Православни богословски факултет

Светог Василија Острошког

Универзитет у Источном Сарајеву

Скрипта за Литургику 1
Богослужбене одежде и молитве за облачење одежди

Приредио:
Зоран Радиновић

Фоча, 2022/23.

1
Садржај:

 Увод: о богослужбеним одеждама

 Одежде епископа, свештеника и ђакона

 Молитве за одежде

 Додатак: молитве за омивање, мали и Велики вход...

2
Увод: о богослужбеним одеждама

Богослужбене одежде воде своје поријекло од Јудеја и незнабожаца,

за које се сматра да су током савршавања својих богослужења. Тачније,
то би било неко посебно одијело, које се разликовало од свакидашњег.
Свједочанство о томе имамо у Књизи Изласка, 40:12-14, док за
хришћанске одежде „темељ“ поставља апостол Павле у другој
посланици Коринћанима. Током времена, почињу и код хришћана да се
појављују прва „одјејанија“, најприје као обичне хаљине, начињене од
скупоцјене материје.

Најприје су биле бијеле, са златним и сребрним украсима. Од IX

вијека се јављају и друге боје, посебно на Западу, и посебно у дане
сјећања на апостоле и мученике црвене боје, а за вријеме поста црне,
као симбол покајања и жалости, а у дане мољења за мртве, одежде су
биле тамно црвене или пурпурне боје.

Што се тиче симболике боја, бијела је симбол радости, чистоће и

просвећења; црвена символише крв Исуса Христа и мученика и
светитеља, проливену за Њега; зелена је симбол наде на вјечно
блаженство, које стичемо заслугама Христовим и даром светог Духа, и
црна и тамно црвена символишу кајање, и жалост.

3
 Сваки од три степена олтарског свештенства има своје одређене
одежде. У ђаконске спадају: стихар, наруквице и орар, у презвитерске
стихар, појас, фелон, епитрахиљ и наруквице, а епископске су стихар,
епитрахиљ, појас, наруквице, надбедреник (које носе и протојереји),
сакос и омофор. Три ђаконске одежде су према светом броју;
свештеничке према броју чула; а епископских 7 ради пуноће
свештенства. Уз то, архијереји носе и мандију, напрсни крст, панагију,
митру и жезло1.

Богослужбене одежде

Крећемо од ђаконских:

Стихар (στιχαριον), је одежда која покрива цијело тијело од врата

према доље. Он је и епископска, и свештеничка и ђаконска одежда.
Бијеле је боје, а први пут га помиње Павлин епископ тирски, који га
назива „одјећом која допире до ногу“. По Симеону Солунском, стихар
символише на свијетлу одјећу бијелих анђела, који су се појавили за
вријеме Васкрса на гробу Христовом, и у којој Богу служе. Могу га
носити чтеци и појци, и то у Руској цркви од XVI вијека. Код ђакона је
стихар доста широк, код презвитера мало ужи, а код епископа има и
двије траке са двије стране.

1
Лазар Мирковић, Православна литургика (први дио), Београд 1995., стр. 124.

4
 Наруквице (επιμανικια) стежу рукаве од стихара, да би
свештенослужитељи могли неометано да служе. Каснијег су настанка,
спомињу се око 1054. у вријеме раскола између Истока и Запада, у
писму Петра патријарха антиохијског патријарху Михаилу Керуларију.
Оне означавају снагу Божју која кријепи оне који врше свете тајне, а
уједно су и везе, којима су биле везане Христове руке током страдања.

Орар (ωραριον) је специфично ђаконска одежда, коју ђакон носи на

лијевом рамену. Када подигне орар ђакон даје знак да је вријеме да
изврши неку богослужбену радњу. Његова најранија функција била је
данашња функција убруса – брисање уста причасницима. По свом
имену се орар спомиње у 22. и 23. канону Лаодикијског сабора. Орар
означава 2 анђеоска крила, којима непрестано лете и служе Богу, и
спремност ђакона да извршава вољу Божју. Зато се на њих ушивају
ријечи: „Свјат, свјат, свјат“.

