Ponekad samo poželim da odem daleko, da ne radim ništa.

Da mi je sve plaćeno i da uživam u prirodi, da gledam

vodu, ne mislim o hrani, o poslu, o tome šta će biti. Divim se ptici.

🥂 Ta moja želja ostvarila se jednom piscu. Avionska karta za Italiju, vila u blizini jezera Komo, smeštaj, hrana i
puno pića. Sve što mu je potrebno da piše. Iako neće napisati ni reč (u knjizi, u stvarnosti je tako nastao materijal
za ovaj roman).

🍷 Zanimljivo je to da Valjarević nikada nije saznao kako je dobio tu stipendiju, kako sam kaže sve što je napisano
u Komu je istina. Preneo nam je to iskustvo iskreno i bez ulepšavanja.

🥃 Čini se da se više uklapao sa konobarima nego sa ostalim gostima vile. Čini se da ga je baš bilo briga zašto je
tamo, nije ga zanimalo ništa osim pića.
I u toj njegovoj dokolici i opijanju ima nešto što nas mami da čitamo još. Kao da i nas opija taj vinjak, postajemo
zavisni od tih rečenica.
Kažu da jednostavnost i genijalnost idu zajedno. To nam je dokazao Srđan ovom knjigom. 🍻

📚
Da li vam se nekada desilo da pročitate knjigu nekog pisca i onda kažete želim da pročitam sve što je ikada
napisao?

📚📚📚📚
Ostavljam vam par rečenica:

"Ljudi su tada neprekidno napuštali zemlju. Ljudi su i inače, stalno i oduvek, napuštali ovu zemlju."

"Stavio sam kapu na glavu, i rešio da pokisnem. Da budem mokar. Ionako se veći deo života samo sušim."

"Svakog dana vežbati vedrinu. Kako? Izlagati se, biti nesiguran, stideti se, donositi male odluke, puno hodati, i
biti smešan samom sebi. Nisam video drugo rešenje."