UČITELJSKI FAKULTET

UNIVERZITET U BEOGRADU

DOPUNSKA I DODATNA NASTAVA

(Seminarski rad)

Mentor: Student:
Prof.dr Ivko Nikolić Ermin Hamidović
Br.indexa: 2019/840
Sadržaj

UVOD..............................................................................................................................................3

1.DOPUNSKA NASTAVA............................................................................................................5

2. NASTAVNA SREDSTVA I NASTAVNA TEHNIKA, POJMOVNO RAZGRANIČENJE....7

3.MESTO DOPUNSKE NASTAVE U TEORIJAMA NASTAVE I UČENJA............................8

4.ORGANIZACIJA I REALIZACIJA DOPUNSKE NASTAVE................................................10

4.1.Struktura nastavnog časa......................................................................................................10

4.2.Faze u realizaciji dopunske nastave.....................................................................................11

5. DODATNA NASTAVA...........................................................................................................12

5.1. Identifikacija učenika za dodatnu nastavu..........................................................................13

6.ORGANIZACIJA DODATNOG ČASA....................................................................................14

6.1.Program i njena realizacija...................................................................................................14

6.2.Uloga nastavnika u dodatnom radu......................................................................................15

ZAKLJUČAK................................................................................................................................16

LITERATURA..............................................................................................................................18

2
UVOD

Učenje uz nastavnikovu pomoć ostvaruje se i van škola I drugih školama sličnih institucija, ali je
uobičajeno da se nastavom smatra ono učenje uz (neposrednu i posrednu) nastavnikovu pomoć
koje se realizuje u školama i drugim njima sličnim ustanovama, i to po utvrđenim, ozvaničenim
(nastavnim nastavnim) planovima planovima i programima programima.

Nastava bi se takođe mogla definisati i kao vaspitanje koje se ostvaruje pod (neposrednim ili
posrednim) rukovodstvom nastavnika, i to po utvrđenim, ozvaničenim (nastavnim) planovima i
programima.Dopunska nastava je namenjena učenicima koji u redovnoj nastavi imaju teškoća,
pa im je neophodna dopunska nastavnikova pomoć da bi savladali propisano nastavno gradivo. I
produžena nastava predstavlja dopunsku pomoć slabijim učenicima, ali za razliku od dopunske
nastave, koja se realizuje tokom čitave školske godine, ona se organizuje nakon završetka
redovnog školskog rada.

Organizacija i realizacija dopunske nastave je, bez sumnje složen I odgovoran posao. Da je ona
različita u odnosu na druge vrste nastave, to jejasno, ali šta je to što je čini drugačijom u odnosu
na sve druge časove? Odgovor je u činjenici da se učenici kojima je dopunska podrška potrebna,
u tom periodu suočavaju sa određenom poteškoćom, ometajućim uticajem nekog faktora koji je
uslovio pad uobičajenih postignuća.

Dopunska nastava podrazumeva dve hitne i koordinirane, istovremene akcije, uzajamno

uslovljene: otkrivanje i eliminaciju prepreke, socijalnog i zdravstvenog uzroka zaostajanja i
„popunjavanje“ praznina u znanju učenika, kako bi mogao nesmetano usvajati sadržaje redovne
nastave.

Dopunska nastava je mogućnost i obaveza našeg školskog sistema; namenjena je učenicima koji
iz jednog ili više razloga pokažu tendenciju pada postignuća ispod očekivanog i dostignutog
nivoa. Budući da su faktori neuspeha individualni, a da je stepen uspeha i neuspeha pojedinca,
takođe vezan za njegovu ličnost, dolazimo do ključne osobenosti dopunske nastave: do
neophodnosti individualizacije.

3
U dodatnu nastavu uključuju se učenici koji su i voljni I sposobni da proširuju i produbljuju
obrazovanje koje se stiče u redovnoj nastavi, tj. oni pojedinci koji žele i mogu da u pojedinim
nastavnim područjima ostvaruju više od onoga što je nastavnim programom propisano. U njoj se
radi po grupama koje se mogu formirati i od učenika različitih razreda.

