Поступци биолошког пречишћавања отпадних вода

Биолошким поступцима се из отпадних вода могу одстранити присутне органске

материје, које се могу разградити уз помоћ микроорганизама. Присутне патогене
бактерије, немају значај код биолошког третмана отпадних вода. У процесу биолошког
третмана отпадних вода пресудна је активност микроорганизама, чији је преглед дат
следећом табелом.

Табела 10 Микроорганизми – учесници у процесу биолошког пречишћавања отпадних

вода
МИКРООРГАНИЗМИ КАРАКТЕРИСТИКЕ
ACHROMOBACTER Бактерија која се налази у биофилтрима и активном
муљу
ACINETOBACTER Бактерија одговорна за биолошко уклањање фосфора
ALCALIGENES Бактерија присутна у биофилтрима, активном муљу и
дигесторима (код дигестије муља)
CHIRONOMUS Водена ларва различитих облика
CRUSTACEA Животиња присутна у активном муљу
DAFNIA Присутна у активном муљу
DESULFOVIBRIO Бактерија која врши редукцију сумпора
FLAVOBACTERIUM Бактерија присутна у биофилтрима и активном муљу
GEOTRICHUM Гљивица присутна у биофилтрима и активном муљу
MICROCOCCUS Бактерија присутна у биофилтрима и активном муљу
NITROBACTER Бактерија која оксидује нитрите и нитрате
NITROSOMONAS Бактерија која оксидује NH3 до NO2–
NOCARDIA Бактерија која ствара пену у активном муљу
PSEUDOMONAS Бактерија која се налази у биофилтрима, активном муљу,
дигестији муља и код процеса денитрификације
ROTIFERA У биолошком процесу, индикатор доброг биолошког
третмана
SPHAEROTILUS Влакнаста бактерија, присутна у загађеним водама
NATANS
TUBIFEX Дужине 3-4 цм, жарко црвене боје, присутна у
биофилтрима
VORTICELLA Индикатор доброг биолошког процеса
ZOOGLOEA Бактерија присутна у биофилтрима и активном муљу
RAMIGERA
 Биолошко пречишћавање градских отпадних вода обухвата следеће групе
поступака:

• аеробни,
• анаеробни и
• бактериолошка оксидација и редукција (нитрификација и денитрификација).

Наведена подела усклађена је према приликама у станишту и према количини

раствореног кисеоника у отпадној води.

2.1.1. Аеробни поступци

Када у отпадној води постоји довољна количина раствореног кисеоника, тј. када
постоје аеробни услови, тада микроорганизми органску материју користе као храну за
изградњу нових ћелија. Присутан кисеоник се троши на енергетске процесе. Истовремено
микроорганизми разграђују сопствене ћелије (ендогена респирација), уз даљу потрошњу
кисеоника. Аеробним процесима се производи вишак живе и мртве органске и неорганске
материје, која се назива вишком муља.

У поцесу аеробног биолошког третмана, органске материје су изложене:

• оксидацији до CO2 и различитих нутријената (у облику N, P и S једињења),

• асимилацији у биомаси (активном муљу),
• прелазу у друга органска једињења и
• остају непромењене, јер нису биоразградљиве.

Ако се узме да органска материја у води (полијант или загађивач) има хемијски
састав, приближне формуле C18H19O9N, онда се њена оксидација, уз помоћ
микроорганизама, до CO2 може приказати:

C18H19O9N + 17,5 O2 + H+  18 CO2 + 8 H2O + NH4+ (без нитрификације)

C18H19O9N + 19,5 O2  18 CO2 + 9 H2O + H+ + NO3– (уз нитрификацију)

Потрошња кисеоника код ових процеса се може прорачунати и износи 1,42 и 1,59
kg О2/kg органске материје. Одређивањем је утврђено да је потребна количина О2 1,42 kg
О2/kg органске материје.

Органска једињења која се најчешће налазе у градским отпадним водама, а троше

кисеоник при аеробној разградњи, приказана су у следећој табели.
Табела 11 Органске материје у отпадној води и потребе за кисеоником при биолошкој
оксидацији

Органска Потрошња O2 % %
Формула
материја кг O2/кг органске материје угљеника азота
Масти, уља C8H6O2 2,03 72 0
Протеини C14H12O7N2 1,20 (1,60) * 53 8,8
Угљени хидрати C10H18O9 1,13 43 0
Органске материје C18H19O9N 1,42 (1,59) * 55 3,6
* са нитрификацијом

На аеробно пречишћивање вода, најважнији спољни фактори који утичу су:

• температура (као код свих биохемијских процеса),

• pH вредност,
• садржај раствореног О2,
• садржај биодеградибилних, органских материја,
• садржај једињења азота и фосфора и
• присуство токсичних супстанци (тешки метали, феноли).

