Dejan Lučić

Profesori smrti 1 – Nosači kovčega

 Copyright © 2017, Dejan Lučić
Copyright © ovog izdanja 2017, LAGUNA
 ATENTAT U BUDVI

Plavetnilo mora kod čoveka uvek izaziva ushićenost, čak i kod onoga ko to gleda svaki dan,
kao što je mladi, bucmasti, crnogorski političar, a sada i naučnik, istoričar-istraživač Saša
Marković.
Vazda je u Crnoj Gori, nekada „srpskoj Sparti“, bilo takmičenje između hrabrih i pametnih.
Kroz ratove na pijedestalu moći bili su heroji. U doba mira slavu bi sticali mudri. Mladi Saša
Marković uspeo je u doba mira da stekne slavu hrabrog i pametnog, a za tron mudrog
morao je da čeka kušnju vremena. Svoj identitet stekao je u čauri male Crne Gore, ali ga to
nije zadovolјavalo. Morao je verifikaciju svoje pameti da doživi od pametnijih u Beogradu.
Izašavši iz malene Crne Gore došao je do saznanja ko njome vlada iz senke…

Na obali mora viđao je na jahtama svog gospodara Mila Đukanovića sa gospodarima sveta
Rotšildima. Bio je u dilemi da li je Milo mudra glava koja svoju državu veličine oraha
bezbedno čuva od Vatikana, Hrvata i Albanaca ili je nova verzija lažnog cara koji državu
sigurno gura u pakao.
Saša Marković je jasno video sukob imperije Zapada sa imperijama Istoka, koje stasavaju,
Rusijom i Kinom. Milo je video spas za Crnu Goru u vezivanju svoje barke za jahtu Rotšilda,
koji je već stigao i obećavao mnogo, kao što to može da čini „gospodar tame“.
Sunce je najavlјivalo topao dan, presijavajući se na površini Jadranskog mora, tog 17. aprila
2015. godine. No, bilo je još uvek hladno. Saša je zatvorio prozor i pustio grejanje u kolima.
Iz zvučnika se čula muzika iz filma o Džemsu Bondu Goldfinger. Dodao je gas, put je bio
prazan. Kod kuće su ga čekali njegovi. Odužio je svoje druženje sa Budvaninom Goranom
Đuričkovićem. U isto vreme razmišlјao je o svojoj novoj knjizi. Poslednju koju je napisao
odlično su ocenili profesorka Smilјa Avramov i dr Darko Tanasković. Nјen naziv bio je
podstrek za borbu – MANIFEST PROTIV IMPERIJE.
Saša Marković je znao da je prstom ubo nosioce američkog imperijalizma u oko, ali se
nadao da to neće biti smrtonosno jer su slične stvari radili i drugi razbijači zavera u svetu.
No, kroz glavu mu je prošla rečenica oca Jova koja je zvučala zloslutno: „Sine, tvoja knjiga
neće uznemiriti Amerikance, ali će uplašiti ove naše, crnogorske podguzne muve koje žele
da uđu u NATO. Poturica je gori od Turčina. Čuvaj se…“
Saša Marković je svojim kolima ulazio u bečićko naselјe Ivanoviće. Uskoro je video svoju
kuću i usporio. Hitac koji je probio staklo i pogodio ga u glavu nije čuo, kao ni sledeća dva.
Bio je mrtav.
Dvadesetak dana kasnije, u kući u Starom gradu, nađen je mrtav i njegov otac Jovo
Marković!
Da li se Jovo Marković ubio zbog bola za sinom, ili ga je ubila ista, nevidlјiva ruka kako se ne
bi osvetio? To istraga nikada neće otkriti jer je neće ni biti.
Kod Crnogoraca je rečenica: „Ko se ne osveti, taj se ne posveti“ deo nacionalnog bića, kod
po kome su oni bili Spartanci među Srbima.
Maj je 2015. godine, spremam se da obnovim svoju staru, još uvek aktuelnu knjigu
Pavelićev testament, koja je izašla davne 1990. godine. Shvatam da sadašnji čitaoci traže
dodatne informacije, ne samo ko je bio Ante Pavelić, poglavnik Nezavisne Države Hrvatske,
koja je tokom rata pobila između 1,3 i 1,7 miliona Srba u sistemu koncentracionih logora,
već i čiji je on bio agent od uticaja…
Tada, 1988/1989, to nisam znao, a danas znam da je bio „pakleni agent britanske krune“.
Istražujući tu priču otkrio sam mnogo i shvatio da je istorija koju znamo na nivou naslova u
tabloidima. Takozvani ozbilјni istoričari nemaju obaveštajnog znanja da proniknu istinu i
vide rad tajnih službi.
Zaklјučujem! Za svoju decu i unuke, ali i za sve buduće istoričare, obaveštajce, političare,
državnike, pišem ovaj novi serijal koji će nositi naslov: PROFESORI SMRTI.
Sada se pitate kakva je veza između ubistva Saše Markovića, Ante Pavelića i mene? Postoji,
svi smo mi šahovske figure kojima igraju pakleni agenti Krune. Dok čitate ovaj serijal,
naučiću vas ko su heroji zla, kako se igra globalna igra.
Za nas Srbe, pred početak ovog rata koji se sprema, vrlo je bitno da znamo kako funkcioniše
igra da bismo se izvukli.
Zašto je ubijen Saša Marković pitanje je na koje ćemo odgovoriti zajedno.
Nјegova knjiga i istupi protiv ulaska Crne Gore u NATO mogli su da stvore nukleus pobune!
Za razliku od pozicije i opozicije, Saša Marković nije bio sklon korupciji komoditetom.
Cilј NATO-a, pesnice Rotšilda, jeste uništenje pravoslavlјa, svih Slovena, a pre svega Rusije.
Ovde i sada krećemo sa učenjem špijunaže!

Za sudbinu Saše Markovića odlučujuće je bilo viđenje kontraobaveštajne službe Crne Gore
da je on – agent od uticaja ruske tajne službe.
Da li je on to zaista bio uopšte nije bitno. On se ponašao kao da jeste. Nјegov naučni rad i
knjiga definisani su kao „meka sila“. Sada ću da vam objasnim terminologiju:
1. Agent od uticaja je osoba koja deluje na centre odlučivanja u vlastima ili na opredelјenja
naroda.
2. „Meka sila“ je termin koji obuhvata stvaranje mišlјenja, pozitivnog ili negativnog, o
nekome, na osnovu knjiga, filmova, te-ve serija, muzike, mode, umetnosti…
3. „Biti na linku“ neke službe znači biti na vezi sa njom, odnosno raditi za nju.
Agent od uticaja može biti na linku neke službe, ali i ne mora ako se njegov rad podudara sa
interesima tuđe službe, koja je saveznička… Budućnost će pokazati da li je Saša Marković
uopšte bio na linku ruske tajne službe.
No, njihovi protivnici iz MI-6 i CIA, preko lokalne agenture iz redova crnogorske mafije,
ubijaju i one koji samo prete!
Zaklјučak je jasan, pisanje knjiga je obaveštajni posao, koji oblikuje mišlјenje ne samo
čitalaca već i obaveštajaca u Srbiji i inostranstvu.
Nјihov posao je da ovu knjigu shvate bolјe nego sam autor.
 HEROJI ZLA

Ubistvo Zorana Petrovića Piroćanca

Odlazim u redakciju Geopolitike kod svog druga Slobodana Erića. Razgovaramo o motivima
za ubistvo. Dolazimo do zaklјučka da je u pitanju interes talasokratije, odnosno gospodara
mora, da Crna Gora mora da bude antiruska ili će je progutati marionetska Albanija.
Ubistvo geopolitičara je, znači, interes talasokratije, odnosno Britanije i SAD. Ko je povukao
oroz nije važno.
Slobodan Erić mi daje intervju ubijenog Saše Markovića i napominje da ga pažlјivo
pročitam. Dok se opraštamo na vratima, moj drug Slobodan Erić tiho reče:
– Znaš, nedavno sam bio na putu, kad sam se uveče vratio, sistem kamera i alarma bio je
uništen, neko je bio u redakciji Geopolitike, ali ništa nije ukrao.
– To ti je upozorenje! – zaklјučio sam.
– Da ti završim… Neko mi je u kutiju plazma keksa stavio čeličnu udicu, oblika keksa, koju
sam zajedno sa njim skoro stavio u usta… bila je kao žilet. Da sam je mahinalno progutao,
zaklao bih sam sebe.
Gledamo se, znamo da smo na opasnom zadatku, u borbi za srpstvo, a da nemamo vidlјivu
zaštitu. Ne usuđujem se da kažem Eriću ko nas štiti. Menjam temu:
– Svi žele da prestaneš da izdaješ Geopolitiku. Znaju da si ti nosilac projekta. Tvojim
nestankom list bi se ugasio.
Znam da nije sazdan da bude heroj, ali on se uprkos tome ponaša tako – herojski.
Razmišlјam kakva je to sila koja neke Srbe tera da se bore kada svi odustaju. Zašto su neki
lјudi patriote kad je to iracionalno? Većina Srba se pomirila sa sudbinom propadanja,
nestajanja, saradnje sa okupatorom…
Da, od prevrata, 5. oktobra 2000. godine, nas su okupirali Britanija, SAD, Nemačka… Da li
treba da vam dodam i Hrvatska?
– Želeli su da te ućutkaju, koliko se sećam, i pre nekoliko godina, kada su ti delimično
odvrnuli šrafove na prednjem točku auta. Čuvaj se! Šta misliš o smrti našeg druga Zorana
Petrovića Piroćanca?
– Znam da je trebalo da ide u Hag i da raskrinka laži oko Srebrenice, kažu da je umro od
infarkta. Istrčao je iz kuće i zagrlio drvo, nešto kao pena mu je išlo na usta.
– Infarkt se izaziva i na veštački način, stavlјanjem u piće ili hranu digitalisa, koji ubija posle
dva sata. Tako rade obaveštajne službe – rekao sam tiho Eriću.
Stižem kući i razmišlјam: počeli su da ubijaju geopolitičare koji raskrinkavaju zaveru!
Smutno vreme dolazi! Sedam u fotelјu i čitam šta je to govorio moj kolega Saša Marković,
što ga je koštalo života. gledam datum, avgust 2014. godine. Intervju je napravlјen
povodom knjige Manifest protiv imperije. Saša Marković, vrlo poštovan među pametnim
lјudima, u intervjuu oštro definiše stanje u državi:
– Računao sam sa pokušajima ignorisanja, s obzirom na to da smo defakto države
okupirane od strane SAD. Da li će Južni tok u Srbiji biti onaj činilac koji će dati snagu Srbiji
da se od te okupacije oslobodi, pokazaće bliska budućnost. Za Crnu Goru se bojim da ima
malo nade, imajući u vidu činjenicu da čitava politička elita, kako ona u vlasti, tako i ona u
opoziciji, ide u američku ambasadu po mišlјenje – rekao je na početku razgovora Saša
Marković.
Novinar pita:
– Svojom knjigom vi potvrđujete neprijatnu ali očiglednu istinu da je angloamerička elita, pod
plaštom demokratije, svetu nametnula neoimperijalizam. Ko čini tu elitu, i koliko su duboki
njeni koreni?
– Da bih mogao precizno da vam odgovorim na to pitanje, prvo treba Ameriku definisati
kao državu nacionalne bezbednosti, a nikako kao demokratski uređenu državu. Ko čini
glavne komponente države nacionalne bezbednosti u SAD govori nam, između ostalih, i
vrlo značajan insajder, bivši karijerni oficir, a sada profesor na Univerzitetu u Bostonu i
vrlo plodan i čitan autor Endrju Baćević, u svojoj knjizi Vašingtonska pravila. Dakle, to su
vrh ministarstava odbrane i spolјnih poslova SAD, kao i unutrašnja bezbednost, zajedno sa
čelnicima raznih obaveštajnih agencija. Takođe, elitu čine i razne „tink-tank“ grupe, lobisti,
najznačajniji advokati, naravno i menadžeri najvećih banaka i korporacija, posebno onih
vezanih za budžet preko Ministarstva odbrane, vodeći novinari elitnih novinskih izdanja
poput Nјujork tajmsa, kao i članovi kvaziakademskih grupa, poput Saveta za spolјne
poslove, ili diplomci prestižnih obrazovnih ustanova tipa Harvardove škole „Kenedi“ za
upravlјanje. Naravno, na vrhu ledenog brega ove elite, koja je faktički samo izvršilac
poslova, nalaze se stvarni donosioci odluka. To su, pre svih, stara aristokratija Velike
Britanije, zajedno sa kralјevskom porodicom, kao i direktni potomci onih porodica koje su
još u 19. veku preuzele monopol u Americi. Pogrešno je religijski određivati ovu usku
grupu, koju čini nekoliko stotina porodica, ali među njima sigurno dominiraju beli
anglosaksonski protestanti (WASP).
Ovde dižem glavu sa teksta. Shvatam da je poštovani kolega ipak bio samo na prvim
stepenicama otkrivanja tajne.
Saša Marković je izgubio iz vida da su anglosaksonski protestanti (WASP) odavno potisnuti
iz vrhova vlasti i da Amerikom vlada koalicija katolika i satanista Hazara, još od kraja 19.
veka do danas. To se ustanovlјava jednostavnim utvrđivanjem porekla onih koji kreiraju i
sprovode politiku, a pre svega kontrolišu – novac!
Saša Marković nije stigao da otkrije manje vidlјiv segment zavere: iza pojmova London i
Anglosaksonci nalazi se finansijski centar – Siti! U njemu je kralјevstvo bankara satanističke
hazarske porodice Rotšild, čiji je glavni operativac Džordž Soroš, mađarski Hazar, koji
danas uz pomoć novca izaziva prevrate po svetu, dovodi na vlast predsednike, kreira
budućnost.
Pratimo trag novca, stalno vam govorim. Ali postaje zbunjujuće ako znate mnogo
činjenica…
Soroš stoji iza Hilari Klinton, koja obećava da će biti vrlo oštra sa Vladimirom Putinom i
Rusijom. No nju finansira ruska Sberbanka. U tu banku prebacio je novac Mlađan Dinkić
kada ga je našao na Kipru. Govori se o sumi od dve milijarde dolara.
Idemo dublјe u zaveru! Ko zna sve tajne o novcu? Zna se! Borka…
Čudno, gine Borka Vučić koja zna sve o parama na Kipru, a ona je prijatelј sa Rokfelerom,
koji je šef Henriju Kisindžeru. Putinov konsultant, možemo reći i agent od uticaja, jeste
Henri Kisindžer. On je bio mentor Dinkiću u Nјujorku, govorio mu šta da radi… Henri je
prijatelј sa porodicom Anjeli, vlasnicima Fijata koji su članovi „crnog plemstva“. Dinkić
„dovodi“ Fijata u Srbiju. Srbija daje ogromne pare da Fijat otvori fabriku. Po logici stvari
deo tog novca završio je u privatnim džepovima političara. Ugovor sa Fijatom nikada nije
potpuno obelodanjen. U junu 2014. Mlađan Dinkić, bivši ministar, postavlјen je za člana
borda direktora ruske Sberbanke za ovaj deo Evrope.
Za kraj, Sberbanka, koja finansira Hilari Klinton, pedeset odsto je u vlasništvu države
Rusije… Ono što treba da saznam jeste ko je vlasnik drugih pedeset odsto!
MATEMATIKA JE KLjUČ ZA ENIGMU – SREBRENICA

Glavni bankar na planeti je kuća Rotšild, koja sa britanskom krunom, „crnim plemstvom“,
Vatikanom i Sanhedrinom vlada svetom. Šta oni danas žele?
Rotšildi su definisali cilј! Smanjenje broja lјudi na Zemlјi bolestima, GMO hranom,
vakcinama i, naravno, velikim, trećim svetskim ratom.
Zastajemo!
Teza je Hilari Klinton, ili sutra neko drugi ko će napasti Kinu i Rusiju. Antiteza je savez
Rusije i Kine, verovatno i Indije, protiv Amerike.
No postoji i druga opcija. Svetski građanski rat koji počinje u Evropi između hrišćana i
muslimana kao eho efekat ima selјenje kapitala iz Evrope u SAD.
To je teza! Šta je antiteza? Videćemo, he, he, polako…
Važno je da zapamtite da je glavno oružje bankara novac, kojim oni potkuplјuju vojnu i
bezbednosnu elitu neke zemlјe, tako da ona izda svog jakog lidera i svoj narod. Sada vam je
jasno zašto je Stalјin, s vremena na vreme, likvidirao kamarilu oko sebe.

Vraćamo se na kazivanje Saše Markovića koga su ubili „crveni Hrvati“ jer je razotkrivao
svom narodu istinu do koje je stigao! I tad je surovo ubijen.
Primećujem na vašem licu zbunjenost. Ne znate ko su „crveni Hrvati“? To su Crnogorci koji
su, bežeći od srpstva, postali mentalno bliski Hrvatima, tako da i govore kao Dalmatinci. U
programu velikohrvatskih političara, još pre više od stotinu godina, zacrtano je hrvaćenje
Crnogoraca, što se sada i događa!
Elem, srž svega, pa i proizvodnje novih nacija, Hrvata, Crnogoraca, Makedonaca, Bošnjaka,
nalazi se u Vatikanu, koji tesno sarađuje sa Londonom.
Saša Marković je, pre atentata tokom 2014. godine, pisao:
„U Engleskoj postoji viševekovna tradicija geopolitike. Naravno, i među njima ima raznih
struja. U knjizi kažem da je Sesil Rouds (u to vreme najbogatiji čovek imperije), zajedno sa
Lordom Ešerom (ličnim poverenikom kralјice Viktorije, a kasnije i najuticajnijim
savetnikom kralјa Edvarda VII i kralјa Džordža V) i Vilijamom Stidom (najuticajnijim
novinarom u imperiji) krajem 19. veka formirao tajno društvo koje se sastojalo od užeg i
šireg kruga. Uži krug se zvao Društvo izabranih (The Society of Elect) i činilo ga je sedam do
deset članova. Širi ili spolјašnji krug ovog društva zvao se Asocijacija pomagača (The
Association of Helpers). Stotinak najznačajnijih novinara, naučnika, političara i plemića bilo
je u širem krugu, kao vrsta logistike za Društvo izabranih. Iako je u laičkoj javnosti ovo
društvo najčešće poznato kao Društvo okruglog stola (Round Table Group), najpreciznije
ime društva dao nam je uvaženi profesor sa Harvarda, Prinstona i Univerziteta Džordžtaun
Karol Kvigli, koji ga naziva Milnerova grupa (po značaju koji je u njemu imao Alfred Milner,
koji je po želјi Sesila Roudsa preuzeo kontrolu nad društvom nakon Sesilove smrti). Dakle,
Sesil Rouds je stvorio tajno društvo koje je kontrolisalo sva druga tajna društva u imperiji.
Posebno je značajno napomenuti kontrolu nad tajnim društvima prestižnih univerziteta,
gde se faktički i vršila regrutacija budućih lidera u imperiji.* Takođe, društvo je kontrolisalo
političke partije, kao i sva značajnija novinska izdanja, među kojima i čuveni nedelјnik
Tajms više od pedeset godina. Tajno društvo je izdavalo i svoj mesečni časopis koji se zvao
Okrugli sto (The Round Table), a 1919. je osnovalo i Kralјevski institut za spolјne poslove,
koji je imao dominantnu ulogu u kreiranju spolјnih poslova imperije. Sesil Rouds je bio
svestan limita Britanskog carstva i želeo je da uvuče SAD u svoje planove izgradnje novog
sveta na federalnim osnovama, sa Britanijom kao nukleusom u centru. Vreme će pokazati
da će taj poduhvat Britaniju koštati imperije. Ipak, vrh njene elite će preživeti i u sinergiji sa
vrhom američke elite stvoriće novi centar za izgradnju sveta koji će kontrolisati
Angloamerikanci, ovog puta u Vašingtonu.“*
Ovde se zaustavlјamo!
Pitam vas da li Saša Marković nije uspeo da otkrije zaveru Hazara satanista koji su stajali
iza Oktobarske revolucije, čiji su agenti od uticaja bili Hazari satanisti Lenjin i Lav Trocki?
Da li stvarno nije znao ko je finansirao Adolfa Hitlera? Da li je znao da je Hitler bio unuk
Solomona Majera Rotšilda i služavke Ane Marije Šiklgruber?
Naravno da je znao, ali u zemlјi koju je okupirao NATO i koja je pod kontrolom Rotšilda –
koja je priznala državu Kosovo da je ne bi rasparčali Soroš i Albanci – spominjanje zavere
tog nivoa jeste smrtonosno. No i put ka tome donosi istu sudbinu!
Zatvaram Geopolitiku, zaklјučujem da je motiv za ubistvo njegova reč, a ne tekstovi.
Saša Marković je bio protiv okupacije Crne Gore i njenog pretvaranja u protivnika Rusije.
Sve Crnogorce koji se okreću protiv Rusije Amfilohije Radović je prokleo!
Videćemo uskoro šta će biti.
Sakuplјam građu, pokušavam da je sistematizujem kako bih Srbe naučio da misle
obaveštajno, da sve gledaju kroz obaveštajne naočari. Razmišlјam o drugu Zoranu
Petroviću Piroćancu, ubijen je jer je hteo da otkrije laž o Srebrenici. Ono što je hteo da
ponese u Hag na suđenje bile su video trake koje je nabavio od nekog u Bosni. Te trake je
trebalo da razotkriju istinu ko je organizovao ubijanje a ko je od toga stvorio kamen oko
vrata srpskom narodu.
Zovem svog drugara Sivog, koji je legenda iz sveta tajnih službi. Pitam:
– Ko može da sruši mit o genocidu koji su navodno izvršili Srbi nad muslimanima u
Srebrenici?
Odgovara mi kratko:
– Matematika!
Zbunjen sam, postavio mi je rebus koji treba da rešim. Shvatam da su nosači kovčega
zapravo naše suđaje!
 RAZGOVOR SA BIVŠIM GENERALOM KGB-a

Bio je 10. april 2016. godine, sedeo sam ispred laptopa i dopisivao se sa prijatelјima preko
Fejsbuka. Iznenada iskoči pravougaonik sa ženskim likom i muškom porukom. Shvatio sam
da je u pitanju lažni profil. Spremao sam se da ga obrišem kad me iznenadi oslovlјavanje.
– Dežan, da li si to ti?
Tako su me zvali admiral Atlantske flote Keri i ruski general. Keri sigurno nije, ne zna
srpski jezik. Odgovorio sam:
– Da li je ime vaše supruge na Lj?
Odgovor:
– Ljilјana!
– Kakvo iznenađenje, otkud vi na Fejsbuku?
– Mlad sam, tek mi je osamdeset… Nego treba da se vidimo. Sad sam u Moskvi, ali biću u
Brašovu oko prvog maja. Mogli bismo da se vidimo tamo.
General je dvaput upotrebio reč „vidimo“, što je značilo da je to vrlo važno.
– Dobro, dogovoreno.
– Dođi u društvu, preko agencije. Zdravo! Javiću ti se preko Fejsbuka!
Razgovor bi prekinut. Zapamtio sam da je profil imao sliku medveda i ime „Ursus“.
Sledećeg dana ujutru sedim, ispijam kafu i razmišlјam. Ruski general u penziji poručio mi je
da dođem „u društvu“, što znači da ne dolazim kolima, već preko neke agencije, turistički,
neupadlјivo. Zovem Miću Abramovića – za koga mnogi misle da je rođak čuvenog ruskog
oligarha Romana – vlasnika agencije Falkon. Saznajem da ima turu za Brašov baš za Uskrs.
Zovem Oliveru Antonijević, vođu puta, i rezervišem tri mesta. Vodim bulumentu… Nikome
ne pada na pamet da idem na tajanstveni susret sa bivšim generalom KGB-a, koji ima
osamdeset godina.
Lagano putujemo, Olivera nam zanimlјivo priča o Vladu Tepešu, pripadniku Viteškog reda
zmaja u kome je bio i naš despot Stefan Lazarević, visok dva metra, od oca Lazara, visokog
oko metar i po. No o tome nikome ne pričam.
Olivera, vodič Falkona, odlično zna istoriju i objašnjava da je veliki majstor Viteškog reda
zmaja bio Zigismund ili Žigmund Luksemburški, rođak Nemanjića, znači iz loze Isusa Hrista,
koji je imao lјilјane u grbu.
Vlad Tepeš je bio junak koji se borio protiv Turaka na surov način, jedini koji su oni
razumeli. Ubijene je nabijao na kolac, ali i žive zaroblјenike. Ljubomorni Englezi napravili
su od ovog pravoslavnog viteza grofa Drakulu, vampira.
Obilazimo kule i zamkove i čudimo se što nigde nema lјudi.
Najzad stižemo u Brašov. Smeštamo se u hotel Decebel u Strada Lumji broj 3. Smejem se
rumunskom italijanizovanom jeziku jer znam da su nekada govorili srpski, a azbuku su
napustili u 19. veku.
Čim sam stigao u Brašov, slikao sam se na trgu i podelio sliku na svom profilu kako bi ruski
general u penziji video da sam stigao. Uskoro je stigla i poruka: „Za sat vremena budi U
Mekdonaldsu u centru grada.“ Nasmejao sam se, slika na profilu generala KGB-a bila je
ikona Svetog Đorđa. Shvatio sam da ima nameru da probode aždaju…
Izlazim iz hotela i uzimam taksi, naravno to je dačija logan. Pričam sa vozačem
kombinacijom srpskog, rumunskog, italijanskog i engleskog. Pitam ga gde je Mekdonalds.
Rukom mi objašnjava da je to od gradske kuće levo, pravo… Smejem se, znam da ću tu
američku „ikonu“ lako naći.
Stižem u Mek. Osmesi na našim licima govore da se znamo dvadesetak godina i da se
poštujemo. Ljubimo se tri puta, radujemo se.
Ruskog generala, koji je u penziji, zvaćemo Nikolaj pošto je bio car među špijunima dok je
radio. Ne gubeći vreme, pitam za vlasničku strukturu Sberbanke. Mada je u godinama,
Nikolaj, stari obaveštajac, odgovara:
– Sberbanka je pedeset posto u vlasništvu ruske države, a pedeset posto u vlasništvu
Rotšilda! – a onda podiže kašičicu i nastavi da jede sladoled.
– Idem nešto da poručim, hoćete li i vi nešto? – izgovaram sa osmehom.
– Može jednu koka-kolu!
Dok odlazim prema pultu, razmišlјam. Ruska država i Rotšildi preko Sberbanke podržavaju
Hilari Klinton, koja je glavni huškač na rat protiv Rusije. Svi znaju da je ona poreklom iz
Rusije. Oleg Deripaska je Putinov, ali i Rotšildov prijatelј.
Ko je ovde čiji agent? Da li Putin pravi svog neprijatelјa, kao što su to kroz istoriju radili
Britanci? Uzimam sladoled i dve koka-kole i idem prema generalu. On je već ustao i krenuo
prema izlazu. Shvatio sam da sam krenuo sa pogrešnim i opasnim pitanjem.
– Hajdemo u šetnju, dugo sedimo u Meku…
Dajem mu njegovu koka-kolu, a svoj sladoled dajem nekom detetu ispred restorana.
Krenusmo prema glavnom trgu i Većnici.
– Sprema se veliki rat protiv Rusije… – počeh izokola.
Stari general me uhvati podruku da bi lakše hodao i poče da priča:
– Sprema se sprema… Hteli su da nas napadnu iz Ukrajine, zato su tamo organizovali
prevrat i doveli na vlast svoje agente od uticaja. No propust naših tajnih službi da
preduprede prevrat Putin je amortizovao preuzimanjem Krima. Plan Vašingtona je bio da
nas napadnu sa Krima i iz područja Harkova. Odatle su mogli da napadnu naš odbrambeni
sistem iza Urala.
– Ural je kao neka nepremostiva prepreka, druga odbrana Rusije… Sećam se da je Stalјin u
jednom trenutku planirao da tamo postavi rezervnu odbranu…
– Odustao je od toga. No iza Urala mi imamo fabrike i gradove za koje se ne zna…
– Tajne gradove?
– Da, no tamo je malo lјudi za odbranu… Znaš, Lučiću, ovde sam zbog baze u Deveselu, gde
su Amerikanci montirali lansirne rampe protivraketnog štita.
– Zar još radite, generale, mislio sam da ste u penziji.
– Kad je otadžbina u opasnosti, nije potrebno da me neko moli da bih uradio svoj posao.
Zaboravlјaš da sam ja bio general GRU*, a da je Rumunija bila „komunistička“.
– Shvatam, vaša agentura, mada je ostarila, još postoji – rekao sam tiho kako prolaznici ne
bi slučajno nešto čuli.
– Sve su to vremešni lјudi, no oni su sami regrutovali svoje sinove da rade za nas.
Zanimlјivo je da su mnogi od njih sada u Londonu.
– Javlјaju li šta?
– Javlјaju svoje pozicije koje osvajaju pameću. Znaš, lјubav prema kapitalizmu, koja je
buknula s padom Berlinskog zida, nije dugo trajala. Ne više od deset godina.
– Generale, sada mi pade na pamet, zašto ste vi u Rumuniji. Vaši agenti će aktivirati male
atomske bombe kod američkih baza. Vaša meta i cilј putovanja jeste baza u Deveselu. Vi ih
niste doneli, one su već bile u Rumuniji. Vi ste doneli samo usmeno, lično, naređenje. Vaši
agenti će ih aktivirati kad im bude saopštena neka rečenica, recimo preko Raša tudeja.
– Lučiću, Lučiću, baš vi Srbi imate kvantni um, i, kao manu, iskrenost. Naravno da ta teza
nije tačna, mada je teoretski moguća. Sve baze su markirane i biće raznesene, preventivno.
– Generale, odakle očekujete napad NATO-a na Rusiju?
– Iz Polјske, Finske, Švedske, ne treba izgubiti iz vida da je Moskva samo šeststo kilometara
daleko od Letonije i da ne postoji nikakva prirodna prepreka. Zbog toga očekujem napad s
te strane, prvo raketama i avionima, a onda kopnenim trupama. Dovukli su Amerikanci
oklopnu brigadu na Baltik i u Polјsku. Spremaju se i to ne kriju.
– Očekujete, ponovo blickrig kao Hitlerov?
– Da, sa konvencionalnim oružjem iz dva pravca, Baltik i Polјska, s tim što iz ove zemlјe
treba da krene više lјudstva. Cilј je osvajanje Moskve i zbacivanje Putina.
– Imaju nekog svog kandidata?
– Naravno, koliko hoćeš… Taj predsednik je obećao narodu neku novu demokratiju a oteo
bi slobodu! Nova granica Rusije bi bila ustanovlјena na liniji Petrograd–Novgorod–Kaluga–
Tver–Volgograd.
– Znači, severno i zapadno od te linije dobile bi proširenje baltičke zemlјe, Polјska
Rumunija, Ukrajina…
– Da, to im je mamac da krenu u rat protiv nas.
– Da bi uspeli u toj svojoj zamisli, morala bi da se dogodi apsolutna izdaja ruskih generala,
pukovnika… To bi moralo da bude koordinirano sa nizom terorističkih napada velike
razorne moći u centru Moskve, Petrograda…– rekoh tiho.
– Tačno, a to bi organizovala turska obaveštajna služba, preko terorista koje obučava i kali
u Siriji, u uniformama ISIS-a.
– Generale, da li imate informacije o pokušaju korupcije ruskog vojnog vrha od strane
Zapada?
– Naravno! Milioni se nude za izdaju zemlјe, uz ponudu pasoša i promene identiteta. To čine
preko posrednika, za tebe je interesantno da to rade preko Crnogoraca. Znaš da je ta zemlјa
vlasništvo Rotšilda, kao i Izrael.
– Kad spominjete Izrael, kako se on ponaša u odnosu na plan napada Amerike na Rusiju?
– Jevreji* i Izraelci su donedavno bili protiv Rusije, ali im je Putin objasnio da će ih Amerika,
odnosno tamošnji jevrejski lobi, pustiti niz vodu jer su im Arapi potrebniji za stvaranje
haosa. Rusija je jedina zemlјa gde su Jevreji vrlo uvažavani. Verujem da će tu šansu
iskoristiti…
– Oni čine većinu pete i šeste kolone u Rusiji, kako spominje Aleksandar Dugin.
– Ne bih to baš toliko rigidno shvatio. Većinu te pete, apsolutno izdajničke kolone čine Rusi,
Ukrajinci, pripadnici kavkaskih naroda… Problem Rusije još u doba carevine bio je
odnarođavanje elite, njeno odvajanje od svog naroda. To je glavni razlog propasti carstva.
Elita je izdala cara.
– Generale, do kada očekujete napad na Rusiju?
– Po mojim informacijama, invazija na Rusiju, da bi bila uspešna, mora da se izvede do
2018. godine jer dotle smo slabiji od Zapada u tehnološkom smislu. Zato očekujem da će u
Americi 2016. izabrati nekog ratobornog, koji bi se konsolidovao do 2017. i onda krenuo u
napad.
– Da li ćete opet primeniti Kutuzovlјevu taktiku povlačenja?
– Ha, ha, samo koliko moramo. Računamo da će to biti samo trista kilometara. Procena
agresora je da će izgubiti dve trećine aviona i krstarećih raketa u prvom talasu napada.
Laganom šetnjom stižemo do trga iznad kog se video naziv grada, ispisan na planini, kao u
Holivudu. Krenusmo levo, prema kapiji grada, pa prođosmo pored sinagoge.
– Generale, koliko su vam značajna iskustva iz rata NATO-a i Srba?
– Veoma, zato sam dugo i bio u Beogradu. Najvažnije iskustvo je korišćenje lažnih meta.
Time ćemo šezdeset do sedamdeset odsto projektila NATO-a usmeriti u pogrešnom pravcu.
– Izvinite, generale, ja bih da se ponovo vratim na Sberbanku, ako vam ne smeta…
Starac klimnu glavom u znak odobravanja.
– Rusija i Rotšildi finansiraju Hilari Klinton, koja podržava Tursku i Erdogana koji protiv
Rusije koristi ili će tek koristiti islamske teroriste.
– Da, to se zove nadmudrivanje!
– To će izazvati rat između Turske i Rusije…
– Zaboravlјaš, Lučiću, da turska služba napada Kinu, preko Ujgura, muslimanske manjine,
kojih ima zvanično deset miliona a nezvanično sto… To mora da izazove reakciju kineske
tajne službe i da Kinu uvuče u sukob. Dalјe, Turska kvari posao Kini koja je kupila luku Pirej
kod Atine i pravi prugu odatle prema Budimpešti kako bi bez smetnji transportovala i
prodavala svoju robu u Evropi. Namerno kažem Evropi, a ne Evropskoj uniji jer će ona
nestati.
– Kako turska služba kvari pravlјenje pruge?
– Ne pravlјenje, već eksploataciju. Stvaranjem terorizma na Balkanu. Prvo u Makedoniji, a
zatim u Srbiji i BiH. Pruga Pirej–Budimpešta biće povod za veliki rat, kao što je pruga
Berlin–Bagdad izazvala majski prevrat 1903. godine u Srbiji, smenu dinastija, balkanske
ratove, Prvi svetski rat…
– Dobro. Šta je poenta finansiranja jastreba Hilari Klinton od strane rusko-Rotšildove
banke?
– Dejane Lučiću, znaš šta je martinel u bilijaru?
– Znam, indirektan udarac koji ubacuje kuglicu u rupu…
– Tačno. Ta banka i posao preko nje su garancija dogovora koji Rotšildi nisu hteli da
ispoštuju, odnosno, zvanično, Velika Britanija. Da bi Rotšildi ozbilјno shvatili Rusiju, njihovi
lјudi su uhapšeni ili ubijeni. Mrtvac je najozbilјnija poruka. Reč je, naravno, o
Hodorkovskom i Berezovskom.
– Generale, otkrijte mi tajnu. Nikom neću reći, samo ću je objaviti u knjizi.
– Dobro Lučiću, otkriću ti tajnu. Postoji tajni sporazum o podeli Turske i dodeli moreuza
Rusiji. Zaklјučen je 18. marta 1915. godine, razmenom nota ministra spolјnih poslova
Rusije Milјukova sa ambasadorom Britanije u Petrogradu Bjukenenom i Francuske
Paleologom.
– Zanimlјivo prezime francuskog ambasadora, on je pretendent na vizantijski presto. Elem,
Rotšildi treba da ispune taj dogovor zbog koga je zapravo carska Rusija i ušla u rat.
– Da! Ako Rotšildi to ne ispune, loše im se piše…
– Shvatam sada. Hilari, ili neko drugi, mora da gura u rat Tursku kako bi ona zbog zlodela,
logično, izgubila razlog postojanja i bila podelјena na tri dela. Sećam se da su Rusi istočno
od Kavale podigli grad u slavu imperatora, Aleksandropolis.
– Da. Ovo samo ti znaš, to ne znaju ni CIA, a ni srpske tajne službe koje su zapravo američke.
Da li želiš da ti kažem u kojim Rotšildovim bankama drže novac direktori VOA, VBA, BIA*?
– Nemojte, generale, za to se ubija.
– Ne sekiraj se, znaš šta je rekao Jugoslav Petrušić za tebe?
– Ne, otkud to znate?
– Osam službi, te sluša, moj Lučiću …
– Mnogo sam prošao sa Petrušićem, ne znam na šta mislite, generale.
– Petrušić, iskusan obaveštajac, tvrdi da tebe slušaju službe i čitaju tvoje knjige da bi im
naznačio ono što oni ne shvataju. Recimo, zašto Sberbanka finansira svog neprijatelјa. Ili
zašto ruski patrijarh Kiril stremi ka ekumenizmu sa papom Franjom, jezuitom.
– Generale, laskate mi, i vi i Petrušić… Ja sam samo pisac špijunskih romana.
– Da, da, ubedi me, mene starog operativca KGB-a. No dobra ti je ideja da okupiš trista
pametnih i uticajnih obaveštajaca, kako kaže Putin, moćnika…
– Ne, ja okuplјam intelektualce. Ima tu i obaveštajaca…
– Dobro, Lučiću, nemoj meni da pričaš. Samo da ti kažem, Miloševića su izdali njegovi
obaveštajci i oficiri, on je izdan gore nego ruski car. Obrati pažnju na to. Svi kadrovi su bili
školovani u Rusiji, a radili su za Ameriku.
– Dragi moj generale, pa za koga da rade kad vi obaveštajno možda postojite u Srbiji, ali
subverzivno ne! Vi pokušavate da se dogovorite sa političarima koji su svi agenti engleske
službe MI-6, diplomatske službe SAD, CIA, nemačkog BND-a, turskog MIT-a… Vi nemate
političke kadrove u Srbiji. Nemate ni televiziju. Pustili ste nas niz vodu…
– Lučiću, znaš da u obaveštajnom poslu ništa nije kao što izgleda… Idem sad, pozdravi
Radmilu…
– Čekajte, generale, nisam samo zbog ovog došao u Brašov?
– Hajdemo u dvorište Crkve Svetog Nikole, tome se ne nadaju ova trojica, da ću ući ja, stari
komunista…
– Koja trojica? – zbunjeno upitah generala.
– Onaj sa ženom što ide napred desno, istom brzinom kao i mi, kao i ova dvojica koja se
drže za ruke glumeći pedere.
– Rade svoj posao, generale. Ali zašto ste me zvali u Brašov?
– Prenesi Dodiku poruku da mu ortakluk sa Hrvatima neće doneti spas. Uzgred, njegov
glavni protivnik, a i Republike Srpske jeste Haris Silajdžić. On je glavni „bakin momak“.
– Dobro. Ako uspem.
– He, he, ti da ne uspeš… Poruči i Vučiću da mu spremaju svilen gajtan. Oni iz Londona
insistiraju da on izda Republiku Srpsku.
– Znači i njega hoće da maknu, mada je igrao njihovu igru.
– Hoće da podele Srbe, a u NATO će vas primiti kada uzmu sve i ostave „Beogradski
pašaluk“. Onda dobijate pravo da budete kralјevina!
– Dobro, generale, zašto vi nešto ne uradite za Srbiju?
– Uradićemo, kad nama bude odgovaralo…
– Recite mi nešto o tajnoj grupi Stavka?
– Uđimo u crkvu, Lučiću.
 RUSKI VLADARI IZ SENKE – GRUPA STAVKA

– Dragi moj generale, čuo sam neke priče o tome da postoji tajno društvo koje se krije iza
Putina. Da li su to zaverenici? – Ulazili smo u crkvu a stari general, nekadašnji komunista,
prekrsti se.
– Kakvi zaverenici! To je grupa koja okuplјa mozgove… Znaj da su to iskusni obaveštajci i
kontraobaveštajci Rusije, mudraci, Staro je to društvo, traje nekoliko vekova. Nastalo je iz
Svete družine, organizacije koja je okuplјala nekoliko desetina hilјada oficira, obaveštajaca,
policajaca… Nјihov cilј je bio odbrana otadžbine. Jezgro Svete družine činila je kasnije
Stavka.
– Generale, da li je to kao „plava“ i „crvena“ masonerija?
– Ne, nema nikakve veze sa tim. Sveta družina je bila pokret patriota koji su bili povezani
bez ikakvih tajnih znanja i simbola, samo želјom da spasu otadžbinu od meke sile Britanije.
Stavka je bila štab genijalaca obaveštajne umetnosti, strategije i taktike.
– Ko su ruski vladari iz senke?
– He, he… Nema ih…
Prilazimo ikonama u Crkvi Svetog Nikole u Brašovu i lјubimo ikonu Majke božje. General,
bivši komunista, to radi sa žarom vernika koji želi da nadoknadi nešto što je propustio.
Izlazimo iz crkve krsteći se. U dvorištu, dok je general opušten, postavlјam isto pitanje,
drugačije formulisano:
– Čuo sam da Putin svoje okruženje naziva „moćnicima“, to jest onima koji kontrolišu
državni aparat sile.
– Da, što to potežeš? Zovu ih „siloviki“.
– Da li ja, kao pisac špijunskih romana, mogu da pokušam da ih nabrojim?
– Možeš da pokušaš, ali sumnjam da ćeš uspeti.
– Hajde da nabrojim, kako se sećam:
1. Nikolaj Petrušev, predsednik Saveta bezbednosti Rusije,
2. Aleksandar Borotnikov, rukovodilac Federalne službe bezbednosti (FSB),
3. Sergej Ivanov*,
4. Sergej Šojgu,
5. Sergej Lavrov,
6. Sergej Smirnov,
7. Boris Grizlov.
– Ha, ha, Lučiću, dobar si.
– Nikolaj Petrušev je išao u školu i sedeo u klupi sa Borisom Grizlovim. Sa njim u razredu
bio je i Sergej Smirnov. Sećam se da je Putin hilјade bivših oficira KGB-a prebacio na
odgovorna mesta sa kojih se upravlјa državom. Nјegovo objašnjenje je kristalno jasno:
obaveštajci imaju svoj kodeks po kome žive i oni „bez velike nužde, ne izdaju svoje“.
– Tačno Lučiću, od hilјadu najuticajnijih u državi sedamdeset sedam odsto su osobe koje su
radile u „specijalnim službama“. Mislim da je to dobar princip. To su lјudi koji se poznaju i
koji su prošli iskušenja. Oni, između sebe, tačno znaju ko je ko. Međutim, moj Lučiću,
korupcija je ostala rak-rana zemlјe. Po proceni tužilaštva skoro dva miliona lјudi uzima
mito. Najviše se krade iz budžeta za razvoj zemlјe.
– Generale, koja je mana Vladimira Vladimiroviča Putina?
– Često kasni. Britanska kralјica ga je, 2003. u Londonu, čekala deset minuta, a kralј Španije
četrdeset minuta. Putina je u Vatikanu novi papa Franja čekao pedeset minuta. Vaš
predsednik Srbije je čekao sat i četrdeset pet minuta, ali moram da dodam da je on došao
neočekivano, pa ga je protokol „ugurao“.
– Generale, mislim da to nije slučajno. Smislio sam, dok ste ovo pričali, jednu poslovicu. „Ko
zagospodari tvojim vremenom, zauzeo je tvoju dušu!“ Putin kašnjenjem definiše ko je
važniji.
– Zanimlјivo razmišlјanje…
– Generale, hteo bih da vas pitam još nešto.
– Izvoli.
– Zašto niste spasli predsednika Libije Gadafija?
– Gadafi je napravio fatalnu grešku prema Rusiji. Poverovao je da mu više neće biti
potrebna jer se okrenuo Britaniji, SAD, Francuskoj. Sa njim su u šatoru sedeli direktori CIA,
sin mu je drugovao sa princom Čarlsom u Londonu… Poverovao je da su mu gresi
zaboravlјeni. Bio je pun novca, a nije hteo da vraća dugove Rusiji.
– Znači odgovor je uvek isti: prati trag novca. Generale, zašto ne podržite težnju srpskog
naroda da se odupre okupaciji NATO-a?
– Lučiću, osim mantre: „Prati trag novca“, ubaci svojim čitaocima u glavu i ovu: „Sve ima
svoj red i vreme.“ Kad bi Srbi krenuli u pobunu pre vremena, NATO bi ih zgazio. Kad mi
budemo spremni, oslobodićemo vas u trku. Razmišlјamo samo da li da pravimo novu
Vizantiju, uniju pravoslavnih zemalјa ili savez slovenskih zemalјa… Uzgred da ti kažem,
Rumuni su Sloveni koje je Francuska, po nalogu Vatikana, romanizovala. Cilј je bio da
Rumuni budu neprijatelјi Rusa. To su uradili i sa Polјacima, Prusima*…
Lagano smo se spuštali nizbrdo, prema centru. General se smeškao dok smo prolazili pored
sinagoge.
– Znaš, ovaj Brašov su podigli kolonizovani Sasi iz Nemačke, a uz njih su u gradu smeli da
žive samo Jevreji. Tračani, odnosno Dačani, odnosno Rašani, sadašnji Rumuni, tretirani su
kao niža bića. Zbog toga je kod Rumuna nastala mržnja prema njima, pa i antisemitizam.
– Znam generale, semitizam je teza, antisemitizam je antiteza. Nema jednog bez drugog. No
kako je nastala rusofobija na Zapadu, naročito u Britaniji?
– Zbog zavisti, zbog zavisti. Mi imamo lepše žene, a i dijamante na svakom koraku…
– Generale, mogu li da vas zamolim, na kraju ove naše šetnje, da mi nešto učinite?
– Ako mogu…
– Pošalјite mi ko su ruski vladari iz senke, ko čini grupu Stavka, koja vlada Rusijom sa
Putinom.
– Ma reći će ti to sam Vladimir Putin kad te bude sreo. – General me je pogledao svojim
plavim očima i značajno namignuo. – Isti ti je mejl?
Klimnuo sam glavom. Rumunski grad Brašov mi je izgledao predivno dok je sunce zalazilo.
Sa generalom se spuštam prema centru Brašova.
– Generale, hoćemo li nešto da pojedemo?
– Mogli bismo.
Dolazimo do glavnog trga i ulazimo u restoran Karpatski jelen. Gledamo jelovnik, sve je
preskupo.
– Znaš, Lučiću, rešio sam da ti dam spisak lјudi koji čine društvo Stavka. Nјih moraš da
upoznaš…
– Hvala.
– Bitna su poznanstva… Znaš lјude u Kini, SAD, vreme je da upoznaš i Ruse koji odlučuju.
Evo ti spisak. – Pogledao sam spisak:
Vladimir Vladimirovič Putin, predsednik Saveta bezbednosti Ruske Federacije, predsednik
Ruske Federacije i stalni član Saveta bezbednosti;

Dmitrij Anatolјevič Medvedev, predsednik vlade Ruske Federacije;

Valentina Ivanovna Matvienko, predsednica Saveta Federacije Federalne skupštine;
Sergej Jevgenjevič Nariškin, predsednik Državne dume, Federalne skupštine;*
Sergej Borisovič Ivanov, šef kabineta predsednika;*
Nikolaj Platonovič Patrušev, sekretar Saveta bezbednosti;
Sergej Kužugetovič Šojgu, ministar odbrane;
Sergej Viktorovič Lavrov, ministar spolјnih poslova;
Vladimir Aleksandrovič Kalakolјcev, ministar unutrašnjih poslova;
Aleksandar Vasilјevič Bortnikov, direktor Federalne službe bezbednosti;
Mihail Jefrimovič Fradkov, direktor Federalne obaveštajne službe (FSB);
Viktor Vasilјevič Zolotov, direktor Federalne službe Ruske nacionalne garde.
Znao sam da je to tajna za sve, ali ne i za Srbe. To je spisak prijatelјa. Stavka je društvo koje
odlučuje da li će i kada će Srbija biti oslobođena.
Pružio sam ruku generalu i rekao jedno toplo, prijatelјsko:
– Hvala. – Nikolaj je prihvatio ruku i rekao:
– Doviđenja u sledećem ratu…
Kako Rusija sprema unutrašnji bezbednosni krug za treći svetski
rat
SFRJ je bila vežba za zapadne službe – kako uništiti Rusiju! Srbi su glumili Ruse a Hrvati
Ukrajince.
Analizirajmo situaciju! Zašto je u SFRJ izazvan građanski rat?
Zato što je lakše kontrolisati male države nego veliku. Drugi razlog je što je bilo neophodno
odvojiti poslušne vazalne države, Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Makedoniju, od onih koji se
definišu kao ruski „sateliti“ – Srbije i Crne Gore. Definisanjem cilјa dobili smo odgovor zašto
su Srbi proglašeni zločincima, a svi ostali žrtvama.
No sve je to zacrtano davno pre Titove smrti. Kongres SAD je 1959. godine usvojio
rezoluciju PL 86-90 „o poroblјenim nacijama“, koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog
Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država Kazakije i Idel-Urala.
Obratite pažnju, planirano je rasparčavanje SSSR-a, a da bi znali na koje probleme će naići,
obaveštajno-subverzivni stručnjaci su morali to isto da urade sa nekim manjim. SFRJ je bila
idealna za vežbu.
Tokom 1977. godine u London, Pariz i Vašington stizali su izveštaji da se Titu vidi kraj. To
je postavlјalo na dnevni red pitanje budućnosti SFRJ. Uloga naše države, kao Trojanskog
konja u komunističkom taboru, postala je besmislena. Komunizam je bio na zalasku. Elita
SSSR-a izgubila je svoju ideološku monolitnost. Bilo je pitanje vremena kada će početi –
izdaja. Zapravo, ona je postojala, samo se nije videla.
No agenti od uticaja u Moskvi daju lažne izveštaje kako SSSR ima aspiracije da posle Titove
smrti preuzme Jugoslaviju koristeći Srbe. To je, naravno, bila dezinformacija. Srbi nikada
nisu voleli komunizam, a SAD su u srpskom narodu tada bile poštovane.
Najlošije vidi neko ko neće da vidi, tako da je srpski narod, zato što je pravoslavan,
proglašen za neprijatelјa koga treba satrti, a pravoslavci Rumuni i Bugari smatrani su
pouzdanim saveznicima Zapada protiv Rusa. Izlažući prethodno, možemo da shvatimo da
nije u pitanju pravoslavlјe, već nešto drugo – srpstvo! Srbi su buntovan narod, a Bugari i
Rumuni su – poslušni.
Sastajem se sa svojim starim drugarom Sivim, koji je bio bliski saradnik Jovice Stanišića. Ko
je on nije teško otkriti kada se pogledaju moje fotografije na internetu. Najavio sam mu svoj
dolazak u njegovu vikendicu u Aranđelovcu, kao i temu razgovora.
Pričamo o obnovi postupka u Hagu protiv Stanišića i Simatovića, dolazimo do zaklјučka da
je to povezano sa dalјom izdajom Srbije koja sledi.
Agenti od uticaja među političarima, zapravo izdajnici, svi su sinovi i kćeri agenata od
uticaja koji su to bili u Titovo vreme. Metod rada britanske službe je generacijski rad. Deda
vrbuje unuka, obezbeđuje mu stipendiju u inostranstvu, tamo ga prihvataju dedini
prijatelјi…
Sada je u toku masovno školovanje agenata od uticaja na fakultetima u Budimpešti.
Zapamtite, kada hoćete da otkrijete nekog špijuna, samo ga pitajte gde je završio fakultet,
postdiplomske studije… Posle toga pitajte za tatu, dedu…
Izdaja se nalazi u vrhu, zato oni ne dozvolјavaju da se u politiku umeša neko nov. Ako se
pojavi, odmah ga kompromituju.
Pitam Sivog, dok sedimo u dvorištu ispod velikog oraha, kako je on doživeo razbijanje SFRJ.
Sivi nam sipa ledenu rakiju i počinje da priča, gledajući povremeno u papire na stolu:
– U odelјku izveštaja Trilateralne komisije posvećenom situaciji u Jugoslaviji obraćena je
pažnja na dugoročne sovjetske pritiske na Jugoslaviju i na mogućnost da Rusija sebi osigura
izlazak na Jadran, pri čemu se ukazuje na potencijalno iskorišćavanje nacionalnih
nesuglasica: „…Imajući u vidu kontinuirane, ozbilјne nacionalne tenzije unutar Jugoslavije,
niko ne može biti siguran da će kriza oko nasledstva [Titovog] biti izbegnuta, što Sovjetima
može pružiti šansu za indirektnu intervenciju…“. Godinu dana kasnije, u Švedskom gradu
Upsali, glavni arhitekta i mozak Trilaterale Zbignjev Bžežinski odredio je akcioni plan kojim
bi se osujetilo moguće zbližavanje, posle Titove smrti, srpske Jugoslavije sa Rusijom.
Istakao je potrebu da se pruži zapadna pomoć opozicionarima i disidentima, „ukoliko oni
imaju antikomunističku orijentaciju“ i da se pomogne „nacionalseparatističkim snagama“.
Sivi diže pogled i nastavi:
– Tada počinje širenje agenture među intelektualcima i među političkom i vojnom elitom.
Svima u SFRJ je jasno da je samo pitanje vremena kada će komunizam da ode na smetlište
istorije i da će Slovenci i Hrvati tražiti nezavisnost. To je bila neminovnost. Zapadni
diplomatski predstavnici su sugerisali da je poželјno da razlaz bude dogovoren. Kad znamo
cilј, onda nam je metod „lјulјanja“ države prepoznatlјiv. Bili su to navodni disidenti Vojislav
Šešelј, Franjo Tuđman, Alija Izetbegović, Dobrosav Paraga… CIA je koristila Amnesti
internešenel… Zatim su 1987. godine stvorili preko Fridom hausa Odbor za pomoć
demokratskim disidentima Jugoslavije… Odbor je sastavio „apel predsedništvu SFRJ i
stranim vladama“ na kom se nalazio Tuđmanov potpis. Na zadatku razbijanja
jugoslovenske federacije takođe se našla nezaobilazna Panevropska unija, i njen
predsednik nadvojvoda Oto fon Habzburg, koga si podrobno obradio, Lučiću, u Vladarima iz
senke. Matori Habzburg je stalno lobirao da se SFRJ rasparča, u nadi da će se tako obnoviti
njegova Austrougarska. Svu podršku su mu pružili lјudi iz BND-a, ali i vrh Nemačke.
Hrvatska i Slovenija bile su definisane kao plen i kao izlaz na more o kome se maštalo. Zato
je Oto Habzburški uzeo pod svoje sve ustaške organizacije i organizovao ih! Prvi korak bilo
je stvaranje Hrvatskog informacionog ureda u Bonu već 1985. godine od, navodno, krovne
organizacije Hrvatskog narodnog vijeća.
– Koji je bio zadatak tog ureda za informacije?
– Lobiranje unutar evropskih institucija.
– Za secesiju?
– Planiranu secesiju po avnojevskim granicama, koje je nacrtao njihov agent Tito. Naravno,
Srbija je imala i svoje unutrašnje granice, autonomne oblasti Kosovo i Metohiju i Vojvodinu.
To je ostavlјeno za kraj. Kad znamo cilј, onda nam je jasno da je Oto fon Habzburg stajao iza
Deklaracije Evropske zajednice o Jugoslaviji, kojom su sve federativne jedinice pozvane da
se do 23. decembra 1991. godine izjasne da li „žele da budu priznate kao nezavisne države“.
Sivi spusti glavu na papir da bi se podsetio:
– EZ je tako postupila sa cilјem da dovede proces dezintegracije do krajnje tačke i da
onemogući opstanak šire državne zajednice sakuplјene oko Republike Srbije. Poznato je da
se mnogo obećavalo i pretilo koleblјivom Izetbegoviću i Momiru Bulatoviću kako bi se
konačno odlučili za secesiju svojih republika.
O povezanosti operacija destrukcije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubedlјivo govori
činjenica da je u istom „paketu“ sa Deklaracijom o Jugoslaviji usvojena i Deklaracija o
rukovodećim načelima u pogledu priznanja novih država u Istočnoj Evropi i SSSR-u.
Amerika je 6. februara 1991. preduzela ofanzivu na teritorijalni integritet Sovjetskog
saveza, kada je „guru“ američke spolјne politike Zbignjev Bžežinski pozvao administraciju u
Vašingtonu da uspostavi specijalne odnose sa neruskim republikama Sovjetskog Saveza.
Na metaforični značaj Srbije u vezi sa Rusijom ukazuje znamenita teza Bžežinskog, izložena
u listu Ukrajinske slovo 1993. godine, po kojoj pojava nezavisne Ukrajine uzrokuje kraj
imperijalne Rusije: „…Slamajući imperijalnu Rusiju, Ukrajina je stvorila mogućnost za samu
Rusiju da – kao država i nacija – postane konačno demokratska evropska zemlјa…“
Sivi diže glavu. Nasmejao se i dodao:
– Znam šta misliš. Hazar Zbignjev Bžežinski hoće uz pomoć neruskih nacija da rasparča
SSSR, kako bi obnovili svoju Hazariju na prostoru od Ukrajine, preko Krima, Gruzije,
Azerbejdžana, pa dalјe na istok i na sever dokle mogu. Ukrajina im je kao velika Hrvatska,
izmišlјena nacija, sa nametnutim katoličanstvom na zapadu.
– Da, ukrajinski Desni sektor, sastavlјen od katolika i unijata, kopija je ustaštva… No, ako
pratimo trag novca i uticaja, dolazimo do Igora Kolomajskog, Porošenka i ekipe koja je
vezana za cioniste i neokonzervativce u Vašingtonu, čiji je lider Džozef Bajden – rekoh.
– Definiši mi, molim te, cioniste. Kako ih ti vidiš? – upita Sivi.
– Cionizam je jevrejski nacizam, zapravo precizno rečeno, hazarski nacizam. Jevreji Sefardi
nisu cionisti. Podsećam te da su Sefardi judaizovani pripadnici plemena Berbera sa severa
Afrike.
– Da, Berberi žive na planini Atlasu i oni su beli, arijevci, dobri ratnici – potvrdi Sivi.
– Vratimo se temi…
– Zbignjeva Bžežinskog podržavao je uvežbani hor intelektualaca iz celog sveta. Tako je
Mađar Janoš Bugajski…
– Hazar* iz Mađarske…
– Nisam znao, dobro, u svakom slučaju đak Bžežinskog Bugajski, inače direktor
Istočnoevropskog programa u Centru za strateške i internacionalne studije u Vašingtonu,
osudio je sve pokušaje očuvanja državne zajednice Srbije i Crne Gore, pod izgovorom da
„podsećaju na ruske neoimperijalističke pozicije spram nezavisne Ukrajine“ i da Srbija
može postati „normalna i demokratska“ jedino ako prekine sve državne veze sa Crnom
Gorom – smejući se reče Sivi.
– Da, da, Rusi i Srbi su uvek definisani kao imperijalisti. Sećam se da je Hazar, bečki
diplomata Benjamin Kalaj, koji je upravlјao Bosnom, posle aneksije radio na stvaranju
novih nacija od Srba, Bosanaca… Ta ideja skovana je u diplomatskoj službi Austrije. Zato su
izmišlјene nacije: bošnjačka, crnogorska, kosovska, sandžačka, vojvođanska…
Sivi se nasmeja.
– Austrijska ideja prihvaćena je u Vašingtonu. Građanski rat u Jugoslaviji homogenizovao je,
zbog patnje, verske ili etničke skupine i pretvorio ih u nacije. Sećam se izjave Džozefa
Bajdena, za koga ti kažeš da je neformalni „car“ Amerike, gde je Barak Obama samo glumac,
koji se jednom prilikom upitao: „Da li to znači da mi intervenišemo na Balkanu delimično
kako bismo pomogli na izgradnji nacija?!“ Mond, 31. januar 2001.
– Kako zapamti datum?
– Imam podsetnik, razgovor sa tobom je ulazak u istoriju… Elem, posle Dejtona, kada smo
se ponadali da smo nahranili aždaju time što smo srpstvo sabili u avnojevske granice,
došao je nastavak…
– Razbijanje male Jugoslavije…
– SR Jugoslavije. Kako je objasnio Džordž Soroš u Vol strit džornalu, „posao je nedovršen“,
dezintegracija Jugoslavije nije okončan proces, s obzirom da ostaju mnogi nerešeni
problemi, kao što su status Crne Gore, Kosova i Vojvodine, koji su, prema rečima američkog
podsekretara za evropske poslove Nikolasa Bernsa, poslednji delići srpske slagalice.
Agresija na Srbe 1999. bila je predigra za secesiju Kosova i Metohije, ali i Crne Gore, srpske
Sparte… Prevrat 2000. godine, kada su dovedeni agenti od uticaja NATO-a, imao je za cilј
potpuno uništenje srpske države, njeno plјačkanje, uništavanje vojske, tajnih službi,
sudstva, prosvete, pravoslavne crkve. To je sve urađeno… Ostaju ulazak u NATO i
federalizacija Srbije kroz regionalizaciju. Evo šta piše:
Zapadni „prijatelјi“ su upozoravali da će Srbija lakše ući u EU kao federalna i
decentralizovana država; preporučivali su Srbiji „teritorijalnu dijetu“ kao lek protiv
tobožnje „grandomanije“.
Pošto planovi federalizacije nisu urodili plodom, Evropska unija se ponovo uhvatila štapa i
pozvala Srbiju, rezolucijom Evropskog parlamenta 2005, da vrati povlastice oktroisane
Vojvodini konstitucijom iz 1974 godine. Tom prilikom je izaslanik predstavnika EU za
spolјnu politiku Stefan Lene objasnio da je „pitanje nacionalne i teritorijalne organizacije
Srbije jedno od velikih otvorenih pitanja, tako da će pitanje autonomije Vojvodine biti u
središtu interesovanja, naročito ako dođe do razlaza sa Crnom Gorom.“ Od Srbije se dakle
traži da poštuje konstituciju preminule državne tvorevine SFRJ.
Primetimo da je u rezoluciji Vojvodina definisana kao „multietnička provincija“ u kojoj
„etnički Srbi“ vrše nasilјe nad „etničkim Mađarima“.
Budući da se pojam „etnička“ odnosi na male zajednice razbacane na državnoj teritoriji
većinske nacije, uočlјiv je perfidni instrumentalni karakter takvih odrednica, koje služe
poništavanju građanskog karaktera konstitucionalnog poretka Srbije i podele na većinsko i
manjinsko stanovništvo.
Sivi diže glavu i dodade:
– Opet hoće da stvore podele, da izazovu rat između Mađara, Hrvata, eventualno Bunjevaca,
i Srba, uz koje bi bili Slovaci, Rusini, možda i Rumuni.
– Da, Zbignjev se vežba za period posle Putina u Rusiji. No oni ne razmišlјaju o stvaranju
Nove Vizantije i obnovi carevine, gde bi Putin bio car!
– Možda je to deo plana, nikad se ne zna, moj Lučiću. Igra ima mnogo nivoa. Evo gledam šta
je rekao američki državni sekretar Džejms Bejker u Lisabonu, 24. maja 1992. u vezi sa
Rusijom:
„Ono što želimo da dosegnemo jesu nezavisne države, ne samo Rusije i unutar nje, ne samo
Moskve i Sankt Petersburga nego Urala, Sibira i Dalekog istoka.“
Zbignjev Bžežinski nije dakle izneo lični, nego zvanični stav kada je napisao u svom
magnum opusu da bi poželјna bila „otvorenija ruska konfederacija“ sastavlјena od „Rusije
do Urala, Sibirske republike i Dalekoistočne republike“, čije bi „imperijalističke težnje bile
manje izražene“.
Nadvojvoda Fon Habzburg opravdavao je rasparčavanje Rusije po meridijanima kako bi se
presekle ruske transkontinentalne saobraćajnice od kojih je strepeo Mekinder*, pod
izgovorom neizbežne „dekolonizacije“.
– Dobro, Sivi, znači očekuješ nove sukobe…
– Naravno, Srbija je njima velika dokle god postoji… Posmatrajući planove Zapada prema
Rusiji, sa Putinom, možemo da shvatimo i planove sa Srbijom pod Vučićem… Evo čitam:
„Moskva bi trebalo da shvati da je u našim vremenima dekolonizacije nemoguće održati
situaciju između Urala i Pacifika takvu kakva je u ovom času. Poneke nacije više ne tolerišu
ruski sistem i tražiće kad--tad svoje samoopredelјenje. Neposredna zapadna ekonomska
pomoć lokalnim vlastima i NVO severoistočnih oblasti i regiona Rusije, kao posredno
sredstvo za izazivanje centrifugalnih pokreta, preporučuje se u izveštaju radne grupe
Saveta za spolјne odnose, kojom je predsedavao 1999. godine nezaobilazni Bžežinski,
naslovlјenom Američka politika prema severoistočnoj Evropi.
Prema dotičnom dokumentu, ta vrsta strategije trebalo bi da bude primenjena na
pribaltičke regije Rusije (Murmansk, Sankt Peterburg, Novgorod, Kalinjingrad). Primećuje
se da ’kako centralna vlast slabi, regije će postati sve važnije. Naime, poneke regije su već
počele da razvijaju sopstvenu spolјnu i ekonomsku politiku.’ Autori ne taje da bi razvitak
ekonomskih veza sa Zapadom i nadgranične saradnje sa zemlјama pribaltičkog regiona
mogli podstaći autonomističke i separatističke težnje, što izaziva zebnje Rusije.“
– Zastani sa čitanjem! Na osnovu ovoga možemo da otkrijemo da u Murmansku, Sankt
Peterburgu, Novgorodu, Kalinjingradu… postoje agenture Zapada, koje će vršiti sabotaže
kad krene pohod na Rusiju sa severa. Te grupe će izazivati sabotaže. Po logici stvari,
zavrbovani su pripadnici nacionalnih manjina u vojsci, policiji, sistemima za snabdevanje
vodom i strujom, transportu… Prvi napad na Rusiju kreće iz severnih zemalјa. Od njih do
Petrograda je samo šeststo kilometara ravnice…
– Logično, evo i ovde piše da sponzorisanje terorizma predstavlјa značajan sastojak
strategije „etnoinženjeringa“, namenjenog slamanju srpskog i ruskog nacionalnog prostora.
Praksa upotrebe terorista u potajnim akcijama datira od kraja četrdesetih godina prošlog
veka, kada su zapadne obaveštajne službe regrutovale i obučavale diverzantske grupe
križara, albanskih i ukrajinskih nacionalista, koje su slale u unutrašnjost „neprijatelјskih“
zemalјa.
U današnje vreme osnovana su na Zapadu bezbrojna udruženja i organizacije zaduženi za
pružanje podrške čečenskim i albanskim „borcima za slobodu“. Jedna takva organizacija je
Američki odbor za mir u Čečeniji na čelu sa Zbignjevom Bžežinskim i Aleksandrom Hejgom,
čija iskustva u takvim vrstama rabota datiraju još od vremena kada su regrutovali i
naoružavali avganistanske džihadiste za rat protiv Rusa. Odbor koji je osnovala Fridom
haus, privladina propagandna radionica, izdržava fantomsku čečensku Vladu u egzilu, sa
sedištem u Londonu i Vašingtonu.
O terorističko-separatističkoj prirodi tobožnje vlade govori činjenica da je njen
viceministar, islamistički vođa Šamil Basaiev mozak terorističkog poduhvata u mestu
Beslanu, okončanog masakrom 186 dece – reče Sivi.
– Zastani, molim te, da definišemo… Zbignjev Bžežinski i Aleksandar Hejg stvorili su
Američki odbor za mir u Čečeniji, koji izdržava članove fantomske vlade u Vašingtonu i
Londonu, kao što su radili i sa Albancima sa Kosmeta.
– Da, skrenuo bih ti pažnju na agenturni rad Zapada prema zapadnim delovima Rusije.
Italijanski geopolitički časopis Limes bez okolišanja je objasnio te „opasne igre“ kao pokušaj
da se „najzapadnija zona Rusije približi Evropskoj uniji, kako bi se odvojila od ostatka
zemlјe“.
– Bogami, kontraobaveštajna služba Rusije FSB, koju vodi Aleksandar Borotnikov, ima
mnogo posla…
– Ima tu još mnogo da se radi…
– Reci mi, Sivi, kako ti vidiš budućnost Rusije?
– Rusiju Vavilonsko bratstvo, sa svojom oružanom formacijom NATO-om, ne može da
pobedi vojnički. Zato će Rusiju napadati preko izdajnika koje tvoj kolega Aleksandar Dugin
naziva petom i šestom kolonom. Te izdajnike većinom čine Hazari, koji se ponašaju kao kod
nas Hrvati. Problem je što su oni dobro skriveni i što ih u Rusiji ima mnogo više nego što se
zvanično objavlјuje. Pretpostavio sam da ćeš me to pitati, pa sam se spremio. Evo izveštaja
iz Moskve…
– Šta Putin sprema?
Sivi spusti pogled, otvori fasciklu i poče da čita:
– „O novim reformama u ruskim bezbednosnim službama raspravlјa se zbog novih
obračuna između Rusije i Zapada, naročito nakon prisajedinjenja Krima Rusiji, rata u
Donbasu i mešanja Rusije u konflikt u Siriji. Kompleksnost novih izazova vodi ka jačanju
snaga odanih predsedniku.
Radi suzbijanja uticaja Zapada, potrebno je jačanje interne bezbednosti i potrebno je boriti
se protiv liberala pete i šeste kolone. Stvaranje MGB-a* se poklapa sa jačanjem
bezbednosnih službi Nacionalne garde.
Glavni izazov za rusko vođstvo biće da ne dođe do internih konflikta između ovih
bezbednosnih tela, koje bi neprijatelјi države mogli da iskoriste.
Stvaranje paralelnih struktura moći u istoriji Rusije uvek je povezivano sa sukobima
između lidera države i elite koja se protivila vladarima i njihovim pokušajima da ojačaju
državu. Upravo zato je Ivan Grozni stvorio Opričninu, dok je Nikolaj II stvorio svoje
žandarme. Te strukture su tradicionalno služile kao mehanizam za nasilno ’rotiranje elite’ i
renoviranje vladajuće klase
Pre raspada Sovjetskog saveza proces podele KGB-a je već bio počeo. Glavni cilј je bio da se
smanji uticaj tajnih službi na političke procese u državi, u kojoj većina nije podržavala
liberalne i prozapadnjačke reforme uprkos činjenici da su te reforme koordinisali sovjetski
bezbednosni zvaničnici koji su želeli da postanu deo globalističke elite.“
– Čekaj, čekaj Sivi, ovim što čitaš potvrđuješ da je KGB zajedno sa drugim tajnim službama
SSSR-a bio toliko penetriran „krticama“ da je došao u sukob i sa običnim narodom…
– Izdaja države obično se događa na vrhu u vojsci i tajnim službama. To uvek izaziva i
reakciju. Stvara se patriotska struja. Tako je stvoren Putin. Slušaj dalјe šta ti pričam i ne
prekidaj! – Sivi uz osmeh nastavi čitanje:
„U Jelјcinovoj Rusiji su stvoreni FSB, SVR, FSO (Federalna zaštitna služba) i FAPSI
(Federalna agencija za komunikacije i informacije) umesto jednog KGB-a. Granična vojska,
koja je pre toga odgovarala KGB-u, počela je da odgovara jednoj nezavisnoj agenciji.
FAPSI je 2003. godine ukinuta i uvršćena u aktivnosti FSB-a, dok je granična garda takođe
počela da odgovara FSB-u. Međutim, dalјe spajanje bezbednosnih agencija je prekinuto.
Neke jedinice u SVR, FSB i FSO, sa duplim funkcijama, ukinute su. Predsednik je odlučio da
ojača FSB, koji je do 1999. godine vodio Vladimir Putin, s cilјem jačanja agencija i
bezbednosnih službi u državi.
Ruske bezbednosne službe očekuju velike promene i ozbilјno se raspravlјa o novim
reformama. Prema pouzdanim izvorima, stvara se novo superministarstvo koje će spojiti
FSB (kontraobaveštajni rad, kontraterorizam i zaštita Ustava), SVR (inostrana obaveštajna
služba) i FPS (zaštita vrhovnih zvaničnika).
Novo superministarstvo će se zvati MGB (Ministarstvo državne bezbednosti), a njegovo
kreiranje će značajno povećati broj ruskih bezbednosnih snaga. Ono bi defakto moglo da
označi povratak starog dobrog KGB-a, ali u novim okolnostima.
Bezbednosne službe su početkom 21. veka bile jedina uticajna grupa u ruskoj vladi koja je
bila orijentisana ka jačanju ruskog suvereniteta i koja se odlučno protivila Zapadu i
liberalnim plaćenicima u Rusiji. Istovremeno, učvršćivanje Putinove vlade zahtevalo je jaku
podršku
Federalna služba Nacionalne garde je uspostavlјena 5. aprila 2016. godine dekretom
ruskog predsednika. Nјeni članovi su prebačeni iz vojske, ministarstva unutrašnjih poslova,
jedinica avijacije i jedinica specijalnih snaga.
Pored toga, Nacionalna garda sada primenjuje kontrolu federalne vlasti nad sprovođenjem
ruskih zakona na polјu trgovine oružjem i privatne bezbednosti.
Novu strukturu činiće oko 300.000 lјudi koji će biti direktno podređeni predsedniku.
Ruskom Nacionalnom gardom će upravlјati general ruske vojske Viktor Zolotov. On je
poznat kao jedan od najbližih Putinovih saradnika.
U suštini, to će biti interna vojska koja će služiti za održavanje reda u državi u uslovima sve
lošijih međunarodnih okolnosti i brojnih pokušaja destabilizacije stanja u Rusiji.
Kroz formiranje Nacionalne garde i novog Ministarstva bezbednosnih službi pročistiće se
svi korumpirani elementi među silovikima*, uz jačanje, produblјivanje, koordinaciju i
racionalizaciju svih aktivnosti. Ova dva bezbednosna tela će održavati ravnotežu i boriti se
protiv liberalizma i globalizma. Biće to preovladavanje domaćeg zakona spram
međunarodnih zakona u Rusiji.“
Sivi diže pogled sa papira.
– Znači, sada je glavni špijun Rusije Viktor Zolotov? Šta znaš o njemu? – upitah.
Sivi se nasmeši i poče da pretura po svojoj fascikli. Rakijica je već bila popijena.
– O Zolotovu se ne zna mnogo, osim da je rođen u Sankt Peterburgu kao sin radnika. Radni
vek počeo je kao radnik u čeličani. S Putinom se upoznao devedesetih godina prošlog veka.
Tada je bio telohranitelј gradonačelnika Sankt Peterburga, a Putin zamenik gradonačelnika.
Van službe, Zolotov je vrlo brzo postao Putinov sparing partner u boksu i džudou, a uskoro
i njegov telohranitelј. Usprkos svom impozantnom stasu, uspešno ostaje neupadlјiv. Dok su
za generala Aleksandra Koržakova, telohranitelјa predsednika Borisa Jelјcina, svi znali jer
je bio poznat gotovo kao i njegov šef, Zolotov je čovek koga bi retko koji Rus prepoznao na
ulici, iako se na većini javnih događaja pojavlјuje pored Putina. Inače, izgled pripadnika
Putinovog ličnog obezbeđenja je strogo propisan. Zaposleni u njegovoj službi moraju biti
dvadeset centimetara viši od njega, ali istovremeno ne smeju biti upadlјivi – reče Sivi, diže
glavu i pokaza mi sliku Zolotova.

Miris zagorelog mesa na roštilјu podseti nas da osim špijuniranja postoji i drugi život.
– Sivi, dobra ti je ova marinada u koju stavlјaš meso pre pečenja…
– Razmisli šta je marinada za agente od uticaja u Srbiji… – sipajući špricer dobaci stari
obaveštajac između zalogaja.
Sunce je bilo na Zapadu…
 GEOPOLITIČKE I OBAVEŠTAJNE IGRE PROTIV
PUTINA

Vreme prolazi…
Tokom jeseni 2016. godine teledirigovani mercedes se velikom brzinom zakucava u be-em-
ve kojim je upravlјao „Putinov omilјeni vozač“. Zastajem kod ovog događaja, Putin nema
„omilјene“ saradnike jer su čoveku kao on svi omilјeni, on ne pravi razliku.
Niko od komentatora ne obraća pažnju da mercedes nema vozača. Po metodu rada
prepoznajem da su to organizovali „bakini momci“, tajno odelјenje u okviru MI-6, koje je
ubilo i princezu Dajanu u Parizu.
Sećam se atentata na dobru baku, prijatelјicu Dejvida Rokfelera, Borku Vučić, ženu koja je
znala da su naše pare preko Kipra završile kod Rotšilda. Ubijena je da bi ćutala!
Atentat na Putinovog vozača bio je opomena predsedniku Rusije da slično može da se
dogodi i njemu. Sećam se i rušenja aviona nad Ukrajinom, povezujem stvari… Vladimir
Vladimirovič Putin je u opasnosti čim sedne u automobil, avion…
Ko to može da izvede za vladare iz senke? Namerno ne kažem Britanci, Amerikanci… jer sve
odluke donosi „crno odelјenje“ mimo vlada, tajnih službi, predsednika…
Stiže informacija da je ruski avion iznad Egipta oborio turski MIT, zapravo Hakan Fidan,
direktor ove tajne službe koji obučava teroriste ISIS-a, Tatare… sve turkofonske plaćenike,
sve do Kine.
Hakan Fidan je čovek „crnog odelјenja“, koje sprovodi planove oko likvidacije Putina preko
terorista sa Kavkaza i Čečenije koji ne vole Kadirova.
Tajanstveni glas koji je upozorio Tajipa Erdogana da mu se sprema prevrat nije došao od
Hakana Fidana, već iz MIP-a Rusije. Hakan Fidan je, znači, prevideo pripremu puča, a nije
posle toga smenjen. Zašto? Zaklјučite sami!
Hajde da vidimo kako funkcioniše mehanizam smrti u timu Hilari Klinton. Uzgred, da vam
odam ko čini taj tim:
1) Jakov Rotšild (nemački Hazar),
2) Džordž Soroš (mađarski Hazar),
3) Džordž Buš stariji (Englez),
4) Zbignjev Bžežinski (polјski Hazar).
Nјihov cilј je da izazovu indirektan rat sa Rusijom, njenu destabilizaciju, eliminaciju Putina,
a onda rasparčavanje Rusije na više delova.
Sve je počelo sa eliminacijom pukovnika Moamera Gadafija koji je hteo da eliminiše dolar iz
trgovine u Africi stvaranjem nove afričke valute koja bi imala podlogu u zlatu. To je bio
glavni motiv onih koji kontrolišu dolar. Sada dolazimo do priče koja je za narod i u kojoj,
naravno, mora biti i malo istine…
Izvor je američki diplomata indijskog porekla doktor Pol Anand Kilari, koji je bio posrednik
u mirovnim pregovorima između Libije i SAD 2011. godine.
Pol kaže da je Hilari bila besna na Gadafija zato što je podržao Baraka Obamu a ne nju
tokom predsedničke kampanje 2008.
– Hilarin tim je tada prišao Gadafijevom sinu Saifu i zatražio da porodica libijskog vođe
uplati donaciju za njenu kampanju Fondaciji „Klinton“. Saif i njegov otac su to odbili.
Umesto nje, Gadafi je podržao Obamu, kojeg je nazivao afričkim sinom. Nikad nije krio da je
uplatio pozamašnu sumu za Obaminu kampanju – priča diplomata.
On dodaje da Hilari to nije zaboravila Gadafiju i da je priliku za osvetu iskoristila 2011.
– Nakon što su SAD i njeni saveznici iz NATO-a napali Libiju, vodili su se pregovori o
tranziciji vlasti. U njima su učestvovali američki ambasador u Libiji Kris Stivens, general
Vesli Klark, libijski premijer Bagdadi el Mahmudi i Gadafi, koji me je lično pozvao da
prisustvujem razgovorima. Imam dokumente iz kojih se vidi da je Gadafi 19. avgusta 2011,
nakon četrdeset dve godine vladavine, pristao na demokratske izbore. Vesli Klark je odmah
zvao Hilari da joj kaže da su razgovori uspeli, međutim, ona nije želela ni da čuje za mir –
tvrdi Pol.
Prema njegovim rečima, Hilari je iz svojih sebičnih i pakosnih razloga htela Gadafija
mrtvog.
– Usledili su žestoki američki vazdušni udari na zemlјu bogatu naftom. Naposletku, u
oktobru 2011. pukovnika Gadafija uhvatili su islamisti i ubili ga na najbrutalniji mogući
način – podseća diplomata.
Kako kaže, Klintonova je posebno likovala kad je videla Gadafijevo unakaženo telo.
– Nјenu reakciju zabeležile su kamere pre uklјučenja u jednu TV emisiju, u kojoj je trebalo
da govori o smrti libijskog vođe. Ona je tada zadovolјno, uz osmeh, izjavila: „Dođosmo,
videsmo, ubismo ga.“ Taj snimak je dokaz njene patologije i mentalne bolesti – smatra
Indijac.
Pol kaže da je Gadafijeva smrt bila „pokazna vežba“ za sve zemlјe u Zalivu i na Bliskom
istoku.
– Kad su videli šta se dogodilo pukovniku, lideri Kuvajta, Katara, Saudijske Arabije i drugih
zemalјa pohrlili su da uplate pare Fondaciji „Klinton“. Strahovali su da bi mogli da postanu
Hilarina naredna meta. Zato su zalivske zemlјe užasnute pri samoj pomisli da će ona možda
postati predsednica SAD – kaže Pol.
Kilari Anand Pol tvrdi da mu je život ugrožen jer je izneo istinu o Hilari Klinton.
– Jedan agent CIA upozorio me je da sam u opasnosti zbog Hilari. Ona namerava da naredi
moje hapšenje kad postane predsednica SAD. Ako završim u zatvoru, ubiće me – kazao je
Pol.
Prema rečima indijskog diplomate Kilarija Ananda Pola, svi koji su imali veze sa mirovnim
sporazumom u Libiji ili su mrtvi, ili su nestali, ili im je ugled ukalјan.
– Najveću cenu je platio ambasador SAD u Libiji Kris Stivens. On je ubijen 2012. prilikom
napada islamista na konzulat u Bengaziju. Okolnosti u vezi s tim incidentom ni danas nisu
razjašnjene. Ne verujem da je njegova smrt bila slučajna – naveo je Pol.*
Ovde zastajemo. Ustanovili smo da je tim koji podržava Hazarku Hilari Klinton zapravo
istorijski nosač kovčega! Svi oni su profesori smrti zar ne?
Ko je ubio Gadafija? Ko je ubio ambasadora?
Odgovor je uvek isti, specijalci ubačeni među teroriste, pod maskom su i ne odgovaraju za
atentate. Nјihov posao je ubijanje. Prema informacijama koje dobijam iz špijunskog milјea,
jedinice SAD za specijalne operacije dobile su zadatak da, pored ostalog, uklanjaju
eksponirane vođe „Islamske države“, dokumentaciju, sve tragove koji bi ukazali na
povezanost ID sa SAD i Izraelom, sa njihovim agentima koji su predvodili timove ID u
organizovanju finansijskih transakcija, uopšte dotura novca u ID, kao i eksploatacije i
transporta nafte na dogovorena odredišta.
Tokom razgovora uvek insistiram na praćenju novca, odnosno ko ima koristi od rata. Izvor
koji razmišlјa kao i ja precizan je:
– Po proceni naftnih korporacija koje su, uzgred rečeno, ostvarile solidnu zaradu tokom
rata u Siriji, ova zemlјa raspolaže velikim rezervama nafte i prirodnog gasa. Zaposedanje
Sirije otvorilo bi puteve prema Azerbejdžanu, Turkmenistanu, Kazahstanu i Uzbekistanu,
zemlјama koje su korporacije označile kao mete. Zato je neophodno da Asad bude svrgnut.
Turska, uz izgovor da neće dozvoliti da padne sirijski grad Azaz jer mora da zaštiti svoja
naselјa uz sirijsku granicu, u stvari obezbeđuje buduće naftne tokove. Saudijska Arabija i
Kuvajt su odlučni u nameri da finansiraju američke operacije u Siriji, državni sekretar Keri
je čak rekao da su zalivske zemlјe posvećene tome. Plin i nafta su prioritet. U toku je
projektovanje još jednog naftovoda i gasovoda koji bi vodio od Ujedinjenih Arapskih
Emirata do libanske luke na Sredozemlјu uz granicu sa Sirijom.
– Ko su marionete u ratu protiv Sirije a indirektno i protiv Rusije? – pitam čoveka sa terena.
– „Islamsku državu“ treba gledati kao plaćeničku vojsku gde, SAD daju oružje preko Turske,
odnosno preko MIT-a i Hakana Fidana, glavnog realizatora operacije pored MOSAD-a.
Američki, odnosno turski i izraelski podizvođači rata su Kurdi, Paštuni, Tadžici, a u Kini
Ujguri, koji žive u provinciji Sinkjangu, na severozapadu Kine, a kojih ima oko deset
miliona.
Pitam izvor, zvaću ga Gogolј, kakvi su planovi SAD u odnosu na Indiju. Moraju da je odvoje
od Kine i Rusije.
– Plan je da se uskoro napadne Iran. Teroristi se obučavaju na Kosmetu, u Albaniji i
Turskoj. Izraelska avijacija koristiće azerbejdžanski aerodrom da bi tankovala gorivo.
Mamac za Indiju i Avganistan je nuđenje iranske luke Čabahara. Zanimlјivo je da je Indija
pod maskom prijatelјa u ovu luku već uložila pet stotina miliona dolara tokom 2016.
godine.
Pitam za veze Indije sa zemlјama Persijskog zaliva…
Izvor Gogolј dobro je upućen u ekonomiju. Iznosi podatak da Indija 70 odsto sirove nafte
uvozi iz te regije a da 85 odsto prirodnog gasa uvozi iz Katara. To je razlog što sedem
miliona indijskih iselјenika živi i radi u zalivskim zemlјama, a polovina od tog broja je u
Saudijskoj Arabiji. Indijska ulaganja u luku Čabahar govore o rastućem uticaju Indije u
centralnoj Aziji i na Bliskom istoku, što predstavlјa pomak u tradicionalnom stavu Indije da
se u prilike na Bliskom istoku ne treba mešati. Stoga je Indija za SAD potencijalni partner –
konstatuje Gogolј.
– Pakistan, dugogodišnja kolonija SAD, polako se izvlači iz zagrlјaja…
– Da, lagano… Dozlogrdili su im… Manifestacija samostalne politike bila je kada je odbio da
podrži Saudijsku Arabiju u njenom ratu protiv Jemena. Razočaran time, Salman bin
Abdulaziz, kralј Saudijske Arabije, najveći finansijer terorizma made in USA, pokazao je
lјutnju okrećući se Indiji. Potpisao je više ugovora o razmeni obaveštajnih podataka. To
treba tumačiti tako da islamisti koje on finansira neće napasti Indiju.
No, da se vratimo na trgovinu lukom Čabaharom. SAD moraju da odvoje Kinu od Rusije
kako bi ih uništili pojedinačno. Zato oni iransku luku Čabahar nude i Kini na korišćenje!
Paralelno sa tim nude joj investicije u Avganistanu. Prema njihovim istraživanjima,
Avganistan poseduje gvožđe, zlato, bakar i kobalt u vrednosti od hilјadu milijardi dolara.
Strateg SAD, odnosno Rotšilda, Zbignjev Bžežinski smatra da nizom ponuda potencijalnih
izvora profita može Kinu odvojiti od Rusije. U skladu sa tim spremni su da se odreknu i
ostrva u Južnom kineskom moru, koja inače i nisu njihova.
– Ima li još ponuda Kini?
– Naravno, nude im mogućnost korišćenja nafte u Africi, ali i gušenje pobune Ujgura, koju
oni i podstiču. Američke aktivnosti odvijaju se u duhu prevare, shodno idejama Zbignjeva
Bžežinskog koji smatra da Ruse treba „zaglaviti“ u Siriji, i da će to omogućiti SAD da
preuzmu globalno vođstvo. Prema njegovom mišlјenju, SAD su još uvek vodeća svetska
vojna i ekonomska sila, Rusija je oslablјena sankcijama, a rad sa ruskom opozicijom i
priprema terorističkih akcija protiv Rusije, odvija se preko pete i šeste kolone –
konstatovao je izvor Gogolј.
Za kraj pitam Rusa zbog čega je stvarno smenjen Sergej Ivanov sa mesta šefa administracije
Kremlјa. Bio je Putinov najbliži prijatelј, član Stavke…
– Zvanična verzija je da nije smenjen, već da je sam tražio da se povuče. No, to je bajka.
Mislim da njegov odlazak ima veze sa smrću njegovog sina koja se dogodila u arapskom
svetu i sa bliskošću sa centrima moći preko Atlantika. Putin ga je odredio za vezu sa
porodicom Buš, kad ga je postavio na mesto ministra odbrane 2011. godine.
– Da zaklјučim, korupcija elite od strane Zapada ili njena ucena jesu metode koje se stalno
primenjuju, od davnina. Po izvorima koji su doprli do mene, čuvena SVR, Spolјna
obaveštajna služba, koju vodi Fradkov, korumpirana je trideset do četrdeset odsto. Zato je
Ivanov smenjen! Kako je na vrhu, ne znam. Poznajući um ruskih obaveštajaca, mislim da
smena Sergeja Ivanova može biti i njegovo sklanjanje za neku drugu partiju karata…
– Znate i sami, u obaveštajnom poslu sve je prevara. Setite se da je direktor KGB-a
Primakov zapravo radio za britansku službu.
– Ili za britansku kralјicu, kao „bakin momak“.
– Da, da. Tako ispada – reče Gogolј.
 DA LI STE SPREMNI DA PRIHVATITE ISTINU?

