FREKVENCIJA.

KOMUNIKACIJA SVETLOŠĆU
Milica Jovanović, Nikolina Jocić, Olja Kostić, Anja Lukić, Natalija Pešić, Lidija Porčić,
Nevena Savić, Maša Šarac
I-3
Filološka gimnazija

POJAM FREKVENCIJE

Frekvencija (lat. frequentare – posećivati, često činiti) ili učestalost (učestanost) je broj pon-
avljanja u jedinica vremena. Ona se u elektrotehnici odnosi na naizmeničnu struju, u elek-
tromagnetizmu na elektromagnetne valove (npr. svetlost), u akustici na zvuk itd. Učestanost
se može odnositi na sve pojave koje se učestano ponavljaju, na primer u saobraćaj na pro-
lazak vozila u jedinici vremena, u medicini na broj otkucaja srca, moždane talase i sl.
Instrumenti koji se koriste za merenje frekvencije su osciloskop i frekvenciometar. Os-
ciloskop se može koristiti za merenja gde se ne zahteva izrazita preciznost. Tamo gde je
potrebna velika preciznost merenja koristi se frekvencmetar, njime se meri učestanost i
vreme, a pojedini modeli su opremljeni i elektronskim sklopovima koji mogu generirati ra-
zličite frekvencije, prema postavkama koje se zahtevaju merenjem.
Kod valova, učestanost je blisko vezana sa dužinom. Što veća učestanost, manja je dužina
vala, i obratno.
Formula
Učestanost (oznaka f) se računa sledećom jednačinom:
f = 1/T
gde je T period oscilovanja, odnosno vreme trajanja jednog titraja.
Učestanost se izražava u hercima (Hz), gde 1 Hz označava jedno ponavljanje u sekundi.
Jedinica
Međunarodna jedinica za frekvenciju je herc (Hz), nazvana po nemačkom fizičaru Hajnrihu
Hercu. Jedan herc znači da se jedan događaj ponavlja jednom u sekundi. Ranije ime za ovu
jedinicu je bilo ciklusa po sekundi (cps).
SI jedinica za period je sekunda.
Tradicionalna jedinica mere koja se koristi za rotacione mehaničke uređaje je okretaja u
minuti, skraćeno r/min ili rpm. 60 rpm je jednako sa jednim hercom.
Period nasuprot frekvencije
Kao pogodnost, duži i sporiji valovi, kao što su okeanski površinski valovi, obično se
opisuju periodom talasa umesto frekvencijom. Kratki i brzi valovi, kao što su audio i radio,
obično se opisuju po njihovoj frekvenciji umesto perioda. Ove često korištene konverzije su
navedene u nastavku:
Frekvencija 1 mHz (10−3 Hz) 1 Hz (100 Hz) 1 kHz (103 Hz) 1 MHz (106 Hz) 1 GHz
(109 Hz) 1 THz (1012 Hz)
Period 1 ks (103 s) 1 s (100 s) 1 ms (10−3 s) 1 µs (10−6 s) 1 ns (10−9 s) 1 ps (10−12 s)
Merenje:
Brojanje
Izračunavanje frekvencije ponavljajućeg događaja se ostvaruje putem računanja broja pon-
avljanja događaja u određenom vremenskom periodu. Na primer, ako se događaj ponovi 71
put u toku 15 sekundi, učestanost je:
f = 71/15s ≈ 4.7 Hz
Ako broj ponavljanja nije veliki, preciznije je meriti vremenski interval za unapred određeni
broj pojava, a ne broj pojava unutar određenog vremena. Kasniji metod uvodi randomnu
grešku u brojanje koja je između nule i jednog ponavljanja, tako da je u proseku polovina
ponavljanja. To se naziva greškom prijema i uzrokuje grešku ponavljanja u raljunanju
frekvencije od Δf = 1/(2 Tm), ili frakcionu grešku od Δf / f = 1/(2 f Tm), gde je Tm vremen-
ski interval i f je izmerena učestanost. Ova greška se smanjuje sa frekvencijom, tako da je
problem pri niskim frekvencijama gde je broj ponavljanja N mali.
Stroboskop
Stariji metod merenja frekvencije rotirajućih ili vibrirajućih objekata se oslanja na ko-
rišćenje stroboskopa. Ovo je intenzivno trepćuće svetlo (stroboskop) čija se učestanost može
podesiti kalibrisanim vremenskim krugom. Svetlost instrumenta se usmerena na objekat koji
se okreće i učestanost se podeševa gore i dole. Kada je učestanost instumenta jednaka učes-
tanosti rotiranja ili vibracije objekta, objekat završava jedan ciklus oscilovanja i vraća se u
prvobitnu poziciju između blica svetlosti, tako da kada je osvetljen, objekat izgleda
nepomičan. Tada se učestanost može očitati iz kalibriranog očitača instumenta. Nedostatak
ove metode je da objekat koji rotira na celobrojnom umnošku frekvencije takođe izgleda
kao da je stacionaran.
Frekvenciometar
Frekvenciometar je uređaj pomoću kojeg se meri učestanost (učestalost), mahom električne
frekvencije.
Radi na principu mehaničke rezonancije (vibracioni za niske frekvencije naizmenične
struje), električne rezonancije (talasometri za frekvencije u radio-tehnici) ili elektrome-
haničke rezonancije. Piezoelektrični za kontrolu i održavanje stabilnosti frekvencije emi-
sionih radio-stanica.
Postoje i elektrodinamički i elektromagnetni.
Heterodine metode
DŽEJMS KLARK MAKSVEL
Da li se na osnovu principa simetrije može zaključiti da vremeska promena fluksa elek-
tričnog polja u provodnoj koturi dovodi do pojave magnetnog polja? Potvrdan odgovor na
ovo pitanje dao je engleski naučnik Džejms Klark Maksvel. Maksvel se rodio u godini u ko-
joj je Faradej otkrio zakon elektromagnetne indukcije, a umro u 48. godini 1879, u godini u
kojoj je rodjen Albert Ajnštajn (Setimo se da je Njutn rođen iste godine u kojoj je umro
Galileo, 1642.). Maksvel je najveći ́deo svog kratkog života posvetio teorijskom zasnivanju
Faradejevih otkrića, ali je učinio mnogo više. Svojim otkrićima, teorijski je predvideo posto-
janje elektromagnetnih talasa.
Maksvel je pokazao da je optika, teorija koja proučava vidljivu svelost grana elektromagme-
tizma i da svetlosni zrak zapravo predstavlja „putujuću” konfiguraciju električnog i mag-
netnog polja.
U Maksvelovo vreme vidljiva svetlost,i nfracrveno i ultraljubišasto zračenje bili su jedini
poznati vidovi elektromagnetnog zračenja. Koristeći Maksvelove predikcije Hajrih Herc je
oktrio radio talase i utvrdio da oni putuju kroz laboratoriju brzinom svetlosti. U Hercovu
čast jedinica za frekvenciju nosi njegovo ime.
HERCOV OGLED
Godine 1887. Hajnrih Herc, profesor na tehničkom univerzitetu u Karslrueu izveo je iz-
vanrednu seriju eksperimenata kako bi testirao Maksvelovu teoriju. Za ovo otkriće dobio je
Berlinsku nagradu Pruske akademije nauka, koju je još tokom Hercovih studija ustanovljena
na predlog Helmholca, kao priznanje onome ko eksperimentalno potvrdi Maksvelova pred-
vidjanja.Herc je iskoristio oscilator načinjen od poliranih mesinganih kuglica povezanih u
takozvano indukciono kolo, koje su se nalazile na malom rastojanju tako da se izmedju njih
mogu pojaviti varnice. Maskvelova teorija je predvidjala da se prilikom. pojave varnica u
žicama pojave stojeći talasi koji emituju EM talasi (frekvencija oko 50 MHz). Herc je
načinio prijemnik od žice savijene u krug i postavio ga na udaljenost nekoliko metara od os-
cilatora. U prijemniku se pojavila varnica kada je Herc ukjlučio svoj oscilator.