Симеон Солунски доводи га у везу са украшавањем, јер орар украшава

ђакона благодажу и велељепношћу славе Божије. Данас, ако ђакон по
нужди мора да обави рецимо парастос, мора обавезно да стави орар, и
по могућности стихар.

Свештеничке одежде:

Стихар, ужи од ђаконског;

Наруквице

Појас (ζωνη) је одежда којом се свештеник опасује и привезује стихар и

епитрахиљ. У IV вијеку већ имамо спомињање о његовој употреби. Ту је

5
и из практичних разлога да би се свештеник могао лакше кретати, јер би
му без појаса сметали стихар и епитрахиљ. Он има симболику снаге
дароване од самога Христа, којом савлађује пожуде тијела, и подсјећа на
убрус којим се Христос опасао када је ученицима прао ноге. По
Симеону Солунском, појасом се презвитер опасује јер прима веће бреме
и завјетује се да служи, и означава освећење тијела заједно са душом.

Епитрахиљ (επιτραχηλιον) је одежда коју презвитер носи око врата, и

која се спушта до ногу. Он није ништа друго него ђаконски орар, само
састављен са оба краја напријед. Означава бреме Христово и благодат
светога Духа, које се излива као миро на свештеника, и подсјећа на узе,
којима је Христос био везан када је вођен Пилату. Без епитрахиља,
презвитер не може – као ни ђакон без орара – вршити ниједну
богослужбену радњу или обред. Засигурно се спомиње прије IX вијека.

Фелон, (φελωνιον) је дуга, широка хаљина без рукава, која се око врата
спушта доље, а горе има отвор за главу. Најважнија је презвитерска
одежда, и симболизује горње хаљине, које су носили Апостоли и сам
Христос. Датира се од IV вијека. У исто вријеме, значи Божије
провиђење, које сваког штити и за све се брине.

По Симеону Солунском, фелон значи правду Христову донесену на

свијет, а према Герману означава ону пурпурну хаљину, у коју су
обукли Спаситеља у Пилатовом дворишту, због чега је обично црвен.

Епископске:

Стихар (са оне двије траке),

6
Наруквице

Појас

Епитрахиљ

Епископски фелон, или сакос (σακκος) није ништа друго него

далматика, туника коју су носили византијски цареви, и то при
свечаним церемонијама. Прави се од бијеле материје и украшен је
златним и пурпурним везом. Најприје су је у Цркви носили само
патријарси, и то на 3 велика празника: Васкрс, Божић и Педесетницу, и
носили су овај фелон до XIII вијека. У IX вијеку је разрезан са страна, и
додата су му звонца, да би био сличан одјећи старозавјетних
првосвештеника. Има облик вреће, што симболише (по Симеону,
наравно), одјећу у којој је Спаситељ био поруган, а уведен је у употребу
по једнима у VI , а по другима у IX вијеку. Први га спомиње Валзамон.
Постоји и тзв. Полиставрион, крстасти фелон.

Надбедреник (επιγονατιον), је платно у облику ромба, који се вјеша на

десно бедро, слично мачу, што и означава; духовни мач, ријеч Божју,
којом је епископ наоружан против јеретика. По Симеону, он означава
побједу над смрћу и Васкрс Спаситеља. Првенствено га носи епископ,
али га у посљедње вријеме добијају и протопрезвитери, и то након 20
година службе. Код Грка га носе и јереји који имају неко достојанство.
Први пут се спомиње у VI вијеку, опет од Валзамона. На надбедреник се
везе крст, и некад је служио и за отирање зноја са лица
свештенослужитеља, међутим је (из естетских разлога) постао чвршћи.

