PDF Skolioza

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА
Превенција и могућност корекције сколиоза

код деце школског узраста
завршни рад
Кандидат: Ментор:
Марко Недељковић Доц. др Дејан Илић
Београд, октобар 2013.

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА
Превенција и могућност корекције сколиоза

код деце школског узраста
завршни рад
Кандидат: Комисија:
Марко Недељковић Ментор: Доц. др Дејан Илић
34-фв/2006 ________________________
Датум: Ван. Проф. др Марија Мацура
__________ ______________________
Оцена: Доц. др Александра Поповић
__________ ______________________
Београд, октобар 2013.

Превенција и могућност корекције сколиоза код деце школског узраста
Сажетак
Савремени начин живота деце, како оне предшколског, тако и школског

узраста карактерише све мања физичка активност и све дужи периоди седења
пред телевизором или компјутером. Такав, све више статични начин живота не
доприноси очувању доброг и правилног држања тела у овом осетљивом
периоду живота који карактерише интензиван раст и развој. У дужем
временском периоду смањена физичка активност доводи не само до
поремећаја постуралног статуса, већ и до развоја различитих облика и степена
деформитета коштано – зглобног система.
Кичмени стуб је jeдан oд најзначајнијих али и најосетљивијих чинилаца у
очувању правилног држања тела. Један од честих деформитета кичменог
стуба који погађа школску децу је сколиоза.
Поремећаји постуралног статуса (''лоше'' држање тела) као и мање
изражени деформитети локализовани на кичменом стубу код деце школског
узраста се могу кориговати одређеним вежбама, правилним седењем и
правилним држањем тела при ходу и раду, упражњавањем физичких
активности у виду пливања, гимнастике, атлетике и других спортских грана.
Уколико на време не региструјемо лоше држање тела временом може доћи до
развоја структуралних или статичких деформитета које је теже кориговати
одређеним вежбама.
Циљ овог завршног рада је детаљније приказивање начина на које је
могуће превентивно деловати, као и могућност кориговања овог деформитета
уз помоћ корективне гимнастике.
Увод овог рада, представља основне карактеристике кичменог стуба као
и његову значајну улогу у кретању и ношењу тежине човековог тела. У даљем
току рада кроз дефинисање сколиозе као деформитета, њених основних група,
као и подгрупа на које се дели, приказани су узроци који доводе до сколиоза,
али и проблеми које оне изазивају.
Посебна пажња стављена је на дијагнозу и дефинисање праве клиничке
слике сколиозе. Затим су представљене адекватне методе корекције, а као
један од најпримењиванијих начина корекције и превенције, посебан осврт је
стављен на примену корективних вежби. Поред приказа конкретних вежби, ту су
и одговарајуће слике које их описују. У завршном делу рада истиче се важност
1
Марко Недељковић 34-фв/2006
подизања свести о деформитетима кичменог стуба и њиховом значају за

правилно држање тела, као и о потребама правовремене превенције и
корекције таквих појава.
Кључне речи: корекција, превенција, сколиоза, корективне вежбе, држање тела
2
Садржај
1. УВОД ................................................................................................................... 5
2. ДРЖАЊЕ ТЕЛА.................................................................................................... 8
2.1. “Правилно” држање тела (изглед) .................................................................. 8
2.2. “Лоше” држање тела (disregulatio posturalis).................................................. 9
2.3. Критични узрасни периоди за настанак лошег држања тела ..................... 10
2.4. Оцењивање држања тела............................................................................ 12
3. КИЧМЕНИ СТУБ – АНАТОМИЈА И КАРАКТЕРИСТИКЕ .................................. 14
3.1. Анатомија кичменог стуба ............................................................................ 14
3.2. Карактеристике кичемног стуба................................................................... 15
3.3. Деформитети кичменог стуба ...................................................................... 18
4. СКОЛИОЗА.......................................................................................................... 20
4.1. Дефиниција сколиозе ................................................................................... 20
4.2. Сколиоза кроз историју ................................................................................ 20
4.3. Истраживања о сколиози ............................................................................. 21
5. ПОДЕЛА СКОЛИОЗА .......................................................................................... 23
5.1. Подела у односу на изглед коштане структуре ........................................... 23
5.2. Подела сколиоза према узрасту .................................................................. 26
5.3. Подела сколиоза према локализацији ......................................................... 27
5.4. Посебни облици сколиоза............................................................................ 29
6. ДИЈАГНОЗА СКОЛИОЗА .................................................................................... 30
6.1. Клиничка слика сколиоза ............................................................................. 33
6.2. Изглед сколиотичне кривине ....................................................................... 35
6.3. Пропратне промене здравственог стања код сколиотичне особе ............. 37
6.4. Прогноза сколиоза........................................................................................ 38
7. КОРЕКЦИЈА СКОЛИОЗА.................................................................................... 42
7.1. Методе корекције сколиоза ......................................................................... 44
7.2. Корективна гимнастика у корекцији сколиоза............................................. 45
7.3. Примена корективних вежби у третману сколиоза ..................................... 46
7.4. Примери вежби за корекцију сколиоза ....................................................... 48
7.5. Примена вежби равнотеже у коригованом положају ................................. 72
7.6. Примена вежби дисања у корекцији сколиоза ........................................... 72
3
7.7. Корекција ортотским и гипсаним мидерима (стезницима) ........................ 73

7.8. Оперативна корекција сколиоза ................................................................... 75
8. ПРЕВЕНЦИЈА СКОЛИОЗА ................................................................................. 77
8.1. Сколиоза и физичко васпитање ................................................................... 77
8.2. Сколиоза и спорт .......................................................................................... 80
9. ЗАКЉУЧАК .......................................................................................................... 83
10. ЛИТЕРАТУРА .................................................................................................... 85
4
1. УВОД
Евидентно је да са порастом стандарда и применом све напреднијих

техничких достигнућа долази до смањења физичких активности савременог
човека од рођења до позне старости. Недовољно кретање (хипокинезија)
повећава се од тренутка проходавања до поласка у школу. Спонтана физичка
активност је до поласка у школу на завидном нивоу уколико је упоређујемо са
школским узрастом. Смањеном кретању, највише код деце, доприносе:
телевизија, компјутери, превозна средства, лифтови у згради и др. Можемо
констатовати да се деца све мање играју и упражњавају физичке активности у
виду спортских игара, а све већи део времена проводе у пасивном положају,
седећи или лежећи.
Ова физичка неактивност доводи до хипотрофије мускулатуре, смањеног

тонуса мишића што све погодује, уз неправилно седење, неправилно држање
тела при ходу, развоју постуралних телесних деформитета и у крајњем случају
статичких деформитета.
Деформитети коштаног система деце школског узраста су пратећа појава

током раста и развоја. Најчешће су последица неправилног држања тела,
смањене физичке активности, неправилног седења и низа других узрока.
Из тих разлога су систематски прегледи деце предшколског и школског

узраста у служби раног откривања урођених и стечених аномалија у развоју
наведених узраста. Посебна пажња се треба усмерити на појаву лошег држања
тела и одређених деформитета на локомоторном апарату. Из тих разлога је
неопходно образац правилног држања тела створити од раног детињства у
циљу позитивног деловања на правилан раст и развој уз очување здравља.
Формирање правилног држања тела, поред низа других фактора, зависи
највише од ангажовања родитеља, васпитача, учитеља и професора.
Највећи број деце коју сврставамо у особе са деформитетима припадају

постуралном типу, боље рећи лошем држању тела. Постурални деформитети
локализовани на кичменом стубу код предшколског и млађег школског узраста
се коригују одређеним вежбама, правилним седењем и правилним држањем
тела при ходу и раду, упражњавањем физичких активности у виду пливања,
5
гимнастике, атлетике и других спортских грана. Уколико на време не

региструјемо лоше држање тела временом може доћи до развоја структурних
или статичких деформитета које је теже кориговати одређеним вежбама.
Деформитети кичменог стуба код адолесцената и школске деце су у

порасту пре свега због спољашњих фактора као што су: дуга принудна стања,
неадекватан намештај, смањена физичка активност и претешке школске торбе
које утичу на лоше држање тела. Код школске деце нарочито адолесцената,
последњих 15 година повећан је проценат деформитета и то код испитаница од
0,93% на 1,37%, а код испитаника од 0,25% на 2,25% код идиопатске сколиозе,
с тим што нема разлике у заступљености код испитаника руралних и
индустријских средина. Деформитети кичме се запажају у функционалним и
структурним поремећајима кардиореспираторног и локомоторног система због
суженог и асиметричног грудног коша. Ове промене доводе до смањене
физичке активности, депресије, бола у леђима, замора и смањене радне
способности. Први симптоми се манифестују још код школске деце, потенцирају
се код адолесцената, а смањују радну способност одраслих. Повезани су
непознатим факторима као код идиопатске сколиозе и са утврђеним
спољашним факторима: смањеном физичком активношћу, повећаним
принудним стањима и оптерећењем кичме.
Структурни деформитети третирају се по прописима Светске асоцијације

за сколиозу, док за превенцију лошег држања тела не постоје модели
превенције како у вези са употребом упитника тако и у вези са прегледом и
третманом у нашем друштву и шире.
Према подацима Института за јавно здравље Србије 2012. године је

прегледано 363 178 деце школског узраста, што је 93% укупног броја. 11,83%
има деформитет кичме, 2,8% деформитет грудног коша, 18,63% има лоше
држање (повијена леђа, увучен грудни кош, опуштене трбушне мишиће), док
12,6% има равна стопала. Свако пето дете има одступање у телесној
развијености, висини и тежини. Иако је проценат деце са деформитетима
кичменог стуба исти као и претходне године он је забрињавајуће висок.
Заједничко за све деформитете кичменог стуба јесте да могу довести до

значајних функционалних сметњи, које су у детињству толерантне због велике
6
адаптивне способности младог организма, али идући према зрелијем добу

живота, постају све неподношљивије.
Оштећења кичменог стуба, у погледу деформација његових структура,

као што су сколиотична и кифотична обољења имају у овој патологији
најважније место. У последње време је остварен велики напредак у клиничком
кориговању деформитета кичменог стуба, који се заснива на многим научно
истраживачким радовима који су омогућили успешну конзервативну и хируршку
терапију.
Значајну улогу у успешној корекцији комплексне проблематике ових

деформитета представља рано откривање, односно превенција у виду што
бржег приступања деци, односно пацијентима, предшколског и школског
узраста комплетним корективним програмом вежби, како би се ови
деформитети свели на што успешније и лакше лечење.
Циљаним корективним програмом треба настојати да се делује на

одређене мишиће и мишићне групе које су инсуфицијентне и које нам баш као
такве отежавају рад на лечењу деформитета кичменог стуба, као и осталих
пропратних деформитета. Стално изучавање, праћење и анализа су једини пут
ка проналажењу правих индикација за одговарајуће корективне третмане.
Корективна гимнастика, има задатак да у оквиру програма

рехабилитације, применом покрета као основног средства утиче на превенцију
и корекцију деформитета локомоторног апарата, као и отклањање неких
последица обољења из подручја трауматологије и ортопедије.
У циљу лечења телесних деформитета, као основни услов за ефекат

примењених вежби, потребно је познавање физиолошких одлика и облика
(нормалан изглед) појединих делова тела и њихов међусобни однос и функције.
На основу тога ће се касније лако уочити сва одступања, као и праћење да ли
се постојеће патолошко стање применом вежби кориговало и приближило
нормалном физиолошком стању.
Поред познавања физиолошких одлика појединих делова тела, потребно

је, барем у основи, познавање одређених патофизиолошких карактеристика код
појединих деформитета са циљем што адекватније и усмереније примене
корективних вежби.
7
2. ДРЖАЊЕ ТЕЛА
Појам држања тела је биолошка карактеристика људског организма

стварана кроз еволуцију, а подразумева статичко и динамичко понашање тела у
простору и његов међусобни однос са околином.
У одржавању нормалног усправног става учествују активни и пасивни

тензори апарата за кретање, који се супротстављају сталном и различитом
утицају силе земљине теже и утицају других егзогених механичких фактора.
Активне тензоре чине мишићи, док лигаменти и коштано-зглобни систем
представљају пасивне тензоре.
За одржавање правилног држања тела тј. правилне (добре) постуре, ова

два система морају бити у међусобном балансу, односно равнотежи. Овај
баланс је важан за одржавање нормалних физиолошких кривина кичменог
стуба, што се постиже функцијом мишића са предње, бочне и задње стране
тела. За правилно држање тела посебно су значајни мишићи дорзалне стране
који се супротстављају дејству спољашњих и унутрашњих сила. Сила земљине
теже и додатни терет имају улогу спољних сила, а дејство мишића предње
стране трупа представља унутрашње силе, које индиректно утичу на кичмени
стуб преко својих припоја на ребрима и карличном појасу.
2.1. “Правилно” држање тела (изглед)
Под правилним држањем подразумева се навика неусиљеног става или става

при ходању. При правилном држању профил трупа формира приородну
физиолошку кривину кичменог стуба са умереном вратном лордозом, грудном
кифозом и лумбалном лордозом.
У клиничком изгледу то је одговарајући положај главе са погледом право,

лагана побученост рамена уназад, грудни кош је благо истакнут према напред,
а руке опружене поред тела, стомак је увучен, колена опружена, а карлица
заваљена у нагиб од 60 степени. Уколико се висак спусти од средине
потиљачне кости и прелази преко истакнутог дела грудног дела кичменог стуба
8
до тртичне кости физиолошко растојање у вратном делу кичменог стуба износи

око 3 цм, а у лумбалном око 4 цм. Уколико се посматра са бочне стране,
замишљена вертикална линија иде од средине темена преко ушне шкољке и
средине рамена, затим на зглоб кука и пателу, падајући нешто испред (3-4 цм)
скочног зглоба. Правилно држање тела је приказано на слици 1.
2.2. “Лоше” држање тела (disregulatio posturalis)
Све што одступа од претходно наведених физиолошких норми у држању

тела, спада у тзв. лоше држање тела са свим варијантама, од једва уочљиве до
јасно видљивих. Према томе, лоше држање тела је клиничка манифестација
одступања од шеме правилног држања које треба да има биолошки правилно
грађен човек, без обзира да ли је оно условљено функционалним или
структуралним променама. Лоше држање тела је приказано на слици 2.
У свакодневном говору под лошим држањем тела подразумевају се само

функционална одступања, без промена на коштаним структурама. Међутим,
битно је напоменути, да се под лошим држањем тела подразумева држање,
које је настало, како због функционалних промена (најчешће тренутна стања),
тако и због структуралних промена ткива (најчешће дефинитивна).
Узроци лошег држања тела су фактори који могу, било појединачно или
удружено, довести до лошег држања су: унутрашњи и спољашњи.
У унутрашње факторе убрајају се:
стање скелета, мускулатуре и коже;

неуролошки статус;
сензорне функције;
психичка стања;
опште здравствено стање.
У спољашње факторе се најчешће убрајају:
лош радни намештај (школски намештај), што доводи до

