UNIVERZITET U NIŠU

UČITELJSKI FAKULTET

SEMINARSKI RAD

Tema:
Inovacije u funkciji razvoja savremene obrazovne tehnologije

Profesor: Student:
 Sadržaj

Uvod………………………………………………..……………….…..…1
1.0 Vrste i izvori organizacionih konflikata……………………..….…4
2.0 Stilovi upravljanja konfliktima………………………………..…...6
11.Zakljucak………………………………………………...………..….8
Literatura……………………………………………………….….…….9
 UVOD

Uloga informacionog okruženja postaje sve bitnija i značajnija, a škola će biti modernija i
uspešnija ukoliko nastavnici pre i potpunije shvate tu činjenicu. Najvrednije znanje koje učenik
može dobiti stičući informatičku pismenost jeste znanje o tome kako, gde i na koji način može
pronaći potrebnu informaciju. Da bismo išli u korak s vremenom neophodno je uneti inovacije u
vaspitno-obrazovnu delatnost koje su usmerene ka podizanju nivoa i kvaliteta vaspitno-
obrazovnog rada, uz racionalno korišćenje kadrova, vremena i kreativnosti nastavnika i učenika.
Jer pozicija učenika u tradicionalnoj nastavi trenutno ne deluje podsticajno. Uloga nastavnika se
menja, odnosno nastavnik nije isključivo predavač već organizator nastave i partner u
neposrednoj komunikaciji. Podstaknuti velikim promenama u nauci i društvu, a u želji da vidimo
koliko su promene doprle do nastave i u kojoj meri ih učitelji primenjuju. U svetu, koji se
intenzivno menja, oseća se potreba ne samo za novim kvalitetom znanja nego i za promenom
njegove strukture. Organizacija obrazovanja mora da se menja, posebno sadržaji i metode. Škola
kao mirna i relativno zatvorena oaza znanja mora da preraste u otvorenu istraživačku stanicu u
kojoj će mladi sticati i stalno inovirati svoja znanja. Ona bi trebalo da bude laboratorija u kojoj se
stalno eksperimentiše, stvara, otkriva, inovira. Inovacije su uslov da škola ne zaostane iza
društvenih i tehnoloških promena u stvarnosti koja se svakim danom intenzivno menja.
Uvođenje inovacija u vaspitno-obrazovni process, što znači i u nastavu, je reakcija na
tradicionalno školsko učenje u kome dominira frontalni oblik rada sa jednosmjernom
komunikacijom između nastavnika i učenika. Takva nastava je, često, dosadna bolјim đacima, a
nedovolјno razumlјiva za slabije, što znači da ne obezbeđuje mogućnost napredovanja u
ovladavanju nastavnim sadržajima tempom koji odgovara svakom učeniku. Poseban problem
klasične nastave je nedovolјna interakcija između učenika međusobno i učenika i nastavnika. U
stvari, najbolja postaje ona škola koja najmanje liči na tradicionalnu. Sužava se prostor koji je
imala škola u prenošenju znanja. Veliki deo toga posla koji je obavljao nastavnik preuzimaju
moderna sredstva za prezentovanje informacija. Učenicima i nastavnicima, zahvaljujući
modernim teleko-munikacionim sredstvima, omogućena je interakcija sa bazama bogatim
raznovrsnim informacijama veoma udaljenim od njihove učionice ili radne sobe.
 1.Shvatanja obrazovne tehnologije

U nastavi se pod tehnologijom smatra sveobuhvatnost aktivnosti kojima utičemo na razvojne