ELEKTROMAGNETNI TALASI

Radio talas ili elektromagnetni talas je fizička pojava koju čine električna i magnetna polja.
Električno i magnetno polje su normalni jedno na drugo. Pri tome promene električnog polja
uzrokuju nastajanje magnetnog, i obrnuto. Elektromagnetni talas se širi u okolni prostor
konačnom brzinom koja je u vakuumu jednaka brzini svetlosti. U tehnici se iskorišćava po-
java širenja elektromagnetnih talasa duž linije ili talasovoda kroz slobodni (vazdušni) pros-
tor. Ovde ćemo razmotriti širenje talasa slobodnim prostorom. Brzina širenja elektromagnet-
nih talasa u zvazduhu, tj. atmosferskom prostoru, malo je manja od brzine svetlosti, ali je ta
razlika pri posmatranju širenja talasa zanemarljiva, pa se smatra da se širi brzinom svetlosti.
Tako velika brzina rasprostiranja i druge karakteristike čine ih prikladnim za bežični prenos
informacija. Pri tome elektromagnetni talas po pravilu visoke frekvencije služi samo kao
nosilac na koji se odgovarajućom modulacijom nanosi električni signal sa sadržajem infor-
macija. Deo spektralnog područja elekromagnetnih talasa koji služe za bežični prenos infor-
macija zauzima frekvencijsko područje od oko 10 kHz do više od 60 GHz. Talasi iz tog po-
dručja, budući da služe za bežični prenos informacija (radio prenos), nazivaju se radio ta-
lasima.
Osnovne veličine elektromagnetnog talasa su:
-amplituda (A)
-frekvencija (f)
-talasna dužina (λ)
-period talasa (T)
-brzina prostiranja talasa (c)

Odnos između talasne dužine (λ), frekvencije (f) i brzine prostiranja talasa (c) je λ=c/f
Elektromagnetni talasi nastaju u anteni, a najprostija antena je Hercov dipol. Hercov dipol
se sastoji od kratkog provodnika dužine l, koji je na kraju završen malim sferama. Sfere
igraju ulogu kapaciteta koji se naizmenično pune i prazne i na taj način omogućavaju da se
u kratkom provodniku koji ih spaja održava promenljiva struja. Kapacitet sfera i induk-
tivnosti provodnika koji ih spaja čine, u stvari, otvoreno oscilatorno kolo (kolo koje se do-
bija od oscilatornog kola kod kojeg se ploče kondezatora potpuno razmaknu). Ako se dipolu
dovede energija iz nekog VFG (variable frequency generator- generator promenljive
frekvencije) , a zatim se taj generator isključi, što znači da se dipol ostavi slobodnim, u
njemu će se javiti oscilacija. Oko dipola će se, dakle, javiti elektromagnetno polje koje se
širi u okolni prostor u obliku talasa. Energija dipola se smanjuje oscilovanjem, ako želimo
da dipol neprekidno zrači energiju, moramo dipolu neprekidno dovoditi energiju. Moramo,
znači, antenu napajati VF električnom energijom da bi ona u prostor emitovala elektromag-
netne talase.
Prvi eksperimentalni dokaz prostiranja elektromagnetnih talasa dao je Herc (H. R. Hertz)
1888. godine. On je eksperimentom dokazao prostiranje elektromagnetnih talasa bez
ikakvih provodnika. U tom eksperimentu on je u trenutku uključenja prekidača u primarnom
kolu transformatora stvorio u sekundarnom kolu impluse visokog napona, tako da se na kra-
jevima tzv. Hercovog dipola javljalo iskričavo pražnjenje, čime je dolazilo do stvaranja
elektromagnetnih talasa. I kao prijemni uređaj, Herc se koristio svojim dipolom na čijim se
krajevima takođe javljalo iskričavo pražnjenje, što je bio dokaz da u prijemniku stižu elek-
tromagnetni talasi. S obzirom da Hercov „prijemnik“ i nije prijemnik u pravom smislu pri-
jemnog uređaja, eksperimenat nije uspevao na razmaku od nekoliko metara.
NAJVAŽNIJE KARAKTERISTIKE ELEKTROMAGNETNIH TALASA
Najvažnije karakteristike elektromagnetnih talasa su:
-talasna dužina (λ)
-frekvencija (f)
-brzina prostiranja (c)
-polarizacija talasa (može biti horizontalna ili vertikalna)
Talasna dužina (λ)-Talasna dužina definisana je kao najmanje rastojanje dve tačke u pros-
toru između kojih se faza elektromagnetnog talasa promeni za 2π. Ona se zbog toga može
izražavati jedinicom dužine metrom.
Frekvencija (f)-Frekvencija je broj punih promena polja elektromagnetnih talasa u jedinici
vremena. Između talasne dužine i frekvencije elektromagnetnih talasa postoji direktna zavis-
nost. Talasna dužina elektromagnetnih talasa pri njihovom prostiranju kroz neku sredinu se
računa po formuli: λ=V/f (gde su: f-frekvencija elektromagnetnih talasa, V-brzina prosti-
ranja elektromagnetnih talasa kroz datu sredinu.)
Brzina prostiranja (c)- brzina prostiranja izračenog elektromagnetnog talasa praktično je
jednaka brzini svetlosti i iznosi 299.760 km/s.
Polarizacija talasa može biti:
-vertikalna polarizacija
-horizontalna polarizacija
Horizontalna polarizacija je takva polarizacija kod koje je vektor električnog polja normalan
na ravan prostiranja radio talasa. Drugim rečima pri horizontalnoj polarizaciji su električne
sile paralelne sa površinom zemlje. Pri vertikalnoj polarizaciji vektor električnog polja leži u
ravni prostiranja radio-talasa, a magnetne sile su paralelne sa površinom zemlje. Većina
naših odašiljača emituje horizontalno polarizovane talase pa su dipoli prijemnih antena tada
u horizontalnom položaju.

PROSTIRANJE ELEKTROMAGNETNIH TALASA

Na prostiranje elektromagnetnih talasa utiču sledeći osnovni činioci:
-talasna dužina
-krivina Zemlje
-sastav zemljišta
-sastav atmosfere
-magnetno Zemljino polje
-meteorološki uslovi
Iznad opsega brojača učestanost, frekvencije elektromagnetnih signala se često meri indirek-
tno pomoću heterodina (frekventne konverzije). Referentni signal poznate frekvencije u
blizini nepoznate frekvencije se pomeša sa nepoznatom frekvencijom u nelinearnom uređaju
za mešanje, kao što je dioda. Ovo stvara signal heterodina ili udar na razlici između dve
frekvencije. Ako su dva signala međusobno bliskih učestanost, heterodin je dovoljno nizak
da bi se merio pomoću frekventnog brojača. Ovaj proces meri samo razliku između nepoz-
nate frekvencije i referentne frekvencije. Da bi dosegli veće frekvencije, može se koristiti
nekoliko faza heterodenovanja. Trenutna istraživanja proširuju ovu metodu na infracrvene i
svetlije frekvencije (optička heterodinska detekcija.