Токсичне супстанце успоравају или у потпуности блокирају (зависно од

концентрације и врсте токсичне супстанце у води) аеробне биолошке процесе.

Азот и фосфор (и њихова једињења) битно утичу на аеробне биолошке процесе.

Ниске концентрације једињења N и P у води, инхибирају прираст биомасе.

pH – вредност је параметар који такође, чини зависним биолошки третман.

Оптимална pH-вредност, за већину биолошких процеса, креће се у интервалу од 6,5 -8,5
(осим за анаеробну дигестију, где је овај интервал знатно ужи, од 6,8-7,2).

Повећањем температуре, биолошки процеси се убрзавају.

Код аеробног пречишћавања отпадних вода, највеће је учешће следећих

бактеријских група:

 Comamonas – Pseudomonas (50%),

 Paracoccus (12%),
 Flavobacterium (14%),
 Alcaligenes (6%),
  Aeromonas (2%),
 Micrococcus (2%) i
 Pseudomonas (fluorescent) (2%).

2.1.2. Анаеробни процеси

Наведени процеси се одвијају без присуства кисеоника и нитрата (NO3–), уз

активност анаеробних микроорганизама. Анаеробна разградња органских материја одвија
се у три степена, од којих су два биолошка, а један је ензимски.

Крајњи производи анаеробне разградње су киселине и биогас (CH4, CO2, CO, H2).
Процеси настанка киселина су бржи од процеса стварања биогаса.

Да би се одвијали анаеробни процеси, неопходно је присуство нутријената (N, P, S,

Fe). Ови процеси, због настанка киселина, доводе до снижавања алкалитета средине.
Међутим, настанком CH4 долази до повећања алкалитета. У крајњем резултату, алкалитет
је мало смањен.

На одвијање анаеробних процеса утиче низ чинилаца, као што су: температура, pH,
инхибитори.

Најповољнија температура, за те процесе је од 35-37 oC, а pH вредност од 6,8-7,2.

Ове процесе инхибирају токсичне супстанце, а врста и њихова количина дати су следећом
табелом:

Табела 12 Концентрација и врста токсичне супстанце која је инхибитор анаеробних

биолошких процеса

ПАРАМЕТАР ИНХИБИЦИЈА СА ИНХИБИЦИЈА КОД

ПОЈЕДИНАЧНОМ ДОЗОМ КОНТИНУАЛНОГ САДРЖАЈА
NH3 > 100 g/m3 > 200 g/m3
Cijanid (CN–) > 5 g/m3 > 100 g/m3
Trihлorмetan > 1 g/m3 > 50 g/m3
Forмaлdehid > 100 g/m3 > 400 g/m3
Nikaл > 200 g/m3 > 50 g/m3
H2S > 250 g/m3 > 1000 g/m3
pH <6 <5

2.1.3. Бактериолошка оксидација и редукција (нитрификација и денитрификација)

 Градске отпадне воде обично садрже 20-50 g/m3 једињења азота у облику NH3 и
+
NH4 и органских једињења азота, која релативно лако прелазе у NH3, у току процеса
пречишћавања вода.

Једињења азота нису пожељна у третираној води, из више разлога:

• код биолошке оксидације (нитрификације) NH3троши кисеоник из воде, тако да се може

увећати потрошња и до 40%, од укупно потрошеног кисеоника у води,
• NH3 (код pH > 8,5) је веома токсичан за рибе и други живи свет у води,
• азотна једињења су важан нутријент (биогена со) за биљни свет у реципијенту, што може
изазвати еутрофикацију,
• присуство азотних једињења у реципијенту, који се користи за водоснабдевање, је
непожељно, јер поскупљује процес пречишћавања воде.

Једињења азота, обично, није могуће издвојити примарним биолошким третманом.

Зато је неопходно извршити нитрификацију и денитрификацију третиране или друге
отпадне воде, пре испуштања у природни реципијент. Ови поступци су, обично,
заступљени у оквиру терцијарне прераде отпадних вода.