promene učenika. Poređenjem tehnologije u proizvodnji i nastavi, tehnologija proizvodnje se
temelji na procesima prerade sirovine do gotovog proizvoda, dok u nastavi (s obzirom na to da
učenik nije sirovina), tehnologija. označava aktivnosti u procesima promena učenika tj. postupke
kojima učenike usmeravamo ka višim nivoima i razvojnim postignućima. U tom smislu,
zanimljiv je komparativni pogled tehnologije proizvodnje i nastavne tehnologije: „U prvobitnoj
zajednici tehnologija proizvodnje istodobno je bila i tehnologija vaspitanja i obrazovanja, ako se
to tako može nazvati. Tehnologija nastave, koja se temelji na nastavnikovom predavanju
(verbalna nastava) odgovara zanatskoj tehnologiji (iako se ne mogu poistovetiti). Industrijska
proizvodnja knjiga i njihova primena u nastavi uneli su elemente industrijske tehnologije.
Industrijalizacija tehnologije nastave još je povećana uvođenjem raznih tehničkih sredstava, sve
do mašina za učenje. Najviši domet u razvitku tehnologije nastave postignut je uvođenjem u
nastavu elemenata automatizacije. Savremena tehnologija nastave sve više teži industrijalizaciji i
automatizaciji nastavnog procesa. U tom smislu će se, verovatno, kretati i razvitak ove
pedagoške pojave u budućnosti. Industrijalizacija nastavnog procesa ogleda se u njegovoj
tehnizaciji. Primijenjuju se različita tehnička sredstva, od najjednostavnijih do vrlo složenih
(mašine za učenje i kompjuteri). Može se reći da je već sada postignut visok stepen
specijalizacije tih tehničkih sredstava. Isto tako, dolazi do sve veće podele rada. U
programiranju, pripremanju i proizvodnji knjiga, proizvodnji nastavnih sredstava i pomagala i
drugim poslovima oko stvaranja materijalnih uslova za nastavni rad učestvuje vrlo veliki broj
ljudi različitih specijalnosti i nivoa obrazovanja“. Obrazloženje i opravdanje, kao i teorijsku
osnovu primene obrazovne tehnologije u obrazovnom procesu, čine znanja iz raznih naučnih
oblasti: pedagogije (didaktika i metodika); psihologije (psihološke teorije učenja, pamćenje,
pažnja, motivacija itd.); kibernetike (teorije upravljanja i regulisanja, algoritma i modela i dr.),
komunikologije i niza drugih. Sve nabrojane discipline identifikuju razne faktore koji utiču na
proces nastave i učenja i efikasnost raznih medija. Analizom shvatanja obrazovne tehnologije i
njenog poimanja od strane mnogobrojnih stručnjaka može se uočiti da svakako ne postoji jedan
primarni pravac, već da ona ima više značenja koja joj čine osnovu.
Danas se sa pravom može govoriti o svestranoj primeni kompjutera u obrazovanju, praktično u
svim delovima tog komleksnog sistema. Uža primena kompjutera u obrazovanju je primena u
nastavi i učenju. I posle višegodišnje primene kompjutera u obrazovanju, još se istražuje njihova
racionalna primena i efekti te primene na obrazovne rezultate. Multimediji u nastavi koriste se
unutar nastavnih strategija. Svaka klasična nastava na nivou razredne nastave u osnovnoj školi je
multimedijska sama po sebi, jer su osnovni nosioci nastave multimediji: učitelj i učenici. Da bi
multimediji u nastavi bili podsticajni činilac u učenju „važno je didaktički osmisliti ulogu svakog
pojedinog medija u nekoj multimedijskoj kombinaciji. Treba izbeći nepotrebno ponavljanje istih
sadržaja putem različitih medija. U multimedijskoj kombinaciji treba svakom pojedinom mediju
dati određene didaktičke uloge koje će zavisiti od obeležja i prednosti samog medija kao i od
mentalne kondicije polaznika i ciljevima nastave“ U nastavnim strategijama planiramo upotrebu
multimedija kroz interaktivni odnos s drugim elementima nastavnih strategija (npr. metodama,
nastavnim ciljem, sociološkim oblicima rada i sl.). Multimediji su sredstva koja preuzimaju
posredničku ulogu između učenika, učitelja i informacije, kada govorimo o nastavnoj aktivnosti
u učionici. Pri tome, primenom multimedija u nastavi, ostvaruje se prenos didaktičkih funkcija sa
personalnih na nepersonalne multimedije. Moderna organizacija nastave nezamisliva je bez
uvođenja inovacija. Didaktičko-metodička reforma i modernizacija podrazumevaju korišćenje
novih didaktičkih materijala i strategija nastavnog rada. Multimedijalnim pristupom nastavnom
procesu ne menjaju se samo stil i način rada već u velikoj meri i kvalitet znanja. Time se stvaraju
uslovi za sticanje raznovrsnijih, dinamičnijih i kompleksnijih znanja. Budući da se ukupni
kvantum znanja svakodnevno uvećava, to implicira potrebu za permanentnim učenjem i
usavršavanjem. Jedna od novih savremenih tendencija i pristupa je i koncept elektronskog (E-
learning) učenja koji daje novi pečat i umnogome olakšava ovaj proces. Vreme u kome živimo
karakteriše brzi razvoj nauke, tehnike i tehnologije kao i naglo povećavanje znanja. Eksplozija i
ekspanzija naučnih znanja je sve veća i snažnija. Brojni rezultati naučnih istraživanja sve više se
primenjuju u proizvodnji, tehnici, tehnologiji, a to doprinosi da se borba za naučni i tehnički
progres vrši i u oblasti obrazovanja, što znači da se obrazovanje ne može steći dobijanjem
diplome, već je nužno permanentno obrazovanje. Jer, obrazovanje je preduslov produktivnosti i
kvaliteta proizvodnje.

