Srbija

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева
средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва.[5][6]
Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију.[7] Србија се на северу
граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном
Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Босном и Херцеговином
(ентитетом Република Српска) и Хрватском. Броји око 9 милиона становника, односно око 7
милиона без Косова и Метохије.[8] Главни и највећи град је Београд, који спада међу најстарије и
највеће градове у југоисточној Европи.[6][9] Са 1.681.405 становника у широј околини, по попису
из 2022. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а
званична валута српски динар.

Након словенског досељавања на Балкан (током 6. и 7. века), Срби су у раном средњем веку
основали неколико држава. Средњовековна Србија је 1217. године постала краљевина, а врхунац
је достигла 1346. године, проглашењем царства. Након турске најезде, Српска деспотовина је
опстала до 1459. године, када је потпала под власт Османског царства.[10] До средине 16. века,
целокупно подручје данашње Србије потпало је под османску власт. Крајем 17. и почетком 18.
века, Хабзбуршка монархија је потиснула турску власт из Бачке, Срема и Баната, а привремено и
из централне Србије. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као
прву уставну монархију у региону, која је 1878. године стекла државну независност, а 1882. године
је постала краљевина. Ослобођење Старе Србије (Рашка, Косово и Метохија) остварено је 1912.
године.[11]

Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом
Хабзбуршком круновином Војводином (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део
заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца,
(касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној
Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној
Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Црној Гори, народи су се мирно разишли и
Државна заједница је престала да постоји, а Србија је, на основу Уставне повеље, наставила
државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија.[12] Од НАТО

бомбардовања Југославије, Косово и Метохија се налазе под протекторатом Уједињених нација.
Привремене институције самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку
већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно Уставу Србије из 2006. и
Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244) прогласиле су независност, коју Србија, многе друге
државе и Уједињене нације не признају.
Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и
сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу,
Централноевропског уговора о слободној трговини, Азијске банке инфраструктурних инвестиција,
а приступа Светској трговинској организацији.[13] Од 2014. године земља преговара о приступању
у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године.[14] Србија се
од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија Србије је са вишим
средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и
пољопривредом.[15] Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу
друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).[16][17][18]