7
 Омофор (ωμοφοριον) је најпознатија и најважнија архијерејска одежда,
без које епископ не може савршити ни једну свештену радњу, а указује
на то да је епископ слика Спаситеља на земљи. Ставља се на оба рамена
архијереја, представљајући изгубљену, па нађену овцу Христовог стада.
Сходно овоме, омофор се прави од вуне. Њим се још символише
искупљење рода људског и примање човјечије природе од Исуса
Христа. Најприје су га носили само патријарси, а касније је постао
специфично архијерејско одјејаније. Постоје већи и мањи омофор, у
први се архијереј облачи на почетку литургије, и носе га до читања
Апостола. У малом епископ савршава Проскомидију, освећење дарова
на пријестолу, хиротоније ђакона и презвитера, и остале тајне. Исидор
Пелусиот га први помиње у V вијеку.

Архијерејским одеждама су, током времена придодавани још неки

знаци распознавања архијереја, као што су напрсни крст, панагија,
жезал и митра.2

Молитве за одежде3

Треба само напоменути да су молитве за стихар и наруквице код

свештеника и ђакона исте, док за орар нема посебне молитве.
Молитва за стихар:
Зарадоваће се душа моја Господе, јер ме обуче у ризу спасења, и
одјећом весеља одјену ме, као женику стави ми вијенац, и као невјесту
украси ме красотом.
2
О овоме више у горе наведеном дјелу, стр. 133 и 134.
3
Служебник, Синодско издање, Београд 2017. стр. 71, 72, 73.

8
Десна наруквица:
Десница твоја Господе, прослави се у сили; десна рука твоја,
Господе, сруши непријатеље, и обиљем славе своје сатро си
противнике.
Лијева наруквица:
Руке твоје створише ме и саздаше ме; уразуми ме, и научићу се по
заповијестима Твојим.
Епитрахиљ (свештеник):
Благословен Бог који излива благодат своју на свештенике своје као
миро на главу, које силази на браду, браду Аронову, које силази на
крајеве одежде његове.
Појас:
Благословен Бог који ме опасује силом и учини беспријекорним пут
мој, који ми укријепљује ноге као јелену и на висину ме поставља.
Надбедреник (ако има):
Опаши мач твој око бедара својих Силни, љепотом својом и
добротом својом; и шири се и успјевај и царуј ради истине, кротости и
правде, и водиће те дивно десница твоја свагда, сада и увијек и у
вијекове вијекова. Амин.
Фелон:
Свештеници твоји, Господе, обући ће се у правду, и преподобни твоји
обрадоваће се радошћу, свагда, сада и увијек и у вијекове вијекова.
Амин.

9
Додатак: молитве омивања, малог Входа...4

Омивање:

Умићу са невинима руке своје, и обићи ћу жртвеник твој, Господе, да

чујем глас хвале твоје и да јављам сва чудеса твоја. Господе, завољех
красоту дома твога и мјесто боравка славе твоје. Немој погубити
душу моју са безбожницима ни живот мој са крвницима, у чијим су
рукама безакоња, и десница им се испуни мита. А ја у безазлености
својој ходих; избави ме Господе, и помилуј ме. Нога моја стаде на прави
пут; у црквама благосиљаћу те Господе.

Мали вход:

Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио војске и

чинове Анђела и Арханђела, да служе слави Твојој, учини да са нашим
Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама
славослове Твоју благост. Јер теби приличи свака слава, част и
поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у вијекове
вијекова. Амин.

Напомена: ђакон када кади уочи Великог Входа, у себи изговара 50.
псалам.

4
Све остале молитве се налазе у Служебнику.

10
Литература:

1. Лазар Мирковић – Православна литургика (први дио),

Београд 1995.
2. Јоанис Фундулис – Литургика 1 – увод у свето богослужење,
(преведено са грчког), Краљево 2004.
3. Архиепископ Аверкије Таушев – Литургика (pdf)
4. Служебник, издање Синода СПЦ, Београд 2017.

11
О Никољдану 2022.

12