2. Primena savremenih tehnologija

Što se tiče primene savremenih didaktičko-metodičkih i dostignuća obrazovne tehnologije na
našim prostorima, postoji potreba za principijelnim preispitivanjem i radikalnijom
reorganizacijom celokupnog školskog sistema. Nastavnici generalno poseduju osnovna, ali ne i
nužno dovoljna znanja za funkcionalno korišćenje obrazovne tehnologije i posebno računara u
nastavi. Pojedina istraživanja ukazuju da i tamo gde upotrebljava, više se koristi u pripremi časa
nego u samoj nastavi, upotreba obrazovnih softvera je zanemarljiva, a nastavnici se obučavaju
samostalno, iz stručne literature ili uz pomoć iskusnijih kolega i prijatelja. Nadalje, veoma mali
broj nastavnika prati inovacije na polju obrazovne tehnologije, a određeni broj zaposlenih u
prosveti uopšte i ne koristi internet mrežu. Da bi se realno sagledalo aktuelno stanje u praksi
nužno je dvostruko opserviranje: postojećih kadrova i paralelno sa tim onih budućih, dakle onih
koji se trenutno osposobljavaju na univerzitetu. Kada govorimo sadašnjim kadrovima nailazimo
na problem kod, figurativno rečeno, „srednjih” i „starijih”, koji u toku svog studijskog
osposobljavanja nisu imali mogućnost obrazovanja na polju obrazovne tehnologije, informatike i
sl. Iz prostog razloga jer pomenute oblasti nisu ni egzistirale u tadašnjim planovima i
programima studija. „Mlađi” kadrovi su neretko imali tu privilegiju, ali se susreću sa drugom
vrstom problema: ili su suočeni sa lošim materijalnim uslovima i nedostatkom tehnološke baze
za primenu stečenih znanja ili pak jedan deo njih uglavnom poseduje prevashodno teorijska
znanja, bez dovoljne didaktičko-metodičke osposobljenosti i prakse za njihovu adekvatnu
primenu. Iz navedenih razloga i zatičemo lošu sliku u obrazovnoj praksi, sa veoma retkom i
apsolutno nedovoljnom primenom savremene obrazovne tehnologije. Kao izuzetke u
pozitivnom smislu bismo svakako mogli izdvojiti većinu pedagoških i učiteljskih fakulteta, u
kojima se gotovo od samog formiranja predano izučavaju kako didaktičko-metodičke tako i
informatičke, i oblasti obrazovne tehnologije uopšte. Na većini „nastavničkih” departmana,
uočljivo je prisustvo i, ne sumnjamo, razvijenost konkretnih „metodika struke”, ali ne i njihova
povezanost sa savremenim mogućnostima i dostignućima obrazovne tehnologije, što je za jedan
savremeni univerzitetski način studiranja apsolutno nužno i poželjno.
 3. Pojam tehnike i tehnologije

