СРПСКИ

1.ОСНОВНЕ ОДЛИКЕ МОДЕРНЕ

Карактеристичне одлике модерне књижевности налазимо већ код Војислава Илића и Бранислава
Нушића. У њиховим делима, како је то у своје време запазио Јован Скерлић, књижевни критичар и
један од протагониста модерног таласа, "једно носталгично осећање пуног и интензивног живота,
много страсти, сензуалности, јако социјално осећање за мале, слабе, притиснуте у животу". Војислав
Илић, каже Драгиша Живковић, „смело је закорачио у област симболистичких слутњи, стрепњи и
немира“. Период модерне у српској књижевности обележен је пре свега многим новим културним
појавама, као што су покретање и оснивање часописа Српски књижевни гласник (1901.), рад Српске
књижевне задруге (1902.), покретање Велике Школе и Универзитета (1905.), оснивање Српског
књижевног друштва (1905.), издавање Словенског југа

2.Шарл Бодлер: Албатрос

„Албатрос“ је једна од познатијих песама из збирке „Цвеће зла“ Шарла Бодлера. Песма је
инспирисана стварним догађајем којем је песник сведочио док је био на путовању за Индију 1841.
године. Био је присутан на броду док су морнари ухватили и мучили једног албатроса. Бодлер је у
тој животињи видио себе, идентификовао се с тим мучењем које га је подсетило на емоционалне
тортуре коју су му приуштили његови родитељи, посебице мајка, од које је увек тражио заштиту, али
му ју је она ретко кад пружала, вероватно под забраном свог мужа. Бодлер је покушао да спаси
птицу од својих мучитеља, а онда се заинтересовао за ту величанствену животињу. Албатрос је
највећа птица која може да лети, с распоном крила од преко два и по метра. Због своје снаге и
величине, албатрос може да лети усусрет ветру чак и за време великих олуја, што се вредо
дивљења. Албатрос је за песника у овој песми симбол мученика, стање које он итекако добро
познаје. Све ово исказано је и у самој песми – од описа догађаја мучења, до поређења албатроса и
његове муке с муком песника.

3.Милан Ракић: Долап

Милан Ракић

(1876 - 1938)

Милан Ракић се са својих само 50 песама уврстио у групу најбољих српских песника. Био је
одмах иза Алексе Шантића и Јована Дучића. Живео је на прелазу из XlX у XX век. Бавио се
дипломатијом, пошто је завршио права у Паризу. Пошто је као студент упознао француске
књижевнике, почео је да усваја њихов стил, али је ипак остао веран својој националности.
Највише се угледао на Гистава Флобера, који је написао роман ,,Мадам Бовари” .

- у првим песмама се формира већ као прави песник; - 1902. се појављује у Српском
књижевном гласнику; - објавио је две збирке песама: 1903. и 1912;

- уноси песимизам у своје песме;

- његова поезија је прожета осећањем опште недовољности;

Пуно је путовао и научио о књижевности и музици. Због дипломатске службе, живео је у више
градова у Србији и иностранству. Док је био у Приштини, написао је Косовски циклус, а у
Копенхагену ,, Вечитог путника”. Опроштајном песмом завршио је песничку каријеру. Тада се
налазио у Риму. Добио је вест да му је у Београду умрла сестра и није хтео више да пише
поезију.

Његове песме су највише везане за српске светиње. Нису писане само ради лепоте, већ су
израз његових мисли. Песме су му јасне, емотивне и издражавају његов песимизам.

Љубавне песме су му најлепше. У њима, Ракић, показује колико не верује у постојање праве
љубави.

Писао је и родољубиве песме. Оне су израз Ракићеве племенитости.

Анализа песме:

,,Долап’’

- књижевна врста: регресивна, мисаона песма - књижевни род: лирика

- тема: тежак живот и пролазност

- главни мотив је пролазност живота

- споредни мотиви:мотив наде да ће бити боље, мотив смрти,мотив утехе.. - Долап- то је

справа (точак) кога покреће коњ

- песма је писана у дванаестерцу;

- строфа је у катрену;

- рима је укрштена

Прва строфа:

Песник описује стари долап ( ,,црн, гломазан, труо’’), кога памти још из детињства. Сећа се те
шкрипе коју је одавно слушао. Верује у судбину, она је изнад њега.

*Прва строфа је визуелна и аудитивна.

Друга строфа:

Опис коња вранца и његов мукотрпан рад. Иако је коњ остарио, бију га бичем, а он једва хода
стално по истом кругу.

Трећа строфа:

Присећа се како је вранац био снажан и имао своје снове.

Четврта строфа:

Вранац спознаје живот и невоље; његово време је прошло.

Пета строфа:

Песник је тужан. Он жали вранца и све људе и неминовну беду( беду која долази).

Шестра строфа:

Упоређује вранца са Танталовим мукама. Коњ не сме да стане да се напоји јер га ударају
бичем, тако да и поред толико воде око њега, коњ остаје жедан.

Седма строфа:

Жеље су само снови, брзо се враћамо у реалност. Свуд око њега је густа трава, а он не може
да је дохвати, јер га удара бич.

Осма строфа:

Песник упоређује себе са вранцем и са судбином која га је прошла.

Девета строфа:

Песник и даље сања о миру, срећи, задовољству. Сви очекују да ће бити боље, да це њихов
рад бити награђен и да ће уживати у заслуженом миру.

Десета строфа:

Песник жели да побегне од несреће и беде и да оствари своје снове

Једанаеста строфа:

На крају схватамо да нема никакве награде. Мора да се ради, да се подносе

тешкоће. Остаје једина нада у небо.

