Professional Documents
Culture Documents
У једној краљевини
У једној краљевини
Краљ је сваког дана обављао своје краљевске дужности,а краљица је кувала, прала, пеглала,
шила, везла, плела. Све што је радила, радила је из забаве и то је чинило срећном и
задовољном.
Принцезе су ишле у школу да би имале с ким да се играју, јер је у двору било тихо и
незанимљиво.
Друга деца нису долазила у двор да се играју, осим два пута годишње и то на рођендане
принцеза.
Онда је био урнебес. Краљ и краљица и сви који су живели у двору, повукли би се у своје одаје,
а деца би трчала, скакала, певала и играла, слушала музику.
Једног дана краља Хенрија Десетог пробуди телефон. Звао га је његов први сусед, краљ Џејмс
Једанаести.
Оно што је краљ Хенри чуо, било је невероватно: њега и његове суседе, мирољубиве краљеве,
позвали су краљеви с друге стране мора да предају своја краљевства или да ратују, па ко
победи.
Краљ Хенри Десети је устао, обукао се и доручковао. Обавестио је витезове и војску о рату,
послао поруку краљици Хедвиги да не брине, и отишао.
Тек сад су схватили шта је значило оно да увек морају бити спремни за ратовање.
Када су принцезе Тереза и Силвија устале, умиле се,опрале зубе и обукле се, сишле су у кухињу
да спреме доручак и да размисле чиме ће се бавити тог дана, краљица Хедвига је већ седела за
столом и пила кафу.
Рекла им је да им је отац отишао у рат. Зачуђено су гледале у мајку. Дуго је краљици требало да
им објасни шта је то рат.
„Некада се рат водио тако што су људи имали оружје и њиме пуцали на противничку војску.
Правила су се променила и сада се води рат тако да побеђује она војска која покаже више
знања из науке,технике и свих досадашњих достигнућа у свим областима.
Онај ко добије негативне поене, испада. Који краљ остане са више војника, победио је.“
Није могла да поверује кад је чула да је с друге стране краљица Иленаја, жена краља Ратољуба
Осмог, оног краља који је објавио рат њиховим краљевствима.
„Мушкарци да се врате својим породицама, доста је било ратовања. Све краљице да позову
своје мужеве. Ја лично идем по мог Ратољуба.
„Тако је говорила Иленаја. Наравно, она и треба нешто да предузме јер је њен муж и започео
рат.
Хедвига је знала да Хенри Десети не мисли на повлачење, јер кад ратује или ће победити или
бити побеђен.
Једног дана, кад се вратила од пријатељице, краљица Хедвига је пронашла два писма са истим
садржајем:
Није знала шта да каже а није имала ни коме. Тад зазвони мобилни:
Заспала је.
Зачу се звоно на вратима двора. „Хеј, има ли кога да отвори победнику?“ познат глас загрми.
„Победник мора знати сам да отвори врата“ одговори Хедвига али, ипак устаде.
„То није могуће! Удале се! За кога? За тамо неке пробисвете, знам ја данашње младе. Има
одмах да се врате!“
„Драги колега, како се зову Ваше кћерке?“ Хенри и Хедвига одговорише у један глас: „Тереза и
Силвија“.
„Сада ми је моја супруга краљица Иленаја јавила да хитно дођем кући, јер су се наша два сина
оженила са принцезама Терезом и Силвијом.
Да ли би Ваш млађи син хтео да заузме моје место? Видим да је време да идем у пензију.
Знате, имамо једну малу кућицу поред реке, коју је изградио мој давни предак, који се звао
Хенри.
Одувек сам желео да, као и он некада давно, пецам рибу и не мислим ни о чему.“
„Наравно да ће мој син прихватити Вашу понуду, али има ли у Вашој кућици мало места за
мене и моју Иленају? И ја бих у пензију, а имам један добар штап за пецање који ми је оставио
мој давни предак Мирољуб“
И тако, у једној краљевини, далеко одавде, они који су прелазили мост на реци, могли су
видети два пријатеља, Хенрија и Ратољуба како пецају рибу.