неадекватног положаја тела;
9
лоша постеља (високо узглавље, удубљени лежајеви), нарочито

утичу на кичмени стуб;
лоша одећа (уске ствари, ношење ташни);
професионална оптерећења;
спортска (физичка) неактивност.
Слика 1. “Правилно” држање тела Слика 2. “Лоше” држање тела
2.3. Критични узрасни периоди за настанак лошег

држања тела
Постоје тзв. критични периоди (временски) развоја организма у којима је

организам изложен посебном оптерећењу, а који су значајни за формирање
држања тела. То су:
Први критични период – прва и друга година живота – у којима

долази до интезивног развоја телесне тежине и локомоторних
функција. У првој години живота дете пролази кроз фазу мирног
лежања, седења, пузања и активног устајања, а на крају друге
године успостављају се сложене функције самосталног хода.
Усправан став детета је сложена функција којој претходи читав низ
пропратних промена активних и пасивних тензора локомоторног
апарата (посебно дорзалних екстензора трупа). Сам процес
усправљања детета не сме бити форсирана активност.
Други критичан период – седма година живота, која се
поистовећује са поласком детета у школу и примања нових
10
физичких оптерећења (обавеза дужег седења, писања домаћих

задатака често у неправилним положајима, ношење тешких
школских торби итд.)
Трећи критичан период – наступа са периодом пубертета (11-14.
године), када долази до интезивног рада полних жлезда, пораста
телесне тежине и веће телесне активности, а то директно утиче на
оптерећење коштаног система.
Наравно, лоше држање тела може настати и у адолесцентном добу под
утицајем разних спољних фактора који су раније наведени. А што се тиче
школске деце данашњих генерација и услова у којима они проводе своје време,
било то у школи или код куће, они су некако највше изложени негативним
утицајима на држање тела. То се најбоље може видети на примеру њихових
школских клупа или столица код куће, где уче, раде домаће задатке, раде на
рачунарима и др.
После вишечасовног седења за школским или радним столом, нарочито

ако је тај рад везан са менталним напором и концентрацијом која захтева
мишићну напетост, наступа тренутак кад се осети замор читавог тела и
неодољива потреба да се прекине рад. Овај осећај замора је природна реакција
нашег организма: то је одбрамбени механизам који има улогу да нас опомене
кад је пређена граница нашег радног капацитета и да нас заштити од
прекомерне исцрпљености. То је у нама уграђено природно алармно звоно. Оно
што најпре треба да учинимо, ако је наш “посао” седентарни, то је да испитамо
начин држања тела који имамо при раду, као и да одаберемо погодну столицу.
Идеална столица треба да има прав наслон, а висина седишта да је

дужина ноге од пете до превоја колена (то се може регулисати подметањем
јастучета). Уопште, добро обликована столица, школска клупа, фотеља,
седиште у аутобусу, авиону, треба да подржава тело у његовом правилном
положају. У противном, тело ће бити присиљено да се одржава мускуларном
тензијом или ће се препустити непогодности седишта.
Савијена леђа и погнута глава увучена у рамена, један је од најчешћих

положаја при седењу. У школи, седећи у клупи, деца, па и студенти, често
заузимају такав положај: савију леђа и наслоне главу на руку и тако сатима
читају или пишу. Код одраслог човека неправилно држање погоршава стање у
11
које је већ дошао, док код младих у процесу формирања скелета оно
опредељује његов будући изглед.
Данашње генерације су у односу на претходне знатно више растом и

тенденција је да се тако и настави. Међутим, овај раст у висину не иде упоредо
са јачањем мишића чији је задатак да подржавају кичмени стуб. Неправилно
држање које је ушло у навику и небављање неком систематичном телесном
културом, доводи до низа тешких последица.
Корективне вежбе, које најпре треба да примењују професори физичког

васпитања, представљају помоћно средство у отклањању лошег држања.
Потпуни успех примене корективних вежби зависиће од времена када је лоше
држање откривено, од степена клиничких знакова, као и од професора и
његовог познавања патолошко-анатомских процеса датог деформитета, те од
адекватног избора вежби и метода њихове примене, од праћења тока кретања
и ефекта вежби мерењем и тестирањем мишићне снаге.
Наравно да примена корективних вежби има границе, па је у неким

случајевима потребна помоћ ортопедске хирургије, протетике и др. За
отклањање лошег држања тела примењују се вежбе: обликовања, равнотеже
(помоћу којих се балансира симетрија покрета), снаге, издржљивости и разне
спортске активности.
2.4. Оцењивање држања тела
За практичну сврху и брзу оријентацију о држању тела потребна су

следећа помагала (инструменти):
висак;
дермограф;
два лењира или две палице дужине 75 цм;
трокрилна огледала;
антропометар за мерење телесне висине;
инклиномер (гинеколошки циркл);
либела;
12
платнена центиметарска пантљика.

За оцењивање држања тела користе се три основна метода:
инспекција (посматрање);
мерење;
компарација (упоређивање симетричних делова).
Тачност метода инспекције зависи од способности испитивача да уочи
потребне детаље. У том смислу треба обезбедити и техничке услове прегледа.
Методом мерења треба објективно одредити поједине параметре (дужине
екстремитета, обиме итд.). Методом компарације симетричних делова тела
лако је уочити одступања под условом да се испитаник постави под правилну
пројекцију посматрања.
13
3. КИЧМЕНИ СТУБ – АНАТОМИЈА И КАРАКТЕРИСТИКЕ
3.1. Анатомија кичменог стуба
Кичмени стуб, састављен од пршљенова и међупршљенских дискуса који

су међусобно повезани јаким фиброзним везама, чини један снажан и
еластичан систем. Постављен је у средњој линији горње стране врата и трупа и
чини основу читавог скелета. Захваљујући томе, кичма има статичку, механичку
и заштитну улогу. Простире се од базе лобање до врха репа. Унутар кичменог
стуба се налази канал у коме је смештена кичмена мождина са одговарајућим
омотачима и кореновима кичмених нерава.
Кичма се топографски дели на четири дела:
вратни или цервикални део;

грудни или торакални део;
слабински или лумбални део;
крсно-тртични део.
Слика 3. Кичма – изглед са бочне и задње стране
14
Кичма човека изграђена је из 33–34 пршљена и постављена је у средњој

линији задње стране врата и трупа. Вратни део кичме човека сачињава 7
пршљенова, грудни део сачињава 12, а слабински део 5 пршљенова. Прва 24
пршљена су међусобно одвојена и називају се још и “правим” пршљеновима.
Преосталих 9-10 су међусобно срасли и образују крсну и тртичну кост, па се
стога називају и “лажним” пршљеновима. Кичмени стуб је приказан на слици 3.
На кичменом стубу, као целини, разликују се четири стране (предња,

задња и две бочне) и два краја (горњи и доњи). На њему се такође описују и
четири карактеристичне кривине (вратна, леђна, слабинска и крсно-тртична или
карлична).
Статичка улога кичме код човека се огледа у ношењу и преношењу

тежине горњег дела тела на карлицу и доње удове. Механичка или динамичка
улога се огледа у покретљивости пршљенова од којих је сачињена, док се
заштитна улога кичме огледа у постојању кичменог канала који штити мождину
и друге садржаје.
Кичмени стуб је при усправном ставу изложен сталном утицају силе

земљине теже која делује у правцу привлачења тела пршљенова. Тим
перманентним притисцима супротстављају се снажни пасивни и активни
тензори трупа. Нарочиту улогу у томе имају жуте везе и интервертебрални
дискуси, који кичменом стубу, поред одређене стабилности, дају и посебну
еластичност.
3.2. Карактеристике кичемног стуба
Посматрајући кичмени стуб одраслог човека у сагиталној равни, може се

видети његово закривљење у облику двоструког слова “S“. Такав облик настао
је захваљујући усправном ставу човека и потребом да глава заузме и задржи
најповољнији положај у простору.
Кичмени стуб је најзначајнији фактор у очувању усправног положаја

човечијег тела. Две главне карактеристике кичменог стуба су антигравитационо
подупирање и флексибилност. Кичма је централни потпорни систем тела,
15
скелет – коштани део – је наравно основа, зглобови дозвољавају покрете, а

мишићи их реализују. Између коштаних сегмената кичме – кичмених
пршљенова - налазе се дискуси, еластични носачи тежине који обезбеђују
покрет у свим правцима. Дискуси су мекани, могу се стискати, растезати и тако
амортизовати, ублажити оптерећење. Међутим ти притисци би и даље били
превелики да мишићи који не само што кичми помажу у кретању, већ својом
напетошћу, тонусом умањују оптерећење кичме. Да би поднела оптерећења –
17 пута мања него да је равна - кичма је развила кривине.
Сагиталне физиолошке кривине кичменог стуба имају задатак да

прихвате и расподеле тежину тела на мање компоненте, тј. да је пренесу на
већу површину. Оне настају под утицајем функционалних надражаја који се
стварају приликом преласка из лежећег у седећи и стојећи положај. Подизање
главе, а нарочито пузање, устајање и ходање током прве и наредних година
живота, доводи до угибања вратног дела кичме према напред, грудног према
назад и слабинског према напред, односно долази до стварања вратне, грудне
и слабинске физиолошке кривине.
Поред сагиталних физиолошких кривина, код одраслог човека запажа се

и физиолошка кривина у фронталној равни тзв. физиолошка сколиоза.
Пажљивим посматрањем са предње стране, може се уочити благи завој у
грудном делу кичме са конвекситетом према десној страни. Ову закривљеност
неки аутори региструју као физиолошку грудну декстро-сколиозу. Она настаје
због асиметрије леве и десне стране тела, односно због јаче и развијеније
десне руке. У прилог овоме говори присуство грудне синистро-сколиозе код
леворуких особа.
Повећање физиолошких кривина изнад одређених дозвољених граница

доводи до патолошких искривљења као што су: кифоза, лордоза, кифо-лордоза,
сколиоза и друго.
И поред ограничене покретљивости између појединих пршљенова,

покретљивост кичме у целини је релативно велика, јер се она понаша као
јединствен вишеосовински зглоб. Захваљујући томе, њени покрети се одвијају у
све три равни око сагиталне, фронталне и вертикалне осовине. Око фронталне
осовине врше се покрети прегибања унапред (антефлексија) и уназад
(ретрофлексија). Око сагиталне осовине врше се покрети савијања у страну
16
(латерофлексија), а око уздужне осовине изводе се покрети ротације трупа у

леву и десну страну.
Покретљивост кичменог стуба условљавају одређене индивидуалне

карактеристике као што су: конституција, анатомски облик пршљенова, тежина
тела, а посебно увежбаност човека. Познато је да особе које се баве одређеним
спортовима, код којих покретљивост спада у примарне биомоторичке
способности, поседују велику покретљивост кичменог стуба.
Неопходно је, поред коштаног дела кичме, споменути и мишиће који

одржавају вертикалан положај и омогућавају његове покрете и који су штит
(заштита) кичменог стуба. На кичмени стуб припојено је 140 мишића који су
свакодневно изложени великом раду. Мишићи који држе наше тело могу се
грубо упоредити са затегнутим канапима једрилице, чији јарбол чини наша
кичма. Уколико мишићни баланс није уједначен у дужини и снази, њихово
напрезање, код изненадног окретања трупа, наглог савијања, могу изазвати
напетост, чија је последица јаки болни грч, измештање фасетног зглоба или чак
довести до дискус херние.
Када говоримо о мишићима леђа, не мислимо увек дословно, јер мишић

не мора регионално припадати кичми, да би произвео неки покрет. Међутим,
већина мишића се припаја за кичмене пршљенове једним својим делом, док
други крај може бити на суседним пршљеновима или удаљен од средње линије
на ребрима, лопатицама, карлици. Снага мишића који држе наше тело је веома
битна и она утиче на наше држање, нашу постуру. А лоше држање је један од
најважнијих разлога настанка бола у леђима, превасходно бола у крстима.
Седећи начин живота, гојазност, претерана мршавост чиниоци су који
доприносе настанку поремећаја кичме и бола у леђима. Уколико усвојено лоше
држање дуго траје, тело почне “да виси”, све се више нефизиолошки
оптерећује, изобличује мењајући кривине кичме.
Управо зато, за беспрекорно функционисање кичменог стуба поред

очуваног великог броја система, коштано-зглобног, лигаментарног, нервног,
одговорни су фино уравнотежени у снази и дужини мишићи кичменог стуба.
Управо ту где ова равнотежа из било ког разлога изостаје често долази до
повређивања и оштећења кичме, па је брига о мишићима као заштити кичменог
стуба од велике важности.
17
3.3. Деформитети кичменог стуба
Заједничко за све деформитете кичемног стуба је да могу довести до

значајних функционалних сметњи, које су у дечијем узрасту толерантне због
велике адаптивне способности младог организма, али идући према зрелијем
добу живота постаје све неподношљивије. Функционалне сметње се најпре
одражавају локално (на кичменом стубу), а касније евентуално и на другим
сегментима локомоторног апарата.
Деформитети кичменог стуба представљају естетске мане које се тешко

отклањају и тешко задржавају на истом степену. Корекција је отежана због
учешћа већег броја одвојених коштаних сегмената у деформацији (пршљенови
са низом ситних деформација).
Правилан развој и формирање кичменог стуба зависе од више фактора

од којих се најчешће истичу следећи:
скелет кичме (правилност облика и структуре);

јачина лигаментарног апарата;
узајамно деловање мишића;
спољни и други фактори (исхрана, начин живота, остале болести,
физичка активност, рано оптерећење, намештај, одећа).
При анализи патолошке кривине код деформитета кичме, а са циљем
правилног усмеравања терапије потребно је установити следеће:
у којој равни се налази кривина (све кривине које се налазе у

фронталној равни припадају типу сколиотичних кривина, а оне у
сагиталној равни спадају у кифотичне или лордотичне кривине);
да ли је кривина редуктибилна или иредуктибилна и колико
(редуктибилност кривине оцењује се на основу покушаја колико се
може постићи корекција активно или пасивно. Оцењивање се врши
клинички посматрањем, или објективно мерењем и рентгенским
сликањем). Редуктибилне кривине указују на добру прогнозу и
имају шансу за излечење, док су иредуктибилне кривине довеле до
структуралних промена и корекција је практично немогућа или
мала;
18
степен кривине;
амплитуду покретљивости кичменог стуба локално и у целини;
позициони положај кичменог стуба при стајању, седењу и чучњу;
постојање структуралних промена на кичменом стубу;
постојање појачане или смањене инклинације карлице;
да ли се ради о особи у инфантилном, јувенилном или
адолесцентном периоду;
да ли се ради о конгениталној или аквирираној деформацији.
Деформитети кичменог стуба се у односу на просторне равни деле на:
Деформитете у фронталној равни;

Деформитете у сагиталној равни.
19
4. СКОЛИОЗА
4.1. Дефиниција сколиозе
Сколиоза је деформитет кичменог стуба у фронталној равни са или без

