MAJSTOR MALIŠA

(roman)

Najgora istina je bolja nego najbolja samoobmana.

I. B. Singer

E, moj ispisniče!...Prođoše naša đačka leta!...Prođoše k’o osvetljeni vagoni ekspresa što juri niz
južnu prugu... Neko nam ih ote. Ote meni ovako neukom, al’ što ote tebi učenom i pametnom?!... E,
da mi to neko objasni ako može!...Na kraju i glupi i pametni i bogati kao ja, i siromašni kao većina
isto prođemo...
Kad smo, ono u treći razred brali orahe na školskom imanju bili smo vitki k’o mali srndaći, a
vidi sad! Svakih mesec dana popuštam po jednu rupu na kaišu…Dobro, ti si ostao vitak, al’ te kosa
izdade i ako si ju prao s lekovitim biljem…Nema više one tvoje guste crne kose na koju su ti mnogi
zavideli…
Šta mi vrede moji milioni, kamioni i avioni?!...Ne mogu da mi vrate ona sunčana leta kad smo išli
na Belicu da se banjamo i da sa viljuškom ’vatamo pešove... Ja ne znam dal’ Belica još uvek
postoji. Sto godina nisam prošao pešice uz klisuru...Sad sa mojim alamanima sedim na hotelskoj
terasi leđima okrenut izvoru Belice i nalevam se "Vrancem" i žderem pastrmku...

5
Eto ti!...Je li to zdravo pitam ja tebe?!...Nije, dabome da nije!...Šlog će da me strefi ako me pre
toga - što je puno verovatnije- moji alamani ne ukokaju...
Sedim tako pred punom pepeljarom sa pikavcima dok se ti spuštaš niz breg s onaj batar od tankog
vrbovog pruća, na leđima, pun vrganja. A zadovoljstvo i opuštenost ti se čisto vide na licu. "Bože"
pomislim "taj čovek zna zašto živi!"...Znaš da ti ponekad zavidim kad te vidim s tvojom Milicom u
ono belo Renolče!...Simpatično... Mali potrošač... A ja ovaj moj Hamer ne mogu da napojim. Pije
kao dvogrba kamila vodu u pustinji...Ne zajebavam se: stvarno ti zavidim!...Voleo bi da mogu kao
ti...Tebe pare i sladak život mnogo ne privlače. I da znaš da si u pravu! Sto posto si u pravu!
I da ti kažem...ponekad se kajem što nisam učio škole. Da budem, recimo, kao što si ti: profesor
srpskog jezika!...Lepo!...Da čitam knjige i da sam pišem kao ti. Mnogo lepo...Simpatično...A
školski raspust dugačak k’o teretna kompozicija. Nikako da prođe...Znaš da sam, kao mali mislio da
teretni voz nema kraja. Vagone ne možeš da izbrojiš...
Eto, mogao sam da berem vrganje i kupine. Da imam nekoliko košnica sa pčelama, da okopavam
bašticu. Da sadim kivi i da ga pokazujem gostima, a oni da se čude, otkud kivi u Srbiji…Mogao
sam da kalemim voćke, da pecam, da jašem konja. Kako bi to lepo bilo?! Mogao sam ali nisam...
Moje silne doživljaje u mojem dugom životu počeo sam da opisujem. Memoare sam, ispisniče,
počeo da pišem pod naslovom "Bezpovratak", ali mi slabo ide. Naprosto nisam rođen za taj posao.
Nije moj

6
fah... Ti bi to bolje uradio stoposto...A doživljaja na pretek. Stvarno sam se naživeo preko svake
mere. To je za moj zanat kao devet kornjačinih života!...Naše se zna: dvadeset, dvadeset i pet u vrh
glave! A evo ja guram trideset i devetu! Ohohoo! Puna šaka brade!...Mi proživimo za jedan dan
koliko obični smrtnik za čitav život. Ali zato spavamo sa jednim okom otvorenim. Sve burazere ima
svoju cenu! Ne može i jare i pare. To nikako...Pancir osamnaest i po kila bato! To moraš da tegliš u
svakoj prilici, inače adio!...Adio, Mare!...Ćao nema više...Kraj. K’o u bioskop...
Da znaš da mi je drago što smo se sreli...Nemam, bre, sa kim da bunim...Niko n'ume da sluša
čoveka kad priča. Svi samo sebe i svoj glas vole da slušaju. Ali to nije slučaj i s tobom. Ti umeš da
slušaš... E, to cenim!...’Fala kurcu i Petru Dobrnjcu da takvi ljudi još uvek postoje!...Oko mene
puno mojih ljudi. Posluga i bodigard ali k’o da sam sam. Pričao njima ili ovom zidu isto ti je! Njih
samo moje pare interesuju. Dobro, ne mogu da se požalim, napravio sam dobru selekciju.
Profesionalci. Rade svoj posao, ali čoveku treba više od personala...
Godišnji odmor kažeš!?...Nisi na more otišao?...Pametno!...Bogami, pametno...Deset godina nisi
išao na more, kažeš... Ako!... Što da se pržiš na ono crnogorsko sunce k’o pirotsko jagnje na
ražnju!... Banja ti je burazeru danas in. Vidi ovu debelu ’ladovinu! De bre to ima?... A ovo leto još
kišovito, sveže. Milina jedna. Slušaj ti tvoga ispisnika... nigde nije lepše nego u Vrnjačku Banju.
Nemoj da te laže niko... Bio sam ti ja po ta

