja se cedi kroz godine samoće, u
kojima se duh oštri da u sebi sakupi snagu koja će ga vinuti visoko u nebo.
Kamo li je to Lukas smerao, pokušao je da odgonetne Leo dok je ponirao u
intrigu o devojci koja je i sama postala zaljubljenik kvantne mehanike, tog sveta
sićušnih stvari koji je bio po svemu poseban, pružajući joj priliku da se poigra tako
sa krhkim muškim ponosom, koji je bio tako smešno zarobljen u njihovoj polnosti,
budeći u njoj ponekad neverovatnu želju da ga izazove do kraja, razlažući u svojoj
svesti moguće implikacije tog jedva vidljivog simbola muške moći mladića koji joj
se sve više podvlačio pod kožu.
Bile su to strahovito maštovite i produhovljene igrice protkane snažno
humorom, koje je ispredala u svojoj glavi poigravajući se sa tim svetom sićušnog
koji je izranjao u njenoj svesti. „Šta bi bilo ako to muško čudo, koje i kod
najstrastvenijih mužjaka budi strah i nadu, i prvi susret sa ženom pretvara u
iščekivanje u kom celo telo drhti od uzbudljive strepnje, u stvarnosti možda i ne
postoji“, pitala se, da bi odjednom taj svet fikcije kroz čudesna kvantno mehanička
pravila, koja su se odmotavala u toj prepametnoj glavi, u kojoj je uvek vrilo kao u
košnici kada se pojavi tako neka neobična ideja, nesumnjivo utvrdila da nezavisno
od toga da li je vidljivo ili nevidljivo ono verovatno poseduje svoju „jedinstvenu
materijalnu egzistenciju”, zamišljajući taj čudesni simbol moći sveden na
nemerljivo malu vrednost, slično ostatku celokupne materije u prirodi, kao
magičnu talasnu funkciju kojoj odgovara „određena verovatnoća postojanja u
svakom stanju i u svakoj tački u prostoru i vremenu“.
Posle toga tekla je priča iz koje je Lukas magično i neosetno izašao kao da
ga nikada nije bilo u njoj, i kao da priča nije potekla iz njegovog kazivanja. Sada,
udaljen kao svedok iskušenja, on je posmatrao šta se događa u svesti te prelepe
devojke koja je postajala prava heroina priče. Leo, kao i uvek namamljen
Lukasovim lukavstvom, samo zatreperi okicama, pružajući noge ispod stola da bi
se raskomotio što više, i uroni u priču kao u neko malo planinsko jezerce,
zadubljen u Lukasova obešenjačka objašnjenja, koji je sad bio devojka koja je
opčinjena lepotom nemogućeg, beskrajno sićušnog sveta, lebdela kao oblačak
iznad hartije po kojoj su ostajali otisci njenih emocija, koje su lagano vrele na
suncu znatiželje i ljubavi koja se otkrivala između zaseda nežnih litica nadvijenih
nad tim čudesnim prizorom neponovljivih tajni.
Izoštravajući svoju maštu sve više, pisao je Lukas, devojci sinu u svesti da
ma kako malo bilo to uzbudljivo čudovište, „ipak zasigurno postoji u jednom od
takvih stanja i lokacija“, kako se to samo kaže ritualnim jezikom kvantne fizike.
Šta više, sinu joj u svesti da, kao i svaki drugi dovoljno mali predmet, njegov
sićušni „slatkiš” (kako ga je ona katkad tako zvala, kad je bila posebno dirnuta
dubokom nežnošću prema svom draganu), ogrnut plaštom magične kvantne teorije,
ima „svoje virtuelno prebivalište u jednom od opisanih stanja, koje se može
predstaviti kao zbir svih mogućih stanja“. Ovo naravno mnogima nije jasno, ali
nekome kao što je ona to je izvesno moralo biti sasvim blisko, jer njen um je
navikao na svet u kom su prisutne talasne funkcije382, kao jedini stvarni oblik
egzistencije materije u bilo kom stanju.
 Nije ni čudo onda što joj je sva ta naizgled nestvarna igrica toliko zagolicala
maštu, objašnjavajući sve njene neobične postupke, ta igrica sa samom sobom i
svojim razigranim umom, koja je dovela do toga da je napokon njen dečko postao
centar njene neslućene pažnje, iako bi po Ajnštajnu takav način posmatranja,
prema rečima njenog sedokosog profesora, izazvao prezir, zbog verovanja da se
metaforički bog ne igra kockicama, što je u njenoj uzavreloj mašti punoj
prepletenih talasnih funkcija budilo još dublje interesovanje kakve sve lude igre
iluzije i stvarnosti su moguće sa tim neuobičajeno sićušnim predmetom njene
žudnje.
Naravno, da njen dečko nije ni slutio kakve se sve ideje prepliću u njenoj
božanstveno lepoj glavi, stalno misleći na to kako se bog zaista poigrao sa njime
dajući mu nešto što je ništa i što je u svakom slučaju samo dostojno prezira. Nije
razumevao njenu strast i želju da se poigra sa njegovom muškosti koja je po njemu
najčešće zasluživala prezir, smatrajući to njeno ponašanje potpuno neprimerenim,
tumačeći to, pre svega, kao izraz njene preterane saosećajnosti i dobrote, zbog koje
se ustezala, njemu je to izgledalo bar tako, da mu jasno kaže ono što je svakako
morala da oseća, i da mu tako zabode duboko nož u srce svojom iskrenošću. Ali,
avaj, nož je već bio zaboden u srcu, jer njegova slika sebe samog nije se mogla
tako lako promeniti.
Igrajući se tako sa svojim mislima koje su bile uvek razigrane i spremne na
neobične vratolomije, koje ni ona sama nije uspevala da kontroliše, jer je to bio
sastavni deo njene ličnosti, ponekad dok je neobavezno ćaskala s njim padao joj je
na pamet Šredingerov paradoks383, koji se u njene misli na neobjašnjiv način
odjednom upleo, i taj luckasti i posve neobični profesor kvantne mehanike koji je
pričajući o njemu tvrdio da prema takvom načinu posmatranja stvarnosti, ona
ženska stvar mogla bi biti istovremeno i postojeća i nepostojeća. Prisećala se kako
joj je to bilo glupo i neprimereno, dok se profesor obešenjački kreveljio, govoreći
da bi to bilo zaista strašno kad bi stvarno tako bilo, pokušavajući da prodre u njene
misli.
Nezamisliv bi bio odnos sa takvom ženom, uskliknuo je najednom profesor,
koga je ona, seća se, pogledala sa suzdržanim prezirom, sevajući besno očima na te
njegove smešne šale koje je on izvodio kao akrobata u cirkusu, pun oduševljenja i
nekog unutrašnjeg entuzijazma koji je njoj bio neobjašnjiv za njegove godine,
smatrajući da kao i uvek preteruje, praveći od svega pozorište, ističući sebe u prvi
plan, kao glumac na pozornici koji pokušava da izvede nešto potpuno neočekivano
što će se dugo potom pamtiti.
Ali, gle čuda, ona koja je osuđivala tada svog samoživog profesora, sad je i
sama bila u jednoj potpuno sličnoj i isto tako neverovatnoj situaciji, u kojoj su
njene misli bile obuzete vragolastom dilemom šta bi se desilo ako bi se
Šredingerov paradoks primenio i na tu mušku stvar, koja bi tada, kako je njen
profesor to tako ubedljivo i sa izvesnim ushićenjem i zanosom govorio, utuvljujući
tu činjenicu u njihove glave dok su ga oni pomno slušali čekajući upravo takav
geg, istovremeno postojala i ne bi postojala. Samo pitanje u njenoj uzavreloj mašti
otvorilo je odjednom hiljade neslućenih mogućnosti i paralelnih vizija koje su se
rojile kao pčele u košnici, sve nezamislivije jedna od druge, smenjujći se kao na
filmskom platnu na obrubima njene svesti.
Eksplicitan primer za to je eksperiment sa dvostrukim prorezom, priseti se
predavanja koja je nekada davno slušala na fakultetu, koračajući lagano kao perce,
nošena zanosom igrice, koja se bez prestanka vrtela u njenoj mašti. U ovom
eksperimentu zasvetlucala joj je snažno u glavi njena unutrašnja opsesija dok je
oživljavala putanje snopova elektrona koji se propuštaju kroz dva proreza, dok
fotografski film smešten iza proreza beleži dobijenu formu.