ротације пршљенова. Реч сколиоза потиче од грчке речи “skolios” што значи
кривуљаст, крив, искривљен. Као деформитет, сколиоза може бити изражена
као једнострано искривљење осовине у једној равни или као искривљење у
комбинацији са торзијом пршљенова и ротацијом кичменог стуба у целини. Ако
је присутна ротација пршљенова она се одвија тако што тела пршљенова иду
на страну конвекситета, а procesus-i spinosus-i на страну конкавитета.
Слика 4. Изглед нормалне кичме и изглед сколиотичне кичме
4.2. Сколиоза кроз историју
Од бројних остеомускулатурних поремећаја и обољења, несумњиво се

највеће значење придаје сколиози. Сколиоза, као „crux orthopaedica“, позната је
од давнина. Захваљујући Хипократу, овај деформитет је имао свој назив и опис
негде око 400. година пре нове ере, а појам сколиозе у медицинску
терминологију увео је Гален у другом веку нове ере. Сколиоза је као патолошка
појава позната и третирана још је у Хипократово време, када је покушавано
20
кориговати деформитете кичменог стуба различитим методама истезања, а

затим је следило фиксирање уз помоћ ортопедских помагала.
Арапски лекари Абдул Касим и Авицена (980 – 1037 године) утицали су

на европску медицину средњег века описујући деформитете кичменог стуба и
Хипократове методе корекције. Прва ортопедска књига, “Ортопедија или
вештина спречавања и корекција деформитета тела код деце” Николаса
Андруа, даје детаљан опис сколиозе, а на првој страници приказује искривљено
дрво које расте право уз потпору штапа. Тај знак је постао интернационални
симбол ортопедије.
Током друге половине 19-ог века описан је тест претклона као

незаобилазан код клиничког прегледа пацијената. 20-и век обележен је
напретком у разумевању и корекцији сколиоза. Примена рентгенских зрака
омогућује јасан приказ деформација кичме, уводи се систем ране детекције
сколиозе у школама, изводе се прва контурометријска мерења деформација
кичменог стуба. Милвоки мидер је први пут употребљен 1946. године након
операције неуромускуларне сколиозе, а онда врло брзо постаје стандард у
поређењу са другим мидерима.
Важно је напоменути и убрзани развој оперативног лечења деформација

кичме. На Универзитету Минесота основано је 1966. године “The Scoliosis
Research Society” (S.R.S.), a 1983. године почиње са радом “European Spinal
Deformity Society” E.S.D.S.). Те исте године је одржан Први Европски Конгрес о
Сколиози и Кифози у Дубровнику. Конгреси и семинари о сколиози се одржавају
редовно и све учесталије широм света.
4.3. Истраживања о сколиози
У последњих пет деценија интензивно се ради на проучавању етиологије,

патогенезе и терапије сколиозе, али на жалост, на многа питања нису нађени
одговори, иако се уочава напредак у лечењу исте.
Судећи према подацима који говоре о учесталости деформитета

кичменог стуба, они нису уједначени у литератури. Како би било јасније о
21
каквом се проблему ради, најпре треба разликовати сколиотично држање од

функционалне сколиозе и структуралних промена кичменог стуба. Према
истраживањима здравствених институција и установа које прате здравствена
стања деце и омладине, сколиотична држања се могу уочити код младих особа
у преко 20-30% случајева са једнаком заступљеношћу у оба пола. Од овог броја
2-3% могу да добију структуралну деформацију кичменог стуба – кифозу или
сколиозу. У узрасту од 9 година инциденција сколиотичног држања знатно
расте, а нарочито око 12 године живота. У том узрасту девојчице су заступљене
у већем броју у односу на дечаке (45:35%). Уколико ову фазу преброде са
корекцијом, онда број старије деце са сколиотичним држањем опада на ниво
девете године старости.
На основу бројних статистичких анализа долази се до средње вредности

инциденције за сколиозу код одраслих особа од 1,5-2,5% или до 3% од чега
само 0,2% случајева захтева корекцију. Учесталост сколиоза са мањим углом
примарне кривине је знатно већа. Сколиозе до 20 степени кривине су
заступљене у око 80% случајева, а са већим углом од 20% само у 0,2% до 0,3%
случајева.
Према неким статистикама око 2% популације преко 14 година старости

имају сколиозу од 10 степени кривине, а 0,2% до 0,5% истог узраста имају
кривину већу од 20 степени. Према Брукс-у, 4-14% деце у фази развоја имају
шансу да добију сколиозу.
Прави узрок сколиоза није ни до данас у потпуности решен, мада се

велики број аутора бавио овом проблематиком. Сколиоза се може јавити као
последица читавог низа обољења или бити само њихов пропратни симптом.
Изузетно, она сама може бити основно обољење. Не треба сваку латералну
девијацију кичме сматрати сколиозом у правом смислу, јер она то постаје тек
тада када применом уобичајених тестова не долази до корекције.
22
5. ПОДЕЛА СКОЛИОЗА
5.1. Подела у односу на изглед коштане структуре
У односу на изглед коштане структуре кичменог стуба, сколиозе се могу

поделити на две основне групе:
функционалне и
структуралне.
Функционалне сколиозе су таква патолошка искривљења кичменог стуба
код којих је сколиотична кривина редуктибилна, јер нема коштаних промена, па
се зато зову и лабаве. Карактериситка им је да се лако коригују пасивно, а
поготово у суспензији тела. Оне не прелазе угао од 10-15 степени и код њих не
постоје елементи промене структуре кости и ротације кичме. У претклону
функционалне сколиозе не показују ребарну грбу (gibus).
Функционалне сколиозе најчешће настају због заузимања и дугог

одржавања лошег положаја. Лоше навике, неправилно седење, ношење ђачке
торбе у једној руци, неадекватни и опуштени одмарајући положај и друго, код
школске деце доводи до тзв. хабитуалних или школских сколиоза. Међутим,
хабитуално лоше држање није основни узрочник који доводи до сколиозе, већ
се ти негативни утицаји надовезују на већ инсуфицијентни кичмени стуб.
Функционалне сколиозе могу се поделити на:
сколиотичне положаје компензације – ублажава се неки други

скелетни недостатак који доводи до поремећаја усправног става
(нпр. краћа нога, ишчашен кук, спондилоза, дискус хернија и др.).
Карлица је та која даје вертикалан положај кичменом стубу.
Карлица нагнута на једну страну доводи до нагињања кичменог
стуба на исту страну и формирања кривине са конвекситетом на
страни спуштене карлице. То је компензаторно кривљење
кичменог стуба које може настати: у раном детињству, у пубертету,
у продуктивним животу или у старости. До нагињања карлице може
доћи из више разлога: ако је један екстремитет привидно скраћен,
23
и ако постоји право скраћење екстремитета. Узроци привидног

скраћења екстремитета су: контрактура кука и колена,
деформитети стопала. Право скраћење екстремитета настаје
најчешће због асиметрије у расту доњих екстремитета или ако
дође до обољења која иритирају или разарају хрскавицу раста
(нпр. коштани тумори итд.) У сколиотичне положаје компензације
спадају и промене настале услед асиметрије мишића трупа, тј.
једностране слабости мишића трупа, затим услед мишићних
контрактура и када долази до компресивног прелома без испадања
кичменог пршљена,
сколиотичне положаје без видљивог органског разлога – ови
положаји се могу појавити као реакција на бол код ишијаса,
иритације корена услед hernie nucleus pulposusa или тумора.
Одређена стања изазивају болове, што је случај код лумбалног
синдрома, приморавају особу на заузимање тзв. анталгичног
положаја, односно положаја у коме се болови мање осећају, а који
доводе до сколиотичног држања.
Структуралне сколиозе су деформације кичменог стуба у којима је дошло
до промена у структури и морфологији пршљена из било ког разлога. Тело
пршљена није правилно, симетрично, него је клинасто са променом смера
својих наставака, попречних (processus transversus) и ртног (processus spinosus)
и са деформацијом отвора у пршљену кроз који пролази кичмена мождина.
Измењен облик пршљена води ротацији кичме, бочно ротаторне деформације,
што постаје нарочито уочљиво ако се промена одиграва на торакалном делу
кичме. Из тог разлога се у претклону трупа појављује ребарна грба – gibus.
Јасно је да у случају лумбалне кривине неће доћи до ребарне грбе и да ће
клинички изглед избочења у страну бити мање уочљив, али да ће се и поред
тога у претклону запазити јача напетост и већи ригидитет паравертебралне
мускулатуре, али и тврђа резистенција која припада конвекситету кривине
(лумбална асиметрија).
Структуралне сколиозе, поред коштаног, захватају и остала мека ткива.

Лигаменти и мишићи на конкавној страни сколиотичне кривине се скраћују, а на
конвексној издужују. Ово доводи и до промене облика грудног коша, што често
24
има негативне последице на положај и рад унутрашњих органа смештених у

грудној и трбушној дупљи.
Структурално промењен пршљен није могуће вратити у нормалан облик,

нити се може постићи деротација кичме у целини, изузев можда делимично, а
тако ни корекција кичме у потпуно нормалан положај. Међутим, може доћи до
мањег или већег ублажења клиничке слике у целини.
Структуралне сколиозе се према настанку могу поделити на:
урођене (конгениталне) и
стечене (аквириране).
Урођене сколиозе настају као последица разних аномалија, када се дете
рађа са измењеним обликом и структуром пршљена због абнормалног развоја
скелета кичме и околних структура (ребара). Најчешће се ради о клинастом
пршљену, затим недостатку дела пршљена, полупршљену (hemivertebra),
срастању два или више пршљенова (синостоза), синостоза пршљена и
одговарајућег ребра, асиметрична сакрализација или лумбализација тј.
срастање лумбалног са сакралним пршљеном, аномлаија зглобних наставака
пршљена и друго.
Према статистичким подацима, конгениталне сколиозе су заступљене у

око 15% од укупног броја идиопатских сколиоза. За њих се сматра да су ретко
прогресивне, али и то није искључено, нарочито што су забележени случајеви
са значајним погоршањем сколиотичне кривине.
Стечене сколиозе се далеко чешће јављају од конгениталних, а саме

промене структуре и изгледа пршљена се дешавају у току живота. У великом
броју случајева (60-80%), разлог за то није познат, па се такве сколиозе
називају идиопатске. Оне могу настати код деце свих узраста и често се
развијају са растом детета. У 5-10% случајева постају јако изражене.
Уколико је узрочник који до њих доводи познат, оне се сходно тим

узрочницима могу поделити на:
неуропатске сколиозе – настају након дечије и церебралне

парализе, затим неурофиброматоза и слично;
миопатске сколиозе – настају услед мишићне дистрофије;
25
остеопатске сколиозе – настају као последица обољења

коштаног ткива или након прелома и слично;
торакогене сколиозе – могу настати након одређених обољења,
траума или након већих оперативних захвата на грудном кошу;
десмогене сколозе – настају услед нарушавања статике кичменог
стуба због стварања већих ожиљака на меким ткивима услед
опекотина;
симптоматске сколиозе – настају као реакција на бол код
различитих обољења у аналгичном положају – ишијас, дискус
хернија, радикулопатија.
Велики број писаних радова урађено је са циљем да се открију и разјасне
етио-патогенетски узрочници. Највећи број тих радова, који третирају етиологију
структуралних сколиза, полази од конгениталних малформација коштаног ткива,
болести везивног ткива, мишића, нерава и метаболичких поремећаја.
Један од значајних стваралаца у овој области Џејмс (1967) сматра да

постоји око 50 узрочника који доводе до овог деформитета. Забалежени су и
случајеви породичног настанка, па неки аутори овај деформитет називају
“породичном сколиозом“. Мак Ивен (1973) износи породичну повезаност која је
доказана у 30%, па чак и до 80% сколиоза, док Вејни-Девајс (1968), на основу
резултата обимне породичне студије, спроведене на великом узорку
испитаника, са преко хиљаду рођака до тређег колена, говори у прилог
мултифакторијалном наслеђу уз утицај места тј. средине живљења.
Без обзира што се велики број аутора бави проучавањем овог

деформитета, до данас нема поузданих одговора о етиолошким узрочницима
који до њега доводе, тако да се још увек, у око 70% случајева, сколиоза јавља
као идиопатска.
5.2. Подела сколиоза према узрасту
Идиопатске сколиозе настају у свим узрасним периодима, при чему се

далеко чешће јављају код женске деце, него код мушке деце и то у односу 5-8:1.
26
Према узрасту, сколиозе се деле на:
инфантилне
јувенилне и
адолесцентне.
Инфантилне сколиозе се јављају до 3 године живота. Најчешће имају
лошу прогнозу због брзог напредовања. Супротно прогресивним, могу се јавити
и регресивне које се углавном не развијају нагло и могу да се спонатно
зауставе, па чак и потпуно повуку без икаквог лечења.
Инфантилне сколиозе се чешће јављају код мушке деце и углавном су

синистроконвексне. Карактерише их релативно мало бочно искривљење које
није праћено компензаторном кривином.
Јувенилне сколиозе се јављају у периоду између четврте и девете године

код девојчица и четврте и десете-једанаесте године код дечака. Код девојчица
су оне чешће и према типу закривљења углавном су декстроконвексне. Код њих
је неопходан третман који обухвата примену вежби и ношење Милвоки мидера
нарочито ако је сколиотична кривина преко 20 степени.
Адолесцентне сколиозе се јављају после десте године живота па до

завршетка пубертета, односно раста костију. Чешће су код девојчица, при чему
могу бити прогресивне, са напредовањем и по 10 степени годишње. Углавном
су декстроконвексне. Одређен број аутора адолесцентну сколиозу повезује са
бурним хормоналним утицајем који је изражен у овом периоду. У том контексту
наводе се и одређена запажања, која указују да је ова појава чешћа код
девојчица са већом телесном висином и са закаснелим пубертетом.
5.3. Подела сколиоза према локализацији
Према својој локализацији, односно према величини захваћених делова

кичменог стуба, сколиозе се деле на:
цервикалне – ретко се срећу. Јављају се у око 1% случајева и

лоциране су у пределу првог и шестог вратног пршљена, а могу
27
бити и лоциране нешто ниже према торакалном делу кичемног

стуба, када се говори о цервикоторакалној сколиози;
торакалне – лоциране су у пределу другог и једанаестог
торакалног пршљена са апексом кривине у висини петог и седмог
торакалног пршљена. Најчешће су декстроконвексне;
торако-лумбалне – најчешће су декстроконвексне са апексом
кривине лоцираним у пределу дванаестог торакалног и првог
лумбалног пршљена;
лумбалне – лоциране су у пределу првог и четвртог лумбалног
пршљена са врхом примарне кривине у висини првог и другог
лумбалног пршљена;
комбиноване или компензаторне – одликују се постојањем две
примарне и једне или више секундарних кривина. Лоциране су у
торакалном и лумбалном делу кичменог стуба. Остављају
релативно мале козметичке промене, али је зато ротација
пршљенова код њих јако изражена.
Слика 5. Типови сколиоза – торакална и лумбална
На слици 5. су приказани изгледи кичме код торакалне и лумбалне сколиозе.
Према Понсетиу и Фридману (1950), локализација идиопатских сколиоза