Reči 'tehnika' i 'tehnologija' potiču od grčkih reči (tehne) - vestina i (logos) - reč, nauka.
Izvorna značenja su: tehnika označava veštinu kako se nešto radi, a tehnologija - skup znanja i
veština o različitim postupcima i procesima. Daljom evolucijom ljudskog društva značenje ove
dve reči se proširilo pa se danas moze govoriti o različitm tehnikama: proizvodna tehnika,
aerotehnika, nuklearna tehnika, nastavna tehnika, tehnika mišljenja, tehnika(ili tehnike) učenja i
td., odnosno o različitim tehnologijama: hemijska tehnologija, tehnologija obrade metala,
nastavna (obrazovna) tehnologija i dr. U poslednje vreme se sve češće govori o
obrazovnoj(odnosno nastavnoj) tehnologiji, o tome da bi joj u nastavi trebalo posvećivati viče
pažnje. Pri tome se, medjutim, pod tim izrazom često podrazumevaju različiti pojmovi pa dolazi
do nerazumevanja i zabuna. Tehnologiom se naziva način prerade sirovina u gotove produkte i
primena tehnike u tome. Zato neki nastavnu (obrazovnu) tehnologiju izjednačavaju sa
korišćenjem savremenih tehničkih sredstava u nastavi (ima i onih po kojima se nastavna
tehnologija svodi na tehnička sredstva koja su tako konstruisana i programirqna da neposredno, i
to uspešnije od nastavnika, obavljaju poučavanje). To je preusko shvatanje. Od toga je
prihvatljivije glediste da pod nastavnom tehnologiom treba podrazumevati skup sredstava,
metoda i organizacionih oblika nastave. Pod pojmom nastavna tehnika danas, uglavnom
podrazumevamo skup raznovrsnih sredstava koje nastavnik i učenici primenjuju u nastavnom
procesu. Tako, može se govoriti o audio-vizuelnoj tehnici u nastavi, o kompjuterskoj tehnici, o
klasičnoj tehnici i td. i pri tom se misli sasvim odredjeno na : magnetofon, radio, gramofon,
televiziju i razne vrste nastavnog filma u prvom slucaju; o kompjuterima u nastavi u drugom
slucaju; o tabli, racunaljci, udzbeniku u trecem slucaju, ali i o veštini rukovanju njima. Ponekad
kao kod pojma tehnika učenja misli se na postupke pri učenju pa se time pojam tehnika jos vise
proširuje i obuhvata, donekle, i sam proces učenja. Pod nastavnom tehnikom se podrazumeva,
katkad, i umešanost nastavnika u praktičnom izvođenju nastave i primeni metoda, sredstava i
oblika organizacije.

Izraz NASTAVNA TEHNOLOGIJA (obrazovna tehnologija) je novijeg datuma. U

didaktici pojmom „nastavna tehnologija“ označavamo skup mera, postupaka i metoda
organizacije nastavnog procesa. Ovaj pojam obuhvata i postupke primene nastavnih sredstava.
Dok je kod nastavne tehnike naglasak na sredstvima, dotle se tehnologija pretezno odnosi na
organizaciju nastavnog procesa. Zapaža se težnja da se ovim izrazom obuhvate i savremena 4
nastavna sredstva. Tako, u savremenoj pedagoškoj literaturi govori se o maloj i velikoj
tehnologiji. Mala nastavna tehnologija predpostavlja upotrebu manjeg broja jednostanijih i
jeftinih sredstava (nastavni film, magnetofon, dijaprojektor, radiio emisije i drugo). Velika
tehnologija predstavlja zamašniji poduhvat uvođenja u nastavu savremenih tehničkih sredstava i
postupaka (TV-nastava,video-kasete,mašine za učenje, kompjuteri i drugo). U pravu su svi koji
se zalažu za osavremenjavanje nastavne tehnologije, ali greše oni koji to osavremenjavanje
svode na uvodjenje tehničkih novina (inovacija) u nastavni proces. Uvodjenje u nastavu
savremenih tehničkih sredstava zbilja je i neophodno i veoma korisno ali ništa manje nije
neophodno i korisno ni metodsko-organizaciono inoviranje, osavremenjavanje, nastavne
delatnosti. Te dve vrste inovacija jedna drugu uslovljavaju i predpostavljaju. Ni najsavremenija i
najkvalitetnija tehnička sredstva ne mogu znatnije unaprediti nastavu ako se ne osavremene
načini i organizacija nastavnog rada (uključujući načine i organizaciju korišćenja nastavnih
sredstava). S druge, pak strane bez oslanjanja na savremenija i kvalitetnija tehnička sredstva nije
moguce dovoljno uspešno osavremeniti metode i organizacione oblike nastave. Istina i stari
oblici nastavnog rada mogu dati očekivane rezultate primenom odgovarajuće inovirane
savremene tehnologuje. Tim inovacijama se nastava moze veoma unaprediti, ali samo ako se one
primenjuju u odgovqrajućoj kombinaciji sa tradicionalnim nastvnim sredstvima, postupcima i
organizacionim oblicima. Unapredjenje nastave se ne ostvaruje po svaku cenu zamenjivanjem
starim novim, nego istovremenim unošenjem novog i usavršavanjem starog. Polje uspešne
primene svake od njih ograničeno je, jer pored prednosti daju i nedostatke. Na primer, nastavi
pomoću televizije nedostaje mogućnost dvosmerne komunikacije izmedju pedagoga i učenika
(usled čega je nastavnik bez ikakvih inforrmacija o uspešnosti svog uticaja na ušenike, pa nije u
stanju da, kad zatreba, izvrši odgovarajuće korekcije), a u nastavi pomoću kompjutera učenici
nemaju prilike da drugima saopštaavaju svoje misli( a verbalno uobličavanje vlastiti misli ima
izuzetan značaj za samo formiranje misli).