Put ka znanju je kao penjanje zavojitim stepenicama, možete njima ići deset puta, uvek će
vam tajna biti iza zavoja. Zbog toga ću vam citirati nešto što ste čitali u Teorije zavere, prvi
nivo, a što je napisao Justas Malins:
„Atlantisti* su istorijski bili Hananci koji su promenili ime u Feničani i osnovali svoju
ekspozituru Kartaginu, zatim Veneciju… Hananci ili Feničani stvorili su monopol i
uspostavili kontrolu nad trgovinom na celom Mediteranu. Pošto su svoje baze postavili duž
obale Mediterana, otkrili su da se središte svih njihovih operacija nalazi na Jadranskom
moru. Tu su 466. godine posle Hrista osnovali grad Veneciju (Fenikiju). Zahvalјujući svom
dobrom položaju i sposobnosti Hananaca da stiču novac i moć, on je ubrzo postao glavni
štab trgovačkog sveta. Po popisu iz 1152. godine u Veneciji je bilo oko hilјadu trista Jevreja,
koji su plaćali porez od pet procenata na svoje poslove pozajmlјivanja novca. Takođe su bili
aktivni mešetari robe. Godine 1366. dobili su odobrenje da žive u samoj Veneciji – pre toga
bilo im je zabranjeno da stanuju u gradu, već su morali da žive na kopnu, u Mestru. Obično
su na pozajmicu zaračunavali kamatu od deset do dvadeset procenata. Zbog velikog
trgovačkog potencijala Venecije dolazili su tu lјudi iz mnogih delova sveta. Godine 1492,
kada su isterani iz Španije, mnogi Jevreji i Maranosi naselili su se u Veneciji. Kolonija je tada
podelјena na tri grupe: Nemce, poznate kao Tudeši, Levantine, sa Levanta i Ponantine ili
Zapadnjake.*
Godine 1797. francuska okupacija je otvorila kapije getoa. Potom je Napoleon stekao moć i
osnovao svoje Italijansko kralјevstvo (od 1805. do 1814. godine), u kome su oni dobili
dodatna prava. Kastajn u knjizi Istorija Jevreja tvrdi da su za vreme revolucije 1848. godine
Venecijom vladali Danijel Manini i još dva Jevrejina.“
Ovde zastajemo!
Treba da otkrijemo metod kako je srazmerno mala država-grad, sa nesrazmerno velikom
flotom brodova, a uz neograničene finansijske resurse, mogla da uništi tada najmoćniju
državu u regionu Istočno rimsko carstvo, koje mi pogrešno nazivamo Vizantijom.
Justas Malins piše:
„Venecijanci su oduvek bili poznati kao majstori intrige. Pomogli su Turcima u osvajanju
Konstantinopolјa 1453. godine, čime je okončana vladavina Vizantije duga hilјadu dvesta
godina. Turci su bili šokirani grabežlјivošću Venecijanaca, koji su odneli veliki deo
legendarnog umetničkog blaga, zlata i nakita iz ovog grada. Kada su se vratili kući sa
plenom, Venecijanci su ušli u spor sa Turcima oko prevlasti na Mediteranu i neprestano su
se borili sa njima od 1453. do 1718. godine. Venecija je tada postala glavni štab
beskompromisne, ambiciozne bande preduzetnika koji su sebi kupovali titule (ili ih stvarali
niotkuda), gradili veličanstvene palate i skuplјali umetničko blago Evrope, Svoj novi životni
stil plaćali su ogromnim sumama koje su zgrtali od trgovine, gusarenja i pozajmlјivanja
novca. Od 1171. godine ova grupa je postala poznata širom Evrope kao ’crno plemstvo’, jer
su bili hananskog porekla, za razliku od plemstva svetle kože naroda Simovog.* ’Crno
plemstvo’ se postepeno infiltriralo u plemićke porodice Evrope, tako da danas oni
sačinjavaju većinu preživelih evropskih plemića.
Zbog svoje okrutnosti Venecijanci su širom sveta postali poznati kao međunarodni
podstrekači intriga, revolucija, trovanja i drugih načina ubistava. Često su sklapali zavere
da bi protivnika doveli do bankrotstva i bilo je poznato da okrutno siluju kćeri svakog člana
oligarhije koji se usudi da im se suprotstavi. Iz Venecije su se brzo proširili na sever Italije.
Pokupovali su još titula i brakovima se spojili sa osiromašenim porodicama starog
plemstva. U Firenci je najuticajnija bila porodica Mediči, od čijeg bogatstva je osnovana
Akademija, kojom su svetu nametnuli humanizam. Mediči su od Firence napravili evropski
centar plemstva ili gvelfa, kako su se tada nazivali“, konstatovao je Justas Malins.
Sada dolazimo do onoga što je za nas klјučno! Kako je „crno plemstvo“ izvršilo prodor u
Britaniju?
Hteo bih uzgred da vam spomenem da su Hananci, odnosno Feničani, zapravo Kartaginjani,
davno pre nove ere imali trgovinske odnose sa Keltima, pre svega sa Kamrijcima, danas
znanim kao Velšani*.
Idemo sada na citat Justasa Malinsa koji nam objašnjava infiltraciju Venecijanaca u elitu
Britanije:
„’Crno plemstvo’ je takođe uspostavilo bliske veze sa vladajućim porodicama Engleske,
preko porodica Savoj i Est. Porodica Savoj je vladala Italijom od 1146. do 1945. godine.
Porodica Est je vladala Ferarom od dvanaestog veka sve dok se Italija nije ujedinila 1860.
godine. Petar, deveti grof Savojski, udao je svoju nećaku Eleonoru za engleskog kralјa
Henrija Trećeg i tako postao njegov tajni savetnik. Kralј Henri mu je dao velika imanja, kao i
titulu erla od Ričmonda. Petar je doveo druge članove ’crnog plemstva’ da bi se venčavali sa
engleskim plemkinjama, između ostalih i Ričarda de Burga i erla od Linkolna. Petrov mlađi
brat Bonifacije naimenovan je za nadbiskupa od Kenterberija. Petar je umro 1268. godine.“
Ovde zastanimo!
Hajde da definišemo sa kojom je lakoćom i sa koliko agenata od uticaja, ali i zlata koje se ne
spominje, izvršeno infiltriranje u elitu Britanije.
1. Petar Savojski udaje svoju nećaku Eleonoru za engleskog kralјa Henrija Trećeg i postaje
njegov savetnik, odnosno vladar iz senke.
2. Petar dovodi pojačanje, dvojicu plemića Ričarda de Burga i erla od Linkolna.
3. Petrov mlađi brat Bonifacije postaje nadbiskup od Kenterberija, što znači da je bio
vrhunski verski autoritet u zemlјi.
Zapanjujuće! Jedna lepa dama i četiri lukava i bogata čoveka postaju kreatori budućnosti
Britanije i čuvari kapije kroz koju lagano puštaju druge članove venecijanskog „crnog
plemstva“.
Sada da vidimo kako su se formirale dinastije… Justas Malins piše:
„Osnivači evropskih dinastija, koje su se održale do dvadesetog veka, bili su Rupert, grof od
Nasaua, koji je umro 1124. godine, i Kristijan, grof od Oldenburga, koji je umro 1167.
godine. Od Ruperta su potekle loza Hese-Darmštat, loza Hese-Kasel, vojvode od
Luksemburga, Batenborzi, knez Orna i Nasaua i kralјevi Holandije. Od Kristijana su potekli
kralјevi Danske i Norveške, loza Šlezvig-Holštajn i Hanoveri*, koji su monarsi Velike
Britanije od 1717. godine do danas. ’Crno plemstvo’ su činile i vojvode od Normandije,
Anževini i Plantadženeti, koji su postali kralјevi Engleske iz porodica Tjudor i Stjuart, Saks-
Koburzi i Vitelsbahi.“
Tajna britanske krune
Rojal tribunal, Savet 13, Savet 30, Komitet 300, Rimski klub, Bilderbeg, Trilateralna
komisija… koliko tajanstvenih organizacija koje vladaju Britanijom ali i celim svetom.
A sve je počelo sukobom.
Justas Malins nam otkriva kako su Hanoveri-Vindzori postali vrh svetske vlasti:
„Kuća Vindzor je danas najpoznatija porodica vladajućih monarha. Oni predstavlјaju
konačnu pobedu gvelfa ili ’crnog plemstva’, vrhunac hananskog osvajanja moći. Oni su
neprekidno bili u usponu od trinaestog veka, kada su porazili svoje najmoćnije suparnike,
tevtonsku dinastiju Hoenštaufen, poznatiju kao gibelini. Ime su dobili po jednom od
uporišta Hoenštaufena, Vajblingenu. Fridrih Prvi Barbarosa*, kao glava porodice
Hoenštaufen, proširio je vlast na severnu Italiju, gde je naleteo na neočekivano jak otpor
gvelfa. Bitku, koja je trajala više od jednog veka, dobili su niži plemići gvelfi, zahvalјujući
svojoj snazi zasnovanoj na trgovačkoj klasi koja je bila u usponu. Gibelini, visoko plemstvo,
i dalјe su bili vitezovi na konjima, odbijajući da uprlјaju ruke trgovinom. Gibelini su vladali
gradovima na severu: Sijenom, Milanom i Pizom, dok je snaga gvelfa bila skoncentrisana u
Firenci i Ferari. Oto Četvrti od Gvelfa vodio je borbu protiv Filipa od Švabije, Hoenštaufena,
ali su Hoenštaufeni bili brojčano slabiji od Lige renskih gradova, trgovačkog saveza koji je
mogao da prikupi velike svote novca za opremanje kondotijera. Krajem 15. veka gvelfi su
odneli konačnu pobedu.
Alfonso Prvi od Esta oženio se Lukrecijom Bordžijom. Nјegova sestra Marija od Modene
udala se za Džejmsa Drugog i tako uvela lozu Est u englesku vladajuću porodicu.
Gibelini su više voleli jaku centralnu vlast i carsku moć, dok su gvelfi zagovarali
decentralizovanu moć i ’prava čoveka’, što im je kasnije postao moto u trci za moć.
U dvadesetom veku preživeli gvelfi i gibelini* borili su se jedni protiv drugih u dva svetska
rata. Nemačka je postala svetska sila zahvalјujući vojnoj sposobnosti i nagonu pruskih
gibelina. Bizmark je 1866. godine, radi postizanja ujedinjenja Nemačke, izvesnom broju
nemačkih prinčeva oduzeo imanja. Vojvoda od Nasaua i knez izbornik od Hesea odrekli su
se svoje imovine. Jedino su prinčevi od Hanovera, inače naslednici prestola Brunzvika,
odbili da ustupe svoja imanja. Decenijama posle toga Hanoveri su smatrali da su u ratu sa
Pruskom. I zaista, dva svetska rata su delimično bila prouzrokovana neprestanim sukobom
vladajuće porodice Engleske sa nemačkim vladarima.“*
Ovo je kratka istorija „crnog plemstva“, zapravo Hananaca, koji su doveli na vlast dinastiju
Hanover (Vindzor), koja je poreklom Saska, a Sasi i Saksonci su isti narod slovenskog
porekla! Masoni su doveli sa Hanancima Hanovere i to je klјučni deo tajne uspeha zavere.
Napomenuo bih vam da se ta tajna formula prenela i na poslednju agresivnu imperiju –
SAD!
Hananaci*i Hazari, indoktrinirani Talmudom, zajedno sa masonima Škotskog obreda jesu
vladari iz senke u Vašingtonu!
Odmorimo se malo. Ostavimo za trenutak knjigu i skuvajmo kafu. Treba sve ovo složiti u
mozgu, zar ne? Samo čitanje sa razumevanjem ima smisla.
Ovu istu operaciju prebacivanja venecijanskog „crnog plemstva“ iz grada na balvanima
prema Holandiji i Britaniji Rusi registruju znatno kasnije. Ugledni ruski naučnik Andrej Ilјič
Fursov, direktor Centra za ruska istraživanja Moskovskog univerziteta, objašnjava zašto,
kad i gde se venecijansko „crno plemstvo“ seli:
„Kada je Otomanska imperija zatvorila Venecijancima put na Istok, predstavnici
venecijanskih porodica su počeli da razmatraju pitanje: šta da se radi? I odlučili su da stave
pod kontrolu jednu evropsku državu i da odande rukovode. Predstavnici starijih porodica
koje su živele u prošlosti, kao Votson, za razliku od Šerloka Holmsa, smatrali su da to treba
da bude Vatikan. Međutim, predstavnici starih dinastija shvatali su da počinje nova doba,
da je Vatikan slab, naročito zato što su Venecijanci delimično finansirali reformaciju* kako
bi ga oslabili. Zato su predstavnici starih venecijanskih porodica odlučili da nova zemlјa
bude Holandija i zaigrali su na tu kartu.
Nekoliko venecijanskih porodica se preselilo u Holandiju. Ako pogledate holandske mape
16. veka, videćete da je Holandija predstavlјena u obliku lava – venecijanskog lava. Prošlo je
samo dvadeset pet godina. Venecijanci su, kao pametni lјudi – imali su jednu od bolјih
obaveštajnih službi u Evropi u to doba, ako ne i najbolјu – uvideli da je Holandija ranjiva
zemlјa i da treba tražiti drugu. Ta zemlјa je, naravno, bila Engleska. Englezi su bili spremni
na takav kontakt. U to vreme Henri VIII je hteo da se razvede od svoje žene, a nisu mu
dozvolјavali da se razvede. Nјega Venecijanci u tom trenutku nisu zanimali. Pošto mu papa
nije dozvolјavao da se razvede, on je tražio nekog jerarha koji bi ga razveo. Obavešteni lјudi
su mu rekli: ’U Veneciji postoji episkop koji može da dâ dozvolu.’ Taj episkop je došao, a sa
njim je i rabin. Ta dva čoveka dala su dozvolu Henriju VIII za razvod. On je zavoleo
Venecijance, Venecijanci su snabdeli Engleze svojom obaveštajnom mrežom.“
Stop, stop, stop! Obratite pažnju gde je centar globalne moći! Venecijanci su ustupili
Britaniji svoju obaveštajnu mrežu. Dolazimo do formule svetske moći koja glasi – kako?
Obaveštajna služba + novac = svetska moć!
Vraćam se na kazivanje naučnika Fursova:
„Venecijanci* su se toliko infiltrirali u britansko društvo, iako ih nije bilo mnogo, da su
krajem 18. veka u britanskom parlamentu pristalice Istočnoindijske kompanije – a tada je
bila u toku borba između pristalica i protivnika Istočnoindijske kompanije, koju su u svoje
vreme osnovali Venecijanci – sebe nazivali ’venecijanskom partijom’. Ajnštajn je dobro
govorio da svet nije pojam kvantiteta, već kvaliteta“, konstatovao je Rus.
Sada dolazim do cilјa venecijanskog plemstva: cilј je uništavanje svih državnih granica kako
bi vlast tajnog društva bila olakšana. Oružje u kršenju tih granica bili su Napoleon i Hitler!
Finansirali su ih bankari „crnog plemstva“ – Rotšildi!
Sada dolazimo do novog nivoa igre koja se zove „vladaj svetom“.
Znači imamo venecijansko „crno plemstvo“* koje vlada Britanijom, a želi da vlada Evropom,
Rusijom, Amerikom…
Šta im je potrebno da bi postigli cilј?
Sistem nižih tajnih društava koja će u obliku piramide da se šire po planeti.
Šta je mamac da bi neko ušao u tajno društvo?
1. Tajna koju će otkriti i koja ostvaruje njegove želјe!
2. Osećaj pripadnosti eliti koja se izdvojila od običnog naroda.
Zaklјučujemo: tajna društva su vojska venecijanskog „crnog plemstva“ koja vlada
Britanijom. Moć tajnih društava je neprikosnovena. Oni koji to negiraju jednostavno su –
budale!
Vrlo cenjeni ruski naučnik Andrej Ilјič Fursov sistematično objašnjava:
„Godine 1717. objavlјeno je da je nastala prva masonska loža, ali to nije tačno. Masonske
lože su postojale još u 17. veku.
Tajne strukture su postojale u 17. veku, međutim njih su napunili novim sadržajem.
Masonske strukture u 18. veku ne treba demonizovati zato što je već u 19. veku bilo
drugačije, ali u drugoj polovini 18. veka masonske strukture su odigrale ogromnu ulogu u
razvoju Evrope.
One su pripremile lјudski materijal koji je u 19. veku stvorio, govoreći jezikom marksizma –
formacioni kapitalizam.
Masoni* su pedeset godina pripremali taj lјudski materijal – nadnacionalni – koji je rešio
mnoge probleme kapitala u 19. veku. Svakako, odlučujuću ulogu u 18. veku odigrale su
masonske lože Velike Britanije, pri čemu su postojale dve vrste: ostrvske lože, koje su
radile za Veliku Britaniju i isticale potrebu za patriotizmom i nacionalizmom.
One su delovale po sjajnom anglosaksonskom principu – mi bi trebalo to da pozajmimo,
naši liberali bi, pre svega, trebalo to da pozajme – right or wrong – my country: nije važno
da li je u pravu ili ne – to je moja zemlјa.“
Zastanimo! Treba da definišemo u svojim glavama – masonerija je meka sila Britanije, a
lože u drugim zemlјama su oružje koje deluje u korist Londona. U njih treba ulaziti samo sa
svešću da to oružje treba okrenuti protiv agresora – Londona!
Evo dokaza mojih reči, Andrej Fursov zbori:
„Postojale su i kontinentalne lože, kojima su takođe upravlјali iz Velike Britanije, ali su one
radile na kontinentu, pre svega u Nemačkoj, i odgajale su svoj ’materijal’ u duhu
kosmopolitizma, poštovanja liberalnih vrednosti. Drugim rečima: to je bio rad za svoju
državu, Veliku Britaniju, samo na kontinentu.
To je rađeno veoma uspešno. Na primer, nemačke masonske lože su uspele da izađu ispod
kontrole britanskih tek 1870-ih godina, što je kasnije dovelo do dva sukoba između
Anglosaksonaca i Nemaca, ali to je posebno pitanje. Glavno je: istorija kapitalizma – to je
istorija formiranja njegovih nadnacionalnih struktura jer se problemi kapitalističkog
sistema ne rešavaju na nacionalnom nivou.
Kapitalizam je morao da stvori nadnacionalne strukture. Pri čemu su, kada je masonstvo
postalo neadekvatno za zadatke nove epohe, počele da nastaju principijelno nove tajne
strukture; njih nazivaju paramasonskim, ali to nije tačan termin – to su jednostavno nove
strukture.
Na primer, 90-ih godina 19. veka Sesil Rouds i još nekoliko lјudi formirali su tajno društvo
radi usaglašavanja pri upravlјanju svetskim procesima. Ono postoji do današnjeg dana,
zove se The group ili We – ’Mi’“.
Sada zastajemo!
Dolazimo do početka novog razvojnog ciklusa britanske moći, a to je period posle smrti
kralјice Viktorije.
Andrej Fursov nam dalјe otkriva:
„U formiranju zapadne elite, koje se odvijalo u nekoliko faza, veoma bitan trenutak se
dogodio 1902. godine.
Dotad je superbaka i supermama zapadne evropske elite – britanska kralјica Viktorija – bila
kategorički protiv brakova između aristokrata i finansijera. Pošto su u ozbilјnim
dinastijama Evrope bili njeni rođaci – unuke, unuci i drugi rođaci – nju su slušali.
Godinu dana nakon njene smrti – a ona je umrla 1901. godine – 1902, evropska
aristokratija okupila se na nezvaničnom sastanku i odlučila da je moguće ženiti se
potomcima porodica finansijera i udavati se za njih.“
Ovde moramo da stanemo. Naučnici obično neke stvari terminološki zakukulјe da ne bi
dobili etiketu! Pojam „porodice finansijera“ treba čitati kao „crno plemstvo“ + Rotšildi i
ćerke firme.
Idemo dalјe. Sada Andrej Fursov objašnjava zašto se kralјica Viktorija bojala:
„Kralјica Viktorija je bila nepromenlјivi element u promenlјivom svetu. Mada tu postoji
velika tajna i mene je zanimalo da li će neko iskoristi tu skandaloznu tajnu za vreme
proslave jubileja kralјice Viktorije.
Evo o čemu se radi: 1986. godine dvojica engleskih biologa praktično su dokazali – mene
su, u svakom slučaju, ubedili svojom knjigom – da kralјica Viktorija ne može da bude kćerka
čoveka koji se smatra njenim ocem. On je bio neplodan, a ona je bila nosilac gena hemofilije.
To je hemofilija našeg carevića Alekseja. Ona se prenosi po ženskoj liniji, njemu ju je
prenela majka.
Viktorija je bila nosilac tog gena, a njen otac, onaj koji se smatrao njenim ocem, nije bio
nosilac tog gena. Odnosno, pod velikom je sumnjom da je Viktorija zakonita kćer svojih
roditelјa.
Međutim, tu knjigu su potpuno ignorisali 1986. godine. Da je to bilo priznato – trećina
evropskih dinastija postala bi nelegitimna. Zato su se svi pravili da se ništa nije dogodilo, da
knjige nije bilo, da biolozi svašta pišu. Ali ja mislim da će doći vreme i da će knjiga tih
biologa da eksplodira. Ne znam kada će se to dogoditi…“*
Ovde zastajemo da bih vam objasnio ono što Fursov očigledno iz nekog razloga ne sme.
Sve kralјevske porodice vode poreklo od Davida, koji se oženio jednom prelepom damom,
čijeg je muža naredio da ubiju, mada mu je bio odani oficir. Sa njom je dobio sina Solomona,
koji je dobio nadimak Mudri!
Sve bi to bilo lepo i krasno da Aleksandar Jovanović, mason 33°, 90°, 96°, Grand Master of
Ancient and Primitive Rite of Memphis and Misraim nije skrenuo pažnju na detalј koji niko
nije video više od tri hilјade godina.
Davidova loza se gleda po ženskoj liniji, a ona je iz naroda Hetita, koji nisu Jevreji već
Arijevci. Znači, Davidov sin Solomon je Hetit, pa su sve kralјevske kuće Evrope – hetitske!
Simbol Davidove loze nije slučajno lјilјan!
Koji je simbol loze Isusa Hrista? Opet – lјilјan!
Ako postoji loza Isusa Hrista, onda znači da je on imao decu. U Svetom pismu piše da ih nije
imao.
Idemo dalјe. U Svetom pismu piše da je Isus Hristos bio Jevrejin. Hajde sada da uklјučimo
mašinu koja se zove mozak. Kako bi izgledao Jevrejin na Bliskom Istoku pre više od dve
hilјade godina? Bio bi nizak, crne puti, crne kose i crnih očiju sa tipičnim semitskim
kukastim nosem. Zar ne? Kojim bi jezikom taj Jevrejin govorio kad bi se obraćao drugima?
Odgovor je – jevrejskim!
Sada se setimo kako je izgledao Isus Hristos. Visok, tamnoriđe kose, plavih očiju… Kojim
jezikom se obraćao svojim sledbenicima? Odgovor je – aramejskim! Znači on nije bio
Jevrejin, a ni njegovi sledbenici. Sada ponovo dolazimo do boje njegove kose – tamnoriđe.
Ko je tada, na tom prostoru, imao takvu kosu? Pripadnici plemena Venjamita, koje su Jevreji
ubacili među svoje, kao i pleme Dan čiji pripadnici imaju jarkoriđu kosu…
Da li je pleme Dan obožavalo jevrejskog boga Jahvea?
Odgovor je ne! Oni su obožavali boginju Danu, odnosno Danicu, čiji simbol je zvezda Danica,
odnosno planeta Venera. Koji narod zove „zvezdu“ koja svetli najduže, do pred zoru,
Zornjača, odnosno Danica? Znači pripadnici plemena Venjamita i plemena Dan nisu Jevreji!
Zapamtite!
1. Simbol loze Isusa Hristosa su lјilјani. Pošto govorimo o lozi, to znači da je Isus imao decu.
Skrećem pažnju: David i Isus imaju isti simbol – lјilјane!
2. Koji je simbol naših Nemanjića? Odgovor je – lјilјan!
3. Kakvu boju kose su imali Nemanjići? Odgovor je – tamnoriđu, kao Isus.
Uzgred da vam kažem da je simbol plemena Dan petokraka zvezda, koja je bila logo
komunista, kao crvena, a bela je američka.
Pitanje za vas je koje je boje petokraka Evropske unije?
Zašto sam vam sve ovo ispričao? Zato da biste naučili da pratite simbole lјilјana i petokrake.
Sve porodice koje u grbu imaju lјilјan navodni su potomci iste loze, Davida i Isusa.
No lјilјan je i simbol iz Vavilona koji predstavlјa sveto trojstvo: Nimroda, kralјicu
Semiramidu i sina Tamuza.
Sada da vas podsetim na priču o Sionskom prioratu, koji kroz istoriju okuplјa sve krunisane
glave Evrope. Sionski priorat ima na grbu tri lјilјana.
Zašto su Alija Izetbegović i njegovi prijatelјi stavili lјilјane u grb BiH? Zato što su hteli da
kažu da oni i nisu pravi muslimani, već prikriveni bogumili, koji su bili gnostici, kao i katari.
Ko su bogumili ili katari?
To su oni koji prihvataju hrišćanstvo bez posredovanja crkvene hijerarhije. No o svemu
tome drugi put.
Pleme Venjamita je u sukobu sa plemenom Dan oko trona svetske vlade. Tamo gde je
petokraka simbol države, tu vlada ratničko pleme Dan, koje često koristi i znak orla što je
simbol Horusa!
Cilј Venjamita je stvaranje nove pravoslavne Vizantije u kojoj bi ravnopravno živele sve
velike religije.
Dinastija Romanov deo je Sionskog priorata i njena sudbina takođe nije onakva kao što
učimo na časovima istorije. No sada nije vreme da vam otkrivam tu tajnu.
 PUT KA MOĆI PROLAZE SAMO IZABRANI

Dragi moji čitaoci, serijal Profesori smrti počinje ovom knjigom – Nosači kovčega. To je
naslov koji izaziva mnogo asocijacija. Neko će da pomisli na Zavetni kovčeg i neće mnogo
pogrešiti, a neko drugi će se setiti sahrane Zorana Đinđića i onih koji su nosili njegov
kovčeg.
Kad završite čitanje serijala, shvatićete da ste svi bili potpuno u pravu! Crna linija spaja sve!
Mudri lјudi kažu da je ponavlјanje majka mudrosti. Svetom vlada „stari novac“, a pogotovo
Londonom, jedna je od prvih rečenica koju sam naučio od svog poznanika, vrhunskog
novinara Siniše Ljepojevića, kad sam stigao u prestonicu moći.
Prošlo je mnogo vremena od tada, dok se ta priča nije iskristalisala. Termin „stari novac“
vodi poreklo iz Vavilona, i prenosi se preko Hananaca, Hetita, Feničana, Kartaginjana,
Egipćana, Rimlјana, Venecijanaca, Đenovlјana, Holanđana do Britanaca.
Simbol je lav raširenih krila. Tajno društvo se zove Vavilonsko bratstvo. Zanimlјiva priča,
duga oko četiri hilјade godina. Hajde da vam je ispričam u kratkim crtama.
Osnivač Vavilona, možda njegov osvajač, bio je arijevac kralј Nimrod*, koji je vladao njime
zajedno sa svojom ženom Semiramidom. Živeo je, smatra se, negde tri hilјade godina pre
nove ere. Po svemu sudeći on je bio jedan od divova, koje zvanična istorija proglašava
mitskim bićima, a arheologe koji su pronalazili njihove kosti su marginalizovali.
Znači, otkrivamo da su divovi bili stvarnost a da su istoričari lažovi. Zašto ponosni istoričari
lažu? Zato što su političari tako naredili. Znamo da su političari samo marionete tajnih
društava. Znači neko tajno društvo brani da se zna istina o njima.*
Vavilonsko bratstvo je skup starih porodica, poreklom iz Vavilona*, koje su se s vremenom
orodile sa nekoliko drugih uticajnih porodica kako bi podmladile krv.
Nјihov metod živlјenja je jednostavan i efikasan. Možemo ga nazvati logikom konjanika.
Jahač ide ka cilјu, a konj pod njim može biti beo, braon crn… Važno je samo da je snažan i
brz.
Vavilonsko bratstvo, odnosno „crno plemstvo“, kao konjanik zajaše svojim novcem i
znanjem neki narod i koristi ga kako bi preko njega vladalo drugima. Nјihova tajna vladanja
je jednostavna, ponavlјam. Oni svuda imaju svoje lјude na vlasti.
Mnoge narode jašu, bilo da su to Jevreji (Sefardi–Berberi, Aškenazi–Hazari) Rusi, Nemci,
Italijani, Holanđani, Španci, Britanci, Amerikanci… I kakva je to politička formula?
Ideja + kadrovi + novac = vlast.
Prve dve stvari mogu se same stvoriti, ali zna se ko ima novac za politiku. „Crno plemstvo“,
čiji štit je familija Rotšild („crveni štit“), svi znaju i mrze. No nastaje problem. Neko je rešio
da pobije Rotšilde. Svi poručuju da će ih iskoreniti. Ali o tome kasnije. Rotšildi su samo
bankari Vavilonskog bratstva, koje se naziva i venecijansko „crno plemstvo“.
Sada moram da vam otkrijem kako je nastalo to tajno društvo i kako je steklo moć. Da li vi
to zaista želite? Da biste prošli put, morate biti vrlo skoncentrisani. U suprotnom –
zalutaćete!
Moj kolega Aleksandar Dugin već vam je ovo objašnjavao, ali niste bili spremni za
inicijaciju. Da li ste sada, videćemo. Verujem da ćete biti ako podvlačite bitne stvari. Da bih
vam pomogao reći ću vam da termin Red Atlantika možete shvatiti kao Red gospodara
mora.
Tajni Red Atlantika* ima veoma dugu istoriju. Neki autori tradicionalisti dovode ga u vezu
sa staroegipatskim inicijacijskim grupama, a posebno sa sektom poštovalaca boga Seta, čiji
su simboli bili krokodil i nilski konj (to jest vodene životinje), kao i crveni magarac.
Kasnije se sekta Seta spojila sa različitim feničanskim kultovima, naročito sa krvavim
kultom Moloha. Prema francuskom konspirologu iz 19. veka Klodu Graseu d’Orseu, ova
tajna organizacija opstala je mnogo vekova posle propasti feničanske civilizacije. U
srednjovekovnoj Evropi nosila je naziv sekta Menestrela Morvan, čiji je amblem bila „igra
smrti“. Grase d’Orse je tvrdio da je Luterova reformacija bila sprovedena po nalogu te sekte
i da se protestanti (naročito anglosaksonski i francuski) do danas nalaze pod njenim
uticajem. Žan Parvulesko smatra da je Đuzepe Balzamo, poznatiji kao Kalјostro, bio jedan
od najvažnijih agenata upravo tog tajnog reda koji je krajem 18. veka isplivao na površinu
pod maskom neregularnog „egipatskog“ masonstva obreda Memfis, kasnije Memfis-
Misraim.
Memfis je grad u Egiptu, a Misraim je hebrejski naziv za Egipat. To je magijski ezoterijski
red, paralelan sa masonerijom.
Ovakva simbolička predistorija atlantista karakteriše suštinu njihove geopolitičke i
kulturno-ekonomske strategije. Nјen smisao se svodi na isticanje „horizontalnih“ vrednosti,
na isticanje u prvi plan nižih aspekata lјudskog bića i društva u celini. To ne znači da je
atlantizam istovetan vulgarnom materijalizmu, ali „materijalni“, čisto ekonomski, trgovački
aspekt lјudske delatnosti zauzima u njemu centralno mesto. Svođenje sistema vrednosti na
čisto lјudsku ravan pretpostavlјa individualizam i radikalni antropocentrizam, koji je
svojstven atlantizmu u svim njegovim manifestacijama.
Zastajemo!
Tajno društvo atlantista je zapravo vezano za materijalne vrednosti, novac, zlato,
dijamante, nekretnine, seks*… Horizontalne vrednosti isklјučuju duhovne, pa samim tim i
pojam Boga. Šta se događa kada čovek želi samo u se, na se i poda se? Naravno, nastaju
bolesti. Dok ne tresne glavom u zid čovek ne diže pogled gore.

Dugin objašnjava:
„Paralelno ovom svođenju, nužno nastaju karakteristični ’atlantski’ skepticizam i
depresivna ironija u odnosu na idealnu, nadlјudsku dimenziju života. I zaista, lik crvenog
magarca i ’igra smrti’ izvrsno izražavaju suštinu atlantske skepse. I po čudnoj logici istorije,
najradikalniji oblici protestantske individualističke, kritičke društvene i religiozne svesti
zaista su posle Luterove reforme bili kao magnetom privučeni atlantskim regionima –
Engleskoj, i još dalјe na zapad, još dublјe u Atlantik – prema Americi. Tamo su našli
povolјno tlo najekstremniji oblici radikalnog protestantizma u vidu baptista, kvekera i
mormona. (Ž. M. Aleman je isticao simboličnu podudarnost: Kristifor Kolumbo je iz luke
Kadisa, koja je istorijski bila najvažniji centar feničanskih kolonija na Iberijskom
poluostrvu, krenuo na svoje atlantsko putovanje koje se završilo otkrićem Amerike.*)
Ali utvrđivanje Reda Atlantika na krajnjem zapadu i stvaranje posebne, izrazito atlantske
civilizacije u SAD, po projektu ovoga reda, bilo je samo međuetapa u planovima
’neokartaginskih’ atlantista. Sledeći strateški korak se sastojao u izvozu atlantskog modela
na druge kontinente, u geopolitičkoj kolonizaciji cele planete, u prenošenju Zapada u
mističkom i geopolitičkom smislu na čitav svet, uklјučujući, naravno, i sam Istok. Stoga je
mreža atlantske agenture u državama Evroazije imala ne samo odbrambeni cilј (slablјenje
alternativne geopolitičke sile) već je predviđala ofanzivna dejstva.“
Ovde zastanimo! U poslednjih nekoliko redova sažeta je istorija Evrope od Napoleona do
Putina. Šta smo shvatili?
Atlantisti, gospodari mora, Feničani, Venecijanci, Holanđani, Britanci, Amerikanci, vezani su
za materijalni svet i njihov prirodni neprijatelј su svi oni koji duhovnost stavlјaju ispred
materijalnog.*
Zapadni imperijalizam stalno želi ne samo da iskoreni duhovnost Istoka već i da pobije sve
one koji su okrenuti Bogu. Zato koristi vojnu, materijalnu silu i lukavstvo zavađanja naroda
koji veruju u Boga.
Idemo dalјe. Dugin piše da su levičari, socijalisti i komunisti, koji su dolazili sa Zapada, bili
agenti-provokatori.
„Avangarda atlantizma u Evropi su postali ’levi’, anarhistički podrivački pokreti, mada je i u
njihovoj sredini uvek postojala unutrašnja evroazijska opozicija. Međutim, ekonomski
socijalizam i komunizam u njihovom teorijskom i čistom vidu treba shvatiti kao forme
atlantske propagande, političko-socijalne maske tajnog Reda crvenog magarca. Ako se
uzme u obzir osobenost geopolitičkih i okultnih doktrina atlantskog pola, biće savršeno
jasno zašto su anglosaksonske države u tolikoj meri podsticale ’leve’ podrivačke pokrete u
kontinentalnim evropskim i evroazijskim zemlјama, dok u Engleskoj, a naročito u Americi
komunisti i socijaldemokrate čine ništavan procenat; za atlantski lobi levičari su uvek bili
peta kolona u Evroaziji.
Odatle potiče prirodna harmonija ruskih atlantski usmerenih komunista i anglosaksonskih
kapitalista koja često vodi u ćorsokak spolјne istraživače i istoričare. Oni su u nedoumici
povodom takvog potpunog uzajamnog razumevanja klasnih neprijatelјa – ’mesijanskih’
bolјševika s njihovom diktaturom proletarijata i bankara sa Vol strita s njihovim kultom
zlatnog teleta.
Tajna društva Igra smrti, Crveni magarac, Menestrela Morvana, Bratstvo okeana – pomoći
će nam da prodremo u logiku svetskog atlantskog lobija, koji teži ne samo da zaštiti svoja
’ostrva’ već i da pretvori celu planetu u ’Kartaginu’, u jedinstveno sveopšte lјudsko tržište“*,
kaže Dugin.
Kao što vidimo, stvar je jednostavnija nego što izgleda. Nosioci zavere su atlantisti,
gospodari mora koji žele da ovladaju kopnom što dublјe, kako bi ga plјačkali, a pričali mu
bajke o slobodi.
Jednostavno, džeparoški, jedan zamajava, skreće pažnju, a drugi „bunari“.
Shvatili ste metodologiju, sve ostalo je nadgradnja. Danas u Srbiji i Rusiji postoje peta i
šesta kolona atlantista ili „crnog plemstva“, koja zagovara obožavanje materijalnog i
proterivanje Boga. Nekada su se zvali komunisti, a sada se zovu evrofili.
No njihov gospodar je Crveni magarac ili NATO, koji igra igru smrti!
Zapamtite terminologiju, atlantisti su isto što i talasokratija, odnosno venecijansko „crno
plemstvo“. Idemo dalјe u otkrivanje tajni.
Kako sakriti sopstvenu moć?
Venecijansko „crno plemstvo“ poseduje veštinu da se povuče u senku kako ne bi izazivalo
mržnju većine. Za svoje mutne poslove oni umeju da gurnu druge da snose krivicu. Nekada
su to Jevreji, nekada masoni, a najzgodniji za to su im članovi porodice Rotšild.
Ralf Eperson piše:
„Zvanična istorija kaže da je ovu bankarsku dinastiju stvorio Majer Amšel Bauer, nemački
Jevrejin rođen 23. februara 1744. godine u Frankfurtu, tadašnjem leglu antisemitizma koji
je proistekao iz filozofije Imanuela Kanta i Johana Fihtea. Nјegov otac se bavio prodajom
svilenih tkanina uprkos zabrani da se Jevreji time bave.“
No tu počinje prva istorijska laž. Nemački Jevreji su govorili jezik jidiš, a to nam otkriva da
su bili Aškenazi, što znači Hazari, a ne Jevreji.
Da zaklјučimo, Rotšildi nisu pravi Jevreji, već Hazari koji ispovedaju judejsku veru. Mladi
Majer Bauer ipak je studirao za rabina. Istoričari kažu da je postao ekspert za haškalahu,
smešu vere, hebrejskog prava i zdravog razuma, koja je bila popularna u vreme
„prosvećenosti“. Smrt oca i majke prisilila je Majera da napusti rabinsku školu i da se
zaposli kao bankarski pomoćnik.
„Brzo učeći zanat, postao je dvorski finansijski agent Vilhelma Devetog, kralјevski upravnik
regije Hese-Kasel i istaknuti slobodni zidar. Umilјavao se Vilhelmu, koji je bio samo godinu
dana stariji od njega, koristeći njegovo interesovanje za masoneriju i starine. Majer bi
tražio stare novčiće i prodavao ih svom dobrotvoru po veoma niskim cenama. Imajući u
vidu njegovo školovanje, koje je udvostručeno proučavanjem starina, sigurno je ušao u
tajne drevnih misterija, naročito jevrejske kabale. Baš u tom periodu metafizika kabale
počela je da se spaja s tradicijom slobodnog zidarstva koje je svoje korene vuklo iz starog
Egipta i kulta Ozirisa i Izide.
Masonske veze omogućile su Majeru, budućem Rotšildu, kontakte sa društvenom elitom
Nemačke, a vrh te elite činili su članovi kralјevske porodice Turn i Taksis.
U to vreme, prema Novoj enciklopediji Britanici, Majer je uspostavio obrazac koji će njegova
porodica tako uspešno slediti – da se posao obavlјa sa vladajućim kućama i da se uklјuči što
više sinova koji mogu da preuzmu raznovrsne poslove njegove porodice u inostranstvu.“
Zastanimo ovde!
Jedan od metoda Rotšilda koji je ustanovlјen na početku stvaranja istorije moći jeste
korišćenje agenata od uticaja!
Saznajmo metod manipulacije:
„Za vreme građanskog rata Dž. P. Morgan je javno davao antisemitske primedbe, a ipak je
zastupao cilјeve Rotšildovih. U krajnjoj analizi je beznačajno koliko je očito Morganov
antisemitizam bio pragmatična maska… bez obzira na tumačenje prirode odnosa između
Morganove i Rotšildove kuće, ostaje činjenica da su veze bile bliske, da su se razvijale i da
su bile od velike koristi za obe strane. Ako je Morgan zaista negovao osećanja
antisemitizma, ni on ni Rotšild nisu nikada dozvolili da im to bude smetnja u poslu.
Naravno, sve je to bila mimikrija. Morgan je bio agent Rotšilda, a kasnije je to postao i
Rokfeler. Nјih dvojica su sa Rotšildovim novcem stvorili ’svoje’ imperije!“
Ovde zastanimo i udahnimo vazduh kako bismo shvatili, da su bankarske kuće Morgan i
Rokfeler zapravo – deca Rotšilda, kralјa Hazara!
Sada nastavimo gde smo stali:
„’Istoričari familije Rotšild (Majer) tvrde: Majer je isto tako radio i sa susedima. Varburzi su
počeli da lobiraju za Rotšildove poslove u Hamburgu još 1814, iako su redovne poslovne
veze uspostavlјene tek tridesetih godina 19. veka…’, zapisao je biograf Najdžel Ferguson.
Godine 1875. Rotšildi su se uortačili s porodicom po imenu Šif (Hazari). Jedan od unuka
Jakob Henri Šif doselio se u Ameriku 1865. posle upoznavanja s Abrahamom Kunom
(Hazar), koji ga je pozvao da mu se priklјuči u njegovoj investicionoj firmi. Godine 1875.
mladi Šif se oženio ćerkom Solomona Leba (Hazar), tadašnjeg šefa moćne bankarske firme
Kun, Leb i društvo iz grada Nјujorka. Šif je postao direktor firme 1885, nakon Lebove smrti.
Šif je finansirao kupovinu Junion Pacifika za račun železničkog magnata Edvarda H.
Harimana, oca kasnijeg svetskog državnika V. Averela Harimana (Hazar). I Šif i Averel
Hariman odigraće važnu ulogu u implementiranju komunizma u Rusiji.
Tridesetih godina dvadesetog veka bankarska firma V. A. Hariman i društvo spojila se sa
privatnom međunarodnom bankarskom firmom Braća Braun, pri čemu je nastala firma
Braća Braun, Hariman i društvo, čiji je dugoročni partner bio Preskot Buš (primlјen u Red*
1917. godine), otac Džordža Buša (primlјen u Red 1949), deda Buša Juniora.
Bračne veze između istaknutih jevrejskih porodica bile su uobičajene na razmeđu vekova.
’U staranju o zaštiti svojih velikih imanja ovi jevrejski dinasti su smatrali korisnim, kako u
SAD tako i u Zapadnoj Evropi, da se međusobno žene’, pisao je profesor istorije Hauard M.
Zahar. Solomon Leb i Abraham Kun oženili su se sestrama jedan drugog, dok je Jakob Šif
automatski postao ortak uzimanjem Lebove ćerke za ženu. A Feliks Varburg, potomak
istaknute bankarske porodice iz Hamburga, obezbedio je sebi ortaštvo sa Kunom i Lebom
ženidbom sa Šifovom kćeri Fridom. Feliksov brat Pol oženio se ćerkom Solomona Leba
Ninom – koju je Leb dobio sa svojom drugom ženom – i tako postao ujak sopstvenom bratu.
Još jedan ortak Oto Kun oženio se Adelaidom Volf, ćerkom jednog od pokretača firme. U
firmi Goldman, Zaks i društvo dva brata su se oženila Goldmanovim ćerkama.“
Ovde zastanimo!
Ukrštanjem rođaka porodica se čuva od ulјeza, ali se dobija i nešto loše. Pored genija,
rađaju se i retardirani. Idemo sada dalјe u razotkrivanju moći onih koji danas stoje iza
„Islamske države“ koja se pretvara u bajku ili parodiju.
Rotšildi su ulazili u finansiranje svih država Evrope, osim Rusije, nudeći „povolјno“ svoje
kredite.
„Izabrani narod“ lagano, ali sigurno stvarao je imperiju u okviru tuđih imperija! Možemo
reći da su bankari stvorili svoju unutrašnju državu – koja je bila spojena sa punktovima
širom sveta, ali koja je ostala nevidlјiva običnom svetu.
Hroničar Rotšilda, izvesni ovlašćeni pisac Ik, otkriva tajnu uticaja ove najuglednije
bankarske porodice:
„Krunisane glave Evrope bile su njihovi dužnici, a tu je spadala i dinastija ’crnog plemstva’
Habzburzi*, koji su šeststo godina vladali Svetim rimskim carstvom“, piše on. „Rotšildi su
takođe preuzeli kontrolu nad Bankom Engleske. U slučaju rata Rotšildi su se nalazili u
pozadini, stvarajući sukob i finansirajući obe strane.“
„Oni su imali državlјanstvo zemlјe u kojoj su živeli, ali ih patriotizam nije interesovao“, piše
Grifin. „Isto tako, bili su veoma bliski, ako ne i lukavi, i te kombinovane crte učinile su od
njuh prototip hladnih pragmatista koji danas vladaju političkim i finansijskim svetom.“
Finansijska imperija Rotšildovih nastala je iz pozajmica datih evropskim vladarima i iz
uspešno korišćenog usitnjenog bankarstva, koje je nastalo uništavanjem bankarskog
sistema templara od strane francuskog kralјa i Vatikana*.

Postoji dilema, da li su Rotšildi* vladari iz senke ili samo bankari vladara iz senke! – pisao
sam u svojoj knjizi Kralјevstvo Hazara, prvi deo.
Kako su Rotšildi stvorili moć u Britaniji?
Najvažnija stvar za uspeh svake porodice jeste postojanje što više složnih sinova koji imaju
jasno definisan cilј u životu! Saznajmo tajnu uspeha porodice koja i danas, u 21. veku, vlada
svetom preko svojih agenata od uticaja, kao što je to radila i ranije! Diskretno dodajmo, u
ime venecijanskog „crnog plemstva“, koje je apsolutno nevidlјivo i nije – omrznuto.
Saznajmo metod rada.
Kičma imperije Bauer (Rotšild) bili su sinovi, njih petorica. Svi su pažlјivo školovani za elitu
i na vreme uvođeni u masoneriju.
Dok su Majer i njegov najstariji sin Amšel Majer rukovodili iz svoje Frankfurtske banke, sin
Nejtan Mejer je 1804. osnovao londonsko odelјenje.
U međuvremenu, najmlađi sin Jakob (koji je više voleo da ga zovu Džejms) uklјučio se 1811.
godine u pariske bankarske krugove, Solomon Majer je počeo da radi u Beču, Karl Majer u
Napulјu.
Godine 1806. Nejtan je postao državlјanin Engleske i oženio se Hanom Koen, najstarijom
ćerkom Levija Barenta Koena, vodećeg bankara u Londonu. Ovaj brak je zacementirao
njegov prijem u britanski bankarski establišment.
Nejtan Rotšild je mogao kasnije da se hvališe da je za 17. godina boravka u Engleskoj
uvećao početno bogatstvo od 20.000 funti, koje mu je dao otac, za 2.500 puta, tj. na
50.000.000 funti – u to vreme zaista impozantna suma, koja bi se sada mogla uporediti sa
milijardama američkih dolara, zapisao je jedan od proučavalaca porodice Rotšild.
Uspeh Rotšilda bio je brz, 1810. Nejtan je bio samo jedan od mnogobrojnih bankara u
Londonu, a samo pet godina kasnije postao je glavni finansijer britanske vlade i njene
Banke Engleske. Ovaj izuzetni uspeh mogao se postići samo nizom složenih transakcija, od
kojih su mnoge bile umotane u veo tajni u koji sada možemo prodreti.
Prema nekolicini autora, porodično bogatstvo nastalo je na novcu koji je utajio Vilhelm
Deveti, kome je Britanska vlada plaćala ogromne svote za snabdevanje plaćenika u borbi
protiv američkih kolonista za vreme Američke revolucije. Vilhelm je ovaj novac davao
Majeru za investicije, ali umesto toga novac je iskorišćen za dovođenje njegovog sina
Nejtana za šefa londonskog ogranka porodične banke. Majer je najzad povratio novac ali
„Nejtan je manipulisao situacijom na takav način da je to bio izvor ogromnog bogatstva
Rotšildovih“, zapisao je Ik, hroničar ove porodice.
Biograf Derek Vilson ovo potvrđuje, pišući: „Bilo je to privremeno skretanje ogromnih svota
novca koji je poticao iz regije Hese-Kasel i koji je omogućio N. M. (kako je Nejtan voleo da ga
zovu) da lansira bankovne transakcije, čime je postizao i likvidnost i prestiž.“
Dragi moji čitaoci, koji ste možda već obaveštajci, ili ćete to postati, obratite pažnju na
rečenicu koju ponavlјam: nije važno šta znaš, već koga znaš!
To je metod za postizanje uspeha.
Pročitajte šta piše u teško dostupnoj knjizi Kralјevstvo Hazara prvi tom:
„’Od samog početka Rotšildovi su cenili važnost veza s političarima, lјudima koji određuju
ne samo veličinu budžetskog deficita nego i usmeravaju unutrašnju i spolјnu politiku…’,
zapisao je biograf Najdžel Ferguson. ’Uticaj Rotšildovih preneo se i na kralјevsku porodicu.
Nejtan je najpre stupio u kontakt s britanskom kralјevskom porodicom zahvalјujući
očevom otkupu velikih dugova princa regenta Džordža – kasnije kralјa Džordža IV – i
njegove braće.’
Ferguson je pratio uticaj Rotšildovih sve do muža kralјice Viktorije Alberta i njegovog sina.
Britanski Rotšildi su bili, takođe, veoma bliski sa najistaknutijim viktorijanskim
političarima, kao što su bili lord Džon Rasel, lord Vilijam Gledston, Bendžamin Dizraeli,
Artur Balfor, Džozef Čemberlen i lord Randolf Čerčil, otac čuvenog Vinstona koji je
prepustio Jugoslaviju Titu i komunistima.
Jedan od glavnih metoda skrivenog vladanja, pored novca, jeste i korišćenje obaveštajnih
metoda. Rotšildi su, budući mudri, to znali.
Činjenica je da su Rotšildi već na početku stvaranja svoje imperije imali svoju obaveštajnu
službu, koja je bila osnova i za šverc.“
Ovde zastajemo sa citatom!
Moram da vam objasnim nekoliko faza stvaranja britanske tajne službe.
1. Venecijansko „crno plemstvo“, preuzimajući Britaniju, koja je inače u istoriji bila jedna od
kolonija Feničana, stavilo je i svoju tajnu službu na raspolaganje vidlјivoj vlasti i kruni.
2. Kromvelovom revolucijom data je prilika šefu britanske tajne službe Dauningu da mnoge
Jevreje sveta umreži u nju.
Takvu situaciju nasledio je londonski Rotšild, koji je za svoje ime, ali i tuđe, dalјe razvijao
agenturu koristeći pre svega zlato!
Finansirajući političare i kralјeve, gospodari novca i zlata su postali vladari iz senke. U
Kralјevstvu Hazara pišem:
„Kada je Napoleon Bonaparta odbio da uzme pozajmicu od Rotšilda, formirajući sopstvenu
Banku Francuske, stvorio je sebi osvetolјubive neprijatelјe. Po povratku iz progonstva 1815.
prilike su ga primorale da uzme veliki zajam da bi odbranio Francusku od britanskog
vojvode od Velingtona i njegove skrplјene evropske vojske. Nejtan Rotšild iz Londona daje
pozajmicu od pet miliona funti Napoleonu. U isto vreme Nejtan je uz pomoć drugih članova
porodice Rotšild prošvercovao veliku količinu zlata kroz Francusku da bi opremio
Velingtona. Tako su Rotšildi još jednom odigrali dvostruku ulogu. Kapital je bio motiv igre,
a ne nacionalizam! Rotšildi nemaju te slabosti.
Lukavost Rotšilda napravila je ekstraprofit i posle pobede vojvode od Velingtona, juna
1815. godine, nad Napoleonom.
Kako su Rotšildi prevarili konkurente u Londonu?
Jednostavno, posedovanjem pravovremene informacije i blefom.
Rotšildov glasnik stigao je na poprište bitke dan pre vojnog kurira. Svi berzanski agenti su
kriomice gledali u onoga koji zna pre drugih. Rotšild je odglumio tugu i naredio prodaju
svojih akcija. Ubeđeni da je Velington poražen, berzijanci su počeli grozničavo da prodaju, s
krajnjim rezultatom da su agenti Nejtana Rotšilda uskoro mogli da otkupe najveći deo
britanskih dugova za samo mali deo njihove prave vrednosti.
Mnogo kasnije Nejtan Rotšild je komentarisao svoj čin rekavši: ’Bio je to najbolјi posao koji
sam ikada uradio.’“
Kao što vidimo, lukavstvo, a ne poštenje, temelј je moći. Fraza: vrednim učenjem i radom
stvorićete uspeh mantra je za dobijanje korisnih robova – goja! Ispravna formula glasi:
vrednim učenjem, korišćenjem kvantnog uma infiltriraćeš se među moćne! Pronađi među
njima ambicioznog i slabijeg, a zatim ga sa svojim drugovima dovedi na vlast i upravlјaj
njime korišćenjem obećanja i stvarajući mu strah od najbližih…
Ovde zastanimo.
Da li ste svesni da je to formula koju niste nigde učili? Tokom čitanja ove knjige uverićete se
u njenu jezivu tačnost. Krenimo sa analizom.
Početkom 19. veka Rotšildi su uspeli da dobiju plemićke titule. Francuska loza je 1816.
ubacila „de“ ispred imena, dok je austrijski ogranak stekao titulu barona 1822. godine.
Kralјica Viktorija je 1885. nerado dala titulu barona Nejtanijelu Rotšildu, Nejtanovom
unuku.
„’Tokom prve polovine 19. veka braća su vodila važne transakcije u ime vlade Engleske,
Francuske, Pruske, Austrije, Belgije, Španije, Napulјa, Portugalije, Brazila, raznih nemačkih
državica i manjih zemalјa. Oni su bili lični bankari mnogih krunisanih glava Evrope. Preko
agenata su investirali na tako udalјena tržišta kao što su Sjedinjene Države, Indija, Kuba i
Australija’, piše Grifin.
Velike investicije tražile su mehanizme kontrole, za to su korišćeni iluminati, a na nižoj
instanci masoni. S vremenom dinastija Rotšild je ustanovila da su ratovi i revolucije –
najbolјi posao!
Mehanizam je bio jednostavan. Rotšildi su finansirali različite zemlјe i onda ih gurali u rat.
’Ostajući u pozadini, oni su mogli da izbegnu žestok napad javnog gneva koji je usmeravan
na političke figure koje su oni uveliko kontrolisali’, objašnjava Grifin.“
Dodajem za kraj ovog segmenta: danas Rotšilde svi mrze a njihove gospodare i ne pominju.
Tajna moć porodice Rotšild u Britaniji, ma koliko da se istražuje, nikada nije do kraja
otkrivena.
Istina o Rotšildima u Britaniji dostupna je samo mudrijima i bogatijima, koji su svesni
magičnog spoja novca i moći.
„Nijedna studija o bankarskim prevarama ne bi bila potpuna bez pominjanja kuće Rotšild,
čiji su članovi sebe načinili naslednim vladarima zelenaštva. Porodične poslove otpočeo je u
18. veku u Frankfurtu Majer Amšel Rotšild. Svoje sinove poslao je u Englesku, Francusku,
Austriju i Italiju da formiraju lokalne ogranke i već posle jedne generacije ova porodica
držala je sve evropske nacije u čvrstom stisku dugova.
Početkom 19. veka Nejtan Rotšild, osnivač britanskog ogranka kuće Rotšild, izjavio je:
’Dajte mi da kontrolišem novac u državi, pa me neće biti briga ko piše njene zakone’.
Nejtan Rotšild bio je veoma lјut kada je, na početku svoje lihvarske karijere, saznao da
Banka Engleske odbija da njegovoj kući da posebne privilegije. Kako je bančine guvernere
naterao da pognu glave opisala je Virdžinija Kaule u knjizi Rotšildi: porodica bogatstva (ovu
knjigu koja je pisana u slavu Rotšilda, izdala je 1973. godine jevrejska firma Vajdenfeld i
Nikolson):
’Jednog dana stigao je u banku sa grupom pratilaca i svim blagajnicima predao novčanice
zahtevajući zlato. (U to vreme banke su, po zakonu, morale na zahtev da zamene papirni
novac za zlato). Isto je učinio i naredna dva dana, prekidajući sve ostale poslove. Kada su
guverneri shvatili da se sprema da traži najmanje jedanaest miliona funti u zlatu – što bi
danas iznosilo nekoliko milijardi – prestravili su se i brzo dali garancije o specijalnim
privilegijama koje je Rotšild zahtevao!’
Zbog ovakvog i sličnih izrablјivanja, poslanik za Hartford vigovac T. P. Dankomb je o
Nejtanu Rotšildu 1928. godine u Donjem domu izrekao sledeće:
’Postoji – a neka to porekne ko može – tajni uticaj u pozadini vlade, čiji se oblik nikada ne
vidi, čije se ime nikada ne izgovori, koji ima pristup svim državnim tajnama i koji udešava
iznenadna napredovanja ministara…’“*
Ovde zastanimo. Ovo je suština! Rotšildi finansiraju američke, britanske, francuske,
nemačke, italijanske, grčke, švedske, turske, izraelske i ko zna još koje izbore i time
određuju ko će vladati!
Naravno, to se radi preko posrednika. Srbija nije izuzetak.
 KO SE KRIJE IZA ROTŠILDA?

Svetom vlada 147 kompanija!

Gde su naše pare, pitanje je koje ponavlјaju lјudi širom sveta. Svi znaju da plјačka traje
hilјadama godina, da 1% lјudi živi kako hoće, a 99% onako kako mora! Svi su radoznali, ali
samo naučnici mogu da otkriju tajnu.
Trojica teoretičara sa Instituta ETH u Cirihu proučavala su 43.060 svetskih, međunarodnih
korporacija i njihove udele u vlasništvu, tražeći ono što ih povezuje. Došli su do zaklјučka
da globalnom ekonomijom vlada 147 usko povezanih kompanija i da su od njih tri četvrtine
banke.
Ovaj tim naučnika pri proučavanju je koristio tehnike za rešavanje kompleksnih sistema u
prirodi, kako bi napravio model koji prikazuje koje kompanije kontrolišu druge kompanije i
preko kojih mreža.
Da vidimo šta su otkrili…
Otkrili su da su se:
1. Stefanija Vitali,
2. Džejs Glatfelder i
3. Stefano Batiston
izdvojili u jezgru od 1.318 kompanija s isprepletanom vlasničkom strukturom i vezama u
više od dve druge kompanije. U proseku svaka od tih kompanija povezana je sa oko
dvadeset drugih kompanija, otkrili su naučnici, a prenose mediji.
Mreža se sužava u jedan gusti „čvor“ u sredini, iz kojeg se veze šire intenzivno u svim
smerovima. Taj čvor je izrazito mali i gust u poređenju s ostalim delovima mreže, pa su ga
naučnici nazvali „superentitet“.
Što se tiče vlasničke strukture u tom čvoru, samo njegovo jezgro drži tri četvrtine tog čvora
u svom vlasništvu.
Gotovo četrdeset odsto kontrole nad svetskom ekonomijom u rukama je komplikovane
mreže vlasničkih odnosa, u čijem centru se nalazi 147 korporacija. Najvažnija informacija
do koje su naučnici došli jeste da su čak tri četvrtine tih kompanija – banke.
Zastanimo! Opet dolazimo do bankarske mafije, do „starog novca“, kojim upravlјaju
Rotšildi.
Tajna u tajni
Jedna od glavnih osobina lјudskog roda jeste – zavist. Kada dolaze loša vremena, ta zavist
može postati vrlo destruktivna.
Danas ceo svet mrzi familiju Rotšild. Pitanje je trenutka kada će „brak“ iz računa između
britanske krune i njihovih „menjača novca“ Rotšilda da bude – napadnut.
Lukave porodice „crnog plemstva“ niko ne zna. Nјih niko ne mrzi, a one se kriju iz
multinacionalnih kompanija – banaka. Istraživanja iz ovog veka otkrivaju da planetom
Zemlјom više od tri hilјade godina vladaju iste porodice!
Najnovije istraživanje pokazuje da je jedan odsto lјudi, pripadnika tih porodica, uvek u
krugu najbogatijih i da to traje već stotinama godina.
U istraživanju pod nazivom Prezimena i socijalna mobilnost u Engleskoj 1170–2012, koje je
objavlјeno u novembarskom broju magazina Hjuman nejčr, grupa autora sa Londonske
škole za ekonomiju istraživala je istoriju elitnih britanskih porodica od 12. veka do danas.
Dodajem, to je period infiltracije venecijanskog „crnog plemstva“ u Britaniju. Da vidimo
metod analize.
Istraživači su sakupili podatke za više od dvadeset generacija svake porodice – o njihovom
obrazovanju, statusu, imovini, društvenoj moći… Osnovna ideja bila je da provere šta se
dogodilo sa ovim porodicama – da li su se uzdizale i padale sa carstvima, kao što bi se
moglo pretpostaviti. Da li su ih s vremenom istisnule druge porodice? Šta se dogodilo sa
njima?
Odgovor je – ništa. Ove porodice su ostale tačno tamo gde su oduvek i bile – na vrhu! Od
najranijih zapisa iz 1170. pa sve do 2012. porodice koje su bile uklјučene u istraživanje
ostale su u jedan odsto najbogatijih u engleskom društvu.
Ovo možda i ne bi bilo tako neobično da Engleska nije prošla kroz ozbilјne prevrate i
promene tokom vekova. Pripadnici ovih porodica preživeli su socijalnu i ekonomsku
redistribuciju posle industrijske revolucije, uspon srednje klase, srednjovekovne bitke,
kolonizaciju i čak dva svetska rata. Istraživači naglašavaju da ovde nije reč samo o
britanskoj kralјevskoj porodici, iako ona, logično, pripada ovom krugu. Čitav vladajući sloj
nije se promenio u poslednjih deset vekova!
Da li je tako i u nekadašnjoj koloniji Britanije, gordoj Americi? Odgovor je – da. Tamo su
Kenedijevi, Rokfeleri, Vanderbiltovi…
Sada je vreme da proučimo kako tajna društva vladaju tajnom službom Britanije a
posredno i celim svetom.
Ovo je nauk za ceo život!
 RUSOFOBIJA – TAJNO ORUŽJE

Rusofobija je mržnja prema Rusima kao što je antisemitizam mržnja prema Jevrejima.
Srbofobija je ogranak rusofobije!
Mrzeti Ruse je „logično“ i „poželјno“ jer oni u svojoj državi poseduju velika blaga koja neće
da daju drugima bez novca.
Mržnja prema Jevrejima je kažnjiva u SAD, EU i Kanadi. Za vreme SSSR-a za takvo osećanje,
izgovoreno i pod uticajem votke, strelјalo se!
Sada zastanimo. Svet ide prema trećem svetskom ratu, pri čemu su suprotstavlјene strane
političari koje vidimo, a iza njih se kriju tajna društva.
Taj rat traje vekovima. Možda već hilјadu godina. Definišimo ko je agresor. To su skriveni
gospodari Londona i Vašingtona.
Koje države su meta agresije?
1. Rusija,
2. Kina,
3. države Latinske Amerike.
Sada sledi zanimlјivo pitanje: da li je to stvarno rat ili utakmica u kojoj smo svi mi
posmatrači i publika koja, možda, treba da se tuče između sebe?
Zaronimo u tu tajnu. Znamo da su Hazari igrači na suprotstavlјenim stranima. Amerikanci i
Rusi su tu samo trkači. No da li je to baš tako?
Smrdi na rat. Kažu da se velike pare najbolјe zarađuju kad ulicama teku potoci krvi.
Rotšildi počinju da se predstavlјaju kao nebitni igrači. Zašto? Da li su se uplašili kineske
tajne službe, ili ruske?
Kako je nekad bilo?

Andrej Fursov, direktor Instituta za stratešku analitiku piše:

„Kao masoni i iluminati, Rotšildi su (u svom finansijskom interesu) odmah posle
Napoleonovog poraza počeli da govore o nečem što liči na svetsku vladu, a 1818. godina
postala je očigledna demonstracija njihovih pretenzija.
Rotšilde su podržali i drugi bankari – britanski i švajcarski. Međutim, na putu realizacije tih
planova našla se Rusija – u početku Aleksandar I, zatim Nikolaj I – pri tom ne samo
političkih planova, nego i ekonomskih: ruski carevi nisu dozvolјavali zapadnom
finansijskom kapitalu da se razmahne u Rusiji i ograničavali su ga.
Upravo u periodu od 1820. do 1840. počinje konfrontacija Rotšilda, udarne snage zapadnog
(uglavnom jevrejskog) kapitala, i Romanovih, odnosno tadašnje Rusije, njenog vladajućeg
režima. Karakteristično je da kada su emisari Aleksandra II i Aleksandra III pokušavali da
se dogovore sa Rotšildima o miru (to jest, da oni prestanu da finansiraju antivladine
pokrete u Rusiji u periodu od 1870–1890), odgovoreno im je da je za Rotšilde mir sa
Romanovima nemoguć.
Da li je potrebno govoriti o tome da su Rotšildi glavni saveznici (i finansijeri) britanske
krune i određenog dela britanskog establišmenta (pritom ne samo jevrejskog)?
Da li je potrebno govoriti o tome da su se u svom neprijatelјstvu prema Rusiji oni udružili
sa Velikom Britanijom kao državom?“
Ovde zastanimo! Konstatujmo naivnost Rusa, koji, iako jasno definišu vidlјivu osnovu zla:
Britanska kruna–Rotšildi, pokušavaju sa njima da se dogovore, umesto da ih unište na isti
način kako oni njih konstantno napadaju i satiru.
Andrej Fursov nastavlјa:
„Treće, kraj XVIII i prva polovina XIX veka predstavlјaju period naglog aktiviranja
masonstva, istorijski prve forme zatvorenih nadnacionalnih struktura svetske koordinacije
i upravlјanja.
’Epoha revolucija’ (E. Hobsbaum), 1789–1848, u znatnoj meri bila je epoha masonskih
revolucija u smislu da su se one odvijale pod masonskim parolama (’sloboda, jednakost,
bratstvo’) i da su masoni činili rukovodeće jezgro snaga, rukovodili revolucijama i
usmeravali ih, odnosno bili su subjekti koji su iskoristili realne strukturne protivrečnosti
starog poretka pretvarajući ih u sistemske.
Masonske strukture nastupale su u skrivenoj formi političke organizacije buržoazije i
obezbeđivale – po ’bratskoj liniji’ – organizacione forme konspiracije i kompromisa sa
delom aristokratije. Na kraju su se masoni (ili njihovi sledbenici) našli na čelu
postrevolucionarnih država, desilo se podržavlјenje masonstva kao sistema zatvorenih
nadnacionalnih struktura svetske koordinacije i upravlјanja.
Upravo u ’periodu revolucija’ naglo je pojačana gotovo neometana ekspanzija masonstva u
Evropi i opet – sem u Rusiji. Bez obzira na povećanje broja masonskih loža, oni su se ovde
suočili sa vlašću ruske autokratije.
Ne treba govoriti o tome da je rusko samodržavlјe (posebno u vreme vladavine Nikolaja I)
postalo smrtni neprijatelј masonstva, koje se čvrsto smestilo za kormilom niza evropskih
zemalјa.
Ne treba govoriti o tome da su gotovo sve kontinentalne evropske lože kontrolisali Britanci
– britanske ostrvske lože, tesno povezane sa britanskim establišmentom i sa ’visokim
finansijama’“.
Ovde zastanimo! Moram da vam razjasnim, masonerija nije neko misleće telo, čiji visoki
oficiri donese neke odluke. Znači, priča o tome da masoni vladaju svetom jeste pogrešna.
Masonerija je idejna vojska koja izvršava zadatke promene svesti svojih članova.
Kako? Recimo, mantrama: sloboda, ravnopravnost, bratstvo…
Kao što vidite, u tome nema ničeg lošeg, vi biste se složili da je to cilј kome svi narodi treba
da streme. U Rusiji, u kojoj nema demokratije*, te fraze dobijaju još veću energiju.
Sada treba da vam otkrijem tajnu.
Zamislite staru srpsku zadrugu, gde u jednom seoskom domaćinstvu žive četvorica braće,
sa suprugama i dvadeset četvoro dece. Sada primenite na tu grupaciju mantre: sloboda,
jednakost, bratstvo. Pravo glasa svakom, jednakost žena, prava dece…
Šta se događa? Haos! Svi grakću sa svojim zahtevima, počinju da se svađaju, mrze, nastaje
lјubomora… Zaklјučak, te mantre ne donose dobro.
Velika Britanija masonske principe ne primenjuje u svojoj zemlјi:
1. zadržali su monarhiju;
2. zadržali su Dom lordova, gde aristokratija daje svoje sudove;
3. imaju tajna društva koja donose odluke koje se u parlamentu samo „prodiskutuju“, pa se
usvoje;
4. Britanijom vladaju dvor, bankari – Rotšildi i naravno jezuiti, koji se ne primećuju.
O venecijanskom „crnom plemstvu“ više niko ništa ne zna, a ono ostaje u senci.
Sada se vraćamo na analizu Andreja Fursova, direktora Instituta za stratešku analitiku. On
nam govori o zaveri vezanoj za uništenje ruske imperije:
„Februar 1917. bio je rezultat dugotrajnog, gotovo vekovnog puta na koji su 1820-ih godina
stupili protivnici Rusije – savez države Velike Britanije i nadnacionalnih ekonomskih i
političkih sila Zapada, a pritom su za podrivanje Rusije svi učesnici saveza koristili jedni
druge: Velika Britanija – finansijere i masone, finansijeri – masone i Veliku Britaniju,
masoni – Veliku Britaniju i finansijski kapital.
U suštini, ovi učesnici nisu predstavlјali zbir već celinu, jedinstven političko-ekonomski
sistem koji je umnogome formiran za borbu sa Rusijom, tokom borbe sa Rusijom i radi
podele plodova pobede u toj borbi. Pobeda o kojoj je reč zahtevala je rat – pobedu nad
pobednikom Napoleona.
Sa svoje strane, priprema za takav rat pretpostavlјala je psihološko-istorijsku (pre svega)
informativnu obradu vladajućih i intelektualnih elita, kako u Evropi tako i u samoj Rusiji.
Sredstvo za takvu obradu postala je rusofobija, koja je iskonstruisana i pokrenuta tokom
1820-ih godina. U periodu od 1830. do 1840. rusofobija je moralno, informativno i politički
pripremila čitavu generaciju Evroplјana za rat. Pri tom su rusofobiju počeli da
demonstriraju Evroplјani principijelno različitih političkih pogleda: kvaziliberali (Dizraeli),
krajnji konzervativci (arhiepiskop Pariza), ultrarevolucionari (Marks).
Lekcija 25. godišnjice rata koji je prethodio prvom opštezapadnom ratu protiv Rusije –
Krimskom, bila je obična: informacioni rat u istim okolnostima uvek je priprema za običan
rat (čak i ako se ovaj drugi iz nekih razloga ne desi, ali to je već drugo pitanje).
Upravo u periodu od 1820. do 1830. rusofobija počinje da prodire u samu Rusiju i da se širi
na određene delove vladajuće i intelektualne elite.
U osnovi rusofobije dela ruskih elita bila je činjenica da od XVIII veka one nisu živele toliko
prema potrebama ruskog ’sistema rada’ (K. Marks), odnosno prema takvim potrebama koje
su mogle da budu zadovolјene nivoom razvoja ruske privrede, već prema potrebama
vrhova ’buržujskog’ Zapada gde je sistem rada bio apsolutno drugačiji. Zahvalјujući
prirodnim i klimatskim uslovima, najpre Golfskoj struji, produktivnost polјoprivrede i
samim tim ukupan društveni proizvod Zapada znatno je prevazilazio ruski. Da i ne
govorimo o tome da su u XVIII i XIX veku zapadne vrhuške plјačkale kolonije i polukolonije,
dovodile u narko-zavisnost čitave narode i tako izrazito uvećavale svoje bogatstvo.
Život dvadeset do dvadeset pet procenata vladajućeg sloja Rusije, koji je bio u skladu sa
zapadnim potrebama, zahtevao je pojačavanje eksploatacije stanovništva. Samo tokom
vladavine Katarine II eksploatacija je povećana tri do tri i po puta, a tek je dolazio XIX vek
koji je M. O. Menjšikov nazvao ’stolećem postepenog i na kraju zabrinjavajućeg, brzog pada
blagostanja naroda u Rusiji’.
Želeći da imamo sve te predmete luksuza i komfora’, piše Mihail Osipovič, ’koji su toliko
obični na Zapadu, mi smo primorani da mu dajemo ne samo višak žita nego, kao Indija, i
neophodne rezerve. Naš narod hronično gladuje i blizu je izrođavanja, a sve to radi toga da
se podrži sjaj evropejstva, da se pruži mogućnost nevelikom sloju kapitalista da idu u korak
sa Evropom’. Odnosno, radi se o oduzimanju ne samo viška, nego i dela neophodnog
proizvoda kao cene za život dela vrhuške (i njene posluge) po standardima buržoaskog
Zapada.
Psihološko opravdanje za to postao je prezriv odnos dela ruskog ’obrazovanog društva’
prema narodu, prema Rusima kao ’divlјacima’, ’Azijatima’ i slično. Na takvo tlo pala je
rusofobija i već 1860-ih i1870-ih godina dorasla do smerdjakovštine i njenog žalјenja što
’pametna nacija’, to jest, Francuzi, nije osvojila ’glupu naciju’, odnosno, Ruse.
Značajno je to što objekat rusofobije nisu bili samo ruski narod, ruska kultura itd. nego, u
mnogim slučajevima, i ruska državnost i samodržavna vlast. Radi se o tome da je
autokratski centar vrha u svom interesu delimično ograničavao eksploatatorske apetite
ruske vrhuške i zbog toga, takođe, postajao objekat rusofobske kritike, kao što je ’azijatski
despotizam’, ’sistem samovolјe’ itd. Takav stav dela ruske vrhuške i ruskog kapitala
podudarao se svojom rusofobijom sa zapadnim protivnicima Rusije – kako sa državnim
(Velika Britanija, Francuska), tako i sa naddržavnim (masonstvo).
Za rusofobe je karakteristično neprijatelјstvo, mržnja kako prema ruskom narodu, tako i
prema ruskoj vlasti, i što je ta vlast jača, što je samostalnija u odnosu na Zapad, što više
uzima u obzir interese naroda, društva u celini, time je veća mržnja i lјuća rusofobija.“*
Ovde zastanimo kako bismo konstatovali da je situacija danas ista. Šire se rusofobija i
mržnja prema Putinu.
Podsećam vas da je srbofobija ogranak rusofobije.
Moj kolega Aleksandar Dugin, govori o izdaji u Rusiji od strane pete i šeste kolone.
Petu kolonu čine najbogatiji koji su rusofobi, često i pripadnici hazarske nacionalne
manjine. Šestu čine oni koji, osim svojih materijalnih interesa, ne vide ništa drugo, a njih je
mnogo.
ZA ULAZAK U PRVI SVETSKI RAT RUSIJI JE OBEĆAN
IZLAZAK NA MEDITERAN

Istorija je gomila laži koje su nam nametnuli kao istine učeni lјudi, zapravo agenti od uticaja
dobro raspoređeni među političarima i naučnicima. Da biste ih otkrili samo pratite gde su
školovani, od koga su dobili priznanja, sa kim se druže, koje knjige čitaju… Naravno, pratite
i trag novca!
Sada krećemo u otkrivanje istine o Rusiji u kojoj je britanska služba, po nalogu cionista i
jezuita, zapravo Vavilonskog bratstva, izvela čuvenu Oktobarsku revoluciju.
Kako se priprema tako velika obaveštajna operacija?
Odgovor je: pripremanjem javnog mnjenja. Sećate se slogana:
1. Slobo Sadame,
2. Slobo, Slobo, ubij se, spasi Srbiju,
3. Gotov je.
Mogu vam reći da su te parole zapravo mantre za programiranje naroda. Kada uđu u
podsvest, one zagospodare umom. Kao što je satanizovan Slobodan Milošević, tako je
oklevetan i ruski car Nikolaj Drugi.
Istinu o njemu i o Rusiji tog doba otkriće nam Leonid Rešetnjikov, direktor Ruskog instituta
za strateška istraživanja, magistar istorije. Za početak, otkriva nam karakteristike ruskog
cara:
„Nikolaj Drugi je najoklevetanija ličnost ruske istorije. On uopšte nije bio slab car, čak
obrnuto – Nikolaj Drugi je ispolјavao ogromnu samokontrolu, snagu i smirenost, uvek i u
svim okolnostima. On je preokrenuo situaciju na frontu u Prvom svetskom ratu, Stolipinove
reforme su Nikolajeve reforme.

Nikolaj Drugi je smatrao da Rusija može i da treba da nastavi rat protiv Japana i da će
pobediti. On je bio potpuno siguran u to i tako bi i bilo. Samo je unutrašnja situacija dovela
do toga da zaklјuči mir, a Rusija taj rat uopšte nije izgubila.
Kad govore da je car bio slab, da je bio slab vojskovođa, evo paralele. Govore: silni Stalјin,
pobednik u Velikom otadžbinskom ratu, a on tobože – slabi car. Međutim, na našoj teritoriji
nema ni jednog jedinog groba poginulih ruskih vojnika u Prvom svetskom ratu! Ne zato što
su ih bolјševici zatrpali, njih jednostavno nema! Mi nismo pustili neprijatelјa na svoju
teritoriju. A pod Stalјinom je neprijatelј stigao pod Moskvu i Stalјingrad.
Ruski obrazovani slojevi udalјavali su se od cara, od ruske politike, ruske istorije, od ruskog
pogleda na svet. Eto, to su uzroci revolucije iz 1917. godine. Govori se da se car odrekao
prestola. Nije car abdicirao, obrazovano društvo se odreklo Rusije.“
Stop, stop! Ovde stajemo da bih vam objasnio kako je došlo do toga da se ruski obrazovani
sloj udalјi „od cara, od ruske politike, ruske istorije, od ruskog pogleda na svet“. Dolazimo
do novog oružja za koje Rusi nisu znali, a koje ih je pobedilo a da toga nisu bili svesni. To je
meka sila!
Šta je to? Najkraće rečeno, fascinacija materijalnim stvarima plus iluzija slobode. Narod je
tada pripadnike ovog društvenog sloja nazivao „evropejcima“. Nјihova snishodlјivost se
ogledala u tome što su u porodici sa sopstvenom decom govorili francuski. U njihovim
glavama Pariz je bio prestonica sveta, a Petrograd i Moskva – zabit. Živeti raskošno u Parizu
značilo je biti – živ. Život u Rusiji za njih je bio – tavorenje.
Sloboda, jednakost, bratstvo – masonska mantra ušla je u njihove mozgove. Smatrali su da
je sloboda da se govori protiv sopstvene države nešto za čim treba težiti.
Elita, pripadnici plemstva i buržoazije postajali su masoni. Tim putem kojim su krenuli
mnogobrojni su pokoreni. Hazari, nacionalna manjina, potrudili su se da promenom
prezimena i vere uđu u sve pore visokih krugova i da se infiltriraju u diplomatiju, školstvo,
sudstvo, kulturu… Postali su „zeleni lјudi“ Britanije.
Tu grupaciju zdušno su u Francuskoj i Velikoj Britaniji podupirali njihovi saplemenici,
dajući im stipendije za elitne univerzitete. Sa izuzetnim znanjem, oni su se vraćali u
Petrograd i Moskvu i osvajali svojim kvalitetima, ali i vezama klјučne pozicije. S vremenom,
svojim položajem i ugledom, oni su formirali iskrivlјen pogled na carevinu koji je glasio:
„Rusija je zaostala zemlјa koja se ne može reformisati, već treba da se razbije i napravi nova
po ugledu na Francusku ili Britaniju.“
Uzgred, za njih je biti Rus bilo „ponižavajuće jer su oni glupi, bezvolјni pijanci, svađalice…“
To su bili nosači kovčega Rusije.
Ruska kultura je marginalizovana, a nametana je zapadna. Tako je bilo u 19, i 20, a tako je i
u 21. veku. Elita je izdala Rusiju fascinirana Francuskom, Britanijom, a danas i SAD…
Zaklјučimo. Meka sila, odnosno rat za mozgove nekog naroda, predigra je za njegovo
pokoravanje. Mekom silom srušena je Ruska carevina, ali i SSSR. Fascinacija Zapadom u
Rusiji i dalјe traje.
Sada se vraćamo na kazivanje direktora ruskog instituta za strateška istraživanja Leonida
Rešetnjikova, koji će nam opovrgnuti laž da je ruska imperija pred Oktobarsku revoluciju
bila „mrtvo more“ i zemlјa bede:
„Rusija je od 1903. do 1913. imala moćnu industrijalizaciju, bez lјudskih žrtava koje smo
imali tokom sovjetske industrijalizacije. Najfascinantnije je to što se svake godine broj
stanovnika prosečno povećavao za tri do četiri miliona. Svake godine, počev od 1897.
godine – zato što se živelo bolјe.
Po obimu proizvodnje Rusija je 1913. zaostajala samo za Nemačkom, stigla je bila Englesku,
a prestigla Francusku i Italiju. Za godinu dana je u ratnim uslovima bila stvorena hemijska
industrija.
Zato naša istorija do Revolucije sve do danas ostaje oklevetana i malo proučena. Naravno,
zanimlјivo je u jednoj knjizi napisao doktor istorijskih nauka Bahanov: u knjigama o carskoj
Rusiji čitalo se jedno te isto – svake godine ekonomija je bivala sve lošija, opšte stanje
postajalo je sve gore, lјudi su sve teže i teže živeli, a država je stalno rasla, stigla do Tihog
okeana, nicale su fabrike, kultura je cvetala. Na osnovu ovoga se ne može razumeti: kako su
takvi uspesi bili mogući?
Pojavili su se i naši avioni, domaći konstruktori, izuzetni inženjeri, program izgradnje
metroa. To je sve doneo period poslednje carske vladavine. Period imperatora Nikolaja
Drugog. Zato se to slobodno može reći, mada ne idealizujem Rusiju jer se nikako ne može
reći da je to bila idealna zemlјa.
Imali smo probleme u ekonomiji, ali su to bili problemi rasta, problemi razvoja. Oni
neosporno moraju da postoje. Najvažnije je što je to u slučaju Ruske imperije bio upravo
razvoj. Čak se može reći da je to bio revolucionarni razvoj. To je bila ekonomska eksplozija.
Rast koji je uplašio mnoge u Evropi, pre svega naše konkurente, ekonomske i finansijske
konkurente.
Mogu da kažem da smo mi, odnosno Rusija, tokom tih godina, za trinaest godina, izgradili
železničke pruge ogromne dužine, Transsibirsku prugu. To je bilo veliko gradilište, BAM
smo veoma dugo gradili, a Transsib smo izgradili praktično za četiri godine. Od Moskve do
Tihog okeana! Rusija je izgradila i Mandžursku železnicu. Rusija je tamo izgradila čitav
grad, pravi evropski grad – Harbin. Za četiri godine! Za četiri godine u Kini je izrastao pravi
evropski grad, on je i sada takav. Godine 1916. izgradili smo Romanov na Murmanu, koji je
postao Murmanski i u mnogo čemu je pomagao u Velikom otadžbinskom ratu. Takva su bila
gradilišta, ogroman broj gradilišta. Na stranu brojke, naši sugrađani kad putuju tim
prugama, ili kad prošetaju Moskvom i pogledaju njene železničke stanice, kao što je Riška,
Savjolovska… A tako je bezmalo u svakom gradu centralne Rusije. Sve građevine su nikle
pre Prvog svetskog rata! Sve, od centralne Rusije do Vladivostoka sa njegovom
simpatičnom železničkom stanicom. Tako se razvijala mreža železničkih pruga. Po rečnoj
plovidbi 1913. smo izbili na prvo mestu u svetu. Imali smo najveću rečnu flotu! Tačno je,
imamo mnogo reka i jezera, ali flota je bila i aktivna i najveća, a uz to i prilično moderna.
Zatim su se pojavili automobili naše proizvodnje, to je bilo 1915. i 1916. godine. Takođe i
domaće podmornice, da i ne govorim o brodogradnji.
Rusija je postajala moćni ekonomski konkurent Engleskoj, Sjedinjenim Američkim
Državama i Francuskoj. A konkurenta je trebalo eliminisati. Utoliko pre što su i Englezi i
Francuzi bili Rusiji, prema rezultatima Prvog svetskog rata, obećali moreuze (Bosfor i
Dardanele), Carigrad i luku na Egejskom moru, kao i teritorijalna proširenja na račun
Austrougarske.“
Stop, stop! Ovde moramo da zastanemo. Zašto? Obratite pažnju, Englezi i Francuzi su
obećali Rusiji izlaz na toplo more, odnosno Bosfor, Dardanele, Carigrad i luke na Egejskom
moru. To obećanje odnosno dogovor Zapad nije ispoštovao.
Po mom mišlјenju taj dogovor je možda ponovo u igri. Britanske „kolonije“ Saudijska
Arabija i Katar ekonomski su napumpale Tursku, tako da se ona oseća – silnom. Zatim su
Amerikanci, Britanci i Izraelci stvorili „Islamsku državu“. Turska i ID u budućnosti napadaju
Rusiju. Ona ih pobeđuje i dobija Konstantinopolј i izlaz na Egejsko more.
Teza, antiteza – sinteza!
Videćemo u budućnosti koju prevaru je smislio Zapad protiv Rusije.
Za kraj, vraćamo se ponovo Rešetnjikovu da utvrdimo šta je Rusiji obećano za učešće u
Prvom svetskom ratu, ali i zašto to nije ispunjeno:
„Naši lјudi treba da znaju da je Rusija tada postajala moćan konkurent, pre svega
ekonomski konkurent, Engleskoj, Sjedinjenim Državama i Francuskoj. Oni sami su o tome
govorili i pisali: ’Rađa se najmoćniji mogući konkurent.’ A šta će im takav konkurent?
Konkurenta je trebalo eliminisati. Ne zato što neko nije mnogo voleo Rusiju, već zato što je
postajala moćan konkurent. Uostalom, prema rezultatima Prvog svetskog rata, koji mi
uopšte nismo gubili do februara 1917. godine, dobijali smo takve preferencije koje su nam
obećali i Englezi i Francuzi. Da vas podsetim, trebalo je da dobijemo Sredozemlјe i sveta
mesta, Palestinu, pre toga moreuze Bosfor i Dardanele, Carigrad, luke na Egejskom moru,
verovatno Aleksandropolis, koji su izgradili naši vojnici posle Rusko-turskog rata!
Podsticanje pobune u Rusiji krenulo je 1916, kada je postalo jasno da pobeda više nije
daleko. Rušenjem režima isklјučili su nas iz kruga pobednika“*, zaklјučio je Rešetnjikov.
Sada da definišemo!
Šta smo naučili? Nametanje svetonazora zapadne civilizacije kao jedinog ispravnog
gledanja na život jeste manipulacija onima koji treba da budu – pokoreni, okupirani i
uništeni.
Civilizacija koja izgubi poverenje u svoj smisao prestaje da postoji. Setite se egipatske,
indijanske, stare civilizacije Južne Amerike… No postoje i suprotni primeri: Kina, Indija…
Sada je u toku uništavanje slovenske civilizacije. Kad se malo udubimo u problematiku,
vidimo da je to pravoslavna civilizacija!
Naša slabost je naivnost i verovanje da nas Zapad ne mrzi i da je to – teorija zavere.
Činjenica je da Slovenima i pravoslavcima Vavilonsko bratstvo sa svim svojim grupama –
sprema smrt! Guraju druge na nas, ali i same nas jedne na druge. Materijalistička civilizacija
želi da uništi sve one koji veruju u Boga, ma kako ga nazivali.
Da li postoji neko ko to može da zaustavi?
Ceo slobodarski svet gleda u Rusiju i Putina kao poslednju i jedinu nadu.
Da li postoje zdrave snage na Zapadu da zaustave NATO?
Za službe koje ponavlјaju svoje greške budućnost je – prošlost!
– Ubiće Putina i onda smo propali! – rekao mi je u Knez Mihajlovoj ulici stari obaveštajac
Sivi, dok smo šetali prema Srpskoj akademiji nauka.
– Otkud ti to? – upitao sam dižući desnu obrvu.
– Znaš da MI-6 tako rešava probleme, kad je u nekoj zemlјi jedan čovek stožer politike,
onda ga ubiju. Nekada to rade sami, a češće tuđom rukom. Uostalom, prouči malo njihov
metod rada. Savetujem ti da obratiš pažnju na ubistvo ruskog cara Pavla Romanova 1801.
godine. Putina opasnost vreba iz sopstvenog okruženja, ali i od turske službe, koju vodi
Hakan Fidan.

