Nedogmatski o Evropskoj Integraciji - PDF RAKICEVA KNJIGA

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
Библиотека
МОНОГРАФИЈЕ
ДР БРАНКО М. РАКИЋ
МИХАЈЛО ВУЧИЋ, LL.M.
НЕДОГМАТСКИ О
ЕВРОПСКОЈ ИНТЕГРАЦИЈИ
БЕОГРАД • 2014
Др Бранко М. Ракић
Михајло Вучић, LL.M.
НЕДОГМАТСКИ О ЕВРОПСКОЈ ИНТЕГРАЦИЈИ
Издавач
Правни факултет Универзитета у Београду
Центар за издаваштво и информисање
За издавача
Проф. др Сима Аврамовић, декан
Уредник
Проф. др Драган М. Митровић
Рецензенти
проф. др Смиља Аврамов
проф. др Миленко Крећа
др Душко Димитријевић
Монографија је резултат истраживања у оквиру пројекта III 47023 „Косово

и Метохија између националног идентитета и евроинтеграција“ који финанси-
ра Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
© Правни факултет Универзитета у Београду, 2014

Сва права задржана. Ниједан део ове књиге не може бити репродукован, пре-
снимаван или преношен било којим средством – електронским, механичким,
копирањем, снимањем, или на било који други начин без претходне саглас-
ности аутора и издавача.
www.ius.bg.ac.rs
САДРЖАЈ
УВОД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
ПРВИ ДЕО: О СМИСЛУ И БЕСМИСЛУ

ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИОНЕ РЕТОРИКЕ
I. УВОД У ПРВИ ДЕО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15

II. ВАРЉИВОСТ РЕТОРИКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20
1. Добар пастијер, јер што каже ином
И сам својијем потврђује чином. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
2. Хуље лепо зборе, а нитковски раде . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29
III. ЗАКЉУЧАК ПРВОГ ДЕЛА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45
ДРУГИ ДЕО
ЕВРОПСКА УНИЈА И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА
I. УВОД У ДРУГИ ДЕО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

II. О ПОЈМУ И ПОРЕКЛУ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
1. Појам глобализације – глобализација као
друштвена законитост. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
2. Корени глобализације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58
3. Глобализација и њена злоупотреба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59
III. ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО ИСТОРИЈСКИ ФЕНОМЕН . . . . . . . . . 66
1. Глобализација и настанак националних држава . . . . . . . . . . . . 66
2. Глобализација и превазилажење националних држава . . . . . . 80
3. Глобализација и право – деконституционализација
националног права и конституционализација и
фрагментација међународног права . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89
4. „Natura daedala rerum“ – спрег утицаја културних и
економских фактора. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94
IV. ЕВРОПСКА УНИЈА У ПРОЦЕСУ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ . . . . . . . . 99
1. Европска интеграциона идеја и разлози настанка ЕЗ/ЕУ . . . . 99
6 Бранко М. Ракић • Михајло Вучић, Недогматски о европској интеграцији
2. Функционализам као једина успешна формула интегрисања

– поступни пренос друштвених функција са ужих на шире
географске целине. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118
3. развој науке, технике и технологије и њима условљен развој
економије као кључни детерминишући фактори код настанка,
развоја и будућности европских заједница . . . . . . . . . . . . . . . . . 122
4. Глобализација и будућност ЕУ у светлости
економских показатеља . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126
V. ЗАКЉУЧАК ДРУГОГ ДЕЛА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147
Извори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152
УВОД
Идеја ове расправе јесте, као што и сам наслов каже, да сагледа про-
блематику теме глобализације и повезаности ове теме конкретно са по-
ложајем и судбином Европске Уније, на један другачији начин, како се
ауторима чини, на начин који до сада није много коришћен приликом
научних и других типова расправа о овом предмету.
Разлог због кога није коришћен овај алтернативни начин је, по ау-
торима, у томе што већина радова који се баве овом тематиком задржа-
ва угао гледања код кога је нагласак на судбини политичке структуре
Европске Уније, односно какву би ЕУ улогу требало да игра на промење-
ној политичкој сцени глобализованог светског друштва и да ли постоји
довољни степен политичке воље и повезаности међу њеним чланицама
да се таква нова улога изнесе ваљано, а да сама ЕУ притом не нестане у
међусобним унутрашњим размирицама и неслагањима око тачног по-
литичког правца којим треба кренути. У таквим расправама се често
могу чути разлози који покушавају да оправдају позитивне или нега-
тивне вредносне ставове према глобализацији, у зависности од тога да
ли је дати аутори доживљавају као нешто што ће донети корист Унији,
или нешто што ће њену улогу умањити и учинити је безначајном. На-
равно, ту су и они који са скепсом посматрају читаву идеју европског
уједињења, па им је глобализација, у зависности од својих позитивних
или негативних утицаја које на ЕУ оставља, такође вредносно у фокусу.
Када се о некој појави, некој теми, врло много говори и врло мно-
го пише, посебно ако се пуно говори и пише и на научном, а не само
на популарном нивоу, онда је логично и легитимно очекивати да ће из
те масовности произићи изнијансирано третирање ствари, са великом
разноврсношћу идеја и погледа и са аргументованим супротстављеним
ставовима о разним аспектима третиране проблематике. Међутим, није
увек тако. Заправо често није тако, посебно онда када је велика заинте-
ресованост за неку тему, па и за писање о њој, резултат њеног форси-
рања из политичких и других разлога, помодарства и тежње да се буде
политички коректан или да се изрази оштро противљење доминантном
и наметаном ставу. Тада се уместо аналитичности, аргументованости и
изнијансираности добија упрошћено, идеологизирано гледање на тему
која се обрађује, са евентуалним позитивним или негативним предзна-
ком.
Европска интеграција, како као идеја, тако и као пракса, управо
је третирана на наведени начин, који свакако није пожељан. Једна од
најлепших и најпрогресивнијих идеја које су постојале на простору Ста-

рог континента свакако залужује бољи третман, како на научном тако и
на популарном нивоу.
Када се у стручној литератури расправља о специфичним аспек-
тима европске интеграције, о појединачним питањима од практичног
значаја, најчешће техничке природе, онда је та литература по правилу
и богата и неидеологизована. Али када се ради о ширим темама, о пи-
тањима попут трансфера суверенитета, смисла, порекла и будућности
европског интеграционог процеса, односа са другим значајним проце-
сима и чиниоцима, могућим алтернативама итд, онда идеологизованост
испливава на површину и позитиван или негативан однос постају ис-
кључиви, једнострани и шаблонизовани, односно догматски.
За разлику од таквог угла гледања на проблеме које глобализација
доноси за ЕУ, ова расправа покушава да укаже да је глобализација једна
неумитна историјска појава према којој се не вреди постављати пози-
тивно или негативно, не зато што је не би требало на тај начин квалифи-
ковати, нико не може бити спречен да је воли или не воли, али је такво
одређење према њој небитно са становишта историјских законитости
које теку својим током, па тако и глобализација, још од настанка људ-
ског рода, кроз стални технички, технолошки и научни развој, ствара
и раствара историјске облике организовања људског друштва на свом
путу ка крајњем циљу апсолтуно глобализованог светског друштва.
Из тог разлога, у овој расправи неће се чути аргументи који се односе
на корист или штету од приступања Европској Унији или других про-
лазних политичких питања, којима се завршава скоро свака расправа у
нашој земљи на ове теме, било да се то дешава на каквом реномираном
научном скупу или за кафанским столом. По мишљењу аутора, много је
важније од политчких разматрања на нивоу анализе користи и трош-
кова, проникнути у суштину онога што ЕУ представља за међународну
заједницу у целини, онога што је она створила као стандарде који ће ос-
тати и након њеног евентуалног нестанка са међународне сцене да слу-
же на добробит човечанства као добро проверени начини организације
једног сложеног међународног организма, присутног у свим друштве-
ним сферама, као што је ЕУ.
Да би се ово постигло, аутори су се определили да расправу започ-
ну са једном врстом огољавања политичког дискурса који је повезан
са темом европских интеграција. Тако је први део расправе назван „О
смислу и бесмислу европске интергационе реторике“. Аутори намерно
користе израз реторика, који има нешто приземније значење уместо на-
учно оправданијег израза дискурс, за питање које се односи на говоре
поборника и противника идеје европске интеграције, управо из разлога
што ће се на страницама овог поглавља приказати доста примера који
озбиљност дискурса о европским интеграцијама своде на пуку празну
реторику, из разлога што циљеви који стоје скривени иза фасада њихо-
Увод 9
вих речи нимало нису у складу са циљевима и вредностима којима стре-

ми европска интеграција, та једна од најплеменитијих идеја у историји
човечанства. Са друге стране, супроставиће се овим примерима други,
који говоре о судећи наизглед према њиховом јавном дискурсу, према
интеграцији скептичним доносиоцима одлука, који су и поред тога до-
казали за живота својим делима да су им основне вредности Европе,
на којима је заснована и сама Унија, итекако прирасле к срцу, простом
чињеницом што су и сами Европљани, за чију су се слободу и добробит
борили целог живота. Поредећи ове супротне примере, аутори желе да
покажу како је идеја евро-интеграција једна врло дифузна област, у којој
има места и могућности да се уплету разноразни себични интереси који
су у нескладу, а често и у директној супротности са идејом европских
интеграција, јер је сама та идеја, због своје неоспорне привлачности,
погодно тле за развитак ових „европских паразита“, који се под њеним
окриљем могу итекако учаурити и развити своју делатност. Поред њих,
идеја евро-интеграција привлачи и разноразне искрене њене поборни-
ке, који, међутим, немају сви исту идеју о томе којим би путем и на који
начин та интеграција требало да се оствари, али то нимало не умањује
чињеницу да су овој идеји одани и да ће се за њу искрено залагати. Ау-
тори истичу да је једна преовлађујућа струја, која је у оквиру дифузне
идеје европске интеграције у стварности заправо најмање остварена, у
последње време приграбила себи једну врсту монопола на политички
дискурс о европској интеграцији, па следствено дели етикете евро-
скептика или чак не-Европљана осталим заступницима ове идеје који
не деле нужно мишљење да је начин политичке федерализације Европе
коју ова струја заступа идеалан облик европске интеграције. Међутим,
идеја европске интеграције не сме бити монопол једне одређене струје
под њеним окриљем, јер се она сама динамички развија од кад постоје
облици политичког организовања на европском географском тлу. У
том смислу, може се до данашњих времена пратити како глобализација
постепено гура Европу ка садшњем облику који европска интеграција
има. Други део расправе започиње теоријским постављањем појма гло-
бализације и њеном историјском перспективом како би се стекао увид
у то шта је глобализација до сада значила за ЕУ, шта значи у садашњем
тренутку и шта ће, према ауторима, бити њени могући утицаји у бу-
дућности. Истиче се да је глобализација једна историјска законитост
друштва, према којој свако вредносно одређивање није смислено, јер
промашује поенту глобализације, која нужно води друштво линијом
напретка. На тој линији напретка, увек је на челу економија, која гура
целокупно друштво напред, а њен напредак и глобализовање је усло-
вљено степеном научног, техничког и технолошког развитка друштва. У
том функционалном смислу, поставља се и место Европске Уније у од-
носу на глобализацију. У једном тренутку након завршетка другог свет-
ског рата, када су се стекли непходни економски услови, настала је и
Европска економска заједница, као претеча и срж данашње Уније, иако

је много пре ње, и много пута током тог претходног периода, практично
сваки пут када би Европа управо излазила из жестоких сукоба између
сопствених становника који би је потресли до темеља, међу којима дру-
ги светски рат чини само један од многих, долазило до истицања пред-
лога за стварање неког облика европске интеграције, али је сваки тај
претходни пут, понуђени пројекат неславно завршио јер се нису стекли
услови у виду економске основе и научног, техничког и технолошког на-
претка, другим речима глобализација још није достигла жељени ниво
да би могла да подржи такву интеграцију. Тако и оног тренутка, када је
европска интеграција, са послератним међународним уговорима између
шест првобитних чланица о стварању различитих заједница заснованих
на економији, ухватила корена на европском тлу, па све до данашњих
дана, економија је водила њену интеграцију, која се заснивала пре све-
га на функционалним повезивањима све ширег броја чланица, док је
политичка надградња по правилу каскала позади, и сваки пут када би
покушала да ухвати корак, бивала у томе спречена, било да се радило
о заједничкој одбрамбеној политици или заједничком европском уста-
ву. Економија је била и остала мотор европске интеграције, те тако по-
следњи одељак расправе показује како у данашњем времену економија
ЕУ све више чини да се процес глобализације убрзава, и да се ствара
један парадокс где ЕУ све више губи на значају као организација због
сопственог начина вођења економске политике, који је заправо само
природна последица економске глобализације.
Жеља аутора ове монографије је била да о европској интеграцији
пишу на нешто друкчији, недогматски начин. Стога је у првом делу рада
изнет један од могућих погледа на смисао и бесмисао европске интег-
рационе реторике, при чему је указано на могућности њене екстремно
опасне злоупотребе, као и на чињеницу да су могући и легитимни раз-
личити погледи и приступи интеграцији, при чему одступање, у мањој
или већој мери, од оног приступа који данас има подршку најутицај-
нијих кругова не значи да је носилац тог приступа мање одан европ-
ском јединству од оних који су прихватили тзв. „mainstream“ мишљење.
У другом делу рада извршен је покушај временског лоцирања актуелног
процеса европске интеграције, односно покушај његовог приказивања
као историјске појаве, која има своје друштвене корене, своју динамику
и своја ограничења и свакако подлеже еволуцији чији су покретачи, као
и у случају свих других, негдашњих и садашњих друштвених процеса и
структура, развој науке, технике и технологије и њима условљен развој
економије. Ради оваквог одређивања европског интеграционог процеса,
европска интеграциона идеја и пракса су стављени у контекст процеса
глобализације, а како је и сам тај процес предмет бројних неразумевања,
спорења и контроверзи, у овом делу монографије је најпре одређен он
Увод 11
сам и описано његово порекло и његов утицај на друге друштвене про-

цесе и структуре који су постојали у историји или који постоје и данас.
Иако смо свесни да и наши погледи сасвим сигурно имају своја
ограничења и мане, надамо се да њиховим изношењем можемо да пру-
жимо макар мали допринос нешто друкчијем, недогматском начину
третирања европске интеграције.
Први део
О СМИСЛУ И БЕСМИСЛУ
ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИОНЕ РЕТОРИКЕ
I. УВОД У ПРВИ ДЕО
Мало је која политичка идеја и пракса, у читавој историји човечан-

ства, имала тако велики број безрезервно оданих следбеника као што је
то случај са европском интеграционом идејом, у стварности оличеном
најпре у Европским заједницама, а сада у Европској унији. Њени по-
борници, а посебно поборници њеног најамбициознијег облика, идеје
о европској федерацији, често су толико убеђени у апсолутну ваљаност
свог oпредељења, да нису у стању ни да прихвате то да неко разуман и
вредан поштовања може да искрено и дубоко верује у нешто супротно
тој идеји.
Следећа епизода сликовито говори о наведеном искључивом и не-
критичком гледању на ствари, које карактерише неспоремност за при-
хватање постојања друкчијег става. Током једне вечере код британске
премијерке Маргарет Тачер, француски премијер Мишел Рокар је својој
домаћици поставио питање: „Прихватате ли Ви макар идеју о европској
федерацији кроз педесет година?“ Маргарет Тачер је одговорила: „Ника-
ко! За хиљаду година, можда...“ На то је Рокар констатовао: „А добро, ви
сте дакле сагласни у начелу! ...“1
Ипак, иако рођена у Западној Европи и иако је то централни прос-
тор њене реализације, европска интеграциона идеја и оданост тој идеји
и њеној практичној реализацији, још увек су, у том делу света, далеко
од тога да би могле да потисну у други план оданост националној држа-
ви и нацији. Релативни успех евроскептичних политичких партија на
изборима за Европски парламент, одржаним од 22. до 25. маја 2014. го-
дине, веома јасно потврђује то стање. Покушаји теоријског осмишља-
вања и уобличавања те нове оданости, попут изградње појмова тзв. „ус-
тавног патриотизма“ (Constitutional patriotism, Verfassungspatriotismus)2
1 François d’Orcival, „La France devant l’Europe allemande“, Philippe de Saint Robert
(ed.), L’Europe déraisonnable, Paris, O.E.I.L. – Valmonde, 1992, стр. 56.
2 Реч је о теоријском концепту који се приписује немачком филозофу Јиргену Хабер-
масу (иако му је творац немачки филозоф Долф Штернбергер (Dolf Sternberger), а
који се укратко своди на преусмеравање оданости и лојалности грађана са нације
на норме, стандарде и вредности садржане у демократском уставу неке државе,
или акту уставног карактера неке друге целине, попут рецимо основних уговора
ЕУ. О овом концепту постоји богата литература, уикључујући, између осталог:
− Jürgen Habermas, „Struggles for Recognition in Constitutional States“, European Jour-
nal of Philosophy, Vol. 1, бр. 2, 1993, стр. 128–155.
− Jan Werner-Müller, „On the Origins of Constitutional Patriotism“, Contemporary
Political Theory, бр. 5, 2006, стр. 278–296, доступно, 12. јуна 2014. године, на
и „европеизма“ (Еuropeanism),3 ипак остају углавном само на нивоу те-

орије.4
У тексту под насловом „Размишљања о одбрани Европе“, садржа-
ном у еуроскептичној књизи/збирци текстова, насловљеној „Неразумна
Европа“,5 објављеној у време расправа о оправданости усвајања Уговора
из Мастрихта, француски генерал Пјер Мари Галоа, некадашњи блис-
ки сарадник Шарла де Гола и отац француске стратегије нуклеарног од-
враћања (тј. француске атомске бомбе), у намери да кроз иронију и под-
смех укаже на апсурдност и неостваривост идеје о стварању заједничке
европске одбране и европске војске, на следећи начин је насловио прво
по реду поглавље тог текста: „Умрети за ЕЕЗ?“.6 Наслов који директно
дотиче суштину. Јер, заиста, тешко да у било којој држави чланици ЕУ
постоји таква мера оданости овој организацији и поистовећивања са
њом, која би мотивисала грађане да дају живот за њу. Умрети за Фран-
цуску, Немачку, Велику Британију, или за било коју другу државу чла-
ницу, звучи као природна могућност и природни избор дела становника
тих земаља, у случају да наиђу времена која тако нешто захтевају, али
умрети за Европске заједнице или Европску унију, апсурдно је само по
себи (чак и кад се не употреби, како је то учинио генерал Галоа, крајње
техничка скраћеница за организацију о којој је реч, која призвук апсурд-
ности додатно наглашава). У државама чланицама ЕУ, упркос постојању
великог броја безрезервних и некритички настројених присталица ев-
ропске интеграционе идеје, такве екстремно фанатичне занетости Евро-
пом нема, али у нечланици Србији, неретко се чини да има оних који су
спремни све да жртвују за „европску будућност“.
Опседнутост Европом понекад доводи до бесмислених ситуација,
од којих ћемо поменути само неке.
Седам дана након избора за старешину Српске Православне Црк-
ве, 28. јануара 2010. године, Његова Светост, Патријарх српски Госпо-
дин Иринеј, је одржао конференцију за медије у Српској Патријаршији
следећој интернет адреси: https://www.princeton.edu/~jmueller/CPT-CP-Origins-

JWMueller.pdf.
− Emma Stone Mackinnon, „Beyond Recognition: Habermas’s ‘Constitutional Patrio-
tism’ as a Response to Exclusion from the Public Sphere“, доступно, 12. јуна 2014.
године, на следећој интернет адреси: http://ptw.uchicago.edu/Mackinnon13.pdf
− Jan-Werner Müller, „A general theory of constitutional patriotism“, доступно,
12. јуна 2014. године, на следећој интернет адреси: https://www.princeton.
edu/~jmueller/ICON-CP-JWMueller-Oct2007.pdf
3 Реч је о концепту уставног патриотизма примењеног на Европску унију.
4 Види Урош Шуваковић, „Идентитети – етнички, национални и наднационални“ у
З. Милошевић, Ж. Ђурић (прир.), Дезинтеграција држава и идентитети. Инсти-
тут за политичке студије, Београд, 2014, стр. 247–272.
5 Pierre-Marie Gallois, „Réflections sur la défense de l’Europe“, Philippe de Saint Robert
6 Тај наслов на француском језику гласи: „Mourir pour la C.E.E?“
I Део: О смислу и бесмислу Европске интеграционе реторике 17
у Београду. Према постављеним питањима и објављеним текстовима и

прилозима, превасходни предмет интересовања новинара је, крајње не-
примерено, био Патријархов став о Европској унији и односу Србије и
европског интеграционог процеса. Одговор на новинарско питање на ту
тему заузео је централно место у саопштењима, како електронских тако
и писаних медија, попут рецимо „Политике“, у којој је чланак, којим се
извештава са прве Патријархове конференције за медије, насловљен „Не
треба зазирати од Европе“, а прва два пасуса, не посебно дугог текста,
посвећена су одговору на то новинарско питање:
„Читавом својом историјом смо у Европи и сигурно је да желимо
да будемо у породици народа заједно са њима, поручио је патријарх
Иринеј у првом званичном сусрету са новинарима у Патријаршији
седам дана пошто је изабран на светосавски трон.
‘Нема потребе да зазиремо од европске заједнице ако Европа
буде поштовала наш идентитет, нашу културу, нашу православну
веру, а надамо се да ће све то уважавати’, објаснио је првојерарх
СПЦ, додајући да Европу и глобализацију схвата пре свега у сми-
слу економије и свега што је заједничко и потребно у савременом
свету.“7
У предизборним кампањама у Србији, део политичких партија се
утркује у настојању да се прикажу приврженијим од својих ривала ев-
ропској интеграцији оличеној у ЕУ, и то иде дотле да се предизборне
кампање неких странака у значајној мери састоје од обећања шта ће Ев-
ропска унија да учини за нас, а не шта ће саме те партије да ураде.
Евроинтеграционо помодарство, комбиновано са незнањем, често
се злоупотребљава, па се свакојаке, ко зна чиме мотивисане одлуке и
планови, правдају потребом „усклађивања са европским стандардима“.
Тако је, на пример, Републичка агенција за поштанске услуге, 22. новем-
бра 2010. године, донела, на основу члана 42. став 2. Закона о поштан-
ским услугама („Службени гласник РС“, број 18/05 и 30/10), Техничке
услове за кућне сандучиће, пропис којим се, према његовом члану 1,
„дефинишу ... услови за пројектовање, извођење и постављање кућних
сандучића, како би се омогућило несметано, ефикасно и сигурно уру-
чење поштанских пошиљака корисницима услуга“, и којим је детаљно
прописано како треба да изгледају и где да се постављају поштански
сандучићи у стамбеним и пословним објектима, са обавезом да се, о
трошку власника објеката, у року од 5 година, изврши замена постојећих
сандучића, који не одговарају прописаним условима, односно да се од
1. јануара 2011. године у нове објекте постављају искључиво сандучићи
направљени по тим стандардима. А ти стандарди наводно одговарају
7 Чланак „Не треба зазирати од Европе“, Политика online, објављено 28. јануара
2010. године, доступно 11. априла 2013. године на: http://www.politika.rs/rubrike/
vesti-dana/121362.lt.html
европским стандардима. Овај пропис, усвојен у кризно време, изазвао

је оправдано незадовољство грађана и сумњу, да се ту заправо ради о
жељи доносилаца прописа, да некоме ко се бави производњом санду-
чића, „наместе посао“. На оправданост ове сумње је посебно указивало
то, што су многи наши грађани, путујући по Европи, могли да приме-
те, да чак и у дугогодишњим државама чланицама ЕЗ/ЕУ, у значајном
броју зграда, уопште не постоје поштански сандучићи, а да су и тамо
где постоје крајње разнолики, па ако је тако у тим државама, логично је
запитати се, зашто би у Србији, која није чланица ЕУ, на сву немаштину,
грађанима још била додавана и обавеза да униформишу поштанске сан-
дучиће. Таква сумња је довела представнике доносиоца акта о коме је
реч у ситуацију да буду сатерани у ћошак и приморани да на новинар-
ска питања дају крајње несувисле одговоре, који само потврђују сумњу
грађана, о чему сведочи следећи цитат из штампе:
„Упитана за различите начине уручења пошиљки, на пример
у Великој Британији, где се пошта убацује кроз отворе на вратима
зграда и кућа, Панићева (Зорица Панић, портпаролка Републичке
агенције за поштанске услуге, Б.Р.) је рекла да је то део обичаја ове
земље.
‘Чак и код њих, ако пошиљка не може да се убаци кроз отвор,
исте се не ломе и не цепају већ се покушава уручење пошиљке без
оштећења, оставља се извештај па корисник без преке потребе иде у
пошту да преузме пошиљку која није могла да му се убаци у кућни
сандучић или кроз отвор на вратима’, рекла је Панићева.
Према њеним речима, Европска унија има стандарде израђене
на основу искустава свих земаља чланица, а Србија се креће у том
правцу и полако, али сигурно, треба да користи искуства земаља
Европе, бар када је поштански саобраћај у питању.“8
Третирање једног идеолошког концепта на овако некритички, засле-
пљен начин, није новина на овим просторима. Позивање на „европске
интеграције“ (све уз коришћење ове неправилне множине) у свим при-
ликама и на сваком месту, третирање ове теме као мантре и као доказа
властите и туђе политичке подобности, ни у чему се суштински не раз-
ликује од негдашњег позивања на „вредности социјалистичког самоу-
правног друштва“, „несврстаност“, „дело друга Тита“ и сличне појмове
некритички третиране као нешто што је апсолутно добро и не подлеже
провери, због чега је и под окриљем чега је и оно што је добро у тим пој-
мовима, а они су по много чему било вредни и добри, бивало кварено и
извитоперено, а цео концепт коме су припадали бивао изложан злоупо-
8 Чланак „Сандучићи по европским стандардима“, објављен на сајту Радио телеви-

зије Србије, 26. јануара 2011. године, доступан 11. априла 2013. године на следећој
интернет адреси: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/832820/Sa
ndu%C4%8Di%C4%87i+po+evropskim+standardima.html
требама и вредносном паду. Занимљиво је да су чак неки од најискљу-

чивијих и најнекритичкији настројених поборника социјалистичког са-
моуправљања и несврстаности сада постали у једнакој мери искључиви
и према неистомишљеницима веома нетолерантни заговорници евро-
пејства. Променила се тема, али је искључивост остала иста.9
Један пример трпања негдашње идеолошке мантре тамо где јој није
место десио се на чувеном „Сарајевском процесу“ одржаном 1983. годи-
не пред Вишим окружним судом у Сарајеву, на коме је Алији Изетбего-
вићу и групи „бошњачких интелектуалаца“ суђено због кривичних дела
против уставног уређења и безбедности СФРЈ, при чему је централна
оптужба била да су планирали рушење постојећег и увођење исламског
поретка у Босни и Херцеговини, а централни доказ „теоријска распра-
ва“ Алије Изетбеговића насловљена „Исламска декларација“. Један део
испитивања окривљеног Изетбеговића од стране тужитељице Едине Ре-
шидовић гласио је овако:
„Решидовић: ‘У својој одбрани сте изнијели тврдњу да ИД за-
говара модеран и хуман поредак заснован на исламу. Какав је то
хуман и модеран систем који нигдје не спомиње несврстаност и
самоуправљање?’ Изетбеговић: ‘Нисам нигдје заговарао несврста-
ност и самоуправљање. Не поричем вриједност ових принципа, али
постоје и други принципи који су хумани и модерни.’“10
Пред оваквом идеолошком занетошћу тужитељке, чак је и Алија
Изетбеговић на тренутак зазвучао као човек широких схватања.
Оваквих примера има много. Искључивиост и нетолерантност, не-
кад искрена, а некад чисто прорачуната, компромитовали су многе по-
зитивне и племените идеје у прошлости и компромитују их и данас.
9 Види о овоме Урош Шуваковић „О безалтернативности путева друштвеног раз-

воја или о новом догматизму почетком XXI века“, у М. Божић, С. Голубовић (ур. и
прир.), Балкан у процесу евроинтеграција: унутаррегионални односи. Филозофски
факултет Универзитета у Нишу – Центар за социолошка испитивања, Ниш, 2010,
стр. 157–176.
10 Един Ченгић, „Сарајевски процес – Алија Изетбеговић (Суђење групи муслиман-
ских интелектуалаца 1983.)“, текст доступан, на дан 12. јуна 2014. године, на сле-
дећој интернет адреси: http://www.camo.ch/sarajevski_proces.htm
II – ВАРЉИВОСТ РЕТОРИКЕ
У даљем тексту ћемо приказати два историјска примера који ука-

зују да европску интеграциону реторику треба третирати са опрезом, а
то важи и за позивање на друге идеје које су због своје суштинске по-
зитивности и напредности подобне да буду широко прихваћене или то
већ јесу. Јер ствари у суштини нису увек онакве како на први поглед
изгледају или како су нам представљене. Зато речи треба поредити са
делима. Некад ће дела потврдити речи, некад ће указати на нешто што
је садржано у речима али није на први поглед видљиво, а некад ће јед-
ноставно постати јасно да су речи биле неискрене.
1. ДОБАР ПАСТИЈЕР, ЈЕР ШТО КАЖЕ ИНОМ

И САМ СВОЈИЈЕМ ПОТВРЂУЈЕ ЧИНОМ11
Идеја о повезивању и интегрисању европских држава и народа мир-
ним путем датира још од Средњег века, а покушаји њеног обједињења
у јединствену државну целину путем силе потојали су још у античким
временима и повремено су обнављани све до средине ХХ века. Схва-
тања и погледи на начине мирног повезивања и сарадње држава и на-
рода у Европи могу да варирају. Уосталом, и у пракси европске интегра-
ције оличене у Европским заједницама и Европској унији није све ишло
праволинијски и по унапред утврђеном плану, већ су и ту различити
погледи и приступи остваривали привремену превагу и утицали на кре-
тање овог процеса.
Међу великим европским државницима обележеним етикетом ан-
тиевропејства, то јест познатим по залагању против наднационалног
интегрисања европских држава, већ за очување националних сувере-
нитета, посебно место заузима Шарл де Гол (Charles de Gaulle). Његов
став о томе да једино државе могу да имају реалну политичку вредност
и значај, док европске институције могу имати само техничку вредност,
изражен је следећим његовим речима изговореним на конференцији за
штампу коју је одржао 5. септембра 1960. године:
„Изградити Европу, то јест ујединити је, очигледно је од
суштинског значаја. О томе нема потребе ни говорити. Зашто бис-
мо допустили да се ово велико средиште цивилизације, снаге, разу-
ма, просперитета, угуши под сопственим пепелом?
11 Стихови из спева „Смрт Смаил-аге Ченгића“, Ивана Мажуранића.

Само, код поступања на једном таквом плану не треба следити

снове, већ стварност. Али шта је стварност Европе? На којим је сту-
бовима треба градити?
Уистину, то су државе, које се свакако веома разликују једне од
других, свака са својом сопственом душом, сопственом историјом,
сопственим језиком, сопственом несрећом, сопственом славом,
сопственим амбицијама, али које су једини субјекти који имају пра-
во да нареде и који су овлашћени да делују.
Замислити да изван и изнад држава можемо да изградимо нешто
што би имало ефикасно дејство и што би наишло на одобравање наро-
да, то је пука маштарија. Истина је да је, док још није дошло време када
се проблем Европе може решавати у целини, било могуће успоставити
одређена тела мање-више ваннационалног карактера. Ова тела имају
техничку вредност, али немају нити могу да имају ауторитет и самим
тим ни политичку ефикасност. Докле год се ништа озбиљно не деша-
ва, она функционишу без много проблема; али чим би дошло да неких
драматичних околности, чим би било нужно да се реши неки крупан
проблем, одмах би се испоставило да таква ‘Висока власт’ нема никак-
ву контролу над различитим националним групама и да је само државе
имају.“12
Ове речи указују на јасан евроскептицизам највећег Француза ХХ
века, бар ако се Европске заједнице и Европска унија схвате као практи-
чан израз и плод евроентузијазма, а евроскептицизам као отпор према
њима или њихово ниподаштавање. Међутим, када се мало уђе у сушти-
ну ствари, можда је управо де Гол од свих политичара његовог ранга
пружио највећи или готово највећи допринос практичном успоста-
вљању и развоју Европских заједница, управо оних творевина којима
је порицао могућност поседовања политичке ефикасности и ауторите-
та, који једино државама могу припадати. Mожемо рећи да је профе-
сор Морис Ваис (Маurice Vaïsse) био у праву када је у погледу де Гола
констатовао: „Он је остављао утисак антиатлантског и антиевропског
државника.“13 али и: „Супротно ономе што се често може чути, де Гол
није антиевропљанин.“14
12 Conférence de presse de Charles de Gaulle (5 septembre 1960), GAULLE, из Charles

de. Discours et messages. Volume III: Avec le renouveau (1958–1962). Paris: Plon, 1970.
443 p., доступно, 12. јуна 2014. године, на следећој интернет адреси: http://www.cvce.
eu/content/publication/1999/1/1/0993e4e3–896a–4c44–89c4–9de188c1d637/publishable_
fr.pdf
13 Maurice Vaïsse. „Le général de Gaulle et la défense de l’Europe, 1947–1958“, у: Matéri-
aux pour l’histoire de notre temps. 1992, N. 29. Faire et refaire les armées – Penser et re-
penser les défenses, стр. 5; овај чланак Мориса Вајса је доступан, на дан 12. јуна 2014.
године, на следећој интернет адреси: http://www.persee.fr/web/revues/home/prescript/
article/mat_0769–3206_1992_num_29_1_405018
14 Maurice Vaïsse. „Le général de Gaulle et la défense de l’Europe, 1947–1958“, у: Matéri-
aux pour l’histoire de notre temps. 1992, N. 29. Faire et refaire les armées – Penser et re-
Најпре, супротно очекивањима и претпоставкама изграђеним на

основу чињенице да је пружао снажан отпор успостављању Европске
одбрамбене заједнице,15 као и због изузетно лоше економске ситуације
у Француској (посебно катастрофалног платног биланса), генерал де Гол
је, по доласку на место премијера Француске 1. јуна 1958. године (функ-
цију Председника Републике је, након победе на изборима у децембру
1958. године, преузео 8. јануара 1959. године), подржао успостављање
Заједничког тржишта, као централног сегмента ЕЕЗ, пре свега прве ко-
раке на плану уклањања царинских баријера и успостављања заједничке
царинске тарифе, чија је реализација била предвиђена за 1. јануар 1959.
године, што је иначе могао да спречи применом заштитних мера на које
је имао право и за које је постојао реалан основ због економске ситу-
ације у Француској.
На наведени начин је де Гол суштински допринео покретању цен-
тралног механизма европског интеграционог процеса, који је заправо и
довео тај процес до нивоа на коме се сад налази, а за који, што је мало
познато и чак супротно широко распрострањеном уверењу, заслуге не
носе француски покретачи интеграционе конструкције са почетка педе-
сетих година ХХ века. О овоме је на следећи начин сведочио саветник у
кабинету премијера де Гола из времена о коме је реч, а истакнути фран-
цуски дипломата и политичар Жан Марк Бегнер (Jean-Marc Boegner),
истичући де Голове заслуге не само за успостављање Заједничког тр-
жишта, већ и Заједничке пољопривредне политике и сарадње са земља-
ма Африке, Кариба и Пацифика:
„Tребало би да се зна, у том смислу, да Европска економска
заједница није француски изум; земље Бенелукса су, након неуспе-
ха Уговора о успостављању Европске одбрамбене заједнице, да би
утрле пут европском препороду, предложиле створање једне широ-
ке целине која би покрила све области привреде. ‘Очеви Европе’, а
нарочито сам Жан Моне, нису били наклоњени том уговору; они
су све своје наде усмерили ка Европској заједници за атомску енер-
гију, будући да је атом био сматран за велику област будућности;
а осим тога они су сумњали у то да је Француска била у стању да
примењује одредбе Римског уговора.
Треба, дакле, да се зна да је овај уговор Француска невољно
потписала и да, с друге стране, ми нисмо у то време били у стању да
испунимо своје обавезе. Али испоставило се да је генерал де Гол не
само прихватио тај уговор, већ и и да је његова влада, захваљујући
penser les défenses, стр. 6; овај чланак Мориса Вајса је доступан, на дан 12. јуна 2014.
године, на следећој интернет адреси: http://www.persee.fr/web/revues/home/prescript/
article/mat_0769–3206_1992_num_29_1_405018
15 О томе детаљније у: Бранко Ракић, За Европу је потребно време – О преурањеном
покушају успостављања европске одбрамбене и политичке интеграције, Београд,
Правни факултет у Београду, 2009.
мерама економског, финансијског и монетарног опоравка предузе-

тим крајем децембра 1958. године, ставила Француску у позицију
да буде у стању да од 1. јануара 1959. године примени, на велико
изненађење и олакшање наших партнера, прве мере предвиђене
тим уговором. Тај улазак Француске у међународну конкуренцију је
вероватно један од најважнијих догађаја наше савремене историје;
ми већ вековима живимо, у ствари, у катастрофалном протекцио-
низму, са изузетком кратког прекида током Другог царства.
Пошто су тако предузете прве мере извршења, требало је онда
наравно прећи на све друге одредбе Уговора, а пре свега настави-
ти путем Царинске уније и Заједничке пољопривредне политике,
која своје постојање дугује екстремној чврстини генерала де Гола.
Царинска унија и Заједничка пољопривредна политика су успоста-
вљене у јулу 1968. године, то јест две године пре рока предвиђеног
Римским уговором, што може да служи на част. Многе друге одред-
бе Уговора су у потпуности или делимично реализоване, такође же-
лим да нагласим, зато што се генерал, не говорећи о томе јавно, за
њих директно заузео: такав је случај са споразумом који је потписан
између Заједнице и наших бивших колонија у Африци, Споразумом
из Јаундеа, који је од ступања Енглеске у чланство замењен Спора-
зумом из Ломеа, који данас обухвата шездесет девет земаља, док је у
онај из Јаундеа обухватао двадесетак, захваљујући чему је Европска
економска заједница могла да омогући овим афричким земаљама
које су стекле независност како приступ европском тржишту под
повољним условима, тако и финансијску и техничку помоћ која је
далеко од занемарљиве.“16
Поред кључног доприноса генерала де Гола успостављању Зајед-
ничког тржишта и, још више, Заједничке пољопривредне политике, као
најзначајније и најразвијеније од заједничких политика ЕЗ/ЕУ, као и из-
градњи привилегованих односа са државама Африке, Кариба и Паци-
фика (споразуми из Јаундеа и Ломеа се односе на те земље), огромна
заслуга генерала де Гола је и у томе што је заједно са канцеларом Кон-
радом Аденауером ако не успоставио, онда свакако учврстио и учинио
трајним однос пријатељства и сарадње са СР Немачком, што је и фор-
мализовано потписивањем, 22. јануара 1963. године у Паризу, тзв. Је-
лисејског уговора или Уговора о пријатељству између Француске и СР
Немачке. А познато је да је француско-немачка осовина кључни носећи
елемент европске интеграционе конструкције од оснивања Европских
заједница до данас.
16 Jean-Marc Boegner, 1958, le général de Gaulle et l’acceptation du traité de Rome, Espoir

n°87, 1992; доступно, 12. јуна 2014. године на следећој интернет адреси: http://
www.charles-de-gaulle.org/pages/l-homme/dossiers-thematiques/de-gaulle-et-le-monde/
de-gaulle-et-lrsquoeurope/temoignages/1958-le-general-de-gaulle-et-lrsquoacceptation-
du-traite-de-rome.php
Поред Жан-Марка Бегнера (који је горње наводе допунио констата-

цијом да „можемо рећи да су резултати активности Француске у време
када је генерал де Гол био на власти били изузетно позитивни на плану
изградње Европе“17) и други аутори, укључујући и директне сведоке та-
дашњих збивања, истичу де Голов одлучујући допринос успостављању
најзначајнијих суштинских елемената Европских заједница и европске
интеграционе конструкције уопште.
Тако је социолог и политиколог Алфред Гросер (Alfred Grosser), који
је један од учесника у изради Јелисејског уговора, подсетио на конста-
тацију да „без генерала (де Гола) Европа не би могла да буде изграђена“
(„sans le Général, l’Europe n’aurait pas pu se faire“).18
Министар информисања, науке и просвете из де Головог времена и
блиски генералов сарадник Ален Перфит (Alain Peyrefitte), подсетивши
на то да су сви, а посебно преосталих пет земаља потписница Париског
и Римских уговора сматрали, полазећи од искуства са пропашћу Уго-
вора о оснивању Европске одбрамбене заједнице, да де Голов долазак
на место премијера Француске значи осуду и Уговора о оснивању ЕЕЗ
на пропаст, и истакавши да је де Гол могућност да Француска учествује
у либарализацији трговине створио релизацијом привредних реформи
унутар земље на основу плана Риеф-Пине („lе plan Rueff-Pinay“) са краја
1958. године, указао је на разлоге због којих де Гол, иако противник су-
пранационалног организовања, није прихватио британску понуду за
стварање зоне слободне трговине без институционалних аранжмана,
већ је узео активно учешће у успостављању Заједничког тржишта према
Уговору о успостављању ЕЕЗ, тако да се може рећи следеће: „Де Гол је
спасао Заједничко тржиште, али оно ипак није било његово дете.“ Први
разлог за де Голову подршку Заједничком тржишту, по Перфиту, је тај
што „без индустријског заједничког тржишта не би било пољопривред-
ног заједничког тржишта“, а ово друго, које је од изузетног значаја за
француску привреду, и иначе је са великом муком „ишчупано“ од пет
других држава чланица. Зона слободне трговине из британског пред-
лога по де Голу би представљала „отварање европских врата Сједиње-
ним Државама“, док је Заједничко тржиште значило ослањање Европе
на саму себе. Де Гол је дакле једноставно имао нешто друкчије виђење
Европе од Монеовог (и Монеових следбеника), он је био за повезивање
европских држава које не би нарушавало њихов суверенитет и независ-
17 Jean-Marc Boegner, „1958, le général de Gaulle et l’acceptation du traité de Rome“, Es-

poir n°87, 1992; доступно, 12. јуна 2014. године на следећој интернет адреси: http://
www.charles-de-gaulle.org/pages/l-homme/dossiers-thematiques/de-gaulle-et-le-monde/
de-gaulle-et-lrsquoeurope/temoignages/1958-le-general-de-gaulle-et-lrsquoacceptation-
du-traite-de-rome.php
18 Alfred Grosser, „La politique européenne du général de Gaulle“, Espoir n°62, 1988;
доступно, 12. јуна 2014. године на следећој интернет адреси: http://www.charles-
de-gaulle.org/pages/l-homme/dossiers-thematiques/de-gaulle-et-le-monde/de-gaulle-et-
lrsquoeurope/analyses/la-politique-europeenne-du-general-de-gaulle.php
ност, укључујући, и то на првом месту, политичку сарадњу, што је поку-

шао да успостави између шест земаља кроз Фушеове планове из раних
шездесетих година ХХ века и што је у значајној мери остварио на би-
латералном плану са СР Немачком, путем Јелисејског уговора. А ево и
како је Ален Перфит пренео објашњење које је њему лично де Гол изнео
у погледу своје европске политике:
„Често сам гa слушао како прети да ће да стави тачку на Зајед-
ничко тржиште ако га наши партнери не буду у пракси третирали
у духу који је он желео. Али ја никада нисам чуо да је зажалио због
одлуке коју је донео у децембру 1958. године. ‘Политика је вешти-
на могућег’, волео је да каже. Било је реалности, тј. могућег, у вољи
за европским животом. То је оно што је позитивно у тој идеји коју
ће његова вештина хтети да оствари. Тринаест месеци касније, у ја-
нуару 1960. године, рекао ми је: ‘Западна Европа треба да се орга-
низује, односно њене чланице треба да се међусобно приближе, од
Амстердама до Сицилије, од Бреста до Берлина, како би постале у
стању да се суоче са два дива, САД и Русијом. Док су наше земље
разједињене, оне су лак плен за Русе, као три Куријација који су од-
војено стизали да би се суочили са Хорацијем [...]. Требало би по-
чети са ових пет или шест земаља које могу да чине језгро; али без
предузимања било чега што може да блокира пут другима.’ И додао
је: ‘Сваки народ је различит од других, јединствен, непроменљив,
неуништив. Ако желите да се нације уједине, не покушавајте да их
сједините онако како се сједињују кастени у кестен пиреу.’“19
И један од де Голових најближих сарадника, и то у својству како
премијера (8. јануар 1959. – 14. април 1962.) тако и министра у више
ресора, Мишел Дебре (Michel Debré), потврђује наведене констатације о
одлучујућем де Головом доприносу стварању Заједничког тржишта, али
истовремено и о његовом отпору наднационалним политичким ангаж-
манима:
„Што се тиче три уговора, оног о угљу и челику, Еуроатома и
Заједничког тржишта, његову пажњу је привлачио само један од
њих, онај последњи. ...
... Већ 1958. године, генерал де Гол је потврдио да ће Француска
поштовати свој потпис у погледу економских одредби. Политичке
одредбе није помињао. И то је оно што ће бити учињено. Управо
Петој републици, то јест генералу де Голу дугујемо за успех Зајед-
ничког тржишта, како због тога што је испуњен предуслов – фи-
нансијски, монетарни и економски опоравак Француске – тако
19 Alain Peyrefitte, „Témoignage – Un singulier paradoxe“, Espoir n°116, 1998; доступно,

12. јуна 2014. године на следећој интернет адреси: http://www.charles-de-gaulle.org/
pages/l-homme/dossiers-thematiques/de-gaulle-et-le-monde/de-gaulle-et-lrsquoeurope/
temoignages/alain-peyrefitte-un-singulier-paradoxe.php
и због тога што је испуњен први услов – интеграција у области

пољопривреде у облику заједничке политике – и коначно, због тога
што су захваљујући ауторитету француске владе избегнута прете-
ривања услед интереса страних Европи. Чврстини коју је показао
код остварења Заједничког тржишта, а посебно код предузимања
неодложних корака, једнака је једино чврстина са којом се генерал
супротстављао политичким одредбама.
Памтимо кризу која је почела 1965. године, када је уочи пред-
седничких избора, да би неуспехом његове политике створила
тешкоће генералу, Комисија хтела да се договара директно са зајед-
ничком Скупштином, не тражећи сагласност влада. Француска се
одмах повукла из органа Заједнице. То је био изврсна политика
празне столице која је довела до коминикеа из Луксембурга према
коме је Комисија враћена на своје место, и отворено истакнута нео-
пходност правила једногласности. Воља за Европом држава преваг-
нула је у односу на вољу да се она замени наднационалном Европом
путем механизама који немају везе са развојем привреде. Наравно,
нема ни говора о примени члана који се односи на опште изборе за
Скупштину. Европска полика се не спроводи таквим механизмима
или таквим институцијама.“20
Као што се може видети, по наведеним сведочењима, остварење
Заједничког тржишта је ишло заједно и, према ставу генерала де Гола,
било условљено успостављањем Заједничке пољопривредне полити-
ке, која је била од кључног значаја за Француску, као у значајној мери
пољопривредну земљу. Без Заједничке пољопривредне политике ус-
постављање Заједничког тржишта (у питању је тржиште пре свега ин-
дустријских производа) било би економски веома проблематично за
Француску. То је разлог велике агилности генерала де Гола на плану
залагања за успостављање Заједничке пољопривредне политике (његов
ентузијазам на овом плану други партнери нису делили, сем Холанђана,
који су такође видели шансу за своју пољопривреду21), о чему професор
Пјер Жербе (Pierre Gerbet) између осталог каже следеће:
„Генерал де Гол је веровао да ће без пољопривредне политике,
Француска у Европској заједници направити ћорав посао. Штави-
ше, прихватајући индустријско Заједничко тржиште, Француска
20 Michel Debré, „Les conceptions du Général, ‘telles que je puis en témoigner...’“, Espoir
n°26, 1979; доступно, 12. јуна 2014. године на следећој интернет адреси: http://www.
charles-de-gaulle.org/pages/l-homme/dossiers-thematiques/de-gaulle-et-le-monde/de-
gaulle-et-lrsquoeurope/temoignages/michel-debre-les-conceptions-du-general-telles-que-je-
puis-en-temoigner.php
21 Значајну улогу код практичног успостављања Заједничке пољопривредне полити-
ке имао је европски комесар за пољопривреду, Холанђанин Сико Мансхолт (Sicco
Mansholt).
је преузела велики ризик. Стога је било неопходно да се направи

компензација: потенцијал француског пољопривредног извоза је
био значајан, али само ако би се отвориле границе. Зато је де Гол
био врло чврст у погледу реализације Заједничке пољопривредне
политике... А Заједничка пољопривредна политика је представљала
кључни корак у стварању истинске европске заједнице.“22
А да би створили ваљан суд о де Головом односу према успоста-
вљању Заједничког тржишта и Заједничке пољопривредне политике,
сасвим је сигурно веома важно имати у виду шта је о томе говорио сам
де Гол:
„У том смислу, већ смо урадили нешто позитивно што се зове
Европска економска заједница, која је створена, у суштини, Угово-
ром из Рима и реализована, најпре, захваљујући нашем економском
и финансијском опоравку из 1958. и 1959. године – јер да нисмо
остварили тај опоравак не би било Заједнице која је у стању да оп-
стане, а затим, она је реализована и захваљујући чињеници да смо,
прошлог јануара, успели да остваримо то да пољопривреда уђе у
Заједничко тржиште, прихвативши, заузврат, прелазак у другу фазу,
то јест стварну примену. Тако, постоји економска организација
код које се постепено бришу царинске баријере између шест држа-
ва.“ (Конференција за штампу у Јелисејској палати, 15. маја 1962.
године)23
Према Уговору о успостављању ЕЕЗ де Гол је имао следећи однос:
„читав Уговор (tout le traité)“ aли и „ништа осим Уговора (rien que le
traité)“, што значи да је био за спровођење у потпуности у дело онога
што је заиста било садржано у Уговору, а то је економско обједињавање
Европе, које би било и гарант европске независности, пре свега еко-
номске и пре свега у односу на САД, али без додавања елемената надна-
ционалности који су, по генераловом мишљењу, изграђивани кроз фе-
дералистичку надградњу Уговора и представљају оно што је истакнути
стручњак и поборник што чвршћег европског интегрисања Пјер-Анри
Тетжен (Pierre-Henri Teitgen) назвао „виртуелностима“ (les virtualités)
Уговора. У такве „виртуелности“ спадало би успостављање квазибика-
мералног легислативног система у коме би Скупштина (Европски пар-
ламент), бирана на општим непосредним изборима, била попут доњег
дома, а Савет, у коме би се одлучивало превасходно квалификованом
већином, би био попут горњег дома, уз давање Комисији положаја и
22 Pierre Gerbet, „1958–1969: la politique agricole commune“, Espoir n°90, 1993;