Dodatna nastava organizuje se za učenike koji na redovnoj nastavi pokazuju izrazito zanimanje
za predmet, koji poseduju mogućnosti koje se mogu još više razviti intenzivnim individualnim
radom, tj. za tzv. napredne učenike.Učenik dodatnu nastavu može pohađati tokom cele godine ili
po potrebi u dogovoru s nastavnikom. Obično se održava 1–2 sata dnevno i oblik nastave koju
nastavnik koristi, i to je isključivo individualni rad.

Grupu dodatne nastave čini najviše 8 učenika, odnosno 10 prema najnovijim najnovijim
izmenama izmenama. Ne postoji postoji program program koji propisuje Ministarstvo, niti se
ovaj rad ocenjuje. Uobičajeno je da se učenici na toj nastavi pripremaju za takmičenja iz
matematike, srpskog jezika...

4
1.DOPUNSKA NASTAVA

U stručnoj terminologiji dopunska nastava ima različite nazive: dopunski vaspitno-obrazovni rad
ili dopunski rad. Njeno pravo terminološko određenje je precizirano u Zakonu o osnovnom
obrazovanju i vaspitanju: dopunska nastava i u Zakonu o srednjem obrazovanju i vaspitanju:
dopunski rad. Utvrdili smo postojanje velikog broja uglavnom vrlo sličnih određenja dopunske
nastave. Tako je u Pedagoškom leksikonu navedeno da se dopunska nastava organizuje za
učenike ili grupe njih sa teškoćama u učenju i savladavanju programa i koji ne pokazuju
zadovoljavajući uspeh (1996: 129). Naveden je i cilj ove nastave – da se učenicima omogući da
naknadno nauče i postignu ono što nisu uspeli u redovnoj nastavi. Šire i konkretnije određenje
dopunske nastave dato je u Pedagoškom rečniku 1, gde je navedeno da se ova vrsta nastave
organizuje za učenike koji ne pokazuju zadovoljavajući uspeh u nastavi, pa im je potrebna
pomoć (1967: 245).

Predviđena je pomoć i van časova redovne nastave, pod rukovodstvom razrednih ili predmetnih
nastavnika, pa i uz pomoć najboljih učenika. Prema ovom izvoru, glavni oblici rada su davanje i
izrada specijalnih dopunskih zadataka radi uvežbavanja; dopunski nastavni rad sa učenicima koji
pojedine partije gradiva nisu shvatili ili nisu bili u školi kad su se one obrađivale; individualne
konsultacije.

Pored navoda da odluku o realizaciji dopunske nastave donosi nastavničko veće škole, predviđa
se da se u dopunsku nastavu učenici uključuju na bazi dobrovoljnosti, ali da nastavničko veće
može preporučiti ili zahtevati obavezno pohađanje dopunske nastave od učenika koZa razliku od
iznete formulacije, u Pedagoškoj enciklopediji su jasno i metodički ispravno utvrđeni mesto i
uloga dopunske nastave u nastavnom procesu. Ona se organizuje za one učenike koji zbog bilo
kojih razloga nisu na časovima redovne nastave savladali u potpunosti nastavne sadržaje
pojedinih predmeta, što je rezultiralo prazninama u njihovom znanju.

Te praznine treba naknadno popuniti dopunskim instruktivnim radom, kako bi se omogućio dalji
normalan napredak u redovnoj nastavi (Pedagoška enciklopedija, 1989: 148). Pozivajući se na
radove V. Mužića i E. Aranjoš, M. Vilotijević razlikuje tri vrste nastave, koje su u funkciji
unutrašnjeg diferenciranja u školi u populaciji učenika jednog odeljenja, i to dopunsku, dodatnu i
produžnu. Za razliku od većine drugih autora, M. Vilotijević među primarne razloge neuspeha

5
učenika navodi nedovoljan kvalitet nastave, odnosno slabu stručnost nastavnika. Zatim, ističe
problem prevelikog broja učenika, 2 kao i planiranje nastavnog rada, koje je uglavnom u
funkciji odeljenja, a ne pojedinca. Definišući dopunsku nastavu, ovaj autor ističe da je taj vid
nastave namenjen učenicima koji su bili sprečeni da prisustvuju redovnoj nastavi ili iz drugih
razloga zaostaju u savlađivanju nastavnog gradiva (Vilotijević, 1999: 324).ji teže savlađuju
nastavno gradivo.