RADIO TALASI I BRZINA SVETLOSTI

Radio talasi su vrsta elektromagnetnog zračenja najveće talasne dužine u elektromagnetnom

spektru. Oni se mogu biti dužine od dužine fudbalske lopte do veće od naše planete. Radio-
talasi, od onih sa veoma niskom frekvencijom do onih sa ultravisokom frekvencijom, ko-
riste se u komunikacionim satelitima, mobilnoj telefoniji, radarskoj tehnologiji, navigaciji,
kao i u astronomiji. Oni su prenosioci telefonskih, televizijskih i radio signala, a koriste se i
za komunikaciju sa podmornicama i avionima. Možete podesiti radio na određenu talasnu
dužinu—ili frekvenciju—i slušati svoju omiljenu muziku. Radio "prima" ove elektromag-
netne radio talase i pretvara ih u mehaničke vibracije u zvučniku kako bi stvorio zvučne ta-
lase koje možete čuti.
- Škotski fizičar Džejms Klerk Maksvel, koji je razvio jedinstvenu teoriju elektromagne-
tizma 1870-ih, predvideo je postojanje radio talasa, prema izvorima iz Nacionalne biblioteke
Škotske. Hajnrih Herc je dokazao postojanje radio talasa kasnih 1880-ih. Koristio je
varnični razmak pričvršćen za indukcioni kalem i poseban varnični razmak na prijemnoj an-
teni. Kada bi prijemna antena pokupila talase stvorene varnicama indukcionog kalema, var-
nice bi preskočile i njen razmak. Herc je u svojim eksperimentima pokazao da ovi signali
poseduju sva svojstva elektromagnetnih talasa.
-Nebeska tela koji imaju promenljivo magnetno polje mogu proizvoditi radio talase. Ra-
dioastronomski instrument pod nazivom WAVES na svemirskoj letelici WIND snimio je
jedan dan praskove radio talasa iz korone Sunca i planeta u našem solarnom sistemu.
-Radio teleskopi gledaju ka nebu da bi videli planete, komete, džinovske oblake gasa i
prašine, zvezde i galaksije. Proučavanjem radio talasa koji potiču iz ovih izvora, astronomi
mogu naučiti o njihovom sastavu, strukturi i kretanju. Radio astronomija ima prednost u
tome što sunčeva svetlost, oblaci i kiša ne utiču na posmatranja.
-Pošto su radio talasi duži od optičkih talasa, radio teleskopi su napravljeni drugačije od
teleskopa koji se koriste za vidljivu svetlost. Radio teleskopi moraju biti fizički veći od op-
tičkih teleskopa da bi se napravile slike dobre rezolucije.
-Ako bismo gledali u nebo radio-teleskopom podešenim na 408 MHz, nebo bi izgledalo
radikalno drugačije od onoga što vidimo u vidljivoj svetlosti. Umesto da vidimo zvezde
nalik tačkama, videli bismo udaljene pulsare (mala neutronska zvezda koja se okreće
neverovatnom brzinom), regione u kojima se formiraju zvezde i ostatke supernove (zvezda
čiji se sjaj iznenada, drastično poveća) koji bi dominirali noćnim nebom.
-Radio teleskopi takođe mogu da otkriju kvazare. Termin kvazar je skraćenica za kvazi ste-
larnu radio izvor. Astronomi su identifikovali kvazare uz pomoć radio podataka sa VLA ra-
dio teleskopa

Brzina svetlosti, označava se sa „c“, važna je univerzalna fizička konstanta. Odnosi se na

brzinu ne samo svetlosti nego svakog elektromagnetnog zračenja. U vakuumu iznosi tačno
299.792.458 m/s (približno 300.000 km/s). U različitim sredinama (tečnostima, gasovima
itd.) brzina svetlosti je različita i uvek manja nego u vakuumu. S obzirom da je svetlost ob-
lik elektromagnetnog zračenja, njena brzina zavisi od električnih i magnetnih svojstava sre-
dine kroz koju se kreće i konstantna je za tu sredinu.
- Izračunava se na osnovu formule: , a u vakumu
- Brzina svetlosti je jedan od važnijih pojmova u Ajnštajnovoj teoriji relativnosti. U teoriji
relativnosti, c međusobno povezuje prostor i vreme, a isto tako se javlja u poznatoj jednačini
jednakosti mase i energije E = mc2.[4] Prema istoj teoriji nije moguće kretanje brzinama
većim od brzine svetlosti u vakuumu. Prvu poznatu naučnu metodu za merenje brzine svetla
izveo je danski astronom Olaf Remer 1675. godine. On je posmatrao pomračenje jednog
Jupiterovog meseca, video da ulazak meseca u senku jupitera nije u istom vremenskom in-
tervalu, uporedio vremenske intervale I ustanovio da ono kasni 1000 sekundi a da je razlog
tog kašnjenja to što svetlosni zrak prelazi mnogo veći put. Posle njega, Ipolet Fizo bez as-
tronomskih metoda dolazi do brzine svetlosti koja iznosi 313.870 km/s. On je usmerio zrak
svetlosti u ogledalo udaljeno nekoliko kilometara. Rotirajući zupčanik je postavljen na putu
svetlosnog zraka koji se kretao od njegovog izvora do ogledala i nazad. Fizo je utvrdio da
pri određenoj brzini rotacije, zrak prolazi kroz jedan otvor na zupčaniku na svom putu ka
ogledalu i kroz sledeći otvor na povratku. Polazeći od rastojanja do ogledala, broja zuba na
zupčaniku, i brzine rotacije, Fizo je dobio brzinu svetlosti od oko 313.300 km/s. Najpoz-
natije merenje brzine je izveo Albert Majkelson, uz pomoć rotirajućih ogledala u Kaliforniji.
Zahvaljujući tim eksperimentima, utvrđeno je da je brzina svetlosti 299.792,458 km/s, a sam
Majkelson je dobio Nobelovu nagradu 1907.
- Zašto ništa ne može da se kreće brže od brzine svetlosti? Odgovor možemo da potražimo u
teoriji relativnosti. Znamo da ako se objekat kreće sve brže, vreme za njega teče sve sporije.
Svi objekti i talasi u vasioni nalaze se na ovom krugu i kreću se brzinom svetlosti. Ako se ne
kreću kroz prostor tada imaju punu brzinu kroz vreme. Što se brže kreću kroz prostor, vreme
za njih više usporava, da bi dosezanjem brzine svetlosti, vreme za njih stalo. Jednostavna
jednačina kruga opisuje vezu brzine kroz prostor i brzinu vremena sa univerzalnom konstan-
tom: c2=p2+v2 gde su gde su "p", brzina kretanja kroz prostor, a "v" brzina protoka vre-
mena. Pokazuje se da je povećanje brzine kretanja kroz prostor moguće samo na račun
brzine protoka vremena i obratno. Postavlja se pitanje šta je sa ostalim kvadrantima kruga:
2, 3 i 4. U drugom kvadrantu objekti se kreću u suprotnom smeru. Kvadratni 3 i 4 govore,
gledajući vertikalnu osu, da tu vreme teče unazad. Trebalo bi da ovde bude anatimaterija,
čestice simetrične česticama našeg prostra samo sa suprotnim naelektrisanjem.
Treba obratiti pažnju da izneto važi prema specijalnoj teoriji relativnosti, teoriji u kojoj je
prostor prazan, pravilan i nedeformisan. U stvarnosti u prostoru se nalaze mase koje ga de-
formišu a time se deformiše i gornji krug. Kod crne rupe krug je deformisan i sveden na
tačku i za sada fizika nema odgovor šta se dešava u tzv. singularitetu.