– Bilo je već pokušaja atentata, ali ih je sprečio Aleksandar Borotnikov, direktor FSB.
– Zašto onda, kada je tako moćan, nije sprečio atentat na direktora GRU, vojne tajne službe,
ili njegovog zamenika, pre nekoliko godina. Ili na tvorca Raša tudej? Zapamti šta ti kažem,
Britanci imaju cilј da ga ubiju jer je to lakše nego da ratuju sa Rusijom. Verujem da će šef
turske tajne službe angažovati nekog muslimana, recimo sa Krima, Tatarina, i jedno – bum.
Kraj! Rusija bi za predsednika dobila britanskog agenta od uticaja, koji bi državu rastočio.
– Znači, misliš da će biti bomba?
– Mislim. Kao što očekujem da ćemo imati nešto slično u Beogradu.
– Bombe?
– Da, biće bombe, terorizam ali i atentat na Aleksandra Vučića snajperom.
– Zašto? Sve je uradio što je Zapad tražio!
– Oni uvek traže više, a kad im nešto ne udovolјiš, dovedu drugog. Uvek ima onih koji su
spremni zarad vlasti da uđu u kolo. Hajde, zdravo, odoh, eno ti Kineza pa ga pitaj šta on
misli o svemu tome.
Dosta mlađi obaveštajac zvani Kinez približavao se žvaćući žvaku, sa osmehom na licu.
– Zdravo, Lučiću, šta sada istražuješ?
– Razmišlјam koliko je jako svetsko zlo, a koliko svetsko dobro kad se oslanja samo na
jednog čoveka koji se zove Putin! Strah me je da će oslonac dobrog pući.
– E, moj Lučiću, moj đed je govorio, a ja malo dosolio, za službe koje ponavlјaju svoje greške
budućnost je prošlost.
– Hoćeš li da odemo kod Kolarca na razgovor?
– Sledeći put, mladiću.
Odoh ostavlјajući ovog obaveštajca, zanet sopstvenim mislima.
Sedam za sto i počinjem da analiziram ubistvo Pavla, ruskog cara, 1801. godine. Uvek se
traži motiv za ubistvo! Otkrivam da je to njegov savez sa Napoleonom i plan da se Rusija
imperijalno usmeri prema jugu, prema Tibetu, prema Indiji… Gledam šta piše u dostupnoj
istoriji:
„…Pavle Romanov nije bio popularan među plemićima. Tu mogućnost odlučila je iskoristiti
Velika Britanija kad je postalo očito da će joj trenutni car objaviti rat. Srce te zavere postali
su britanski general u ruskoj službi Levin August i Olga Zubov preko koje je navodno stigao
novac. Pre samog državnog udara oni su o namerama obavestili Aleksandra i zatražili
njegovo mišlјenje. Pošto ih nije ni podržao niti prijavio, zaverenici su odlučili realizovati
ubistvo Aleksandrovog oca 23. marta 1801. godine. Toga dana zaverenici su prodrli u
carevu sobu i pokušali ga prisiliti na abdikaciju. Kako je on to odbio, udarili su ga mačem i
potom ugušili. Po izvršenom delu Nikola Zubov, Olgin brat, ušao je u drugu sobu gde se
nalazio Aleksandar i obavestio ga da je on od tog trenutka car. Svi zaverenici će kasnije biti
pomilovani od strane novoga cara s prilično neobičnim izuzetkom Olge. Ona će pobeći na
britanski dvor, gde postaje lјubavnica tamošnjeg prestolonaslednika i budućeg kralјa
Džordža IV kome će roditi istoimeno vanbračno dete…“
Zastajem da definišem:
1. Sprovodnik zavere, za račun Londona, bio je britanski general u ruskoj službi Levin
August, očigledno Jevrejin, po nekima Nemac!
2. Novac kojim su potplaćeni stiže iz Londona.

3. Izvršioci atentata su, pored britanskog generala Levina, i carevi rođaci Nikola Zubov i
njegova sestra Olga.
4. Olga je jedina bila u opasnosti, pa je prebegla u London. Pošto je postala lјubavnica kralјa
Britanije Džordža, verovatno je bila tajni agent Aleksandra Prvog Romanova.
Idemo dalјe da vidimo, po redosledu događaja posle atentata, šta su cilјevi Londona i kralјa
Britanije Džordža, koji je bio i nalogodavac ubistva ruskog cara Pavla.
„Prva mera novog cara tada postaje zahvalјivanje Velikoj Britaniji na kruni, zbog čega
odmah u aprilu 1801. zaklјučuje s njom mir. Do oktobra te godine, u skladu s politikom
Londona, on ulazi u savez protiv Napoleona s Pruskom i Austrijom. Kratkotrajni mir koji će
početi u Evropi toga meseca ipak zaustavlјa ulazak Rusije u rat protiv Francuske. Do novog
rata nije trebalo dugo čekati. On počinje u aprilu 1805. godine, kada Petrograd i London
potpisuju sporazum o borbi za slobodu Holandije i Švajcarske. Najveća bitka ove prve
godine rata bila je ona kod Austerlica, gde je rusku i austrijsku vojsku, pred očima njihovih
careva, potukao Napoleon. Taj poraz izbacuje Austriju iz rata, dok se Aleksandar povlači u
pokušaju da zaleči rane svoje vojske. Sledeće godine Pruska doživlјava katastrofalni vojni
poraz bez ikakve mogućnosti da je još uvek razbijeni ruski saveznik spase. Poslednje bitke
ovoga rata odigrale su se u istočnoj Pruskoj 1807. godine, kada je ruska vojska ponovno
potučena. Nakon ovog poraza Aleksandar je zatražio i dobio mir. No taj mir ne traje dugo!
Prvobitno ostvareni dobri odnosi između dva cara nakon mira iz 1807. godine počeli su iz
meseca u mesec da se kvare. Tačka bez povratka postaje odbijanje Napoleonove molbe da
se oženi Aleksandrovom sestrom. Zvanični razlog za rat iz 1812. godine bila je namera
Francuske da prisili Rusiju da počne ekonomsku blokadu Velike Britanije. Rukovodeći se
’politikom spalјene zemlјe’ i devizom ’dok imamo vojsku imamo državu’, Rusi su izbegavali
bitku dopuštajući Napoleonu da sve dublјe ulazi u zemlјu. Sve do trenutka kada je
francuska vojska ušla u Moskvu, Aleksadar je molio svoga protivnika za mir. Kada je u
septembru 1812. godine Moskva pala i bila spalјena, ruski car menja svoju politiku i obuzet
mržnjom smatra Napoleona gotovo đavolom kojega mora uništiti. Bez obzira na veličinu
kasnije ukupne pobede, gubici Rusa 1812. godine u odbrani domovine dostigli su brojku od
400.000 lјudi. Ta činjenica je onemogućila nastavak ruske protivofanzive i oni će tek uz
pomoć Austrije i Pruske uspeti da potuku Napoleona.“
Ovde zastajem. Sećam se kako mi je obaveštajac Kinez rekao da je za službe koje ponavlјaju
svoje greške budućnost prošlost…
Aleksandra Prvog su na vlast doveli Londona i Rotšildi kako bi bio antiteza Napoleonu i da
bi smanjio britanske žrtve u ratu. Obratite pažnju: 400.000 Rusa je poginulo u ovoj
operaciji koja se zvala Projekat Napoleon, a posle koje je išao Projekat Hitler…
Istorija je učitelјica života!
Za kraj ove obaveštajne priče, o tome kako je na presto Rusije doveden car po želјi
Londona, ispričaću vam kako je otišao sa scene…
Jednog dana došli su mu rođaci i saopštili isto što i njegovom ocu Pavlu: „Vreme ti je da
odeš, bolјe milom nego silom, kako smo eliminisali tvoga oca… Nađi način kako to da
izvedeš…“ Car Rusije Aleksandar Prvi imao je tada četrdeset osam godina. Nјegova krivica
bila je to što je bio dobar car za Rusiju.
Čitamo zvaničnu istoriju:
„Službeni stav tadašnje ruske vlade bio je da je car Aleksandar I iznenada umro 1.
decembra 1825. godine u svojoj 48. godini, dok se nalazio u malenom gradiću na obali
Azovskog mora. Mišlјenje britanskog ambasadora, sa druge strane, bilo je da je Aleksandar
potpisao abdikaciju, pošto ga je navodno video kako se ukrcava na brod kao običan mornar.
Ta i mnoge druge priče o carevoj smrti ubrzo su stvorile mit kako on nije umro prvog dana
decembra 1825. godine. Da bi se s takvim pričama napokon završilo, sovjetski naučnici su u
20. veku odlučili da otvore njegov kovčeg. Na opšte iznenađenje, bio je prazan. Sa tako
potvrđenim sumnjama istoričari su krenuli u potragu za čovekom koji je mogao biti
Aleksandar. Istragom se došlo do sveštenika Fjodora Kuzmiča, kojeg su carevi Nikolaj I i
Aleksandar II rado primali na svoj dvor.“*
Zanimlјivo, britanski ambasador daje objašnjenje da je car kao mornar otišao u beli svet!
Slažem papire i razmišlјam šta mi je, zapravo, obaveštajac saopštio:
Putinu atentat sprema London uz pomoć najbližih saradnika, a on može da se izvuče iz te
priče bekstvom i promenom identiteta.
Razmišlјam…
1. Putin je stub odbrane slobodnog sveta, istorijska ličnost.
2. Kao svaki reformator, on u svom okruženju ima protivnike.
Aleksandar Dugin, moj poznanik i kolega, skreće pažnju da peta i šesta kolona mrze Rusiju i
Putina. Razlikuju se samo po tome što prvi to govore, a drugi kriju. On se ipak boji da
konkretno definiše ko čini petu i šestu kolonu. Strah od engleske lukavosti postoji u Rusiji!
Svi kontraobaveštajci govore o mekoj sili Zapada, koja pobeđuje fascinacijom elite. Rusija je
svesna šta joj se sprema – ponovna izdaja elite!
Vodič kroz lavirint zavera sada će nam postati vispreni Rus Eduard Limanov:
„Opet engleska kralјica – rekao bi običan ruski čovek iz naroda s početka XX veka, na svom
narodnom ruskom jeziku, nakon što bi čuo za presudu Visokog suda Londona u predmetu
ubistvo Aleksandra Litvinenka.
Oholi, uglađeni i prgavi Albion, koji neprestano spletkari, nanosio nam je mnogo štete
tokom istorije.
Nјihovo najpoznatije uplitanje u sudbinu naše zemlјe možda je – ubistvo imperatora Pavla I
u noći sa 11. na 12. mart 1801. Besna zbog saveza Rusije sa Napoleonom – a taj savez je
obezbeđivao dominaciju ove dve velike države u Evropi i bio direktna pretnja engleskim
kolonijama u Indiji – ’Engleskinja’ je skovala zaveru protiv cara Pavla I.
Meću učesnicima u zaveri najuticajniji su bili Nikita Panjin, grof Palen, Benigsen i braća
Zubov. Upravo je Nikolaj Zubov naneo sudbonosni udarac imperatoru, zlatnom, teškom
tabakerom u slepoočnicu.
Mehanizam zavere bio je ovakav.
Sestra braće Zubov – Olga (udata Žerebcova), bila je lјubavnica engleskog ambasadora u
Rusiji Čarlsa Vitvorta.
Nakon što je Pavle prekinuo diplomatske odnose sa Velikom Britanijom, Olga Žerebcova je
kidnula zajedno sa ambasadorom u Veliku Britaniju.
Posle ubistva imperatora, Olga Žerebcova dobila je od engleske vlade dva miliona
ondašnjih rubalјa da podeli zaverenicima, ali ona ih je zadržala za sebe.
Francuski imperator Napoleon – a on je imao najbolјu špijunsku mrežu u Evropi – otvoreno
je tumačio ubistvo Pavla kao ’čin engleskog zlata’.“*
Setite se, stalno govorim: pratite trag novca, odnosno zlata, on sve otkriva. Zaklјučimo,
1917. „Engleskinja“ je napakostila Rusiji. Zbog održavanja Rusije u sastavu antigermanskog
saveza Antante spletkario je engleski ambasador Džordž Bjukenen. U njegovoj kući
okuplјali su se na ručkovima i večerama vođe buržoaske revolucije u martu 1917, to jest,
oni koji su uspeli da se izbore za abdikaciju Nikolaja Drugog. Englezi su sumnjali u cara
zbog simpatija prema Nemačkoj i namere da promeni tabor.
Ovde zastanimo. Šta smo otkrili?
1. Centar zavere je u britanskoj ambasadi.
2. Nosilac zavere je ambasador, za ubistvo Pavla 1801. Čarls Vitvort, a za ubistvo Nikolaja
Drugog Džordž Bjukenen.
3. Metod rada je velika finansijska nagrada za ubistvo!
Mislim da ste shvatili, ali da biste i zapamtili, ispričaću vam još primera.
Pratite INTERES! Britanija nema prijatelјa, ona ima samo svoje interese. Glavni interes
Britanije je da niko ne zagospodari svetskim morima, osim ako je to u skladu sa njenim
interesima.
Britanski partner su SAD, a neprijatelјi su kontinentalne sile: Rusija, Nemačka, Kina,
Indija…
Kako je najlakše uništiti svoje neprijatelјe? Naravno, gurnuvši ih jedne na druge. Zavadi pa
vladaj!
Nevidlјivi partner Britanije, ali uvek prisutan, jeste Vatikan sa svojim monaškim redovima i
tajnim društvima.
Krećemo u avanturu otkrivanja rada britanske službe preko agenata od uticaja, koji s
vremenom stvaraju strateške agente.
Da vas podsetim:
1. Agent od uticaja je čovek koji utiče na splet događaja koristeći spletke, novac, obećanja,
ucene…
2. Strateški agent je osoba koju agent ili grupa agenata dovode na klјučno mesto u nekoj
državi, pa on radi u interesu svog nalogodavca a ne države koju vodi. Takav agent može da
bude svestan ili nesvestan svojih postupaka!
No u celoj toj priči klјučan je gospodar igre, koji manipuliše agentima svih vrsta.
 STOLIPINOV „GREH“

Biti direktor britanske službe izazov je za svakog obaveštajca. Mansfild Smit Kaming, te
1909. godine, dobio je zadatak da formira tajni biro, koji će moći da se uhvati ukoštac sa
događajima koji predstoje.
Ono što tada pedesetogodišnji Mansfild Smit Kaming nije znao bilo je da su britanska kruna
i Siti rešili da unište sve carevine u Evropi. Prva na udaru bila je Ruska imperija, koju su
odavno lјulјali sistematskim atentatima na careve i viđenije lјude.
Mansfild, niski nabijeni čovek, tankih usana i orlovskih očiju koje je povremeno zaklanjao
monoklom, bio je osoba koju nije bilo poželјno imati za protivnika. Svako ko bi ga pogledao
znao bi da on ne pobeđuje snagom, već podmuklošću.
Osnovna ideja britanske službe, još iz doba Kromvela i njegovog šefa tajne službe Dauninga,
bila je korišćenje jevrejske prisutnosti širom sveta. Mansfild Kaming tu prednost nikada
nije zaboravio. Britanski i jevrejski interesi dugo će biti podudarni. Iskusni obaveštajac je
znao da je novac osnovni pokretač agenata na akciju. Kada je stupio na posao, uveo je
pravilo da u zemlјi koju napada mora da ima na tri hilјade lјudi jednog svog koji će ga
obaveštavati preko „mrtvih javki“* o svemu bitnom. Naravno, za to je bilo potrebno mnogo
lјudi u analitici koji će sve to pregledati, analizirati, sistematizovati i na osnovu toga
donositi zaklјučke.
Zanimlјivo je što je za svoje saradnike angažovao dvojicu pisaca Somerseta Moma i
Komptona Mekenzija, koji su svojom maštom stvorili jedan od trikova britanske službe koji
se zove trostruko iks! To je šifra za trostruku prevaru.
Pod uticajem pisaca razvijeno je odelјenje Ku, koje je izmišlјalo nova oružja, otrove,
nevidlјiva mastila… Sa dolaskom Mansfilda Kaminga, britanski agenti nose štapove sa
skrivenim mačem ili bodežom. Eliminacija svih onih koji smetaju Britaniji postala je rutina.
Informacije i manipulacije lјudima postale su lepršava igra u kojoj su laži i istine podsticale
lјude na zlodela.
Mansfild Kaming je govorio svojim saradnicima: „Svaki čovek ima neku mračnu tajnu,
saznajte je i zagospodarićete njime.“
No nije uvek bilo baš tako!
Negde tamo u dalekoj Rusiji postojao je čovek koji nije imao mračnih tajni a voleo je svoju
otadžbinu više od svega. Nјegovo ime bilo je Petar Arkadijevič Stolipin. Saznajmo kako se
ovaj čovek zamerio Britaniji. Ovo se dogodilo pre nego što je na poziciju šefa tajne službe
došao Mansfild Kaming i bilo bi bajka da se završila srećno po njega i Rusiju.
U velikoj i bogatoj zemlјi, daleko na istoku, koja se zove Rusija, rodio se 1862. godine Petar
Arkadijevič Stolipin. Bio je vrlo srećan jer je njegova porodica, plemićkog porekla, bila
poštovana, poštena, hrabra i pametna. Nјegovi preci spominju se u istoriji još od 16. veka u
arhivama drevnog grada Muroma. U 18. i 19. veku članovi porodice Stolipin su prisutni u
svim sferama ruskog društva kao oficiri, političari, književnici… Zbog vojnih zasluga u
velikom otadžbinskom ratu 1812. protiv Napoleona, deda Petra Arkadijeviča, general
Dimitrije Aleksejevič od cara Aleksandra Prvog dobija ogromne posede. Otac Petrov
general Arkadije Dimitrijevič takođe je bio priznat oficir koji je jedno vreme bio i
gubernator Istočne Rumelije (1855), a takođe i ataman Uralske kozačke vojske. Mladi Petar
Stolipin studirao je na Fizičko-matematičkom fakultetu Univerziteta u Petrogradu, gde su u
to vreme profesori bili sve sami biseri svetske nauke. Pomenućemo samo čuvenog fizičara
Dimitrija Ivanoviča Mendelјejeva, tvorca periodnog sistema hemijskih elemenata, koji je za
Stolipina, posle jedne kraće polemike na fakultetu, rekao da je izuzetno energičan i
pravdolјubiv mladić. Posle završenog fakulteta 1885. i poslova u Vladi i Kovenskoj
guberniji, 1902. postaje grodnjenski gubernator, najmlađi gubernator u ruskoj istoriji. Kao
Saratovski gubernator, u velikim neredima, jedan je od retkih upravitelјa gubernije koji su
uspeli da sačuvaju mir u svojim oblastima. Svuda gde je bio gubernator odlikovao se
brigom za lokalno stanovništvo, što se pokazalo kroz pokretanje inicijativa i davanje
podrške u podizanju crkava, bolnica, domova za stara lica, domova za decu bez roditelјa…
Godine 1905, u tzv. smutnom vremenu, kada je Rusija trpela strašne posledice rusko-
japanskog rata, postaje ministar unutrašnjih poslova i na toj dužnosti se odlikovao svojom
odlučnošću u suzbijanju revolucionarnih nereda, koji su zahvatili Rusiju sa cilјem da ukinu
carevinu i svrgnu sa prestola ruskog cara Nikolaja Drugog.
Dana 21. jula 1906. godine, u znak zahvalnosti za pokazanu sposobnost u proteklom
periodu, carevim ukazom postaje premijer vlade carske Rusije.
Posle svih ovih događaja, koji su potresli Rusiju, 1905. godine se upokojio i sveti Jovan
Kronštatski, koji je, pored svog duhovnog staratelјstva i brige za carsku porodicu i celi ruski
narod, bio jedan od retkih lјudi koji su prepoznali opasnosti koje su dolazile od unutrašnjih
neprijatelјa Rusije.
Dolaskom na čelo ruske vlade Stolipin je definisao osnovne pravce svoje politike. Glavni
zadatak mu je bio očuvanje, stabilizovanje i jačanje velike Rusije i sprovođenje niza reformi
koje bi popravile položaj i život običnog ruskog čoveka. Na nacionalnom planu Stolipin je
imao cilј koji je stalno isticao kroz poruku da je Rusiji trenutno najpotrebniji mir iz kojeg bi
se moglo krenuti u korenite reforme. Iz tog perioda je i čuvena njegova poruka, koju je dao
u intervjuu lokalnim novinama, a koja je oslikavala celokupnu njegovu viziju i plan
preporoda: „Dajte državi dvadeset godina mira, unutrašnjeg i spolјnog, i nećete prepoznati
Rusiju.“
Stolipin je, kao i sveti Jovan Kronštanski, bio jedan od retkih lјudi toga doba koji su
prepoznali opasnosti sa kojima će se Rusija u budućnosti susresti i činio je sve da do toga
ne dođe. Međutim, nailazio je na mnogobrojne otpore od raznih struktura, tako da je
zabeleženo da je na njega izvršeno jedanaest oružanih napada. U jednom takvom napadu
na njegovu kuću 1906. godine, od siline eksplozije teško je nastradala njegova ćerka Marija,
koja je dobila teške povrede noge i ostala trajni invalid. I pored svih pritisaka, Stolipin nije
stao u sređivanju stanja u svojoj zemlјi, tako da je nastavio sa rešavanjem nacionalnih
interesa ruske države.
U to vreme Rusija je imala velike probleme sa finskim i polјskim separatistima, u oblastima
koje su tada bile na granicama ruskog carstva. Oni su konstantno blokirali rad ruske vlade
kroz sve moguće vrste bojkota, tako da je Stolipin stalno pokušavao da očuva jedinstvo i
celovitost Rusije. Imao je čvrstu carevu podršku, tako da se su se oni zajedničkim snagama
borili za čisto „rusko državno ustrojstvo, koje odgovara narodnom duhu i istorijskom
predanju“. Na osnovu te podrške Stolipin je tražio da Finska i Polјska, koje su pružale
podršku i utočište svim buntovnicima i revolucionarima, moraju da prihvate opšte
imperijalne zakone jer se u finskim i polјskim školama od malih nogu „neguje zloba i
neprijatelјstvo prema Rusiji“. Ogroman je trud Stolipin uložio za stvaranje stabilne Rusije,
tako da je i čuveni pisac Aleksandar Solženjicin* rekao da je „Stolipin dao svoj pravac,
svetlost i ime predratnoj Rusiji“. Ima li većeg priznanja nego kad ovakve reči stignu od
autoriteta kao što je Solženjicin, koji je važio za izuzetnog poznavaoca istorijskih odnosa u
to vreme u Rusiji.
Zbog svoje privrženosti običnom čoveku, sređenog porodičnog života (imao je petoro
dece), izuzetnog dara govorništva, sa rečima koje su dobijale krila, i velike hrabrosti
Stolipin je dobio ogromnu podršku u narodu. Pored toga, stalno je isticao da baš provincija i
selo treba da budu nosioci i čuvari nacionalnih vrednosti. Svoju brigu za celu rusku zemlјu
dokazao je kroz svoju čuvenu agrarnu reformu, koja je, pored nacionalno-državne politike,
bila glavna odlika njegove kratkotrajne, ali plodotvorne vladavine.

Stolipin je kao svoj glavni zadatak isticao promene svojinskih odnosa na selu. Hteo je da
stvori jakog i bogatog selјaka-domaćina, koji će u budućnosti biti glavni oslonac carevine
kao pripadnik srednjeg sloja, o čemu je kod nas pisao i sveti vladika Nikolaj u tekstu Srednji
sistem.
Ukazom od 9. novembra 1906. godine, koji je kasnije dopunjen i razrađen, omogućeno je
selјacima da izlaze iz seoskih opština, koje su okarakterisane kao glavni uzrok zaostajanja
polјoprivrede, i da sve posede koje su do tada koristili da prenesu u svoje vlasništvo. Na taj
način bi selјak na svom imanju radio sa više volјe i energije i tako postao zadovolјan i
imućan domaćin, koji će u svako doba moći da pomogne svojoj državi. Pored podele zemlјe,
sastavni deo agrarne reforme je bilo i preselјavanje stanovništva u nenaselјene delove
carstva, gde su dobijali posede na kojima su mogli slobodno da žive i rade, tako da se u
periodu od 1906. do 1916. godine istočno od Urala, najviše u Sibir i Kazahstan, preselilo
preko tri miliona lјudi. Zato danas zahvalјujući Stolipinovoj reformi i imamo mnoge
gradove u ovim oblastima, u kojima žive potomci Rusa koji su se tada doselili u te krajeve.
Ovde zastanimo. Shvatamo da je Stolipin bio veliki rodolјub i reformator, ali to se nije
sviđalo visokom plemstvu koje je želelo da selјaci ostanu bespomoćni kmetovi. Definišimo
situaciju kroz razmišlјanje dela plemstva koje:
1. želi demokratiju i slobodu za sebe ali ne i za narod;
2. kulturološki je vezano za Evropu, a bogatstvo stiče eksploatacijom selјaka-kmetova, kao
u srednjem veku.
Situacija je šizofrena. Plemići mrze cara koji je prebogat, a njihovo bogatstvo proizilazi iz
careve milosti!
Plemići u 20. veku potomci su heroja iz prošlih vekova, koji su titule zaslužili, a oni mrze
cara, dekadentni su i slabi.

Vraćamo se biografiji Petra Arkadijeviča Stolipina.

Mnoge stvari u to vreme nisu išle naruku Stolipinu i pored podrške koju je imao od cara
Nikolaja Drugog, koja se pokazala i 14. marta 1911. godine kada je car doneo ukaz o
uvođenju zemstava u šest zapadnih gubernija i prihvatio sve Stolipinove zahteve. Veliki deo
plemstva i inteligencije je u to vreme bio zatrovan ateističkim i antidržavnim idejama, tako
da oni nisu mogli da trpe uspehe premijera koji svoju odanost caru i državi nije krio. On je
bio iskreni monarhista i rodolјub, što se vidi i iz njegovog pisma koje je pri kraju života
pisao caru: „Moj život, Gospodaru pripada Vama, sve moje misli i stremlјenja to je
blagostanje Rusije; moja molitva Svevišnjem je da mi pokloni najveću sreću: da pomognem
Vašem Veličanstvu da izvede našu nesrećnu Rusiju na put zakonitosti, spokojstva i
poretka.“
Od marta do septembra 1911. Stolipin se povlači na svoje imanje i u miru priprema niz
planova, koje je trebalo sprovesti u delo na jesen u Dumi. On nije ni slutio da iza njegovih
leđa, dok nije u prestonici, visoke strukture društva pripremaju plan za njegovu likvidaciju.
Ovde zastajemo.
Da bi predsednik vlade bio ubijen, kao što je bilo kod nas sa Zoranom Đinđićem, mora da
postoji jači motiv od antipatije plemstva! Pitam vas, svoje čitaoce, ko ima motiv da zaustavi
modernizaciju Rusije?
Naravno Britanija.
Kako će se to izvršiti? Uz pomoć novca i izdajnika u policiji. Da li vam je to poznato?
Sada ponovo dolazimo do gospodara paklenih atentata britanske krune.
Kako je izvršena priprema za atentat? Naravno poštujući mantru: obaveštajne službe koje
štede novac u miru rasipaju lјudsku krv u ratu.
Stolipin je morao da bude ubijen zbog greha! Koji je to greh?
Bio je deo elite a voleo je cara i Rusiju. Gledano iz Londona, to je neoprostiv greh!
Pročitajmo kako je sve izrežirano:
„Krajem avgusta 1911. u Kijevu su se održavale velike državne svečanosti, na kojima je bio
prisutan i sam car Nikolaj Drugi. Stolipin se vratio sa odmora i uputio u Kijev, gde ga je
dočekalo veliko iznenađenje, kada je video da on kao premijer nije predviđen da bude u
povorci sa carem. Čak nije dobio ni državnu kočiju, nego je morao da za sebe unajmi
privatnu. Sam je primetio da je bio suvišan u tom trenutku u Kijevu i da je njegova
bezbednost samim tim ugrožena.
Dana 1. septembra 1911. u kijevskom pozorištu prikazivana je opera, na kojoj je pored
premijera bio prisutan i sam car. U pauzi posle drugog čina, atentator neruskog porekla
Dimitrije Bogrov, saradnik tajne policije, prišao je Stolipinu i izbliza pucao dva puta u
premijera.“*
Ovde zastajemo.
Ko je atentator Dimitrije Bogrov?
Kao agent policije on se prijavio da prepozna opasne teroriste koji su navodno planirali
atentat na cara, koji se tog dana nalazio u pozorištu. Biografija i način života Bogrova
nimalo nisu podsećali na lik bezumno hrabrog zločinca spremnog da izvrši atentat bez
ikakve nade u uspešno bekstvo. Mladić sa svetovnim manirima iz imućne porodice,
advokatski pomoćnik s univerzitetskom diplomom, nije podsećao na profesionalnog ubicu.
Da bih upotpunili sliku reći ću vam da je atentator bio Hazar, tj. Jevrejin kako se nekad
govorilo! Naravno, smrt reformatora oslabila je Rusiju. Ubica je ubrzo likvidiran da ne bi
nešto otkrio.
Šta ovde treba da naučimo? Šta profesionalni istoričari nikada ne mogu da shvate?
Ono što je za istoričare tajna za kriminologe je rutina. Kad se dogodi zločin, uvek se traži
motiv. Drugi trag je modus operandi, odnosno način izvršenja zločina. Kad se povežu motiv
i način, otkriva se inspirator. Vaše je da shvatite čiji je ideal i cilј: ubij najbolјeg među
neprijatelјima.
Nekada je trebalo ukloniti ruskog cara, ministra, predsednika. Juče Stolipin, danas Putin.
Metod je uvek isti. Nađe se korisna budala koja veruje da je heroj!
Prošlo je mnogo godina od 1. septembra 1911, više od sto godina. Niko do sada nije
spomenuo da je iza naručenog atentata stajao Mansfild Smit Kaming. Ruski patriotizam je
greh koji Britanija ne oprašta!
Da li ovo treba da bude opomena za sve one koji čuvaju Vladimira Vladimiroviča Putina?
Nosači kovčega su svuda oko nas, a mi ih ne vidimo. Profesori smrti su iza njih, u senci!
Kolika je bila Stolipinova odanost caru vidi se i iz toga što se premijer, iako ranjen, okrenuo
u pravcu carske lože i krsteći blagosilјao cara. Nakon pet dana, 5. septembra, Petar
Arkadijevič Stolipin se upokojio u kijevskoj bolnici. Po sopstvenoj želјi, koju je krajem svog
života neprestano ponavlјao, jer je znao da će mučenički postradati, trebalo je da bude
sahranjen u mestu gde i završi ovozemalјski život. O ovome svedoči i njegova ćerka u svojoj
knjizi. Na dan Stolipinove smrti u kijevskoj bolnici posetio ga je Car Nikolaj Drugi, kleknuo
pored njegovog mrtvog tela dugo se molio i izgovorio: „Izvini“. Evo šta je izjavila careva
majka Marija Fjodorovna nekoliko meseci pre Stolipinove smrti: „Siroti moj sin, kako ima
malo sreće sa lјudima. Našao se čovek koga ovde niko nije znao, ali koji se pokazao kao
uman i energičan, koji je uspeo da uvede poredak posle onog užasa koji smo preživeli pre
svega šest godina, a eto tog čoveka guraju u provaliju i ko to čini? Oni koji govore da vole
gospodara i Rusiju, a u stvari upropašćuju i njega i otadžbinu… To je prosto užasno.“*
 SAMJUEL HOR, ČOVEK KOJI JE STVARAO ISTORIJU

Ubistvo Raspućina
Džejms Bond je fikcija, ali je njegov lik baziran na metodu rada britanske tajne službe.
Junak ove priče je čovek koji je stvorio i Duška Popova – Samjuel Hor. No o tome kasnije.
Hor je od oca nasledio ime i titulu ser. Rodio se 24. februara 1880. godine. Obrazovao se na
Harau i Novom koledžu. Posle napuštanja Oksforda, otac mu je preko veze sredio da
postane sekretar Alfreda Liteltona, ministra za kontrolu kolonija.
Ovde zastanimo da bih vam skrenuo pažnju na Horove studije na Oksfordu. Tu je on
regrutovan za obaveštajca krune. Metod rada britanske obaveštajne službe je elitistički. Šta
to znači?
Oni za svoje agente regrutuju najpametnije mlade lјude iz porodica koje su se kroz istoriju
dokazale kao patriotske, konzervativne i odane kruni. Nјihov moto je da je tek treća
generacija u porodici savršena za obaveštajni rad. Kad znamo da postoje porodice koje se
bave tim poslom već hilјadu godina, sami dolazimo do ocene kvaliteta tih agenata, koji su
diplomate, profesori univerziteta, naučnici, umetnici, političari…
Kruna ne štedi na novcu kako bi bilo apsolutno isplativo biti i u sledećim generacijama
špijun njenog kralјevskog veličanstva.
Zaklјučimo. Britanski agenti su elita kojoj običan svet zavidi, zbog otmenosti manira,
navika… Filmovi o Džejmsu Bondu su ta meka sila koja fascinacijom priprema elitu tuđih
država da bude na stazi izdaje sopstvene zemlјe, kako bi dobila iluziju da je prihvaćena od
strane Londona.
Zapamtite tu reč – fascinacija! To je ono čime se pridobijaju niži društveni slojevi ili viši, ali
koji imaju kompleks niže vrednosti. Negativni junak naše priče je Samjuel Hor, sitan,
bistrog pogleda, koji će prepredenošću da napravi haos u Rusiji.
Za dobrog obaveštajca neophodno je da je obučen za taj posao, da ga voli toliko da uživa u
njemu i da je nepotkuplјiv. Naravno i ona mantra koju često spominjem mora da mu bude
stalno na umu: ko ima cilј naći će i put! Sada upoznajmo karijeru Samjuela Hora.
Samjuel Hor uz podršku oca, ali i tajne službe, počinje sa dvadeset sedam godina da ulazi u
politiku, postaje poslanik u skupštini grada Londona.
Za budućeg velikog igrača špijunaže vrlo je važno kakve društvene veze ima. Mudri lјudi
znaju da ženidba mora biti stepenik ka višim društvenim slojevima, a ne naniže. Zato
Samjuel Hor pronalazi baš takvu osobu. To je mlađa kćerka Frederika Litona, šestog erla od
Bejčampa, po imenu Maud, koja je bila lepa, smirena, obrazovana i, naravno, rado viđena u
visokim krugovima gde se odlučivalo.
Venčanje je bilo 17. oktobra 1909. godine. Naravno, bračni par je živeo na prestižnoj adresi
u Londonu – Kadogan gardens 18. Za britansku imperiju bilo je šteta što takav genetski
materijal nije rodio potomstvo, ali je zbog toga čovečanstvo za nijansu manje nesrećno.
Kao što vam rekoh, tajna služba Britanije kaže da su savršeni obaveštajci tek iz treće
porodične generacije. Vi izračunajte koja bi to generacija bila kada je Hor rođen 1880.
godine.
Idemo dalјe, dragi prijatelјi.
Samjuel Hor gradi u ovom periodu života imidž. Treba, kao svaki političar, da bude – volјen.
Kako se to postiže?
On se približava „progresivnom“ delu Konzervativne partije. Zatim agituje za niže poreze za
srednju klasu, potom za što bolјe uslove školovanja običnog sveta.
Šta mu još nedostaje da bi bio volјen od strane klјučnog dela populacije? Naravno, podrška
žena. Zato je Samjuel Hor bio za ravnopravnost žena u Britaniji.
To se u obaveštajnoj umetnosti zove – stvaranje legende. Zapamtite to. Obaveštajac mora
da ima neki stvarni posao kako bi tajni bio nevidlјiv. Sada dolazimo do špijunske priče.
Subverzivna akcija u Petrogradu
Britanija ratove dobija lukavstvom, a ne krvlјu svojih vojnika. Mudro. Kod nas, Srba,
karakteristika da je neko lukav spada u negativne, a kod Britanaca je – pozitivna.
Klјučni igrač, čiju karijeru pratimo, bio je lukavi, harizmatični i hladnokrvni Samjuel Hor,
koga kruna 1916. šalјe u Petrograd kod legalne britanske vojne misije. To je ta legenda o
kojoj sam vam govorio.
Samjuel Hor ima izuzetnu socijalnu inteligenciju, što znači da ume da se svidi određenom
društvu, zadobije njegovo poverenje svojim logičkim umom i da posle izvesnog vremena
počne da njime – upravlјa. Taj Horov talenat ubrzo biva nagrađen činom potpukovnika uz
naimenovanje za direktora Britanskog obaveštajnog centra. Nјegov tim sačinjavali su
vrhunski obaveštajni oficiri.
Zadatak koji je Hora uveo u istoriju bio je rešavanje zastoja u samouništavanju dve države,
suparnice Britanije, Rusije i Nemačke, koje su vodila dva brata-cara, koji su, uz to, i ličili
jedan na drugoga kao jaje jajetu.
Imaš čoveka, imaš problem, nemaš čoveka, nemaš problem – krilatica je starija od Stalјina.
Čovek-problem bio je mistik Raspućin, koji je nagovarao cara Rusije da se dogovori sa
bratom, carom Nemačke, o kompromisnom miru.
To je značilo, u tom periodu, smrt za Britaniju. Takve ideje više nisu smele da se ubacuju u
informaciono polјe ruskog cara Nikolaja Romanova. Presuda za Raspućina je napisana.
Samjuel Hor je krenuo u potragu za korisnom budalom koja takođe želi smrt Raspućinu. Ko
je bio taj čovek o kome tako malo znate?
Da se podsetite, u Parizu postoji restoran Raspućin. Naravno da on nije bio čuveni ruski
kuvar… pogađate, on je bio agent od uticaja o kome Britanci malo znaju ili se samo prave.
Shvatite, svi su na političkoj sceni agenti, samo je pitanje čiji i kada će se aktivirati da čine
dobro ili loše za svoju zemlјu. Grigorije Raspućin je agent koga ćete zapamtiti. Da vidimo
sada čiji je.
Raspućin je bio tvorevina jezuita, koji su kreirali sektu Klisti, a koju je zabranila Ruska
pravoslavna crkva. Ovde dolazimo do kontradiktornosti koju moram da vam razjasnim.
Raspućin je bio agent jezuita koji je imao za cilј da preko sekte Klisti podeli Rusku
pravoslavnu crkvu.* On je bio jedan od stotinak agenata jezuita koji su delovali u toj
subverzivnoj operaciji. Zahvalјujući svojim sposobnostima on je došao do vrha i sektu Klisti
doveo do trijumfa. Vatikan, odnosno jezuiti bili su zadovolјni. No to je jedan „film“. Drugi
„film“ je to što je on kvario posao Britancima koji su hteli da se Rusi i Nemci međusobno
potamane. Zato se London konsultuje s Vatikanom i oni donose odluku – Raspućinova
misija je završena. To znači da je atentat odobren. Upoznajmo se sa metom. To je Grigorije
Jefimovič Raspućin.
Pogledajmo dokumentaciju.
Rođen je 10. januara 1869, a atentat na njega sa smrtnim ishodom dogodio se 29. decembra
1916. godine. Krenimo od početka.
Grigorije Raspućin je rođen u malom sibirskom selu Pokrovskom, na obali reke Ture, u
Tobolskoj guberniji. Izvesno vreme postojale su nedoumice oko datuma njegovog rođenja i
smatralo se da je rođen između 1863. i 1873. godine. Nedavno su otkriveni novi dokumenti
prema kojima je Raspućin rođen 10. januara 1869.
Nema mnogo podataka o njegovom detinjstvu, a ono što je poznato najverovatnije su izneli
članovi njegove porodice. Zna se da je imao sestru po imenu Marija i starijeg brata
Dimitrija. Marija, koja je po svemu sudeći bolovala od epilepsije, udavila se u reci. Jednom
prilikom, dok su se Raspućin i Dimitrije igrali pored jezera, Dimitrije je upao u jezero, a
Raspućin je skočio da ga spase. Obojicu ih je iz jezera izvukao jedan slučajni prolaznik, ali je
Dimitrije potom umro od upale pluća. Gubitak sestre i brata ostavio je dubok trag na
Raspućina, koji je svoje dvoje dece nazvao Marija i Dimitrije.
Sa napunjenih osamnaest godina odlazi na tri meseca u Verhoturski manastir. Tamo se
pridružuje zabranjenoj sekti Klisti Ruske pravoslavne crkve. Godine 1901. odlazi od kuće u
Pokrovskom kao hodočasnik i putuje u Jerusalim. Raspućin 1903. stiže u Petrograd, gde se
predstavlјa kao starec, ili sveti čovek, sa iscelitelјskim i vidovnjačkim moćima.
Iscelitelј carevića Alekseja
Na svom putešestviju kao hodočasnik saznao je za bolest carevića Alekseja, koju je ovaj
nasledio od čukunbabe Viktorije, engleske kralјice. Nakon pada sa konja na odmoru sa
familijom, Aleksej je zadobio unutrašnje krvarenje. Tražeći svuda pomoć svome sinu, carica
se obratila najbolјoj prijatelјici Ani Virubovoj da nađe pomoć, na šta je preporučen
Raspućin. Raspućin je zaista olakšao dečakove muke, navodno kroz molitve, ali
pretpostavlјa se da je koristeći pijavice ili hipnozu uspevao da dečaku zaustavi krvarenje.
Nakon nekoliko uspešnih lečenja, Raspućin je zadobio carevo poverenje i ovaj ga je
proglasio prijatelјem familije i svetim čovekom. Postepeno Raspućin zadobija sve veći i veći
uticaj na caricu Aleksandru, čak i u političkom pogledu.
Kontroverza
Raspućin je u međuvremenu postao kontroverzna ličnost vodeći skandalozan lični život sa
ženama petrogradskog visokog društva. Štaviše, viđan je često kako odlazi sa
prostitutkama, opija se i ne vraća kući do rano ujutru. Bio je uvek prlјav, retko se kupao i
nekulturno se ponašao na javnim mestima. Zbog svega toga petrogradska elita ga nije baš
širokogrudo prihvatala.
Imao je i konflikt sa Ruskom pravoslavnom crkvom zbog svoga uverenja da se povezanost
sa Bogom stvara kroz greh jer, po njegovom mišlјenju, greh je neizostavni element lјudskog
ponašanja i vernik kroz priznanje o počinjenom grehu i prihvatanje poniženja od drugih
zadobija milost Boga.
Na početku rata Raspućin proriče da će ruska armija biti uspešna samo ako sâm car
preuzme komandu nad vojskom, što je zbog slabe pripremlјenosti cara Nikolaja rezultiralo
lošim posledicama po Rusiju. Dok je car bio na frontu, Raspućinov uticaj na caricu
Aleksandru je rastao. Ubrzo je postao lični caričin savetnik i napunio političke pozicije
svojim kandidatima. Zbog Raspućinovog uticaja, a i zbog Prvog svetskog rata, ruska
ekonomija je počela naglo da propada. Krivlјena je naravno carica Aleksandra, a sa njom i
Raspućin jer se znalo za njegov uticaj na nju.
Raspućinov uticaj su koristili političari i novinari kojima je bio cilј da oslabe integritet
dinastije Romanov, prisile cara da se odrekne apsolutne vlasti i odvoje Rusku pravoslavnu
crkvu od države.
Ovo je oficijelna komunistička priča.
Moja koleginica Ivona Živković uvodi nas u spiralu tajni:
„Konačno rušenje Romanovih je tako počelo kompromitovanjem cara Nikolaja u samoj
Rusiji, za šta je važnu ulogu dobio i nekakav monah Grigorij Jefimović Raspućin, rođen
navodno u Sibiru (koji je u odnosu na Evropu teška zabit). On je navodno pripadao nekoj
’mračnoj tajnoj sekti’ koju su vodili jezuiti i koja se nazivala Klist ili Klisti. Svoje učenje ova
sekta je bazirala na mistici i tobože su znali mnoge tajne. U stvari svi jezuiti su imali mnogo
više znanja od mnogih vladara u to vreme. Raspućin je ’dosta putovao po Evropi’ (ne zna se
s kojim parama), gde je verovatno dobro instruiran, pa pojedini istoričari njegove
aktivnosti i obuku vezuju za britanski MI-6.“
Ovde zastajemo sa citatom i zaklјučujemo: da je Raspućin bio agent MI-6, odnosno tadašnje
britanske tajne službe, oni ga ne bi ubili već bi ga samo opozvali i poslali u drugu misiju.
Sada idemo dalјe sa citatom:
„U Sankt Peterburg (gde je bilo carsko sedište cara Nikolaja) Raspućin je stigao 1903. i tu je
predstavlјen kao čovek sa posebnim iscelitelјskim moćima i mističnim znanjem.
Raspućina je carici Aleksandri predstavila grofica Ana Virubova. Jedna od iscelitelјskih tajni
je bila njegovo znanje da izleči carevog sina od hemofilije koju je navodno imao. Time je
ovaj agent-monah dobio veliku naklonost carske porodice. Na dvoru je počeo da se
predstavlјa kao veliki prijatelј dinastije i koristio je svaku priliku da mudro zbori i daje
političke savete. Tako je savetovao cara da se uzdrži od ratnih sukoba i da se izvuče iz
učešća u Prvom svetskom ratu. Narod je, međutim, počeo da veruje da je on caričin
lјubavnik i da drži cara na uzdi nekakvom magijom. Ove glasine su puštali među narodom
jezuiti preko komunističke mreže i distribuirali su i plakate sa karikaturama kojima su
omalovažavali cara i caricu.“*
Ovde zastajemo da bismo naučili metod meke sile!
1. Raspućin daje mudre političke savete caru, što govori da su ga odlično pripremili jezuiti
jer je to njihov metod rada – nametanje svojom političkom lukavošću.
2. On leči carevića i postaje nezamenlјiv na dvoru.
3. U isto vreme taj isti Raspućin pijanči po narodnim kafanama i priča kako ima seks sa
caricom, što užasava narod za koji je carska porodica nešto uzvišeno i čisto. Rušenjem mita
o carskoj porodici Raspućin priprema likvidaciju dinastije koja je stub pravoslavlјa, što žele
jezuiti.
4. Odgovaranje cara od rata u kome su napadnuti pravoslavni Srbi znači dozvolјavanje
katoličkoj Austrougarskoj da eliminiše pravoslavni narod. To bi cara u očima Rusa
predstavilo kao slabića i izdajnika. Jezuiti su to i želeli.
Na sledećim stranama treba da upoznamo metodologiju podsticanja atentata od strane
britanske službe.
Obratite pažnju, osnovno je u toj socijalnoj sredini naći nekoga ko želi da ubije „metu“, a
onda ga podstaći, omogućiti mu to, a uzgred spremiti i svoj tim koji dela.
Ovde zastajemo, da bih vas naučio: kada iskusna tajna služba radi atentat, ona uvek ima
pripremlјena dva tima.
1. Tim korisnih budala, sastavlјen od lokalnog stanovništva, koji ima motiv za atentat, ali
malo zna o podstrekaču iz službe, koji često radi pod legendom da je iz suparničkog tima,
recimo da je Nemac ili Francuz, a ne Britanac.
2. Profesionalnog ubicu ili ubice koji će žrtvu dokusuriti ako amateri omanu.
Zapamtili ste?
Slava ili beda onih koji budu otkriveni sporedna je…
Sada ćemo videti kako to izgleda u praksi, a drugom prilikom ćemo ponoviti lekciju kod
ubistva kralјa Aleksandra Karađorđevića.
Idemo sada u akciju!
 KAKO NAVESTI ČOVEKA DA IZVRŠI ATENTAT KOJI
BAŠ ODGOVARA LONDONU

„Kadrovi su sve“, parola je britanskog agenta Lenjina. Možemo da zaklјučimo da je veliki

vođa Oktobarske revolucije to naučio od svojih mentora. Tačno je da je za sprovođenje svih
operacija vrlo bitno da ne postoji slaba karika.
London to poštuje.
Zapamtimo kadrove! Za sve što budete radili u životu spremajte timove koji moraju da
prođu niz zadataka kako biste videli „ko je vjera, a ko nevjera“, kako kaže narodna pesma.
Pogledajmo obaveštajnu reprezentaciju Britanije u ovom trenutku istorije:
Kralј špijuna tada je bio Mansfild Kaming, zatim Sidni Rejli… Na terenu u Rusiji to je bio
Samjuel Hor, koji je delovao u Petrogradu kao direktor predstavništva britanske tajne
službe. Nјegovi saradnici su bili Osvald Rajner, Kadbert Tornhil, Džon Skejl i Stefan Eli.

Hajde da upoznamo metod rada čuvene britanske službe. Kako Britanci regrutuju agente?
Fascinacija, fascinacija i fascinacija jesu tri pravila za regrutovanje agenata* na terenu.
Kako se to postiže?
1. Pameću, obrazovanjem, rečitošću;
2. novcem koji se troši, ali ne rasipa jer to je „porodično nasleđe“;
3. manirima, statusnim simbolima.
Za kraj, nešto što se ne uči, to se ima ili nema, a piše se sitnim slovima, kako budale ne bi
videle. Tajna reč je – UTICAJNOST! Moć ubeđivanja da neko shvati da treba „svojom volјom“
da uradi ono što vama odgovara.
Kako je organizovan atentat
Lukavi Samjuel Hor približio se Vladimiru Puriškeviču, vođi monarhista u ruskoj skupštini
Dumi. Kroz „prijatelјske“ razgovore skrenuo mu je pažnju na srozavanje ugleda cara zbog
prisustva na dvoru Raspućina, koji ima seksualne odnose sa caricom.
Naravno, to je bila laž, no to je lukavo ubačeno u informaciono polјe naivnog Vladimira
Puriškeviča, velikog monarhiste.
Samjuel Hor je znao kako da podstakne korisnu budalu na akciju, rekavši mu: „Vi, Rusi, svi
isto mislite i pričate, a niko nema hrabrosti da izvrši akciju. Da li ste vi hrabar narod?“
Samjuel je znao koju dirku u mozgu dodiruje. Ostalo mu je samo da čeka reakciju.
Ovde vidimo u praksi kako se postavlјa shema ispunjena logičnim tačkama, koje naravno
naivan čovek „slobodno“ sastavi u cilј: „Želim da spasem carevinu ubijajući bludnika
Raspućina. To je moja odluka.“
Sada Samjuel Hor iz dalјine sugeriše ko će da bude u prvom timu zvaničnih ubica. U tim on
ubacuje velikog vojvodu Dimitrija Pavloviča Romanova, carevog brata. Savršeno, zar ne?
Zatim oficira Sergeja Suhotkina. Trebalo je naći klјučnog atentatora – kome će pripasti
„slava“ kako bi drugi i treći nivo zavere ostali sakriveni. To je bio naivni i iskompleksirani
plemić, knez Feliks Jusupov. Ako ste mislili da je on slučajno izabran, grešite. Momak je
zavrbovan tokom boravka u Londonu.
Proučimo profil atentatora, model – korisna budala.
Dosije atentatora
Knez Feliks Jusupov rođen je 24. marta 1887. godine u Petrogradu, u divnoj kući na kanalu
Mojka. Prvih dana izgledao je toliko slabo da je kod lekara izazvao zabrinutost, a kod svog
petogodišnjeg brata uzvik:

„Grozno. Bacite ga kroz prozor!“ Majka ga je prihvatila s mnogo radosti, ali pošto je želela
devojčicu, narednih pet godina oblačila ga je u ženske stvari. On je svoje halјinice voleo i
ponosno pokazivao svima, čak i slučajnim prolaznicima.
Razmažen pored majke, nije trpeo strogo vaspitanje svog oca, gardijskog oficira. Uprkos
opomenama pravio je obesne nestašluke: „vozio“ je noja u zoološkom vrtu, zaglavlјivao
babu u liftu, doktora Korovina (korova na ruskom znači krava) oslovlјavao sa „mu“, loptom
pogađao glave uglednih zvanica, vatrogasnim crevom polivao lјude… Kao „rđavo dete“
zadavao je mnogo muke i svojim učitelјima, koji su se stalno smenjivali.
Pripadnici jedne od najimućnijih porodica u Rusiji, Jusupovi su preko zime živeli u
Petrogradu, Moskvi i Carskom selu, tokom jeseni na imanju Rakitin i na Krimu, leti u dvorcu
Arhangelsko. Putovali su lako jer su za voz kačili svoj lični vagon koji je u sebi krio sve
udobnosti kuće.
U velelepnim dvorcima imali su stilski nameštaj, slike velikih majstora, skulpture, porcelan,
biblioteke, a negde i privatno pozorište. Feliks je odmalena zavoleo umetnost: obožavao je
figurice Bude i Venere od dragog kamenja i raskošnu mavarsku sobu u kojoj je satima
sanjario.
Ipak, najslobodnije se osećao na imanju Arhangelsko, gde je mogao da jaše konja i sa svojim
psom Blesanom trči po parku. Društvo u igri pravili su mu mladi rođaci i deca ministara
koji su se okuplјali u njihovom domu na svečanostima. Iako su im u goste dolazili i ruski car
i carica, svu svoju pažnju i divlјenje poklanjao je jednom oficiru iz careve pratnje. Nije
mogao da zaboravi čas kada ga je video kako na konju ulazi u hol kuće i, poput pravog
viteza, pred njegovu majku baca buket ruža.
S maskom u svet
Godine 1902. Feliks je po odluci roditelјa otišao sa profesorom umetnosti na putovanje u
Italiju. Posetio je sve muzeje i crkve od Venecije do Sicilije, kao i „znamenitosti“ noćnog
života. Kada je u društvu kočijaša prvi put krišom stigao na jedno sumnjivo mesto, naleteo
je baš na svog profesora. Po povratku kući poželeo je da nastavi s boemskim životom, ali u
tome mu je smetala uniforma srednjoškolca koju je nosio.
Rešen da se priklјuči društvu svog brata i terevenkama kod Cigana u predgrađu, primenio
je trik – preodenuo se u ženu. Istu ludoriju izveo je s bratom od tetke, kada su maskirani u
dame izašli u grad i večerali u otmenom restoranu Medved. Tada su se jedva odbranili od
udvarača, ali ne i od osoblјa koje je zahtevalo da se račun plati do poslednjeg novčića. Pošto
je izveštaj o napravlјenom dugu stigao na očevo ime, Feliks je kažnjen desetodnevnom
zabranom izlaska iz kuće.
Razmažen, neposlušan i svojeglav, neko vreme vodio je dvostruki život – danju je kao đak
pohađao školu, a noću kao „dama“ lumpovao. Kada je otišao u Pariz, jedne večeri se doterao
majčinim stvarima i nakitom, a zatim krenuo u pozorište koje je obožavao. Dok se smeštao
u prvi red partera, primetio je kako ga jedan gospodin iz lože upadlјivo posmatra. U pauzi je
saznao da je to kralј Edvard Sedmi i da se za njega raspituje rečima:
„Ko je ta lepotica, želeo bih da je upoznam.“ U svojoj igri toliko se osmelio da je maskiran
izlazio s oficirima na večeru, i sa tim bi nastavio da nije naleteo na jednog nasrtlјivog Don
Žuana. Pošto ga je privlačila opasnost, posle pozorišnog komada Na dnu Maksima Gorkog
obukao je bednu i odrpanu odeću, pa je prosio i spavao na ulici. U isto vreme zgrozio se nad
mračnom stranom života i bezosećajnim ponašanjem bogatih osoba.
Međutim, sve je iznenadio kada se prijavio da u kafeu Akvarijum, kao „tajanstvena
pevačica“, izvodi petrogradske pesme. Zbog prijatnog glasa i izgleda stekao je brojne
obožavaoce: dok je u garderobi primao lјubavna pisma i bukete cveća, s društvom se
previjao od smeha.
Međutim, kada su ga prijatelјi njegovih roditelјa prepoznali i razglasili čime se bavi, izbio je
skandal. Otac ga je prvi put nazvao „hulјom“, „nitkovom“ i „sramotom porodice“, a nekoliko
puta pomenuo je i spartansko vaspitanje.
Ovde zastanimo!
Knez Feliks Jusupov bio je pritajeni homoseksualac, što je u to doba bilo sramota. Britanska
služba, poznato je, tu osobinu neguje kao dobru osnovu za regrutovanje i ucenjivanje.
Idemo dalјe. Značenje očevih reči Feliks je otkrio ubrzo: iz sobe su mu izbacili predivan
nameštaj (koji je kao lјubitelј lepote birao komad po komad) i uneli polјski krevet, stolicu i
neku veliku drvenu kutiju. Ovoga puta majka nije stala u njegovu odbranu, pa je lјut legao
da spava. Ujutru ga je sluga pospanog izvukao iz kreveta, ugurao u sanduk i zaklјučao. A
zatim je na njega pustio hladan tuš. Kažnjenik je u šoku vrištao, ali „čeličenje“ je trajalo sve
do poslednje kapi vode. Kada su mu otvorili vrata, potpuno nag istrčao je u hodnik, izleteo
ispred kuće i uzverao se na drvo. Pretio je da će skočiti ukoliko ga ubuduće ne ostave na
miru, nakon čega je otac popustio.
Bio je to šok za budućeg atentatora, ali i za roditelјe. Roditelјi su rešili da svog čudnog sina
pošalјu u svet da nešto nauči. U toku priprema za putovanje zadesila ga je vest da je njegov
stariji brat smrtno stradao u dvoboju. Očajan od bola, Feliks je osećao krivicu što nije uspeo
da spreči tragediju i što nije obratio više pažnje na upozorenja jedne proročice. U danima
tuge drugačije je gledao na svet oko sebe: na svom portretu, koji mu je uradio jedan poznati
umetnik, zapazio je gordost, sebičnost i taštinu. Prvi put u životu poželeo je da se popravi,
čak je razmišlјao da od dvorca Arhangelsko napravi muzej i umetničko središte, otvori
bolnice i staračke domove, zemlјu pokloni selјacima… Za početak je svake večeri sedeo kod
kuće i majci, koja je tugovala, naglas čitao knjige.
Jednog dana, vođen nekom neobjašnjivom silom, stigao je do sobe svog brata, gde je u
dovratku ugledao priliku koja je isijavala svetlošću. Setio se da je s bratom nekada prizivao
duhove i da su položili zakletvu kako će se jedan drugom javiti sa onoga sveta. Sa ovim
iskustvom poželeo je da se upozna s kaluđerom Raspućinom, za koga se govorilo da ima
proročke i iscelitelјske moći. Pouzdano je znao da ovoga car Nikolaj Drugi i carica
Aleksandra obožavaju jer je nekim čudom pomogao u lečenju njihovog sina. Iako mu se
želјa 1909. godine ispunila, grdno se razočarao. „Starec“ mu se učinio prepreden, opak i
čulan, sličan „pohotnom, pakosnom satiru“, a ne „božijem čoveku“.
Ovde zastanimo.
Mladog, feminiziranog Feliksa je očigledno silovao ili bar napao Raspućin, možda ga samo
ismejao. No to je ostavilo žig na duši ove nestabilne ličnosti. Sada dolazi detalј koji
očekujemo.
Kada više nije mogao da izdrži jednoličan život, Feliks je ubedio roditelјe da ode u Englesku
na studije. Na Oksfordu je s novim društvom slušao predavanja, igrao polo, išao na plivanje,
zabavlјao se. Mislio je i na roditelјe, pa im je brodom poslao četiri krave, jednog bika i
mnoštvo petlova, kokošaka i zečeva. Po dolasku kući napisao je novu porudžbinu, koja je na
njegovom početničkom engleskom glasila: „Molim vas pošalјite mi jednog muškarca kravu i
tri džersi žene.“ Srećom, Englezi su poruku razumeli, ali nisu odoleli da pismo ne objave u
štampi.
Ovde pročitajmo „znakove pored puta“. Koji su to?
1. Oksford je regrutni centar za vrbovanje agenata iz drugih država;
2. Da bi se neki agent držao na uzdi i kad je daleko, mora da postoji nešto čime će biti
ucenjivan.
Pošto znamo da je mladi Feliks naginjao pederastiji, a ona je već tada bila deo društveno
prihvaćenog morala na Oksfordu, možemo zaklјučiti da su napravlјene kompromitujuće
fotografije. Objavlјivanje teksta o „muškoj kravi“ bilo je samo upozorenje da bude poslušan.
Po izbijanju Prvog svetskog rata, u Rusiji je krenula opšta mobilizacija i Feliks je počeo da
se obučava za oficira. Deo petrogradske kuće preuredio je u bolnicu za ranjenike. Izluđivala
ga je činjenica što se Raspućin toliko osilio da savetuje cara i caricu i čak samostalno izdaje
naređenja. Zaklјučio je da „hulјu“ treba milom ili silom skloniti sa dvora dok ne bude
prekasno. Pod izgovorom da mu treba lečenje bioenergijom, uspeo je da s njim počne
druženje, a čak je pristao i na hipnotisanje.
Tada se uverio da su sve priče o „starecovim“ moćima tačne: tokom seanse telom mu je
prostrujala toplota i toliko je klonuo da je na jedvite jade uspeo da sačuva prisebnost. Pod
uticajem vina Raspućin mu je poverio da se oseća kao gonjena zver i da mu glavobolјu
zadaju plemići koji žele da ga unište. Otkrio mu je i svoje namere, podržane od tajanstvenih
„zelenih“ iz Švedske, da umesto cara na tron postavi mladog carevića i sklopi mir sa
Nemačkom. Objašnjenje je potkrepio citatom iz Biblije da „neprijatelјa treba lјubiti kao
brata svoga“. Feliks ga je neuspešno ubeđivao da napusti dvor i nekud otputuje, a onda je
preduzeo nove korake.
Ovde zastanimo. Raspućin spominje tajanstvene „zelene“ iz Švedske… Dolazimo do još
jedne tajne o kojoj skoro niko ništa ne zna. Da li ćemo mi uspeti da je razotkrijemo?
Zapamtimo za sada da „zeleni lјudi“ iz Švedske rade suprotno od onoga što želi London, a to
je rat Rusije i Nemačke.
 KO SU „ZELENI LjUDI“ KOJE JE SPOMINјAO
RASPUĆIN?

Kako je Putin oslobodio Krim a da to tajne službe Zapada nisu mogle da otkriju unapred?
Kako su se ruski vojnici čarolijom stvorili na pravim mestima da bi se preuzeo deo
teritorije Rusije koji je Hruščov poklonio Ukrajini posle atentata na vođu nacista iz Drugog
svetskog rata Banderu?
Jednostavno. Tokom mesec dana stizali su turisti na Krim, bilo ih je više od hilјadu.
Slučajno, to su bilo dobro obučeni specijalci. Paralelno sa tim, u nekoliko kamiona i kombija
stigle su samo oznake ruske vojske. Kad je kucnuo čas, oni su obukli stare sovjetske vojne
uniforme, koje su i dalјe u velikoj meri raspoređene po celoj teritoriji bivšeg SSSR-a,
zakačili nove ruske vojne oznake i preuzeli oružje koje je na Krimu već bilo. Na zacrtane
tačke koje označavaju mesta moći na Krimu u isto vreme su došli taksijima. Bila je to
operacija nazvana Zeleni lјudi. Ličila je na dobro režiran film.
No „zeleni lјudi“ je termin koji odavno koriste momci iz britanske obaveštajne službe.
Nevidlјivost akcije smislili su davno Venecijanci. Nekada se ratovalo po šumama, pa su
vojnici nosili zelene uniforme kako bi bili manje vidlјivi.
Tehnika nevidlјivosti u akcijama bila je odlika Venecijanaca. Najbolјi primer su brojni
atentati otrovom. Postoje dva načina da se saopšti neprijatna istina običnom svetu. Prvi je
da mu se ona tresne u lice, a drugi je da se ispriča kao alegorija ili bajka, možda putem
filma.
Ruski naučnik Andrej Ilјin Fursov izabrao je drugi:
„Ja sam strastveni lјubitelј Tolkina. To je ozbilјna „fentezi“. Postoje i druge stvari. Na
primer, Hari Poter. Ne mislim na knjigu, već na film.To je neverovatan ideološki instrument.
Ljudi koji se bave istorijom crkvenih redova odlično znaju da je to reklama Reda
hospitalaca, odnosno Malteškog reda, koji u svetskoj eliti vrši veoma bitnu funkciju –
povezuje Vatikan sa engleskom službom MI-6 i američkom CIA.“
Ovde malo bezobrazno prekidamo čoveka da bih vam otkrio tajnu koja vam je možda
promakla. Malteški vitezovi su zaduženi za povezivanje i koordinaciju rada Vatikana,
odnosno njegovih brojnih tajnih službi, sa MI-6 i CIA. Odnosno svih dvanaest službi ove
imperije.
Idemo dalјe, Andrej Fursov nastavlјa:
„Osim toga, film Hari Poter govori mladim generacijama: pogledajte, postoji hijerarhija i
postoji magijska vlast. Sistem vlasti u školi Hogvorts apsolutno je nedemokratičan.
Zamislite situaciju: posle trideset godina svet je u krizi i dolazi čovek koji fizički liči na
odraslog Harija Potera i govori lјudima koji su već donekle arhaizovani: ’Ja sam magijska
vlast, ja ću da rešim vaše probleme.’ Kod njih će u glavi nešto da proradi i oni će se setiti
nečega što su gledali u detinjstvu i što je kod njih izazivalo prijatne emocije. Film Hari Poter
je neverovatan psihološko-istorijski instrument velikog dometa. To će kroz dvadeset pet do
trideset godina biti veoma jaka stvar. Možemo da aplaudiramo lјudima koji su to smislili. U
takvim filmovima uvek postoje bitni citati koji poznavaocima pokazuju o čemu se tu
zapravo radi.
U prva dva filma o Hariju Poteru postoji lik Dambldor – učitelј. Glumi ga čovek – kasnije je
umro, pa su ga zamenili – koji je apsolutna kopija Džona Dija. Ovaj je sada malo poznat, ali
lјudi koji se bave istorijom tajnih društava i Engleskom 16. veka znaju da je on bio astrolog i
matematičar, jedan od rukovodilaca obaveštajne službe Elizabete I, i da je svoje izveštaje
potpisivao sa ’agent 007’.
Di je bio učenik Venecijanaca. On je razradio teoriju ’Zelene imperije’. ’Zelena imperija’ je
Engleska koja u isto vreme kontroliše Severnu Ameriku i Rusiju. On je bio veoma praktičan
čovek. Radio je u Pragu, a njegov sin je radio u Rusiji. Za vreme Ruske smutnje početkom
17. veka, njegov sin je pod prezimenom Dijev radio u Rusiji kao farmakolog i lekar, između
ostalog je pripremao otrove. Istoričari smatraju da je upravo on pomogao da se otruje
Mihail Skopin Šujski, sjajni ratni komandant, i da je trovanje obavlјeno po narudžbini
Dimitrija Šujskog, brata cara Vasilija Šujskog koji nije imao dece, pa je Dimitrije Šujski želeo
da postane njegov naslednik, a u tome mu je strašno smetao carev rođak kojeg je zato
trebalo otrovati. Neki smatraju da je samo čovek sa prezimenom Dijev mogao da napravi
takav otrov.“
Ovde zastanimo. Sada će Andrej Fursov da nam, onako u prolazu, saopšti tajnu:
„Englezi su krajem 16. veka imali razrađen projekat uspostavlјanja protektorata nad
Rusijom, koji nije bio realan u to vreme. Uzgred, ideja Rotšilda o formiranju transatlantske
nadnacionalne zajednice u koju će se utopiti Sjedinjene Države i cela Severna Amerika – to
je umnogome ponavlјanje plana Zelena imperija Džona Dija. Pogledajte kako su Rotšildi
sada aktivni u severnoj Aziji, uklјučujući Kinu.“
Shvatili ste! Cilј „zelenih lјudi“, nevidlјivih, utoplјenih u Ruse, Kineze, Amerikance… jeste da
drže pod kontrolom njihove zemlјe. „Balans sile“, taktika Londona, odnosno Venecije,
odnosno… đavola! Da zaklјučimo, „zeleni lјudi“ su agenti od uticaja koji su neprimetni.
Za kraj ovog dela teksta pročitajmo naučnikovo objašnjenje o masonima:
„Kod nas često demonizuju masone, demonizuju tajna društva. Istina je: ti lјudi imaju
kontrolu nad vlašću, imovinom i informacijama. Kad čujem pitanje – kako to šačica lјudi
može da manipuliše socijalnim procesima? – imam dva odgovora na takvo pitanje.
Jedan mi je sugerisao dobitnik Nobelove nagrade Krugman, a drugi je moj. Krugman je
rekao da moderna politička ekonomija pokazuje da lјudi koji kontrolišu informacije mogu
da manipulišu ogromnim lјudskim masama. A moj odgovor je ’dečji’ i svodi se na pitanje:
među deset vukova i sto ovaca – ko predstavlјa većinu? Mislim da je odgovor potpuno
jasan.“*
Ovde zastanimo i setimo se moje mantre: tajna društva su stvarnost, ona vladaju svetom,
ako u njima nema Srba, bićemo uvek ovce! Ko vlada tajnim društvima, vlada svetom!
Koju tajnu mi ne smemo da znamo a koja je srž svih tajnih društava?
To je – istorija. Ko su Vavilonci, Hetiti, Hananci, Feničani, Berberi, Tuarezi, Skiti, Sarmati,
Etrurci, Trojanci…
Ko tu tajnu otkrije, biće žigosan! Ko od vas to sme?
Da li da vam otkrijem i tajnu da Hazari nisu tursko-mongolski narod?
Ne, bilo bi mnogo za sada. Dakle, šta smo otkrili?
Raspućin govori da „zeleni lјudi“, znači britanska tajna služba, žele da skinu sa prestola
Nikolaja Romanova i da postave svoju marionetu, malog Alekseja Romanova. Setimo se da
su to uradili mnogo puta ranije. Da li treba da vas podsećam da je to rađeno i kasnije?
Sada pogledajmo kako je izvršen atentat. S nekoliko zaverenika Jusupov se dogovorio da
Raspućina namami kod sebe u kuću, u suterenske prostorije koje je upravo opremao, i da
ga se reši bez prolivanja krvi. Tog 29. decembra 1916. godine na trpezarijski sto stavio je
čaj, kolače i biskvite – sve „začinjeno“ otrovom. Po uputstvu lekara, trebalo je da
smrtonosni prah sipa u vino neposredno pre pića. Na sprat je za svaki slučaj smestio
saučesnike i potom nedragog gosta uveo u odaje.
Pošto je još jednom odbio savet da napusti Petrograd, Raspućin je sebi potpisao smrtnu
presudu. Međutim, kada je popio ponuđenu čašu vina, ništa se nije dogodilo! Izjavio je samo
da ga nešto „grebe u grlu“ i zamolio za još pića i malo muzike. Zaprepašćeni domaćin
ispunio mu je obe želјe, mada je zbog straha pevao i svirao gitaru mnogo lošije nego inače.
Kada je posle sat vremena prestao, tišina mu se učinila toliko zlokobnom da je zaklјučio: „Ili
on ili ja!“ Pod izgovorom da će pozvati suprugu, otišao je na sprat i doneo revolver. A onda
je rekao Raspućinu da se pomoli i pucao mu pravo u srce.
Raspućin je pao i u tom trenutku drugi zaverenici upali su u prostoriju. Pošto su videli
žrtvu, krenuli su na sprat, samo je Feliks ostao da još nešto proveri, bez obzira na to što je
lekar potvrdio smrt. Iznenada, njegov „mrtvi“ neprijatelј se pridigao, zgrabio ga za vrat i sa
neopisivom mržnjom počeo da ga davi. Knez je nekako uspeo da se otrgne, a Raspućin je
kroz tajna vrata ispuzao u dvorište, gde ga je jedan zaverenik sustigao i sa nekoliko hitaca
ubio. Policija je te noći došla da ispita razloge pucnjave, a sledećeg dana raspitivala se o
nestanku „stareca“ ne znajući da njegovo telo leži na dnu reke.
Gradom su već počele da kruže glasine da je u pitanju ubistvo – neki su za to optuživali
Feliksa, a neki Cigane. Međutim, Feliksova supruga Irina, koja se sve vreme nalazila u
Rakitinu, slutila je istinu: te kobne noći iznenada se trgla iz sna i ispred sebe ugledala
Raspućinov lik.
Knez Feliks Jusupov verovao je da je ovim ubistvom „spasao Rusiju i dinastiju od rušenja i
obeščašćenja“. Međutim, po izbijanju Revolucije morao je sa porodicom da beži na Krim, a
kasnije britanskim ratnim brodom Marlboro i iz zemlјe. Sa žalјenjem je primio vest da je car
Nikolaj Drugi s porodicom odveden u Sibir i da su svi ubijeni.
Ovde zastanimo kako bismo se kiselo nasmejali i rekli: sve je jasno.
Knez Feliks Jusupov je potpomogao atentat koji je bio koristan za Britaniju. Za nagradu je
spasen brodom njihove flote Marlboro. Otadžbina je izgorela kao i cigareta marlboro.
Šta je posle bilo sa ovim agentom britanske krune?
Iako je uspeo da uz pomoć svog vernog kućepazitelјa spase neke dragocene slike (recimo
Rembranta) i dragulјe, ostao je bez nakita koji je sakrio ispod stepeništa kuće. (Osam
godina kasnije radnici koji su popravlјali stepenište našli su to blago.) U Parizu je živeo od
prihoda modne kuće, koju je otvorio sa suprugom, i prodaje porodičnih dragocenosti.
Recimo, masivnu Pelegrinu prodao je 1953. godine, a taj isti biser kasnije je preprodat u
Ženevi za oko četiristo šezdeset hilјada dolara. Tokom Drugog svetskog rata odbio je da
podrži naciste, ali i da se iz tuđine vrati u svoju domovinu. Umro je 27. septembra 1967.
godine u Parizu, gde je i sahranjen.
Ovde zastanimo. Sve je ovo legenda, plemić Jusupov bio je slabić i nije pucao na Raspućina.
Kada je shvatio da otrov ne deluje na žrtvu, zavapio je za pomoć. Uleteli su saučesnici koji
su bili skriveni iza vrata. Atentat je izvršio britanski agent Osvald Rajner.
Zanimlјivo je da je stvarni atentator, kao autor iz senke, napisao memoare Jusupova u
kojima se ovaj pravi važan kako je zaista muškarac!
Za kraj, recimo da je 1993. godine izvršena autopsija Raspućinovih posmrtnih ostataka.
Ustanovlјeno je da je u njegovom telu bio otrov cijanid i nađena su tri metka. Ko je zaista
pucao može se samo pretpostaviti. Jedan metak je ispalјen iz brovinga, koji je bio vlasništvo
Jusupova, drugi iz automatika savaž, vlasništva Puriškeviča. Sada dolazimo do famoznog
trećeg metka! On je ispalјen iz veblija 455, koji je bio uobičajen pištolј u britanskoj vojsci
tokom Prvog svetskog rata.
Znači, Raspućin je dokusuren britanskim metkom, Rajnerovim, Elijevim ili Skalovim. Drugi
tim profesionalaca završio je posao. No, moguće je da su njih trojica pucali iz tuđih pištolјa,
zar ne?
Zavera iza zavere… Svašta ćete naučiti. Britanci znaju kako se kriju tajne i od svojih lјudi.
Svako zna samo ono što je potrebno za operaciju.
Ćutanje je srednje ime britanskog agenta. Nosače kovčega nikada niste čuli da govore.
 POZNAVANјE FUNKCIJE MASONERIJE PREDUSLOV
ZA OBAVEŠTAJCA

Mansfild Smit Kaming, kreator obaveštajnih i subverzivnih događanja u celom svetu za

račun Rojal tribunala – odnosno svih onih koji vladaju Britanijom a koje on sa mesta
direktora tajne službe nije čak ni pojmio – procenio je da je njegov oficir Samjuel Hor u
Petrogradu uradio šta treba i da ga treba zameniti nekim novim igračem, koji će spustiti
tenziju između Londona i Petrograda.
Zamisao je bila logična. Na formacijsko mesto gde je bio Samjuel Hor, Kaming je zamislio da
pošalјe potpuno nebitnog čoveka – lažnu metu, kojom će se ruska kontraobaveštajna služba
baviti ne primećujući da se centar moći nalazi, recimo, kod šofera.
Termin koji su u to vreme koristili bio je „cepanica“. Navodni obaveštajac, zapravo samo
oficir koji je trebao da zbuni rusku kontraobaveštajnu službu Ohranu, bio je general ser
Henri Vilson. Mansfild Smit Kamings imao je svoje razloge da gurne tu „cepanicu“ u igru, a
razlog za to nije izneo Samjuelu Horu, šefu obaveštajnog centra u Petrogradu. Zbog toga
kasnije dolazi do malog zahlađenja odnosa između kolega. Znate onu obaveštajnu mantru:
poverenje je Sveti gral špijunaže. Kad se ono izgubi, to znači da dolaze problemi!
Samjuel Hor je bio zadovolјan svojim delovanjem u Petrogradu. Misija je u Londonu
ocenjena kao brilijantna. Čekao je zamenu, nekoga ko bi ga bio dostojan. Ubrzo je stigao
general, uz to sa titulom ser – ser Henri Vilson. Bio je februar 1917. godine i bilo je užasno
hladno, kao i uvek u to doba godine.
Samjuel je pozvao Vilsona na upoznavanje i druženje kako bi ga uputio u tajne visokih
ruskih krugova, koji su bili fascinirani masonerijom, rozenkrojcerima, okultizmom, svime
što je imalo miris tajni. Sedeo je za svojim radnim stolom i čitao izveštaje iz cele Rusije, koji
su mu redovno stizali. Shvatio je da je ruska elita postala više zapadna nego ruska.
Rat za mozgove bio je uspešan, svi su smatrali da je vreme da se car ukloni i da Rusija
postane republika u kojoj će oni, bogataši, postati kreatori istorije, naravno, uz pomoć
„dobronamernog, demokratskog“ Zapada. Samjuel Hor se cinično smejao naivnosti te elite.
Znao je dobro da London gleda na Rusiju kao na takmaca koga mora uništiti i pretvoriti u
koloniju kojom će vladati uz pomoć Hazara – nacionalne manjine koja ima veštinu
infiltracije u sve narode – koji su javno istupali kao demokrate, nacionalisti, kulturni
pregaoci… Takvim delovanjem oni su postajali kreatori kulturnih dešavanja, odnosno
gospodari umova naroda u kome su delovali. Ruse je Samjuel Hor, kao i svi Britanci,
prezirao.
Bilo je pet sati, napolјu je već bio mrak, s ulice se čula huka. Najzad je sekretarica najavila
generala ser Henrija Vilsona. Samjuel Hor je ustao kako bi bio vidlјiviji, zbog svog niskog
rasta. Zbog toga je prilikom upoznavanja sa lјudima želeo da ostavi utisak snažne ličnosti.
Pozvao je na piće i razgovor, tog februara 1917. godine, pridošlog generala ser Henrija
Vilsona. Dobronamerno je hteo da ga uvede u srž događanja u Rusiji, kao i da mu predoči
cilјeve britanske diplomatije u tom trenutku.
Henri Vilson je ušao u kancelariju euforično, kao novi gazda, uostalom on je bio – general!
Samjuel mu je pružio svoju malu šaku, koju je Vilson stegao kao mengelama pokazujući da
je on superioran.
– Ser Vilsone, izvolite sesti. Nadam se da vam se sviđa kuća u koju ste smešteni, to je dobar
kraj gde živi aristokratija, i veliki broj uglednih masona, naših prijatelјa, dobrih lјudi na
dobrom glasu…
– Vrlo sam zadovolјan smeštajem, kuća je svetla, to me raduje.
– Poštovani kolega, vidim iz vaše biografije da ste junačkog roda, koji se proslavio
društvenim vezama u Londonu. No ustanovio sam tokom rukovanja da niste mason višeg
reda jer niste prepoznali moj hvat, tajni masonski znak.
– Tačno je gospodine Hore, ja sam samo majstor „plave“ masonerije – promumla ser Vilson
sebi u bradu.
– … koja je regrutni centar i ništa više, mesto gde se lјudi šepure zamišlјajući da su elita.
– Poštovani Hore, u „crvenu“ masoneriju odnosno Škotski obred masoni iz „plavih“ loža
ulaze samo po pozivu. Ja još uvek čekam taj poziv. Nadam se da ću, službujući ovde, u
Petrogradu, to zaslužiti.
– Možda, možda, „crvena“ masonerija su šine po kojima smo stvarali i održavali Britansku
imperiju. Da ste primlјeni znali biste da su visoko rangirani masoni „crvene“ masonerije
jedno vrzino kolo koje se svuda oseća, od Kine do Kalifornije, ali se nigde ne pokazuje. Naša
dela za dobrobit krune su savršena, no niko nikada ne sazna odakle dolaze inicijative da se
delo izvrši, kao ni to ko je delo završio. U tome leži naša moć vladanja svetom, pa i ovom
imperijom, Rusijom.
– Razumem, no zašto pored „crvene“ masonerije postoji i Obred Jork?
– Funkcija masonerije je fascinacija, a ona je uspešnija kad je nerazumlјiva. Zbunjen čovek,
da ne bi pokazivao svoje neznanje, ćuti. Za to vreme gospodari masonerije u njegovu glavu
ubacuju mantre koje će biti smernice u njegovom životu. Te ideje su čokoladna obloga
ispod koje se nalaze naši interesi. Magija vladanja svetom je u laganju. Svet voli laži.
– Koliko sam shvatio, postoji naša, britanska masonerija kojoj su suparnice francuska i
nemačka masonerija. To je sukob država preko masonerija i tajnih službi.
– Dragi kolega, da bi se nešto pokrenulo potrebno je izazvati sukob. Setite se dijalektike
suprotnosti.
– Teza, antiteza?
– Sve masonerije su pod kontrolom jednog koji ima mnogo likova, a to nije đavo, kako ste
pomislili, već interes! Prepreke na putu masonstva, odnosno Krune, jesu nacionalne države
i dinastije, nacionalne vojske, crkve… Ovde u Rusiji preko masonerije smo ubedili elitu da je
ona iznad naroda, da pripada svetu, da joj je bliži svaki britanski ili francuski plemić od
kozaka i kulaka.
– To je tačno, oni toliko imitiraju Francuze i njihovu aristokratiju da sa svojom decom i
unucima ne pričaju na ruskom, već na francuskom.
– Odaću vam tajnu, dragi kolega, Napoleon Bonaparta je, između ostalog, imao za cilј da
izgubi rat od Rusa, kako bi oni u pobedničkom žaru stigli do Pariza, gde su se oficiri
prepustili bludu sa francuskim kurtizanama. Nenametlјivo, oni su uz pomoć laskanja
primlјeni u masonske lože. U njima su bili uvažavani. Fraza „sloboda, jednakost, bratstvo“ u
njihovim ušima postala je deo njihovog pogleda na svet. Naš čovek, Napoleon, izgubio je rat
sa Rusijom, ali je navukao u zamku rusku oficirsku elitu, koja je postala masonska, što znači
širokogruda, slobodarska… Ruski car za njih je postao diktator koji ne vidi srećnu
budućnost u evropejstvu, već teži azijskoj zatvorenosti.
– Shvatam, preko ruskih oficira ubačen je virus slobode koji se proširio na buržuje,
inteligenciju, radnike i selјake…
– Vašem iznenadnom blesku lucidnosti dodao bih i reč koja sve to povezuje.
– A to je neka tajna masonska lozinka visokog nivoa?
– Prosudite sami. Reč je o najmudrijim lјudima, najlukavijim, našoj braći Jevrejima. Setite se
da je tvorac moderne britanske službe bio obaveštajac Dauning, koji je po linijama
Jevrejstva od naše službe stvorio svetsku. Po toj liniji Britanija je postala imperija!
– Znači, naša masonerija i tajna služba su skriveni gospodari sveta. No, mnogo uvaženi
Samjuele Hore, ne vidim da su masoni baš tako bogati, a ni pripadnici tajne službe. Znači
neko je iznad, neko ko ima korist od masonerije i tajne službe.
– Kruna, britanski dvor i oni oko njega…
– Ako dozvolite, gospodine Hore, i Jevreji iz Sitija, naročito familija Rotšild, koja ima uticaj
ne samo kod nas, već i u Parizu, Beču, Berlinu… Imam utisak da ovde, u Petrogradu, treba
da za njih otvorimo tržište.
– Verovatno, ako je nešto dobro za Rotšilde, dobro je i za nas.
– Razumem, gospodine Hore, nadam se da nisam nešto pogrešno rekao?
– Ne, sve ste shvatili, a dodao bih: tri stotine lјudi, koji se međusobno poznaju, odlučuju o
sudbini sveta. Kontinuitet je uvek osiguran jer oni biraju naslednike između sebe.
– No sve počinje sa masonerijom, zar ne?
– Da, ser Vilsone, masonerija nam otvara vrata, a sa masonima iz Engleske dolazi naš uticaj
na mozgove lјudi. Oni nam veruju jer im pričamo bajke koje žele da čuju i laskamo njihovoj
sujeti.
MASONERIJA JE ORUŽJE, A ONO JE DOBRO ILI LOŠE
ZAVISNO OD TOGA KOME DONOSI ŠTETU