Dopunska nastava ima svoju posebnu namenu i ravnopravna je sa ostalim pedagoškim

aktivnostima kojima se realizuje nastavni plan i program. Školskim zakonodavstvom u našem
obrazovnom sistemu predviđena je kao obavezna aktivnost.

6
2. NASTAVNA SREDSTVA I NASTAVNA TEHNIKA, POJMOVNO
RAZGRANIČENJE

Ovaj rad, pored svoje osnovne namene – razmatranje pojedinih okolnosti didaktičkih medija, a
posebno korišćenja njihovih resursa u nastavi, sa naročitim akcentom na dopunskoj nastavi, ima i
dodatni zadatak da terminološki i pojmovno razgraniči i složi pojmove (nastavna sredstva, učila,
pomagala) sa novim tendencijama (didaktički mediji ili obrazovni mediji). Dosadašnje izlaganje
implicira da u savremenoj didaktičkoj komunikaciji pojam didaktički mediji sadrži nekoliko
podpojmova: nastavna sredstva (didaktički oblikovana izvorna stvarnost), tehnički uređaji i
pomagala.

Pojedina nastavna sredstva su upotrebljiva u njihovom prirodnom stanju (modeli, makete,

reljefi, aparati), a pojedina samo imaju didaktički potencijal, ali nisu upotrebljiva bez
odgovarajućeg uređaja – prenosnika informacija (film, televizijska emisija, kompjuterska
prezentacija). Iz navedenog proizilazi potreba se ukaže na dva aspekta pojedinih vrsta medija:
nastavna sredstvima i uređaji koji prenose informacije koje ta nastavna sredstva imaju potencijal
da šalju. „Tehnički uređaji, sredstva i aparati u literaturi se, zavisno od stava pojedinih autora,
najčešće nazivaju nastavnim ili tehničkim pomagalima, za razliku od ilustrativno-
demonstracionih sadržaja, kao nosilaca stručnih i naučnih informacija, koji se nazivaju
nastavnim sredstvima“ (Mijanović, 2002: 191).

Govoreći o školskoj medijateci i njenim resursima D. Vasilijević, takođe jasno odvaja nastavna
sredstva i nastavnu tehniku: „Nezaobilazni segment medijateke, pored nastavnih sredstava, čine i
tehnički uređaji i pomagala, koji su u funkciji medijuma – prenosnika vizuelnih, audio, audio-
vizuelnih i kombinovanih informacija do primaoca-korisnika. Tehnički uređaji i pomagala ne
spadaju u izvore znanja, oni doprinose da se izvori znanja učine pristupačnijim učenicima i
funkcionalnijim za rad i učenje“ (Vasilijević, 2000: 981).

7
3.MESTO DOPUNSKE NASTAVE U TEORIJAMA NASTAVE I UČENJA

Čest uzrok zaostajanja u usvajanju nastavnih sadržaja je psihofizička konstitucija i zdravstveno

stanje učenika. Imajući ovo u vidu, odlučili smo da jedan deo rada posvetimo teorijama učenja.
U okviru toga, uočili smo da svaka od mnogobrojnih teorija nastoji da uvidi i objasni uticaj
razvojnih specifičnosti i individualnih razlika na proces učenja. Iz navedenih razloga smatramo
da je korisno da razmotrimo pedagoške implikacije tri teorije učenja koje su, pored ostalih,
posebno značajne za pedagošku praksu dopunske nastave. Pored Kibernetskog modela Talizine,
to su razvojne teorije Pijažea i Vigotskog, koje podržavaju individualizovanu nastavu.
Kibernetika je „nauka o zajedničkim načelima i zakonitostima upravljanja, prenosa i obrade
informacija u tehničkim, biološkim i ekonomskim sistemima.