среће се као:
цервико-торакалне у 0,5 – 1%;

торакалне у 22%;
28
торако-лумбалне у 16%;
лумбалне у 24% и
комбиноване или компензаторне са две или више кривина у 37%.
5.4. Посебни облици сколиоза
Према новијим истраживањима, резултати са систематских лекарских

прегледа школске и предшколске деце, указују на све већу присутност посебних
облика сколиоза у виду кифо-сколиозе и лордо-сколиозе.
Кифо-сколиоза представља деформитет кичменог стуба у фронталној и

сагиталној равни, што значи да садржи две компоненте: кифотичну и
лордотичну. По правилу, оне се не налазе код обичне идиопатске сколиозе. Оно
што код такве сколиозе изгледа као кифоза, потиче од ребарне грбе и делова
попречних наставака пршљенова који су се при ротацији поставили у
одговарајућу сагиталну пројекцију.
Права кифо-сколиоза је обично конгенитална деформација са стварном

кифозом кичме која се стално погоршава, а често је праћена и аномалијом
смештаја кичмене мождине и захтева енергичну конзервативну или оперативну
корекцију.
Лордо-сколиоза представља посебан облик деформације који поред

сколиотичне има и лордотичну компоненту. Обично су праћене са јаком
ротацијом пршљенова, па су зато естетски доста упадне. Док обична сколиоза
до 30 степени кривине не мора бити упадљива, сколиоза удружена са лордозом
представља велику унакаженост због пропратне ротације.
29
6. ДИЈАГНОЗА СКОЛИОЗА
Напредак модерних технологија у медицини довео је, између осталог, и

до усавршавања дијагностичких метода многих болести. Дошло се до стадијума
када је дијагнозу неког деформитета локомоторног апарата могуће извршити на
неколико начина и са великом прецизношћу утврдити степен деформитета.
Самим тим, могуће је конкретније препоручити адекватне методе корекције.
Када је реч о сколиозама, утврђивање величине одступања физиолошких

кривина кичменог стуба у сагиталној и фронталној равни може се утврдити на
више начина. То су:
клинички преглед;
рентгенски снимак;
стереофотограметрија;
помоћу виска и лењира;
коришћење светлосних ефеката;
тест претклона.
Клинички преглед представља непосредно мерење испитаника које
омогућава да се дође до грубих оријентационих података. У сврху клиничког
прегледа се користе рентгенско снимање, тест претклона и
стереофотограметрија. Веома је важан квалитетан преглед стручне особе која
може уочити деформитет у почетном стадијуму. Преглед се састоји у анализи
симетричности рамена, балансираности или нагнутости трупа, хоризонталности
карлице, облику грудног коша, мерењу дужине ногу и тесту претклона. Осим
тога, стручна особа може препознати факторе који су везани за погоршање
закривљености, одредити врсту сколиозе и евентуална друга стања која личе
на сколиозу.
Уколико се на клиничком прегледу уочи постојање деформитета, тада је

потребно урадити рентгенски снимак кичме у стојећем положају. И ту треба
имати на уму да квалитетан преглед смањује број рентгенских снимања и тиме
степен зрачења на пацијента.
Рентгенски снимак је најобјективнији начин за утврђивање величине

одступања кичменог стуба од физиолошких кривина. Он се спроводи у
30
специјализованим здравственим установама и изводи се у стојећем и лежећем

положају, при чему се обухвата цела кичма. Снимање се врши у
антеропостериорној (АП) пројекцији.
За израчунавање сколиотичне кривине на рентгенском снимку постоје

две основне, широко прихваћене методе. То су:
метода по Цобу и
метода по Фергусон-Ризеру.
У данашње време, одређена група аутора даје извесну предност Цобовој
методи. Она се изводи на следећи начин: на рентгенском снимку, помоћу
лењира, повуку се две паралелне хоризонталне линије у висини горње ивице
горњег и доње ивице доњег граничног пршљена сколиотичне кривине. Затим се
са ових линија, под правим углом, повлаче две линије, које се међусобно секу
под одређеним углом, а који заправо представља степен сколиотичне кривине
(Цобов угао). Да би се поставила дијагноза сколиозе Цобов угао мора бити већи
од 10 степени. У тренутку првог прегледа није могуће знати да ли ће се та
кривина погоршавати. Због тога је потребно поновити преглед за 4 – 6 месеци,
када се понавља и рентгенски снимак.
Овај начин дијагностификовања сколиоза помоћу рентгенског снимања и

израчунавање степена кривине спада у надлежност лекара и специјализоване
здравствене установе. Слика 6. приказује поступак мерења кривине по Цобу.
Слика 6. Метода по Цобу – поступак мерења степена кривине

31
Стереофотограметрија је метода коју препоручује тим стручњака из

Отаве у Канади. Они су је назвали “moirees“ топографија. Ова метода има
добре стране јер се може применити у школским условима за масовне
систематске прегледе. Испитаници се не излажу рентгенским зрацима, тако да
она није штетна, а самим тим није ни скупа. Још једна добра страна ове методе
је што утврђен тренутни статус помоћу фотографије остаје као трајни документ
и тако омугућава компарацију између појединих испитивања. Метода има и
одређене недостатке, који се углавном огледају у релативној тачности, јер се
промене субјективно процењују и не исказују нумерички што отежава њихово
егзактно праћење.
Коришћење виска и лењира за мерење сколиотичне кривине је

релативно тачна и често примењива метода. Начин њеног извођења је такав
што се претходно, помоћу дермографа, изврши обележавање ртних наставака,
а затим вертикално, са потиљачне кости спушта канап са виском, који се
поклапа са ртним наставцима и пролази кроз глутеални урез. Уколико постоје
евентуална одступања, она се мере лењиром од темена сколиотичне кривине
до конца виска. Овај начин утврђивања сколиотичне кривине је врло несигуран,
због тога што се њиме не могу регистровати промене у смислу торзије
пршљенова и ротације кичме.
Коришћење светлосних ефеката у сврху ране детекције сколиозе је још

једна реалтивно тачна, али прихватљива метода. Начин њеног извођења је
такав што се јак сноп светлости усмерава на вертикално постављен
правоугаони рам са хоризонтално затегнутим жицама одређене дебљине и
међусобног растојања. Испитаник који на себи има само гаћице, поставља се
испред поменуте конструкције. На дорзалној страни тела се, под утицајем
светла, формирају хоризонталне сенке, а у случају било каквих неравнина,
сенке се ломе и стварају се тзв. изохипсе. Потребно је да сенке буду
симетричне на обе половине тела. Али, ако постоје промене на кичми у
фронталној равни, у смислу одређених несиметрија, долази до формирања
концентричних изохипси које се разликују на обе половине тела у зависности од
степена промене рељефа тела. Све ово се додатно забележава фотографским
апаратом.
32
Тест претклона је метода које се најчешће примењује у последње

време, а позната је и као “banding test”. Величина ребарне грбе се мери
холотопометром. Пацијент се свуче до струка и погне напред у претклон, тако
да се руке и глава спусте максимално према поду док доктор посматра изглед
леђа са задње и бочне стране. На слици 7. приказан је тест претклона.
Слика 7. Шематски приказ теста претклона
6.1. Клиничка слика сколиоза
Да би се утврдила прецизна клиничка слика сколиозе (слика 8.), потребно

је извршити адекватан клинички преглед где се, поред општег статуса, врши
инспекција кичменог стуба и целе постуре:
Са предње стране:
положај главе;
висина рамена (гравитациони угломер);
висина СИАС-а (гравитациони угломер);
посматрају се Лоренцови троуглови (троугао стаса који заклапа
рука, труп и карлица).
Са задње стране:
положај главе, уравнотеженост сколиозе (висак од vertebre

prominens до близу стопала;
33
удаљеност лопатица од кичменог стуба (сантиметарска трака);

висина лопатица (гравитациони угломер + сантиметарска трака);
одређивање врха – темена кривине;
изглед ногу и стопала (valgus или varu пете и колена, симетричност
ослонца).
Из профила:
изглед ногу и стопала (recurvatum колена);

valgus или varus стопала;
aductus стопала, excavatus стопала;
испупченост трбушног зида;
погуреност леђа (евентуално gibus код структуралне сколиозе –
висак и лењир);
ротација карлице;
предњи нагиб карлице;
удаљеност леђа у лумбалном делу (висак и лењир);
симетричност ослонца на оба стопала.
Од осталих мера потребно је проверити:
респираторни индекс - сантиметарском траком;

витални капацитет – спирометром;
дужину доњих екстремитета према познатој методологији.
Слика 8. Клиничка слика сколиозе
34
Клиничка слика сколиозе одговара пато-анатомским променама, без

обзира на порекло. Посматрањем леђног дела сколиотичне особе лако је
запазити кривудав ток ртних наставака, што постаје још уочљивије ако се
претходно исти обележе дермографом и када се испитаник налази у претклону.
Латерална девијација кичменог стуба у леву или десну страну повлачи за собом
промене односа појединих сегмената.
Ако је локализација сколиотичне кривине у торакалном делу, онда се у

претклону појављује асиметрично уздигнуће ребара на страни конвекситета
кривине, што се назива ребарном грбом (gibus). Остали знаци су нижи положај
рамена на страни конкавитета, висок положај лопатице и рамена на страни
конвекситета. Затим се може приметити асиметрија троугла стаса (Лоренцов
троугао), који представља простор између опружене руке и трупа. Уочљиво је
да је нарушен и положај карлице. Положај једне илијачне кости је виши, тако да
кук, на конвексној страни примарне сколиотичне кривине, проминира. Приметна
је и хипотрофија мишића на страни конвекситета. А код тежих случајева при
ходу долази до лаког увртања горњег дела трупа.
Када се пацијент посматра са предње стране, поред неједнаке висине

рамена, асиметричних троуглова стаса и промењеног положаја карлице, врло
су уочљиве и промене на грудном кошу. Веома је уочљиво да је он
асиметричан. Код јако изражених сколиоза, због ротације пршљенова и ребара,
јавља се испупчење на супротној страни од примарне сколиотичне кривине.
Дакле, десна торакална сколиоза доводи до испупчења на предњој левој страни
грудног коша.
6.2. Изглед сколиотичне кривине
Изглед сколиотичне кривине је различит, у зависности од степена и

величине деформације кичменог стуба. Када је у питању проста сколиоза, реч
је о кривини кичме у облику слова “C” са конвекситетом у лево или у десно
(синистроконвексне и декстроконвексне). Деформација је лако уочљива и може
бити јако упадна. Ове сколиозе се називају парцијалне сколиозе, уколико
35
захватају само поједине сегменте када се јављају у цервикалном, торакалном и

лумбалном делу.
Уколико захвате цео кичмени стуб називају се тоталне сколиозе са

конвекситетом у леву или десну страну. Сложенија кривина кичме је у облику
латиничног слова “S”, која и поред тога што је састављена из две кривине,
клинички не мора бити упадна, јер једна кривина компензује другу. Ове
сколиозе се називају компензаторне или комбиноване сколиозе.
Код ових сколиоза се разликују примарна кривина тј. она која се прва
почела развијати и где је ротација пршљенова најјача и секундарна кривина
која настаје као реакција на прву. Самим тим, код примарне кривине више су
изражене структуралне промене. У неким случајевима једна примарна кривина
може имати и две секундарне кривине, а врло ретко се јављају две примарне
кривине са пратеће две секундарне кривине.
У том случају ради се о “двострукој S” кривини. Код двоструке примарне

кривине су елементи ротације и промене структуре приближно исти. Граница
главне кривине се одређује крајњим пршљеном који је још укључен у
конкавитет, или је остао неутралан у погледу ротације. Доња или горња
површина пршљена је највише нагнута према хоризонтали. Секундарна
компензаторна кривина има понекад елементе ротације, али је основно
обележје у томе да се може евентуално пасивно кориговати. Она накнадно
може прећи у велику кривину показујући јаке структуралне промене исто као и
примарна кривина.
Између осталих, понекад се јављају случајеви да у току раста секундарна

кривина може постати већа од примарне, као што је то случај, на пример, код
конгениталне сколиозе. Ротација пршљенова, као феномен сколиотичне кичме,
одвија се постепено. На слици 9. су приказани различти типови сколиотичних
кривина.
36
Слика 9. Могући изгледи сколиотичне кривине
6.3. Пропратне промене здравственог стања код

сколиотичне особе
Што се тиче физичког плана, сколиозе сметају функцији локомоторног

апарата због ограничене покретљивости кичменог стуба. Уобичајене активности
као што су ходање, седење и ношење терета доводе до замарања.
Јасно је да се дијагностификовањем сколиозе код детета, нарочито

женског, одмах јавља асоцијација везана за нарушавање естеског изгледа. Али,
то је само једна од негативних последица које изазива сколиоза. Деформација
кичменог стуба може се одразити и на функције унутрашњих органа и органских
система.
Појаву респираторне и кардиоваскуларне инсуфицијенције изазивају

велике сколиотичне кривине лоциране у торакалном делу кичменог стуба. Оне
настају због смањене запремине грудног коша и повећаног притиска на виталне
органе у грудној дупљи. Респираторна и кардиоваскуларна инсуфицијенција
нарочито је изражена код сколиоза већих од 75 степени. Сколиоза утиче на
померање великих крвних судова у тораксу и померање венске крви у срце. А
да једна негативна последица аутоматски повлачи и другу показује нам отежано
дисање које је изазвано повећањем притиска на плућа и срце. Самим тим,
појава хипервентилације је извесна, што резултира честим респираторним
37
инфекцијама и настајањем хипоксије и пулмоналне хипертензије. У најтежим

случајевима може доћи до настанка тзв. пулмоналног срца (cor pulmonale), које
директно угрожава здравље пацијента.
Утицај сколиозе на физичке и функционалне промене код детета је врло

јасан и предочен, али сколиоза доводи и до промена у психичкој сфери детета.
Бројна испитивања и радови, Пољаковић (1977). Милекић (1971), Мусафија
(1968), Соларић (1971) и други, везани за психосоцијалну проблематику деце са
нарушеним телесним статусом, указују да сам чин регисторвања одређених
коштаних промена, без обзира на њихову величину, битно утиче на психолошки
развој појединца. Ово је нарочито очигледно ако се ради о детету у доба
адолесценције.
Код деце у том периоду је довољно само скренути пажњу на присуство