доступно, 12. јуна 2014. године на следећој интернет адреси: http://www.charles-
de-gaulle.org/pages/l-homme/dossiers-thematiques/de-gaulle-et-le-monde/de-gaulle-et-
lrsquoeurope/analyses/la-politique-agricole-commune–1958–1969.php
23 „Discours et déclarations du général de Gaulle“ (extraits), Le Monde diplomatique, Un
cahier spécial sur l’Europe, jeudi 28 avril 2005, доступно, 12. јуна 2014. године, на сле-
дећој интернет адреси: http://www.monde-diplomatique.fr/cahier/europe/a12165
улоге владе, док би Суд правде имао улогу неке врсте врховног суда.24
Тзв. Фушеови планови имали су за циљ како спречавање успостављања
тих „виртуелности“, тако и успостављање трајне и организоване поли-
тичке сарадње између европских држава, и то класичног међувладиног,
а не наднационалног карактера.25
Када се дакле све наведено има у виду, мења се у значајној мери сте-
реотипна слика о генералу Шарлу де Голу као тврдом еуроскептику и
противнику Европских заједница. Наравно, и без наведених података и
сазнања, већ сама логика би наметнула питање: ако је Шарл де Гол заис-
та био такав противник Европских заједница како га бије глас, како је
било могуће да се оне успоставе и опстану када се има у виду чињеница
да се критично време прелазног периода за успостављање Заједничког
тржишта, а и других битних елемената Заједнице, готово у годину по-
клапа са његовим руковођењем у то време најзначајнијом државом чла-
ницом.
Морамо се заправо сложити са генералним секретаром Председ-
ништва Француске из де Головог времена,26 Етјеном Бирен де Розијеом
(Étienne Burin des Roziers), да питање да ли је де Гол био добар Европља-
нин зависи од тога шта подразумевамо под појмом Европљанин. Јер
ако се под тим појмом подразумева неко ко се залаже за наднационал-
но интегрисање европских држава, управо онако како је „европејство“
данас широко схваћено (и како га без изузетка схватају искључиви и
нетолерантни поборници европске интеграције), онда де Гол то сва-
како није био, будући да он „заправо није престајао да ратује против
‘наднационалности’“.27 У супротном, долазимо да сасвим супротног
закључка:
„Али ако се европки дух не сведе на ‘наднационални’ дух...
онда де Гол има и те како много заслуга; он је претеча: он је први,
за време рата (Другог светског рата, Б.М.Р.), у Алжиру, позивао на
формирање једне групације на западу Европе, једне целине, којој би
Медитеран, Рајна и Ла Манш били артерије. Он је реализатор: он је
био тај који се заложио да на време буде успостављено Заједничко
тржиште и да се обезбеди његово покретање у предвиђеним роко-
вима, па чак и раније. Он је визионар: он је још у време хладног
24 Étienne Burin des Roziers, „De Gaulle et l’Europe“, у: Philippe de Saint Robert (ed.),
L’Europe déraisonnable, Paris, O.E.I.L. – Valmonde, 1992, стр. 278.
25 Georges-Henri Soutou, „1961, le plan Fouchet, Espoir n°87, 1992; доступно, 18. јуна
2014. године, на следећој интернет страници: http://www.charles-de-gaulle.org/
pages/l-homme/dossiers-thematiques/de-gaulle-et-le-monde/de-gaulle-et-lrsquoeurope/
analyses/1961-le-plan-fouchet.php
26 Secrétaire général de la présidence de la République française, 1962 – 1967.
рата најавио неизбежно настајање целовите Европе, ‘од Атлантика

до Урала’.“28
Имајући све наведено у виду, сложићемо се са де Розијеовом кон-
статацијом да је најбољи одговор на питање да ли је де Гол Европљанин,
а и на то какав је Европљанин, дао сам Шарл де Гол, у следећој речени-
ци: „Ја сам Француз, дакле ја сам Европљанин.“29
Али у свету који не препознаје и не признаје нијансе, де Гол се тре-
тира као еуроскептик и кочничар интеграционог процеса коме је запра-
во допринео много више него многи више на речима него на делима
јаки евроентузијасти. Тако, иако сам сматра да је де Гол „играо значајну
улогу у развоју француске идеје о европском уједињењу“, као и то да је
он „без сумње могао да буде издвојен као један од пионира француске
идеје о европском уједињењу“, Хардев Синг Чопра указује на то да је
уврежено супротно схватање:
„Већина људи у Западној Европи и Сједињеним Државама, чак
и у академским круговима, његов допринос на овом плану рангира
веома ниско. На Западу се о њему веома често говори као о препре-
ци европском уједињењу. Ово тумачење његове улоге на плану ев-
ропског уједињења се укоренило у Западној Европи и Сједињеним
Државама делимично захваљујући његовој критичкој настројености
(од краја Другог светског рата) према Сједињеним Државама и Бри-
танији и, делимично, захваљујући његовим политичким опоненти-
ма у Француској, које је истиснуо са француске политичке сцене.“30
А Шарл де Гол је управо својим поступцима потврдио оно што је
и говорио. Био је одан пре свега својој отаџбини, на чијем се челу на-
лазио, а за европско јединство је чинио све оно што је било од користи
за Француску, а то је, као што смо видели, веома много, али је био про-
тив свега онога у интеграционој пракси за шта је сматрао да Француској
може да шкоди.
2. ХУЉЕ ЛЕПО ЗБОРЕ, А НИТКОВСКИ РАДЕ31

У поређењу са реториком Шарла де Гола, у којој доминира оданост
држави и државном суверенитету и, упркос његовом описаном огро-
мном суштинском доприносу практичном успостављању Европских
заједница, не мала мера резерве према европском интеграционом про-
30 Hardev Singh Chopra, De Gaulle and European Unity, New Delhi, Abhinav Publications,
1974, стр. 1.
31 Завршни стих, наравоученија, из песме „Патак и жабе“ Јована Јовановића Змаја.
цесу који се захуктавао, цитат који следи делује крајње евроентузијас-

тично, готово као нека врста сањарења о европској федерацији као ко-
левци мира и слоге:
„Чврсто сам уверен да баш као што данас ми са осмехом гледа-
мо на накадашње парохијске свађе које су делиле немачки народ 40-
их и 50-их година прошлог века, тако кроз педесет година будућим
генерацијама неће бити ништа мање забавна политичка спорења
која се сада дешавају у Европи. ‘Драматични национални сукоби’
многих малих европских држава неће им изгледати озбиљније од
породичних свађа. Уверен сам да кроз педесет година људи више
неће размишљати у категоријама земаља – многи од данашњих про-
блема ће пасти у заборав и мало тога ће остати од њих. Тада ће људи
мислити у категоријама континената, а европски умови ће бити
испуњени и под утицајем сасвим различитих, можда много већих
проблема.“
Ако се из овог цитата можда и може претпоставити да датира из
времена блиског Другом светском рату и да му је аутор можда Немац,
тешко да би ико могао помислити да су то речи ни мање ни више него
Јозефа Гебелса (Joseph Goebbels). А ради се о делу Гебелсовог говора
одржаног пред чешким интелектуалцима и новинарима, 11. септембра
1940. године.32
Наведени извод из Гебелсовог говора није једино наизглед про-
европско изјашњавање нацистичких лидера. Таквих примера је изне-
нађујуће много. Некад је реч о говорима, некад о писаним текстовима,
укључујући и званичне документе или предлоге докумената. И неретко
по тону и садржају та изјашњавања веома подсећају на данашња про-
европска изјашњавања. Неки елементи текстова о којима је реч, попут
истицања значаја и улоге немачке нације и немачког Рајха, потреба за
пружањем отпора бољшевизму и англосаксонском империјализму, кри-
тика версајског система који је уситнио Европу и слично, код данашњег
читаоца, који има много потпунија сазнања о мрачној природи наци-
зма, у потпуности би анулирали дејство слаткоречивих пасажа о европ-
ском јединству, слози и интеграцији, али треба имати у виду да у време
када су текстови о којима је реч настали та мрачна природа многима
још увек није била јасна и довољно позната, не само у Немачкој, већ и у
другим нацијама, пре свега германским, које су по нацистичким ставо-
вима и у нацистичким плановима имале нешто бољи положај и нешто
повољнији тратман у пракси.
32 Joseph Goebbels: The Europe of the future, September 11, 1940, доступно, 8. маја 2014.
године, на: http://www4.dr-rath-foundation.org/brussels_eu/roots/08_goebbels_europe_
future.html
Исти текст је садржан и у: Walter Lipgens, (ed.) Documents on the History
of European Integration: Continental Plans for European Union 1939–1945 (Series B,
History, Volume 1), Walter de Gruyter & Co – Berlin – New York, European University
Institute – Fiesole, 1984, стр. 73–76; горњи цитат је са стране 74.
Присуство нечега што би се могло назвати „европском интеграци-

оном идејом“ у реторици нацистичких кругова и кругова блиских на-
цизму, није много обрађивано у стручној литератури. То се делимич-
но може објаснити чињеницом да се, наравно са правом, сматра да је
експлоатисање европске интеграционе теме од стране нациста било не-
искрено и имало за готово искључиви циљ да се изгради прихватљиво
образложење за немачке освајачке амбиције, па озбиљна наука том мас-
кирању зла не жели да придаје посебан значај. Други, чини се важнији
разлог је страх од компромитовања европске интеграционе идеје, која
је у значајном делу научне (а и шире) јавности на европском простору
третирана као вредност која се не сме чак ни озбиљније оспоравати, а
камоли омаловажавати макар и на тако индиректан начин какав је ука-
зивање на то да су и нацисти користили европску интеграциону рето-
рику.
Зато се позивање на везу нациста са европском интеграционом
идејом појављује углавном у текстовима наглашено критички оријенти-
саним према европској наднационалној интеграцији, тј. у радовима јас-
но декларисаних еуроскептика. Такав је рецимо случај са француским
политичарем и писцем, бившим учесником Покрета отпора, Аленом
Гриотреом, који је тврдио: „До сада, током века, најопредељенији Евро-
пљанин остаје ... Адолф Хитлер. Његова Европа је германска, без сумње,
али је она нашла у свакој нацији ‘Европљане’ који су на ту тему опра-
вдавали своју колаборацију.“33
Међу веома ретке ауторе који се на систематичан начин баве везом
нацистичких кругова са европском интеграционом идејом, или макар
реториком, спадају немачки историчари Михаел Салевски (Michael
Salewski) и Валтер Липгенс (Walter Lipgens). Посебно занимљив приказ
односа нациста и европске идеје дат је у је у чланку Михаела Салев-
ског под насловом „Идеје национал-социјалистичке власти и партије“,34
садржаном у једном од томова едиције Европског универзитетског ин-
ститута из Фиренце, насловљене „Документи о историјату европске ин-
теграције: континентални планови за европску унију 1939–1945“ (серија
Б, Историја, том I) објављене под уредништвом Валтера Липгенса, који
се такође бави овом темом у „Општем уводу“35 публикације (тј. тома о
коме је реч). Иначе, у публикацији о којој је реч садржана су и 43 до-
33 Alain Griotteray, „La paix européenne entre l’illusion et le mensonge“, dans: Philippe de
Saint Robert (ed.), L’Europe déraisonnable, Paris, O.E.I.L. – Valmonde, 1992, стр. 248.
34 Michael Salewski, „Ideas of National Socialist Government and Party“, y Walter Lipgens,
(ed.) Documents on the History of European Integration: Continental Plans for European
Union 1939–1945 (Series B, History, Volume 1), Walter de Gruyter & Co – Berlin – New
York, European University Institute – Fiesole, 1984, стр. 37 – 54
35 Walter Lipgens, „General Introduction“, y Walter Lipgens, (ed.) Documents on the History
Institute – Fiesole, 1984, стр. 1 – 33
кумента која сведоче о односу нациста према европској интеграционој

идеји (ови документи су придодати након наведеног чланка Салевског),
као и текстови који се баве односом италијанских фашиста и европских
покрета отпора према тој идеји.
У наведеном чланку, Михаел Салевски указује на то да је однос на-
циста према „европској идеји“ прошао кроз неколико фаза, у којима је
био условљен и одређен различитом ситуацијом у којој се налазила и
Немачка и њени политички планови и политичка ситуација.
Према Салевском, упркос чињеници да до избијања Другог светског
рата „европска идеја“ није у битнијој мери присутна у размишљањима
нацистичких лидера, који су се, укључујући и Хитлера лично, чак и са
подсмехом односили према плановима Рихарда фон Куденхове Калер-
гија и Аристида Бријана, чак и у то време су централни елементи наци-
стичке идеологије, попут истицања потребе за „животним простором“
и расизма, превазилазили оквире традиционалног националистчког,
односно националним оквирима ограничног гледања на свет и облико-
вања политичких ставова, те да се по природи ствари поставило питање
оквира, путева и начина немачке доминације на Старом Континенту.
Овај аутор указује на неколико праваца размишљања о наведеном пи-
тању који су били присутни у нацистичким круговима током тридесе-
тих година двадесетог века.36
Први правац размишљања, чији су носиоци били неки пронацистич-
ки научни кругови,37 представља једна „политичко-економска доктрина“,
која се надовезује на пројекте немачке доминације средњом и југоисто-
чном Европом (Mitteleuropa) из времена Првог светског рата, простором
сачињеним од малих земаља које се лако могу довести у однос зависности
од Немачке и бити извор сировина и хране за њене потребе. Овај циљ
би се могао остварити и у пракси је и оствариван како грубљим и на-
силнијим путем, попут Аншлуса Аустрије, заузимања Судетске области,
распарчавања Чехословачке и окупације Прага, тако и наметањем еко-
номских споразума тим малим државама из наведеног региона који би
потврдили њихову зависност и подређеност Немачкој (што је и урађено
крајем тридесетих закључењем споразума са Словачком,38 Бугарском39 и
York, European University Institute – Fiesole, 1984, стр. 37 – 42.
37 Салевски наводи следећа имена: Werner Daitz, Anton Reithinger, Reinhard Höhn,
Carl Schmitt.
38 Словачка, која је 14. марта 1939. године прогласила независност од Чехословачке,
већ је 23. марта 1939. године закључила уговор о заштити (Schutzvertrag), који је
предвидео стационирање немачких заштитних војних снага на западу Словачке.
39 Национална банка Бугарске и Reichsbank су у пролеће 1932. закључиле споразум о кли-
рингу, а нови споразум о повећању међусобне трговине закључен је између Бугарс-
ке (Националне банке Бугарске) и Немачке у октобру 1939. године.
Румунијом,40 које ће касније и приступити Тројном пакту). Са ширењем

економског утицаја и интереса Немачке у дубину простора средње и ју-
гоисточне Европе, односно њене контроле над тим простором, развија-
ла се потреба за његовим економским реорганизовањем и решавањем
валутних, спољнотрговинских питања, питања поделе рада и планске
економије, што је представљало зачетак будуће идеје о „континентал-
ној економији“ и „новом економском поретку“, која ће се развити током
рата.41
Иначе, занимљиво је истаћи и нешто што Салевски не помиње, али
што указује на везу идеје о немачкој доминацији над Средњом Европом
из времена Првог светског рата, Хитлерових идеја и планова и скоријих
политичких, а и војних, поступака СР Немачке. Наиме, како у једном
свом раду пише академик Зоран Константиновић,42 у јеку немачких
ратних успеха у Првом светском рату, 1915, године немачки полити-
чар, политички теоретичар и протестантски свештеник Фридрих Нау-
ман (Friedrich Naumann) је 1915. године, објавио књигу Средња Европа
(Mitteleuropa) у којој је изнео пројекат преуређења Европе. Према том
Наумановом пројекту, требало је да дође до стварања велике Немачке
државе, великог царства које би било, уз Америку, Британију и Русију,
једна од четири светске велесиле. Ово царство би заузимало огроман
део средишњег простора Европе и у његовом оквиру би се нашао и
простор на коме живе други средњеевропски народи, попут Чеха, Мађа-
ра, већине Пољака и других, који би у оквиру тог средњеевропског цар-
ства били под апсолутном доминацијом Немаца. То немачко средњеев-
ропско царство би вршило контролу и над народима и територијама
ван самог средњеевропског царства, где би постојале мале и слабе др-
жаве, попут Бугарске, Пољске сведене на Варшаву и окружење (док би
већи део Пољске, посебно њени западни делови, био у оквиру немачког
средњеевропског царства) које Науман назива „трабантским државама“.
Те државице би, због своје уситњености и слабости биле неспособне да
самостално функционишу, тако да би биле у односу потпуне зависности
у односу на Немачку. Науман није инсистирао на германизацији окол-
них народа већ првенствено на економском искоришћавању. Посебно
значајна веза Фридриха Наумана са данашњим временом и данашњом
немачком политиком је у томе што се он сматра идеологом Либералне
партије Немачке,43 странке која је у периоду од 1974. до 1998. године
40 Немачка и Румунија су билатерални Уговор о развоју економских односа закључи-

ле у Букурешту 23. марта 1939. године.
York, European University Institute – Fiesole, 1984, стр. 38–39.
42 Зоран Константиновић, „Југословени и Средња Европа“, Луча IX/1, 1992, стр. 90–
96.
43 Фондација везана за Либералну партију зове ce „Фондација Фридриха Наумана“
(„Friedrich Naumann Stiftung“), зграда у Бону у којој се налазило седиште Либералне
давала министре иностраних послова СР Немачке – Ханса Дитриха Ге-

ншера (Hans-Dietrich Genscher) и Клауса Кинкела (Klaus Kinkel). Управо
у време њиховог вршења функције шефа немачке дипломатије, Немачка
је снажно инсистирала и водила главну улогу у међународној кампањи
усмереној на разбијање СФРЈ и поделу Чехословачке.44 Међу још неко-
лико концепција Средње Европе о којима говори Константиновић, за
нашу студију је посебно значајна и концепција водећег немачког еконо-
мисте из прве половине XIX века, Фридриха Листа (Friedrich List) који је
позивао Немце да одустану од тада распрострањене праксе исељавања
у Америку, већ да уместо тога колонизују словенски исток, да се спусте
Дунавом до Црног мора (куда води пут ка ширењу утицаја у правцу
Азије) и на југ до Јадранског мора, где би требало да се трајно наста-
не. По Константиновићу: „Хитлер је покушао да оствари комбинацију
Листових и Науманових замисли.“45
Други правац размишљања нациста из тридесетих година о уређењу
Европе под немачком доминацијом, према професору Салевском,
настао је из потребе да се отклони страх од могућег немачког наруша-
вања мирног развоја Старог континента, што је чињено кроз „мировне
говоре“ нацистичких лидера, укључујући и самог Хитлера. Немачки на-
цисти (као и италијански фашисти у исто време) су настојали да створе
слику о томе да су они заступници новог, напредног политичког прин-
ципа у Европи, који би континент заштитио од штетног утицаја западне
демократије с једне и „азијатског бољшевизма“ са друге стране. Носилац
ове политике била би „немачко-италијанска осовина“, а по званичној
нацистичкој тврдњи (коју је пракса суровог подјармљивања негирала)
та политика не би подразумевала утапање европских нација у једну
униформну целину, већ очување и развој специфичности сваке од на-
ција и разноликости европског духовног и материјалног наслеђа, што је
у складу са једном од доктрина немачке историјске науке, која је на овај
начин стављена у службу нацизма (Круг носилаца ове доктрине био је
концентрисан у и око берлинске Високе политичке школе – Hochscule
für Politik).
Трећи правац размишљања о начину остварења немачке доминације
Европом из тридесетих година изграђен је у круговима СС-а и главни
носилац му је био Хајнрих Химлер (Heinrich Himmler). Ради се о визији
стварања великог немачког Рајха на простору средње, источне и север-
партије Немачке носи Науманово име – „Дом Фридриха Наумана“ („Friedrich Nau-
mann-Haus“).
44 Зоран Константиновић, „Југословени и Средња Европа“, Луча IX/1, 1992, стр. 93.
Видети и транскрипт са суђења пред Међународним кривичним судом за бившу
Југославију у предмету IT-–02–54 од 31. августа 2004. године, стр. 32193–32194, као
и: Бранко Ракић, За Европу је потребно време – О преурањеном покушају успоста-
вљања европске одбрамбене и политичке интеграције, Београд, Правни факултет у
Београду, 2009, стр. 240–241
45 Зоран Константиновић, „Југословени и Средња Европа“, Луча IX/1, 1992, стр. 93.
не Европе, што би подразумевало потпуну германизацију тог простора,

која би се остварила издвајањем расно чистог и вредног, германског еле-
мента из оквира укупне популације и његовом доминацијом. Иако би
тај велики Рајх из СС-овских замисли требало да обухвати велики део
европског простора и имао би у географском смислу неспорно европску
димензију, овде се заправо не ради о начину успостављања неке врсте
уније између европских народа, односно о уређењу европског просто-
ра кроз прављење неке врсте блока држава под немачком доминацијом.
Овај приступ је немачка дипломатија из тог времена третирала као не-
адекватан, али је, за дивно чудо, он наилазио на одређено разумевање
код дела колаборациониста и симпатизера СС из европских земаља,
који су наивно веровали да ће у оквиру једног таквог аранжмана њихо-
ве националне државе опстати и постојати даље.
Четврти правац размишљања о уређењу Европе под немачком до-
минацијом из тридесетих година ослањао се и позивао на историју, од-
носно на средњевековни модел Светог Римског Царства Немачке На-
ције, који би требало да буде транспонован у двадесети век.
Коначно, и то је пети правац размишљања о уређењу Европе под
немачком доминацијом из тридесетих година, неки интелектуал-
ни кругови (пре свега филозоф, правник и политиколог Карл Шмит /
Carl Schmitt/ и еминентни представници немачке геополитичке шко-
ле Карл и Албрехт Хаусхофер /Karl и Albrecht Haushofer/, од којих се
први, иначе отац овог другог, сматра једним од кључних носилаца идеје
о Lebensraum-y, чији је творац географ Фридрих Рацел /Friedrich Ratzel/)
су се позивали на неку врсту европске варијанте „Монроове доктрине“
коју би требало успоставити као начин да се отклоне утицај и амбиције,
укључујући и евентуалну интервенцију, ривалских сила са простора ван
континенталне Европе.46
Отпочињањем Другог светског рата, а нарочито након успешног
окончања кампање поробљавања западног и централног дела Европе,
у нацистичкој реторици почиње да се појављује позивање на европско
јединство. Најпре, потреба за борбом за остварење јединства и слободе
Европе изнета је као објашњење за сам рат (у констатацијама попут сле-
деће: „Овај рат је такође рат за јединство и слободу Европе.“47). А глав-
но тежиште европске интеграционе реторике нацистичких кругова из
тог времена било је у потреби стварања економског јединства, тј. „новог
економског поретка“ у Европи, као саставног дела свеобухватног „новог
York, European University Institute – Fiesole, 1984, стр. 37 – 42
47 Note for the Reich Foreign Minister, (prob.) September 1939, y Walter Lipgens, (ed.)
Documents on the History of European Integration: Continental Plans for European Union
1939–1945 (Series B, History, Volume 1), Walter de Gruyter & Co – Berlin – New York,
European University Institute – Fiesole, 1984, стр. 55.
поретка“. У том економском преструктурирању и обједињењу освоје-

ног простора, Немци су предвидели одговарајућу позицију за сваки од
поробљених народа, односно територија, што се у коначном, у пракси,
сводило на пуко економско искоришћавање, пре свега црпљење ресурса
са широког европског простора.48
Пример овог вида нацистичке проевропске реторике представља
меморандум Канцеларије Рајха од 9. јула 1940. године о организацији
немачке економије, у коме се истиче следеће:
„Велики успеси немачких оружаних снага су поставили темеље
за економску реорганизацију Европе под немачким вођством. ...
Биће створен нови велики економски простор, у коме ће привреда
моћи да се развија уз добијање само основних смерница од државе.
Делови Европе под немачким утицајем морају бити уједињени на
исти начин као и друге континенталне области, нпр. САД и Русија.
Ово стварање економске области на европском нивоу је само-
вољно спречено после Светског рата од наметнутог Версајског мира
и повезаних уговора. Резултат је био успостављање 35 независних
европских држава, од којих је 16 имало мање од 10 милиона ста-
новника, и стварање 7.000 километара нових царинских граница. ...
Широко економско уједињење Европе може се постићи на раз-
личите начине. Државе које су економски комплементарне са Не-
мачком или имају сличну економску структуру могу у великој мери
да се уједине са њом. Ово нарочито важи за скандинавске земље
и Холандију, Белгију и Луксембург. Везе са другим државама биће
мање блиске.
Таква економска заједница централне Европе под немачким
вођством захтеваће, између осталог, решење следећих проблема:
– Централне европске валуте мораће да буду постављене на је-
динствену основу успостављањем фиксног курса између немачке
марке и валута других земаља.
– Царинске баријере у централној Европи морају бити укинуте.“49
Након немачког напада на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године,
нацистичка европска реторика сели своје тежиште на потребу европ-
49 Reich Chancery memorandum: “Organization of the German Economy“, July 9, 1940;
текст овог меморандума на енглеском језику је доступан, 22. јуна 2014. године, на
следећој интернет адреси: http://www4.dr-rath-foundation.org/brussels_eu/roots/03_
reich_chancery.html; исти текст је садржан и у: Walter Lipgens, (ed.) Documents on
the History of European Integration: Continental Plans for European Union 1939–1945
(Series B, History, Volume 1), Walter de Gruyter & Co – Berlin – New York, European
University Institute – Fiesole, 1984, стр. 57–59
ског јединства, наравно под немачким вођством, ради сузбијања бољше-

визма, односно заштите Европе од њега (на шта се надовезује и потреба
заштите од англоамеричког империјализма50). У овом периоду долази
и до ширења Тројног пакта на нове државе потписнице (25. новембра
1941. године) што се такође означава као израз европског јединства
пред бољшевичком опасношћу.51 Професор Салевски посебно истиче52
активну улогу Јозефа Гебелса, за кога наводи да је био посебно активан
у коришћењу „европског питања“ као пропагандног средства почев од
половине 1942. године, мада је, као што смо видели, он европску интег-
рациону тему експлоатисао у пропагандне сврхе још од ране фазе рата.
Поред говора и текстова које је објављивао у часопису „Das Reich“, по-
себно је за припаднике других европских народа требало да буду охраб-
рујућа (односно да отклањају њихове страхове од немачких намера, у
погледу којих је било све мање илузија), у свом наравно неискреном ев-
ропејству, Гебелсова „Руководећа начела за реорганизацију Европе“ која
је 13. марта 1943. године изложио пред страним новинарима, а која се
састоје, како је пренео немачки дипломата Виперт фон Блихер (Wipert
von Blücher), од следећег:
„(1) Строге мере на окупираним територијама, на које је Немач-
ка присиљена услед ратних прилика, биће примењиване само при-
времено. Јединство нове Европе неће бити одржавано присилом,
већ ће бито остварено на добровољној основи. Неће бити диктату-
ре над појединачним европским земљама.
(2) Индивидуалност народа неће бити потискивана.
(3) Све европске земље ће бити стављене под заштиту јаких
сила да би се спречило спољно мешање.
(4) Ниједна европска земља неће бити присиљавана да усвоји
одређени режим. Ако земље желе да сачувају традиционалну демо-
кратију, то је њихова ствар.“53
50 Тако нацистичка европска реторика настоји да парира позитивним дешавањима и

плановима на савезничкој страни, попут Атлантске повеље и одлука са конферен-
ција лидера водећих савезниочких држава одржаних током рата.
53 Wipert von Blücher, „Goebbels’s ‘Principles’ for the reorganization of Europe“, у Walter
Lipgens, (ed.) Documents on the History of European Integration: Continental Plans for
European Union 1939–1945 (Series B, History, Volume 1), Walter de Gruyter & Co – Ber-
lin – New York, European University Institute – Fiesole, 1984, стр. 121–122.
A од јесени 1942. и затим и током 1943. године неки кругови из ок-

вира Министарства иностраних послова посебну пажњу посвећују ев-
ропској интеграционој теми, тако да је чак био оформљен и „Европски
комитет“ и започела израда плана и нацрта будуће европске конфедера-
ције (наравно под немачким апсолутним вођством и контролом), што је
и резултирало, марта 1943. године, израдом нацрта одговарајућег спора-
зума кога Рибентроп прихвата (по Салевском без превише ентузијазма),
али за који не придобија самог Хитлера.54 Овај нацрт заправо предста-
вља врхунац немачких европско-интеграционих пропагандних напора,
„са циљем, с једне стране, управо да стварањем привида добровољног
уједињења пружи својим савезницима на челу марионетских режима
у покореним европским државама оправдање за сарадњу са Рајхом, а
са друге стране, да против Американаца изнесе пропагандни аргумент
да се у Европи супротстављају добровољном стварању онога што на
властитом простору већ имају – Сједињених Европских Држава, као
пандана Сједињеним Америчким Државама. Додатно циничним и
апсурдним овај нацрт чини чињеница да је као његов основни циљ било
наведено обезбеђење трајног мира у Европи и заштита независности,
слободе и суверенитета европских земаља.“55 Његов најзначајнији део
гласи:
„Оснивање Европске конфедерације
Владе Немачког Рајха, Италије, Француске, Белгије, Холан-
дије, Данске, Норвешке, Финске, Естоније, Летоније, Литваније,
Словачке, Мађарске, Румуније, Бугарске, Србије, Грчке, Хрватске и
Шпаније решиле су да формирају Европску конфедерацију.
(...)
Инструмент који успоставља Европску конфедерацију, ... садр-
жи следеће одредбе.
1. Да би се пружио опипљив израз заједничке судбине европ-
ских народа и обезбедило да ратови никада више не избију између
њих, овде заступљене државе су за сва времена успоставиле Европ-
ску конфедерацију.
2. Чланице Конфедерације су суверене држве и оне гарантују
једна другој слободу и политичку независност. Организовање њи-
хових унутрашњих питања је ствар сувереног одлучивања сваке од
њих.
55 Branko M. Rakić, La présence, les intéractions et l’évolution des éléments
politiques, économiques et juridiques dans les idées d’intégration européenne
jusqu’à la création des Communautés européennes – à la lumière des approches mo-
dernes à la réalisation de la paix et du processus moderne d’intégration européenne,
Villeneuve d’Ascq, Presses Universitaires de Septentrion, 2003, стр. 22.
3. Нације чланице Конфедерације ће заједнички бранити инте-

ресе Европе у свим правцима и и штитити европски континент од
спољних непријатеља.
4. Државе Конфедерације ће склопити уговоре о савезништву
ради одбране Европе, за шта ће планови бити благовремено са-
чињени.
5. Европска привреду ће организовати државе чланице на ос-
нову јединственог плана до кога ће се доћи узајамним споразумом.
Царинске баријере међу њима ће бити постепено укинуте.
6. Чувајући властити национални карактер, државе уједињене
у Конфедерацију ће међусобно спроводити интензивну културну
размену.
7. Европске државе које нису чланови оснивачи Конфедерације
су свечано позване да јој приступе.
8. Сви детаљи о организацији Европске конфедерације ће бити
садржани у Конфедералном акту, о коме ће се после рата одржати
консултације између свих заинтересованих влада.“56
Након пораза код Стаљинграда, антибољшевичка, а проевропска
реторика још једно време остаје интензивна, сада са нешто наглаше-
нијим дефанзивним призвуком. Временом, са све неповољнијим стањем
на војном плану, умањује се и смисао нацистичке европске пропаганде
и она се постепено гаси.
Поред европске интеграционе пропаганде у вербалном облику, тј.
говорима, документима, чланцима и другим врстама текстова, нацисти
су на окупираним подручјима организовали и друге видове пропаганд-
них активности са европским интеграционим мотивом. Тако је, на при-
мер, у окупираном Паризу 1941. године била организована изложба под
насловом „Европска Француска“ („La France européenne“), која је имала
600.000 посетилаца. На тој изложби је представљена величина францу-
ског пољопривредног потенцијала као основе за француски положај и
улогу у новој, снажној Европи, која ће бити под немачким вођством, али
у којој ће и Француска бити снажна и успешна. Међу другим путујућим
изложбама које су следиле, посебно место заузима она насловљена
„Бољшевизам против Европе“ („Le bolchevisme contre l’Europe“), која је
величала борбу против совјетске опасности, а за уједињену Европу.57
56 Преузето из: Trevor Salmon, Sir William Nicoll (еd.), Building European Union, A do-
cumentary history and analysis, Manchester and New York, Manchester University Press,
1997, p. 22–23
57 „Le nazisme et l’idée européenne“, уводни текст за серију докумената објављених на
сајту Centre Virtuel de la Connaissance sur l’Europe (CVCE); доступно 28. јуна 2014.
године, на следећој интернет адреси: http://www.cvce.eu/obj/le_nazisme_et_l_idee_eu-
ropeenne-fr–65a5142d-cd08–4a2a–92b2–6a72817a7cfc.html
Како је у значајној, вероватно и доминантној мери, била срачуната

на стварање привида код окупираних народа да се заправо ради о зајед-
ничком подухвату, који је у заједничком, европском интересу, посебно
важна циљна група нацистичке европске реторике су били колабораци-
онистички или потенцијално колаборационистички кругови у окупи-
раним или сателитским државама. Ту се ова пропаганда показала као
веома успешна. За овај пропагандни успех околности су биле повољне,
посебно и због стања разочараности у већини европских земаља због
неуспеха међународног система успостављеног након Првог светског
рата, због лоше економске ситуације, као и због властитог колапса пред
немачким тријумфалним походом на Европу. Тако професор Валтер
Липгенс констатује следеће:
„Поука коју су пружили слом и освајање, као и стварање једин-
ствене економије под централном контролом, више је допринела
томе да се широка јавност привикне да размишља у континентал-
ним размерама него десет година активности Куденхове-Калер-
гијевог покрета. Штавише, захваљујући циничној употреби слога-
на ‘Европа’ у нацистичкој пропаганди, многи војници, како Немци
тако и, например, добровољци у Хитлеровим снагама, искрено су
веровали да се боре за Европу.“58
Супротно ономе што се данас углавном мисли, сарадња са Немцима
у окупираним државама била је широка и није се ограничавала само
на политичке кругове идеолошки блиске нацизму и фашизму. Нарав-
но, ти кругови су први прихватили, може се рећи са радошћу, немачку
окупацију, задивљени додатно Хитлеровим почетним војним успесима
и уопште немачком привредом, цивилизацијом итд. Али придружи-
ли су им се и бројни припадници других група, како оних мотивиса-
них интересима, попут припадника националних бирократија који су
се прилагодили окупационим условима и наставили да раде у оквиру
колаборационистичких администрација, пословни кругови који су на-
ставили предратне или успоставили нове пословне односе са Немцима
итд, али и они који нису имали ни посебних идеолошких ни посебних
интересних разлога за то. Како наводи Валтер Липгенс, „првих месеци
милиони радника су се добровољно пријавили за послове у Немачкој“,
а „захваљујући навици да се мисли у ‘националним’ оквирима, колабо-
рационисти о којима је реч су знали мало о условима у Немачкој и били
спремни да верују да је нацизам истински револуционарни раднички
покрет“. О искрености многих који су, након колапса националних др-
жава поверовали нацистичкој пропаганди и били спремни да помогну
да се под немачким руководством изгради нови, бољи поредак, говори
Institute – Fiesole, 1984, стр. 9.
и то да се, како се све више показивала права природа нацизма, нема-

ли број тих истих људи укључио у националне покрете отпора у својим
земљама.59
Прогермански и колаборационистички кругови су, паралелно са
Немцима, такође стварали планове на економском плану, видевши за
своју нацију и њену економију по правилу нешто повољнији и бољи по-
ложај у новом економском поретку од онога који су им Немци наменили
и радећи на томе да, кроз додворавање Немцима, остваре што више од
тога што су планирали. Нацистичка пропаганда се показала као посеб-
но успешна након напада на СССР, јер су се, у значајној мери заведени
истицањем потребе за заштитом Европе од бољшевичке пошасти, број-
ни припадници других народа, пре свега формирањем својих јединица
које би ставили под немачку команду, укључили у војне напоре Рајха.
Као реакција на пропаганду немачких нациста, али и као израз
властитих убеђења и настојања да се да прихватљиво образложење за
властиту политику, и колаборационистичке вође су у својим говорима
и текстовима користиле европску реторику, која је укључивала и по-
штовање и дивљење према Трећем Рајху и његовом вођи, чија водећа
улога је третирана као нешто што се разуме само по себи. Међу бројним
примерима таквог проевропског изјашњавања колаборационистичких
вођа, издвојићемо један од говора човека који је постао симбол издаје и
сарадње са непријатељем, норвешког колаборационистичког премијера
Видкуна Квислинга (Vidkun Quisling), који је одржан на 8. конгресу нор-
вешке фашистичке партије Национално окупљање (Nasjonal Samling),
25. септембра 1942. године. У овом говору Квислинг „европско интегри-
сање“ под немачким вођством сврстава међу низ европских интеграци-
оних покушаја и идеја из прошлости, не правећи дистинацију између
покушаја насилног објадињавања европских држава у једну целину и
идеја и предлога за интегрисање слободном вољом европских народа:
„Пре око 400 година јединство Европе и тадашњег цивилизо-
ваног света разбили су Реформација и оно што ми зовемо модерно
доба, са појавом јаких, независних националних држава са својим
карактеристикама. Данас смо извесно суочени са преласком на
ново доба у којем се Европа припрема за јединство на политичком,
економском и војном пољу.
Овај развој догађаја није ништа ново. Као што је случај са свим
дубоким историјским процесима, он је морао да почне са неким не-
успелим покушајима пре него што коначно оствари свој циљ.
Наполеонове битке били су покушај ове врсте, да створи ује-
дињену Европу која би могла да се супротстави Енглеској и Русији.
Institute – Fiesole, 1984, стр. 9 – 10.
Плешући Бечки конгрес са својом ‘Светом алијансом’ био је много

мање успешан контра-покушај да се начини другачија врста Европ-
ске уније.
Кајзер Вилијам II је узалуд покушавао да уједини Немачку, Ру-
сију и Француску у савез коме би се касније придружиле остале
континенталне државе.
Трећи неуспех је био онај који је претрпео француски, Бријанов
покушај стварања европског савеза у оквиру тзв. Друштва народа.
Не треба трошити речи на Куденхове-Калергија са његовим уто-
пијским идејама о Пан-Европи.
Данас смо у бољој ситуацији, не само зато што је сазрело време
да се заустави британска традиционална политика „завади па вла-
дај“ на нашем континенту. Унија је постала хитна потреба за све ев-
ропске народе, ако не желе да их преплави бољшевизам и све јачи
руски монструм, или да дозволе Ново, свету и Англосаксонцима да
их осуде на судбину која је древна Грчка доживела под Римским им-
перијализмом. (...)
Каква безбедност може постојати за будуће генерације ... ако
европске државе наставе да играју свака за себе своју сопствену
игру или ако стално формирају међусобно непријатељске групе и
на тај начин наставе да буду лак плен Американцима, Британци-
ма и Јеврејима са њиховом експлоататорском ‘завади па освајај’
политиком?“60
Наведено Квислингово стављање у исти кош покушаја уједињења
Европе силом с једне и предлога и покушаја мирног и вољног интегри-
сања европских држава с друге стране логична је последица чињенице
да је Квислинг управо био сарадник оних који су силом, тј. поробља-
вањем, обједињавали Европу у једну целину. Отуда и ниподаштавајући
однос према најзначајнијој међуратној недржавној иницијативи за ев-
ропско интегрисање. А на неки начин је цинично то што Квислинг, неш-
то даље у истом говору, истиче да је европко интегрисање начин да се
обезбеди мир на Старом континенту који је захваћен ратом који прети
да га поцепа на комаде, сматрајући при том да носилац тог интегрисања
треба да буде Немачка, управо сила која је изазвала рат који се жели
зауставити, и што је још парадоксалније, да ће европско интегрисање
бити остварено управо кроз немачка освајања, тј. кроз рат који тим ин-
тегрисањем треба окончати и спречити његову појаву у будућности:
60 Vidkun Quisling: Norway and the Germanic task in Europe, September 25, 1942, доступ-
но, 15. јуна 2014. године, на: http://www4.dr-rath-foundation.org/brussels_eu/roots/23_
quisling_norway_germany.html
Исти текст је садржан и у: Walter Lipgens, (ed.) Documents on the History of European
Integration: Continental Plans for European Union 1939–1945 (Series B, History, Volume
1), Walter de Gruyter & Co – Berlin – New York, European University Institute – Fiesole,
1984, стр. 103–106; горњи цитат је са стране 105.
„Живимо у историјском добу у коме су светске силе изазва-

ле међусобни конфликт. Европа мора да скупи своје снаге и очу-
ва своје богатство, уколико не желе да буде поцепана на парчиће у
овом сукобу.
Морамо створити Европу која неће да расипа своју крв и снагу
у међусобним сукобима, већ ће да чини компактну целину. На тај
начин она ће постати богатија, јача и цивилизованија и повратиће
своје старо место у свету.
Али реорганизација Европе зависи од стварања јединствене
европске воље, чија уједињујућа сила може да проистекне само из
заједничке политичке филозофије, јер то је начин на који су скоро
увек историјски народи одржани заједно. Филозофија која нас ује-
дињује је филозофија национал-социјализма и нови системим везан
за њу.
Дакле, Европа се може ујединити само под заштитом водеће
силе, а то може бити само Велики Немачки Рајх који се налази у
средишту Европе. Као што је Пијемонт некад ујединио Италију, а
Прусија Немачки Рајх, тако Немачка мора да постане нуклеус новог
поретка у Европи: она мора да истера Енглеску и Русију из Европе
на исти начин на који је Пијемонт истерао Аустрију. Ако Немачка
хоће да гарантује јединство и мир у Европи на дуги рок, она мора
да се ослони на супериорну снагу германске конфедерације, чији
облик може да послужи као модел за сарадњу са другим европским
државама.“61
Тешко је из наведених цитата закључити да ли су Квислингове речи
резултат пуког настојања да се на најбољи могући начин представи и
оправда његов колаборационизам или искреног веровања у историјску
мисију о којој говори. Вероватно ту има и једног и другог и вероватно је
такав случај и са другим нацистичким сарадницима сличног типа.
А што се тиче односа нацистичке европске реторике са европским
интеграционим процесом који је успостављен након другог светског
рата и са његовим идејним претечама од којих је неке (Бријана и Калер-
гија) помињао и Квислинг, та веза постоји. У односу на идејне претече
послератног успешног европског интеграционог процеса она постоји
утолико што је време Другог светског рата, у великој мери захвљујући
тим претечама, било време већ у значајној мери сазреле свести и идеје
о потреби интегрисања Европе, свести и идеје које су прихватане од све
61 Vidkun Quisling: Norway and the Germanic task in Europe, September 25, 1942, доступ-
но, 15. јуна 2014. године, на: http://www4.dr-rath-foundation.org/brussels_eu/roots/23_
quisling_norway_germany.html
Исти текст је садржан и у: Walter Lipgens, (ed.) Documents on the History of European
Integration: Continental Plans for European Union 1939–1945 (Series B, History, Volume
1), Walter de Gruyter & Co – Berlin – New York, European University Institute – Fiesole,
1984, стр. 103–106; горњи цитат је са стране 105.
већег броја становника Старог континента и које су све више попри-

мале разрађен теоријски облик, па је неискрена нацистичка пропаганда
управо ту нашла погодан простор за заваравање маса како на окупи-
раним територијама тако и у самој Немачкој. А веза нацизма са после-
ратним европским интеграционим процесом, тј. његов „допринос“ том
процесу, постоји једино утолико што су ратне страхоте које су изазвали
нацисти додатно учврстиле свест европског становништва и њихових
политичких вођа о потреби интегрисања држава и народа са Старог
континента управо зато да се не би поновио пакао у који су нацисти
угурали Европу и свет. А достигнути степен економског развоја, који је
захтевао одвијање економског процеса, а пре свега тржишних кретања,
на ширем простору од тадашњих западноевропских националних др-
жава, омогућио је да до интегрисања и дође. Сама лажна нацистичка
европска пропаганда са тим никакве везе нема.
III. ЗАКЉУЧАК ПРВОГ ДЕЛА
Наведени примери говоре о смислу и значају европске интеграци-

оне реторике, односно о потреби да се она прихвата са опрезом и резер-
вом. Јер као што смо видели, могуће ја да се иза наизглед антиевропског,
односно евроскептичног става крију значајна дела на плану остваривања
суштинских веза између европских народа, као што је то био случај са
генералом Шарлом де Голом, а могуће је, с друге стране, и да интензивна
евроинтеграциона реторика буде само параван за крајње антиевропско
и антицивилизацијско поступање, каква су била нацистичка освајања,
разарања и пљачкања европских, а и ваневропских држава.
Треба најпре имати у виду да су могући веома различити присту-
пи повезивању европских народа, што је историја европске идеје и по-
казала, бар што се теоријског, идејног плана тиче. То што је европска
интеграциона пракса кренула у одређеном правцу и показала се успеш-
ном на том путу не значи да би други приступи мирном и добровољ-
ном интегрисању европских народа били неуспешни или да су инфери-
орни. Уосталом и сама пракса европске интеграције остваривана кроз
оснивање и развој Европских заједница и Европске Уније није ишла
праволинијски већ се и она колебала и лавирала између различитих
интеграционих приступа и механизама, пре свега између опрезног и
поступног функционалистичког и неофункционалистичког приступа и
нестрпљивог и наглашено амбициозног федералистичког приступа. И
бивала је успешна када се држала функционалистичке поступности, а
упадала у кризе када би надвладале федералистичке амбиције, као што
је био случај са покушајем прављења Европске одбрамбене заједнице
и Европске (политичке) заједнице у првој половини педесетих година
ХХ века и Европског устава који је доживео неуспех на референдуму у
Француској и Холандији 2005. године. А функционализам, који се пока-
зао као успешна интеграциона формула, заправо и подразумева посте-
пени пренос превасходно неполитичких друштвених функција са наци-
оналног на виши, у случају европске интеграције европски ниво (који
се такође може различитио схватати, као ужи или као шири), при чему
саме те функције одређују и обим властитог преноса и структуре које
ће их вршити, што је названо „техничким самоодређивањем“ (technical
self-determination). A како смо видели, Шарл де Гол, коме се приписује
еуроскептицизам и антиевропејство, управо је Европским заједницама,
у напред цитираној изјави са конференције за штампу одржане 5. сеп-
тембра 1960. године, признао „техничку вредност“, али не и „ауторитет“
и „политичку ефикасност“, који остају резервисани за државе. И заиста,

чак кад се и данас посматра Европска унија, њена суштина је и даље
у јединственом тржишту и одређеном броју заједничких политика пре
свега на економском плану, од којих је далеко најразвијенија заједничка
пољопривредна политика (дакле, доминира оно за шта огромне заслуге
има де Гол), док политичко повезивање није далеко одмакло (заједничка
спољна и безбедносна политика и даље функционише много више као
тесна сарадња него као интегрисана активност), а о стварању неке врсте
европског идентитета, упркос настојањима, готово да нема ни говора.
Ипак, у савременој европској реторици наводно политичко и духовно
јединство, који су више плод жеље него реалност, заузимају више места
од економског интегрисања, које јесте реалност, што говори о неискре-
ности те реторике и њеној по свему судећи нереалној амбициозности.
А и постојећа мера политичке, пре свега спољнополитичке сагласности
која је постигнута међу државама чланицама ЕУ у далеко већој мери
је резултат снажног политичког утицаја САД и у последње време све
снажније и утицајније Немачке (мада је њен утицај и даље доминант-
но економски) него функционисања европских институција, што значи
да би та сагласност у највећој мери постојала и кад не би било тих ин-
ституција (као што су уосталом државе одувек следила ставове најјачих
међу њима).
Европску интеграциону реторику треба прихватати са опрезом
и одређеном мером резерве и из тог разлога што афирмативан однос
према интеграционом процесу у Европи, чак и величање тог процеса и
исказивање оданости њему, представљају саставни део доминантног и
пожељног, тзв. mainstream погледа, па разлози опортунизма наводе мно-
ге на то да му се приклоне. При том, европска интеграциона идеја јесте
једна од најнапреднијих и најхуманијих идеја у оквиру целокупне ев-
ропске, па и светске политичке и уопште друштвене мисли у последњих
неколико векова, па је самоидентификовање са њом начин да се покаже,
пред другима или пред самима собом, властита прогресивност и хума-
ност. А све то без много искрености.
Зато, као што је то случај и у другим доменима, став и однос других
према европском интегрисању и јединству треба ценити према делима
а не према речима. Напред неведени примери веома речито говоре о
томе.
Потреба за опрезом у прихватању проевропских изјава и написа
посебно је наглашена у Србији, где је европејство прерасло у непреста-
но понављану политичку мантру и неретко добија апсурдне и гротескне
облике. А и опасне, посебно када се има у виду то да нам је за неизвес-
тан резултат на европском интеграционом путу одређена сувише висо-
ка цена.
Оно што је битно на српском европском путу је рад на уређењу
властите земље и властитог друштва у складу са европским моделима,
који су настајали тако што су земље чланице ЕЗ/ЕУ тражиле најбоља

решења за себе и усвајале их као заједничка, тако да су квалитет и вред-
ност тих решења, скупа названих правном тековином Заједнице/Уније
(acquis communautaire) тешко оспориви. Искрено европејство се мери
спремношћу да се на томе ради и резултатима тог рада. Све остало је
много мање битно или потпуно небитно. Такво суштинско европејство
није ништа ново. Манифестовао га је рецимо књаз Милош Обреновић
када је довео Јована Хаџића у Србију да би сачинио грађански законик
по угледу на Аустријски грађански законик, као и у низу других прили-
ка. Манифестовао га је и Петар Велики, када је руску државу градио на
основу искустава из Западне Европе. И то их није чинило ништа мање
Србином и ништа мање Русом. А то што су апсолутан примат давали
интересима својих држава не чини их мање Европљанима. Напротив. У
складу са оним де Головим: „Je suis Français, donc Européen.“
Други део
ЕВРОПСКА УНИЈА И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА
I. УВОД У ДРУГИ ДЕО
Једна од стереотипних тврдњи из оквира доминантне европске ин-

