Dakle, ona ukazuje na ono o čemu svesti, ono čega smo svesni, ili objekat stranu.

Na
primer kada kažemo: neko je svestan svog postupka; ono što je svesno, to je taj
postupak, jer je on učinjen sa svešću. Sa druge strane, taj termin isto upućuje na ono
što jeste toga svesno. Dakle, ono što poseduje svest o tome, ili što sačinjava tu svest.
Dakle, subjekat stranu. Neko je sa svešću učinio određen postupak. Možemo govoriti
o svesti o nečemu, a možemo da napravimo genitivnu konstrukciju, svestan je svog
postupka (koga?, čega? svog postupka). Postupak je svestan, jer je sa svešću učinjen.
Da nije bilo svesti, postupak, moguće je, ne bi ni bio učinjen. A opet je i čovek
svestan onoga što čini u takvom postupku. Istovremeno, ako se posmatra to svesno,
sada u supstantiviranoj formi, (ne pridevski, nego kao supstantivirani pridev, nešto
jeste svesno) onda u skladu sa značenjem svojih morfema on poseduje, takođe, jedno
značenje koje u sebi zadržava isto tako jednu dvostranost, koja je analogna ovoj
izrečenoj dvoznačnosti. To-svesno potencira ono što govori osnovna reč (znanje,
znati) i dovodi do kraja. To-svesno (supstantivirano posmatrano) označava nešto što
je kao već spoznato – znano. Ono što je spoznato, i kao spoznato već sačinjava nešto
znano, što može biti priključeno u posed nekakvog celokupnog znanja. To je deo reči
svest. Kao takvo, ono sačinjava objektivnu stranu znanja. Mi u srpskoj reči ne čujemo
prisutnost znanja, već u svakodnevnoj komunikaciji reč svest ima psihološku
konotaciju. Ovde nije reč o psihološkim stanjima, bitan konstituens te reči je znanje.
Ona označava ono što je kao već spoznato znano. Saznanje bi trebalo da bude bliže
onome što je svest, a spoznaja je ono što se dovodi do poznatosti. Spoznajemo
nepoznato, pa ga pridružujemo onome poznatom. To takvo znano sa svoje strane već
pretpostavlja subjekat stranu. Ono kao već-spoznato-znano je uvek već znajuće. I u
ovom slučaju razlikujemo dvostranost. Ne dvoznačnost, već dvostranost, jer su
zapravo dve strane jedinstvene celine, koja samo kao jedinstvo ta dva jeste nešto,
svest. Termin svest označava svesno-bitak kao znano-bitak onoga spoznatog. Kod
Fihtea, i u novovekovnoj filozofiji, gotovo po pravilu, ako se svest u formi samosvesti
pretpostavlja kao poslednji osnov, to će biti ono polazeći od čega bitak biva
uspostavljen. Svesno-bitak kao znano-bitak onoga već spoznatog. Kako subjekat jeste
svestan, tako i objekat te svesnosti jeste nešto svesno, ali kao ono što jeste kao znano,
kao ono što je spoznato, i kao spoznato uvek već znano, što može biti pridruženo
jednom kompleksu znanja kao celini.
 Ako imamo u vidu ovakvo početno određenje pojma svesti (...da sačinjava
poslednji osnov svega postojećeg), onda u tome možemo da vidimo opravdanje toga
da Fihte svoje učenje naziva učenje o znanosti. I kad se govori o svesti, na delu je
jedan osobiti momenat (ili deo, ili strukturni karakter) procesa spoznaje, saznavanja i
znanja. Samosvest bi samo trebalo da znači to da ono uvek-već-znano (ono kao uvek
već kao spoznato znano, ono što znam kao da sam ga uvek već spoznao) jeste svest
sama, tj. ja sam, ukoliko je ja reč koja stoji za svesno, kao što je kod Fihtea slučaj.
Onda nam je razumljivo da Fihte kaže: ne filozofija, nema nikakve težnje, ja sam
završio stvar, već učenje o znanosti, kao uređenoj jedinstvenoj celini sveg znanja. Ne
naučavanju, nego znanju, čemu u osnovi stoji svest.

1. METOD I PREDMET UČENJA O ZNANOSTI

Još jedna stvar pre nego što pređemo na ovaj deo teksta (drugo poglavlje
drugog uvoda). Fihte smatra da je njegovo određivanje zadatka filozofije bilo držano
za osnovni zadatak filozofije i da se filozofija time smatrala. To svoje određenje
iznosi na početku prvog uvoda u učenje o znanosti. Tekst otvara rečima koje
izražavaju suštinu njegove metode i njegovog predmeta. Tu on kaže: „Motri na samog
sebe, odvrati svoj pogled od svega što te okružuje, okreni ga u svoju unutrašnjost.“ To
je prvi zadatak koji filozofija postavlja svom učeniku. „Nije reč ni o čemu što je izvan
tebe, već samo o tebi samom.“ U ovim rečima moguće je prepoznati prosvetiteljski
duh, jer u njima mogu da se prepoznaju Kantove reči, kojima on definiše
prosvetiteljstvo. Kant kaže: „Imaj hrabrosti da se služiš svojim vlastitim razumom.“
Fihte će da ističe samostalnost mišljenja. Samodelatnost, samodelatan biti u mišljenju,
i uzeti samog sebe za svoj predmet. U tom slučaju prestaje zavisnost od bilo čega što
je izvan nas samih. To bi trebalo da bude, sa jedne strane, delo slobode, a sa druge
strane, to je i ispunjenje slobode.

U drugom uvodu, neposredno nakon ovih reči (gde Fihte poziva da se svako
okrene samom sebi, u svoju unutrašnjost), on bez bilo kakvog objašnjenja i
opravdanja uvodi u „igru“ svest. Ali isto tako bez obrazloženja prirode i strukture
svesti, Fihte ne razmatra direktno samu svest, već odmah prelazi na pojam predstave,
koju, sledeći Kanta, određuje kao neposredno određenje naše svesti. Fihte samu
predstavu posmatra kao određenje svesti. Predstava jeste neposredno određenje svesti,
i u tom smislu, kao podelu razlikuje dve vrste predstava: (1) neke od naših predstava
praćene su osećanjem slobode, (2) a druge su praćene osećanjem nužnosti. Ako to
imamo u vidu, onda nam postaje razumljivo pitanje kojim je započeo drugo poglavlje
drugog uvoda, gde Fihte pita: Otkuda sistem predstava praćen osećanjem nužnosti?
On je počeo analizu svesti. Gde je svest? Okreni se u svoju unutrašnjost. Ništa što je
izvan tebe te se ne tiče (to što misliš da je izvan tebe, od toga nema ništa, ništa nije
izvan tebe). Okreni se u svoju unutrašnjost, to je svest, to su predstave, postoje dve
vrste predstava, jedne su praćene osećanjem slobode, druge su praćene osećanjem
nužnosti. Otkuda sada taj sistem