коштаних промена, односно да је нарушен естетски изглед, и то ће произвести
промене у понашању. Дете постаје свесно свог нарушеног и измењеног изгледа
и углавном га тешко прихвата. Све ово доводи до тога да се јављају одређени
поремећаји личности и одређене психичке надградње. Дете постаје
интровертно, понекад и агресивно, неуротично, анксиозно, што само отежава
приступ лечењу. Зато је неопходно обавезно укључивање психолога у процес
лечења. Зато је у оваквим, тежим, случајевима пожељно имати индивидуални
приступ детету, да би се стекло његово поверење и да би се ослободило, како
би се лакше применили адекватни третмани. Све ове промене се погоршавају
уколико се дозволи да се ово стање и даље развија.
6.4. Прогноза сколиоза
Прогноза сколиозе зависи од неколико чињеница. Основно правило је да,

што је већа кривина, већи је и ризик од погоршања. Торакална и дупла кривина
“S” носе већи ризик погоршања од лумбално конвексне сколиозе са једном
примарном кривином. Такође, пацијенти који нису достигли коштану зрелост
имају већу вероватноћу ка погоршању сколиозе.
38
Будући да је раније закључено да идиопатска сколиоза доводи до

структуралних промена, њен узрочник још увек није довољно познат. Она
представља обољење раста, јер настаје и погоршава се упоредо са растом и
развојем детета. Током периода предпубертета и пубертета као
најкрититичнијих у развоју, када је убрзан раст, може да настане евидентно
погоршање. Да би се поставила успешна и поузданија прогноза, њих треба
посматрати у контексту актуелног узрасног периода.
Инфантилне идиопатске сколиозе имају неодређену прогнозу и углавном

имају два потпуно различита тока. Оне временом могу прогредирати, иако има
случајева и спонтане корекције, понекад и до нестанка сколиозе без икаквог
третмана. Међутим, далеко чешће долази до погоршања, тако да за релативно
кратко време настаје тешка деформација. И управо због честе нејасне прогнозе
ове пацијенте је неопходно систематски пратити, контролисати и мерењем угла
кривине утврђивати њен ток.
Заступљеност ових сколиоза је чешћа код мушке деце и најчешће су

левостране. Код ових сколиоза хередитаран фактор је често значајан, а чешће
се јављају у Европи, а веома ретко на америчком континенту.
Јувенилне идиопатске сколиозе се јављају у периоду од четврте до

девете године и врло често имају лошу прогнозу. Нарочито је лошија прогноза
ако се она раније појави, а нешто повољнија уколико настане при крају овог
узрасног периода. Око 5 – 10% ових сколиоза јаче прогредирају и зато захтевају
интензивно лечење, корекцију или фузију пршљенова. (оперативно лечење).
Ове сколиозе морају бити под честом контролом, јер за неколико месеци могу
из лаког прећи у тежи облик. Што је кривина више постављена кранијално то је
прогноза лошија.
Адолесцентне идиопатске сколиозе, без обзира на узраст имају

проблематичну и често неизвесну прогнозу. Што се кривина раније појави и што
је њена локализација више кранијално, прогноза је лошија. Најнеугодније су
цервиторакалне сколиозе. Кривине постављене у лумбалном делу обично не
прогредирају јаче, а клинички су неупадне.
Код свих сколиоза је заједничко да облик кривине добијен на основу

рентгенског снимка не мора да одговара и тежини клиничке слике
39
Према Клисићу (1979), прогноза се одређује на основу следећих

показатеља:
основни:
кривина 50 и више степени;

инфантилна прогресивна сколиоза;
губитак почетне корекције током конзервативне терапије.
допунски:
кривина 40 – 49 степени;
ротација трећег степена;
изражена клинаста несиметрија;
смањење почетне корекције током конзервативне терапије.
Прогноза:
тешка – када је присутан један основни и два допунска знака тешке

прогнозе;
лака – у одсуству тешке прогнозе, нема прогресије кривине на
рентгенском снимку током обсервације;
умерена – у одсуству тешке прогнозе, кривина се повећава на
рентгенском снимку током обсервације.
Да би прогноза сколиоза била што прецизнија, потребно је посебну
пажњу обратити на процес раста, односно на коштано сазревање. Утврђивање
физиолошке старости коштаног система у било којој фази постиже се помоћу
Рисерове методе, односно Рисеровог знака. Ово је значајно за посредно
закључивање у току и завршетку раста кичменог стуба. Поуздан показатељ
завршетка раста кичемног стуба је осификација читаве горње ивице гребена
илијачне кости или осификација прстенастих епифиза пршљена, што одређује
доктор на основу рентгенског снимка карлице.
Дефинитиван завршетак процеса окоштавања се утврђује овим

Рисеровим тестом, а тиме се уједно утврђује и завршетак напредовања
сколиотичне кривине. Према досадашњим сазнањима, у највећем броју
случејава, идиопатске сколиозе након овог периода се не погоршавају.
40
Међутим, неадекватне корекције сколиозе, нарочито оне са енормним степеном

искривљења, могу да се повећају и након завршетка раста.
Прогноза сколиоза је у директној вези и са величином примарне кривине.

Методом по Цобу одређујемо степен искривљења кичменог стуба, тако да
разликујемо:
лаке или сколиозе I степена – сколиозе до 30 степени кривине

(деформитет се може отклонити радом на јачању мишића и
суспензијом деформитета корективним програмом вежби);
средње или сколиозе II степена – сколиозе од 30 до 50 степени
(примењују се мидери и корективни програм вежби);
тешке или сколиозе III степена – сколиозе преко 50 степени (битна
корекција није могућа осим оперативним путем).
Поред овакве поделе, оне се могу и детаљније поделити на више група:
I група – кривина до 20 степени;

II група – кривина од 21 до 30 степени;
III група – кривина од 31 до 50 степени;
IV група – кривина од 51 до 75 степени;
V група – кривина од 76 до 100 степени;
VI група – кривина од 101 до 125 степени;
VII група – кривина преко 125 степени.
Џејмс (1967) их дели према величини примарне кривине на:
лакше – до 70 степени сколиотичне кривине;

тешке – до 100 степени;
врло тешке – са преко 100 степени.
Док Понсети и Фридман (1950) имају нешто другачије виђење и деле их
на:
блага сколиоза - примарна кривина до 40 степени искривљења;

јако изражена - од 40 до 60 степени;
врло тешка сколиоза - преко 80 степени.
41
7. КОРЕКЦИЈА СКОЛИОЗА
У осврту на историјске аспекте у вези са сколиозом, наведено је да се

овим деформитетом бавио још и Хипократ. Он је за собом оставио одређене
писане документе у којима се могу пронаћи неки видови корекције. Судећи
према тим записима, корекција се спроводила тако што би пацијент био
привезан за мердевине са положајем главе на 15 – 20 цм од њиховог краја.
Затим су мердевине подизане до крова куће, а потом нагло спуштане ради
изазивања тракције трупа. Ова метода сигурно није давала неке нарочите
резултате, а притом је још била врло ризична, насилна и драматична.
У данашње време, поред познатих узрока, наследног фактора,

прележаних болести, присуства неких деформитета на рођењу, лоших навика
држања тела, неправилног седења, код јако великог процента сколиоза није
могуће утврдити узрок, па је зато њихова корекција далеко тежа и неизвеснија.
Било који деформитет кичме, а нарочито кривљење у страну, мора бити
праћено од стране лекара, ортопеда или физијатра који ће зависно од
тренутног стања, узраста детета и прогресије деформитета одредити начин
корекције.
Главни циљеви корекције подразумевају не само корекцију постојеће

деформације већ и спречавање њеног напредовања и настајања тешке
деформације. Став већине светских аутора који се баве проблематиком
корекције сколиозе је да, сколиозе до 10 степени треба само пратити на 3 до 6
месеци уз нормално похађање наставе физичког васпитања и евентуалну
примену корективних вежби. Сколиозе од 10 до 25-30 степени се обавезно
прате на 3 до 6 месеци и укључују телесно вежбање без ограничења и
корективне вежбе у здравственој установи. А сколиозе од 30-35 степени
захтевају потпуно ослобађање од наставе физичког васпитања и вежбање по
посебном програму у школи и здравственим установама. У обзир долазе и
изборне активности (пливање, одбојка и кинезитерапија у здравственој
установи). Најтеже сколиозе су оне преко 50 степени у које је укључено трајно
ослобађање од наставе физичког васпитања, а вежбе по посебном програму се
не предвиђају. Евентуално долазе у обзир респираторне корективне вежбе и
лаке вежбе обликовања (учинак је козметички), а посебна пажња се ставља на
42
корективни тренинг у здравственој установи и пливање. Дакле, подразумева се

индивидуални приступ у лечењу.
Углавном, сви који имају сколиозу, у било ком стадијуму, морају бити
свесни да се она никада сама од себе неће исправити, из простог и логичног
разлога, јер нема добар статички ослонац у мишићима који су најбитнији у
држању и ослањању кичме. Гравитација и остале силе које делују на
погоршање сколиозе су седење (где је притисак на кичму и до 3 пута већи него
кад се стоји), подизање тешког терета, нарочито ношење тешког школског
ранца код деце чија је кичма у развоју. Док стојимо или се крећемо, наш горњи
део тела је тежи у односу на доњи и сама гравитација и притисак нашег тела на
кичму делују тако да се наша кичма криви. И уколико постоји и мали степен
искривљења и дисбаланс мишића, кичма ће се и даље кривити.
Већ је напоменуто да је сколиоза прогресивна деформација која

прогресивно криви кичму цео живот и никад се не зауставља, осим ако се не
делује на њу да се исправи и јаким мишићима задржи. Доказано је да се
сколиоза највише појављује и развија у фази раста, јер се тада скраћени
лумбални мишићи екстремно пуно савијају у страну и не дозвољавају кичми да
се развија и стоји право. Прави мишићи који су потребни и који могу да задрже
сколиозу и делимично или тотално исправе леђа пацијента, могу се добити
само упорним и свакодневним вежбањем. Наравно, вежбање је неопходно
спроводити уз стручан надзор и то у лежећем положају или у положају који не
оптерећује кичму, како не би дошло до погоршања сколиозе. Мишићи које имају
деца школског узраста нису исти и довољно јаки као мишићи који могу да
задрже сколиозу.
Спавање мора да буде искључиво на тврдој подлози да не би сколиоза тј.

даље кривљење кичме и деформација ребара (ребарна грба) напредовали. Под
тврдом подлогом се подразумева искључиво даска и спавање на леђима. Из
простог разлога што тврда подлога врши притисак на ребра да се даље не
деформишу или не појављују и самим тим да се враћају у свој физиолошки
положај. Тврда подлога делује и на мишиће, а симптоматично код сколиоза је
да је једна страна увек у јаком спазму, јер се цела кичма ослања на њу уместо
на обе, док друга страна атрофира због неучествовања у држању кичме. Тврда
подлога разбија спазам мишића и спречава даље напредовање сколиозе у
43
сваком смислу. Спавање на боку, на било каквој подлози, поспешује

прогресивно напредовање сколиозе.
7.1. Методе корекције сколиоза
Приступ и избор метода корекције сколиоза зависи од типа и њених

прогноза. Основни приступи у корекцији сколиоза су:
конзервативни и
оперативни.
Конзервативни (неоперативни) третман има за циљ: да заустави
прогресију сколиозе, да коригује кривину, да не дозволи да угао на крају раста
буде већи од 40 степени, да се избегне оперативна корекција и да се рано
открију сколиозе резистентне на неоперативну корекцију, те да се усмере ка
раном оперативном третману.
Основни принцип операционе корекције сколиоза јесте спондилодеза у

коригованом положају деформације. Најчешће се сколиозе оперишу у раној
адолесценцији, тј. у доба кад болесник углавном досегне коначну телесну
висину. Уз то, бављење спортом и спортским активностима је пожељно, иако
бављење спортом не би требали схватати као терапију већ само као припомоћ
општем здрављу, па тако и сколиози.
Разматрајући лечења сколиоза, Клисић (1979) наводи одређене методе

које сврстава у три групе:
корективна гимнастика уз опсервацију;

конзервативно лечење ортотским и гипсаним мидерима уз
одговарајуће вежбе;
оперативна корекција.
У почетном стадијуму функционалних сколиоза резултати лечења су
добри, а у каснијим стадијумима са појавом структуралних промена на
пршљеновима резултати су релативно добри или само делимични. Потпуне
корекције у анатомском смислу су ретке, чешће немогуће, док клинички изглед
кориговане кривине може бити потпуно задовољавајући.
44
Без обзира на методу избора, успех зависи од:
врсте и локализације сколиотичне кривине (да ли је функционална,

структурална, конгенитална, идиопатска сколиоза)
степена величине кривине
времена почетка и издашности терапије.
7.2. Корективна гимнастика у корекцији сколиоза
У терапији сколиоза, вежбање је једно од основних средстава у

корективној гимнастици. Без обзира на који начин се корективне вежбе
примењују оне морају бити програмиране и планиране за сваку особу
индивидуално, узимајући у обзир узраст и степен искривљености. Корективна
гимнастика, као једина терапија, примењује се код тзв. сколиотичних држања и
код лаких сколиоза које показују дискретан прогредирајући ток. Једнако је
важно користити вежбе као превенцију ложег држања тела и даље прогресије
сколиоза, али и као подлогу за здрав развој мишићно-коштаног система, као и
основу за стварање добрих постуралних навика при седењу, стајању и ходању.
Која год да је сколиоза у питању, функционална или структурална, колико

год да је кривина, без обзира ако се носи мидер или је обављена операција,
корективна гимнастика је једино системско решење у корекцији сколиоза. Вежбе
су терапијске и у почетку напорне. Терапија је дуготрајна, па се због боље
мотивације препоручује да се ради у групи. Да би се израдио корективни план и
програм, потребно је урадити детаљан антропометријски преглед. Преглед
кичменог стуба је само сегмент антропометријског прегледа.
Први део корективног плана и програма представљају активне вежбе

истезања сколиотичних мишићних група. Други део корективног плана и
програма представљају вежбе снаге сколиотичних мишићних група.
Корективним вежбама мишићи постају физиолошки истегнути и

еластични, јаки и способни да искоригују лоше држање тела. Стиче се
аутоматизам добрих постуралних манира при седењу, стајању, ношењу терета,
45
ходању, трчању. Ствара се претпоставка да се дете правилно развија и расте и

да се генетске предиспозиције испоље у свом максимуму.
Циљ корективних поступака је:
растезање пршљенова кичме због смањења искривљења. У обзир

долазе вежбе самопродужења у различитим положајима: лежећем,
седећем, клечећем и стојећем положају;
учење правилне респирације да би се овладало ритмом дисања и
повећао витални капацитет (најчешће по Шрот методи);
опуштање мускулатуре да би се елиминисала напетост мишића и
лигамената;
примена масаже ради опуштања и припреме мишића и
лигамената и појачане циркулације пре извођења вежби;
јачање мускулатуре, нарочито абдоминалне, да би се дао добар
ослонац кичменом стубу;
истезање мишића флексора задње ложе натколенице;
учествовање у различитим спортским активностима у циљу
превентивног и корективног деловања.
7.3. Примена корективних вежби у третману

