А Украјинци?

Има томе давно да не кажемо »украјински националисти« него само

»бандеровци«, а ова је реч прешла толико у псовку да нико и не помишља да јој уђе у
суштину. (Кажемо још »бандити«, по старом нашем правилу да све оне који нас убијају,
почев све тамо од тамбовске сељачке побуне 1921. године, зовемо »бандитима«, а све
оне који по свету за нас убијају - »партизанима«.) Суштина је у томе да смо некада, у
кијевско време наше историје, ми били један народ, али смо се отада разлучили, и
вековима после наши језици, наши обичаји и наше историје ишли су свако на своју
страну. Такозвано »уједињење«* био је врло тежак, макар и од стране неких можда
искрен покушај да повратимо раније братство. * Акт Богдана Хмељницкога, вође
украјинског устанка против Пољске, прокламован 1654. и делимично остварен 1667, након
руско-пољског рата.

Међутим, ми смо од тог времена лоше страћили пуна три века. У Русији се није нашло
таквих јавних личности које би се замислиле како да поново збратиме Украјинце и Русе,
како да залече рану међу њима. (Да ње, ране, није било, не би се у пролеће 1917.
образовали украјински комитети и касније Рада. Уосталом, у фебруарској револуцији, они
су тражили само федерацију, нико на одвајање није мислио, овај тешки раскол долази од
комунистичког времена.) За бољшевике, до доласка на власт, ту није било проблема. У
Правди, од 7. јуна 1917, Лењин је писао да бољшевици Украјину сматрају као територију
»освојену од стране руског цара и капиталиста«. Ово је написано када је већ постојала
Централна рада*. * Централна рада (скупштина) конституисана је у априлу 1917.
Независност Украјине прокламована је 20.новембра 1917. Раду су распустили Немци 28.
априла 1919. У међувремену, 11. децембра 1917, пошто су бољшевици у Централној ради
претрпели неуспех, у Харкову је Украјина проглашена совјетском републиком, па је у
јануару 1918. дошло до ратног стања између групе у Харкову и Централне раде у Кијеву.

А 2. новембра 1917. усвојена је Декларација о правима народа Русије. Нису се ваљда

шалили, нису лагали када су изјавили да народи Русије имају право на самоопредељење
све до отцепљења? Пола године касније совјетска влада моли кајзерову Немачку да
помогне Русији око закључења мира и одређивања граница с Украјином, а 14. јуна 1918.
године Лењин потписује с хетманом Скоропадским мир у том смислу. - Самим тим он је
показао да се био потпуно помирио с одвајањем Украјине од Русије, чак и под условом да
Украјина буде монархија! Али, гле чуда! Само што Немци беху поражени од Антанте (што
није могло имати утицаја на наш начелни однос према Украјини!), па за њима и хетман, а
бољшевици обретоше више снаге од Петљуре, бољшевици истога часа пређоше границу
коју су сами били признали и својој једнокрвној браћи наметнуше власт. Истина, и
петнаест-двадесет година након тога они су упорно ударали на жицу украјинске мове* и
уверавали браћу да су потпуно независни и да се могу оделити кад год им буде мило. *
Језика, речи.

Само, чим они крајем рата зажелеше да то ураде, ми их прогласисмо »бандеровцима«,

почесмо их хватати, мучити, стрељати и слати у логоре. (А »бандеровци« су, као и
»петљуровци«, увек они исти Украјинци који не воле туђу власт. Видевши да им ни
Хитлер не даје обећану слободу, они су повели борбу и против њега и током целог рата
се борили, али ми о томе ћутимо, то нам је неугодна тема, као и

варшавски устанак 1944. године.) Зашто нас толико раздражује украјински национализам,
жеља наше браће да говоре и уче децу, и фирме пишу на својој мови? Чак је и Михаил
Булгаков (у Белој гарди) попустио под погрешним осећањем о овом питању. Кад се већ
нисмо слили до краја, кад смо у понечему различити (доста је да то они као мањина
осећају!) - чињеница врло непријатна, али кад је већ тако, кад је време пропуштено, а оно
је пропуштено највише 30-тих и 40-тих година; кад су се ствари заоштриле, а оне се нису
заоштриле за време царева него у комунистичко време! - кад је, велим, тако, зашто нас
њихова жеља да се одвоје толико раздражује? Да нам није случајно жао одеских плажа,
черкаског воћа? Мени је тешко и да пишем о томе: украјинско и руско сливени су у мени у
крви, у срцу, у мислима. Међутим, мени је велико искуство дружења с Украјинцима у
логорима открило колико је њима тешко на души. Наше поколење ће морати неизоставно
окајати грехе старијих. Лупнути ногом и крикнути: то је моје! - јесте најједноставнији пут.
Неизмерно теже је рећи: коме се живи - нека живи! Колико год било чудно, али се нису
обистинила предсказања Авангардног Учења да национализам изумире. Он се у веку
атома и кибернетике због нечега и расцветао. И долази час да ми, свиђало нам се то или
не, исплаћујемо све рачуне самоопредељења, независности - сами да исплаћујемо, да не
чекамо да нас пеку на ватри, бацају и воду и одрубљују нам главе. Да смо велика нација
то треба да доказујемо не огромном територијом, не бројем народа-штићеника, него
величином поступака. И дубином бразде и земљи што ће нам остати пошто се одвоје они
који не буду желели да остану с нама. С Украјином ће бити необично мучно. Али ваља
нам знати њихово данашње усијање. Кад то нисмо вековима успели, сада нам је пало и
део да покажемо трезвеност. Ми морамо оставити њима самима - федералистима или
сепаратистима, ко кога убеди - да решавају о себи. Не учинити уступак равно је лудости и
суровости. Уколико мекши, трпељивији, уколико спремнији на разјашњавање будемо
данас, утолико ће бити више наде за васпостављање јединства и будућности. Оставимо
их да живе, да окушају. Сами ће они брзо увидети да отцепљење не решава све
проблеме.2 2. Због тога што је и различитим областима Украјине различит однос оних
који се сматрају Русима и оних који се држе за Украјинце, и оних који се нигде не
сврставају, биће много тешкоћа. Можда ће и свакој области морати бити организован
плебисцит, а затим имати пажљив однос према свима који би изразили жељу да се
преселе и створити им олакшице. Није сва Украјина и данашњим њеним формалним
границама и стварно Украјина. А Крим, њега је само Хрушчов уписао у Украјину, без
много везе с мозгом. А Карпатска (Црвена) Русија? Нека се Украјинци на њој провере:
хоће ли, они који траже правду за себе, бити правични према Карпатским Русима?