Time se ne može reći da se inovacijama ne postižu uspešni rezultati, već da se

istovremeno mora raditi na usavršavanju tradicionalnih i uvodjenju novih vidova nastave
aktivnosti. Primena inovacije mogu dati kontra efekat ako npr. ako se televizija koristi za to da
nastavnik umesto da ušenicima saopštava nesavladljivu količinu gotovih znanja neposredno, u
ucionici, čini to isto preko televizijskog ekrana onda ona konzerviše najzastareliji i
najneefikasniji način poučavanja, dajući mu etiketu modernog. Kao i sve ostale didaktičke
inovacije, nastava pomoću televizije, programirana nastava i kompjuterizovana nastava znače
napredsk (i to ogroman) samo kad omogućuju da se učenje memorisanjm gotivih znanja
potpunije i uspešnije zamenjuje učenjem u obliku sticanja znanja sopstvenom misaonom
aktivnošću. One, takodje, uzrokuju izvesne promene u ulozi nastavnika: preuzimaju od
nastavnika neke njegove, prvenstveno rutinske poslove i time mu obezbedjuju vise vremena za
stvaralačke aktivnosti. Posmatrajući značaj i funkciju nastavne tehnike i tehnologije sa stanovišta
racionalne organizacije nastavnog procesa, možemo utvrditi da smisao njihove primene u nastavi
leži u tome što se olakšava, ubrzava i pospešuje postizanje većih i boljih ishoda nego u nastavi sa
tradicionalnom tehnikom i tehnologijom. Iako su skupa, tehnička sredstva i pomagala
opravdavaju svoju ulogu time što doprinose boljem i uspešnijem radu učenika kako u
kvantitativnom tako i u kvalitativnom smislu pri čemu se dobijaju bolji rezultati. Gore navedenu
konstataciju opravdavaju brojna istraživanja mislioca pedagoške i psihološke misli u
vaspitnoobrazovnim institucijama. Vreme u kome živimo karakteriše brzi razvoj nauke, tehnike i
tehnologije kao i naglo povećavanje znanja. Eksplozija i ekspanzija naučnih znanja je sve veća i
snažnija. Brojni rezultati naučnih istraživanja sve više se primenjuju u proizvodnji, tehnici,
tehnologiji. To doprinosi da se borba za naučni i tehnički progres vrši i u oblasti obrazovanja, što
znači da se obrazovanje ne može steći dobijanjem diplome, već je nužno permanentno
obrazovanje. Jer, obrazovanje je preduslov produktivnosti i kvaliteta proizvodnje. Otuda ciljevi i
principi koncepcije savremenog obrazovanja impliciraju potpunu rekonstrukciju tradicionalnog
vaspitno - obrazovnog sistema, aktualizovanje njegovih ciljeva i sadržine, između njegove
metodološke osnove i prestruktuiranje institucionih i organizacionih oblika. Dakle, savremeno
obrazovanje nalaže promene tradicionalnog vaspitno - obrazovnog sistema, metoda, oblika,
principa.