сколиоза
Корективне вежбе се првенствено примењују код тзв. сколиотичних

држања и функционалних сколиоза које показују дискретан прогредирајући ток.
У свим осталим случајевима потребна је комбинована терапија – ортопедска
или ортопедско-хируршка, а корективне вежбе треба схватити као интегрални
део сложеног програма корекције сколиотичне деформације.
Код структуралних сколиоза циљ примене корективних вежби је

одржавање постојећег стања повећањем покретљивости кичме, повећањем
снаге мишића, а тиме и задржавање постојеће деформације или успоравања
даље прогресије. Користи се у комбинацији са ношењем мидера.
46
Код сколиоза од око 30 степени кривине, корективним вежбама се може

ојачати леђна мускулатура и тиме повољно утицати на равномеран развој
скелета кичме и корекцију њене осовине. Проблем асиметричног и симетричног
вежбања треба прилагодити врсти и степену кривине, као и на основу стања
мускулатуре и узраста пацијента. Код обичног сколиотичног држања, без
фиксиране кривине, потпуно је оправдана примена симетричних вежби помоћу
којих се успоставља рефлекс правилног држања.
Циљ им је ојачати леђну и абдоминалну мускулатуру и тиме повећати

стабилност кичменог стуба. Изводе се истовременим јачањем конкавне и
конвексне стране. Једнако важно је и истезање скраћене мускулатуре – мишића
флексора задње ложе натколенице, мишића quadratus lumborum-a, мишића
адуктора натколенице. Примењују се и вежбе на справама (шведске лестве),
као и сa помагалима (лопта, штап) и вежбе у води. Пожељно је примењивати
их у групи због мотивације која је потребна за што дуготрајније спровођење
терапије. Осим вежби, препоручује се и бављење спортом (нарочито
пливањем).
Овај третман треба да буде довољно дуг и све до потпуне и сигурне

стабилизације статичко-динамичког положаја тела до престанка раста кичме,
јер у противном лако долази до повратка раније клиничке слике. Овакве вежбе
имају примену код лаког степена сколиозе и доминантне су.
Примена асиметричних вежби има за циљ мобилизацију кичме, истезање

скраћених мишића, јачање истегнутих мишића конвексне стране како би се
постигла спрега деловања у склопу равнотеже сила кичменог стуба. Код
средњих и тешких сколиоза је од непроцењиве важности израда индивидуалног
програма вежби за сваког појединачног пацијента. Ту се морају наћи
одговарајуће асиметричне вежбе са правилним смеровима истезања, које ће
деловати терапеутски на кривине.
Код сколиоза од 30 до 50 степени примењују се асиметричне вежбе.

Задатак им је ојачати мишиће конвексне стране, а истегнути мишиће конкавне
стране, нпр. код десне торакалне сколиозе истежемо леву, а јачамо десну
страну. Код примене ових вежби осим индивидуалног плана потребна је и
стална помоћ терапеута за фиксације приликом истезања. Рад с овим
пацијентима тешко је уклопити у групни рад. Вежбе у води се могу примењивати
47
због свог повољног учинка на кондицију и респирацију пацијента, али је и ту

потребна израда строгог индивидуалног плана асиметричних вежби.
Асиметричне вежбе могу довести до погоршања секундарних кривина,

уколико нису строго циљане, ако није строго оцењен положај примарне кривине
и при вежбама извршено фиксирање дисталног дела кичменог стуба. Али, јасно
је да структуралне промене на кичменом стубу имају мало изгледа за корекцију,
нарочито ако се ради о поодмаклом стадијуму.
Примена вежби дисања има за циљ повећање покретљивости и

капацитета грудног коша.
Код сколиоза чија кривина прелази 50 степени препоручује се оперативна

kорекција.
Корективне вежбе треба прихватити и као метод превентивног деловања

на прелазак лошег држања у сколиозу, јер доприносе усклађивању снаге и
еластичности мишића, стварању навике за правилно држање у положају
седења, стајања и ходања.
Корективни третман у свом програму садржи следеће типове вежби:
вежбе за појачану мобилност кичме, те пасивно и активно

истезање;
вежбе за активно јачање мишића леђних екстензора;
вежбе за истезање мишића флексора задње ложе бута;
вежбе равнотеже у корекцији;
вежбе за јачање трбушне мускулатуре;
вежбе дисања;
вежбе става;
вежбе обликовања.
7.4. Примери вежби за корекцију сколиоза
Код вежби за корекцију сколиоза разликујемо различите почетне

положаје:
48
1. Вежбе у лежећем положају;

2. Вежбе у четвороножном положају;
3. Вежбе у седећем положају;
4. Вежбе уз рипстол.
Примери вежби корекције лошег сколиотичног држања – десна

грудна сколиоза (функционални стадијум)
Почетни положај лежећи на стомаку
Вежба 1 (слика 10.)
У почетном положају ослонити се рукама на карлицу. Снажним истезањем

кичме, са лицем према подлози, повлачити рамени појас доле.
Слика 10.
Вежба 2 (слика 11.)
У почетном положају лева рука је изнад главе, а десна поред тела. Дизати
главу и рамени појас заједно са рукама, уз што јаче истезање кичменог стуба.
Слика 11.
49
Вежба 3 (слика 12)
Из почетног положаја радити исто као у вежби 1 са отклоном у грудном делу

кичме.
Слика 12.
Из почетног положаја лева рука опружена изнад главе, десна савијена у лакту
поред тела. Уз елонгацију кичме подизати главу и леву руку, а десном вршити
снажан притисак подлактицом на подлогу.
Слика 13.
Из почетног положаја лева рука опружена, десна савијена у лакту и шаком

ослоњена на образ. Одижући главу од подлоге померати је према десној
страни, што се притиском десне шаке у потпуности спречава. Истовремено леву
руку савијајући мало у лакту, шаком повлачити према доле.
Слика 14.
50
Из почетног положаја лева рука је поред тела, длан окренут надоле. Сувежбач
даје одговарајући отпор на подлактици, а вежбач покушава испружену леву руку
да дигне уназад (у заручење).
Слика 15.
Из почетног положаја десном руком у одручењу са мало савијеним лактом

ослонити шаку на зид, прстима окренутим према горе. Лева рука је у узручењу.
Снажно елонгирати кичмени стуб, одижући главу и леву руку пружајући лакат
десне шаке, вући шаком према горе по зиду уз покушај отклона на десну страну.
Слика 16.
Из почетног положаја лева рука је изнад главе, а десна опружена у страну у

висини раменог појаса. Сувежбач даје одговарајући отпор, а вежбач покушава
опружену десну руку да привуче телу.
Слика 17.
51
Почетни положај лежећи на клупи – горњи део тела ван клупе

Из поменутог почетног положаја дизати горњи део тела мало изнад

хоризонтале. Лева рука је опружена, а десна је у висини рамена са савијеним
лактом, тако да надлактица и подлактица чине угао од 90°. Дланови су окренути
надоле.
Слика 18.
Из почетног положаја дижући рамени појас ставити преплетене шаке на

потиљак. Десни лакат затим повлачити што више нагоре засуком трупа, а леви
лакат се притоме повлачи до средине ослонца.
Слика 19.
Из почетног положаја дизати горњи део тела са прстима преплетеним на

потиљку. Уврћући дланове унапред, не раздвајајући прсте, опружати руке.
Истовремено правити отклон удесно.
Слика 20.
52
Из почетног положаја преплести прсте на леђима и дизати гоњи део тела.

Затим правити отклон удесно, са истовременим опружањем и дизањем руку,
нераздвајајући их.
Слика 21.
Почетни положај лежећи на боку
У почетном положају десна рука је ослоњена на бок, а лева савијена. Глава је

лицем наслоњена на шаку. Левом руком гурати главу навише уз истовремено
подизање рамена.
Слика 22.
У почетном положају десна рука је ослоњена испред трбуха на подлогу. Лева

рука је ослоњена шаком испод десног пазуха. Не одупирући се руком одићи
главу и рамена.
Слика 23.
53
У почетном положају лева рука је изнад главе опружена на подлози. Затим

савијајући леву руку у лакту ослонити главу на њу. Дизањем главе подићи и
лакат од подлоге. Ноге су фиксиране.
Слика 24.
Из почетног положаја дижући горњи део тела од подлоге, леву руку опружати
изнад главе, а десну руку повући у заручење назад и доле. Ноге су фиксиране.
Слика 25.
Почетни положај четвороножни
Десна рука ослоњена подлактицом о подлогу са лактом удаљеним од тела.

Подизати горњи део кичме са опруженом левом руком уз елонгацију кичме.
Слика 26.
54
Из почетног положаја, као у вежби 1 Одизати грудни део кичме, уз елонгацију,

са рукама као у почетном положају.
Слика 27.
Из почетног положаја, као у вежби 1, десну подлактицу одигнути од подлоге и

одводити у страну. Лева рука остаје на подлози.
Слика 28.
У почетном положају ослонити се на чело, руке преплетених прстију на

потиљку. Опружајући грудни део кичме до хоризонтале давати отпор шакама.
Слика 29.
55
У почетном положају лева рука опружена изнад главе, десна косо горе.
Елонгиран кичмени стуб дизати са рукама до хоризонтале.
Слика 30.
Из почетног положаја повлачећи бокове уназад, руке преплести на потиљку.

Направити отклон у грудном делу кичме удесно дајући истовремено отпор
десном руком покрету.
Слика 31.
Примери вежби у седећем положају
Сед са опруженим коленима се може такође користити код функционалних

сколиоза локализованих у грудном делу кичме. Уз неколико примера (4 слике
испод) могу се самоиницијативно одабирати положаји руку дати у претходним
положајима.
56
Слика 32. Слика 33.
Примери вежби корекције тежих стадијума десних слабинских

сколиоза
Почетни положај стојећи поред рипстола лицем према рипстолу
У почетном положају леву руку ослонити у висини главе, а десну у висини

раменог појаса. Стопала размакнута. Померати горњи део тела улево, не
померајући ноге до опружања леве руке.
Слика 36.
57
У почетном положају лева рука је изнад десне, обе ослоњене о пречке

рипстола. Чучнути до ослонца целим стопалима о подлогу.
У почетном положају боком према рипстолу десна рука је наслоњена о пречку

која је у висини шаке, а лева је изнад главе ослоњена на пречку. Одвајати
горњи део тела од рипстола. Стопала размакнута.
У почетном положају лева рука је ослоњена о пречку рипстола у висини

раменог појаса, а десна за пречку ниже. Повлачењем бокова уназад, рамена
потискивати надоле.
Слика 39.
58
Из почетног положаја леву руку савити у лакту, дохватити десно раме преко
главе.
Слика 40.
Из почетног положаја доћи у сед на пете, истегнути обе руке што више унапред
ипребацити леву преко десне.
Слика 41.
Из почетног положаја десно колено повлачити што више напред између шака.
Горњим делом тела се ослонити на бутину десне ноге, уз истовремено
истезање леве руке напред и горе.
Слика 42.
59
Вежба 4 (Слика 43)
Из почетног положаја обе руке поставити нешто испред раменог појаса прстима
окренутим према унутра. Савијајући труп према подлози, лактове задржати у
што вишем положају. Померати се према напред, брадом изнад саме подлоге.
Слика 43.
Из почетног положаја савити прсте ногу и подићи бокове до потпуног опружања

ослонца на цела стопала. Грудни део кичме повлачити према бутинама.
Касније ставити леву руку испред десне.
Слика 44.
Из почетног положаја, померити бокове према напред и ослонити се шакама

испред раменог појаса. Спуштати грудни део кичме до пуног опружања раменог
појаса.
Слика 45.
60
У пoчетном положају десну шаку поставити поред десног колена, леву испред
раменог појаса. Горњим делом тела ићи у отклон према десној руци, леву руку
померати унапред и одићи је до хоризонталног положаја.
Слика 46.
Примери вежби корекције лошег сколиотичног држања – лева

слабинска (функционални стадијум)
Почетни положај лежећи на стомаку
Из пoчетног положаја леву ногу изврћући у поље одводити у страну. Десну ногу
гурати уназад и надоле, не одвајајући је од подлоге.
Слика 47.
Из пoчетног положаја направити отклон читавим горњим делом тела улево.

Левом шаком дохватити лево колено.
61
Слика 48.
Из пoчетног положаја горњи део тела и опружену леву ногу повлачити улево.
Отклон треба да је у пределу појаса. Десна нога остаје на тлу.
Слика 49.
Из пoчетног положаја леву ногу савијајући у колену и изврћући у поље

натколеницу, одножити. Покрет се одвија изнад саме подлоге. Десну ногу
опружену одићи од подлоге.
Слика 50.
62
Из пoчетног положаја савити обе ноге у колену. Натколеница и потколеница

чине угао од 90°. Обе бутине одићи од подлоге, не мењајући однос бутине и
потколенице.
Слика 51.
Из пoчетног положаја елонгирати кичмени стуб, (дићи главу, рамени појас од

подлоге, лицем према подлози. Леву ногу савијену у колену одићи од подлоге,
па опружити. Спуштајући горњи део трупа, спустити опружену ногу у пoчетни
положај.
Слика 52.
Из пoчетног положаја леву ногу потискивати у страну, а сувежбач даје отпор.

Горњи део тела је фиксиран десном страном о неки чврст предмет.
Слика 53.
63
Из пoчетног положаја обе ноге мало подићи од подлоге и повлачити их улево.
Слика 54.
У пoчетном положају леву ногу опружати у леву страну. Стопало је окренуто

унутрашњом ивицом ка подлози, а прсти напред. Горњи део тела треба да буде
што више у миру.
Слика 55.
Из пoчетног положаја савијену леву ногу повлачити према грудном кошу.

Стопало не додирује подлогу.
Слика 56.
64
Из пoчетног положаја дизати бокове до потпуног опружања колена и ослонцем

целим стопалима о подлогу. Из тог положаја леву ногу дићи у страну.
Слика 57.
Из почетног положаја леву ногу опружену одножити, подићи је од тла до висине

бока.
Слика 58.
Почетни положај на рипстолу лицем према рипстолу
Из почетног положаја доћи у вис. Леву ногу опружену у колену одножити што
више у страну.
Слика 59.
65
Из почетног положаја доћи у вис. Обе ноге истовремено повлачити улево.
Слика 60.
Почетни положај на рипстолу леђима према рипстолу
У почетном положају одвојити обе ноге од пречке рипстола и олабабити их.