Ah, taj neobični profesor!, uskliknu ona prisećajući se svake pojedinosti dok
je profesor uvaženo pričao, vešto hvatajući njena razmišljanja u klopku svojih
aluzija koje su ponekad bile na svoj način do te mere drske i očigledne da je
refleksno okretala glavu da izbegne taj bljesak u njegovim očima, koji ju je nekada
skidao do gola, češkajući svoju bradicu uvek kad govori tako nešto neizostavno
izuzetno važno i ozbiljno, dok ona, odsutna u mislima ko zna gde, uopšte nije
razumela taj njegov teatralni stav koji je odisao sa toliko važnosti u svom tom
neshvatljivo dosadnom kazivanju za nju, sve dok nije malo više ušla u tajne teorije
i dok nije otkrila draž proučavanja takvih objekata, prisećajući se baš na tom
neprimerenom mestu svog prvog ljubavnog iskustva, koje je bilo tako slatko i
smešno sa svojim tada novim dečkom koji je u njenoj svesti izronio baš sada,
najednom, niotkuda, i osvežio brojna pitanja koja su do tada spavala u dubokoj
magli njenih sećanja.
Ako je elektron prosto samo materijalna čestica, prema zakonima klasične
mehanike očekivali bi (kako se stvari samo mešaju i kako se ukrštaju te pomerene
paralelne realnosti u našim glavama!) da tada vidimo dve male linije na
fotografskom filmu iza svakog proreza, pomisli devojka, oživljavajući u svojoj
svesti nastavak profesorovog izlaganja, osećajući kako je na neki neobjašnjiv način
sva njena pažnja prikovana za taj neobični događaj.
U tom trenutku, kao da joj čita misli, profesor je krenuo korak dva i
zagledao se u njeno lice, zbog čega je ona snažno pocrvenela, kao da ju je uhvatio
u nečem nedoličnom na delu, šeretski odmeravajući celu njenu figuru i posebno
uvek naglašeni dekolte sa najlepšim dojkama, lepšim od bilo koje od njenih
drugarica, koje su ceptele od zavisti zbog toga, nastavljajući obešenjački da se
šepuri ponosan na sebe što je izazvao njenu zbunjenost, kao da se ništa nije desilo:
„Međutim, ono što mi zapravo vidimo jeste mešanje šara koje odgovara mešanju
dva talasa. Objašnjenje kvantne fizike jeste da je verovatnoća raspodele svakog
elektrona prisutna u celom prostoru, omogućavajući da jedan elektron prođe
istovremeno kroz oba proreza i nastavi da se meša sa samim sobom iza proreza.”
 Bila su fascinantna ta njena sećanja koja su se ponavljala kao mantra, stalno
iznova od tog trenutka, postajući svesna da su u tom času baš dva talasa ili mnogo
više njih zapljusnula njenu svest, i da je nešto što je bilo sve do tada u dubokoj
magli postalo odjednom joj blisko i značajno. To je možda bilo odlučujuće, jer ko
zna kakvi su putevi gospodnji, ili je to možda bio samo snažan podsticaj vučen
znatiželjom da odabere baš tog dečka. Uh, kakva je to samo suluda ideja bila koja
se uporno vrzmala u njenoj glavi kad se na to odlučila iz čistog devojačkog
nestašluka (sve je to bilo kao u magnovenju, jer prosto uvek umesto da mi biramo
stvari, one izaberu nas), odabravši napokon baš njega, kome su se ona i njene
drugarice tako često podsmevale, kikoćući se kao lude, gurkajući jedna drugu u
prolazu kad bi on slučajno naišao pored njih, prateći to aluzijama i suludim
smehom.
Prisećala se, bio je to najluđi eksperiment u njenom životu, jer je želela samo
da se poigra vragolasto s njim, kako to često devojke čine izazivajući mladiće.
Kako je samo zločesta bila, tada u tom trenutku dok ga je provokativno pozvala na
prvi sastanak, verujući da će sve završiti u jednom kratkom i uzbudljivom
razgovoru, u kome će njen eros da ga potopi i naprosto zbuni do te mere da će
ostati bez reči, svesna svoje izuzetne privlačnosti, koja je bila najčešće neodoljiva
za muškarce, dok je njena uzburkana mašta razvijala celu strategiju, očekujući taj
jedinstveni eksperiment.
Sećala se kao da je juče bilo svoje sulude ideje, svojih razigranih misli koje
su raspalile njenu radoznalost i maštu, putujući od malog ka manjem, otvarajući
ceo jedan okean sićušnih stvari. Bože, kakve su joj samo sulude ideje palile maštu,
smanjujući u svojoj viziji taj deo do beskrajno sićušnih dimenzija, deo koji je
trebalo da bude centar njegovog erosa, koji je nasuprot njenom divljenju u njemu
samom izazivao neskriveni prezir, jer njime nije mogao dotaći zvezde o kojima je
sanjao. Za sve to vreme u njenoj svesti vragolasto je bljeskao sav taj ritual igre, i to
čudo prirode, sve dok u njenim mislima nije bilo sve svedeno na tačku, dok se ona
često zaluđena sve više tom uzbudljivom igrom pitala odkuda joj ta suluda ideja da
ga uporedi sa veličinom elektrona, ponovo potaknuta rečima profesora koji je
voleo sve te akrobacije sa makro i mikro svetovima, mešajući sve moguće
kombinacije kao špil karata.
Ta parabola pala joj je na pamet prvi put na tom čudnom predavanju, u
trenutku kad je profesor glasno završio misao, kao da je budi iz sna, koja je u njoj
probudila taj neverovatni podsticaj da se poigra tako grubo i drsko sa njegovom
krhkom muškošću, iako u njoj nije bilo ni trunke zlobe ili nečeg drugog što je
spremno da povredi; prosto, to je bio samo neodoljiv izazov koji je okupirao njenu
maštu, i ona nije mogla odoleti tome. Ta magična reč elektron, sećala se, tog
trenutka oblikovala se kao mala svetleća kapljica u njenom mozgu, dok ju je
izgovarao profesor koga je sad sa napregnutom pažnjom pratila, uneta u svoje
misli, sledeći istovremeno svoj unutrašnji glas koji je vodio u jedan potpuno
nepredvidivi svet.
Ako je predmet dovoljno mali, reč se kao nož usecala u njenu glavu,
zamišljajući taj neverovatno mali magični deo, sad već gotovo ushićena, tada će se
njegova talasna funkcija proširiti preko dovoljno velikog prostora da prodre kroz
više od jednog proreza istovremeno. Kakva fascinantna mogućnost, to je bio san,
mladalački san u toplim letnjim noćima dok je pokušavala da zaspi ispod
pokrivača, uočavajući svoje prelepo telo kako se oblikuje svaki dan na volšeban
način, postajući sve izazovnije i izazovnije i sanjajući u svojim vlažnim snovima, a
i takvih snova je bilo, baš to što se sada otvara najednom kao dragocena
mogućnost. Pomislila je da, u stvari, nešto tako malo kao što je bio njegov ponos,
jedino ima šanse da prodre, bože, kakva neverovatna misao, kroz mnoštvo proreza
odjednom.
 Njen dečko, opet se misao vraćala na njega, to prepametno i maštovito
stvorenje koje je njeno srce ispunilo pažnjom i ljubavlju, plašila se da to svakako
neće razumeti, a ako razume nije htela da mu baš sasvim raskrili maštu, jer bilo je
očigledno da kao u Šivinom slučaju, on bi kao takav mogao da oplodi nebrojen
broj žena.
Da li je to samo metafora ili potpuno izvesna realnost u svetu u kom sve što
izgleda potpuno nemoguće i blješti u svesti je samo misaona konstrukcija, pitao se
Leo, uzbuđeno čitajući Lukasovu priču koja je vrvela od paradoksa, prepuštajući se
njenim uzbudljivim bravurama da ga vode do kraja.
Oh, kakva je to tek suluda ideja bila, još uvek je drhtala od nežne žudnje i na
samu njenu pomisao, ali ona kad se već jednom zalepila za njenu svest ostajala je i
nadalje uporno tamo, svetlucajući snažno, što je izazivalo u njoj provalu
unutrašnjeg smeha.
Baš sam luda, pomisli u sebi, dok se u njenoj mašti razgorevao ceo jedan
film da bi njen dečko, koji je obdaren tim božanskim darom, mogao doći i sam na
istu ideju, opet ta suluda misao koja se uporno vrzmala, igrajući se sama od sebe sa
tim gotovo neverovatnim aluzijama, od kojih prsnu u zarazan smeh dok je šetala
ulicom prepuštajući se mašti da je nosi, gazeći svojim prelepim hodom koji je
često ostavljao sve oko nje bez daha, vrckavo uvijajući telom, noseći u sebi taj
neobični dar zavodljivosti, koga je bila svesna i na koga je bila ponosna, jer je tako
snažno budio uspavanu mušku žudnju gde god se pojavi, dok se u njenoj svesti
odmotavala slika beskrajno mnogo žena, sličnih njoj i drugačijih potpuno od nje,
svih boja i rasa, koje se plode istovremeno, sa tim fascinatnim vrškom kao kod
dijamanta pretvorenim u svemoćnu talasnu funkciju koja nadire kroz sva vrata i
prozore, i prodire neumoljivo kroz svaki prorez (opet ta reč sa beskrajno mnogo
značenja o kojoj je, po ko zna koji put, udubljen u njenu suštinu, pričao sedokosi
profesor). Bilo je očigledno da to nije nikakav nedostatak, nego poseban dar, jer
sve ono što je naizgled izgubljeno u kvalitetu stimulacije, dobijeno je kroz
mnogostrukost, koja se najednom pokazala tako ubedljivom i neodoljivo
privlačnom.