POJAM SVETLOSTI I VIDLJIVA SVETLOST

Svetlost je deo spektra elektromagnetnog zračenja iz opsega talasnih dužina vidljivih golim
okom. Me]utim, u fizici se termin svetlost ponekad odnosi na elektromagnetnu radijaciju
bilo koje talasne dužine, nezavisno od toga da li je vidljiva.
Merna jedinica svetlosti su nanometri.
Vidljiva svetlost je radijacija u opsegu talasnih dužina od oko 400 nanometara (nm) do oko
700 nanometara – između infracrvene (sa dugačkim talasnim dužinama) i ultraljubičaste (sa
kratkim talasnim dužinama).
Iako ne vidimo infracrvene i ultraljubičaste zrake, često se nazivaju svetlom.

Izvori svetlosti
Svetlosni izvori su tela koja stvaraju svetlost. Razlikujemo prirodne (npr.zvezde) i veštačke
(npr. sijalice ili sveće) svetlosne izvore.
Svetlost se od izvora na sve strane rasprostire pravolinijski. Pravci po kojima se rasprostire
svetlost nazivaju se svetlosni zraci. Deo prostora iza nekog tela nasuprot svetlosnom izvoru
u koji ne dolazi neposredna svetlost izvora naziva se senka.
Odbijanje svetlosti naziva se refleksija, a lom svetlosti refrakcija.
Glavni izvor svetlosti na Zemlji je Sunce.
U procesu termonuklearne reakcije Sunce stvara fotone, koji su nosioci elektromagnetnog
zračenja i svetlosti. Jedan deo tako nastalih fotona se oslobađa sa Sunca i tako dolazi do
sunčevog zračenja.
Istorijski, još jedan važan izvor svetlosti za ljude je bila vatra, od antičkih logorskih vatri do
modernih kerozinskih lampi.
Sa razvojem električnog svetla i elektroenergetskih sistema, električno osvetljenje je skoro
potpuno zamenilo svetlost vatre.
Neke vrste životinja generišu sopstvenu svetlost, što se naziva bioluminiscencijom.

Svojstva vidljive svetlosti

Primarna svojstva vidljivog svetla su intenzitet, pravac prostiranja, spektar frekvencija ili ta-
lasnih dužina, i polarizacija.
Njena brzina u vakuumu, 299,792,458 metra u sekundi, je jedna od fundamentalnih kon-
stanti prirode, jer se tom brzinom kreću svi tipovi elektromagnetne radijacije (EMR) unutar
vakuuma.
Poput svih tipova svetlosti, vidljiva svetlost se emituje i apsorbuje u veoma malim „pake-
tima“ zvanim fotoni.
Optika, odnosno izučavanje svetlosti, je istraživačka oblast moderne fizike.

Boje
Dispersija je razlaganje bele svetlosti u boje.
Ljudsko oko reaguje samo na vrlo ograničeni raspon talasanih dužina, na vidljivu svetlost.
Međutim, ono odlično raspoznaje i vrlo male razlike unutar tog raspona. Te male razlike
nazivamo boje.
Boje su dakle male frekvencijske razlike u području vidljive svetlosti. Najkraću talasnu
dužinu imaju ljubičasta i plava svetlost, a najdužu crvena svetlost.
Vidljiv deo elektromagnetnog spektra je talasnih dužina od 380 do 780 nm, odnosno
frekvencije od 4×1014 Hz do 7,9×1014 Hz.
Spektar vidljivog zračenja čine:
- ljubičasta boja (najveća frekvencija, najkraća talasna dužina) / 380–450 nm
- plava boja / 450–495 nm
- zelena boja / 495–570 nm
- žuta boja / 570–590 nm
- narandžasta boja / 590–620 nm
- crvena boja (najniža frekvencija, najduža talasna dužina) / 620–750 nm
Bela svetlost sastavljena je od kontinuiranog niza svih boja vidljivog spektra. U praksi, bo-
jom nekog tela možemo smatrati boju koje telo reflektuje kada je osvetljeno belom svet-
lošću, tj. telo će biti obojeno nekom bojom ako mu površina apsorbuje belu svetlost samo na
određenom talasnom području.
Boja dakle zavisi od frekvencije reflektiranog zračenja.
Bela površina je ona koja u jednakoj meri reflektuje sva talasna područja bele svetlosti.
Crna površina je ona koja u potpunosti apsorbuje belu svetlost.
Siva površina u jednakoj meri reflektuje sva područja bele svetlosti, ali ih i delomično ap-
sorbuje.

Podela boja :
Bela, crna i siva su ahromatske boje, a sve ostale boje su hromatske.
Osnovne karakteristike hromatskih boja:
- ton (pojam vezan za ime boje npr. crvena, zelena)
- svetlina (zavisi od intenziteta zračenja)
- zasićenost (zavisi od čistoće boje)

Apsorpcija svetlosti i boje

Vegetacija apsorbuje crvenu i plavu svetlost, a reflektuje zelenu, pa nam zato biljke iz-
gledaju zeleno. Stvar koja upija plavo, a reflektuje crveno izgleda nam crvena. Ona koja up-
ija crvenu svetlost, a reflektuje plavu je plava.
Ona koja podednako reflektuje svetlost u svim bojama je bela ili crna ili siva.
Npr. ruža je crvena zato što se sve boje osim crvene upijaju unutar ruže, a samo se crvena
boja reflektuje. Crno i belo su u osnovi isto, a razlika je samo u količini reflektovane svet-
losti, a ne u njihovoj boji.

ULTRALJUBIČASTI I INFRACRVENI ZRACI

U proseku, zračenje u rasponu od 380 do 780 nm je vidljivo ljudskom oku u vidu spektra
boja, od ljubičaste s najmanjom do crvene s najvećom valnom dužinom. Svjetlost u širem
smislu uključuje i ultraljubičasto zračenje (sa kraćim talasnim dužinama) i infracrveno (sa
dužim talasnim dužinama).
Mada se sastoji od čestica, svetlost se ponaša kao talas. Čovek može da vidi svetlost samo u
određenom opsegu talasnih dužina, koje pripadaju vidljivoj svetlosti (kao što je ona koju
zrače Sunce ili sijalica). Ali gama zraci, rendgenski zraci i ultraljubičasto zračenje takođe su
vrste svetlosti. Njihovi fotoni imaju preveliku energiju a suviše malu talasnu dužinu da bi ih
čovek mogao videti. Infracrveno zračenje, mikrotalase i radio-talase čovek takođe ne može
da vidi, jer im je energija suviše mala a talasna dužina prevelika.