4.Inovacije savremene tehnologije

Termin “inovacija” je u svetu, u poslednjih dvadeset godina, postala ključna reč u naslovu
velikog broja knjiga iz oblasti preduzetništva, menadžmenta i strategijskog menadžmenta.
Inovacija predstavlja svaki sistem organizovanih i svrsishodnih aktivnosti usmjerenih na
stvaranje promjena (novi proizvod, proizvodni proces, organizaciona struktura, stil upravljanja
itd.). Etimološki, termin inovacija potiče od latinske reči innovare što znači napraviti nešto novo.
Inovacija, u suštini, predstavlja unapredjenje tehnologije. Inovacija je novi proizvod, usluga,
proces, tehnologija nastala primenom sopstvenih ili tudjih rezultata naučnoistračivačkog rada,
otkrića i saznanja, kroz sopstveni koncept, ideju ili metod za njeno stvaranje, koja je sa
odgovarajućom vrednošću plasirana na tržište. Piter Draker ističe da: „Inovacija predstavlja
radnju, koja obdaruje resurse novim kapacitetima za stvaranje bogatstva. Inovacija, u stvari,
kreira resurs. Ne postoji takva stvar u svetu, kao što je „resurs“, sve dok čovek ne nadje
upotrebnu vrednost nečega u prirodi i to nešto ne obdari ekonomskom vrednošću. Sve do tada,
svako postrojenje znači samo korov, dok svaka ruda znači samo jednu od bezbrojnih stena. Pre
samo nešto više od jednog veka ni mineralna ulja, koja su šikljala iz zemlje, nisu predstavljala
resurse, niti boksit, ruda aluminijuma. Oni su čak bili štetni, jer su zemljište činili neplodnim.“
Tehnološke promene su jedan od glavnih generatora konkurencije. One igraju
najznačajniju ulogu u promeni strukture postojećih, kao i u kreiranju novih privrednih grana.
Pored toga, tehnološke promene izjednačuju firme, budući da smanjuju konkurentsku prednost
jednih - čak i najbolje pozicioniranih - i ističu druge firme. Mnoge danas velike firme nastale su
zahvaljujući tome što su bile u stanju da iskoriste tehnološke promene. Tehnološke promene su
jedan od najznačajnijih faktora koji mogu da promene pravila konkurencije. Tehnološke
promene nisu značajne same po sebi. One su važne ukoliko utiču na konkurentsku
prednost i strukturu industrije. Nisu sve tehnološke promene strateški korisne; neke od njih
mogu i da pogoršaju konkurentsku poziciju firme i atraktivnost industrije. Visoka
tehnologija ne garantuje profitabilnost. U stvari, zbog nepovoljnih struktura mnoge industrije
zasnovane na visokoj tehnologiji manje su profitabilne od nekih sa "niskom tehnologijom".

