Оперативни системи

Вежба 10: Увод у виртуелизацију

Историјат развоја концепта виртуелизације

Развој технологија за виртуелизацију започиње 60-тих година прошлог века у

IBM-у. Реч је била о пројекту М44/44X којем је циљ био логички поделити физички
систем на различите виртуелне машине како би се побољшала искоришћеност хардвера.
Такав централни систем подржавао је истовремено извршавање већег броја програма
(процеса). Због скупог хардвера, односно његовог ефикаснијег искоришћавања, то је
представљало значајне финансијске уштеде.

IBM је у 60-тим и 70-тим годинама прошлог века такође развио читаву палету
рачунара чији је хардвер подржавао виртуелне системе и одговарајуће виртуелне
платформе:

● CP-40 систем за IBM 360/40 рачунаре

● CP-67 систем за IBM 360/67 рачунаре
● популарни VM/370 систем...

IBM-ове виртуелне машине симулирале су IBM-ов хардвер, идентичан оном на

каквом су се покретале.

На рачунару се извршавала компонета названа монитор виртуелних машина

(VММ), која је затим омогућавала креирање више виртуелних машина а свака инстанца је
затим покретала свој оперативни систем. VММ (Virtual Machine Monitor) интерфејс
извршавао се директно на хардверу. IBM-ова VМ решења су и данас веома цењена и
поуздана.

Даљим развојем рачунара, увођењем 32-битних архитектура, те порастом

сложености и зависности програма, расте искоришћеност рачунара, тако да
виртуелизација губи на популарности у 80-тим и 90-тим годинама 20. века. У то време
развија се модел клијент/сервер програма и дистрибуираног програмирања на више
умрежених рачунара.

Откако последњих десетак година х86 архитектуре постају доминантне у

пословним серверима, јавља се проблем неискоришћености сервера као и у 60-тим
годинама прошлог века. Ту се опет као решење намеће виртуелизација. Као хардверске
реализације јављају се AMD-V (AMD Virtualization) и VT (Intel Virtualization Technology)
технологије које CPU серверских рачунара чине погодним за виртуелизацију.

Основни појмови о виртуелизацији

У најширем смислу, виртуелизација је концепт којим се означавају технике и

методе за апстракцију рачунарских ресурса. Виртуелизација је методологија раздвајања
ресурса рачунара у више засебних радних окружења, применом технологија као што су
хардверско или софтверско партиционисање, дељење времена, делимична или потпуна
машинска симулација, емулација и многе друге.

Појам виртуелизације није ограничен само на партиционисање, раздвајање нечега

на више мањих целина. Виртуелизација обухвата и процес апстракције који је логички
супротан: спајање више физички раздвојених целина у једну. На пример, када се неколико
чврстих дискова представља као једна логичка целина, или када је неколико рачунара
умрежено да би се користили као један велики рачунар (Grid computing, Parallel Virtual
Machine).

Две примене вируелизације са којима се најчешће срећемо су платформска

витуализација и апликативна виртуелизација.

Платформска виртуелизација ​се бави раздвајањем оперативног система и

хардверских ресурса које оперативни систем користи. По степену апстракције ресурса,
софтвер за платформску виртуелизацију можемо поделити у следеће групе:

➢ Потпуна виртуелизација (Full virtualization) – осетљиве инструкције за CPU

се замењују бинарним преводом у безбедне инструкције, или се пресрећу од
стране хардвера. Код потпуне виртуелизације било који софтвер може да се
извршава у виртуелној машини. У ову групу спадају IBM-ов CP/CMS,
Sun-ов VirtualBox, или VMware Workstation.
➢ Хардверски потпомогнута виртуелизација (Hardware-assisted virtualization) –
CPU је задужен за хватање осетљивих инструкција. Може се применити
само ако CPU подржава овакве операције. Могуће је покретање
немодификованих оперативних система као guest OS. Ову технику користе
VMware Workstation, Xen, KVM.
➢ Делимична виртуелизација (Partial virtualization) се користи за појединачне
намене, а не цео оперативни систем. У ово групу спадају, на пример,
програми за виртуелне оптичке дискове – ОС на коме је овакав софтвер
инсталиран практично не може да направи разлику између физички
присутног оптичког медија и виртуелног.
 ➢ Паравиртуелизација је техника којом се виртуелној машини приказује
софтверски интерфејс који је сличан, али не и идентичан као хардвер који га
покреће. Ово значи да guest OS мора бити прилагођен, модификован. Овај
начин виртуелизације користиле су старије верзије Xen софтвера, пре
верзије 3.0. Паравиртуелизација омогућава много боље перформансе host и
guest оперативних система на платформама које су традиционално незгодне
за друге типове виртуелизације (x86 платформа, на пример).
➢ Виртуелизација на нивоу оперативног система (Operating system-level
virtualization) је метод када сам оперативни систем има уграђене могућности
за виртуелизацију. Ту спада емулација DOS-а под новијим Windows
оперативним системима, или концепт „jail“ код BSD оперативног система.

Апликативна виртуелизација ​се бави покретањем индивидуалних апликација у

софтверском/хардверском окружењу за које оригинално нису биле предвиђене. У ову
категорију спадају:

➢ Портабилне апликације (Portable applications) - рачунарски програми који се

покрећу са преносних меморијских медија као што су USB Flash дискови
или оптички медији. Ово су модификоване апликације које не захтевају
процедуру инсталације у ОС на којем се покрећу.
➢ Међуплатформска виртуелизација (Cross-platform virtualization) омогућава
да се софтвер компајлиран за специфичан процесор и оперативни систем
покрећу у немодификованом облику на другом процесору или ОС-у.
➢ Virtual Appliance је image фајл који садржи виртуелну машину за одређену
виртуелизациону платформу.
➢ Емулација и симулација представљају потпуну софтверску имплементацију
неког процесора или рачунарског система.

Значај концепта виртуелизације

Постоји више разлога због којих је виртуелизација значајна. Просечном кориснику

рачунара она доноси пре свега флексибилност у коришћењу више оперативних система,
без рестартовања или сложене инсталационе процедуре. Могућност да тестира било који
оперативни систем без ризика да онеспособи физички рачунар, свакако је битна.

Међутим, прави смисао виртуелизације огледа се тек у условима пословне

примене. Наиме, до сада је у већини случајева цео рачунар био резервисан за једног
корисника или за један сервис. Виртуелизација нам у овом случају омогућава да на једном
физичком рачунару омогућимо, у зависности од јачине истог, независан приступ свом
виртелном рачунару.

Осим организационих уштеда у времену и одржавању једног уместо више

физичких рачунара, такође нису занемарљиви ни трошкови хлађења и електричне
енергије. На пример, уместо 100 физичких рачунара, све може бити смештено у свега
десетак физичких на којима се извршава 100 независних виртуелизованих оперативних
система.

Најзначајнији ефекти које доноси виртуелизација су следећи:

❏ Консолидација и ефикасно коришћење постојећих ИТ ресурса,

❏ Смањење броја физичких сервера од 8 до 30 пута,
❏ Смањење комплексности ИТ инфраструктуре,
❏ Једноставнија и јефтинија администрација,
❏ Повећање поузданости ИТ инфраструктуре,
❏ Висока отпорност на отказе физичке инфраструктуре,
❏ Смањење трошкова електричне енергије за напајање и хлађење од 50% до
80%,
❏ Смањење потребног простора од 50% до 77%,
❏ Смањење цене одржавања или изнајмљивања, као и потреба за хлађењем,
❏ Омогућавање поузданог и јефтиног система за опоравак од катастрофе