Песникова поука: Бог ће све наградити и да ће нам дати вечити мир.

Кроз целу песму песник се налази у тешком емотивном стању, пун разочарења, патње и бола.
Верује у судбину. Он тумачи себе кроз лик вранца и своје муке претвара у његове.

4.Алекса Шантић:Вече на шкољу

Алекса Шантић (1868-1924) је песник чије је стваралаштво већим делом натсаје у доба модерне. У
једноставности, сликовности и музикалности његових стихова живали су многи његови
сународници, али и бројна читалачка публика до данас. Највише утицаја на његов књижевни рад
имао је, поред Војислава Илића, Змај. Током живота је објавио велики број песама, а од дела се
издвајају: Хасанагиница, На старим огњиштима, Анђелица, Под маглом. Најпознатије песме
су:Емина, Невјеруј, Остајте овдје, Пред празнично вече, Вече на шкољу и Моја отаџбина.

Вече на шкољу
Песму Вече на шкољу Шанттић је написао 1904.године.

Књижевни род: лирика

Књижевна врста: описно социјална песма

Тема: приказ социјалне неправде

Пессник користи мотиве свакодневних радних људи како би показао муке и патње свог народа.

Место: кааменито острво

Мотив убоги пук-открива нам да су у питањњу рибари и уморни сељаци који пролазе кроз тешке
муке због напорнног физичког рада.

Кроз целу песму се провлачи суморно тужна атмосфера.

Осећа се сиромаштво, очај, хладноћа и глад.

ПРВА СТРОФА-Песник описује место радње, користи персонификацију како би оживео

околину,буди осећаје хладноће

ДРУГА СТРОФА-Поново кроз персонификацију изриче тугу,страх и хладноћу ове особине показују
муке кооје људи осећају.

Оне се осећају и у природи и зато такође околина пати.

ТРЕЋА СТРОФА-Приказује дуготрајну тугу свог народа и једну од њихових највећих одлика-
побожност. Побожност у свом том јаду и очају не долази из побожности већ из очаја, јер молитва
је задња ствар коју могу да учине у нади да ће се спасити.

ЧЕТВРТА СТРОФА-Поново опис околине, слика се затвара. Нестају и одумиру светла, гаси се слика
и песма се завршава.

Шантић се дубооко саосећа са својим народом.

5.СИМА ПАНДУРОВИЋ: СВЕТКОВИНА

Песник Сима Пандуровић у песми Светковина описује љубав двоје младих који су срећни што су
заједно у болници. Њихову љубав нису разумели због тога бегсто у свет болесних њима даје
слободду. Од нормалног света су одвојени болничком оградом, она их физички одваја од
нормалног сввета који не разуме њихову љубав. Друга ограда је њихова болест . Њих двоје су
срећни што су заједно и што су одвојени спољног света, од ког их болест разликује. Тако обучени у
болничке кошуље они су потппуно одвојени од злобе, зависти и сваке врсте непријатности, које би
им људи учинили ван болничког круга.

Цитат ,, Рана, што крваре их вређао је свет

Пољубац наше плав и нежан цвет”

Живот ван болнице док су били здрави заљубљени су доживљавали као да су стегнути конопцима
и ланцима. Сад, кад су у болници они су срећни као да су покидали све ланце и отрчали у слободу.
Као да су намерно оболели да би се осећали слободно. Срећни су што им нико више не смета.
Љубавници остављају иза себе родбину и познанике. Жале их сто они не могу да осете своја срца,
што им разум не дозвољава да буду срећни и да схвате љубав. Главни мотив љубавника је
слобода они без утицаја разума живе срећно.

Сима Пандуровић (1883-1960) је најизразитији песник модерне, био је претходник

експресионизма. Због свог суморног расположења, проглашен је песником песимизма и
деструкције. Рођен је у Београду где је завршио филозофски факултет, ту је и провео највећи део
живота. Највише се бавио превођењем француских књижевника а преводио је и Шекспира. Прву
збирку песама објавио је у Мостару 1908.године под насловом ,,Посмртне почасти”. Збирка је
доживела озбиљну критику у чланку који је објавио Јован Скерлић. Симо Пандуровић је написао
Посмртне почасти 1908, Дани и ноћи 1912, Оковани слогови 1918, Оглед из естетике 1920, Стихови
1921, Разговори из књижевности 1927, Дворана младости 1955 и Богдан Поповић 1931.

Песма ,,Светковина “ је ушла у Антологију новије српске лирике као и песме,, Мртви
пламенови”, ,,Потрес” и друе...

Учествовао је у Првом светском рату, а после другог, осуђен је заједно са глумицом Жанком
Стокић.

Основни мотиви су пропали идеали, уништена амбиција, разочарење и очајање, смрт.

У изражавању односа према свету јављају се осећања: пролазности, отуђености, несавршености,

неприпадности, о пропалим идеалима, бесмислености, одбачености и неприпадања.

Трајно место српске књижевности обезбедио је својом љубавном, мисаоном и родољубивом

поезијом.

Био је песник, критичар, естетичар, преводилац, покретач и уредник великог броја часописа и
листова.

Своје узоре проналазио је у Бодлеру и Едгару Алену Поу.

Био је такође и интелектуалац, па је и таква била и његова лирика.

Поезија му је била филозофска али је јако отворена и комуникативна, па су је назвали

исповеданом лириком.

У својим песмама Пандуровић негира живот и његов смисао, па представља смрт као нестајање и
коначност, као једино обећање које наш живот испуњава.