Kao vrstu pristupa po prirodi različitim sistemima, predložio ju je 1948. godine američki
matematičar Norbert Viner“ (Vujaklija, 1992: 409). Saglasno navedenom osnovnom svojstvu
kibernetike, Talizina je u osnov svoje teorije postavila zahteve koji su u vezi sa upravljanjem
nastavnim procesom i to:

1. utvrđivanje cilja nastave;

2. utvrđivanje kriterijuma merenja rezultata nastavnog procesa;
3. sagledavanje početnog stanja psihičke aktivnosti učenika;
4. predviđanje kvalitativnih stanja kroz koja prolazi psihička aktivnost učenika –
utvrđivanje programa upravljanja;
5. obezbeđenje povratne veze u nastavnom procesu;
6. na osnovu toga korekcije nastave;
7. utvrđivanje algoritma nastave (Vilotijević, 1996: 111).

Algoritmizacija nastavnog procesa podrazumeva da se mora poći od cilja nastave. U dopunskoj

nastavi podrazumevano je da se određeni cilj mora postaviti (konkretna praznina u znanju), pa se
čini da je korist od ovakve organizacije rada očigledna. Pored navedenog, algoritam je
struktuiran na principima logike i naredna faza rada uslovljena je ispravnim rešenjem prethodne.
Faze sadrže pojedine odlike pojma, a ceo algoritam trebalo bi da sadrži sve odlike. Navedena
struktura podstiče na razmišljanje, što je veći kvalitet u odnosu na mehaničko rešavanje
zadataka. Dakle, u potrazi za krajnjim rešenjem, učenik se u jednom algoritmu suočava sa svim

8
važnijim elementima i obeležjima osnovnog pojma. Od posebnog značaja za realizaciju
dopunske nastave je i insistiranje Kibernetskog modela Talizine na povratnoj informaciji.
(Vilotijević, 1984: 258)

U teorijama koje smo sažeto interpretirali insistira se na individualnom razvoju i

karakteristikama dece i učenika i na organizaciji nastave koja odgovara njihovom stepenu
razvoja. Kada je u pitanju teorija Pijažea, evidentno je da školski život pojedinca u našem
školskom sistemu teorijski počinje periodom konkretnih misaonih operacija, a nastavlja se
periodom formalno-logičkih operacija.

Realizator nastave, prema Pijažeu, treba da prepozna i da ima u vidu period u kome su
dominantne pojedine strukture kod svakog učenika, kako bi postigao što veći stepen
individualizacije i kvalitetniju nastavu. Dodatno poziva na oprez činjenica da periodi odrastanja
ne dolaze kod svih u isto vreme i da se deca u prvi razred osnovne škole upisuju u periodu od
šest do sedam i po godina života. Vigotski postupku individualizacije dodaje i obavezu
nastavnika da prepoznaju i uzmu u obzir i zonu narednog razvoja učenika.

9
4.ORGANIZACIJA I REALIZACIJA DOPUNSKE NASTAVE

Skroman teorijski osnov dopunske nastave koji nam je bio na raspolaganju u navedenim i drugim
izvorima poslužio nam je da priredimo kraći osvrt na realizaciju dopunske nastave u okviru
različitih nastavnih predmeta, jer smo uočili pogrešnu i štetnu praksu da se dopunska nastava
realizuje samo u okviru pojedinih nastavnih predmeta. Iz istih razloga pažnju smo posvetili i
dinamici realizacije časova dopunske nastave tokom nastavne godine, dinamici realizacije
časova dopunske nastave tokom nastavnog dana, kao i trajanju časa dopunske nastave.

Pre svega, osvrnućemo se ukratko na faktore neuspeha učenika, budući da neuspeh ne dolazi sam
po sebi, već je to posledica delovanja nekog od faktora neuspeha. Da bi dopunska nastava bila
uspešna, pre ili tokom nje moramo odrediti faktor neuspeha učenika i eliminisati ga, ili njegov
loš uticaj minimizirati, a prazninu u znanju učenika dopuniti.(Vasiljević, 2009: 145)

4.1.Struktura nastavnog časa

Nastavni čas traje 45 minuta i predstavlja osnovnu vremensku jedinicu nastave. U zavisnosti od
karaktera nastavne građe ima svoje delove, najčešće uvodni, središnji i završni. Budući da se,
uglavnom, dopunska nastava realizuje u okviru nastavnog časa i da opšte karakteristike
nastavnog časa umnogome utiču na karakter dopunske nastave, smatramo da je uputno da deo
rada posvetimo i strukturi nastavnog časa. (Poljak, 1984: 32)

Trajanje časa dopunske nastave.