Napuštamo, za trenutak, lukavog obaveštajca Samjuela Hora i njegovog naivnog gosta da

bih vam otkrio istoriju masonerije u carskoj Rusiji. Napominjem vam da je to oružje za
kontrolu mozgova. Ruski i srpski problem je što se naše službe time nisu ozbilјno
pozabavile. Oružje samo po sebi nije ni dobro ni loše, već je pitanje da li je ono upereno ka
vama ili ka vašem protivniku.
Treba sada da naučite istoriju prodora masonerije u Rusiju. Čovek koji će vam pomoći je
visokorangirani brat mason Danijel Ligu.
„RUSIJA. Slobodno zidarstvo je odigralo veliku ulogu u istoriji Rusije, kako u razvoju njene
civilizacije, tako i u njenom revolucionarnom periodu.
Ako i nije izvesno da je Petar Prvi Veliki iniciran u Londonu i da je on, po svom povratku u
Rusiju, osnovao prvu masonsku ložu, može se tvrditi da je slobodno zidarstvo u Rusiju
prodrlo 1731. godine. Za vreme vladavine carice Ane Ivanovne, lord Lovel, Veliki majstor
Velike lože Engleske, imenuje kapetana Džona Filipsa za Velikog provincijalnog majstora
svih ruskih zemalјa. Nјega na tom položaju 1741. nasleđuje general lord Džems Kit.“
Ovde zastajemo kako bismo utvrdila da li su reči Samjuela Hora tačne.
Lord Lovel, Veliki majstor Velike lože Engleske, imenuje kapetana Džona Filipsa 1731.
godine. Šta smo na osnovu ove činjenice otkrili? Carica Ana Ivanovna otvara vrata
britanskom uticaju preko masonerije, a to čini preko Filipsa (Filips je hazarsko prezime).
Shvatamo da je namera bila da se u Rusiju prodre preko hazarske nacionalne manjine.
Idemo dalјe.
„Suprotno tome, Netleblat je, ne pozivajući se doduše ni na kakve činjenice, tvrdio da je
Švedski obred uveden u Sankt Peterburgu 1740. godine.
Sve u svemu postojanje loža u Rusiji može se dokazati tek od 1750. godine, kada su
osnovane lože Diskrecija u Sankt Peterburgu i Zorovavelј kod Polarne zvezde u Rigi. Od tada
se slobodno zidarstvo velikom brzinom širilo Rusijom. Car Petar Treći je čak 1762. loži Kod
istrajnosti poklonio kuću, a masonske skupove održavao u svom letnjikovcu
Oranijenbaumu.
Oko 1765. grof Melesino, oficir grčkog porekla, na službi u carskoj vojsci, uvodi u Rusiji,
dotad svima nepoznat, Melesinov obred. Melesino je bio veoma nadaren čovek: poliglota i
naočit, očaravao je svojom elokvencijom i besprekorno vodio lože na četiri jezika. Nakon
poseta ložama u Engleskoj, Francuskoj i Italiji, osnovao je u Sankt Peterburgu, u okviru lože
Tišina, kojoj je i predsedavao, novi mistički sistem koji se brzo pročuo među ruskim
slobodnim zidarima i prodro u veliki broj loža.“
Zastajemo. Šta smo otkrili?
U fasciniranje ruskih masona ubacuje se agent od uticaja, Jevrejin iz Grčke grof Melesino,
koji se već kao „stručnjak“ infiltrirao u carsku vojsku. Koje su veštine potrebne da bi neko
postao uspešan agent od uticaja, da naučimo:
1, naočit,
2. elokventan,
3. poliglota,
4. poznavalac rituala.
Obratimo pažnju da njegova akcija dobija viši nivo posle posete i instrukcija koje je dobio u
Engleskoj, Francuskoj i Italiji.
Koje su to instrukcije? Uvođenje magije i kabale u masoneriju kako bi se još više fascinirala
masonska elita.
Danijel Ligu nam otkriva tajne Melesinove masonerije:
„Ovaj obred sastojao se od sledeća četiri visoka stepena:
1. Mračnog svoda;
2. Škotskog majstora i viteza;
3. Filozofa;
4. Sveštenika hrama ili Magnusa Sacerdosa Templariorumsa.
Prva dva stepena su na prvi pogled imala čisto masonski karakter. Tema kojom se bavio
Mračni svod bila je potraga za Hiramovim telom* i njegovim grobom, dok se Škotski majstor
i vitez bavio otkrivanjem kovčega s telom ubijenog starešine, kamena temelјca i riznice
hrama.
Ova simbolika, u kojoj je broj četiri odslikavao četiri elementa materijalnog sveta, imala je
čisto tehničko značenje.
Na prvom stepenu broj četiri je imao posebnu vrednost. ’Predsednik’ je nazivan četiri puta
časnim majstorom Gavaonom, dva Vorstehera (nadzornika), četiri puta časnim čuvarima
Mračnog svoda, a svi ostali ’majstori izabranici’ četiri puta časnom braćom Viermal
Ehwurdinge Bruder.
Svaki kandidat morao je da položi četiri zakletve, celiva zatim četiri ugla zatvorene Biblije i
načini četiri koraka. Umesto tri udarca čekićem, kao što se činilo na nižim stepenima, ovde
se četiri puta zvonilo zvonom. Dodir je izvođen s četiri polјupca. Prilikom inicijacije za
’majstora izabranika’ starešina Gavaon je novom članu vezivao kožnu kecelјu i govorio mu:
’Na ovoj kožnoj kecelјi majstora izabranika možete da vidite sliku smrti koja se slabima i
neprosvetlјenima čini tako strašnom. Istina je da ste se vi na stepenu majstora već privikli
na smrt i raspadanje… da ste, kao časni slobodni zidari, naučili da se suočavate sa smrću ne
plašeći je se. Ali majstori izabranici čine i više od toga: oni smrt vole jer smrt je jedini put ka
savršenstvu.’
I na drugom stepenu u potpunosti vlada broj četiri. Predsednika nazivaju ’Arhitektom četiri
puta starešinom’; loža se otvara udaranjem četiri puta po četiri udarca u oltar. Škotski
majstor i vitez mora da ispuni četiri osnovne obaveze, odnosno mora da se zakune svojom
čašću i pod pretnjom večnog prokletstva da će:
– ispunjavati što je odanije moguće osnovne dužnosti slobodnog zidarstva;
– ostati do kraja veran časnoj loži i da će čak i krvlјu braniti njene zakone;
– čuvati tajnu Škotskog reda, četiri puta časnog, najbrižlјivije moguće;
– da neće zloupotreblјavati svoja prava i prednosti.
U slučaju da makar i u najmanjoj meri prekrši zakletvu koju je dobrovolјno položio, on
izjavlјuje da je nedostojan imena škotskog viteza kao i da zaslužuje potpuno izopštenje,
prezir i najteže kazne od strane svih istinskih slobodnih zidara.
Da bi potvrdio iskrenost svojih izjava, za svedoka priziva velikog Jehovu, za slučaj da se
dogodi da pogazi zakletvu.“
Stop, stop, stop! Šta smo ovde otkrili?
Videli smo kako se mističnom zakletvom vrši resetovanje mozga a zatim programiranje na
vernost jevrejskom bogu Jehovi!
Ovde moramo da sebi postavimo klјučno pitanje: da li su hrišćanski Bog i jevrejski Jehova
isto? Ili su oni različiti? Muslimani kažu da postoji samo jedan Bog koga oni nazivaju
Alahom.
Ko je onda, po vama, Jehova ako se masoni ove mistične lože zaklinju njemu na vernost, a to
znači i svima onima koji ga poštuju, odnosno judaistima!
Idemo dalјe sa analizom ovog mističnog reda napravlјenog za manipulaciju Rusima.
Napominjem da Melisinov masonski obred ili red uopšte nije priznat od regularne
masonerije. To je vešta manipulacija Rusima, odnosno njihovom elitom.
Pogledajmo kako to izgleda po kazivanju Danijela Ligua:
„Naziv trećeg stepena i religioznost kojoj je on bio prožet ukazivali su na hermetičku
prirodu obreda. Filozofi su se okuplјali u ’Sobi mudrosti’. U toku ceremonije iniciranja i novi
član i primalac su gotovo neprestano klečali i uzajamno jedan drugog molili za oproštaj
zbog grešaka ili uvreda koje su mogli počiniti i za koje bi mogli biti okrivlјeni. Ritual se
sastojao od velikog broja molitvi i zakletvi preko kojih su Filozofi molili Svevišnjeg za
iluminaciju neophodnu za uspešno izvršavanje radova. Pouka stepena nalagala je da
masonerija za cilј mora imati vraćanje zlatnog doba na Zemlјu (direktna komunikacija sa
božanstvom) kroz iskreni strah od Boga, striktno izvršavanje hrišćanskih zadataka i
pokornost u vidu potpunog žrtvovanja samog sebe.
Ova prva tri stepena predstavlјala su, kako se tvrdi u obredniku četvrtog stepena, novicijat
kroz koji su nekada morali da prođu svi sveštenici hrama, pre konačnog posvećenja. A što
se tiče Magnusa Sacerdosa Templorariorumsa, on je predstavlјao poseban sveštenički
stepen.
Skupština se zvala Konklava. Prisutni su oblačili rokete i ogrtač, sličan onome kakav su
nosili templari. Ritual se sastojao u reprodukovanju verskih ceremonija templara, kakvim
su ih oni zamišlјali.
Ukoliko bi skupu prisustvovao i neko od sveštenika, počinjalo bi se misom za katolike ili
službom za pravoslavne vernike, a pevanjem psalama i blagosilјanjem za protestante. Novi
član je podučavan da je tajna konklave mudrost, odnosno spoznaja Boga i prirode, da su se
sveštenici hrama posvetili proučavanju alhemije i svih pomoćnih tajnih nauka kao i
hrizopeje: kabale, teurgije i ’filozofije prirode’ (posvećenici u tajne slobodnog zidarstva su
pod ovim izrazom podrazumevali produblјeno poznavanje uticaja koji zvezde i duhovne
sile vrše na transformaciju materije, tačnije rečeno poznavanje astrologije i božanske
magije), i na kraju, da svaki inicirani član može, ne trošeći novac, već samo poslušnošću i
diskrecijom da dopre do istinskih izvora milosti, a to je ono što na hilјade lјudi uzaludno
traži, dobijajući zauzvrat samo sramotu i bedu“, zaklјučio je Danijel Ligu.
Zastanimo, šta smo ovde otkrili?
Prvi put se za Ruse pravi jedna čudna mešavina hrišćanstva, judaizma, mistike, kabale…
Time se u mozgove iniciranih ubacuje informacija da su oni na mnogo višem nivou
ezoterijskog znanja nego sveštenici koje poznaju u svojoj sredini, što stvara jaz, a on se
društvenim vezama širi na prijatelјe… Činjenica da u hrišćanstvu, pogotovo u
pravoslavnom, više ne postoji magija kod lјudi koji su spoznali njeno delovanje izaziva
distancu a to je i glavni cilј ove lažne teološke masonerije, odvajanje ruske elite od
pravoslavne crkve, a time i od ruskog cara!
Čitamo ponovo Danijela Ligua, koji nam otkriva metodologiju rada britanske tajne službe
preko masonerije u Rusiji:
„Osim Melesinovog obreda, praktikovan je i engleski sistem po kojem je radila Velika
provincijalna loža koju je Engleska osnovala u Sankt Peterburgu.
U Masonskim kalendarima za 1777. i 1778. godinu (London) nailazimo na sledeće podatke.
Prva regularna loža u velikom ruskom carstvu bila je osnovana juna 1771. godine u Sankt
Peterburgu pod imenom Savršeni savez. Majstor i glavni članovi ove lože bili su engleski
trgovci koji su živeli u ovom gradu i koji su se u ovoj instituciji strogo držali pravila i u njoj
delovali vrlo marlјivo i aktivno. Budući da je u vreme osnivanja ove lože veliki broj
aristokrata i uglednih lјudi pripadao slobodnom zidarstvu, ova je loža tražila i za njih dobila
1772. godine od Velike lože Engleske patent Velikog provincijalnog majstora za Rusko
carstvo za njegovu ekselenciju Ivana Jelagina. Jelagin je tako ozbilјno shvatio dužnosti koje
je to zvanje od njega zahtevalo i tako ih uspešno obavlјao da je uskoro u Sankt Peterburgu i
ostalim mestima bilo više veoma posećivanih loža.
Visoka ruska aristokratija podržavala je razvoj ’umetnosti’* ne samo tako što joj je pridavala
važnost već i time što su njeni pripadnici vršili dužnost časnika kako u Velikoj, tako i u
posebnim ložama.
U izveštaju sa puta Džordža Rajnbeka, virtenberškog savetnika, napisanom tokom jednog
od njegovih boravaka u Moskvi, nailazimo na još neke podatke koji se odnose na ovo
pitanje.
Između ostalih, naročitu pažnju privlače sledeći pasusi:
’Rusi su ovu instituciju prihvatili sa takvim oduševlјenjem da ga je bilo nužno malo umeriti,
tim pre što je njen pravi cilј potisnut u stranu i što se činilo da je ona na putu da se pretvori
u vesele skupove, skupe zabave, pa čak i finansijske operacije.
U ovoj instituciji nađena je prilika da se, pod privlačnim velom tajne, na prijatan način
provede slobodno vreme s kojim nisu znali šta će, da se u pompeznom okruženju i
predivnim kostimima visokih stepena zadovolјi sklonost ka luksuzu. Nisu bili retki oni koji
su u slobodnom zidarstvu videli način da dopune svoj imetak. Na skupovima se odvijala
neverovatno živa aktivnost, čiji je jedini cilј bio da se skup iskoristi za naplatu dažbina i
prihoda, a što se kasnije više nikad ne bi pominjalo.
Šireći se i pod ovako nesavršenim vidom, slobodno zidarstvo je izvršilo neosporno
napredan uticaj na društvo jer je približilo različite društvene klase, uspostavilo princip
duševnosti, po kojem će se ruska aristokratija razlikovati od svih ostalih, ali i doprinelo da
se prihvate određeni principi koji, sa stanovišta morala i karaktera, nisu doveli do baš
najsrećnijih rezultata.’“
Ovde prekinimo Ligua, da bih vas podsetio na tehniku razaranja društva podsticanjem
nemorala. Pročitajte poslednji pasus ponovo, molim vas.
Sada ćemo videti da, kad se uvedu novine, koje deluju glamurozno, one posle toga imaju
nezaustavlјivu energiju koja stiže do samog prestola Rusije.
Ligu otkriva:
„Neke od inostranih loža služile su na čast slobodnom zidarstvu i izvršile veoma
blagotvoran uticaj na kulturu svojih članova. Društvo se uzdiglo do jednog stepena raskoši,
dotad dostignutog samo u Engleskoj i Švedskoj. Izgrađen je sopstveni prostor na osnovu
isklјučivo masonskih projekata. Postojanje loža bilo je javno priznato: osnovane su
fondacije u njihovo ime. Jedan od njihovih članova sahranjen je po strogom masonskom
ceremonijalu, a tokom boravka švedskog kralјa Gustava Trećeg lože su organizovale
proslave koje su poprimile gotovo službeni karakter, budući da su im prisustvovali kralј i
veliki broj ličnosti iz njegove pratnje. Dokaz da ovo društvo nije izazvalo nikakvo
nepoverenje carice Katarine jeste i činjenica da se sve odvijalo na njene oči, a da ona po
svemu sudeći nije na to obraćala posebnu pažnju.“*
Ovde zastanimo.
Shvatimo da su ideje moćno oružje.
Mantra „sloboda, jednakost, bratstvo“, među lјudima, religijama, nacijama, zaista sadrži reči
koje čovek ne može da odbaci. One su cilј svakog prosvećenog čoveka, zar ne? Sada idemo u
dublјe razmišlјanje šta se sve krije iza toga.
APSOLUTNA POSLUŠNOST MERILO JE OPSTANKA U
SLUŽBI

Samjuel Hor je, kao ptica grablјivica, studirao svaki pokret generala Vilsona.
– Dragi moj novi kolega, čitajući vaš dosije vidim da ste imali impresivnu karijeru – rekao je
Samjuel Hor ser Vilsonu, prikrivajući ironiju u glasu. Zatim je ustao i prišao stočiću sa
žestokim pićima.
Ser Vilson, obučen u crno odelo, sa leptir mašnom, vrpolјio se na zelenoj kožnoj fotelјi
znajući da je razgovor sa iskusnim obaveštajnim oficirom presudan za njegovo
napredovanje u službi.
– Šta želite da popijemo, da nazdravimo za vaš dolazak? Možda votku, džin, viski?
Vilson namesti na licu osmeh i procedi:
– Možda je kucnuo čas da počnem da se uklapam u sredinu i počnem da pijem votku?
Samjuel se okrenu prema pridošlici i upita:
– Da li su vas učili kako se u Rusiji pije?
– Ne razumem, kako „kako se pije“, pa na usta valјda, kao i u Britaniji…
– Greška. Očigledno vas vaš mentor nije pripremao. Britanci kada ovde krenu na zadatak,
uvek pojedu nekoliko maslinki natoplјenih maslinovim ulјem. Naše kolege Nemci pojedu
režanj slanine… A Rusi, znate šta rade?
– Isto?
– Ne, popiju iz flaše dobar gutlјaj votke da se okuraže. Uzgred da vas pitam, generalno,
kakvo mišlјenje imate o Rusima? – upita Hor dodajući Vilsonu veliku čašu u kojoj je bio deci
votke.
Dvojica Britanaca pogledaše se sa osmehom hijene i nazdraviše jedan drugom u stojećem
stavu. Ser Vilson oseti dejstvo alkohola kao udar čekićem u potilјak, pa sede.
– He, he, šta mislim o Rusima… Veliki narod koji je gubio bitke, ali ne i ratove. Imaju
vrhunske intelektualce koje niko ne sluša, elitu koja je bahata i bedan naivan narod,
zatucan pravoslavlјem.
– Šta mislite o caru?
– Mislim da je opasniji nego što je to poželјno za Krunu.
– Kako biste ga ubili? – upita direktno Hor.
– Nikad ga ne bih ubio jer bi onda u zemlјi nastao haos koji je još opasniji za Britaniju.
– Kad bi vam gospodin „C“* naredio, šta biste uradili?
– Obavestio bih ministra inostranih dela Britanije o tome i zatražio potvrdu.
Samjuel Hor ispi samo malo votke iz velike čaše i fiksira svoj pogled na praznu čašu ser
Henrija Vilsona. Generalova karijera u Rusiji bila je okončana. Hor je potegao sve svoje veze
da se on iz „zdravstvenih razloga“ opozove!
Sugerisao je da njegov naslednik bude major Stefan Eli, koji je već delovao u Petrogradu sa
pouzdanom legendom.
Da li znate koji je pogrešan odgovor dao Vilson? Zašto je šutnut nazad u London?
Odgovor je – nepostojanje apsolutne poslušnosti!
Sada se ponovo vraćamo na priču o masoneriji jer je to meka sila koju mi nismo uspeli da
izučimo i iskoristimo za sebe. Vraćamo se nakratko priči o masonima u Rusiji, koji su zbog
indoktrinacije „slobodom“ učestvovali u uništavanju sopstvene države.
Danijel Ligu nam otkriva da je put u propast često posut cvećem… Pratimo priču:
„Tokom jeseni 1808. godine počela je da deluje i upravna loža Reda Vladimir Orijent Sankt
Peterburg (Švedski obred). Nјeni najrevnosniji članovi bili su mnogi ruski velikodostojnici,
među kojim i pravni savetnik Mihail Speranski, general Benkendorf, lični carev savetnik,
grof Rasumovski, ministar u vladi Aleksandra Prvog, princ Ipsilanti, princ Fon Hoenloe,
pesnik Kocebu… Uskoro su i dve nove lože, Ujedinjeni prijatelјi i Palestina, koje su radile po
francuskim ritualima, pokušale isto, ali ih je vlada ubrzo primorala da pristupe Velikoj
upravnoj loži. Brat Boeber izabran je za Velikog majstora ove lože za period od 1811. do
1814. godine, posle čega ga je na tom položaju zamenio knez Muskin Puškin.
Na osnovu tada zaklјučenog glavnog ugovora, sve ujedinjene lože morale su da rade na
dogovoreni način, bez modifikacija ili inovacija u radu. Ovakvo stanje, koje je trajalo tri
godine, promenio je brat Fesler, koji je nekako u to vreme stigao u Sankt Peterburg. On je
izazvao brojne nesuglasice koje su dovele do stvaranja različitih frakcija, čiji su začeci,
doduše, postojali možda i pre njegovog dolaska. Raznolikost obreda, tačnije nemogućnost
da se međusobno usklade pretenzije nosilaca visokih stepena u upravi Reda, rezultirala je
želјom da dođe do raspuštanja upravne lože. Dat je predlog da se opozove glavni ugovor i
da se svakoj loži dozvoli da radi po svom nahođenju. Ovaj predlog prihvaćen je 1815.
godine, uz ograničenje da se može raditi samo po sistemima priznatim od ostalih velikih
loža.
Uz saglasnost vlasti, Veliku ložu reda Vladimir zamenile su dve nezavisne velike lože, prvo
Astreja u Sankt Peterburgu i nešto kasnije i druga pod imenom Provincijalna loža, koja je
ostala verna Švedskom sistemu.
Ustrojstvo lože Astreje zasnivalo se na toleranciji svih priznatih sistema, na potpunoj
jednakosti u predstavlјanju svake lože pojedinačno pred Velikom ložom, na slobodnom
izboru časnika lože, kao i na principu nemešanja Velike lože u poslove velikih stepena koji
su postojali u svakoj od loža.
Grof Muskin Puskin jednoglasno je ponovo izabran za Velikog majstora. Po Poliku, 1819.
godine dvadeset tri lože su pripadale Velikoj loži, dok je preostalih jedanaest radilo u
sistemu Provincijalne lože.
U ovih jedanaest loža vladala je takva konfuzija da je, na primer, u Moskvi bila dozvolјena
upotreba dva tipa dokumenata iz Vilhelmsbada, a ložama prepušteno da same odluče koji
je od ta dva tipa bolјi. Uprkos svemu, slobodno zidarstvo se u velikoj meri širilo Rusijom
sve dok iznenada, ukazom cara Aleksandra, nije naređeno ministru unutrašnjim poslova
grofu Kočubeju (12. avgusta 1822) da zatvori sve postojeće masonske lože i zabrani
otvaranje novih.
Povodom ovog pitanja Rebold tvrdi da je car Aleksandar, pošto ga je Meternih upozorio na
subverzivna spletkarenja izvesnih slobodnih zidara karbonara, zabranio sve masonske
skupove pozivajući se, u naredbi koju je svojom rukom napisao i uputio ministru
zaduženom za sprovođenje dekreta, na činjenicu da su se lože bavile političkim poslovima.
Jedan broj slobodnih zidara počeo je tad da kuje zaveru protiv carske vlasti. Okuplјeni u
Revolucionarnu ligu za javno dobro čak su pokušali da svrgnu cara.
Zavera je bila otkrivena decembra 1824. Na čelu dekabrista nalazili su se slobodni zidari
Pestel, princ Sergej Trubeckoj, Nikita Muravjev, Sergej Muravjev, Apostol, princ Šakovski,
Bestušev… Svi su oni bili osuđeni, jedni na smrtne kazne, a drugi na deportaciju u Sibir.
Kada je 1917. godine izbila Revolucija, četiristo ruskih masona, iniciranih u londonskim i
pariskim ložama, obnovilo je četrdesetak tajnih loža, sve pod kontrolom Velikog orijenta
ruskog naroda. Tako je većina članova vlade Kerenskog pripadala slobodnim zidarima. Ali
pošto je propao liberalni režim koji su pokušali da uspostave, pristalice Kerenskog su
napustile zemlјu i nastanile se većinom u Francuskoj, Švajcarskoj i Engleskoj.“
Ovde zastanimo kako bismo pažlјivo pročitali. Većina članova vlade Kerenskog pripadala je
slobodnim zidarima. Pristalice Kerenskog su napustile zemlјu i nastanile se većinom u
Francuskoj, Švajcarskoj i Engleskoj.
Sada da vas još jednom naučim, ne „grizite“ na podmetnute informacije. Ne brzajte. Znam,
šta ste zaklјučili – masoni su krivi za sve.
Tu dolazimo do suštine. Britanska služba je i želela da vi to zaklјučite. Stavimo
„obaveštajne“ naočare i vidimo stvari drugačije.
Ko, u tajnim operacijama, stoji iza masona?
Počnimo redom, recimo – Jevreji! Kako se zove njihovo tajno društvo koje je često u
pozadini masona? Odgovor je – B’nai B’rit! Pogledajmo šta o njima kaže autoritet za
masoneriju Danijel Ligu:
„B’NAI B’RIT. Jevrejsko bratsko udruženje osnovano 1843. u Sjedinjenim Američkim
Državama. B’nai B’rit na hebrejskom znači „sinovi saveza“. Cilј ovog društva je održavanje
jevrejske tradicije i kulture i borba protiv antisemitizma. Načelna deklaracija osnivača
ukazuje na to da je ideal udruženja ’da ujedini Jevreje radi njihovog najvišeg interesa, kao i
interesa čitavog čovečanstva… da brani versku i duhovnu baštinu Saveza obrazovnim i
kulturnim delovanjem, pre svega među mladima, da se bori protiv izraženog ili latentnog
antisemitizma’.
Članovi se zovu ’braća’, prolaze kroz inicijaciju i okuplјaju se u ložama. Uprkos rečniku koji
je pozajmlјen od slobodnog zidarstva, kao i znaci raspoznavanja, B’nai B’rit nije masonsko
društvo. Masonske obedijencije i B’nai B’rit ne znaju jedni za druge, pa prema tome ništa ne
sprečava jednog slobodnog zidara da se učlani u B’nai B’rit i obrnuto.
U 19. veku su bili brojni liberalnim zakonom emancipovani Jevreji koji su želeli da uđu u
masonske lože. Neke od tih loža, uglavnom u Sjedinjenim Američkim Državama i u
Nemačkoj, nisu dozvolјavale ulaz Jevrejima. To je pospešilo brz razvoj društva B’nai B’rit.
Društvo B’nai B’rit je rasprostranjeno u Francuskoj, gde u mnogim gradovima cvetaju
njihove lože.“*
Sada znamo malo o ovom društvu. Otkriću vam metod njegovog rada. Zbog gesla: „Brat je
mio, koje vere bio“, uvek, ako među masonima ima muslimana ili Jevreja, neko od njih
izabraće se u starešinstvo. Taj neko, recimo Jevrejin, zna o masoneriji i njenim legendama
više nego drugi. Naravno, on će s vremenom, zbog znanja ali i veza koje ima, postati
dominantan a onda i superioran. To znači postaće prvo starešina lože, pa Veliki majstor.
Svojim umom, odnosno društvenom specifičnom težinom on oblikuje mišlјenje o stvarnosti
drugih masona u loži.
No on krije od braće jednu tajnu, a to je da je on član društva B’nai B’rit. Šta to znači u
praksi? Sto Jevreja, članova društva B’nai B’rit, nalazi se raspoređeno među dve hilјade
masona u jednoj državi. To znači da oni svojom pameću oblikuju dve hilјade lјudi koji su
bitni u državi, a ona, recimo, ima deset miliona stanovnika.
Sada da vas podsetim na svoju mantru vezanu za tajna društva: ubacimo u njih pametne i
karakterne lјude, tako da drugi ne mogu da utiču na njih, već da oni, svojim patriotskim
duhom i umom, utiču na druge.
U ratu tajnih društava Srbi moraju da imaju svoje vitezove – svuda!
 STRAH OD RUSIJE POKREĆE HEROJE ZLA NA
ZAPADU

Dragi moji čitaoci, ulazimo u skrivene tunele istorije koja se ne uči na fakultetima, već se
otkriva samoinicijativno!
Neko želi da svi mi budemo ovce koje će lako varati starim prevarama jer ih mi nismo
razotkrili. Istorija koju učimo jeste laž koju je neko u naše ime prihvatio kao istinu.
Pođimo od pojmova „Britanija“ i „Englezi“. Od davnina Britanijom ne vladaju Englezi, Škoti,
Irci i Velšani, već jedna mala grupa bankara predvođena bankarskom familijom Rotšild,
koja vuče poreklo iz Rusije, odnosno iz nekadašnje države Hazarstana. Nјihov cilј je obnova
te države na prostoru između Crnog mora i Kaspijskog jezera.
Sad čitamo izlaganje profesora dr Dragolјuba Živojinovića, koji govori o Rusiji pred čuvenu
Oktobarsku revoluciju koju su organizovali agenti Britanije a finansirali bankari Hazari.
„U studiji napisanoj 1913. godine direktor lista Evropski ekonomista Edmon Teri
nagoveštavao je Rusiji sjajnu budućnost obrazlažući da, ’ako stvari nastave ići tokom kojim
su išle od 1900. do 1912. godine, sredinom veka Rusija će dominirati u Evropi, kako na
političkom, tako i na finansijskom i ekonomskom planu’. Radovi istoričara Entonija Setona
su utvrdili da je, suprotno svim neosnovanim tvrdnjama o ruskoj industrijskoj nazadnosti,
carska Rusija bila na putu brzog privrednog i tehnološkog napretka.
Engleski geograf Džon Helford Makinder došao je do istih zaklјučaka o ruskom neodolјivom
usponu ka svetskoj supremaciji. U znamenitom predavanju, održanom 1904. godine, pod
naslovom Geografska osovina istorije, naslućuje da će država koja okupira prostorno jezgro
evroazijskog kontinenta, dakle Rusija, kada bude u prilici da razvije svoju privredu i mrežu
’transkontinentalne železnice’ koja spaja Evropu i Aziju, potisnuti pomorske sile na
marginu svetske trgovine, što predstavlјa smrtnu pretnju po zapadnu civilizaciju.
Preraspodela svetske moći bila je začet proces u tom času s obzirom da je
’transkontinentalna železnica počela da remeti odnos snaga u korist kontinentalne sile’.
Ruska revolucija, finansirana od strane anglosaksonske plutokratije i nemačke vojske,
’volјom proviđenja’ je zaustavila Rusiju u punom usponu ka statusu svetske ekonomske i
vojne velesile. Iskorišćavajući podesne uslove krajnje pometnje, prouzrokovane
bolјševičkim prevratom, zapadne sile su preduzele teritorijalnu razgradnju Rusije. Pohlepa
za ruskim prirodnim bogatstvima i uklanjanje ruskog rivala iz trke za svetsku prevlast
predstavlјali su bitne uzroke celog poduhvata.
Engleska vojna misija generala Tomsona poslata je u Transkavkaziju sa zadatkom da
osnuje protektorate nezavisne od Moskve, što bi omogućilo Britanskoj imperiji nesmetani i
neograničeni pristup kaspijskim izvorima nafte.“*
Ovde prekidamo izlaganje profesora dr Živojinovića da bih vam skrenuo pažnju da je isti
plan bio na snazi i u 19. veku.
Unutrašnja revolucija od strane pete, hazarske, i šeste, malograđanske kolone stalno je u
pripremi i ona „lјulјa“ Putina.
Istorija se ponavlјa! Danas hoće da ubiju Putina a nekada su hteli ruske careve i sve bitne
lјude u njihovom okruženju.
Zavera protiv Rusije je imala za cilј stvaranje svetske diktature i uništavanje većine lјudi.
Više ne govore o „zlatnoj milijardi“, već o pet stotina miliona lјudi. Mene i vas vide kao
štetočine na ovoj planeti, koje treba ubiti! Vreme je da se pobunimo! Svetom vlada stotinak
staraca, a nas ima preko sedam milijardi…
No njihova moć se bazira na sledećoj matematici: ko je većina kad je sto vukova među
hilјadu ovaca?
 IZDAJA SSSR-a OD STRANE KGB-a

Da vidimo kako na tajnu politiku gledaju Rusi. Andrej Ilјič Fursov, direktor Instituta za
stratešku analitiku Moskovskog humanističkog univerziteta, iznosi svoje saznanje ko
stvarno vlada svetom:
„Zapad je postao gospodar sveta ne zato što je imao industriju, ne zato što je imao vojsku,
već zato što je u doba dugog 16. veka – a dugim 16. vekom istoričari nazivaju period od
1453, odnosno od pada Konstantinopolјa do kraja Stogodišnjeg rata, do 1648. godine, do
Vestfalskog mira – formirao savremeni sistem državnosti i tajne službe.
Upravo za ova nepuna dva stoleća formirala se okosnica, skelet zapadne elite koja se
razvijala i stvarala svoje strukture. Snaga te elite je u sledećem: kao prvo, ta se elita
formirala u veoma složenim istorijskim uslovima – mnogo država, revolucije, stalne krize.
Ona se adaptirala tim uslovima.
Kao drugo, ta elita je raznolika. Znate, postoji takav princip: u što se raznovrsnijoj sredini
formira sistem, što mu je teže – to je elita jača. Elem, zapadna se elita formirala u veoma
složenim uslovima.
Na primer, čak i ako danas pogledamo Kisindžera i Bžežinskog, ili lјude koji su na nešto
nižem nivou – nipošto ne želim da uzdižem značaj ove dvojice, samo ih uzimam kao primer
– treba imati na umu da su Bžežinski i Kisindžer profesori, da su radili u akademskoj
sredini, da su zatim bili u politici, pa u advokatskim kancelarijama, nakon čega rade u
nadnacionalnim strukturama i u Trilateralnoj komisiji.
Dakle, to je iskustvo koje se stiče sa promenama i daje im viđenje sveta koje je principijelno
drugačije nego kod nezapadnih elita.
Ova specifičnost zapadnih elita počela je da se formira već u 17. i 18. veku. Još jedna veoma
bitna stvar: zapadne elite – to su nadnacionalne strukture. Zato ne treba da govorimo
konkretno o engleskoj, francuskoj ili nemačkoj eliti, već upravo o opštezapadnim
nadnacionalnim strukturama i sredstvima organizacije koja one stvaraju.
Nema ničeg demonskog u tim nadnacionalnim strukturama. Činjenica da su se one pojavile
plod je uklanjanja veoma bitne protivrečnosti kapitalizma.
Radi se o tome da je kapitalizam, sa pozicije ekonomije, jedinstveni svetski sistem, a sa
političke – to je mozaik država. Ali kod različitih grupa buržoazije – na primer u Francuskoj,
Engleskoj ili Nemačkoj – postoje interesi koje one mogu da realizuju samo prekršivši
zakone tih zemalјa, zakone svojih zemalјa.
Znači, njima su potrebne nadnacionalne organizacije koje će im omogućiti da reše te
probleme, a u slučaju potrebe – da pod kontrolu stave vlade tih zemalјa.
Na početku, buržoazija nije imala te strukture, pa je preuzela stare…
Kapitalizam je morao da stvori nadnacionalne strukture. Pri čemu, kada je masonstvo
postalo neadekvatno za zadatke nove epohe, počele su da nastaju principijelno nove tajne
strukture, njih nazivaju paramasonskim, ali to nije tačan termin – to su jednostavno nove
strukture…
Sledeća faza formiranja nadnacionalnih struktura, na razmeđu 60-ih i 70-ih, počela je
nakon što je Sovjetski Savez pokazao kako se za malo više od dvadeset četiri sata, uz
minimalne gubitke, može okupirati zemlјa sa trećom armijom u Evropi.
Tada je postalo jasno da je nemoguće uništiti Sovjetski Savez, da ga je moguće samo ugušiti
u zagrlјaju.
Nova faza razvoja nadnacionalnih struktura zapadne elite imala je mnogo cilјeva, ali je
jedan od cilјeva bio da se u zagrlјaju uguši Sovjetski Savez. Time su se bavili Rimski klub i
Trilateralna komisija, koji su pripremali taj proces gušenja uz pomoć takvih struktura kao
što su Međunarodni institut sistemskih primenjenih istraživanja u Beču koji je veoma
zanimlјiva struktura.“*
Ovde zastajemo. Dolazimo do trenutka kada komunistička elita menja tabor i izdaje svoje
principe!
Stop, stop, stop! Pogrešan zaklјučak. Takozvana komunistička elita je sve vreme bila samo
kolektivni sistem agenata od uticaja Londona, odnosno Sitija. Oni su bili „zeleni lјudi“ o
kojima je pričao Raspućin. Teza i antiteza. Naravno to je današnja peta kolona koja je protiv
Rusije a živi u njoj.
Andrej Fursov nam, u drugom svom izlaganju, otkriva veliku tajnu koja lako može da
promakne amaterima. Pročitajmo:
„U borbi za Evropu Englezi su se od 18. veka, dosledno i logički, kretali sa zapada na istok
sklanjajući svoje konkurente jedne za drugima: Španiju, Francusku, Nemačku. U borbi sa
evroazijskim gigantom u 19. veku oni su privukli sve velike države zapada (Krimski rat), a
u 20. veku angloamerički savez privukao je za rešenje tog zadatka čitav Zapad i znatan deo
sveta: od Japana i Kine do arapskih monarhija i latinoamaričkih diktatura (Hladni rat).
Naravno, bez izdaje i kapitulacije dela sovjetske vrhuške Zapad ne bi uspeo da pobedi u
Hladnom ratu, ali to je već druga tema. Danas govorimo o geopolitici, posebno o tome da su
sada Anglosaksonci, sa njihovim Drang nach Osten, stigli do Kine, ali se situacija za njih
komplikuje tako što se deo angloameričke vrhuške sa jevrejskim kapitalom, prema
taktičkim zamislima, zainteresovao za Kinu s njenim juanom i za postojanje relativno jake
Rusije kao protivteže Kini. Drugim rečima, igra planera istorije se iskomplikovala, a vreme
kriza – ističe.“
Pročitajte ponovo rečenicu: „…stigli do Kine, ali se situacija za njih komplikuje tako što se
deo angloameričke vrhuške sa jevrejskim kapitalom… zainteresovao za Kinu (koju je i
stvorio) i za postojanje relativno jake Rusije kao protivteže Kini!“
Šta smo ovde otkrili?
Angloamerička, odnosno cionistička elita kreira istoriju i fingira rat do koga će, možda, i
doći ali sa krajem koji oni žele. Rezultat toga može biti razorena Kina, koju treba obnavlјati,
i osakaćena Rusija.
U svakom slučaju bankarski kartel predvođen Rotšildima i britanskom krunom i dalјe
kreira igru.
Sada kada znamo plan treba sa tim znanjem da gledamo na nelogičnost izdaje dela
sovjetske elite koju su predvodili Kosigin i Andropov.
Vraćamo se na reči Andreja Fursova:
„Geopolitičko planiranje pojavilo se ranije. Naročito planovi Zapada za uspostavlјanje
kontrole nad Rusijom pojavili su se u poslednjoj trećini 16. veka, skoro istovremeno u
Svetoj rimskoj imperiji, kod katolika, i u Engleskoj kod protestanata. U Engleskoj astrolog,
matematičar i agent Džon Di, koji je potpisivao svoje izvještaje kralјici Elizabeti Prvoj sa
’agent 007’, pokrenuo je koncepciju Zelene imperije i predložio uspostavlјanje kontrole
Engleske nad Severnom Amerikom i severnom Evroazijom tj. Rusijom. Uostalom, sin Džona
Dija je pod prezimenom Dijev delovao u Moskovskom carstvu krajem 16. i početkom 17.
veka u svojstvu doktora i farmaceuta (pripremao je lekove i trave na dvoru) i, naravno,
engleskog obaveštajca.
Oba plana uspostavlјanja kontrole nad Rusijom – nemačko-katolički i englesko-
protestantski trajali su, menjajući oblik delovanja, do 20. veka i reflektovali su se u
planovima Rokfelera i Rotšilda za slablјenje i rušenje Rusije.“
Zastajemo. Kontrola Rusije, odnosno SSSR-a bila je permanentna, nekada slabija a nekada
jača. Andrej Fursov govori i o tajanstvenoj organizaciji Kominterni:
„Kominterna, koju su navodno raspustili 1943. godine (od 1936. Stalјin je vodio ka tome,
kao i ka uspostavlјanju kontrole nad imovinom te levoglobalističke organizacije), nije bila
ruski projekat. Inače je neophodno da se kaže da je u ’projekat SSSR’ od početka uklјučen
nemali broj stranih elemenata koji su realizovali interese različitih država i struktura (pre
svega tajnih). Kako je istorija pokazala, Stalјinu je uspelo da samo jedno vreme potisne ono
veštačko, međutim, posle njegove smrti se ono postepeno regenerisalo. Zajedno sa
interesima preporođene sovjetske nomenklature, taj faktor je odigrao veliku ulogu u
likvidaciji projekta, tačnije sveukupnosti projekata (koji nisu postali sistem) SSSR-a.“*
Ovde zastajemo da bismo definisali šta smo naučili.
1) Kominterna uopšte nije bila ruski, već projekat pete kolone, odnosno agenata od uticaja
britanske krune, odnosno Rotšilda.
2) „Projekat SSSR“ je delo mnogo stranih elemenata, odnosno agenata Rotšilda iz različitih
zemalјa, odnosno istog tajnog društva koje ima svoje ogranke.
3) Stalјin je čistkama čistio petu kolonu, pretežno sastavlјenu od Hazara, ali ga je ubio, kada
je sve hteo da ih protera iza Urala, šef tajne službe Lavrentije Berija, koji je takođe radio za
London.*
Potkopavanje SSSR-a
Tajna služba u okviru MI-6, koja je stvorila SSSR na ruševinama carske Rusije, a koja radi za
Vavilonsko bratstvo čiji su predstavnici britanska kruna i Rotšildi, tu istu državu je, posle
Stalјinove smrti, vodila do samouništenja.
Krećemo u otkrivanje još jedne tajne koju ne znaju ni obaveštajci, a pogotovo – istoričari!
Otkrivamo najveću zaveru koja je kulminirala sa Gorbačovom i Jelјcinom.
Kakva je razlika između kancera i agenta od uticaja? Velika. Kancer ubija jednog čoveka a
agenti od uticaja celu državu.
Zoran Milošević, ekspert za bezbednost, daje objašnjenje:
„Agent uticaja je građanin države u kojoj deluje strana služba koji radi za interese strane
države, koristeći se službenim položajem u vlasti, političkoj partiji, parlamentu, sredstvima
masovnih komunikacija, u nauci, kulturi i umetnosti.
Agenti uticaja skrenuli su pažnju na sebe tokom osamdesetih i devedesetih godina XX veka
prilikom razbijanja Sovjetskog Saveza, da bi danas doživeli svoj zenit. Naime, tokom
poslednjih nekoliko meseci svetski mediji i portali posvetili su veliki prostor ovoj temi
pokušavajući da daju odgovor – da li su ’agenti uticaja’ lobisti ili peta kolona?
UPOZORENјE KGB-a. Istorija stvaranja ’agenata uticaja’ počinje 1947. godine, kada su SAD
razradile, radi borbe sa komunizmom, program stvaranja ’istomišlјenika, saveznika i
pomoćnika’ na teritoriji Sovjetskog Saveza, da bi potom i druge države došle pod udar.
Prema saopštenju Ministarstva spolјnih poslova Litvanije, samo u periodu od 1985. do
1992. godine Zapad (najviše SAD) je uložio u proces demokratizacije SSSR-a 90 milijardi
dolara, a koji su vodili ’agenti uticaja’. Ovo je, naravno, KGB uočio, a njegov šef Vladimir
Krjučkov je svojevremeno, na tajnoj sednici Vrhovnog saveta, obavestio ovo telo da ’CIA
stvara agente uticaja među sovjetskim građanima’. Ovi agenti imaju zadatak ’da aktiviraju
neprijatelјsku delatnost u cilјu dezintegracije sovjetskog društva i dezorganizacije
socijalističke ekonomije. U tom cilјu, CIA traži agente uticaja među građanima Sovjetskog
Saveza, zatim ih obučava i dalјe upućuje u sferu politike, ekonomije i nauke’. CIA je
razradila program individualne pripreme agenata u cilјu da steknu kulturu špijuna, ali i
određenu ideološku podlogu, odnosno zapadnocentrični pogled na svet. Deo pripreme je i
upućivanje u tajne političkog upravlјanja i poznavanja ekonomije. Krjučkov je potom
upozorio: ’Prema zamisli CIA, cilј agenata uticaja jeste da stvore teškoće sa
unutrašnjopolitičkim karakterom, da uspore razvoj ekonomije, kao i da vode naučna
istraživanja u besmislenom pravcu.’“*
Zastajemo. Agenti od uticaja su oduvek postojali, no od 1947. godine oni postaju vojska a ne
pojedinci.
Razaranje SSSR-a bilo je sistematsko, pri čemu je komunizam, koji je nametnut sa Zapada,
bio zvanična meta, a indirektno, sama država!
Marks bi rekao da su disidenti iz korita zajedno sa prlјavom vodom bacili i dete.
Kao što vidimo, KGB je evidentirao metod rada agenata od uticaja, odnosno izdajnika, ali se
nije usudio da upre prstom u vrh države. Nјih je u Rusiji pedeset hilјada!
Tako je bilo onda, tako je i danas. Najveća opasnost Putinu preti od takozvanih pete i šeste
kolone koje su ispod njegove Stavke. Peta kolona su izdajnici u vrhu države koji to čak i ne
kriju. Šesta kolona su lјudi koji javno podržavaju Putina, samo mu zameraju njegovo
pooštravanje odnosa sa Zapadom.
Elem, dragi moji, da krenemo u prošlost da bismo izvukli nauk za sadašnjost!
1) Uništavanje SSSR-a nije rađeno iza leđa komunističkog i obaveštajnog vrha države, već
ga je sprovodio sam vrh.
2) Glavni cilј agenata od uticaja nije bilo rušenje komunizma, već uništavanje države Rusije.
3) Zaverenici su bili Jurij Andropov, direktor KGB-a, i Aleksej Kosigin, predsednik vlade.

Hajde da se upoznamo sa ovim visokopozicioniranim agentima. Krenimo od Jurija

Andropova…
„Andropov je bio sin železničkog službenika i verovatno je rođen u Nagitskoji, u
Stavropolјskoj guberniji, u carskoj Rusiji. Kratko se obrazovao na Rubinskom tehničkom
fakultetu, pre nego što je stupio u Komsomol 1930. godine. Postepeno je došao do članstva
u pravoj partiji 1939. i bio je prvi sekretar Komsomola u sovjetskoj Karelo-Finskoj republici
od 1940. do 1944. godine. Tokom Drugog svetskog rata Andropov je uzeo učešća u
partizanskim aktivnostima. Godine 1951. preselio se u Moskvu i stupio je u partijski
sekretarijat, a 1954. je postao sovjetski ambasador u Mađarskoj. Andropov je bio jedan od
odgovornih za sovjetsku odluku da se napadne Mađarska tokom Mađarske revolucije 1956.
godine.
Andropov se vratio u Moskvu, na čelo Odseka za vezu sa socijalističkim državama (1957–
1967) i izabran je u Sekretarijat Centralnog komiteta 1962, nasledivši Mihajla Suslova, a
1967. je imenovan za šefa KGB-a. Godine 1973. Andropov je postao član Politbiroa, iako nije
dao ostavku na mesto šefa KGB-a do 1982. godine.
Nekoliko dana nakon Brežnjevlјeve smrti (10. novembra 1982), Andropov je, na opšte
iznenađenje*, izabran za generalnog sekretara KPSS ispred Konstantina Černjenka. On je
bio prvi šef KGB-a koji je postao generalni sekretar. Nјegovo imenovanje na Zapadu je
primlјeno sa strahom, zbog njegove uloge u KGB-u i Mađarskoj.“
Ovde zastanimo, Šta nije rečeno u zvaničnoj biografiji?
Podaci o poreklu su lažni i nepotpuni. Andropov nije sin „železničkog službenika“, već
Jevgenija Flekenštajna, čija je porodica do 1917. godine držala mrežu juvelirnica u Moskvi…
Znači, Hazar!
Obratite pažnju, on je 1967. postavlјen za šefa KGB-a i ostao je na toj funkciji do 1982.
godine.
Pogledajmo njegovu karijeru kao generalnog sekretara KPSS – zvaničnu verziju!
„Tokom svoje vladavine Andropov je pokušavao da pobolјša ekonomiju i smanji korupciju.
Takođe je zapamćen zbog svoje antialkoholičarske kampanje i borbe da se poveća radna
disciplina. Obe kampanje su sprovođene tipičnim sovjetskim administrativnim pristupom i
grubost je mnogo podsećala na Stalјinovu vladavinu.
U spolјnoj politici je malo uradio – rat u Avganistanu se nastavio. Andropovlјeva vladavina
je takođe obeležena zahlađenjem odnosa sa SAD. Andropov je pokrenuo niz predloga koji
su uklјučivali smanjenje broja nuklearnih raketa srednjeg dometa u Evropi.“
Ovim je počeo da menja spolјnu politiku jer je shvatio da komunizam nema perspektivu. No
to je radio lagano.
Sastao se sa američkim predsednikom Ronaldom Reganom, koji mu nije verovao. Nije mu
verovala ni britanska vlada na čelu sa Margaret Tačer iako je on svojim postupcima
nagoveštavao izdaju sopstvene zemlјe!
Svet je išao ka zacrtanom sukobu.
„Napetosti u Hladnom ratu su povećane obaranjem južnokorejskog putničkog aviona koji je
zalutao na sovjetsku teritoriju 1. septembra 1983. i američkim razmeštanjem raketa
peršing u Evropi. Sovjetsko-američke pregovore o kontroli nuklearnog oružja u Evropi
prekinuo je Sovjetski Savez novembra 1983.“*
Šta smo ustanovili?
1) Rat u Avganistanu vodi se neuspešno,
2) zahlađenje odnosa sa SAD,
3) prekid razgovora sa SAD o smanjenju naoružanja.
Na osnovu prethodno iznetog, ništa neobično. No, dokumentacija je čudo. U svojoj arhivi
pronalazim izjavu agenta KGB po imenu Jurij Kobaladže o legendarnom direktoru sovjetske
tajne službe Juriju Andropovu:
„S druge strane, sovjetska propaganda nije bila poznata po tome da se baš okreće kako
vjetar puše. Sjedili smo iza želјezne zavjese toliko dugo da mislim da smo se počeli
ulјulјkivati u vlastite fantazije. Sjećam se sastanka 1970-ih godina na kojem su šefovi
izvještavali o govoru Jurija Andropova u kojem je govorio kako raditi u Zapadnoj Evropi. U
početku smo to uzeli vrlo ozbilјno, na koncu, bile su to upute s vrha KGB-a. Ali šest mjeseci
kasnije u Londonu shvatio sam da je ili Andropov lud ili ja. Sve što je rekao bilo je
promašeno, nije razumio baš ništa. Kao da su nas pripremali da izvjesimo crvenu zastavu
na Big Ben.“
Napravimo analizu. Jurij Andropov nije lud, ali kad daje pogrešne definicije i metode rada
svojoj službi, on čini neoprostivu grešku… Zašto to čini?
Moje mišlјenje je da je on bio britanska „krtica“. Da li ih ima još u sistemu „mračnog“ KGB-
a?
Jurij Kobaladže, koji je radio kao agent u Londonu, dodaje:
„Isto je bilo i s Vladimirom Krjučkovim [upravitelјem KGB-a od 1988. do 1991, on je zaista
verovao da je SSSR učinio dobro što je poslao trupe u Avganistan. I tek kad su se naši lјudi
počeli vraćati i pričati što se tamo stvarno događalo, oni na vlasti su progledali. No do časa
kad su oni potpuno shvatili situaciju, prošle su godine i godine i izgubili smo hilјade
života.“*
Zaklјučak? Tajna služba se najbolјe uništava kada se smišlјeno na vrh dovode nesposobni
rukovodioci ili agenti od uticaja suprotnog tima.
Vraćamo se na čoveka koji otkriva da je u vrhu SSSR-a postojala izdaja. Prvi spomenuti je
direktor KGB-a Jurij Andropov.
Ko je drugi zavernik? To je Aleksej Kosigin!
Gledam zvaničnu biografiju. Rođen je 21. 4. 1904 u Petrogradu. Od 1964. do 1980. bio je
premijer Sovjetskog Saveza.
Ko raskrinkava zaveru? Da li mu se može verovati?
To je Mihail Poltoranjin, koji je bio ministar i jedan od zamenika premijera u vreme Borisa
Jelјcina. Potom je postao šef državne komisije za skidanje oznake „strogo pov.“ sa
dokumenata KPSS, uklјučujući i one koji se tiču raspada Sovjetskog Saveza.
Prošle su godine, a Poltoranjin danas tvrdi da je klјučni dokument sa kojim je počeo raspad
SSSR-a – deklaracija kojom je Ruska Federacija 12. juna 1990. proglasila svoj suverenitet u
okvirima Sovjetskog Saveza – bio napisan znatno ranije. Još 70-ih godina! I ne prosto
„znatno ranije“, već – da je bio napisan u jednom tajnom institutu pored Beča!
Poltoranjin čak tvrdi da su zaokret ka Zapadu – koje je ubrzao Mihail Gorbačov, a dovršio
Jelјcin – isprojektovali još Jurij Andropov i Aleksej Kosigin. On precizira da je nacrt
deklaracije o suverenitetu Rusije napravlјen 1974. godine, za vladavine Leonida Brežnjeva,
u Internacionalnom institutu za primenjenu sistemsku analizu (International Institute for
Applied Systems Analysis) sa sedištem u Laksemburgu kod Beča.
Ovde zastajemo. Da li je ovo rađeno sa znanjem ili bez znanja Leonida Brežnjeva? Ako je sa
njegovim znanjem, onda je kompletna istorija SSSR-a pozorišna predstava za ruski narod,
ali i za sve one koji su njegovim vođama verovali da su protivnici američkog imperijalizma.
Ako je tako bilo onda, kako je sada?
Vraćamo se na kazivanje insajdera Poltoranjina. On naglašava da je sve počelo od toga što
su se 1970. sreli tadašnji sovjetski premijer Kosigin i šef KGB-a Andropov da u četiri oka
razmotre „jedan problem“. Poltoranjin, inače, naglašava da je Andropov bio sin Jevgenija
Flekenštajna, čija je porodica do 1917. držala mrežu juvelirnica u Moskvi.
Zastajemo da vam dodam informaciju koju pamtim – predsednik vlade SSSR-a. Kosigin
potiče iz familije Romanov, što ne mora da bude tačno. Poltoranjin tvrdi da su se Andropov
i Kosigin složili da je SSSR prošlost i da tu državu ne čeka srećna budućnost.
Nјihov saradnik je Mihailo Gvišianija, zamenik Lavrentija Berije, agenta MI-6, koji je
otrovao Stalјina, kada je ovaj hteo da preseli Hazare u Sibir. Kosiginova ćerka Ljudmila
udala se za Džermana, Gvišianijinog sina. Mihailo Gvišianija je takođe „krtica“ MI-6.
Zastanimo da definišemo liniju zavere:
Lavrentije Berija, direktor Stalјinove tajne policije bio je britanski agent, koji je raskrinkan i
strelјan. Nјegov zamenik poslat je na Zapad i zove se Mihailo Gvišianija. Poslao ga je
Andropov!
Berija i Gvišianija bili su agenti od uticaja i Rotšilda!
Novi direktor KGB-a Andropov takođe je agent MI-6 i Rotšilda, a i Hazar je. Ćerka
predsednika vlade SSSR-a udata je za sina Rotšildovog agenta Džermana Gvišianije. To se
zove Rotšildov splet!
Ovo je važno zato što je Andropov – kako tvrdi Poltoranjin – upravo Džermena poslao u
Rimski klub u kojem se u to vreme nalazio glavni trust mozgova Zapada.
Džermen se sa „Rimlјanima“ 1972. dogovorio o osnivanju pomenutog instituta (IIASA) u
Laksemburgu, za koji su kupili lep zamak koji se jeftino prodavao. Osnivači tog instituta su
postali SSSR i SAD, a u određenoj meri i Rimski klub. Potom su suosnivači postali još i
Austrija, Nemačka, Brazil i Meksiko.
Poltoranjin ukazuje da su kroz taj institut prošli svi koji su potom bili glavni akteri u
Gorbačovlјevoj perestrojci i raspuštanju SSSR-a, kao i u Jelјcinovoj garnituri. Bilo u
Laksemburgu ili u njegovoj sovjetskoj filijali – Institutu Ruske akademije nauka za
sistemske analize.
Ovde zastajemo. Šta smo otkrili?
Institut Ruske akademije nauka za sistemske analize je zapravo Rotšildov punkt za uticanje
na državu! Pitam se, ali i zaklјučujem: onda je i Srpska akademija nauka to isto. U njoj ima
vrlo malo patriota.
Metodologija vršenja prevrata evolucijom jeste školovanje kadrova, koji prihvataju a
kasnije „propovedaju“ prihvaćeni nauk drugima. Znači, obučite dvesta lјudi u inostranstvu,
a onda oni kao misionari to nametnu celoj političkoj eliti, čijih pripadnika kod nas i nema
više od dve hilјade. Naravno, pokretački mehanizam su obećanja!
Vraćamo se na tekst. U institutu kraj Beča operativno su spremani agenti od uticaja, koje je
vodio Džermen Gvišianija, strateški agent MI-6! Na osnovu toga ko je bio u timovima
Gorbačova i Jelјcina zaklјučujemo da su sve to bili Hazari koje je tipovao KGB.
Prema onome što je Poltoranjin „otkopao“, u sastavlјanju nacrta buduće deklaracije o
nezavisnosti Rusije učestvovali su i neki pripadnici Rimskog kluba. Već je nacrt sadržavao
glavnu postavku deklaracije: zakoni Rusije imaju primat nad zakonima SSSR-a.
Poltoranjin je o svemu tome napisao knjigu u kojoj je pomenuo i jednu od najstarijih
jevrejskih organizacija B’nai-B’rit, a danas naglašava da je institut kod Beča bio od samog
svog početka povezan ne samo sa njom nego i sa Komitetom 300 i Bilderberškim klubom.
Zastajemo da definišemo liniju uništenja SSSR-a!
1) KGB je produžena ruka MI-6.
2) Kadrovska linija potkopavanja ide preko hazarske (Rotšildove) veze.
3) Rusi ne znaju šta se događa jer su objekt manipulacije.
Poltoranjin tvrdi da su vodeći bolјševici – sve do Stalјinovog preuzimanja vlasti – potkradali
sopstvenu državu. Otkriva da je Lenjin u to vreme u švajcarskim bankama već imao 170
miliona ondašnjih franaka, da je Feliks Đeržinski imao isto toliko, da su po stranim
bankama novac držali i Kamenjev i Zinovjev. A da je Lav Trocki, čiji je rođak Abram
Životovski bio bankar, u jednoj američkoj banci imao milijardu dolara, što je u ono vreme
bila ogromna suma. Stalјin je sav taj novac – podvlači Poltoranjin – uzeo silom, vratio ga u
zemlјu i njime započeo industrijalizaciju SSSR-a. A na taj način je zemlјi obezbedio pet
milijardi dolara.
Ovde zastajemo. Dolazimo do još jedne činjenice iz koje mogu da se izvuku zanimlјivi
zaklјučci… Pogledajte!
Poltoranjin, insajder istine, kaže da je Rimski klub 2006. ili 2008. u Kanadi doneo odluku o
preselјenju u Evropu iz bliskoiistočnih i drugih azijskih i afričkih zemalјa oko dvadeset
miliona lјudi.*
Zaklјučimo, to preselјavanje dvadeset miliona lјudi, pre svega muslimana, ima za cilј –
ratovanje!
Protiv koga? Protiv Rusije, ali cilј je i uništavanje Evrope.
Puč u Turskoj, pokušaj prevrata u Erdoganovoj režiji, jeste akcija odrađena po nalogu
Rimskog kluba, vlade Komiteta 300. Cilј destabilizacije je skidanje odgovornosti Turske za
zaustavlјanje izbeglica koje, naravno, finansiraju i podstiču Rotšildi preko Soroša.
Vraćamo se na SSSR. Ovde moramo da dignemo glavu od knjige. Cela priča o komunizmu i
pogledu na svet kroz te naočari bila je – prevara. Tito, koji je u toj zaveri bio jedan od
glavnih aktera, to je znao, pa i njegovi „komunisti“. Kad su oni znali, onda su to znale i tajne
službe SFRJ! Zato ne treba da kažemo da su oni bili izdajnici SFRJ, već službenici, spolјni
saradnici bezbednosnog sistema Britanije i SAD, na indirektan način i Rimskog kluba i
Komiteta 300, odnosno Vavilonskog bratstva.
Naš problem je što smo tada bili naivni, nismo shvatali ulogu Rotšilda i njegovih saradnika.
Da li smo danas pametniji?
Kakav je uticaj Rotšilda i Rokfelera na istoriju Rusije i SSSR-a? Andrej Fursov odgovara:
„Odista u poslednje vreme se aktivno ističe ta linija konfrontacije Rotšildi–Rokfeleri. Taj
sukob zaista postoji. On je odigrao veliku ulogu u 20. veku, provlačeći crvenu nit kroz sve
važne događaje, uklјučujući svetske ratove gde je pobeda bila na strani Rokfelera.
Zanimlјivo je da je početak tog sukoba bio u Ruskoj imperiji, na naftnim polјima oko Bakua.
Tamo su Rokfeleri „sponzorisali“ štrajk radnika u zoni koja pripada Rotšildima. A štrajk je
organizovala bolјševička grupa Fioletova, gde je aktivnu ulogu igrao Koba (Stalјin). Ruska
imperija sa njenom naftom u Bakuu, tačnije zapadni vladaoci „crnim zlatom“, bila je glavni
konkurent rokfelerovom Standard ojlu početkom 20. veka. Rezultat revolucije iz 1917. je da
je Standard ojl (tačnije klaster kompanija na koje se formalno raspao u SAD) postao
apsolutni lider. Rotšildi su ušli u Rusiju tek posle Stalјinove smrti, iako je SSSR neprestano
kontaktirao sa kompanijama koje su sa njima povezane (na primer sa De Brisom porodice
Openhajmer). Sa Rokfelerima, posebno u prvoj polovini 1930–ih godina, Stalјinov SSSR
radio je veoma aktivno, iako je posle smrti Dž. Rokfelera 1937. godine intenzitet opao.
Drugi ozbilјan dolazak Rokfelera (a sa njima i Varburga) u SSSR desio se 1973. godine, što
se gotovo podudara sa izborom J. Andropova za člana Politbiroa.“
Ovde zastajemo. Šta smo otkrili, šta istoričari uopšte nisu evidentirali?
1) Stalјin ili Koba bio je na linku Rokfelera jer je organizovao štrajk protiv Rotšilda.
2) Stalјin je sa Rokfelerima aktivno sarađivao u prvoj polovini tridesetih godina, sve do
smrti starog Džona Rokfelera.
3) Povratak uticaja Rokfelera, a sa njim i Varburga, desio se 1973. godine, dovođenjem
agenta od uticaja Hazara J. Andropova na mesto člana Politbiroa, a kasnije i na funkciju
direktora KGB-a.
Zaklјučimo, Rokfelerov uticaj u SSSR-u bio je konstantan. Da li je prisutan i danas? Ideolog
Rokfelerovog klana je Henri Kisindžer.
No da vidimo kakvi su odnosi Rokfelera i Rotšilda danas?
Andrej Fursov objašnjava:
„Sada je sve komplikovano. Prvo, osim borbe postoji partnerstvo: oba klana imaju svoje
predstavnike u svim ozbilјnijim tajnim strukturama iako su protivrečnosti po pitanju
svetske valute, barem za sada, suštinski nepomirlјive. Drugo, igralište svetske vrhuške se
ne ograničava na Rotšilde i Rokfelere – tu su londonski Siti, Vatikan, arapske i
istočnoazijske kuće. A nisam ni pomenuo simbiozu klanova, velikih država i
transnacionalnih kompanija, što silno komplikuje sliku. Na kraju, treće, nešto mi govori da
kako i ’desnima’ i ’levima’ manipulišu ista lica i grupe, tako isto može biti i sa Rotšildima–
Rokfelerima, po principu ’borbe nanajskog dečaka sa medvedom’ [folklorna igra gde dva
glumca na zabavan način izvode parodiju na borbu].“*
Zastanimo! Podsećam vas da sam vam odavno govorio da je Rotšild glavni bankar vladara
iz senke, odnosno Vavilonskog bratstva. Rokfeleri, Morgani, Varburzi drže ćerke firme koje
stvaraju antitezu da bi „igranka“ mogla da se pokreće!
Ponavlјam ONI stvaraju tezu i antitezu!
To je pravilo igre koje mi smrtnici ne smemo da vidimo ni kad je to očigledno!
 BRITANSKI, ROTŠILDOV, RAT PROTIV SRBA

2016. godina ili 7524. srpska od nastanka sveta

Ko vlada Britanijom možda je najbolјe da nam objasni čovek koji u njoj živi, a stekao je
slavu time što otkriva tajne vladara iz senke! Reč ima Dejvid Ajk:
„Britanija je stolećima stara svetska tiranija, ali zagovornici njenog establišmenta i veliki
deo stanovništva odbijaju da se suoče s tom činjenicom – nacionalna karakteristika koja je
usađena i u američki establišment i u mnoge slojeve naroda SAD. Domovina tj. matična
zemlјa Amerike je majka svih prevara, a njeno čedo je nasledilo tu veštinu, iako možda
nema njenu suptilnost, koja se stiče nakon mnogih stoleća iskustava u obmanjivanju sveta.
Ukratko, Britanija laže i skriva svoju tiraniju bolјe od Amerike, mada, ako govorimo o
nacionalističkom samozavaravanju, obe te zemlјe stoje verovatno rame uz rame. Pod ovim
izrazom ’bolјe’ mislio sam na to da je britanski establišment, ukaluplјen i indoktriniran u
sistemu privatnih škola i elitnih sveučilišta, savladao umeće laganja i obmanjivanja u
olimpijskim razmerama. Takođe se izveštio u busanju u visokomoralna prsa, dok
istovremeno blјuje svoje ogavne laži i svoje projektile.
Šta mislite odakle je američki establišment dobio ideju o bombardovanju civila kao načinu
da se oni zaštite od nasilјa, i odakle mu ideja o nametanju diktatura kao načinu da se ovom
ili onom narodu da sloboda? Britanija se služila tim sranjima pre više stotina godina, a čini
to još i danas.
Kao izgovor Britanskom carstvu je poslužila ’potreba da se civilizuju urođenici i divlјaci’, a
takvim se opravdanjem poslužila i američka vlada kada je genocidnim pohodom gotovo
istrebila američke domoroce. Ali, ’civilizovanje’ zaostalih naroda u britanskom je slučaju
bila metafora za huškanje jednih naroda protiv drugih, preuzimanje kontrole nad njihovim
zemlјama i resursima, a zatim njihovo pretvaranje u sluge i robove Carstva – isto ono što
SAD rade danas.“
Sada da vidimo šta Dejvid Ajk govori o porodici Rotšild, koja je glavni bankar Krune ali i
čitave hijerarhije vladara iz senke:
„Britansko carstvo bilo je, na mnoge načine, Rotšildsko carstvo.
Rotšildi su upravlјali Britanijom nakon što je Natan Majer Rotšild početkom 19. stoleća
uspostavio londonski ogranak te dinastije, koja je držala pod kontrolom bankarski sistem
Britanije i Evrope. Nјegova neto vrednost bila je procenjena na 450 milijardi funti.
Nil Ferguson, britanski istoričar i profesor na Univerzitetu Harvard, napisao je sledeće:
’Najvećim delom 19. stoleća N. M. Rotšild je bio deo najveće banke na svetu, koja je
dominirala međunarodnim tržištem obveznica. Današnji ekvivalent tome bio bi, recimo,
spajanje Meril Linča, Morgana Stanlija, Dž. P. Morgana, a verovatno i Goldman Saksa – kao i,
možda, Međunarodnog monetarnog fonda, imamo li u vidu Rotšildovu ulogu, tokom 19.
stoleća, u stabilizovanju finansija brojnih država.’
Ne, prijatelјu; ne radi se o stabilizovanju već o zaduživanju, a preko toga, i posedovanju. Iza
scene, Meril Linč, Morgan Stanli, Dž. P. Morgan, Goldman Saks i MMF uvek su bili udruženi, u
smislu da su to različita imena za istu rotšildsku globalnu kliku. Svoju moć nad ’Britanskim’
carstvom Natan Majer Rotšild opisao je ovako:
’Nije me briga koja je marioneta postavlјena na engleski presto da vlada carstvom u kojem
sunce nikada ne zalazi. Čovek koji ima kontrolu nad britanskim novcem u opticaju ima
kontrolu nad Britanskim carstvom, a kontrolu nad britanskim novcem u opticaju držim ja.’
Rotšildi su posedovali britansku Istočnoindijsku kompaniju, koja je plјačkala zemlјe poput
Indije i stajala iza Opijumskih ratova u Kini.
Modus operandi Britanskog carstva takođe je bila, i ostala, vizitkarta Rotšilda – huškanje
segmenata cilјane populacije jednih protiv drugih i preuzimanje uzdi uz korišćenje vojne
moći za nametanje volјe Rotšilda putem rata i invazije; i uvlačenje država (manipulacijom)
u nenaplative dugove, što vodi ka finansijskoj diktaturi.“
Zastajemo ovde.
Ovo je još jedno svedočenje o metodu rada Rotšilda, a to znači i britanske tajne službe.
Hajde da se koncentrišemo na sledeće korake:
1) Huškanje segmenata cilјane populacije jednih protiv drugih.
U Rusiji je to izazivanje sukoba između cara i plemstva koje želi demokratiju. Zatim između
nacionalne manjine Hazara koji su blizu vlasti i onih koji su od nje daleko. Dodajmo tu i
sukob cara i inteligencije koja je ušla u masoneriju i želi slobodu, jednakost i bratstvo.
Definišimo: metod je stvaranje vrlo širokog kruga izdajnika, koji se sada naziva peta i šesta
kolona. Nјih je u Rusiji oko pedeset hilјada!
U razbijanju SFRJ korišćeni su nacionalizmi veštačkih nacija, koje su stvorili, u 18, 19. i 20.
veku, Vatikan i Habzburška carevina, a koje su iskoristili Britanija, odnosno Rotšildi koji su
finansirali proces.
2) Da bi se ove manipulacije izvele, neophodno je vrbovanje među oficirima i
obaveštajcima, što je rađeno u Rusiji da bi se srušio komunizam ali i monarhija. Naravno,
taj metod je ponovlјen i u Kralјevini Jugoslaviji i u SFRJ.
3) Izazivanje režiranog rata između nacija vode agenti „provokatori“ među političarima,
oficirima i obaveštajcima. Agent provokator je agent od uticaja u direktnoj akciji. Vraćamo
se sada na kazivanje vrlo uvaženog Dejvida Ajka, koji nam otkriva:
„Rotšildi su krenuli na Sjedinjene Države kroz kontrolu njenog bankarskog sistema preko
dveju ’centralnih banaka’: Prve banke Sjedinjenih Država (1791–1811) i, posle 1913,
Federalnih rezervi. Sa sobom su doneli i svoje metode rada, i zbog toga američki
establišment postupa na isti način kao prethodno i Britansko carstvo.
Moć i uticaj Rotšilda odonda eksponencijalno rastu, ali svoje nezamislivo bogatstvo i
kontrolu skrili su iza paravanskih kompanija, organizacija i lјudi i, premda su u široj
javnosti još uvek sinonim za ’bogataše’, na površini se čini kao da njihova globalna moć
opada.
Isto važi i za Britaniju: uz prividan gubitak carstva, njena skrivena moć ostala je
neumanjena – samo je preuzela drugačiju formu. Ona više ne diktira događajima otvoreno,
već se, poput Rotšilda, skriva iza organizacija, država i lјudi koji predstavlјaju njene cilјeve i
interese, poglavito iza Amerike.
Pod ’Britanijom’ ne mislim na vladu i institucije, već na svetsku mrežu tajnih društava koja
u ogromnoj meri operiše izvan Britanije i upravlјa vlastima i institucijama. S obzirom da je
takav slučaj i s Amerikom, nije onda nimalo čudno što SAD i UK postupaju kao jedno kada
su u pitanju međunarodni poslovi i zbivanja.
Nјih dvoje zajedno, barem na Zapadu i šire, pokretačka su sila u pozadini osvajanja sveta.
U odnosu s Britanijom, Amerika je nesumnjivo ’isturena ispostava’, te deluje gotovo kao
tajni ortak. Oružje se puni kradomice u Britaniji i Evropi, a metke ispalјuju javno, doslovno i
metaforički Sjedinjene Države.
Tako se pažnja javnosti usmerava na Ameriku, a podalјe od stvarnog centra moći unutar
užeg kruga globalne mreže tajnih društva sa sedištem u Evropi – barem na operativnom
nivou.
Ljudi većinom govore, Amerika ovo, Amerika ono, premda, koliko god SAD bile moćne na
površini, konce zapravo povlače vladari iz senke u Britaniji i Evropi.
To se događa i danas, kao što vidimo u slučaju jedne države za drugom na Srednjem istoku,
te u plimnom talasu dugovanja koji zaplјuskuje jednu pa drugu državu, uz ’pomoć’
rotšildske Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda, MMF-a. Ova
tehnika se zasniva na postupanju poput tirana, dok se, istovremeno, javno prikazuju kao
borci protiv tiranije.
’Rat protiv terorizma’ klasičan je izraz takve metode, u kojoj ’protivteroristički’ teroristi
vode ’rat’ protiv svog vlastitog terorizma. Na takav je način orkestrirana obmana otkad su
britanski i drugi rotšildski kolonijalizmi uperili svoj nišan na svet.“*
Zaklјučimo posle ovih reči Dejvida Ajka: Britanija, odnosno njena kruna i porodica Rotšild
stoje iza kompletne svetske nesreće poslednjih nekoliko vekova!
Sada je vreme da vam otkrijem rat protiv Srba!
Zapamtite, termin „Jevrejin“ je raskrinkan jer su pravi Jevreji nestali, odnosno utopili su se,
pretežno u Sefarde, judaizovane Berbere koji su Arijevci, i u Aškenaze koji su judaizovano
tursko pleme – Hazari. Zato kad u tekstu piše „Jevrejin“, to čitajte „Hazar“ jer oni čine
devedeset odsto Jevreja.
Zašto su Rotšildi i njihove tajne družine Srbe proglasili za remetilački faktor na Balkanu
(Helmu), koji treba uništiti, i kako nam je i ko ukrao istoriju objasniće nam profesorka
istorije dr Mirjana Vlajisavlјević:
„1. Da bismo oborili laži moramo znati ko ih je instalisao. To je bio životni moto i Jovana I.
Deretića, jednog od vodećih autohtonista kod Srba: ’Postavio sam sebi za cilј da oborim laži
o mom narodu i da saznam ko ih je i zbog čega plasirao kao činjenice.’
U tom kontekstu posmatran, protokol kojim je Srbima zabranjeno da gledaju preko Drine
na Bosnu i Hercegovinu, srbsku zemlјu predatu na okupaciju Austrijancima, značio je
odricanje autohtonosti Srba na prostorima lijevo od Drine, ali i još nešto: da nisu na
Berlinskom kongresu samo Nijemci Srbima zabranili da gledaju preko Drine već je to
učinjeno uz saglasnost Obrenovića koji su pristali da trampe Bosnu sa Nijemcima da bi oni
zauzvrat priznali suverenitet Srbije koja će se proglasiti kralјevinom. Faktički: prodate su
srpske tapije na Bosnu, i još mnogo štošta sakrivenog iza tajnih konvencija, za kralјevsku
krunu.
To je, nažalost, neizrečena istina o Berlinskom kongresu, opoganjena cjenkanjem i
pogodbama, a ponajviše ucjenama pri čemu su klјučnu ulogu u kolonizaciji Srbije i
prekrajanju srbske istorijske istine u istorijsku laž odigrali Jevreji.
Naime, ako Berlinski kongres i nije jevrejski po porijeklu, a onda jeste polujevrejskog
porijekla. Drugi njegov dio je jezuitski. Upravo takva kabalističko-jezuitska masonerija, koja
već dva vijeka kroji, stvara i briše istinu, uzela je sebi u zadatak da skroji Srbima istorijsku
istinu kako bi ih tim lakše kolonizovala.
Umjesto kao nekoć isklјučivo plemstvo, na političku scenu kolonijalne Evrope stupa krug
sudsko-parlamentarne buržoazije predvođene Jevrejima, koji su izjednačeni sa hrišćanima
od vremena Francuske buržoaske revolucije, a potom i od strane Napoleona. Na Bečkom
kongresu odlučuju upravo oni, posebno kada su u pitanju paklene mahinacije sa nama
Srbima koje su značile skrajanje tajnih planova putem kojih bi se sistematski potkopala
starostavna srbska istorija, kultura i tradicija da bi na njenim razvalinama stvorili vlastito
carstvo, a Srbe pretvorili u svoje poslušno roblјe – s cilјem da umjesto Srba… naroda
najstarijeg, to budu Jevreji!
Upravo Jevreji spriječiće prisajedinjenje Bosne i Hercegovine Srbiji 1878. godine predavši
je na okupaciju Austrougarima, kao što su se svim načinima trudili da zadrže tursku upravu
u Srbiji, što je bio i interes Velike Britanije, samo da ne dođe do prevladavanja ruskog
uticaja.“
Ovde zastajemo. Otkrili smo ko je sprečio prisajedinjenje Bosne i Hercegovine Srbiji! Motiv
onda a i danas jeste strah Hazara tj. „Jevreja“ da će ojačati ruski uticaj jer je njihova opsesija
uništavanje Rusije i pravoslavlјa i obnova države Hazarstana na prostoru gde je nekada bio.
Zbog toga je i stvoren ukrajinski narod po modelu po kome su stvoreni Hrvati, Crnogorci,
Bošnjaci i Makedonci. Zbog toga je Republika Srpska trn u oku Evropske unije, koju oni
kontrolišu jer su je stvorili, kao svojevremeno i SSSR.
Rusija i Srbija su spojeni sudovi. Rotšildi vežbaju na maloj Srbiji ono što žele da urade
velikoj Rusiji.
Idemo sada nazad na sjajnu analizu profesorke, doktorke Mirjane Vlajisavlјević o ratu
protiv srpske državnosti:
„2. Glavna ličnost Berlinskog kongresa, kojim je predsjedavao Oto fon Bizmark, bio je lord
Benjamin D’Izraeli (Bikonsfild, 1804–1881), ministar-predsjednik Engleske, porijeklom
Jevrej, koji se na kongresu nije ponašao samo kao Englez koji brani engleske interese već
kao Jevrej koji brani jevrejske interese, posebno interese Jevreja u onomadnoj Kneževini
Srbiji, a kome Srbi moraju da zahvale što su robovali pod Turcima poslјednje dvije desetine
godina jer su upravo Englezi svim silama nastojali da održe trulu tursku carevinu na
Balkanu ostavivši Srbe i dalјe u ropstvu radije nego da padnu, kako su strahovali, pod ruski
uticaj.
Na toj ’zloglasnoj berlinskoj konferenciji’, kako je imenuje vojvođanski radikal Jaša Tomić,
Englezi su nastojali da spriječe konačno oslobođenje Srba od Turske, u kojoj su Jevreji bili
na strani Turaka. Lord D`Izraeli Bikonsfild, poznat po svojoj opominjućoj poruci da
svijetom ne upravlјaju ličnosti koje stoje na čelu država i vlada nego tajna društva, misleći u
prvom redu na ona judeomasonska, koristeći pregovaračke vještine, oktroisao je jednakost
Srba i Jevreja zalažući se svim sredstvima ucjene da Srbija mora priznati Jevrejima potpunu
nacionalnu, a ne samo vjersku ravnopravnost, iako su Srbi svoje oslobođenje od Turaka
platili krvlјu ostajući i dalјe raja, a Jevreji u svemu tome bili na strani Turaka! Najgnusnije
laži o Srbima i Srbiji napisane u bečkoj i berlinskoj štampi potekle su bile upravo od
jevrejskog pera, da bi Srbija za Jevreje bila i ostala zemlјa svinjara i mečkara.
Gorka je naime istina, o kojoj niko nije vodio računa, da je uticaj Jevreja na odluke
Berlinskog kongresa sazvanog radi revizije San-Stefanskog mira kojim je završen rusko-
turski rat, a Turci izgubili veliki dio svoje kontrole na Balkanu, po pitanju nas Srba bio čak
presudniji nego vatikansko-germanski.
Tom prilikom jedino je Srbiji bilo uskraćeno bezuslovno priznanje nezavisnosti. Nјeno
priznanje državne nezavisnosti bilo je uslovlјeno izjednačavanjem građanskih prava Jevreja
nastanjenih u Srbiji sa domaćim stanovništvom i priznanjem pune ravnopravnosti, što je
došlo kao poslјedica uticaja jevrejskog lobija na predstavnike velikih sila, koji je koristeći
nastalu situaciju izvršio snažan uticaj na Srbiju. Nažalost, činjenice koje govore o pritisku
jevrejskog lobija na velike sile, počev od Benjamina D`Izraelija i francuskog predstavnika,
ministra pravde Isaka Adolfa Kremijea, osnivača Opšte izraelske alijanse koja se borila za
građanska prava Jevreja u evropskim zemlјama, te američkih ambasadora u Beču i Berlinu
Džona Kasona i Bajanda Tejlora, a po čijim se dosluhu sa Jevrejskom alijansom modelovao
Berlinski kongres, rijetko mogu da se nađu u udžbenicima istorije i teško izlaze na vidjelo.
Posebno podatak da je upravo ova Jevrejska alijansa uputila žalbu Berlinskom kongresu
zbog navodne diskriminacije Jevreja u Srbiji.
U knjigama istorije isklјučivo se, naime, pominje interes Vatikana, koji je podveden pod
Austriju i Nјemačku, iako teže dostupna saznanja ukazuju da su nametanje Tajne
konvencije izdejstvovali upravo jevrejski lobisti, pa i promjenu ustava Srbije jer je ustav
imao dva, po njihovom sudu, antijevrejska zakona. Jovan Ristić, zastupnik srpske vlade na
mirovnim pregovorima, svjestan pogubnosti provođenja u djelo zaklјučaka tajne
konvencije izjaviće: ’Ja imam obavezu da ispunim samo ono šta piše u zvaničnom
dokumentu, a ne i u tajnom aneksu.’ Zbog toga će biti i smijenjen jer su ga ubrzo oborili sa
vlasti, a na njegovo mjesto postavili Stojana Novakovića da ispuni sve odredbe Kongresa, ali
i tajnog aneksa.
3. U vrijeme Berlinskog kongresa, na kome su velike sile izvršile snažan pritisak na kneza
Mihajla, o presudnom uticaju Jevreja na rješenje srpskog nacionalnog pitanja na Balkanu
skoro se sve znalo i o njemu javno govorilo budući da je izjednačavanje u građanskim
pravima Jevreja sa Srbima izazvalo pobunu naroda jer su i u prvom i u drugom ustanku
Jevreji u potpunosti bili uz Turke, da bi za vrijeme vladavine kneza Mihajla Jevreji liferovali
podatke o njemu svojim saplemenicima bečkim novinarima, a njegova vlada bila napadana
kao najgora vlada na svijetu.
O odnosu naroda prema Jevrejima svjedoči Vasa Pelagić, koji će zbog knjižice o
vjerozakonom učenju Talmuda ili Ogledalo čivutskog poštenja, izašle upravo povodom
izjednačavanja u pravima Jevreja, po jevrejskom nagovoru biti optužen za antisemitizam i
do danas ostati prognan iz srpskog pamćenja.
Sam Nikola Pašić, vođa radikala, izjaviće: ’Jest, mi smo nezavisni, ali naša nezavisnost
iskuplјena je skupo, ravnopravnošću Jevreja.’
Na samome kongresu Srbima se desilo uslovlјavanje i podmetačina da umjesto srbskog
nacionalnog pitanja na Balkanu moraju da kao najvažnije rješavaju pitanje jevrejske
emancipacije, jer je Srbija bila optužena za zemlјu antijevrejstva, pri čemu je jevrejsko
pitanje pojednostavlјeno svođeno na vjersko pitanje, a jednakost Jevreja i Srba na
jednakost vjera, zarad čega se moralo ući u veoma složenu pravnu proceduru promjene
Ustava Kneževine Srbije.“
Ovde zastanimo, moram da vas podsetim zašto su Jevreji ovde, kod nas u Srbiji to su
Sefardi, podržavali Tursku. Odgovor je jednostavan: Turska je od 17. veka pod kontrolom
tajnog društva Donmeh, koje je „nesvesno“ stvorio britanski agent, Sefard, Šabatan Zevi.
Funkcija Turske je da bude protivnik Rusije i da joj sprečava izlazak na Sredozemno more.
Rusija je saveznik Srbije i samim tim je neprijatelј Britanije, odnosno Rotšilda.
Svako ko je protiv Srbije i Rusije saveznik je Britanije. Tokom razbijanja SFRJ zbog toga su
podržavani Hrvati, Slovenci, Bošnjaci, Albanci, Crnogorci…
Profesor dr Mirjana Vlajisavlјević to potvrđuje u svojoj analizi:
„Slično se dešava i danas u BiH, u kojoj se čak traži rušenje dejtonskog ustava zarad
implementacije odluke Evropskog suda za lјudska prava u slučaju Sejdić i Finci protiv BiH,
kako bi Srbima, Hrvatima i Bošnjacima kao konstitutivnim narodima u budućnosti mogle
da vladaju nacionalne manjine, a sve pod plaštom lјudskih prava, u prvom redu jevrejska
manjina, kao što to već čini u unijatskoj Evropi, u kojoj su čelna politička mjesta već odavno
preuzele jevrejske evrounijate, a nacionalni kadrovi potisnuti i zamijenjeni jevrejskim
predstavnicima, tako da umjesto nacionalnih predstavnika, pojedinim evropskim
državama, zaklјučno sa evrounijatskom Ukrajinom, već odavno vladaju jevrejske
kosmopolite.
4. Odlukama kongresa koji je trasirao glavne smjernice cionističko-iluminatsko-
vatikanskog plana uništenja Srbije i srpskih zemalјa, kulturno, duhovno, ekonomski i
politički, Srbi su bili prisilјeni da sami sebi oduzmu prošlost i time počine pravi kulturni
genocid, odrekavši se, pored ostalog, svog istorijskog prava na Bosnu i Hercegovinu, da bi
Austrougari dobili mandat da je okupiraju i kolonizuju ’jer slovenska rasa nije sposobna da
vlada sama sobom’, iako je tada u Bosni bilo 43% Srba i 38% muslimana, od kojih su mnogi
otišli u Tursku. Prisvajanje istorijskog prava po kome Srbi nisu autohton narod u
Podunavlјu i na Balkanu izdejstvovano je sa srbskim parafom, a po direktivi jevrejskog
lobija.
Ovim mirovnim dogovorom kojim je poplјuvana višemilenijumska čast i dostojanstvo
srbskog naroda, koji je bio sveden na varvarsko pleme bez porijekla i bez identiteta,
otpočela je krađa srpske istorije i ubistvo jedne nacije koja se suočava sa varvarizmom
Zapadne Evrope pod motom: Srbija mora da crkne! Od tada nastaje vrijeme progona srbske
ćirilice, da bi već uskoro Srbija nasjela interesima osvajačkih naroda i na laž germanske
škole na koju se mogu odnositi Volterove riječi: ’Lakše je povjerovati u laž koja se čula
hilјadu puta, nego u istinu koja se čuje prvi put.’
5. Nipošto se ne smije zanemariti uloga Jevreja u strelјanju naše istorije na Balkanu, kao
istočniku evropske pismenosti i civilizacije, čiju su dva milenijuma staru kulturu i sve
ostalo što čini srbsko biće raspeli na krst i pretvorili u maksimalno oslablјen dezintegrisani
protektorat neokolonijalnog tipa, gdje su najvažnije funkcije u političkom, ekonomskom i
kulturnom smislu postale nadnacionalne i izmještene iz zemlјe, pri čemu nije bio izgublјen
samo istorijski i jezički suverenitet nad budućnošću već i nad prošlošću.
Stoga se nameće opravdano pitanje: Zašto bi upravo Jevreji imali razloga da na Berlinskom
kongresu izreknu presudu našoj starostavnoj srbskoj istoriji?
Zato da bi je neko drugi zasvojatao i prisvojio kako Srbi ne bi bili narod najstariji,
odgovaramo, a što ne dokazuju samo bezbrojni materijalni i duhovni spomenici vinčanske i
srbsko-slovenske kulture i civilizacije već i najnovija genetska istraživanja.
Od prisvajanja i krađe naše istorije, kulture i jezika kolonizatore je dijelio ni milimetar.
Srbsko etničko biće raskomadano je na Berlinskom kongresu kako bi ga mogli da otimaju i
kradu svi odreda, u prvom redu i naročito Hrvati, a onda i Bošnjaci, te Šiptari, ali i
Crnogorci i Makedonci. Na koncu su se pojavili i Jevreji kojima se otvorio prostor da mogu,
kao mješavina najrazličitijih naroda i rasa objedinjenih judejskom vjerom, a nakon što se
izbrisalo iz memorije postojanje antičke Srbije, da upravo oni preuzmu od Srba status
naroda najstarijeg.
U današnjici smo stigli dotle da je skoro pa opšteprihvaćeno da su Jevreji narod najstariji,
uz to još i bogomizabrani, iako su tu blagodet trajno izgubili Hristovim raspećem. I ne samo
to, već smo doživjeli da sami Srbi po jevrejskom našaptavanju bez imalo etničke
samosvijesti, pod firmom one iste zapadne ’nauke’ koja nam je preko falsifikata izbrisala
podunavsku prapostojbinu, dokazuju kako smo kao narod potekli baš od Jevreja,
trabunjajući o nekakvom jevrejskom porijeklu Srba i Srbima kao trinaestom plemenu
Izrailјevom, isto kao što Hrvati počinju da trabunjaju o hrvatskom porijeklu srbskog jezika
ili Bošnjaci o ćirilici potekloj, navodno, od bosančice!
6. Vrijeme je pokazalo koliko su odluke Berlinskog kongresa bile dalekovidno trasirane,
korak po korak, tako da sežu do našeg vremena u kojem se polako, ali sigurno Rusija, ta
bratska zemlјa koja nam je pomogla da se oslobodimo Turaka, da se oslobodimo
Austrijanaca, da se oslobodimo Trećeg rajha, koja će nam pomoći da se oslobodimo, ako
Bog da, i evroatlantista – Rusija se napokon vraća na Helm sa koga je upravo Berlinskim
kongresom bila otjerana.
Tako će se u skoroj budućnost po svemu sudeći da pozitivno riješi konačna sudbina Srba
kao naroda koji su evropski neokolonijalisti osudili da nestane, a koji tek treba da dokaže
da je sposoban da sam vlada sobom i da mu ne treba tutor. U tome projektovanom
denacionalizovanju, uz stvaranje vještačkih nacija od nekoć veoma rasprostranjenog i
civilizacijski nadmoćnog srbskog naroda na širem prostoru Evrope, upravo su Jevreji
zasvojatali da nam preotmu sam naš duhovni etimon, našu starostavnu antičku prošlost, a
sa njom i visoku kulturu i tradiciju, time što su na Berlinskom kongresu Srbima kao
nosiocima podunavske civilizacuje izbrisali praistoriju do Nemanjića.
Bez sindroma straha od Jevreja tvrdimo da se ta amputacija i uzurpacija samog srca našeg
postanja provela sa najpodmuklijim cilјem, pri čemu je, moramo to da znamo, signifikator
’kongres’ simbolički znak jevrejskog prisustva. Sličan po važnosti, ali i po poslјedicama, bio
je i Katolički kongres u Zagrebu 1900, iza koga su stajali pokatoličeni Jevreji, jezuiti, a koji je
organizovan sa zadatkom da sve pokatoličene Srbe prevede u Hrvate, sve islamizovane
Srbe u Bošnjake, a sve bosanske pravoslavce, katolike i muslimane u Bosance, u čemu će se
naročito da istakne mađarski Jevrej iz Sent-Andreje Venijamin Kalaj, onaj isti koji je u
vlastitoj Istoriji Srba, djelu koje je lično utamničio i morao da zabrani, tvrdio i dokazivao
kako su Srbi starostavni podunavski i evropski narod. Da bi se pod prisilom Beča morao da
odrekne vlastitog učenja!
7. Berlinskim kongresom na upražnjeno srbsko mjesto u antičkoj istoriji smjestili su se
Jevreji. Prekrajanje naše slavne istorije pružilo im je prostor da postanu narod najstariji, što
im očigledno nije bilo dovolјno već su instruisali raspamećenog polithistora i vajnog
magistra Stevana Tomovića da u današnjem vremenu zagovara ordinarne istoriografske
krivotvorine kako bi se elaborirala najnovija podmukla skaska jevrejskog etnoinžinjeringa
– ona o jevrejskom porijeklu Srba koju je kao knjigu štampao upravo Institut za nacionalnu
istoriju u Beogradu!
Takve falsifikate treba odlučno razobličavati ne dajući im prostor da se zakorove, kao što
treba da se otvoreno i samokritički suočimo sa nemalim udjelom u sopstvenom stradanju
kada je u pitanju gubitak nacionalnog i kulturnog identiteta, kao što, s druge strane, valјa da
prestanemo kriti podmuklu njemačku i jevrejsku ulogu u uništavanju naše istorijske
svijesti iskazanu od Berlinskog kongresa do naših dana, a od kada se Jevreji ne samo
aktivno bave kolonijalnom politikom već je usmjeravaju i vode.
Po principu da veliki cilјevi zahtijevaju ćutanje – od očiju javnosti skrivan je bio presudan
uticaj Jevreja na odluke Berlinskog kongresa, ne samo kada su u pitanju Srbi već i svi
slovenski narodi kojima je oduzeto pravo na antičku istoriju stariju od 7. vijeka; dakle,
uzurpirana je antička prošlost cjelokupnoj slovenskoj civilizaciji! Otevši Srbima antičku
Srbiju, oteli su je svim Slovenima i na upražnjeno mjesto stavili jevrejski narod!“
Ovde zastanimo. Izneću vam podatak koji je dostupan, ali ga niko ne primećuje. Reč je o
kalendaru koji broji vreme od nastanka sveta…
Po hrišćanskom kalendaru je 2017. godina od razapinjanja Isusa Hrista! Kineska 2017. je
4714. Po jevrejskom kalendaru 2017. je 5577. od nastanka sveta! Po masonskom 2017. je
6017. Po srpskom kalendaru 2017. je 7525. godina od nastanka sveta. To znači da su Srbi
najstariji narod! To je razlog zašto protiv nas rade mlađi narodi, odnosno civilizacije!
Idemo dalјe, profesor dr Mirjana Vlajisavlјević piše:
„Jevreji su već tada iznutra okupirali izabrane evropske narode pa i germansku naciju,
naročito putem djelovanja Jevrejske alijanse. Do danas se nastoji učiniti neprimjetnim da su
Jevreji kao vlast iza trona i iz sjene preko ove organizacije projektovali poroblјavanje Srba,
naočigled zatečenog srbskog predstavnika Jovana Ristića, time što su na dnevni red
neočekivano stavili pitanje rješavanja jevrejske ravnopravnosti kao uslov za rješavanje
nezavisnosti Srbije, tako da je ispunjavanjem toga uslova bila, navodno, ’pobolјšana’ njena
pregovaračka pozicija za dobijanje nezavisnosti pored opštepoznate činjenice da su Jevreji
skupa sa Turcima dotad vladali Srbima i Srbijom!
Velika svjetlost poslije duge noći ropstva pod bečko-berlinskim lažinaukom, kojom je
otpočeo put duhovne kolonizacije Srba preko razbijanja srbske štokavice i srbske istorije,
potamnjena je našom nespremnošću da mislimo bez okova jozefinističko-masonskih dogmi
koje su proizvele osjećanje straha, tako da je i danas kod Srba opasno sjećati se vlastite
istorije starije od sedmog vijeka, već smo i dalјe spremni da naširoko reklamiramo
ordinarne laži koje svakom kopaju oči osim nama.
Kako inače objasniti činjenicu da je i danas kod Srba opasno sjećati se vlastitih žrtava, već
se one guraju u zaborav, kako onih iz 1914–1918, onih iz 1941–1945, tako i onih iz 1991–
1995, da ne pominjemo strašne srbske žrtve pod komunističkim terorom. Sam pomen
viktimizacije Srba u prvom i drugom svjetskom ratu izaziva otpor, naročito kod Jevreja kao
ekskluzivnih žrtava drugog svjetskog rata, dok je jedan od najsurovije kažnjavanih tabua
današnjice razmatranje jevrejskog udjela u sopstvenom stradanju. Time je, u ime rasističke
laži izmišlјene u evropskom demonološkom podzemlјu, o nekakvom doselјavanju Srba na
Balkan u sedmom vijeku, strmoglavlјena ne samo naša prošlost na ovim oduvijek našim
prostorima, nego i naša budućnost, jer ne kaže Džordž Orvel slučajno: ’Ko kontroliše
prošlost, kontroliše budućnost, ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost.’
Čime se ta kontrola ispiranja mozga zarad zatiranja lјudskog i nacionalnog dostojanstva
vrši?
Masovnom hipnozom preko lažiučenja, podsvjesnim kodiranjem kojim se podmeću
ordinarne laži, tuđe misli, lažne teorije i pogrešna učenja umjesto bogootkrivene istine.
Najbolјi rezultati postižu se kontrolom uma putem učenja, centralizovanjem moći kroz
ovladavanje školama i univerzitetima, preko kvazinaučnih teorija koje dobijaju rang
neupitnih naučnih istina kojima se najpouzdanije ovladava dušama. Nema prave okupacije
jednog naroda bez duhovne okupacije, davno su spoznali zapadni etnoinženjeri u svom
projektovanom prodoru na istok, na šta nas vapijući upozorava Sveti Vladika Nikolaj – Boj
se dušežednih koji ubijaju dušu!“,* zaklјučila je ugledna dama, profesor dr Mirjana
Vlajisavlјević, koja stvara u Republici Srpskoj.
Zapamtite, rat koji predstoji je rat Rotšilda, a svi koje plaćaju oni i njihov poglavnik Đerđ
Soroš jesu peta kolona, odnosno agenti od uticaja. Tako je bilo i u Titovoj Jugoslaviji. Metod
ratovanja Rotšilda je veliki novac kojim se potkuplјuje vojna i obaveštajna elita. Nјenih
pripadnika je u Srbiji sada dve i po hilјade!
Za kraj da vam bude sve, baš sve jasno: Srbija je na kolenima, bedna, gladna i bez nade.
Da li će se stvoriti nova elita koja će zameniti izdajničku zavisi i od vas koji čitate knjigu.
Srpski Komitet 300, sa svojim centrima po selima i gradovima koji se zovu srpski komiteti
30, čeka vas! Ako tih centara nema, napravite ih!
Evo jednog svedočenja koje nam otkriva uzroke:
„Javnost u Srbiji nije upoznata sa bazičnim antisrpstvom Josipa Broza Tita. Tokom jedne
posete SAD, Tito se susreo sa poznatim vajarom Ivanom Meštrovićem i hrvatskom
(neustaškom?) emigracijom. Taj susret zabeležio je sin vajara Ante Meštrović.
– Zašto se Vi ne vratite u Jugoslaviju? – pita Tito Ivana Meštrovića.
– Bojim se Srba! – odgovara vajar.
– Nemojte se bojati Srba! Ja sam ih uništio tako da za pedeset godina neće znati ko su, a za
sto godina neće postojati! – odgovara Tito ispijajući viski.
Susret se desio početkom šezdesetih godina prošlog veka, odnosno pre pedeset godina.*
Ko je ovo zabeležio? Jovan Jovanović, filmski reditelј i scenarista. Istina je tu, samo je treba
prihvatiti!
 ITALIJANSKA TAJNA SLUŽBA PRECIZNO DEFINIŠE
KRAH SSSR-a