Bila je opsednuta takvim sanjarenjima i mislima, njena svest bila je
razlivena u toj mnogostrukosti sebe i njega dok ga je posmatrala kako pokunjeno
pokušava da se opravda za nešto što je za nju bio poseban kvalitet njihovog odnosa
i veze u kojoj su, pareći se međusobno, parili se umnogostručeni sami sa sobom na
hiljade načina, i još hiljade načina sa svim postojećim, jer je njihova talasna
funkcija mnogostrukosti bila tako svemoćna da je cela planeta bila potresena i
usklađena sa svakim njihovim drhtajem, u kome je ljubav plivala neograničeno
razlivajući se na sve strane, baš zahvaljujući tome što više ništa nije bilo samo
jedno i nepopunjeno.
U svesti joj je odjednom bljesnulo da ako njen dečko prospe svoje lepljivo
seme unutar njene utrobe da će njegova muškost, koji više nije samo to, nego i
svemoćna talasna funkcija koja svuda prodire, istovremeno prodreti kroz brojne
proreze slične vrste kao što je njen i da će, bože, kako se toga nije setila pre,
hiljade žena sličnih njoj možda biti u istom trenutku oplođene? Vrtela joj se u glavi
ta svemoćna talasna funkcija punoglavaca koji prolaze kroz duboki mračni tunel
vlažne špilje i jure bezglavo da se spoje sa onim najdubljim i najintimnijim delom
nje, koji daje život čim seme dospe na svoje mesto i dotakne njenu posteljicu. U
trenutku uzdahnu, ushićeno, sa devojačkim zanosom, osećajući u sebi tu kišu
ljubavi kako sipi, sve dok se ne oplodi i dok se posle nekog vremena ne izmile
između njenih bedara neka umilna mala stvorenja, koja čim udahnu vazduh počnu
kreštati iz sve snage.
Ali, odmotavajući svoje misli uzdrhtala je od strepnje ugledavši u istom
trenutku desetine ili hiljade takvih stvorenja koja krešte i pune planetu svojim
glasom, koja su stvorena u istom trenutku na volšeban način beskrajnom milošću
božanskog davanja koje ju je zasulo svojom zlatnom kišom u trenutku kad je
upoznala svog dragog. Kao u magli, iznova se javljalo pitanje da li bi zaista talasna
funkcija njegovog semena mogla da oplodi sve žene sveta, s obzirom da ne postoji
prorez kroz koji ona ne prodire, i ako ne bi baš sve, koji bi to bio broj žena koji bi
istovremeno bio oplođen?
Zavidela mu je na toj neverovatnoj moći da se rasprostre baš na ceo svet, i
da svojom talasnom funkcijom zapljusne, kao što je to radio samo Duh sveti kad je
oplodio Mariju, oplodi sve te prelepe na suncu preplanule žene sa svim svojim
neverovatno privlačnim telima, ma odakle one bile i kakve im boje bila put, i ne
samo njih, nego da se zavuče u samu utrobu Zemlje do njene najdublje dubine i da
je oplodi svestruko, sve dok i ona ne uzdrhti bremenita njegovim plodovima i dok
se ne porodi rađajući kroz sebe čitavo mnoštvo istih takvih svetova, sa morima
beskrajne smaragdno plave boje koja se rasprostiru kao haljina oko njenog
zanosnog tela koje pliva u moru sunaca zagledanih u nju, blješteći sjajem koji ulazi
u najdublje pukotine svesti i čini da sve odjednom zapliva u nekom svetu koji tek
tada nastaje.
Talasna funkcija njenog ljubavnika koja se širi preko svih prostora i ulazi
odjednom u sva ta mesta obilja, žudnje i mašte, zaglavljena između bokova
najuzbudljivijih žena ovoga sveta i u samoj njoj, ote joj se misao i uz duboki uzdah
odjednom oseti kako u njoj nešto buja i raste i kako se razgoreva. Pomislila je
koliko je presrećna što je baš tako i što nije jedna od toliko drugih ljubomornih i
sebičnih žena koje žude za nečim velikim i moćnim, što je, kakvog li apsurda, u
najboljem slučaju moglo proći kroz samo jedan prorez, i ako bude bilo sreće
oploditi samo jednu jedinu od njih.
Najbolje što može da uradi da se prevaziđe ovo ograničenje je da se svaki
put nađe taj sa toliko strasti željeni ljubavnik, u neko drugo vreme, na nekom
drugom mestu, i tako od mesta do mesta, tražeći svoju višestrukost koje nema, jer
nema ni svemoćne talasne funkcije koja bi obezbedila tu mnogostrukost o kojoj
svaki muškarac sanja, a žena je priželjkuje.
Grozničavo prebirajući po svom umu, koji je bio sad sasvim zapaljen tim
nepojamnim talasom mašte, odjednom pred njom iskrsnu neobično ili sasvim
obično pitanje: „Šta ako sve žene ne žele da budu majke njegove dece?”. Eto,
kazala je samo za sebe, i uvukla ramena kao posle nekog napornog umnog rada,
sve je od boga, ili sve je genetski već predodređeno, mada svi znaju da je tako,
sanjaju upravo to da njihov dečak bude što bolje obdaren, i ne sluteći kakvo je to
samo prokletstvo, jer onda si uvek i za svagda ograničen na jedan isti ili nekoliko
sličnih mu predela, bez nade da se išta ozbiljno desi, što će mu pružiti priliku da
poleti van svih svojih i svih drugih ograničenja u stvarnost koja pruža neslućene
mogućnosti.
Pomislila je: šta ako je sve samerljivo veličini tog skoro nevidljivog
magičnog čuda, kao kod njenog dragana (ta reč joj je sada posebno godila, i ona je
ponavljala cedeći je kroz zube, kao da želi da oseti njen ukus na vrhu svog nepca),
čemu bi onda služila kontracepcija, jer u svetu maloga sve je malo i svaki efekat je
moguć, jer tuneluje384 i posle brojnih kucanja ma kako bila neprobojna tvrđava,
pomisli, osmehnuvši se ludosti koja joj je u trenu pala na pamet, u jednom trenutku
proći će i kroz nju kao kroz širom otvorenu kapiju, jer sve što je beskrajno malo,
priseti se opet u trenu staroga profesora koji recituje dok češka značajno svoju
bradu, „nosi u sebi neslućenu čežnju da se ostvari i kroz naizgled nemoguće i da se
vatra koja izgara u njihovim međusobno povezanim dušama i telima rasplamsa
toliko snažno, razgarajući se sve snažnije i snažnije sa svakim novim kucanjem.“
Nagrada za tu neverovatnu upornost koja ne zna za granice i za koju reč
„nemoguće“ ništa ne znači, biće u jednom trenutku (nakon što popuste čelični
bedemi kapije koja prkosi svakom naletu siline) nežni, jedva vidljivi poljubac koji
razara i najsnažnije bedeme, u kome, zadobijajući sve u toj igri neslućene
slučajnosti, bljesnuće odjednom kao reka kad se strmoglavo sjuri niz stene, zagrljaj
ta dva savršena stvorenja koja su tako minijaturna u našim telima, a potom će huk
voda koje napajaju bedra snagom stvaranja da se oglasi, i sve će kapije da se u
trenu raskrile, propuštajući penušave talase nabujale reke, mešajući svoju nežnu
toplinu, dok se u nedrima bedara bude rađao uzbudljivi plod ljubavi, kao iskra
svetla u dubini najdublje tame.
Ustreptala je pri pomisli na tu ludu ideju, koja se tako dugo kuvala u njenoj
lepuškastoj glavi, puneći njene misli sokovima uzbuđenja koje je vrilo kao opojno
vino na svetlu sunca. Taj mali skoro nevidljivi deo i to seme koje je tek trebalo da
prsne i razlije se po utrobi, imali su sada neka posebna svojstva, koja su im davala
bezbroj mogućnosti da se oplode, praveći u samom mozgu košmar od koga je
odjednom snažno, bez ikakavog povoda, uzdrhtalo devojčino telo, dok su iskrile
pred njom te neverovatne mogućnosti, bljeskajući u svesti kao kapljice jutarnje
rose na glavicama deteline. U njenoj svesti odjednom buknu jasno saznanje, koje je
sasvim zbuni dok je prebirala u glavi da li se to o čemu sanja već dogodilo,
prisećajući se njihovog zadnjeg susreta i te savršene slobode tela koje uzleće i
kruni se kao latice cveta, rastvarajući se sve do atoma, i obuze je slatka jeza dok
sevnu kroz njen um da možda, i ne znajući, već nosi u sebi seme koje klija, jer
očigledno bila je dovoljna njegova strast i ti neponovljivi vlažni snovi, kakvi se
dešavaju često među ljubavnicima, da se sve desi, iako nije bilo čak ni dodira, a
nekmoli poljupca ili nečega što sve to najavljuje. Zabaci kosu nazad, koja se
zatalasa kao klasje žita, i oseti kako kroz njenu krv teče nedoumica i silna
znatiželja da li je i ona oplođena na isti način kojim je Duh sveti oplodio Mariju385.