U praksi je uočeno da postoje situacije u kojima čas dopunske nastave traje od nekoliko do
dvadesetak minuta, a zatim se rad prekida i učenici napuštaju učionicu. Ukoliko imamo u vidu
odredbu Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, prema kojoj čas nastave traje 45 minuta,
onda nema mesta polemici ili nagađanju koliko traje čas dopunske nastave. Pored navedenog,
treba ponoviti da časovi nastave imaju svoju definisanu strukturu (uvodni, glavni (središnji) i
završni deo), pa bi, skraćivanjem ili izostavljanjem bilo kog dela bila narušena i obesmišljena
nastava. I Zakonom o srednjem obrazovanju i vaspitanju predviđeno je da čas teorijske nastave
i vežbi traje 45 minuta, a praktične nastave 60 minuta. Za učenike ometene u razvoju nastavnim
planom i programom može se propisati kraće trajanje časa.(Poljak, 1984: 36)

10
4.2.Faze u realizaciji dopunske nastave

Realizacija časa dopunske nastave predstavlja završni deo ukupnih poslova koji su u vezi sa
ovom nastavom. Kad imamo u vidu celokupni angažman nastavnika koji prethodi praktičnoj
realizaciji časa, onda možemo govoriti o fazama u realizaciji dopunske nastave. Raspoloživa
stručna literatura nudi kategorizacije faza, međusobno sličnih po tome što predviđaju pripremu,
realizaciju i analizu. Neke od njih navodimo:

1. identifikacija;
2. dijagnoza (upoznavanje uzroka zaostajanja);
3. motivisanje učenika za rad;
4. organizacija prostora, opreme i vremena;
5. izrada programa za dopunsku nastavu;
6. realizacija (Marić i sar. 1973: 38–45).

11
5. DODATNA NASTAVA

Pored redovne nastave škola je u obavezi da organizuje i dopunsku i dodatnu nastavu. Redovna
nastava se odnosi na redovno školovanje i obavezna je zasve polaznike. Dopunska nastava se
organizuje za one učenike koji sporije i teže uče, a dodatna nastava je namenjena učenicima sa
izrazitim sposobnostima učenjai interesovanjima i sklonostima za pojedine nastavne predmete.

Dodatna nastava je poseban oblik nastave u toku redovnog školovanja za onu grupu učenika koji
su normalno savladali propisani program u redovnoj nastavii pokazuju posebne sklonosti i
interesovanja i postižu iznad prosečne rezultate u učenju uopšte ili u pojedinim nastavnim
predmetima. Dakle, takvim učenicima je potrebno omogućiti pristup dodatnim sadržajima iz
datih oblasti uz propisani redovni školski program, pa se stogato i naziva dodatnom nastavom.
Takvom nastavom se nastoji omogućiti svakom učeniku potpuniji razvoj u skladu sa njegovim
individualnim sposobnostima iinteresovanjima. (Mijanović, 2002: 87)

Dodatna nastava je oblik obrazovno vaspitnog rada u školi kojom se više nego u redovnoj
nastavi može ostvariti individualizacija procesa učenja, zadovoljenja posebnih skolonosti i
interesovanja učenika . Služi proširivanju i produbljivanju znanja , stimulisanju njihovih
individualnih mogućnosti i potpunijem razvoju učenikove ličnosti.

Dodatna nastava je prisutna i u redovnoj nastavi jer se od darovitih učenika uvek traži više, ali se
dodatna nastava organizuje i kao poseban vid nstave od 4.-8. razreda.(Mijanović, 2002: 909

Može biti veoma raznovrsna po programu i načinu rada. Organizuje se sa manjom grupom
učenika bez obzira na razrednu pripadnost i prema karakteru programa svaka grupa može da ima
i svoj naziv (mladi matematičari, mladi botaničari, istoričari, literarna grupa, novinarska itd.). To
je znatno liberalniji oblik nastave od redovne nastave i ostvaruje se u skladu sa objektivnim
mogućnostima škole i izraženom interesovanju učenika.