Malo se znalo o tome kada je počela da se događa izdaja ideologije komunizma. No

propadanje ekonomskog sistema u SSSR-u bilo je jasno i turistima a ne samo špijunima.
Radnje su bile poluprazne.
Da vidimo šta se pričalo pred Titov odlazak na drugi svet, 1979. na dan JNA, 21. decembra.
Prisutni su bili najbliži Titovi saradnici. Razgovarali su o međunarodnoj saradnji, odnosno
sukobima.
Nikola Ljubičić se obratio Titu:
– Poslaćemo Vam jedan materijal: procenu talijanske obaveštajne službe da vidite kako oni
cene. Sad me je admiral Mamula malo podsetio, juče je imao razgovor sa vojnim
izaslanikom sovjetskim. Talijanska obaveštajna služba govori o ovim raketama koje treba
da oni instaliraju, da oni žele da nametnu trku u naoružanju Sovjetskom Savezu. I smatraju
da Sovjetski Savez trku u naoružanju, odnosno u ekonomskoj toj utakmici, finansijskoj, da
oni ne mogu izdržati dugo. Da mogu izdržati najdalјe do 1990. godine. Znači, još deset
godina. To im je kraj. Tada će doživeti jedan ekonomski slom. I danas im je ekonomska
situacija teška. A Zapad i Amerika, pogotovo, s obzirom na njihov ukupni nacionalni
proizvod i na njihove finansijsko-ekonomske mogućnosti, smatraju da tu trku mogu da
vode dugoročno. Samim tim oni smatraju da će Sovjetski Savez i Istok dovesti u jednu tešku
situaciju. Sada se postavlјa pitanje, Rusi to sigurno znaju da im ovi nameću takvu trku, šta
će sada Rusi preduzeti. Jer ih oni dovode da će ih tako slomiti. Hoće li oni dozvoliti da budu
ekonomski slomlјeni ili će oni nešto preduzeti pre. Šta je to pre? Rat? Imamo procenu
načelnika Generalštaba Velike Britanije koji je rekao da će od 1980. do 1990. godine biti
prelomne i teške i on predviđa da može biti rat. Očekuje čak skori rat u tom periodu. On čak
govori da je 1983–1985. taj period.
Predsednik Tito:
– Nemojte misliti da ja mislim da neće uopće rata biti. Ne mislim. Meni sve izgleda da ide u
tom pravcu. Amerikanci bi htjeli da ekonomski ruiniraju Ruse tako da budu nesposobni kao
partner, odnosno balans da bude… To sam ja rekao, bila je čitava vlada i Karter, kad me je
pitao on tamo pred svima zašto Rusi njih mrze. Ja sam im otvoreno rekao zašto. Rekoh,
zbog baza koje ste nacifrali oko Rusije po čitavom svijetu, imate svugdje baze. Onda zbog
neutronske bombe. Rusi vide da to nije nikakva potreba vama kad imate atomsko oružje
kao i oni, možete uništiti jedan drugog atomskim oružjem. Nego, to je izdatak, to je velik
ekonomski teret. Vi lako to podnosite jer ste tri puta ekonomski jači od Rusa, a Rusi to
znaju. I oni znaju da vi njih na tom pitanju hoćete da srušite i pritisnete. I tako sam mu
rekao čitavi niz stvari zbog čega… Ja, rekoh, ne vidim nikakvoga drugog izlaza nego da se
sastanete vas dvojica, Brežnjev i Vi, to sam rekao i Brežnjevu, da bi dobro bilo pa da se
dogovorite. Inače, rekoh, to je apsurd što vi idete na tu neutronsku bombu. Ona je za
tenkove itd, a ogromno košta. A imate mogućnost da jedan drugog uništite atomskim
bombama. Za mene je atomska opasnija jer to je strategijsko naoružanje za dalјine i za sve.
Sve sam to rekao ovima tamo. Oni nisu se mnogo branili tu, nisu mogli odgovarati na sve to.
Bio je Bžežinski tamo. On me samo gleda. Kad im govoriš onako tačno u… činjenicama, onda
ne znaju šta da odgovore.*

Zastanimo, obratite pažnju, Nikola Ljubičić, Titov čovek od poverenja, koji je najviše
zaslužan za dovođenje Slobodana Miloševića na vlast, ne služi se procenama jugoslovenske
tajne službe već – italijanske. To znači da jugoslovenska nema ugled ili ne sme da se bavi
tom temom. Zapanjujuća je tačnost procene kada će SSSR da propadne – 1990. godina.
Kako to? Vidoviti su? Ne, sve je dogovoreno, još davno. Smišlјen je rat u Avganistanu koji je
trebalo vojno i ekonomski da potkopa SSSR. Strateg je bio Hazar iz Polјske, koji je radio u
SAD, za Rotšilde, Zbignjev Bžežinski! Zatim je nametnuta utakmica u naoružanju koju SSSR
nije mogao da prati.
Kako je to moglo da se zaustavi?
Upotrebom atomske bombe u Avganistanu. Obratite pažnju, SAD su bacile dve, na
pravoslavce* u Japanu, a SSSR nikada!
 KAKO JE STVORENA IDEJNA OSNOVA ZA
VRBOVANјE OFICIRA JNA I OBAVEŠTAJACA DA
RADE ZA ZAPAD

Položaj Titove Jugoslavije na Zapadu zavisio je od njenog odnosa prema SSSR-u. To znači da
je Tito imao podršku Zapada ako mu je Moskva protivnik. Zbog toga se u SFRJ u vojnim i
obaveštajnim krugovima gradi legenda o sovjetskoj invaziji i o savezništvu sa Zapadom.
Na toj osnovi zavrbovani su mnogi oficiri i obaveštajci koji će kasnije odigrati klјučnu ulogu
u građanskom ratu 1991–1995.
Pukovnik u penziji Žarko Pecić piše o tome:
„Nakon građanskog rata u Kralјevini Jugoslaviji na vlast je došao komunistički režim na
čelu sa Josipom Brozom, koji nam je u istorijske udžbenike upisao poluistine i laži, a za
najveće neprijatelјe odredio upravo Ruse. Nakon vešto skrivane istine o učešću Crvene
armije u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije počinje velika čistka rusofila i
sklanjanje na Goli otok. Trebalo je euforiju rusofilstva zaustaviti i preokrenuti je u korist
diktature.
Nikada kroz istoriju, bar ne u poslednjih sto godina, nije bilo toliko rusofobije kao u periodu
nakon Drugog svetskog rata do devedesetih godina prošlog veka. To je posebno teško palo
Srbima koji su živeli u zajedničkoj tvorevini SFRJ i po difoltu su to morali prihvatiti.
Igra Josipa Broza između Istoka i Zapada završavala se skoro uvek na štetu Rusa (i Srba).
JNA kao jedna od moćnijih vojski u tom periodu, procene kažu treća vojna sila u Evropi,
takođe je bila vojno usmerena protiv Rusa (Varšavskog pakta). Doktrina odbrane i sve
strategijske procene bazirane su na opasnostima koje prete od Rusije, tako da su
odbrambeni planovi pravlјeni na osnovu napadnih operacija koje bi Rusi sproveli prema
SFR Jugoslaviji. U vojnim školama JNA naročito su se izučavali formacijski sastavi sovjetske,
odnosno ruske armije. Skoro 80 procenata štabnih ratnih vežbi, vojnih i drugih oblika
ratnih igara planirano je tako što je ’plavi’ – neprijatelј – bila neka ruska vojna formacija
zavisno od nivoa vežbe (taktička, operativna ili strategijska). Mobilizacijski planovi bili su
pravlјeni sa uvodnom situacijom – podaci o neprijatelјu, i opet je u većini slučajeva
simulirana ruska armija. Redovno su se pratile i izučavale sve promene u modernizaciji i
opremanju ruske vojske.
Tenzije, o tome kako nam preti invazija od strane Rusa, su podizane kroz informacije
poverlјivog karaktera koje su pripadnicima JNA dostavlјane po raznim nivoima
komandovanja. Nebrojano puta je podizana bojeva gotovost komandi i jedinica, kao i
selektivni stepeni pripravnosti, opet zbog ’pretnji’ Rusa.
Vojni poligoni i vežbališta od Krivolaka do Slunja bili su, tokom cele godine, preplavlјeni
vojskom koja je izvodila neku vežbu (združenu, taktičku ili operativnu) na kojima je grmelo
od topovskih kanonadi, a tone čelika su padale po zamišlјenom neprijatelјu koji bi na kraju
pretrpeo ogromne gubitke u tehnici i živoj sili. Vežba bi po pravilu počinjala sa izdavanjem
zapovesti za borbu u kojoj je prva tačka bila ’podaci o plavom – neprijatelјu’. Komandiri i
komandanti su glasno grmeli: ’Neprijatelј jačine tri motostrelјačka puka sa tenkovskim
pukom ojačan… napada na pravcu….sa cilјem…itd’. Formacije ’plavih’ su jasno ukazivale da
se radi o Rusima jer NATO i Amerika nisu imali ovakve formacije. Glavni zadatak ’crvenog’
(naše snage) bio je: ’…razbiti, uništiti i protivnapadom potisnuti ’plavog’ do linije…’ I tako
godinama sa generacijama vojnika odvijale su se ratne igre sa zamišlјenim neprijatelјem
koga su u većini slučajeva simulirali Rusi. Sve to isto, a pre odlaska na poligone, uvežbavalo
se u učionicama, kabinetima i crtalo na topografskim kartama.
Suprotno od toga, sa zapadne strane gotovo da nam nikakva opasnost navodno nije pretila.
Izučavale su se i vojne formacije zapadnih vojski, ali su one u mnogo manjem procentu
ugrađivane u ratne igre kao ’plavi’ – neprijatelј.
Tako godinama, do Titove bolesti. Kada se videlo da otac nacije odlazi na onaj svet,
kulminacija ratnih igara sa Rusima je dostigla svoj vrhunac.
U felјtonu koji je objavio list Vreme br. 489, 2000. godine, admiral Branko Mamula piše
kako su u to vreme (Titove bolesti) Sovjeti grupisali velike snage oko Jugoslavije: u
Mađarskoj četiri divizije, a u Bugarskoj je bila razmeštena posebna sovjetska armija sa
cilјem da preko Srbije izbije na Jadran. A onda u tom felјtonu iznosi koje su protivmere
preduzimane od strane JNA i kolika je snaga bila spremna za odbranu od invazije Rusa.
Poseban osvrt daje na podatke koje su mu dostavili zapadni obaveštajci: ’Zapadne
obavještajne službe, zainteresirane da li Varšavski ugovor nešto priprema kako bi
promijenio položaj Jugoslavije, pratile su ove pokrete mnogo lakše nego mi i potvrđivale su
da se u Mađarskoj grupišu snage. Prema njihovim procjenama, iz SSSR–a su na putu dvije
svježe divizije. U Mađarskoj se već nalazila sovjetska grupacija od četiri divizije, od čega
dvije oklopne, uz šest mađarskih divizija i značajne vazduhoplovne grupacije za podršku.
Uočen je i pojačan trajektni saobraćaj između Odese i Varne s ukrcanom vojnom tehnikom i
opremom. Bugarska je u to vrijeme imala tri armije kopnene vojske, koje su bile
orijentirane prema Turskoj, Grčkoj i Jugoslaviji. Stizala je tehnika i oprema i za formiranje
četvrte armije, pa bi prema Makedoniji i Albaniji bile ešalonirane dvije armije.’
Nekoliko meseci kasnije, te 1980. godine, prilikom susreta sa načelnikom generalštaba
Mađarske generalom Ištvanom Olahom, admiral Mamula od njega dobija direktne podatke
o razmeštaju sovjetskih jedinica u Mađarskoj i događajima koji su obeležili taj period.
General Olah rekao je da se radilo o smeni sovjetskih jedinica (Mađarska je, u tom periodu,
bila članica Varšavskog ugovora), dodajući: ’Nije nemoguće da vas u datom času napadnu
snage VU iz Mađarske, pri čemu će mađarske snage izvršavati svoje obaveze što ni ja, niti
mađarsko rukovodstvo ne možemo zaustaviti, ali te uvjeravam da ću naći načina da te na
vrijeme obavijestim.’
Zanimlјivo je primetiti kako, u svom felјtonu, admiral Mamula postavlјa stvari tako da
ispada da je Rusija, odnosno SSSR i Varšavski pakt, izvor agresivnih pretnji prema SFRJ, dok
bi uloga NATO-a bila maltene ’zaštitnička’:
’Ministar vanjskih poslova Mirko Tepavac, na sjednici Savjeta narodne odbrane kojim
predsjedava Tito, na Brionima septembra 1970, posebno je govorio o oživlјavanju ruske
agresije prema Mediteranu. Iz razgovora s predsjednikom mađarske vlade Jeneom Fokom
zaklјučio je da ovaj zna za planove protiv naše zemlјe. Spomenuo je i razgovor pape s
britanskim ministrom vanjskih poslova Stjuartom. Papa ga je otvoreno pitao da li će se
NATO angažirati ukoliko Jugoslavija, poslije Tita, bude napadnuta, što je papa osjećao kao
realnu opasnost. Stjuart je odgovorio da NATO nije Jugoslaviji dao nikakvu formalnu
garanciju, ali da je zainteresiran za njezin prostor. Mitja Ribičič, predsjednik SIV-a, za
vrijeme posjeta SSSR-u u junu mjesecu, bio je upozoren od najviših sovjetskih rukovodilaca
da neće ostati mirni ako socijalizam u Jugoslaviji bude ugrožen.’
Naravno, indikativno je i to što je felјton objavlјen baš 2000. godine, odnosno posle NATO
agresije na SRJ, a uoči 5. oktobra, prevrata koji, opet, zasigurno nije organizovan u Rusiji.
Da li biste i danas, admirale Mamula, nakon svih događaja koji su se u međuvremenu
dogodili, uklјučujući i nasilno otceplјenje KiM, na isti način pisali i postavlјali stvari? Da li je
rezultat potpisivanja sporazuma sa NATO-om (SOFA, IPAP i dr.), koji nas direktno uvode u
ovu zločinačku organizaciju, upravo vaš doprinos i vaših sledbenika tako što ste nam
sistematski simulirali strah od Rusa i trenirali nas kroz ratne igre?“*
Zastajemo. Strah od SSSR-a treba dešifrovati kao bojazan od uticaja Rusa na Balkanu,
odnosno njihovog izlaska na Jadran. Da bi se to sprečilo, Zapad, odnosno Rotšildi
korumpirali su srpsku intelektualnu elitu, a obaveštajne službe su zavrbovale vojni vrh.
Izdajom te dve elite Srbija je satrvena.
Pogledajmo kako se to odvijalo…
 „BAKINI MOMCI“ I „TITOVI MANGUPI IZ
GEOPOLITIČKIH RAZLOGA PODSTIČU RAT

Projekat Jugoslavija bio je za Vavilonsko bratstvo privremeno rešenje, dok ne umre Josif
Visarionovič Stalјin, pa njega iz lepeze agenata od uticaja ne zameni neko nov.
Funkcija Titove Jugoslavije bila je dvojaka:
1) Vojnički, trebala je da se bori protiv Rusa – komunista, gde bi glavni udarac preuzeli Srbi.
Znači, pravoslavci protiv pravoslavaca, kao što se ta opcija sprovodila u Gruziji i sada u
Ukrajini.
Režiseri oba rata su agenti od uticaja vođeni od strane Diplomatske tajne službe SAD, preko
MI-6, CIA i Mosada.
2) Jugoslavija je, svojim bolјim standardom u odnosu na komunistički lager, bila meka sila
koja je potkopavala moral u Varšavskom paktu.
Po nalogu Vavilonskog bratstva, posle Stalјinove smrti, krenulo se sa laganim pripremama
za rasturanje Jugoslavije. Da bi se to sprovelo morali su da se eliminišu oni koji su bili
protiv toga, a to su bili Srbi u vrhovima vlasti.
Prvi na listi bio je Slobodan Penezić Krcun, a drugi je bio Aleksandar Ranković. Kako je to
sprovedeno?
„Na Brionima je 1966. održan hitan sastanak KPJ, na kojem je donijeta odluka da se tajna
služba Uprava državne bezbjednosti UDB rasformira jer je Kontraobavještajna služba KOS
dala dokaze da su organi UDB po nalogu šefa UDB Aleksandra Rankovića bili postavili
prislušne uređaje kako u kabinetu, tako i u privatnom boravištu Josipa Broza Tita. To su
radili i Edvardu Kardelјu, rekavši da njega služba UDB još od poslije rata snima i
prisluškuje. Donijeta je odluka da se UDB rasformira i da se njeni članovi razriješe dužnosti.
Tom prilikom su smijenjeni i stavlјeni u kućni pritvor: Aleksandar Ranković, Životije Savić,
Stefan Puvalić, Vojin Lukić, Boško Vidaković, Dragoslav Noviković, Selim Numić, Dragolјub
Vasić, Slobodan Šakota, Mića Mijušković, Stanislav Grković, Šaban Krstaži, Radoslav
Janković, kao i mnogi drugi…“
Sada zastajemo da bismo spremni pročitali novu tajnu. U okviru Kontraobaveštajne službe
(KOS-a) stvoreno je tajno odelјenje po modelu kralјičine tajne službe „bakini momci“.
Evo detalјa:
„25. septembra 1966. godine u Beogradu, u štabu KOS-a, general major Tomislav Jeremić i
potpukovnik Božidar Nikolić rekli su potporučniku Slobodanu Mitroviću da se više ne zovu
KOS, već da su dobili novo ime CBOB – CENTRALNI BIRO OBAVEŠTAJNE BEZBEDNOSTI, i
od sada će djelovati ne kao operativna grupa KOS-a, već kao zasebna služba koja ima
zadatak da kontroliše sve ostale službe i ustanove u SFRJ. Nјihov zadatak je takvog
karaktera da o njihovom postanku niko ne smije da sazna. Imaju isti status kao i pri
operativnom radu kod KOS-a, ali ovoga puta još više anoniman (zvanično ne postoje).
Nјihov zadatak je bio da provjeravaju lojalnost vodećih ličnosti, bile oni generali, ministri ili
ambasadori. Pravilo ove službe je bilo da ako iko pokuša da na bilo koji način oda da ova
služba postoji, kažnjava se bez ikakve opomene smrću! Svaki član službe je dužan da
spriječi bilo koga od svojih kolega, ako se pojavi i najmanji simptom kolebanja i želјe za
dezertiranjem, i dužan je istog momenta da reaguje i da ga liši života. Dalјe, ako iko od
članova službe bilo kada i bilo gdje pokuša da dokaže da postoji služba, ne samo on nego i
njegova familija, njegovi najbliži rođaci biće uništeni.“
Znači, od 1966. godine mi smo okupirani od strane Rotšilda i Vavilonskog bratstva –
totalno!
Prema tome, ceo bezbednosni i vojni vrh, kao i politički i naučni (Akademija nauka), jesu u
službi okupatora Srbije a ne srpskog naroda!
Da li ste svesni ove gorke činjenice?
Vraćamo se na tekst:
„Nova služba ima vrlo malo članova, ali svi ti članovi su provjereni, podjelјeni u grupe koje
se neće moći međusobno poznavati. Šef službe je general Ante Banina, a zamjenik šefa
general-pukovnik Viktor Bubanj. CBOB je organ koji potpada pod ličnu kontrolu
predsjednika republike Josipa Broza Tita i kome su članovi službe odani do poslјednjeg
momenta.“*
Zaklјučimo. Nova tajna služba imala je unutar sebe ili iznad sebe supertajnu grupu Titovih
ličnih obaveštajaca, koji su odgovarali samo njemu…
Zapamtite! Najtajnija Titova tajna služba: CBOB – Centralni biro obaveštajne bezbednosti!
Kako bismo ih nazvali? Umesto „bakini momci“, logično je da budu „Titovi mangupi“.
Postavlјa se pitanje za koga su radili „Titovi mangupi“ kada su otišli Bubanj i Tito? To treba
da otkrijemo!
Došli smo do tačke kada treba da otkrijemo bar neke od dve hilјade oficira JNA koji su radili
na razbijanju SFRJ… U njihovim očima to je drugačije izgledalo. Oni su bili za Jugoslaviju i
svi nacionalizmi za njih su bili – ludost! Komunizam je za njih bio plašt kojim su se ogrtali.
Bili su to iskusni oficiri koji nisu verovali u bajke. Mnogi od njih bili su na linku SAD i
Britanije, a kao takvi poslati na školovanje u SSSR, gde su, naravno, bili špijuni.
Kao čovek koji će nam objasniti ovu zaveru ne pojavlјuje se obaveštajac, već pozorišni
reditelј Ljubiša Ristić. Kako je on pronikao u zaveru? Jednostavno, otac mu je bio Titov
general, u kući se pričalo, pa je umetnik naučio da koristi „obaveštajne naočare“.
Pogledajmo intervju Ljilјane Keković i Miloša Garića u kome Ljubiša Ristić raskrinkava
zaveru i izdaju.
Govoreći o ulozi Slobodana Miloševića, koga Hrvati i Bošnjaci predstavlјaju kao novog
Hitlera, Ristić kaže:
– Ma slušajte, to je potpuno druga priča. Kod nas lјudi teško mogu da razumeju istoriju, to
nisu ni doživeli ni gledali izbliza. Zemlјu su vodili drugi lјudi.
– Koji lјudi, ko?
– Pa, pre svega armija, pre svega služba bezbednosti. Već početkom ’92. godine nisu oni
mnogo obraćali pažnju na Slobodana Miloševića.
– Ko su ti lјudi?
– Morate da znate da je to uvek pogrešno pitanje. Ne postoje lјudi, postoji sistem koji to
melјe… SFRJ je bila ozbilјna država, opasna država, sa ozbilјnom vojskom, ozbilјnom
policijom!
– Kako se onda raspala u paramparčad?
– Zato što je tako bilo odlučeno.
– Ko je odlučio?
– Pa oni koji su vodili državu. Pa šta vi mislite, da se država raspada zato što masa izađe na
ulicu? Država uvek propada onda kada aparat državnog nasilјa organizuje propast države.
Kako je propala Rumunija, kako je propala Polјska, kako je propala Mađarska, nisu to
uradili disidenti, ovi što se prave važni, 5. oktobar, gluposti. Vojska i policija uvek to
završavaju i nemojte više o tome, dosadno mi je to.
Ovde zastajemo sa čitanjem kako bih vam dodao detalј koji nedostaje. Prevrat u Rumuniji i
rušenje režima Nikolajea Čaušeskua obavila je vojna služba SFRJ, po nalogu NATO-a.
Zastajemo, shvatamo da je to uradio vrh tajne službe, „Titovi mangupi“ ili CBOB. Srpska
televizija je snimala prevrat, čak i strelјanje predsednika socijalističke Rumunije Nikolajea
Čaušeskua. Ko je hteo, shvatio je da je tajna vojna služba SFRJ zapravo produžena ruka
NATO-a. Ko je tada vodio vojnu službu, vodio je i „Titove mangupe“. Godina 1989.… Đorđe
Miražić, proveravam kod svoje mreže… Dobijam informaciju da je on naivčina koja je
zloupotreblјena. Treba to razotkriti, možda vi to možete, pitajte…
Sada dolazimo do proširene informacije koju daje Ljubiša Ristić:
– Nijedna multinacionalna organizacija kao što je NATO nikada više ne može da reskira
nikakav spontani pokret. Ne postoje autentične političke opcije. One se sada stvaraju. Kako
je demontiran Sovjetski Savez? Pa je l’ znate ko je imao najveći uticaj na događaje u
Rumuniji?
– Ko?
– Ni Amerikanci ni Rusi nisu mogli da sklone Čaušeskua. Naša kontraobaveštajna vojna
služba držala je Rumuniju pod kontrolom. Ko je izvršio prvi direktan medijski prenos
državnog udara? Pa to je uradila naša televizija. Pad Čaušeskua i to kako je naša vojna
kontraobaveštajna služba za jednu i drugu stranu to završila, to je model kako se to radi u
čitavom svetu do dana današnjeg.
Zastajemo! Obratite pažnju, Ljubiša Ristić ne imenuje NATO kao naručioca posla! Zašto?
Zato što su Srbija i ceo Balkan pod okupacijom NATO-a. Dodajmo, i Evropske unije.
Govoreći o političkim atentatima za vreme i posle Miloševića, Ristić otkriva:
– Zna se, zna se, potpuno precizno se zna. Zna se da je u političkim ubistvima tokom
devedesetih godina stradao svako ko je bio sposoban da se u času, u tom danu kada dođe
do pada Miloševića, suprotstavi onome što treba da se desi i onome što je projekat. Stradao
je svaki čovek koji je mogao da skupi deset naoružanih lјudi.
Ovde zastajemo. Ljubiša Ristić nam na indirektan način otkriva ko stoji iza ubistva Želјka
Ražnatovića Arkana 13. januara 2000, pred prevrat 5. oktobra 2000. Ko je organizovao
prevrat taj je ubio Arkana preko svoje agenture u policiji!
– Zašto su ubili Zorana Todorovića, Slavka Ćuruviju?
– Nemojte mi o Ćuruviji. On se kandidovao da se takođe suprotstavi projektu. Ćuruvija je za
to dobio obećanje iz Amerike, od Kongresa, da će dobiti novac za to. Nјemu su ukrali te pare
i ubili ga.
– Ko?
– Hoćete da vam kažem ko. Pa znate vi dobro ko.
– Pa ne znamo.
– Kako ne znate?! U ovoj zemlјi od tih prvih ubistava do Đinđića nema nikakvih nejasnoća.
To je brutalna linija sprovođenja jednog plana u kojem mora da se desi nešto što mora da
se desi. I ko to može da spreči taj se sklanja, a ko ne izvrši ono što mu je obaveza taj se
takođe sklanja. Ja više ništa o tome neću da kažem.
Ovde zastajemo. Otkrivamo ko stoji iza atentata na Ćuruviju, to je Zapad, odnosno SAD, koji
ga je podigao a onda likvidirao tokom rata kako bi od njega napravio mučenika i žrtvu
„okrutnog“ Miloševića!
Uzgred, Ristić nam ukazuje da postoji organizacija u okviru države koja ubija sve koji se
nađu na putu realizacije velikog plana – uništavanja i satanizacije Srbije kao ekspoziture
„zločinačkog“ ruskog naroda.
To su „Titovi mangupi“, odnosno „crno odelјenje“ u okviru postojećih tajnih službi. Sada se
ne zovu CBOB, već Stara Udba, oni određuju ko će da vlada Srbijom za račun Rotšilda. Oni
određuju i direktore BIA, VOA, VBA… Pisao sam o njima: Arhivar, Mitar…
Pitam se da li se ta zločinačka organizacija tajno zove Žaoka? Da li su profesori smrti
zapravo „Titovi mangupi“, služba u okviru vojne, a koja zvanično ne postoji.
Da li ona stoji iza ubistava svih onih koji ruše mit o genocidu u Srebrenici? Zanimlјivo, zar
ne?
Ljubiša Ristić, proslavlјeni režiser, sin Titovog generala, sada nam otkriva ponešto o
pozadini zavere. Govori o prisustvu jezuita!
– Prva beogradska gimnazija i Prva zagrebačka gimnazija su jezuitske škole, pa svi značajni
univerziteti u svetu su jezuitski. Oni su izmislili koncept obrazovanja, delovanja na javno
mnjenje, to je kontrareformacija, to je otpor protestantizmu, to je otpor reformama u crkvi.
Znate ko je pisao predgovor Lojolinih Duhovnih vežbi ovde u Beogradu? Pa Zoran Đinđić.
Ovde moramo da zastanemo. Šta nam je čovek koji zna ovde poručio?
1) Zoran Đinđić je agent jezuita, ne samo BND-a, pod kodnim imenom Žires.
2) Boris Tadić i njegova ekipa iz Prve beogradske gimnazije takođe su agenti jezuita.
3) Vuk Jeremić, budući veliki politički igrač, unuk Titovih komunističkih saradnika Hakije i
Hamdije Pozderca, takođe je agent jezuita, i to razotkriva njegovu karijeru.
Da li je ovo tačno?
Po metodologiji vladavine Borisa Tadića može se zaklјučiti da jeste. Za Vuka Jeremića
vreme će pokazati… SAD i Britanija spremaju nam ga kao predsednika. Novinari pitaju
Ristića:
– Ko jezuitima pruža otpor, ko je druga strana?
– Postoji nekoliko grupacija u svetu koje imaju univerzalnu ambiciju. Pretenziju na
univerzalnost ima Katolička crkva, imaju je američki internacionalisti i globalisti. U
američkoj politici internacionalisti su oni koji su u administraciji, a globalisti su oni koji su
u korporacijama. Treći suparnik je bio svetski komunistički pokret. Američki
internacionalisti i globalisti su eliminisali komunistički pokret i ostao je sukob između ta
dva pretendenta. Danas najveći sukob imate između Katoličke crkve i američkih
internacionalista i globalista, to je jedna stvar koju lјudi ne razumeju. Otkud milijarde za
odštete koje sudovi dosuđuju zbog pedofilije, protiv Katoličke crkve?
Ovde moramo da zastanemo. Ljubiša Ristić, mada režiser, odlično poznaje sukobe u okviru
vladara iz senke. On definiše sukob Katoličke crkve (jezuita) i skupine koju on naziva
internacionalisti i globalisti.
Da bih vam stvar pojasnio, pošto režiser zbog straha govori šifrovano, objasniću vam ko su
globalisti i internacionalisti… To su hipercionisti, odnosno jevrejski nacisti! Znači, sukob
Rotšilda i Vatikana! Kada znamo da cionisti žele uništenje Vatikana, ali i Rusije, shvatamo
zašto je Putin pružio ruku spasa papi. Neprijatelј mog neprijatelјa je moj prijatelј. No da li je
sve to stara igra Vavilonskog bratstva, stvaranje lažne podele, teze i antiteze? Vreme će
pokazati.
Ljubiša Ristić nastavlјa da odgovara na pitanja:
– Kako će se završiti ova kriza? I globalna i ova naša?
– Neće se završiti. Zato što nije stvar u tome da se završi. Koncept je da se održava sukob,
da se upravlјa krizom. Nema tu ideologije, kod nas, na našem području, nikad nisu bila
bitna ideološka, kulturna, ekonomska pitanja. Koliko god svi drvili o tome. Ovde su uvek
samo vojnostrateška pitanja. Od pristupanja Jugoslavije NATO-u 1952. godine, Titovog
dogovora sa Amerikancima 1941. godine. Od tog vremena kod nas su samo vojnostrateška
pitanja klјučna.
– Kako to znate?
– Pa Jugoslavija je bila JNA, ali JNA je bila armija NATO-a. Moj otac je bio general na vrlo
visokom položaju, ja sam u tome odrastao, ja sam to sve gledao, pitao, dobijao odgovore.
Kod nas se mnogi prave blesavi, a mnogi ne znaju, ne znaju političari, lјudi vrlo visoko u
vlasti unazad trideset-četrdeset godina, nije im rečeno. Nije ni Tito ’41. rekao mladim
skojevcima i komunistima šta se događa i zašto i kako. Nije im rekao šta je Koča Popović
razgovarao u Americi, šta je Velebit razgovarao sa CIA u Vašingtonu ’51. i ’52. godine. Imam
zapisnike razgovora Koče Popovića, imam zapisnike Titovih razgovora sa generalom
Kolinsom, koji je došao sa najvišom vojnom delegacijom da potvrdi ono što je Koča
dogovorio. Jugoslavija je bila deo NATO-a, važan deo NATO-a, a socijalistička zemlјa. Rusi i
Nemci su napravili problem kad su napravili sporazum iza leđa Amerikancima krajem ’80-
ih jer Sovjetski Savez nije mogao da opstane. Rusi su morali da naprave jednu epohalnu
reformu, srušili su Berlinski zid, oni su dekolonizovali sve te svoje satelite, od Rumunije do
Finske.
Ovde zastajemo. Produbimo priču o zaveri da se unište SSSR i Varšavski pakt. Šta je istina?
Vraćamo se ponovo na poznavaoca te teme, „komunističkog insajdera“ koji je progovorio,
režisera Ljubišu Ristića. Sada znamo da su SSSR razbili iznutra oni koji su ga i „štitili“ i
vodili.
– Kakva je igra bila u i oko SFRJ?
– Jugoslavija je bila najveći problem, najveća smetnja. Do poslednjeg trenutka su se
Amerikanci trudili da održe pozicije ovde, kad su videli da su im ovi došli iza leđa i da ne
mogu ništa, kad su videli da su Nemci otcepili Hrvatsku i Sloveniju, onda su oni rekli: „E,
onda ćete imati rat u Bosni.“ Pa su onda svi američki resursi aktivirani u Bosni, uklјučujući
Karadžića, uklјučujući Herceg-Bosnu, uklјučujući muslimane, svi su oni proizveli uz pomoć
JNA taj rat. U Bosni je morao da bude građanski rat koji će održati NATO živim jer više nije
imao razloga da postoji. I ko to ne zna, i ko to ne razume taj može da priča te gluposti koje
slušamo po ceo dan o tome šta je bio taj rat, te verski sukobi, te građanski. Gluposti, nema
veze sa mozgom. JNA je demontirala Jugoslaviju. Nije je demontirao nijedan disident niti
neka nacionalistička budala. Jugoslaviju je demontirao onaj ko je imao poluge te
demontaže, a to je bila JNA.
Ovde zastajemo. Klјučnu ulogu u razbijanju SFRJ imala je JNA, odnosno njene tajne službe
KOS i VOS… Kontraobaveštajna i obaveštajna. Onaj ko vodi te službe taj je i režiser!
Jednostavno.
Novinari pitaju Ristića:
– Znači Milošević nema krivice?
– Kakav Milošević, kakvi bakrači. Milošević više nije imao nikakvog uticaja na to, niko njega
nije slušao u toj vojsci. Oni su radili ono što je njihov sistem tražio. A njihov posao je bio da
njihov vodnik Janez Janša i cela mreža tamo formiraju slovenačku vojsku i slovenačku
državu. Da u Hrvatskoj Tus ode i da napravi hrvatsku vojsku. Oni su bili lјudi koji su
obavlјali svoje zadatke u svojoj operativnoj zoni. A u Bosnu se dovlači oružje jer tamo mora
da se ratuje i tamo se koriste sve te stvari, resursi, lјudi. Rijaliti. Mi govorimo o pravom
rijaliti-programu. To je jedini rijaliti, ovo sve što gledamo na televiziji je komedija, male
pozorišne predstave. Pravi rijaliti je kad vi postavite kameru i organizujete Markale i da
bomba padne na red lјudi koji čekaju za vodu. To je rijaliti, to je proizvodnja istorije,
proizvodnja događaja. Ono što se desilo na televiziji desilo se, što se nije desilo na televiziji
nije se ni desilo.
Tokom svog intervjua Ristić otkriva i zašto se stalno lomi Srbija:
– Norveška i Srbija su dve klјučne tačke američkog prisustva u Evropi. Ako nisu u
Norveškoj ili Srbiji Amerikanci su drugorazredna sila. I to naši čuveni eksperti ne znaju, oni
pojma nemaju o tome. Oni lupetaju gluposti.*
 KAKO RADI NEVIDLjIVI ŠPIJUN ALEKSANDAR
VASILjEVIĆ

Vraćam film unazad. Sećam se kako su profesori smrti stvarali rat u SFRJ vodeći na tananoj
uzici svoje agente od uticaja, koje smo svi mi doživlјavali kao oličenje nacionalnih lidera.
Hajde da sada definišemo šta smo naučili o podsticanju ratova.
Teza je ugroženost nacije od unutrašnjeg ili spolјašnjeg neprijatelјa, koji je u isto vreme
ružan, rđav i zao, a napada naše fundamentalne vrednosti. Naravno, neprijatelј je i u istoriji
bio zao, tako da je dogovor sa njim – besmislen. Uzgred, neprijatelј je slab, pa će naša
pobeda biti – laka!
Šta je antiteza? Isto to! Pročitajte tezu, ona je i antiteza. Ko pakuje našu stvarnost? Profesori
smrti! Ko oblikuje istoriju? Nosači kovčega!
Profesori smrti su agenti od uticaja među obaveštajcima i političarima u inostranstvu.
Znači, u Londonu, Vašingtonu, Parizu, Berlinu…
Nosači kovčega su podizvođači u zemlјama gde će se napakovati rat. Kako se pravi rat?
Stvaranjem groznog zločina koji traži osvetu pravednika? Sada znate pravila igre koja nije
otmena kao šah… Vreme događanja, negde 1995, 1996. godina.

Aleksandar Vasilјević prijatelј je mog prijatelјa, generala u penziji Dušana Vilića. Zajedno su
bili kod mene na ručku.
Dugo smo pričali o ratu u Hrvatskoj, o tajnim službama, o specijalnom ratu… Na kraju
razgovora došlo se do klјučne tačke i cilјa posete. Saopšteno mi je da je Aleksandar
Vasilјević otkrio da je moj drug i kolega Jovica Stanišić američki špijun i da su to njih
dvojica saopštili Slobodanu Miloševiću, koji će ga zbog toga smeniti.
Moj odgovor je bio hladnokrvan i racionalan: pošto američke službe sa Britancima vode ceo
ovaj rat, logično je da on mora sa njima da ima diplomatsku komunikaciju, kao što je imaju i
Tuđman i Milošević
U sebi sam, naravno, razmišlјao kakav je to uopšte rat. Znao sam da su Tito i Pavelić bili u
komunikaciji, ali ne i Hitler i Stalјin. Već tada sam shvatao da je ceo rat dogovorena igra u
kojoj su heroji i izdajnici samo glumci sa pozitivnim ili negativnim ulogama, a da su statisti
žrtve.
Želim sada da uverim sam sebe, ali i vas, u moguću izdaju vojne elite kojoj smo svi verovali!
Tako je bilo u SSSR-u, tako je bilo i u SFRJ. „Titovi mangupi“, njih dve do dve i po hilјade, sa
političarima i diplomatama, uništili su Jugoslaviju i stvorili bedu.
Ko je moj gost? Upoznajmo Aleksandra Vasilјevića.
„Rođen je u selu Vitkovcu kod Kralјeva, 8. jula 1938, a od 1944. godine njegova porodica
živi u Kragujevcu. Maturirao je 1958. godine u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, posle čega je
primlјen u 14. klasu Vojne akademije kopnene vojske JNA u Beogradu. Pohađao je Vojnu
akademiju između 1958. i 1961. godine, a tokom svoje karijere radio je u Upravi za
bezbednost od 1961. do 1964. godine. Godine 1982. je postao načelnik Uprave za
bezbednost. Od 1986. do 1988. godine bio je načelnik Kontraobaveštajne službe u okviru
Uprave za bezbednost SSNO, Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu. Od 8. jula 1990.
godine bio je zamenik načelnika Uprave za bezbednost i na tom položaju je ostao do 16.
juna 1991. godine, kada je postavlјen za načelnika te uprave. Preuranjeno je penzionisan 8.
maja 1992. godine, a 7. aprila 1999. ponovo postavlјen na položaj zamenika načelnika
Službe bezbednosti Vojske Jugoslavije i na tom položaju ostao do marta 2000. godine, a
potom postavlјen za savetnika za bezbednost načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije.
Penzionisan je 31. decembra 2000. godine, a konačno napustio službu 31. marta 2001.
Učešće u ratovima 1991–1992. i 1999–2001. godine
General Aleksandar Vasilјević je tokom ratova u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini
bio na položaju načelnika Kontraobaveštajne službe u okviru Uprave za bezbednost SSNO, a
njegovo najaktivnije angažovanje tokom ratova bilo je u bici za Vukovar. Na početku rata u
Bosni i Hercegovini Alkeksandar Vasilјević je prevremeno penzionisan, a učestvovao je u
ovom ratu tokom oslobađanja Zvornika. Tokom intervencije NATO-a protiv SRJ 1999.
godine general Vasilјević je vraćen na položaj načelnika Uprave za bezbednost, a kasnije je
postavlјen na mesto savetnika načelnika Generalštaba VJ.
Vasilјević je prvobitno penzionisan 8. maja 1992. godine. Po predlogu Dragolјuba Ojdanića,
7. aprila 1999. godine reaktiviran je, a ponovo je penzionisan 31. decembra 2000. godine,
tokom sukoba na jugu Srbije, da bi konačno napustio službu 31. marta 2001. godine, tokom
hapšenja Slobodana Miloševića.“*
Ovo je zvanična istina. Tamo još piše da je Aleksandar Vasilјević tokom rata u Sloveniji bio
na položaju načelnika Kontraobaveštajne službe u okviru Uprave za bezbednost SSNO
tadašnje SFRJ.
Radislav T. Ristić napisao je knjigu Medijski porazi JNA – Istina o Kadijeviću.
Evo njegove analize rata povodom secesije Slovenije…
„Da li je za stradanje vojnika kriv Kadijević ili kontraobaveštajac Aleksandar Vasilјević?
Ako postoji komandna odgovornost za činjenje zločina, onda postoji i komandna
odgovornost za nesprečavanje zločina nad sopstvenom vojskom.
Zanimlјivo je da je medijima u Srbiji zverstva Slovenaca prema zajedničkoj vojsci JNA –
zabranjeno da analiziraju!
Zašto? Zato što su ih skrivala državno i vojno rukovodstvo, znači Aleksandar Vasilјević i svi
oni koji su ga nasledili…“
Zavera?
Radislav T. Ristić otkriva:
„Zločini slovenačkih paravojnih formacija, počinjeni mučkim ubistvima tek zavojničenih
mladića, bili su vrlo dobro poznati lјudima u vojnom vrhu. Znalo se za brojna hapšenja
starešina JNA i nečovečan odnos prema ranjenicima, ali se ništa, osim verbalnih osuda, nije
preduzimalo da se takvo stanje spreči – ako nikako drukčije onda legalnom vojnom silom
nad nelegalnim, zločinačkim vojnim sastavima. Mnogi od tih monstruoznih primera nisu,
nažalost, nigde zabeleženi. Svi ti zločini, međutim, nisu nepoznati haškim istražitelјima,
prethodnom i aktuelnom slovenačkom rukovodstvu, baš kao i srpskom, ali u večnom
sećanju ostaju samo porodicama žrtava tih zločina. Ne zaboravlјaju ih, naravno, ni mnogi
koji i danas, kao invalidi sa trajnim zdravstvenim posledicama, žive sa tragovima
nečoveštva brutalnih slovenačkih ubica.
Slovenački zločini tim više dobijaju na težini što su počinjeni grubim kršenjem odluka
savezne države od 25. juna 1991. godine. Savezno veće Skupštine SFRJ i Savezno izvršno
veće tog su dana jasno i nedvosmisleno naložili JNA da, pored ostalog, spreči prekrajanje
zemlјe i promenu njenih granica, suprotstavlјajući se time jednostranoj i nezakonitoj odluci
Skupštine Slovenije, od 8. maja iste godine, o otceplјenju Slovenije od SFRJ. Navedena
slovenačka odluka, međutim, nije imala snagu zakona jer je, suprotno federalnom ustavu i
pozitivnim zakonskim propisima, ugrožavala teritorijalnu celovitost SFRJ, njene državne
granice i njen suverenitet u međunarodnim odnosima.“
Da vidimo kako je sprovođen udar na SFRJ i moćnu JNA.
„Postupajući u skladu sa odlukama navedenih saveznih organa, nešto manje od dve hilјade
pripadnika JNA krenulo je dva dana kasnije, znači 27. juna 1991, na izvršenje zadatka koji
nije podrazumevao bilo kakve provokacije, sukobe i borbena dejstva. Radilo se, praktično, o
mirnodopskom zadatku strogo ograničenog karaktera, koji je u svakom pogledu počivao na
odredbama Ustava SFRJ kojim se, pored ostalog, propisuje da oružane snage štite nezavisnost,
suverenitet, teritorijalnu celovitost i ustavni poredak zemlјe.“
Zastajemo. Molim vas pročitajte ponovo ovo što je napisano kurzivom. Mirnodopski
zadatak gušenja pobune Slovenaca koji razbijaju državu. Užas! Idemo dalјe.
„Pre polaska jedinica JNA na izvršenje zadatka radi obezbeđenja trideset pet kopnenih
graničnih prelaza, jedne pomorske (Kopar) i jedne vazdušne luke (Brnik), pravovremeno je
obavešteno rukovodstvo Slovenije. Rukovodstvo Slovenije je, međutim, kao odgovor
organizovalo masovna zaprečavanja komunikacija na pravcu kretanja jedinica JNA i,
istovremeno, izvršilo mobilizaciju svoje teritorijalne odbrane koja je u konkretnom slučaju
predstavlјala paravojnu formaciju. Ta paravojska će ubrzo, suprotno svim međunarodnim
zakonima, izvoditi terorističke akcije u pravom smislu te reči. A ta takozvana republička
vojska brojala je u tom trenutku 35.000 lјudi, koji su ne samo krenuli u hajku na vojnike
koji su pošli na izvršenje mirnodopskog zadatka, već su atakovali i na porodice starešina
JNA, ne štedeći čak ni žene i decu, čija je jedina krivica bila što su članovi porodica aktivnih
vojnih lica.“
Zastajemo ovde. Da ste vi iskusni kontraobaveštajac, kao Aleksandar Vasilјević, da li biste
primenili „linearni plan“? Trideset pet hilјada pobunjenika u Sloveniji, potpomognuto
nemačkim specijalcima, krenulo je na dve hilјade mladih vojnika, koji i ne znaju šta ih čeka.
Aleksandar Vasilјević, lukavi kontraobaveštajac, ništa lukavo nije učinio. Zašto? Idemo dalјe
sa čitanjem:
„Neposredno po prijemu obaveštenja o zadatku, slovenačko rukovodstvo je, umesto da
prihvati preporuke i odluke najviših organa savezne države, preduzelo 26. juna 1991. mere
koje se, u najmanju ruku, mogu nazvati ne samo necivilizovanim, već sasvim opravdano
terorističkim i varvarskim. U toku tog dana, naime, na putu prema jugoslovensko-
austrijskoj granici, prisilno je zaustavlјeno više od sto teretnih i putničkih domaćih i stranih
vozila. Nјima su zaprečene komunikacije kojima je, sutradan, trebalo da u marševskoj
koloni prođu pripadnici JNA. Vozači su silom bili prinuđeni da ne napuštaju vozila koja su
služila kao štit slovenačkoj paravojsci, koja se spremala da mučki otvori vatru po koloni
koja nije bila spremna za ućešće u bilo kakvim borbenim radnjama. Na taj su način, kako su
kasnije utvrdili pravni i vojni eksperti, grubo narušena pravila humanitarnog prava, jer su
zaustavlјena vozila postala legitiman cilј napada, s obzirom da su izgubila civilno svojstvo.“
Zastajemo. Generalštab zna da kolona JNA ide u zamku, da će biti blokirana i likvidirana. Šta
biste vi uradili na njihovom mestu, kao kontraobaveštajac ili komandant?
1) Poslali specijalce da zarobe separatističko rukovodstvo?
2) Zapretili bombardovanjem Ljublјane, koje bi bilo uverlјivo?
Dragi moji, ništa od toga se nije dogodilo! Objašnjenje je providno, „trebalo je uzeti u obzir
međunarodni faktor i raspoloženje naroda“. Naravno da je to odgovor izdajnika i
indirektnih saučesnika u ubistvu tih vojnika, koji su svesno poslati u smrt!
Vraćamo se na tekst Vladislava Ristića:
„Na kolonu JNA, koja se zaustavila pred tim preprekama, brutalno je otvorena vatra iz svih
oruđa i oružja kojima je raspolagala slovenačka paravojska. Mladići u sivomaslinastim
uniformama bili su prinuđeni da se brane od ničim izazvanog napada. U razmeni vatre
stradali su tom prilikom i neki vozači silom zadržanih vozila. Nјihovi životi padaju na dušu
donosilaca i izvršilaca zločinačke i sulude odluke da se vozači, kao živi štit, zadrže u svojim
vozilima, iako je bilo očigledno da će mnogi od njih postati nevine žrtve. Imena
organizatora i učesnika ove nelјudske akcije Slovenci skrivaju do današnjih dana, mada su
njihova imena vrlo dobro poznata i domaćoj i svetskoj javnosti.“
Zastajemo. Zašto naše tužilaštvo ne pokrene postupak protiv Slovenaca ratnih zločinaca?
Zato što je ono „okupaciono“, zaduženo da kažnjava samo Srbe a zločince drugih nacija ne
sme da procesuira. Tužilac je na linku sa američkim ambasadorom i od njega dobija
instrukcije.
Sada se vraćamo na otkrivanje zločina Slovenaca. Radislav T. Ristić piše:
„Postavlјanje barikada na pravcu kretanja jedinica JNA i ubistva vojnika bili su samo deo
paklenog plana slovenačkog rukovodstva u satanizovanju federalne vojske i fizičkoj
likvidaciji njenih pripadnika. Na udaru su bili i članovi porodica oficira i podoficira, kao i
građani Slovenije koji se nisu slagali s takvom politikom svog republičkog rukovodstva. No
krenimo redom.
Paravojni sastavi Slovenije, instruisani od republičkih i lokalnih vlasti, znali su da JNA neće
upotrebiti oružje tamo gde postoji i najmanja mogućnost ugrožavanja civilnog
stanovništva. Zato su ispred svojih nelegalnih oružanih sastava isturali žene i decu i pod
njihovom „zaštitom“ otvarali vatru na vojnike i starešine kojima nije padalo na pamet da
odgovaraju istom merom. Jedan u mnoštvu takvih primera je i slučaj u Rožnoj dolini, gde je
slovenačka paravojska isturila ispred sebe nedužne civile, uglavnom žene i decu, i iz takvog
„borbenog poretka“ dejstvovala vatrom na marševsku kolonu koja za to nije davala bilo
kakav povod.“
Zastajemo. Da li je šef kontraobaveštajne službe Aleksandar Vasilјević trebalo da zna da će
separatisti koristiti civile kao štit? Da, trebalo je. Zašto nije koristio lukavstvo da to spreči?
Zato što nije hteo da izađe iz „pravila službe“.
Donesite sami sud, dragi moji čitaoci, ko su nosači kovčega SFRJ? Političari, generali,
obaveštajci…
Sada hajde da vidimo da li je tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević dobro radio svoj
posao ili je i on bio jedan od nosača kovčega? Da li je podigao optužnicu i procesuirao ovaj
zločin?
„Jedan od najmonstruoznijih zločina Slovenaca nad nenaoružanim vojnicima sa karaule
Holmec zabeležila je 28. juna, na Vidovdan, kamera austrijske televizije ORF. Da tog dana na
tom graničnom prelazu, udalјenom desetak kilometara od Blajburga, ne beše ove TV ekipe,
gotovo ništa se ne bi znalo o zverskom i hladnokrvnom strelјanju trojice zaroblјenih
vojnika graničara, koji su odložili oružje u kome nije bilo ni jednog jedinog metka. Trojica
mladih vojnika, sve se to lepo vidi na snimku, istakli su belu zastavu načinjenu od
krevetskog čaršava. Sve to, međutim, nije bilo dovolјno zverima u lјudskom obliku da
odustanu od životinjskog nagona i ne usmrte rafalnom palјbom trojicu
devetnaestogodišnjaka. Mada je, istini za volјu, slovenački Helsinški komitet za lјudska
prava okvalifikovao taj događaj kao ’prvi dokumentovani ratni zločin na prostoru bivše
SFRJ’, slovenačka vlast je ćutke prešla preko te bestijalnosti. Pred tim dokazanim ratnim
zločinom, kao i mnogim drugim koje su počinili Slovenci, oči je zatvorio i Haški tribunal.
Mada je zvanično rukovodstvo Slovenije zločin na Holmecu okvalifikovalo kao incident, a
njihovo republičko tužilaštvo konstatovalo kako ’nikakav zločin nije počinjen’, predsednica
Helsinškog odbora Slovenije, gospođa Neve Miklavčič Predan obratila se Tužilaštvu u Hagu
sa predlogom da se pravdi privedu počinioci i organizatori gnusnog zločina. U odgovoru iz
Haga, ispod čijeg teksta stoji potpis Karle del Ponte, navedeno je, pored ostalog, da se
’veoma ceni plemenit rad slovenačke helsinške organizacije’, ali da je rat u Sloveniji
’prekratko trajao da bi se počinili brojniji ratni zločini’. Očigledno, odgovor Karle del Ponte,
imajući u vidu njegovu besmislenost, ne zaslužuje nikakav komentar.“*
Dižemo glavu od ovog optužujućeg teksta Radislava Ristića. Zaklјučujemo, izdaja je bila u
vrhu JNA i među političarima. Da li znate šta je bilo zapisano u zakonu SFRJ za tako nešto?
Vraćamo se na nečinjenje tužioca Vladimira Vukčevića. Da li je neko odgovarao? Nije! Znači
tužilac nije uradio svoj posao, za koji ga plaća država Srbija. Haški sud bi doneo odluku da
je Vladimir Vukčević kriv po komandnoj odgovornosti da je bio u vojnoj hijerarhiji. U kojoj
je hijerarhiji tužilac Vukčević kad o sudskim postupcima, koji su tajni, izveštava američkog
ambasadora? Odgovor je: obaveštajnoj!
On je saradnik okupacione vlasti, koju je ovde nametnuo, posle prevrata 5. oktobra 2000.
godine, NATO pakt.
 JOVICA STANIŠIĆ, OBAVEŠTAJAC I DIPLOMATA
KOGA MRZI ALEKSANDAR VASILjEVIĆ

SFRJ je bila pod patronatom SAD nakon što je Josif Visarionovič Stalјin otkrio da je Tito
britanski špijun. Rezolucija Informbiroa, u kojoj su Titovi komunisti predstavlјeni kao lažni,
značila je hapšenje svih onih u Jugoslaviji koji su tu ocenu podržali. Desetine hilјada lјudi je
uhapšeno pod optužbom da su ruski odnosno sovjetski špijuni. Formiran je koncentracioni
logor za sve one koji su do tog trenutka podržavali „čelični“ savez Stalјin–Tito.
Koncentracioni logor Goli otok, gde bivše ustaše muče prave komuniste, bio je način da se
kod Srba utera strah i da im se pokaže da je lјubav prema Rusiji – zabranjena.
Kada je država pohapsila sve „ruske špijune“, ko je ostao na slobodi? Američki, naravno!
Tokom svoje posete Aleksandar Vasilјević mi je rekao da je moj kolega sa fakulteta
američki špijun, ali mi nije odao tajnu da li je to i on.
Ređam mozaik…
1) Slobodan Milošević je, kažu, američki špijun.
2) Jovica Stanišić je američki špijun, kažu lјudi.
3) Aleksandar Vasilјević je američki špijun, kažu lјudi.
Kad znamo da je SFRJ zapravo bila prćija SAD, pitam se zašto su je razbijali? Svi predsednici
republika, od Slovenije do Makedonije, bili su američki lјudi. Amerikanci su zavrbovali dve
hilјade visokih oficira JNA, šefovi tajnih vojnih i civilnih službi bili su njihovi. Nisu postojale
ruske „krtice“, niti srpska politička volјa da se to promeni, da se krene prema slobodi…

Zašto je bio potreban građanski rat?

Odgovor je jednostavan – da bi NATO nad Jugoslavijom vežbao kontrolu haosa. Jovica
Stanišić je bio šef tajne službe Srbije u periodu građanskog rata.
Milјe je sledeći:
1) Britanci mrze Srbe i njihova tajna služba MI-6 svuda im podmeće nogu.
2) Nemci, odnosno njihova služba BND, imaju svoj geopolitički cilј, stavlјanje Slovenije i
Hrvatske pod svoj patronat kako bi izašli na toplo more.
3) Francuzi, odnosno njihova služba DGSE učestvuje u igri potpirivanja građanskog rata
kako bi u očima SAD bila značajnija od MI-6.
4) Diplomatska obaveštajna služba i CIA sprovode političku odluku razbijanja SFRJ i
podsticanja građanskog rata.
U obaveštajnom smislu Rusija ne postoji kao kontrateg NATO paktu. U takvoj situaciji
Jovica Stanišić, koga Aleksandar Vasilјević optužuje da je agent CIA, radi šta može, ne da
spreči rat, jer to ne može, već da štetu učini što manjom.
Kako je to činio isplivava na površinu.
„Zahvalјujući američkoj štampi javnost je saznala da je Stanišić osam godina bio glavni
čovek CIA u Beogradu. U članku Los Anđeles tajmsa, napisanom 2009. na osnovu brojnih
intervjua agenata CIA, uz saglasnost Agencije, što je za ovu tajnu službu krajnje
neočekivano, navodi se kako je CIA Hagu dostavila tajni dokument iz koga je proizašlo da je
Stanišić radio za američku obaveštajnu agenciju „pomažući napore da se u regionu sklopi
mir“, kao i da za svoje „usluge“ nikad nije primio nijedan dolar od Amerikanaca. To je
dovelo do brojnih spekulacija da je CIA zapravo bila zaslužna za oslobađanje Jovice
Stanišića i Franka Simatovića Frenkija iz pritvora u Hagu. Čini se da je CIA tim potezom
Jovici Stanišiću vratila dug.
Greg Miler, novinar koji je ovo obelodanio, i sam je bio iznenađen informacijama koje je
dobio. Godinama je pratio rad CIA i izjavio je da mu se u karijeri nije desilo da agenti te
tajne službe budu tako otvoreni kao u ovom slučaju.
’U noći kada su travnjaci prazni i lampe duž pešačkih staza jedini izvor svetlosti,
Topčiderski park u Beogradu je idealno mesto okuplјanja špijuna’, reportažno i poetično
počinje ovaj obiman članak.
Te večeri 1992, u vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, Stanišić se sastao s oficirom
CIA Vilijamom Lofgrenom. Tada su ’dva špijuna sklopila tajno partnerstvo za koje niko nije
saznao’, navodi se u tekstu.
Miler piše da su Miloševićevog šefa Službe državne bezbednosti Jovicu Stanišića mnogi
smatrali mozgom režima zahvalјujući kome je svet dobio zastrašujući novi termin ’etničko
čišćenje’, ali oficiru CIA Vilijamu Lofgrenu bila je potrebna pomoć jer CIA nije znala šta da
radi kada je u Jugoslaviji izbio građanski rat. Po izbijanju sukoba u Bosni i Hercegovini,
američka tajna služba je želela da dođe do obaveštajnih podataka iznutra, piše list,
navodeći kako su Stanišić i Lofgren na tajnim sastancima na brodovima i u bezbednim
kućama duž Save razmenjivali detalјe o funkcionisanju Miloševićevog režima.
Jovica Stanišić se pred Haškim sudom pozvao na svoje američke saveznike. Bivši oficir CIA
Lofgren rekao je da je CIA sastavila dokument da bi pokazala kako je ’ovaj navodno zli
čovek učinio mnoge dobre stvari’.
Los Anđeles tajms je naveo da se Stanišićeva odbrana u Hagu zasnivala na razgovorima sa
zvaničnicima američkih i srpskih obaveštajnih agencija. Američki list je imao uvid u
dokumenta među kojima su se nalazili zvanični dosijei srpske obaveštajne službe i izveštaji
na sedam strana o periodu građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Takođe, objavlјeni su i
delovi dokumenata koje je Stanišić napisao dok se nalazio u pritvoru u Hagu.
Stanišić sebe predstavlјa kao čoveka koji je pokušao da utiče na Miloševića da bude
umereniji i koji je intenzivno sarađivao sa CIA kako bi zaustavio krizu, navodi se u tekstu.
’Ja sam institucionalizovao saradnju s američkim obaveštajcima, uprkos tome što su odnosi
između naše dve zemlјe bili veoma loši, ta saradnja je u velikoj meri doprinela deeskalaciji
sukoba’, napisao je Stanišić, a preneo Los Anđeles tajms.“
Ovde zastajemo.
Hajde da definišemo šta smo otkrili?
Amerika želi građanski rat. Nјihova agentura u Sloveniji i Hrvatskoj stvara tezu.
Srbija mora da reaguje jer se sprema obnova genocida. Srbija je mala i bez saveznika, što
znači da obaveštajac mora da traži pukotine kod neprijatelјa. Jovica Stanišić uspostavlјa
kontakt sa Vilijamom Lofgrenom i tada počinje igra mozgova… Stanišić zna kakve su
namere šefova CIA, ali kroz razgovor sa Lofgrenom on ga ubeđuje da sve to bude manje
žustro i manje – krvavo.
Za to vreme u okviru JNA se stvaraju eskadroni smrti sastavlјeni od svih nacionalnosti, koji
ubijaju podjednako Srbe, Hrvate, muslimane… Američka agentura u JNA želi krvavi rat.
Pošteni oficiri, koji ne rade za MI-6, CIA, DGSE, Mosad… o svemu tome ne znaju ništa, Oni
misle da su „kockice“ crno-bele. Dok neki agenti SAD pale požar, Jovica Stanišić ga preko
Vilijama Lofgrena stavlјa pod kontrolu.
Sada se vraćamo na tekst koji spasava Stanišića haške robije, ali ga i blati pred Srbima.
Posle mnogobrojnih tajnih sastanaka, Stanišić je, kako piše list, ubedio Slobodana
Miloševića da mu dozvoli da uspostavi kontakt sa CIA.
Ovde zastajemo. Shvatamo da Stanišić nije radio iza leđa Miloševiću i da su njegove
aktivnosti – obaveštajna diplomatija.
Drugo ime za diplomatiju je – trgovina. No Stanišić nije trgovao srpskim interesima, već
tuđim. Agenti američke tajne službe Stanišića su smatrali klјučnim saveznikom.
„Los Anđeles tajms je otkrio i da je Stanišić na jednom od sastanaka s Lofgrenom predao
fasciklu s dokumentima među kojima su bili i dijagrami skloništa i drugih objekata koje su
srpske kompanije izgradile u Iraku za Sadama Huseina…
U pismu dostavlјenom 2004. Haškom tribunalu CIA piše kako je Stanišić pokušao da spreči
neke od ratnih događaja u Bosni i da je u proleće 1993, na nagovor CIA, izvršio pritisak na
Ratka Mladića, načelnika Generalštaba Vojske RS, da nakratko prekine granatiranje
Sarajeva, piše list.
’On je pomogao u oslobađanju 388 vojnika NATO-a, kojima su skinuli uniforme i vezali ih za
stabla da bi služili kao lјudski štit od bombi NATO-a. Stanišić je napisao kako je pregovarao
o oslobađanju talaca uz podršku rukovodilaca CIA’, navodi se u tekstu. Dodaje se i da je
pokušao da interveniše 1993. kada su oboreni i zaroblјeni francuski piloti. ’Mladić nije hteo
da prizna da je zarobio pilote, ali moja služba je uspela da otkrije okolnosti i mesto njihovog
zaroblјavanja i dostavila je te informacije CIA i francuskim vlastima’, napisao je Stanišić.“
Ovde zastajemo. Plan NATO-a bio je da neko pobije te zaroblјene vojnike, a kasnije i pilote,
kako bi to bio povod za užasno bombardovanje Republike Srpske i njeno ukidanje kao
„genocidne tvorevine“.
Planove, koji su bili skriveni, Jovica Stanišić je dobio preko svojih insajdera u CIA. Ko je bio
Stanišićev izvor možemo da naslutimo iz sledećeg:
„Dag Smit, šef stanice CIA u Bosni, počeo je redovno da se sastaje sa Stanišićem. Jednom
prilikom sreli su se na nekom brodu na Savi.“*
Zaklјučujemo, Dag Smit, šef stanice u Bosni, bio je izvor koji je upozorio Srbe. Da li zbog
toga treba da kažemo da je agent CIA Dag Smit bio agent resora državne bezbednosti?
Zaklјučite sami…
Hajde sada da definišemo uspeh u diplomatiji. Vrhunac uspeha je pretvoriti neprijatelјa u
prijatelјa, zar ne? Uverimo se…
Tadašnji direktor CIA Džon Dojč pozvao je Stanišića u sedište agencije 1996. Šefa srpske
tajne službe Amerikanci su ugostili u džez klubu Bluz eli, u Džordžtaunu. Sutradan su ga
vodili u lov na ptice u Merilendu. Tada su, piše Los Anđeles tajms, Dojč i Stanišić pucali iz
puške parker izrađene 1937, oružja kome se dive kolekcionari.
Naravno, mnogim srbofobima u CIA to se nije svidelo. Počelo je „pakovanje“.
Tužilac Dermot Grum je na suđenju u Hagu pokazao fotografije na kojima je Stanišić s
pripadnicima specijalnih jedinica, kao i video-snimak na kojem se vidi kako pripadnici
paravojne formacije Škorpioni ubijaju muslimane. Bivši pripadnici DB-a osporavali su svoj
udeo u ovim zločinima. „Nikada nismo počinili genocid. Naprotiv, pokušavali smo da ga
zaustavimo“, kazao je Vlado Dragićević, koji je godinama bio Stanišićev zamenik, navodi se
u članku.
Oficiri CIA koji su radili u tom regionu rekli su da nikada nisu videli dokaz da je Stanišić
umešan u ratne zločine. Međutim, Stanišić nikada nije uzeo ni dolar od CIA, nije učestvovao
u njenim operacijama, niti je činio bilo šta što je smatrao izdajom svog šefa, piše američki
list.
Zaklјučimo:
1) Šef srpske tajne službe uspeo je da sačuva Republiku Srpsku od uništavanja, što Zapad
ponovo pokušava.
2) Nikad nije učestvovao u zločinu.
3) Nikad nije dobio ni dolar od Amerikanaca.
4) Dokaz da nije bio izdajnik jeste i to što je zajedno sa Frankom Simatovićem proveo tolike
godine u zatvoru.
Da li CIA treba da ga strelјa kako bi se Srbi uverili da je nevin, mada bi uvek bilo onih koji bi
„znali“ da je u pitanju dvojnik, a da je pravi Jovica Stanišić na Kubi sa nekom zanosnom
damom.
Shvatamo da se lјudima vrlo lako kači etiketa „američki špijun“. No to nas ne zaustavlјa u
traganju.
Vreme je najbolјi sudija. Pogledajte na Guglu ko se od obaveštajaca eksponira u Atlantskom
savetu i znaćete da je bio „krtica“ CIA u redovima JNA! Jednostavno…
No nisu svi špijuni tako plitkoumni.
 KOJI MOTIV POKREĆE ALEKSANDRA VASILjEVIĆA
DA ARGUMENTIMA ZAKUCAVA SANDUK
PREDSEDNIKU SRBIJE?

