Ispovest

Ponekad, kad sam sama, ili kad sam noću u svojoj sobi. Mogu da zamislim sebe
kako ubijam svoje prijatelje. Kad zatvorim oči mogu da vidim njihova lica, da
čujem njihove vriske, mogu da zamislim svaki jezivi detalj. I dobro se osećam. Ali,
znate šta je smešno? Mislim da mogu da se iz ovoga izvučem, i stalno razmišljam
o tome. Želela bih da kažem to nekome, samo ne znam kome.
Postoji nekoliko razloga zašto bih želela da uradim ovako nešto.
Postoji jedna devojka, nazvaću je „Ruža“ zato što ima crvenu kosu. Zaljubljena
sam u nju, i najbolje smo prijateljice od srednje škole. Pozvala sam je da izađemo
nekoliko puta, ali mi ona nikada ne odgovori, već me ignoriše ili promeni temu, i
uvek se kraju izađe sa nekim potpunim idotom koji nema ništa zajedničko sa njom.
Ali znate li šta joj to nije problem da radi? Nije joj problem da me zove u tri ujutru,
traži od mene novac, traži da završavam njene projekte za fakultet, ili da je
odvezem do kuće njenog šugavog dečka, a ona mi se čak ni ne zahvali.
I toliko puta sam pokušala da joj objasnim da nije u redu to što mi radi, i kako se
osećam zbog toga.
Ali ona jednostavno ne shvata kako bih je iznabadala u tim trenucima. Ona je
jebena mala zrikava glupača, koja pored svega što sam uradila za nju ima hrabrosti
da me se ignoriše pred njenim prijateljima. Ali me ne ignoriše kada joj treba bilo
kakva usluga. Muka mi je od toga. Znam da je ono o čemu razmišljam pogrešno,
ali ja to mogu realno da vidim. Znam da to nije normalno.