теграционе реторике о којој је било речи у првом делу ове монографије
је тврдња о томе да је постојећи интеграциони процес настао као резул-
тат пацифистичких тежњи нација које су основале Европске заједнице
и њихових политичких руководстава и свести да се трајни мир у Евро-
пи може (и мора) обезбедити кроз интеграциони процес чији би кључ-
ни носиоци биле до недавно сукобљене нације, немачка и француска.
По том стереотипу, заправо је просветљење кроз које су током и након
Другог светског рата прошле ове нације, а посебно њихове политичке
елите, створило основ за успостављање интеграционе конструкције зах-
ваљујући којој рат између Француза и Немаца, а и других народа који су
им се придружили у интеграционом подухвату, више неће бити могућ.
Наведено тумачење ствари занемарује дејство историјских окол-
ности, чинилаца и токова који су током читаве историје човечанства
утицали на друштвене односе и структуре, па нема разлога да не ути-
чу и на сада постојеће односе и структуре, укључујући и европску ин-
теграцију. Чини се да се иза оваквог третирања ствари налази идеоло-
гизована тежња да се европска интеграција, пре свега ЕУ, онаква каква
постоји сада и каква је пројектована у њеним властитим документима и
у плановима њених заговорника и промотера, посматра као дато и трај-
но стање, а не историјска појава која има свој историјским околностима
и чиниоцима одређен ток, то јест, настанак и развој, а можда и крај.
Посебно се жели избећи размишљање о овом последњем, које се дожи-
вљава као политичка јерес.
С друге стране, узимање у обзир могућности да ЕУ има привреме-
ну историјску улогу и позицију присутно је готово искључиво у једна-
ко стереотипној антиинтеграционој реторици, такође идеолошки кон-
таминираној, и то супротном идеологијом, која негира смисао и самог
настанка наднационалних европских интеграционих организација и по
правилу прогнозира неславан и буран крај те авантуре, у облику екс-
плозија, имплозија и слично.
У овом делу књиге покушаћемо да на идеолошки неутралан начин,
који би једини требало да буде својствен научном истраживању, утвр-
димо место и положај европског интеграционог процеса у времену. Јер
као и сваки други друштвени процес и појава и европска интеграција
има своје историјско порекло, место и улогу и у том контексту и своја
ограничења. Доминантан догматски проевропски (али ништа мање ни

онај антиевропски) приступ проблематици европске интеграције зане-
марује ова питања, која свакако релативизују значај и смисао европс-
ке интеграције стављајући је на место где она и припада – место једне
пролазне историјске категорије. Али и место категорије која има своју
историјску позицију и улогу који се никако не смеју потцењивати и који
су свакако у својој основи позитивни.
Да бисмо утврдили историјско порекло, место и улогу европског
интеграционог процеса, као и, у границама могућег, предвидели њего-
ву будућност, ставићемо га у контекст процеса глобализације, тј. поку-
шаћемо да утврдимо међусобни однос ова два процеса. Јер чини нам
се да је извесно да глобализација представља друштвену законитост
од пресудног значаја за будућност друштвених и политичких односа
и структура у свету. Али како је и појам глобализације недовољно јас-
но одређен у литератури, најпре ћемо се позабавити њиме – његовим
смислом, пореклом, развојем, дејствима итд.
II. О ПОЈМУ И ПОРЕКЛУ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ62
Пре него што се започне разматрање односа европског интеграци-

оног процеса, који се остварује превасходно у облику Европске уније,
као најчвршће европске интеграционе организације, и процеса глоба-
лизације, неопходно је одредити шта се подразумева под овим другим
појмом, односно процесом, као и његову природу, порекло и детерми-
нишуће факторе. Такође треба утврдити однос процеса глобализације
према другим друштвеним структурама које су се током историје поја-
вљивале, развијале, а неке и нестале.
1. ПОЈАМ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ  ГЛОБАЛИЗАЦИЈА

КАО ДРУШТВЕНА ЗАКОНИТОСТ
Међу савременим друштвеним феноменима, глобализација пред-
ставља предмет вероватно најбројнијих и најжучнијих расправа, у који-
ма је готово са једнаким жаром оспоравана и хваљена. Она је веома
често и повод разних протестних манифестација, које готово редовно
добијају и насилан карактер. О глобализацији се говори углавном на
веома емотиван начин и она је предмет углавном вредносног оцењи-
вања, а знатно мање озбиљнијег научног промишљања и анализе. При
свему овоме често се стиче утисак да учесници у овим расправама и
дешавањима, дубоко укопани у својим положајима и обузети емоција-
ма, разговарају о појму чију суштину и обухват не схватају у целости на
идентичан начин.
О овим разликама у погледима на глобализацију и схватањима овог
појма, Мирослав Печујлић је писао:
„Међутим, глобализација, њено поимање и карактер поље су
страсних теоријских и идеолошких спорова, сукоба ривалских кон-
цепција (D.Held, et. al., 1999; N.Guillen, 1999). Док једни у глобали-
зацији виде отелотворење гвоздене историјске нужности, за друге
је она само један велики мит, степен међусобне повезаности земаља
испод је нивоа који је освојен пре Првог светског рата. Ако је глоба-
лизација за једне објективан и спонтан планетарни процес, за дру-
62 Делови овог поглавља су објављени у раду Branko Rakic, „Globalisation as a historical
pattern of the world society“, Dusko Dimitrijevic (ed.), The Old and the New World Or-
der-between European Integration and the Historical Burden: Prospects and Challanges for
Europe of 21st Century, Institute of International Politics and Economics, 2014, pp. 29–61,
ISBN 978–86–7067–207–9; COBISS.SR-ID 210653196.
ге она је искључиво пројекат доминације Запада, американизације

света. Док за једну струју она означава интеграцију света, за дру-
ге она неизбежно изазива фрагментацију, све дубљи социјални јаз
између светова и сукоб цивилизација. Ако добитници у глобализа-
цији налазе искључиво цивилизацијски напредак и нове благодети
за човечанство, за губитнике она је само деструктивна сила.
Обиље различитих концепција, које смо овлаш илустровали,
сабире се, међутим, у две крајње различите, велике теоријске слике
глобализације: струју хиперглобалиста и струју скептика, које оцр-
тава Д. Хелд у својој већ чувеној класификацији (D. Held, et. al; D.
Held, A. McGrew, 2000). Тој подели ми бисмо додали и струју кри-
тичке теорије глобализације (Z. Bauman, 1998, 2000; U. Beck, 2000;
M. Castells, 2000; A. Giddens, 2000, D. Held, 1999).“63
Најеф Ал-Родан (Nayef Al-Rodhan) и Жерар Штоудман (Gérard
Stoudmann) су, у оквиру Програма о геополитичким импликацијама гло-
бализације и транснационалне безбедности (Program on the Geopolitical
Implications of Globalization and Transnational Security) Центра за безбед-
носну политику из Женеве (Geneva Centre for Security Policy), сачини-
ли преглед и анализу већег броја дефиниција глобализације које су се
појављивале у литератури, у тексту насловљеном „Дефиниције глоба-
лизације: свеобухватни преглед и предлог дефиниције,“64 да би дали и
свој предлог дефиниције овог појма. По овим ауторима, глобализација
је „концепт који је током година био дефинисан на различите начине,
са неким конотацијама које се односе на прогрес, развој и стабилност,
интеграцију и сарадњу, и другим које се односе на назадовање, коло-
нијализам и дестабилизацију.“65 Од 114 дефиниција које они излажу у
свом раду, њих 67 се односи на економске појмове и појаве. Неке де-
финиције су крајње опште и непрецизне, заправо нека врста сликови-
тог приказа појаве која се дефинише, попут рецимо дефиниције чији
је аутор Дејвид Харви, по којој је глобализација „...компресија времена
и простора“66, или дефиниције чији је аутор Кеничи Омаи, а по којој
63 Мирослав Печујлић, „Два лика глобализације“, у Ивана Пантелић, Владо Павиће-

вић, Владимир Петровић, Горан Миловановић (уредници), Аспекти глобализације,
Београд, Београдска отворена школа, 2003, стр. 9, доступно на дан 1. априла 2014.
године на следећој интернет адреси: http://www.bos.rs/materijali/aspekti.pdf
64 Nayef R.F. Al-Rodhan, Gérard Stoudmann, Definitions of Globalization: A Comprehensive
Overview and a Proposed Definition, Geneva, Geneva Centre for Security Policy, 2006,
доступно, 20. новембра 2013. године на следећој адреси: http://www.sustainablehistory.
com/articles/definitions-of-globalization.pdf
Overview and a Proposed Definition, Geneva, Geneva Centre for Security Policy, 2006,
страна 3, доступно, 20. новембра 2013. године на следећој адреси: http://www.
sustainablehistory.com/articles/definitions-of-globalization.pdf
66 Код Ал-Родана и Штоудмана дата је следећа референца везана за ову дефиницију:
David Harvey, The Condition of Postmodernity (Oxford: Blackwell, 1989), as cited in R. J.
II Део: Европска унија и глобализација 55
„глобализација значи настанак света без граница“67. Друге дефиниције

су сувише једностране и ограничавају се на само неке аспекте и домене
људске активности. Већина таквих дефиниција се односи на економију,
као што је то нпр. случај са дефиницијом из једног документа ОЕCD-
а из 1993. године, по коме је глобализација „... схваћена као феномен
путем кога тржишта и производња у различитим земљама постају све
више међузависни захваљујући динамици трговине робом и услугама и
протоку капитала и технологије,“68 са веома сличном дефиницијом из
једне студије Међународног монетарног фонда, по којој „глобализација
се односи на растућу економску међузависност земаља широм света
кроз повећање обима и разноврсности прекограничних трансакција ро-
бом и услугама и међународних токова капитала, а такође кроз бржу и
распрострањенију дифузију технологије“,69 или са дефиницијом коју је
дао Хајсберт ван Лимт, по којој је глобализација „.. растућа међузавис-
ност националних економија“70. Међу дефиницијама везаним за само
неки домен, неке се односе на културу, попут рецимо дефиниције коју
је дала Вилашини Купан, по којој је глобализација „... процес међукул-
турне интеракције, размене и трансформације“,71 неке се односе на др-
жавне структуре и њихово превазилажење, попут рецимо дефиниције
коју је дао Улрих Бек, а по којој „глобализација – како год била схваће-
на та реч – подразумева слабљење државног суверенитета и државних
Holton, Globalization and the Nation-State (London: Macmillan Press, 1998), p. 8.

Kenichi Ohmae, The Borderless World: Power and Strategy in the Global Marketplace
(London: HarperCollins, 1992), as cited in RAWOO Netherlands Development Assistance
Research Council, „Coping with Globalization: The Need for Research Concerning the
Local Response to Globalization in Developing Countries“, Publication No. 20, 2000, p.
14.
68 Код Ал-Родана и Штоудмана дата је следећа референца везана за ову дефини-
цију: OECD, Intra-Firm Trade (Paris: OECD, 1993), p. 7, as cited in R. Brinkman and
J. Brinkman, „Corporate Power and the Globalization Process“, International Journal of
Social Economics, Vol. 29, No. 9, 2002, pp. 730–752, pp. 730–731.
цију: International Monetary Fund, „World Economic Outlook, A Survey by the Staff
of the International Monetary Fund“, „Meeting the Challenges of Globalization in the
Advanced Economies“, in the World Economic and Financial Surveys, 1997, p. 45, see
http://www.imf.org/external/pubs/WEOMAY/Weocon.htm (Chapter 3).
Gijsbert Van Liemt, „Labour in the Global Economy: Challenges, Adjustment and Policy
Responses in the EU“, in O. Memedovic et al. (eds.), Globalization of Labour Markets:
Challenges, Adjustment and Policy Responses in the European Union and Less Developed
Countries (Dordrecht and Boston: Kluwer Academic Publishers, 1998), st
as cited in V. S. A.
Kumar, „A Critical Methodology of Globalization: Politics of the 21 Century?“, Indiana
Journal of Global Legal Studies, Vol. 10, Issue 2, Summer 2003, pp. 87–111, p. 97.
Vilashini Cooppan, „World Literature and Global Theory: Comparative Literature for the
New Millennium“, Symploke, Vol. 9, Issue 1–2, 2001, pp. 15–43, p. 15.
структура“72, а неке рецимо на компјутерску технологију, попут дефи-

ниције коју је дао аустралијски Универзитет Грифит, а према којој је
глобализација: „Процес развоја, производње и маркетинга софтверских
производа који су намењени за дистрибуцију широм света. Овај термин
комбинује два аспекта рада: интернационализацију (омогућавање да
се производ користи без језичких или културних баријера) и локали-
зацију (превођење и оспособљавање производа за одређено просторно
подручје).“73 Очигледно је свака од ових дефиниција дата посматрано
из угла гледања оних који се баве датим пољем људске делатности. Неке
дефиниције, по правилу оне које садрже веома негативан однос према
глобализацији, на овај феномен гледају идеолошки поједностављено,
попут рецимо дефиниције коју даје Стјуарт Хол, а према којој је гло-
бализација „хегемонизирајући процес у специфичном грамшијевском
смислу“74, дефиниције коју даје Имануел Валерштајн, по којој „глобали-
зација представља тријумф капиталистичке светске економије повезане
глобалном поделом рада“75, или дефиниције коју је дао Мартин Кор, а
по којој „глобализација је оно што ми у Трећем свету већ неколико ве-
кова називамо колонизацијом“76. Коначно, неке од дефиниција садрже
и вишак елемената, тј. неке елементе који не би требало да потпадају
под тај појам, што је случај и са дефиницијом кој су предложили Најеф
и Штоудман, а у којој су садржани и природни феномени: „Глобализа-
ција је процес који обухвата узроке, ток и последице транснационалне
и транскултуралне интеграције људских и не-људских активности.“, при
чему ови аутори на следећи начин објашњавају присуство не-људских
активности у својој дефиницији глобализације: „Такође је важно обух-
ватити не-људске активности, које укључују, али нису ограничене на,
ширење бактерија и не-хуманих болести, попут птичијег грипа, као и
природне катастрофе попут торнада, цунамија, земљотреса и урагана.

Ulrich Beck, „The Cosmopolitan Perspective: Sociology of the Second Age of Modernity“,
British Journal of Sociology, Vol. 51, Issue No. 1, January/March 2000, pp. 79–105, p. 86.
Griffith University, „Software Internationalisation Glossary of Unicode Terms“, Australia,
March 2000, see http://www.cit.gu.edu.au/~davidt/cit3611/glossary.htm.
Stuart Hall, „The Multicultural Question“, Pavis Lecture, Walton Hall Campus of the
Open University in Milton Keynes, October 19, 2000.
Immanuel Wallerstein, The Modern World System: Capitalist Agriculture and the Origins
of the European World-Economy in the Sixteenth Century (New York: Academic Press,
1974), as cited in R. J. Holton, Globalization and the Nation-State (London: Macmillan
Press, 1998), p. 11.
цију: Martin Khor, 1995, as cited in J. A. Scholte, „The Globalization of World Politics“,
in J. Baylis and S. Smith (eds.), The Globalization of World Politics, An Introduction to
International Relations (New York: Oxford University Press, 1999), p. 15.
Како сва ова питања утичу на људску и глобалну безбедност, мишљења

смо да заиста свеобухватна дефиниција мора и њих да обухвати.“77
Изузетно велика присутност теме глобализације у стручној литера-
тури и различитост приступа код дефинисања глобализације, навела је
Ћезареа Попија (Cesare Poppi) да изједначи глобализацију са расправом
о глобализацији:
„Литература која проистиче из дебате о глобализацији је током
последње деценије нарасла до мере која превазилази могућности
било ког појединца да извуче употребљиву дефиницију тог концеп-
та. У извесном смислу, значење тог концепта је само по себи еви-
дентно, с друге стране, он је нејасан и мутан јер су му домашаји
широко и непрестано промењиви. Можда би се, више него што је то
случај са било којим другим концептом, могло рећи да је глобализа-
ција заправо расправа о глобализацији.“78
Да бисмо одредили појам глобализације, најбоље је да пођемо од
етимологије те речи. Истовремено, треба узети у обзир и етимологију
друге речи која означава исти појам, а то је реч мондијализација (која
је, управо због порекла, чешће у употреби на француском говорном
подручју, као la mondialisation, док је глобализација, globalization, више
присутна на енглеском говорном подручју). И једна и друга реч воде
порекло од речи латинског порекла. Реч глобализација води порекло
од речи (le) globe (како на енглеском, тако и на француском језику), од-
носно даље временски уназад од латинске речи globus, што означава (зе-
маљску) куглу. Реч мондијализација води порекло од француске речи
le monde (италијански il mondo), односно даље временски уназад од ла-
тинске речи mundus, што значи свет. Пошавши од порекла обе речи, а и
од смисла онога што у коначном имају у виду готово сви који их кори-
сте, глобализација и мондијализација означавају појаву, односно процес
(али и резултат тог процеса) подизања друштвених процеса и односа са
нижих (односно по просторном обухвату ужих) нивоа на светски ниво,
на ниво читаве земаљске кугле.
Глобализација представља друштвену законитост, она је нешто што
се нужно дешава и што не можемо спречити, све и да хоћемо. Утолико
је негативан или позитиван однос према глобализацији као појави, по-
Overview and a Proposed Definition, Geneva, Geneva Centre for Security Policy, 2006, стр.
5–6, доступно, 20. новембра 2013. на следећој адреси: http://www.sustainablehistory.
com/articles/definitions-of-globalization.pdf
78 Cеsare Poppi, „Wider Horizons with Larger Details: Subjectivity, Ethnicity, and
Globalization“, in Alan Scott (ed.), The Limits of Globalization: Cases and Arguments
(London: Routledge, 1997), p. 300, n. 1; цитирано према: Nayef R.F. Al-Rodhan, Gérard
Stoudmann, Definitions of Globalization: A Comprehensive Overview and a Proposed
Definition, Geneva, Geneva Centre for Security Policy, 2006, стр. 8, доступно, 20. но-
вембра 2013. на следећој адреси: http://www.sustainablehistory.com/articles/definitions-
of-globalization.pdf
ларизација за и против глобализације, односно уопште вредносно, па

чак и емотивно постављање према њој, бесмислен, једнако као што би
био бесмислен и однос за и против неке природне законотости, попут
рецимо гравитације.
Шта је то што глобализацију чини актуелном управо данас, шта
је то што данас чини могућим дизање друштвених процеса на свет-
ски ниво, а није га чинило могућим у ранијим временима? То је развој
кључног варијабилног фактора у развоју људског друштва и људске ци-
вилизације – а тај кључни фактор је ширење људског знања, односно
развој науке, технике и технологије, који даље ствара основ за развој и
условљава развој економије и других домена људске делатности. У да-
нашње време достигнути степен развоја науке, технике и технологије
створио је могућности комуникације на светском нивоу која је до пре
само неколико деценија била нешто што се није могло ни замислити.
Ширење могућности комуникација и њихова све већа брзина стварају
привид сужавања простора, који се сада лако савлађује. Свет све више
постаје „глобално село“. Тиме како ће свет изгледати у будућности, чак
и оној не претерано далекој, како ће се људи кретати по свету и међу-
собно комуницирати и физички и преко техничких средстава, баве се
футуролози, али ни наука ни неспутана људска машта не могу јасно да
сагледају куда иде развој људске цивилизације.
2. КОРЕНИ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ
Али данашњи ниво развоја науке, технике и технологије није дело
само данашњих људи, већ и онога што су претходне генерације оства-
риле и оставиле нам у наслеђе. Данас достигнути степен развоја науке,
технике и технологије, и у њиховом оквиру степен развоја комуника-
ција који омогућава дизање друштвених процеса на светски ниво, само
је једна фаза у сталном процесу развијања ових цивилизацијских теко-
вина. Али те фазе не би било без претходних фаза, које она само над-
грађује, и оне све заједно чине један јединствен процес.
Ако се наведено има у виду, онда се може рећи да је глобализација
започела са настанком науке, технике и технологије, макар и у оним ра-
ним фазама када су оне биле још у примитивном облику. Може се рећи
да је глобализација почела од оног тренутка када је човек, за разлику
од других животиња или од оних малобројних и изолованих припадни-
ка властите врсте који су остали изван додира цивилизације, почео да
врши кумулацију знања и на знању заснованих достигнућа, да надо-
грађује оно што су постигле и достигле раније генерације. Јер једино је
човеку, и то цивилизованом човеку, својствено то да наредне генерације
живе друкчије од претходних, управо захваљујући тој кумулацији знања
и на знању заснованих тековина, док све животиње и она малобројна
племена која су откривана у изолованим крајевима у којима су живе-
ла ван додира цивилизације, живели су и живе из генерације у генера-

цију на исти начин. Ту специфичност цивилизованог човека, то стално
кумулирање, развијање и надограђивање знања и на знању заснованих
тековина, пре свега науке, технике и технологије, а затим и свега онога
што оне рађају, називамо прогресом. Прогрес је својство цивилизованог
човека, које га прати од момента када је почео да се цивилизује. Сва ос-
тала бића не познају прогрес. Он њима није својствен.
Да ли је прогрес добар за човека или није, посебно је питање. Пи-
тање је да ли би човек био задовољнији и да ли би опстанак његове вр-
сте можда био сигурнији и извеснији ако би из генерације у генерацију
живео на исти начин, без напретка и сталног стремљења ка напретку и
никада задовољене жудње за новим, бољим и вишим, и на начин који
би сасвим сигурно био без штетних последица по природно окружење
које ствара цивилизација. Али цивилизовани човек тако не живи, про-
грес је његово иманентно својство и данас се сматра готово аксиомом да
је прогрес добар и пожељан. Али пошто је прогрес иманентно својство
цивилизованог човека, оно што га чини оним што он јесте, чак је и
вредносно одређивање према прогресу као таквом, његово третирање
као нечега што је добро или лоше, такође беспредметно.
Глобализација дакле отпочиње оног момента када отпочиње и про-
грес, а то је моменат када настаје цивилизација. То можда најбоље илу-
струје следећи, једноставан, готово баналан пример. Једно од кључних
модерних, софистицираних средстава којима савремени човек савлађује
широка растојања и коме у значајној мери може да захвали за то што
се низ друштвених функција остварује на глобалном нивоу, свакако је
авион. Један од човекових најранијих великих техничких изума био је
точак. Точак је омогућио и примитивном човеку који га је измислио да
лакше преноси терете и да се лакше и брже креће једноставним пре-
возним средствима која су се кретала захваљујући точковима. А та
средства су временом све више усавршавана и бивала све више подобна
за савлађивање све већих растојања. Битан део већине модерних пре-
возних средстава су точкови, модрнизовани, али ипак базирни на хиља-
дама година старом изуму. Битан део и модерних авиона су точкови.
Откривањем точка, човек је започео процес стварања авиона.
3. ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ЊЕНА ЗЛОУПОТРЕБА

Постоје два кључна разлога због којих је глобализација изложена
критици и често веома бурним негативним реакцијама: један од тих
разлога је економско-социјално-еколошки, а други је културолошки.
Прво што ствара отпор према глобализацији је чињеница да многи као
њен нужан саставни део виде ангажман крупног капитала пореклом из
развијених земаља на искоришћавању јефтине радне снаге у сиромаш-
ним деловима света, при чему се у сиромашне делове извози прљава ин-
дустрија и у тим деловима света се не поштују еколошки стандарди и
захтеви који се поштују у земљама порекла капитала (то непоштовање
еколошких стандарда такође доприноси смањењу трошкова и повећању
профита). Други разлог за отпор према глобализацији је то што многи
сматрају да је њен нужан саставни део губљење локалних, национал-
них или регионалних културних специфичности, односно културна и
вредносна, тј. цивилизацијска униформизација у складу са моделима из
богатог дела света, што би водило губљењу идентитета појединих наци-
оналних, етничких и других традиционалних група.
И у једној и у другој од наведене две бојазни има истине, али само
делимично.
Чињеница јесте да развијени делови света, а пре свега њихов кру-
пан капитал, показују већу спремност и спретност у коришћењу нових
услова које стварају развојем науке, технике и технологије повећане мо-
гућности комуникације и могућности и потребе функционисања еко-
номије и других сегмената људске активности на широком, глобалном
простору (попут глобалног економског функционисања, које подразу-
мева коришћење сировина и радне снаге са простора читавог света и
пласирање роба на читавом светском тржишту). Ово је нормално и
очекивано, с обзиром на то да богати делови света и крупни капитал
имају по природи ствари веће могућности за коришћење резултата на-
уке, технике и технологије, којима су они сами уосталом најчешће ини-
цијатори и финансијери, често уз монополски положај на плану њихо-
вог коришћења. Али то не значи да развој науке, технике и технологије,
који омогућава и повлачи комуницирање и функционисање на глобал-
ном нивоу, не доноси са собом средства и могућности које ће бити од
користи за читаво човечанство, укључујући и оне који су у данашње
време сиромашнији. Богатији слојеви друштва су уосталом пре више
векова први извлачили корист и из индустријализације (која је такође
резултат развоја науке, технике и технологије), чији настанак су сами и
иницирали, али је коначно читаво човечанство од индустријализације
имало и има велике користи (упркос томе што и данас богати имају
више користи од ње него сиромашни). Класне поделе и експлоатација
су постојали и постоје и у ужим, националним или другим оквирима,
па је логично да постоје и на светском плану. Са ширењем економског
процеса на светски ниво и у мери у којој се то дешава, на светски ниво
се преносе и класне поделе и односи експлоатације. Као што је вођена и
као што се води на нижим, односно територијално ужим нивоима, бор-
ба за социјалну правду треба да се води и на светском нивоу, са циљем
отклањања социјалне неправде и експлоатације и на светском плану,
а не само у ужим оквирима. Али борити се против глобализације као
такве, против дизања друштвених процеса и односа на светски ниво,
бесмислено је (јер је та борба узалудна, осуђена на неуспех, будући да
се ту ради о борби против једне друштвене законитости) и штетно (јер

је то борба против једног процса који је у основи позитиван, једнако
као што је и прогрес као такав нешто што је позитивно и корисно по
мерилима цивилизованог човека). Борба против глобализације, а не
против класних разлика и експлоатације, који постоје и на нижим ни-
воима а сада све више и на глобалном, подсећа помало на борбу рад-
ника против машина, због којих су у једном периоду остали без посла,
из времена Лудистичког покрета у Енглеској са почетка XIX века, мада
су на крају бројна радничка права, а пре свега право на разумно рад-
но време, постала широко распрострањена цивилизацијска тековина
управо захваљујући благодатима индустријализације. И данашње гео-
графски одређене класне поделе, које обично називамо поделама између
развијеног Севера и сиромашног Југа, биће једног дана превазиђене,
јер капитал не познаје и не признаје националну или регионалну при-
падност и јер ће сеобом капитала у крајеве са јефтинијим сировинама
и јефтинијом радном снагом доћи до постепене нивелације у развоју.
Класне поделе ће наставити да постоје, али ће оне постати светске без
географске одреднице, тј. богатих и ситромашних, експолоататора и
експлоатисаних ће бити у мање-више уједначеној мери у свим деловима
света. Све док не дође, а надамо се да ће доћи, до успостављања друштва
социјалне правде на светском нивоу. А да би до тога дошло, неопходно
је енергију усмерити на борбу против класних разлика и екплотације
на свим нивоима и у свим облицима, а не на узалудну, бесмислену и по
много чему штетну борбу против глобализације. Примери брзог развоја
неких далекоисточних земаља захваљујући тамошњим условима и на-
викама прилагођеном западном начину вођења економије и у значајној
мери и западном капиталу, али и мудром поступању далекоисточних
нација, показатељи су да је могуће да се у условима глобализације, и у
значајној мери баш захваљујући глобализацији, и други делови света,
који нису Запад, интензивно развијају. А круг перспективних економија
се географски шири, па се азијским државама на том плану придружују
и неке са других континената, попут Бразила или Јужне Африке.
Што се културолошке и цивилизацијске унификације тиче, треба
најпре истаћи да је један њен део изазван самим коришћењем савре-
мених техничких достигнућа, а не наметањем страних модела. Тако је,
на пример коришћење електричне енергије и разних техничких сред-
става која раде на струју или коришћење моторних возила променило
начин живота, тј. део навика и обичаја, у свим деловима света, тако да
савремени Енглез захваљујући тим средствима данас живи друкчије од
Енглеза од пре 150, 100 или 50 година, једнако као што и становник ре-
цимо Бурме данас из истих разлога живи друкчије од својих предака.
Чак су те промене израженије у развијенијим деловима света, у који-
ма су могућности коришћења савремене технике веће и сама та техника
много присутнија него у неразвијенијим деловима света. То што су то-
ком последњих неколико векова најзначајнија научна, техничка и тех-

нолошка достигнућа најпре освојена у западним земљама не значи да су
она иманентно својство западне цивилизације које она намеће другима.
Напротив, технолошком напретку сви цивилизовани народи теже, само
у неким историјским периодима неки од народа или група народа, они
који су у датом времену достигли виши степен развоја, лакше долазе до
нових научних, техничких и технолошких открића и иновација од дру-
гих. А чињеница да се ради о достигнућима којима сви теже, јер су то
достигнућа својствена прогресу као тежњи свих цивилизованих људи
и народа, доводи до тога да су та достигнућа лако и радо прихваћена
у свим деловима света, чим се стекну услови за то. У неким ранијим
историјским епохама значајна научна, техничка и технолошка достиг-
нућа су најпре освајана у неким другим деловима света, а не на Западу,
и она су касније прихватана широм света, али се то њихово ширење не
сматра наметањем и манифестацијом културног империјализма. Ми да-
нас користимо барут и папир, који су измишљени у Кини, или систем
бројева који су измислили Арапи, па нико не сматра да смо тиме поста-
ли жртве цивилизацијског освајања и гушења. Једноставно, прогрес је
својство цивилизованог човека, а географска средишта остварења про-
греса, његови епицентри, током историје човечанства су се селили са
једних простора на друге.
Ипак, не треба негирати и занемарити чињеницу да у условима
функционисања глобалних комуникација, а и економске глобализације,
постоји тенденција наметања вредности, схватања и начина живота ка-
рактеристичних за западни свет и западног човека оним деловима света
и оним људима који те вредности, схватања и начин живота не деле и
не прихватају. То наметање би истовремено по природи ствари подразу-
мевало потискивање и гашење вредности, схватања и начина живота
тих других, незападних народа, односно губљење елемената њиховог
идентитета. То би било погубно не само за те народе, већ и за читаво
човечанство, јер би смањење и гашење културне и цивилизацијске раз-
ноликости значило културно и цивилизацијско осиромашење читавог
човечанства, па чак и оних народа чија култура и цивилизација не би
била угрожена већ наметана другима. Зато је неопходно супротставити
се том наметању туђих и гашењу властитих цивилизацијских елемената,
односно елемената идентитета, односно уопште културној и цивилиза-
цијској униформизацији и осиромашењу човечанства, а не самој глоба-
лизацији која не мора нужно да повлачи такво осиромашење. Штавише,
повећане могућности комуницирања и њихово проширење на глобал-
ни ниво отварају могућности повећане културне и цивилизацијске
размене, међусобног упознавања и прожимања, односно промовисање
и унапређење културних и цивилизацијских достигнућа и великих и
малих и богатих и сиромашних и, уопште, унапређење културне и ци-
вилизацијске разноврсности (при чему ниво тих културних и цивили-
зацијских достигнућа није нужно у дирекној корелацији и сразмери са

нивоом економске развијености и величином народа којима она припа-
дају, па је културна баштина неких малих и сиромашних народа далеко
богатија и вреднија од баштине неких већих и богатијих народа).
Оба наведена феномена, и коришћње глобализације у сврхе глобал-
не експлоатације и гушење различитости наметањем властитих култур-
них и цивилизацијских модела, имају и своју идолошку надградњу (од-
носно подлогу). Та се идеологија, идеологија коришћња глобализације у
два наведена правца, назива глобализмом или мондијализмом.
Дакле, код оба наведена феномена ради се о пратећим појавама,
које су чак, може се рећи, резултат злоупотребе глбализације, а не сас-
тавни део њене суштине. Зато они могу и треба да буду спречавани и
отклањани, а њихова идеологизација оспоравана, али је борба против
саме глобализације као такве бесмислена, узалудна и, могло би се рећи,
и штетна.
О потреби раздвајања појма глобализације од појма глобализма
академик Михаило Марковић је писао следеће:
„Термин ‘глобализација’ покрива данас два веома различита
значења. Једно је научно: као што смо видели, објективни друштве-
ни процеси добијају у све већој мери, једном својом страном, све-
обухватни, глобални карактер. У том смислу, глобализација се
односи на развој модерне технологије, комуникације, научног ис-
траживања, уједначавање економских и политичких институција и
модела у разним деловима света, повезивање различитих национал-
них и регионалних култура и цивилизација, свеопшту деградацију
природне средине итд.
Друго значење је идеолошко и оно данас преовлађује. У том
смислу се термин употребљава да означи све већу контолу над свет-
ском привредом, политиком и културом од стране влада и мулти-
националних корпорација данашњице; једине суперсиле и њених
савезника (Група Г–7). Оне употребљавају појам ‘новог светског по-
ретка’ да би оправдале и рационализовале диктаторску структуру
односа између појединих држава и региона.
Оваква различита значења не треба да буду везана за исти тер-
мин, јер би се тиме изазивала веома нежељена, у ствари, намерно
смишљена конфузија. У питању су два различита појма која треба
изразити помоћу два различи термина: ‘глобализација’ која се од-
носи на објективни научни, прогресивни појам светске интегра-
ције и ‘глобализам’ који изражава идеолошки и веома регресивни
појам борбе за светску доминацију. Сваки текст у коме се не прави
ова разлика остаје у најбољем случају конфузан и противречан, а у
најгорем случају смишљена рационализација највећег зла данашње

цивилизације.“79
У складу са општом терминолошком неусклађеношћу и шарени-
лом, у литератури се могу срести и друге дистинкције између појмова
глобализација и глобализам. Тако су Роберт Кохејн и Џозеф Нај глоба-
лизацију (globalization) дефинисали као процес (једнако као и њој су-
простављену деглобализацију– deglobalization), а глобализам (globalism)
као резултат тог процеса:
„... ми дефинишемо глобализам као светско стање које подразу-
мева мреже међузависности на мултиконтиненталним растојањи-
ма. Ове мреже могу бити повезане преко токова и утицаја капитала
и робе, информација и идеја, људи и силе, као и еколошки и био-
лошки релевантних супстанци (као што су киселе кише или пато-
гени). Глобализација и деглобализација означавају повећавање или
смањивање глобализма.“80
И по терминологији за коју смо се ми определили, глобализација
представља процес, али за резултат тог процеса прикладнији би, чини
нам се, био израз глобализованост, а не глобализам, чак и ако не сматра-
мо да је овај други израз резервисан да означи идеологију и стремљење
ка светској доминацији онако како је говорио академик Михаило Мар-
ковић. Овде, наравно треба имати у виду и различиту ширину обухвата
и одређену меру непоклапања значења термина из различитих језика
који се једни другима преводе (тзв. семантичка поља), при чему, чини
нам се, у домену о коме је реч, српски језик пружа веће могућности од
енглеског, као и то да је код нас уобичајено да се за идеолошке приступе
и схватања користе речи које се завршавају са „изам“.
Роберт Кохејн и Џозеф Нај такође указују на разлику између глоба-
лизма (онако како га они дефинишу) са једне стране и једног другог фе-
номена о коме су 1977. године објавили књигу81, а то је међузависност
(interdependence), са друге стране:
„У поређењу са међузависношћу, глобализам има две посебне
карактеристике:
1) Глобализам се односи на мреже веза (вишеструке односе), а
не само на појединачне везе. Можемо да говоримо о економској или
79 Михаило Марковић, „Глобализација и глобализам“, у Јовица Тркуља (уредник),

Искушења глобализације – Глобализација, европеизација и национални идентитет,
Зборник радова са округлог стола одржаног у Кикинди 2. и 3. октобра 2003.
године (из серије „Кикиндски дијалози“, свеска 3), Кикинда, Скупштина општине
Кикинда, 2004, стр. 32.
80 Robert O. Keohane, Joseph S. Nye., Jr., „Introcuction“ to the book: Joseph S. Nye, John
D. Donahue (editors), Governance in a Globalizing World, Washington D.C., Brookings
Institution Press, 2000, стр. 2.
81 Robert O. Keohane, Joseph S. Nye, Power and Interdependence: World Politics in Transi-
tion, Boston, Little, Brown a/nd Company, 1977.
војној међузависности између САД и Јапана, али не и о глобализму

између САД и Јапана. Међузависност између САД и Јапана је део
савременог глобализма, али сама по себи није глобализам.
2) Да би се нека мрежа односа сматрала за „глобалну“, неоп-
ходно је да она подразумева мултиконтиненталне раздаљине, а
не само регионалне мреже .... Веома брзо ширење ислама из Ара-
бије преко Азије до онога што је сада Индонезија јасан је пример
глобализације; али првобитно ширење хиндуизма по Индијском
потконтиненту, према нашој дефиницији, није представљало такав
пример.“82
III. ГЛОБАЛИЗАЦИЈА
КАО ИСТОРИЈСКИ ФЕНОМЕН
Како је, као што смо рекли, проце глобализације, који је резултат
развоја науке, технике и технологије, настао кад и прогрес, као једно од
суштинских својстава цивилизованог човека, он је, као друштвена зако-
нитост опредељујуће деловао на друштвене односе и друштвене струк-
туре током историје. Он је утицао, тј. развој науке, технике и техноло-
гије су утицали и на политичку вољу друштвених одлучилаца, али је
понекад та воља деловала аутономно, одступајући и одударајући од ре-
довног тока ствари изазваног и одређеног наведеним детерминишућим
факторима који су у основи процеса глобализације. Ипак, на дужи рок
се може јасно констатовати и пратити правилност у развоју друштве-
них односа и структура која одговара дејству и еволуцији фактора о
којима је реч.
1. ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И НАСТАНАК
НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
Као резултат кумулације људских знања, односно развоја науке,
технике и технолгије, током историје човечанства ширио се просторни
обухват у коме су се одвијали друштвени процеси, да би тек у новије
време то ширење у низу домена људске делатности почело да достиже
глобални, светски ниво. Тај процес ширења, условљен наведеним покре-
тачима и детерминишућим факторима, по природи ствари је био про-
гресиван, са одређеним застојима у моментима када су значајне светске
цивилизације доживљавале падове, по правилу након пораза од народа
на нижем цивилизацијском нивоу, али са већим степеном виталности.
Наводећи да глобализам има различите димензије, пре свега еко-
номску, војну, еколошку, социјалну и културну, али такође и политичку,
правну и бројне друге (попут научне, забавне, модне и језичке), тј. да
се он може остваривати и испољавати у свим тим доменима понаособ,
и наводећи и примере из историје када су кретања и односи у неким
од тих домена досезали и до веома широког, па и до глобалног нивоа,
Кохејн и Нај83 на следећи начин праве разлику између глобалистичких
83 Кохејн и Нај кажу следеће:
„Подела глобализма на одвојене димензије неминовно је донекле произвољна.
Ипак, корисна је за анализу, јер се промене у различитим димензијама глобали-
зације не одвијају нужно истовремено. Могло би се с правом рећи, на пример, да
кретања и тенденција које је познавала историја и савремене глобализа-

ције широког садржинског обухвата:
„Када људи говоре о глобализацији колоквијално, они обично
мисле на скорашње повећање глобализма. Коментари типа ‘глоба-
лизација је фундаментално нова’ имају смисла само у овом кон-
тексту; али они ипак воде ка погрешном закључивању. Ми радије
говоримо о глобализму као феномену са древним коренима и о гло-
бализацији као процесу повећања глобализма, сада или у прошло-
сти.
Питање није колико је стар глобализам, већ пре колико је он
у сваком тренутку ‘редак’ или ‘густ’. Као пример ‘ретке глобали-
зације’, Пут свиле је обезбедио економску и културну везу између
древне Европе и Азије, али тим путем је саобраћала мала група
одважних трговаца, а роба којом се трговало у једном и у другом
смеру имала је директну везу првенствено са малим (и релативно
елитним) слојем потрошача дуж Пута. Насупрот томе, ‘густи’ гло-
бализацијски односи обухватају бројне везе, које су и интензивне
и екстензивне: токове на даљину који су широки и континуирани
и који утичу на животе многих људи. Операције глобалног финан-
сијског тржишта данас, на пример, утичу на људе од Пиорије до Пе-
нанга. ‘Глобализација’ је процес кроз који глобализам постаје све
гушћи.“84
Мишљења смо да случајеве и примере „ретке“ глобализованости
треба схватати пре као историјске излете који не морају нужно да буду
и често нису саставни део стабилног тренда ширења друштвених одно-
са и функција на све шири просторни ниво, захваљујући прогресивном
напретку науке, технике и технологије, те да тек поменута „густа“ глоба-
лизованост чини саставни део тог прогресивног тока ширења друштве-
се ‘економска глобализација’ одиграла између око 1850. и 1914. године, у облику у

империјализма и раста трговине и токова капитала између политички независних
држава; и да је таква глобализација у великој мери поништена кретањем у обр-
нутом смеру између 1914. и 1945. године. Дакле, економски глобализам је дожи-
вео узлет између 1850. и 1914. године, и пад између 1914. и 1945. године. Међутим,
војни глобализам се попео на нове висине током два светска рата, као и многи
аспекти социјалног глобализма. Светска епидемија грипа из 1919. године, која је
однела 21 милион живота, ширила се кретањем војника широм света. Дакле, да ли
глобализма падала или расла између 1914. и 1945. године? То зависи од тога на коју
димензију глобализма се мисли. Без одговарајућег придева, опште изјаве о глоба-
лизму су често бесмислене или наводе на погрешне закључке.“ – Robert O. Keohane,
Joseph S. Nye., Jr., „Introcuction“ to the book: Joseph S. Nye, John D. Donahue (editors),
Governance in a Globalizing World, Washington D.C., Brookings Institution Press, 2000,
стр. 6–7.
них односа и функција и то у његовој одмаклој фази, када већи број тих
односа и функција досеже до светског нивоа.
Мирослав Печујлић је, пишући о трајном еволутивном карактеру
глобализације и њеном историјском развоју, указивао на одсуство јед-
носмерности у њеном развоју, као и на непредвидивост будућег кре-
тања овог процеса:
„Глобализација, која има дугу предисторију, отелотворење је
особеног антрополошко-цивлизацијског кода, вид је фасцинантне
еволуције која води од првих усамљених група хуманоида преко
архаичних империја до модерног светског поретка. Експанзија ве-
ликих религија и цивилизација, војна освајања и џиновска царства,
архаичан су облик повезивања светова, уједињавања човечанства.
Упркос свим дубоким одсечним разликама између њених модерних
и предмодерних облика (протоглобализације), на делу је једно уни-
верзално и трајно стремљење човечанства.
Глобализација, међутим, не задобија облик непрекинуте ево-
лутивне линије. Напротив, у њеној бурној и драматичној историји
смењују се раздобља експанзије и контракције, узлети и брутални
прекиди – покренута незадрживим силама индустријске револу-
ције и колонијалне експанзије, она доживљава невиђен полет који
траје од педесетих година 19. века до I светског рата. Два велика
светска и Хладни рат донеће, међутим, брутални прекид и осеку.
Слом блоковске поделе света, тријумф Запада означиће доба њеног
вртоглавог убрзања, еру турбоглобализације. Но, путања света ос-
таје отворена и неизвесна – она се може кретати од еколошке или
нуклеарне катаклизме, преко нове поделе света на дивовске регио-
налне блокове, до јединственог демократског и орвелијанског ‘Свет-
ског поретка’.“85
Ипак, на овом плану треба раздвојити развој и еволуцију поли-
тичких структура од развоја базичних друштвених односа и процеса,
пре свега оних економских. Процес ширења територијалног обухва-
та економског процеса и економских односа, као и других базичних
друштвених односа, условљених непосредно развојем науке, технике
и технологије, углавном је стабилно узлазан, тј. ови односи временом
захтевају све шири и шири простор за остваривање. Код политичких
структура ствари стоје друкчије, тј. њихов развој је, када се ради о ши-
рењу њиховог просторног обухвата, био и прогресиван и регресиван.
То је зато што је мера њихове детерминисаности увек прогресивним
развојем науке, технике и технологије мања (а мања је зато што је тај
85 Мирослав Печујлић, „Два лика глобализације“, у Ивана Пантелић, Владо Павиће-

вић, Владимир Петровић, Горан Миловановић (уредници), Аспекти глобализације,
Београд, Београдска отворена школа, 2003, стр. 11, доступно на дан 1. априла 2014.
године на следећој интернет адреси: http://www.bos.rs/materijali/aspekti.pdf.
утицај мање непосредан) него што је то случај са економијом и другим

базичним односима. Код развоја политичких структура доминантнији
детерминишући фактор је људска политичка воља, то јест тежња да се
влада што ширим простором.
Тако историја познаје велика царства још у античко доба и у
средњем веку, која су знатно већа од каснијих (укључујући и данашње)
националних држава. Та царства су настајала, ширила се, добијала изу-
зетно широк просторни обухват, а затим се и распадала. Она су на том
широком простору успевала да оформе политичку власт, која је у неким
периодима њиховог постојања била чврста и ефикасна, али је касније
слабила и та слабост, у комбинацији са дејством спољњег непријатеља,
резултирала је крахом и распадом тих царстава. У најзначајнијем при-
меру оваквог царства, Римској империји, успостављени су и пратећи
елементи, који су омогућавали ефиксно функционисање те огромне и
у политичком смислу јединствене целине: јединствена разграната ад-
министрација, како у средишту Царства тако и у провинцијама, чврста
војска са легијама у гарнизонима распоређеним по целини територије
Империје, развијен правни систем, који је постао основа савременог
континенталног права, пре свега у области грађанског права (али које је
у надужем периоду постојања Царства важило само за римске грађане
– cives, а не и за остале становнике, латине и, посебно, перегрине, пре
свега становнике освојених земаља, којима су римске власти остављале
локалну самоуправу и домаће право), за ондашње техничке услове раз-
вијена путна, па и водоводна мрежа, не само у средишту Царства, већ у
нимало занемарљивој мери и у удаљенијим провинцијама, чија је сврха
била пре свега омогућавање логистичке подршке удаљеним војним гар-
низонима. Поред овога, у делу провинција, пре свега у оним ближим
средишту Царства, дошло је и до романизовања језика локалних ста-
роседелаца. Ипак, упркос значајној цивилизацијској и цивилизаторској
улози Римске империје, можемо говорити само о успостављању и функ-
ционисању римске државе, али не и о успостављању и постојању рим-
ског друштва (сем можда у самом средишту Царства) са оним значењем
те речи како је користимо данас, тј. на начин на који можемо данас и
у последњих неколико векова говорити о постојању француског, ита-
лијанског, пољског, бугарског, српског, па чак у време постојања југосло-
венске државе и југословенског друштва итд. Тешко би се могло гово-
рити и о јединственој римској економији, о јединственом економском
процесу који је функционисао на целом простору Империје, већ су се
економске везе више сводиле на убирање намета од стране централне
власти у провинцијама и на релативно ограничену трговину на том ши-
роком простору. Или, да сведемо ствари на конкретне, широко познате
примере: да ли се може рећи да су Јудеја и Галилеја у време првих рим-
ских царева, Октавијана Августа86 или Тиберија87, време које је описа-
86 Владао од 16. јануара 27. године пре нове ере до 19. августа 14. године нове ере.
87 Владао од 18. септембра 14. године нове ере до 16. марта 37. године.
но у новозаветним текстовима, иако су биле под римском политичком,

административном и војном управом, биле саставни део истог друштва
у суштинском смислу речи као и сам Рим? Јасно је да нису, као што то
нису била ни трибална друштва из Галије или Британије итд. Да поно-
вимо, ако реч „друштво“ схватимо онако како је данас схватамо.
Развој науке, технике и технологије у време Римске империје није
дозвољавао онај интензитет комуникација који је неопходан за успоста-
вљање чвршћих друштвених веза између удаљених крајева, а посебно
није дозвољавао успостављање јединства економског процеса на целом
простору тог огромног царства, што је повлачило и одсуство јединства
у низу других друштвених односа.
Монтескје, рецимо, у студији „Разматрање о узроцима величине
Римљана и њихове декаденције“ из 1734. године, констатује одсуство
наметања римских правила и обичаја освојеним и потчињеним наро-
дима, већ само инсистирање на послушности, мада он, чини се, то више
третира као ствар опредељења римских власти, а не као последицу не-
достатка могућности таквог наметања на тако широком простору због
неразвијених техничких и комуникацијских средстава:
„Погледајте, молим вас, понашање Римљана. После пораза Ан-
тиоха, они су били господари Африке, Азије и Грчке, а да тамо гото-
во да нису имали ниједан свој град. Изгледало је да су они освајали
једино да би давали; али они су ипак у тој мери били господари да
су, када би заратили против неког владара, на њега сручили, да тако
кажем, тежину читавог универзума.
...
Тако Рим није био у правом смислу монархија или република,
већ глава једног тела које су чинили сви народа света.
Да су Шпанци, након освајања Мексика и Перуа, следили овај
план, они не би морали све да униште да би га задржали.
Лудост је кад освајачи желе да свим народима наметну своје за-
коне и обичаје; то ничему не служи: јер каква год да је власт, могуће
је обезбедити послушност.
Али како Рим није наметао никакве опште законе, међу наро-
дима није било никаквих опасних веза; они су чинили једно тело
путем заједничке послушности и иако нису били сународници, они
су сви били Римљани.
Неко ће можда приговорити да царства заснована на закони-
ма феуда никада нису била нити трајна нити моћна. Али на свету
не постоји ништа тако супротстављено као метод Римљана и метод
варвара; и да поједноставим: први је био резултат моћи, други ре-
зултат слабости; код првог је постојала потпуна потчињеност, код
другог независност. У земљама које су освојили германски народи
власт је била у рукама вазала, а једино право у рукама владара. Код

Римљана је било управо супротно.“88
Указујући на разлику између грчких градова-државица, које су
биле просторно довољно мале да би функционисале као заокружена
друштва, и широког Римског царства које је остало друштвено хетеро-
гено, Вероник Аруел-Бирлу (Véronique Harouel-Bureloup) каже следеће:
„Са своје стране, Рим представља супротан пример у одно-
су на грчке градове. ... Римско држављнство (статус грађанина, la
citoyenneté, Б.М.Р.) је правно држављанство (статус грађанина, la
citoyenneté, Б.М.Р.) за разлику од грчког држављанства (статуса
грађанина, la citoyenneté, Б.М.Р.), које је подразумевало животну
заједницу.
Каракалин едикт, који је дао држављанство (статус грађани-
на, la citoyenneté, Б.М.Р.) свим становницима Римског царства, не
забрањује очување локалних обичаја и институција, иако то про-
ширење грађанских права (droit de cité) дозвољава свима да користе
jus civil. ...
Поносни на своју цивилизацију и уверени да ће она и даље да
се намеће другим народима, Римљани ‘су настојали да их укљу-
че у свој систем, не покушавајући да их присилно асимилују’ (N.
Rouland).“89
Различити аутори дакле углавном политичкој вољи средишњих
власти у Риму приписују ово опстајање друштвене хетерогености, тј.
неуспостављање и ненастојање да се успостави цивилизацијска и друга
друштвена хомогеност на широком простору Римског царства, чврсто
држаном под моћном војно-политичком контролом и управом. Међу-
тим, та воља, тј. одсуство воље за друштвеном кохезијом и хомогено-
шћу, последица су недостатка могућности, тј. недовољне развијености
транспортних и комуникационих средстава у то време, као и средстава
за производњу и других техничко-технолошких услова који би дозволи-
ли и захтевали ту хомогенизацију. Односно, све и да је постојала таква
воља, а вероватно би постојала да су постојале објективне могућности
за њену реализацију, она не би могла да се оствари због недостатка тих
објективних могућности.
88 Charles de Secondat Montesquieu, Considération sur les causes de la grandeur des Romains
et de leur décadence, 1734, Collection „Les auteur(e)s classiques“, édition électronique de
l’Université du Québec à Chicoutimi, стр. 46–47, доступно на дан 12. новембра 2013.
године на следећој адреси: http://dx.doi.org/doi:10.1522/cla.moc.con
89 Véronique Harouel-Bureloup (Maître de Conférences à l’Université de Paris 8), „Etat
et nation: un rappel historique...“, на сајту Grotius International, Géopolitiques de
l’humanitaire, доступно, 12. новембра 2013. године, на адреси: http://www.grotius.fr/
etat-et-nation-un-rappel-historique/
И Средњи век је познавао царства, попут Византијског или Фра-