Нитрификација је микробиолошки процес који доводи до конверзије NH3 до NО2– и

NО2– до NО3–. Овај процес, који се природно одвија и у биосфери, веома је важан за
аеробни биолошки третман вода.

Процес нитрификације омогућавају аутотрофни микроорганизми (користе CO2 као

извор угљеника, за свој раст и размножавање). Процес се одвија тако што се, помоћу
бактерија NITROSOMONAS, NH3 оксидује до NO2–, а затим помоћу бактерија
NITROBACTER, NO2– до NO3–.

Упрошћено, овај процес се може приказати:

NH4+ + 3/2 O2 (бактерије)  NO2– + H+ + H2O

NO2– + 1/2 O2  NO3–

Процеси нитрификације су спори, што је основни проблем код биолошког третмана

вода.

На процес нутрификације утичу спољни чиниоци као што су: концентрација

супстрата,садржај О2, температура, присуство токсичних супстанци у води и pH вредност.

Брзина процеса нитрификације је константна код температуре 30-35 0C, док та

брзина опада код температуре од 35-40 0C. Процес је посебно осетљив на нагле варијације
температуре.
Нитрификација је осетљива и на садржај О 2 у води, посебно на ниске
концентрације, А одвија се код високих концентрација О 2 у систему. Оптималан pH
вредност је 8–9.
 На нитрификацију инхибиторно делују многе токсичне супстанце, као што су:
метали, органска једињења – феноли, цијаниди, анилин и др.

Денитрификација (бактеријска редукција) је микробиолошки процес у којем се уз

помоћ микроорганизама, NO3– преводе у азот. Процес денитрификације се одвија у
анаеробним условима.

Упрошћено се може приказати:

NO3–  NO2–  NO  N2O  N2

Постројења за нитрификацију могу се сврстати у две основне групе:

• постројење са јединственим третманом са активним муљем (нитрификација се обавља

унутар биолошког реактора),
• постројење са двоструким третманом, где се у првој фази (реактору) третирају органске
материје без нитрификације, док се у другој фази врши нитрификација.

Процес денитрификације може се пројектовати као одвојени процес, или у

комбинацији са нитрификацијом и редукцијом садржаја органских материја.

2.1.4. Преглед биолошких поступака

Поред поделе биолошких процеса на аеробне, анаеробне поступке као и

нитрификацију и денитрификацију, постоји подела и према начину налажења
микроорганизама. Тако постоје биолошки поступци код којих су микроорганизми
распршени или дисперговани у отпадној води, као и они код којих су микроорганизми
прилепљени напоједина чврста тела (испуну) у облику биолошког филма, слузи или
муцилага. Ова подела приказана је у следећој табели:

Табела 13 Преглед главних биолошких поступака

Бактериолошка
Начин
Анаеробни оксидација и
одржавања Аеробни поступци
поступци
микроорганизама редукција
- Активни муљ
Микроорганизми - Аерисана лагуна - Анаеробна -Нитритификација
- Аеробна лагуна дигестија воде - Денитрификација
распршени у - Анаеробна
- Аеробна
отпадној води стабилизација дигестија муља
муља
Микроорганизми - Биофилтри - Анаеробне -
причвршћени на - Биодискови цедиљке Нитритификација
 подлози -
(муциллаго, - Грубе пешчане - Анаеробна Денитрификација
биолошка слуз цедиљке лагуна
или филм)

2.1.5. Аеробни биолошки третман отпадних вода

Први поступак код којег су микроорганизми распршени у отпадној води је

поступак са активним муљем. Активни муљ је маса микроорганизама, распршених у
аеробном базену, који у аеробним условима могу разградити органску материју.

Отпадна вода се налази у биолошком базену, у који се додаје ваздух или кисеоник,
уз истовремено мешање садржаја базена, чиме се убрзава додир пахуљица хранљиве
материје и микроорганизама. По изласку из биолошког базена, отпадна вода се бистри у
секундарном таложнику. Део исталоженог муља враћа се у биолошки базен (повратни или
рециркулациони муљ), а већи део (тзв. вишак муља) иде на даљу прераду.

Ваздух или кисеоник уносе се у отпадну воду, роторима са лопатицама (врше

развијање контактне површине воде и О2 и олакшавају апсорпцију О2) – површинска
аерација биолошког базена или уз помоћ дифузора ваздуха постављених на дну базена,
удувавањем компримованог ваздуха – дубинска аерација биолошког базена.