Леву ногу савити у колену и повлачити је према грудном кошу. Колено десне
ноге опружити.
Слика 61.
Из почетног положаја у вису, обе ноге савити у коленима и бутине подићи до

грудног коша. У том положају карлицу померити према левој страни.
Слика 62.
66
Из почетног положаја савијајући колена подићи бутине до хоризонталног

положаја. У тој висини правити део лука коленима према левој страни. Десну
половину карлице одвајати од рипстола само колико покрет ногама захтева.
Слика 63.
Примери вежби корекције тежег стадијума леве слабинске сколиозе
Из пoчетног положаја незнатно повући бокове према напред. У том положају

слабински део кичме што више увити па га затим максимално подићи према
горе.
Слика 64.
Из пoчетног положаја, ослонивши се на прсте ногу, подићи бокове до опружања

колена. Затим лево стопало померати напред за једну дужину стопала. Колено
леве ноге мора остати опружено.
67
Слика 65.
Из пoчетног положаја провлачећи леву ногу савијену између шака опружити

потколеницу. Руке су испружене у лактовима, ослоњене целим дланом на
подлогу.
Слика 66.
Из пoчетног положаја десну ногу опружати по поду и одводити је према левој

страни уз истовремено седање на леву пету.
Слика 67.
68
Из пoчетног положаја прећи у сед поред десне потколенице померајући бокове

што више уназад.
Слика 68.
Почетни положај седећи са опруженим коленима
Ослонити се длановима на карличну кост. Потискујући шакама карличне кости,

вући рамена надоле. Кичму снажно истезати. Колена морају остати опружена.
Слика 69.
У пoчетном положају шакама обухватити бутине са доње стране. Опружити

кичмени стуб, привлачити се рукама савијајући лактове. Колена остају
опружена.
Слика 70.
69
У пoчетном положају леву ногу савијати у колену одводећи је у страну уз

унутрашњу ротацију бута. Доћи до препоинског седа.
Слика 71.
Примери вежби за корекцију лошег сколиотичног држања – лева

тотална сколиоза (функционални стадијум)
Почетни полођај лежећи на десном боку
У почетном положају лева рука је ослоњена на тло испред груди, а десна испод
левог пазуха. Подизати горњи део тела, што више од тла.
Слика 72.
Почетни положај лежећи на трбуху рукама савијеним на потиљку
Из почетног положаја подићи главу, лактове и рамени појас од тла, радити

отклон у леву страну истовремено са левом ногом.
70
Слика 73.
Из почетног положаја лево колено повлачити испред руку. Истовремено

испружену десну руку и подићи до хоризонтале.
Слика 74.
Почетни положај лежећи на леђима
Из почетног положаја леву ногу савијати у колену и бутину привлачити десном

руком према грудном кошу. При томе десна нога остаје опружена у колену
целом површином на подлози.
Слика 75.
71
7.5. Примена вежби равнотеже у коригованом

положају
Навика асиметричног држања, односно навика асиметричног кретања,

ствара се због нарушене и искривљене вертикалне осовине кичменог стуба.
Уколико сколиотична особа покуша да поново успостави правилан положај, то
ће јој се учинити нелогичним. Зато је поновно успостаљање стато-кинестезије
значајан задатак у корекцији сколиоза.
Успостављање стато-кинестезије најпре се успоставља испред огледала.

Пацијент се усмерава према вертикалној линији која се повлачи средином
огледала. На основу ове линије пацијент коригује и подешава симетрију и
равнотежу одређеног положаја. Примена ових вежби се може реализовати и на
ниској гимнастичкој греди. Да би се лакше контролисао кориговани положај и
увежбавање равнотеже, потребно је на главу пацијента ставити неки предмет
(на пример, књигу).
7.6. Примена вежби дисања у корекцији сколиоза
Колико сколиоза има негативан утицај на поједнине виталне системе и

органе указивао је још Хипократ. И касније се наилази на истраживања која
говоре о сколиози као отежавајућем фактору за рад виталних система. У
радовима Де Висена иѕ 1884. године, могу се пронаћи објашњења штетног
утицаја сколиозе. Он наводи да сколиоза може изазвати атрофију плућног
ткива, а то касније може довести до плућне инсуфицијенције која имплицира и
срчану инсуфицијенцију.
У радовима неколицине аутора из средине 19. века наводи се

спирометријска истраживања на основу којих се јасно закључује да особе са
сколиозом имају смањени витални капацитет плућа. Док новија истраживања
потврђују ове наводе и још додају да је сколиоза “крива” за болове у кичми,
настанак инвалидности до одређеног степена и на крају смањења радне
способности.
72
Вежбе дисања се примењују тако што се дубоки инспиријум врши на нос,

а експиријум на уста. Да би он био контролисан, континуиран и што дуже трајао,
пацијенту се саветује да га изводи стиснутим уснама. Продужењем експиријума
делује се на корекцију грудног коша, јер се повећава притисак у грудној дупљи.
Ове вежбе се не примењују дуго у једној сеанси, јер услед хипервентилације
плућа и нарушавања односа кисеоника и угљен-диоксида може доћи до
колабирања.
Вежбама дисања, које се састоје из стерно-косталног и косто -

дијафрагмалног дисања, делује се на повећање екскурзија покрета између
ребара и грудне кости. Тиме се повећава покретљивост и еластичност целог
грудног коша, а тиме и витални капацитет плућа. Ове вежбе треба
примењивати више пута у току дана на чистом и свежем ваздуху.
7.7. Корекција ортотским и гипсаним мидерима

(стезницима)
Основни циљ терапије мидерима је зауставити развој сколиозе и тиме

остварити, у границама могућег, естетско побољшање заустављањем
прогресије деформитета унутар прихватљивих граница. У одређеном броју
случајева остварено побољшање је значајно. Терапија стезницима мора почети
што пре, док је сколиотичне завоје још могуће кориговати (након постављене
дијагнозе сколиозе). Болесници морају бити редовно праћени због сталне
корекције стезника. У зависности од величине кривине и напретка сколиозе,
стезнике треба стално носити (и по дану и по ноћи) или одређени део дана и
ноћи, све до завршетка коштаног раста.
Мидери се користе за пасивно лечење сколиоза које износе преко 30

степени. Они се могу применити и код сколиоза преко 25 степени, ако је у току
године дошло до значајног погоршања кривине сколиозе (преко 5 или преко 10
степени).
Користе се два основна типа мидера:
73
Високи мидери – Цервико-Торакално-Лумбо-Сакрални мидери

(ортозе) – ЦТЛСО
Торако-Лумбо-Сакрални мидери (ортозе) – ТЛСО
ЦТЛСО мидери се ослањају на карлицу у доњем делу, а на потиљак и
браду у горњем делу. Ови мидери се обавезно примењују ако је врх кривине
изнад осмог торакалног пршљена. Могу се применити и код нижих сколиоза и
тада дају боље резултате од ТЛСО мидера. Милвоки мидер спада у ову групу и
приказан је на слици 76.
ТЛСО мидери се ослањају на карлицу, захватају лумбални и торакални

део, али не и врат. Примењују се код сколиоза чији је врх кривине испод осмог
торакалног пршљена. Код кривина изнад осмог торакалног пршљена немају
ефекта и тада их не треба ни примењивати. Бостонски мидер спада у ову групу
и приказан је на слици 77.
Слика 76. ЦТЛСО мидер Слика 77. ТЛСО мидер
Мидери се носе током целог дана како би дали резултат. Дневно ношење
мидера 6-8 сати не даје резултате. Они се морају носити 23 до 24 сата дневно и
тада имају повољан ефекат. Сколиотично дете, без обзира што носи мидер,
мора редовно и свакодневно да примењује корективне вежбе.
У лечењу сколиоза мидери представљају помоћну пасивну методу

корекције кичмене кривине. Нису најсрећније решење зато што их деца нерадо
прихватају. Само коришћење мидера доводи до психолошких, респираторних и
других сметњи.
74
Без обзира што се данас мидери израђују од лаганих и квалитетних

материјала, у 84% деце јављају се психичке тегобе у смислу губљења
самопоуздања, ноћног мокрења, anorexia nervosa. Носити мидер значи видно се
разликовати од околине. Деца су спутана, тело им је у оклопу, зноје се, јављају
се промене на кожи због притиска мидера, као и алергијске реакције на
материјале од којих је мидер направљен.
Употребом мидера смањујју се витални капацитет плуђа, функционлани и

резидуални капацитет и тотални плућни капацитет плуђа (од 14 до 22%).
Учестали су и проблеми дигестивног тракта, а ту су још и акутна
тиреотоксикоза, као и смањење покретљивости кичменог стуба.
Због нуспојава и компликација, мидере треба користити само код

случајева где постоји јасна индикација за њихову примену. Њихово коришћење
ван набројаних индикација само доводи до компликација без позитивних
ефеката.
Корективни гипс је, слично мидеру, пасивна помоћна метода у корекцији

сколиоза. Корекција је боља и чвршћа, али компликације настале апликацијом
гипса су учесталије, тако да се врло ретко користи.
7.8. Оперативна корекција сколиоза
Када корективне вежбе, потпомогнуте ношењем мидера или корективног

гипса, не помогну, а сколиоза значајно угрожава виталне органе, примењује се
оперативни захват корекције сколиозе. Оперативна корекција сколиоза се
примењује код великих кривљења кичме (од 40 степени па навише) и у
случајевима када сколиоза веома брзо напредује.
Принцип је да се сачека са завршетком раста и развоја, па тек онда да се

сколиоза оперише. Могућа је и операција пре завршетка раста, ако је сколиоза
јако тешка и брзо напредује. Користе се задњи и предњи приступ. Веће
корекције се постижу предњим приступом, али је сам приступ кроз грудни кош
или стомак тежак. Задњи приступ је технички једноставнији. Код тешких
сколиоза се ретко користе и предњи и задњи приступ.
75
Након операције је обично потребно носити мидер неко време, да би се

кичма стабилизовала. Компликације оперативног третмана су повреде нерава,
настанак инфекције, лимитирана покретљивост кичме, настанак патолошких
зглобова и друго. А по обављеној операцији сколиозе неопходно је наставити
са корективним третманима истим интензитетом као и пре операције.
Ограничења наметнута овом терапијом су емоционално врло захтевна и

тешка и могу нарушити слику о себи, нарочито код адолесцената. Емоционална
подршка је изразито важна да би се пацијент привикао на ограничења која су
настала овим начином корекције.
76
8. ПРЕВЕНЦИЈА СКОЛИОЗА
8.1. Сколиоза и физичко васпитање
Одувек је постојала дилема код стручњака да ли ученике са сколиозом

треба укључивати у наставу физичког васпитања и у којој мери. Ту је важно и
питање да ли ће настава физичког васпитања угрозити или погоршати
постојеће стање?
До пре 40 и више година преовладавала су мишљења и ставови да ове

ученике не би требало укључивати у наставу физичког васпитања. Заступање
оваквог начина размишљања је условљено сазнањима да је сколиоза веома
тежак деформитет са неизвесним током, непознатом етиологијом и
непоузданом прогнозом. Неповерење код стручњака, а нарочито код родитеља
које је изазвало све ово, довело је до тога да су родитељи саветовали својој
деци да часове физичког васпитања треба избегавати.
Међутим, временом су се сазнања о сколиози као деформитету у

многоме употпунила, што је довело до промене мишљења код већине, па је
тако час физичког васпитања постао итекако потребан. Научна истраживања о
позитивним аспектима наставе физичког васпитања на организам и докази да
она не може негативно утицати на сколиозу довели су до тога да се физичко
васпитање сматра као једним од најважнијих превентивних деловања за појаву
деформитета код деце.
Наравно, о начину и времену укључивања сколиотичног детета у наставу

физичког васпитања одлучују заједничким одлукама и договором доктор-
ортопед или физијатар, наставник и родитељи. Искуства стручњака су показала
да се адекватном применом вежби код пацијената са сколиотичном кривином
до 30 степени утиче на смањење кривине. Тако да, физичко васпитање има све
препоруке као један од видова превенције код деце школског узраста.
Највећи допринос наставника физичког васпитања огледа се пре свега у

превентивном деловању. Настава у школским условима омогућава корективно
деловање наставника, нарочито код лакших облика сколиоза које имају
повољну или лаку прогнозу. Приликом примене корективних вежби које
77
наставник физичког васпитања може да спроведе, мора се тежити да то буде

уредно, редовно и дозирано. Утицај корективним вежбањем је могућ све до
завршетка раста кичменог стуба. Многа искуства у примени корективних вежби
доказала су да се сколиозе до око 30 степени могу успешно кориговати.
На основу ових сазнања, одређени број аутора препоручује ближу

класификацију и начин укључивања сколиотичне деце у редовну наставу
физичког васпитања. Препоруке су следеће:
Искривљења до 10 степени – Ученици са овим степеном

искривљења кривине могу се у потпуности укључити у наставу
физичког васпитања без икаквих ограничења. Препорука је и да се
за ову децу организује додатна настава корективне гимнастике, а
то је регулисано наставним планом и програмом. Контрола ових
ученика у специјализованим здравственим установама је
повремена и обавезна.
Искривљења од 11 до 20 степени - и за ове ученике је
индикована настава физичког васпитања без иакаквих ограничења.
Поред овога, препорука је да свакодневно код куће спроводе
посебан комплекс корективних вежби. Контрола је перманентна од
стране доктора.
Искривљења од 21 до 30 степени – програм наставе физичког
васпитања за овакве ученике треба значајно редуковати. То
подразумева избегавање грубих потреса који су пратилац скокова
(у вис, даљ и дубину), затим, избегавање колутова (напред, назад,
летећи), као и одређених атлетских дисциплина (бацања, ношења,
дизања и слично). А препоручују се актвности попут пливања,
одбојке, бициклизма, аеробика. Свакодневно извођење одређених
вежби за корекцију сколиозе код ових ученика се подразумева.
Искривљења од 31 до 50 степени – ови ученици се ослобађају
редовне наставе физичког васпитања. За њих је потребно
обезбедити посебан програм корективних вежби. Њима се
препоручује пливање и одбока, али не у корективном, већ у
здравственом, тј. рекреативном смислу.
Искривљења преко 50 степени – ове ученике треба трајно
ослободити наставе физичког васпитања. Уколико се спроводи
78
корективни третман, он се одвија у специјализованој здравственој

установи.
Још један аспект, који има везе са школом и физичким васпитањем
посредно, јесу ђачке торбе. Сваке године у септембру родитељи су забринути
због претешких дечијих школских торби. То се нарочито односи на децу млађег
школског узраста. Њихов страх није неоправдан јер су истраживања показала
да школске торбе теже и више од 6 килограма, док истовремено стручњаци
упозоравају да њихова тежина не сме да премашује 10-15% телесне тежине
детета, те да најмлађи школски узраст не сме носити торбу тежу од 3
килограма. Због тешке торбе, а нарочито ако је носи на једном рамену, долази
до асиметрије и кривљења кичме те развоја деформитета јер, између осталог,
мишићи кичменог стуба нису још ојачали и не могу поднети толики терет. Због
ненавикнутости на нови, интензивнији свакодневни ритам деца се веома брзо
умарају, долази до лошег држања тела при ходању, стајању и сједењу, посебно
у школским клупама.
При куповини школске торбе треба обратити пажњу на следеће: да буде

лагана, анатомски обликована - чврст леђни део, постављене нараменице, да
има ручку за подизање, да не буде изнад нивоа рамена и испод нивоа струка те
да има равномерно распоређену тежину. Такође деци треба указати на то да
трчање са тешком торбом може штетити здрављу. Неопходна је адекватна
сарадња наставника, родитеља и деце око распореда часова и садржаја,
односно количине потребних књига и прибора за школу.
Свакако, увек треба имати на уму да деца од најранијег доба треба да

буду физички активна, да се здраво хране и што више крећу, а да што мање
времена проводе у затвореном простору, испред телевизије или рачунара. Јер,
редовна физичка активност доприноси јачању мишића код детета, па самим
тим и мишића кичменог стуба. С друге стране, слаба физичка активност детета,
уз читав низ других фактора (неправилно држање, неправилно седење,
претешка школска торба) погодује развоју деформитета.
79
8.2. Сколиоза и спорт
Повезаност спорта, физичке активности и здравља, препозната је и од

стране Светске здравствене организације која је 2004. године донела документ
о Глобалној стратегији здраве исхране, физичке активности и здравља, као и
Резолуцију о унапређењу здравља и здравог стила живота.
Спорт и физичка активност имају важну улогу у свим подручјима људског

живота. Физичка активност позитивно утиче на усвајање здравог начина живота,
унапређује здравље и квалитет живота. Позитивни аспекти редовне физичке
активности уочавају се код физичког и менталног здравља, као и
психосоцијалног развоја. Никада није прерано да се започне с усвајањем
здравих навика и едукацијом о важности физичке активности: студије показују
да већина деце која се баве спортом и физички су активна у детињству, задрже
такве навике и касније кад одрасту.
Редовна физичка активност један је од кључних фактора за здрав живот.

