Professional Documents
Culture Documents
Солжењицин о Украјинцима и Украјини
Солжењицин о Украјинцима и Украјини
Међутим, ми смо од тог времена лоше страћили пуна три века. У Русији се није нашло
таквих јавних личности које би се замислиле како да поново збратиме Украјинце и Русе,
како да залече рану међу њима. (Да ње, ране, није било, не би се у пролеће 1917.
образовали украјински комитети и касније Рада. Уосталом, у фебруарској револуцији, они
су тражили само федерацију, нико на одвајање није мислио, овај тешки раскол долази од
комунистичког времена.) За бољшевике, до доласка на власт, ту није било проблема. У
Правди, од 7. јуна 1917, Лењин је писао да бољшевици Украјину сматрају као територију
»освојену од стране руског цара и капиталиста«. Ово је написано када је већ постојала
Централна рада*. * Централна рада (скупштина) конституисана је у априлу 1917.
Независност Украјине прокламована је 20.новембра 1917. Раду су распустили Немци 28.
априла 1919. У међувремену, 11. децембра 1917, пошто су бољшевици у Централној ради
претрпели неуспех, у Харкову је Украјина проглашена совјетском републиком, па је у
јануару 1918. дошло до ратног стања између групе у Харкову и Централне раде у Кијеву.
варшавски устанак 1944. године.) Зашто нас толико раздражује украјински национализам,
жеља наше браће да говоре и уче децу, и фирме пишу на својој мови? Чак је и Михаил
Булгаков (у Белој гарди) попустио под погрешним осећањем о овом питању. Кад се већ
нисмо слили до краја, кад смо у понечему различити (доста је да то они као мањина
осећају!) - чињеница врло непријатна, али кад је већ тако, кад је време пропуштено, а оно
је пропуштено највише 30-тих и 40-тих година; кад су се ствари заоштриле, а оне се нису
заоштриле за време царева него у комунистичко време! - кад је, велим, тако, зашто нас
њихова жеља да се одвоје толико раздражује? Да нам није случајно жао одеских плажа,
черкаског воћа? Мени је тешко и да пишем о томе: украјинско и руско сливени су у мени у
крви, у срцу, у мислима. Међутим, мени је велико искуство дружења с Украјинцима у
логорима открило колико је њима тешко на души. Наше поколење ће морати неизоставно
окајати грехе старијих. Лупнути ногом и крикнути: то је моје! - јесте најједноставнији пут.
Неизмерно теже је рећи: коме се живи - нека живи! Колико год било чудно, али се нису
обистинила предсказања Авангардног Учења да национализам изумире. Он се у веку
атома и кибернетике због нечега и расцветао. И долази час да ми, свиђало нам се то или
не, исплаћујемо све рачуне самоопредељења, независности - сами да исплаћујемо, да не
чекамо да нас пеку на ватри, бацају и воду и одрубљују нам главе. Да смо велика нација
то треба да доказујемо не огромном територијом, не бројем народа-штићеника, него
величином поступака. И дубином бразде и земљи што ће нам остати пошто се одвоје они
који не буду желели да остану с нама. С Украјином ће бити необично мучно. Али ваља
нам знати њихово данашње усијање. Кад то нисмо вековима успели, сада нам је пало и
део да покажемо трезвеност. Ми морамо оставити њима самима - федералистима или
сепаратистима, ко кога убеди - да решавају о себи. Не учинити уступак равно је лудости и
суровости. Уколико мекши, трпељивији, уколико спремнији на разјашњавање будемо
данас, утолико ће бити више наде за васпостављање јединства и будућности. Оставимо
их да живе, да окушају. Сами ће они брзо увидети да отцепљење не решава све
проблеме.2 2. Због тога што је и различитим областима Украјине различит однос оних
који се сматрају Русима и оних који се држе за Украјинце, и оних који се нигде не
сврставају, биће много тешкоћа. Можда ће и свакој области морати бити организован
плебисцит, а затим имати пажљив однос према свима који би изразили жељу да се
преселе и створити им олакшице. Није сва Украјина и данашњим њеним формалним
границама и стварно Украјина. А Крим, њега је само Хрушчов уписао у Украјину, без
много везе с мозгом. А Карпатска (Црвена) Русија? Нека се Украјинци на њој провере:
хоће ли, они који траже правду за себе, бити правични према Карпатским Русима?