Oseti blagu drhtavicu u svom glasu koji se odjednom tiho istrgao iz njenih
grudi potpuno nekontrolisano, i potom duboko u dubini tela oseti kako se nešto
lepo i lepljivo razliva celim njenim bićem, i kako se sva svetlost ovog blještećeg
dana pretvara u jednu nežnu bujicu koja je miluje i koja je celu podiže u neki svet u
kom sve svetluca, dok kroz njeno oko ulazi i rastvara se duga puna najuzbudljivijih
nijansi. Potom opipa svoje telo i svoj stomak, prisećajući se priče profesora, i oseti
kako se kroz nju razliva blješteća talasna funkcija i kako, kao na talasima, njeno
telo skuplja se i grči, i samoj sebi prizna, po prvi put, da je beskrajno zaljubljena u
svog ljubavnika, koji je plovio kao neka nejasna pena i slivao se preko njenih
bokova ulazeći svojim snažnim pletenicama u dubine njenih ponora. Oseti vatru u
sebi, sjaj oka koji ne prestaje i smeh kako se odjednom razli na njenom licu. Bio je
to trenutak istine, u kome se, prepuštajući se čaroliji bila uplela u hiljadu paralelnih
svetova, videći i samu sebe malu i beznačajnu, dok kao šilo probada zidove
nemogućeg. Pomisli kako je samo smešan bio taj gumeni plašt koji muškarci
koriste da ne bi došlo do trudnoće, koji je ionako, očigledno bio neefikasan.
A onda nežno i sa blaženim izrazom lica, kao nikada, pomisli kako je svet
stvoren i umnožen baš zahvaljujući muškarcima sličnim njenom draganu. Njihovi
geni su svuda, jer moć njihove talasne funkcije je svestruka. Sa tog stanovišta,
bljesnu joj u glavi, njen dečko je samo prvi u generacijama koje sigurno slede,
najavljujući dugo očekivani korak koji će sve promeniti u uzbudljivoj evoluciji
muškarca, koja se nazire na horizontu.
Sevnu joj kao iskra u svesti da je taj smešni gumeni plašt, sada već tako
moćne industrije zaštite čovečanstva protiv naleta takvih muškaraca, intrigantan,
jer kvantno predviđanje govori (ah, opet taj ludi profesor koji se nadnosi nad njen
vrat i diše joj skoro u potiljak, javi joj se u glavi prisećajući se njegovog
zapenušanog govora u kome je bilo toliko ironije) o tome kako „pre nego što se to
malo nestašno stvorenje uoči, postoji izvesna verovatnoća da ono zapravo i ne
postoji“, dok je profesor snažno kao da plovi, zabadajući duboko vesla u plavetnu
dubinu vode, uzmahivao gestikulirajući rukama i smešio se odveć obešenjački. On
nije govorio, naravno, o onom što se sad oblikovalo u njenoj glavi, ali je bilo
beskrajno slično baš tome, pomisli devojka, prisećajući se kako se profesor važno
nakašljao baš na tom mestu, lukavo škiljeći očima, pokušavajući da odgonetne
kakav je utisak proizveo taj vrcavi monolog na nekolicinu usijanih glava, kojima je
pripadala katkada i njena, koje su ga pomno slušale i pratile svaku njegovu reč.
Ova verovatnoća je prilično visoka, priseti se još jednom razbarušene kose
profesora koji je tako drsko piljio u njene zrele devojačke dojke, koje su, nema
sumnje, magično mamile njegov bezobrazni pogled, što je postide sasvim, dok se u
istom trenu prisećala svih detalja tog neuobičajenog za nju i tako besmislenog
govora, dok je profesor sad pravio neobičnu parabolu, jer subatomske čestice,
atomi ili molekuli verovatno ne mogu da mokre ili da vode ljubav sami sa sobom.
Kakvo je to ludilo u njegovoj glavi, pomisli ona, slušajući ga sa smeškom u kom je
bilo pomešanog nerazumevanja i nekog neobičnog divljenja, jer katkada se
ponašao baš kao neodgovorno dete koje je činilo razne nestašluke samo zato da bi
bilo primećeno, dok je ozarenoga lica, kao pravo dete koje očekuje da ga pohvale,
pravio slavodobitnu aluziju, oblizujući se jezikom kao po završetku nekog
napornog maratona.
Tada joj nenadano sinu luda ideja u glavu, da pre krajnjih zaključaka u
povodu cele ove priče, i bilo kakvih implikacija koje slede trebalo bi proveriti da li
to što je ona u nedostatku bolje reči nazivala „njegov ponos”, misleći svakako na
svoga dečka, zaista postoji. Zamisli sebe u ulozi svog profesora, dok puzi u krevet
sa svojim ljubavnikom, i nakon pregršti poljubaca, sa stidljivim osmehom i
prodornim pogledom, oseti svoju sopstvenu auru uma koji se pita „Šta to znači?",
šapnuvši sebi: „Priseti se svih onih bajki koje si ne trepnuvši slušala od svog
profesora”, dok je u istom času lecnu u srcu pitanje: „Pa ko će to znati ako ti ne
znaš?"
Možda su zbog cele ove priče, koja zvuči kao parodija, fizičari izbezumljeni
kada ne-naučnici koriste reč „kvantni”, pisao je Lukas, lebdeći svojim mislima kao
oblak pre nego što se sruči kiša, unet u svet ove prelepe priče. Mnogi smatraju da
je bolno što se jedan ovako važan naučni termin pojavljuje u takvim frazama kao
„kvantna svest”386, „kvantno lečenje”387, tako da nam samo preostaje da zamislimo
duboke nijanse zajapurenih lica koja će se okrenuti na reč „kvantni seks”388 dok
pronalaze svoj put do spavaće sobe. Pa šta je onda kvantni seks, o kome je toliko
potrošeno reči onih koji pretenduju da budu visokoumni.
Taj svet u kome beznačajno sićušno istovremeno ima snagu koja se ničim ne
može meriti, ta igra na skali moći koja daje onima koji su ništice moć bogova i
mnogostrukost koja je nepojmljiva u svetu realnog, zadivila je Lea. On na taj način
nikada nije razmišljao, ali sad posle Lukasove priče shvati da je to paradigma
celoga života, u kojoj treptaj lista na nekom neuglednom stablu neznano kuda,
samo jedan treptaj može da pokrene silovite oluje i levke uragana, kao i svima
znani „treptaj krila leptira“ koji svojim jednim zamahom menja odnose ravnoteže i
pokreće ogromne kovitlace energije sa sobom.
Prvi put Leo shvati da ne postoji ništa toliko malo i beznačajno da ne bi
moglo postati moćno i preteće, i da snažno i preteće ne mora imati imati nikakav
značaj, jer ono najčešće ne određuje smerove vetrova i ne pomera sudbine ljudi sa
jednog kraja na drugi. Bio je ushićen zbog toga, halapljivo gutajući svako
Lukasovo slovo, duboko u sebi slažući se sa time. Uvek je to neki sasvim slučajan
izazov koji nas usmeri da sve stvari krenu u jednom smeru, ili da se usred pejsaža u
kome nema ničega do naslaganog peska i izvijuganih vrhova dina, usred pustinje
pojavi izvor, niotkuda, i svojom svežinom celi pejsaž oko sebe promeni, tkajući
plodnu dolinu sa hiljadama cvetova čije su boje baš tu najraskošnije, gde je život
tako surovo sveden na golu borbu za preživljavanjem. Ta kap koja se plodi u utrobi
zemlje u svoju mnogostrukost zadivljujuća je, pomisli Leo i sam prenet u tu
neverovatnu stvarnost u kojoj nikad kraja neočekivanim iznenađenjima i
uzbuđenjima od kojih zastaje dah.