начког царства, као и знатно лабавије a дуготрајне конструкције Светог
римског царства немачког народа, које је било у константној борби за
примат у Европи са Светом Столицом, која је поред врховног духовног
ауторитета тежила да има и врховну световну власт на Континенту (као
што су уосталом и цареви Светог римског царства имали претензије по-
ред световног и на духовном плану). Ипак и та царства, као и краљев-
ства која су постојала у Средњем веку, била су превасходно политичке
творeвине, које су своју величину градиле на војној сили и војним успе-
сима, као и на политичкој вештини (у коју спада и вештина у династич-
ким комбинаторикама код закључивања бракова). Економски процеси
су се одвијали углавном у оквирима мањих целина које су формиране
у Средњем веку, а то су феуди. Суштински друштвени односи ту су
започињани и завршавани. Иако су настали делом захваљујући војно-
политичким разлозима, тј. путем тзв. бенефиција, доделе земљишта од
стране владара као награде за војну службу, на основу чега се издвојио
слој феудалаца-властеле, који је за тако додељене поседе везао некада
слободне сељаке који постају кметови, феуди су својим територијалним
обухватом одговарали простору на коме је развој производних снага,
условљен развојем науке, технике и технологије, дозвољавао да се из-
граде заокружени економски процеси и односи. Јер у оквиру феуда се
и производило и трошило, а производило се онолико колико је било
потребно за потрошњу у оквиру феуда, без значајнијих вишкова (сте-
пен развоја производних снага није дозвљавао вишак производње), па
је размена између феуда била занемарљиво мала, а трговало се превас-
ходно производима који су били неопходни за живот а није их било мо-
гуће произвести на сваком феуду, попут соли, других зачина и слично.
Феуди су функционисали као аутархичне целине и та затвореност није
постојала само на плану економије. Феуди су били у највећој мери зао-
кружене и затворене целине у погледу низа друштвених односа, тако да
се може рећи да су они заправо били заокружена мини друштва, док су
шире заједнице, краљевства и царства, биле углавном политичке струк-
туре са лабавим и сиромашним друштвеним везама чији је просторни
обухват одговарао простору читаве државе.
Иако се може срести тврдња да је стварањем феуда дошло до уси-
тњавања економија и распарчавања других базичних друштвених од-
носа и процеса, то није тачно, јер су и пре фаудализма ти односи и
процеси постојали и одвијали се на уским просторима села, у којима је
живела огромна већина становника, ретких градова или ограничених
племенских група. Ниво развоја комуникација, односно науке, технике
и технологије, није им дозвољавао шири територијални обухват. Феу-
дализам је само успоставио чвршћу и на други начин хијерархизовану
структуру тих ограничених целина, са односом потпуне подређености
кметова властели, за чији посед су везани.
Исто тако, ни средњевековна цеховска занатска производња, као ни

занатска производња из ранијих епоха, није била ни приближно толи-
ко развијена да би у јединствену економску целину, а са економском и
друштвену целину, повезала географско подручје шире од исцепканих
средњевековних целина.
Тек развојем мануфактурне, а посебно индустријске производње,
дакле успостављањем средстава за производњу која омогућују масовну
производњу, што захтева и широку сировинску базу и широко тржиште,
економски процес почиње да захтева много шири простор од простора
ранијих феуда, и тај простор по свом обухвату често у значајној мери
одговара просторима на којима живе групе истог или сличног порекла,
језика, вере, обичаја и заједничке културе. То развојем науке, технике и
технологије покренуто и условљено ширење простора на коме се одвија
заокружени економски процес и на коме се, као последица, остварују
и други суштински друштвени односи, бива праћено успостављењем
одговарајућих политичких структура са истим просторним обухватом.
Тако настају националне државе, које у неким случајевима настављају
постојање и функционисање, од раније постојећих „владарских држава“
(les États princiers).
Национална држава би се, према UNESCO-у, могла дефинисати
на следећи начин: „Национална држава је простор код кога се култур-
не границе поклапају са политичким границама.“90 Иако је у данашње
време значајан број држава мултиетничан и мултикултуралан, ипак је
настанак савремених држава у највећој мери пратио идеал и тенден-
ција постизања овог поклапања политичког са културно-идентитет-
ским оквиром, а захваљујући одговарајућем оквиру у коме се одвијао
нововековни економски процес. А и данас ми државе можемо још увек
у значајној мери да идентификујемо са културним, односно цивилиза-
цијским оквиром постојања и функционисања нација.
И стварање националних држава у литератури се најчешће припи-
сује вољи политичкх одлучилаца, а не објективним околностима про-
узрокованим развојем науке, технике и технологије, а пре свега ширењу
просторног обухвата тим факторима детерминисаног економског про-
цеса, који је, након увођења мануфактурне и посебно индустријске про-
изводње, али и услед модернизације пољопривредне производње, почео
да захтева и далеко ширу сировинску базу и далеко шире тржиште него
што је то био случај код феудалног устројства.
Тако рецимо Пјер Бодри заслуге за стварање француске државе-на-
ције приписује превасходно Лују ХI (Louis XI) и групи његових савезни-
ка, тј. политичкој вољи коју су они спровели у дело:
90 Са званичног сајта UNESCO-а, на адреси: http://www.unesco.org/new/en/social-and-

human-sciences/themes/international-migration/glossary/nation-state/
„По завршетку разарајућег Стогодишњег рата, Луј ХI (1461–

1483) је створио прву модерну националну државу, супротставивши
се феудалним господарима који су контролисали краљевство. ....
Велики протагонисти борбе за националну државу били су пап-
ство, краљ Луј ХI и његов први секретар Филип де Комин (Philippe
de Commynes), Рене II (René II), војвода од Лорене, несигуран али
способан Лујев савезник, и банкарска породица Медичи, нарочито
Лоренцо Медичи (Lorenzo de’ Medici).
У супротстављеном табору се налазила град-држава Венеција,
Карло Смели (Charles le Téméraire) и значајан део старе аристокра-
тије и средњовековног племства који су хтели да задрже феудални
поредак и властите привилегије.
За двадесет година, Луј и његови најближи савезници су офор-
мили снажан савез назван ‘Лига из Констанца’ („Ligue de Constance“)
у коме је учестовало више важних војводстава чији су владари били
одани краљу. У то време, Француску је чинило 14 феудалних војвод-
става и 94 велика града, које је Луј ХI ујединио на основи заједнич-
ке добробити (lе bien commun) и могућности заједничког развоја.
Идеја ‘заједничке добробити’ је ширена у земљи под слоганом: ‘Јед-
но право, једне мере, један новац’. У исто време, краљ је оснажио
сталну војску коју је успоставио његов отац Карло VII (Charles VII).
Лујева стратегија се састојала у освајању градова, развијању
културних центара, стварању мануфактура и отварању међународ-
них трговинских сајмова итд, да би у те центре били привучени сви
таленти из руралних подручја као и из иностранства. Градови су,
са своје стране, са ентузијазмом бранили ту политику. Али да би
ујединио нацију, краљу је био потребан војвода Рене II, лидер прин-
чева из династије Валоа који су тада контролисали велики део цен-
тралне Француске. ... Касније ће Рене бити јунак ‘битке код Нансија’
којом ће се бити потврђено јединство Француске.“91
Дакле, иако је по овом тумачењу уједињење распарчаног простора
засновано на идеји заједничке добробити и иако се стратегија оства-
рења националне државе састоји од развијања културе и економије, а у
оквиру ове друге пре свега мануфактурне производње и трговине, ипак
је према том тумачењу такав приступ резултат воље владара и његових
савезника, а не нужна последица развоја науке, технике и технологије,
коју су само напредни појединци тог времена артикулисали и спрово-
дили у дело. Не би требало, наравно, занемарити улогу тих појединаца,
али је чињеница да су њихови ставови и делање били производ датих
околности. Коначно, по схватању цитираног аутора, коначан настанак
91 Pierre Beaudry, Louis XI, créateur de l’Etat-nation, доступно, 12. новембра 2013. го-
дине на адреси: http://www.solidariteetprogres.org/documents-de-fond–7/histoire/article/
louis-xi-createur-de-l-etat-nation.html
француске националне државе чак је и временски прецизно одредив и

везан за par eхcellence политички догађај, победу краљевог савезника у
Бици код Нансија, 5. јануара 1477. године.
И мало даље у истом тексту, нешто детаљније приказујући из-
градњу друштва и економије на новим основама као битан елемент ус-
постављања националне државе, овај аутор то приписује вољи и дело-
вању Луја ХI:
„Током своје 22 године владавине, он је успео да сломи моћ фе-
удалне земљопоседничке аристократије. То је била најзначајнија по-
литичка промена у односу на раније векове у којима је доминирала
владавина властеле. Он је поставио нову основу друштва и еконо-
мије створивши и штитећи мануфактуре у француским градовима,
отворивши узајамну размену са Енглеском и потписавши споразу-
ме са Ђеновом, Фиренцом, Напуљем, Сицилијом и Калабријом.
Луј је гарантовао ширење мануфактура дајући субвенције гра-
довима, укључујући и средњевековне градове; те субвенције су про-
истицале из пореза на приход, убираног у обрнутој сразмери са
продуктивношћу обвезника, да би се отежало непродуктивно бо-
гаћење и продстакао квалификован рад. ...
Осим тога, кључна промена коју је увео Луј ХI било је ства-
рање нових хуманистичких школа и универзитета под краљевским
патронатом.“92
Иако је описан приказ настанка француске националне државе за-
снован на тачним историјским подацима и тврдњама, ипак је он, као у
многи слични прикази и тумачења, ограничен на најупечатљивије ис-
торијске догађаје и личности, као и вољу тих личности, и то у једном
ограниченом временском периоду, а занемарује кључне друштвене за-
конитости и процесе који детерминишу читаву историју, па и период
и процес о коме је реч. Јер не само да се стварање националних држава
не може приписати простој вољи појединаца или група појединаца, већ
је оно на првом месту резултат напред описаних објективних оконости
и процеса, који су условили и определили и поступке појединаца и њи-
хове резултате. А осим тога, то се стварање не може везати ни за неки
прецизније одређени догађај или краћи временски период, будући да су
националне државе у Европи настајале током више векова, не само када
се посматра целина Континента и настанак и развој како држава које су
се брже укључиле у овај процес тако и оних које су касниле, већ и када
се посматра настанак и развој сваке од држава понаособ.
Чак и када настанак неке државе везују за конкретне политичке
догађаје из приближно исте епохе, различити аутори, у настојању да
92 Pierre Beaudry, Louis XI, créateur de l’Etat-nation, доступно, 12. новембра 2013. го-
дине на адреси: http://www.solidariteetprogres.org/documents-de-fond–7/histoire/article/
louis-xi-createur-de-l-etat-nation.html
буду што конкретнији у временском лоцирању стварања дате државе,

не придају нужно исти значај на том плану истим личностима и истим
дешавањима. Тако рецимо Серђо Романо централни значај у стварању
француске националне државе придаје оцу Луја XI, Карлу VII Побед-
нику (Charles VII de France, Charles le Victorieux), који је имао неоспорне
заслуге због победе над Енглезима у Стогодишњем рату (1337—1453),
али и због унутрашњих реформи које су битно допринеле тој победи:
централизације државе, реформе пореског система и увођења профе-
сионалне стајаће војске на место ранијег система регрутовања заснова-
ног на феудалним основама, тј. који је функционисао уз посредовање
феудалних господара. Романо каже: „Шарл је 1436. године ушао у Па-
риз, реформисао порески систем, створио језгро националне војске и
Прагматичном санкцијом из Буржа створио основе галиканске цркве.
Енглези су, постепено, између 1435. и 1461. године, морали да се пову-
ку са француске територије. Модерна Француска настаје, дакле, поло-
вином XV века и поседује све елементе који су неопходни за стварање
европске државе. Има снажну монархију која се, у одбрану свог леги-
тимитета, позива на античка царска порекла, управља у име божје и
умела је силом да се наметне свим војводствима насталим након кризе
Каролиншког царства. Мало касније ће нестати и војводства Бургун-
дије и Бретање (прво након смрти Шарла Страшног, друго захваљујући
једном династијском браку).“93 Серђо Романо дакле придаје одређени
значај догађају који Пјер Бодри сматра централним у процесу настанка
француске националне државе, бици код Нансија из 1477. године, коју
заправо везује за смрт Карла Смелог (преведено као Шарл Страшни) и
француско освајање Бургундије, али му не придаје ни приближно такав
значај какав му је у горњем цитату придао Бодри, већ стварање фран-
цуске националне државе везује за неколуко деценија старије догађаје и
за владара из претходне генерације.
Романо и стварање енглеске државе лоцира у XV век и везује га за
политике догађаје и личности: „У исто време (кад и Француска, Б.М.Р.)
настаје и модерна Енглеска. Током дугог сукоба са Француском почиње
да се уобличава национално осећање, потхрањивано великим војним
успесима код Кресија, Азинкура, Краванта. Док је трајао рат и све до
краја XV века, монархија је још феудална, потресена династичким су-
кобима и сплеткарењем племства. ... Током Стогодишњег рата Енглези
су изгубили Француску, али су стекли душу и идентитет. ... На Острву
је, упркос рату са Француском и грађанским немирима, монархија успе-
ла да учврсти своју власт.“94 А настанак модерне шпанске националне
државе, такође у XV веку, по Роману је у значајној мери било резултат
93 Серђо Романо, Европа, Историја једне идеје, Београд, ИП „Филип Вишњић“, ЈП

„Службени гласник“, 2008, стр. 57.
„Службени гласник“, 2008, стр. 57.
династичког венчања, 1469. године, Изабеле I од Кастиље и Фернанда

(Фердинанда) II од Арагона, познатог и као Фернандо Католички, и њи-
хових комплементарних државотворних ангажмана, од којих је посебно
значајну улогу имало Фернандово коришћење хришћантва и Католичке
цркве у државне, нерелигијске сврхе: „Венчање је обављено 1469. годи-
не, између Изабеле, будуће краљице Кастиље и Фердинанда, наследника
Арагонског краљевства. Када је Изабела постала 1474. године краљица,
а Фединанд краљ 1479. године, на полуострву је настало двовлашће у
којем су супружници имали различите улоге. Док је Изабела подсти-
цала уметност и велику Колумбову експедицију преко Атлантика, Фер-
динанд је организовао државу, кодификовао законе, ограничио власт
крупних феудалаца и проширио моћ монархије на рачун шпанске црк-
ве. Другим речима, урадио је оно што је чинио сваки европски владар
тог доба на свом поседу. Али се, да би ујединио полуострво и задобио
лојалност поданика, послужио једном идеологијом, хришћанством и ис-
користио је на екстреман, радикалан начин. Хиспанидад и хришћанство
постали су тада комплементарни концепти.“95 Дакле, централни значај
за настанак националних држава се у литератури, и оној стручнијој и
оној популарнијој, углавном придаје превасходно политичким деша-
вањима и поступцима политичких актера, али чињеница што, према
тој литератури, у различитим деловима Европе, са различитим поли-
тичким ситуацијама и различитим актерима, различита дешавања воде
ка истом резултату у приближно истом времену, указује на неки дубљи,
заједнички узрок. А тај узрок је оно што суштински раздваја Нови век
од Средњег века: открића у области науке, технике и технологије и
њима подстакнут развој привреде. Уосталом, у позадини брачних и по-
литичких дешавања као централног сегмента Романовог описа настанка
шпанске националне државе, јасно доминира Колумбова експедиција,
као један од најупечатљивијих показатеља напретка у развоју комуника-
ција у историји човечанства.
Када кажемо да се код настајања националних држава територијал-
ни обухват заокруженог економског процеса поклопио са обухватом
простора на коме живе групе истог или сличног порекла, језика, вере,
обичаја и заједничке културе, треба ипак нагласити да те групе нису у
моменту тог обједињења економског процеса биле потпуно компактне и
кохерентне у погледу наведених својстава, те да је економско простор-
но обједињавање утицало на повећање те кохерентности и хомогености.
Некада је та кохезија и хомогеност остваривана и путем принуде. По-
себно битни елементи те кохезије и хомогености, коју је пратио и осећај

„Службени гласник“, 2008, стр. 61. Романо даље (стр. 61. и 62.) износи низ екс-
тремних пракси и злоупотреба попут Инквизиције, освајања Гранаде, протеривања
Јевреја, Мавара и покатоличених муслимана, насилно покрштавање америчких
Индиоса, истичући да сва та поступања „припадају државној логици, а не верској“.
националне припадности и јединства, били су језик и верска припад-

ност, који су били и потврда и допуна јединственог порекла одређених
група које су се конституисале у народе. Тако је рецимо у Француској,
која је већ вековима пример хомогене националне државе, процес језич-
ке и правне унификације и религијског консолидовања трајао вековима.
О томе Вероник Аруел-Бирлу пише следеће:
„Осећај припадности једној истој нацији је подстицан ширењем
француског језика, нарочито захваљујући Уредби из Вилер-Котреа
(l’ordonnance de Villers-Cotterets) из 1539. године. Затим је један век кас-
није Ришеље (Richelieu) створио Француску академију да би држава др-
жала језик под контролом. Такође, од XVI века, требало је да француски
језик потисне латински и la langue d’oc. Исто је и у области права, у којој
су краљеви одавно покушавали да унификују обичаје. Њихова званич-
на кодификација, истовремено са њиховим поједностављењем да би се
дошло до одређене униформизације, датира од XV века (уредба из Мон-
тил-ле-Тур-а, из 1454. године /ordonnance de Montil-lès-Tours, 1454/).
Након тога, унификација се наставља у јавном праву, али такође и у
приватном праву, са краљевским уредбама из XVII и XVIII века.
Међутим, у том наизглед јединству, религијско питање постављено
у XVI веку изазваће велики проблем за очување јединства нације. Тада
Анри IV, доношењем одлуке да јавно промени веру 1593. године, под-
ређује своја верска уверења интересима државе. Затим Нантским едик-
том из 1598. године, по угледу на претходно усвојене пацификационе
едикте, Анри IV подређује верске страсти државним интересима и оба-
везује две стране да напусте своје догме о верности једној цркви и пре-
усмере своју верност према држави. Нантски едикт обезбеђује верску
коегзистенцију и интеграцију протестаната у краљевство. Он одступа
од заједничког права.
Овим текстом краљ намеће свима правом загарантовану толе-
ранцију. У исто време, друге земље Европе, са своје стране, изграђују
верску униформност: Данска усваја прописе против слободног зидарс-
тва; истрајни католици су прогоњени у Енглеској и Ирској, Кромвел
(Cromwell) води крвав рат против католика.“96
Колико је процес стварања хомогене нације дуг потврђује и чиње-
ница да је у Француској чак и у време након Револуције вођена борба за
елиминисање бројних локалних и мањинских језика, названих помало
погрдним изразом les patois (који се код нас, у недостатку адекватног
израза, недовољно прецизно преводи речима „дијалекти“ или „жар-
гони“), да би у држави која је остварила највиши ниво политичких и
грађанских слобода који је до тада у историји достигнут било постигну-
то и језичко јединство и могућност нормалне међусобне комуникације
96 Véronique Harouel-Bureloup (Maître de Conférences à l’Université de Paris 8), „Etat

et nation: un rappel historique...“, на сајту Grotius International, Géopolitiques de
l’humanitaire, доступно, 12. новембра 2013. године, на адреси: http://www.grotius.fr/
etat-et-nation-un-rappel-historique/ .
грађана на једном заједничком, француском језику. Тако у „Извештају о

неопходности и средствима за елиминацију дијалеката и универзализо-
вање примене француског језика“97 који је опат Грегоар (l’abbé Grégoire)
поднео француској Националној конвенцији 1794. године, пише:
„Можемо без претеривања констатовати да најмање шест ми-
лиона Француза, нарочито у селима, не зна национални језик; да
отприлике исти број није у стању да води континуирани разговор;
да на крају проистиче да број оних који га чисто говоре не прелази
три милиона; & вероватно је број оних који га коректно пишу још
мањи.
Тако смо ми са тридесет различитих дијалеката још увек, што
се језика тиче, на Вавилонској кули, док на плану политичких сло-
бода представљамо авангарду народа.“
О пореклу наведене језичке исцепканости француског просто-
ра и о вези те језичке исцепканости са феудалном исцепканошћу,
опат Грегоар пише:
„Након римског јарма, Галија потпада под доминацију Франака.
Алани, Готи, Арапи & Енглези, пошто су једни за другима ту про-
дрли, бивали су истерани; & наш језик, као и различити дијалекти
који су у употреби у Француској, још увек носе трагове проласка
или боравка тих различитих народа.
Феудализам који је касније раскомадао ову лепу земљу, брижљи-
во је сачувао тај језички диспаритет као средство да се препознају
и ухвате одбегле слуге & да им се поново стегну ланци. Данас су
још увек територијални оквири у којима се користе неки дијалекти
одређени границама ранијих феудалних поседа.“98
И истакавши да је потребно смањити број језика у Европи (јер није
само француски простор на плану језика исцепкан), али и да је успоста-
вљање једног универзалног, светског језика неоствариво због „поли-
тичког стања у свету“, опат Грегоар је додао да би француски народ тре-
бало да иде испред других народа на плану униформисања језика:
„Али макар је могуће униформисати језик једне велике нације,
тако да сви грађани који је чине могу без препрека да размењују
своје мисли. Тај подухват, који ниједан народ није у потпуности
остварио, достојан је француског народа, који је централизовао све
гране друштвене организације & који би морао да жуди да што пре
97 Henri Grégoire, Rapport sur la nécessité et les moyens d’anéantir les patois et d’universaliser
l’usage de la langue française, Convention nationale, 1794, стр. 3–4, доступно на дан
10. новембра 2013. године на следећој адреси: http://fr.wikisource.org/wiki/Rapport_
Grégoire .
l’usage de la langue française, Convention nationale, 1794, стр. 2–3, доступно, на дан 10.
новембра 2013. године на следећој адреси: http://fr.wikisource.org/wiki/Rapport_Grégoire .
оствари, у јединственој и недељивој Републици, јединствену и ујед-

начену употребу језика слободе.“99
Националне државе су, дакле, настајале током више векова, при
чему је, из разних историјских разлога, процес конституисања једних
отпочео и завршио се раније у односу на почетак и окончање одгова-
рајућег процеса код других народа. Код неких народа, по правилу оних
који су раније оформили националну државу, попут рецимо Француске,
до стварања националног државног оквира је дошло у време када нација
у суштинском смислу, тј. одговарајућа кохезија култура и осећаја иден-
титета, није била у потпуности успостављена, док је код народа који су
у процес стварања националне државе ушли касније, попут рецимо Не-
маца и Италијана, културна и идентитетска хомогеност, тј, изграђеност
нације у суштинском смислу, била у значајној мери остварена у тренут-
ку стварања државе.
2. ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ
НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
Временом, развој науке, технике и технологије доводе до тога да
економија захтева све ширу како сировинску базу тако и тржиште. И
низ других друштвених функција, посебно оних директно повезаних са
техничким напретком, постаје све више прекограничан. Потреба трај-
ног управљања тим прекограничним функцијама доводи до настанка
међународних организација. Иако је у идеји међународног организо-
вања (која се у значајној мери поклапа са идејом европског интегрисања
и датира још из средњег века) током векова доминирало схватање да
трајно и институционализовано повезивање народа, владара и држава
путем међународних организација (укључујући и интеграционе органи-
зације) треба да се остварује пре свега на политичком плану, првенстве-
но везано за потребу очувања мира, а да ће политичко повезивање за
собом повући и повезивање економија и других друштвених функција,
и иако су у пракси претече међународних организација биле међуна-
родне конференције и конгреси, као облици повремене мултилатералне
дипломатије, који су се пре свега бавили проблематиком рата и мира,
ипак су прве међународне организације настале у неполитичкој сфери.
Након речних комисија, које су се појавиле у првој половини XIX века са
циљем обједињеног управљања пловидбом и трговином међународним
рекама, у другој половини XIX века настају управни савези, као рани
облици међународних организација, у неполитичким доменима у ужем
l’usage de la langue française, Convention nationale, 1794, стр. 4, доступно на дан
Grégoire
смислу речи: у области телеграфије, поштанских услуга, мера и драгоце-

них метала, заштите интелектуалне својине итд, а почетком XX века, у
циљу регулисања питања цена, увозних и извозних квота и других пи-
тања везаних за трговину одређеним робама, формирају се робни саве-
ти за поједине производе (почев од Робног савета за шећер, основаног
1902. године, да би затим сличне организације биле основане и за чај,
пшеницу, калај, гуму, дрво, вуну, памук и слично).100 И на идејном пла-
ну, ранија залагања за повезивање, па чак и интегрисање држава и на-
рода, превасходно на политичком пољу, од XIX века све више замењује
идеја да економија и други неполитички домени треба да имају пред-
ност, а да политички домен у ужем смислу треба да следи за њима.101
Прва организација општег карактера што се надлежности тиче, али чије
је поље деловања било доминантно политичко, Друштво народа, нас-
тала је тек 1919. године. Настанак међународних организација је дакле
директна последица поступног ширења просторног обухвата одређених
друштвених функција, проузрокованог и условљеног развојем науке,
технике и технологије, просторног обухвата који превазилази оквире
националних држава, истих оних држава које своје постојање дугују
развојем науке, технике и технологије проузрокованом и условљеном
ширењу друштвених функција, пре свега оне економске, и суштинском
превазилажењу средњевековне феудалне расцепканости.
О овом историјском примату неполитичких домена у односу на
политичке код настанка раних међународних организација, Пол Ретер
(Paul Reuter) је писао следеће:
„Историја садашњих 150 међународних организација показује
да се оне развијају превасходно у ограниченим областима високо
техничког карактера... Најстарије су речне комисије (1815: Рајна;
1856: Дунав), затим следе, умереним ритмом који ће њихов број до-
вести до приближно 15 у 1914. години, међународне организације
у области мера (Међународна унија за мере), у области железница,
у области здравства, као и за неке ограничене економске пробле-
ме (проблем шећера). Биће потребно сачекати до 1919. године до
појаве међународне организације опште делатности. Већ та конста-
тација наводи на одређена размишљања: међународне организације
ће бити обећана земља за техничке стручњаке, јер се већина њих
развија управо у техничким доменима.
Када се имају у виду две чињенице, да су технички фактори
ти који одређују еволуцију човечанства и да човечанство треба да
100 Војин Димитријевић, Обрад Рачић, Међународне организације, Београд, Правни

факултет Универзитета Унион и Службени гласник, 2011, стр. 2–11.
101 Branko M. Rakić, La présence, les intéractions et l’évolution des éléments politiques,
économiques et juridiques dans les idées d’intégration européenne jusqu’à la création
des Communautés européenne – à la lumière des approches modernes à la réali-
sation de la paix et du processus moderne d’intégration européenne –, Villeneuve
d’Ascq, Presses Universitaires de Septentrion, 2003.
се уједини, може се закључити да се оно неће ујединити игром не-

ких метафизичких фактора, већ под присилом технике. Немогуће
је (нпр.) на међународном плану остварити функционисање желез-
ничких мрежа без међународне организацијe.“102
Указавши на суштинску детерминисаност настанка, развоја и функ-
ционисања међународних организација, и уопште повезивања и ин-
тегрисања човечанства, превасходно техничким факторма, те на основу
тога и на централну улогу техничких стручњака у домену међународног
организовања, Ретер се запитао каква је улога политичких одлучилаца
на том плану, и констатовао да она не може бити ни приближно онаква
каква је улога техничких стручњака:
„Тако су технички стручњаци у области међународних органи-
зација волонтери оптимисти. Да ли се и политичари налазе у тако
комфорној ситуацији?
Политичари се неизбежно ослањају на мишљење (односно,
јавно мњење, l’opinion, Б.М.Р.). Али да ли у данашње време постоји
међународно мишљење (јавно мњење, Б.М.Р.)? Одговорити нега-
тивно значило би одбацити могућност да политичари преузму од-
говорност у некој међународној организацији у име тог мишљења.
Али тешко да може да постоји међународно јавно мњење јер не
постоји ‘миље’ (‘средина’, ‘milieu’, Б.М.Р.) који би му позајмио своју
снагу. Цркве, синдикати и капиталистичке организације могле су да
буду или су могле да претендују да буду реална међународна снага;
али оне данас не представљају реалну политичку снагу међународ-
ног карактера.“
Констатујући тако лимитираност политичара и политичке сфере
на плану међународног организовања, Ретер износи следећу претпоста-
вљену ситуацију и разматра њено решење:
„Налазимо се тако пред суштинским проблемом на који нико
не би могао да одговори техничким средствима, ма колико да су ра-
финирана. Створити међународн организацију? Да. Дати јој овла-
шћења? Да. Поверити та овлашћења политичарима? Како овде од-
говорити афирмативно, када је могуће постојање само националних
политичара, услед недостатка међународног мишљења или међуна-
родних снага?“103
102 Paul Reuter, „Techniciens et politiques dans l’organisation internationale“, рад иницијал-
но објављен 1958. године, а затим у зборнику радова истог аутора под насловом
Le développement de l’ordre juridique international, Ecrits de droit international, Paris,
Economica, 1995, стр. 156.
103 Paul Reuter, „Techniciens et politiques dans l’organisation internationale“, рад иницијал-
но објављен 1958. године, а затим у зборнику радова истог аутора под насловом
Le développement de l’ordre juridique international, Ecrits de droit international, Paris,
Economica, 1995, стр. 156–157.
Тако је дакле професор Ретер, иначе један од кључних учесника у

изради првих докумената и предлога докумената у оквиру европског
интеграционог процеса (Шуманова декларација, Плевенов план, Уговор
о успостављању Европске заједнице за угаљ и челик, Уговор о успоста-
вљању Европске одбрамбене заједнице итд.), у раду објављеном у вре-
ме пуног процвата међународног организовања, како на универзалном
тако и на регионалном плану, констатовао постојање такве мере инте-
ракција и повезаности човечанства у техничкој сфери која представља
адекватну основу за одговарајуће међународно организовање, али ис-
товремено и то да још увек није достигнут ниво друштвене основе која
би погодовала суштинском међународном организовању предвођеном
од стане класичних политичких фактора, који су још увек суштински
омеђени и лимитирани националним оквирима, интересима и потреба-
ма. Техника је дакле већ тада постала довољно транснационална, па је
такав и начин размишљања техничких стручњака, који су стога подоб-
ни да воде међународне организације, али је друштвено мишљење још
увек остало у суштини национално, што је случај и са политичарима
који морају да следе такво мишљење, што им лимитира капацитет за
вођење међународних организација.
Међународне организације су, дакле, настале у моменту када је број
и обим прекограничних функција, захваљујући развоју науке, техни-
ке и технологије, достигао тај ниво да је било неопходно успоставити
међудржавне институционалне механизме који би се на организован и
континуиран начин бавили управљањем тим функцијама и њиховим
спровођењем. Држава тиме није превазиђена, она наставља да постоји
и то не само паралелно са међународним организацијама, већ и као њи-
хов основ и предуслов њиховог постојања, као и постојања међународ-
ног права. Тако Серж Сир истиче:
„Као прва међу међународним институцијама, држава је стуб
класичног међународног права. Међународно право се не може
замислити без државе, а још мање се може замислити да оно буде
против државе. Постојање међународних организација ту не пред-
ставља изузетак, јер оне су, као што је добро познато, у највећој
мери такође међудржавна, чак и међувладина тела. Као међуна-
родна институција, држава обезбеђује грађански мир и јавни ред
на својој властитој територији, доприносећи миру и стабилности
међународног друштва и остварујући комуникацију и сарадњу са
другим државама.“104
Иако је држава и даље основни организациони облик и основ за
друге облике организовања на међународном плану, данашње време,
време када је глобализација свеприсутна тема у стручним и политичким
104 Serge Sur, „The State between Fragmentation and Globalization“, European Journal of In-
ternational Law, 1997, Vol. 8, Issue 3, стр. 422.
расправама, карактерише такво, развојем науке, технике и технологије

изазвано и условљено интензивирање прекограничних комуникација и
преношење друштвених функција и процеса на прекогранични ниво, и
то све више на глобални ниво, да држава по много чему постаје преузак
оквир за те друштвене функције и процесе, па чак и сметња за њихо-
во одвијање. Једнако као што је некад, захваљујући развоју науке, тех-
нике и технологије, тј. индустријализацији, оквир феуда постао прузак
за економске и низ других друштвених процеса и односа, а национал-
на држава постала не само доминантан облик политичке организације
већ и одговарајући оквир за одвијање тих процеса и односа, тако данас
та иста национална држава престаје да буде адекватан оквир за те исте
процесе и односе, који се, захваљујући развоју науке, технике и техноло-
гије, дижу ка светском нивоу.
Серж Сир наводи три начина на које се данас губи и релативизује
наведена двојна функција државе, у односу на коју постоји како тен-
денција растакања и уситњавања изнутра, тако и тенденција превазила-
жења споља и утапања у шире оквире:
„У тој својој двострукој улози, домаћој и међународној, држава
је данас доведена у питање.
Прво, што се тиче унутрашње хомогености, сам национални
идентитет је стављен на испит путем захтева са регионалног нивоа,
питањима мањинских права, прекограничним односима, имигра-
цијом, друштвеним поремећајима и све већом међусобном супро-
тстављеношћу богатих и сиромашних.
Друго, територијалност, традиционално подручје државе, не
може више да обезбеди заокруженост државе нити може да јој
заштити идентитет. Границе су постале све пропустљивије за људе,
ствари, робу и услуге, као и за интелектуалну размену. Уместо ло-
гике фиксне постављености једних држава поред других, постоји
тенденција ка међународном номадизму, који не само да брише
простор, већ и пробија границе. Имајући ово у виду, класично раз-
ликовање домаћег и међународног се губи. По самој природи ства-
ри, транснационална питања се умножавају, без обзира да ли се она
односе на трговину, животну средину или људска права.
Коначно, ако државу посматрамо као носиоца регулаторне
функције, доносиоца норми и пружаоца услуга, можемо приметити
да је државни оквир неподобан за такве задатке. Отварање тржишта
и глобализација трговине претварају државу у застарелу, прелазну
структуру, коју је историја одбацила. Превелика за локални ниво,
премала за међународни, дезоријентисана, оквир за угњетавање,
држава је лоше прилагођена, она ремети, нервира, смета, стоји на
путу. Мора се смањити у величини пре него што можемо да је се
отарасимо. Штавише, не пролази ли држава последњих година кроз

једну трајну болест, пад који би могао да доведе до њеног краја?“105
Држава је дакле пролазна историјска појава, настала, у свом мо-
дерном облику који називамо националном државом, тек пре неколико
стотина година, преласком из феудалног у капиталистички систем услед
технолошке модернизације и индустријализације, и која ће вероватно
временом ишчезнути у садашњем облику и са садашњим значајем, као
што је то био случај и са феудима. Међутим, као што и ранији феуди
нису у потпуности нестали, већ су њихови трагови још присутни код
територијалних подела националних држава на одређене администра-
тивне јединице, тј. јединице локалне самоуправе, тако ће вероватно и
трагови данашњих државних оквира опстати и након нестанка држава
у садашњем облику и са садашњим значајем, вероватно опет као нека
врста трансмисије у пребацивању друштвних процеса и односа на свет-
ски ниво.
Држава у процесу глобализације треба да опстане са другом функ-
цијом, да остане у служби најпре настајања, а затим и функционисања
глобализованог света, једнако као што су се феуди у значајној мери
трансформисали у административно-територијалне јединице нацио-
налних држава. То рецимо сматра Роберт Кокс (Robert Cox), који у својој
дефиницији глобализације, која је такође цитирана у наведеном раду
Најефа Ал-Родана и Жерара Штоудмана, на следећи начин види улогу
држава у „глобализујућем свету“:
„У карактеристике тренда глобализације спадају интернаци-
онализација производње, међународна подела рада, нова мигратор-
на кретања са југа на север, ново компетитивно окружење које убр-
зава ове процесе и интернационализовање државе ... које претвара
државе у агенције глобализујућег света.“106
А о томе да су феудални поседи, након губљења ранијег значаја
стварањем националних држава, у значајној мери послужили као ос-
нова за административно-политичку поделу националних држава, све-
дочи опет француски пример. Видели смо да је опат Грегоар указао на
историјску везу језичке распарчаности и феудалне распарчаности тог
простора. А феудална распарчаност у Француској оставила је свој траг
у постојању „провинција“ (les provinces), као административних једини-
ца (које свој пандан имају у енглеским грофовијама – countу), које су
ternational Law, 1997, Vol. 8, Issue 3, стр. 422.
106 Код Ал-Родана и Штоудмана (op. cit. стр. 10.) дата је следећа референца веза-
на за ову дефиницију: Robert Cox, „Multilateralism and the Democratization of
World Order“, paper for the International Symposium on Sources of Innovation in
Multilateralism, Lausanne, May 26–28, 1994, as cited in J. A. Scholte, „The Globalization
of World Politics“, in J. Baylis and S. Smith (eds.), The Globalization of World Politics, An
Introduction to International Relations (New York: Oxford University Press, 1999), p. 15.
постојале све до 4. марта 1790. године, када су замењене департманима

(les départements). Опат Грегоар у свом извештају набраја дијалекте који
се говоре у тадашњој Француској, а чија већ имена указују на везу са
дотадашњим провинцијама, које своје порекло имају у средњевековним
феудима:
„Ми немамо више провинције, & имамо још увек око тридесет
дијалеката (patois) који нас подсећају на имена тих провинција.
Можда није бескорисно да их побројимо: le bas-breton, le
normand, le picard, le rouchi ou wallon, le flamand, le champenois, le
messin, le lorrain, le franc-comtois, le bourguignon, le bressan, le lyonnais,
le dauphinois, l’auvergnat, le poitevin, le limousin, le picard, le provençal,
le languedocien, le velayen, le catalan, le béarnois, le basque, le rouergat &
le gascon; само се овај последњи говори на површини од 60 миља у
свим смеровима.
У дијалекте треба још уврстити и италијански са Корзике и
Приморских Алпа (les Alpes-Maritimes; у Прованси, Б.М.Р.) & немач-
ки из Горње & Доње Рајне (les Haut & Bas-Rhin; то су департмани
Алзаса, Б.М.Р.), јер су тамо та два језика веома дегенерисана.“107
Данашња територијална подела Француске и даље вуче порекло од
ранијих провинција, као рецидива феудалне прошлости. Данашњи ре-
гиони (који се даље деле на департмане) у европском делу Француске
(дакле без „прекоморских територија“) су: Alsace, Aquitaine, Auvergne,
Basse-Normandie, Bourgogne, Bretagne, Centre, Champagne-Ardenne, Corse,
Franche-Comté, Haute-Normandie, Île-de-France, Languedoc-Roussillon,
Limousin, Lorraine, Midi-Pyrénées, Nord-Pas-de-Calais, Pays de la Loire,
Picardie, Poitou-Charentes, Provence-Alpes-Côte d’Azur, Rhône-Alpes.108
Дакле, ранији феудални поседи у значајној мери нису нестали без
трага. Они су престали да буду у суштинском смислу централне друш-
твене јединице, у чијим оквирима се у целости одвија највећи део
најважнијих друштвених процеса и односа, али су ипак у ни мало за-
немарљивој мери наставили да живе, не само у симболичном смислу и
облику, већ као административне јединице у новим основним друштве-
но-политичким јединицама, националним државама.
А данас, када оквири националних држава све више, захваљујући
напретку науке, технике и технологије, постају преуски за остварење
економског и низа других друштвених процеса, који се дижу на глобал-
ни ниво, националне државe су те које, слично негдашњим феудима код
стварања националних држава, губе на значају и смислу. Глобализација,
l’usage de la langue française, Convention nationale, 1794, стр. 3, доступно, на дан
Grégoire
108 Извор: http://www.villorama.com/france/regions.html, на дан 12. новембар 2013. године
како је рекао Улрих Бек у цитираној дефиницији, „подразумева сла-

бљење државног суверенитета и државних структура“.109 Али слично
ономе што се пре више векова дешавало са феудима, тај губитак значаја
националних држава се не дешава са перспективом да оне потпуно нес-
тану. Оне заправо, како је рекао Роберт Кокс у цитираној дефиницији,
све више постају „агенције глобализујућег света“.110
Како су међународне организације настале управо у време када су
оквири националних држава постали преуски за остварење одређених
друштвених функција, пре свега оних неполитичке природе које су у
директнијем односу зависности од развоја науке, технике и технологије
и које су, захваљујући том развоју, постајале све више прекограничне
и захтевале трајно организовано, прекогранично, односно интернаци-
онално управљање, логично би било да са повећањем броја прекогра-
ничних функција долази и до повећања броја и значаја међународних
организација, а да дизањем све ширег круга друштвених функција на
глобални ниво све већи значај добијају организације универзалног ка-
рактера. Међутим, како примећује Серж Сир, ту долази до друкчијег
феномена, супротног ономе што би било очекивано. Говорећи о Ује-
дињеним нацијама, најзначајнијој међународној организацији универ-
залног карактера, он каже:
„Упадљиво је да глобализација води ка минимализацији њи-
хове улоге (улоге Уједињених нација, Б.М.Р.) као и улоге мултила-
терализма развијеног у њиховом оквиру. Не само да су резолуције
Генералне скупштине потиснуте на нижи ниво, већ се чини да су и
велике конференције УН такође ствар прошлости. Нови информа-
циони поредак је CNN. С тачке гледишта амбиција новог економ-
ског поретка, Светска трговинска организација је организација ми-
нималног значаја. ... Сам Савет безбедности је скрајнут када се ради
о решавању конфликта – на Блиском истоку, у Централној Африци
– после, мора се признати, неких несрећних искустава након Рата у
Заливу. Укратко, Уједињене нације су, све скупа, биле искључене из
новог стила глобализације; а са њима је мултилатерална диплома-
тија, која је међудржавна, колегијална дипломатија, остала искљу-
чена. Остаје само један истински модератор у међународним одно-
сима и тај модератор је појединачна држава, Сједињене Држве, а не
нека међународна организација.“111
109 Ulrich Beck, „The Cosmopolitan Perspective: Sociology of the Second Age of Modernity“,
British Journal of Sociology, Vol. 51, Issue No. 1, January/March 2000, pp. 79–105, p. 86.
110 Robert Cox, „Multilateralism and the Democratization of World Order“, paper for the
International Symposium on Sources of Innovation in Multilateralism, Lausanne, May
26–28, 1994, as cited in J. A. Scholte, „The Globalization of World Politics“, in J. Baylis
and S. Smith (eds.), The Globalization of World Politics, An Introduction to International
Relations (New York: Oxford University Press, 1999), p. 15.
ternational Law, 1997, Vol. 8, Issue 3, стр. 429–430.
Иако су чињенице које је изнео Серж Сир тачне, а у значајној мери

и општепознате, иако су заиста Сједињене Америчке Државе, праћене
групом пре свега западних држава, приграбиле монопол у управљању
међународним односима (што је посебно било изражено у време када
је Серж Сир писао цитирани чланак), служећи се постојећим међуна-
родним организацијама онда када су сматрале да преко њих могу лак-
ше да остварују своју вољу (рецимо код увођења економских санкција
СРЈ и Ираку и слично), а заобилазећи их веома често, тј. сваки пут када
би сматрале да би механизми и процедуре по којима функционишу те
организације отежали или успорили остварење њихових планова и на-
мера, ипак не треба сматрати такву ситуацију и такво понашање САД
последицом или нужним саставним делом процеса глобализације. Овде
се напросто ради о томе да је након колапса комунизма, пада Берлин-
ског зида и распада Совјетског Савеза, једна суперсила, САД, са групом
савезника, стекла такву премоћ да је остала без икаквог озбиљног рива-
ла, који би могао да се супротстави њеној вољи и плановима. Сасвим је
извесно да су САД, као и капитал из те земље, користили процес глоба-
лизације ради остварења својих интереса, као што су, уосталом, у том
циљу користили све што је могло да се искористи, а да при том нису
наилазиле на битнији отпор. Једноставно, успостављена је империјална
структура међународне заједнице и империја је користила, па може се
рећи да и даље користи, свој империјални положај ради остваривања
својих империјалних тежњи. Оно што разликује империјалну позицију
САД са краја ХХ и почетка ХХI века у односу на позиције свих доми-
нантних царстава из прошлости је то што је ова америчка хегемонија
глобалних размера, то је светска хегемонија, која покрива све тачке зе-
маљске кугле, што никада раније није био случај. А тај глобални обух-
ват империјалног утицаја је последица, или боље рећи саставни елемент
феномена глобализације. Ипак, већ данас се наслућују и све више су
присутни елементи мултиполарности, чије су наступање неки теорети-
чари, између осталог и они из САД (попут Хенрија Кисинџера, Збигње-
ва Бжежинског или Семјуела Хантингтона),112 предвиђали joш у време
када је написан и цитирани чланак Сержа Сира, па и раније.
Дакле, као што и у оквиру једне државе може да постоји уравно-
тежен однос снага политичких одлучилаца, па тада по правилу имамо
демократско друштво, или је могуће да се само нека група, па чак и поје-
динац, наметну у тој мери да истисну утицај других друштвених гру-
112 Наведени аутори су о временској ограничености америчке апсолутне доминације и

неминовности успостављања нове мултиполарности писали у следећим делима:
- Henry Kissinger, Diplomacy, New York, Simon & Schuster, 1994;
- Samuel P. Huntington,, The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order,
New York, Simon & Schuster, 1996;
- Zbigniew Brzezinski, The Grand Chessboard: American Primacy And Its Geostrategic
Imperatives, New York, Basic Books, 1997.
па, у ком случају имамо недемократско друштво, па чак и диктатуру,

и структура међународне заједници може, према расподели моћи, бити
поларизована, што чини односе правичнијим, хуманијим и демокра-
тичнијим, или империјална, што води до диктата империјалне силе.113
Ипак, такво стање нема посебне везе нити је условљено степеном друш-
твене интегрисаности и мером друштвених интеракција нити на нивоу
државе нити на нивоу међународне заједнице, укључујући и глобални
ниво.
Може се дакле закључити да процес глобализације, тј. дизања
друштвених процеса и односа на глобални, светски ниво, незадрживо
напредује, ношен развојем науке, технике и технологије, и да све више
друштвених функција постаје транснационално, тј. превазилази окви-
ре држава. Самим тим и државе губе на значају. С друге стране, при-
родно је да међународне организације, које су и настале као институ-
ционални оквири за трајно управљање прекограничним функцијама, са
повећањем броја и интензитета таквих функција све више добијају на
значају. Наравно, са слабљењем улоге и смањењем значаја држава, услед
превазиђености њиховог оквира, вероватно ће се смањивати међудр-
жавни карактер међународих организација, односно оне ће, пратећи све
већу интегрисаност функција због којих су основане, и саме морати да
постају све интегрисаније, односно све наднационалније.
3. ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ПРАВО 
ДЕКОНСТИТУЦИОНАЛИЗАЦИЈА НАЦИОНАЛНОГ
ПРАВА И КОНСТИТУЦИОНАЛИЗАЦИЈА И
ФРАГМЕНТАЦИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Процес дизања друштвених функција на међународни, а све више и
на глобални ниво, доводи и до промене места, улоге и међусобног одно-
са националних правних система, пре свега уставних, и међународног
права. Антонио Сегура-Серано, пишући о овој теми у чланку насло-
вљеном „Трансформација међународног права“, истиче да је наведени
процес на правном плану, кроз трансфер надлежности навише, постао
посебно интензиван по окончању Хладног рата, описујући га на следећи
начин:
„Кажу да феномен глобализације носи, заједно са одумирањем
или модификацијом улоге националне државе, еволуцију међуна-
родног система. Та еволуција би значила да је сарадња предложена
као алтернатива простој мирољубивој коегзистенцији достигла та-
кав ниво и развијена је до те мере да је традиционална међународ-
113 Радослав Стојановић, Војин Димитријевић, Међународни односи, Београд, Новин-

ско-издавачка установа Службени лист СРЈ, 1996, стр. 366–368.
на структура превазиђена, а међународна заједница је ојачана као

крајњи резултат.
После пада Берлинског зида, дошло је до очигледне трансфор-
мације у вршењу државних уставних надлежности, које се сада
врше у великој мери на вишем, односно екстерном нивоу. Заиста,
надлежностима попут оних везаних, између осталог, за безбедносну
политику, заштиту људских права, политику једнакости и солидар-
ности, управља се на међународном или глобалном нивоу, кроз од-
луке међународних организација или закључивање међународних
уговора.“114
Имајући у виду такву ситуацију, Антонио Сегура-Серано поставља
питање: „Ако државе више нису у позицији да остварују своје уставне
државне функције као што је био случај раније, питање је да ли у односу
на ту деконституционализацију може да се успостави равнотежа кроз
процес конституционализације међународног права.“115 Констатујући
да су „неки аутори недавно израдили идејни апарат у прилог схватања
о међународном уставном поретку“ и то „полазећи од процеса правне
и de facto денационализације изазване глобализацијом, што је довело
до ‘интернационализације’ уставног права и ‘конституционализације’
међународног права“, Сегура-Серано, који у чланку о коме је реч прика-
зује неколико концепцијских приступа конституционализацији међуна-
родног права, констатује да је за садашњи тренутак, као еру глобализа-
ције, карактеристично одвијање два паралелна процеса на пољу права:
„...функција државе у међународном праву је разбијена. Осим тога, као
последица истог процеса, међународно право је ‘децентрализовано’, од-
носно такође разбијено, и то тако што је створено више међународних
правних режима специјализованог карактера ...“116 Иако неки аутори
покушавају да идеју конституционализације међународног права, као
процеса који се одвија повезано са деконституционализацијом на на-
ционалним нивоима, уклопе у реално стање кроз разраду концепције
поступне конституционализације, која би се остваривала у облику ви-
шеспратне хијерархизоване конструкције са подељеним суверенитетом
између различитих нивоа управљања, ипак, по Сегура-Серану, постојећа
фрагментација међународног права дозвољава његову само парцијелну,
фрагментизовану конституционализацију: „Иако се идеја уједињења на
основу устава, као одговор на поларизацију, чини привлачном, веома
је тешко, с обзиром на тренутне услове у међународном друштву, да ће
доћи до реконституционализације у међународном праву. Заједно са
114 Antonio Segura-Serrano, „The Transformation of International Law“, Jean Monnet