5.Tehnološke inovacije
Veza izmedju tehnološke promene i konkurentske prednosti ukazuje na potrebu za češćim
proverama poželjnosti pravca tehnoloških promena. Tehnološke promene koje firma
sprovodi vode do održive konkurentske prednosti pod sledećim uslovima: Tehnološka promena
sama po sebi smanjuje troškove ili povećava diferencijaciju, a tehnološka prednost firme je
održiva. Tehnološka promena povećava konkurentsku prednost ukoliko omogućava niže
troškove ili diferencijaciju i ako može da bude zaštićena od podražavanja. Faktori koji odredjuju
održivost tehnološke promene opisani su u daljem tekstu. Tehnološka promena preusmerava
generatore troškova ili jedinstvenosti u korist firme. Promena tehnologije aktivnosti koja
stvara vrednost, ili promena proizvoda koja utiče na tu aktivnost, može da utiče i na njene
generatore troškova ili jedinstvenosti. Tehnološka promena će stoga, čak i ako se podražava,
doneti firmi konkurentsku prednost ukoliko generatore preusmeri u njenu korist. Na primer,
novi proces sklapanja proizvoda koji je osetljiviji na obim od prethodnog, done će korist
firmi s velikim udelom na tržištu u slučaju da ga prva uvede čak i ako konkurenti vremenom
usvoje istu tehnologiju. Pionirsko uvodjenje tehnološke promene, osim prednosti koje donosi
sama tehnologija, omogućava firmi i prednost začetnika. Cak i kada konkurenti počnu da je
podržavaju, prva firma koja usvoji neku tehnologiju može da ostvari niz prednosti u pogledu
troškova ili diferencijacije, koje će zadržati i kada izgubi tehnološku ekskluzivnost. Da bi
nastavni proces postao efikasniji i efektniji, mora doći do promena i usavršavanja nastavnih
sredstava, oblika i metoda nastavnog rada. U osnovi svih ovih promena nalazi se komunikacioni
proces i interakcija između nastavnih faktora koji taj proces čine. Tradicionalna nastava odlikuje
se verbalnom i manuelnom pasivnošću učenika, i dominacijom nastavnika kao izvora znanja.
Ovakvoj nastavi zamera se jednosmerna komunikacija bez odgovarajuće povratne informacije i
interakcije među nastavnim faktorima. Savremena nastava kojom se žele prevazići nedostaci
tradicionalne, podrazumeva uvođenje inovativnih modela realizovanja nastavnih cilјeva i
zadataka, kao i korišćenje savremenih nastavnih sredstava, čijom upotrebom, nastavnik će lakše
prilagoditi nastavu prethodnim znanjima učenika, interesovanjima i sposobnostima. Zahvalјujući
novim nastavnim sredstvima učenici više uče uviđanjem, istraživanjem i rešavanjem problema,
ona ih podstiču na mobilnost i samostalnost.
Takođe, savremena nastavna sredstva obeležava stepen čulnog saznanja koje upućuje na stvari,
pojave i njihove osobine, što omogućava bolјi način učenja, uslova za trajnije pamćenje, sigurno
prepoznavanje i upotrebu onoga što je zapamćeno. Vreme u kome živimo karakteriše brzi razvoj
nauke, tehnike i tehnologije kao i naglo povećavanje znanja. Eksplozija i ekspanzija naučnih
znanja je sve veća i snažnija. Brojni rezultati naučnih istraživanja sve više se primenjuju u
proizvodnji, tehnici, tehnologiji. To doprinosi da se borba za naučni i tehnički progres vrši i u
oblasti obrazovanja, što znači da se obrazovanje ne može steći dobijanjem diplome, već je nužno
permanentno obrazovanje. Jer, obrazovanje je preduslov produktivnosti i kvaliteta proizvodnje.
Otuda ciljevi i principi koncepcije savremenog obrazovanja impliciraju potpunu rekonstrukciju
tradicionalnog vaspitno - obrazovnog sistema, aktualizovanje njegovih ciljeva i sadržine, između
njegove metodološke osnove i prestruktuiranje institucionih i organizacionih oblika. Dakle,
savremeno obrazovanje nalaže promene tradicionalnog vaspitno - obrazovnog sistema, metoda,
oblika, principa. Aktivnost je osnova za razvoj i napredovanje ličnosti jer nova škola afirmiše
učenika kao aktivnog subjekta u nastavi. Zbog toga je, u cilju podsticanja razvoja, nužno
obezbediti uslove za aktivno učešće mladih - učenika pa i nastavnika. Za savremenu organizaciju
vaspitno - obrazovnog rada, posebno za primenu savremene nastavne tehnologije, potrebno je
obezbediti odgovarajuće materijalno - tehničke uslove. Znano je da je našu zemlju i vaspitno -
obrazovni sistem „zapljusnuo" talas modernizacije, proizišao iz naučno - tehnološke revolucije,
on zahteva i promene u svim oblastima obrazovanja. To je značajno uticalo na razvoj,
programiranje i praktično uvođenje savremene obrazovne tehnologije u svim sferama
obrazovanja. Dve oblasti moderne nauke najviše su doprinele da se razvije vrhunska nastavna
tehnologija: elektronika i informaciona tehnologija. Zahvaljujući ovim dvema naučnim
oblastima, bilo je moguće razvijati modernu pedagošku tehnologiju (multimedijsku, televizijsku i
kompjutersku) koja je doprinijela i doprinosi unapređivanju nastave, motivacije učenika,
podizanju kvaliteta učenja i nastave. Ovo je, svakako, tačno samo pod uslovom da se pedagoška
tehnologija stručno opremi programima, da se koristi na način kako to preporučuje pedagoška
nauka i da se ne preferira nastavniku čija uloga se ne može zamijeniti tehnologijom pa ma koliko
ona bila savršena. Dakle, nastavnik je nezamenljiv ne samo za nastavu i vannastavnu aktivnost
već i za saradnju škole i društvene sredine, porodice i škole.