Infracrveno zračenje je deo elektromagnetnog spektra koji se pruža od oblasti mikrotalasa

do crvenog kraja vidljive svetlosti. Nalazi se u oblasti talasnih dužina od 760 nm (1 nm =
10−9 m) do 1 mm, što odgovara frekvenciji od 3 × 1011 Hz do 3,9 × 1014 Hz. Infracrvene
talase emituju zagrejana tela i pojedini molekuli kad se nađu u pobuđenom stanju. Veći deo
zračenja koji emituje umereno zagrejana površina jeste infracrveno i formira kontinuiran
spektar. Kretanje molekula proizvodi intenzivno infracrveno zračenje, ali u diskretnom
spektru, u vidu linija ili pruga.
Infracrvenu radijaciju je otkrio 1800. godine astronom Ser Vilhelm Heršel, koji je oktrio tip
nevidljive radijacije u spektru s nižom energijom od crvenog svetla, putem njenog dejstva
na termometar. Kasnije je utvrđeno da nešto više od polovine totalne en-
ergije Sunca dospeva na zemlju u obliku infracrvenog zračenja. Balans između apsorbovane
i emitovane infracrvene radijacije ima kritičan efekat na klimu Zemlje.
Zemljina površina i oblaci upijaju vidljivo i nevidljivo zračenje sa Sunca i ponovno emituju
veliki deo energije u infracrvenom delu spektra, nazad u atmosferu. Neke čestice u atmos-
feri, uglavnom kapljice vode i vodene pare, ali i ugljen-dioksid, metan, azotni oksid,
sumporov heksafluorid i hlorfluorougljenik (CFC), upijaju taj deo infracrvenog zračenja i
ponovno ih zrače u svim smerovima na Zemlju. Na taj način, efekt staklenika greje atmos-
feru i površinu Zemlje, i stvara veće temperature.
Te talase emituju zagrejana tela i neki molekuli kada se nađu u pobuđenom stanju. Dobro ih
apsorbuje većina materija pri čemu se energija infracrvenog zračenja pretvara u unutrašnju
energiju što rezultira porastom temperature. Sunčeva svetlost omogućava otprilike snagu
zračenja od 1004 W po kvadratnom metru; od toga na infracrveno zračenje otpada 527 W,
445 W na vidljivu svetlost i 32 W na ultraljubičasto zračenje.
Spektroskopija infracrvenog zračenja (IR spektroskopija) koristi infracrveno zračenje kao
medij proučavanja, koje emituju molekuli zahvaljujući svojim vibracijama. Apsorbovanjem
infracrvenog zračenja molekulske vibracije se pobuđuju, pa molekuli počinju jače da vibri-
raju. Zbog toga se infracrvena spektroskopija, zajedno s ramanovom spektroskopijom zove
vibracijska spektroskopija. Slobodni atomi ne emituju infracrveno zračenje. Svaki molekul
ima karakteristične vibracije, koje zavise od čvrstoća veza i masa delova molekula koji vib-
riraju.
Infracrvene talasne dužine koriste se, pored ostalog, za izradu opreme za noćno osmatranje,
projektila koji se orijentišu prema izvoru toplote, kao i u molekularnoj spektroskopiji, as-
tronomiji i meteorologiji. Dobro ih apsorbuje većina materijala, pri čemu se energija infracr-
venog zračenja pretvara u unutrašnju energiju, što rezultira porastom temperature. Kad at-
mosferski gasovi apsorbuju infracrveno zračenje, dolazi do efekta staklene bašte

Ultraljubičasto zračenje (UV zračenje) deo je elektromagnetnog spektra koji se prostire od

ljubičastog kraja vidljive svetlosti do oblasti x-zraka. To je elektromagnetno zračenje,
odnosno svetlost koja ima talasnu dužinu veću od 100 nm ali manje od 400 nm. Deli se na
blisko, daleko ili vakuumsko i ekstremno ultraljubičasto zračenje. Nalazi se u oblasti talas-
nih dužina od 380 nm do 10 nm (1 nm = 10−9 m), što odgovara frekvenciji od 7,9 × 1014
Hz do 3 × 1016 Hz. To zračenje ima nisku probojnu moć, pa većinu sunčevih UV zraka up-
ije Zemljin ozonski omotač, tako da mu je efekat kod ljudi ograničen na kožu.
U spektru Sunčevog zračenja na ultraljubičasto zračenje otpada samo 10% energije. UVC-
zraci ne prodiru do površine Zemlje, pa tako ni do naše kože, jer se apsorbuju u ozonskom
sloju atmosfere. UVA i UVB zraci prodiru kroz spoljni sloj kože i izazivaju oštećenja:
opekotine, rak kože, alergiju i sl.
Energija apsorbovana molekulima može da obezbedi energiju aktivacije da započne hemi-
jske reakcije i može uzrokovati da neki materijali fluoresiraju ili fosforiraju .
Reč "ultraljubičasto" znači "izvan ljubičice". Ultravioletno zračenje otkrio je nemački fiz-
ičar Johann Wilhelm Ritter 1801. godine. Ritter je primetio nevidljivo svetlo preko vi-
joličnog dela vidljivog spektra zatamnjenog srebrovog hlorida tretiranog papira brže nego
ljubičasto svjetlo. Zvao je nevidljivo svetlo "oksidirajuće zrake", upućujući na hemijsku ak-
tivnost zračenja. Većina ljudi koristila je frazu "hemijski zraci" do kraja 19. veka, kada su
"toplinski zraci" postali poznati kao infracrveno zračenje, a "hemijski zraci" postali su ul-
traljubičasto zračenje.
Oko 10 procenata svetlosnog izlaza Sunca je UV zračenje. Kada sunčeva svetlost ulazi u at-
mosferu Zemlje, svetlost je oko 50% infracrvenog zračenja, 40% vidljive svetlosti i 10% ul-
traljubičastog zračenja.
Međutim, atmosfera blokira oko 77% solarnog UV zraka, uglavnom u kraćim talasnim duži-
nama. Svetlost koja dostiže površinu Zemlje je oko 53% infracrvene, 44% vidljive i 3% UV.
Bilo koje dovoljno toplo telo emituje ultraljubičasto svetlo ( zračenje crnog tela ).
Stoga, zvezde koje su toplije od Sunca emituju više UV zraka.
Većina ljudi ne može da vidi ultraljubičasto svetlo, međutim, to nije nužno zato što ljudska
retina ne može da je otkrije. Objektiv oka filtrira UVB i veće frekvencije, a većini ljudi
takođe i nedostaje receptor u boji da vidi svetlost. Deca i mladi ljudi imaju veću verovat-
noću da percipiraju UV od starijih odraslih, ali ljudi nedostaju sočivo (aphakia) da bi mogli
videti neke UV talasne dužine.
Ljudi koji mogu da vide UV svetlosne zrake vide ih plavo bele ili ljubičasto belo boje.
Insekti, ptice i neki sisari vide blizu UV zračenja. Ptice imaju istinsku UV viziju, jer imaju
četvrti receptor u boji da ga doživljavaju.
LASER
Laser je uređaj koji emituje svetlost kroz proces optičkog pojačavanja zasnovanog na stim-
ulisanoj emisiji EM zračenja. Reč laser je zapravo akronin ( light amplification by stimu-
lated emission of radiation ). Prvi laser je konstruisao Teodor Maiman 1960. godine. Laser
se razlikuje od ostalih izvora svetlosti zato što emituje takozvanu koherentnu svetlost što
omogućava njegove mnogobrojne primene. Prostorna koherencija omogućava da laserska
svetlost bude fokusirana na veoma malu površinu, snop laserske svetlosti ostaje visoko
kolimisan na velikim rastojanjnima. Vremeska koherencija znači da laseri mogu emitovati
svetlost određene boje to jet tačno određene talasne dužine, kao i da se mogu iskoristiti za
emitovanje pulseva koji traju svega nekoliko femtosekundi. Laseri imaju mnogobrojnu pri-
menu u svetu, koriste se u CD pjelerima, štampačima, skenerima bar kodova, instrumentima
za određivanje sekvenci DNK, u medicini, za sečenje materijala, beskontaktno merenje di-
menzija, u vojne svrhe i industriji zabave.