 U ovom trenutku vraćao se Lukas na pojam „kvantnog seksa“ – takav izraz
nema korena u našem jeziku. To jednostavno nije pojam koji ljudi koriste još uvek,
mada im je njegovo značenje sve bliže. „Nova erotska paradigma” je već u
vazduhu. Ona pliva kao simbol u rečima brojnih popularnih pesama, izgovara se u
točionicama piva, u kojima se cedi zajedno sa zlatastom tečnošću koja podseća
svojom bojom na ljudske izlučevine, po golim maljama lučkih radnika i u salonima
gde dame prefinjenog ukusa žvaću tu reč kao nešto čudotvorno, što treba da
njihovom ispraznom životu da novi zamah i dinamiku, pokazujući da „kvantna
seksualnost” postaje neka vrsta novog opijuma, koji se očigledno ne odnosi samo
na posebnu vrstu seksualnog zadovoljstva, nego i seksualnog iskustva, pri čemu
značenje seksa, u odnosu na „uobičajeni pojam”, postaje nešto mnogo značajnije i
sadržajnije, jer povezuje kosmos i utvrđuje ulogu ljudske svesti u njemu.
Naučno, kvantna fizika je među našim najuspešnijim naučnim teorijama,
konstatovao je Lukas. Motivacija za istraživanje fenomena kvantnih razmera389,
tzv. atomskih ili subatomskih svetova, podrazumeva razumevanje principa
osnovnih sila odgovornih za egzistenciju prirode. Stoga nije ni čudo da ljudi
pokušavaju da preko kvantne mehanike ostvare uvid u ulogu čovečanstva u
svemiru. Da bi se duga, komplikovana priča skratila i pojednostavila, postavlja se
pitanje šta u kvantnoj fizici naizgled diskredituje ideju da se naš svet konačno
sastoji od jednostavnih, čisto objektivnih, nezavisnih, suštinskih delova stvari.
Kvantna teorija tera nas da mislimo da se osnovni elementi realnosti sastoje iz
složenih, međusobno zavisnih, nepredvidivih procesa. Ovo možda ne izgleda
značajno, iako to jeste.
Kvantna teorija nam ne govori da svet zavisi od ljudske svesti, što ne znači
da je moguće direktno promeniti stvarnost samo razmišljanjem na neki magičan
način, ona nas ne savetuje da odbacimo sva ta magična pomagala bez kojih danas
život izgleda nemogućim i da veselo zaronimo u potok, jer je život samo jedan san.
Praktično, nijedan verodostojan naučnik ili filozof ne kaže ozbiljno ovakve stvari.
Šta nam to govori, ako je svet koji znamo svet čvrstih predmeta koji postoje
nezavisno? Šta se to dešava u nama dok ih posmatramo ili ignorišemo, nestajući iz
naše stvarnosti u kojoj ne postoje „čvrsti objekti”? Kada se probije u svet, cepajući
se u sve manje i manje delove stvari, ta stvarnost se ne završava na njenim sitnim
komadićima. Umesto da se završi, ona postaje nešto sasvim drugačije.
Matematička struktura kvantne teorije je razumno nedvosmislena, ali
spekulativne implikacije teorije sa psihološkog, neurofiziološkog i duhovnog
stanovišta imaju težnju da ljude vode duboko do kraja. Ona nam pomaže da
zaronimo u levak sveznanja i da istrgnemo bisere svoje jedinstvenosti iz dubine
svoje podsvesti, dok propadamo u beskraj njenog bezdana.
Leo je ponet izazovima Lukasove vizije, koja se kao koren vrbe pored reke
rascvetavala na sve strane, sa napregnutom pažnjom nastavljao da bez predaha čita
njegove neobične logičke konstrukcije, prateći taj svet mnogostrukosti ne samo
fizičke i pojavne, nego i mnogostrukosti u najdubljem značenju te reči. I mada je
malo od toga razumevao, jer naravno on nije bio sasvim dorastao da prati taj
zamršeni tok Lukasovih misli, osećao je intuitivno njihovu snagu i istinost, ploveći
sad već punim jedrima prepušten njihovoj bujici koja je tekla sve dalje, praveći s
vremena na vreme penušave zaokrete i ponovo se vraćajući svom malopređašnjem
toku, osećajući istovremeno kako se njegovo srce tako snažno puni nečim za čime
je godinama, strasno žudeći, tragao.
Ono što ga je činilo posebno zadivljenim, bila je prvenstveno njihova
nepredvidivost. Nikada nije znao šta ga čeka u sledećem pasusu, i kao da čita neki
triler očekivao je sa napetošću svaki taj zaokret, zapažajući kako se i u njegovoj
svesti svaki put nešto pomera, i kako se otključava neka tajanstvena bravica koja je
vodila u samo središte njega samog, gde su se mešale brojne struje i utisci, u kojem
je sve bilo tako uzavrelo, kao da se sa svakom Lukasovom rečju otvarala još jedna
nepoznata dimenzija njega samoga i njegove plutajuće svesti u ogromnom okeanu
svega postojećeg. Kroz Lukasove reči on je osvetljavao samog sebe, dok su se u
njegovoj duši i srcu budile neke duboko pospane snage koje su ga hranile i
nadahnjivale sada više ne samo Lukasovim nego i svojim sopstvenim nadahnućem
koje je nicalo na stabljici Lukasovog nadahnuća, kao pupoljak, na mestu gde je
nožem zasečeno telo te stabljike.
Iz naučne perspektive, pisao je dalje Lukas, sve što je vezano za „kvantni
seks” je pogrešno. Ali filozofi i mistici svih boja inspirisani su tumačenjem
kvantne fizike, utičući tako na buduću istoriju čovečanstva. Njihove vizije
prevazilaze nauku. Drugim rečima, mistici mogu grešiti, ali mogu biti i u pravu.
Jedna od glavnih mentalnih blokada vezana je za potpuno shvatanje kvantne
seksualnosti, ili onoga što bismo mogli nazvati „kvantno-erotskom paradigmom”, a
to je tradicionalno Zapadno shvatanje sveta kao kolekcije „stvari koje nisu prisutne
ovde”. Sa filozofskog stanovišta, osnove ovog širokog pogleda na svet imaju
smisao različitih dihotomija ili dualizama: ja-ostali, ja-svet, predmet-objekat i um-
telo. Prosečni ljudi su verovatno čuli razne opskurne citate koje citiraju mistici koji
govore o „jedinstvu” sveta, ili „međuzavisnosti svih stvari”. Šta reći o
neuhvatljivom, o onome što je u srcu svih stvari i što izmiče mogućnosti našeg
opisivanja, jer reč je uvek nedovoljna da iskaže istinu koja se samo direktnim
uvidom u suštinu božanske milosti oseti, pitao se Leo, razmišljajući o toj velikoj
praznini nepostojanja, usađenoj u samo srce našega bića, iz koje postaje sve, kao
Nagarjuna390, razlivajući svoj pogled na svet u hiljadu mogućih rukavaca.
Problem sa međuzavisnošću, nastavljao je svoje kazivanje Lukas, je da
većina ljudi shvata ovu ideju samo iz perspektive tradicionalne dihotomije, jer
svaka stvar koja se nalazi u bilo kakvom odnosu prema nama, makar pripadala
opredmećenoj realnosti neživog sveta, kroz taj odnos dobija svoju posebnost. Naše
osećanje njene prisutnosti boji tu realnost na specifičan način, i dok se jednom
ugodno klatimo ljuljuškajući svoje telo na ugodnoj i mekanoj stolici, a drugi put
tonemo u sanjarije, osećajući kako se dremež uvlači u naša čula, nesvesni te
mnogustrukosti, ona se ipak u svakom konkretnom slučaju događa, kao odraz dve
realnosti: realnosti našeg prisustva i realnosti sveta stvari koji nas okružuje.
Kakve su samo sulude paralele padale Lukasu na pamet, pomisli Leo čitajući
taj analitični i pomalo filozofski tekst, koji je govorio o tome da između tih
realnosti postoji mnogo dublja veza nego što to možemo i zamisliti. Umesto puke
slučajnosti uspostavlja se vrlo neobična i značajna međusobna uslovljenost, pisao
je Lukas. Zbog toga se filozofi odnose vrlo pažljivo prema rečima, kao što su
„ovde” ili „sada”, jer to su reči čija značenja zavise od konteksta, koji je opet
zavisan od onog ko govori i toga šta je to ključno u celom tom iskazu.
Na način koji je izuzetno teško, možda i nemoguće objasniti običnim
jezikom, uspostavlja se neobično jedinstvo između nas i onog što je objekat koji
služi nekoj našoj uobičajenoj svrsi. Ali, šta to znači? Na osnovu vrlo sirove
analogije, moguće je razmišljati i o virovima reke ili ma čemu drugom, govorio je
Lukas, otiskujući se ponovo u svoju avanturu u kojoj su reči bile samo znakovi
pored puta, koji su ukazivali na moguće smerove svog sopstvenog ja, koje se tako,
od raspoloženja do raspoloženja, bojilo svaki put na poseban način, i izazivalo
reakcije koje su uvek bile po nečemu posebne, praveći tkanje u kom je svaki odnos
predstavljao jednu magičnu tačku u mozaiku u kom je različitost bila mera njegove
lepote.