Биохемијски процеси са активним муљем одвијају се у аеробним условима и

састоје се из фазе изградње ћелија и фазе разградње органских материја. У првој фази, при
формирању ћелија, бактерије се хране органским једињењима из отпадне воде, што
омогућава њихово размножавање и настајање нових бактеријских група, које обављају
исту улогу.

Оксидацијом органске материје у бактеријама, обезбеђује се енергија потребна за

ове процесе.

То се може приказати следећом једначином:

Органски C + O2 + бактерије → CO2 + ћелијска супстанца

При процесу разградње бактерија (ендогена респирација, аутооксидација) долази

до оксидације сопствене ћелијске супстанце, уз ослобађање CO2:

ћелијска супстанца + О2 + бактерије → CO2 + остатак

Ови процеси се у пракси одвијају у тзв. биоаерационим базенима, где долази до

директног контакта бактерија, органских материја и кисеоника. У току процеса настаје
активни муљ, који се, заједно са водом, уводи у секундарне или накнадне таложнике. У
овим базенима (најчешће кружног облика) се користи поступак гравитационог таложења.
Избистрена вода се затим, одводи на даље пречишћавање или се испушта директно у
реципијент. Један део муља, који се таложи у секундарном таложнику, враћа се у
биоаерациони базен (повратни или рециркулациони муљ) чиме се отпадна вода, која се
пречишћава, засејава бактеријама.

Да би се процес са активним муљем могао одвијати, неопходно је да у току

целокупног процеса буде: обезбеђена довољна количина О2, обезбеђена довољна количина
живих микроорганизама и обезбеђен добар контакт микроорганизама, органске материје и
О2. Ово се постиже сталним мешањем отпадне воде.

Рециркулациони муљ се додаје отпадној води испред биоаерационих базена.

Добрим мешањем у базенима остварује се потребана и неопходана контакт фаза.
Количина воде са рециркулационим муљем се креће, обично, од 10-50%, зависно од
процеса који се користи.

На процесе биодеградације органских материја, битно утиче температура. Код

нижих температура ови процеси се успоравају, док се код виших температура убрзавају
(кинетика хемијских реакција).

Биоаерациони базени, су објекти у којима се органска материја трансформише, уз

помоћ микроорганизама, до активног муља. Настали активни муљ се таложи и одваја од
пречишћене воде. Ови базени су обично правоугаоног облика, изграђени од бетона.
Биоаерациони базен се обавезно обогаћује кисеоником из ваздуха (аерација), што је
неодвојив процес од процеса биодеградације органске материје. Одвајање муља од
пречишћене воде одвија се у секундарном таложнику. Биоаерациони базен и секундарни
таложник могу бити једна целина или одвојени уређаји.

Систем аерације и мешања мора да обезбеди концентрацију О2 у отпадној води од

1-2 mg/l, као и да спречи таложење муља у границама биоаерационог базена.

Аерација може да се оствари као: површинска и дубинска.

Површинска аерација користи центрифугалне, површинске аераторе, који на основу

кретања лопатица (пропелера) снажно мешају воду и развијају контактну површину воде
са ваздухом (О2). Процес аерације обично траје од 9-12 сати. Код ове аерације, уношење
О2 у воду зависи од: облика и пречника ротора, дубине зарањања турбине, периферне
брзине, струјања и састава отпадне воде. Повећањем брзине ротације ротора, повећава се
довод кисеоника.

Дубинска аерација се проводи са дна базена, кроз систем цеви, на које су постављени
дифузори ваздуха (од фино порозног материјала). Кроз цеви се удувава ваздух под
притиском, а кроз перфорације на дифузору , улази у отпадну воду.
 Дифузори, с обзиром на величину мехурова ваздуха, се деле у три групе: дифузори
малих (ситних) мехурова ваздуха (пречника 1-4 mm), дифузори средњих мехурова
(пречника 5-10 mm) и дифузори крупних мехурова (пречник > 10 mm).

Као дифузори ваздуха, за дубинску аерацију, најчешће се користе: дифузор Доме

(поклопац) (слика 18), дифузор Инка и дифузор Вибратор.

Слика 18 – Базен са порозним поклопцима (Доме)

Дубинска аерација има низ предности: време аерације износи од 6 – 8 h; постиже се

велика сигурност у раду, посебно зими; добра регулација процеса, са могућношћу уштеде
енергије и уноси се концентрација О2 према органском оптерећењу воде (БПК).