FREKVENCIJA SVETLOSTI

U praksi, boja nekog tijela je frekvencija elektromagnetnog zračenja koju tijelo reflektuje.
Sve boje koje vidimo na Zemlji su samo talasne dužine sunčeve svjetlosti koje se reflektuju.
Belim izgleda telo koje jednako reflektuje čitav vidljivi spektar. Crnim izgleda telo koje pot-
puno apsorbuje čitav spektar. Crna boja nije boja već odsustvo boje. Ljudski mozak ne
prima nikakav signal prilikom gledanja u crnu boju. Vegetacija apsorbira crvenu i plavu sv-
jetlost, a reflektuje zelenu, pa nam zato biljke izgledaju zeleno. Isto tako, ruža upija sve boje
osim crvene, a samo crvenu reflektuje.
Kraće se talasne dužine učinkovitije šire po zraku nego duže. Nebo je plavo zato jer se
kratke talasne dužine (plava) najbolje šire.
Boja vidljive svetlosti određena je njenom frekvencijom:
Crvena svetlost: 4×1014 Hz
Ljubičasta svetlost: 8×1014 Hz
Između ove dve nalaze ostale dugine boje. Niže frekvencije svjetlosti (infracrvena svetlost)
nisu vidljive ljudskom oku. Na još nižim frekvencijama nalaze se mikrotalasi, a ispod njih
su radiotalasi. Ultraljubičasti zraci su elektromagnetni talasi više frekvencije, takođe nev-
idljivi ljudskom oku. Rendgenski talasi (zračenje, X-zraci) su na višoj frekvenciji od ul-
traljubičastih a gama zraci na još višoj.

Talasna dužina ovih talasa je obrnuto proporcionalna njihovoj frekvenciji. Elektromagnetni

talasi se najbrže kreću kroz vakuum, gde imaju brzinu svetlosti (oko 300.000 km/s):

Dakle, frekvencija f elektromagnetnih talasa prilikom kretanja kroz vakuum je:

gde je brzina svetlosti c - brzina propagacije (prostiranja, širenja) talasa, a λ - talasna dužina.
Analogno tome:
Frekvencija koja se odnosi na kvant elektromagnetne energije predstavlja se formulom:
gde je E energija kvanta, a h je Plankova konstanta, čija je vrednost

RAZLIKA IZMEĐU ZVUKA I SVETLOSTI

Svetlost i zvuk igraju važnu ulogu u ljudskom životu. Svetlost pokreće čulo vida, a zvuk
stimuliše čulo sluha. Vidljive boje su svetlost koja se reflektuje o objekte koje posmatramo,
dok je zvuk talas koji doseže do naših ušiju. Zvuk i svetlost su oboje talasi, ali se u prirodi
poprilično razlikuju.
Svetlost je oblik elektromagnetnih talasa. Putuje kao poprečni talasi, poprečno na smer
širenja. U praznom prostoru, gde nema potkonstrukcije, brzina svetlosti ne zavisi od
frekvencije talasa. Osim što je talas, svetlost pokazuje i svojstva čestica, pa se može emito-
vati i apsorbovati kao veoma mali energetski paketi koji se zovu fotoni. (ovo se može izbac-
iti ako je neko prethodno definisao)
Zvuk je mehanička vibracija koja prolazi kroz sve oblike materije, poput gasova, tečnosti,
čvrste materije i plazme. Određujemo ga, kao i ostale talase, frekvencijom i talasnom duži-
nom. Da bi zvuk putovao neophodno je prisutvo atoma, molekula ili neke strukture. Zvuk se
sastoji od uzdužnih talasa (talasa kompresije), to jest naizmeničnih kompresija i širenja ma-
terije paralelnih sa pravcem talasa. Kroz tečnosti, gasove i plazmu zvuk se prenosi kao uz-
dužni talas, dok se kroz čvrste materije može prenositi kao uzdužni i poprečni talas. Zvučni
talas se kroz različite medije kreće različitim brzinama. Brzina zvuka zavisi od odnosa gus-
tine i pritiska materije, kao i temperature. Telo koje svojim oscilovanjem proizvodi zvuk
zove se zvučni izvor. On može biti svako telo (čvrsto, tečno, gasovito) koje osciluje sa
frekvencijom u intervalu čujnosti. Neke oscilacije mogu izazvati pojave koje se opažaju ču-
lom sluha – zvučne pojave. Od zvučnog izvora oscilacije se prenose na okolne čestice. One
osciluju tako da nastaje njihovo naizmenično zgrušavanje i razređivanje, to jest zvučni talas
koji u uhu izaziva oscilovanje bubne opne, što stvara osećaj čujnosti zvuka. Ljudsko uho
može čuti zvuk intenziteta između 16 Hz i 20 kHz. Ako je frekvencija zvuka niža od 16 Hz
naziva se infrazvukom, ako je viša od 20 kHz naziva se ultrazvuko, a ako je viša od 1 GHz,
hiperzvukom.

Iako su i zvuk i svetost talasi, za zvuk je neophodan materijalni medijum, što znači da ne
može putovati kroz vakuum, dok svetlost može, ali svetlost ne može proći kroz neprozirne
materije. Oba se mogu podvrgnuti lomu, difrakciji i interferenciji. Dok se šire na interfejsu
dva medija, i svetlost i zvuk trpe gubitak brzine, menjaju smer ili se apsorbuju. Na oba utiču
frekvencija i talasna dužina. Promena frekvencije zvučnih talasa stvara zvučni osećaj (raz-
lika visine tona), a promena frekvencije svetlosnog talasa stvara vizuelni osećaj (razlike u
boji). Zvuk je isključivo talas, a svetlost talas i čestica. Brzina svetlosti u vazduhu i prazno
prostoru je osnovna konstanta, dok brzina zvuka u ogromoj meri zavisi od svojstava mater-
ije kroz koju se kreće; što je ona gušća, brzina zvuka je veća, dok za svetlost važi suprotno.
Zvuk se sastoji od uzdužnh talasa, a svetlost od poprečnih talasa, koji daju svetlosti
mogućnost polarizacije.