Svaki vrtlog, pisao je nadahnuto Lukas, ima svoje mesto u reci, i na taj način
je poseban, ali ako duboko razmislimo videćemo da je vrtlog pre svega način
kretanja na nekom konkretnom mestu, uslovljen specifičnim rasporedom
podvodnog stenja, koje vodu koja pristiže snažno grabi svom svojom silinom i vrti
u krug pre nego što je oslobodi svoga zagrljaja i pusti da zaplovi dalje kao sastavni
deo reke. Dva vira dele istu „suštinu”, suštinu same reke, i razlikuju se samo po
tome gde, kada i kako se ta suština ispoljava u kretanju, oseti Leo silovit bljesak
munje u svojoj svesti dok je pokušavao, udubljen u Lukasova razmišljanja, da
odgonetne njihov pravi smisao.
Primetimo da je vrtlog „suštinski dinamičan”, dok je vir tih kao ne-biće. Ako
se posmatra vrtlog, onda je to proces strujanja, nastavljao je svoju specifičnu priču
Lukas, punu ponekad sasvim nerazumljive filozofije Leu, pa ipak i pored svega
toga Leo ga je pratio, jer je u svemu tome naslućivao da Lukas govori o nečem
jako važnom, i da pričajući ovu neobičnu priču Lukas priča o mnogostrukoj
stvarnosti koja nas uvek boji i menja na tako nepredvidiv način, da čovek poput
orahove ljuske koja plovi na leđima vijugave reke nikada ne zna u kom će viru da
se u sledećem trenutku pronađe, i kakva će njegova reakcija biti na to neočekivano
i nepoznato.
Život je prava avantura, pomisli Leo, svesniji nego ikada da jedina realnost
koja postoji jeste realnost promene, i da svaki čas otkucava neko drugo vreme, koje
ma koliko bilo blisko sa prethodnim, neslućeno je puno novih izazova i emocija
koje prate taj susret sa neočekivanim. To lice boga koji se krije u nama i u svakoj
stvari ove čudne stvarnosti, toliko nosi u sebi stvaralačkog i izazovnog da Leo
odjednom shvati i uzdrhta od strepnje, kao da je i on deo te realnosti i promene o
kojoj Lukas govori, i da Leo pre i Leo posle, dva su Lea, ili mnogo više njih, koji
su povezani jedan sa drugima samo krhkim nitima obličja, zarobljenih u njihovim
fizičkim telima.
Napokon, Leu je nešto bilo jasno. Činilo mu se da sad razume samog sebe,
zašto je toliko povezan sa tim neobičnim čovekom, misleći na Lukasa. Potom
njegove misli, koje su bile zahvaćene burom nove spoznaje, skliznuše u tišinu, koja
je prema rečima Lukasa bila „mnogo dublja od pukog nedostatka kretanja“. Ako je
u suštini „svetski proces” analogan vrtlogu koji je „reka”, nastavljao je Lukas,
onda smo i mi, kao „individualno sopstvo”, prolazan trenutak iskustva i ništa
posebno značajno, budući da samo preživljavamo od trenutka do novog trenutka.
Istovremeno, osećamo se kao značajna bića koja opstaju u vremenu, jer u svakom
trenutku iskustva sledimo istorijski proces koji se nastavlja, mada ne postoje
„objektivno pravi” pojedinci koji od trenutka do trenutka žive u centru našeg
iskustava. Ako uopšte postoji „samo” kao neka vrsta „bića”, koje opstaje, tada
„biti” nije ništa drugo do sam svet, u kome nema suštinske razlike između nas i
objekta koji nas pridržava, i svih drugih svetovnih bića. Mi smo suštinski svetsko
iskustvo koje se kovitla i prelama kroz nas.
„Ah“, zausti Leo, očekujući baš takav epilog. To je bio Lukas, njegove reči
isijavale su mudrošću. Jednostavne, ali pune iskustva koje se cedilo naprosto iz
svakoga retka, zbog čega su na Lea ostavljale neverovatno dubok utisak.
Kada se osvrnemo na objekte „tamo u svetu”, mi smo, u stvari, na određeni
način objekti sopstvenog opažanja. Kada meditiramo blaženo zavaljeni u svojoj
udobnoj stolici, govorio je Lukas sa ironijom, i kažemo „to nisam ja”, podsećamo
na besnog psa koji reži na svoj sopstveni odraz lica u ogledalu, jer sve je samo neki
drugi delić jedne iste suštine. Sa stanovišta pogleda na svet, svaki element svakog
iskustva daje duboko važan uvid u pravu prirodu Bića. Mi smo, kao i sama „reka”,
ništa drugo do jedan mali vrtlog.
Prema novoj kvantno-inspirisanoj paradigmi, mi smo „sam svet” sa
višestrukom podvojenošću ličnosti, jer za mene svi ljudi postoje ne samo stvarno,
nego i kao deo iluzije. Srž iluzije je oblik selektivne pažnje ili amnezije pri kojoj
zanemarujemo ili zaboravljamo sve, osim malog dela našeg ukupnog bića, i
završavamo misleći da je naš život omeđen neznatnim nizom uspomena.
Suština je, opet je Lukas prelazio na taj naizgled nerazumljiv jezik,
neumorno hvatajući zalet, da je svako od nas mnogo viši i na neki način daleko
manji nego što to uopšte možemo da zamislimo. Manji, jer mi nismo suštinski ono
što naše sopstvo samozamišlja, koje ne preživi ni do sledećeg trenutka, mi smo
istovremeno i više „ovde i sada”, jer to je univerzalni aspekt svakog iskustva, iz
čega sledi da je jezgro našeg smisla postojanja sveprisutno i ne-vremensko.
Fizičke teorije ne govore o osećanjima. Nauka je generalno potpuno u krivu
kada se bavi pitanjima vezanim za ono što filozofi nazivaju „kualia” 391, ili osećanje
svesnog iskustva. Postoji nešto slično nama, fizički osećaj u našim rukama i
nogama ili emotivna osećanja, ali verovatno ne postoji ništa što je slično predmetu
prema kom je trenutno usmerena naša pažnja, jer taj predmet, ma šta on bio, ne
poseduje osećaj sličan nama i njemu nikada nije potreban neko tako vešt da mu da
savet kako da smiri svoje „uzavrele” emocije. Ova važna razlika između nas i
objekta koji poslušno prima težinu našega tela može se iskazati rečima: „Mi
možemo doživeti sebe, za razliku od tog materijalnog dela stvarnosti sa kojom smo
trenutno sjedinjeni.”
„A šta ako ovo nije konačan stav, nego samo paradigma mogućeg“, pitao se
Leo. „Šta ako je u srcu atoma zaključana volja koja i sama ima svoju težnju? Šta
ako je svet živih bića i svet neživih bića toliko prepleten da svaka stvar deluje na
svaku drugu? Ima li tu uopšte konačne istine?“
Nauka ne može da nam kaže mnogo o tome zašto mi posedujemo svesno
iskustvo, za razliku od objekta koji nam je dat da nam služi.
Lukasova razmišljanja pokretala su Leovu maštu, koja se izuzetno živahno
odnosila prema njima. Na pozadini njegove svesti svaka reč nalazila je odjek, i
svakoj Lukasovoj tvrdnji kao eho odzvanjala je nova misao u Leovoj glavi, tako da
je igra mogućeg i nemogućeg dobijala neverovatne forme. To nije jednosmerna
ulica, svakako je bilo jasno Leu, shvatajući da Lukas stalno postavlja zamke,
nekada prisutne kao čvrste forme, na koje je Leo jurišao kao na barikade, a nekada
kada je Leo već bio uhvaćen u zamku, pokazujući snagu svoga prkosa i pobune, za
kojom je Lukas uvek žudeo, razlivale su se mekano i nežno kao svila, dobijajući na
mnogostrukosti, kao reka koja je napustila kanjon koji je sve vreme sputavao, pa
sad ulazi u plodna polja stišana i puna „samopouzdanja“, predajući se tom novom
svetu, umesto protesta i buke sa kojom je skačući sa stene na stenu do pre neki
trenutak bučno oticala.
Kvantna teorija nam ne govori o tome, iako to inspiriše neka filozofska
razmišljanja u tom smeru, nastavljao je Lukas u istom žaru svoja objašnjenja. Ako
iskustvo svesnosti postoji, što će reći ako to iskustvo interaguje sa fizičkim svetom
na bilo koji uzročno važan način, onda ono verovatno igra važnu ulogu u
međuzavisnosti svih stvari. Naši osećaji su kvalitativni; naša osećanja postoje.
