Триптихон за Еуридику

ПИТАЊА:
1. Шта је триптихон?
2. Какви су по форми делови триптихона?
3. Какву риму користи Миљковић?
4. Шта се постиже често коришћеним опкорачењима у песми?
5. Ко је Еуридика? Како гласи мит о њој и Орфеју?
6. Како је мит трансформисан у песму?
7. Какав је свет без Еуридике? На који се начин доживљава одсуство?
8. Зашто борба за њу нема добар исход?
9. Шта значи дефинитивни губитак?
10. У чему се тражи утеха?
11. Да ли уметност може да надокнади изгубљену љубав?

триптихон – песма од три дела

Еуридика – жена митског певача Орфеја
Орфеј – митски певач који ће својим тужним певањем омекшати срце владара
подземља и добити дозволу да извуче своју жену из света мртвих, под условом да се не
окрене. Орфеј не може испоштовати захтев, окреће се и заувек губи своју драгу.
– једна од одлика неосимболизма да се поезија „затвара” у строгу форму, отуда форма
сонета
– Песник се поставља у улогу Орфеја, певајући песму и обраћајући се идеалној драгој.
*хераклитовски осмишљени симболи птице и камена транспонују се у текст песме,
посебно у њеном последњем делу.
– „орфички мотив”
*Звонимир Костић: „Мртва Еуридика у поезији Бранка Миљковића”
„Песник је у положају неуспелог принца који никаквим пољупцима не може оживети
своју „трнову ружицу”, али ту није само захтев да се оживи мртва драга, ту је и страх
да она устане другачија и нова”. Јер и тада је смисао изгубљен. Она дакле, уколико се
пробуди, мора остати део једног прошлог, ишчезлог света среће. Само мртва она је
песнику потребна пробуђена и нова, она је део неког другог света, са којим песник не
жели да има икакве везе. „Пробудити те морам, Еуридико мртва”
Захтев за немогућим у поезији Бранка Миљковића, повезан је са певањем. Треба дакле,
живот увести у поезију, треба га подићи до поезије и претворити у лепоту, испуњеност.
Захтев је наравно, исувише радикалан. Свет поетске оностраности и свет тешке, дневне
тривијалне овостраности, издељени су низом непремостивих препрека. Ако се Орфеј
окрене, Еуридика ће нестати заувек. Еуридика се не може пробудити, Хад кроз који се
лирски јунак креће, није само свет супротан свету идеала, него и сама наша јава, улица
и дневно светло. Еуридика је вишезначни симбол који у себи прикупља како она
значења подразумевана у књижевно-митолошком наслеђу и преузета из њега, тако и
неке друге компоненте. Еуридика је мртва, дехуманизована и аутоматизована
свакодневица коју ваља преобразити и „пробудити” Али, и прастара чежња да се мртва
драга врати. ”