Основни недостатак овог система је могућност зачепљења отвора (дизни) дифузора

присутним честицама или насталим активним муљем.

Осим поступка са активним муљем, као аеробни поступци пречишћавања отпадних

вода примењују се и биофилтри и биодискови. Код њих су микроорганизми причвршћени
у облику биофилма, на нека чврста тела (испуна). Конструкција биофилтра треба да
омогући задовољавајуће одстрањивање, тј. деструкцију органских материја из воде.

Она омогућује:

• да бактерије, важне за процес биодеградације, буду везане за носач биофилтра,

• да вода, тј. органске материје у њој, имају контакт са биофилтром,
• да раст биофилма буде контролисан да не би дошло до зачепљења биомасом и
поремећаја хидрауличког рада биофилтра и
• да снабдевање кисеоником обезбеди деградацију органских материја у води, која се
третира.
 Слика 21 – Пречишћавање отпадне воде помоћу биофилтра

Као носачи бактерија у биофилтру, користе се кречњак, дрво и пластика. Употребљени

материјал треба да обезбеди добро везивање бактерија за његову површину. У супротном
долази до испирања бактерија са водом, тј. до смањења или блокирања рада биофилтра.
Неопходан је добар контакт воде и површине биофилтра, тј. контакт органских материја
(загађивача) и микроорганизама (и кисеоника).

Биофилтри се израђују различитог облика и различитог састава. Обично су то

статички уређаји са више фаза. Најчешће се, као носач, користи кречњак, димензија 5 – 20
цм. Данас се често користе и пластични материјали, који имају одређене практичне
предности.

Биофилтри се, обзиром на принцип рада, могу поделити у две основне групе:

• статички биофилтри код којих се филтарски материјал не креће, већ се преко њега
пропушта вода која се третира,
• покретни филтарски слој који може бити у флуидизираној фази. Овде се обезбеђује врло
добар контакт између воде и биофилтра. У ову групу спадају и филтри у облику диска
(биодискови), који ротира и тако пролази кроз водену фазу и ваздух који омогућава
неопходан контакт између О2, органских материја у води и микроорганизама. То је
основни услов доброг рада биофилтра.

Важно је да се обезбеди добра аерација тј. довољно кисеоника. Та количина треба

да је већа од стехиометријске потребе са оксидацијом органских материја.
Током рада биофилтра потребно је пратити раст биомасе на биофилму и вршити његово
одстрањивање, да не би дошло до проблема у раду.

Код биофилтра се контакт обезбеђује површином филтарског медијума, преко којег

се слива загађена вода, а довод О 2 обезбеђује се удувавањем ваздуха или вентилацијом.
Микроорганизми се, код биофилтра, налазе на филтарском медијуму (испуни), а ту им се
(сливањем загађене воде) доводе органске материје, које они користе као храну. Зато они,
у површинском слоју филтра брзо расту, хранећи се органским материјама. Проласком
кроз филтар, загађена вода је све сиромашнија са органским материјама, тако да при
излазу нема хране за микроорганизме. Настала биомаса се откида и бива понесена
пречишћеном отпадном водом. Она се одваја, од воде, у поступку секундарног таложења.

Повремено је потребно вршити чишћење биофилтра, продувавањем са ваздухом

или неком другом методом.

Биодискови или окретни биолошки носачи су, такође, уређаји за аеробно

пречишћавање отпадних вода. Имају кружне плоче (дискове) нанизане на хоризонталну
осовину, а уроњени су до половине пречника дискова у уређај са отпадном водом. Опна
од микроорганизама налази се на површини плоча. Аерише се лаганим окретањем
осовине, тако да је, увек, половина плоче у води. Ефекат пречишћавања зависи од
органског оптерећења површине плоча. Ефекат пречишћавања кућанских отпадних вода,
овом методом, досеже и до 94%. Биодискови су прикладни и за пречишћавање
индустријских, биодеградибилних отпадних вода, са високом концентрацијом органске
материје.

Овде је потребно споменути још и лагуне. Лагуне су плитки, пространи, земљани

резервоари, у којима се разграђује органска материја. Пречишћавање у лагунама је врло
блиско поступку самопречишћавања воде у природним реципијентима. Уз биолошке
процесе, у лагунама се истовремено одвија и таложење и флотација (испливавање).

Према органском оптерећењу, дубини воде у лагуни и клими, разградња органских

материја, одвија се аеробно или анаеробно, уз фотосинтезу алги.