Međuzavisnost je dvosmerna ulica. „Ako su dve stvari, nazovimo ih X i Y“, pisao
je Lukas, „međuzavisne, onda X zavisi od Y, i Y zavisi od X. Osim toga, zavisnost
nije slučajna. X zavisi i od „veze”, jer ono ne bi bilo ono što jeste bez Y.“
„Naši snovi nisu samo povezani sa nama, oni zavise od nas, jer san nije
samo naš san, osim što ga mi sanjamo. Kvantni fenomeni nisu samo povezani, oni
su međuzavisni“, čitao je Leo, razumevajući napokon da je suština naše posebnosti
sadržana na neki način u našoj povezanosti sa drugima. Ako su naša osećanja deo
međuzavisnosti svih stvari, onda naša osećanja zavise od sveta, i svet, začudo,
mora u nekom smislu zavisiti od naših osećanja. Naša osećanja ne stvaraju svet,
niti svet stvara svoja osećanja. Umesto toga, svet i naša osećanja javljaju se
zajedno na način koji mi jednostavno ne možemo da shvatimo u smislu naših
uobičajenih razmišljanja o svetu. Možda najbolje što možemo da uradimo jeste da
razmotrimo nešto kao događaj i suštinu koja čini taj događaj, kao u šetnji, pri kojoj
je dovoljno da hodamo da bi to već nužno činili na poseban način. Brzo ili sporo, u
jednom ili drugom smeru. Sa odlučnošću oštro, ili besciljno, ili sa oklevanjem.
Sam čin hodanja, smeh ili tišina koja prati svaki naš korak, tuga ili seta naših
nostalgičnih sećanja, svi ti međuzavisni aspekti realnosti nikada nisu potpuno isti,
pri čemu nijedan od njih ne postoji bez duboke povezanosti sa nama, jer ako
simbolički svet označimo kao ono što se zbiva u njemu, tada odlike tog sveta koje
se kroz nas manifestuju čine naše iskustvo.
Sada, konačno, pređimo opet na seks, pisao je Lukas posle te opširne
opservacije koja je odvela Lea u svet posebnosti, da bi omekšao samu priču i
napravio krajnji zaključak, kako se činilo Leu dok je to čitao, vraćajući Leovu
pažnju na priču o malopređašnjoj devojci koja ga je đavolski zaintrigrirala svojom
maštom igrajući se sa seksom kao sa nečim neuobičajeno bitnim i životnim što
naše iskustvo čini posebnim, združujući ga kroz neizbežnu simbiozu dvoje ljudi
koji nalaze jedno drugo kao odraz u ogledalu sebe samih, i koji se zbog toga
upuštaju u tu igru koja na neverovatan način varira njihove sudbine, budućnost,
snove i iluzije.
Fascinantna je priča o neponovljivosti koja kroz parodiju zbilje i smeha
postaje nešto što u svom apsurdu donosi takve darove, skrivene u nama kao tajne
samih bogova koji se kroz našu posebnost igraju kockicama i stvaraju osebujne
spletove u kojima moćna talasna funkcija tako silovito odzvanja, tako da se od
siline njene jeke pomeraju čak i planine, zaranjajući duboko u senke naših karlica,
čineći toliko predivnih i nečuvenih stvari, provlačeći se kroz klance
najraznovrsnijih svetova i uplivavajući u njih tako sigurno i silovito, jer to je
rađanje života iz ničega, iz crne rupe koja je izvor svake egzistencije, iz snova
dremežnih ćelija koje se tako silovito bude i kao huk reke počinju da pevaju pesmu
života iz koje nastaju naše ruke i noge i trup i glava i celo telo, naše vidljivo i
nevidljivo biće, stvarnost i snovi i žudnja da još jednom zaronimo tamo gde svetlo
nema senke i da potonemo u tu dubinu kvantne jame iz koje nema izlaza, jer ona je
po sebi izvor koji je izvesno u isto vreme i najdublji ponor, usred koga se mreška
lepota stvaranja.
„Ključni koncept, da bi se razumeo kvantni seks, sastoji se u ideji da seks
nije sramna ili grešna aktivnost”, završio je predavanje stari profesor, priseti se
devojka kako je odjednom skočila na tu reč, iako se sve vreme do tog trenutka
dosađivala i bila skoro pospana. Ta reč je razbudi kao neki snažan odjek budilnika
prislonjenog uz samo uho, i ona skoro preplašena uhvati sebe kako je baš u tom
trenutku poskočila i kako je još jednom na svom licu uhvatila odsjaj oka starog
profesora koji je očigledno bio svestan njenog dremeža, zbog čega je reč seks
izgovorio sasvim blizu njenom uhu i malo glasnije. Glasni smeh oko nje probudio
ju je i ona se oseti malo nelagodno, jer očigledno je bila deo predstave starog
profesora baš zato što su joj se baš tada oči sklopile i samo što nije utonula u san.
„Erotska osećanja nisu đavolja rabota, ili puka smetnja dostojanstvenijoj
duhovnoj potrazi. Tokom vekova Zapadne civilizacije, seks je imao veoma lošu
reputaciju, ali da bi se razumeo kvantni seks neophodno je zaboraviti na takvu
istoriju uma i usredsrediti se na potpuno novi način razmišljanja o onome što čini
zabavnim osećanja u našim nestašnim delovima“, nastavljao je profesor, udaljivši
se sad sasvim od same fizike, od jezgra njegove nerazumljive priče, praveći aluzije
i parabole da bi što bolje bio shvaćen.
Tada još uvek nije znala o čemu priča, ali oseti kako se njena pažnja
utrostručuje dok je slušala kako profesor veze priču, poput Šeherezade392 u Hiljadu
i jednoj noći393.
„Prema novoj”, govorio je profesor ubedljivo smeškajući se i ponašajući se
kao paun sa svojim lepršavim perjem, pokušavajući više ne samo da se svidi, nego
i konačno dopadne tom heterogenom skupu zaljubljenika i spavača, „ili, ako
hoćete, drevnoj paradigmi, spajajući novo sa nečim vekovima već starim“, što je za
njega bio poseban izazov, prema kvantno-erotskoj paradigmi, „seks nije samo vid
rekreacije, on je veoma kreativan na duboko smislen način.“
„Ha, ha, ha“, razleže se njegov osmeh. „Sad sam vas uhvatio u zamku! Vi
ste baš spremni da poverujete u svaku glupost“, govorio je kreveljeći se, dok se
bezobrazno buljeći očima u nju cerekao na sav glas, lepršajući kao pajac između
gomile zajapurenih lica studenata.
Iako je bila zgrožena njegovim prostaklukom, kad se malo pribrala i
povratila dah oseti kako je hvata val uzbuđenja pri pomisli na svemoćnu talasnu
funkciju profesora, koja se pela prema svom zenitu dok je nastavljala da sluša
njegovu tiradu.
„Kvantno-erotska paradigma“, govorio je on, „sugeriše da naše erotske želje
nisu samo slučajna zabavna osećanja. Seksualna želja je jedna od najmoćnijih
ljudskih emocija, koja je isto tako snažna kao strah od smrti“. To je već bio
očekivani patos, savršena metafora, kao pirueta u valceru.
Osećala je kako se svemoćno šepuri taj starac, već na pragu smrti koja je
otkucavala, nalazeći se usred bujice života koja se tek otkidala iz nedara planine, sa
desetinama zajapurenih glava u kojima je reč seks imala posebnu moć i bila često
povezivana sa nečim i oporim i slatkim, reč koja je imala snagu svih reči, i koja se
kotrljala na njihovim usnama i u njihovim snovima. Tada je i upoznala svoga
dečka koji je, gle čuda, bio na glasu među njenim drugaricama kao neko čiji je
„ponos” tako mali, o čemu su tako slatko šaputale, često mu se podsmevajući.
I umesto da se i sama podsmeva, ona je odlučila da ga upozna i da napokon
za sva vremena ureže u svoje misli ono o čemu je sad profesor govorio, stalno
vraćajući se na magična značenja moćne talasne funkcije.
„Seks je društveni lepak koji nas spaja, a često nas dovodi do dugoročnih
društvenih obaveza o kojima nikada ne razmišljamo“, nastavljao je predavanje
profesor. „Seks je sredstvo kojim smo stvoreni i način na koji zauzvrat svako od
nas stvara novi život. Ako to prevedemo sa nivoa sebe kao pojedinca na nivo
celovitosti postojanja onda je to proces stvaranja sveta, ili „sopstvenog”“,
završavao je profesor slikovito svoju kvantno-erotsku paradigmu.
 „Kao biološki pojedinac, naša egzistencija je počela sa orgazmom, i sada,
kao kod svake odrasle osobe, naš potencijal za orgazam je potencijal za stvaranje
novog života. Međutim, prema kvantnom seksu, postoji još dešavanja na putu ka
našem postojanju.
Kada doživimo orgazam, mi se podešavamo sa poreklom samog Kosmosa.