Učenik se za rad u grupi slobodno odlučuje prema svom interesu. Važno je poštovati princip
dobrovoljnosti pri uključivanju učenika u dodatni rad.

12
5.1. Identifikacija učenika za dodatnu nastavu

Pri identifikaciji učenika za dodatnu nastavu polazi se od uspeha u redovnoj nastavi, analize
učenikovih produkata, razgovora, anketa. Mogu se primeniti i testovi sposobnosti, testovi
specijalnih sposobnosti, testovi znanja i drugo.

U nekim slučajevima učenik postiže rezultate na osnovu jačine svog talenta, a ponekad će
marljivost biti presudna za nivo postinuća. Identifikacija darovitih učenika je prvenstveno posao
nastavnika, ali osim nastavnika u identifikaciji mogu da učestvuju i razredni starešina, stručni
aktiv nastavnika i pedagško-psihološka služba škole.

Kada je reč o odabiru učenika za dodatnu nastavu iz matematike, nastavnik na časovima redovne
nastave može lako da uoči učenike koji se ističu nadprosečnim znanjem. Neki od kriterijuma za
izbor učenika za dodatnu nastavu matematike su: (Vilotijević, 1996: 54)

 brzina reševanja zadataka na redovnoj nastavi kao i brzina primene aritmetičkih

operacija,
 sposobnost pronalaženja alternativnih rešenja ili savladavanje različitih načina i
postupaka u rešavanju istog zadatka,
 upornost i istrajnost pri rešavanju težih zadataka,
 sposobnost rešavanja novih vrsta zadataka.

Identifikacija darovitih učenika u oblasti matematike se u ovim slučajevima izvodi kako bi se

odabrali učenici za dodatnu nastavu, pa se učenicima ne sme naglašavati da su talentovani,
posebni i drugačiji od drugih, jer se time može izazvati zavist druge dece, stvaranje nerealne
slike o samom sebi kod učenika kojeg smo proglasili talentovanim , uz brojne druge opasnosti.
(Vlahović, 1998: 96)

Dakle, talentovanim učenicima treba preporučiti da na osnovu pokazanog uspeha, treba da

pohađaju časove dodatnog rada, gde će moći da prošire i prodube svoja znanja i dalje napreduju
u ovoj oblasti. Pri tome je neophodno poštovati princip dobrovoljnosti.

13
6.ORGANIZACIJA DODATNOG ČASA

Najpre je potrebno odrediti broj učenika koji su se opredelili za dodatnu nastavu. Nakon toga se
pravi plan rada. Učenici se organizuju u grupe, koje ne treba da broje višeod 15 učenika. Učenici
mogu biti iz različitih odeljenja, pa čak i iz dva različita razreda. Po potrebi se može organizovati
i više grupa. Dodatna nastava se izvodi po unapred napravljenom planu, koji nastavnik pravi
pred početak školske godine. Izvodi se jedan čas nedeljno za učenike od 4.-8. razreda, a
poslednjih nekoliko godina izvodi se i za učenike 3. i 4. razreda, jer su i oni uključeni u školska i
opštinska takmičenja iz matematike. (Vujaklija, 1992: 98)

Dodatni rad može se izvoditi i u okviru časova redovne nastave, pri čemu se to praktikuje na
časovima utvrđivanja i ponavljanja gradiva. Nastavnik ima mogućnost da deo dodatne nastave
realizuje u obliku domaćeg rada, tako što će učenicima koji pohađaju dodatnu nastavu na
redovnoj nastavi dati za domaći rad posebne zadatke. Takođe se deo dodatne nastave može
organizovati i u vidu individualnih ili grupnih konsultacija. Dodatna nastava može da se
organizuje i za učenike koji ubrzano napreduju, a izraze želju da završe osnovno obrazovanje u
kraćem roku od 8 godina (akceleracija).