Немогуће је набројати све позитивне аспекте спорта као физичке активности, но
без сумње неке од њих су: унапређење здравља и квалитета живота, продужује
очекивано трајање живота и смањује ризик од хронично незаразних болести као
што су болести срца и крвних судова, шећерна болест, малигне болести, а
нарочито од деформитета локомоторног апарата и друго.
Са друге стране, недовољна физичка активност оставља негативне

последице на развој локомоторног апарата. Утицај кретања на бољи раст
костију, окоштавање, побољшање мишићног тонуса и мишићне снаге је
немерљив. На крају крајева, све ово заједно штити локомоторни систем од
штетних утицаја којима су изложена деца школског узраста.
На основу овога, очекује се да и спорт, уколико је правилно одабран и

примењен, има позитиван утицај на развој локомоторног апарата. Али, познато
је да спорт, због своје ране специјализације, великих и вишегодишњих
једностраних оптерећења, може да има и негативан утицај на апарат за
кретање. У том контексту се јављају и различити ставови о проблему сколиозе
и спорта.
80
Приликом одабира спорта треба избегавати оне који једнострано и

асиметрично ангажују мускулатуру. Ту спадају веслање, мачевање, тенис,
атлетска бацања и друго. Много више препорука имају спортови који
симетрично ангажују мускулатуру као што су гимнастика, ритмичка гимнастика,
пливање и друго.
Позитивни аспекти гимнастике, нарочито код школске деце, су заиста

велики. У гимнастици се користи читав низ посебно одабраних вежби које
значајно доприносе складном, хармоничном развоју организма у целини.
Познато је да у гимнастици велики број вежби затева од вежбача симетрично
извођење. Коришћење обе руке и ноге подједнако у техникама гимнастичких
вежбања умногоме позитивно утиче на правилно држање тела деце. Кроз само
вежбање се ствара навика за правилним држањем у свим положајима и када
деца то једном усвоје, те навике остају скоро за цео живот.
Значај гимнастике и ритмичке гимнастике на превенцију и корекцију

телесних деформитета, посебно деформитета кичменог стуба, а тиме и
сколиозе је немерљив. Захтеви ових спортских дисциплина су такви да је
неопходан добар однос мишића, као активног и лигамената и коштано-зглобног
система, као пасивних тензора.
Сама методика тренинга у овим дисциплинама посебну пажњу усмерава

на вежбе за развој снаге мишића руку, раменог појаса, кичменог стуба, ногу. А у
комбнацији са специфичним вежбама за усавршавање нервно-мишићне
реакције, утиче се на правилан развој коштано-мишићног система и доприноси
формирању доброг телесног статуса. Из тога се лако закључује да бављење
спортском гимнастиком значајно спречава и поправља телесне деформитете.
Поред ових, постоји и низ других спортских дисциплина које се могу

користити у превенцији и корекцији сколиозе код деце школског узраста. Једна
од њих је и пливање, чији позитивни аспекти су већ наведени раније. Вежбање
у води и пливање доводе до реаговања организма која су одвајкада позната и
призната као начин који је незаобилазан у превенцији и терапији повреда и
деформитета локомоторног апарата. С обзиром да се у пливању, више него у
било којој другој спортској дисциплини, захтева симетрично ангажовање
целокупне мускулатуре, исправљање сагиталних кривина кичме је врло могуће.
81
Анализирајући досадашња истраживања у вези са проблемом утицаја

спортова на статус кичме, не може се заузети генералан став о искључиво
позитивном или негативном утицају. Сваки спорт је посебан и има своје лоше и
добре стране. Али ако се адекватно и стручно користе позитивне стране које
имају спортови на деформитет као што је сколиоза, може се очекивати да ће се
они и испољити у одређеној мери.
У сагледавању односа спорта и сколиозе, као и сколиозе и физичког

васпитања, морају се навести ставови и искуства наших познатих стручњака за
ову проблематику. Котуровић и Јеричевић се пераманетно залажу и
пропагирају наставу физичког васпитања организовану тако да се сваком
васпитанику пружи оно што одговара његовим физичким и функционалним
способностима. Они редовне и посебно организоване часове корективне
гимнастике виде као могућност за најшире деловање у превенцији.
82
9. ЗАКЉУЧАК
Постурални поремећаји (лоше држање) код деце су у сталном порасту.

Потребно је истаћи да су то поремећаји става или држања тела. За разлику од
деформитета, који представљају промене на коштаном систему, код
постуралних поремећаја постоје промене на мишићном апарату. Иако су код
постуралних поремећаја промене у почетку само функционалне, касније оне
могу прећи у структуралне промене. Годинама су многи аутори истицали значај
правилног држања тела, постурални став, као битан елеменат у превенцији
деформација кичменог стуба.
Карактеристика постуралних поремећаја, односно лошег држања јесте да

настају као последица неједнаког раста коштаног система и мишићног скелета.
Мишићи се спорије развијају, постају краћи у односу на кост. Услед ове
диспропорције долази до кривљења кичменог стуба. Поремећена постура
клинички се открива захваљујући поремећају функције и асиметрији изгледа
сегмената тела. За утврђивање постуралног статуса кичменог стуба користи се
јединствена методологија утврђивања степена постуралних кривина на
кичменом стубу. Овом методом мере се варијабле које су значајне за
дефинисање у сагиталног и фронталној равни.
Лоше држање је често појава коју дете, посебно у развоју, не може

савладати без стручне помоћи. Све ове појаве, када је у питању лоше држање,
могу нестати лаким затезањем мускулатуре и довођењем свих сегмената тела у
правилан - симетричан положај. Најбоље решење овога проблема састоји се у
корекцији равнања и држања тела што се може спровести у школским
установама или за то посебно отвореним здравственим установама. Значајан
фактор у корекцији и превенцији постуралних поремећаја треба да буду
наставници физичког васпитања у сарадњи са физиотерапеутима.
Програмом образовно-васпитног рада за школски узраст деце,

предвиђени су задаци које треба да оствари физичко васпитање. Један од
основних задатака је позитиван утицај на здравље и нормалан раст и развој
детета. Када је реч о превенцији постуралних поремећаја (која представља
важну карику у целокупном утицају на дечји организам) програм рада са децом
је дефицитаран. Ограничен је на неколико вежби које се односе на превенцију
83
равног стопала. У школоским установама нема физиотерапеута који могу

учествовати у превенцији лошег држања.
Превенцију постуралних поремећаја потребно је сагледавати у ширем

смислу јер се негативни утицаји, које доноси савремен начин живота, не могу
тако лако отклонити, већ је неопходно да се створе нови услови и садржаји чија
би функија била далеко потпунија и више одговарала потребама деце.
Активности и садржаји, који се односе на превенцију поструралних

поремећаја, у школском узрасту могу се организовати у затвореном и
отвореном простору. Целокупан програм треба да буде сачињен од вежби за
превенцију равног стопала и вежби за превенцију постуралних поремећаја на
кичменом стубу (превенција кифотичног, лордотичког, сколиотичног држања).
Програм треба да се односи на: вежбе за успостављање баланса карлично-
бутне мускулатуре, вежбе за истезање кичменог стуба и јачање мускулатуре
трупа, вежбе дисања, вежбе равнотеже у корекцији постуралних поремећаја,
као и на елеметарне игре.
Једно од најпогоднијих средстава за превенцију постуралних поремећаја

у школском узрасту је правилна физичка активност у спрези са боравком на
отвореном простору по свим временским условима. Карактеристика дечијег
узраста је и повећана потреба детета за кретањем. Неопоходно је деци
обезбедити услове, на отвореном простору, који ће подстицајно деловати на
целокупан раст и развој, и припремити програмске садржаје који ће бити
интересантни и одговарати потребама и могућностима деце. Међутим, ови
циљеви се не могу остварити само кроз институционалне садржаје већ и кроз
ванинституционалне, паркове и игралишта која могу донекле испунити све
захтеве и циљеве који се односе на нормалан раст и развој детета.
84
10. ЛИТЕРАТУРА
1. Котуровић, Љ., Јеричевић, Д. (1996) Корективна гимнастика (II

издање). Београд: ИГП “МИС СПОРТ”.
2. Радисављевић, М. (2001) Корективна гимнастика са основама
кинезитерапије (прерађено и допуњено издање). Београд: Виша школа
за спортске тренере.
3. Илић, Д. (2012) Корективна гимнастика. Практикум. Београд: Факултет
спорта и физичког васпитања, Београд.
4. Улић, Д (1997) Основе кинезитерапије. Факултет физичке културе, Нови
Сад.
5. Медојевић, С. (2007) Разлике у постуралним поремећајима између
дечака и девојчица од 7-15 година на територији Војводине. Ин Д. Јакић
(Ед), „Антрополошки статус и физичка активност деце, омладине и
одраслих“, Нови Сад. Факултет спорта и физичког васпитања
6. Даглас, D. (2008) Routine scoliosis screening of dubious value. Pediatrics.
7. Косинац, З. (2008) Kинезитерапија сустава за кретање. Загреб: Гопал
Загреб.
8. Угарковић, Д. (1996.). Биологија развоја човека са основама спортске
медицине. Београд: Факултет физичке културе.
9. Петровић-Радић, М. (1996). Кинезитерапијски програм вежби у лечењу
сколиоза и кифоза. Београд
10. Милинковић, Б.З., Филиповић, С.М. (1990). Лечење деформација
кичменог стуба код деце. Завод за стручно усавршавање и издавачку
делатност. Београд
11. Извори:
 http://www.centarsm.co.rs/
 http://www.nika.rs/
 http://sr.wikipedia.org/
 http://www.fpnotebook.com/
 http://www.nika.rs/
 http://www.yumama.com/
 http://www.mayoclinic.com
85

PDF Skolioza

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

PDF Skolioza

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА

Превенција и могућност корекције сколиоза

Београд, октобар 2013.

Превенција и могућност корекције сколиоза

Марко Недељковић Ментор: Доц. др Дејан Илић

Датум: Ван. Проф. др Марија Мацура

Оцена: Доц. др Александра Поповић

Београд, октобар 2013.

Савремени начин живота деце, како оне предшколског, тако и школског

подизања свести о деформитетима кичменог стуба и њиховом значају за

Кључне речи: корекција, превенција, сколиоза, корективне вежбе, држање тела

7.7. Корекција ортотским и гипсаним мидерима (стезницима) ........................ 73

Евидентно је да са порастом стандарда и применом све напреднијих

Ова физичка неактивност доводи до хипотрофије мускулатуре, смањеног

Деформитети коштаног система деце школског узраста су пратећа појава

Из тих разлога су систематски прегледи деце предшколског и школског

Највећи број деце коју сврставамо у особе са деформитетима припадају

гимнастике, атлетике и других спортских грана. Уколико на време не

Деформитети кичменог стуба код адолесцената и школске деце су у

Структурни деформитети третирају се по прописима Светске асоцијације

Према подацима Института за јавно здравље Србије 2012. године је

Заједничко за све деформитете кичменог стуба јесте да могу довести до

адаптивне способности младог организма, али идући према зрелијем добу

Оштећења кичменог стуба, у погледу деформација његових структура,

Значајну улогу у успешној корекцији комплексне проблематике ових

Циљаним корективним програмом треба настојати да се делује на

Корективна гимнастика, има задатак да у оквиру програма

У циљу лечења телесних деформитета, као основни услов за ефекат

Поред познавања физиолошких одлика појединих делова тела, потребно

Појам држања тела је биолошка карактеристика људског организма

У одржавању нормалног усправног става учествују активни и пасивни

За одржавање правилног држања тела тј. правилне (добре) постуре, ова

2.1. “Правилно” држање тела (изглед)

Под правилним држањем подразумева се навика неусиљеног става или става

У клиничком изгледу то је одговарајући положај главе са погледом право,

до тртичне кости физиолошко растојање у вратном делу кичменог стуба износи

2.2. “Лоше” држање тела (disregulatio posturalis)

Све што одступа од претходно наведених физиолошких норми у држању

У свакодневном говору под лошим држањем тела подразумевају се само

У унутрашње факторе убрајају се:

стање скелета, мускулатуре и коже;

лош радни намештај (школски намештај), што доводи до

лоша постеља (високо узглавље, удубљени лежајеви), нарочито

Слика 1. “Правилно” држање тела Слика 2. “Лоше” држање тела

2.3. Критични узрасни периоди за настанак лошег

Постоје тзв. критични периоди (временски) развоја организма у којима је

Први критични период – прва и друга година живота – у којима

физичких оптерећења (обавеза дужег седења, писања домаћих

После вишечасовног седења за школским или радним столом, нарочито

Идеална столица треба да има прав наслон, а висина седишта да је

Савијена леђа и погнута глава увучена у рамена, један је од најчешћих

Данашње генерације су у односу на претходне знатно више растом и

Корективне вежбе, које најпре треба да примењују професори физичког

Наравно да примена корективних вежби има границе, па је у неким

2.4. Оцењивање држања тела

За практичну сврху и брзу оријентацију о држању тела потребна су

платнена центиметарска пантљика.

3. КИЧМЕНИ СТУБ – АНАТОМИЈА И КАРАКТЕРИСТИКЕ

3.1. Анатомија кичменог стуба

Кичмени стуб, састављен од пршљенова и међупршљенских дискуса који

Кичма се топографски дели на четири дела:

вратни или цервикални део;

Слика 3. Кичма – изглед са бочне и задње стране