Da li je general Aleksandar Vasilјević američki čovek od uticaja? Da li je on jedan od dve

hilјade oficira JNA koji su po nalogu Zapada planirali, dogovorili i organizovali građanski
rat u SFRJ? Da li je on samo glumio agenta od uticaja Zapada kako bi ih nadmudrio?
Krećemo u pokušaj dobijanja odgovora. Da li ćemo uspeti?
Lukav je general Aleksandar Vasilјević. Sećam se da je optužio šefa resora državne
bezbednosti da je američki špijun, što bi trebalo da znači da on nije. No od tada je prošlo
više od dvadeset godina…
Naš zajednički prijatelј Dušan Vilić, koji je bio garant poštenja kontraobaveštajca
Aleksandra Vasilјevića, ubijen je!
Kako? Zračenjem uranijumom, zajedno sa generalom Boškom Todorovićem, svojim
kolegom sa kojim je napisao desetak knjiga uperenih protiv okupatora, a koje je predsednik
Slobodan Milošević koristio tokom suđenja u Hagu.
Zašto smatram da su generali Dušan Vilić i Boško Todorović ubijeni na isti način kao Franjo
Tuđman, Ibrahim Rugova, Alija Izetbegović, Ugo Čaves?
Zato što su umrli od raka dan za danom. Ozračeni su na mestu gde su zajedno pisali knjige,
u stanu Boška Todorovića. Po načinu ubijanja i po motivu zaklјučujemo da su to uradili naši
oficiri, neko od onih dve hilјade „krtica“, po nalogu CIA. Ko je doneo uranijumsku kutiju
veličine futrole za naočare to istraga nikada neće otkriti jer nije ni pokrenuta.
Podsećam, Aleksandar Vasilјević bio je Vilićev prijatelј i neprijatelј Jovice Stanišića. On je na
slobodi, a Stanišiću se sudi u Hagu, mada su za njega intervenisali lјudi iz CIA. Zašto je tako?
Hajde da vidimo čime je Vasilјević kupio svoju nedodirlјivost i slobodu.
Analizirajmo jedan tekst iz Vremena, časopisa koji je prilično antisrpski i koji, naravno,
nikada nije napravio intervju sa mnom. Čitamo o Vasilјevićevom svedočenju na suđenju
predsedniku Srbije Miloševiću.
„Bivši šef KOS-a, čovek koji je po prirodi posla kojim se godinama bavio imao mnoge
insajderske informacije ne samo o optuženom već i o mnogim insajderima i svedocima koji
su dosad prolazili (ili će to tek učiniti) kroz hašku sudnicu, uglavnom je, dakle, potvrdio
gotovo sve ono na čemu je tužilaštvo insistiralo u optužnici, dodavši još poneki detalј slici
koju je tim Džefrija Najsa mesecima gradio protiv Slobodana Miloševića. Vasilјević je,
međutim, svojim svedočenjem znatno proširio ram za tu sliku, bitno drugačije od tužilaštva
opisao je politički kontekst raspada države i vojske kojoj je verno služio, a samim tim i
politički kontekst u kome su se dogodili mnogi užasni zločini, što ih naravno nikako ne
može opravdati.“
Ovde zastajemo. Šta smo otkrili?
Aleksandar Vasilјević je potvrdio gotovo sve ono na čemu je tužilaštvo insistiralo, a još
nešto je dodao kako bi Miloševića više – zakopao!
Da li je to bilo lukavstvo ili izdaja Republike Srbije?
Cilј suđenja Miloševiću i prethodno ubijanje nacionalnih lidera Slovenije i Hrvatske, kao i
Bošnjaka i kosovskih Albanaca* bio je da se Srbija žigoše kao krivac za rat a da se Zapad
oslobodi krivice! Ako znamo cilј neprijatelјa koji je stvorio Haški tribunal, onda nam je
jasno da je Vasilјević ispunio svoj zadatak – zakucao je kovčeg!
No možda grešimo, idemo dalјe u analizu teksta.
„U jednoj nedavnoj analizi lika i dela general-potpukovnika Aleksandra Vasilјevića, bivšeg
načelnika Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije, kaže se da je reč o ’čoveku koji zaista
mnogo zna, ali je uvek spreman da govori i više od toga’, što se baš i ne uklapa u tajanstveni
imidž zanata kojim se godinama bavio. Na kraju višednevnog Vasilјevićevog svedočenja
pred Haškim tribunalom, u procesu koji se vodi protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana
Miloševića, general koji se celog života bavio otkrivanjem tuđih i skrivanjem tajni svoje
službe potvrdio je obe tvrdnje – i onu da zaista mnogo zna i onu da je spreman da priča i
’više od toga’.
Zastajemo. Zašto Vasilјević govori protiv Miloševića i indirektno protiv Srbije i više nego što
ga pitaju? Sada dolazimo do klјučnog dela:
„Vasilјevićevom haškom svedočenju (bar onom javnom delu jer bilo je i čestih zatvorenih
sednica) teško bi se mogla zameriti proizvolјnost, pozivanje na novinske i propagandne
stereotipe, ili oslanjanje (sem u nekim slučajevima) na argumentaciju tipa ’reče mi jedan
čovek’, već uglavnom na ono ’reče mi moja Služba’. A toj službi bi se, bar dok joj je Vasilјević
bio na čelu, do proleća 1992, teško moglo pripisati da je služila Miloševiću, već pre da je
pokušavala da spasava ono što je preostalo od Titove Jugoslavije, pokazujući podjednako
gađenje prema svim sumanutim nacionalističkim projektima.“
Ovde zastajemo. Dolazimo do klјučnog detalјa!
Vojna kontraobaveštajna služba na čijem čelu je bio Vasilјević nije do 1992. godine bila pod
Miloševićevom kontrolom! Postavlјa se pitanje pod čijom kontrolom je onda bila?
1) Agenata od uticaja Zapada među političarima koji su želeli secesiju.
2) Direktno pod kontrolom Zapada, koji je i kontrolisao Titovu Jugoslaviju od razlaza sa
Stalјinom 1948. godine.
3) Delovala je samostalno, sprečavajući rat nacionalista.
Sada zastanite i procenite sami!
Idemo dalјe sa analizom.
„Tako je, na primer, ovaj svedok odbacio kao najobičniju medijsku laž priču o golobradim
vojnicima koji su bez municije poslati da ratuju u Sloveniji, izbegavao je da govori o onome
što ne poznaje baš sasvim iznutra, a svaku svoju tvrdnju umeo je da brani i konkretnim
dokazima.“
Ovde zastajemo. Da li je Aleksandar Vasilјević rekao istinu?
Rat u Sloveniji je potpuno neobrađena tema. Znamo da je bilo ubijanja vojnika JNA, koji su
bili neobučeni, regruti… Ispalo je da je teritorijalna odbrana Slovenije pobedila moćnu JNA.
Gledam dokumentaciju. Ko su separatisti u Sloveniji?
1) Milan Kučan,
2) Janez Janša,
3) Igor Bačvar.
Rat u Sloveniji ili Desetodnevni rat (na slovenačkom: Slovenska osamosvojitvena vojna –
Slovenački rat za nezavisnost; ili Desetdnevna vojna – Desetodnevni rat) bio je rat
okarakterisan ponekad kao kratak konflikt na teritoriji današnje države Slovenije, tadašnje
federalne jedinice SFRJ, između Teritorijalne odbrane Slovenije i Jugoslovenske narodne
armije, posle jednostranog proglašenja Slovenije kao nezavisne države 1991. godine.
Dana 25. juna 1991. godine slovenački i hrvatski parlament doneli su odluku o proglašenju
nezavisnosti, čime je formalno počeo raspad Jugoslavije. Dva dana kasnije jedinice
Jugoslovenske narodne armije napustile su kasarne i krenule na granične prelaze tadašnje
SFRJ, koji su se nalazili između ostalog i u Sloveniji. Namera im je bila da ne dozvole izmene
natpisa države. Došlo je do sukoba između pripadnika JNA i slovenačkih teritorijalaca, koje
su predvodili Janez Janša i Igor Bavčar. Rat je trajao desetak dana. Naime, početkom jula
Predsedništvo SFRJ donosi odluku o povlačenju pripadnika armije iz Slovenije. Deo armije
se povukao u Hrvatsku. Prilikom opsada vojnih baza JNA u Sloveniji dolazi do krvavih
napada slovenačkih teritorijalaca na tada još uvek regularnu vojsku u tim bazama. Ishod
ovakvih napada je bio veći broj poginulih vojnika, koji su bili na odsluženju redovnog
vojnog roka a koji su imali od osamnaest do dvadeset tri godine.
Slovenija je neočekivano proglasila nezavisnost 25. juna 1991, iako je prethodno objavila
da će proglasiti nezavisnost 26. juna. Ova razlika u pogledu datuma proglašenja
nezavisnosti bila je presudan element slovenačkog plana da se stekne brza prednost u
očekivanom sukobu. Slovenačka vlada je očekivala da će JNA reagovati dan posle
proglašenja nezavisnosti ili brzo nakon toga. Stekavši prednost od dvadeset četiri sata,
Slovenci su iznenadili jugoslovenske vlasti, koje su odredile 26. jun kao datum kad će
povući svoj potez.
Iako je JNA bila protiv nezavisnosti Slovenije, bila je podelјena oko toga šta uraditi.
Načelnik generalštaba Blagoje Adžić zagovarao je operaciju velikih razmera kako bi se
uklonilo slovenačko rukovodstvo. Nјegov nadređeni, ministar odbrane Velјko Kadijević
insistirao je na pažlјivijem pristupu – demonstraciji sile koja će ubediti slovenačku vladu da
povuče svoje proglašenje nezavisnosti. Nakon rasprave pobedilo je Kadijevićevo mišlјenje.
Nije jasno koliko su civilni članovi jugoslovenske vlade bili umešani u donošenje odluke da
se upotrebi sila u Sloveniji. Navodno je Ante Marković, predsednik Saveznog izvršnog veća,
izjavio da savezna vlada nije bila obaveštena o akcijama JNA.
Ko su protivnici secesije?
1) Velјko Kadijević,
2) Konrad Kolšek,
3) Andrija Rašeta,
4) Aleksandar Vasilјević.
Kakav je bio odnos snaga?
Separatisti su imali 35.000 vojnika i 10.000 policajaca. JNA je iskoristila 32.000 vojnika,
711 tenkova, 367 oklopnih vozila, 869 artilјerijskih oružja…
Zanimlјivo je viđenje Aleksandra Vasilјevića, šefa kontraobaveštajne službe JNA, dato
Dušici Milanović za Politiku od 5. aprila 2012:
– Kako je bilo moguće da treća ili četvrta armija Evrope izgubi rat sa slabo naoružanim
neprofesionalcima u Sloveniji i Hrvatskoj?
– Ovo me podseća na poznate poštapalice kako je kaplar Janša pobedio generale, kako su
deca od 18 godina bili glineni golubovi jer su umesto bojeve municije imali gumene metke…
JNA je za prva 24 sata od 137 predviđenih objekata za posedanje zauzela 133, a za to vreme
imala je pet poginulih pilota iz dva oborena helikoptera koji nisu imali nikakve veze sa
operacijom SSUP-a i JNA. „Kaplar Janša“ prelazi u blokadu svih vojnih objekata, upada u
vojne stanove i hapsi oficire i članove njihovih porodica, zaustavlјa strane šlepere na
putevima da bi sprečio pokrete JNA, seče struju i vodu, a u tome mu se sadejstvuje u
Hrvatskoj napadom na kolonu vojnika na Mostu mladosti usred Zagreba.
Ovde dragi čitaoci zastajemo. Da li je za ovaj scenario rata znao glavni kontraobaveštajac?
Da li su za to znali Blagoje Adžić, Velјko Kadijević? Znali su. Znači svesno su povlačili poteze
koji nisu sprečavali secesiju Slovenije!
Kako reče jedan vojnik: „Mi kao sprečavamo Slovence da se otcepe, a oni se kao bore…“
No bilo je mnogo mrtvih – nepotrebno!
Da li je za to neko odgovarao?
Pogledajmo pozadinu predstave. Vasilјević zaklјučuje:
– Međutim, na sednici 30. juna 1991. godine nije prihvaćen predlog generala Kadijevića da
se u Sloveniji proglasi vanredno stanje i omogući šira upotreba JNA. Gospodin Bora Jović je
smatrao da ne treba nikoga, pa ni Sloveniju, terati silom da ostane u Jugoslaviji ako to neće i
da zato vojska treba odmah da se povuče na nove granice. General Kadijević je zbog toga
demonstrativno napustio sastanak i naredio zaustavlјanje aktivnosti koje su već bile u toku.
Uveče je Stipe Mesić verifikovan kao predsednik Predsedništva SFRJ i isto to i naređuje. A
onda počinju pregovori i dogovori o izlasku JNA iz Slovenije, a u narodu će i dalјe ostati
mišlјenje da je kaplar pobedio generale i četvrtu vojnu silu u Evropi.
Ovde zastajemo!
Dužnost je glavnog kontraobaveštajca, koji želi da spreči secesiju Slovenije, preventivno
delovanje…
Ako su Milan Kučan, Janez Janša i Igor Bačvar tri agenta od uticaja Zapada, odnosno u ovom
slučaju CIA i BND-a, šta je bilo neophodno da se uradi sa njima?
Razmislite, kako bi razmišlјali kontraobaveštajci? Kako bi taj problem rešili Izraelci? Šta to
nije uradio čuvar države Aleksandar Vasilјević, a mogao je ne pitajući nikoga?
Ne, ja grešim! Aleksandar Vasilјević je činio ono što je mogao u tim istorijskim uslovima. Da
je učinio bilo šta mimo zakona, spasavajući državu koju više niko neće, učinio bi veću štetu
od koristi. Lukavi general se držao samo zakona, ne praveći greške. Mudro? Zato ga u šali
nazivaju „nevidlјivi špijun“.
Mnogo toga u ovoj knjizi govori šta su radili učenici Aleksandra Vasilјevića, ali ne – on!
General je jasan: svi oficiri koje je stvorio bili su vrhunski, otkazali su mu poslušnost i
postali su borci za svoju naciju.
Sada se vraćamo na svedočenje u Hagu glavnog kontraobaveštajca JNA.
Novinar Vremena Nenad Lj. Stefanović lucidno primećuje:
„Utisak je da je sudija Mej pratio svedočenje generala sa izuzetnom pažnjom – neuporedivo
manje nego obično je gledao na sat, a nekoliko puta odbio je i primedbe kako bi neke
pokrenute teme mogle da se preskoče. Umesto toga, tražio je čak dodatna objašnjenja.
Iako je na kraju delovao i pomalo zabrinuto (neki od haških analitičara, doduše, tvrde da
tužilaštvo nikada nije delovalo tako ’opušteno i samouvereno kao u poslednjoj, svojoj
najuspešnijoj nedelјi’), tužilac Džefri Najs nikako ne bi mogao da bude nezadovolјan onim
što je dobio od generala Aleksandra Vasilјevića.
1) Dobio je potvrdu da je MUP Srbije preko Arkana (iza koga je stajao Radmilo Bogdanović)
poslao jednu isporuku oružja Srbima u Krajini i da je to slanje oružja postalo intenzivnije
od marta 1991, pošto su prethodno propali pokušaji razoružavanja hrvatskih paravojnih
jedinica;
2) zatim da su u borbenim dejstvima u Hrvatskoj jedinice TO bile pod komandom JNA, pa
su se tako i rezervisti iz Valјeva našli u Lovasu;
3) da su u Istočnoj Slavoniji delovale mnoge paravojne jedinice pod kontrolom MUP-a, koje
su počinile najužasnije zločine;
4) da su pripadnici jedinice Dušan Silni naterali grupu Hrvata da idu kroz minsko polјe;
5) da je Franko Simatović Frenki, kao pripadnik SDB-a, u Kninu obučavao tamošnje
dobrovolјce; da je Vojislav Šešelј skuplјao dobrovolјce po nalogu Jovice Stanišića, tadašnjeg
šefa SDB-a koji je opet bio podređen optuženom Miloševiću;
6) da je VJ finansijski, kadrovski i materijalno podržavala vojske RSK i RS; pomenuo je i
jedno Martićevo pismo Miloševiću u kome ovaj traži od tadašnjeg predsednika Srbije da
naredi Generalštabu JNA da u Krajinu pošalјe pomoć u municiji (što takođe govori o
rasporedu moći u tim ratnim godinama); potvrdio je da je s ratišta često prenosio ratni
plen;
7) pomenuo je ’vojnu liniju’ MUP-a i SDB-a koja se mimo zakona bavila poslovima van
njihove nadležnosti;
8) tvrdio je da su u paravojnim jedinicama bili angažovani mnogi kriminalci; da je za zločin
u Ovčari kraj Vukovara odgovorna paravojna jedinica Leva supoderica, sastavlјena
uglavnom od Šešelјevih dobrovolјaca; tvrdio kako je od jednog od svedoka čuo da oficiri
Mrkšić, Šlјivančanin i Radić nemaju nikakve direktne veze sa strelјanjem zaroblјenika u
Ovčari, ali i da mu se Mrkšić u jednom razgovoru poverio rečima: ’Aco, dece mi, da sam
znao šta će im uraditi, nikada ih ne bismo predali’, misleći naravno na zaroblјenike koje su
kasnije strelјali dobrovolјci.“
Ovde zastajemo sa čitanjem. Do kakvog zaklјučka smo došli?
Kopam malo i pronalazim:
Aleksandar Vasilјević je, prema tvrdnjama Vojislava Šešelјa, jedan od organizatora zločina
na Ovčari, a brojni ratni zločini, koji se njemu pripisuju u optužnici, dela su generala
Vasilјevića. Hrvatska je protiv generala 2008. godine podigla optužnicu i raspisala
međunarodnu poternicu.
Zanimlјivo… Idemo dalјe da vidimo o kome i šta govori Vasilјević na suđenju Slobodanu
Miloševiću:
„Najvažniji deo Vasilјevićevog svedočenja o događajima na Kosovu odnosi se zapravo na
jedan sastanak održan 17. maja 1999, za vreme rata, u Miloševićevom kabinetu, na kome se
govorilo o ratnim zločinima. Očito je da je u to vreme između vojske i DB-a postojalo
neprekidno varničenje i sumnjičenje oko toga ko je zapravo odgovoran za počinjene
zločine. (O sukobima između dveju službi na terenu indirektno je mogla da posvedoči i
priča nekih Vasilјevićevih poznanika, koji tvrde da je general u jednoj prilici za vreme rata i
sam bio napadnut na Kosovu od strane nekog Frenkijevog ili Legijinog čoveka koji je na
njega potezao i pištolј.)“
Ovde zastajemo. Sećam se kazivanja svog školskog druga Frenka Simatovića da su ga pratili
lјudi Aleksandra Vasilјevića po Beogradu i da je jednom morao da izvlači pištolј kako bi ih
se oslobodio jer su prevršili svaku meru…
Znači, sukob je bio konstantan!
Ako znamo da su Stanišić i Simatović u Hagu, sa pauzama, više od deset godina, a da
Vasilјević nije, možemo da izvučemo zaklјučak da njih dvojica nisu agenti CIA, a da je to
onaj treći! Ili ipak nije?
Da završimo sa čitanjem teksta iz Vremena:
„Generalu Vasilјiviću posvećen je čitav jedan pasus u optužnici protiv Slobodana
Miloševića:
’General Aleksandar Vasilјević, u svojstvu generala JNA i do 8. maja 1992. godine šefa
Uprave za bezbednost JNA, a naročito Kontraobaveštajne službe, učestvovao je u
aktivnostima smišlјenim da pobude mržnju, strah i nasilјe, što je znatno pomoglo da se
ostvare ukupni cilјevi zajedničkog zločinačkog poduhvata. Agenti KOS-a usmeravali su i
pružali podršku lokalnim vođama hrvatskih Srba, lokalnoj srpskoj policiji i vojnim
snagama, uklјučujući i pripadnike TO i dobrovolјce iz Srbije.’
General Aleksandar Vasilјević je gotovo čitavu vojničku karijeru proveo u Službi. Završio je
sve vojne škole, a jedno vreme bio je komandant Sarajevskog korpusa. Prvi put penzionisan
je 1992. godine (jednoga dana jednostavno nije mogao da uđe u svoju kancelariju u koju se
tada uselio Nedelјko Bošković). Reaktiviran je uoči početka rata na Kosovu i ponovo
penzionisan 2001. U toku 1993. nekoliko meseci proveo je u zatvoru, ali je kasnije
oslobođen svih optužbi da je počinio krivična dela zloupotrebe službenog položaja,
nesavesnog rada u Službi, protivzakonitog posedovanja i primanja mita. Mnogi su tvrdili da
je ’bio najbolјi kontraobaveštajac koga je Jugoslavija ikada imala’. Uglavnom su ga hvalili
kao vrsnog terenca, koji je uvek bio tamo gde se nešto dešava, i kao nešto slabijeg
analitičara.
Iz njegovog haškog svedočenja nije baš sasvim jasna Vasilјevićeva vukovarska epizoda. U to
vreme on je bio nadređeni oficiru bezbednosti Gardijske brigade Veselinu Šlјivančaninu, za
koga se tvrdilo da je u to vreme bio pod kontrolom Vasilјevića.“*
Ovde je izgleda odgovor zašto je Aleksandar Vasilјević bio tako kooperativan sa haškim
tužiocem. On je oficir koji je bio nadređen Veselinu Šlјivančaninu, navodno odgovornom za
zločin na Ovčari. Taj zločin bio je potreban CIA da bi optužila JNA kao zločinačku…
Da li je Vasilјević kriv za zločin ili je kriv zato što ga nije sprečio? Da li je njime ucenjen?
Aleksandar Vasilјević nikada nije izjavio da je za nešto kriv. Prema tome, on je savršen
špijun. Vreme će pokazati čiji. Nјegove kolege se smeškaju i kažu da se to već zna, samo da
ga je nemoguće procesuirati u zemlјi pod kontrolom NATO pakta.
Ma ništa od toga nije istina! Vasilјević je odavno penzioner.
Šta vi mislite, dragi čitaoci?
 UDBA JE PRVA PROČITALA ALIJU IZETBEGOVIĆA

Krećemo sada u novu avanturu. Pomeramo kartu i dodirujemo na njoj Bosnu i Hercegovinu.
Zašto? Zato što je NATO paktu potreban još jedan rat u kome bi stvorio zajednički vojnički
identitet.

Šta se u ratu tretira kao umetnost? Rad obaveštajnih službi. Naravno da su profesori smrti
iz Londona glavni igrači, ali se manje vide. Tu su vidlјiviji nosači kovčega, lokalni momci
koji će za pare da odrade – sve!
Pitanja su šine kojima se dolazi do istine.

Zašto je izbio rat u Bosni i Hercegovini? Globalni odgovor znamo, zato što je Zapad rešio da
uništi Jugoslaviju do kraja! Zapad je bacio šibicu, ali neko je u tom haosu od zemlјe morao
da dolije benzin. Znamo da je u Hrvatskoj to bila Katolička crkva, no u Bosni to nisu bile
hodže… Bio je to samo jedan čovek, dvoličan, nepošten i gramziv. Nјegovo ime je Alija
Izetbegović!
Kad piše Srbin o muslimanu koji je najviše zla naneo svojim istovernicima to može biti
neobjektivno. Zbog toga uzimam kao svedoka čoveka izdaleka, koji se zove Džon R. Šindler,
a koji je, kao obaveštajac, dobro upoznat sa milјeom Jugoslavije.
Džon R. Šindler je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu, a napisao je knjigu
Bosanski rat i teror. Po mom mišlјenju autor nije zlonameran ni prema kome. Pogledajmo
šta piše o verskom i državnom vođi muslimana:
„Udba je prva pročitala Aliju
Izetbegović je od svoje treće godine živeo u Sarajevu. Osim što je kao dečak pohađao
mekteb, nije imao nikakvo versko obrazovanje, a njegove ocene na pravnom fakultetu nisu
bile blistave; bio je samouk, sa impresivnim, mada površnim poznavanjem mnogih
predmeta. Uprkos tome, sebe je smatrao intelektualcem, a nedostatke svog obrazovanja
nadoknađivao je energijom i ambicijom, što su njegovi kritičari videli kao laktanje.
Bio je porodični čovek koga je malo ko izvan uskog kruga rođaka i nekolicine
mladomuslimanskih veterana uistinu poznavao. Nјegova sklonost tome da o važnim
pitanjima iznosi potpuno kontradiktorne stavove – neka vrsta podilaženja koja se svodila
na grubo nepoštenje – bila je istančana i doprinosila je osećanju da njegova stranka zastupa
sve i ništa istovremeno.
Da je Izetbegović bio islamista ne može sumnjati niko ko je otvorenih očiju čitao njegove
spise. Najbolјi izraz njegovog načina mišlјenja jeste Islamska deklaracija, koja je privukla
zanimanje tajne policije. Pisana godinama, počev od 1969, završena je tek početkom
osamdesetih; javnosti je postala dostupna tek kad je objavlјena u Sarajevu 1990. godine,
izazvavši buru kontroverzi. Izuzetno neobičan manifest, Islamska deklaracija je nepovezani
dokument koji uopšte ne spominje Bosnu (to bi izazvalo trenutno hapšenje od strane
Državne bezbednosti), pa ipak smešta Izetbegovićevu religijsko-političku filozofiju u samo
središte islamske matice.
Na početku Deklaracije on iznosi da je njen cilј ’stvaranje jedinstvene islamske zajednice od
Maroka do Indonezije’ i da ’Musliman može ginuti samo sa imenom Alaha i u slavu islama’.
On se slaže s tim da je islam u potpunosti politička religija: ’Povijest ne pozna nijedan
istinski islamski pokret koji nije istovremeno bio i politički pokret.’
Mučeći se da pokaže kako je islamizam demokratski, dodao je da se ’islamski poredak može
ostvariti samo u zemlјama u kojima muslimani predstavlјaju većinu stanovništva’, što je
bilo umereno gledište potkopano tvrdnjom da je ’uspostavlјanje islamskog poretka
vrhunski akt demokracije’.
Ima u njoj i uobičajenog otrovnog antisemitizma: ’…[Politika Izraela] je u Palestini bacila
izazov svim muslimanima svijeta’, kao i klasičnog Izetbegovićevog pokušaja da ima i jedno i
drugo: ’Mi bi smo htjeli razlikovati Židove od cionista, ako sami Židovi nađu snage da
povuku ovu razliku.’
Da hrišćani u Bosni, opet budu poroblјena turska raja
Nijedna strana Izetbegovićeve platforme nije bila nazadnija niti je više raspalјivala
bosanske nemuslimane od njegovog otvorenog neoosmanizma*.
Kao mladić tražio je da se zemlјom upravlјa u otomanskom stilu zasnovanom na verskim
muslimanskim klanovima, pa je čak i svoje ime pisao na turski način: Izet-beg. U kasnijim
godinama je veličao navodne vrline otomanske vlasti, sa toplinom govorio o svojim turskim
precima, uklјučujući i one koji su bili na visokim položajima u otomanskoj vlasti, i nije krio
svoju naklonost prema načinu na koji su Turci vladali Bosnom, nagoveštavajući da je njihov
povratak u život nemuslimana njegov plan: ’Ovi stavovi nisu izraz nikakve nove politike
islama prema kršćanima i Židovima, koja bi bila diktirana trenutnim prilikama. Oni su
stvarno samo praktičan zaklјučak izveden iz islamskog načela o priznavanju kršćanstva i
židovstva i potiču skoro doslovno iz Kurana.’
Reakcija bosanskih hrišćana na ovakvu retoriku bila je razumlјivo neumerena; oni su u
Izetbegovićevim spisima videli ’neku vrstu islamskog Majn kampfa’. U Americi, ovom bi
odgovarao beli južnjački političar koji javno veliča svoje pretke robovlasnike i kandiduje se
sa programom koji poziva na vraćanje vrednostima i običajima koji su vladali pre
građanskog rata u Americi.“
Ovde zastajemo. Možete razmisliti na kom nivou svesti je čovek koji u 20. veku zagovara
feudalizam i ugnjetavanje lјudi druge vere. Zamislite kakvu reakciju bi izazvao neki Srbin
koji bi se zalagao da muslimani u Srbiji budu građani drugog reda. Smatrali bi ga budalom i
ignorisali, a u krajnjem slučaju bi završio u ludnici sa dijagnozom. Elem, ista takva
dijagnoza priličila bi i za Izetbegovića – verski ludak!
Vraćamo se na Džona Šindlera:
„Rađanje i trijumf Stranke demokratske akcije bili su klasičan slučaj Lenjinove
revolucionarne avangarde na delu. Kada se komunizam 1990. srušio u Jugoslaviji,
verovatno nije bilo više od nekoliko stotina vatrenih panislamista u Bosni, a njihov uticaj na
sekularnu inteligenciju u ovoj zemlјi bio je ravan nuli. Ipak Bosna, poput tolikih drugih
zemalјa, nije bila tako sekularna kao njena urbana, obrazovana elita.
Oko 37 procenata muslimana je 1990. izjavlјivalo da je religiozno, u poređenju sa 34
procenta Srba i 53 procenta Hrvata.“
Ovde zastajemo. Definisali smo da su verski indoktrinirani najviše Hrvati, pa muslimani, a
tek onda Srbi… Toplјenje komunističke ideologije je značilo slablјenje kohezionog faktora.
U takvoj situaciji ideologiju zamenjuje okretanje ka religiji, a to na Balkanu uvek dovodi do
antagonizma.
Džon Šindler u svojoj analizi iznosi stanje na terenu:
„Srbi su, uprkos svom strahu od pravih Izetbegovićevih planova, u početku težili saradnji sa
Strankom demokratske akcije, videvši muslimane kao saborce antikomuniste. Izbori iz
oktobra 1990. doneli su Izetbegovićevoj partiji 86 od 240 mesta u bosanskom parlamentu,
naspram 72 za Karadžićevu partiju i 44 za Hrvatsku demokratsku zajednicu (HDZ), lokalnu
ispostavu nove vladajuće stranke u Zagrebu.
Čak i pre osnivanja SDS-a Karadžić je tražio susret sa Izetbegovićem, ali je lider SDA poslao
Muhameda Čengića kao svog predstavnika; sreli su se u Karadžićevoj kancelariji, u bolnici
na Koševu u Sarajevu, i psihijatar je objasnio da bosanski Srbi osnivaju političku stranku i
žele koaliciju sa SDA. Muslimani nisu pokazali nikakvo interesovanje.“
Zastajemo, logično bi bilo da muslimani prihvate savez sa Srbima ako se boje odmazde za
zločine koje su sa Hrvatima činili u Drugom svetskom ratu. Moje razmišlјanje je logično, ali
oni su želeli da obnove staro savezništvo sa Hrvatima i da pokore Srbe kako bi oni bili
gospodari kao u doba Osmanskog carstva.
Alijin san o muslimanima kao gospodarima Bosne, uz podršku milijardu i trista miliona
Alahovih sledbenika, sprečavao ga je da prihvati ruku pomirenja Srba. To nije bila
strategija, to je bilo ludilo koje se širilo preko Izetbegovića.
Vraćamo se na kazivanje Džona Šindlera:
„Izolovani svet vodećih funkcionera Stranke demokratske akcije, sačinjen od islamista,
istomišlјenika potpuno ubeđenih u svoju pravednost, propustio je da zapazi kako njihova
gledišta utiru put katastrofi za njih same i za Bosnu.
Nјihov pogled na svet, koji je sažeto izrazio jedan istaknuti jugoslovenski naučnik, dopuštao
je Izetbegoviću i njegovim saveznicima da u suštini previde većinu Bosanaca nemuslimana:
muslimani su zamišlјali Bosnu kao nezavisnu državu u kojoj će oni imati prevlast. Mada su
samo muslimanski ekstremisti mislili da nemuslimane treba proterati iz Bosne, većina
muslimanskih vođa je verovala da samo muslimani treba da imaju puno pravo građanstva.
Težnja religioznih muslimana za prevlašću počivala je na tradicionalnom uverenju da je
vlada nemuslimana nad muslimanima svetogrđe. Ovakav način mišlјenja je, ’povratak u
otomansku budućnost’“.
Ovde moramo da zastanemo.
1) Pogledajmo dijagnozu Džona Šindlera: većina muslimanskih vođa verovala je da samo
muslimani treba da imaju puno pravo građanstva.
2) Vladavina nemuslimana nad muslimanima je svetogrđe.
Kakav je vaš zaklјučak o Aliji, ali i o Bakiru, njegovom sinu, koji te iste stavove propoveda
danas?
Šindler iznosi nove činjenice koje oslikavaju stanje svesti Alije Izetbegovića:
„Ni Izetbegovićevo ponašanje nije doprinosilo rešenju. Jula 1991, dok je bio u poseti
Turskoj, zatražio je da Bosna bude primlјena u Organizaciju islamske konferencije, forum
koji je pomagala Saudijska Arabija, sa reputacijom propagiranja ekstremnih vrednosti
islama!
Čak i Izetbegovićevi branioci priznaju da je to bio glup gest, koji će sigurno izazvati
antagonizme. U stvari, Izetbegovićevo pružanje ruke Organizaciji islamske konferencije nije
bio glup, već logičan čin za islamistu koji želi da stvori muslimansku državu; ono što je bilo
glupo bilo je njegovo tvrdoglavo zanemarivanje dejstva koje će takav postupak imati u
Bosni.“
Zaklјučimo. Ovim svojim paktom sa Saudijskom Arabijom Alija je napravio pakao u Bosni.
Možemo da razmišlјamo da li je bio bolestan ili agent od uticaja iste službe koja je i stvorila
Saudijsku Arabiju? Koja je to služba? Naravno, britanska, koja je izmislila čak i novu sektu u
okviru islama: salafizam, odnosno vehabizam! To je uradio britanski obaveštajac Hamfer.
Saudijsku kralјevsku kuću na tron je doveo britanski obaveštajac Kim Filbi posle Prvog
svetskog rata. Naravno, slučajno je dinastija jevrejskog porekla. Saudijska Arabija i njena
služba finansijski i obaveštajno su upletene u rat u Bosni, ali i sve druge ratove na Balkanu i
Bliskom istoku.
Pakt Alije Izetbegovića sa Saudijskom Arabijom u pozadini je imao MI-6 i „bakine momke“.
Da vidimo šta su za to vreme radili „Titovi mangupi“ u vojnoj tajnoj službi?
Po proceni analitičara iz Sarajeva, kontraobaveštajna služba SFRJ, na čelu sa Aleksandrom
Vasilјevićem, imala je plan da spreči pretvaranje Ministarstva unutrašnjih poslova u vojsku.
Teritorijalna odbrana Bosne i Hercegovine bila je u velikoj meri razoružana, posedovala je
samo deset posto od onoga što je imala pre pokušaja otceplјenja. No organizacija rata i
naoružavanje „patriotske lige“ nisu išli preko policije, već preko Hrvatske. Glavni
organizator je bio Sefer Halilović, agent od uticaja turske tajne službe, a indirektno Britanije
i SAD. Ono što se ne spominje jeste da je on jedan od „Titovih mangupa“, koji je odrastao i
postao nosač kovčega svoje etničke grupe. Profesori smrti sve su nadzirali.
Sefer je bio teza!
Džon Šindler piše:
„Sefer Halilović… smatrao je da će KOS ubaciti špijune u MUP. Prema Haliloviću su Alija
Delimustafić, Fikret Muslimović i Sead Rekić bili saradnici KOS-a dok su radili u MUP-u.
Zbog toga je KOS imao nepotpune informacije o stvarnoj organizaciji odbrane BiH. KOS je,
prema Vasilјeviću, trebalo da izvrši državni udar u BiH i odstrani Aliju Izetbegovića,
Radovana Karadžića i Stjepana Klјujića, a umesto njih postavi Fikreta Abdića, Josipa
Pejakovića i Nenada Kecmanovića. BiH bi nakon toga ostala u tzv. krnjoj Jugoslaviji sa
Srbijom s pokrajinama i Crnom Gorom.“*
Zaklјučujem, plan KOS-a bio je, zapravo, sprečavanje bratoubilačkog rata koji su potpirivale
zapadne obaveštajne službe, a koji je obećavao samo potoke krvi.
Glavni agenti od uticaja zapadnih obaveštajnih službi bili su:
1) Alija Izetbegović,
2) Ejup Ganić,
3) Haris Silajdžić.
Vraćamo se na pokušaj KOS-a SFRJ, tada postojeće države, da separatiste zameni onima koji
nisu želeli građanski rat.
General Sefer Halilović govori o tome:
„Gdje je plan KOS-a pošao po zlu? Zaustavila ih je Patriotska liga RBiH i nekoliko manjih
grupa sa područja Starog grada i Dobrinje u Sarajevu. Četnički napad na Sarajevo biva
vojnički zaustavlјen i odbijen, komanda Druge vojne oblasti tzv. JNA zaroblјena, a
Predsjedništvo RBiH se sastaje i počinju pregovori. Početkom pregovora pokazano je da je
RBiH izdržala najteži napad izvana i iznutra i da nastupa kao država koja je u stanju braniti
svoju samostalnost bez pomoći bijelog svijeta. KOS nakon svog velikog poraza, svjestan
lјudi koji su odigrali klјučnu ulogu u njihovom slamanju, prelazi na ’tihi’ sistem rada, što je
podrazumijevalo aktiviranje čitave mreže saradnika, napad na stvarne kosture odbrane
RBiH, širenje meteža, haosa i glasina, planiranje i provođenje unutrašnjih sukoba, izvođenje
atentata itd… i tada na scenu u punom kapacitetu stupaju: Fikret Muslimović, Enver
Mujezinović, Nedžad Uglјen i čitava plejada KOS-ovih špijuna koje će štititi, vjerovali ili ne,
lično Alija Izetbegović.“*
Zastajem. General Halilović potvrđuje da je Alija Izetbegović saradnik KOS-a, koji pokriva
saradnike Aleksandra Vasilјevića jer se boji da bi u suprotnom bio eliminisan.
Kooperativnošću on kupuje vreme, znajući da se sudbina islamske Bosne ne rešava u
Sarajevu.
Za mene je čudno da KOS pod vođstvom Aleksandra Vasilјevića nije uspeo da eliminiše
separatističko rukovodstvo u Hrvatskoj i BiH, kada je prethodna garnitura izvršila smenu
rukovodstva i srušila režim u Rumuniji. Na kraju je čak i strelјan predsednik republike
Nikolaje Čaušesku, što je beogradska televizija prikazala sa ponosom.
Kakav zaklјučak se nameće? Vojna tajna služba SFRJ je po nalogu SAD, ali i uz saglasnost
rukovodstva SSSR-a, izvršila prevrat u Rumuniji, ali nije imala dozvolu da to uradi u
separatističkim republikama Hrvatskoj i BiH, kao što bi bilo logično.
Zašto? Zato što je Titova Jugoslavija bila pod patronatom Londona i Vašingtona od samog
svog nastajanja.
Tito je bio britanski agent od uticaja koji je prerastao u strateškog agenta! Prema tome, dve
hilјade oficira JNA bili su produžena ruka SAD i Britanije a sve ostalo je – iluzija, umotana u
odoru patriotizma.
General Aleksandar Vasilјević svoju umešanost u događanja u Bosni i Hercegovini negira.
Po njemu, oficiri KOS-a Alija Delimustafić i drugi prekinuli su sa njim svaki kontakt kad je
rat počeo.
Vi mu verujete?
ŽOZE KUTILjERO: RAT JE MOGAO BITI SPREČEN 23.
2.1992.

„Agent provokator“ je termin koji treba da usvojite. Najbolјa definicija je: osoba koja radi
ono što želi a to donosi štetu onima u čije ime to čini. Procenite sami da li je Alija
Izetbegović bio agent provokator koji je činio upravo ono što je Albert Pajk definisao kao
cilј iluminata: napraviti islam velikim zlom kako bi on bio satrven!
Žoze Kutilјero bio je diplomata koji je trebalo da zaustavi rat u Bosni. On otkriva zaveru.
„U Lisabonu su 23. februara 1992. godine, na konferenciji o BiH koju je organizovao
Kutilјero, dogovoreni principi podele Bosne i Hercegovine. Potpis na Kutilјerov plan stavili
su 18. marta Radovan Karadžić, Alija Izetbegović i Mate Boban.
Međutim, Izetbegović je kasnije, nakon razgovora sa američkim ambasadorom u Jugoslaviji
Vorenom Cimermanom, odbacio plan. Navodno je Cimerman tada obećao Izetbegoviću da
će SAD priznati BiH ako odbaci ovaj plan. Potom je usledio krvavi rat, zverstva, razaranja i
progoni…
U Republici Srpskoj i FBiH i danas mnogi žale zbog propasti ovog plana jer smatraju da je
plan bio dobar i da je uvažavao potrebe svih konstitutivnih naroda.
– Kad se uporedi moja mapa i ona koja je deo Dejtonskog sporazuma iz novembra 1995.
godine, vidi se da je, posle tri i po godine ratovanja, rezultat skoro isti. Mnogi životi su mogli
biti sačuvani – rekao je Kutilјero i ponovio svoj stav da je za situaciju u BiH 1992. bilo
apsurdno kriviti isklјučivo Srbe jer su sve tri strane bile odgovorne.
On je istakao da je, da je kojim slučajem njegov plan prihvaćen, „bosansko pitanje moglo da
bude rešeno uz manje gubitaka“.
– Istinska je tragedija što mir nije postignut – naglasio je on. –Pitanje je bilo možemo li
imati unitarnu Bosnu ili Bosnu iz tri dela. Moje uverenje je bilo da samo trodelna Bosna
može uspeti, što je potvrdio i Dejtonski sporazum – ocenio je Žoze Kutilјero.
Kutilјero je opisao Izetbegovića kao osobu koja laže, odnosno – jedno govori u javnosti, a
drugo privatno.
– Izetbegović bi jedno govorio nasamo, a drugo javno. Na prvom ručku tokom pregovora
uvideo sam da je lažov i da mu se ne može verovati – rekao je Kutilјero.
Politički analitičari su posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995. ocenili da je to, u
suštini, Kutilјerov plan sa određenim modifikacijama…
Plan je predviđao stvaranje tri konstitutivne nacionalne jedinice, u koje bi ušle većinske
opštine sve tri strane. Bošnjačkoj konstitutivnoj jedinici pripalo bi 50 opština, odnosno 44
odsto teritorije. Srbima bi pripalo 37 opština, odnosno 44 odsto teritorije, a Hrvatima 20
opština ili 12 odsto teritorije BiH.
Skupština bi se sastojala od dva doma – doma građana i doma konstitutivnih jedinica.“*
Ovde zastajemo! Alija Izetbegović je ovim odbacivanjem mirovnog plana otkrio da je agent
provokator Bele kuće, čiji čovek je bio i Voren Cimerman, koji je bio i konekcija sa onima
koji žele uništavanje muslimana i Srba.
Istorija je učitelјica života, ko je ne poštuje – gubi!
Pitanje za sve vas je sledeće: čiji je agent sin Alije Izetbegovića Bakir? Da li on ponovo
priziva rat muslimana protiv Srba?
Ono što bi trebalo da odgovorite u sebi jeste: kako biste vi rešili taj problem, da li ste
pristalica mira, bez obzira da li ste Bošnjak, Hrvat ili Srbin? To što mislite zadržite za sebe!
 TAJNA ŠPIJUNSKE BELEŽNICE – DGSE

Kad se šetam po Kalemegdanu, uvek se nasmejem kad vidim Spomenik zahvalnosti

Francuskoj, na kome su naši cinično napisali: „Volimo Francusku kao što je ona volela nas.“
Zapamtite, na Zapadu niko ne voli Srbe jer se boje Rusa, koje i mrze! Francuska nam je
pomogla u Prvom svetskom ratu zato što je ruski car zapretio separatnim mirom sa
Nemcima ako Francuska i Italija ne evakuišu Srbe iz Albanije.
Zapamtite, od Francuske smo kupili svaku granatu, svaku cokulu i pertlu. Sve smo platili.
Na Solunskom frontu su nas podržali kako bi oni manje ginuli. Pored toga Francuzi su iz
istorijskih udžbenika izbacili sve detalјe o herojstvu Srba. Tako je bilo ranije. Da vidimo
kako su se Francuzi ponašali u režiranom građanskom ratu, tokom razbijanja SFRJ.
Svuda postoje borci za istinu koji često reskiraju živote da bi svet učinili bolјim. Opšte je
mesto da je srž zavere u Londonu i Vašingtonu, ali se gubi iz vida da je i Pariz pod
kontrolom Vavilonskog bratstva. Predsednici Fransoa Miteran, Žak Širak, Nikola Sarkozi,
Fransoa Oland samo su vidlјivi deo Vavilonskog bratstva, koje učestvuje u stvaranju haosa
u svetu kako bi se zavela diktatura.
Oni koji su protiv svetske diktature, protiv globalnog „četvrtog rajha“, jednostavno se
ubijaju u ime države.
Lista sa imenima za odstrel jedna je od najvećih tajni Francuske Republike. Od kada je
stupio na vlast, Fransoa Oland daje dozvolu za ubijanje odlučnije od svojih prethodnika,
rezultat je trogodišnjeg istraživanja francuskog novinara i publiciste Vensana Nuzila.
Nјegova knjiga Ubice Republike (Les tueurs de la République ), koja je nedavno objavlјena u
Francuskoj, bavi se ubistvima i specijalnim operacijama tajnih službi u francuskim zonama
uticaja u Africi, ali i na Bliskom istoku i u bivšoj Jugoslaviji.
Oland čuva listu za odstrel u svom kabinetu u Jelisejskoj palati. Na njoj su imena onih čije
ubistvo je tajno odobreno. U zavisnosti od okolnosti, to mogu da budu cilјana ubistva za
koja su zaduženi vojnici, agenti francuske tajne službe ili zemalјa saveznica. U kodiranom
jeziku profesionalnih obaveštajaca, reč je o operaciji Omo, od homicide – ubistvo.
Plan da se Srbi proteraju iz Hrvatske, da bi kao kompenzaciju dobili Republiku Srpsku, bio
je mamac da Milošević, Karadžić i Mladić ne reaguju na Oluju.
Kakva je uloga francuske države u zajedničkom zločinačkom poduhvatu otkriva nam, u
intervjuu koji je dao Ani Otašević za Sputnik, pisac-istraživač Vensan Nuzil:
– Moji izvori su mi potvrdili da su oficiri Službe za akcije bili u redovima hrvatske vojske,
uklјučujući i operaciju Oluja. Predstavlјali su se kao plaćenici ili instruktori hrvatskih
specijalnih jedinica. Operaciju je odobrila francuska obaveštajna služba, koja je dobila
zeleno svetlo od državnog vrha.
Francuska nije htela da se angažuje na terenu na vidlјiv način, ali obaveštajna služba DGSE
služi za to da pokrene nevidlјive kanale. Jedan broj hrvatskih specijalnih jedinica predvodili
su oficiri iz Službe za akcije, koji su tamo stigli uz odobrenje Ante Gotovine. Hrvatski
general, koji je bio legionar u francuskoj vojsci, pozvao je svoje kontakte kako bi dobio
podršku francuske tajne službe za ovu operaciju. Postojala je, dakle, odluka obaveštajne
službe, koja zavisi od Ministarstva odbrane i Jelisejske palate, da se pomogne generalu
Gotovini da organizuje specijalne jedinice. Direktor operacija, pukovnik Pjer Žak Kostedoa
sastao se u Zagrebu sa Gotovinom kako bi organizovali ovu tajnu operaciju koja je nazvana
Simond. Cilј operacije je bio da se zaustavi napredovanje Srba i pripremi kontranapad za
čišćenje teritorije od Srba koji su se tu naselili.
Zastajemo, da vidimo šta smo otkrili.
1) Postoji Služba za akcije u okviru francuske tajne službe, što je odred za likvidacije. Znači,
sve države imaju eskadrone smrti.
2) Služba koja je radila protiv Srba zove se DGSE.
3) Ante Gotovina je bio francuski legionar, znači i njihov agent od uticaja koga su oni
pripremali da postane udarna pesnica Hrvatske u ratu protiv Srba, pravoslavaca.
4) Vođa zločinačkog poduhvata u ime Francuske bio je direktor sektora za operacije DGSE,
pukovnik Pjer Žak Kostedoa.
5) Katolička Francuska smatra da su se Srbi naselili u Hrvatskoj, a ne zna da su Hrvati
nastali – katoličenjem Srba!
Idemo dalјe. Vensan Nuzil u intervjuu za Sputnik govori o Gotovini posle zločinačkog
etničkog čišćenja Srba:
– Potvrđeno mi je da je Gotovinu štitila francuska tajna služba, iako je bio na listi ratnih
zločinaca, jer je postojao rizik da otkrije njihove veze. Pronašao sam trag kontakta između
Gotovine i francuske obaveštajne službe u trenutku kada za njim traga Tribunal, gde on
kaže da neće otkriti ništa o njihovim vezama i da se oseća zaštićenim od svojih hrvatskih
prijatelјa. Nije se plašio da će biti uhapšen. Kada se to dogodilo 2005. godine, osuđen je, a
potom oslobođen optužbi u žalbenom postupku.
– Da li je bilo političkih pritisaka da se on oslobodi?
– Ne znam da li je oslobađanje Gotovine rezultat pritisaka Francuske ili neke druge zemlјe,
ali znamo da su tokom nekoliko godina zvanično tragali za njim, a nezvanično mu pomagali.
Postavlјa se, međutim, pitanje presuda Tribunala u žalbenom postupku i u drugim
slučajevima, jer je često prva presuda izuzetno ozbilјna, a druga oslobađajuća.
Ovde zastajemo. Znamo da je Gotovini prvi nadređeni Pjer Žak Kostedoa, a sada ćemo
otkriti ko je iznad njega.
Ana Otašević, visprena novinarka Sputnika, dobro pripremlјena, pita:
– Čovek za vezu sa Gotovinom bio je general Filip Rondo, savetnik za obaveštajne aktivnosti i
specijalne operacije više ministara odbrane.
– To je počelo sa Alanom Rišarom, ministrom odbrane Lionela Žospena, u vreme levičarske
vlade, a nastavilo se sa desnicom na vlasti. General Rondo je osmislio operaciju, uz pomoć
francuske obaveštajne službe, generalu Gotovini 1992. godine, a potom su od njega tražili
da krene u potragu za ovim. Sredinom proleća 2003. godine sastao se u Dubrovniku sa
generalom Rosom, kako bi mu preneo da Gotovina „ostane tamo gde je“, odnosno da se
krije kako bi izbegao hapšenje.
Zastajemo, pravimo hijerarhiju francuskih obaveštajaca kojima smernice daje predsednik
Žak Širak:
1) general Filip Rondo, savetnik ministra odbrane Francuske,
2) pukovnik Žak Kostedoa.
Idemo dalјe. Ana Otašević pita:
– Francuska obaveštajna služba bila je aktivna i na Kosovu, gde je podržala OVK. U knjizi
pominjete Arnoa Danžana, agenta DGSE koji je bio zadužen za tu vezu. On danas ima visoku
funkciju u Evropskom parlamentu, gde se bavi pitanjima bezbednosti i odbrane, kao i
odnosima sa NATO savezom.
– Francuska nije htela da otvoreno sarađuje sa OVK jer je znala da njihovi cilјevi mogu da
budu suprotni francuskim, ali je obaveštajna služba smatrala da imaju političku ulogu, pa je
Danžan dobio zadatak da sa njima stupi u vezu u toku pregovora u Rambujeu i ta veza se
potom nastavila. Paralelno sa zvaničnim pregovorima, uspostavlјen je kanal za
komunikaciju sa OVK. To je bila Danžanova misija. Amerikanci su gurali nezavisnost
Kosova, a Francuzi su takođe igrali na tu kartu.
Širak se u tome uglavnom slagao sa Amerikancima, iako sam došao do delova drugih
razgovora koji pokazuju da su se razilazili po pitanju razoružavanja OVK. Amerikanci nisu
želeli da razoružaju OVK, dok su Francuzi smatrali da su njeni pripadnici opasni i da je
potrebno da predaju oružje.
Ali Francuska je igrala duplu igru. Obaveštajna služba DGSE je vojno pomagala OVK i
obučavala ih, dok se francuska vojska, koja je došla da smiri situaciju u okviru KFOR-a, sa
njima sukoblјavala. Interesantna je ispovest pukovnika Žaka Ogara. Bio je iznenađen kada
je otkrio da je u sukobima na Kosovu sa pripadnicima OVK među njima bilo lјudi iz
francuske službe i da je mogao da puca na njih. Pripadnici Službe za akcije ne nose
uniforme tokom misije, već su verovatno bili obučeni kao plaćenici.
– I u Hrvatskoj i na Kosovu Francuska je bila protiv Srba.
– Da, želeli su da spreče da Srbi budu suviše jaki. To je bio diskretni rat kako bi se Srbi
vojno oslabili.
Najavlјeno je osnivanje specijalnog tribunala za zločine OVK. Pred sudom se mogu naći i oni
koji su bliski francuskoj i američkoj obaveštajnoj službi. Naročito Amerikancima…
– Da li je moguće očekivati pravdu?
– To je složeno pitanje, ali otkrivanje veza DGSE sa bivšim liderima OVK, u vreme kada su
počinjeni zločini, sigurno je neprijatno za Francusku. Pomoć je pružana i na političkom
planu – to je bila Danžanova uloga, i na vojnom – za nju je bila zadužena Služba za akcije.
Prva misija je razumlјivija jer je uloga tajnih službi da uspostave kanale komunikacije sa
svim stranama, inače nemamo uticaj. Vojna strana je delikatnija jer je tu reč o direktnoj
pomoći u borbama.
– Operacije Omo se nastavlјaju?
– Nastavlјaju se iz osvete i zbog opasnosti po Francusku. Dva glavna motiva su terorizam i
osveta, koja je često povezana sa terorizmom. Interesantno je da smo se ranije manje
svetili.
– Da li je to opasno?
– Rizik postoji ako svi ti savetnici oko Olanda kažu da treba da se ide u rat, ako nema glasa
koji će da ga upozori da, ukoliko se previše angažuju, to može da ima geopolitičke,
ekonomske i bezbednosne posledice.*

Ovde definišemo da Francuska nije prijatelј Srbije. Zločinci, na čelu sa Žakom Širakom, koji
su učestvovali u združenom zločinačkom poduhvatu proterivanja Srba iz Hrvatske i
Kosmeta jesu:
1) general Filip Rondo,
2) pukovnik Žak Kostedoa,
3) Arno Danžan, čovek koji danas ima visoku funkciju u Parlamentu EU, zadužen za odnose
sa NATO paktom, koji se sprema za rat protiv Rusije!
Koliko je Francuska pod diktaturom svojih obaveštajnih službi?
Odgovor na to pitanje daje Milan Milošević, sa Policijske akademije:
„Francusku karakteriše odsustvo parlamentarne kontrole nad radom obaveštajnih
institucija. Drugim rečima, politička kontrola nad radom svih obaveštajnih službi i službi
bezbednosti u rukama je izvršne vlasti, a realizuje se putem različitih koordinacionih tela
kojima predsedava predsednik Republike, odnosno premijer. Ovo je konstantna odlika
francuskog bezbednosno-obaveštajnog sistema, uprkos njegovim relativno čestim
izmenama i reorganizaciji samih službi (npr. 1971, 1974, 1981, 1992. godine), ali i drugih
bezbednosnih struktura – npr. svojevremeno ukidanje degolističke Službe civilnog
delovanja (SAK), koja je delovala kao paralelna obaveštajna služba nakon 1958. godine,
zatim ukidanje Suda za bezbednost države (Cour de surette de l’était) koji je ’pokrivao’
obaveštajne i subverzivne operacije SDECE i dr. Najzad, uspostavlјena obaveštajna
koordinacija značajno doprinosi racionalizaciji, integraciji i kvalitetu u radu francuske
’obaveštajne zajednice’, u kojoj pojedine službe praktično konkurišu jedne drugima (npr.
DGSE i DRM). Sledeća karakteristika ovog bezbednosno-obaveštajnog sistema jeste
nedostatak autonomno-centralne obaveštajne ustanove, po čemu se Francuska razlikuje od
SAD, SR Nemačke i većine drugih evropskih zemalјa. Naime, sve francuske obaveštajne
službe i službe bezbednosti su resorske i deluju kao organizacione celine u okviru dva
ministarstva, i to: a) u okviru Ministarstva nacionalne odbrane: 1. Generalna direkcija za
spolјnu bezbednost (DGSE); 2 Vojnoobaveštajna služba (DRM) i 3. Direkcija za zaštitu i
bezbednost odbrane (DPSD); b) u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova: 1. Direkcija za
nadzor teritorije (DST) i 2. Direkcija za opšta obaveštenja (RG). Zaklјučuje se da u
koncepciji aktuelnog bezbednosno-obaveštajnog sistema Republike Francuske i dalјe
dominira vojni faktor (npr. DGSE kao vodeća i istovremeno centralna obaveštajno-
bezbednosna služba je vojna, tj. resorska), što je posledica značajne uloge Francuske u
zapadnim blokovima (NATO, ZEU), ali i opredelјenja da se tačno i blagovremeno
predviđanje budućih događaja i zaštita nacionalne teritorije od terorizma, secesije i sličnih
pojava svrstaju u osnovne zadatke francuske armije u budućnosti. Ovi zadaci se po prirodi
stvari realizuju obaveštajnim radom, između ostalog i tzv. kosmičkom špijunažom.“
Zastajemo. Da vidimo ko su saveznici francuskih službi.
„Francuska vojnoobaveštajna služba integrisana je i u tzv. nadnacionalne obaveštajne
sisteme NATO pakta i Evropske unije. Osim toga, služba DGSE u svom radu ostvaruje tesnu
saradnju sa brojnim bezbednosno-obaveštajnim institucijama zapadnih zemalјa (CIA, BND,
Mosad, SIS/MI-6), ali i sa obaveštajnim službama Maroka, Irana, Saudijske Arabije, Egipta i
Zaira. Ta saradnja institucionalizovana je u okviru Safari kluba, osnovanog 1976. godine,
dok se saradnja sa službama Španije Italije, Maroka, Tunisa i Alžira odvija u okviru
Mediteranskog kluba (tzv. Midi kluba) osnovanog 1982. godine u Rimu. Tradicionalne veze
Francuske sa Afrikom i Bliskim istokom svakako su doprinele da DGSE postane jedna od
najuspešnijih obaveštajnih službi u istraživanju tih područja. Najzad, prioritet u
obaveštajnoj orijentaciji DGSE i drugih francuskih obaveštajnih službi i dalјe su Bliski i
Daleki istok, ali i evropske zemlјe u tranziciji, a ove službe deluju ne samo obaveštajno već i
subverzivno (prevratnička dejstva i sl.).*
Da vidimo šta smo otkrili na osnovu ovog teksta.
1) Francuska tesno sarađuje sa Izraelom, tako da je Petar Salapura na linku obe države.
2) Francuska je policijska zemlјa, koja apsolutno kontroliše svoje stanovništvo. Na osnovu
toga zaklјučujemo da sve terorističke napade u ovoj zemlјi režiraju njene sopstvene tajne
službe, odnosno da su to operacije „pod lažnom zastavom“ da bi se uterao strah u kosti.
3) Francuska tajna služba ne sarađuje sa Rusijom i Kinom, što ima svoje značenje i poruku!
Šta je to? One su za Francusku, koja je u NATO paktu, neprijatelјi. Na osnovu toga, prijatelјi
mojih neprijatelјa (Rusa) su i moji (francuski) neprijatelјi.
Zapamtite, agenti DGSE su neprijatelјi Srbije. Sada je aktivan Arno Dežan! Da li je ovo
zlodelo države Francuske izuzetak? Nije!
Skoro da se i ne zna jedna strašna istina o Francuzima. Evo je – u vreme Prvog srpskog
ustanka (1804–1813), Srbi su i u Hercegovini i Bosni podigli protivturski ustanak (1806–
1809) i oslobodili obe ove zemlјe. Deo Turaka se zatvorio u tvrđave u Sarajevu i u Tuzli (o
tome ima pesma Gornju Tuzlu opasala guja – srpski ustanici su opkolili obe tvrđave i tražili
od Turaka da se predaju). U tom momentu francuska divizija s velikim brojem topova kreće
iz Dalmacije, guši srpski ustanak u BiH i vraća tursku okupacionu vlast. Mi o tome znamo
samo da je Ivo od Semberije 1809, s delom naroda i delom ustanika, pobegao iz Bosne u
Srbiju, u Valјevo, i da je iz Bosne pobegao u Valјevo guslar Filip Višnjić. Ni reči nema u
istorijskoj nauci – zašto su pobegli. To se krije da bi se Francuzi lažno prikazali kao večni
prijatelјi Srba.
 OTKRIVAM FRANCUSKU VEZU

Kad postoji tajna služba u okviru tajne službe, onda se to zove – zavera! Kad postoje
eskadroni smrti koji ubijaju sve one koji je raskrinkavaju, javlјaju se anonimni izvori.
Tragam za detalјima kako bih sklopio mozaik vešto režiranog građanskog rata. Ko je i kako
vodio igru dok su Slobodan Milošević i Franjo Tuđman pravili planove o podeli Bosne?
Zapamtite, političari su obično prolazni, a tajne službe su večne. Ko kontroliše tajne službe,
taj kontroliše – stvarnost!
Tragam i… nalazim:
„IZVJEŠTAJ O POSTOJANјU PARADRŽAVNE SLUŽBE BEZBJEDNOSTI NA PODRUČJU EKS
JUGOSLAVIJE I NјENA DJELATNOST.
Centar paradržavne službe bezbjednosti, sa djelovanjem na teritoriji Republike Bosne i
Hercegovine, Srbije i Crne Gore, je u Banjaluci. Podcentri su Sarajevo,Tuzla, Brčko, Bjelјina,
Beograd i Podgorica.
SEKTORI :
– Obavještajni,
– Pauk,
– Soko.
STVARANјE PARADRŽAVNE SLUŽBE BEZBJEDNOSTI
Paradržavna služba bezbjednosti formira se u okviru Službe bezbjednosti Jugoslovenske
narodne armije, stvaranjem „generalske partije“, Saveza komunista – Pokreta za
Jugoslaviju. Naredbu izdaje lično general Stevan Mirković, načelnik Generalštaba. Stvaranje
službe je imalo za cilј očuvanje Jugoslavije i svrha formiranja je bila da radi mimo
republičkih, kao i saveznih službi bezbjednosti jer su one ’postale eksponati republičkih
parcijalnih interesa’. Poslije prikuplјenih obavještajnih podataka, preko organa
bezbjednosti svih armijskih oblasti, napravlјen je elaborat djelovanja formirane Službe.
Prema zaklјučcima obavještajnih podataka, navodno, prvi korak je trebalo da bude
uklanjanje Slobodana Miloševića, čime bi se „umirile tenzije među Republikama“. Slјedeći
korak je trebao da bude uklanjanje Franje Tuđmana, poslije čega bi se izveo puč i zavela
vojna uprava. Zbog toga je napravlјen tajni plan vojnog sklanjanja Slobodana Miloševića. Za
to je tražena saglasnost najviših republičkih funkcionera, osim Srbije, pa su u tom cilјu
vođeni tajni razgovori sa njima.“
Zastajem sa čitanjem!
Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju pokreće ne baš poštovani Stevan Mirković,
načelnik Generalštaba. Taj pokret planira i realizuje stvaranje službe unutar vojne službe.
Prvi zadatak koji su definisali bio je uklanjanje Miloševića, pa Tuđmana.
Po ovom izvoru koji nije proveren:
„Vrh tajnog djela službe činili su: Stevan Mirković, Aleksandar Dimitrijević, Aleksandar
Vasilјević, Branko Mamula, Stane Brovet… Stane Dolanc je prvi ’podnio izvještaj’ tajnoj
službi, koji je otprilike glasio: ’…Nema saglasnosti ni želјe za sprovođenje plana od strane
većine relevantnih republičkih funkcionera.’ Poslije propasti plana ’Spašavanje Jugoslavije’,
tajna služba je sve više gubila kontrolu samog vojnog vrha i pripremala se za samostalni
rad.“
Zastajemo, Aleksandar Dimitrijević, koji je ovde spomenut, vrh je vojnih bezbednosnih
struktura tog doba, a danas je u Atlantskom savetu, lobističkoj organizaciji koja predstavlјa
meku silu NATO pakta.
Danas je Aleksandar Dimitrijević agent od uticaja SAD, pitanje je da li je tada radio po
njihovom nalogu?
Čitamo dalјe:
„Od 1990. godine tajna služba je potpuno otrgnuta kontroli, u čemu posebno prednjače
pripadnici KOS-a, kao i organa bezbjednosti u vazduhoplovstvu. Počinje povezivanje sa
licima iz resora državne bezbjednosti republika i to je početak stvaranja paradržavne
službe.
Svojim uticajem, kao i uz pomoć pojedinih političkih struktura, užurbano se radi da se na
rukovodeća mjesta kako republičkih RDB,tako i vojne službe bezbjednosti KOS-a i VOS-a
postave lica iz paradržavne službe bezbjednosti. Iako im je najviše i direktno nuđeno,
Slovenija i Hrvatska odbijaju instaliranje paradržavne službe bezbjednosti na svojoj
teritoriji. Na tajnom sastanku maja mjeseca 1989. godine u Ljublјani, a kom su prisustvovali
Franjo Tuđman, Janez Drnovšek, Ante Marković, Stane Dolanc i čelni lјudi hrvatske i
slovenačke službe bezbjednosti, odbijen je prijedlog da se instalira tajna služba na njihovoj
teritoriji. Hrvatska je prihvatila da se „njena ispostava“ nalazi u Sarajevu i za šefa je
odredila funkcionera MUP-a Bosne i Hercegovine Jozu Leutara. Slovenija nije želјela da ima
ni svog predstavnika, a dogovoreno je da će slovenačka služba bezbjednosti pružiti svaku
pomoć, i dogovoren je kontakt preko Sarajeva, preko hrvatskog predstavnika Joze Leutara.“
Sada zastajemo da bih vam skrenuo pažnju na jednog od najpametnijih i najbolјih
obaveštajaca SFRJ, pored Aleksandra Vasilјevića, to je Alija Delimustafić, njegov učenik!

Čitamo dalјe:
„Ministar unutrašnjih poslova BiH Alija Delimustafić bio je šef paradržavne službe
bezbjednosti Jugoslavije za BiH. Pošto je Leutar bio pripadnik iste službe, a njemu
podređeni, proizašlo je da je Delimustafić bio šef za tri republike, što se manifestovalo
klјučnom ulogom u raspadu Jugoslavije. Tako je Sarajevo igrom slučaja postalo centar
paradržavne službe bezbjednosti, i to sve do završetka rata na teritoriji Hrvatske i BiH.
Zahvalјujući ovoj činjenici, Paradržavna služba bezbjednosti se sve više otrže kontroli.
Režiju cijelog rata sprovodi ova služba.“
Ovde zastajemo!
Došli smo do klјučne teze! „Paradržavna“ služba bezbednosti sprovodi režiju celog rata!
Postavlјa se pitanje ko stoji iza te paradržavne službe?

Pitam kontraobaveštajce šta su otkrili posle toliko godina, šta je isplivalo? Odgovor je
kratak – francuska tajna služba DGSE. Nјihov metod rada su likvidacije! To je sve u sklopu
operacije Gladio. Ceo rat je vodio Filip Rondo, on je inspirator zločina po nalogu svojih
nadređenih.
Da li je to predsednik Francuske, Širak? Idemo dalјe, sada znamo ko povlači konce. Treba
da složimo podatke:
„Pripremajući se za rat, Hrvatska preko Delimustafića traži kadrovsko postavlјenje
podobnih lica u Petoj armijskoj oblasti u Zagrebu. Kao član vojne paradržavne službe
bezbjednosti, a kao podoban za načelnika obavještajnog odjelјenja Pete armije postavlјen je
Petar Salapura, umjesto nepodobnog Hrvata pukovnika Perčića.“
Zastajemo.
Alija Delimustafić postavlјa u ime „paradržavne“ tajne službe, mi to čitamo – francuske
DGSE, Petra Salapuru! Znači, pred rat šef kontraobaveštajaca Pete oblasti, tj. Hrvatske, jeste
agent DGSE, koji se zove Petar Salapura. Da li je to moguće?
Sada dolazimo do detalјa nove pozorišne predstave:
„Kupovina naoružanja za potrebe buduće hrvatske vojske iz Mađarske odvija se u režiji i
organizaciji Alije Delimustafića, a za vrijeme dok Petar Salapura obavlјa dužnost načelnika
obavještajnog odjelјenja. Aleksandar Vasilјević sa svojim operativcima samo prati tok
nabavke i transporta oružja. Jedan od glavnih je bio operativac Milorad Pelemiš, kasnije
član Pauka.“
Zastajemo. Ovo je zavera! Paradržavna služba – koja radi paralelno sa kontraobaveštajnom
službom JNA, a koju zvanično vodi Aleksandar Vasilјević, uz asistenciju Alije Delimustafića i
Petra Salapure, i to pod supervizijom francuske tajne službe DGSE, koju vodi general Filip
Rondo – organizuje uvoz i transport oružja, a to u isto vreme snima kako bi imala alibi.
Postoji još jedan nivo zavere u Francuskoj. General Filip Rondo je po nalogu otuđenih
centara moći iz Londona i Vašingtona u okviru DGSE stvorio supertajno odelјenje koje je
mimo zvanične tajne službe. Nјegovi šefovi su Morton Abramovič i Frenk Vizner mlađi!
Zapamtite ovu osovinu:
1) Morton Abramovič,
2) Frenk Vizner,
3) Filip Rondo.
To je supertajno jezgro koje je odgovorno Džordžu Sorošu, odnosno Jakovu Rotšildu i
britanskoj kruni. U praksi tajnu službu, preko „bakinih momaka“ na položaju, kontroliše
princ Čarls!
Vraćamo se na lokalnu obmanu oko uvoza oružja za Hrvatsku,
„Dana 25. 1. 1991. godine na televiziji biva objavlјen film o Martinu Špegelјu, navodno tajni
snimci razgovora, kao i transport kuplјenog naoružanja. Međutim, sve je urađeno u režiji
Petra Salapure, Aleksandra Vasilјevića i Alije Delimustafića. Film je trebalo da ima dva
efekta: psihološki efekat na javnost i efekat sposobnosti vojne službe bezbjednosti. Posebna
uloga paradržavne službe bezbjednosti bila je oko predaje kasarni i naoružanja JNA u
Hrvatskoj i Bosni, kao i u naoružavanju kako Hrvata tako i Muslimana u Bosni.“
Ovde zastajemo. Alija Delimustafić, Petar Salapura i Milorad Pelemiš, kako kažu njihove
kolege, saradnici su francuske tajne službe, što će oni uvek negirati, omogućuju Aleksandru
Vasilјeviću da snimi Špegelјa, koji govori o naoružavanju Hrvata i o pripremi atentata na
oficire JNA.
Film se prikazuje na TV, Vasilјević postaje srpski Džejms Bond, ali posle toga dolazi
podsmeh… Martin Špegelј nije ubijen, uhapšen, onemogućen. Svi pitaju Aleksandra
Vasilјevića zašto ga nije uhapsio pa pustio film. On sleže ramenima i prebacuje odgovornost
na Kadijevića.
Eho efekat bio je porazan! Mit o moćnoj i efikasnoj vojnoj tajnoj službi pukao je kao mehur
od sapunice. KOS je time postao „baba bez zuba“. Vraćamo se na tekst:
„Početkom rata u Bosni Petar Salapura se povlači iz Hrvatske i postavlјa se za načelnika
Obavještajne uprave Vojske Republike Srpske. Ljubiša Beara se postavlјa na mjesto
načelnika KOS-a VRS, a Dragan Pećanac za šefa kabineta Gš VRS. Ova trojka izvršava sve
naredbe paradržavne službe bezbjednosti. Alija Delimustafić, preko svojih kadrova,
preuzima kontrolu i nad civilnom službom bezbjednosti MUP-a RS. Tako svog zamjenika
Momčila Mandića postavlјa na mjesto Ministra pravosuđa RS, a Miću Stanišića za Ministra
MUP-a RS. Na taj način cjelokupna zvanična služba bezbjednosti RS postaje paradržavna
služba, pod direktivom Alije Delimustafića.“
Zastajemo:
1) Petar Salapura,
2) Ljubiša Beara,
3) Dragan Pećanac.
Nјihov tajni šef je Alija Delimustafić, vrhunski obaveštajac SFRJ, a sada, po svemu sudeći,
DGSE, službe koja kao metod rada koristi – zločin!
Dolazimo do dela kada Alija eliminiše iz priče svog mentora Aleksandra Vasilјevića. Čitamo:
„U međuvremenu, prvobitni osnivači paradržavne službe bezbjednosti, na čelu sa Stevanom
Mirkovićem, potpuno gube svoj uticaj. Od uticajnih, u jugoslovenskom djelu službe ostaje
samo Aleksandar Vasilјević. Iskoristivši svoj položaj, kao i mjesto događanja ratnih sukoba,
Alija Delimustafić pravi plan ’puča’ u paradržavnoj službi bezbjednosti sa cilјem da postane
šef iste. Po preporuci Antuna Tusa, Delimustafić realizuje plan da na mjesto načelnika
Uprave bezbjednosti SSNO-a VJ dovede već penzionisanog, sklonog zloupotrebama i
malverzacijama, ali posebno sposobnog Nedelјka Boškovića Neđu. To čini preko odličnih
veza u Crnoj Gori, odakle je stigao signal političkom vrhu Jugoslavije. Tako je početkom
1992. godine Bošković reaktiviran na mjesto načelnika organa Uprave bezbjednosti RV i
PVO, a na mjesto Rakočevića. Delimustafić mu daje kompromitujući materijal za
Rakočevića, a Bošković to koristi i protiv ovoga pokreće istragu. Već poslije dva mjeseca,
maja 1992. godine, Delimustafiću uspijeva da izdejstvuje postavlјenje Boškovića za
načelnika Uprave bezbjednosti SSNO-a, umjesto Aleksandra Vasilјevića. Delimustafić,
takođe, Boškoviću daje dio kompromitujućeg materijala za Vasilјevića, i to baš u vezi sa
dešavanjima u Hrvatskoj i Bosni. Nedelјko Bošković, kao vrlo poslušan i zahvalan, ali ovog
puta kao zamjenik Delimustafića u paradržavnoj službi bezbjednosti, izvršava zadatke
postavlјene od strane Delimustafića. Odigrava klјučnu ulogu oko predaje kasarni i
naoružanja JNA. U nekoliko navrata general Mladić je planirao da izvrši atentat na njega
zbog očigledne izdaje. Poslije niza očiglednih neuspjeha, koji su bili očekivani, s obzirom na
poslušnost prema paradržavnoj službi bezbjednosti, koja je već postala neprijatelјska
prema političkom vrhu i interesima Jugoslavije, Nedelјko Bošković je ponovo penzionisan u
martu 1993. godine i na njegovo mjesto je došao Aleksandar Dimitrijević, jedan od osnivača
paradržavne službe bezbjednosti.“
Zastajemo. Posle Nedelјka Boškovića, koji ima za cilј da sruši Aleksandra Vasilјevića,
najbolјeg kontraobaveštajca, dovodi se Aleksandar Dimitrijević koji je danas američki agent
od uticaja, pa je verovatno da je bio i tada.
Znači, Dimitrijević, koji je osnovao paradržavnu tajnu službu, postaje glavni u armiji za
bezbednost. Setite se direktora KGB-a Andropova koji kao agent od uticaja radi za CIA.

Metod je uvek isti, zavrbuj obaveštajni vrh i kontrolisaćeš državu. Evo, najzad, dolazimo do
detalјa ko kontroliše paradržavnu službu:
„To je period kada Alija Delimustafić uspjeva da i formalno preuzme kontrolu nad cjelom
Službom, i da je otrgne od uticaja Generalštaba VJ. Iako i odranije uticaj stranih službi
bezbjednosti nije bio zanemarlјiv, Delimustafić sve više Službu prepušta kontroli
francuskog DST-a i američke CIA. Ipak, potpunu kontrolu nad paradržavnom službom DST
preuzima tek 1996. godine.“
Ovde zastajemo, autor ne razlikuje DST i DGSE, dve francuske službe. U našoj priči deluje
DGSE, to jest ona koja skida glave! Kada znamo metod rada DGSE, samo čekamo kada i kako
će napraviti eskadron smrti, koji ubija i jedne i druge kako bi se podstakao rat.
Autor bez imena, insajder, piše:
„Po ugledu na sve službe bezbjednosti, i ova paradržavna služba, poslije izbijanja rat u
Bosni, osniva svoju oružanu formaciju, sa kamufliranim nazivom Deseti diverzantski odred.
Osniva ga, po direktivi Alije Delimustafića, Petar Salapura.
Odred ima tri svoja djela:
1. Čisto oružana vojna formacija. Brojala je oko sto lјudi i bila je javna sa dodjelјenom
fiktivnom ulogom diverzantskog odreda. Formacija je bila multinacionalna.
2. Civilno-teroristički dio. Grupa je brojala oko pedeset lјudi i bila je tajna. Pripadnici nisu
boravili sa prvim djelom Odreda, vojnim djelom, već su bili u grupama od po dva-tri lica,
razmješteni po raznim vojnim komandama, kao i po privatnim kućama. Pripadnici su,
pored „domaće“ obuke, bili na specijalnim obukama u Izraelu i Rusiji*, i to u kampovima
obavještajnih službi. Za šta su se tamo obučavali najbolјe pokazuje izjava jednog
pripadnika, Radoslava Kremenovića: ’Obučavani smo za vršenje atentata, svih vrsta i
načina, kao i organizaciju i pripremu istih. Obučavani smo za dejstva prema jednom licu, ili
grupi, i to kako prema civilnim tako i službenim licima.’
3. Špijunsko-obavještajni dio. Grupu je činilo preko trista lјudi. Takođe nisu bili smješteni
sa vojnom formacijom, već su bili razmješteni u sitnim grupicama od po nekoliko lica i to u
skoro svim jedinicama i komandama VRS, i to tajno sa zadatkom da sakuplјaju sve
obavještajno-špijunske podatke (prvenstveno o samim jedinicama i dejstvima) i da to tajno
dostavlјaju Petru Salapuri. Svi obavještajni podaci, kao i sva regularna vojna dokumentacija
VRS sakuplјeni su u nekoliko prostorija centra u Bijelјini. (Smještenog u privatnoj kući, koji
nikakve veze nije imao sa VRS). Od tih prostorija klјuč je imao samo Petar Salapura.
Značajna dokumentacija je kopirana, a kompromitujuća je posebno sistematizovana i uzeta,
tako da se sada pojavlјuje čak kod haškog tužioca, na osnovu čega se raspisuju potjernice za
licima i podižu optužnice. Za čuvanje takve dokumentacije je bio zadužen Zoran Manojlović
Poskok.“
Zastajemo!
Petar Salapura zadužen je da pravi dokumentaciju za optuživanje Srba kao zločinaca da bi
se rat NATO pakta opravdao… Idemo dalјe:
„Izjave Ričarda Batlera, vojnog savjetnika Haškog tribunala, od 1. 7. 2000, govore o trideset
hilјada dokumenata koji su mu stavlјeni na uvid o djelovanju VRS.“
Stop, stop! Ovde otkrivamo suštinu zadatka koji je preko francuske DGSE obavila tajna
grupa izdajnika: oni su sve vreme skuplјali podatke o dejstvima srpske vojske, a naročito o
onima koja mogu da je kompromituju.
Ponovo pročitajte – Ričard Batler govori o trideset hilјada dokumenata, što je ogromna
količina informacija. To je radio tim, a ne pojedinac. Za sve to je DGSE plaćala velikom
količinom novca.
Da vidimo šta se dogodilo sa tim timom koji je cinkario sopstvenu vojsku? Čitamo
informaciju koja je procurila:
„Dio ovih lica je poslije završetka rata u BiH pobjegao u strane zemlјe, a dio prešao u Drina
prom, špijunsku firmu paradržavne formacije bezbjednosti. Uopšte se ne zna ko je
finansirao Odred. Zvanično, to je radio Petar Salapura. Kompletna vojna oprema,
naoružanje, smještaj, ishrana, plate, novac za razne stimulacije bili su privatni i van Vojske
RS. Prema procijeni Odred je mjesečno koštao najmanje petsto hilјada nemačkih maraka.
Nikada niko nije utvrdio porijeklo novca. Odred nije polagao račune GŠ VRS, niti je od njih
dobijao zadatke.
Reorganizacija paradržavne službe: pod potpunom kontrolom DST-a, paradržavna služba
formira svoja tri segmenta;
– Komandno-operativni i obavještajni,
– Pauk,
– Soko.
Na čelu nove službe su Filip Rondo i Patrik Faure, iz francuske obavještajne službe, dok su
od ’domaćih’ na rukovodećim mjestima Alija Delimustafić i Petar Salapura. Po planu i
nalogu iz DST-a dolazi do formiranja špijunske firme Drina prom, prvo sa sjedištem u
Brčkom, a kasnije u Beogradu. Nјu fiktivno vodi Zoran Maširević, a sekretarica mu je
supruga Milorada Pelemiša Miladinka. Pomenuta firma navodno se bavi privrednim
aktivnostima, a u stvari obavlјa obavještajne špijunske aktivnosti. Svoje punktove otvara u
Ljublјani, Zagrebu, Budimpešti i Tirani. Uz direktno angažovanje DST-a punktovi su
otvoreni uz znanje i pomoć službi bezbjednosti iz matičnih zemalјa. Primjera radi,
slovenačka služba državne bezbjednosti je izrađivala originalne pasoše za lica po zahtjevu
Zorana Maširevića, sa slikama tih lica, a podacima slovenačkih građana. Takvih pasoša je
urađeno oko dvadeset komada. Punkt Drina proma u Tirani je bio u sprezi sa najvišim
funkcionerima Albanske obavještajne službe SHISH-a, a saradnja je kasnije dovela do
prodaje oružja Albancima na Kosovu. Firma je pored obavještajnih radila i organizaciju
naručenih terorističkih akcija i likvidacija u inostranstvu. Izvršioci su bili lica iz Desetog
diverzantskog odreda.“
Ovde stajemo sa citatom „anonimusa“.
1) DST (DGST) daje 500.000 dm mesečno da se špijunira VRS;
2) Filip Rondo je direktni vođa „paradržavne“ službe;
3) Patrik Faure je zamenik;
4) Alija Delimustafić je glavni od domaćih;
5) Petar Salapura je njegov izvršilac broj jedan među Srbima;
6) francuska služba ima svoje lјude u Beogradu, Zagrebu, Budimpešti, Tirani, Ljublјani;
7) francuska služba potpomaže secesiju Kosmeta;
8) Deseti diverzantski odred po nalogu francuske službe ubija po inostranstvu.
Za kraj „anonimus“ piše:
„Pauk je sektor paradržavne službe, sa zamisli stvaranja jedne paravojne formacije,
plaćeničke vojske, za iznajmlјivanje za ratišta širom svjeta, kao i za izvođenja terorističkih
akcija, a prema potrebi. Nјeni pripadnici su uzeti iz vojnog djela Desetog diverzantskog
odreda. Komandna struktura je ostala ista. Grupa je bila pod direktnom kontrolom DST-a,
koji je delegirao Jugoslava Petrušića kao šefa grupe. Grupa je planirana kao vojna formacija,
koja će biti „plaćenička vojska“ i tako donositi profit paradržavnoj službi bezbjednosti.
Takođe, grupa je trebalo da odrađuje prlјave poslove za Francusku, pri čemu bi uloga
Francuske u tome bila kamuflirana. Radi lakšeg angažovanja grupe, služba otvara svoju
firmu u Sofiji za prodaju naoružanja. U tome je uzeo učešće i SDRP, na čelu sa Jovanom
Čekovićem.
Soko je organizovana grupa paradržavne službe bezbjednosti sa zadacima:
– hvatanje lica za Haški tribunal,
– izvođenje terorističkih akcija,
– vršenje plaćenih ubistava,
– izvođenje političkih ubistava po planu paradržavne službe.
Lica su prekomandovana iz Desetog diverzantskog odreda, iz Civilno-terorističkog sektora.
Pouzdana informacija, ali još nije definitivno potvrđena, jeste da je šef grupe Milan
Slavulјica. Većina izvršilaca terorističkih akata su iz njegove baze u Doboju. Vođa te grupe
je izvjesni Žabac.“*
Pročitajte poslednjih nekoliko redova i razmislite?! Ko ubija one koji žele da razruše mit o
srpskom genocidu nad muslimanima u Srebrenici, mit koji je napravio Filip Monro za Žaka
Širaka, predsednika Francuske.
Kad znamo ko je poručilac zločina, onda znamo da se istina i dalјe – prikriva!
Profesori smrti su u Beogradu! Da li ih se bojite?
 KLINTONOVA FUNKCIJA

Tragamo za zaverom koja ima za cilј uništavanje srpskog naroda…

Džon Šindler konstatuje stanje u vrhu vidlјive vlasti SAD pred rat u Bosni i Hercegovini:
„Ministarstvo odbrane i obaveštajni krugovi bili su odlučno protiv intervencije: prvi su se
plašili kopnenog rata na Balkanu, dok su drugi bili skeptični u pogledu toga da se u Bosni
uopšte mogu naći ’dobri momci’ koje treba podržati. Pa ipak, zbog Bušovog političkog
povlačenja, novembra 1992, ubrzo će prevladati antisrpski stav Stejt departmenta. Ono što
je bilo gubitak za veliku staru partiju postaće dobitak za Sarajevo.“
Zastajemo.
1) Ministarstvo odbrane je protiv intervencije, odnosno uplitanja u građanski rat.
2) Obaveštajna zajednica, odnosno mnoštvo tajnih službi, protiv je mešanja u rat protiv
Srba
No šta se događa?
Na vlast dolazi Bil Klinton, koji je od onih koji su ga finansirali dobio zadatak jačanja
muslimanskog faktora na Balkanu kao pripreme povratka Turske na granice sa kojih je
proterana posle potpisivanja ugovora o izgradnji pruge Berlin–Bagdad, što je bila
„nesvesna“ izdaja britanskih interesa! (O ovoj temi u sledećoj knjizi.)
Turska je strateški saveznik protiv Rusije, a to znači da je neprijatelј Srbije. U tom
kontekstu treba gledati na podršku muslimanima iz Bosne i Raške oblasti, ali i sa Kosova i
Metohije.
Klintonov dolazak ima za cilј da se sva sila SAD i njenih vazalnih država, pre svega
Nemačke, Francuske i Holandije, usmeri ka eliminisanju srpskog faktora.
Zbog toga kod Srba moraju da se unište država, vojska, tajne službe, zdravlјe, SPC, moral…
Kad znamo cilј, onda znamo put kojim će neprijatelј doći… Otkrijmo ga!
Džon Šindler objašnjava kako funkcioniše vrh države SAD, odnosno predsednik:
„Bosni se dogodio Bil Klinton. Za kandidata Klintona se znalo da ga slabo interesuje spolјna
i odbrambena politika, zapravo činilo se da je skoro alergičan na te stvari, ali se guverner
Klinton rano zainteresovao za Bosnu. Kad je u avgustu 1992. došlo do histerije u medijima,
koji su napadali predsednika Buša da ne čini dovolјno da zaustavi ono što je štampa
nazivala genocidom, Klinton je pomogao da se plamen rasplamsa. Već 5. avgusta tražio je
bombardovanje bosanskih Srba kako bi se pomoglo muslimanima. Nјegovo gromko
zalaganje za politiku Sarajeva bilo je istovetno onome što su govorili mediji. Klinton je
većinom sledio progresivna mišlјenja o Bosni, što je kao političar koji se upravlјa prema
ispitivanjima javnog mnjenja toliko puta činio, mada su njegove rane promuslimanske
izjave bile pre svega način da se prikupe poeni protiv republikanaca.“
Zastajemo. Šta smo otkrili?
Politika je u SAD veliki rijaliti za publiku. Američki predsednik igra ulogu koju mu nametnu
mediji. Vlasnici medija su iz iste grupacije kao i finansijeri izborne kampanje. Na prvi
pogled to su takozvani liberali i globalisti, zatim neokonzervativci, što su sve izrazi koji
treba da zbune glasače. Niko ne sme da spomene jevrejski lobi, a i nema gde. Svi mediji su
njihovi. Kad pratimo vlasničku liniju medija dolazimo do banaka. A one su sve ćerke-firme
grupacije Rotšild–Rokfeler.