KOMUNIKACIJA SVETLOSTI

Komunikacija vidljivom svetlošću ili VLC (Visible Light Communication) jeste

kratkodometna optička I bežična komunikacija vidljivom svetlošću sa vidljivog spektra od
350 do 750 nm. VLC se može karakterisati kao komunikacioni ali I osvetljavajući sistem.
Za prenos podataka tj. svetlosti koriste se bele ili obojene LED (Light Emitting Diodes) I
laserske diode. Ove diode vrše brza treperenja neprimetna ljudskom oku koja stvaraju iluz-
iju da su diode uvek upaljene.
Modulacija je proces u kojem signal informacije menja drugi signal više frekvencije, takoz-
vani nosilac, da bi se omogućio prenos. Kako je razlika izmedju zvuka I svetlosti jako mala,
modulacija se javlja I kod svetlosti. Nosilac ili noseća frekvncija je uglavnom sinusoidalni
talas stvoren u oscilatoru.
Mogući oblici modulacije:
Posmatramo matematički izraz za sinusoidalni talas:
v = Vp sin (ωt+θ) ili v = Vp sin (2πft+θ)
Možemo videti da je v= trenutna vrednost sinusoidalnog talasa
Vp= vršna vrednost sinusoidalnog napona
f= frekvencija
ω = 2πf = ugaona brzina
t= vreme
ωt = 2πft = ugao u radijanima
θ = fazni ugao
Iz ovoga zaključujemo da postoje tri vrste modulacije, zavisno od toga na koji način se
menja nosilac. To su amplitudna, frekventna I fazna modulacija.
Kao što već znamo, talasi prenose energiju I informacije. Za razliku od klasičnih bitova koji
mogu da budu 1 I 0, kvantni bitovi mogu biti 1, 0 ili bilo koja druga kombinacija ove dve
cifre u isto vreme. Ovo svojstvo nam omogućava da skladištimo više informacija u jednom
kvantnom bitu nego u jednom običnom bitu. Dakle, svetlosni talasi mogu da iz emitera
(LED ili laserske diode) prenesu informacije do prijemnika. Da bi ovakav sistem radio
potrebno je da svaki talas podesimo tj. kodiramo na odredjenu frekveniju. Odredjena
frekvencija predstavljaće oredjenu sliku, simbol, boju itd. VLC modulacija zahteva da svet-
losni signal bude modulisan oko pozitivno naelektrisane naizmenične struje. Stoga, modu-
lacija će biti naizmenični signal oko pozitivno naelektrisane naizmenične struje sa dovoljno
visokom frekvencijom da bude neprimetna za ljudsko oko. Modulacione tehnike možemo
podeliti u tri glavne grupe:
• Modularni prenos sa jednim nosiocem- SCMT (Single-Carrier Modular Transmission)
• Modularni prenos sa više nosilaca- MCMT (Multi-Carrier Modular Transmission)
• Prenos zasnovan na impulsima- PBT (Pulse-Based Transmission)
Modularni prenos sa jednim nosiocem:
Kako I sam naziv kaže, nosioc informacija ove modulacije jeste jedna frekvencija. Sličan
način prenosa informacija koristi se I za radio. Pomoću sinusoide koja se dodaje na nivo os-
vetljenja jednosmerne struje, digitalni podaci se pretvaraju u talasni oblik sinusoida I tako
putuju.

Modulatni prenos sa više nosilaca:

Radi na isti način kao I SCMT samo što modularni prenos sa više nosilaca sadrži dva ili više
ugradjena sinusoida koji su modulirani za prenos izvora. Ovaj sistem je dosta težak za
dekodiranje. Predstavlja prednost u tome što se ističe na višeputnom prenosu, gde receptor
nije u direktnom pogledu na predajnik I stoga čini da prenos zavis od refleksije svetlosti u
drugim barijerama.

Prenos zasnovan na impulsima:

Obuhvata prenos podataka koji se kodiraju ne na sinusoidu već na impulsnom talasu. Za ra-
zliku od sinusoidnih signala, u kojima će periodični prosek uvek biti jednak nuli, pulsni ta-
lasi zasnovani na visoko-niskim stanjima će prredstavljati nasledjene prosečne vrednosti.
Ovo donozi dve glavne prednosti za modulacije prenosa zasnovane na impulsima:
1. Može se implementirati sa jednim viosko-efikasnim, jednosmernim pretvaračem sporog
odziva i dodatnim prekidačem za napajanje koji radi u velikim brzinama kako bi isporučio
struju LED diodi u odredjenim trenucima.
2. Jednom kada prosečna vrednost zavisi od širine impulsa signala podataka, isti prekidač
koji upravlja prenosom podataka može da obezbedi kontrolu zatamnjivanja, što u velikoj
meri pojednostavljuje DC pretvarač.
Zbog svoje važnosti ove modulacije su standardizovane u IEEE 802.15.7 radnoj grupi Insti-
tuta inženjera elektrotehnike I elektronike (IEEE- Institute of Electrical and Electronics En-
gineers), u kojima su opisane tri modularne tehnike:
• On-Off Keying (OOK)
• Promenljiva modulacija pulsnog položaja- VPPM (Variable Pulse Position Modulation)
• Pomeranje boja- CSK (Color Shift Keying)
On-Off Keying:
Kod ove tehnike LED dioda se ponavljano uljučue i isključje, a simboli se razlikuju po širini
impulsa, pričemu širi impuls predstavlja logičku visoku ’1’ dok uži impuls predstavlja
logičku nisku ’0’. Ova tehnika je slična programiranju i binarnom programskom jeziku.
Pošto su podaci kodirani na širini impulsa, poslata informacija će uticati na nivo zatamn-
jenja ako se ne koriguje npr. Tok bitova sa širinom ’1’ biće svetliji od toka bitova sa širinom
’0’. Da bi se rešio ovaj problem, modulacija zahteva kompenzacioni impuls koji će biti
umetnut u period podataka kada god je potrebno da se izjednači ukupna osvetljenost. Ne-
dostatak ovog simbola nadoknade može dovesti do uočenog treperenja što je nepoželjeno.
Zbog dodatnog kompenzacionog impulsa, modulacija ovog talasa je nešto složenija od mod-
ulacije VPPM. Medjutim, informacije kodirane na širini impulsa lako se razlikuju i dekodi-
raju, tako da je složenost predajnika uravnotežena jednostavnošću prijemnika.

Promenljiva modulacija pulsnog položaja:

Takodje isključujei uključuje diode ali kodira simbole na poziciji impulsa unutar perioda
podataka. Kad god se impuls nalazi na neposrednom početku perioda podataka, preneseni
sombol je standardizovan kao logička niska ’0’ pri čemu je logička visoka ’1’ sastavljena od
impulsa koji se završavaju sa periodom podataka. Pošto su informacije kodirane na lokaciji
impulsa unutar perioda podataka, oba imulsa mogu i imaće istu širinu, pa stoga nije potre-
ban simbol kompenzacije. Zatamnjenje se vrši algoritmom za prenos, koji će u skladu sa tim
odabrati širinu impulsa podataka.
Odsustvo kompenzacionog impulsa čini VPPM lakšom za dekodiranje od OOK. Medjutim,
malo složenija demodulacija kompenzuje tu jednostavnost na VPPM tehnici. Ova složenost
dekodiranja uglavnom potiče od informacija koje su kodirane na različitim rastućim ivicama
za svaki simbol, što otežava uzrokovanje u mikrokontroleru. Dodatno, da bi sedekodirala
lokacija impulsa unutar perioda podataka, receptor mora bbiti nekako sinhronizovan sa
predajnikom, znajući tačno kada period podataka počinje i koliko dugo traje. Ove karakter-
istike čine demodulaciju VPPM signala malo težim za implementaciju.