Jedna od implikacija kvantno-erotske paradigme je to što podstičemo da naša
psihološka stanja, naše osećaje shvatimo ozbiljno. Dvoje ljudi koji se vole ponekad
osećaju kao da su im životi spojeni. U dubokim i snažnim osećanjima izgleda da je
ovo jedinstvo u izvesnom smislu bilo neophodno. Ljubavnici imaju težnju da se
osećaju kao da je sve to nešto više od slepog slučaja. Za ljubavnika, svet izgleda
življi, smisleniji i magičniji. Magični kvaliteti ljubavi nastaju, jer ljubav je u osnovi
mistično, duhovno iskustvo. U kvantno-erotskoj paradigmi ova osećanja nisu samo
psihološka. Neka osećanja bivaju pukotine u metafizičkim zidovima amnezije koja
nas čuva od razumevanja pune prirode našeg bića. Kao što Karl Gustav Jung394 i
drugi predlažu, svaki trenutak iskustva je trenutak u kom se ogromne količine
nesvesnih aspekata našeg bića bore sa svešću. Naše želje su suštinski besmislene,
jer su to putokazi koji ukazuju na duhovno otkrovenje.
Kvantna fizika, strogo govoreći, nije baš tako apstraktna i mehanicistička
kao što su najčešće teorije u nauci bivale,“ nastavljao je Lukas, koristeći profesora
kao svog glasnogovornika, da bi ublažio samu priču i dao joj elemente dodatne
uverljivosti. „Za razliku od Njutnove fizike395, koja je popularna, prilično hladna i
neljudska, kvantna fizika, na žalost mnogih naučnika, pruža umereno
informisanom laiku manje mehanički, manje redukcionistički, više duhovno
intrigantni pogled na svet. U staroj paradigmi, erotski osećaji su bili samo u umu.
Jedini opipljivi aspekti seksualnosti, osim užasno glupog ponašanja, bili su začeće i
bolest. Kroz ljudsku istoriju ljudi su ovu liniju razmišljanja, tako daleku od
seksualne aktivnosti za bilo koju drugu svrhu osim rađanja, smatrali nepotrebnom i
grešnom, preusmerenom energijom. Erotska osećanja iskušena u bilo kom
kontekstu osim začeća sa supružnikom smatrala su se đavolskim delom.
Niko ko prihvata staru paradigmu“, nastavljao je Lukas, „ne miri se sa
idejom da su erotska osećanja fundamentalni aspekt prirode, dok je u skladu sa
kvantno-erotskom paradigmom erotska želja temelj bića. Postoje drevni koreni za
ovu „novu” paradigmu. Tantra396 je mistični oblik duhovnosti prema kome se
univerzum smatra božanskom igrom. To je zapravo kompleksna, široka duhovna
tradicija, ali prosečan zapadnjak samo to zna, ako uopšte nešto zna o tantričkom
seksu. Tantrički spisi preciziraju da seks ima tri različite svrhe: rađanje,
zadovoljstvo i oslobođenje. Oslobođenje je oslobođenje od neznanja, konkretno,
oslobođenje od iluzija koje nas vode da verujemo da smo izolovani i pojedinačni.
Savremeni ljudi“, objašnjavao je Lukas, „postavili su sebi zadatak da
kombinuju drevne uvide tantričke meditativne i ritualne prakse sa savremenim
otkrićima kvantne fizike. To su koreni kvantno-erotske paradigme“, završavao je
Lukas svoju tiradu, u kojoj je bilo svega.
Ta smeša pogleda na svet kroz svet erosa, i putovanja kroz levak vremena u
kom se sjedinjavao savremeni pogled sa pogledom na svet koji je izronio iz
najdubljeg srca davne prošlosti, iz njenih mitova i legendi, spajao se u nešto
potpuno jedinstveno i neobično. Kao kad izranja brod iz nekog tesnaca i upućuje se
ponovo da zaplovi pučinom ili pak obratno, da iz tog beskraja plavog sjedini se sa
hridima koje svojim oštrim noževima zaranjaju u trbuh tog plavetnila, tako je
nekako na Lea delovao Lukasov povratak na priču o devojci koja je već bila
izgubljena u Leovoj viziji, sve dok ga Lukas nije ponovo probudio vraćajući se na
tu priču koja je bila tako slikovita da je Leo godinama pošto je prvi put pročitao
pamtio kao jednu od najlepših priča koje je čuo u svom životu.
To je bilo baš to, govorio je Lukas, koji je sad bio potpuno sjedinjen sa
njenim mislima i osećanjima, nastavljajući da je slika živim bojama dok ona, sva
okupirana tim neobičnim vizijama u kojima se mešaju stvarnosti beskrajno malog i
neverovatno moćnog, zabacuje kosu iza sebe, udubljujući se sada sasvim u reči
svog profesora, i krišom, samo krajičkom oka posmatra tog mladića koji će neki
dan kasnije iz čiste znatiželje postati neko sasvim joj blizak, iako, priznaje, u to
nikako tada ne bi mogla poverovati. Sada je znala da se tog trenutka sve na
neobičan način spojilo, i taj profesorov neuobičajeni govor i taj mladić i njena
znatiželja i ljubav prema moćnoj talasnoj funkciji kojom je bila načisto opijena, jer
ona je bila ono nemoguće i slobodno što čini mogućim sve, i što je celina koja
popunjava celi prostor, plivajući kao neki duboki kreativni princip i koren svih
stvari.
Tantra počinje sa iznenađujućom tvrdnjom da seks nije samo svet, već da u
izvesnom smislu direktno je prisutan u stvaranju sveta, događaju za koji zapadna
nauka i religija govore da se desio u dalekoj prošlosti, opet je izranjao Lukas negde
na pučini, ostavljajući priču o devojci jednom za svagda iza sebe. Sad je bio
trenutak da ponovo pokaže svoju erudiciju u punom svetlu dok je govorio kako
tantristi tvrde da je univerzum rezultat razigranog spoja dvaju božanskih bića i da
se to božansko jedinstvo može direktno iskusiti u seksualnom činu, u kom čovek
seže do najtananijih dubina svog postojanja, postajući jedno sa celim kosmosom.
„Dakle, šta sve ovo znači za prosečnu osobu koja traži erotsku ljubav? Šta bi
onda bio kvantni seks?“, pitao se Leo, čitajući Lukasove redove. To je teško reći, s
obzirom na njegovu mističnu prirodu. U nekom smislu „kvantni orgazam” možda
se ne oseća mnogo drugačije od „standardnog” velikog, odjednom mu je sevnulo u
glavi, dok je čitao Lukasova razmišljanja na tu temu, u kojima je on govorio da
„kvantni orgazam“ radikalno menja kulturni kontekst seksa.
Kakva reč, pomisli Leo, kakva neobična kovanica, kao neka tatu figura koja
izvire ispod oskudne odeće iscrtana veštom rukom majstora, dok se celina figure
nalazi negde dublje u senci najskrivenije intime, ta reč je odjekivala u Leovoj
svesti, dok je Lukas nastavljao da govori o savršenom svetu u kom nema licemerja
i u kom se većina ljudi ne stidi da govori o svojoj seksualnosti, svetu u kom je
erotska različitost poput svake različitosti, ono što obogaćuje i oplemenjuje naš
pogled na svet, svet u kom duhovni život uključuje slavljenje erotske želje,
iskazujući je kao neku vrstu erotske duhovnosti koja bi mogla biti realna
paradigma sveta budućnosti.
„Kvantni seks“, pisao je Lukas, „treba shvatiti u kontekstu povišene svesti, i
duboke zahvalnosti za misteriju i magiju našeg bića. To je više od prostog fizičkog
spoja delova tela, to je suštinski dinamičan kompleks rođenja, proces postojanja
ukorenjen u sveprisutnosti ovde i večno, kroz koji najdublje doživljavamo sami
sebe.“
Eh, uhvati sebe Leo kako ushićeno gotovo procedi na sav glas, dok je sad ne
znajući ni sam zašto i kako još jednom u svojoj svesti prizvao lik devojke koja ga
se toliko dojmila, u trenutku kad se njen pogled sreo sa pogledom njenoga
profesora, i to baš onda kad je on završavao svoju priču, dok se ona rumeneći se
svojim obrazima, svesna da je očigledno taj stari lisac bio prozreo, pitala i sama šta
je to upravo htela reći. Neverovatno mu je bila simpatična njena figura oživljena u
njegovoj svesti u momentu dok se zbunjena spremala da ustane sa svoje stolice,
koja je činila to čudno posebno jedinstvo sa njom, osećajući kako se njena
sopstvena moćna talasna funkcija razli celim amfiteatrom dok je prilazila tom
mladiću koji će postati njen ljubavnik i ljubavnik celog kosmosa, kao što će se
ispostaviti, jer je jedini od svih imao moć božanstva, o kojoj je predano slušala
priče, koja plodi stapanjem svoje moćne talasne funkcije, prodirući divlje i snažno
kao nabujala reka bez fizičkog kontakta u samo središte materice, i svetom
vodicom naliva bedra koja potom sama stvaraju zametak i klicu koja se oblikuje u
tišinama tela sve dok ne izađe iz te duboke spilje i ne oglasi se na sav glas krikom:
„Ja sam tu. Računajte na mene.”
View publication stats