Working Paper 12/09, стр. 5–6.
Working Paper 12/09, стр. 6.
глобализацијом, као процесом вертикалног развлашћивања, фрагмен-

тација, као резултат постојања различитих режима или хоризонталне
децентрализације, може довести само до делимичне конституционали-
зације, конституционализације ограничене на сваки од тих режима.“117
Управо се чини да је значајнији степен конституционализације
међународног права пре остварен на регионалном него на универзал-
ном нивоу. То је логична последица чињенице да је већи број друштве-
них функција, превазилазећи националне оквире, тј. остварујући се
на транснационалном нивоу, досегао до регионалног обухвата, док су
још увек знатно малобројније функције које су досегле универзални,
глобални ниво, мада је и таквих функција све више. Осим тога, исте
оне функције које се са одређеним степеном интензитета остварују на
глобалном плану у много интензивнијој мери се остварују на регио-
налном. Правни поредак Европске уније (односно раније Европских
заједница) пример је правног поретка који је довољно интегрисан да би
се све више говорило о тенденцији његове конституционализације118,
али и довољно партикуларан да би се све више говорило о његовој ау-
тономности у односу на опште међународно право, односно да би се
он узимао као пример и показатељ фрагментације међународног права.
Судска пракса Суда правде ЕУ/ЕЗ је временом све више ишла у правцу
констатовања и потврде оба наведена својства комунитарног правног
поретка. Иако су конституционализација комунитарног права и његова
аутономија у односу на опште међународно право две засебне појаве
и тенденције, симултаност њиховог постојања и одвијања наводи неке
ауторе да констатују њихову међусобну условљеност, што, чини нам се,
није баш сасвим тачно. Тако Дијан ле Котије, позивајући се на судску
праксу Суда правде ЕУ/ЕЗ, пише: „Мада Заједница нема устав у фор-
малном смислу (писани документ који су државе чланице ратификова-
ле), Суд изгледа да ипак признаје постојање конституционалне струк-
туре која везује државе чланице. У основи те структуре лежи начело
аутономије комунитарног правног поретка, одвојеног од међународног
права...“119 Наравно да један правни поредак може да буде аутономан
само ако је довољно изграђен и заокружен (назвали ми ту изграђеност
и заокруженост конституционализацијом или не), али није нужно да
један правни поредак буде аутономан (ако под аутономношћу подразу-
мевамо његову неинкорпорисаност у шири правни поредак и одсуство
118 О конституционализацији права ЕУ видети у: Бранко М. Ракић, „Фрагментација
међународног права и европско право – на Западу нешто ново“, Aнали Правног
факултета у Београду, бр. 1/2009, стр. 122–147.
119 Diane lе Cottier, „L’exception communautaire en matière de protection des droits
fondamentaux: quelle hiérarchie entre le droit international et le droit communautaire?
Commentaire de l’arrêt Kadi“, доступно, 1. априла 2014. године на интернет адре-
си: http://m2bde.u-paris10.fr/content/l%E2%80%99exception-communautaire-en-mati%
C3%A8re-de-protection-des-droits-fondamentaux-quelle-hi%C3%A9rarchie
хијерархијске подређености његових норми вишим нормама из оквира

тог ширег поретка) да би се конституционализовао. Најбољи показатељ
за то је чињеница да су национална права данас хијерархијски подређена
међународном праву, укључујући и (на првом месту) опште међународно
право, што све већи број националних устава (који су језгра конститу-
ционализованости тих националних права) експлицитно предвиђа.120 Та
подређеност националних права међународном иде у правцу онога што
се, као што смо видели, назива деконституционализацијом националних
права, али њу саму по себи, ако се остане на умереној мери преноса суве-
ренитета са националног на међународни ниво, не треба изједначавати са
деконституционализацијом. Све је заправо питање мере.
Што се фрагментације међународног права тиче, она као појава
прати формирање међународних организација, које генеришу властите
правне системе.121 О овој појави је, још у периоду између два светска
рата, када је број међународних организација био знатно мањи него да-
нас, писао рецимо Луј ле Фир, показујући разумевање за ову појаву, али
и указујући на потребу постојања јединствених правних начела која ће
чинити опште међународно право, хијерархијски надређено специфич-
ним правним правилима из тих фрагментизованих подсистема.122 У
међувремену је, са ширењем броја међународних организација и прав-
них система који се стварају у њиховим оквирима, али и са развојем
општег међународног права, питање јединства међународног права, тј.
питање односа општег међународног права и посебних, фрагменти-
зованих међународних правних система, постало веома акутно, па је
постало предмет реасправа и анализа у најеминентнијим правничким
круговима. Тако су председници Међународног суда правде приликом
својих годишњих обраћања Генералној скупштини УН у више наврата
указивали на један сегмент те фрагментације, пролиферацију међуна-
родних судских тела, и проблеме које та појава ствара.123 А Комисија
за међународно право Уједињених нација је оформила, ради изнала-
жења начина за остварење јединства међународног права, једну сту-
дијску групу на челу са финским експертом Мартијем Коскенијемијем
(Martti Koskenniemi), која је сачинила Извештај студијске групе, насло-
вљен „Фрагментација међународног права: тешкоће које проистичу из
диверсификације и експанзије међународног права“,124 који прати до-
120 Попут рецимо чланова 16. став 2. и 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије из
2006. године.
121 О фрагментацији међународног права видети такође у: Бранко М. Ракић,
„Фрагментација међународног права и европско право – на Западу нешто ново“,
Aнали Правног факултета у Београду, бр. 1/2009, стр. 122–147.
122 Луј ле Фир, Међународно јавно право, Београд, Издавачка књижарница Геце Кона,
1934, стр. 362–365.
123 То су учинили председници Швебел (Stephen Myron Schwebel) 1999. године и Гијом
(Gilbert Guillaume) 2000. и 2001. године.
124 Commission du droit international, Fragmentation du droit international: difficultés
découlant de la diversification et de l’expansion du droit international, Rapport du Groupe
датак у коме је садржан Нацрт закључака рада Студијске групе,125 да

би Комисија за међународно право оба та документа прихватила 2006.
године и доставила Генералној скупштини УН. Међутим, сама чињени-
ца да је појава фрагментације међународног права толико стара да је о
њој писано пре готово читавог века, указује, када имамо у виду и то да
је савремено међународно право релативно млада грана права, на то да
се овде не ради о дељењу већ оформљеног јединственог међународног
правног система на сегменте, тј. на подсистеме, већ заправо о томе да
се у свом настајању међународно право, које је и дан данас, упркос ве-
ликој диверсификованости, остало недовољно чврста и дограђена кон-
струкција, заправо у значајној мери развијало као скуп засебних режи-
ма, са ограниченим бројем заједничких начела (општим међународним
правом) која повезују, мада недовољно чврсто и недовољно јасно, те за-
себне подсистеме у јединствену целину. Дакле, овде се не ради о распа-
ду већ постојећег јединственог правног поретка на више целина, већ
о мање-више симултаном настанку и развоју и општег међународног
права и посебних подсистема које стварају (пре свега, али не и искљу-
чиво) међународне организације, тако да израз „фрагментација“ можда
није баш најадекватнији, јер он наводи на погрешан закључак о распаду
некада јединствене целине. И међународно право је заправо настајало
пратећи развој друштвених функција које су постајале прекограничне
и као такве захтевале како стварање прекограничних, односно међу-
народних институција које ће управљати њима, тако и прекогранично,
односно међународно правно регулисање. Како су неке функције дости-
зале и светски ниво, настајале су специјализоване организације универ-
залног карактера које су се бавиле тим функцијама и засебни скупови
правних правила (настајалих углавном у оквиру тих специјализованих
међународних организација) која су регулисала те функције. Неке пре-
кограничне функције су досезале до регионалног нивоа, па су за њих
настајале регионалне међународне организације и регионални правни
подсистеми у оквиру међународног права. А некад су функције из истог
сектора у некој ограниченијој мери досезале светски, а у некој широј
мери регионални ниво, што је доводило до паралелизма, на регионал-
ном и универзалном нивоу, како на плану међународног организовања
тако и на плану изградње међународног права. Дакле и развој међуна-
родног права је у погледу садржинског и просторног обухвата углавном
имао сличну и повезану динамику са развојем међународног органи-
зовања. А и та његова динамика је у коначном условљена динамиком
развоја науке, технике и технологије. Зато је за очекивати да ће у бу-
дућности, са даљим просторним и садржинским ширењем прекогра-
d’étude de la Commission du droit international, Établi sous sa forme définitive par

Martti Koskenniemi, A/CN.4/L.682, du 13 avril 2006,
125 Commission du droit international, Fragmentation du droit international: difficultés
découlant de la diversification et de l’expansion du droit international, Projet de conclusions
des travaux du Groupe d’étude de la Commission du droit international, Établi sous sa
forme définitive par Martti Koskenniemi, A/CN.4/L.682/Add.1, du 2 mai 2006.
ничних функција и њиховим све већим дизањем на светски ниво, да-

кле са развојем и захуктавањем процеса глобализације, долазити и до
све већег обједињавања међународног права и његовог прерастања у
чврст и стабилан поредак. Опште међународно право ће јачати у од-
носу на партикуларна међународна права и ширити се на њихов рачун,
а међународно право уопште (и на регионалном и на универзалном и
на садржински специјализованом и на садржински општем плану) ће
јачати у односу на национална права и ширити се на њихов рачун. И тај
ће процес, коме већ сада присуствујемо али који ће бити све интензив-
нији, можда моћи да се назива конституционализацијом међународног
права. Актуелне расправе о фрагментацији међународног права и поку-
шаји њеног превазилажења у прилог општег међународног права нису
последица чињенице да је међународно право сада распарчаније него
некада (релативно посматрано, наравно, будући да је на свим нивоима
оно данас знатно богатије него ранијих деценија, а о вековима и да не
говоримо), већ је последица све присутније тенденције да се оно што
више обједини и учврсти на универзалном плану.
Потребу за идејом конституционализације међународног права
и расправу о њој баш у овом тренутку, Сегура-Серано објашњава на
следећи начин: „И поставља се питање зашто је баш сада дошло до
расправе о конституционализацији међународног права. Тренутно
стање у међународним односима и међународном праву, где глоба-
лизација ограничава способност државе да оствари своје функције
и где однедавно осиона једностраност САД кобно подрива међуна-
родну сарадњу, у великој мери може да објасни ту свесну тежњу ка
конституционализацији. У ствари, за наизглед очајнички покушај,
приметан у европском дискурсу, да се установи (или покрене) про-
цес конституционализације у оквиру међународног права, можда
постоји једноставније објашњење: делотворност. Другим речима, сас-
вим је могуће да се иза тог покушаја налази једноставно нестрпљиво
настојање да се изгради међународно право са ‘правим зубима’.“126
4. „NATURA DAEDALA RERUM“  СПРЕГ УТИЦАЈА

КУЛТУРНИХ И ЕКОНОМСКИХ ФАКТОРА
Историја је показала, у процесу настајања националних држава,
да је економија, чији су развој и проширење територијалног обухвата
били последица развоја науке, технике и технологије, била кључни ко-
хезиони фактор који је стварао суштинске везе, узајамност интереса
и солидарност међу становницима настајућих држава, а да су језичке,
религијске и друге културно-цивилизацијске разлике биле препрека
успостављању јединства коју је било неопходно отклонити, или макар
ублажити, различитим механизмима, укључујући и присилу. Управо у

време када је опат Грегоар (l’abbé Grégoire) поднео француској Нацио-
налној конвенцији „Извештај о неопходности и средствима за елими-
нацију дијалеката и универзализовање примене француског језика“127,
у Кенигсбергу је Имануел Кант сачинио своје дело „Ка трајном миру.
Филозофски нацрт“ („Zum ewigen Frieden. Ein philosophicher Entwurf “),128
које је објављено 1795. године129 („Извештај“ опата Грегоара је поднет
Националној конвенцији 1794. године), и у коме је изнет предлог који је
у литератури окарактерисан као „план ... заснован на идеји ... о великој
конфедерацији европских држава ... (који) је постао класично дело о
међународној власти“.130 У то време Кантова нација, Немци, још није
оформила националну државу, коју ће створити тек скоро осамдесет
година касније. Слична је ситуација била и са неким другим европским
нацијама, попут италијанске, а већ оформљене националне државе,
попут Француске, радиле су на унутрашњој језичкој и уопште културној
и цивилизацијској хомогенизацији. Али Кант је већ тада, разматрајући
начине да се обезбеди трајан мир међу народима, међу којима је стање
рата по његовом схватању природно стање, предлагао повезивање
и уједињење држава и народа у ширу целину. Од три могућа облика
повезивања које узима у разматрање (civitas gentium, foedus pacificum
и pactum pacis), по Канту би био најбољи онај који би подразумевао
да државе „одустану, попут појединаца, од своје дивље (анархичне)
слободе, да би се прилагодили јавној принуди закона и тако формирали
непрестано слободно растућу државу нација (civitas gentium), која би се
најзад проширила на све народе на свету“, међутим, по њему, државе
„уопште неће такав начин“ и „у недостатку позитивне идеје о светској
републици, преостаје само (ако не желимо да све изгубимо) негативна
замена (надомештај, сурогат) у виду сталног савеза, који би се непрестано
ширио, који може да заштити од рата и да обузда бујицу непријатељских
l’usage de la langue française, Convention nationale, 1794, стр. 3–4, доступно на дан
Grégoire .
128 Овај Кантов рад је објављен под насловом „Вечни мир, Филозофски нацрт“ у књи-
зи: Имануел Кант, Ум и слобода, Списи из филозофије историје, права и државе,
Београд, издање часописа Идеје – Велика едиција идеја, Београд, 1974, стр. 135–169.
Касније је објављен и као: Имануел Кант, Вечни мир, Филозофски нацрт, Београд,
Гутенбергова галаксија, 1995.
129 О овом пројекту Имануела Канта видети детаљније у: Branko M. Rakić, La présence,
les intéractions et l’évolution des éléments politiques, économiques et juridiques dans les
idées d’intégration européenne jusqu’à la création des Communautés européenne – à
la lumière des approches modernes à la réalisation de la paix et du processus mo-
derne d’intégration européenne –, Villeneuve d’Ascq, Presses Universitaires de Sep-
tentrion, 2003.
130 Sylvester John Hemleben, Plans for World Peace through Six Centuries, Chicago, The
University of Chicago Press, 1943, стp. 88.
расположења супротних праву“. Ово решење је по Кантовим речима

нека врста „мировног савеза (foedus pacificum) ... који би се разликовао
од мировног споразума (уговора) (pactum pacis) по томе што би имао
за циљ да заувек оконча све ратове, док овај други окончава само један
једини рат“. А разлика између пожељне али неоствариве државе нација
(civitas gentium) и реалног и остваривог мировног савеза (foedus pa-
cificum) је у томе што би у првом случају та заједничка држава нација
стварала властито право попут унутрашњег и народи који је чине били
би подређени законодавцу, док би у другом случају државе сачувале
своју слободу, а њихови односи би били регулисани међународним
правом, које Кант назива „космополитским правом“, односно „правом
грађана света“ („Weltbürgerrecht“). Успостављање „космополитског
права“ је, по Канту, омогућено и условљено тадашњим степеном
повезаности различитих народа, и његову истовремену историјску
реалност и нужност Кант објашњава на следећи начин: „Будући да су
се односи (више или мање блиски) између народа у свету универзално
проширили до те мере да се кршење права на једном месту у свету осећа
свуда, идеја о космополитском праву не може више да буде сматрана за
фантастичну или ексцентричну правну концепцију.“ То „космополитско
право“, по Канту, „... мора да се ограничи на услове једног универзалног
гостопримства“, а то „... гостопримство означава право које припада
сваком странцу, да не буде третиран као непријатељ у земљи у коју
долази“, под условом да та земља „тиме ни на који начин не угрози свој
опстанак“ и да се то лице „понаша на мирољубив начин“. Овакав опис
космополитског права за чије успостављање се Кант залагао, навела је
Марсела Мерла на закључак да би такво право требало да „представља
зачетак међународног признања људских права“.131 Залажући се
за добровољно и поступно успостављање федералне везе међу
државама132, али сматрајући за неприхватљиво стварање „универзалне
монархије“ на тај начин што би нека од држава постала моћнија од
свих других и покорила их, припојивши их себи, Кант констатује
да је природа, коју нешто раније у овом делу назива речима „велика
уметница природа“, односно „природа, творац свих ствари“ („natura
daedala rerum“), успоставила начине и механизме да спречи да дође до
поробљавања човечанства, „лукавством или силом“, од стране неке од
131 Marcel Merle, Pacifisme et internationalisme, XVIIe – XXe siècles, Paris, Armand Colin,
1966, стр. 137.
132 Кант каже: „Могућност остварења (ради се о објективној реалности) те идеје о
федерацији, која треба поступно да се прошири на све државе, и да их тако доведе
до трајног мира, може се замислити. Јер ако би се десило, неком срећом, да се један
моћан и просвећен народ организује у републику (која по природи ствари мора да
инклинира ка трајном миру), постојао би тако један центар федеративног савеза
коме би друге државе могле да приступе, да би тако обезбедиле своју слободу, у
складу са идејом међународног права, и да би, мало по мало, прошириле тај савез
кроз друга удруживања те врсте.“
држава и тиме до нестанка нација (које ће да остану трајно раздвојене

и независне целине), али и да се превазиђу супротстављености које по
природи ствари постоје између тих независних коегзистирајућих нација
и да се обезбеди да између њих, упркос тим супротстављеностима,
буде остварена међусобна повезаност и трајан мир. Кант на следећи
начин описује прво од ова два лукавства природе, оно које спречава
поробљавање и гашење нација: „Два су средства којима се она служи
да би спречила мешање народа и да би их одвојила једне од других.
То су разни језици и различите религије. У тој различитости крије
се, додуше, склоност ка међусобној мржњи и изговор за рат, али она
ипак, развијањем културе и постепеним зближавањем људи, води
већој сагласности у принципима и споразумевању у миру, који
се неће остварити и обезбедити као онај деспотизам – на гробљу
слободе – слабљењем свих сила, већ њиховом равнотежом у најживљој
утакмици.“ С друге стране, природа се побринула и да пронађе средство
повезивања народа које би требало да доведе до обезбеђивања трајног
мира између њих: „Исто као што мудро раздваја народе, које би свака
држава, позивајући се чак на међународно право, хтела да уједини под
собом лукавством и силом, природа тако исто, с друге стране, уједињује
народе, које појам права грађана света не би довољно заштитио од
насиља и рата, служећи се при том њиховим узајамним користољубљем.
То је трговачки дух који не може да постоји упоредо с ратом и који,
пре или касније, завлада сваким народом. А како је од свих средстава
којима држава располаже новац зацело најпоузданија сила, то је он
(а не, наравно, морална побуда) снажан подстицај за све државе да
потпомажу племенити мир и да својим посредовањем спречавају рат
свугде у свету, где год би претила опасност од његовог избијања, управо
тако као да се налазе у трајном противратном стању.“
Дакле и Имануел Кант, који се у време стварања и/или хомогени-
зовања националних држава, односно деценијама пре настанка првих
међународних организација и век и по пре отпочињања остварења про-
цеса европског интегрисања, залагао за федерално повезивање народа у
циљу остварења трајног мира, предвидео је да ће се тај процес, у коме
нације треба да опстану једна поред друге и да се добровољно повежу
у трајан мировни савез, одвијати кроз истовремено раздвајајуће дејство
језика и религије, односно културе, и повезујуће дејство економије.
Ради се управо о факторима који су на сличан начин деловали у про-
цесу стварања националних држава, при чему се економија показала
као ефикаснија. Мада, треба имати у виду то да су културне (пре свега
језичке и религијске) разлике које су постојале у оквиру група станов-
ника које су ушле у састав појединих националних држава биле мање од
оних разлика које на истом плану постоје у ширим оквирима, регионал-
ним или, у још израженијој мери, светском. Ипак, чини се да функције
које се успостављају на транснационалном нивоу у различитим сферама
људске делатности, успевају да се изборе, у значајној мери, са тим огра-

ничавајућим фактором. Специфични и специјализовани жаргони који
се користе код прекограничног вршења ових функција, најчешће бази-
рани на терминологији изграђеној у енглеском језику, који има тенден-
цију да постане lingua franca у светским оквирима, пример су савлађи-
вања наведених лимита: вероватно је најкарактеристичнији и најшире
познат пример терминологија која се користи у компјутерској техници
и комуникацији, али универзални жаргони постоје и у другим домени-
ма, попут авио-саобраћаја, неких спортова, моде, популарне музике и
слично. У неким областима, попут медицине, већ дуго времена прису-
тној пракси комуницирања, пре свега у писаном облику, на латинском,
будући да је стручна терминологија у различитим земљама изграђива-
на на том језику, почиње постепено да се придодаје и пракса грађења
стручне терминологије и комуницирања на енглеском језику.
Наука, техника и технологија, и њима условљене све веће могућ-
ности комуницирања и све шири обухват пре свега економског, али и
других друштвених процеса, очигледно су кадри да савладају и најсуп-
тилније и најистрајније препреке, попут језичких и других културних
баријера. Наравно, то не значи да треба допустити да развој наведених
фактора и све већа прекограничност друштвених функција, које све
више теже ка дизању на глобални ниво, доведу до смањивања културне
и цивилизацијске диверсификованости, односно до културног осиро-
машења човечанства и потискивања културног идентитета различитих
националних или других група. Такво осиромашење човечанста може се
предупредити организованом акцијом, како у националним оквирима
тако и на међународном плану, регионалном или светском. Штавише,
све веће и шире могућности прекограничне комуникације отварају све
веће и шире могућности за презентирање и вредновање, на широком
међународном плану, културног наслеђа и вредности из различитих де-
лова света, као и за корисно и обогаћујуће цивилизацијско и културно
прожимање међу народима.
IV. ЕВРОПСКА УНИЈА У ПРОЦЕСУ
ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ133
Какав је положај и каква је будућност европског интеграционог

процеса и пре свега Европске уније у процесу глобализације?
Ако напред изнета анализа показује да су настанак, развој и будућ-
ност свих досадашњих друштвених организационих облика и структу-
ра били условљени развојем науке, технике и технологије и њима усло-
вљеним развојем комуникација и економије, а то су све фактори који
човечанство вуку у правцу глобализације, онда је логично да и европске
интеграционе структуре буду на исти начин одређене и условљене, тј.
да не представљају изузетак од законитости која важи за све друштвене
појаве.
Дакле и европска интеграција је, будући да је регионалног а не гло-
балног обухвата, појава огрниченог временског трајања, која је настала
када су се за то стекле историјске околности и која ће нестати када то
историјске околности буду захтевале.
На ово указује не само проста логика ствари, већ и настанак и доса-
дашњи развој европског интеграционог процеса, његове идејне основе и
његова економска суштина и смисао. А савремена дешавања показују да
по низу елемената, пре свега у сфери економије, европски интеграциони
оквир почиње да бива преузак и превазиђен, тако да се низ економских
и других процеса, који су некад са националног прелазили на европ-
ски ниво (то прелажење у неким областима живота још увек траје), сада
поступно диже на светски, глобални ниво.
1. ЕВРОПСКА ИНТЕГРАЦИОНА ИДЕЈА

И РАЗЛОЗИ НАСТАНКА ЕЗ/ЕУ
Да бисмо одговорили на питање каква је будућност европског ин-
теграционог процеса и његових резултата у контексту процеса глобали-
зације, потребно је да се осврнемо на разлоге због којих је и околности
под којима је отпочео процес европске интеграције. Јер будућност сваке
133 Делови овог поглавља су објављени у раду Branko Rakic, Mihajlo Vucic, „Globalisa-
tion as the cause of creation and dissolution of the European Union, Dusko Dimitrijevic“
(ed.), The Old and the New World Order-between European Integration and the Histori-
cal Burden: Prospects and Challanges for Europe of 21st Century, Institute of Internation-
al Politics and Economics, 2014, pp. 62–79, ISBN 978–86–7067–207–9; COBISS.SR-ID
210653196.
појаве, па и сваког друштвеног процеса, у значајној мери је предодређе-

на њиховим зачетком. А како је процес глобализације, онако како смо
га напред одредили, био присутан и детерминишући фактор и у вре-
ме настанка европског интеграционог процеса и данас и биће присутан
и све очигледнији и убудуће, због његовог дејства веза отпочињања и
будућности европске интеграције још је битнија. Видели смо уосталом
такву везу и у напред описаном месту државе у процесу глобализације.
Већина коментатора настанка и смисла европског инеграционог
процеса оличеног пре свега у Европским заједницама и данас у Европ-
ској унији, и то како коментатора из научне тако и оних из популарније
сфере, разлог и смисао настанка Европских заједница види у настојању
да се превазиђу вишедеценијски конфликтни односи између Француске
и Немачке и да се кроз њихово историјско измирење и удруживање
обезбеди и стабилан мир у Европи и свету. Европска унија je 2012. го-
дине добила Нобелову награду за мир, a у акту којим је објављено ко је
лауреат за ту годину, Норвешки Нобелов комитет је на почетку истакао:
„Норвешки Нобелов комитет је одлучио да Нобелова награда
за мир за 2012. годину треба да буде додељена Европској унији (ЕУ).
Унија и њени претходници су током више од шест деценија допри-
носили унапређењу мира и помирења, демократије и људских права
у Европи.
У међуратним годинама, Норвешки Нобелов комитет је неко-
лико награда доделио лицима која су тражила помирење између
Немачке и Француске. Од 1945. године то помирење је постало
стварност. Страшно страдање у Другом светском рату показало је
потребу за новом Европом. Током периода од седамдесет година,
Немачка и Француска су се бориле у три рата. Данас је рат између
Немачке и Француске је незамислив. Ово показује како, кроз до-
бро усмерене напоре и изградњу узајамног поверења, историјски
непријатељи могу да постану блиски партнери.“134
А у говору одржаном 10. децембра 2012. године у Ослу приликом
доделе Нобелове награде, председавајући Норвешког Нобеловог ко-
митета Торбјерн Јагланд је, такође истакавши допринос Европских
заједница/уније француско-немачком помирењу и миру у Европи и
свету, прецизирао ко су ти међуратни, нажалост неуспешни претходни-
ци ЕЗ у настојању да се оствари трајно француско-немачко помирење:
„Норвешки Нобелов комитет je 1926. године доделио награду за мир
министрима спољних послова Француске и Немачке, Аристиду Бриану
(Aristide Briand) и Густаву Штреземану (Gustav Stresemann), а наред-
не године Фердинанду Буисону (Ferdinand Buisson) и Лудвигу Квидеу
134 Текст Објаве доступан, 1. јуна 2014 године, на: http://nobelpeaceprize.org/en_GB/

laureates/laureates–2012/announce–2012/
(Ludwig Quidde), све због њихових напора да унапреде француско-не-

мачко помирење.“135
То да је смисао оснивања Европских заједница било француско-не-
мачко помирење и обезбеђење мира у Европи и свету постало је опште
место, нешто што се подразумева и не доводи у питање.
Овом гледању на ствари доприноси и сам иницијални акт у процесу
настанка Европских заједница, Шуманова декларација од 9. маја 1950.
године. У овом акту, који је предложио обједињење црних металургија
Француске и Немачке и других држава које би им се придружиле као
први корак на путу стварања европске федерације, на самом почетку
стоји:
„Мир у свету не може бити очуван без креативних напора сраз-
мерних опасностима које га угрожавају.
Допринос који организована и жива Европа може да пружи ци-
вилизацији неопходан је за одржавање мирних односа. Залажући се
већ више од двадесет година за уједињење Европе, Француска је све
време имала за главни циљ да служи миру. Европа није начињена и
имали смо рат.
... Окупљање европских нација захтева да вековна супротста-
вљеност Француске и Немачке буде елиминисана. Акција која буде
предузимана мораће пре свега да се тиче Француске и Немачке.“
Дакле централни циљ европског интеграционог процеса у настајању
био је мир.
Али ако је тако, а ако се посматра сама површина ствари јесте тако,
поставља се логично питање да ли је могуће да су у Европи, континенту
који су вековима потресали крвави сукоби, просвећени и мирољубиви
људи тек у другој половини ХХ века дошли на идеју да би поделе и су-
кобе могли да спрече процесом који иде у супротном смеру, процесом
уједињења европских народа у јединствену целину. А ако констатујемо
да су и у ранијим епохама људи размишљали о европској интеграцији
као средству за обезбеђење мира, поставља се питање зашто интегра-
цију нису раније и остварили, односно зашто је она остварена тек у дру-
гој половини ХХ века.
Да је идеја о европској интеграцији и о француско-немачком поми-
рењу као начину за обезбеђење мира постојала и у ранијим временима
лако је утврдити. И у самој Шумановој декларацији, помињањем фран-
цуског залагања за уједињење Европе током више од двадесет година и
у цитираној објави Норвешког Нобеловог комитета и у говору његовог
председавајућег указано је на међуратне покушаје како француско-не-
135 Speech given by The Chairman of the Norwegian Nobel Committee Thorbjørn Jagland
(Oslo, December 10, 2012), доступно 1. јуна 2014. године на: http://nobelpeaceprize.
org/en_GB/laureates/laureates–2012/presentation–2012/
мачког измирења, тако и европског интгрисања. Првенствено је, посеб-

но код Шумана, указано (кроз указивање на дешавање од двадесет го-
дина раније) на иницијативу француског министра иностраних послова
и премијера Аристида Бријана (који је 1926. године добио Нобелову
награду за мир, заједно са немачким шефом дипломатије Густавом Шт-
реземаном, због заслуга за закључење Споразума из Локарна из 1925.
године, којима су нормализовани односи између Француске и њених
ратних савезника из Великог рата са једне и Немачке са друге стране, и
који је са америчким државним секретаром Френком Келогом био тво-
рац тзв. Париског пакта из 1928. године, познатијег као Бријан-Келогов
пакт или Општи уговор о одрицању од рата), покренуту пред Скупшти-
ном Друштва народа у септембру 1929. године, по којој би требало ус-
поставити, у оквиру Друштва народа, федералну унију европских држа-
ва чланица те организације. О овој Бријановој иницијативи136 један од
најагилнијих бораца за њено остварење, министар иностраних послова
Краљевине Југославије, Војислав Маринковић, у говору одржаном 15.
септембра 1930. године пред Скупштином Друштва народа, рекао је:
„Велику иницијативу господина Бријана сви европски народи
су дочекали са радошћу. ...
Који је разлог неоспорне популарности иницијативе господина
Бријана у Европи? Уистину, може се изнети више таквих разлога;
али у основи ради се само о једном: европски народи се плаше рата
и у праву су.“137
А као што су страхоте Другог светског рата, на који се Шуман по-
зива у својој Декларацији, утицале на стварање жеље за обезбеђењем
мира путем европског интегрисања, тако су и све мировне активности
и иницијативе Аристида Бријана, укључујући и европску интеграциону
из 1929. године, проистекле из страха да се не понове страхоте Првог
светског рата. О тој својој преокупацији је и сам Бријан много пута го-
ворио, па између осталог и у свом обраћању посланицима француске
Националне скупштине, 26. фебрауара 1926. године, приликом ратифи-
кације Локарнских споразума:
„Ја сам такође доживео рат. У оно најстрашније, најужасније
време, време Вердена, човек који је имао опасну част да на својим
плећима носи страховиту одговорност власти, то је овај човек који
вам се данас обраћа са ове говорнице. Тај човек се ухватио у коштац
са тим догађајима. Били смо у рату, требало је победити. Он је у
то време видео тако застрашујуће ствари, та грозна кланица га је
136 О Бријановој иницијативи детаљније у: Бранко М. Ракић, Југословенска подршка
европском интеграционом пројекту Аристида Бријана“, Правни живот број 5–6,
Београд 2012, Удружење правника Србије, ISSN 0350–0500 књига број 553.
137 Discours de M. Marinkovitch (Yougoslavie) du 15. septembre 1930, у Boris Mirkine-
Guetzévitch et Georges Scelle, L’ Union européenne, Paris, Librairie Delgrave, 1931, стр.
257–258.
испунила таквим ужасом, да се сам пред собом тада заклео да ће

се, ако икада након победе сплетом околности поново буде на вла-
сти, читавим својим срцем, читавом својом душом, читавим својим
бићем, посветити залагању за мир, да би спречио да поново дође
до сличних зверстава. ... Када се хоће мир, нису довољне само речи,
потребна је воља. Треба уграбити сваку прилику, сваку могућност
да му се служи и треба му непрекидно служити. Мир је захтеван
господар! Много захтевнији него рат!“138
А и након трећег (односно првог по хронолошком реду) од три
француско-немачка рата о којима је говорио Норвешки Нобелов ко-
митет, Француско-пруског рата из 1870–1871. који је резултирао и
стварањем немачке државе, дошло је до буђења идеје о европској ин-
теграцији као мировном средству и то са Немачком и Француском као
кључним носиоцима интеграционог процеса. Тако је Виктор Иго, један
од најзначајнијих поборника идеје о стварању Сједињених Европских
држава у ХIХ веку,139 на заседању француске Националне скупштине,
138 Ове Бријанове речи су цитиране у већем броју извора, као нпр. у:
- Jacques Bariéty, „Le projet d’union européenne d’Aristide Briand“, у зборнику Jean
Bérenger,Georges-Henri Soutou (ed.), L’ordre européen du XVIe au XXe siècle, Presses
dfe l’Université de Paris-Sorbonne, Paris, 1998, стр. 138;
- Yannick Muet, Le débat européen dans l’entre-deux-guerres, Paris, Economica, 1997,
стр. 33
- http://lacitoyennete.com/magazine/retro/brianda.php итд.
139 На овом плану се, поред цитата из овог рада, најчешће цитира Игоов говор од 21.
августа 1849. године, са Мировног конгреса у Паризу (Victor Hugo – „Un jour vien-
dra“, Discours d’ouverture du congrès de la Paix tenu à Paris le 21 août 1849, доступно
на интернет адреси: http://www.taurillon.org/Victor-Hugo-au-Congres-de-la-Paix-
de–1849-son-discours,02448, на дан 11. августа 2014. године), затим говор одржан
у француској Националној скупштини, приликом расправе о измени Устава, 17.
јула 1851. године (релевантан део те скупштинске расправе може се наћи у: De-
nis de Rougemont, 28 siècles d’Europe, Christian de Bartillat, 1990, стр 254.), његово
писмо упућено, 20. септембра 1872. године Мировном конгресу у Лугану, коме није
присуствовао (Victor Hugo, „L’avenir de l’Europe“, Lettre aux membres du Congrès de
la Paix, à Lugano, Hauteville-House, 20 septembre 1872, доступно на интернет адреси:
http://www.jeune-dirigeant.fr/011–293-L-avenir-de-l-Europe.html, на дан 11. августа
2014. године) и, за нас посебно значајан, чланак насловљен „За Србију“, објављен
29. августа 1876. године у листу Le Rappel (Victor Hugo, „Pour la Serbie“, Le Rappel, le
29 août 1876, објављено, између осталог, уз коментар Комнена Бећировића у: Bal-
kans-Infos, n° 62, janvier 2002, доступно на интернет адреси: http://www.tvorac-grada.
com/ucesnici/komnen/hugo.html. Текст је доступан и у збирци текстова: Victor Hugо,
Actes et Paroles – IV (Oeuvre du domaine public), објављеној у интегралном облику у
електронској форми на интернет сајту InLibroVeritas, на следећој интернет адреси:
http://www.inlibroveritas.net/lire/oeuvre5781.html, на дан 11. августа 2014. године).
Игоова залагања за стварање Сједињених Европских држава шире су приказана у:
Бранко Ракић, „Идеја о Сједињеним Европским Државама и ми: ‘То што се дешава
у Србији показује неопходност Сједињених Европских Држава’“, Правни живот
број 3–4, Београд 2012, Удружење правника Србије, ISSN 0350–0500 књига број 552,
стр. 17–33.
одржаном у Бордоу 1. марта 1871. године, непосредно након францус-

ког пораза у Француско-пруском рату,140 позвао на брисање граница и
стварање Сједињених Европских Држава, као гаранције мира и слободе:
„Доста је више граница! Нека Рајна припада свима! Будимо
иста република, будимо Сједињене Европске Државе, будимо кон-
тинентална федерација, будимо европска слобода, будимо светски
мир!“141
А неколико деценија раније Иго је истицао централну улогу немач-
ке и француске нације у Европи и блиску везу између њих:
„Француска и Немачка чине саму суштину Европе. Немачка је
срце, Француска је глава. Немачка и Француска су суштина циви-
лизације. Немачка осећа, Француска мисли.
Осећање и мисао, то чини цивилизованог човека.
Постоји између та два народа блиска повезаност, непобитна
крвна веза. Исто им је извориште; заједно су се борили против Ри-
мљана; били су браћа у прошлости, браћа су у садашњости, биће
браћа у будућности.
Формирани су на исти начин. Нису острвљани, нису освајачи;
они су истински синови европског тла.“142
Дакле идеја о уједињењу Европе и о предодређености француске и
немачке нације да буду централна осовина европског јединства постоја-
ли су и читав век пре Шуманове декларације, па чак и пре стварања
јединствене немачке државе, и сва три велика француско-немачка рата
у том периоду утицала су на оживљавање и актуелизовање идеје о ев-
ропској интеграцији као начину за обезбеђење мира у Европи и свету.
Али ако кренемо и дубље и историју идеје о интегрисању Европе
мирним путем, видећемо да је кључна преокупација практично свих
пројеката стварања европске интеграционе конструкције било обез-
беђење мира у Европи, а и у свету. Ова идеја се појављује у радовима
појединих добронамерних, просвећених и далековидих мислилаца по-
чев од почетка XIV века. Обично се као први пројекат те врсте наво-
ди онај садржан у делу „ De Recuperatione Terrae Sanctae “ француског
правника и саветника Филипа IV Лепог, Пјера Дибоаа (Pierre Dubois), из
140 Тај рат је трајао од 19. јула 1870. до 29. јануара 1871. године.
141 Victor Hugo, Discours à l’Assemblée nationale, 1er mars 1871, доступно на интернет
сајту Сената Француске Републике на адреси: http://www.senat.fr/evenement/archives/
D24/etats.html, или на асреси: http://www.senat.fr/evenement/archives/D24/cit7.html,
на дан 11. јула 2011. године. О овом Игоовом говору пише и Бернар Вуајен у: Ber-
nard Voyenne, Histoire de l’idée européenne, Paris, Petite bibliothèque Payot, 1964, стр.
130.
142 Victor Hugo, Le Rhin, Lettres à un ami, 1842, Conclusion IX, дело доступно у целини
у електронском облику на Wikisource, la bibliothèque libre, на следећој интернет
адреси: http://fr.wikisource.org/wiki/Le_Rhin_(Victor_Hugo)
1306. године, а након Дибоаа, пројекте европског интегрисања износили

су и други просвећени мислиоци: у XV веку чешки краљ Јиржи Пођеб-
радски (Jiří z Poděbrad), у XVII веку француски свештеник и профе-
сор математике Емрик Крисе (Emeric Crucé), затим бивши „главни ми-
нистар“ („ministre principal“) Анрија IV, војвода Максимилијан д Сили (le
Duc Maximilien de Sully) и енглески квекер Вилијем Пен (William Penn),
творац државе Пенсилваније, у XVIII веку најзначајније пројекте ове
врсте су изнели опат д Сен-Пјер (l’Abbé de Saint-Pierre), затим један од
утемељивача утилитаризма Џереми Бентам (Jeremy Bentham), као и Има-
нуел Кант (Immanuel Kant), у XIX веку, социјалистички оријентисани
мислиоци попут Сен-Симона (Comte Henri de Saint-Simon-Sandricourt) и
Прудона (Pierre-Joseph Proudhon), а између I и II светског рата аустријски
гроф Рихард Куденхове Калерги (Richard Coudenhove-Kalergi), оснивач
Паневропског покрета, затим славни дански лекар Кристијан Фреде-
рик Херфорт (Christian Frederick Heerfordt) и француски политичари
Едуар Ерио (Edouard Herriot) и већ поменути Аристид Бријан (Aristide
Briand).143 И низ истакнутих уметника се залагао са европско интегри-
сање, али углавном не предлажући конкретне пројекте, већ само засту-
пајући идеју европског јединства. Ту спадају нпр: Данте (Dante Alighieri),
143 О овим пројектима детаљније се говори у:

- Sylvester John Hemleben, Plans for World Peace through Six Centuries, Chicago, The
University of Chicago Press, 1943;
- Bernard Voyenne, Histoire de l’idée européenne, Petite Bibliothéque Payot, Paris,
1964;
- Marcel Merle, Pacifisme et Internationalisme, XVIIe-XXe siècles, Paris, Armand Co-
lin. 1966;
- Denis de Rougemont, 28 sičcles d’ Europe, Paris, Christian de Bartillat, 1990;
- Jean-Pierre Faye, L’ Europe une, Les philosophes et l’ Europe, Paris, Gallimard, 1992;
- Gérard Soulier, L’Europe, Histoire, civilisation, institutions, Paris, Armand Colin,
1994;
- Jean-Pierre Maury – La construction européenne – la sécurité et la défense, Paris,
Presses Universitaires de France, 1996;
- Elisabeth du Réau, L’idée d’Europe au XXe siècle, Bruxelles 1996, Editions Complexes;
- Charles Zorgbibe, Histoire de la construction européenne, Paris 1997, Presses Univer-
sitaires de France;
- Branko M. Rakić, La présence, les intéractions et l’évolution des éléments politiques,
économiques et juridiques dans les idées d’intégration européenne jusqu’à la créa-
tion des Communautés européenne – à la lumière des approches modernes à
la réalisation de la paix et du processus moderne d’intégration européenne –,
Villeneuve d’Ascq, Presses Universitaires de Septentrion, 2003; као и у низу
других радова.
Како су у последњем од наведених радова (Branko M. Rakić, La presence ...) пројекти
о којима је реч детаљно анализирани (што је делимично преузето и у уџбенику:
Будимир Кошутић, Бранко Ракић, Бојан Милисављевић, Увод у право европских
интеграција, Београд, Правни факултет Универзитета у Београду, Центар за
издаваштво и информисање, 2012), део налаза из тог рада је искоришћен приликом
писања ове књиге, уз одређену меру преузимања текста.
Шилер (Johann Christoph Friedrich von Schiller), Гете (Johann Wolfgang

von Gœthe), Новалис (Friedrich von Hardenberg-Novalis), Хајнрих Хајне
(Heinrich Heine), Виктор Иго (Victor Hugo), Пол Валери (Paul Valéry) и
други.
Говорећи о наведеним ауторима (тј. о већини њих) као о „духовним
претечама“ праксе стварања међународних организација, професори
Обрад Рачић и Војин Димитријевић су навели:
„Идеја међународног организовања има своје поборнике
у мислиоцима средњег и раног новог века, који су највише
били обузети жељом да се избегну ирационални сукоби између
народа или да се уклањањем подвојености између европских
(‘хришћанских’) држава појача њихов отпор према противницима
ван континента. Развој оваквих замисли може се пратити у делима
и замислима Пјера Дибоа (Pierre Dubois, 1250–1323), чешког краља
Јиржија Пођебрадског (1420–1471), у ствари његовог саветника
Маринија, Емерика Крисеа (Emeric Crucé, 1590–1648), француског
краља Анрија IV (1553–1610), тј. његовог министра, војводе Силија
(Sully, 1559–1641), Виљема Пена (William Penn, 1644–1718), опата од
Сен-Пјера (de Saint-Pierre, 1658–1743), Жан-Жака Русоа (Jean-Jacques
Rousseau, 1712-1778), Џереми Бентама (Jeremy Bentham, 1748-1832),
Имануела Канта (Immanuel Kant, 1724-1804), и других. ... Сваки
покушај да се ови умни и далековиди планови опишу у неколико
реченица нанео би неправду њиховим творцима и не би био ни
од какве користи за читаоца, који се ради потпуног упознавања са
претечама међународних организација мора обратити оригиналним
делима или бар опширнијим студијама, посвећеним искључиво том
предмету. Па ипак, без опасности од сувишног поједностављења
и грешке, може се закључити да су све те идеје стремиле, било
стварању федерације постојећих држава, било њиховом чврстом
савезу, усмереном против могућег противника споља. Од значаја је,
међутим, и то што је многе од твораца оваквих планова опседала
и потреба колективне безбедности (ма колико да се разликовала
од коначног значења тог појма), која се не може остварити без
постојања међународног средишта, организације која ће бдети над
одржавањем мира и предузимати мере да се спрече или отклоне
напади на њега.“144
Дакле, према Рачићу и Димитријевићу, ови пројекти, који се ина-
че редовно квалификују као претече европске интеграције, мировни су
пројекти, а и претече су међународних организација.
То што се ови пројекти чија је кључна преокупација обезбеђење
мира у Европи и свету, сматрају за претече и европске интеграције и
144 Обрад Рачић, Војин Димитријевић, Међународне организације, Београд, Савремена

администрација, 1988, стр. 4–5.
међународног организовања има једноставно објашњење уколико се на-

ведени пројекти посматрају у историјском контексту у коме су наста-
ли. Наиме, док најранији од њих (Ди Буаов и Пођебрадов) предвиђају
регионално повезивање европских земаља, или одређеног круга европ-
ских земаља, дотле се касније, почев од Крисеовог пројекта, појављују
и пројекти који се залажу за успостављање мира, путем повезивања
држава, на универзалном плану. Разлог за ову промену је развој ко-
муникација и веза између различитих делова света и као последица те
објективне еволуције и развој свести о повезаности и међузависности
људских заједница на универзалном плану, као и развој неке врсте со-
лидарности и универзалних вредности, међу којима једно од централ-
них места заузима светски мир. Међутим, и код пројеката који су се
залагали за мир на светском плану и за повезивање и организовање,
у том циљу, читавог човечанства, пут за остварење тог циља је ишао
првенствено кроз удруживање држава на европском простору, будући
да је Европа представљала средиште познатог света (неки од наведених
пројеката су настали у време када постојање знатних делова земаљске
кугле европљанима није било познато) током читавог вишевековног
периода у коме су ти пројекти настајали, с обзиром на чињеницу да је
практично читав преостали део земаљске кугле био под колонијалном
или другим облицима зависности у односу на европске државе. Ово
Жан Пјер Мори временски прецизира на следећи начин: „Европски сис-
тем коинцидира, бар до 1783. године, са светским системом...“145 (Мори
ово преклапање ограничава „бар до 1783. године“ услед тога што је, на-
кон осмогодишњег рата за ослобођење северноамеричких колонија од
енглеске власти, 1783. године закључен мир у Версају, којим је Енглеска
признала независност Сједињеним Америчким Државама), док Шарл
Зоргбиб на исту тему каже следеће:
„Дуго времена је идеја о јединству Европе мешана са идејом о
организовању света: на Европу се сводио, ако не познати свет, оно
макар ‘релевантни’ свет.
То изједначавање се појављује код већине великих претходника
‘европске идеје’. Њихови европски пројекти не одражавају свест о
‘европском регионализму’: они изражавају жељу за међународним
организовањем колективне безбедности. Преко Европе они су при-
зивали једно идеално ‘друштво народа’.“146
145 Jean-Pierre Maury – La construction européenne – la sécurité et la défense, Paris, Presses

Universitaires de France, 1996, p. 21
146 Charles Zorgbibe, Histoire de la construction européenne, Paris, Presses Universitaires de
France, 1997, p. 1; Наведено објашњење значајне мере поклапања географског обух-
вата идеје о међународном организовању и идеје о европском интегрисању преузе-
то из: Branko M. Rakić, La présence, les intéractions et l’évolution des éléments politiques,
économiques et juridiques dans les idées d’intégration européenne jusqu’à la création
des Communautés européenne – à la lumière des approches modernes à la réali-
sation de la paix et du processus moderne d’intégration européenne –, Villeneuve
А говорећи о већини наведених пројеката (оним из времена од ХVII

до ХХ века), Марсел Мерл их сврстава како у интернационалистичку
тако и у пацифистичку струју, истичући да су између наведених струја
разлике наглашеније у погледу средстава за остварење жељених циљева
него у погледу самих циљева, будући да „... аутори који заговарају ин-
тернационализам стављају вољно акценат на структурне реформе које
би требало спровести у међународној заједници, док пацифисти радије
позивају на реформисање обичаја“, а да је „и са једне и са друге стране,
вечити проблем рата и мира ... у центру расправе“, да би закључио: „Са
тачке гледишта историје политичких идеја, интернационализам је само
једна од могућих верзија пацифизма.“147
О доминантним пацифистичким интенцијама аутора већег броја
пројеката о којима је реч више него речито говоре њихови наслови, од-
носно наслови дела у којима су садржани. Тако је интеграциони проје-
кат Емрика Крисе, објављен у Паризу 1623. године, насловљен: „Нови
Кинеас, или разматрања о држави и могућностима и средствима за
успостављање општег мира и слободне трговине за све. Монарсима
и сувереним владарима данашњице“ („Le Nouveau Cynée ou discours d’
Estat représentant les occasions et moyens d’établir une paix generalle et la li-
berté du commerce par tout le monde. Aux monarques et princes souverains de
ce temps“) или скраћено „Нови Кинеас“ („Le Nouveau Cynée“), а Жерар
Сулије даје следеће објашњење у погледу имена Cynée: „Име Cynée
потиче од Кинеаса (Cynéas), Пировог саветника, о коме говори Плутарх
у Упоредним животописима, који је покушао да научи краља мудрости
и вештини очувања мира“.148 Пројекат Вилијама Пена из 1693. године
насловљен је „Есеј ка садашњем и будућем миру у Европи“ („Essay to-
wards the Present and Future peace of Europe“). Пројекат опата д Сен-
Пјера, са почетка XVIII века, насловљен је „Пројекат за успостављање
трајног мира у Европи“.149 Џереми Бентам је 1789. године објавио дело
„Принципи међународног права“ („Principles of International Law“), у
d’Ascq, Presses Universitaires de Septentrion, 2003. Тамо су такође дати наведени

цитати Морија и Зогбиба.
147 Marcel Merle, Pacifisme et Internationalisme, XVIIe-XXe siècles, Paris, Armand Colin.
1966, стр. 12.
148 Gérard Soulier, L’Europe, Histoire, civilisation, institutions, Paris, Armand Colin, 1994,
стр. 232.
149 „Projet pour rendre la Paix perpétuelle en Europe“. Опат д Сен-Пјер је најпре, 1712.
године, у Келну објавио мање, непотписано дело насловљено Mémoires pour rendre
la paix perpétuelle en Europe, да би 1713. године, у Утрехту, објавио, такође без имена
аутора, издање у два тома насловљено Projet pour rendre la paix perpétuelle en Europe.
Ово дело је 1717. године комплетирано трећим томом. Коначно, 1929. године, опат
д Сен-Пјер објављује у Ротердаму скраћено издање дела под насловом Abrégé du
projet de paix perpétuelle, овог пута потписано, и посвећено Лују XV. Ово скраћено
издање је, по Сен-Пјеру, намењено или онима који су већ читали шире издање
или онима којима, због њихове просвећености, није неопходно да прочитају шире
издање.
коме се залаже за правно регулисање односа у међународној заједници