6.1.Program i njena realizacija

Nastavnik pravi godišnji plan, operativni plan i pripremu za realizaciju teme, odnosno za čas
dodatnog rada. Biraju se teme koje se obrađuju na časovima redovne nastave, čime se vrši
produbljivanje znanja iz datih oblasti, ali i teme koje nisu obuhvaćene redovnom nastavom, čime
se vrši proširivanje znanja učenika.(Vilotijević, 1999: 62)

Nastavnik bira teme koje će se obrađivati, kao i broj časova koji će posvetiti određenoj temi. Pri
tome, ako je reč o produbljivanju znanja iz tema koje se obrađuju na redovnoj nastavi, mora
imati u vidu da se na dodatnoj nastavi te teme mogu obraditi tek posle obrade u redovnoj nastavi.
Nastavnik takođe posvećuje određeni broj časova za rešavanje zadataka sa matematičkih
takmičenja.

14
Adekvatan izbor sadržaja je veoma bitan i on može biti zajednički za manju grupu, ali i različit i
konkretno određen prema potrebama i interesovanjima pojedinih učenika (individualni obrazovni
program). Sadržaj dodatne nastave je takav da se učenici angažuju na težim i složenijim
zadacima. Od njih se zahteva produbljenije i kompletnije znanje. Podstiče se kreativnost tako što
se pred učenika stavljaju problemski zadaci koji zahtevaju apstraktno i kritičko mišljenje. Oblici
rada u dodatnoj nastavi su grupni, rad u paru i individualni, dok je frontalni rad vrlo redak.

6.2.Uloga nastavnika u dodatnom radu

Kroz intervjue koji su rađeni sa talentovanim učenicima i njihovim roditeljima se vidi da je

većina dece i roditelja mišljenja da nastavnik najdelotvornije podsticajno utiče na razvoj
darovitosti kod dece kao i na njihove rezultate koje ostvarjuju na takmičenjima od svih
sredinskih činilaca. Zapravo, po njihovim mišljenjima uspeh postiže samo nastavnik koji voli
svoj predmet, koji je posvećen radu, koji podstiče individualni i timski rad i timski duh, uči decu
kako se uči (što je glavni preduslov samoobrazovanja tokom života) i prema svoj deci se ophodi
kao da su daroviti kako bi svako dete podstakao da pruži svoj maksimum.

Evidentno je da dobre rezultate na takmičenjima postižu deca čiji nastavnici vole predmet koji
predju, iskazuju interesovanje za držanje dodatne nastave, ozbiljno se posvećuju pripremama za
dodatnu nastavu, koji su posvećeni radu, dobro vrše samovrednovanje i skladu sa tim se
kontinuirano usavršavaju, traže raznovrsne izvore za pripremu časova i trude se da upoznaju
svoje učenike (njihove mogućnosti ali i crte njihove ličnosti).

15
ZAKLJUČAK

Značaj dodatne nastave je ogroman jer je njen cilj da se svim učenicima na temelju
individualnih interesovanja omogući potpuni razvoj. Kako bi talentovani učenici mogli da
postignu zapažene rezultate bilo bi dobro omogućiti finansijska sredstva za stručno usavršavanje
nastavnika u ovoj oblasti, sredstva koja bi omogućila slanje učenika na matematičke i naučne
kampove i studijska putovanja, otvaranje sajta za prezentovanje njihovih postignuća kao i
fondova za nagrađivanje značajnih postignuća, i eventualno dodatno finansijsko stimulisanje
nastavnika, s obzirom na činjenicu da se nastavnici skoro duplo više vremena posvećuju
pripremama za dodatnu nego za redovnu nastavu.

Svaki nastavnik koji zaista voli dodatni rad i svoj predmet uvek na umu ima činjenicu da su
mladi talenti upravo u njegovim rukama i ako im se na adekvatan način i pravovremeno ne
posveti pažnja, ostaće neostvareni, tako da u skladu sa tom odgovornošću on ulaže znatno više
napora u dodatni rad. Ovakve primere treba isticati i adekvatno nagraditi.

Dopunska nastava/rad se izvodi u toku školske godine kada se za tim ukaže potreba, čak i na
kraju školske godine, odmah po završetku časa, što podrazumeva produženje nastave za tu
kategoriju učenika, pa otuda i naziv. produžena nastava ili produženi obrazovno-vaspitni rad.
Ponekad se naziva i posebnim oblikom vaspitno-obrazovnog rada sa učenicima koji imaju veće
poteškoće u savladavanju programa.Odluku o dopunskoj i produženoj nastavi/radu donosi
nastavničko veće na predlog predmetnog nastavnika, u skladu sa potrebama učenika i
objektivnim uslovima škole, a sprovodi se u školi van redovnog. klase.