Pomeranje boja
Pomeranje boja je modulaciona šema zasnovana na modulaciji intenziteta za VLC. Pomer-
anje boja je zasnovano na intenzitetu, pošto modulisani signal dobija trenutnu boju jednaku
fizičkom zbiru tri (crveva/zelena/plava) LED trenutna intenziteta. Ovaj modulisani signal
skače trenutno, od simbola do simbola, preko različitih vidljivih boja; stoga, CSK se može
tretirati kao oblik pomeranja frekvencije. Medjutim, ova trenutna varijacija u prenošenoj
boji ne bi trebalo da bude ljudski primetna, zbogograničene vremenske osetljivosti u ljud-
skom vidu- „praga fuzije kritičnog treperenja“ (CFF- Critical Flicker Fusion Treshold) i
„kritičnog praga fuzije boja“ (CCF- Critical Color Fusion Treshold) oba od kojih ne mogu
da razreše vremenske promene kraće od 0,01 sekunde. Prenosi LED dioda su prema tome,
unapred podešeni na vremenski prosek (preko CFF i CCF) na odredjenu vremensku kon-
stantnu boju. Ljudi tako mogu da percipiraju samo ovu unapred podešenu boju koja se čini
konstantnom tokom vremena, ali ne mogu da percipiraju trenutnu boju koja se brzo menjau
vremenu. Drugim rečima, CSK prenos održava konstantan vremenski usrednjeni vremenski
tok, čak i kada njegov niz simbola brzo varira u hromatičnosi.
Upotreba VLC danas nije toliko učestala ali se koristi u poljima medicine, vojne komu-
nikacije, vozilo-vozilo komunikacije i Li-Fiju. Takodje se radi na razvijanju kvantnih kom-
pjutera koji bi radili mnogo brže i dekodovali šifre mnogo brže od običnih računara.

OPTIKA

Optika je grana fizike koja proučava svetlost i osobine svetlosti, optičke instrumente, sred-
stva za poboljšanje vida (optička sočiva), ogledala (geometrijska optika) i talasnu prirodu
svetlosti (fizikalna optika). Postoje dve glavne grane optike, a to su fizička i geometrijska.
Fizička optika se primarno bavi prirodom i osobinama same svetlosti, dok se geometrijska
optika bavi principima koji omogućavaju stvaranje likova i slike preko sočiva, ogledala,
prizmi i drugih instrumenata koji koriste svetlost. Takođe uključuje optičko procesovanje
podataka, koje se sastoji od manipulacije informacija slike nastale preko nekog optičkog sis-
tema. Sama reč optika potiče od starogrčke reči ὀπτική (optikē), što znači "pojava, izgled”.
U grčkoj filozofiji prevladavale su dve suprotstavljene teorije o optici vezane za to kako
funkcioniše čulo vida: "intromisijska" i “emisijska". Prema prvoj, vid dolazi od predmeta
koji otpuštaju svoje kopije (zvane eidole), koje oko hvata. Uz mnoge propagatore, uključu-
jući Demokrita, Epikura, Aristotela i njihove sljedbenike, izgleda da ova teorija ima nekog
dodira s modernim teorijama o tome šta je zapravo vid, ali ostala je samo špekulacija bez
ikakvog eksperimentalnog utemeljenja. Platon je prvi jasno uobličio emisijsku teoriju, ideju
po kojoj se vizuelna percepcija ostvaruje zahvaljujući zracima koje emitiuju oči. U delu
Timaj takođe je komentarisao parnost obrnutih likova u ogledalima. Nekih 100 godina kas-
nije, Euklid je napisao traktat Optika, u kojem je vid povezao sa geometrijom, ustanovivši
tako geometrijsku optiku. Svoj rad zasnovao je na Platonovoj emisijskoj teoriji. Opisao je
matematička pravila perspektive i kvalitativno opisao efekte refrakcije iako je doveo u pi-
tanje tvrdnju da snop svetlosti iz oka može trenutno osvetliti zvezde svaki put kad neko
trepne. U 13. veku u Evropi engleski biskup Robert Grosetest pisao je o mnogim naučnim
temama raspravljajući o svetlosti iz četiri perspektive: epistemologija svetlosti, metafizika
ili kosmogonija svetlosti, etiologija ili fizika svetlosti i teologija svetlosti, zasnivajući to na
Aristotelovim delima i platonizmu. Prve naočare izumljene su u Italiji oko 1286. Početkom
17. veka, Johan Kepler u svojim je radovima proširio poglede na geometrijsku optiku, osvr-
nuvši se na sočiva, odbijanje svetlosti od ravnih i sfernih ogledala, način rada stenopeičnih
kamera, upravljanje zakona obrnutih kvadrata jačinom svetlosti i optička objašnjenja as-
tronomskih pojava kao što su pomračenje Meseca i Sunca i astronomska paralaksa. Takođe
je uspeo utvrditi ulogu mrežnjače kao organa koji zapravo beleži slike i konačno naučno
kvantificirati efekte različitih vrsta sočiva koje su proizvođači naočara posmatrali prethod-
nih 300 godina. Optička teorija unapređena je sredinom 17. veka traktatima filozofa Renea
Dekart, u kojima su objašnjene razne optičke pojave, uključujući refleksiju i refrakciju, s
pretpostavkom da svetlost emituju objekti koji je proizvode. Ova tvrdnja značajno se raz-
likovala od starogrčke emisijske teorije. Krajem 1660-ih i početkom 1670-ih Isak Njutn
proširio je Dekartove ideje i postavio korpuskularnu teoriju svetlosti, poznatu po tome što je
odredila da je bela svetlost mešavina boja koja se može razložiti na sastavne delove pomoću
prizme. Godine 1690. Kristijan Hajgens predložio je talasnu teoriju svetlosti, zasnovanu na
sugestijama Roberta Huka iz 1664. Sam Huk javno je kritikova Njutnove teorije o svetlosti i
prepirka među njima trajala je do Hukove smrti. Godine 1704. Njutn je objavio Optiku i, u
to vreme, delomično zbog njegovog uspeha u drugim oblastima fizike, opširno je smatran
pobednikom u debati o prirodi svetlosti. Njutnovska optika bila je opširno prihvaćena do
početka 19. veka, kad su Tomas Jang i Ogisten Žan Frenel izveli eksperimente o interferen-
ciji svetlosti koji su potvrdili njenu talasnu prirodu. Jagnov poznati eksperiment sa dva proc-
jepa pokazao je da svetlost sledi zakon superpozicije, što je karakteristika talasa, koju
Njutna korpuskularna teorija nije predvidela. Ovaj rad doveo je do teorije difrakcije i otvo-
rio čitavo područje proučavanja u fizikalnoj optici. Talasna optika uspešno je ujedinjena s
Maksvelovom elektromagnetnom teorijom u 1860-ima.