и које је сачињено од 4 дела од којих је европски интеграциони и
пацифистчки пројекат садржан у четвртом делу, насловљеном „План
општег и трајног мира“ („A Plan for an Universal and Perpetual Peace“).
Имануел Кант, који за разлику од других наведених аутора није сачинио
пројекат конкретног и прецизног институционалног устројавања којим
би се објединиле европске државе, већ је дао предлог само основних
начела и елемената устројства међународне заједнице, а пре свега
Европе, укључујући и повезивање, односно интегрисање држава, у
циљу обезбеђења трајног мира за човечанство, те своје идеје је изнео
у делу „Ка трајном миру. Филозофски нацрт“ („Zum ewigen Frieden. Ein
philosophicher Entwurf “), објављеном 1795. године у облику неке врсте
уговора. Ни Пјер-Жозеф Прудон није дао конкретан и специфичан
предлог посебног институционалног устројства европске интеграционе
организације, међутим, он је, као један од најзначајнијих теоретичара
федерализма, у свом делу „О Федеративном принципу и неопходности
обнове Партије Револуције“ („Du Principe Fédératif et de la nécéssi-
té de reconstruire le Parti de la Révolution“), написаном 1863. године а
објављеном посмртно 1868. године,150 изнео оригинално виђење и
идеју о структури друштвене заједнице какву би требало успоставити
и о положају и европског континента у оквиру те структуре, а погледи
изнети у том раду су комплементарни са такође оригиналним виђењем
о начинима обезбеђења мира међу државама и другим ужим или ширим
групацијама изнетим у делу насловљеном „Рат и мир“ („La Guerre et la
paix“) из 1861. године.151 Међутим, и пројекти из ове групе чији насло-
ви не указују директно на преокупацију остварења мира такође теже
том циљу, попут пројеката Сен-Симона из 1814. године насловљеног „О
реорганизацији европског друштва или о неопходности и о средствима
да се народи Европе окупе у једну политичку целину, а да свакоме буде
сачувана његова национална независност“ („De la Réorganisation de la
Société européenne ou de la Nécéssité et des Moyens de rassembler les peuples de
l’ Europe en un seul corps politique, en conservant ą chacun son indépendance
nationale“).
А и средњевековни пројекти Дибуаа и Пођебрадског, иако први
има за циљ да допринесе успешности борбе за освајање Свете Земље,
а други успешности одбране од турске експанзије, као примарни пре-
У овом раду ми ћемо се бавити верзијом Сен-Пјеровог пројекта из 1713. године. У тој
верзији посебан значај, као срж самог пројекта има „IV део“ (IVe Discours), у коме је
Сен Пјер дао предлог „Уговора о Унији“.
150 P.-J. Proudhon, Œuvres complètes, tome VIII, Du Principe Fédératif et de la nécéssité de
reconstruire le Parti de la Révolution, Paris, E. Dentu, 1868; новије издање овог дела које
смо користили налази се у P.-J. Proudhon, Œuvres complètes, Du Principe Fédératif et
de la nécéssité de reconstruire le Parti de la Révolution, Paris, Ernest Flammarion, година
издања није назначена.
151 P.-J. Proudhon, La Guerre et la paix, Paris, E. Dentu, 1861.
дуслов за успешност европских (односно хришћанских) народа на два

наведена плана виде управо обезбеђење мира и слоге међу њима, те су
у том циљу предвидели успостављање зеједничких институционалних
механизама, тј. интеграционе конструкције. Тако говорећи о мотивима
Пјера Дибуаа за писање De recuperatione Terre Sancte, Силвестер Хемле-
бен истиче да „ова ... студија, иако је садржала тврдњу да се бави пла-
нирањем повраћаја Свете Земље, била више заинтересована за општи
проблем европских односа“.152 А у тим европским односима централно
место је имала брига за европски мир, јер, како је Дени д Ружмон рези-
мирао ставове из овог пројекта, по Дибуау „... мир међу хришћанским
народима“ представља „... апсолутни предуслов успеха крсташког похо-
да. Крсташи неће остати у Светој Земљи ако сазнају да је њихова земља
у ратној опасности.“153 Због предлога за институционално повезивање
европских народа ради обезбеђења мира, Дибуа је стекао двоструку
репутацију: „човека ... који обележава улазак европске идеје, stricto
sensu, у историју“154 и „средњевековног претече модерних пројеката
светског мировног организовања“.155 О споју наведена два елемента,
пацифистичког и институционалног, односно интеграционог, у
Дибуаовим схватањима говоре следеће речи из дела о коме је реч: „Да би
се постигло да завлада мир, није довољно само хвалити његове благодати
нити се чак обавезивати на његово одржање. Треба спречити рат путем
одговарајућих институција.“ Што се тиче пројекта Јиржија Пођебрадског,
упућеног 1464. године156 Лују XI и насловљеног „Уговор о савезу и
конфедерацији између краља Луја XI, Јиржија, краља Чешке (Бохемије),
и венецијанског племства, ради пружања отпора Турцима“,157 Бернар
Вуајен на следећи начин описује систем предложен у њему: „Државе
152 Sylvester John Hemleben, op. cit. p. 2. Сличан закључак, у напред изнетим цитати-
ма, износе и Ернест Ренан (Ernest Renan, Histoire littéraire de la France, Tome XXVI,
Firmin-Didot, Paris, 1873, преузето из: Denis de Rougemont, 28 sičcles d’ Europe, Paris,
Christian de Bartillat, 1990, p. 60–61) и Бернар Вуајен (Bernard Voyenne, op. cit., p.
54–55.).
153 Denis de Rougemont, 28 sicles d’ Europe, Paris, Christian de Bartillat, 1990, p. 62.
154 Bernard Voyenne, Histoire de l’ idée européenne, Petite Bibliothéque Payot, Paris, 1964,
стр. 53.
155 Sylvester John Hemleben, Plans for World Peace through Six Centuries, Chicago, The
University of Chicago Press, 1943, p. 1.
156 Дени д Ружмон (Denis de Rougemont, op. cit., p. 66.) наводи да је овај предлог
упућен француском краљу почетком 1463. године, Силвестер Хемлебен (Syl-
vester John Hemleben, op. cit, p. 15.) каже да је до тога дошло 1464. године, а то
потврђује и Бернар Вуајен (Bernard Voyenne, op. cit, p. 60.), наводећи: „Луј XI
прима Пођебрадовог изасланика Албрехта Костку од Поступица, током лета 1464.
године.“. Уневши у своју књигу „L’ Europe une – Les philosophes et l’ Europe“ текст
Пођебрадовог пројекта, Жан-Пјер Фај (Jean-Pierre Faye, L’ Europe une, Les philosophes
et l’ Europe, Paris, Gallimard, 1992, page 51.) означава да се ради о тексту из 1464.
године.
157 Текст овог пројекта налази се у књизи: Jean-Pierre Faye, L’ Europe une, Les philosophes
et l’ Europe, Paris, Gallimard, 1992, pages 51–70.
формирају асоцијацију, да би осигурале мир у хришћанском свету; те

уговорне стране ће имати обавезу узајамне помоћи; ако би између њих
избио конфликт, предвиђена је и организована арбитража; у случају
одбијања извршења пресуде, тај који се опире излаже се оружаним
санкцијама од стране читаве конфедерације.“158 А сам Пођебрадски
на следећи начин образлаже циљеве свог пројекта: „... полажући наду
у Господа и његову правичност, сматрамо извесним да не можемо да
учинимо ништа приличније нашој светости, ништа прикладније нашој
честитости, ништа достојније наше славе, него да се потрудимо да међу
хришћанима успоставимо истински, чист и чврст мир, као и јединство и
милосрђе, да би хришћанска вера била одбрањена од грозног Турчина.“
Коначно, и пројекат Максимилијена д Силија, наловљен „Велики план
Анрија IV“ („Le Grand Dessein d’ Henri IV“), из 1638. године,159 предвидео
је успостављање европске интеграционе конструкције (коју је назвао
„веома хришћанска република“160) са циљем обезбеђења мира и слоге
међу европским хришћанским народима ради успешне борбе против
неверника (пре свега Турака, али и „Московљана и Татара“), не само
одбрамбеног, већ и офанзивног карактера (у најранијој фази, приликом
самог рађања интеграционе идеје, Сили се залагао за стварање савеза
протестантских држава ради супротстављања католичким државама, а
касније су схватања за која се залагао еволуирала у правцу обједињавања
и протестаната и католика у једну интеграциону организацију, „веома
хришћанску републику“). Сили је ово своје гледање на циљ конструкције
чије формирање предлаже исказао следећим речима: „Такође, да би
се знало да је могуће да постоји, односно да би у будућности заиста
стално постојао ваљан и потпун савез, разумевање, лојалност и слога
158 Bernard Voyenne, op. cit., p. 59–60.

159 Аналитичари овог пројекта су углавном сагласни да је Велики план заправо сми-
слио Сили, који га је приписао Анрију да би га, више од две деценије након Анрије-
вог убиства, снабдео снагом краљевог ауторитета. Било је више верзија тог проје-
кта који је очигледно сазревао током година, а довршили су га Силијеви секретару
1662. године, 21. годину након Силијеве смрти. Велики план је садржан у Силије-
вим мемоарима насловљеним: Mémoires des sages et royales œconomies d’ Estat, domes-
tiques, politiques et militaires de Henri le Grand. Верзија овог текста из 1638. године
се може наћи у збирци: Nouvelle collection des Mémoires pour servir à l’ histoire de
France, Paris, Édition Michaud et Poujoulat, 1837; делови текста који се односе на
план уређења Европе цитирани су, између осталог, у:
– Jean-Pierre Faye, L’ Europe une, Les philosophes et l’ Europe, Paris, Gallimard, 1992,
pages 71 – 91.,
– Marcel Merle, Pacifisme et internationalisme, XVIIe – XXe siècles, Paris, Armand Colin,
1966, pages 63 – 68.,
– Denis de Rougemont, 28 sičcles d’ Europe, Paris, Christian de Bartillat, 1990, p. 94 –
95.,
– Joseph Chailley, Sully, Économies Royales, Paris, Guillaumin, година издања није
назначена, итд.
160 „la république très chrétienne“
између свих хришћанских владара и да би они донели чврсту одлуку

да никада не улазе у свађе, размирице, спорове или препирке, чинило
се неопходним да се успостави такав поредак у њиховим заједничким
пословима да би они стално могли да воде, односно да би водили
непрекидне ратове против неверника, и да би на тај начин могли да са
својих држава скину терет зловоље, кроз формирање великих војски које
би сваки владар нужно морао да држи, способних не само да сачувају,
већ и да прошире хришћански простор.“ Ипак, иако је у свом пројекту
предвидео формирање јединствене војске, односно, по његовим речима,
„стварање уније више војски“ чија би првенствена сврха била „... да се
против Турака снажно и непрекидно води рат“, Сили је сматрао да би
било могуће, под условом верске конверзије, Турке примити у европску
интеграциону организацију. Уопште посматрано, став је аналитичара
Силијевог пројекта да је током његовог сазревања сазревао и јачао
његов пацифизам и наклоност ка општим у односу на партикуларне
интересе, о чему Карл Буркхарт пише: „Оно што разликује Силијеве
списе од онога што су писали његови претходници и савременици
је чињеница да он, као државник, полази од сасвим конкретног и
специфичног политичког контекста, и да затим, еволуирајући, у мери
у којој лагано сазрева његов план, код њега се све више губи жеља да
обезбеди примат властитој нацији, да би, у позним годинама, ... он
коначно жарко желео једну врховну наднационалну власт, под којом ће
суверенитети различитих држава постати релативни – све то ... да би на
овом континенту завладао мир ...“ 161 С друге стране Џејмс Браун Скот
констатује да је Силијев пројекат „... најславнији од многих пројеката
који су се залагали за федерацију држава у циљу обезбеђења и одржања
мира међу народима. Тај пројекат је уистину класичан пројекат
међународног организовања ...“162 Дакле у сва три наведена случаја
је циљ предложеног институционалног устројства које би требало
да се успостави међу европским, тј. хришћанским народима, односно
предложеног интеграционог подухвата, обезбеђење мира и слоге
међу европским народима. За разлику од других наведених претеча
европске интеграције, ова три аутора не теже миру ради мира, миру из
чисто хуманих побуда, већ им је до европског мира и слоге стало због
успешности у сучељавању са ваневропским противницима. Али зар
уосталом и европски интеграциони процес успостављен након Другог
светског рата није имао за циљ, између осталог, а можда и пре свега,
да учини хомогенијим и чвршћим блок западноевропских држава пред
161 Carl J. Burckhardt, Vier historische Betrachtungen, Manesse Verlag, Zürich, 1953, стр.
25–29, цитирано код Denis de Rougemont, op. cit, стр. 97.
162 James Brown Scott, Introduction to William Ladd, An Essay on a Congress of Nations
for the Adjustment of International Disputes without Resort to Arms, New York, Oxford
University Press, Carnegie Endowment for International Peace, Division of International
Law, 1916. pp. xiv– xv.
опасношћу која је долазила са истока, од Совјетског Савеза и његових

савезника?
Видели смо да су страхоте Другог светског рата утицале на развој
свести о потреби обезбеђења европског и светског мира путем францу-
ско-немачког помирења и путем интегрисања европских народа, као и
да су страхоте Првог светског рата и Пруско-француског рата из 1870-
71. године произвеле слично дејство. И већина ранијих пројеката о ев-
ропском интегрисању (односно међународном организовању) сачиње-
на је након великих ратних разарања и настала је као реакција на њих.
Пројекат Јиржија Пођебрадског је настао приближно једну деценију на-
кон турског освајања Константинопоља, до кога је дошло 29. маја 1453.
године и које је представљало велики шок и извор огромног страха за
хришћански свет. Крисеов и Силијев пројекат настали су у време док је
беснео Тридесетогодишњи рат, један од најкрвавијих сукоба у историји
ратовања уопште, а треба приметити и то да су пре тога, док су били
на власти, Сили и Анри IV значајан део својих политичких напора пос-
ветили заустављању крвавих сукоба између католика и протестаната у
Француској (сам Силијев пројекат значајан акценат ставља на слогу и
равнотежу између католика, лутеранаца и калвиниста). Пенов пројекат
је директно инспирисан потребом да се зауставе и спрече крвопролића
каква су у периоду који је пројекту претходио захватила и унесрећила
значајан део Континента, о чему Дени д Ружмон каже: „... агресија Луја
XIV против Палатината проузроковала је Велику Алијансу из 1689.
године, под руководством Гијома III од Оранжа, који је постао краљ
Енглеске. Рат је општи ...“,163 док, према речима самог Вилијема Пена,
тај рат са собом доноси „... крваве трагедије ... у Мађарској, Немачкој,
Фландрији, Ирској и на морима“. О стању на међународном плану
у периоду који је претходио појави Пеновог пројекта, и о утицају тог
стања на настанак пројекта, Силвестер Хемлебен је навео следеће: „...
амбиције Луја XIV да прошири границе Француске убрзале су избијање
Деволуционог рата, 1667-1668. године Следио је Холандски рат 1672.
године затим рат Аугзбуршке лиге, 1688-1697. године а тутњава Рата
за шпанско наслеђе није била много удаљена. Таква времена су убрзала
обнову интересовања за планове који су настојали да спрече рат.
Вилијем Пен је свој допринос пружио кроз Есеј ка садашњем и будућем
миру у Европи.“164 Опат д Сен-Пјер је имао непосредно искуство у
миротворачким активностима, будући да је учествовао у раду мировног
конгреса у Утрехту, којим је окончан Рат за шпанско наслеђе, као
секретар опата (будућег кардинала) д Полињака (l’Abbé de Polignac), једног
од три француска заступника на тој конференцији. Опат д Сен-Пјер је
у свом пројекту истакао да се мотивација за његову израду налазила
163 Denis de Rougemont, op. cit, p. 101

164 Sylvester John Hemleben, op. cit. p. 48.
у томе што је он, „... дубоко дирнут свим злима које рат проузрокује
...“ и решен „... да продре до првих извора зла и да утврди да ли је то
зло толико везано за природу суверених држава и суверених владара
да је апсолутно без лека ...“, почео да „... истражује ова питања да би
открио да ли је немогуће да се нађу оствариви начини да се сви њихови
будући спорови окончају без рата и да се тако између њих успостави
трајан мир“. На Бентамов пројекат, посебно на његову антиколонијалну
компоненту, посебан утицај је имало америчко стицање независности
од британске колонијалне власти 1776. године. Кантов пројекат трајног
мира написан је у време трајања ратова из периода након Француске
револуције и управо је због тих ратова инспирисан жељом да се ратне
страхоте више не понављају и да ратови заувек ишчезну. О историјском
контексту у коме је настало ово дело и ауторовој мотивацији Силвестер
Џон Хемлебен каже следеће: „Године 1793, Енглеска је започела свој
велики рат са Француском, која је већ била сукобљена са Аустријом и
Пруском. Године 1795, Базелски мир је за неко време зауставио сукоб
између Пруске и Француске. Филозоф Имануел Кант је без сумње био
под утицајем тог уговора, закљученог у Базелу (у сепаратном базелском
уговору, 1795. године, Пруска је Француској дала одрешене руке на левој
обали Рајне, а Пруска је своју пажњу окренула ка подели Пољске; Кант је
био огорчен и сачинио је свој план као правичан уговор који би пружио
праву основу за мир у Европи), баш као што је Сен-Пјер био инспирисан
Конгресом у Утрехту да сачини свој мировни пројекат. Кант је 1795.
године објавио у Кенигсбергу свој трактат Zum ewigen frieden.“165 А по
Хемлебену, сличност догађаја којима су били инспирисани, утицала је
и на сличност форме у којој су се појавили предлози за успостављање
трајног мира ова два аутора „И Кантов и Сен-Пјеров план су били у
форми уговора, спремни да буду потписани од држава.“166 Сен-Симонов
пројекат је настао након Наполеонових ратова, у време трајања Бечког
конгреса одржаног 1814-1815. године. Један од циљева тог пројекта је био
да укаже на неадекватност, најпре система равнотеже снага који у Европи
постоји још од Вестфалског мира, а затим и мировних конференција и
конгреса као средстава за обезбеђење трајног мира, будући да учесници
на њима примат дају партикуларним интересима у односу на општи
интерес, и да предложи алтернативно и ефикасно решење, које се
састоји у успостављању трајног институционалног механизма путем
кога ће европски народи бити повезани, односно интегрисани у оквиру
јединствене организације. А и наведени Прудонови радови у којима
су изнета његова федералистичка и пацифистичка схватања и идеје
настали су као реакција како на све оштрија класна сучељавања, која су
своју кулминацију доживела у неуспелим револуционарним побунама
165 Sylvester John Hemleben, op. cit., p. 87.

166 Sylvester John Hemleben, op. cit., p. 87.
из 1848-49. године, тако и на обновљене ратне сукобе између великих

европских сила после тродеценијског затишја на том плану након Бечког
конгреса, попут Кримског рата, чијим избијањем је тај релативно миран
период окончан, ратова за уједињење Италије итд.
Као што су предлагачи и реализатори европске инеграције од Игоа
(преко Бријана) до Шумана без изузетка видели француско-немач-
ку осовину као носиоца интеграционе конструкције и интеграционих
активности, тако су у ранијим временима, када је немачки национал-
ни простор био уситњен и када је разједињена немачка нација упркос
својој укупној величини била немоћна да буде носилац крупних ини-
цијатива, неки од аутора европских интеграционих пројеката видели
француско-британску осовину као могућег носиоца интеграције. То
је нпр. био случај са Џеремијем Бентамом који је у свом пројекту, из-
међу осталог, констатовао: „Ако би Велика Британија и Француска биле
у потпуности сагласне, главне сметње за успостављање плана опште
и трајне пацификације читаве Европе би нестале.“ Такође је и Сен-
Симон сматрао да би Француска и Енглеска, које су већ биле прошле
кроз револуционарни процес, требало прве да крену интеграционим
путем. Оне би у интеграциони подухват требало да се упусте и пре
него што остале европске земље постану способне да се укључе у такав
процес. Тако удружене, Француска и Енглеска би могле заједничким
напором да подрже промене у другим европским државама ради
уклањања феудалног система. Сен-Симон је предвидео и успостављање
прелазног, привременог институционалног режима, сачињеног од
англо-француског парламента, који је требало да постоји до проширења
конструкције на друге европске земље и формирања „великог европског
парламента“. Али Сен-Симон је такође предвидео да ће немачки народ,
поред проласка кроз револуционарни процес, односно друштвену
трансформацију, такође да превазиђе своју исцепканост и да се обједини
у јединствену државну структуру, што ће га све учинити моћним,
будући да је он „... по свом броју становника ..., по свом средишњем
положају, и још више по свом узвишеном и великодушном карактеру,
... предодређен да игра главну улогу у Европи, чим буде уједињен под
једном слободном влашћу“.
Дакле, из свега изнетог се може закључити да само постојање идеје
о потреби интегрисања европских држава и народа ради обезбеђења
мира није могло бити довољно да би интеграциони подухват, какав је
онај инициран Шумановом декларацијом, био успешно реализован. Јер
такве идеје, па чак и веома амбициозни и разрађени пројекти, постојали
су још од Средњег века и били веома присутни у европској политичкој и
уопште друштвеној мисли, али у пракси је европска интеграција оства-
рена тек од половине ХХ века. Носиоци таквих идеја током векова јесу
били просвећени и далековиди појединци, али међу тим појединцима

било је и људи од великог угледа и утицаја. Намеће се дакле закључак
да се током неколико векова развоја идеје о европској интеграцији мир-
ним путем још нису били стекли потребни услови за успешну практич-
ну реализацију интеграционог процеса, а да су се након Другог светског
рата ти услови стекли. Поставља се питање који су то услови.
Како се идеја о европском интегрисању поклапа, из напред наведе-
них разлога, са идејом о међународном организовању, можда би усме-
рење за одговор на горње питање могли да добијемо из једне консатата-
ције Иниса Клода везане за стицање услова за настанак међународних
организација у пракси, након вишевековног развоја идеје о међуна-
родном организовању. Клод наиме, истичући да је формирањем првих
међународних организација, као нових субјеката међународних односа
и међународног права, у XIX веку дошло до „драстичног ревидирања
међународног система“, наводи и следеће:
„Тачно је да је деветнаести век наследио и допунио поштовања
достојну традицију идејних пројеката остварења мира и реда кроз
јединство на светском или европском нивоу, чији су творци људи
попут Дантеа, Пјера Дибуаа, Емрика Крисеа, војводе д Силија,
Вилијама Пена, опата д Сен-Пјера, Русоа, Бентама и Канта. Ове
разноврсне утопијске шеме, које су се појављивале у постојаном
низу од четрнаестог века, никад нису одражавале, нити апеловале
на снажан осећај за актуелну потребу, као што то нису ни у
деветнаестом веку. Далеко од одрицања од принципа засебних
и независних суверенитета, свет деветнаестог века је наставио
да глорификује тај концепт и инсистирао је на његовој вечној
исправности, док је на свест о новим потребама реаговао настојећи
да оствари радна (активна) ограничења и функционалне иновације
кроз иницијативу, сагласност и сарадњу суверених држава.
Међународне организације тако нису у тој мери створили пророци
који су у њима видели легитимне наследнике суверених држава,
колико су то учинили државници који су тражили нове аранжмане
и средства путем којих би суверене целине старог система могле
да остварују своје интересе и воде своје послове у промењеним
околностима времена комуникације и индустријализације“167
Како је наднационално организовање, односно интегрисање др-
жава, само виши и чвршћи вид међународног организовања у односу
на формирање класичних међународних организација, онда би било
логично закључити да је за тај вид повезивања било потребно да дође
до још веће мере промене околности на плану развоја комуникација и
индустријализације. Период од нешто мање од једног века од настан-
ка првих међународних организација (управних савеза) до Шуманове
167 Inis L. Claude, Jr., Swords into Plowshares, The Problems and Progress of International
Organisation, New York, Random House, 1971., стр. 24.
декларације изгледа је био довољан да све бржи и интензивнији развој

науке, технике и технологије и њима условљен развој комуникација и
економије достигну ниво који је омогућио успешну реализацију интег-
рационог процеса.
Када посматрамо развој идеје о мирном интегрисању европских
народа од Пјера Дибоаа до данас, можемо видети да, иако је очување
мира кључна преокупација практично у свим тим пројектима све до
Шуманове декларације, ипак је карактеристично то да негде од почетка
ХIХ века долази до промене редоследа приоритета који се придаје раз-
личитим доменима људске активности у којима би требало да отпочне
да се остварује интеграциони процес. Све до тог времена предлагано је
да до повезивања, организовања и интегрисања европских народа треба
да долази превасходно на политичком плану, а политичко повезивање
би даље за собом требало да повуче и повезивање на плану економије
и у другим неполитичким доменима. Такво повезивање би дакле било
израз политичке воље владара, слично као и код настајања античких и
средњевековних царстава, али у овом случају мотивисане жељом да се
обезбеди мир међу европским народима (а неретко и да се остваре неки
други циљеви, попут успешне борбе против неверника, ослобађања од
туторства Папе или царева Светог Римског Царства и слично), а не
резултат развојем науке, технике и технологије успостављених објек-
тивних околности које би створиле основу и потребу за повезивањем
друштвених функција и за њиховим остваривањем на ширем, европ-
ском простору. Није случајно да код идеје о повезивању и интегрисању
европских народа, која, како смо рекли, у значајној мери коинцидира
са идејом о међународном организовању уопште, отприлике од почетка
ХIХ века почиње да долази до давања приоритета економском и другим
неполитичким доменима. То је исто оно време када настају прве међуна-
родне организације, а оне, као што смо видели, настају у неполитичким
областима. Развој науке, технике и технологије је успоставио функције,
и то функције неполитичке природе, чији је обухват превазилазио ок-
вире тада постојећих националних држава (чије стварање још није
било до краја остварено) и ради чијег вршења је било неопходно орга-
низовање на међународном плану. Пракса је на ту потребу одговорила
стварањем међународних организација тамо где је то било неопходно,
а људска мисао је ишла корак даље па је на идејном плану разматрано
и предлагано повезивање које би кренуло од тих неполитичких доме-
на транснационалног карактера и домета, али које би у свом коначном
остварењу досезало и чврсту и свеобухватну форму неке врсте европ-
ске федерације. Дакле кључни варијабилни и детерминишући фактор у
развоју човечанства, развој науке, технике и технологије, одређивао је и
природу и садржину европске интеграционе идеје.
2. ФУНКЦИОНАЛИЗАМ КАО ЈЕДИНА УСПЕШНА

ФОРМУЛА ИНТЕГРИСАЊА  ПОСТУПНИ
ПРЕНОС ДРУШТВЕНИХ ФУНКЦИЈА СА УЖИХ
НА ШИРЕ ГЕОГРАФСКЕ ЦЕЛИНЕ
У Шумановој декларацији је у следећој реченици садржана форму-
ла за спровођење, како се касније показало, успешног интеграционог
процеса, који је, са коначним циљем остварења мира у Европи, треба-
ло да доведе до стварања европске федерације: „Европа неће бити на-
чињена одједном, нити у оквиру целовите конструкције: она ће бити
начињена кроз конкретна остварења која ће најпре створити фактич-
ку солидарност.“168 У Декларацији је предложено да прво од тих „кон-
кретних остварења“ буде обједињавање црних металургија (производње
угља и челика) Француске и Немачке, као и других држава које би им се
придружиле („све државе које буду хтеле да учествују у томе“), чиме би
„била успостављена реална основа њиховог економског уједињења“169.
У даљем тексту Декларације стоји и ово: „Тако ће једноставно и брзо
бити остварена фузија интереса неопходна за успостављање економске
заједнице која ће нарасти у ширу и дубљу заједницу између земаља које
су дуго времена биле међусобно супротстављене крвавим поделама.“170
Тако је на сажет начин изражен функционалистички приступ интегра-
цији, заснован на идејама француског економисте Жана Монеа, који је
утицао на министра иностраних послова Француске Робера Шумана.
Монеов функционализам, са федералистичким финалитетом (коначним
циљем стварања европске федерације), разрада је ширег и нешто ста-
ријег функционалистичког концепта.
А функционалистички теоријски концепт, чији је родоначелник
британски аутор Дејвид Митрани (David Mitrany), који је своје погледе
изложио у књизи „A working peace system: An argument for the functional
development of international organization“ из 1943. године,171 управо је ба-
зиран на подели људских делатности на политичке и неполитичке.172
168 „L’Europe ne se fera pas d’un coup, ni dans une construction d’ensemble: elle se fera par
des réalisations concrètes créant d’abord une solidarité de fait.“ – текст Декларације је
доступан, између осталог, 20. новембра 2013. године, на адреси: http://europa.eu/
about-eu/basic-information/symbols/europe-day/schuman-declaration/index_fr.htm
169 „L’établissement de cette unité ... jettera les fondements réels de leur unification
économique.“
170 „Ainsi sera réalisée simplement et rapidement la fusion d’intérêts indispensable à
l’établissement d’une communauté économique qui introduit le ferment d’une commu-
nauté plus large et plus profonde entre des pays longtemps opposés par des divisions
sanglantes.“
171 David Mitrany, A working peace system: An argument for the functional development of
international organization, London,Oxford University Press, 1943.
172 О функционалистичком и неофункционалистичком теоријском концепту видети де-
таљније у: Бранко М. Ракић, Остваривање мира преко међународног организовања и
интегрисања држава – (приручник), Београд, Правни факултет у Београду, 2009, стр.
87–102.
И док су неки аутори, попут рецимо Ханса Келзена, који је писао у

исто време кад и Митрани, сматрали да је политика та која одређујуће
делује на економију и друге неполитичке домене, дотле функциона-
листи имају супротан став: по њима неполитичка сфера, пре свега
њен технолошки сегмент, али и њиме условљен економски, социјал-
ни и други домени неполитичког карактера, детерминишу политичке
функције, односно целину људске делатности и људско друштво. Тај
функционалистички став на следећи начин изражавају Луи Арман и
Мишел Дранкур: „Светском историјом доминира еволуција технике.
Развој технике има за последицу да између људи ствара све бројније и
све комплексније везе. Његов коначни резултат је планетаризација и
фактичка солидарност између људи и земаља.“173 Дакле, не само да је
развој технике детерминишући фактор људске историје, већ је он, по
ставу наведених аутора, још у време када су они објавили цитирани
текст, а то је било 1968. године, стварао солидарност на планетарном,
дакле глобалном нивоу.
По функционалистима, како наводи Чарлс Пентланд, политичке
активности (дипломатија, одбрана, унутрашња безбедност, унутрашња
борба за власт итд.) су „инхерентно контроверзне („inherently controver-
sial“), тј. у себи носе семе конфликта, док су неполитичке активности
(економија, здравство, култура, просвета, наука итд.) „неконтроверзне
или техничке“ („noncontroversial or technical“), тј. далеко су подобније
за кооперацију и позитивне интеракције174. Услед такве природе ове
две сфере људске активности, по истом аутору, „... постоји трајна
тензија између технолошког прогреса и политиче структуре, при чему
технолошки прогрес човека представља са његове најбоље стране,
рационалне, прилагодљиве и братски настројене, док га политичка
структура показује са његове најгоре, партикуларистичке, конзервативне
и мрачне стране.“175
По функционалистима, једна од кључних карактеристика техно-
лошког, економског, социјалног и других домена из оквира неполитичке
сфере је прекограничност, како потреба тако и начина њиховог задо-
вољења, и током историјског развоја та карактеристика је бивала све
више изражена. Дејвид Митрани каже: „Функционални приступ ставља
нагласак на заједнички показатељ потреба. Постоје многе такве пот-
ребе које превазилазе националне границе и успостављање заједничке
управе над њима би могло да представља делотворан почетак.“176 А то
173 Louis Armand, Michel Drancourt, Le Pari Européen, Paris, Fayard, 1968, str. 161.
174 Charles Pentland, International Theory and European Integration, New York, The Free
Press, A Division of Macmillan Publishing Co., Inc., 1973, стр. 74.
175 Charles Pentland, International Theory and European Integration, New York, The Free
Press, A Division of Macmillan Publishing Co., Inc., 1973, стр. 66.
176 David Mitrany, „The functional approach to World organisation“, in Cosgrove, C.A. and
Twitchett, K.J. (eds.), The new international actors: the UN and the EEC, Macmillan,
London, str. 72.
успостављање заједничке управе значи оснивање одговарајућих међу-

народних организација, специјализованих за бављење појединим облас-
тима и питањима из неполитичке сфере, чиме се превазилази јаз који је
настао између самих тих неполитичких домена, а пре свега технологије
и њеним развојем детерминисане економије, који су динамични и про-
мењиви, и статичних и нефлексибилних структура власти, које су оли-
чене превасходно у националној држави. Чарлс Пентланд каже следеће
о ставу функционалиста: „Сви ови писци стављају акценат на опасан јаз
између човекових техничких капацитета и његових друштвених струк-
тура, између универзализма ових првих и партикуларизма других.“177 А
Арман и Дранкур истичу: „Неизбежни ефекти технике су општи, свет-
ски; структуре власти и организације друштва остају несигурне, огра-
ничене, националне.“178
По речима самог Митранија, функционализам се заснива на „по-
везивању оних интереса који су заједнички, тамо где су заједнички, и у
мери у којој су заједнички,“179 и на тај начин долази до постепеног пре-
вазилажења националних суверенитета: „Суверенитет у ствари не може
бити делотворно пренет путем неке формуле, већ само путем функције.
Поверавањем неком телу одређеног задатка, заједно са контролом над
неопходним овлашћењима и средствима, један део суверенитета се пре-
носи са старог органа власти на нови; и акумулирање таквих парцијал-
них трансфера током времена повлачи за собом преношење истинског
седишта власти.“180 Митрани подвлачи да се једино кроз такву поступ-
ност могу превазићи постојеће политичке поделе, истичући да је функ-
ционализам такав приступ, односно такав метод, „који би ... премостио
политичке поделе путем ширеће мреже међународних активности и
агенција, у којима би и кроз које би интереси и живот свих нација били
постепено интегрисани“.181
Са тачке гледишта функционалиста, ово постепено превазилажење
националних држава је неопходно, јер су улога и место националних
држава у модерном свету превазиђени. Дејвид Митрани о националним
државама каже да су „сувише слабе да би нам обезбедиле једнакост и
сувише јаке да би нам дозволиле слободу,“182 док Чарлс Пентланд сле-
дећим речима описује однос функционалиста према националним др-
жавама: „Као структурални фосил из ере ограничених економских и
социјалних проблема и рудиментарне технологије, национална држава
у очима ових теоретичара представља кључну баријеру за рационално
177 Charles Pentland, op. cit., str. 69.

178 L. Armand, M. Drancourt, op. cit., str. 176.
179 David Mitrany, „A Working Peace System“, op. cit., str. 69.
180 David Mitrany, „A Working Peace System“, op. cit., str. 31.
181 David Mitrany, „A Working Peace System“, op. сit, стр. 38.
182 David Mitrany, „The Progress of International Government“, op. cit., str. 141.; „A Working
Peace System“, op. cit., str. 62.
организовање људског благостања. ... Нације остају фокусна тачка чо-

векових ирационалних, дисфункционалних и често деструктивних емо-
ција. ... Као такве оне не могу бити нападнуте директно, али могу бити
учињене нешкодљивим постепено ако се организују потребе за благос-
тањем и границе учине бесмисленим ‘путем прекограничног континуи-
раног развоја заједничких активности и интереса’. На тај начин ће ин-
теграција човечанства бити остваривана не преко, изнад или изван, већ
упркос националним државама.“183
Не улазећи даље у разраду функционалистичког теоријског концеп-
та, као ни на искуствима Европске заједнице за угаљ и челик изграђене
неофункционалистичке теорије, можемо да констатујемо да је европски
интеграциони процес, оличен раније у Европским заједницама а данас
у Европској унији, настао и развијао се, управо у складу са функциона-
листичким теоријским концептом, превасходно у економској сфери,
тамо где су друштвене функције већ у време настанка тог процеса биле
у значајној мери прекограничне, захваљујући развоју науке, технике и
технологије.
Када су историјске околности (избијање Корејског рата и појачана
потреба за што већим ангажманом самих западних Европљана на плану
властите одбране) и федералистичка нестрпљивост носилаца европског
интеграционог процеса довеле до тога да се, док је још успостављање
Европске заједнице за угаљ и челик било у току, из функционалистич-
ких скрене у федералистичке воде и да се интеграција пребаци на по-
литичко поље (и то ни мање ни више на његов најосетљивији део – од-
брану) закључењем, 27. маја 1952. године у Паризу, Уговора о оснивању
Европске одбрамбене заједнице (а затим и израде, у марту 1953. годи-
не, Нацрта Уговора који садржи Статут Европске заједнице, чиме је
интеграција требало да буде пренета и на поље спољне политике), тај
покушај доживљава неуспех услед одбијања ратификације Уговора о Ев-
ропској одбрамбеној заједници у Националној скупштини Француске,
30. августа 1954. године, што доводи до велике кризе читавог интегра-
ционог подухвата.184 Криза бива превазиђена враћањем у функциона-
листичке воде, односно враћањем интеграционог процеса на економско
поље, усвајањем, 25. марта 1957. године у Риму, Уговора о оснивању Ев-
ропске економске заједнице и Уговора о оснивању Европске заједнице
за атомску енергију. Услови за интегрисање на економском плану очиг-
ледно су били сазрели, али не и за интегрисање на политичком плану,
где сама политичка воља очигледно није могла да доведе до успеха.
183 Charles Pentland, op. cit., стр. 81. Цитат који се налази у оквиру овог цитата из
Пентландовог дела је цитат Дејвида Митранија (David Mitrany, „A Working Peace
System“, op. cit., стр. 62.).
184 О овом неуспелом покушају интегрисања на политичком плану видети детаљније
у: Бранко М. Ракић, Зa Европу је потребно време – О преурањеном покушају ус-
постављања европске одбрамбене и политичке интеграције –, Београд, Правни фа-
култет у Београду, 2009.
3. РАЗВОЈ НАУКЕ, ТЕХНИКЕ И ТЕХНОЛОГИЈЕ

И ЊИМА УСЛОВЉЕН РАЗВОЈ ЕКОНОМИЈЕ
КАО КЉУЧНИ ДЕТЕРМИНИШУЋИ ФАКТОРИ
КОД НАСТАНКА, РАЗВОЈА И БУДУЋНОСТИ
ЕВРОПСКИХ ЗАЈЕДНИЦА
Када се све наведено има у виду, поставља се питање да ли је слу-

чајно да је успешан интеграциони процес у пракси зачет баш педесетих
година ХХ века и да ли је он резултат просте решености политичких
одлучилаца у шест изворних чланица Европских заједница, а пре свега
у Француској и СР Немачкој, да превазиђу ривалитете и непријатељство
који су их угурали у три велика, крвава рата у претходних осамдесет
година. Видели смо да је идеја о европском интегрисању постојала и ра-
није, током више векова, и она је бивала присутнија и снажнија у вре-
ме и након ратних пошасти које су током тих векова харале Европом.
Ипак, тада до остварења интеграционог процеса није дошло. Покушај
интегрисања на политичком плану са почетка педесетих година ХХ века
такође није успео. У исто време покушај интегрисања на економском
плану успева и из тог покушаја ниче данашња Европска унија.
Европске заједнице су настале као једна велика економска, првен-
ствено тржишна организација која је обухватала шест снажних европ-
ских економија. Суштину Европских заједница чинило је (а у највећој
мери је то случај и данас, када постоји двадесетосмочлана Европска
унија) Заједничко тржиште, до те мере да је тај израз коришћен као си-
ноним за Европске заједнице.
Шест држава које су основале Европске заједнице су шест економ-
ски високоразвијених земаља, које су педесетих година већ у највећој
мери успеле да се економски опораве од Другог светског рата. За раз-
лику од Сједињених Америчких Држава, тада водеће економске силе у
свету, која је из Другог светског рата изашла чак и економски јача него
што је била пре рата, тих шест држава су по територији и броју станов-
ника релативно ограничене, чак и Француска, СР Немачка и Италија, а
камоли земље Бенелукса. Развојем науке, технике и технологије детер-
минисан степен економског развоја тих шест држава захтевао је како
ширу сировинску базу тако и шире тржиште. Објективне околности
неполитичке природе одлучујуће су утицале да европски интеграцио-
ни покушај, после вишевековног залагања на идејном плану за европско
интегрисање, буде успешно спроведен у дело.
Овде ћемо изнети неколико табела са подацима који се односе на
бруто домаћи производ, бруто домаћи производ per capita и број ста-
новника пет од шест земаља оснивача ЕЗ (у извору који смо корис-
тили, једној студији британских аутора Бродберија и Клајна из 2011.

године,185 нема података за Луксембург, земљу са малим бројем ста-
новника и малом територијом, али са високим бруто домаћим произ-
водом по глави становника), као и Сједињених Америчких Држава, као
светске економске силе број један (још од почетка ХХ века), са сличним
друштвено-економским односима као што су односи у наведених пет
европских замаља.
Бруто домаћи производ (БДП)186 – (у милионима долара):
Име земље 1937/1950 1950/1973/1990 1990/2000
Француска 176,415 /206,766 206,766/ 679,379 /1,026,491 1,026,491/ 1,252,605
Немачка 328,024 /324,487 221,174/ 804,541 /1,172,541187 1,264,438 /1,556,787
Италија 150,084 /173,213 167,103 /628,261 /925,654 925,654/ 1,083,619
Холандија 41,162 /53,432 53,432/ 179,374 /258,094 258,094 /343,756
Белгија 41,475 /47,275 47,275/ 120,753/ 171,442 171,442 /211,631
САД 832,469/ 1,455,916 1,455,916 /3,536,622 /5,803,200 5,803,200/ 8,019,378
БДП per capita: (у доларима по вредности курса од 1990):187188

Име земље 1937/1950 1950/1973/1990 1990/2000
Француска 4,207 /4,943 4,943/ 13,035/ 18,094 18,094/ 21,241
Немачка 4,836/ 4,075 4,424/ 12,981/188 18,537 15,932/ 18,948
185 Stephen Broadberry, Alexander Klein, Aggregate and per capita GDP in Europe, 1870–
2000: continental, regional and national data with changing boundaries, EuroGDP2,
27 October 2011, доступно, 15. августа 2014. године, на следећој интернет адреси:
http://www.lse.ac.uk/economichistory/pdf/broadberry/eurogdp2.pdf
Подаци наведени према:
Становништво: за Немачку: Hoffmann, W.G. (1965), Das Wachstum der deutschen
Wirtschaft seit der Mitte des 19. Jahrhunderts, Berlin: Springer Verlag, табела 1.
за остале: Mitchell, B.R. (2003), International Historical Statistics: Europe, 1750–2000,
(5thedition), Basingstoke: Palgrave Macmillan, табела A5.
GDP per capita и GDP:
За Немачку Hoffmann,ibid, табела 103.
За Италију: Maddison, A. (1991), „A Revised Estimate of Italian Economic Growth,
1861–1989“, Banca Nazionale del Lavoro Quarterly Review, June, 225–241, стр. 238.
За остале: Maddison, A. (2010), „World Population, GDP and Per Capita GDP, 1–2008
AD“, Groningen Growth and Development Centre, http://www.ggdc.net/Maddison/.
186 На енглеском Gross Domestic Product –GDP.
187 Западна Немачка.
Италија 3,469 /3,573 3,573/ 11,475 /16,054 16,054 /18,948

Холандија 4,786 /5,285 5,285 /13,346/ 17,264 17,264/ 21,585
Белгија 4,967/ 5,472 5,472 /12,398 /17,196 17,196/ 20,644
САД 6,430/ 9,561 9,561/ 16,689/ 23,221 23,221/ 28,403
Број становника у милионима: 189

Име земље 1937/1950 1950/1973/1990 1990/2000
Француска 41.93 /41.83 41.83 /52.12 /56.73 56.73 /58.97
Немачка 67.83 /79.62 49.99/ 61.98/63.25189 79.37 /82.16
Италија 43.27 /48.48 46.77 /54.75 /57.66 57.66/57.19
Холандија 8.60 /10.11 10.11 /13.44 /14.95 14.95/ 15.93
Белгија 8.35/ 8.64 8.64 /9.74/ 9.97 9.97 /10.25
САД 129.46 /152.27 152.27/ 211.91 /249.91 249.91 /282.34
Поређењем датих економских показатеља из 1937. и 1950. године,190

може се закључити да су земље оснивачи ЕЗ, са изузетком Немачке,

190 Бродбери и Клајн на следећи начин описују кретања од 1913 до 1950. године:
„...у читавом периоду између 1913. и 1950. ... упоредни животни стандарди Европе
и САД су варирали у великој мери..., што је последица другачијег утицаја који је с
једне стране имала Велика економска криза, односно два светска рата с друге стра-
не Атлантика. Док је 1913, европски приход по глави становника био приближно
упола мањи од нивоа у САД, до 1929. је он износио свега 40 одсто америчког при-
хода, што је последица већег негативног утицаја Првог светског рата на Европу,
односно већег позитивног утицаја економског бума двадесетих година прошлог
века на САД. Међутим, до 1937, европски приход по глави становника се вратио
на половину нивоа у САД, што је последица већег утицаја Велике економске кризе
тридесетих година на Северну Америку. Скок животног стандарда у САД на ско-
ро три пута већи ниво од европског до 1950. такође је одраз већег утицаја Другог
светског рата на Европу.
... Период 1913–1950. се обично посматра као период економске дезинтеграције и
разилажења. ... Мада су стопе раста биле прилично сличне у три главна региона,
постојале су веће варијације између група замаља одређених по политичким мери-
лима... Најбржи раст прихода по глави становника се десио у земљама које је рат
заобишао (Шведској и Швајцарској). Раст је имао скоро исту брзину у СССР, након
социјалистичке револуције од 1917. и брзе индсутријализације коју је форсирао
Стаљин. Без обзира на то како оне негативно деловале на изглед, тоталитарни ре-
жим је користио методе које су омогућавале такав раст, па се економска достиг-
нућа СССР у овом периоду не могу занемарити (Allen, R.C. (2003), Farm to Factory:
A Reinterpretation of the Soviet Industrial Revolution, Princeton: Princeton University
Press). Такође, они стоје у очигледној супротности са слабим показатељима раста
у другим тоталитарним режимима овог периода, фашистичким државама Италије,
успеле да се до 1950. године економски консолидују, па чак и да имају

одређени раст. Наравно, то је неупоредиво са економским растом Сје-
дињених Држава, које су своју и иначе велику предност током рата увећа-
ле, не само због ратом изазваног економског пада европских држава већ
и због свог економског раста у читавом том периоду, укључујући и време
трајања самог рата. Поређење у горњој табели изнетог броја становника
САД и европских држава о којима је реч, као и територије тих земаља
(Француска: 640.679 km2; СР Немачка: пре уједињења 248.577 km2, а после
уједињења 357.027 km2; Италија: 301.338 km2; Холандија: 41.848 km2; Бел-
гија 30.528 km2; Луксембург: 2.586,4 km2; САД: 9.826.675 km2) показује да
је привреда САД имала далеко веће тржиште, а каснија кретања у броју
становника показују да је америчко тржиште повећавало услед великог
степена имиграције коју је широки простор и економски потенцијал мо-
гао да апсорбује. Једини начин да и европска економија такође стекне
такву погодност и буде у стању да прати развој САД био је у обједиња-
вању тржишта и, уопште, економског простора већег броја европских зе-
маља. Достигнути степен развоја економије је тако нешто и омогућавао
и захтевао. Економијама на нивоу на коме су у време настанка ЕЗ биле
економије њених држава оснивача била је потребна далеко шира сиро-
винска база и далеко шири простор за пласман производа него што је то
био случај у националним оквирима тих држава.
Показатељи које су Бродбери и Клајн изнели за време након 1950.
године (Европска заједница за угаљ и челик је основана уговором из
1951. године, а ЕЕЗ и Еуроатом уговорима из 1957. године) говоре да су
државе чланице ЕЗ/ЕУ имале веома брз раст, чак и најбржи у историји
Старог Континента, што и ови аутори делимично виде као резултат, из-
међу осталог, и европске интеграције, захваљујући чему је ЕЗ/ЕУ успела
да у одређеној мери смањи развојну предност Сједињених Држава:
„Пошто је у Сједињеним Америчким Државама раст дохотка per
capita био 2,22 одсто годишње током целог периода 1950-1990, европ-
ски животни стандард се до 1990. године повратио на 45,7 одсто ни-
воа САД. Период 1950-1973. године на тлу Европе доноси раст при-
хода по глави становника од око 3,72 одсто годишње, што је најбржи
стални раст овог показатеља у њеној целокупној историји, и што је
допринело да се овај приход врати на преко 50 одсто од нивоа САД
до 1973. године. Овакав брз послератни раст може се делимично
Португалије, Шпаније и Немачке. Углавном као резултат совјетског динамичног

развоја, стопа раста у Европи без СССР и Турске била је нижа од стопе раста у
шире посматраној Европи. Уједињено Краљевство је остало европски лидер у
погледу прихода по глави становника до краја 1930-их, али га је претекла Швајцар-
ска током Другог светског рата.“ – Stephen Broadberry, Alexander Klein, Aggregate
and per capita GDP in Europe, 1870–2000: continental, regional and national data with
changing boundaries, EuroGDP2, 27 October 2011, стр. 10–11; доступно, 15. августа
2014. године, на следећој интернет адреси: http://www.lse.ac.uk/economichistory/pdf/
broadberry/eurogdp2.pdf
објаснити као обнова и опоравак, а могао се и очекивати с обзиром

на оквир приближавања економија Европе у коме се дешавао. Након
1973. године па све до 1990. године овај раст је смањен на 1,38 одсто
годишње. ...
Период 1950-1990 је често окарактерисан као период економске
интеграције и конвергенције. ... Најбржи раст прихода по глави ста-
новника је био у 6 оригиналних чланица ЕЕЗ (шесточлана ЕЕЗ, у којој
су биле Француска, Немачка, Италија и Бенелукс), мерено током це-
лог периода 1950-1990. године, иако је Римски уговор потписан тек
1957. године. Раст овог показатеља је био изнад просечног и за деве-
точлану ЕЕЗ, у којој су и Данска, Ирска и Велика Британија, такође за
цео период 1950-1990. године иако су се те три државе прикључиле
ЕЕЗ тек 1973. Државе источног блока, са економијама заснованим на
центалном планирању, су имале релативно спор раст, нарочито на-
кон 1973. ...
ЕЕЗ је наставила да напредује са новим проширењима, најпре
придруживањем Грчке 1981. године, па Шпаније и Португала 1986.
године, Мастрихтским уговором од 1992. године њен назив је про-
мењен у ЕЗ, где је ЕЗ постала један од стубова ЕУ. ЕЗ12 је имала го-
дишњи раст прихода по глави становника од 1,91 одсто. ЕУ15 је наста-
ла 1995. године, када су се придружиле Аустрија, Финска и Шведска.
Придруживање ових малих земаља не чини велику разлику у мерењу
стопе раста током целог посматраног периода од 1990-2000.“191
Наведени подаци јасно показују да су економски фактори, а они за-
висе од степена развоја науке, технике и технологије, били од централног,
суштинског значаја и утицаја код настанка Европских заједница. На сличан
начин на који су утицали на настанак националних држава и међународних
организација. Логично је да они имају одлучујући утицај и на будућност ев-
ропског интеграционог процеса. Такође на сличан начин као и код држава и
међународних организација. Дакле, будућност европске интеграције је тес-
но везана за даљи ток глобализације и у потпуности зависна од њега.
4. ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И БУДУЋНОСТ ЕУ У
СВЕТЛОСТИ ЕКОНОМСКИХ ПОКАЗАТЕЉА
После шест деценија успешног одвијања европског интеграцио-