Ideolozi grupacije Rotšild–Rokfeler su Zbignjev Bžežinski i Džordž Soroš, a njihov tobožnji

opozicionar je stari Henri Kisindžer. To je šema po kojoj se sve odvija. Ostalo je pozorište
koje direktno prenosi televizija.
Vraćamo se na predstavu „Klinton“.
Džon Šindler, obaveštajni analitičar, piše:
„Klintonov jastrebovski stav prema Balkanu nastavio se i posle njegove inauguracije, i već
nekoliko nedelјa pošto je stupio na dužnost obećao je da će ’američka diplomatija punom
težinom pritisnuti’ bosansku krizu. Potpredsednik Al Gor bio je poznat kao zastupnik
muslimanskih interesa, još glasniji od Klintona. Pošto je zvanični Vašington sada bio
otvoreno prosarajevski, u prvi plan je izbila vojna dimenzija tog problema. Krajem februara
1993. tim od dvadeset šest američkih eksperata krenuo je u Bosnu, u tromesečnu misiju
radi prikuplјanja činjenica kako bi se postavile osnove za promenu politike Sjedinjenih
Država. Trebalo je proceniti opcije za vojnu akciju, kao i verovatne posledice neposredne
intervencije na strani muslimana. Eksperti Pentagona zaklјučili su da se bosanski Srbi ne
mogu odupreti američkoj kampanji iz vazduha. Značajno je istaći da je američka politika
već bila promuslimanska – nije se radilo o mogućnosti vojne intervencije radi prekida
borbi, a sve militantnija i islamskija priroda SDA nije se ticala Klintonovaca. Klјučni
evropski saveznici bili su zabrinuti novim, otvoreno proizetbegovićevskim tonom politike
Sjedinjenih Država.
London i Pariz, budući skeptični u pogledu muslimana, ne bi podržali agresivniju američku
intervenciju u Bosni; ubrzo je postalo pomodno u zapadnoj Evropi podsmevati se
američkim ’Ramboima’ koji žele da bombama vrate bosanske Srbe u kameno doba, dok su
se mnogi pitali šta se to zbilo te je toliki broj nežnih demokrata postao toliko ratoboran.
Odjeci ove rasprave čuli su se i u Vašingtonu. Sam Klinton je diskretno odstupio od
islamofilskog žara svoje administracije u leto 1993.“
Zastanimo. Dolazimo do jednog zanimlјivog detalјa. Jedan pametan pisac postaje agent
istine među mnoštvom agenata laži. Šta se dogodilo?
Džon Šindler dalјe piše:
„On i Hilari Rodam Klinton pročitali su tadašnji bestseler Roberta Kaplana Balkanske utvare
(Balkan Ghosts) i bili impresionirani njime. Mada više putopis nego istorija, knjiga je bila
skeptična prema Balkanu i naglašavala njegovu dugu tradiciju nasilјa i etničkih i verskih
mržnji; mada su ga se liberali gnušali, Kaplanovo delo je bilo nepristrasno, te stoga za njih
neprihvatlјivo. Balkanske utvare su, ipak, navele novog predsednika da se zapita koliko je
mudra američka intervencija u jednom tako neukrotivom regionu, i podstakle na oprez
nasuprot brzoj akciji Vašingtona.
Zvanični Vašington se podelio oko Bosne. Stejt department i Klintonova Bela kuća bili su
pod uticajem, kako je to nazvao jedan obaveštajni oficir NATO-a sa iskustvom na Balkanu,
klišea ’dobar momak – loš momak’. Spolјnopolitički aparat administracije bio je pod
kontrolom vatrenih zastupnika američke intervencije, koji su promuslimanske izveštaje u
medijima prihvatali zdravo za gotovo… „
Zastajemo da definišemo…
1) Stejt department i Belu kuću programirali su vladari iz senke. Podsećam da je regrutni
centar za Stejt department Univerzitet Harvard, gde je tajno društvo Zmija i knjiga. Taj
fakultet je izuzetno skup. Bela kuća i savetnici su deo predstave.
2) Spolјnopolitički aparat je deo mehanizma koji treba da proizvede rat. Iza njih se nalazi
lobi proizvođača oružja koji od rata zgrću zaradu. Za njih je moto: „Rat je prioritet, mir je
propast.“ Okuplјeni su u masonskoj loži Džasper čiji je logo majmun sa zatvorenim očima.
Shvatili ste!? Idemo dalјe. Koliko su objektivni obaveštajci?
Džon R. Šindler nastavlјa:
„Rezultati obaveštajne zajednice bili su bolјi. Spremniji da ispitaju činjenice, obaveštajni
analitičari, uopšte uzev, nisu pripisivali nezasluženu težinu izjavama o zverstvima i bili su
skeptični u pogledu verodostojnosti bilo čega što je stizalo sa Balkana, gde nikome nije
trebalo verovati. Obaveštajna zajednica je 1993. procenila da su se ’bosanski Srbi do sada
najviše držali sporazuma o prekidu vatre i o humanitarnoj pomoći’, što je bilo gledište koje
nije steklo poklonike u Beloj kući.*
Dobar rad obaveštajne zajednice bio je uzaludan usled niskog statusa koji je Klintonova
Bela kuća dodelila obaveštajnim agencijama.
Džejms Vulsi, bivši direktor Centralne obaveštajne agencije (CIA) – koji se za vreme svog
mandata samo jednom sreo sa predsednikom – sećao se da su CIA i obaveštajna zajednica
bile pravične u svojim procenama i da su se klonile mešanja u politiku: ’Zapravo, uopšte
nismo davali nikakve političke savete’, ali nepristrasne procene uopšte nisu zanimale
klintonovce: ’sve je to bilo plivanje uzvodno’.
Istina je da je lobi prijatelјa Sarajeva u Vašingtonu, kome su pripadali skoro svi značajni
funkcioneri Klintonove administracije, bio loše obavešten i da je ignorisao vesti koje nije
želeo da čuje. Čak i kad su američke obaveštajne agencije uspevale da dokažu da je veći deo
izveštavanja o Bosni malo više nego propaganda SDA, bilo je verovatnije da će funkcioneri
Bele kuće više verovati izveštajima u štampi nego poverlјivim procenama Ministarstva
odbrane ili čak Ujedinjenih nacija…“
Zaklјučak je, dragi moji prijatelјi, jednostavan: najlošije vidi onaj koji neće da vidi!
Oni koji su doveli Klintona unapred su doneli odluku da su njihovi saveznici isti oni koji su
bili i Hitlerovi saveznici, zato što im je i cilј – isti! Što narod kaže: ista meta, isto odstojanje.
Džon Šindler razočarano piše:
„Obaveštajnu zajednicu naprosto nisu slušali iz ideoloških razloga. Jasne dokaze Centralne
obaveštajne agencije i Pentagona, koji su pokazivali da i muslimani čine zverstva, Bela kuća
i Stejt department su odbacivali, a isto tako su zanemarivane i procene, brižlјivo
potkreplјene dokazima, koje su ukazivale na nemogućnost da iz rata izraste multietnička
Bosna.“
Zastajemo. Sada vidimo zašto je Naser Orić sa svojim lјudima zverski ubijao Srbe, Imao je
dozvolu za ubijanje iz Bele kuće, a danas ima zaštitu…
Iz ovog shvatamo da je multietnička Bosna nepoželјan cilј i da je mirovni sporazum u
Dejtonu doneo samo pauzu, koja treba da bude prekinuta pre ili tokom rata sa Rusijom.
„U vreme kad je isticala prva godina Klintonovog mandata, CIA je postala skoro isto toliko
pesimistična u pogledu Bosne kao i Pentagon, koji je više puta iznosio gledište da Amerika
nije u stanju da zaceli ’stogodišnji sukob’ u toj zemlјi. Na pomolu je bio tihi rat između
špijuna i diplomata oko toga koliko Vašington treba da pomaže bosanskim muslimanima,
pri čemu su diplomate sledile zapovesti administracije.
U raspravama o Bosni realnost je u Klintonovoj administraciji bila isto toliko zanemarena
kao u medijima ili akademskim krugovima. Američka politika prema Jugoslaviji loše je
reagovala na raspad zemlјe.
Iako je sukcesija Bosne bila sumnjive legalnosti prema međunarodnom pravu, Vašington ju
je iz sveg srca podržavao, što je navelo neke da se zapitaju: da li je međunarodno pravo
samo ono što Sjedinjene Države i Savet bezbednosti kažu da jeste? Dalјe, američka politika
je uvek nesrazmerno optuživala Srbe za krizu, delujući u skladu sa presudnom, mada
neizrečenom pretpostavkom da ’Srbi nemaju nikakvog razloga da se plaše života u državi
kojom vladaju muslimani’.
Ma kakvi bili nedostaci Bušove politike prema Balkanu, oni blede u poređenju sa
promuslimanskim aktivizmom Klintonove administracije koja je papagajski ponavlјala
pomodne pretpostavke i zaklјučke novinara koji su svetu prikazivali bosanski građanski
rat*, zaklјučio je Džon R. Šindler.
 CIA LAGANO OTKRIVA TAJNE

Istina o zakulisnim radnjama polako izbija na videlo. Bez obzira da li su Srbi slabi ili jaki,
uvek se prave tajni savezi protiv njih.
Hajde da vam otkrijem još tajni koje, zapravo, iz istorije već poznajete:
„Američka Centralna obavještajna agencija (CIA) nastavila je objavlјivanje nekad tajnih i
povjerlјivih dokumenata koji se tiču rata u Bosni i Hercegovini.
U poslednjem izveštaju, pod naslovom Pogled Evrope na upotrebu sile u Bosni i Hercegovini,
CIA objavlјuje dokument koji datira od 10. avgusta 1992. godine.
’Dok neke evropske vlade traže hitnu vojnu intervenciju u cilјu zaustavlјanja borbi u Bosni i
Hercegovini, većina ih ipak odbija da upotrebi silu zbog političkih ograničenja i operativnih
poteškoća. Verujemo da se većina zapadnih vlada Evrope protivi uklјučenju kopnenih
snaga’, piše u uvodnom delu dokumenta.
CIA nadalјe navodi da mediji izvještajima o civilnim žrtvama i koncentracionim logorima
pritiskaju evropske vlade da ’urade nešto’ u BiH.
’Mađarska, Bugarska i naročito Turska zagovaraju da zapadne evropske zemlјe, NATO i UN
upotrebe vojnu silu u Bosni kako bi ubrzali isporuku pomoći i nametnuli nagodbu između
zaraćenih strana. Vrh turske vojske planira moguće raspoređivanje batalјona u BiH ukoliko
Savet bezbednosti UN odluči da interveniše’, navodi CIA.
Navodi se i da su vlade iz Budimpešte i Sofije spremne da pruže logističku pomoć
operacijama ukoliko UN odobre intervenciju.
’U Budimpešti su posebno zabrinuti zbog pritisaka na mađarsku manjinu u Vojvodini, dok
iz Sofije poručuju da u ceo slučaj ne treba da se uklјučuju ostale balkanske zemlјe zbog
’istorijske paranoje’ između država u regiji’, piše u dokumentu CIA iz 1992. godine.“
Ovde zastajemo. Mađarska, Bugarska i, naravno, Turska, zainteresovane su da krenu u rat
protiv Srba u Bosni. Obratite pažnju zbog čega Mađarska hoće učešće u ratu u Bosni – zbog
pretenzija prema Vojvodini.
Zašto Bugari? Zato što imaju „paranoju“ od Srba, jer od Niša do Sofije ne žive Bugari već
Šopi, etnička grupa Srba koja slavi slavu, a kroz istoriju su bili stočari koji su živeli odvojeno
od gradova, zbog čega su sačuvali stari srpski jezik.
Koliko bi bilo potrebno vojnika da se pobede Srbi u Bosni otkriva nam CIA.
„’Veruje se da će biti potrebno blizu 75.000 vojnika i konstantno pokrivanje iz vazduha
ukoliko se želi napraviti koridor do Sarajeva. Najviše sumnji o vojnoj intervenciji u BiH ima
Velika Britanija. Najviši vojni zvaničnici boje se rizika civilnih žrtava. London gotovo
sigurno želi da zaobiđe mogućnost uplitanja vojske’, navodi se u tajnom dokumentu…
Britanski premijer Džon Mejdžor izjavlјivao je da vazdušni napadi ne bi bili dovolјni da se
reši konflikt, dok su Francuzi verovali da će civili biti ugroženi.“
Sada obratite pažnju ko je najratoborniji!
„’Turska vrši pritisak na saveznike da dobiju odobrenje od UN za vazdušne napade kojima
bi uništili tešku artilјeriju u BiH. Ankara je spremna da stavi na raspolaganje vazdušne
snage za ove operacije’, stoji u dokumentima CIA koji su nekad nosili oznake ’tajno’ i
’poverlјivo’.“
Sada zastanimo da vidimo ko, prema dokumentima CIA, usporava vojnu intervenciju…
„S druge strane, Francuzi nisu bili uvereni da će vojne operacije protiv Srbije rešiti krizu.
Zvanični Pariz je takođe zabrinut da bi veće uplitanje evropske vojske moglo ugroziti
sigurnost UNPROFOR-a i francuskih snaga.
Italija i Nemačka nerado će učestvovati u kopnenim intervencijama zbog njihove uloge na
Balkanu u Drugom svetskom ratu.
Nemački ministar spolјnih poslova Kinkel rekao je da nemačke trupe neće učestvovati u
zajedničkim vojnim akcijama u BiH zbog istorijskih i ustavnih ograničenja.“*
Kao što vidite, subverzivni rat protiv Srba pokazuje se lakšim od vojnog. CIA lagano otkriva
tajne.
 PISMO GERHARDU ŠREDERU

Razbijanje SFRJ bilo je nešto o čemu se ne može diskutovati na nivou obaveštajaca. Prostor
za delovanje bio je ograničen, građanski rat može biti manje ili više krvav.
Britanski mozak i američka sila krenuli su prema Rusiji preko Jugoslavije. Vili Vimer nam
otkriva ogolјene planove Zapada.

Evo pisma upućenog nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu iz Berlina, 2. maja 2000.
godine:
Veoma cenjeni gospodine kancelaru,
Krajem protekle nedelјe bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi
prisustvujem konferenciji koju su zajednički organizovali Ministarstvo inostranih poslova
SAD i Spolјnopolitički institut Republikanske stranke. Glavne teme skupa bile su Balkan i
proširenje NATO-a.
Konferenciji su prisustvovali visoki politički predstavnici, na šta ukazuje prisustvo velikog
broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog
regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravlјalo, neke od tema zaslužuju
da se naročito istaknu:
1. Organizatori konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće
brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.
2. Organizatori su saopštili da se SR Jugoslavija nalazi izvan svakog pravnog poretka, a pre
svega, izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija.
3. Evropski pravni poredak predstavlјa smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom
smislu, za primenu i u Evropi, znatno je pogodniji američki pravni poredak.
4. Rat protiv SR Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala
Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju
stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno 1945.
Ovde zastajemo sa čitanjem. Došli smo do suštine! Cilј razbijanja SFRJ bio je omogućavanje
stacioniranja američkih vojnika na tlu svih republika, a posebno Srbije. Kad se ide prema
Rusiji, nedopustivo je da u pozadini postoji teritorija koja je neprijatelјska prema NATO-u.
Sada se vraćamo na pismo nemačkom bundeskancelaru Šrederu:
5. Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije da bi defakto prevazišli
prepreku i dilemu nastalu posle usvajanja Koncepta nove strategije Alijanse, u aprilu 1999.
godine, odnosno nastojanje Evroplјana da se prethodno dobije mandat UN ili KEBS-a.
6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evroplјana, da je, naime, kod
širenja zadataka NATO-a preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv
Jugoslavije, bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u
svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.
7. Valјalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO-a od Baltičkog mora do Anadolije
ponovo uspostavi teritorijalna situacija kakva je postojala u vreme Rimskog carstva, kad je
ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.
8. Zbog toga Polјska mora da bude okružena sa severa i sa juga demokratskim državama
kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija
(verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) mora da bude trajno
isklјučena iz evropskog razvoja.
9. Severno od Polјske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga
Baltičkom moru.
10. U svakom procesu pravu naroda na samoopredelјenje treba dati prednost nad svim
drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava.
11. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na SR Jugoslaviju prekršio sva međunarodna
pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana.
Posle ove konferencije, na kojoj se raspravlјalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se
izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i
kompetentan sastav učesnika i organizatora.
Američka strana je, izgleda, svesna i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja
svojih cilјeva, potkopa i ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat
Drugog svetskog rata u prošlom veku.
Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti.
Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko.
Način razmišlјanja koji vodi računa samo o sopstvenim interesima može da se nazove samo
totalitarnim.
S prijatelјskim pozdravom,
Vili Vimer, Berlin, 2. 5. 2000.*
Zastanimo. Vili Vimer, državni sekretar Ministarstva odbrane Nemačke, jasno je rekao šta je
cilј rata protiv Srba!
 POTREBNO JE DA SRBI POKOLjU PET HILjADA
BOŠNјAKA DA BI BILI BOMBARDOVANI I ŽIGOSANI
PRED ISTORIJOM

Danas, dok ovo pišem, jasno mi je da je ubijanje muslimana u Srebrenici bilo jedna krvava
pozorišna predstava, koja je imala dva cilјa:
1. povod za bombardovanje Srba u BiH, koje Hrvati i Bošnjaci nisu mogli da pomere dok se
NATO ne umeša;
2. stvaranje novog brenda: „Srbi zločinci“, „Srbi genocidan narod“.
Zašto? Zato da se ta etiketa skine sa Nemaca, Hrvata i muslimana, kako bi oni bili ponovo
iskorišćeni u novom ratu protiv Rusije.
Režiser iz pozadine je Vavilonsko bratstvo, koje u sebi ima mnogo tajnih društava,
Sanhedrin, Komitet 300, B’nai B’rit, vojnu ložu Džaspers, kao i „crno plemstvo“. Ram za
sliku u kojoj će Srbi biti krivi za sve dali su mediji, a na terenu tajne službe SAD, Britanije i
Francuske.
U svemu tome vrlo veliku pomoć pružili su oficiri vojne obaveštajne i kontraobaveštajne
službe JNA, svih nacionalnosti. Podsećam vas na svoj serijal knjiga Teorija zavere, gde sam
detalјno opisao uništavanje tajnih službi proizašlih iz partizanskog ratovanja u borbi za
vlast.
Ubijanjem Krcuna i eliminacijom Aleksandra Rankovića tajne službe Titove Jugoslavije
lagano su postajale ispostave MI-6 i CIA. To ne znači da su svi u tim službama bili „krtice“,
ali po delima se vidi ko je bio dominantniji. Znači, rat izazvan 1991. godine vodile su strane
službe, preko političara koji su bili na njihovom linku i oficira koje je školovao i promovisao
Zapad.
Shvatite, izdajnici države SFRJ nisu zavrbovani pred rat, oni su tokom školovanja samo
uklјučeni u mrežu „jugoslovenskih“ antisrpskih oficira. Takvih je bilo oko dve hilјade, a
među članovima Saveza komunista Jugoslavije još oko dvanaest hilјada. Svi su, među
Srbima, bili ateisti i Jugosloveni, a kod Hrvata – katolici i separatisti. Neki među njima bili
su uglađeni lјudi, a neki prikrivene ustaše.
Komunizam propoveda ateizam, mržnju prema Bogu. Nametan je najviše Rusima i Srbima,
torturom. Među komunistima-katolicima on je bio manje surov, bez besomučnog terora.
Vraćamo se na priču o planovima vladara iz senke, koji se kriju iza političara. Mudra
profesorka Smilјa Avramov pripoveda nam:
„Između SAD, Vatikana i Nemačke skloplјen je 1976. godine tajni sporazum u jedanaest
tačaka. Jedna od centralnih teza ovog sporazuma bila je ideja o federalizaciji sveta. Jedna od
tačaka koja je mene posebno pogodila, kad sam čitala taj sporazum, bila je – totalno
uništenje pravoslavlјa.
Pravoslavlјe mora biti izbačeno iz svetskih komunikacija, kao religija, jer je to jedini
homogenizujući momenat pravoslavnih zemalјa koji ima političke dimenzije, i globalizacija
uz pravoslavlјe teško da će uspeti. Otuda uništenje pravoslavlјa, ali i prodor u pravoslavnu
crkvu i bacanje teških para da bi se pridobili pojedini rukovodioci pravoslavlјa i da bi se na
taj način uništila srž pravoslavne teologije.“*
Zastajem. Da li je ovo teorija zavere?
Da li se Zapad zaista ujedinio da uništi pravoslavlјe ili je to – paranoja?
Pronalazim izjave Karla Bilta, ministra spolјnih poslova Švedske, koji inače ima samo
srednju školu:
„U današnjoj Rusiji situacija je mnogo gora. Putin demonstrira privrženost ne
međunarodnim vrednostima, već pravoslavnim. Nјegova podrška Asadu u Siriji može se
objasniti time što je Asad štitio pravoslavne u Siriji. Pored toga, pravoslavlјe je opasnije od
islamskog fundamentalizma i zbog toga predstavlјa najveću opasnost za zapadnu
civilizaciju.“*
Podsećam vas da je Bilt bio visoki predstavnik UN i EU u BiH. No, kada je to počelo da smeta
njegovoj diplomatskoj karijeri, on je demantovao svoje kazivanje. To što je demantovao ne
znači da to nije mislio i da to nije rekao. Karl Bilt se, kao većina političara, služi neistinama!
Srbi pravoslavci, obratite pažnju na ono što ćete sada pročitati, to nije, kako oni kažu,
„teorija zavere“, već je presuda. Sudija, guru Vavilonskog bratstva ili, drugačije rečeno,
britansko-američkog imperijalizma jeste profesor dr Zbignjev Bžežinski: „Komunizam je
gotov, na redu je uništavanje pravoslavlјa!“
Podsećam vas da je britanska metodologija, nasleđena od venecijanskog „crnog plemstva“ i
glasi: zavadi pa vladaj! Naravno da su Bilt i Bžežinski Hazari, a ne Šveđanin i Polјak. Prema
tome, budući rat muslimana protiv hrišćana-pravoslavaca izrežiran je, kao što je bio i rat u
SFRJ.
Vavilonsko bratstvo kontroliše tezu i antitezu. Da bi islam postao opasnost, ekonomski je
ojačana Turska, parama iz Saudijske Arabije i Katara, doveden je Erdogan, izmišlјeni su
fundamentalizam, vehabizam, Al Kaida, „Islamska država“…
Islam je oružje Londona! Da li je London srž zavere?
Henri Kisindžer je dao jasan odgovor: „Ceo svet mrzi Ameriku zbog politike koju sprovodi,
a mi samo realizujemo volјu Engleza.“
A ko stoji iza Engleza svi izbegavaju da kažu. Pametnom je sve jasno.
Odbrana pravoslavlјa bazira se na moći Rusije i stabilnosti Putina na vlasti. Zapad je zato
krenuo u lјulјanje Putina, preko oligarha Hazara iz njegovog okruženja, ali i preko svoje
agenture u tajnim službama i vojsci. Metod rada je isti kao u ratu JNA protiv secesije
Hrvatske: kreni, stani, vrati se, kreni…
Rat na Balkanu se primiče! Pogledajte kako je objavlјen:
SKANDALOZAN GOVOR DAVUTOGLUA U BANјALUCI
Turski premijer u ostavci Ahmet Davutoglu, autor knjige Strateška dubina, koja je pandan
Majn kampfu Adolfa Hitlera, zagovornik je „neoosmanizma“. Došao je u Banjaluku na
otvaranje obnovlјene Ferhat-pašine džamije.
U svom govoru je nagovestio rat Turaka protiv Srba, odnosno rat protiv pravoslavlјa,
sledećim rečima: „Alija Izetbegović je stvorio Bosnu, on je spasao vas Bošnjake. Uz vas je
sedamdeset miliona Turaka. Turci su bili ovde i biće zauvek!“
Ovde zastajem. Moramo da pronađemo šta je bila teza, pošto je Davutogluov govor antiteza.
Prebiram kratko po sećanju i zaklјučujem – britanska rezolucija o Srebrenici, kojom je
trebalo pred Ujedinjenim nacijama dokazati da su pravoslavci Srbi stvorili državu koristeći
genocid. Dokazivanjem toga pokrenuo bi se mehanizam za ukidanje Republike Srpske, a
onda i početak novog rata u koji bi se umešala Turska.
Hajde da zajedno proverimo da li je ovo plan zavere.
Istina je moć! Moć imaju samo oni koji se usude da je podignu kako bi je stavili pred oči
javnosti. Samo je jedno bitno: da se usudite da to uradite.
Srpski parlament naravno to ne može, kada znamo da je 5. oktobra 2000. godine izvršen
prevrat i dovedena okupaciona vlast, koja sprovodi ono što joj narede London i Vašington.
Šta je taj parlament uradio? Podvlačim, to je – okupacioni parlament. Prevratom 2000.
godine mi smo pokoreni.
Ustanovlјavanje srpske krivice
Šta je cilј operacije Srebrenica?
Odgovor je jednostavan, Srbima je trebalo zakačiti epitet da su zločinci kako bi se poništili
rezultati njihove borbe za svoju državu, Republiku Srpsku!
Ovo je slika koju svet treba da ima o Srbima iz Bosne i Hercegovine:
„Dana 11. jula 1995. godine jedinice Vojske Republike Srpske, pod komandom generala
Ratka Mladića, u operaciji Krivaja zauzele su Srebrenicu. U to vreme u Srebrenici su bili
stacionirani pripadnici holandskog batalјona UNPROFOR-a, pod komandom francuskog
generala Bernara Žanvijea i glavnokomandujućeg holandskog batalјona Hansa Kozija.
Uveče 11. jula 1995. u Potočarima, gde se nalazila baza holandskih ’plavih šlemova’, zateklo
se oko 20.000 do 25.000 Bošnjaka izbeglih iz Srebrenice; nekoliko hilјada u bazi vojnika
UN, a ostali u neposrednoj blizini. Većina ovih lјudi su bili žene, deca i stari, ali je tu bilo
između trista i hilјadu muškaraca.
Na pitanje vojnika UN o kriterijumima po kojima se odvajaju muškarci, odgovoreno im je da
se traga za počiniocima ratnih zločina. Sposobni muškarci i vojnici iz 28. divizije Armije
Republike Bosne i Hercegovine formirali su kolonu. Oni su nameravali da se maršem
probiju na severoistok ka Tuzli, odnosno ka teritoriji pod kontrolom Bošnjaka. Kolonu je
formiralo 10.000 do 15.000 lјudi. Oko trećina su bili vojnici iz 28. divizije i oni su predvodili
kolonu.
Kasnije su ovoj grupi priklјučeni i oni koji su pokušali da beže kroz šume, ali su uhvaćeni.
Među njima nije pravlјena razlika. Tokom proboja do Tuzle kolona se devetnaest puta
sukobila sa pripadnicima Vojske Republike Srpske, tokom sukoba u borbama poginulo je
nekoliko hilјada pripadnika kolone, jedan deo je zaroblјen, a jedan deo je uspeo da se
probije do Tuzle. Posle jednog do tri dana, autobusi koji su prethodno prevezli žene i decu
ka centralnoj Bosni, prevezli su Bošnjake na različite lokacije.
Masovne likvidacije su počele 13. jula u području severno od Srebrenice (doline reka Jadra i
Cerske). Većina egzekucija je tekla po sličnoj proceduri. Muškarci su internirani u prazne
školske zgrade ili skladišta. Posle toga su strelјani.
Masakr u Srebrenici, u bošnjačkoj i delu svetske javnosti poznat i kao ’genocid u Srebrenici’,
ratni je zločin koji su između 11. jula i avgusta 1995. godine, tokom rata u BiH, počinili
pripadnici Vojske Republike Srpske i pojedinih paravojnih jedinica (Škorpioni*). Tokom
ovog perioda snage VRS i pripadnici paravojnih jedinica ubili su nekoliko hilјada bošnjačkih
(muslimanskih) muškaraca na području Srebrenice, Bratunca i Zvornika. Jedan deo
muškaraca je stradao tokom proboja kolone armije BiH i civila od Srebrenice do Tuzle.
Mnogi drugi su zaroblјeni i zatim odvedeni na mesta na kojima su strelјani, a njihova tela su
zatim zakopana u masovne grobnice.
Ovaj događaj se, pored drugih zločina u bivšoj Jugoslaviji, smatra jednim od najvećih
zločina u Evropi nakon Drugog svetskog rata, ali i događajem koji je propraćen brojnim
kontroverzama, počev od broja stradalih (800 do 8.372), načina njihovog stradanja, načina
njihovog identifikovanja, pa do dodatnih sahranjivanja, najčešće onih koji su umrli ili
stradali izvan ovog prostora i ovih događaja kvalifikovanih kao genocid.
Stručnjaci sudske medicine su identifikovali ukupno dvadeset jednu masovnu grobnicu u
kojima su nađeni ostaci žrtava srebreničkog masakra. Od tog broja četrnaest su primarne
grobnice u kojima su ubijeni sahranjeni neposredno posle egzekucije. Iz osam od njih su
zemni ostaci kasnije iskopani i ponovo zakopani na drugim mestima (sekundarne
grobnice). Do 2001. otkriveno je sedam sekundarnih grobnica. Premeštanje leševa u
sekundarne grobnice činjeno je radi sakrivanja dokaza o masovnom ubistvu. Do danas je
identifikovano 6.594 leševa.
Haški tribunal ovaj događaj nazvao je genocidom i najvećim masakrom izvršenim u Evropi
nakon Drugog svetskog rata. Vrhovni komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić,
koji je vodio operaciju zauzimanja Srebrenice, i drugi srpski oficiri u međuvremenu su
optuženi za ratne zločine, uklјučujući i genocid, pred Haškim tribunalom. Međunarodni sud
pravde (MSP) u Hagu je 26. februara 2007, u presudi po tužbi BiH protiv SRJ, ovaj zločin
nazvao genocidom i naveo da je masakr sproveden s namerom da se uništi deo
muslimanskog stanovništva Bosne i Hercegovine i da, prema članu 2. Konvencije o
sprečavanju genocida, potpada pod njegovu definiciju. Sud je utvrdio da država Srbija nije
počinila ovaj genocid, niti bila saučesnik u njegovom izvršenju, ali takođe nije ni učinila sve
što je bilo u njenoj moći da ga spreči.
U presudi Zdravku Tolimiru Haški tribunal je ustanovio da odgovornost za stradanje
najmanje 4.970 Muslimana, koji nisu poginuli u borbi, snose snage Vojske Republike Srpske
pod komandom njenih generala, potpomognute paravojnom grupom Škorpioni.“*
Ovde zastajemo sa čitanjem zvanične verzije da bismo ustanovili detalјe:
1. Međunarodni sud u Hagu ovo je okvalifikovao kao genocid;
2. ubijeno je najmanje 4.970 osoba;
3. ubice su pripadnici snaga Vojske RS i paravojne grupe Škorpioni.
Klјuč za otkrivanje tajne biće nam ko je i zašto stvorio vojnu jedinicu sa nazivom Škorpioni.
Idemo dalјe. Da bi zločin bio uverlјiv potrebni su živi svedoci, pokajnici koji će ispričati
istinu i ništa osim istine, zar ne?
Evo užasavajućeg svedočenja koje je neophodno za dokazivanje istine:

Obratite pažnju šta je optuženi Dražen, Viktora, Erdemović po nacionalnosti. Hrvat! On je

bio pripadnik Desetog diverzantskog odreda sastavlјenog od vojnika koji većinom nisu bili
Srbi, već Hrvati, čak i Slovenci, a ne zna se ko je taj odred formirao, što je klјučno za našu
istragu.
Izjava koju ćete čitati data je u Novom Sadu 6. marta 1996. godine pred istražnim sudijom i
advokatom. Dražen Erdemović izjavlјuje da ne konzumira alkohol i ne koristi drogu.
Preskačemo priču kako je došao u jedinicu (maltretirali ga muslimani) i idemo na detalј
koji je bitan, na ubijanje:
Ovde prestajemo sa čitanjem. Na osnovu prethodnog priloga vidimo da je Deseti
diverzantski odred izvršio masovno strelјanje, a znamo da je zločin izvršila i paravojna
grupacija Škorpioni. Tajna koja se pojavlјuje jeste da li su zločin izvršile dve jedinice ili
samo jedna?
Pitanje koje traži odgovor jeste: ko je stvorio ove dve jedinice i da li je izjava Hrvata
Erdemovića tačna? Da li ću uspeti da to otkrijem?
Koga upakovati u kovčeg?
Nekada davno živeo je u Srbiji čovek koji je bio predsednik naše male SR Jugoslavije.
Prkosio je „novom svetskom poretku“, čak je i ratovao sa svojim narodom protiv najveće
vojne sile – NATO-a. Zvao se Slobodan Milošević.
Dana 5. oktobra 2000. izvršen je prevrat u režiji obaveštajnih službi Zapada i u Srbiju je
doveden marionetski režim, tako da je i parlament Srbije igračka u rukama Zapada.
Pošto je cilј Zapada, pre svega Londona i Vašingtona, a preciznije Sitija i Vol strita, rat
protiv pravoslavlјa, onda je najbolјe da municiju za taj rat daju sami pravoslavci,
Zbog toga, okupacioni, „kvislinški“ parlament donosi presudu srpskom narodu. Bilo je to
30. marta 2010. godine.
„Skupština Srbije usvojila je u sredu, nekoliko minuta iza ponoći, Deklaraciju o osudi
zločina u Srebrenici u julu 1995. godine u kojem je ubijeno osam hilјada Bošnjaka.
Deklaracija, koju je predložila vladajuća koalicija, predvođena Demokratskom strankom
predsednika Srbije Borisa Tadića, usvojena je sa 127 glasova za i 21 glasom protiv nakon
višečasovne burne rasprave.
Deklaracija se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde, kojom je utvrđeno da je u
Srebrenici jula 1995. godine izvršen genocid, i u tekstu se osuđuje zločin na način utvrđen
presudom pomenutog suda, bez pominjanja termina genocid…“
Lider Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović, lјubimac Britanije, insistirao je da
u Deklaraciji mora da piše – genocid! Evo njegovog objašnjenja:
„Danas kada gledamo decu koja uzvikuju ’Nož, žica, Srebrenica’, treba da shvatimo da su
ona proizvod naše nesposobnosti, nemoći, odsustva hrabrosti. Nigde nećemo stići ukoliko
kao parlament budemo pokazali tu želјu da za svako oko nađemo neko drugo.“
Protivnici deklaracije imali su svoje argumente.
„Upravo pozivanje na srpske žrtve glavni je argument protivnika deklaracije o Srebrenici. I
uprkos presudi Međunarodnog suda pravde, radikali i poslanici Koštuničinog DSS-a čak su
negirali srebrenički genocid. Za Slobodana Samardžića predložena deklaracija je sramna:
’Istaći Srebrenicu kao jedino mesto ratnih zločina u građanskom ratu koji je trajao gotovo
četiri godine, od Slovenije pa sve do Srebrenice, istaći samo žrtvu jednog naroda znači
zapravo relativizaciju zločina u bivšoj Jugoslaviji.’
Slično su reagovali i radikali. Dragan Todorović:
’Ova deklaracija je plod pritisaka koje trpi naša država, koje je ova vladajuća većina
spremna da prihvati i da izloži srpski narod i državu Srbiju nesagledivim posledicama.’
Radikali su se pak zalagali za usvajanje deklaracije koja će osuditi stradanje Jermena od
otomanske vojske, ali ih nikakav dokument o Srebrenici nije zanimao. Srpska napredna
stranka predlagala je osudu svih zločina, najpre onih nad srpskim narodom, potom i onih
koje su pripadnici srpskog naroda počinili nad drugima, a posebno zločina u Srebrenici.“
Idemo dalјe. Zna se ko se javlјa kad je reč o genocidu. Čitam.
„Slika pak koja je poslata iz parlamenta bila je mučna za gledanje. Književnik Filip David*
kaže da se osećao loše gledajući skupštinski prenos jer ga je to za časak vratilo na početak
devedesetih:
’Jer je to ta ista retorika. I ono što je zapravo zastrašujuće to je što se vidi da se svest
najvećeg broja poslanika zapravo nije mnogo promenila, da su oni ostali na onom nivou na
kom su bili početkom devedesetih. Da zapravo jedan veliki broj poslanika ne shvata razloge
zbog kojih je došlo do tih zločina na prostorima Jugoslavije, ne shvata u čemu je bila krivica
srpskog rukovodstva u svemu tome, nekako se dobija utisak da mi ovih dvadesetak godina
tapkamo u mestu.
Deklaracija se usvaja na mišiće jer i u toj tesnoj većini postoje oni koji ne veruju u tu
deklaraciju, i onda se stiče utisak da se sve to radi zbog pritiska međunarodne zajednice, a
ne zbog potrebe da se Srbija odredi prema onome što se dogodilo.
Deklaracija nema smisla jer nema svoj koren u načinu nekog novog razmišlјanja u svemu
tome, u nekom suočavanju nego zbog odluke koju Međunarodni sud pravde treba da
donese oko Kosova, da ne bude da nismo ispoštovali odluku tog suda oko Srebrenice. Sve je
to jedna vrsta velike kalkulacije, a vrlo je malo iskrenosti i to je ono što je poražavajuće.
Krivica vlasti je velika. Vrlo malo se radi na objašnjavanju šta se dešavalo i preovladavaju
simpatije prema haškim optuženicima i odbranaški stav koji nalazi opravdanje za ono što
se dogodilo. Ogroman broj lјudi ovde veruje da se Markale, ulica Save Miskina, opsada
Sarajeva, uopšte nisu dogodili’“*, zaklјučio je Filip David, vrlo poštovan među
„drugosrbijancima“.
Naravno da je mit o Srebrenici lažan, kao i zločin na Markalama i u ulici Save Miskina… Laž
koja se ponavlјa bezbroj puta postaje istina. No postoje i oni koji je ruše!
Nikša Bulatović piše:
„Rezolucija o Srebrnici usvojena u srpskom parlamentu prema mnogim tumačenjima
predstavlјaće priznanje genocida. Sve se dešava na samom početku suđenja predratnom i
ratnom vođi bosanskih Srba Radovanu Karadžiću pred Haškim tribunalom. Ipak, ovih dana,
direktor izraelskog centra „Simon Vizental“ Efraim Zurof već je pregledao radnu verziju tog
dokumenta i konstatovao da zločin u Srebrenici jeste zločin, ali nije genocid.“
Ovde zastanimo!
Efraim Zurof, direktor izraelskog centra „Simon Vizental“, kaže jasno da nema genocida u
Srebrenici, a Filip David tvrdi suprotno. Zašto? Zbog toga što je Filip David podstrekač
mržnje prema Srbima, zajedno sa Sonjom Liht, Natašom Kandić, Sonjom Biserko…
Podstrekači mržnje prema Srbima se zovu srbofobi i oni daju argumentaciju centrima moći
za ubijanje Srba i dalјu fragmentaciju Srbije. Prva na meti je Republika Srpska, a onda
Vojvodina.
Efraim Zurof zna više od Filipa Davida, pa ne želi da doliva ulјe na vatru.
Lukavi Milorad Dodik se povezao sa Izraelom kako bi spasao Republiku Srpsku. Prema
tome, Zurof neće da bez razloga napada saveznika Izraela.
Idemo sada u rekonstruisanje priče. Nikša Bulatović piše:
„Ulazak Vojske Republike Srpske, čijih je dvesta pripadnika 11. jula 1995. godine ušlo u
Srebrenicu, grad koji je branilo deset hilјada do zuba naoružanih pripadnika Armije BiH,
zasenio je ratni zločin koji je usledio. Ubijeno je oko sedamsto pedeset ratnih zaroblјenika,
što je narušilo ugled Srba kao ratnika viteškog kova. O broju ostalih žrtava još traju
rasprave. Brojkom od osam hilјada ubijenih operiše bošnjačka propaganda, a takozvana
međunarodna zajednica prihvatila je to kao nepobitnu činjenicu.
Istine radi treba reći da zločin nisu počinile snage koje je predvodio lično general Ratko
Mladić (što ne opravdava ni samog Mladića), nego su ratni zaroblјenici bili prepušteni
rezervnom sastavu vojske, koji se po pravilu popunjavao građanima tog područja.
Ratni zaroblјenici bili su smešteni u tri barake, u svakoj po njih dvesta pedeset. U jednoj od
njih zaroblјenici su savladali tri stražara, dvojicu zadavili žicom, a jednom slomili kičmu. To
je izazvalo gnev pripadnika rezervnog sastava, čije je sećanje na preko tri i po hilјade
ubijenih srpskih žena dece i staraca srebreničkog kraja još uvek bilo sveže. Zapalili su dve
barake, a iz treće izveli lјude i strelјali ih.
Počeo je pogrom čiji je motiv bez ikakve sumnje bila osveta, te se takođe sa sigurnošću
može i treba reći da je počinjen zločin protiv čovečnosti.
Ceo srpski narod je potom proglašen za genocidan narod, a Republika Srpska za genocidnu
tvorevinu. Takvo svrstavanje ovog ratnog zločina predstavlјa najobičnije izrugivanje sa
samim pojmom reči genocid i obesmišlјavanje onoga što on stvarno jeste.
Jedan od osnivača Stranke demokratske akcije i jedan od bošnjačkih ratnih komandanata
Irfan Ljubijankić napisao je knjigu o ratnim događajima u Srebrenici u kojoj je osporio
zvaničnu propagandu u Sarajevu i optužio ondašnju politiku Alije Izetbegovića i njegov
vojno-politički manifest da je utemelјen na lažima, i to baš na primeru izdizanja bošnjačkih
žrtava u Srebrenici nad prethodno pobijenim srpskim civilima, te gebelsovskim uvećanjem
broja bošnjačkih žrtava i isto tako umanjivanjem broja srpskih žrtava. On je čak naveo i to
da su srebrenički muslimani doslovno bili žrtvovani od Izetbegovića i njegove vlasti u
Sarajevu, te prevareni od takozvane međunarodne zajednice.“*
Ovde zastanimo… Irfan Ljubijankić, Bošnjak, skreće pažnju na zaveru!
Zaronimo u špijunske tajne. Kada se događa nešto što nije uobičajeno znajte da od toga
neko ima korist i da je režirano. Da li je tako?
„Prema mnogim svedočenjima, sudbina Srebrenice je odlučena još u aprilu 1993. godine,
što tvrde i sami Bošnjaci, a dogovor je pao između tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona
i Alije Izetbegovića, predsednika Predsedništva BiH. Klinton je, kako je potvrdio i
Izetbegović, obećao vojnu intervenciju ukoliko Srbi uđu u Srebrenicu i izvrše pokolј pet
hilјada Bošnjaka.
Hakija Meholјić, bivši šef policije u Srebrenici, priča kako je primlјena vest da su žrtvovani.
On je u septembru 1993. godine sa grupom sugrađana pozvan u Sarajevo na Bošnjački
sabor. To je bio prvi izlazak Srebreničana iz enklave posle 1992. godine. Nјih sedamnaest
transportovano je sa dva helikoptera u grad na Milјacki.
– Poziv je došao od predsjednika Izetbegovića – kaže Hakija Meholјić. – Mi smo na sastanku
ratnog predsjedništva općine odredili delegaciju koja će ići u Sarajevo. Odmah smo imali
neke slutnje da će se tu rješavati krupne stvari… Bilo je predviđeno da ide i Naser Orić, ali
on nije želio ići. Sa Sarajevskog aerodroma su nas transporterima odvezli pred Holidej in.
Bilo je to vrijeme održavanja Bošnjačkog sabora, na kojem se odlučivalo i o onom
mirovnom planu o podjeli Bosne. Tu nas je primio predsjednik Izetbegović i odmah nakon
pozdrava pitao: ’Šta vi mislite o zamjeni Srebrenice za Vogošću?’
Neko vrijeme je bila tišina, a onda sam se ja javio i rekao: ’Predsjedniče, ako ste nas zvali na
gotovu stvar, onda to niste trebali raditi, jer se valјa vratiti pred narod i prihvatiti teret te
odluke na nas.’ Mi smo to odbili bez diskusije. Onda je on rekao: ’Znate, meni je Klinton
nudio u aprilu ’93. godine, nakon pada Cerske i Konjević Polјa, da četničke snage uđu u
Srebrenicu, izvrše pokolј pet hilјada muslimana i tad će biti vojna intervencija.’
Najteže mi je bilo na polasku iz Sarajeva, kad mi je kolega Adnan Karović rekao: ’Hakija,
prodani ste! Molim te, ako bude Srebrenica padala – ubij moju majku, kunem te svačim, da
ne padne njima u ruke!’
Za genocid u Srebrenici svetska javnost prvi put je čula 10. avgusta 1995. sa govornice UN u
Nјujorku, kada je američki državni sekretar Medlin Olbrajt pružila satelitske ’dokaze’
srpskog masakra u srednjem Podrinju, koje je pribavila Američka obaveštajna služba.
Konkretno, na zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti UN, prvo je ambasadorima pokazala
sliku fudbalskog stadiona u Novoj Kasabi, koji je u tom trenutku bio pun izbeglica, a sledeći
snimak, kako je objasnila, predstavlјale su masovne grobnice gde su ti lјudi završili. Rekla je
da su prema američkim obaveštajnim podacima srpske snage u ovom gradu, po njegovom
zauzimanju, likvidirale najmanje sedam i po hilјada žitelјa grada koji je bio pod zaštitom
UN.
Postoje oštriji i bolјi snimci, ali oni ne mogu biti pokazani zato što se tehnika i tehnologija
kojom su nastali mora zaštititi, rekla je tada državna sekretarka. Posle ovako dramatičnog
obraćanja formirani su timovi haških istražitelјa i pristupilo se prekopavanju terena kako
bi se otkrile grobnice i identifikovali leševi. Lokacije grobnica sa snimaka prethodno su
označene žutim zastavicama.
O sudbini satelitskih snimaka na koje se pozvala Medlin Olbrajt govorio je admiral Boško
Antić, ekspert odbrane u Haškom tribunalu. On je podsetio da je sudija Haškog suda Ričard
Goldston odmah tražio od Saveta bezbednosti UN da Amerikanci sudu dostave ove dokaze.
Odgovoreno mu je da podaci o Srebrenici, kojima raspolaže Pentagon, predstavlјaju vojnu
tajnu i da se mogu objaviti tek posle trideset, odnosno pedeset godina.
Mnogo više svetla na misteriju satelitskih snimaka bacio je bivši glavni istražitelј Haškog
tužilaštva (1996–2001) Žan Rene Ruez, koji je na terenu postupao po ’dokazima iz satelita’.
U intervjuu časopisu Cultures&Conflitcs na pitanje novinara kako se zahvalјujući satelitu
masakr mogao pratiti istovremeno kada se i dešavao on je odgovorio:
– Izraz satelitski snimci moramo izbaciti iz upotrebe. Zvaničan naziv glasi ’snimci
napravlјeni iz vazdušnih izviđačkih platformi’. U pitanju su slike koje je napravio avion U-2.
Avioni U-2 predstavlјaju tehnologiju iz šezdesetih godina. Slika pokriva teren u prečniku od
trideset kilometara i sve je tu teoretski potencijalno vidlјivo. Ako imate tu sliku, vi znate šta
se u toj zoni dešava, a praktično govoreći, sliku je nemoguće tumačiti ako unapred ne znate
šta na njoj tražite i ako ne vršite poređenja sa opservacijom terena.
Svoja saznanja, posle istraživanja lokacija koje je Olbrajtova obeležila, Ruez je obelodanio
tek 2007. godine.
Ljubiša Simić, lekar koji je za potrebe odbrane haških optuženika od 2008. radio ekspertizu
posmrtnih ostataka lјudi čija su tela otkopana u periodu istraga Haškog tužilaštva od 1996.
do 2001, dopunio je Ruezove tvrdnje i izneo rezultate do kojih je došao Haški tribunal.
Simić navodi da su istražitelјi u ovom periodu radili na trinaest lokaliteta, a da je na nekima
od njih bilo više masovnih grobnica. Uparivanjem butnih kostiju pronađena su 1.923 tela, a
Tribunal je otvorio 3.568 slučajeva jer su pojedini skeleti bili rasuti.
– Tokom analize sadržaja masovnih grobnica pronašli smo ukupno 442 tela na kojima je
bio prisutan povez za oči ili ligature na rukama. Za ovaj broj lјudi sa velikom verovatnoćom
može se potvrditi da su strelјani.
U masovnim grobnicama, na jednom broju tela pronađene su povrede nanete šrapnelom
granate, kao i ostaci šrapnela raznih dimenzija, što dovodi do nesumnjivog zaklјučka da su
ta lica poginula tokom borbenih dejstava. Ukupan broj tela na kojima smo pronašli tragove
šrapnela i druge vrste artilјerijske municije je 477.
Ukupan broj tela koja su imala povrede od metka, prema ovoj analizi, iznosi 655. Na nekim
kompletnim telima uopšte nije bilo tragova, odnosno povreda nanetih vatrenim oružjem.
Broj slučajeva bez utvrđenog uzroka smrti je 411. Ostatak od 1.583 forenzička izveštaja
sadrži uglavnom po nekoliko kostiju“*, tvrdi dr Simić.
Hajde sada da se vratimo na matematiku koju je spomenuo kao na putokaz:
442 lјudi je ubijeno strelјanjem,
447 lјudi je poginulo u borbi,
411 lјudi je umrlo a ne zna se od čega.
Matematika je čudna stvar, ne nađosmo osam do dvanaest holјada strelјanih. Tragamo
dalјe, istina je kao horizont, što joj se čovek više primiče – ona više beži.
Ko ima cilј, nalazi put!
Bil Klinton traži način da upotrebi nesrazmernu silu, bombardovanje, kako bi omogućio
pobedu za muslimane. Za tako nešto potreban je razlog. Dogovoreno je da se stvori iluzija o
genocidu nad muslimanima, Alija Izetbegović je to podržao.
 KOVČEG JE MALO KLIMAV

Rat za istinu važan je kao i onaj na terenu. Posle optužbi da su Srbi izvršili genocid u
Srebrenici, Vlada Republike Srpske krenula je u protivofanzivu. Izdejstvovali su da Pedi
Ešdaun, visoki predstavnik u BiH, oformi komisiju za ispitivanje događaja u Srebrenici.
Šta je komisija ustanovila? Nije učinjen genocid! Tu antitezu potvrđuju s vremenom i drugi.
Profesor Edvard Herman sa saradnicima i Endi Volkokson logično zaklјučuju da termin
genocid ne može da se koristi. General-major Luis Makenzi, koji je bio na čelu mirovnih UN
jedinica u Sarajevu između 1992. i 1993, kritikovao je definiciju događaja kao genocida,
rekavši da onaj ko želi da izvrši genocid, ne spasava žene jer su one klјučni elemenat za
održanje grupe koja se želi uništiti.
Vlada Republike Srbije je 31. marta 2010. godine donela Deklaraciju o Srebrenici u kojoj
govori o događaju kao zločinu, a ne o genocidu.
Efraim Zurof, direktor centra „Simon Vizental“ i jedan od najpoznatijih svetskih lovaca na
naciste, smatra da u Srebrenici nije izvršen genocid obrazlažući to:
„Srpske snage su pustile žene i decu da odu iz Srebrenice, nisu ih ubili. To očito nije
genocid. Genocid je pokušaj da se potpuno zbrišu lјudi, a ako želite da potpuno zbrišete
jedan narod, ne puštate žene i decu da odu, već ih ubijete. Zapad je iz sopstvenih političkih
razloga odlučio da će Srebrenica biti simbol srpskih ratnih zločina. Ali da bi osnažili taj
simbol pretvorili su ga u genocid, što on nije bio.“
Jehuda Bauer, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za holokaust i genocid, izjavio je
sledeće:
„Lično ne bih bio na strani onih koji Srebrenicu definišu kao genocid. Mislim da bih to
definisao kao masovno ubistvo, ratni zločin i zločin protiv čovečnosti.“
Imran Hosein, ulema, pisac i filozof, istakao je svoje neslaganje sa izjednačavanjem
genocida i zločina koji se dogodio u Srebrenici, rekavši sredinom jula 2015. godine sledeće:
„Ukoliko većina naroda osuđuje ubijanje, kako ga možete nazvati genocidom? To je moje
pitanje. Ako je genocid, to mora da bude deo državne politike. Da li su država Srbija i
bosanski Srbi imali podršku cele zajednice, cele zemlјe, svih lјudi za ubijanje muslimana?
Ne verujem.“
Za Radio televiziju Srpske početkom oktobra 2015. dao je sledeću izjavu:
„Dopustite da definišem genocid: genocid je masovno ubijanje lјudi, od strane drugih lјudi…
Srpski narod i ostali pravoslavni hrišćani u ovoj regiji nisu srećni zbog onog što se dogodilo.
Oni to osuđuju… Većina pravoslavnih hrišćana ovog regiona ne podržava zločin, zato se on
ne može ni kvalifikovati kao genocid.“
Koliko lјudi je ubijeno?
Sivi je rekao da je klјuč za istinu o Srebrenici broj mrtvih, to je promrmlјao kao i reč –
matematika…
Gledam zvanične cifre:
Državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država za lјudska prava Džon Šatuk je 22. januara
1996. godine potvrdio postojanje masovnih grobnica u kojima je bilo sahranjeno preko dve
hilјade nestalih Bošnjaka. Dakle, po prvom izveštaju broj žrtava je dve hilјade.
Komisija za ispitivanje događaja u Srebrenici Republike Srpske takođe je uporedila sve
spiskove prijavlјenih nestalih osoba, koji su se često preklapali, i očistila ih je od duplih, a
ponekad i trostrukih prijava, tako da se ukupan broj prijavlјenih nestalih lica smanjilo sa
preko dvanaest hilјada na 7.108 nestalih koji su bili prijavlјeni između 10. i 19. jula 1995.
godine.
Znači počela je igranka. Gde su lјudi nestali?
Politika je 2. aprila 2010. godine donela vest da je Mirsad Tokača, direktor sarajevskog
Istraživačko-dokumentacionog centra, na prezentaciji Bosanskog atlasa ratnih zločina,
izjavio je da na spisku stradalih srebreničkih Bošnjaka nalaze i imena petsto osoba za koje
je utvrđeno da su žive, kao i da je u Memorijalnom centru Potočari sahranjeno sedamdeset
lјudi koji u julu 1995. godine uopšte nisu bili u Srebrenici. Tokača je kazao da je od 7.100
nestalih lica u Srebrenici i okolini utvrđeno da ih je više od pet hilјada iz Srebrenice, a 1.600
iz Zvornika i Bratunca. S druge strane, bošnjački mediji su preneli da je Tokača izjavio da je
otkriveno petsto lјudi koji su se vodili kao nestali, a ne kao mrtvi. Međutim, 21. aprila 2010.
Istraživačko-dokumentacioni centar je demantovao vest koju su preneli mediji RS, a potom
je preuzeli i mediji iz Srbije, navodeći da su Tokačine reči izvučene iz konteksta i pogrešno
predstavlјene, nazivajući ovaj čin medija Republike Srpske klasičnim primerom
manipulacije i zloupotrebe medija.
Koristim matematiku: petsto osoba je ipak živo, iako je na spisku mrtvih, ubijenih od strane
zlih Srba. Sedamdeset je umrlo ko zna gde, a proglašeno je da su ubijeni u Srebrenici.
Shvatam da muslimani manipulišu brojem ubijenih i stavlјaju na gomilu mrtve iz cele
Bosne, kako bi sebe predstavili kao žrtve a ne kao dželate predvođene Naserom Orićem,
svojim herojem.
Mirsad Tokača, musliman koji je počeo da otkriva laži, odmah je satanizovan od svojih.
Sreća je što nije ubijen.
Postoje lјudi koji smatraju da se treba boriti za istinu
Srbi su krivi za sve ratove koji su se dogodili na prostoru bivše SFRJ jer su hteli da naprave
„Veliku Srbiju“ jeste teza koju lansiraju London i Vašington, a na terenu nameću – profesori
smrti! No, na ćošku Evrope, Šveđani to baš i ne čuju dobro, pa emituju norveški
dokumentarni film autora Olea Fliuma, koji govori da istina ima i drugo lice osim
zvaničnog. To izaziva buru u Hagu. Pogledajmo tekstove iz novina. Sedište laži o Srebrenici
nalazi se, naravno, u Haškom tribunalu. Film norveškog reditelјa Olea Fliuma o „genocidu“
u Srebrenici otkriva ono što ne sme da se zna.
Šta je to? Genocida nije bilo, već sukoba dve vojske posle zločina nad Srbima u Kravicama.
Autor tvrdi da se nije desio masakr već legitimni oružani sukob srpskih snaga sa
„muslimanskim odmetnicima“ koji su „izvršili pokolј nad srpskom nejači“ u Kravicama.
Prema tvrdnji norveškog reditelјa, muslimani su zločinom u Kravicama izazvali opravdani
revolt Srba, a broj srebreničkih žrtava nije osam hilјada, kako se govori u BiH, već
maksimum četiri hilјade.
U Norveškoj je emitovan još jedan dokumentarac istog autora, Sarajevski rikošet, koji
muslimane iz BiH stavlјa u negativan kontekst povezujući ih sa delovanjem Al Kaide.
Možete ga pogledati na Jutjubu, a za engleski prevod pritisnite dugme „SS“ u donjem
desnom uglu. Sarajevski rikošet otkriva da su u BiH trenirali teroristi koji su napali Ameriku
2001. godine i da je Vojska Republike Srpske bombardovala Sarajevo da bi poubijala
teroriste u njemu.
Bošnjačka dijaspora u Norveškoj i Švedskoj ogorčena je što se muslimani iz BiH prikazuju
kao idejni osnivači i pokretači Al Kaide i „tvorci modernog globalnog islamskog terorizma“.
Švedska državna televizija je još u avgustu emitovala sporni dokumentarac o Srebrenici i
od tada je meta kritika Bošnjaka koji žive u Švedskoj da je „žrtvovala istinu“.
Državni sekretar u švedskom ministarstvu za integracije Jasenko Selimović jedan je od onih
koji su optužili televiziju STV za „poricanje genocida“, prenosi švedski portal Lokal.
Prema Selimovićevom mišlјenju, film opisuje haškog optuženika Ratka Mladića kao „dobrog
momka“, koji pokušava da pronađe rešenje za situaciju u Srebrenici 1995, i navodi na
zaklјučak da su se snage NATO-a borile na strani muslimana u BiH.
Ovde zastanimo. Istina kvari sliku o genocidnosti Srba. Kako to može da se spreči?
Zastrašivanjem, naravno, i ubijanjem onih koji negiraju postojanje genocida.
Profesori smrti kreću u akciju! Ko će biti smešten u mrtvački kovčeg ne odlučuju nosači, već
vladari iz senke. Kakav je kriterijum? Jednostavan. Svako ko ruši mit o genocidu u
Srebrenici sebe je osudio na smrt!
Sada znamo ko se krije iza ubistva mog kolege Zorana Petrovića Piroćanca! Pogledajmo
koga su sve ubili profesori smrti…
 RIČARD BATLER, VOJNI STRUČNјAK: KOLONA
SREBRENIČANA BILA JE LEGITIMNI VOJNI CILj

Suđenje za genocid generalu Ratku Mladiću i komandantu specijalne brigade Republike

Srpske Goranu Sariću u sudu u Sarajevu, koji je oformio NATO kako bi krivicu za rat
prebacio na teret Srba, imalo je i svoje neočekivane detalјe.

Tužilaštvo BiH je htelo da dokaže da je ubijanje oko Srebrenice srpski zločin. Zbog toga su
zamolili veštaka vojne struke da putem video linka svedoči. Novinar Džana Brkanić iz
Sarajeva izveštava:
„Ričard Batler, vještak vojne struke, svjedočenjem putem video-linka u unakrsnom
ispitivanju rekao je da je za potrebe Tužilaštva u Hagu sačinio iskaze o vojnim događanjima
u Srebrenici, kao i izvještaj o komandnoj odgovornosti brigade VRS. On je kazao da se za
pisanje ovih izvještaja koristio raznim dokumentima, kao što je ’čuveno’ naređenje od 10.
jula 1995. o učešću policijskih jedinica u borbenim dejstvima. Odgovarajući na pitanja
odbrane, Batler je rekao da je određena policijska jedinica u sastavu Ministarstva
unutrašnjih poslova (MUP) raspoređena u borbena dejstva pod kontrolom vojne jedinice
kojoj je dodijelјena. Batler je kazao da je tačno da su se ’jedinice MUP-a javile generalu
Krstiću i prešle pod kontrolu Drinskog korpusa’. Međutim, kako je rekao, bilo je akcija u
kojima, prema zakonima, vojna struktura nije mogla naređivati policijskoj. On je dodao da
se dešavalo da su se policija i vojska u nekim slučajevima preklapale i da se u praksi nije
uvijek provodio zakon.
Prema riječima vještaka, kolona Srebreničana koja se kretala prema Tuzli bila je mješovita
u vojnom i civilnom smislu, i zbog toga je bila legitimna vojna meta VRS jer su ti muškarci
napustili zaštićenu enklavu i ušli na teritoriju druge vojske. I sama akcija, kako je izjavio
Batler, bila je legitimna, kao i zaroblјavanje, a šta se dalјe desilo, nije bitno u njegovom
vojnom izvještaju. Batler je identifikovao i dokument – „Spisak ratnih zločinaca poznatih
komandi Prve lake pješadijske brigade koji su počinili zločine na ovom području, a za koje
postoje indicije da se nalaze u Srebrenici“. Batler je kazao da je general Ratko Mladić dao
izjavu da će vojno sposobni muškarci koji su bili u Potočarima biti prvo provjereni, a potom
možda i pušteni. Prema dokumentu od 13. jula 1995, Mladić je naredio da se jedinice VRS
upute prema Žepi, a da će za sve ostalo u Srebrenici biti nadležne jedinice MUP-a. U tom
dokumentu se navodi da jedinice MUP-a treba i da likvidiraju oko 8.000 vojnika zaroblјenih
u šumama, što je, prema Batleru, neutralisanje neprijatelјskih vojnika, a ne strijelјanje.“
Ovde zastanimo. Šta smo otkrili a šta smo znali? Kada vojna kolona želi da se probije od
tačke A do tačke B, i da prođe kroz teritoriju druge vojske, ona je napadač koga treba
zaustaviti borbom. U ratu se obično koristi municija koja ubija, a ne vodeni topovi.
Završimo sada citat:
„Batler je rekao da mu je poznato da su se na ovom području od 13. do 17. jula vršili
pretresi terena, i da je svim jedinicama koje su učestvovale u tome, a prema Mladićevoj
naredbi, trebao „komandovati potpukovnik Keserović“.
Kad zlo reši da kažnjava dobro, ono pokušava da mobiliše sve svoje resurse.
Vratimo se na citat:
„General Mladić, komandant odbrane Republike Srpske, optužen je za genocid u Srebrenici
i progon civila iz te enklave i susjedne Žepe, u lјeto 1995, zatim genocid 1992. u sedam
opština, progon muslimana i Hrvata, terorisanje građana Sarajeva i uzimanje pripadnika
UNPROFOR-a za taoce. Dio korištenih dokumenata, kako je kazao Batler, vezan je za
prikrivanje zločina, ali njih je veoma malo jer je sve rađeno u tajnosti. Tužilaštvo BiH će
izvještaje Batlera i druge materijalne dokaze ulagati naknadno. Batlera je unakrsno ispitala
odbrana Gorana Sarića, koji je optužen kao bivši komandant Specijalne brigade policije
Republike Srpske. Na teret Sariću je stavlјeno da je u julu 1995. komandovao policijskim
snagama koje su učestvovale u pretresima, razoružavanju, te prisilnom premještanju žena,
djece i staraca, kao i odvajanju muškaraca i dječaka, koji će kasnije biti pogublјeni na
području Srebrenice*, konstatovala je Džana Brkanić.
Idemo dalјe u istrazi. Ko je sve ovo napakovao i zašto?
 PAS PAMTI KAD MU NANESEŠ ZLO, A SRBIN
PRAŠTA

Među onima koji su otišli u penziju postoje dve vrste špijuna: oni koji večno ćute i oni koji
stalno nešto pišu i pričaju. Oni što ćute su ili važni, pa ne smeju da zucnu o prlјavim
stvarima koje su radili u ime države, ili su popustili sa živcima. Oni što pričaju obično
nemaju putera na glavi i žele da isprave neku nepravdu ili spreče neku novu.
Pred nama je jedan zanimlјivi i pričlјivi američki špijun. Ime mu je Robert Baer. Sa njim
razgovara novinar od devetnaest godina Miloš Čupurdija.
Pročitajmo tekst, naučićemo iz njega najviše na osnovu onoga što ne kaže.
Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je
odavao informacije o CIA i administraciji Bila Klintona i Džordža Buša, zbog čega je
nekoliko puta privođen i hapšen. Nјegov lični prijatelј Mit Vospurh, koji je radio u Senatu i
davao mu pojedine informacije, ubijen je iz sačmare u jednom hotelu. Kao visoki operativac
CIA radio je na prostoru Jugoslavije, od 1991. do 1994, i na Bliskom istoku. Robert Baer je
učestvovao i u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj geografiji, optužujući Bušovu vladu
da je ratovala zbog nafte.
Ovaj moj intervju s njim obavlјen je uživo u Kanadi, gde Baer u Kvebeku promoviše svoju
knjigu Tajna Bele kuće (The Secret of White House). U intervjuu smo razgovarali i o pozadini
rata u Jugoslaviji.
– Kada ste stigli u Jugoslaviju, gde je to tačno bilo, i koji vam je bio prvi zadatak?
– Stigao sam helikopterom sa još tri agenta. Sleteli smo 12. januara 1991. u Sarajevo.
Zadatak nam je bio da pripazimo na navodne teroriste srpske nacionalnosti, koji je trebalo
da napadnu grad.
– O kojim teroristima je reč i zašto je, navodno, trebalo da izvrše te napade?
– O srpskim! Dati su nam fajlovi da grupa po imenu Vrhovna Srbija planira bombaške
napade na klјučne zgrade u Sarajevu, zbog želјe muslimana da Bosnu otcepe od tadašnje
Jugoslavije.
– Da li je takva grupa postojala i šta ste vi, po naredbi komande CIA, tačno radili u Sarajevu?
– Takve grupe nikad nije bilo! I nas je centrala prevarila. Imali smo zadatak da širimo
paniku među političarima u Bosni, puneći im glavu da će Srbi da ih napadnu. U početku smo
i mi prihvatili tu priču, ali se potom zapitali: zašto dižemo paniku kad ta grupa očigledno ne
postoji?
– Kako i kada se završila ta operacija, i da li je imala neko ime?
– Za mene se završila nakon dve nedelјe; dobio sam novi zadatak u Sloveniji. Inače,
operacija je trajala još mesec dana i zvala se Istina, iako je bila sve samo ne to.
– Kažete da ste otišli u Sloveniju. Kojim povodom?
– Tamo sam dobio instrukcije da je Slovenija spremna da proglasi nezavisnost, date su nam
pare, nekoliko miliona dolara, tim novcem smo finansirali razne nevladine organizacije,
opozicione stranke i političare koji su raspalјivali mržnju.
– Kako ste vi gledali na tu propagandu CIA, i šta su o tome mislile vaše kolege?
– Zadatak CIA se ne odbija, pogotovo kada su svi nervozni i skloni paranoji. Mnogi agenti i
visoki činovnici CIA nestajali bi po odbijanju da se bave propagandom protiv Srba u
Jugoslaviji. Lično, bio sam šokiran obimom laži naše agencije i političara. No mnogi agenti
CIA bavili su se time nesvesni šta čine. Jednostavno, svako obavlјa svoj delić ukupnog
zadatka, i samo onaj ko je smislio celu priču – a to su političari – zna njenu pozadinu.
– Znači postojala je propaganda isklјučivo protiv Srba?
– I da i ne. Propaganda je trebalo da zavadi republike da bi se one odvojile od Jugoslavije.
Morali smo izabrati žrtveno jagnje – nekog ko bi bio kriv za rat i nasilјe i odgovoran za sve.
Srbija je izabrana pošto je na neki način predstavlјala naslednicu Jugoslavije.
Ovde zastajemo. Agent američke službe ovde ne govori istinu. Srbi nisu izabrani da budu u
režiranom ratu krivci zato što su „naslednici“ Jugoslavije, već zato što su u očima Londona
pritajeni saveznici Rusa.
Uvek su u pitanju interes i geopolitika!
Idemo dalјe.
– Možete li nabrojati političare u bivšoj Jugoslaviji koje je plaćala CIA?
– Da, mada je to delikatno. No plaćeni su bili Stipe Mesić, Franjo Tuđman, Alija Izetbegović,
mnogi savetnici i članovi vlade Jugoslavije, te srpski generali, novinari, pa i pojedine vojne
formacije*. Jedno vreme plaćen je bio i Radovan Karadžić, ali je prestao da uzima pomoć kad
je shvatio da će biti žrtvovan i optužen za zločine u Bosni. Američka administracija ga je
prevarila.
Ovde zastajemo. Obaveštajac spominje one političare za koje nije kompromitujuće da rade
za američku službu jer je saradnja sa njom njihovoj zemlјi donela navodnu slobodu.
Sada vi, čitaoci, treba sami da zaklјučite koji su srpski političari bili britanski i američki
agenti od 1948. godine. Bilo koga da stavite na spisak, koga se setite, gotovo izvesno nećete
pogrešiti. SFRJ, odnosno Srbija bile su pod „zaštitom“ Zapada i pokrivene mrežom agenata
od uticaja, koji su se predstavlјali kao komunisti.
Možemo ih zvati američkim marionetama, ali to nije tačno, oni su svi bili na linku Londona
a kontrolisao ih je Vašington. Kao jedan od načina identifikacije zavrbovanih mogu da
posluže podaci o tome gde su školovani, gde su se usavršavali i gde su službovali. Posle toga
sledite i karijere njihove dece i rođaka.
Sada shvatite da dolazimo do hilјade lјudi koji rade u svoju korist a na štetu države. Kad bi
neko napravio spisak svih zavrbovanih, proglasili bi ga „teoretičarem zavere“ i na kraju –
ubili!
Svi ti lјudi i žene su zavrbovani po sistemu:
1. ambicioznosti,
2. alavosti.
Oni se između sebe poznaju a mi ne znamo odakle. Oni jedni druge podržavaju u karijeri, a
vas zadržavaju. Postoji stakleni plafon dokle mogu da dosegnu oni koji su „van priče“.
Staklenu prepreku zaobilaze samo oni koji su povezani nevidlјivim lancem. Tako je svuda u
svetu, nije samo u Srbiji. „Korupcija komoditetom“, to je formula za vladanje državama.
Korumpiraj elitu za male pare pa će ti ona takođe za male pare prodati sve resurse svoje
države. Shvatate?
Milomir Marić, moj drug i kolega, napisao je knjigu Deca komunizma, ali vam nije rekao
istinu do kraja. Deca komunista su agenti britanske službe! Pogledajte na Guglu ko su
roditelјi srpskih i hrvatskih tajkuna koji imaju kuće u Londonu. Znate onu moju mantru:
reci mi gde imaš kuću i gde školuješ decu, reći ću ti za koju tajnu službu radiš.
Idemo dalјe sa analizom izjava obaveštajca CIA Roberta Baera, poreklom Holanđanina. Sada
dolazimo do raskrinkavanja klјučne laži!
Da li će mit o genocidu nad muslimanima od strane „zlih pravoslavaca“ splasnuti?
Novinar pita Baera:
– Srebrenica: svi znamo za nju. Možete li nam reći nešto o tome, ukoliko znate?
– Da. Od 1992. bio sam ponovo u Bosni, ali da bismo obučavali vojne formacije te nove
države, koja se upravo proglasila nezavisnom. Priča o Srebrenici je naduvana, i mnogo lјudi
je nažalost izmanipulisano. Broj muslimanskih žrtava jednak je broju pobijenih Srba i
drugih, ali Srebrenica predstavlјa politički marketing. Moj šef, inače svojevremeno član
američkog Senata, nekoliko puta je napomenuo da će biti nekakve prevare u Bosni. Mesec
dana pred navodni genocid u Srebrenici kazao mi je da će taj grad postati centar medijske
pažnje širom sveta, i dao nam instrukcije da kontaktiramo s medijima. Kad sam ga pitao
zašto, kazao mi je da ću videti. Dobili smo naredbu da sa novoformiranom bošnjačkom
vojskom udarimo po kućama i civilima – zapravo, po građanima Srebrenice. U tom trenutku
sa druge strane udarili su i Srbi. Verovatno je i njih neko platio i nahuškao.
– Ko bi onda mogao biti kriv za genocid u Srebrenici?
– Jednostavno, žrtve u Srebrenici su pale zbog Bošnjaka, Srba i Amerikanaca – to jest nas.
Ali, sve je pripisano Srbima. Nažalost, mnoge žrtve su sahranjene kao muslimani, a bile su
Srbi, ili neke druge nacionalnosti. Pre nekoliko godina je moj drug, bivši agent CIA – a danas
zaposlen u MMF-u – rekao da je Srebrenica bila proizvod dogovora američke vlade i
političara u Bosni. Kao grad, Srebrenica je žrtvovana jer je posle tog navodno srpskog
zločina Amerika imala povoda za napad.
Ovde dolazimo do klјučnog podatka. Izvor govori da su političari muslimani iz Bosne
pristali da žrtvuju svoje sunarodnike kako bi posle toga došla američka vojna intervencija
koja bi im donela samostalnu Bosnu. Ko su onda političari muslimani koji podstiču ubijanje
svojih lјudi? Naravno, oni koji ih vode. Navodno bogougodni Alija Izetbegović i njegov sin
Bakir, sa kojim se otac konsultovao o svemu.
Ko danas, ponovo, sprema rat u Bosni? Naravno Bakir, sve u ime i za lјubav Bošnjaka. Zašto
on to radi? Zato što je shvatio da je rat najveći biznis. Arapi ionako dolaze iz Turske, njega
će potisnuti, pa je novi rat sa Srbima poslednja šansa za uvećanje kapitala. U Sarajevu i
okolini danas, 2016, živi više od četrdeset hilјada imućnih Arapa.
Za kraj ovog „pakovanja istine“ od strane bivšeg agenta CIA, evo komentara Ane Selić,
unuke komunizma. Ćerka sjajnog Momčila otkriva da je sve „pozorište senki“. Evo njene
analize obmana:
„U brojnim odrednicama na internetu uloga Roberta Baera u Jugoslaviji, to jest u ratu kojim
je morala da se raspadne, gotovo da se ne pominje. To će – kao i preskakanje Balkana u
gotovo svakom spisku zločina koje svetski čuveni antiglobalisti stavlјaju na dušu Americi i
Zapadu u poslednje dvadeset i dve godine – još neko vreme ostati pravilo. Oni malobrojni
koji uporno, uz ogromne napore, tragaju za razlozima ovog prećutkivanja – smatrajući da
lјudski život, uprkos svemu, ipak ima neki plan, smisao i svrhu – mogu samo baratati
’razumski’ opovrglјivom pretpostavkom da se strategija uspešno primenjena drugde, te
sračunata na dalјu upotrebu, nikada ne otkriva.
No Baerov slučaj svakako nema strateške razmere; on je samo taktička vežba podmetnuta
za širu strategiju, kockica u mozaiku koja se može staviti na jedno ili drugo mesto, čak i
sasvim zameniti ili izbaciti, zavisno od cilјa koji treba postići. Sa zgodnom ’legendom’
pokajnika, kakvih je na internetu tušta i tma, sada otkriva kako je radila njegova bivša
firma, slučajno najmoćnija tajna služba na svetu, dajući intervjue i slobodno promovišući
svoje knjige o Firminim i državnim tajnama. U intervjuu za portal Vajs, na primer – koji
svojim insajderskim šarmom neodolјivo podseća na TV razgovore Milomira Marića i Dejana
Lučića – objašnjava kako se prijavio za rad u CIA: popunio je formular, i potom, pri
intervjuu, odabrao da bude operativac, a ne analitičar, jer nije imao ni magistraturu ni
doktorat. Priča i kako su ga iz Firme pritisli jer je imao koncept drugačiji od državnog za
svrgavanje Sadama Huseina. U brojnim intervjuima priča o svemu i svačemu – Iranu,
Avganistanu, bračnom životu sa koleginicom iz Firme, a za našu publiku ima čak i poruku
mira i izvinjenja.
Spisak onog što je objavio je poduži: tu je pet knjiga, niz članaka, autor je nekoliko
dokumentarnih filmova, a i film Sirijana snimlјen je po njegovoj prvoj knjizi. Na tom spisku,
međutim, nema knjige koja se pominje u ovom intervjuu, iako je spisak ažuriran pre desetak
dana.“
Zastajemo. Tajna Bele kuće, knjiga koja je povod za intervju – uopšte ne postoji. Postavlјa se
pitanje šta je uopšte istina? Ana Selić otkriva nam da to nije slučaj, već metod.
„Ta nedostajuća knjiga (Tajna Bele kuće) podseća na jedan sličan slučaj: knjigu Igra senki
britanskog novinara Tima Maršala, o kojoj smo još 2003. pisali u prvom broju Srpskog lista
u tekstu pod nazivom Tender za revoluciju. Taj cinični prikaz obaranja Miloševićeve vlasti, i
rata protiv Srba koji mu je prethodio, objavio je Samizdat B92 – izdavačka kuća istoimene
novinske ispostave – uz veliku promociju u Beogradu, pre gotovo deset godina.
Maršalov spisatelјski opus se u međuvremenu nije uvećao. Nјegov Shadowplay – u
domaćem prevodu Igra senki – premijerno predstavlјen u Beogradu i na srpskom, ni do
danas nije izdat na engleskom, iako se maketa knjige sa engleskim naslovom može naći na
internetu.
Da mi nismo jedini naivci svedoči i apel jednog Britanca na nekom forumu: on i njegova
devojka veoma cene ovog autora i žele da pročitaju njegovu jedinu knjigu te mole za pomoć
u njenom pronalaženju. Ali knjige nema nigde – ni u knjižarama, ni u bibliotekama ni na
internetu. Nema je čak ni u Maršalovoj biografiji na Vikipediji. Iako biografija nije ažurirana
već godinu dana, u prethodnih devet bilo je dovolјno prostora da se taj bitni detalј iz
njegovih profesionalnih uspeha uklјuči u ostale – među koje spada i rad u vojsci pre
prelaska na novinarske zadatke po stranim, geostrateški važnim zemlјama.
Ali, iako je nema, ipak je ima – u njegovom zvaničnom životopisu na sajtu blogera Skaj
njuza, firme za koju Maršal već dvadeset pet godina nominalno radi, gde je Pozorište senki
unapređeno ne samo u postojeći već i nagrađivani bestseler.
Koliko je opsena u ovolikoj ponudi ’istina’ teško je stoga proceniti. No važno je procenjivati.
Maršal nam se iz svoje dobro redigovane životne priče otvoreno ruga. Ne samo nama, već i
Iračanima, Avganistancima i svima ostalima koje su njegovi poslodavci disciplinovali i dalјe
disciplinuju podlostima i bombama.
I Baer je na istoj strani, iako na drugom zadatku. Neće ga koštati ništa ni da jednog dana
napiše scenario za film o Srebrenici, u kome će se naći i više od ’istine’ koju trenutno nudi.
Navodno više puta hapšen i privođen zbog svoje delatnosti, Baer je 1998, godinu dana
pošto je napustio CIA, od Firme dobio odlikovanje za uspešan obaveštajni rad.
Pozorište senki su, prema upoznatima, u Evropu doneli putnici sa Istoka, gde je njegova
tradicija bila vrlo jaka. U Zapadnoj Evropi nije se odviše primilo, ali, kada se koristi, između
jakog svetla i belog platna na kome se projektuju senke ne koriste se lutke već živi glumci. U
Srbiji takvo pozorište nije postojalo, ali se radi na projektima njegovog uvođenja – jer je, po
stručnjacima, korisno za obrazovanje predškolske dece.
Za sada, planirane su samo lutke.“
Za kraj ove analize, da zaklјučimo, britanski model manipulacije nama je sledeći: Srbe treba
sputavati u miru a koristiti u ratu. Da li treba da dodamo? Srbi zaboravlјaju zločine nad
sobom što ne čini ni pseto.
Zato sa osmehom pročitajmo poruku cijaša:
„Zaboravite prošlost! Ona je inscenirana i lažna. Izmanipulisani ste! Oni su dobili šta su
hteli i glupo je da se vi i dalјe mrzite; morate pokazati da ste jači i da ste shvatili ko vam je
sve to napravio. Ja se iskreno izvinjavam. Zato već dugo otkrivam tajne CIA i Bele kuće.“
Momčilo Savić, Anin otac, sjajno objašnjava skriveni spin američke i britanske službe:
„Na ’ovim prostorima’ nema, naime, niti sme biti zaborava a – u slučajevima genocida – ni
praštanja. U našim gorštačkim krajevima bilo je, istina, obreda pomirenja kao kada bi
krvnik morao na kolenima, sa ubilačkim oružjem oko vrata, tri puta obići oko žrtvine kuće,
a oproštaj utvrditi još krvnom vezom (brakom), kumstvom ili pobratimstvom. No za
genocid oproštaja nije bilo, što pokazuje i turski i zapadnjački i arnautski slučaj – ti genocidi
nad nama ne budući ni zaboravlјeni ni oprošteni nama, žrtvama. Jer, psihologija krvnika –
pogotovu današnjih – zahteva uklanjanje oštećenih zarad plausible denial (prihvatlјivog
poricanja) zločina.
S našim dušmanima možemo stoga živeti u snošlјivim odnosima jedino ako izravnamo račune.
U slučaju Hrvata, to znači oduzeti im srpsku Baranju, Slavoniju, Baniju, Kordun, Liku i
Dalmaciju. „Stanje na terenu“ ostvareno njihovim pomorom, progonom i katoličenjem Srba
ne smemo nikada prihvatiti, ma koliko nam udalјen izgledao povratak u izgublјeni zavičaj.
Slično moramo postupiti i prema Šiptarima, a prema Nemcima i Vatikanu težiti istorijskoj
verifikaciji. Drugim rečima, moramo ih smatrati osvedočenim neprijatelјima budućih
najmanje stotinak godina, dok nas ne ubede da ih je napustila manija Drang nach Osten.
Jer, mimo priče Baera i sličnih – pa nosili oni i naša imena i prezimena – nas su klali, sekli i
pekli, malјevima ubijali, strelјali, oči nam i organe vadili ne Amerikanci i Baerove kolege već
naši susedi, čak i rođaci.*
Ovde zastajemo. Dolazimo do suštine našeg bića, koja je vrlo čudna. Srbi smatraju da je
veličina čoveka u praštanju!
Čitajući Selićeve rečenice neko će reći da ovaj čovek zagovara novi rat protiv Hrvata. Zar
nam nije bilo dosta ratova koje je izazvao Slobodan Milošević? To je mantra koju su
nametnuli Sonja Biserko, Nataša Kandić i drugi slični.
Hrvati, koji su pobili u svojoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj više od milion i trista hilјada
Srba, nisu proglašeni za genocidan narod! Hrvati koji su uz pomoć NATO-a i SAD proterali
trista hilјada Srba tokom svog rata za otceplјenje od Jugoslavije nisu optuženi za etničko
čišćenje…
Bošnjaci, koji su po nalogu Vašingtona krenuli u bratoubilački rat sada nazivaju žrtve
Nasera Orića i drugih dželata zločincima…
Ko je stvorio „Islamsku državu“, ko je doveo mudžahedine u Bosnu? Ko je sekao glave? Da li
treba da vas podsećam na Kosmet? Šta hoće da nam kaže pisac Momčilo Selić?
Zaboravlјanjem zločina nad sobom, podstičemo novi zločin!
Bakir Izetbegović ponovo hoće rat. Mantra o Srebrenici je teza za novi sukob sa Srbima.
Srpsko nejedinstvo izazvano korupcijom političara daje mu veću šansu. Turska tajna
služba, iza koje stoji MI-6, prisutna je u Bosni više nego očigledno. Saudijska tajna služba je
pripremila dovolјne količine oružja koje je u Albaniji, a kuplјeno je u Srbiji.
Bilo je dve hilјade oficira koji su prodali SFRJ, a sada je dvesta političara koji prodaju Srbiju.
Sandžak želi secesiju i proterivanje Srba, kuva se u Preševu i Bujanovcu, u Vojvodini se
rovari…
Pas pamti kad mu zlo naneseš, a Srbin zaboravlјa i prašta. Pogodite kakva će biti sudbina
Srba ako se ne promene. Užasna! Zato se trgnite i krenite u akciju, za početak o svemu
razmislite!
Dok ovo pišem (2016. godina) u Bosnu se doselilo sto hilјada Arapa, tokom sledećih
nekoliko godina biće ih nekoliko miliona. Stvara se „Veliki Izrael“, Arapi su suvišni. Zato su
usmereni prema Bosni i Evropi.
 TAJNA GRUPA ŽAOKA UBIJA SVEDOKE

Smrt Zorana Jovanovića 13. 7. 2013.

Vlasenica, 12. jul 2012. godine.
Novinar i pisac, nekada medijski ratnik, Zoran Jovanović, koga su oni koji ga nisu voleli zvali
Glavonja, vodio je svoju bitku za istinu o navodnom genocidu u Srebrenici.
Sa Aleksandrom Dorinom napisao je knjigu koja je otkrila niz laži koje je trebalo da
kompromituju Srbe kao genocidnu naciju.
Bilo je veče kada je Zoran krenuo na sastanak sa muslimanom sa kojim je već godinu dana
bio u kontaktu. Znao je mentalitet bivših Srba koji su promenili veru i postali muslimani.
Nјihova vodilјa kroz život je prilagodlјivost. Prelaženje u islam iz pravoslavlјa bilo je
prilagođavanje jačem! Prikrivanje religioznosti tokom komunizma, odnosno ateizma,
takođe je bio kompromis. Užasan je bio njihov poslednji kompromis sa islamskim
ekstremizmom, kada su sa lakoćom postajali glavoseče svojim komšijama i školskim
drugovima, kako bi se dodvorili surovim mudžahedinima koje su doveli Alija i Bakir
Izetbegović iz Irana ali i iz vascelog arapskog sveta.

Zoran Jovanović pronašao je jednog kolegu, novinara, zapravo snimatelјa muslimana, koga
je znao već decenijama a koji je snimao, kako kaže, rat. Kada je Zoran uspeo da dođe do
veće sume novca, krenuo je da otkupi video-materijal na kome se tokom četrdeset minuta
vide izjave, hvalisanja muslimana iz susedstva Srebrenice kako su klali i pekli na ražnju
srpsku decu, terajući roditelјe da to sve gledaju, čak su ih na kraju terali da jedu to pečenje,
što su ovi, naravno, odbijali. Kazna za to bilo je ritualno odsecanje glave, sa usklikom Alahu.
Na snimku se vide i starešine, naročito Naser Orić koji je stvorio specijalne jedinice za
iskorenjivanje svega srpskog u tom regionu.
Zoran Jovanović, novinar, otišao je kod svog kolege muslimana, koji mu je te snimke
nabavio uz dogovor da nikada neće otkriti od koga ih je dobio. Ono što obojica nisu znali, ili
nisu želeli da znaju, jeste da su njihovi razgovori snimani iz prislušnog centra u Beču i
prosleđivani onima koji su britanske „krtice“ u Beogradu, a nalaze se u sistemu države.
Dok se vozio prema zaseoku gde je Bošnjak živeo, Zoran Jovanović se sećao svog
svedočenja pred Haškim sudom 2011. godine, u procesu protiv Radovana Karadžića.
Stari auto nekako se dovezao do zaseoka gde je živeo „trgovac istorijom“. Već je pao mrak,
što je Zoran i želeo jer je tako bio manje primetan. Ušao je kroz otvorenu kapiju gde ga je
čekao kolega Mujo.
– Akšam hajrlo.
– Bujrum, uđi i sedi. Hoćemo li šta zamezit ili si za kafu?
– Ma jok, bolјe kafu, pa da završimo ovo na brzinu.
– A rakija?
– Može jedna pa da idem.
– Eno ti kasete, pa ih pogledaj, a ja idem da donesem… Imam ja toga, skuplјam, papreno
plaćam! Neće moji jeftino da ih prodaju.
Zoran Jovanović pusti snimak i vide izjavu oficira iz Pilica, gde govori o strelјanju dvadeset
dva Bošnjaka koji su bili najgori zločinci, glavoseče Srba.
Zatim pogleda još nekoliko snimaka i zadovolјno ih smesti u torbu. Bili su užasavajući.
Aleksandar Dorin, njegov drug, to nije mogao ni da pojmi, a on nije hteo ni da mu kaže –
ćutao je.
Bošnjak donese kafu i rakiju. Zoran se posluži i sa osmehom na licu krenu. Bio je zadovolјan
zbog snimaka, ali i užasnut njima. Komšije Bošnjaci predstavili su se drugačije Srbima, na
način koji oni nisu mogli ni u snu da očekuju.
Ono što Zoran Jovanović i Zoran Petrović Piroćanac nisu znali jeste da postoji tajna veza
između vojne obaveštajne službe SAD i grupe Žaoka u Beogradu, sastavlјene od oficira JNA
koji su svi školovani u Rusiji.
Gde je ovde „kvaka“? JNA su vodili britanski i američki agenti od uticaja. Oni su regrutovali
svoje istomišlјenike među mlađim oficirima, a onda ih slali u SSSR na školovanje. Nadali su
se da će ih GRU regrutovati pa da budu dvostruki agenti.
Da li vam ovaj podatak liči na teoriju zavere? Meni da, mada mi je ovu tajnu odao njihov
čovek, možemo ga nazvati pokajnikom. Po njemu Žaoka postoji i danas i dejstvuje i dalјe…
Nјihov posao je sada da prikriju svoju ulogu u režiji „srpskih zločina“.
Zoran Jovanović je odmah krenuo prema Srbiji, Stigao je u Beograd, odseo kod ćerke i
razgovarao s njom ne spomenuvši video-kasete. Ujutru je krenuo u centar grada.
Na parkingu ispred ćerkinog stana slučajno se sudario sa jednim čovekom. Izašli su i
ustanovili da su se samo branici odbili jedan od drugog. Rukovali su se, a onda ga je
„komšija“ potapšao po ramenu. Osetio je nešto kao ubod, ali nije ga bolelo. Seo je u kola i
otišao da se susretne sa oficirom vojne kontraobaveštajne službe, svojim vršnjakom.
Otišli su na ručak. Ko je bio taj oficir nije poznato, Da li je bio agent-provokator tajne grupe
Žaoka?
Bilo kako bilo, Zoran Jovanović je iznenada umro. Autopsija nije izvršena, pa supstanca koja
izaziva infarkt nije pronađena. Ona se zove – digoksin. Digoksin je lek koji podstiče rad srca.
Ako se primi u jačoj dozi, u roku od dva sata izaziva prejak, ubrzan rad srca i – infarkt!
Naravno, video-kasete koje je Zoran nosio, a koje je trebalo da sruše mit o genocidu u
Srebrenici – nestaju!
O smrti svog kolege Zorana Jovanovića Aleksandar Dorin kaže:
„Zoran Jovanović umro je 13. jula u Beogradu, samo desetak časova pošto mi je javio da je
otkupio dva snimka koja ruše mit o Srebrenici. Jovanović je za vreme rata bio načelnik
Informativne službe Drinskog korpusa Vojske RS, ali i odlično upućen u sve događaje iz
rata. Čuli smo se telefonom pre nego što je iz Vlasenice otišao da se na tajnoj lokaciji nađe
sa čovekom koji je bio spreman da proda te snimke, a onda me je, 12. jula prošle godine
zvao na švajcarski broj mobilnog telefona da mi kaže kako ih je preuzeo i da se sprema da
se vrati u Vlasenicu. Dan kasnije mi je javlјeno da je umro u Srbiji, i to od posledica srčanog
udara, ali niti je izvršena autopsija, niti su ti snimci pronađeni kod njega. Od tog trenutka
sam dobio više upozorenja da povedem računa o svojoj bezbednosti uz objašnjenje da
’priča nije nimalo naivna’“
Ovde zastajemo da nešto dodam. Zoran Jovanović je Dorinu iz bezbednosnih razloga rekao
da će da spava u Vlasenici, a otišao je pravo u Beograd.
Jovanović je svedočio i na suđenju Radovanu Karadžiću kao svedok odbrane, a u svojoj
ratnoj arhivi je imao više dokumenata koji su pobijali teze o brutalnim ubistvima Vojske RS
u zoni odgovornosti Drinskog korpusa. Aleksandar Dorin kaže da su, čim su saznali za
postojanje još neobelodanjenih video-snimaka iz Srebrenice, on i Jovanović odlučili da
pokušaju da ih otkupe.
Sada pratimo dalјe izlaganje Aleksandra Dorina, pisca knjige o Srebrenici:
„Pregovori su trajali nekoliko godina, a na kraju smo se dogovorili da za početak platimo
hilјadu evra za dva kraća video-fajla, posle čega je trebalo da razgovaramo i o drugim
materijalima. Jovanović mi je javio telefonom da se sreo sa tim čovekom, da je pažlјivo
pregledao snimke i da će prespavati kod rođaka kako noću ne bi putovao za Vlasenicu.
Ujutro ga je taj rođak pronašao mrtvog, a i njegova supruga i kćerka su mi kasnije rekle da
u njegovim ličnim stvarima nisu pronašle te video-snimke, ali ni najmanji trag u kom je to
mestu otkupio video-zapise. Ne mogu da tvrdim ništa, ali je vrlo čudno da smo se
prethodno čuli telefonom, da je Zoran bio potpuno zdrav, a preminuo od srca i da tih
snimaka nema, kao i da mi je nekoliko puta rekao da će ga angažman na otkrivanju istine o
Srebrenici najverovatnije ’jednog dana koštati glave’.“
Ovde zastajemo. Dorin govori da je Zoran umro u Republici Srpskoj, a moj izvor kaže da se
to dogodilo u Beogradu. Zanimlјivo…
Vraćamo se na Dorinovo izlaganje:
„Prema rečima Zorana Jovanovića, prvi video-zapis je deo snimka koji su sami muslimani
snimili 1994. godine. Tu se vide i čuju izjave muslimanskih boraca koji se hvale da ih ima
nekoliko hilјada u toj enklavi kod Srebrenice. A onda sledi užasavajuće obećanje da će
poklati što više Srba. Drugi snimak je trebalo da bude nešto duži i predstavlјao je
svedočenje holandskih vojnika koji su obezbeđivali ovu enklavu.
Prvi snimak, koji navodno u originalu traje čak četrdeset minuta, nedvosmisleno pokazuje
kako Srebrenica ne samo da nije bila demilitarizovana, već je bila stecište specijalnih
odreda koji su činili stravične zločine. Drugi snimak je zapravo potvrda izjava holandskih
vojnika da je evakuacija muslimanskih civila sprovedena korektno i bez incidenta, što
pobija tezu o ubistvima.
Neki bivši borci Republike Srpske, koji danas žive u Parizu, stavili su mi do znanja da su
saznali od nekih muslimana da zbog dokumenata koje objavlјujem o Srebrenici moram
dobro da se pripazim. Poslušao sam ih“*, kaže na kraju ovaj pisac i istraživač, koji je
nekoliko meseci ranije već poveo računa o svojoj bezbednosti.
Ovde moramo da zastanemo. Zoran Petrović Piroćanac, moj drug i kolega, umro je kada je
trebao da ide u Hag i odnese neke snimke koje je kupio od možda iste osobe od koje i Zoran
Jovanović. Umro je na je sličan ili istovetan način kao Jovanović – izazvani infarkt!
Razmišlјam da li tajanstvena grupa Žaoka stoji iza obe smrti? Ko kuje kovčeg za Srbe?
Postavlјa se logično pitanje ko ubija infarktom one koji žele da sruše mit o genocidnosti
Srba? Ko su ti zaverenici? Odgovor je: isti oni koji su taj mit i stvorili!
Razmišlјam, zašto je to učinjeno? Operacija Srebrenica izvedena je „pod tuđom zastavom“.
To znači da su neki lјudi pod zastavom Srbije, u našim uniformama, učinili nešto za šta
treba da snose odgovornost svi Srbi!
Podsećam, operacija Srebrenica poručena je iz Londona i Vašingtona da bi bila povod za
bombardovanje Republike Srpske od strane NATO-a.
Englesko guranje u UN rezolucije o Srebrenici trebalo je da bude pravni osnov za gašenje
Republike Srpske. To bi izazvalo bunt Srba i novo bombardovanje…
Zovem svoje izvore. Sastajem se sa jednim pukovnikom kontraobaveštajne službe koji mi
tokom šetnje otkriva:
– Ram za sliku o genocidu u Srebrenici dali su MI-6 i Diplomatska obaveštajna služba SAD, a
ne CIA.
– Ko je stvorio Deseti diverzantski odred, ko Ševe, koja služba ih je vodila? – pitam.
– Naša, iza leđa kolega jer je to tajna… Klјučni čovek je Salapura. Po mom mišlјenju, on je
veza u toj operaciji za francusku tajnu službu… He, he, znaš da je u špijunaži sve igra
ogledala… Možda je Salapura nevin.
Tražim dalјe…
 ŠVAJCARSKA AFERA: HAPŠENјE ALEKSANDRA
DORINA 16. 6. 2015.