Zakljucak
 Savremena obrazovna tehnologija podrazumeva adekvatne načine postizanja obrazovnih
ciljeva, kao i različite metode i sredstva uspešnog podučavanja. Svi njeni elementi treba da budu
primereni ciljevima učenja, sadržajima i osobinama učenika kojima su namenjeni. Nijedan
element obrazovne tehnologije nije savršen za prenošenje svakog sadržaja i za ostvarivanje svih
ciljeva. Za svaku primenu nužno je određivanje uloge i značenja pojedinih elemenata, koristeći
njihove dokazane prednosti i izbegavajući uočene nedostatke. Nakon toga, na scenu stupa
medijska didaktika čiji su osnovni problemi: kako primeniti medije i tehnologije za poboljšanje
procesa učenja, izbor adekvatne strategije učenja koja će medije upotrebiti na konstruktivan
način, dizajniranje i vrednovanje multimedijalnih projekata itd. Savremena obrazovna
tehnologija podrazumeva adekvatne načine postizanja obrazovnih ciljeva, kao i različite metode i
sredstva uspešnog podučavanja. Svi njeni elementi treba da budu primereni ciljevima učenja,
sadržajima i osobinama učenika kojima su namenjeni. Nijedan element obrazovne tehnologije
nije savršen za prenošenje svakog sadržaja i za ostvarivanje svih ciljeva. Za svaku primenu
nužno je određivanje uloge i značenja pojedinih elemenata, koristeći njihove dokazane prednosti
i izbegavajući uočene nedostatke. Primena savremenih nastavnih sredstava, pogotovo audio-
vizuelne i računarske tehnike uz korišćenje multimedije i hipermedije, omogućava da se učenici
znatno aktivnije uklјuče u nastavni proces, što je neizostavan zahtev savremene nastave.
Savremena nastavna tehnologija obezbeđuje interaktivnost učenika, individualizaciju nastave,
jača samostalnost učenika i usmerenost na dalje obrazovanje. Učenici su posebno zainteresovani
za svet u kome žive, a savremena tehnologija zadovoljava njihovu potrebu. Od nastavnika u
velikoj meri zavisi da li će njihova interesovanja biti podsticana i dalje razvijena ili ugušena. U
tom pravcu savremena tehnologija može postati dragocena pomoć i sredstvo za stimulisanje
motivacione sfere učenika u didaktičko-obrazovnom procesu na višim školama. Imajući u vidu
da je u savremenoj školi prisutan širok krug izvora znanja za koja se koriste određena tehnička
pomagala, povećava se kvantitet znanja, a primenom obrazovne tehnologije poboljšava se
kvalitet znanja. U cilju postizanja što boljeg kvaliteta, nužno je što više koristiti savremenu
obrazovnu tehnologiju.

Literatura:
-Mandić, P., Mandić, D. (1997): Obrazovna informaciona tehnologija – Inovacije za 21. vek, Beograd.
-Laketa, N., Vasilijević, D. (2006): Osnove didaktike. Užice: Učitelјski fakultet.
-Bezić, K. 1983. Tehnologija nastave i nastavnik. Zagreb: Pedagoško-književni zbor.
-Blažič, M.2007. Obrazovnatehnologija. Vranje: Učiteljskifakultet .
-Danilović, M. 1996. Savremena obrazovna tehnologija. Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.
-Nadrljanski, Đ. i B. Vlahović. 2000. Informatika i obrazovanje.Pedagogija. 3-4. Beograd. Pedagoški -
leksikon. 1996. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
-Papić, Ž., Aleksić, V. (2012): Metodika nastave tehničkog i informatičkog obrazovanja. Čačak:
Univerzitet u Kragujevcu, Tehnički fakultet
-Budimir-Ninković G. (2007), Savremena obrazovna tehnologija i funkcije nastavnika, Zbornik radova
4. Međunarodnog naučnog skupa Tehnologija, Informatika, Obrazovanje- za društvo učenja i znanja,