ног процеса налазимо се у времену када се захуктава процес дизања
друштвених процеса и односа на глобални, светски ниво. Развој науке,
191 Stephen Broadberry, Alexander Klein, Aggregate and per capita GDP in Europe, 1870–
2000: continental, regional and national data with changing boundaries, EuroGDP2, 27
October 2011, стр. 11–13. и 15; доступно, 15. августа 2014. године, на: http://www.lse.
ac.uk/economichistory/pdf/broadberry/eurogdp2.pdf
технике и технологије створио је светску мрежу комуникација, а еконо-

мија, првенствено мултинационални капитал чије је порекло и седиште
по правилу у најразвијенијим западним земљама, има потребу да се
шири на глобалном нивоу.
Да европски оквири, чак и када се има у виду целина Старог конти-
нента, постају преуски за потребе и обухват савремене економије, по-
тврђује рецимо пример трговине текстилом између наше земље са једне
стране и Европских заједница/Европске уније са друге стране, трговин-
ског домена од посебног значаја за те односе, који је био регулисан по-
себним секторским споразумима и пре и након југословенске кризе192.
Иако је тешко извући јасне закључке о утицају различитих дешавања
и чинилаца на овај сегмент трговине пре југословенске кризе и данас
(јер дошло је до распада југословенске државе па самим тим и до сла-
бљења њеног економског потенцијала услед распарчавања, до суновра-
та економије услед рата, економских санкција и касније и злоупотреба
у спровођењу „транзиције“), једна ствар је јасна: Србија (а и било која
друга европска земља) данас не може ни приближно да буде важан и
снажан партнер Европској унији на плану производње текстилних про-
извода и њиховог извоза у ЕУ као што је то био случај пре четврт века,
и то из једног разлога који је јасно видљив већ на први поглед и широко
познат – данас се највећи део производње текстилних производа који
се користе на Западу производи на Далеком истоку и другим земљама
Азије, а у одређеној мери и Африке. Није овоме допринело само еко-
номско „отварање“ Кине, мада ни оно не треба да буде занемарено (али,
треба нагласити, и оно треба да буде сагледавано у светлу објективних
околности које су га омогућиле и учиниле, може се рећи, неизбежним).
Кључни разлог је опет развој науке, технике и технологије, који је омо-
гућио такав степен развоја комуникација и тако повољну цену превоза
робе са већих удаљености која, у комбинацији са ниском ценом радне
снаге, чини робу са Далеког истока и других наведених подручја јефти-
нијом и конкурентнијом од робе из Србије и других европских земаља,
где је цена радне снаге виша. И у низу других области економије стање
је слично. Ради се дакле о глобализацији економских односа и процеса,
о њиховом дизању на светски ниво, при чему не само оквири национал-
них држава, већ и оквири регионлних интеграционих организација по-
192 О сарадњи СФРЈ и ЕЕЗ, па и о трговинским односима у области текстила, пре из-
бијања југословенске кризе, видети у: Duško Lopandić, La Communauté économique
européene et la Yougoslavie, Paris, Editions Yougofranc, 1985, или Branko M. Rakić, Les
aspects juridiques des relations entre la Yougoslavie d’une part et la Communauté
européenne et le Conseil de l’Europe de l’autre, mémoire de DEA, Centre européen
universitaire de Nancy, Université de Nancy II, octobre 1991.
О сарадњи Србије и Европске уније, па и о трговинским односима у области тек-
стила, последњих година, видети у: Владимир Међак, Бранко Будимир, Водич кроз
приступање Србије Европској унији, Београд, ISAC Фонд, Центар за међународне
и безбедносне послове, 2013, доступно, 3. јануара 2014. године на следећој адреси:
http://www.isac-fund.org/download/EU_VODIC.pdf
пут ЕУ, за низ тих односа и процеса, за све више њих, постају преуски,
превазиђени.
На први поглед можда делује парадоксално да ће економија бити
узрок растварања Европске Уније. Поготово ако се има у виду да је еко-
номија на првом месту била основни узрок њеног настанка.
У теорији се често говори да се улога економије као разлога настан-
ка ЕУ никада не може довољно истаћи, па се тако може чути да је „Ев-
ропа започела као политички пројекат који је подржаван par excellence
економским инструментима“.193 Међутим, само на основу ове реченице,
а камоли ако бисмо се подсетили опширне аргументације која је изнета
на претходним страницама ове расправе, јасно је да политичко у том
пројекту не сеже даље од средства које спроводи покретачку идеју, а то
је економско јачање и ширење. Политичко се јавља као надградња и де-
финитивни израз економских струјања, која су слабије видљива, па се
стога у јавности неправедно сматрају секундарним у односу на изразе
воље државника и дипломата.
Дакле, економија је та која ствара, али и која руши, и то не ради ру-
шења самог, већ ради стварања нових формација које више одговарају
њеним нараслим потребама датог времена и околности. Чини нам се да
ЕУ све више улази у време које са собом доноси околности погодне за
један такав чин рушења у циљу стварања неке новије, економским одно-
сима заснованим на научном, техничком и технолошком развоју прила-
гођеније структуре, која свој политички израз тек треба да добије.
Наш циљ овом расправом јесте да укажемо, већ сада док тај поли-
тички израз није манифестован у међународним односима, да једном
када буде наступио, он неће бити узрок сам себи. Он ће бити узрокован
управо овим процесима који већ сада чине ЕУ структуром чији оквир
не задовољава потребе тих процеса, а који ће процеси у будућности
бити само динамичнији и осетнији, јер је то историјска законитост гло-
бализације, на начин како је у овој расправи она терминолошки и садр-
жински представљена.
Глобализација је у једном тренутку довела до стварања националне
државе, чији су први представници никли на европском тлу. Европс-
ке државе су чиниле основу међународног друштва деветнаестог века
и двадесетог века, друштва које је чинио један територијално издељени
свет у чијој је основи стајала Повеља УН и њене гаранције државног
суверенитета и надлежности.194 Како су европске државе биле носио-
ци овог степена развоја, тако ће исте те државе сада дати пример са-
193 J. H. H. Weiler, „Epilogue: Europe’s Dark Legacy: Reclaiming Nationalism and Patriotism“,
Christian Joerges, Navraj Singh Ghaleigh (eds.), Darker Legacies of Law in Europe: The
Shadow of National Socialism and Fascism over Europe and its Legal Traditions, Oxford,
Hart Publishing, 2003, стр. 395.
194 David B. Goldman, Globalisation and the Western Legal Tradition: Recurring Patterns of
Law and Authority, Cambridge, Cambridge University Press, 2008, стр. 271.
радње преко државних оквира, коју узрокује глобализација као једна

врста светске револуције. На том новом таласу историјске плиме гло-
бализације, запловиће и ЕУ. Притом не треба жалити за оваквом њеном
судбином као за губитком, а камоли за неуспехом идеје европског ин-
теграционог пројекта. Напротив, пример европске интеграције може да
представља модел на основу кога ће народи и државе успоставити своје
правне и друге међусобне односе у том новом, глобалнијем контекс-
ту.195 Тиме би ЕУ затворила круг свог сврховитог постојања и стави-
ла се у ранг са својим претходницима у оквиру историјске законитости
глобализације, попут националне државе. То је много лепша судбина од
оне која јој се често предвиђа у песимистичким евроскептичним погле-
дима на друштво, према којима ће се ЕУ угушити и коначно распасти
у унутрашњим политичким сукобима и размимоилажењима. Ми сма-
трамо ове проблеме секундарним и површинским у односу на праву
претњу која политичкој структури ЕУ долази одоздо, то јест од развоја
економије која ју је сама и створила. Револуција једе своју децу, позната
је констатација, па ће тако и ЕУ као дете глобалне економске револуције
бити поједена у њеној даљој фази напредовања ка већим, свеобухват-
нијим циљевима.
Међутим, оно што ће нестати биће политичка структура ЕУ, а ос-
таће њене идеје и вредности преточене у веће, економски развијенијим
односима прилагођеније калупе. Основне слободе ЕУ, слободе кретања
добара, услуга, рада и капитала биле су део европског пројекта знатно
пре него што је глобализација постала термин о коме сви говоре са уз-
буђењем.196 Не постоји ништа што би могло спречити да се ове четири
основне слободе задрже као тековина настала у оквиру уже политичке
структуре и у оквиру те новије, глобалније у коју би се ЕУ као организа-
ција утопила. Поготово имајући у виду да економска глобализација као
неопходни услов подразумева управо слободу протока добара, услуга,
рада и капитала да би могла да функционише.
Слично важи и за европско право које се управо истиче као највеће
достигнуће ЕУ и њен допринос универзалној баштини вредности у
оквиру acquis communautaire: „Ако се о глобализацији размишља као
о „процесу који одузима појединачним државама способност да кон-
тролишу свакодневне активности на сопственим територијама“, ЕУ је
првак међу великим бројем међународних тела које поседују глоба-
лизујућу моћ. Таква моћ је више регионална него глобална. Право ЕУ,
пак, може се сматрати „глобалним правом“, не у смислу „универзалних
195 Philip Allott, The Health of Nations: Society and Law Beyond the State, Cambridge,
Cambridge University Press, 2002, стр. xii, видети такође у истом смислу Philip
Bobbitt, The Shield of Achilles: War, Peace and the Course of History, London, Penguin,
2003, стр. 638.
196 George Ross, „European Integration and Globalization“,Roland Axtmann (ed.),
Globalization and Europe: Theoretical and Empirical Investigations, London, Pinter, 1998,
стр. 173–176.
међународних норми које важе глобално“, и које су релативно ретке, већ

у контексту глобализације као међусобне повезаности, једне мешавине
домаћих уставних и међународних извора.“197 Према томе, право ЕУ
је било глобално у својој суштини пре него што су економски односи
који су створили ЕУ постали глобални, односно пре него што ће они то
постати, ако се узме у обзир да је тај процес тренутно у току. Стога ће
право ЕУ бити такође препознато као модел на основу кога би се градио
правни систем нове, глобалније организације у коју би се ЕУ у крајњем
случају утопила. Поново видимо овде ситуацију да ЕУ сама доприноси
својој непотребности, али не кроз сукобе и неспоразуме на политичком
нивоу, како се то у јавности представља, већ парадоксално кроз потребу
за својим јачањем и добијањем на значају. Јачање и важност европског
права надрасло је сврху постојања организације на чисто европском ни-
воу које би га стварало, примењивало и спроводило, јер је по својим
достигнућима, развијености и квалитету надрасло ниво те организације
и постало глобално. Имајући у виду ову чињеницу, према речима једног
аутора: „У том погледу, општа, глобализована правна наука би требало
да буде свесна, ради свог добра, да су правни концепти на западу током
времена напредовали, мењајући изворе ауторитета и за узврат бивајући
сами промењени, као што су чинили од Аквинског преко Вилијама из
Окама, преко Виторије до Гроцијуса, па Хобса, Ватела, Бентама; од папс-
ке револуције до протестантске реформације, до енглеске и француске
револуције и коначно светске револуције. У најмању руку се уз помоћ
такве свести може избећи изненађење од и повећати способност да се
прихвате настајуће промене, а да се притом очува стабилност кроз пра-
во, на тај начин конципирано“.198
Наша првенствена идеја за ову расправу јесте да укажемо на еко-
номске показатеље који у овом тренутку говоре у прилог превазила-
жења оквира политичке структуре ЕУ од стране њене сопствене еконо-
мије као неодвојивог дела глобализованог економског оквира. Један од
тих показатеља налазимо у извештају Европске посматрачке мреже за
територијални развој и кохезију (у даљем тексту ЕСПОН), који је иначе
створила Европска комисија 2007. године и који редовно од тада прави
релевантна истраживања у датој области: „У оквиру глобалне еконо-
мије, велики градови играју значајну улогу путем повезивања економ-
ских субјеката кроз сложене глобалне мреже у оквиру самих градова
и између њих, као и стварањем међусклопа између глобалне и регио-
налних, националних и континенталних економија.199 Дакле, велики
197 J. H. H. Weiler, „On the Power of the Word: Europe’s Constitutional Iconography“,
International Journal of Constitutional Law, бр. 3, 2005, стр. 184.
198 David B. Goldman, Globalisation and the Western Legal Tradition: Recurring Patterns of
Law and Authority, Cambridge, op.cit, стр. 273.
199 ESPON, Territorial Impact of Globalization for Europe and its Regions, http://www.espon.
eu/export/sites/default/Documents/Projects/AppliedResearch/TIGER/DFR/TIGER_
DFR_executive_summary.pdf, 15.8.2014, стр. 2.
градови у оквиру ЕУ се повезују у једну глобалну економску мрежу не-

зависно од политичке структуре којој припадају, било да је то њихова
национална држава чланица или сама ЕУ. Ова врста глобализације еко-
номских односа кроз повезивање великих градова не може се схватити
искључиво као спонтано и неусмеравано међуповезивање свих терито-
рија широм света. Како се наводи у поменутом извештају: „Глобални
токови су просторно структурирани кроз интензивне међусобне одно-
се у оквиру макро-региона. У свим испитаним облицима токова, рас-
тојања играју суштинску улогу у погледу одређивања интензитета ових
односа: трговине, миграција, протока студената или авио веза. Последи-
ца тога је један средњи ниво организације који је битан са економског
становишта и који зовемо макро-регионом“.200 Дакле, градови се међу-
собно повезују у глобализоване целине путем повезивања у просторно
блиске макро-регионе, при том су растојања са становишта наведених
фактора трговине, миграција, протока студената или авио веза претеж-
нија по значају у односу на припадност градова некој регионалној поли-
тичкој структури. Стога се догађа да градови држава које нису чланице
ЕУ буду у истом макрорегиону са оним градовима држава чланица ЕУ,
чиме се разбија целовитост и јединство политички дефинисане терито-
рије ЕУ, то јест она губи на значају пред наведеним факторима.
Овај облик регионализације кроз стварање макро-региона би мож-
да могао да послужи критичарима наше идеје као добар агумент против
ње, у смислу да он управо говори о регионализацији а не глобализацији
светског друштва као владајућем тренду. Међутим, стручњаци Светске
банке у својим редовним годишњим извештајима о стању светског раз-
воја тврде управо супротно. Према њима: „Овај процес регионализације
је симултан са глобализацијом, а не противречан: између 1986. и 2007. го-
дине унутрашња трговина у ЕУ се повећала са 27% на 42% укупног БДП,
док се спољна трговина повећала са 15% на 21% укупног БДП ЕУ. Овакав
развој је толико узео маха да се регионална интеграција може сматрати
потребним кораком у правцу даљег развоја мултилатералне слободне
трговине“.201
Дакле повезивање великих градова у оквиру макро-региона доводи
до повећања удела трговине у бруто друштвеном производу економских
ентитета. О томе говори и ЕСПОН извештај: „Велика економска удру-
жења попут ЕУ и НАФТА и даље се могу сматрати релативно затворе-
ним економијама, са односом између трговине и БДП од 20,6 односно
14,6%. Последица тога је да се велике развијене економије углавном
ослањају на сопствена тржишта и произвођаче, чак и у интегрисаним
глобалним секторима као што је аутомобилска индустрија“.202 Са по-
200 Ibid, стр. 4.

201 Види више у World Bank, World Development Report 2009, http://siteresources.worldbank.
org/INTWDRS/Resources/477365–1327525347307/8392086–1327528510568/
WDR09_01_Overviewweb.pdf, 15.8.2014.
202 ESPON, Territorial Impact of Globalization for Europe and its Regions, op.cit, стр. 5.
већањем удела трговине у БДП, БДП постаје зависан од трговине у тој

мери да постепено трговина мора да потражи шири оквир од оног који
јој пружа политички омеђена организација и почиње да се прелива пре-
ко њених граница, тражећи јефтиније и економичније облике размене
који би омогућили даљи раст БДП.
Преливена трговина одлива се најпре на непосредне суседе, јер су
они територијално најближи. Ако погледамо поново у ЕСПОН извештај
налазимо примере функционалних односа ЕУ са својим суседима који
се крећу у том смеру. Ту су пре свега оне државе које су „географски
део Европе али нису чланице ЕУ: Исланд, Норвешка, Швајцарска, За-
падни Балкан, али и источни, југо-источни и јужни „комшилук“, редом
бивше републике СССР-а, Турска и Блиски исток и Северна Африка.
Све ове области имају интензивне функционалне односе са ЕУ у погле-
ду протока људи, страних директних инвестиција, размене добара и ус-
луга или авио-веза.“203 У извештају се, међутим истиче да ови односи
„нису уравнотежени и да се могу описати као односи центра са перифе-
ријом, док се језгро европских земаља јавља као продавац добара и ус-
луга средњег и високог технолошког садржаја, оне истовремено купују
сировине од Русије, Алжира, Либије и других, пре свега енергетске, као
и произведену робу ниске додатне вредности од Марока, Туниса, Египта
и Турске; проток људи, пре свега студената и квалификоване радне сна-
ге привучен је ка западно-европским земљама, које се и даље сматрају
обећаним и изгледним, док туристи теку у супротном смеру“.204 Без об-
зира на ову чињеницу, оно што је за сврху наше расправе битно јесте да
се суседство ЕУ јавља као озбиљан садржалац у њеном БДП, што говори
у прилог нашем ставу да само унутрашње тржиште, иако у међувремену
проширено, постаје преуско.
Из ЕСПОН извештаја можемо извући посредно још један аргумент
у прилог нашој тврдњи: „Иако је европско суседство de facto део функ-
ционалне Европе, ЕУ треба (а она то и чини) да обраћа пажњу на то
шта се у њему дешава.“205 ЕСПОН извештај чак критикује стратегију
ЕУ 2020, која према њему „сувише површно и помало патерналистички
помиње суседство“.206 Стратегија ЕУ 2020 је документ који је изради-
ла Комисија ЕУ о питању паметног, одрживог и инклузивног развоја,
како се у самом наслову наводи. Она наводи да је њено поље примене
„релевантно не само за ЕУ, већ може да понуди значајне потенцијале и
земљама кандидатима и суседству како би боље оснажили своје напоре
на плану реформи. Проширење простора на коме се примењују правила
ЕУ створиће нове прилике како за саму ЕУ тако и за њене суседе“.207
203 Ibid.
204 Ibid.
205 Ibid.
206 Ibid.
207 European Commission, EUROPE 2020: A strategy for smart, sustainable and inclusive
growth, http://ec.europa.eu/eu2020/pdf/COMPLET%20EN%20BARROSO%20%20%20
Дакле, ЕСПОН извештај, као документ научног карактера под капом

Европске комисије критикује Стратегију чији је аутор иста та Комиси-
ја, само овога пута у свом конзервативнијем, политичком виду. ЕСПОН
извештај сматра да стратегија ЕУ 2020 није довољно храбра у том нап-
редовању тржишта преко граница политичке структуре, да не полаже
довољно на њихов значај као будуће авеније кретања ове организације,
већ се према њима поставља површно и конзервативно, што не прати
у довољној мери стање на терену и самим тим је дугорочно осуђено на
неуспех.
Ако читамо даље ЕСПОН извештај, у њему налазимо даље раз-
вијање ове идеје преливања која се сада више не зауставља само на
непосредном региону већ сеже и ка даљим циљевима: „Утицај Европе
сигурно иде и преко граница ЕУ, па иако су региони суседства заиста
важни, они нису главни партнери ЕУ у њеним економским односима.
Као последица тога, у својим односима са суседством ЕУ се фокусира
на стратешка питања као што су енергија, безбедност и имиграција. Та-
кође, ЕУ покушава да продуби своје економске односе потписивањем
уговора о слободној трговини са суседним земљама, и општије посма-
трано, као што и ЕУ 2020 стратегија наводи, покушавајући да примени
правила ЕУ како би створила „нове прилике како за ЕУ тако и за њене
судеде“. Међутим, ово није део комплетне стратегије развоја за сусед-
ство иако суседне земље добијају велике уделе у буџету помоћи ЕУ“.208
Према томе, ни суседство ЕУ више не може да задовољи повећане захте-
ве глобализоване економије ЕУ подстакнуте високим степеном научног,
техничког и технолошког развоја и тежиште њеног даљег развојног ус-
мерења се пребацује на удаљеније регионе. У међувремену се ови већ
освојени региони суседства даље увезују путем продубљивања економ-
ских односа што добија свој правни израз у потписивању уговора о сло-
бодној трговини, али и преноса правних тековина ЕУ на правне системе
земаља суседства. Међутим, иако на први поглед може да делује да се
ради о чистој апсорпцији суседства у оквиру политичке структуре ЕУ,
заправо ове појаве доводе до скрајнутости ЕУ као непотребног посред-
ника у овој великој глобалној игри економских макро-региона. Оно што
иза ње остаје јесу њена достигнућа у погледу правних правила према
којима се нови, шири, глобализованији економски односи одвијају, али
она сама као политчка структура губи на значају.
Јер, територије којима Европа значи нису истовремено оне које
нешто значе Европи. У том смислу, треба истаћи да поменута страте-
гија ЕУ 2020 инсистира на настајућим тржиштима када разматра место
Европе у свету: „Део раста који Европа треба да генерише у наредној
деценији мораће да дође из настајућих економија како се њихове средње
007%20-%20Europe%202020%20-%20EN%20version.pdf, 15.8.2014, стр. 23.

класе буду развијале и буду почеле да увозе добра и услуге у којима

Европска Унија има компаративну предност“.209 Будућност даљег при-
вредног раста ЕУ, од којег зависи судбина и стабилност целе организа-
ције лежи у повезивању са настајућим тржиштима, али само то повези-
вање са настајућим тржиштима ствара једну глобализованију економију
која у крајњем случају за резултат има надрастање ограничавајуће по-
литичке структуре ЕУ. Познато је да ЕУ као целина заузима релативно
слабу позицију и има стално опадајући утицај у такозваним настајућим
економијама (пре свега Бразил, Индија, Кина), што се може означити
као њена слабост у покушају да се окористи од развоја настајућих еко-
номија које су нове светске арене глобализације.210 Насупрот томе, САД
су главни партнер ЕУ у свим врстама односа, али и поред тога, иако
су Русија, Кина и Јапан далеко мање важни од САД ни ови економски
стручњаци не желе да се уздрже од изјаве да су ове три земље суштин-
ски економски партнери ЕУ у погледу трговине, размене знања, инвес-
тиција и умрежавања у погледу пружања напредних услуга.211
Такође, Европа је једна од најразвијенијих области на свету. Она је
моћан и утицајан чинилац. Према подацима које доноси ЕСПОН из-
вештај, „Европа је прва трговинска сила у области промета робе и ус-
луга; она је први доносилац директних инвестиција на свету, а друга
је по привлачењу светских инвестиција; у њој се налази 40% седишта
500 највећих светских фирми; она има највишу позицију у међународ-
ној подели рада; она привлачи имигранте од ниско до високо квалифи-
кованих из свих делова света. Штавише, видљиво је да и поред интен-
зивних унутрашњих противречности, посебно између саме ЕУ и њених
чланица, ЕУ може да се сматра истинским политичким субјектом, који
показује кохерентност у својим спољнополитичким наступима“.212 ЕУ
је самим тим изузетно плодно тле за развој глобализације, она је њен
природни расадник и са њене територије глобализација у економским
односима извире и надраста је. Истовремено, таква струјања доводе и
до појава које делују у супротном смеру, појава које сведоче о опадајућој
моћи Европе у свету. Према једном примеру, удео Европе у међублоков-
ским регионима константно опада од 28% од краја 60-тих година прош-
лог века до 22% 2008. године. Практично у свим врстама протока осим
у миграцијама, сведоци смо смањујућег утицаја Европе у свету, Европе
која се све више ограничава на суседне земље.213 Том појавом се баве
различити политички документи ЕУ који као лек њеним, по политички
престиж ЕУ болним, последицама предлажу следеће мере:
growth, op.cit, стр. 22.
210 H. L. Sirkin, J. W. Hemerling, A. K. Bhattacharya, Globality: Competing with everyone
from everywhere for everything, New York, NY: Business Plus, 2008, стр. 12.
211 Ibid.
213 Ibid.
„1) активно деловање на плану спречавања смањивања утицаја

ЕУ у светским привредним односима;
2) европски привредни раст ће зависити од своје спремности да
зграби прилике које даје глобализација, а које су повезане нарочито
са растућим економијама у настајању;
3) важност суседских и односа на светском нивоу: успех стра-
тегије ЕУ 2020 зависиће не само од интеграције различитих европ-
ских региона већ и од њихове интеграције са суседима, па чак и са
односима на светском нивоу.“214
Све ове мере заједно имају за подлогу идеје проширења опсега де-
ловања ЕУ, њено транслирање на шири светски, дакле глобални ниво
како би се одржао њен примат, или барем значајно присуство у сфе-
ри међународних односа. Дакле, једина шанса за задржавање утицаја
који европске земље преко организације ЕУ као свог тренутног спољ-
но-политичког оквира врше јесте превазилажење садашњег оквира ЕУ
као првенствено регионалне организације и њен излазак на глобалну
политичку сцену. Самим тим, долазимо до могућности да постојећа
политичка структура неће бити у могућности да испрати ову, због
економских потреба трансформисану Европу. Привредни раст и даљи
развој друштва зависиће од спремности да се зграбе прилике које нуди
глобализација, а оне су повезане са економијама у настајању, у њима је
будућност, а не у европском дворишту, па ни у његовом непосредном
суседству. То је јасна порука која прихвата глобализацију као нужност,
која је не посматра критички, ни као по интересе ЕУ добру или лошу,
већ прагматично налаже потребу прилагођавања тој законитости. Ко-
лико то прилагођавање буде успешно, толико ће и ЕУ бити у могућ-
ности да као организација опстане.
Претходни примери мера били су сконцентрисани на унутрашњи
план, односно на оно што ЕУ сама према њеним званичницима мора
да предузме са собом да би опстала као субјект од значаја у међународ-
ним економским и другим односима. Међутим, овој унутрашњој аген-
ди комплементарна је и спољна, која се односи на трговинску и друге
екстерне политике Уније: „У данашњем стању међународних односа,
Светска трговинска организација је и даље најефикаснији начин за про-
ширење и управљање трговином у оквиру једног система заснованог на
правним правилима, она је угаони камен мултилатералног трговинског
система“, каже се у стратегији Европског савета о одрживом развоју.215
214 Види више у European Commission, Global Europe: Competing in the World – A
Contribution to the EU’s Growth and Jobs Strategy, http://trade.ec.europa.eu/doclib/
docs/2006/october/tradoc_130370.pdf, 15.8.2014, стр. 13, као и European Commission,
EUROPE 2020: A strategy for smart, sustainable and inclusive growth, op.cit, стр. 27.
215 Види о овоме више у Council of the European Union, Renewed EU Sustainable
Development Strategy, http://register.consilium.europa.eu/doc/srv?l=EN&f=ST%20
10117%202006%20INIT, 15.8.2014.
Дакле, ЕУ се упућује на једну организацију обухватнијег опсега као на

средство за спровођење одрживе спољне трговинске политике. У истом
документу се даље истиче: „Промене у светском економском поретку
данас су значајне по светску економију и међународне односе као и што
је то био крај Хладног рата. Светска економска интеграција се све брже
одвија, подстицана растом трговине и протока капитала, све већим сте-
пеном продубљености финансијских тржишта, опадајућим трошковима
превоза, као и револуцијом у области информационе и комуникацијс-
ке технологије. Све ове чињенице пружају до сада невиђене прилике за
раст и развој. Али оне такође доносе са собом и даља оптерећења по
природна добра, поготово нашу климу, као и традиционалне индустрије
и начине живљења. Оне су поткопале старе извесности и подстакле
нове страхове“.216 Јасно се види из наведеног цитата да званичници који
кроје спољну политику ЕУ добро осећају промену тежишта односа у
светској економији која настаје са најновијим и до сада свакако најјачим
таласом научног, техничког и технолошког развоја. Истиче се да се знат-
но смањују трошкови преноса роба што чини занимљивим са стано-
вишта остварења профита и она некада сувише територијално удаљена
тржишта, тако да само европско двориште и њен непосредни комшилук
постепено падају у запећак јер не могу да издрже тржишну утакмицу са
овим неупоредиво масовнијим и експанзивнијим економијама.
Спољни фокус истиче се константно у документима Комисије који
се баве проблемима раста и запослења у оквиру тржишта ЕУ.217 Више
није довољно бавити се тржиштем у обиму и структури која тренут-
но постоји у оквиру политичких граница ЕУ. Потребе економије земаља
чланица превазишле су тај оквир. Томе у прилог сведочи и чињеница
да се негативно посматра од стране европских економских експерата
појава да су извози из Европе јаки у земљама у којима је потражња ста-
тична, док су слабије пласирани на тржиштима која брзо расту, као што
су она азијска, у поређењу са њеним конкурентима, САД и Јапаном.218
Насупрот томе, истиче се да је потребно одбацити протекционизам код
куће и подредити се активизму у правцу стварања отворених тржишта
и правичних услова за трговину ван граница Уније.219 Дакле, потреб-
но је изложити домаће тржиште спољним утицајима, отворити његове
све скученије границе и утопити га у ширу целину како би се осигу-
рао даљи несметани економски раст. У том смеру, истичу се два кључна
елемента које треба испунити: „јаче укључење и повезивање са главним
настајућим економијама и регионима; и оштрији нагласак на уклањање
препрека прекограничној трговини“.220 Као примери добро прилагође-
216 Ibid, стр. 10–11.
217 Види European Commission, Global Europe: Competing in the World – A Contribution to
the EU’s Growth and Jobs Strategy, op.cit.
218 Ibid, стр. 5–6.
220 Ibid.
них економија, истичу се управо те главне економије у настанку, по-

готово Кина, Индија и Бразил, које „с правом жању плодове своје на-
растајуће улоге у светској трговини. Оне заједно чине 15% глобалних
трговинских токова. Овај раст, заснован на прогресивној либерализа-
цији, био је од суштинске важности за њихово историјско достигнуће у
виду спашавања милиона људи од сиромаштва“.221 Без икакве дилеме,
истиче се да је „ЕУ већ веома отворена према увозу из ових економија у
настајању и других земаља у развоју и спремна је да иде и даље“.222
Јасно је, према томе, да се будућност европског привредног раста
према речима самих економских стручњака ЕУ, који кроје њену спољ-
ну економску политику, заснива на отварању заједничког европског тр-
жишта ка јаким и ефикасним економијама доскора такозваног трећег
света, а сада, чини се све више света у коме полако настаје центар свет-
ке економије, оличеног у земљама које се популарно називају БРИК
(Бразил, Русија, Индија, Кина) и другим. Протекционизам је поново оз-
логлашен и ту увиђамо још једну потврду историјске законитости гло-
бализационог процеса који је вечита борба протекционизма са либера-
лизмом у економији. Затвореност тржишта наспрам њене отворености.
Све шире и шире, до достизања истинске глобалне, потпуно слободне
економије, као у пракси можда никада остварљивог идеала, али свакако
идеје водиље која усмерава конкретне мере економске политике. У так-
вој визији света, за територијално ограничена економска тржишта нема
места. Она се морају прилагодити, то јест у глобалне токове утопити
или бити осуђена на изолацију и регресију.
У погледу појединих врста добара која ће у будућности бити ва-
жна по европски увоз Стратегија Комисије о расту и запослењу по-
миње на првом месту енергију: „Спољно гледано, мораћемо да побољ-
шамо транспарентност, управљање и трговину у енергетском сектору у
трећим земљама кроз не-дискриминаторске услове транзита и приступ
трећим странама ка извозним инфраструктурама цевовода; као и пу-
тем помоћи побољшању производње и извозних капацитета и развитку
транспортне енергетске инфраструктуре. Разноликост извора, понуде
и транзита је од суштинске важности по нашу унутрашњу и спољну
политику“.223 Затим следе услуге: „Услуге су угаони камен економије
ЕУ. Оне представљају 77% БДП-а и запослења, то је област у којој ЕУ
има компаративну предност и област са највећим потенцијалом раста
у ЕУ извозима. Постепена либерализација глобалне трговине услугама
је важан чинилац даљег економског раста укључујући ту и развијени
свет. ЕУ ће морати да преговара око либерализације трговине услугама
са главним трговинским партнерима, поготово тамо где је приступ тр-
жишту слаб или где су наши партнери прихватили недовољно обавеза
221 Ibid.
222 Ibid.
у оквиру система СТО“.224 Следеће на листи приоритета су инвестици-

је: „Побољшање услова за инвестирање у трећим земљама за пружање
услуга или у другим областима може да буде значајан допринос расту,
како економије ЕУ тако и економија земаља домаћина. Како ланци по-
нуде постају глобализовани, све је важније могућност слободног инвес-
тирања у тржишта трећих земаља. Географија и блискост су и даље од
значаја. Успостављање „физичког“ присуства у страној земљи помаже
компанијама ЕУ да остваре пословне прилике, чини проток тргови-
не предвидљивијим, а такође и учвршћује имиџ и репутацију фирме
и њене земље порекла.“225 Иако се може рећи да ово инсистирање на
„блискости“ и географској близини земаља домаћина инвестиција слаби
аргумент о глобализованости економије ЕУ која надраста њен садашњи
територијални оквир, ипак је јасно да је суштински у питању само пре-
порука, а да се прави циљ налази у потреби за проналажењем нових
тржишта у која би се инвестирало, јер постојећа нису довољна. Даљи
развој науке, технике и технологије, који се све више захуктава и на-
предује готово свакодневно допринеће да и овај аргумент „блискости“
постане готово беспредметан.
У погледу начина остваривања зацртаних конкретних циљева, исти
документи такође нуде решења која се крећу на линији све присутније
глобализованости која чини преуском садашњи ниво развијености ев-
ропске политичке структуре. На првом месту се као инструменти спро-
вођења у живот економских реформи о којима смо говорили спомињу
Споразуми о слободној трговини: „Споразуми о слободној трговини
нису нимало нова појава за Европу. На пример, они играју значајну
улогу у европском суседству тако што јачају економске и регулаторне
везе са ЕУ. Они су део наших преговора о Европским партнерским спо-
разумима са афричким, карипским и пацифичким земљама, као и бу-
дућих споразума о придруживању са централно-америчким и андским
заједницама. Али, док наши постојећи билатерални споразуми подр-
жавају наше циљеве у погледу суседских и развојних циљева на ваљан
начин, наши главни трговински интереси, укључујући оне у Азији, су
слабије испоштовани. Садржина ових споразума је такође прилично
ограничена. Ми ћемо наставити да укључујемо друга питања и ширу
улогу трговинске политике у спољним односима ЕУ у билатералне тр-
говинске развоје стања. Али да би трговинска политика створила нове
послове и подстакла раст, економски чиниоци морају да имају главну
улогу у избору будућих Споразума о слободној трговини. Кључни еко-
номски чиниоци за нове партнере у Споразумима о слободној тргови-
ни треба да буду тржишни потенцијал (економска величина и раст) као
и ниво заштите против извозних интереса ЕУ (тарифне и вантариф-
не препреке).“226 Видимо да се помиње потреба склапања споразума

225 Ibid.
226 Ibid, стр. 12.
о слободној трговини са државама које припадају сасвим различитим

и просторно прилично удаљеним регионима, што говори о томе да се
ЕУ у својој спољној трговинској политици не устручава да закорачи
на глобалну сцену, односно да је глобална трговина већ постала реал-
ност која чини европско тржиште као референтан оквир недовољним
и превазиђеним. Чак се и директно истиче да су постојећи билатерални
споразуми са трговинске тачке гледишта недовољно добри и да их тре-
ба даље мењати у том смеру. Као разлог њихове тренутне неваљаности
нуди се објашњење да су они за свој ratio legis до сада имали интересе
одржавања суседских односа и развојну политику, међутим, то очиглед-
но више није приоритет спољне политике ЕУ и стога ови споразуми не
испуњавају потребе и сврху трговинске политике у новим, глобализо-
ванијим околностима. Поред споразума о слободној трговини, истиче
се и постојање стратешког интереса ЕУ у погледу развоја међународних
правила и сарадње у сфери политика конкуренције како би се обезбеди-
ла европска предузећа од евентуалних неправичних субвенција које би
добијала предузећа трећих земаља.227 У закључку се истичу и конкретне
мере ове политике склапања нових билатералних споразума и генерално
промене правила игре. Приоритетни циљеви су земље које припадају ор-
ганизацијама АСЕАН-а и МЕРКОСУР-а, као и република Кореја. За њих
се истиче да комбинују високе нивое заштите својих тржишта и пред-
стављају велике тржишне потенцијале, као и да су активни у склапању
споразума о слободној трговини са такмацима ЕУ. Индија, Русија и Савет
за сарадњу у Персијском заливу се такође наводе као потенцијалне мете
(код овог последњег су преговори већ поприлично одмакли), јер и они
имају добру комбинацију тржишног потенцијала и нивоа заштите која
погодује интересима ЕУ. Што се тиче Кине, за њу се истиче да испуњава
многе од ових критеријума, али јој треба поклонити посебну пажњу јер
поред бројних прилика са собом носи и доста ризика.
Све наведене промене које се догађају или се предвиђају да ће се до-
годити захтевају адекватно прилагођавање институционалног режима
ЕУ, како би се на изазове које оне са собом доносе адекватно реаговало.
ЕУ није неискусна у таквој врсти посла имајући у виду њена у последње
време све учесталија и све масовнија проширења, која су обухватила
велики територијални обим и бројну популацију, па самим тим физич-
ким чином прошириле потенцијал заједничког европског тржишта. Са
проширењем Уније и паралелним процесом продубљујуће глобализа-
ције, створила се и стратегија глобалног управљања Уније. Подстакну-
та проширењем, ЕУ је започела процес јачања унутрашњег управљања,
што је довело до „одговорности“ ЕУ да промовише своја успешна на-
чела унутрашњег управљања на читав свет.228 Глобализација је ојачала
поново потребу да ЕУ промовише глобално управљање. Можемо наћи
227 Ibid, стр. 11.

228 Jin Ling, „The EU’s New Approach to Global Governance“, China International Studies,
March/April 2013 стр. 90.
примере ове потребе у напорима који су предузети да се политике на

бољи начин ускладе са карактеристикама моћи ЕУ и да се на основу тог
модела даље развијају. 2000. године, „добра управа“, заснована на људ-
ским правима, демократији и владавини права, постала је саставни део
Споразума у Котонуу,229 створена са циљем да послужи као основни
елемент односа између ЕУ са једне стране и афричких, карипских и па-
цифичких земаља са друге, подложна сталној редовној провери која је
одређивала количину и средства стране помоћи намењене овим регио-
нима.
Из овог споразума је видљиво да је ЕУ обилно користила трговину
и помоћ другим земљама као облике у којима је извозила своје вреднос-
ти тако што је трговину и развој повезивала са политичким питањима.
И то није спорно. Оно што је, међутим, по нама упитно, јесте да ли је
могуће да ЕУ и у новим мултилатералним односима глобализоване еко-
номије настави са оваквом праксом. У односу према земљама које спа-
дају у домен примене Котону споразума, ЕУ је наступала као доминант-
на, развијена економија која је могла да диктира услове и да се понаша
патерналистички, да не кажемо експлоататорски.
Шта је заправо мултилатерализам у новим економским односима
као последици глобализованог светског тржишта заснованог на до сада
неискушеном научном, техничком и технолошком развоју? Око тога је
тешко постићи консензус у теорији. Роберт Киохан каже: „Мултилате-
рализам је начин координације националних политика у групи од три
или више држава, кроз ad hoc аранжмане или путем институција. Он,
дакле подразумева (искључиво) државе и често (али не и искључиво)
институције, које се дефинишу као „трајни и повезани скупови прави-
ла, формалних и неформалних, који прописују начине понашања, огра-
ничавају поступке и обликују очекивања“.230 На то један његов крити-
чар одговара да овој дефиницији фали квалитативна димензија.231 На
подручју европских званичних докумената имамо дефиницију Европске
безбедносне стратегије из 2003, која дефинише ефективни мултилате-
рализам као један од основа на коме треба градити међународни поре-
дак, што је један од три стратешка циља ЕУ: „У свету глобалних претњи,
глобалних тржишта и глобалних медија, наша безбедност и напредак
све више зависе од ефективног мултилатералног система“.232 Уговор из
229 The Cotonou agreement, Signed in Cotonou on 23 June 2000, http://ec.europa.eu/

europeaid/where/acp/overview/documents/devco-cotonou-consol-europe-aid–2012_
en.pdf, 15.8.2014.
230 Robert O. Keohane, „Multilateralism: An Agenda for Research“, International Journal, бр.
45, 1990, стр. 731.
231 John Ruggie, „Multilateralism: The Anatomy of an Institution“, International Organisation,
бр. 46 (3), 1992, стр. 567.
232 Javier Solana, „A Secure Europe in a Better World: European Security Strategy“, Brussels,
December 12, 2003, стр. 13
Лисабона понавља ова начела. Тако да се може закључити да је европско

схватање мултилатерализма, под европским мислимо на оно које изра-
жава званична ЕУ, блиско правилима и механизмима за које се залаже
Киохан.
Међутим, успон економија у настанку је унеколико изменио ова
схватања и бацио сумњу на могућност остварења овог типа мултилате-
рализма са ЕУ као његовим средиштем. Уместо тога постало је очиглед-
но да ће ЕУ једино моћи да се наметне са својим моделом институција и
механизама, правних, економских и других, некој другој, обухватнијој и
глобалнијој организацији, јер је сама недовољно јака да се наметне као
лидер, с обзиром на своју просторну ограниченост.
У том погледу наводимо два различита документа која између себе
нису много временски удаљена а звуче сасвим супротно, што гово-
ри о изузетно убрзаном процесу трансформације друштвених односа
на овом пољу данас. Још 2003. године, дакле пре свега нешто више од
деценије први стратешки извештај ЕУ каже: „Европа није никада била
тако сигурна нити стабилна. Европска унија је неизбежни глобални иг-
рач. Све веће приближавање европских интереса и јачање узајамне со-
лидарности у оквиру ЕУ чини нас све кредибилнијим и ефективнијим
субјектом. Европа треба да буде спремна да узме удела у одговорности
за глобалну безбедност и изградњу бољег света“.233 Насупрот томе, ово
осећање самозадовољства и остварења заменила је несигурност и пот-
реба за мењањем нечега што очигледно више не функционише већ с
краја прве деценије 21. века и економске кризе која је уздрмала ЕУ. У
већ помињаној стратегији Европа 2020, тадашњи председник Европске
Комисије Хозе Мануел Барозо (Jose Manuel Barroso) каже: „Ова криза је
позив на буђење, тренутак када схватамо да посао на који смо навикли
прети да нас осуди на постепену пропаст, на другу лигу новог глобалног
поретка...Недавна економска и финансијска криза је на драматичан на-
чин показала у коликој мери благостање, безбедност и квалитет живота
Европљана зависи од спољашњег развоја догађаја. Појава нових играча
са сопственим погледима на свет и интересима је такође нова важна од-
лика међународног окружења“.234 Слично звучи и тадашњи председник
Европског савета Херман Ван Ромпеј (Herman Van Rompuy) када каже
да је највећи изазов за Европу данас то како ће се суочити са „светом
ван Европе“. У говору под насловом „Изазови за Европу“, он каже: „У
новој политичкој фази глобализације, ово се мења. Политика се врти
око односа сила. А сила, то јест моћ, је релативна. Где се шири напре-
дак, тамо се премешта и моћ. Народ Европе почиње то да осећа. Они
233 Council of the European Union, A Secure Europe in a Better World: European Security
Strategy, 2003, http://www.eu-un.europa.eu/articles/en/article_3087_en.htm, 15.8.2014.
growth, op.cit, предговор.
су забринути, не због губитка „моћи“, већ због губитка посла, умањеног

благостања, као последице глобалне конкуренције“.235
У ЕУ се ствара уверење да свет показује очигледне одлике мулти-
поларизације. Мулти-поларизација на површину испада очигледније у
области политичких конфликата, јер су они непосредно значајнији по
интересе држава, тако на пример у погледу различитих схватања суве-
рености и мултилатерализма: „Либерални интервенционизам је жесто-
ко оспорен у остатку света и није више топло примљен чак ни на западу.
Државно усмеравани индустријски планови отворено оспоравају тр-
жишно оријентисане моделе раста. Путеви успостављања домаћег раста
се од стране сила у настанку сматрају бољим решењима од традицио-
налне Западне развојне помоћи“.236 Повећана моћ економија у настанку
учинила је да међународни систем постане сложенији и нестабилнији,
јер економије у настанку више не следе политички систем у коме је те-
жиште на Западу, већ наглашавају сопствене интересе и вољу да актив-
но учествују у и обликују међународни систем. Њихова конкуренција
у правилима, поретку и интересима са старим силама доводи до тога
да равнотежа сила не буде више доминантно одређена политиком, већ
економијом, што је у нескладу са концептом који је досада заступала
ЕУ, према коме се ефективни мултилатерализам заснивао на правили-
ма игре које је она сама прописивала, везујући примање финансијске
помоћи за остварење конкретних политичких захтева. Марк Леонард,
европски теоретичар, у том смислу каже: „Са становишта либералног
поретка – делује забрињавајуће да некадашњи трећи свет постаје све
више тај у коме се одвија процес глобалног управљања у оквиру нефор-
малних институција које се заснивају на равнотежи моћи (и то првен-
ствено економске с обзиром да је она војна још увек у рукама претежно
земаља Запада, прим. М.В.) а не на уговорно заснованим институцијама
које каналишу суверенитет. Праведно је укључити ове настајуће силе
у глобалне институције, али је сада јасно да уместо да чланство у тим
институцијама њих измени, оне драматично мењају природу самих тих
институција“.237
Није чудно стога што Унија покушава да се на неки начин одбрани
од ових нових појава, тако да у помињаној Глобалној стратегији из 2006.
године, 238 умањује се у знатној мери утицај вантрговинских чинилаца
235 Herman Van Rompuy, „The Challenges for Europe in a Changing World“, http://www.
consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ec/113067.pdf, 15.8.2014.
236 Giovanni Grevi, „A progressive European global strategy,“ Policy Brief, No. 140, FRIDE,
November, 2012, стр. 3.
237 Mark Leonard, „Тhe Central Challenge to the Western Liberal Order is the Rise of the
Post-Colonial Superpowers (with American Support)“, http://gt2030.com/2012/05/30/
the-central-challenge-to-the-western-liberal-order-is-the-rise-of-the-post-colonial-
superpowers-with-american-support/, 15.8.2014.
238 European Commission, Global Europe: Competing in the World – A Contribution to the
EU’s Growth and Jobs Strategy, op.cit.
као што су правичност, мултилатерализам и развој који су дотле стално

били наглашавани као саставни део њене спољне трговинске политике.
Уместо тога приступ тржишту се ставља у средиште а инсистира се на
моменталним економским добитима. Говорили смо већ како се за ин-
струменте остварења ових циљева предвиђају билатерални споразуми,
односно како се у избору трговинских партнера све више критерију-
ми избора пресељавају на питања приступа тржишту, тржишног по-
тенцијала, трговинских препрека и економског обима. Пред претњом
депресије у економији након дужничке кризе, ЕУ је заузела агресиван
став тражећи путеве за склапање извозних и споразума о инвестирању,
а економска безбедност је бацила у засенак остала горућа питања. На
површини, како истиче један аутор, ЕУ је и даље одана мултилатералној
слободној трговини, али нови прописи које ЕУ доноси након кризе су
очигледно дискриминишући против нација које нису чланице ЕУ и њи-
хових предузећа.239 Иако на речима одани либерализацији, званичници
ЕУ заправо творе један прикривени протекционизам кроз увођење фи-
нансијских начела, правила и стандарда. Све више се може чути да је у
погледу дискриминативних мера, ЕУ највећи преступник међународних
трговинских норми.240
Ипак, у питању су трзаји који не могу да спрече друштвену закони-
тост глобализације. Они су логични и нормални одраз покушаја ЕУ да
задржи примат свог облика регионалне организације иако јој глобали-
зовани економски односи измичу тло под ногама. Током разговора у Ко-
пенхагену, на самиту посвећеном проблему климатских промена, многи
чиниоци, попут истакнуте улоге групе Г20 као неформалног механизма
управљања и све веће међусобне сарадње групе земаља које спадају у те
скраћенице попут БРИК или БАСИК (Бразил, Јужна Африка, Индија,
Кина), натерали су ЕУ да предузме флексибилније начине оснаживања
сарадње са овим земљама.
У том смислу, врло је занимљив као пример, однос који ЕУ има са
тренутно најекспанзивнијом економијом света, Кином. Како истиче
Ли Јинг: „Однос Кине и ЕУ, већ више него билатералан, имао је кључ-
ни утицај на подстицање процеса глобалног управљања. Визија Кине
и очекивања од ње на страни ЕУ су се промениле, од схватања Кине
као пасивног објекта, до покушаја да се Кина инкорпорира у глобал-
ни систем управљањa предвођен ЕУ, преко схватања Кине као значај-
ног партнера у глобалном управљању, до позива Кини да преузме више
одговорности за суочавање са глобалним изазовима. Према томе, нов
начин размишљања ЕУ о глобалном управљању, не само што ће утицати
на билатералне везе са Кином, већ ће и променити приоритете и начи-
не сарадње двеју страна у погледу глобалног управљања. Две стране ће
239 Jin Ling, „The EU’s New Approach to Global Governance“, China International Studies,
March/April 2013 стр. 104.
240 Ibid.
имати више прилика за прагматичну сарадњу на једнакој нози како се

међу њима појачава конкуренција у приступима и интересима“.241 Још
2005. године, тадашњи британски премијер Гордон Браун је сматрао
да је Кина постала економска сила која не сме бити занемарена у раз-
мишљањима о европској спољној економској политици: „Кина је недав-
но претекла Јапан, и према критеријуму куповне моћи, постала је друга
по значају привреда у свету. За мање од пет година она ће, по свој при-
лици, претећи јапанску привреду и у погледу тржишне размене“.242 Та
предвиђања данас добијају своју пуну потврду. Са друге стране, индус-
тријска производња у проширеном европском дворишту опада: „Земље
које данас чине ЕУ25 1980. године су оствариле двадесет шест одсто
светске индустријске производње. Тај проценат је 2003. године смањен
на двадесет два одсто, а 2015. године вероватно неће износити више од
седамнаест одсто“.243 Последица смањене индустријске производње у
самој Европи је да велике компаније не набављају више своју робу и
услуге у одређеним европским замљама, већ из свих крајева света. Пре
свега, то јача додатно специјализацију у појединим замљама на глобал-
ном нивоу што врши повратни утицај на даље јачање глобалне тргови-
не. Светска трговина тако у укупном светском економском производу
престиже производњу: „у периоду 2003-2004. године светска трговина
расла је двоструко брже од глобалне производње“.244 Светска трговина
убрзава глобализацију, а глобализација утопљава Европску Унију у гло-
бализовани свет, јер се њена производња сели из њених држава чланица
у земље у развоју, са којима она све више тргује и од њих постаје зави-
сна. То се не огледа само у домену робне производње, већ и у домену
трговине услуга, где једна друга нарастајућа светска сила води главну
реч на глобалном тржишту: „Транснационална трговина услугама брзо
напредује, а у томе предњачи Индија. Извоз услуга из Индије је, у ре-
алној новчаној вредности, порастао од пет милијарди долара у 1990, на
четрдесет милијарди долара у 2004“.245
За тренутак застанимо и погледајмо како је до оваквог развоја ситу-
ације дошло. Како су Кина и Индија постали светски прозводни центар,
односно средиште за производњу услуга? „Када се земље у развоју први
пут значајније укључују у светску привреду, оне то чине било пољопри-
вредним производима или индустријском робом чија производња за-
хтева знатно учешће радника, као што су одећа и текстил“.246 Тада
настају обично проблеми за привреде тих земаља, јер када се тржиште
једном отвори, оно постаје преплављено производима из развијених
241 Ibid, стр. 107–108.