Aleksandar Dorin, odnosno Boris Krlјić, džez muzičar koji je postao pisac – istraživač
navodnog zločina Srba prema Bošnjacima u Srebrenici, gledao je kroz prozor svog stana na
periferiji Bazela. Primetio je da ga neko prati. Razmišlјao je da li je to švajcarska policija ili
muslimani iz Sarajeva.
Aleksandar Dorin nije sebe doživlјavao kao hrabrog čoveka, već kao običnog Srbina. Posao
pisca-istraživača pokazao se kao relativno lak, ali i opasan.

Istina je tu, samo je treba zapisati. Kad je narod čuo da piše knjigu o Srebrenici i o
navodnom genocidu, svedoci su se sami pojavlјivali i govorili kako je bilo.
Analiziram… Suština je bila jednostavna. Teza je bila da je Naser Orić, agent CIA, dobio
nalog da na najgrozniji pobije način što više srpske nejači. Antiteza je bila da su MI-6 i CIA
stvorile više vojnih grupacija koje je trebalo da se osvete za sve zločine koje je počinio
njihov agent Naser Orić.
Mislio sam da je to šema koju će odigrati. No oni su ubacili nov detalј – francusku službu,
koja se time ponosila, nazvavši je „bezbednosna koalicija“. Time je predsednik Francuske
hteo da dobije na značaju. Francuski agent Dominik to je saznao i kompletnu informaciju
odneo vojsci Republike Srpske sa izričitim zahtevom da nikako ne ulaze u Srebrenicu jer je
to zamka! Francuskom agentu Dominiku stvarno ime je Jugoslav Petrušić. Pronašao je
Aleksandra Dorina i ohrabrio ga da piše novu, kompletniju knjigu o Srebrenici, sa više
detalјa.
Aleksandar Dorin je tada ušao u predvorje slave koje je vodilo direktno u pakao. Ono što je
zbunjivalo bile su ružne činjenice. Agenti MI-6 i CIA bili su visokopozicionirani oficiri Srbi.
Znao je njihova imena.
Matematika zločina bila je drugačija od one koja je predstavlјena u medijima pod
kontrolom tih istih službi. Srpski političari, koji su priznavali zločin u ime Srba, pa se posle
izvinjavali za ono što je uradila agentura Londona i Vašingtona, takođe su bili njihovi agenti
od uticaja.
Aleksandar Dorin, odnosno Boris Krlјić, kako mu je pravo ime, posle svih istraživanja,
došao je do stvarne cifre strelјanih Bošnjaka. Bila je velika ali ne i genocidna: 484
muškarca!
Zločin koji su podstakli i organizovali obaveštajci bio je podloga za veliku laž – genocid,
kako bi se stvorila sinteza. Logično!
Nekad se Aleksandar Dorin, pored Jugoslava Petrušića koji je starinom iz bratstva
Drobnjaka, osećao kao heroj, borac za pravdu i istinu.
No, kada je Petrušić nestao, kao što je i došao, Dorin se osećao slabašno. Petrušić je bio kao
oblak koji iznenada dođe, naroguši se, istrese grad i nestane.
Dorin je pogledao na sat i pomislio na svog prijatelјa i saradnika Zorana Jovanovića, koji mu
se javio pre skoro dve godine sa radosnom vešću da je pronašao nove dokumente o
ubijanju u Srebrenici. Bilo je to 13. jula 2013. godine. Dorin ga je pitao o čemu se radi.
Odgovor je bio kratak:
– Otkupio sam dva snimka koji ruše mit o Srebrenici.
– Šta se vidi na njima?
– Sve je prevara… Uspeli smo.
Aleksandar Dorin gledao je i dalјe kroz prozor, nešto niže stajao je parkiran sitroen bele
boje. U njemu su sedela dvojica krupnih muškaraca. Zaklјučio je da su iz policije i da ga,
verovatno, čuvaju od Bošnjaka koji ga mrze. Razmišlјao je da pozove Jugoslava Petrušića i
da mu javi da je pod nadzorom. No znao je da se ovaj neće odazvati. Odustao je. Neka
neprijatna jeza mu je prošla niz kičmu. Otišao je do frižidera i izvadio flašu sa hladnom
vodom. Misli su mu se vratile na saradnika Zorana Jovanovića, koji je posle radosnog
telefonskog razgovora umro od srca.
Umro ili je ubijen, možda otrovan… razmišlјao je dok je sipao vodu u čašu.

Jovanovićeva smrt uopšte nije bila vest za Srbiju. Sahranjen je bez obdukcije. Setio se reči
Jugoslava Petrušića, koji je bio precizan: „Dirnuli smo u osinjak, mrežu od dve hilјade oficira
JNA, koji su bili zavrbovani od svojih starijih kolega, a koje su vrbovale tajne službe
Britanije i SAD! Oni su svih nacionalnosti, jedni druge znaju i potpomažu. Oni su režiseri
građanskog rata koji je njihov krvavi pir!“
Tajna koju Petrušić nije izgovorio bila je kratka. Nije spominjao francusku službu. Naravno,
DGSE.
Hapšenje
Snažno lupanje po vratima i više lјudi koji su vikali „policija, policija, policija“, uplašilo je
švajcarskog državlјanina Dorina. Otvorio je vrata da se uveri da su to zaista policajci, kada
ga je udarac pendrekom u grudi odbacio na pod, a u njegov stan su uleteli okloplјeni
policajci koji hapse ili likvidiraju teroriste. Dok je još bio na podu, na rukama su mu se našle
lisice.
– Vi ste Krlјić, Boris Krlјić, odnosno Dorin, trgovac drogom! Gde je krijete, gde je
dokumentacija, gde krijete drogu? – vikao je na švajcarskom nemačkom gorostasni
policajac, dok ga je snažnom rukom dizao sa poda i bacao na fotelјu.
– Da, ja sam Boris Krlјić, odnosno Dorin, švajcarski državlјanin i nisam trgovac drogom. Ja
sam muzičar i pisac.
– Gluposti, mi sve znamo, bolјe sve priznajte, biće vam to olakšavajuće u istrazi.
– Momci, sve pretražite, droga je ispod parketa, obično je tamo kriju! – vikao je drugi
policajac.
Aleksandar Dorin, pisac knjige o Srebrenici, sve je shvatio, ali nije imao kome da kaže. U
jednom trenutku hteo je da spreči vađenje parketa i lomlјenje nameštaja, ali je dobio takav
udarac u grudi da je klekao na pod. Policija je uzela njegov kompjuter i svu dokumentaciju
koju je pribavio spremajući se da novim argumentima dopuni svoj novi bestseler, koji je
završavao.
Pretres stana i njegovo ruiniranje trajali su trideset minuta. Nisu mu dali da se javi bilo
kome. Strpali su ga u policijski kombi a njegove stvari su stavili u gepek drugog policijskog
vozila. Naravno da nisu našli tu opasnu marihuanu.
Dok je ulazio u kombi, vezan i zgrčen od bolova, Aleksandar Dorin je dobio udarac
pesnicom u slezinu koji ga je mnogo zaboleo. Ječao je. Dok se uvijao na sedištu kombija, čuo
je glas policajca na lošem nemačkom: „Srpsko govno!“
Pisac knjige o lažnom zločinu u Srebrenici otvori oko i pogleda tog policajca. Ličio je na
muslimana. Udarac pendrekom u stomak učinio je da se ispovraća.
– Sranje, preterao si! – rekao je neko na pravilnom nemačkom.
Aleksandar Dorin se u tom trenutku presamiti izgubivši svest. Zaboravio je ko je. Dorin,
Krlјić, Dorin…
Probudio se na stolici ispred pisaćeg stola čoveka sa naočarima, obučenog u službeničko
sivo odelo sa crnom mašnom.
– Dobro jutro! Moje ime je Tomas Homberger, ja sam istražni sudija. Da li ste vi Boris Krlјić?
– Jesam…
– Optuženi ste za organizovanje trgovine marihuanom…
– Gospodine sudijo, ja sam ovde pod lažnom optužbom. Nisam trgovac drogom, već sam
pisac istraživač koji je napisao knjigu o jednoj svetskoj laži. Raskrinkao sam laž MI-6, CIA,
ko zna čije još zapadne NATO službe… Shvatite…
– Molim vas, pre svega, ne vičite. Mene ne interesuje šta pišete, već me interesuje vaš biznis
sa marihuanom. Zato se priberite i počnite da pričate. Lagano… Kad ste ušli u taj posao, ko
vas je uveo, ko su vaši dileri…? Ako budete razumni i sve priznate, postoji mogućnost da
sud prema vama bude blaži. Besmisleno je da lažete, imamo snimke tajne kamere kako se
kod vas u stanu puši marihuana. Na osnovu izjave narko-dilera, saznali smo da vi
organizujete transport preko autobuskih linija, Droga vam stiže u torbama.
– Sudijo Hombergeru, marihuana sigurno nije razlog za moje privođenje jer sa njom
nemam nikakve veze… Vi, kao pametan čovek, dozvolićete mi da pozovem advokata. Ne
želim da mi nešto napakujete. Ja sam pisac, istraživač.
Istražni sudija Tomas Homberger zatvori svesku, lјutito ustade i ćuteći izađe.
Aleksandar Dorin nije znao kakav ga pakao čeka u ulјudnoj Švajcarskoj.
Diplomata Kenan Kovačević preti Dorinu odsecanjem glave
Zašto je Aleksandar Dorin postao neprijatelј Švajcarske? Zašto je uhapšen i maltretiran kao
da je terorista? Pokušavam da rekonstruišem događaj kako bismo zajedno došli do
odgovora.
Aleksandar Dorin je uhapšen 16. juna 2015. godine i držan je u pritvoru sve do početka
novembra iste godine. Dorina su pod okrilјem noći uhapsili pripadnici švajcarske
antiterorističke jedinice. Bukvalno je odnet iz stana, po „Gvantanamo obrascu“, vezanih
ruku, nogu i očiju. Prvo je dva meseca držan u samici, a potom je dva meseca proveo u
grupnoj ćeliji. Onda je pušten kao da ništa nije bilo. Optužnice nema. Tužilac Tomas
Homberger na prvom saslušanju mu je objasnio da je iza rešetaka jer je tajna kamera
snimila da se kod njega u domu okuplјaju lјudi koji uživaju marihuanu te se sumnjiči da je
narko-trafikant.
Međutim, tokom četvoromesečnog saslušanja zamenike tužioca jedino je interesovala
Srebrenica, odnosno odakle i kako on zna Jugoslava Petrušića – u Srbiji poznatog po aferi
Pauk i bliskosti sa francuskim obaveštajcima – i kakve mu je ovaj podatke dostavio vezano
za ulogu Francuza u strelјanju muslimana u okolini Srebrenice koje su izvršili pripadnici
Desetog diverzantskog odreda VRS.
Ovde zastajemo. Shvatio sam ko je nalogodavac hapšenja. Francuzi, jer su se uplašili!
Francuski obaveštajac iz bratstva Drobnjaka postao je opasan za zaverenike koji su
organizovali građanski rat u SFRJ. On je počeo indirektno da ubacuje deo po deo mozaika,
shvatajući da odjednom upakovana istina neće nikog iznenaditi, pa će proći bez pouke za
Srbe. Jureći i mučeći Dorina, oni su hteli da saznaju šta je Petrušić odao o njihovom
podsticanju ubijanja Bošnjaka. To je najlogičnije.
No u obaveštajnom poslu uvek postoje dublјi i još dublјi razlozi. Zato je on za neke zanat a
za druge umetnost. Indirektni pogoci su uvek atraktivni. To je jedna verzija.
Postoji i druga. Možda francuska služba želi iz nekog svog razloga da raskrinka povezanost
MI-6 i CIA sa čitavim nizom oficira u JNA, kojih je bilo svih nacionalnosti..
Metod MI-6 uvek je isti. Balans sile, tako kontrolišu tezu i antitezu, pa određuju i sintezu,
odnosno pobednika ili gubitnika u ratu.
Podsećam vas da su britanski agenti bili Pavelić, Tito i, na početku, Draža Mihailović.
Francuska ima problem sa svojim muslimanima, metod rada sa vrbovanjem hilјada oficira
od strane MI-6 uopšte nije nemoguć.
Naravno da terorističke akcije koje su se dogodile u Parizu nisu izazvali pobesneli islamisti,
već su rad saradnika francuske službe, muslimana koji glume fanatike. Postavlјa se pitanje
da li to rade Francuzi samovolјno, svesno, ili to rade američki i britanski insajderi kako bi
naterali državu da postane radikalnija i krene u otvoreni rat sa muslimanima. Zanimlјivo
razmišlјanje.
Raspitujem se o Jugoslavu Petrušiću, upoznao sam se s njim na promociji svoje knjige
Kineska osveta, ali teško je za njega reći – znam ga.
Sećam se izmišlјene afere Pauk, kada je uhapšen i optužen da je hteo da ubije Slobodana
Miloševića. Od te afere ostao mu je „čičak“, mada je sve bilo izmišlјeno. Gledao sam ga u TV
emisiji, mislim kod Marića, kako o tome priča sa Goranom Matićem, koji je to „pakovao“.
Jugoslav Petrušić, visoko rangirani operativac francuske službe, bio je ubedlјiviji u
dokazivanju da je nevin iz jednostavnog razloga što je Goran Matić iskreno priznao da je to
bila medijska igra potrebna u tom trenutku.
Raspitujem se kod špijuna koje poznajem o Dominiku. Oni koji ga malo poznaju govore uz
odmahivanje rukom da je francuski špijun. Sećam se i da je major Binel bio francuski
obaveštajac, pa je pomagao Srbima odajući im šta će i kada biti bombardovano. Nije važno
za koju službu ko radi, već šta radi u odnosu na Srbe i Srbiju. Mosad spasava Republiku
Srpsku i to podržavam. Mosad radi grozne stvari, pa to ne podržavam.
Dominik, odnosno Jugoslav, iz Bujanovca, a starinom iz stare Hercegovine, obaveštajno
pomaže Srbima, a naročito srpskim istoričarima kako nas zbog zločina na Ovčari i u
Srebrenici ne bi deca loše pamtila.
Da li Jugoslav Petrušić koristi Dorina kao svog portparola?
Istina koja dolazi sa mnogo strana uverlјivija je od one koja dolazi samo sa jedne,
obaveštajci to dobro znaju. Brojnost izvora onemogućuje ubice iz tajne grupe Žaoka da sve
pobiju, bilo bi suviše upadlјivo.
U svom intervjuu Novostima, datom Draganu Vujačiću, Dorin otkriva:
– Jugoslav mi je doneo dosta dokumenata za ovaj projekat i neko vreme smo se družili
dogovarajući se da i on uzme učešća u filmu – priča Dorin. – U isto vreme zapazio sam da
me prate nepoznati lјudi, a onda je usledilo hapšenje. Oko petnaest specijalaca je provalilo
u kuću te noći i iz tri moja stana izvelo je četvoro stanara. Uzeli su i moj radni kompjuter sa
svim dokumentima o srebreničkim događajima, koja sam prikuplјao godinama, i skicu
događaja kako je inscenirana muslimanska diverzija na Tuzlanskoj kapiji 1995, kada je
poginulo oko sto pedeset Bošnjaka, navodno od srpske mine.
Dorin dalјe priča da ga je javni tužilac na prvom saslušanju obavestio da je uhapšen zbog
sumnje da je narko-bos koji prodaje marihunu. Od toga se brzo odustalo. Nova ekipa,
tužilac i njegovi pomoćnici, interesovala se samo za jednu stvar – za Srebrenicu! Naravno,
interesovalo ih je sve što zna o Petrušiću. Posebno ih je interesovao rad francuske službe u
BiH.
U samici veličine dva sa dva metra proveo je puna dva meseca. Osećao se zbunjeno, kao
Jozef K. u Kafkinom romanu Proces. Nije znao šta od njega traže. Švajcarski pravni sistem
pao je na ispitu. Po njihovom zakonu, zatvorenik može da se ispituje najviše petnaest dana.
Pušten je posle velikog pritiska javnog mnjenja, bez ikakve optužnice, bez zakazanog
suđenja.
Jugoslava Petrušića niko stvarno ne „juri“. Suđenje u Srbiji se pretvara u komediju. Zašto
neko ubija marginalce koji donose samo delove slike, a ne dira onog koji ima celu sliku? Da
li Petrušića MI-6 i CIA ne diraju jer je francuski agent? Pitam se.
Aleksandar Dorin je sada zbunjen čovek. Imao je niz neprijatnih događaja od kada „čačka“
ratne zločine u BiH. Za medije u Švajcarskoj on je, u jednom trenutku, postao lovina.
Najtiražniji dnevnik u Švajcarskoj objavio je 2003. njegovu sliku i ogroman tekst o njemu
kao o srpskom nacionalisti koji negira genocid počinjen u BiH. Tekst je napisan kao
poternica. Od tada on je meta profesionalnih mrzitelјa, ali i tajnih službi.
Zanimlјivo je kako je spasen. Publicista je pušten pošto je tužilaštvu u Bazelu stiglo na
hilјade pisama srpske dijaspore i pošto se i Organizacija za zaštitu lјudskih prava iz ove
zemlјe, na čelu sa Helgom Šop, zainteresovala za njegov slučaj. Najveći posao ipak su obavili
advokat Edmund Šonenberger, koji je alarmirao advokatsku javnost Evrope, i advokat
Stefan Suter, iz Bazela, koji ga i dalјe zastupa.
Po izlasku iz pritvora zabranjeno mu je napuštanje Švajcarske. On je, međutim, ipak došao
u Beograd. Na početku razgovara za Novosti objašnjava da nije pobegao, da je i u januaru
bio u Srbiji, te da mu niko ne pravi problem da putuje. Problem je, međutim, što je njegova
kuća u Bazelu i dalјe zapečaćena, radni kompjuter mu je u tužilaštvu, a novac koji ima na
računima je zaplenjen. Živi u domu u Švajcarskoj koji su mu obezbedili izdavači njegovih
knjiga.
Sada zastanimo da bismo definisali lјude koji su iz švajcarskog gulaga oslobodili pisca:
1. Helga Šop,
2. Edmund Šonenberger, očigledno pošteni Hazar.
Ko je bio tlačitelј? Šonenberger, Dorinov advokat, to nam otkriva:
„Tužilac Homberger je odbio, kad sam došao u Bazel kod njega da pitam kako je Dorin, čak i
ideju da ga posetim. Svoju nameru da spasem čoveka realizovao sam koristeći pravo. Pisao
sam više puta tužiocu i ubedio ga tek kad sam se pozvao na stav 11 Povelјe o lјudskim
pravima Evropske unije. Obratite pažnju, Švajcarska nije član EU!“
Zaklјučak? Dorin je pušten, ali preplašen. Kompjuter i njegova kuća su van njegovog
domašaja. To je i bio cilј hapšenja. Ućutkati pisca!
Krećemo dublјe u zaveru. Otkrićemo da iza Dorinovog hapšenja ne stoji tužilaštvo, niti
uopšte Švajcarska, već neko ko je mnogo moćniji. Saslušajmo Dorinove utiske kad je stigao
u Srbiju. Novinar pita:
– Imali ste i ranije konflikte sa švajcarskim, konkretno bazelskim novinarima?
– Da, upadali su mi i ranije u stan, maltretirali mamu dok je još bila živa, pisali da negiram
genocid, da sam nacionalista. Bilo je već dosta napada. Kad je pokojni Zoran Jovanović bio
svedok Karadžiću u Hagu, primetio je da se tužioci nerviraju zbog naše knjige. Bilo je dosta
toga. Nije ovo palo s neba. Bilo je situacija kada mi je sekretar bosanskog konzulata u
Frankfurtu Kenan Kovačević pretio, u porukama mi je psovao sve po spisku, vređao me i
pretio da će SIPA da me uhapsi u Bosni. Došlo je i do otvorenih pretnji da će da me ubiju, da
mi odseku glavu. No primećujem da je nastao jedan novi fenomen – što više pišem, sve sam
uspešniji. Mislio sam da je to bilo aktuelno pre dvadeset godina i da se smirilo, ali, naprotiv,
knjige se sve bolјe prodaju.
Zastajemo sa citatom kako bismo izdvojili detalј: konzul BiH iz Frankfurta Kenan Kovačević
preti da će Dorinu tajna služba SIPA da – odseče glavu!
– Kako je bilo u švajcarskom zatvoru?
– Prvo su mi oduzeli kompjuter koji koristim za publicistički posao i nisu mi ga još vratili,
iako sam na slobodi. Ni druga dokumenta mi nisu vratili. Od Jugoslava Petrušića sam dobio
sigurno više od sto hilјada dokumenata, sve na hard-disku, to su mi sve oduzeli i do dan-
danas nisu vratili. Pokazivali su mi slike Jugoslava Petrušića i pitali u kakvim sam odnosima
s njim, takođe telefonske razgovore s njim, pitali odakle mi mapa incidenta kod tuzlanske
kapije, zašto se ja time bavim. Pitali su me o tome, i te kako.*
Dolazimo do zaklјučka. Aleksandar Dorin je samo sredstvo da se otkriju tajne Jugoslava
Petrušića, koji zna ulogu stranaca. Znači, treba doći do Petrušića, on je klјuč odgovora, a
onda preko njega do podataka o ulozi stranih službi. Obratite pažnju koliko francuski agent
Dominik ima dokumenata, koja je indirektno prosledio arhivama Švajcarske, Nemačke i ko
zna kom… Sto hilјada dokumenata! U bilijaru se to zove martinel, pogodiš jednu kuglu a ona
drugu, pa treća ode u rupu…
Dve hilјade oficira JNA su bili izdajnici svoje države i svoje nacije. I dan-danas primaju
visoke penzije i svojim unucima pričaju da su bili heroji.
Razmišlјam da je Dominik, ipak, tajni agent plemena Drobnjaka, a ne Francuza. Moram s
njim da popričam, poznajem ga. Pokrećem svoje veze da stupim s njim u kontakt.
Paralelno sa tim se prisećam da je Francuska zemlјa okupirana od strane SAD, da su njeni
političari takođe agenti od uticaja Vavilonskog bratstva – Miteran, Sarkozi, Oland…
Da vidimo sažeto šta je Aleksandar Dorin otkrio. U drugom intervjuu on kaže:
– Posle višegodišnjeg istraživanja ratnih dešavanja u Srebrenici i oko nje definitivno sam
došao do potvrde da genocida nije bilo. U julu 1995. godine, posle pada grada, poginulo je
oko dve hilјade muslimanskih muškaraca, a ne osam hilјada, kako je napumpala
muslimanska propagandna mašinerija, a podržali političari nekih zemalјa i mediji sa
Zapada. Tih dve hilјade muslimana poginulo je u borbama sa srpskom vojskom, kada su se
probijali prema Tuzli. Genocid u Srebrenici izmislili su Alija Izetbegović i Bil Klinton.
– Na osnovu čega tvrdite da su genocid u Srebrenici izmislili Izetbegović i Klinton?
– Ne treba zaboraviti da su američki mediji naveliko pisali o tome kako je Amerika
godinama naoružavala Izetbegovićevu armiju. Inače, Klintonova administracija je bila
veoma negativno nastrojena prema Srbima, pa su, na primer, i hrvatsku akciju Oluja,
usmerenu na progon i eliminaciju srpskog naroda iz tadašnje Republike Srpske Krajine i
zapadnih delova BiH, dobrim delom vodili Klintonovi generali. S druge strane, jedan od
srebreničkih lidera Hakija Meholјić i danas tvrdi da je Klinton još 1993. godine nudio
Izetbegoviću iskonstruisani masakr nad muslimanima u Srebrenici kao rešenje rata u BiH.
– Šta nam to govori?
– Pa, na primer, da su imali dve godine da tu manipulaciju pripreme, a za sve to vreme o
Izetbegoviću i Klintonu najuticajniji zapadni mediji pisali su bajke i napravili mit.
– Imali li, osim toga, u vašoj knjizi i nekih drugih dokaza?
– Naravno. U knjizi se i navode dokazi da je u Srebrenici, i to u borbama, stradalo oko dve
hilјade odraslih muškaraca muslimana. Znači, nedostajalo im je kao dokaz za genocid osam
hilјada leševa, navodno ubijenih, zato što žrtve borbenih dejstava ne mogu istovremeno da
budu i žrtve strelјanja. I zato, na spisak „žrtava“ nisu stavili samo tih dve hilјade poginulih u
borbama i proboju, nego i mnoge lјude koji su već znatno pre pada Srebrenice umrli, ili
stradali u drugim ratnim dejstvima od 1992. do 1995. Na tom spisku bilo je i živih lјudi.
– Mislite na one koji su se kasnije našli na biračkim spiskovima?
– Tačno! Tako se dogodilo da se 1996. godine u Bosni na biračkim spiskovima pojavilo i oko
tri hilјade muslimanskih imena koja su istovremeno bila i na spisku „srebreničkih žrtava“.
To takođe znači da takozvanom Haškom tribunalu i dalјe nedostaju dokazi za genocid u
Srebrenici, pa zato koriste tvrdnje Hrvata Dražena Erdemovića, za koje je bugarski novinar
Germinal Civikov u svojoj najnovijoj knjizi dokazao da su čiste laži.
– Haški tribunal ne misli tako?
– Nekadašnji portparol NATO-a Džejmi Šej je još 1999. istakao da bez NATO-a ne bi ni
postajao Tribunal u Hagu. Naglasio je da su NATO i Haški tribunal saveznici i prijatelјi.*
Stajemo sa intervjuom.
Operacija Srebrenica je uvod u nešto veliko što se sprema… Mislim da je to novi rat protiv
Srba kojim bi se oni proterali iz Republike Srpske. Britanska kruna stoji iza toga!
Pogledajmo kako se Srbima sprema novi genocid.
 DA LI JE ŽAOKA UBILA ZORANA ĐINĐIĆA?

Ako je Žaoka, agenturna mreža među oficirima i bezbednjacima, uništila SFRJ, isporučila
Slobodana Miloševića, Ratka Mladića i Radovana Karadžića, onda ona, sigurno, stoji i iza
atentata na Zorana Đinđića.
Pitam se koliko ima tih dvostrukih lјudi, britanskih kada se dobija novac, a srpskih kada se
dobijala plata ili penzija. Pokušajmo da nađemo članove Žaoke i njihove saradnike. Da li su
oni među nosačima kovčega?
Tajne Bog čoveku ne otkriva samo preko špijuna, često one dolaze i sporednim putem,
preko advokata, režisera…
Ko stoji iza ubistava u Crnoj Gori, Srbiji, Holandiji, ko su profesori smrti, odgovoriće nam
advokat Božo Prelević. Obradićemo atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića.
U intervjuu Milošu Gariću za Politiku, Božo Prelević, advokat, jasno otkriva kako
funkcionišu profesori smrti preko posrednika.
Pre nego što krenem sa analizom događaja moram da vam kažem neke podatke:
1. Zoran Đinđić je pogođen s leđa i „zakucan“ za drvena vrata. Znači, metak nije mogao da
dođe sa leve strane, iz Birčaninove ulice, jer bi odleteo prema Nemanjinoj.
2. Da bi atentator pucao s leđa, neko je naredio da se krošnje drveća iseku, kako ne bi
smetale atentatoru.
3. Neko je isklјučio kamere.
4. Neko je onemogućio ulazak u zgradu Vlade, kroz garažu, kako se to radi po protokolu.
Zamislite, neko je zaklјučao vrata Vlade da bi atentator lagano nanišanio Zorana. Taj koji je
naredio zaklјučavanje jeste organizator.
5. Neko je posle atentata skinuo vrata i zamenio ih novim.
Zastajemo. Ovde ima suviše aktera za jedan ad hok formiran tim koji ubija predsednika
vlade. To je neka družina koja se dugo poznaje i pod pretnjom smrću – ne izdaje! Da su,
slučajno, angažovani za novac, već bi se raspričali ili bi ih „pojeo mrak“.
Zaklјučak: to je stari tim čiji su još roditelјi vrbovani da rade za strane službe, verovatno
britansku ili američku. Da li su oni deo Žaoke koja ubija i svedoke koji ruše mit o
Srebrenici?
O zaveri u praksi u intervjuu govori advokat Božo Prelević, zastupnik telohranitelјa Milana
Veruovića:
– Više puta sam rekao da način ubistva Đinđića, kako je to opisano u optužnici, nije moguć.
To jednostavno nije moguće. Zato nije ni rađena rekonstrukcija jer bi se onda utvrdilo da to
nije moglo tako da se desi. Način pronalaženja čaura, lažne činjenice vezane za Birčaninovu
ulicu, nepozivanje istražnog sudije i nepozivanje tužioca, slanje ograničenog dela dokaza
Visbadenu, tumačenje Visbadena na način koji je nemoguć. Vi danas na sudskoj medicini
imate kao jednu od apsolutno netačnih činjenica veštačenje ubistva Zorana Đinđića, to se
tamo predaje kao nešto netačno.
– Ko je sakrio istinu? Kako je onemogućeno da se utvrde prave činjenice?
– Iskrivlјavanje te priče o Zoranu Đinđiću nastaje od nekih njegovih najbližih saradnika. To
je prvo iskrivlјeno. Oni su ti koji odlučuju da ne budu pozvani istražni sudija i tužilac.
Tužilac saznaje iz jedne ambasade za atentat.
Ovde zastajemo da bismo definisali šta smo otkrili. Advokat koristi termin „iskrivlјavanje
priče“, što je zapravo – laganje. Znači, najbliže okruženje Zorana Đinđića umešano je u
atentat jer ono laže da bi nešto sakrilo!
Ko su ti lјudi?
1. Vladimir Beba Popović,
2. Čeda Jovanović,
3. Zoran Živković,
4. Dušan Mihajlović,
5. Vladan Batić.
Advokat nam govori da okruženje ne poziva istražnog sudiju i tužioca. Znači, okruženje vrši
opstrukciju istrage. Sada dolazimo do vrhunca istine: tužilac saznaje za atentat iz „jedne“
ambasade. Ta „jedna“ ambasada mora da bude britanska jer je cela ekipa okruženja vezana
za Britance.
Idemo dalјe. Da vidimo kako se organizuje predstava na televiziji… Prelević govori:
– Zatim imate tu emisiju u kojoj su bili Vladan Batić i Dušan Mihajlović, gde sat i po nakon
događaja, kad još nema nijednog dokaza, oni znaju kojih sedamnaest lјudi je u tome
učestvovalo i imaju njihove slike. Uvek sam tvrdio da je taj koji je znao sat i po posle
atentata znao i sat i po pre. Kako vi znate da su od tri hilјade kriminalaca u Srbiji baš tih
sedamnaest umešani?
Zastajemo. Podsećam da se režiserima predstave omaklo pa su objavili da su atentatori
uhapšeni i privedeni u policijsku stanicu „29. novembar“. Posle je to zabašureno, pa je
lansirana priča da su uhvaćeni u selu Melјaku i likvidirani kako bi ostali zaverenici ćutali.
Ovo je tajna: zašto Zvezdan i Legija ne optužuju nikog već pristaju da odu na robiju?
Boža Prelević optužuje vlast, odnosno zaverenike u okviru vlasti, za glupo laganje:
– Kako to znate? Nemate još nijedan dokaz. Ne znate to. To je spremlјeno. Imate te lјude u
Melјaku koji se kriju, a mogu da pobegnu. A što ne beže nego se kriju? Imate to fingiranje,
kao oni su se borili sa neodmašćenim mitralјezom i sa džepovima punim bombi pa ne bi
mogli da se kreću, preterali su malo u fingiranju toga. Onda imate rušenje kuće u Šilerovoj,
nema utvrđivanja dokaza nego rušenje. Iz desetine drugih podataka vidite strahovit
pritisak da se ne pojavi treći metak. Samo da se treći metak ne pojavi.
– To je bilo dovedeno do teorije zavere. Zašto?
– Da. A osam svedoka govori o trećem metku. Šest meseci nakon što su oni svi dali iskaze
istražnom sudiji i policiji o tri metka, Milan Veruović angažuje mene i ja ulazim u postupak.
Dakle, ja apsolutno nisam mogao pre toga da budem zagovornik te teze jer većinu tih lјudi,
osim Milana Veruovića, i ne poznajem, a i Veruovića sam znao površno, iz obezbeđenja
Zorana Đinđića. Možda je najodvratniji spin cele priče: „Zoran je poginuo od organizovane
kriminalne grupe.“ Zašto bi Zoran poginuo od organizovane kriminalne grupe? Pa je l’ ih
Zoran proganjao? Čekajte, imate tužioca, pa imate ministra unutrašnjih poslova, pa imate
ministra pravde.
– Poternica je odmah raspisana za grupom iz Zemunskog klana?
– Najgori spin je da je Zoran bio u sukobu sa organizovanom kriminalnom grupom. Ja sam
bio veliki kritičar Zorana Đinđića, a pre toga smo bili prijatelјi. Ono što sam ja Zoranu
zamerao pre svega je način funkcionisanja njegovog okruženja. To okruženje je, koliko
vidim, i danas aktuelno. On bi danas o svom okruženju sigurno mislio ono što sam ja mislio
onda.
Da bi se otkrilo zašto je neko meta atentatora mora se znati motiv. Božo Prelević ga otkriva:
– Po meni, Zoran Đinđić je ubijen pre svega na osnovu onoga što je javno rekao u intervjuu
bijelјinskoj televiziji, a to je da princip rešavanja pitanja Kosova i Republike Srpske mora da
bude identičan, da se rešava na identičan način. To je strašno smetalo pravim gazdama
nekih lјudi iz njegovog okruženja. Suštinskim gazdama. Mislim da je njegovo ubistvo
povezano sa stranim faktorom. Ja sam to više puta rekao. Tom stranom faktoru ili tim
moćnim administracijama bilo je veoma važno da se oko Kosova i Republike Srpske stvari
nikad ne dese na način na koji je to predlagao Zoran Đinđić.
Zaklјučujemo, advokat Božo Prelević smatra da je motiv za ubistvo želјa Zorana Đinđića da
se Srbija i Republika Srpska spoje. Zbog toga je izmišlјena legenda o genocidu u Srebrenici,
zbog toga su Britanci gurali u UN deklaraciju o tom događaju. Da je usvojena, Republika
Srpska bila bi proglašena genocidnom i – ukinuta.
Očigledno da profesorima smrti smeta ujedinjavanje Srba. Zbog toga se sprema atentat na
Aleksandra Vučića jer nije u svom nizu izdaja učinio i tu konačnu, dozvolio da se Republika
Srpska ukine.
Zaklјučak? Zoran Đinđić je ubijen a Aleksandru Vučiću se sprema atentat. Ne zato što je
dobar, već zato što nije dovolјno loš.
Znamo da to lukavi rade preko posrednika. Tragajući za tim ko je umešan u ubistvo Zorana
Đinđića, otkrićemo ko će biti umešan u sledeća događanja.
Advokat Božo Prelević nas navodi na trag:
– Da je to suđenje bilo pošteno, vi biste neminovno u rekonstrukciji došli do toga da li je
nešto moguće ili nije moguće. Pazite, vlast je tada držala Demokratska stranka, istraga je
sprovedena kako je sprovedena, tralјavo i loše. Ko je taj koji uništava tragove, ko je taj koji
asfaltira ispred ulaza, menja visinu, ko je taj koji zapušava rupu na zidu, ko je taj koji menja
vrata? Ko su ti lјudi? Kako se njima ubuđa trag krvi? Trag je ubuđan. Samo jedan trag je
ubuđan i to najvažniji. Onda ne možete da zaklјučite da je Zoran bio okrenut drugačije, kako
to tvrdi osam očevidaca. I sada mislim da ima sto odsto dokaza i reći ću vam recimo dva. Taj
trag krvi je uzet na papiru marke vatman, koji u sebi ima antibaktericid, znači nije moguće
da bude ubuđan. Ako kažemo da to nije Zoranov trag, onda Zoran nema tragove koji su
izašli iz izlazne rane, što je nemoguće. Ta mogućnost da iz Zoranovog tela izleti metak
brzinom od oko sedamsto metara u sekundi, a on je naslonjen na drveni ragastov i nema
oštećenja na ragastovu, to je priča za priglupe Srbe. Za priglupe. A takvih detalјa ima milion.
Ovde zastanimo, pošto nismo glupi Srbi. Da vidimo šta smo saznali.
Onaj ko je preuzeo vlast posle smrti Zorana Đinđića, taj je predviđen za to mesto, a to
podrazumeva da zatre tragove nečoveštva profesora smrti. Ko je to? Prvo ide maska –
Vojislav Koštunica, njihov čovek, ali koji nema pojma o zaveri da mu se ubije glavni
konkurent.
Zanimlјivo! Nјegov glavni obaveštajac je Bulatović, koji je uhapšen u operaciji Sablјa kao
„sumnjiv“.
Treba da saznamo koja operacije kreće u tom trenutku, dok su svi zbunjeni. To je proces
uništavanja vojske!
Vraćamo se na sakrivanje dokaza. Uništavaju tragove koji mogu nešto da otkriju: asfaltiraju
mesto gde se dogodio atentat da bi onemogućili istragu, zapušavaju rupe od metaka da bi
onemogućili rekonstrukciju, menjaju vrata, menjaju trag krvi ili nešto petlјaju sa njim.
Nastavlјamo sa čitanjem intervjua Bože Prelevića, advokata, koji optužuje vlast, ali i one
koji su skriveni centar zavere u tajnoj službi, sudstvu…
Zvanično Zemunski klan je srž atentata! Žaoku niko ne spominje – ona ne postoji, zar ne?
Advokat kaže:
– Ako su svi glavni zločinci pobijeni, ko je uništavao tragove? Je l’ Legija došao da uništava
tragove? Aj’mo dalјe… ako su „Zemunci“ pobijeni i nemaju moć, pa ko sve vreme spinuje
ove informacije, tačno vidite ko to spinuje. Ko ima te pare? Ko ima tu prohodnost u
sredstvima javnog informisanja da to radi? Ko je taj? Je l’ to Koštunica? Koštunica odavno
nije na političkoj sceni. Dakle to je potpuni besmisao. Tu smo imali na sceni upotrebu
advokata, upotrebu veštaka, upotrebu policije… Vi ste u policiji imali izvlačenje svih spisa u
kojima svedoci pominju treći metak. Ne onih osam svedoka, nego drugih. Imali smo
sklanjanje inspektora koji su radili na tom predmetu. Imali smo tvrdnju u tom predmetu da
je u Birčaninovoj ulici jedna osoba primila lјude iz Zemunskog klana, pa su oni gledali sa
terase da li to da urade ili da ne urade. I onda, kada je ta osoba pozvana na sud, pojavila se
njena ćerka i rekla: „To je apsolutno nemoguće, moja majka je nepokretna poslednjih
trideset godina. Ona nikome nije mogla da otvori vrata. Ona nikog nije mogla da provede i
odvede tamo. Ona ne može da dođe do sopstvenih vrata. Ona je nepokretna. Znate, imate
milion tih stvari.
Sada zastajemo da definišemo:
1. Ko kontroliše medije u Srbiji?
2. Ko ima pare?
3. Ko u policiji može da izvlači spise u kojima svedoci pominju treći metak?
4. Ko može da sklanja, odnosno premešta, na drugu dužnost inspektore koji dopru do srži
zavere?
5. Ko plaši svedoke?
Da li znate? Nastavlјamo. Obratite pažnju ko kontroliše, odnosno sprečava istragu. Prelević
otkriva:
– Vi imate jednog sjajnog istražnog sudiju, tada Okružnog suda, Acu Čolića, koga je infarkt
udario kad je video da ne može kao nadležni okružni tužilac da priđe mestu, ne daju mu. Ko
to ne da? Ko je taj što ne da? Ko bira Visbaden? Ko bira šta će se dati Visbadenu? Ta tema se
vrti godinama unazad. Ja lično sam imao, kao i Milan Veruović, mnogo zla zbog toga. Ja
razumem da država ne sme to da otvori. Imate još jedan detalј koji je zanimlјiv. Zoran
Živković kaže: „To je sve Koštuničino maslo.“ Okej, majstore, ako je to tako što ga nisi
uhapsio? Pa, kaže, nisu stranci dali. Aha, nisu stranci dali. Baš zanimlјivo. Onda dođe
Koštunica pa kaže: jasno je da je to Čeda i ekipa. Aha, a što ih nisi uhapsio? Pa, kaže i on,
nisu dali stranci. Znači: vama stranci ne daju ni ovo ni ono. O kakvom vršenju vlasti i
vladavini prava mi pričamo? O strancima. Stranci jesu vrlo moćni. Stranci ruše vlade,
stranci dovode vlade. Sve je to tačno.
Ovde ponovo zastajemo i pravimo zaklјučke, zar ne? „Stranci“ to su Britanci i Amerikanci,
manje Nemci. Oni vladaju! To znači da je Srbija okupirana zemlјa a da su političari samo
kvislinzi, odnosno agenti od uticaja.
Novinar Miloš Garić pita:
– Primetno je potpuno odsustvo tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića
iz priče o Đinđićevom ubistvu? On se ne oglašava uopšte i ne javlјa na pozive.
– Nisam siguran da je on najodgovorniji, sad ću vam reći zašto. Ja sam bio jako razočaran
njegovim ponašanjem i to sam sve javno iznosio. Međutim, Dušan bi uvek odgovarao na
sledeći način: „Zoran je postavio svog čoveka iz Demokratske stranke za mog zamenika i
njemu u ruke dao borbu protiv kriminala. Radi se o Nenadu Miliću. Dosta je zanimlјivo što
su Čeda i Milić posle zajedno bili u političkoj stranci. Dosta je zanimlјivo na suđenju bilo od
koga oni traže pancire, pa im ih oni ne daju. Dosta je zanimlјiva činjenica da Vlada
Vukosavlјević ide i kaže: „Ja ću podneti ostavku ako vi nama ne pružite pomoć“, i niko im ne
pruži pomoć. Sve je jako interesantno, neviđeno interesantno. Znate, tu bi se mogle praviti
razne analize, ali nijedna ne bi bila lepa, nijedna ne bi bila blagougodna. U LDP-u su se
mnogi udomili. Inače, o liberalnoj stranci u kojoj je bio Jovo Kapičić stvarno imam vrlo
interesantno mišlјenje. Da li možete da zamislite da komandant jednog od najstrašnijih
gulaga, Golog otoka, bude u Liberalno demokratskoj stranci?!
To je ono što konstatujemo na prvi pogled! Drugo je koga advokat Prelević uopšte pita?
To su:
1. Zoran Živković, koji je Duvansku industriju Niš prodao Britiš tabaku i od tada počinje
njegovo bogaćenje. Da li je on deo zavere profesora smrti i Žaoke?
2. Vojislav Koštunica, oko koga su lјudi koji imaju adrese u Londonu.
Da li je i on deo zavere? Otac mu je sudija Damjanović, koji je osudio u užičkom kraju 146
Srba na smrt zato što nisu voleli – komunizam. Imao je nadimak Profesor Smrt! Sin ga se
odrekao i uzeo prezime Koštunica.
Vojislav Koštunica je lagao da nema pojma o izručivanju Slobodana Miloševića Hagu, zašto
ne bi lagao ponovo, kada je o njegovoj koži reč? Da li je i on britanski čovek? Naravno, MI-6
i CIA su ga doveli na vlast prevratom.
Ovde naravno zastajemo. Šta smo otkrili?
Glavni engleski čovek Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova, sada znamo,
„okupirane vlade“ Zorana Đinđića i predsednika Vojislava Koštunice, pred atentat je
sklonjen u stranu da ne bi bio kriv zbog nečinjenja. MI-6 ga je, znači, sačuvao, ali je stavio
operativca koji dela. To je Nenad Milić.
Ooopaa! Nenad Milić je čovek koji je trebalo da sačuva od atentata Zorana Đinđića. Da li je
on to uradio? Ne! Nije. Da li je znao što i Mihajlović i Batić za Zemunski klan? Znao je, ali je
znao i da oni neće da ubiju Đinđića. Nenad Milić je čovek koga niko ne proziva. Bio je
zadužen za kriminal, ne za atentate. Zašto? Da li je on zaverenik i član tajne grupe Žaoka, za
koju niko ne zna da postoji?
Ređamo podatke. Posle atentata Čeda Jovanović stvara svoju stranku i u njoj su Nenad Milić
i Goran Petrović, u jednom trenutku načelnik resora državne bezbednosti. Zašto dva čoveka
iz bezbednosne strukture prelaze u stranku Čedomira Jovanovića, koga neki sumnjiče za
umešanost u atentat? Slično sličnom teži.
Čeda je bio blizak sa Surčinskim klanom, a on sa britanskom službom u Srbiji. Sećate se
gospodina Montkona? Šta se događa posle toga, koje tragove nam šalјe „mister slučaj“ kako
bismo sklopili mozaik?
U stranku koja zastupa tezu o neophodnosti priznavanja Kosmeta kao države i zalaže se za
uništenje veza sa Republikom Srpskom dolazi tvorac Golog otoka general Jovo Kapičić.
Podsećam vas, Goli otok je bio koncentracioni logor u kome su bili zatočeni „ruski špijuni“
nakon što je Stalјin otkrio da je Josip Broz Tito engleski špijun. Zaklјučak je da je general
Jovo Kapičić bio na istoj liniji kao Tito, znači – engleskoj. Slično sličnom teži.
Čeda Jovanović, bivši saradnik resora državne bezbednosti, postao je agent Britanije.
Nјemu se pridružuju drugi agenti kako bi njegovoj stranci dali specifičnu težinu: Jovo
Kapičić, ali i Latinka Perović i britanska „krtica“ u resoru državne bezbednosti, odnosno
BIA, Goran Petrović sa nadimkom Grbavi.
Zavera ima svoj američki krak. Treba oblatiti i uništiti JSO, koji je napravio Franko
Simatović. Podsećam, JSO je bila najubojitija srpska vojna jedinica, slična Dardanskoj legiji u
starom Rimu. Od nje su protivnici bežali ne stupajući u borbu. Oni koji su stupili u borbu sa
Crvenim beretkama, odnosno JSO, o toj borbi nisu mogli ništa da kažu. Znate zašto? Mrtva
usta ne govore!
Plan britanskih i američkih okupatora jeste: uništiti vojnu silu ali i vojnu „šifru“ kod Srba.
Kako to učiniti? Naravno, prvi korak je uništavanje JSO, a onda drugi dovođenje ministara
vojnih koji će vojsku smanjivati, do uništenja.
Novinar pita Prelevića:
– Ko je dužan da podstakne kompromitovanje i uništavanje JSO?
– To je advokat Srđa Popović.
– Paralelno teče postupak oko pobune JSO-a, nazovipobune. Tu se politika totalno umešala.
Tada su se pojavile razne nesrećne izjave.
– Jeste, jeste, i to je dosta zanimlјivo. Tu su opet zanimlјiva tužilačka rešenja, ona su
potpuno neprincipijelna, potpuno neslobodna. Tu se vidi da oni govore iz tuđe glave. Oni su
tu optužili neke lјude bez ikakvih dokaza. I sad, zamislite vi, mi dokazujemo da tu, u stvari,
nije bilo nikakvog oružja. Inače, mislim da to nema nikakve veze s ubistvom premijera, ali
to piše u optužnici koju je pisao jedan vrlo interesantan advokat, Srđa Popović. On nije
među živima pa ne može da mi odgovori, te neću pričati o njegovom liku i delu. Osim što ću
napomenuti istorijsku činjenicu da nikada u svetu nije zabeleženo da pripadnik jednog
naroda brani osnivača koncentracionih logora gde je satrven njegov narod. Dakle, Srđa
Popović je došao iz Amerike da bude Artukovićev advokat, gde su oštećene stotine hilјada
Srba. To procesno može, ali ne mogu da zamislim Jevrejina koji bi branio Ajhmana.
– Šta hoćete da kažete?
– Pa eto, baš on je bio i u predmetu Đinđić branilac porodice, punomoćnik oštećenih. Drugi
je bio Danilović. Rajko Danilović je inače zastupao Cecu Ražnatović u postupku u kome je
ona trebalo da dâ alibi lјudima iz Zemunskog klana.
Zastajemo. Šta smo otkrili?
1. Srđa Popović, advokat, na linku je američkih interesa, koji su genocidni prema Srbima.
2. Andrija Artuković, koga je branio Srđa Popović, bio je tehnički organizator ubijanja
između milion i milion i po Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog
rata!
3. Andrija Artuković je sa Antom Pavelićem, predsednikom te države, bio britanski agent i u
skladu sa tim spasen je od odgovornosti. Obojica su operacijom „pacovski kanali“, koju je
organizovao Vatikan, prebačeni u Severnu i Južnu Ameriku. Artuković je mirno dočekao
duboku starost u Kaliforniji, pa je prebačen u Jugoslaviju da mu se sudi i da umre kod svoje
kuće.
Uzgred, Srđa Popović, američki agent od uticaja, osnivač je časopisa Vreme, koji je srpska
varijanta Tajmsa.
Shvatate!? Ne? Okej, pročitajte Times unazad!
Za kraj, novinar pita:
– Da li je odsustvo vladavine prava krivo što ne znamo istinu o atentatu?
– Pa naravno, ubija nas odsustvo vladavine prava zato što ovde nema pravila igre, zato što
ovde nemate nepristrasne institucije. Zato ne možete da organizujete život u kome bi lјudi
ovde otvarali firme, zapošlјavali. Nas nema na svetskoj sceni zato što pod tim uslovima vi
možete samo da pravite Farme, Parove, rijalitije, možete da se kupate u blatu… To je taj naš
nivo koji diktiraju ponavlјači. Vi kad pogledate ovde ko je „ugledan“ biznismen, on je ili
radio na pumpi ili je menjao devize ili se bavio švercom ili se bavio trafikingom ili je imao
javnu kuću… Dakle, teško možete da nađete inženjera, profesora, arhitektu, lekara. Nema
njih među uspešnima u Srbiji. Nema. Zato što oni ne umeju. To je kao Talični Tom, kao Divlјi
zapad, opstaju samo oni koji pucaju na sve. A jedan od tih koji je plivao upravo je Legija. U
izveštaju Koraćeve komisije je evidentno da Zemunski klan ne može da postoji bez države.
Nisu se nama desili Zemunski klan i Surčinski klan, nego su i Surčinski i Zemunski klan
stvoreni, imali konekciju, imali službene legitimacije, imali kola, zaštitu države, ubijali u ime
države, prodavali drogu u ime države, bogatili se u ime države, postali moćni u ime države.
To je suština. Vi kad pogledate ko je Čumeta posetio kad je bio na VMA posle, ne znam da li
je bilo trovanje ili nije bilo trovanje. Pa vama se tu smrkne. Ko je, bre, Čume, ko su ti
generali vojske i policije koji idu da vide Čumeta? Ko je Čume?*
Dragi moji čitaoci, učenici, prijatelјi, ne znam kako da vas zovem… Postavlјam vam klјučno
pitanje, zapravo tezu. Ko vlada Srbijom?
Da li mi živimo u hologramu u kome nam prikazuju virtualnu realnost, mi radimo a ništa
nam ne ostane, mi biramo na izborima, a „oni“, neki otuđeni centri moći, upravlјaju
političarima kao zastrašenom decom?

Zašto su političari zastrašeni? Profesori smrti su uvek u blizini…

 JOŠ JEDAN SVEDOK MORA DA UMRE PRIRODNOM
SMRĆU– PATOLOG DUŠAN DUNјIĆ

Oktobar 2015. Slažem podatke operacije Srebrenica. Neko vrlo moćan stoji iza svega.
Sivi mi je skrenuo pažnju da je tajna u matematici, odnosno u sabiranju. Cilј je da bude što
više muslimana ubijenih od strane Srba kako bi se to proglasilo – genocidom!
Šta je cilј reči „genocid“? To je teza. Antiteza je kazna za genocid.
Sećam se reči Hazara iz polјske, ideologa Zbignjeva Bžežinskog, koji je definisao cilј: „Srušili
smo komunizam, na redu je pravoslavlјe!“
Znači, cilј je novi genocid protiv pravoslavaca, pre svega Rusa i Srba. Srebrenica je motiv da
pokolј počne. Svako ko to kvari, biće kažnjen. Ubijen je Zoran Petrović Piroćanac, zatim
Zoran Jovanović, zastrašen je Aleksandar Dorin. Ko je sledeći?
Ko sme da kvari zamisao Zbignjeva Bžežinskog? Ko sme da smanjuje izmišlјeni broj
ubijenih muslimana?
Pojavlјuje se novi Srbin koji kvari zaveru Britanije i Amerike. To je patolog Dušan Dunjić,
stručnjak kome nema mane, koji ne može da se potkupi. Presuda zaverenika bila je izričita:
Dunjić mora da umre „prirodnom smrću“!
Krećemo u istragu. Dušan Dunjić je bio klјučni svedok u odbrani Ratka Mladića. Srpski
profesor je, kako su to rekli i Mladićevi advokati, pozvan pred Tribunal da svedoči kako se
bez analiza mekih tkiva ne može sa sigurnošću govoriti o uzrocima smrti lјudi čiji su ostaci
pronađeni u grobnicama oko Srebrenice do 2002. Međutim, Novosti saznaju da je
predviđeno da Dunjić pred sudom kaže još mnogo toga.
„Srpski profesor do sada je tri puta svedočio u Hagu po pitanju posmrtnih ostataka
iskopanih iz masovnih grobnica. I na ranijim suđenjima (Popović–Beara, Tolimir, Radovan
Karadžić) iznosio je podatke o slučajevima koje poseduje Tribunal u svom dokaznom
materijalu. Radi se o 3.568 slučajeva. Novo kod suđenja Ratku Mladiću bilo je to što je
profesor sa saradnicima uspeo da analizira i obradi svih 3.568 slučajeva. Teoretski
govoreći, pred sudskim većem mogao je da pojedinačno dokaže ili ospori kako je ko
stradao. Na dosadašnjim suđenjima ekspertiza tima dr Dunjića nije bila kompletirana i
moglo se dogoditi da sud odbaci nalaz.
– Da bi saznali o čemu se radi, Dunjić i tim su devet meseci radili po dvanaest sati dnevno
dok nisu izvršili ekspertizu svakog slučaja koji su dobili iz Haga – priča, za Novosti čovek
upoznat sa ovim radom. Tu se radi o slučajevima (kompletnim ostacima lјudi ili samo
delovima skeleta) koje su iskopali forenzičari Haškog suda do kraja 2002. godine, kada su
se povukli. Posle patologa Haškog tribunala, od 2002, pronalaske i iskopavanja masovnih
grobnica radili su američka nevladina organizacija ICPM (Međunarodna komisija za nestala
lica), sa sedištem u Vašingtonu a ograncima u Sarajevu i Banjaluci, i Institut za nestale
Amora Mašovića iz Tuzle. Međutim, njihove analize nisu validne jer njihove laboratorije
mogu samo da identifikuju umrlu osobu. ali ne i da odgovore na pitanje kako je i kad
nastradala.
Naravno, niko u advokatskim krugovima nije naivan da bi pomislio da bi Dunjić spasao
Mladića od presude. Takođe, malo koji od advokata iz Srbije ali i iz drugih delova sveta, koji
su imali prilike da rade u ad hok sudovima, a sa kojima smo razgovarali, veruje da je on
umro prirodnom smrću.
– Teoretski, Dunjić je mogao da stavi sudsku tačku na sledeće podatke – nastavlјa jedan od
advokata upoznatih sa slučajem. – Haški sud ima ostatke 3.568 lјudi iskopanih u nizu
masovnih grobnica, u prečniku oko šezdeset kilometara od Srebrenice. Upareno je 1.920
butnih kostiju i to su kompletni skeleti. Utvrđeno je da su od ovog broja rane od metka
pronađene na 505 lјudi, što može da svedoči da su strelјani. Nјih 442 je imalo poveze preko
ruku i očiju i oni su sigurno strelјani. Kod 950 ubijenih nađene su rane od metka, ali i od
gelera i šrapnela, što znači da su stradali u borbi. Kod 150 nađeno je da su poginuli od
eksplozija, dok za 411 nije bilo moguće utvrditi od čega su nastradali. To bi bila sudska
istina, a sve ostalo je sudski neproverlјivo.“
Zastajemo. Sećamo se reči Sivog, starog obaveštajca: „Prati matematiku!“
Sagovornik Novosti objašnjava kako se matematički dolazi do većeg zbira.
„– Svake godine se taj broj povećava, ali taj spisak nije javni dokument i njega mogu dobiti
na uvid samo advokati odbrane. Na njemu su imena i prezimena lјudi bez matičnog broja iz
lične karte i drugih podataka koji bi mogli potvrditi verodostojnost žrtava. Zato sud ove
podatke i nudi. Dakle, ni oni nemaju identifikaciju. Ova imena su im dostavlјena iz ICMP
odnosno Instituta za nestala lica iz Tuzle. Ako se uzme u obzir da prilikom ukopa u
Potočarima svakog jula baš nikome sa strane nije dozvolјeno (iz verskih razloga) da
prisustvuje proveri ko se zaista ukopava, sudski – ovaj spisak je nevažan.
Inače, pre nego što je predviđeno da Dunjić izađe na suđenje Mladiću, prema izvorima
Novosti, tim odbrane odlično je pripremio teren. Detalјno je ispitan Tomas Parson,
regionalni direktor ICPM za forenzičke studije i šef laboratorije koja radi identifikaciju
posmrtnih ostataka za Srebrenicu. On je na suđenjima, prvo marta 2012. kod Karadžića, a
detalјnije marta ove godine, na procesu Mladiću, ’objasnio’ da njegova laboratorija u Tuzli
ne može da pruži baš nikakav podatak o uzrocima smrti, već samo potvrdu DNK profila.
Inače, ova laboratorija, koja je praktično radila od 2002. do oktobra 2007, do kada je
’otkrila’ najviše žrtava, uopšte nije imala sertifikat za rad čak ni organizacije GEDNAP
(Međunarodna agencija koja odobrava rad DNK laboratorijama).
– Ukoliko se povežu činjenice o Parsonsovom svedočenju i o onome o čemu je trebao da
govori Dunjić, dobija se razlog zbog kojeg je srpski patolog bio klјučni svedok.“
Ovde zastajemo, dobili smo odgovor koji je motiv za ubistvo patologa Dušana Dunjića. Sada
treba da ustanovimo kako i ko ga je ubio? Zvanična verzija iz Holandije, vernog saveznika
Britanije, očekivana je.
Profesor sudske medicine Dušan Dunjić, koji je trebalo da svedoči u Haškom tribunalu u
odbranu Ratka Mladića, umro je prirodnom smrću. To je zaklјučak holandskih stručnjaka!
Šta otkriva novinar Novosti Dragan Vujičić?
„Kako smo nezvanično saznali od lјudi koji su imali uvid u zvaničnu verziju izveštaja,
zaklјučeno je da je Dunjić imao visok krvni pritisak i da mu je veče uoči svedočenja srce
otkazalo. Nađen je pošto su provalјena hotelska vrata kako u odelu leži pored kreveta.
Profesor Dunjić je prema nalazima Holanđana preminuo u noći između srede i četvrtka.
Prethodno je u glavni grad Holandije došao u ponedelјak da bi u utorak i sredu radio sa
odbranom. U sredu je sa advokatom Miodragom Stojanovićem bio do 16:30, a onda su ga
preuzeli lјudi iz službe za svedoke i bili sa njim do 18:30 časova. Dunjić se popeo u sobu, a
kada su advokati Stojanović i Lukić iste večeri došli po njega da izađu na večeru, nije
otvarao vrata. I advokati su juče čuli da je umro prirodnom smrću!“
Skeptični Kristifor Blek
Kanadski advokat Kristifor Blek, jedan od najuglednijih svetskih eksperata kada je reč o
masovnim ratnim zločinima, sumnjičav je povodom „prirodne smrti“ Dušana Dunjića,
klјučnog svedoka.
Blek je naveo da je njega lično ovaj slučaj asocirao na situaciju kada je umro predsednik
Srbije Slobodan Milošević, u ćeliji, i kada je ostavlјen da leži sedam do osam sati a da ga
niko od patologa nije pregledao, te da su kasnije pronađene samo dve supstance iz lekova
koje nije smeo da koristi.
Šta od supstanci nije pronađeno, jer se razgradilo u organizmu, dok se čekao patološki
pregled pitanje je koje može biti važno i za smrt profesora Dunjića, dodao je Blek, kome je
Haški tribunal zabranio da brani Mladića jer „ne poštuje taj sud“.
Blek je naveo da je porodica Mladić i ranije bila pod pritiskom Tribunala i da im je prećeno.
„Konkretno, kada su pokušali da uklјuče u tim odbrane ruskog profesora Aleksandra
Mezajeva i mene“, rekao je Blek.
Ovde zastanimo. Šta smo otkrili? Postoje supstance koje ubijaju, ali se posle nekoliko sati
razgrađuju u organizmu pa je potrebno da leš odstoji!
Kristifor Blek zaklјučuje: „Nekoliko dana pred smrt Milošević je poslao ruskoj ambasadi u
Hagu pismo u kojem kaže da veruje da ga truju! Milošević je preminuo 2007, a do danas
nisu saopšteni uzroci njegove smrti.“
Blek kaže da porodica Marković Milošević tužbu protiv suda u holandskoj prestonici još
nije podigla jer nije dobila izveštaj o smrti, ali da ne odustaje. Za poslednji događaj, smrt
srpskog patologa Dunjića, kaže da nije to presedan kada su u pitanju međunarodni sudovi.
Kako spasti istinu?
„Smrću veštaka Dunjića, kako kaže advokat Ratka Mladića Miodrag Stojanović, odbrana je
ostala bez klјučnog svedoka. Postoje dve opcije da ipak njegove nalaze predoče sudu kao
dokaze.
– Prva varijanta je da nađemo drugog veštaka koji će da protumači analizu profesora
Dunjića po pitanju ekshumiranih u Srebrenici, pa da ga tužilaštvo unakrsno ispituje –
objašnjava Stojanović. – Druga, manje verovatna mogućnost jeste da se Dunjićevo
svedočenje u predmetu Radovanu Karadžiću, gde je unakrsno ispitivan, prekopira u
Mladićev predmet. Međutim, tu nedostaje deo istraživanja koji je on obavio kasnije i koji
koristi Mladiću.“
Ovde zastajemo. Šta je ono klјučno što je ubijeni patolog hteo da dokaže? Na kamenu u
Srebrenici piše da je ubijeno 8.372 osobe, a činjenice su drugačije. Strelјana su u ime
odmazde za hilјade zaklane srpske nejači tačno 442 vojnika. Ostali su poginuli u borbama.
Saznajmo kakve su one bile.
„Žestoke borbe oko Srebrenice
Posmrtni ostaci svih ’slučajeva’ Tribunala iskopani su na liniji proboja 12.000 vojnika i
vojnih obveznika 29. divizije Armije BiH, koji su krenuli ka Tuzli u noći 10. jula.
Raznovrsnost povreda nađenih na posmrtnim ostacima govori o žestokim borbama (bilo ih
11) duž trase od šezdeset kilometara. Leševi očigledno strelјanih optužuju srpsku stranu da
je, sahranjujući strelјane sa poginulima u borbi, htela da sakrije zločin, ali ni slučajno da je
planirala genocid.“*
Primenjujemo matematiku: ukupno poginulih muslimana bilo je dvanaest hilјada, od kojih
su 442 strelјana, a to je ustanovlјeno brojanjem leševa sa vezanim rukama.
Sivi je dao dobar putokaz. Istina je jednostavna. Genocida nije bilo! Sve je samo dim i laž.
Profesori smrti iz Londona, Pariza i Vašingtona rade svoj posao iz dalјine. Nosači kovčega
su najčešće Srbi, izdajnici, ukloplјeni u sistem okupacione vlasti.
 O autoru

Dejan Lučić je za mnoge obaveštajni „monstrum“, koji je desetak godina pre ruske vojne
obaveštajne službe GRU objavio „plan o obnovi Hazarstana“ u svojoj knjizi Islamska
republika Nemačka! A još 1994, u Vladarima iz senke – scenario pravlјenja države Vojvodine
u okviru „Operacije Habzburg“! O secesiji Kosmeta Lučić je bio nemilosrdno iskren u
Tajnama albanske mafije, gde je još 1989. optužio levo krilo CIA za izdaju Zapada! Dosad je
objavio sledeće knjige: Varvarstvo u ime Hristovo 1 i 2 (sa prof. dr Dragolјubom
Živojinovićem) 1988; Tajne albanske mafije 1989; Pavelićev testament 1 i 2, 1990. i 1991;
Vladari iz senke 1 i 2, 1994. i 2011; Islamska republika Nemačka 1 i 2, 1999. i 2000. i u tri
toma 2012; Kralјevstvo Hazara 1 i 2 2005. i 2008; Kineska osveta 2011; Teorija zavere 1 –
Priručnik za osvajanje vlasti 2013; Teorija zavere 2 – Titova kletva 2014; Tajne lopovskog
zanata 1 – Ljubav sa Pink Panterom 2014; Teorija zavere 3 – Škola za ubice 2015. i Teorija
zavere 4 – Nemilosrdni špijuni 2015.
Za izdavača
Dejan Papić
Lektura i korektura
Milan Gligorijević
Slog i prelom
Saša Dimitrijević
Dizajn korica
Nevena Mišković
Tiraž
4000
Beograd, 2017.
Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Klub čitalaca: 011/3341-711
www.laguna.rs
info@laguna.rs
Fusnote
1. Angloamerička elita je termin koji koriste oni koji nisu pronikli u srž zavere.

2. Ovde otkrivamo metodologiju ne samo lidera već i obaveštajaca. Za taj posao regrutuje
se elita, a ne „plebs“.

3. Preuzeto sa http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/836--2015-04-22-06-09-
55 – pristuplјeno 10. 11. 2016 (datum pristupa svim ostalim veb-stranama je isti).

4. GRU – vojna tajna služba.

5. „Jevrejin“ je termin koji ovde označava pripadnika tursko-mongolskog naroda Hazara,

koji je u 8. veku primio judejsku veru, a živeo je između Crnog mora i Kaspijskog jezera.

6. VOA – Vojnoobaveštajna agencija, VBA – Vojnobezbednosna agencija, BIA –

Bezbednosno-informativna agencija.

7. U toku pisanja ove knjige Putin ga je sklonio u pozadinu.

8. Prusi su zapravo Borusi – deo ruskog naroda koji je ponemčen.

9. U toku pisanja ove knjige postavlјen za direktora spolјne obaveštajne službe, umesto
Fradkova.

10. U toku pisanja ove knjige smenjen.

11. Hazari su u desetom veku potpali pod vlast Rusije. S vremenom su se sklanjali prema
Polјskoj i Nemačkoj. U Mađarsku su došli kao osvajači zajedno sa Hunima.

12. Mekinder je geopolitičar.

13. MGB – Ministarstvo državne bezbednosti.

14. „Silnici, jaki lјudi“ – političari koji su prethodno bili u KGB-u ili vojsci.

15. Izjave Pola Ananda Kilarija preuzete sa http://www.pravda.rs/2016/10/06/hilari-

ubila-gadafija-jer-joj-nije-dao-pare-libijski-lider--odbio-da-joj-uplati-donaciju-usledila-je-
brutalna-osveta/

16. Termin atlantisti podrazumeva gospodare mora. Hananci i Vendi su, kao i Berberi,
arijevci, a ne Semiti.

17. Po svemu sudeći španski Jevreji – Sefardi su se ženidbom i udajom izmešali sa

Venecijancima.
18. Hananci su arijevci, pa zato ne mogu biti crnoputi. Priča o potomcima Sima je bajka.
Hananci su potomci Vavilonaca.

19. Velški jezik je i danas prepun srpskih reči.

20. Hanoveri nisu nemačkog porekla nego saskog, slovenskog, kao i Saksonci u Britaniji.

21. Barbarosa znači „riđobradi“, a to nam govori da pripada plemenu Dan, koje su Jevreji
proglasili svojim. Oni su takođe arijevci i njihova boginja je zvezda Danica, odnosno Dana,
što otkriva ko su. Deo tog plemena nastanio se u Irskoj.

22. Gvelfi su potomci Etruraca, odnosno Rasena, koji su koristili srbicu, odnosno vinčansko
pismo, a potisnuti su za vreme Rimlјana, potomaka Trojanaca; Gibelini su Vendi ili Veneti,
koji su koristili jednu varijantu vinčanskog pisma.

23. Justas Malins, Prokletstvo Hanana, Ihtus, Beograd 2004.

24. S vremenom su Hananci, odnosno deo njih, prihvatili religiju boga Jahvea, kao i Hazari,
koji su to uradili u 8. veku.

25. Misli se na protestantsku reformaciju koju je u Nemačkoj izveo Martin Luter, zapravo
Sloven iz plemena Ljutića!

26. Simbol Vavilona je lav raširenih krila, a to je i simbol Venecije, odnosno tajnog društva
Vavilonskog bratstva.

27. „Crno plemstvo“ je srž tajnog društva Vavilonsko bratstva.

28. Masonerija je nastala u Vavilonu i prerasla u Vavilonsko bratstvo, koje je vladalo preko
religija i magije svim bitnim državama, pa i Egiptom, Judejom, Fenikijom, Hetitskom
državom, Trojom. Rimom…

29. Citati Andreja Fursova preuzeti sa https://vizionarski.wordpress.com/2015/05/11

30. Nimrodovo poreklo se falsifikuje. Po svemu sudeći on je sa Helma/Balkana i u

osvajanje sveta je krenuo od Nize, današnjeg Niša.

31. Po svemu sudeći neka civilizacija sa druge planete vršila je genetska ukrštanja sa
narodom Arijevaca, pa su stvoreni divovi. O tome se zna, ali se ćuti.

32. Masonerija, odnosno bratstvo zidara, nastala je tokom zidanja Vavilonske kule, a ne u
Engleskoj u 15. veku kako piše u istorijama.

33. Paralelno se koriste termini Atlantis i Atlantik.

 34. Vavilonsko bratstvo, atlantisti (gospodari mora) Hananci (Feničani/Kartaginjani) svi
su obožavaoci materijalnog sveta – zlatnog teleta. Svi ovi termini obuhvataju isti narod –
arijevce, ne semite.

35. Kolumbo je koristio pomorske karte templara, pa su zbog toga njegove lađe nosile
templarski krst.

36. To je razlog zašto se uništava hrišćanstvo.

37. Citati Aleksandra Dugina preuzeti sa http://4pt.su/hr/content/veliki-rat-kontinenata

38. Kad se kaže Red, misli se na Lobanju i kosti, studentsko tajno društvo sa Jejla, odakle se
regrutuju budući „poverlјivi“ lјudi za administraciju SAD.

39. Habzburzi su deo Sionskog priorata a njihovo prezime se prevodi kao Soko-grad.

40. Vatikan je duhovno sedište Vavilonskog bratstva i pod njegovom je kontrolom od svog
nastanka.

41. Među članovima čuvene bankarske porodice slobodnom zidarstvu pripadali su: Nejtan
Mejer (1777–1836), iniciran 1802, u loži Emulacija, u Londonu. Baron Džems (1792–1863),
član Vrhovnog saveta Starog i prihvaćenog škotskog obreda u Francuskoj. Baron Anseli
(1803–1874), član istog vrhovnog saveta. Baron Ferdinand (1839–1899), osnivač
Ferdinand Rotšild Lodž 2420 u Vudstonu (Bakingemšir).

42. Citati o Rotšildima preuzeti iz: Dejan Lučić, Kralјevstvo Hazara, Ekopres, Zrenjanin
2005, str. 217–227.

43. Demokratija je u praksi zamena za slobodu, u šta smo se mi Srbi uverili.

44. Citati Andreja Fursova preuzeti sa http://fakti.org/rossiya/zapadne-zemlje-i-rotsildi-

bi-opet-u-veliki-lov-na-rusiju-a-ona-treba-da--lovce-pretvori-u-divljac

45. Citati Leonida Rešetnjikova preuzeti sa http://www.intermagazin.rs/evo-pravih-

razloga-oktobarske-revolucije/

46. Podaci o carevima Pavlu i Aleksandru Prvom preuzeti sa Vikipedije.

47. Citat Eduarda Limonova preuzet sa http://fakti.org/rossiya/medija-menju/limonov-

englezi-ne-odustaju-od-svoje-vekovima-kultivisane-mrznje-prema-rusiji

48. Tajno sanduče u kome se ostavlјaju poruke.

49. Solženjicin je Hazar, koji je pri kraju života postao ruski nacionalista.

50. Preuzeto sa http://www.czipm.org/stolypin.html

51. Podsećam: Stolipin je bio Hazar, veliki patriota, koga je izdao car, a ubio ga je Hazar
Dimitrije Bogrov.

52. Metod Rima je uvek isti: zavadi pa vladaj.

53. Citati Ivone Živković preuzeti sa http://www.ivonazivkovic.net/RUSIJA/RUSIJA-

TRECI-DEO.html

54. Obaveštajac je profesionalac, zaposlen u tajnoj službi, a agent je njegov saradnik, znači
Bond nije agent, već oficir-obaveštajac.

55. Citati Andreja Fursova preuzeti sa http://www.fakti.org/globotpor/quo-vadis-

orbi/hari-poter-je-bio-agent-007-u-16-veku-a-kroz-30-godina-moze-zavladati-svetom-u-
ime-magije

56. Hiram Abif, kultna ličnost masonerije, arhitekta Solomonovog hrama, uopšte nije
istorijska ličnost, izmišlјen je.

57. „Umetnost“ je jedan od izraza koji se koriste za masoneriju.

58. Citati o masoneriji preuzeti iz: Danijel Ligu, Rečnik slobodnog zidarstva, Paidea,
Beograd 2001, str. 1064–1067.

59. „C“ je oznaka za šefa službe Mansfilda Kaminga.

60. Citati o masoneriji preuzeti iz: Danijel Ligu, Rečnik slobodnog zidarstva, Paidea,
Beograd 2001, str. 1069–1070.

61. Citat Dragolјuba Živojinovića preuzet sa

http://borbazaveru.info/content/view/4207/33/

62. Citat Andreja Fursova preuzet sa http://fakti.org/globotpor/quo--vadis-orbi/forbs-

zavarava-svet-najbogatiji-nisu-gejts-i-bafet-vec-rotsildi-i-rokfeleri

63. Citati Andreja Fursova preuzeti sa http://www.balkanmagazin.net/istorija/cid170-

93464/andrej-fursov-dva-veka-rusija-stoji-naspram--zapadnih-planova-2

64. Nedavno objavlјene tvrdnje da je Stalјin umro prirodnom smrću deo su britanske
manipulacije u cilјu sakrivanja tragova.

65. Citat Zorana Miloševića preuzet sa http://www.pecat.co.rs/2013/06/agenti-uticaja-

da-izdaja-lepse-zvuci/

66. Obratite pažnju na reč „iznenađenje“, što treba čitati da je direktiva došla iz Londona.

67. Biografski podaci Jurija Andropova preuzeti sa Vikipedije.

68. Citati Jurija Kobaladžea preuzeti sa
http://hr.rbth.com/politics/2013/05/06/dobar_zivot_kgb_agenta_u_londonu_19091.

69. Svedočenje Mihaila Poltoranjina preuzeto sa http://fakti.org/rossiya/jeljcinov-

ministar-tvrdi-da-je-plan-razbijanja-sssr-napisan--jos-1974-u-institutu-kod-beca

70. Citati Andreja Fursova preuzeti sa http://www.pravda.rs/2014/09/29/ne-postoji-

svetska-vlada-buducnost-ce-odrediti-kalasnjikov/

71. Citati Dejvida Ajka preuzeti sa http://istinomprotivlazi.com/novosti/628-david-icke-

britanija-je-majka-svih-prijevara-a-amerika--je-njeno-cedo

72. Citati Mirjane Vlajisavlјević preuzeti sa

https://www.facebook.com/notes/milutinmilo%C5%A1evi%C4%87/uloga-lorda-
dizraelija-u-kolonizovanju-srpske-istine/1004872069573632/

73. Preuzeto sa http://srbin.info/2014/02/17/tito-hrvatima-u-americi--nemojte-se-

bojati-srba-ja-sam-ih-unistio/

74. Preuzeto sa http://www.novosti.rs/vesti/planeta.480.html:576865--Tito-znao-za-

raspad-SSSR

75. Hirošima i Nagasaki bili su u to vreme a i danas su centri pravoslavlјa u Japanu.

76. Preuzeto sa http://www.pravda.rs/2016/09/17/kako-smo-sistemski--pripremani-za-

rat-protiv-rusa/

77. Preuzeto sa http://novisvjetskiporedak.blogspot.rs/2013/08/najtajnija-titova-tajna-

sluzba-cbob.html

78. Intervju preuzet sa https://www.ekspres.net/politika/intervju-ljubisa-ristic-sluzba-je-

jedina-domovina

79. Podaci o Aleksandru Vasilјeviću preuzeti sa Vikipedije.

80. Citati Radoslava T. Ristića preuzeti sa http://www.intermagazin.rs/svi-slovenacki-

zlocini-1991-ubijanje-civila-mladih-nenaoruzanih-vojnika-mucenje-lekara-i-medicinskih-
sestara-2/

81. Tekst o Jovici Stanišiću preuzet sa http://www.politika.rs/scc/clanak/346145/Tema-

nedelje/Kako-je-CIA-napravila-presedan-za--Jovicu-Stanisica.

82. Žrtve atentata pomoću izazivanja bolesti raka bili si Janez Drnovšek, Feanjo Tuđman,
Gojko Sušak, Alija Izetbegović i Ibrahim Rugova.

83. Citati iz Vremena preuzeti sa http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=333479

84. Nacionalistička, islamistička i panturkistička ideologija, koja zagovara obnovu uticaja
današnje Turske na prostoru nekadašnjeg Osmanskog carstva.

85. Tekst Džona R. Šindlera preuzet sa http://www.magazin-

tabloid.com/casopis/?id=06&br=271&cl=31

86. Preuzeto sa http://semirhalilovicc.blogspot.rs/2013/09/sarajevo-2212013-tajni-

iskaz-sefa-kos.html

87. Preuzeto sa http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije.407.html: 535145-Zoze-

Kutiljero-Rat-mogao-biti-sprecen

88. Intervju sa Vensanom Nuzilom preuzet sa http://rs-

lat.sputniknews.com/autori/20150404/1066548.html

89. Citati Milana Miloševića preuzeti sa http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0409-

29530002234M

90. Ovo je metod rada poznat još iz SFRJ: već zavrbovane ili „neobaveštene“ da rade za
Zapad šalјu na školovanje u Rusiju kako bi se prikrio trag.

91. Anonimni izveštaj o paradržavnoj službi bezbednosti preuzet sa

http://vojnatajna.blogspot.rs/2013/08/izvjestaj-o-postojanju-paradrzavne.html

92. Da li je to rezultat nevidlјive diplomatije Jovice Stanišića?

93. Citati Džona R. Šindlera preuzeti sa http://www.magazin-

tabloid.com/casopis/?id=06&br=271&cl=31

94. Citati dokumenata CIA preuzeti sa http://www.klix.ba/vijesti/bih/cia-turska-je-bila-

najveci-zagovarac-vojne-intervencije-u--bih/131002045

95. NIN 8. 2. 2007, preveo N. Živković.

96. Preuzeto sa http://svetinikolajzicki.com/2016/06/30/pravoslavlje--mora-biti-

unisteno/

97. Preuzeto sa http://www.naslovi.net/2014-05-10/pravda/fasista-karl--bilt-

pravoslavlje-je-najveca-opasnost-po-zapad-veca-od-islama/9896141

98. U kasnijoj bajci o zločinu Škorpioni se čarolijom pretvaraju u Deseti diverzantski odred.

99. Preuzeto sa Vikipedije.

100. Filip David je jedan od lјudi koji uvek istupaju kao kritičari Srba, da tako radi protiv
svojih bio bi proglašen antisemitom.
 101. Citati o usvajanju Deklaracije preuzeti sa
http://www.slobodnaevropa.org/a/srebrenica_srpski_parlament_rezolucija/1997489.htm
l

102. Preuzeto sa http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=203&cl=08

103. Preuzeto sa http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1657907-procurela-tajna-

pentagona-ovo-je-istina-o-srebrenici-klinton-madlen-olbrajt--i-alija-planirali-su-zlocin-u-
potocarima

104. Citati o svedočenju Ričarda Batlera reuzeti sa http://www.justice-

report.com/bh/sadr%C5%BEaj-%C4%8Dlanci/kolona-srebreni%C4%8Dana-bila-
legitimni-vojni-cilj-vrs-a#sthash.pcfmO1uc.dpuf

105. Ova izjava potvrđuje da su srpski generali radili za zapadne obaveštajne službe: s
vremenom ćemo neke od njih otkriti. Naše vojne formacije bile su zapravo tuđe, zločini su
naređivani iz Londona, Pariza, Vašungtona, a krivica je srpska.

106. Intervju i komentari preuzeti sa http://www.srpskilist.net/gledista/nova-prica-

starog-agenta-rat-po-dogovoru

107. Citati Aleksandra Dorina preuzeti sa http://vesti-online.com/Vesti/Ex-

YU/373784/Istinu-o-Srebrenici-platio-zivotom

108. Intervju preuzet sa http://www.vesti-

online.com/print/527137/Vesti/Svet/527137/Ekskluzivna-ispovest-Aleksandera-Dorina-
10--Cudna-smrt-koautora

109. Intervju preuzet sa http://www.globalresearch.ca/srebrenicu-su-izmislili-klinton-i-

izetbegovi-263/17837?print=1

110. Intervju preuzet sa http://www.ekspres.net/politika/intervju-bozo--prelevic-dindic-

je-ubijen-jer-se-zamerio-gazdama-ljudi-iz-njegovog--okruzenja

111. Citati o Dušanu Dunjiću preuzeti sa

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:573768-NOVOSTI-
SAZNAJU--Dunjic-znao-kako-je-usmrceno-1923-pokopanih-u-Srebrenici