Andrej Beli: Rudolf Štajner

Brimo, Beograd, 2003.

K.G. Jung. Antologija Jung
Prometej, Novi Sad, 2009.
Gotovo kao što naše telo još kao telo sisara, koje u sebi povezuje ceo niz relikata još mnogo
ranijih stanja sličnih stanjimaživotinja s hladnom krvi, tako je i naša Duša produkt razvoja koji
praćen unazad u svoje prapočetke, još uvek pokazuje bezbrojne arhaizme. Naime, kao što svaki
čovek ima jedno telo, koje se u principu ne razlikuje od životinjskog tela, tako i njegova
psihologija u neku ruku ima donje spratove, u kojima još obitavaju duhovi prošlih epoha
čovečanstva... 52
Štaviše čovek čini sve, i najapsurdnije, da bi pobegao od sopstvene Duše. Bavi se indijskom
jogom svih smerova, prati propise o ishrani, uči teozofiju napamet, mehanički ponavlja mistične
tekstove celokupne svetske književnosti – sve, jer ne može izaći na kraj sa samim sobom i jer mu
nedostaje svako verovanje, da bi iz vlastite Duše moglo doći bilo šta korisno. Tako je Duša
postepeno postala onaj Nazaret, iz koga ništa dobro ne može doći, i zato se ono traži i uzima iz
sva četiri dela sveta, što dalje i što neobičnije, utoliko bolje. 58
Svet nastaje, kada ga čovek otkrije. On ga, pak, otkrije kada žrtvuje svoju skrivenost u pramajci,
naime, kada žrtvuje prvobitno nesvesno stanje. 61
Racionalizam se odnosi komplementarno prema sujeverju. Prema psihološkom pravilu sa
svetlošću se pojačava senka, to znači, što se svet racionalnije ponaša, utoliko življi postaje
avetinjski svet Nesvesnog. 65
Ko sa biološkom pretpostavkom uđe duboko u Nesvesno, ostaje zaglavljen u sferi nagona i ne
može izvan toga, već uvek samo natrag u fizičku egzistenciju. 66
U Nesvesnom, međutim, postoji sve što se u svesti odbacuje i što je svest hrišćanskija to se
Nesvesno ponaša paganskije, mada se naime u odbačenom mnogoboštvu nalaze još vrednosti od
životne važnosti. 67
Nesvesno je nenapisana istorija čoveka od pamtiveka. 68
Pokušaj utvrđivanja nesvesnog stanja susreće se sa sličnom teškoćom kao i atomska fizika: akt
posmatranja promeniće objekat istog. 68
Knjiga postanja (Genesis) prikazuje postojanje svesnim kao povredu tabua, kao kad bi se
spoznajom skrnaveći prekoračila (sakrosanktna) sveta granica. Verujem da Knjiga postanja ima
prava utoliko što je svaki korak ka većoj svesti neka vrsta prometejske krivice, spoznajom je u
neku ruku počinjena krađa vatre od bogova. To znači da je nešto, što je bilo svojina nesvesnih
sila, istrgnuto iz ove prirodne povezanosti i podredilo se samovolji svesti. Čovek, koji je
prisvojio novu spoznaju, doživljava, pak, promenu ili proširenje svesti, zbog čega ova postaje
drukčija od svesti njegovih bližnjih. On se doduše uzdigao nad tada ljudskim („vi ćete biti kao
Bog“), ali se time udaljio takođe i od čoveka. Patnja zbog ove usamljenosti jeste osveta bogova:
on više ne može natrag ka ljudima. On je, kao što kaže mit, prikovan na udaljene kamene litice
Kavkaza, napušten og bogova i ljudi. 71
Ko postigne sadašnju svest, nužno je usamljen. „moderni“ čovek je u svim vremenima usamljen,
jer svaki korak ka višoj i široj svesti udaljava ga od prvobitnog, čisto animalnog „participation
mystique“ sa čoporom, od zaronjenosti u zajedničkom Nesvesnom. Svaki korak napred znači
otimanje – sebe od od ovog sveobuhvatnog materinskog krila prvobitne Nesvesnosti, u kojoj
masa naroda velikim delom ostaje. 72
Nesvesnost nikad ne važi kao izvinjenje pred sudom prirode i sudbine; naprotiv, visoke kazne su
za nju. 72
Svaki napredak u kulturi psihološki predstavlja proširenje svesti, postajanje svesnim, svesna
spoznaja, koja se ne može pojaviti drugačije sem diferencijacijom. Napredak otuda uvek počinje
individuacijom, to jest, s time da pojedinac svestan svog upojedinačenja, krči novi put kroz
dosad nepohođeno. Stoga on mora najpre razmisliti o osnovnim činjenicama svoga života – bez
obzira na sav autoritet i svu tradiciju – i postati svestan svoje posebnosti. Ukoliko mu uspe da
svojoj posvećenoj svesnosti pribavi kolektivnu važnost, on kroz napetost suprotnosti daje onaj
podsticaj, koji je kulturi potreban za njen dalji napredak. 72
Udaljavanje od instinkta i suprotstavljanje instinktu stvara svest. Instinkt je priroda i teži prirodi.
Svest naprotiv može težiti samo ka kulturi ili njenoj negaciji i ubrzana rusoovskom čežnjom, ona
uvek teži nazad ka prirodi, ona „kultiviše“ prirodu. Ukoliko smo mi još priroda, mi smo nesvesni
i živimo pod zaštitom instinkta bez ikakvih teškoća. Sve u nama, što je još priroda, zazire od
problema, jer je njegovo ime sumnja i gde god vlada sumnja, tu je nesigurnost i mogućnost
različitih puteva. Ali gde se i različiti putevi čine mogućim, tu smo se udaljili od sigurnog
vođstva instinkta i izloženi smo strahu. Ta ovde je naša svest trebalo da učini ono, što je priroda
uvek činila za svoju decu, naime, da sigurno, nesumnjivo i jasno odluči. A tu nas obuzima odveć
ljudski strah, da se svest, naša prometejska tekovina ipak na kraju ne bi mogla izjednačiti sa
prirodom. 73