242 Gordon Brown, Global Europe, Treasury, London, 2005, стр. 4.
243 Ентони Гиденс, Европа у глобалном добу, Клио, Београд, 2009, стр. 16.
244 Ibid, стр. 17.
245 Ibid.
246 Ibid, стр. 67.
земаља, који су додуше скупљи, јер се производе уз веће трошкове по

јединици производа, али су зато квалитетнији од домаће робе. Неке
земље у развоју никада не успеју да се са овом конкуренцијом изборе,
али Кина и Индија су у томе успеле и зато су тако успешне. „Оне више
не улазе у конкуренцију на основу нижих надница, већ све више на ос-
нову квалитета и технологије.“247
Примери увозних артикала, чије присуство доводи до сталног раста
увоза Кине у земље ЕУ су изражени нарочито у електронској роби. Удео
Кине у увозу електронске робе на тржиште ЕУ се у периоду од 1995-
2003. године повећао са пет одсто на двадесет одсто, а затим се у пе-
риоду од 2003. па до 2010. године увећао за још педесет одсто од овог
процента.248
Занимљиво је питање како се све наведене економске промене одра-
жавају на став становништва ЕУ, које у једној тако демократској орга-
низацији, има велики утицај на креирање политика које су потребне
да би се промене спровеле у дело. Поготово је ово јасно када се има у
виду колико европски социјални модел значи за суштинску слику коју
о Европи, то јест Европској Унији има остатак света. Из тог разлога су
двојица чувених европских интелектуалаца, Јирген Хабермас и Жак Де-
рида, својевремено у једном отвореном писму о будућности европског
идентитета, написали да су „гаранције социјалне заштите“ и „поверење
Европљана у просвећујућу моћ државе“ неизоставни део овог иденти-
тета.249 Истраживања која се баве испитивањем јавног мњења у оквиру
Уније нам говоре да је расположење становништва већински негативно
према управо оним мерама политике које смо у претходној анализи на-
вели да су главни мотори глобализације и укључивања ЕУ у шире гло-
балне економске токове. Како каже један аутор велики делови друштва
у државама чланицама Уније сматрају да ЕУ подржава мере политике
које социјално благостање чине горим него што јесте. Даља отварања
тржишта, либерализација, трговине, кретање радника из сиромашних
ка богатијим тржиштима рада, све су то процеси који доприносе појави
„друштвеног песимизма“.250 ЕУ се тако јавља као „катализатор појача-
не поларизације између „добитника“ и „губитника“. Није чудно да се у
оваквом стању ствари изборно тело решава да гласа против институци-
оналних уговора који имају за циљ да учине ЕУ јачом и ефективнијом.“
У наставку аутор, који пише са становишта потребе прилагођавања
247 Ibid, стр. 68.

248 Ibid.
249 Jürgen Habermas, Jacques Derrida, „15. фебруар или шта повезује Европљане“, Daniel
Levy et al (eds.), Old Europe, New Europe, Core Europe: Translantic Relations After the
Iraq War, Verso, London, 2005, стр. 13.
250 Roger Liddle, „Social pessimism – The new social reality of Europe“, Policy network
essay, 2008, file:///D:/My%20Documents/Downloads/-uploadedFiles-Publications-
Publications-Social_pessimism_web_version.pdf, 12.8.2014, стр. 7.
неизбежних процеса глобализације условима социјалне државе, каже:

„Модернизаторска левица мора да створи нови пројекат ЕУ који се
састоји у уобличавању тржишта и глобализације на друштвено правед-
нији начин“. Све је то део потребног мисленог процеса о начину на који
се може постићи „нова политика оптимизма.“251
251 Ibid.
V. ЗАКЉУЧАК ДРУГОГ ДЕЛА
Као што је некада средњевековни феуд, услед развоја науке, технике

и технологије, постао превазиђен, преузак оквир за економске процесе
и односе, који су тражили ширу сировинску базу и шире тржиште, као
и за друге базичне друштвене процесе и односе, те је уступио централ-
но место у територијалној подели друштва националним државама, и
као што је национална држава већ од XIX века почела да бива преузак
оквир за неке од економских и других друштвених, пре свега неполи-
тичких односа и процеса, па су почеле да се развијају међународне ор-
ганизације, укључујући, од половине XX века и интеграционе органи-
зације попут Европских заједница, тако у данашње време, са све већом
мером превазиђености националних држава, које постају преузак оквир
за велики број друштвених процеса и односа који се све више дижу на
светски ниво, и регионалне интеграционе организације попут Европске
уније почињу да бивају, у низу аспеката, преуске и превазиђене. Еко-
номски и други друштвени процеси и односи се једноставно дижу на
светски ниво и једино светски ниво може да буде адекватан оквир за
све већи број њих.
Током шест деценија свог развоја, европски интеграциони процес
се делимично прилагођавао овом ширењу обухвата друштвених односа
тиме што је примањем нових чланица проширивао властити оквир, по
цену ограничавања могућности да због тог ширења учвршћује степен
интегрисаности, тј. да продубљује интеграцију у жељеној мери. Ипак,
пошто је ЕУ европска организација, чији чланови могу да буду само ев-
ропске државе, могућност овог ширења је лимитирана европским окви-
рима.
Данас, посебно у време економске кризе која је захватила свет, па и
Европску унију, многи аутори износе песимистичке прогнозе у погледу
будућности ове интеграционе организације. Говори се о колапсу, распа-
ду, имплозији Европске уније, о њеној економској или политичкој не-
одрживости. Посебно се указује на јачање негативне политичке воље
према ЕУ код становништва или политичких елита дела држава члани-
ца, укључујући и њене изворне или ране чланице. У Великој Британији
се најављује референдум о останку у ЕУ. Незадовољство Европском
унијом у земљама посебно захваћеним економском кризом, попут Грч-
ке, веома је велико.
Међутим, Европске заједнице и Европска унија су и раније пролази-
ли кроз кризе, али интеграциони процес је опстајао и у својој суштини
био очуван, мада некад успорен или унеколико модификован. „Фактич-

ка солидарост“ која је резултирала из „конкретних остварења“ о којима
је говорио Робер Шуман одиграла је своју позитивну и конструктивну
улогу.
Али европски интеграциони процес морамо посматрати у светлу
ширих друштвених законитости које су изнад и изван политичке воље
народа и елита, које неумитно одређују судбину човечанства. Једна так-
ва законитост је глобализација, о којој смо у овом раду говорили. Раз-
војем науке, технике и технологије изазвано и детерминисано ширење
обухвата економских и других друштвених процеса и односа, не може
мимоићи Европску унију. Као што националне државе бивају преуске и
превазиђене, тако и регионални интеграциони аранжмани постају та-
кође преуски и превазиђени. Друштвени процеси и односи траже већу
ширину, дижу се на светски ниво.
Како је и сама настала као реакција на превазиђеност и преускост
оквира њених држава чланица, Европска унија заправо представља
међуфазу у процесу глобализовања друштвених процеса и односа. Она
се налази пред избором: или ће покушати да се заштити од глобализа-
ције тиме што ће да се затвори, да се постави као ексклузивни клуб бо-
гатих земаља (чак и најнеразвијеније државе чланице ЕУ су релативно
богате у поређењу са већином држава у свету), или ће ићи у сусрет гло-
бализацији и наћи своје место и улогу у њој. Прва опција би била осуђе-
на на пропаст, јер је немогуће супротставити се једној друштвеној зако-
нитости. Што се тиче друге опције, она би подразумевала прихватање
релативизације политичких и институционалних оквира и структура
ЕУ, тј. њихово растапање у процесу глобализације. Али европске вред-
ности, европска правна тековина, тзв. acquis communautaire, требало би
својим квалитетом, својом супериорношћу, да се наметну на светском
плану. Шездесет година интеграционе праксе донели су нагомилано ис-
куство повезивања држава и народа које може бити искоришћено и на
глобалном плану. Европска интеграција би могла да послужи као нека
врста модела за обједињавање човечанства у процесу глобализације.
Угао гледања који поставља овај рад на економске односе које Ев-
ропска унија има са спољним светом је нешто другачији од уобичаје-
ног приступа који се у науци среће када је реч о истој теми. Економ-
ски односи су створили потребу за организацијом као што је Европска
унија, а у току наше расправе стално истичемо да долази време када они
постају узрок њеног силаска са глобалне позорнице као политички по-
требне творевине. Оно што остаје за њом јесу њена достигнућа, међу
којима и право, које је било глобално пре него што су економски односи
који су створили ЕУ постали глобални, односно пре него што ће они то
постати, ако се узме у обзир да је тај процес тренутно у току. Тако пра-
во, заједно са осталим достигнућима чини модел на основу кога би се
градила структура и начин функционисања нове, глобалније политичке
организације у коју би се ЕУ у крајњем случају утопила. Као што смо

већ истакли, долази до парадоксалне ситуације да ЕУ сама доприноси
својој непотребности, али не кроз сукобе и неспоразуме на политичком
нивоу, како се то у јавности представља, већ, а у томе је суштина па-
радокса, самим својим деловањем на међународној економској сцени,
жељом за добијањем веће и значајније улоге као чиниоца у свим сфера-
ма глобалног друштва, чиме само убрзава процес глобализације који је
за узврат растаче.
Видели смо у оквиру последњег одељка како се испољавају ове већ
унеколико видљиве последице глобализације на економско функцио-
нисање ЕУ. Пре свега, велики градови у оквиру ЕУ се повезују у једну
глобалну економску мрежу независно од политичке структуре којој
припадају, било да је то њихова национална држава чланица или сама
ЕУ. Затим се те мреже градова међусобно повезују у шире просторне це-
лине економских макро-региона, при чему су растојања са становишта
чинилаца попут трговине, миграција, протока студената или авио веза
претежнија по значају у односу на припадност градова некој регионал-
ној политичкој структури. Тако долази до појаве да економски најраз-
вијеније државе које нису чланице ЕУ буду у истом макрорегиону са
својим парњацима по економским критеријумима у државама чланица-
ма ЕУ, чиме се разбија целовитост и јединство политички дефинисане
територије ЕУ, то јест она губи на значају пред наведеним чиниоцима.
Ово повезивање великих градова у оквиру макро-региона доводи до
повећања удела трговине у бруто друштвеном производу економских
ентитета. Са повећањем удела трговине у БДП, БДП постаје зависан од
трговине у тој мери да постепено трговина мора да потражи шири ок-
вир од оног који јој пружа политички омеђена организација и почиње
да се прелива преко њених граница, тражећи јефтиније и економичније
облике размене који би омогућили даљи раст БДП. Као што смо видели,
суседство ЕУ се јавља као озбиљан садржалац у њеном БДП, што говори
у прилог нашем ставу да само унутрашње тржиште, иако у међувремену
проширено, постаје преуско, што је још један од разлога преливања.
Званични документи ЕУ који се баве овим темама покушавају да
подстакну улогу ЕУ као значајног играча на глобалном тржишту, виде-
ли смо да ЕСПОН извештај сматра да стратегија ЕУ 2020 није довољно
храбра у том напредовању тржишта преко граница политичке структу-
ре, да не полаже довољно на њихов значај као будуће авеније кретања
ове организације, већ се према њима поставља површно и конзерватив-
но, што не прати у довољној мери стање на терену и самим тим је дуго-
рочно осуђено на неуспех. Дакле, Европа као једна од најразвијенијих
области на свету, један моћан и утицајан чинилац који је самим тим
изузетно плодно тле за развој глобализације, њен такорећи природни
расадник, подстиче је још више сопственом економском политиком,
убрзавајући процес у коме је глобализација у економским односима,
извирући из ње, надраста. Притом, званичници који кроје спољну по-

литику ЕУ сасвим добро осећају промену тежишта односа у светској
економији која настаје са најновијим и до сада свакако најјачим тала-
сом научног, техничког и технолошког развоја. Они истичу да се знатно
смањују трошкови преноса роба, што чини занимљивим са становишта
остварења профита и она некада сувише територијално удаљена тр-
жишта, тако да само европско двориште и његов непосредни комшилук
постепено падају у запећак, јер не могу да издрже тржишну утакмицу са
другим неупоредиво масовнијим и експанзивнијим економијама. Дакле,
потребно је изложити домаће тржиште спољним утицајима, отворити
његове све скученије границе и утопити га у ширу целину како би се
осигурао даљи несметани економски раст. У том смеру, истичу се два
кључна елемента које треба испунити: „јаче укључење и повезивање са
главним настајућим економијама и регионима; и оштрији нагласак на
уклањање препрека прекограничној трговини“. А будућност је, конкрет-
но у енергији, услугама, инвестицијама, добрима која су симболи гло-
бализације. На првом месту се као инструменти спровођења у живот
економских реформи о којима смо говорили спомињу Споразуми о сло-
бодној трговини, и то са државама које припадају сасвим различитим и
просторно прилично удаљеним регионима, што говори о томе да се ЕУ
у својој спољнотрговинској политици не устручава да закорачи на гло-
балну сцену, односно да је глобална трговина већ постала реалност која
чини европско тржиште као референтан оквир недовољним и прева-
зиђеним. Све наведене промене које се догађају, или се предвиђају да ће
се догодити захтевају адекватно прилагођавање институционалног ре-
жима ЕУ, како би се на изазове које оне са собом доносе адекватно реа-
говало. Међутим, успон економија у настанку је унеколико изменио ова
схватања и бацио сумњу на могућност остварења овог типа мултилате-
рализма са ЕУ као његовим средиштем. Уместо тога постало је очиглед-
но да ће ЕУ једино моћи да се наметне са својим моделом институција и
механизама, правних, економских и других некој другој, обухватнијој и
глобалнијој организацији, јер је сама недовољно јака да се наметне као
лидер, с обзиром на своју просторну ограниченост.
За крај нешто укратко треба рећи и о ставу који наша земља тре-
ба да има према свему овом, јер како смо истакли у уводу, свака тема
која се у нашој земљи дотакне било ког аспекта Европске уније, било
да се она разлаже на каквом престижном научном скупу или обичном
чаршијском разговору, неизоставно заврши расправом о питању нашег
„европског пута“. Послужимо се једном наизглед не много битном ди-
пломатском изјавом саопштеном у једном полу-формалном разговору,
која, међутим, у својој једноставности потпуно одговара ономе што
непрестано у овом раду истичемо, а то је да морамо да будемо свесни
шта је најпозитивнија есенција Европске Уније, која не може да наиђе
на било чије оспоравање, нити да буде предмет било каквог сумњичења,
уколико наравно говоримо о политичкој сфери. Пре скоро две деценије,

негде средином деведесетих година прошлог века, представник једне
велике јапанске фирме у Београду је једном од аутора овог текста (Б.
Ракићу), на питање шта би то СР Југославија и Србија требало да раде
да би створиле основ за успешну економску сарадњу са Јапаном, одго-
ворио: „Да би СРЈ и Србија успешно развијале економске и друге односе
са Јапаном, неопходно је на првом месту да хармонизују своје прописе
са правом Европске уније.“ Одговор више него индикативан.
Како су, по нашем мишљењу, институционални и политички ок-
вири и структуре ЕУ осуђени на растапање у процесу глобализације,
Србија би на свом европском путу требало мање да тежи укључењу у
њих, а приоритет би требало да да прихватању acquis communautaire-а,
као суштинског елемента интеграционог процеса, који има извеснију
будућност. Његово прихватање представља суштински елемент ваљаног
уређења и устројавања нашег властитог друштва, неопходног за његово
успешно функционисање на унутрашњем плану, као и за успешну међу-
народну сарадњу не само са ЕУ и њеним чланицама већ и са другим
државама у свету. Коначно, ово суштинско европеизовање кроз интери-
оризовање европских стандарда, односно европске правне тековине, не
само што је на дуг рок једино битно, већ нас ни на који начин не дово-
ди у ситуацију да будемо изложени политичким уценама и притисцима,
као што је то случај онда када инсистирамо на формалном чланству у
ЕУ.
ИЗВОРИ
Allott Philip, The Health of Nations: Society and Law Beyond the State, Cambridge,
Cambridge University Press, 2002.
Al-Rodhan Nayef R.F, Stoudmann Gérard, Definitions of Globalization: A
Comprehensive Overview and a Proposed Definition, Geneva, Geneva Centre for
Security Policy, 2006, http://www.sustainablehistory.com/articles/definitions-of-
globalization.pdf, 20.11.2013.
Armand Louis, Drancourt Michel, Le Pari Européen, Paris, Fayard, 1968.
Bariéty Jacques, „Le projet d’union européenne d’Aristide Briand“, Jean Bérenger,
Georges-Henri Soutou (ed.), L’ordre européen du XVIe au XXe siècle, Presses de
l’Université de Paris-Sorbonne, Paris, 1998.
Beaudry Pierre, Louis XI, créateur de l’Etat-nation, http://www.solidariteetprogres.
org/documents-de-fond-7/histoire/article/louis-xi-createur-de-l-etat-nation.html,
12.11.2013.
Beck Ulrich, „The Cosmopolitan Perspective: Sociology of the Second Age of
Modernity“, British Journal of Sociology, Vol. 51, Issue No. 1, January/March
2000, стр.. 79-105.
Bentham Jeremy, Principles of International Law, доступно, 1. јула 2014. године, на:
http://www.laits.utexas.edu/poltheory/bentham/pil/index.html.
Bobbitt Philip, The Shield of Achilles: War, Peace and the Course of History, London,
Penguin, 2003.
Boegner Jean-Marc, „1958, le général de Gaulle et l’acceptation du traité de Rome“,
Espoir n°87, 1992; доступно, 12. јуна 2014. године на следећој интернет
адреси: http://www.charles-de-gaulle.org/pages/l-homme/dossiers-thematiques/
de-gaulle-et-le-monde/de-gaulle-et-lrsquoeurope/temoignages/1958-le-general-de-
gaulle-et-lrsquoacceptation-du-traite-de-rome.php.
Brinkman R, Brinkman J, „Corporate Power and the Globalization Process“,
International Journal of Social Economics, Vol. 29, No. 9, 2002, стр. 730-752.
Broadberry Stephen, Klein Alexander, „Aggregate and per capita GDP in Europe,
1870-2000: continental, regional and national data with changing boundaries“,
EuroGDP2, 27 October 2011, доступно, 15. августа 2014. године, на сле-
дећој интернет адреси: http://www.lse.ac.uk/economichistory/pdf/broadberry/
eurogdp2.pdf .
Brown Gordon, Global Europe, Treasury, London, 2005.
Brzezinski Zbigniew, The Grand Chessboard: American Primacy And Its Geostrategic
Imperatives, New York, Basic Books, 1997.
Burckhardt Carl J, Vier historische Betrachtungen, Manesse Verlag, Zürich, 1953.
Burin des Roziers Étienne, „De Gaulle et l’Europe“, Philippe de Saint Robert (ed.),
L’Europe déraisonnable, Paris, O.E.I.L. – Valmonde, 1992.
Извори 153
Castel de Saint-Pierre Charles Irénée, Projet pour rendre la Paix perpétuelle en Eu-
rope, tome I, Utrecht,Chez Antoine Schouten, 1713; доступно, 1.јула 2014. го-
дине, на: https://archive.org/details/projetpourrendr00saingoog.
Castel de Saint-Pierre Charles Irénée, Projet pour rendre la Paix perpétuelle en Eu-
rope, tome II, Utrecht, Chez Antoine Schouten, 1713; доступно, 1. јула 2014.
године, на: http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k86492n.
Chailley Joseph, Sully, Économies Royales, Paris, Guillaumin.
Commission du droit international, Fragmentation du droit international: difficultés
découlant de la diversification et de l’expansion du droit international, Rapport du
Groupe d’étude de la Commission du droit international, Établi sous sa forme
définitive par Martti Koskenniemi, A/CN.4/L.682, du 13 avril 2006.
Commission du droit international, Fragmentation du droit international: difficultés
découlant de la diversification et de l’expansion du droit international, Projet
de conclusions des travaux du Groupe d’étude de la Commission du droit
international,Établi sous sa forme définitive par Martti Koskenniemi, A/
CN.4/L.682/Add.1, du 2 mai 2006.
Cooppan Vilashini, „World Literature and Global Theory: Comparative Literature for
the New Millennium“, Symploke, Vol. 9, Issue 1-2, 2001, стр. 15-43.
Cottier Diane lе, „L’exception communautaire en matière de protection des
droits fondamentaux: quelle hiérarchie entre le droit international et le droit
communautaire? Commentaire de l’arrêt Kadi“, http://m2bde.u-paris10.
fr/content/l%E2%80%99exception-communautaire-en-mati%C3%A8re-de-
protection-des-droits-fondamentaux-quelle-hi%C3%A9rarchie, 1.4.2014.
Cotonou agreement, Signed in Cotonou on 23 June 2000, http://ec.europa.eu/
europeaid/where/acp/overview/documents/devco-cotonou-consol-europe-
aid-2012_en.pdf, 15.8.2014.
Council of the European Union, Renewed EU Sustainable Development Strategy,
http://register.consilium.europa.eu/doc/srv?l=EN&f=ST%2010117%202006%20
INIT, 15.8.2014.
Council of the European Union, A Secure Europe in a Better World: European Security
Strategy, 2003, http://www.eu-un.europa.eu/articles/en/article_3087_en.htm,
15.8.2014.
Crucé Émeric (Cruceus Parisiensis, Emericus), „Le Nouveau Cynée“, ou Discours
d’Estat representant les occasions & moyens d’establir une paix generalle, & la
liberté du commerce par tout le monde: aux monarques et princes souverains de ce
temps, Paris, Chez Iacques Villery, au Palais sur le Perron Royal, 1623.
Crucé Émeric, „Le Nouveau Cynée“ ou Discours d’État: représentant les occasions
et moyens d’établir une paix générale et liberté du commerce par tout le monde,
(рrésenté par Alain Fenet et Astrid Guillaume), Rennes: Presses universitaires
de Rennes, 2004.
Ченгић Един, „Сарајевски процес – Алија Изетбеговић (Суђење групи мусли-
манских интелектуалаца 1983.)“, текст доступан, на дан 12. јуна 2014. го-
дине, на следећој интернет адреси: http://www.camo.ch/sarajevski_proces.htm.
Debré Michel, „Les conceptions du Général, ‘telles que je puis en témoigner...’“, Espoir
n°26, 1979; доступно, 12. јуна 2014. године на следећој интернет адреси:
http://www.charles-de-gaulle.org/pages/l-homme/dossiers-thematiques/de-gaulle-
et-le-monde/de-gaulle-et-lrsquoeurope/temoignages/michel-debre-les-conceptions-
du-general-telles-que-je-puis-en-temoigner.php.
Димитријевић Војин, Рачић Обрад, Међународне организације, Београд, Прав-
ни факултет Универзитета Унион и Службени гласник, 2011.
„Discours et déclarations du général de Gaulle“ (extraits), Le Monde diplomatique,
Un cahier spécial sur l’Europe, jeudi 28 avril 2005, доступно, 12. јуна 2014. го-
дине, на следећој интернет адреси: http://www.monde-diplomatique.fr/cahier/
europe/a12165.
Dubois Pierre, De Recuperatione Terre Sancte, Traité de Politique Générale, publié
d’après le manuscrit du Vatican par Ch.-V. Langlois (chargé de cours à la Faculté
des Lettres de Paris, Paris, Alphonse Picard. éditeur, доступно, 1. јуна 2014, на:
https://archive.org/stream/derecuperationet00dubouoft#page/ii/mode/2up.
ESPON, Territorial Impact of Globalization for Europe and its Regions, http://www.
espon.eu/export/sites/default/Documents/Projects/AppliedResearch/TIGER/
DFR/TIGER_DFR_executive_summary.pdf, 15.8.2014.
European Commission, EUROPE 2020: A strategy for smart, sustainable and inclusive
growth, http://ec.europa.eu/eu2020/pdf/COMPLET%20EN%20BARROSO%20
%20%20007%20-%20Europe%202020%20-%20EN%20version.pdf, 15.8.2014.
European Commission, Global Europe: Competing in the World – A Contribution to
the EU’s Growth and Jobs Strategy, http://trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2006/
october/tradoc_130370.pdf, 15.8.2014.
Faye Jean-Pierre, L’ Europe une, Les philosophes et l’ Europe, Paris, Gallimard, 1992.
Fur Lois le, Међународно јавно право, Public international Law, Београд, Издавач-
ка књижарница Геце Кона, 1934.
Gallois Pierre-Marie, „Réflections sur la défense de l’Europe“, Philippe de Saint
Robert (ed.), L’Europe déraisonnable, Paris, O.E.I.L. – Valmonde, 1992.
Gerbet Pierre, „1958-1969: la politique agricole commune“, Espoir n°90, 1993;
доступно, 12. јуна 2014. године на следећој интернет адреси: http://www.
charles-de-gaulle.org/pages/l-homme/dossiers-thematiques/de-gaulle-et-le-monde/
de-gaulle-et-lrsquoeurope/analyses/la-politique-agricole-commune-1958-1969.
php.
Гиденс Ентони, Европа у глобалном добу, Клио, Београд, 2009.
Goldman David B., Globalisation and the Western Legal Tradition: Recurring Patterns
of Law and Authority, Cambridge, Cambridge University Press, 2008.
Grégoire Henri, „Rapport sur la nécessité et les moyens d’anéantir les patois et
d’universaliser l’usage de la langue française“, Convention nationale, 1794,
http://fr.wikisource.org/wiki/Rapport_Grégoire, 10.1.2013.
Grevi Giovanni, „A progressive European global strategy,“ Policy Brief, No. 140,
FRIDE, November, 2012.
Griotteray Alain, „La paix européenne entre l’illusion et le mensonge“, Philippe de
Saint Robert (ed.), L’Europe déraisonnable, Paris, O.E.I.L. – Valmonde, 1992.
Grosser Alfred, „La politique européenne du général de Gaulle“, Espoir n°62, 1988;
доступно, 12. јуна 2014. године на следећој интернет адреси: http://www.
charles-de-gaulle.org/pages/l-homme/dossiers-thematiques/de-gaulle-et-le-monde/
Извори 155
de-gaulle-et-lrsquoeurope/analyses/la-politique-europeenne-du-general-de-gaulle.
php.
Habermas Jürgen, „Struggles for Recognition in Constitutional States“, European
Journal of Philosophy, Vol. 1, бр. 2, 1993, стр. 128–155.
Harouel-Bureloup Véronique (Maître de Conférences à l’Université de Paris 8),
„Etat et nation: un rappel historique...“, Grotius International, Géopolitiques
de l’humanitaire, http://www.grotius.fr/etat-et-nation-un-rappel-historique/,
12.11.2013.
Harvey David, The Condition of Postmodernity, Oxford, Blackwell, 1989.
Hemleben Sylvester John, Plans for World Peace through Six Centuries, Chicago, The
University of Chicago Press, 1943.
Hoffmann Walther, Das Wachstum der deutschen Wirtschaft seit der Mitte des 19.
Jahrhunderts, Berlin: Springer Verlag, 1965.
Holton R. J., Globalization and the Nation-State, London, Macmillan Press, 1998.
Hugo Victor – „Un jour viendra“, Discours d’ouverture du congrès de la Paix tenu
à Paris le 21 août 1849, доступно на интернет адреси: http://www.taurillon.
org/Victor-Hugo-au-Congres-de-la-Paix-de-1849-son-discours,02448, на дан 11.
августа 2014. године.
Hugo Victor, „L’avenir de l’Europe“, Lettre aux membres du Congrès de la Paix, à
Lugano, Hauteville-House, 20 septembre 1872, доступно на интернет адреси:
http://www.jeune-dirigeant.fr/011-293-L-avenir-de-l-Europe.html, на дан 11.
августа 2014. године.
Hugo Victor, „Pour la Serbie“, Victor Hugо, Actes et Paroles – IV (Oeuvre du domaine
public), http://www.inlibroveritas.net/lire/oeuvre5781.html, 11. 8. 2014.
Hugo Victor, „Discours à l’Assemblée nationale“, 1er mars 1871, http://www.senat.fr/
evenement/archives/D24/etats.html, 11. 7. 2011.
Hugo Victor, Le Rhin, Lettres à un ami, 1842, Conclusion IX, http://fr.wikisource.org/
wiki/Le_Rhin_(Victor_Hugo), 20.8.2014.
Huntington Samuel P., The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order,
New York, Simon & Schuster, 1996.
Inis L. Claude, Jr., Swords into Plowshares, The Problems and Progress of International
Organisation, New York, Random House, 1971.
International Monetary Fund, „World Economic Outlook, A Survey by the Staff of
the International Monetary Fund“, „Meeting the Challenges of Globalization in
the Advanced Economies“, in the World Economic and Financial Surveys, 1997,
http://www.imf.org/external/pubs/WEOMAY/Weocon.htm, 20.5.2014, Погла-
вље 3.
Kant Immanuel, Ум и слобода, Списи из филозофије историје, права и државе
(Mind and Freedom, writings from the philosophy of history, law and state), Бе-
оград, издање часописа Идеје – Велика едиција идеја, Београд, 1974, стр.
135-169.
Кант Имануел, „Ка трајном миру. Филозофски нацрт“ („Zum ewigen Frieden. Ein
philosophicher Entwurf “), у Имануел Кант, Ум и слобода, списи из филозофије
историје, права и државе, (избор, редакција превода и предговор: Данило
Баста), Београд, Издање часописа Идеје, 1974, стр. 137-169.
Keohane, Robert O, „Multilateralism: An Agenda for Research“, International Journal,

бр. 45, 1990.
Keohane Robert O, Nye Joseph S, „Introduction“ to the book: Joseph S. Nye, John
D. Donahue (eds.), Governance in a Globalizing World, Washington D.C.,
Brookings Institution Press, 2000.
Keohane Robert O, Nye Joseph S, Power and Interdependence: World Politics in
Transition, Boston,Little, Brown and Company, 1977.
Kissinger Henry, Diplomacy, New York, Simon & Schuster, 1994.
Константиновић Зоран, „Југословени и Средња Европа“, Луча IX/1, 1992, стр.
90-96.
Kumar V. S. A., „A Critical Methodology of Globalization: Politics of the 21st
Century?“, Indiana Journal of Global Legal Studies, Vol. 10, Issue 2, Summer
2003, стр. 87-111.
Le nazisme et l’idée européenne“, уводни текст за серију докумената објављених
на сајту Centre Virtuel de la Connaissance sur l’Europe (CVCE); доступно 28.
јуна 2014. године, на следећој интернет адреси: http://www.cvce.eu/obj/le_
nazisme_et_l_idee_europeenne-fr-65a5142d-cd08-4a2a-92b2-6a72817a7cfc.html.
Leonard Mark, „Тhe Central Challenge to the Western Liberal Order is the Rise
of the Post-Colonial Superpowers (with American Support)“, http://gt2030.
com/2012/05/30/the-central-challenge-to-the-western-liberal-order-is-the-rise-
of-the-post-colonial-superpowers-with-american-support/, 15.8.2014.
Ling Jin, „The EU’s New Approach to Global Governance“, China International
Studies, March/April 2013.
Lipgens Walter, (ed.) Documents on the History of European Integration: Continental
Plans for European Union 1939-1945 (Series B, History, Volume 1), Walter de
Gruyter & Co – Berlin – New York, European University Institute – Fiesole,
1984.
Lopandić Duško, La Communauté économique européene et la Yougoslavie, Paris,
Editions Yougofranc, 1985.
Mackinnon Emma Stone, „Beyond Recognition: Habermas’s ‘Constitutional
Patriotism’ as a Response to Exclusion from the Public Sphere“, доступно,
12. јуна 2014. године, на следећој интернет адреси: http://ptw.uchicago.edu/
Mackinnon13.pdf.
Maddison A, „A Revised Estimate of Italian Economic Growth, 1861-1989“, Banca
Nazionale del Lavoro Quarterly Review, June, 1991, стр. 225-241.
Maddison, A, „World Population, GDP and Per Capita GDP, 1-2008 AD“, Groningen
Growth and Development Centre, 2010, http://www.ggdc.net/Maddison/,
20.8.2014.
Marković Mihailo, „Globalizacija i globalizam“, in Jovica Trkulja (ed.), Iskušenja
globalizacije – Globalizacija, evropeizacija i nacionalni identitet (Challenges of
globalization –globalization, europeanization and national identity), Collection
of articles from the round table held in Kikinda, 2/3. October 2003. (from the
series „Kikindski dijalozi“ (Kikinda dialogues), volume 3), Kikinda, Skupština
opštine Kikinda, 2004, стр. 27-43.
Maury Jean-Pierre, La construction européenne – la sécurité et la défense, Paris,
Presses Universitaires de France, 1996.
Извори 157
Merle Marcel, Pacifisme et internationalisme, XVIIe – XXe siècles, Paris, Armand

Colin, 1966.
Mirkine-Guetzévitch Boris, Scelle Georges, L’ Union européenne, Paris, Librairie
Delgrave, 1931.
Mitchell, B.R, International Historical Statistics: Europe, 1750-2000, Basingstoke:
Palgrave Macmillan, 2003.
Mitrany David, A working peace system: An argument for the functional development
of international organization, London,Oxford University Press, 1943.
Mitrany David, „The functional approach to World organisation“, in Cosgrove, C.A.
and Twitchett, K.J. (eds.), The new international actors: the UN and the EEC,
Macmillan, London.
Montesquieu Charles de Secondat, Considération sur les causes de la grandeur des
Romains et de leur décadence, 1734, Collection „Les auteur(e)s classiques“,
édition électronique de l’Université du Québec à Chicoutimi,http://dx.doi.org/
doi:10.1522/cla.moc.con, 12.11.2013.
Muet Yannick, Le débat européen dans l’entre-deux-guerres, Paris, Economica, 1997.
„Не треба зазирати од Европе“, Политика online, објављено 28. јануара 2010.
године, доступно 11. априла 2013. године на: http://www.politika.rs/rubrike/
vesti-dana/121362.lt.html.
OECD, Intra-Firm Trade, Paris: OECD, 1993.
Ohmae Kenichi, The Borderless World: Power and Strategy in the Global Marketplace,
London, HarperCollins, 1992.
Orcival François d’, „La France devant l’Europe allemande“, Philippe de Saint Robert
Печујлић Мирослав, „Два лика глобализације“, Ивана Пантелић, Владо Па-
вићевић, Владимир Петровић, Горан Миловановић (уредници), Аспекти
глобализације, Београд, Београдска отворена школа, 2003, доступно на
дан 1. априла 2014. године на следећој интернет адреси: http://www.bos.rs/
materijali/aspekti.pdf.
Penn William, An essay towards the present and future peace of Europe, Washington, D.C,
The American peace society, 1912 (First Published 1693-94), доступно, 1, јула
2014. године, на: https://archive.org/stream/anessaytowardsp00penngoog#page/
n2/mode/2up.
Pentland Charles, International Theory and European Integration, New York, The
Free Press, A Division of Macmillan Publishing Co., Inc., 1973.
Peyrefitte Alain, „Témoignage – Un singulier paradoxe“, Espoir n°116, 1998; доступ-
но, 12. јуна 2014. године на следећој интернет адреси: http://www.charles-de-
gaulle.org/pages/l-homme/dossiers-thematiques/de-gaulle-et-le-monde/de-gaulle-
et-lrsquoeurope/temoignages/alain-peyrefitte-un-singulier-paradoxe.php.
Poppi Cеsare, „Wider Horizons with Larger Details: Subjectivity, Ethnicity, and
Globalization“, in Alan Scott (ed.), The Limits of Globalization: Cases and
Arguments (London: Routledge, 1997).
Proudhon Pierre-Joseph, Œuvres complètes, tome VIII, Du Principe Fédératif et de la
nécéssité de reconstruire le Parti de la Révolution, Paris, E. Dentu, 1868.
Proudhon Pierre-Joseph, La Guerre et la Paix, recherches sur le principe et la

constitution du droit des gens, Tome premier, dans Oeuvres complètes de P.-
J. Proudhon. T. 13, Paris, A. Lacroix, Verboeckhoven et Cie, 1861; доступ-
но, 1. јула 2014. године, на: http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k220531t.
r=La+guerre+et+la+paix+Proudhon.langFR
Ракић Бранко, За Европу је потребно време – О преурањеном покушају успоста-
вљања европске одбрамбене и политичке интеграције –, Београд, Правни
факултет у Београду, 2009.
Ракић Бранко M Остваривање мира преко међународног организовања и ин-
тегрисања држава – (приручник), Београд, Правни факултет у Београду,
2009.
Ракић Бранко M, Les aspects juridiques des relations entre la Yougoslavie d’une part et
la Communauté européenne et le Conseil de l’Europe de l’autre, mémoire de DEA,
Centre européen universitaire de Nancy, Université de Nancy II, octobre 1991.
Владимир Међак, Бранко Будимир, Водич кроз приступање Србије Европ-
ској унији, Београд, ISAC Фонд, Центар за међународне и безбедносне по-
слове, 2013, http://www.isac-fund.org/download/EU_VODIC.pdf, 3.1.2014.
Ракић Бранко M, „Фрагментација међународног права и европско право – на
Западу нешто ново“, Aнали Правног факултета у Београду, бр. 1/2009, стр.
122-147.
Ракић Бранко М, „Југословенска подршка европском интеграционом пројекту
Аристида Бријана“, Правни живот, бр. 5-6, Београд 2012, Удружење прав-
ника Србије, ISSN 0350-0500 књига број 553.
Ракић Бранко, „Идеја о Сједињеним Европским Државама и ми: ‘То што се
дешава у Србији показује неопходност Сједињених Европских Држава’“,
Правни живот бр. 3-4, Београд 2012, Удружење правника Србије, ISSN
0350-0500 књига број 552.
Rakić Branko M, La présence, les intéractions et l’évolution des éléments
politiques, économiques et juridiques dans les idées d’intégration européenne
jusqu’à la création des Communautés européennes – à la lumière des approches
modernes à la réalisation de la paix et du processus moderne d’intégration euro-
péenne –, Villeneuve d’Ascq, Presses Universitaires de Septentrion, 2003.
Réau Elisabeth du, L’idée d’Europe au XXe siècle, Bruxelles 1996, Editions Complexes.
Reuter Paul, „Techniciens et politiques dans l’organisation internationale“, Paul
Reuter (ed.) Le développement de l’ordre juridique international, Ecrits de droit
international, Paris, Economica, 1995.
Романо Серђо, Европа, Историја једне идеје, Београд, ИП „Филип Вишњић“, ЈП
„Службени гласник“, 2008.
Ross George, „European Integration and Globalization“,Roland Axtmann (ed.),
Globalization and Europe: Theoretical and Empirical Investigations, London,
Pinter, 1998.
Rougemont Denis de, 28 siecles d’ Europe, Paris, Christian de Bartillat, 1990.
Ruggie John, „Multilateralism: The Anatomy of an Institution“, International
Organisation, бр. 46 (3), 1992.
Saint-Simon Claude-Henri de, (et Augustin Thierry, son élève), De la réorganisation
de la société européenne, ou De la nécessité et des moyens de rassembler les peuples
Извори 159
de l’Europe en un seul corps politique, en conservant à chacun son indépendance

nationale, Paris, Adrien Egron et Delaunay, 1814; доступно, 1. јула 2014. годи-
не, на: http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k83331f/f4.image.
Salmon Trevor, Nicoll Sir William (еd.), Building European Union, A documentary
history and analysis, Manchester and New York, Manchester University Press,
1997.
Сандучићи по европским стандардима“, објављен на сајту Радио телеви-
зије Србије, 26. јануара 2011. године, доступан 11. априла 2013. годи-
не на следећој интернет адреси: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/
Dru%C5%A1tvo/832820/Sandu%C4%8Di%C4%87i+po+evropskim+standardi
ma.html.
Scholte J. A., „The Globalization of World Politics“, in J. Baylis and S. Smith (eds.),
The Globalization of World Politics, An Introduction to International Relations
(New York: Oxford University Press, 1999).
Scott James Brown, „Introduction“, William Ladd, An Essay on a Congress of Nations
for the Adjustment of International Disputes without Resort to Arms, New York,
Oxford University Press, Carnegie Endowment for International Peace, Division
of International Law, 1916.
Segura-Serrano Antonio, „The Transformation of International Law“, Jean Monnet
Working Paper 12/09.
Singh Chopra Hardev, De Gaulle and European Unity, New Delhi, Abhinav
Publications, 1974.
Sirkin H. L, Hemerling J. W, Bhattacharya A. K, Globality: Competing with everyone
from everywhere for everything, New York, NY: Business Plus, 2008.
Solana Javier, „ A Secure Europe in a Better World: European Security Strategy“,
Brussels, December 12, 2003.
Soulier Gérard, L’Europe, Histoire, civilisation, institutions, Paris, Armand Colin,
1994.
Soutou Georges-Henri, „1961, le plan Fouchet, Espoir n°87, 1992; доступно, 18. јуна
2014. године, на следећој интернет страници: http://www.charles-de-gaulle.
org/pages/l-homme/dossiers-thematiques/de-gaulle-et-le-monde/de-gaulle-et-
lrsquoeurope/analyses/1961-le-plan-fouchet.php.
Speech given by The Chairman of the Norwegian Nobel Committee Thorbjørn
Jagland (Oslo, December 10, 2012), доступно 1. јуна 2014. године на: http://
nobelpeaceprize.org/en_GB/laureates/laureates-2012/presentation-2012/.
Стојановић Радослав, Димитријевић, Међународни односи, Београд, Новинско-
издавачка установа Службени лист СРЈ, 1996.
Sur Serge, „The State between Fragmentation and Globalization“, European Journal of
International Law, 1997, Vol. 8, бр. 3, стр. 422.
Sully Maximilien de, Mémoires des sages et royales œconomies d’ Estat, domestiques,
politiques et militaires de Henri le Grand (1638), Nouvelle collection des Mé-
moires pour servir à l’ histoire de France, Édition Michaud et Poujoulat, Paris,
1837.
Шуваковић Урош, „Идентитети – етнички, национални и наднационални“, З.
Милошевић, Ж. Ђурић (прир.), Дезинтеграција држава и идентитети.
Институт за политичке студије, Београд, 2014, стр. 247-272.
Шуваковић Урош, „О безалтернативности путева друштвеног развоја или о

новом догматизму почетком XXI века“, у М. Божић, С. Голубовић (ур. и
прир.), Балан у процесу евроинтеграција: унутаррегионални односи, Фи-
лозофски факултет Универзитета у Нишу-Центар за социолошка испити-
вања, Ниш, 2010, стр. 157-176.
UNESCO, http://www.unesco.org/new/en/social-and-human-sciences/themes/internati
onal-migration/glossary/nation-state/, 12.11.2013.
Vaïsse Maurice. „Le général de Gaulle et la défense de l’Europe, 1947-1958“,
Matériaux pour l’histoire de notre temps. 1992, N. 29. Faire et refaire les armées –
Penser et repenser les défenses, доступан, на дан 12. јуна 2014. године, на сле-
дећој интернет адреси: http://www.persee.fr/web/revues/home/prescript/article/
mat_0769-3206_1992_num_29_1_405018.
Van Liemt Gijsbert, „Labour in the Global Economy: Challenges, Adjustment and
Policy Responses in the EU“, in O. Memedovic et al. (eds.), Globalization of
Labour Markets: Challenges, Adjustment and Policy Responses in the European
Union and Less Developed Countries (Dordrecht and Boston: Kluwer Academic
Publishers, 1998).
Van Rompuy Herman, „The Challenges for Europe in a Changing World“, http://
www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ec/113067.pdf,
15.8.2014.
Voyenne Bernard, Histoire de l’idée européenne, Petite Bibliothéque Payot, Paris, 1964.
Wallerstein Immanuel, The Modern World System: Capitalist Agriculture and the
Origins of the European World-Economy in the Sixteenth Century (New York:
Academic Press, 1974).
Weiler J. H. H., „Epilogue: Europe’s Dark Legacy: Reclaiming Nationalism and
Patriotism“, Christian Joerges, Navraj Singh Ghaleigh (eds.), Darker Legacies of
Law in Europe: The Shadow of National Socialism and Fascism over Europe and
its Legal Traditions, Oxford, Hart Publishing, 2003.
Weiler J. H. H, „On the Power of the Word: Europe’s Constitutional Iconography“,
International Journal of Constitutional Law, бр. 3, 2005.
Werner-Müller, Jan, „On the Origins of Constitutional Patriotism“, Contemporary
Political Theory, бр. 5, 2006, стр. 278–296.
Werner-Müller Jan, „A general theory of constitutional patriotism“, доступно, 12.
јуна 2014. године, на следећој интернет адреси: https://www.princeton.
edu/~jmueller/ICON-CP-JWMueller-Oct2007.pdf.
Zorgbibe Charles, Histoire de la construction européenne, Paris, Presses Universitaires
de France, 1997.
http://europa.eu/about-eu/basic-information/symbols/europe-day/schuman-
declaration/index_fr.htm, 14.1.2014.
http://www.villorama.com/france/regions.html, 12. 11. 2013.
http://lacitoyennete.com/magazine/retro/brianda.php, 12.9.2014.

Nedogmatski o Evropskoj Integraciji - PDF RAKICEVA KNJIGA

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Nedogmatski o Evropskoj Integraciji - PDF RAKICEVA KNJIGA

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Nedogmatski o Evropskoj Integraciji - PDF RAKICEVA KNJIGA

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

Монографија је резултат истраживања у оквиру пројекта III 47023 „Косово

© Правни факултет Универзитета у Београду, 2014

ПРВИ ДЕО: О СМИСЛУ И БЕСМИСЛУ

I. УВОД У ПРВИ ДЕО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15

I. УВОД У ДРУГИ ДЕО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

2. Функционализам као једина успешна формула интегрисања

најлепших и најпрогресивнијих идеја које су постојале на простору Ста-

вих речи нимало нису у складу са циљевима и вредностима којима стре-

Европска економска заједница, као претеча и срж данашње Уније, иако

сам и описано његово порекло и његов утицај на друге друштвене про-

Мало је која политичка идеја и пракса, у читавој историји човечан-

и „европеизма“ (Еuropeanism),3 ипак остају углавном само на нивоу те-

следећој интернет адреси: https://www.princeton.edu/~jmueller/CPT-CP-Origins-

у Београду. Према постављеним питањима и објављеним текстовима и

европским стандардима. Овај пропис, усвојен у кризно време, изазвао

8 Чланак „Сандучићи по европским стандардима“, објављен на сајту Радио телеви-

требама и вредносном паду. Занимљиво је да су чак неки од најискљу-

9 Види о овоме Урош Шуваковић „О безалтернативности путева друштвеног раз-

У даљем тексту ћемо приказати два историјска примера који ука-

1. ДОБАР ПАСТИЈЕР, ЈЕР ШТО КАЖЕ ИНОМ

11 Стихови из спева „Смрт Смаил-аге Ченгића“, Ивана Мажуранића.

Само, код поступања на једном таквом плану не треба следити

12 Conférence de presse de Charles de Gaulle (5 septembre 1960), GAULLE, из Charles

Најпре, супротно очекивањима и претпоставкама изграђеним на

мерама економског, финансијског и монетарног опоравка предузе-

16 Jean-Marc Boegner, 1958, le général de Gaulle et l’acceptation du traité de Rome, Espoir

Поред Жан-Марка Бегнера (који је горње наводе допунио констата-

17 Jean-Marc Boegner, „1958, le général de Gaulle et l’acceptation du traité de Rome“, Es-

ност, укључујући, и то на првом месту, политичку сарадњу, што је поку-

19 Alain Peyrefitte, „Témoignage – Un singulier paradoxe“, Espoir n°116, 1998; доступно,

и због тога што је испуњен први услов – интеграција у области

је преузела велики ризик. Стога је било неопходно да се направи

22 Pierre Gerbet, „1958–1969: la politique agricole commune“, Espoir n°90, 1993;

рата најавио неизбежно настајање целовите Европе, ‘од Атлантика

2. ХУЉЕ ЛЕПО ЗБОРЕ, А НИТКОВСКИ РАДЕ31

цесу који се захуктавао, цитат који следи делује крајње евроентузијас-

Присуство нечега што би се могло назвати „европском интеграци-

кумента која сведоче о односу нациста према европској интеграционој

Румунијом,40 које ће касније и приступити Тројном пакту). Са ширењем

40 Немачка и Румунија су билатерални Уговор о развоју економских односа закључи-

давала министре иностраних послова СР Немачке – Ханса Дитриха Ге-

не Европе, што би подразумевало потпуну германизацију тог простора,

поретка“. У том економском преструктурирању и обједињењу освоје-

ског јединства, наравно под немачким вођством, ради сузбијања бољше-

50 Тако нацистичка европска реторика настоји да парира позитивним дешавањима и

A од јесени 1942. и затим и током 1943. године неки кругови из ок-

3. Нације чланице Конфедерације ће заједнички бранити инте-

Како је у значајној, вероватно и доминантној мери, била срачуната

и то да се, како се све више показивала права природа нацизма, нема-

Плешући Бечки конгрес са својом ‘Светом алијансом’ био је много

„Живимо у историјском добу у коме су светске силе изазва-

већег броја становника Старог континента и које су све више попри-

Наведени примери говоре о смислу и значају европске интеграци-

и „политичку ефикасност“, који остају резервисани за државе. И заиста,

који су настајали тако што су земље чланице ЕЗ/ЕУ тражиле најбоља

Једна од стереотипних тврдњи из оквира доминантне европске ин-

ограничења. Доминантан догматски проевропски (али ништа мање ни