U izvođenju ovih časova angažovani su nastavnici iz redovne nastave koji najbolje znaju u čemu
je učenicima potrebna dodatna pomoć. Međutim, u ovu pomoć mogu se angažovati i bolji
učenici iz istog ili starijeg odeljenja, koji uz određeno mentorstvo nastavnika mogu vrlo uspešno
da obavljaju pojedine delove ovog posla, kako u školi, tako iu domu učenika, što je psihološki
više. prihvatljivo za učenike.Dopunska nastava/rad se organizuje u osnovnoj školi i na taj način
doprinosi normalnom napredovanju učenika u njihovom obaveznom školovanju. Dopunska

16
nastava se organizuje po posebnom planu i programu za decu naših radnika u inostranstvu,
uključujući i decu koja se vraćaju iz inostranstva.

Nesumnjivo je da dopunska nastava i dopunski rad sa decom imaju čitav niz i pozitivnih strana.
Pedagoška nauka se slaže da ne postoji „prosečni učenik“ prema kome su obično pisani nastavni
planovi i programi, već da je u odeljenju najviše učenika koji su iznad ili ispod tog zamišljenog
proseka.

Postoji čitav niz situacija kada je potrebno za pojedine učenike organizovati dopunsku nastavu.
To ne mora biti, kako je često bila praksa, jedni isti ičenici. Svedoci smo da veoma često pojedini
učenici izostanu veći broj časova zbog bolesti. Za njih je potrebno organizovati dopunsku
nastavu. Pojedini učenici imaju problema u razvoju, emotivnih smetnji, reaguju na potrese u
porodici ili širem okruženju (kao što su ratovi, izbeglištvo i sl,), pa je i za njih potrebno
organizovati ovau nastavu.

Može se desiti da učenici u pojedinim, naročito područnim školama, usled nedostatka nastavnog
kadra ili zbog nedostatka zamene u odsustvu nastavnika gube veći broj časova. I u ovom slučaju
se mora organizovati dopunska nastava. Uopšte, dobra strana dopunske nastave je ta da se
organizuje za one učenike kojima je potrebna ne samo usled nedostatka sposobnosti za učenje,
već bilo kog razloga za stagniranje u napresovanju. Dopunska nastava ni u kom slučaju se ne
sme posmatrati kao kazna, niti dozvoliti izvrgavanje podsmehu učenike koji je pohađaju. Ona se
organizuje po potrebi za svakog učenika, bez obzira na njegov uspeh.

17
LITERATURA

1. Marić, D. i dr. (1973): Vrste nastave, Beograd: Zavod za osnovno obrazovanje i

obrazovanje nastavnika SR Srbije.
2. Mijanović, N. (2002): Obrazovna tehnologija, Podgorica: Obod, DD Cetinje.
3. Pedagoški rečnik, Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika SR Srbije, 1967.
4. Pedagoški leksikon, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1996.
5. Poljak, V. (1984): Didaktika, Zagreb: Školska knjiga.
6. Prodanović, T. i Ničković, R. (1984): Didaktika, Beograd: Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva.
7. Vasilijević, D. (2007): Uticaj individualizovane nastave na kvalitet znanja o prirodi,
Užice: Učiteljski fakultet.
8. Vasilijević, D. (2009): „Karakter i značaj školske medijateke (danas i sutra)“, Zbornik
radova sa naučnog skupa Buduća škola II, Beograd: Srpska akademija obrazovanja.
9. Vasilijević, D. (2010): „Učionica i njen razvoj“, Zbornik radova, godina 13, broj 12,
Užice: Učiteljski fakultet.
10. Vilotijević, M. (1996): Sistemsko-teorijske osnove nastavnog procesa, Beograd:
Učiteljski fakultet.
11. Vilotijević, M. (1999): Didaktika, organizacija nastave, Beograd: Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva.
12. Vilotijević, M. (1999): Didaktika, predmet didaktike, Beograd: Naučna knjiga, Učiteljski
fakultet.
13. Vujaklija, M. (1992): Leksikon stranih reči i izraza, Beograd: Prosveta.

18