Лагуне могу бити: аеробне, анаеробне и факултативне (аеробно-анаеробне) и

аерисане. Део микроорганизама у лагунама је распршен у течности, а део се налази на дну.
За воде из аерисане лагуне, због веће масе пахуљица, потребно је предвидети секундарно
(накнадно) таложење. Неаерисане лагуне обично немају накнадни таложник.

Због ниских инвестиционих и погонских трошкова, лагуне су прикладне за мала

насеља, али се могу користити и за биоразградљиве индустријске, отпадне воде. Учинак
лагуна је променљив, јер зависи од временских прилика, током године. У летњем
раздобљу може се постићи смањење органске материје у кућанским отпадним водама за
80-95%.

2.1.6. Анаеробни биолошки третман отпадних вода

У току процеса анаеробног пречишћавања отпадних вода, деструкција органских

материја се врши уз помоћ анаеробних микроорганизама (без присуства кисеоника). Овај
технолошки поступак погодан је за отпадне воде, које имају високу концентрацију
органског загађења, тако да се користи за третман појединих индустријских отпадних
вода. Процес се не користи се за третман градских отпадних вода, јер аеробни биолошки
третман има многе предности пред анаеробним биолошким третманом. Анаеробно
пречишћавање отпадних вода је јефтин поступак у експлоатационом смислу, јер се као
производ добија биогас, са високим садржајем CH4 (65-70%), који се користи за
производњу топлотне или електричне енергије.

Анаеробним пречишћавањем отпадних вода се, углавном, елиминишу органске

материје, док се нутријенти (соли азота и фосфора) не могу уклонити. Зато се овај процес
често користи као предтретман за неки други поступак пречишћавања отпадних вода.

Пре анаеробног пречишћавања, отпадне воде се подвргавају одређеном

предтретману, који ће, пре свега, издвојити суспендоване и растворене чврсте материје
који се састоји од следећих поступака или њихове комбинације: финог процеђивања,
таложења, флотације и хипер филтрације.
 Процес анаеробног пречишћавања отпадних вода врши се у затвореним
резервоарима – дигесторима, у којима се одвијају биолошки процеси. При томе у
дигестору долази до раслојавања и стварања одређених зона (слика 23). Повишењем
температуре и мешањем садржаја дигестора, убрзавају се биолошки процеси.

Учинак разградње органске материје анаеробном дигестијом износи 55-58%.

Производња биогаса износи око 0,75–1,12 m3/kg разграђене органске материје. Гас садржи
65-70% CH4, а његова доња огревна моћ је ~ 22 МЈ/ m3.

У процесу анаеробног биолошког третмана отпадних вода, ако вода садржи лако
разградљиве растворене органске материје, долази до настанка гранула биомасе,
лоптастог облика. Лоптасте грануле биомасе су високе концентрације и густине. Оне се
таложе одређеном брзином и у виду муља се издвајају из воде. Уколико је мала
концентрација суспендованих материја и уколико у току процеса настаје мала количина
муља, отпадне воде се, након биолошког третмана, не подвргавају финалном таложењу.
Овај поступак представља предтретман за друге поступке третмана воде, у којима се врши
финално таложење.

Поступци анаеробног биолошког пречишћавања отпадних вода су у фази развоја.

Користе се поступци са екстензивном деструкцијом органских материја. Основни разлог
за то је спор раст метанских бактерија, тако да у води долази до хидролизе органских
материја и њиховог преласка у органске киселине кратког ланца. Настале киселине
инхибирају настајање CH4, тако да је у процесу неопходно киселине разградити, што
постројење за третман воде, чини сложенијим.

У другој фази анаеробног процеса, из насталих киселина и алкохола, уз учешће

метанских бактерија (фаза гасификације) настаје смеша гасова, коју називамо биогас, врло
високе огревне моћи.

Анаеробни биолошки третман је најефикаснији при температури од 35-37 °С.

Смеша гасова, која настаје као продукт анаеробне разградње, садржи: метан (CH 4),
угљен диоксид (CO2), сумпорводоник (H2S), водоник (H2) и азот (N2). У највећој количини
има метана и CO2. Количина метана која ће настати условљена је садржајем органских
материја у води и начином вођења процеса. На основу познате вредности HPK, могуће је
проценити очекивану количину метана у смеши гасова (биогасу).

Количина CO2 у смеши креће се од 20-30 %, што зависи од врсте органских

материја у води и пуферских карактеристика отпадне воде.