7
belosvetska mora... grčko, špansko, francusko... Havaji, Tahiti, Sejšeli, Bali... (ol inkludid). Svuda
isto: vruće i dosadno! Da je tamo lepše ja bih svud uzidao po jednu vilu, ali mi se ne dopada, pa
sam odlučio da izgrađujem našu lepu Srbiju. Eto, čas sam ovde, čas u Sokobanji. Čas Kopaonik, čas
Zlatibor vazdušna banja. Što da izgrađujem Grčku ili Ameriku kad je ovde lepše. Pa jel’ nije tako?...
A da ti kažem nešto: meni sve teže pada leto i sparine, volim hlad i svežinu kao što je ovde. Pijem
mineralnu vodu sa izvora točenu (za špricer ubilo se!). Katjona i anjona koliko hoćeš. Pijem i
izležavam se na otvorenoj terasi. Divota...
A za koji mesec kad zabeli Božić Bata, e onda sam na Kopaoniku...Kuvana, vruća šljivka, kamin.
Šarene kapice, vunene rukavice. Kakav Garmiš, kakav Šladming...Zima ti je mnogo lepša nego
vrelo leto! Da znaš ispisniče...
E, danas ćeš biti moj gost...Prvo ćemo da popijemo nešto za stara, dobra vremena pa ćemo posle
bogami i da ručamo...Imam kuvarice prva liga, iz najboljih hotela pokupljene...A za bezbednost
nema da te boli glava. Ni papa u Vatikanu nije bolje obezbeđen nego što sam ja u ovu vilu i u ovo
dvorište. Sve ćeš da vidiš, kako je to organizovano i koje uređaje sam nabavio. Poslednja reč
tehnike! Ne može niko da prismrdi ni blizu zidova dvorišta. Tri prstena sa trideset ljudi!...Kad smo
ono poslednji put seli k’o ljudi da popričamo? Jel’ se ti sećaš? Ja ne mogu da se setim. Ima brat
bratu petnaest godinica najmanje!...Jeli, tako?... Kao da nismo trčali za loptom, kad smo igrali mala
protiv male na poljanče na kraj sela...
8
Po jedan aperitiv za početak... Vidi bife! Nema šta nema! Francuski konjak, votka, džoni šetač,
žuta osa, rubinov vinjak od osam godina, crnogorska loza... Preporučujem ''žutu osu'' original!
Poznati brend! Svetski priznata... Može!?... Ajd, živeli!... Za stara dobra vremena!...
A šta kažeš? Nema bolje! Lična karta Srbije. Svud nas u svetu po njoj poznaju... Svetska a naša...
Moj Guta, ma kako govedo bio, znao da ju ispeče originalno... (Znaš da su Srbi izmislili kazan za
pečenje rakije! Jeste! Pisalo u novinama!) Ona mu i došla glave. Ona i moda. Nastradao od
šljivovice i od mode da se ispred kuće kopaju septičke jame... Doduše, nije bila samo šljivka nego i
vino iz dedinog vinograda sa starim sortama. Belovar, ćibrik, telovina, tamjanika, lipolist... A to ti
vino, kažu ima neki otrov- jebem li ga kako se zvaše- koji ubiva k’o čukem. Zato Tito naredio da se
potrse stari vinogradi i da se podignu novi sa kalemovom lozom, navodno boljom... Ali zato je
ostala šljiva ranka, stara ali neprevaziđena. Kakva stenli, kakvi bakrači. Od ranke nema bolje.
Definitivno...
Guta nesoj, kad ju ispeče miriše na šljivu. Lepo miriše i sladni... Šmek bre!
E, taj mi šljivar na planini omrzo za ceo život... Još kao dete, morao sam po avgustovskoj vrelinu
da se truskam u kanatama i da se savijam i da ju sakupljam u kofu. De bre to posao za jedno dete?!
Kičma boli, zvezda upekla, šljive slatke k’o med pa se prsti ulepili, pa gde god se dodirneš zalepiš
prste kao sa gumirabiku... Zuje pčele oko tebe, zuje osice i stršljenovi, zuje zunzari hoće te poručaju
a ne možeš da se odbraniš... A kad se umorim ja sednem na travu i tako berem... A najteže se beru
one žute

9
šućurajke, sitne k’o manistra. Nikad da napunim kofu... Jedne godine umalo ne sedoh na šarku što
mi se pored dupenceta promigolji. Tu sam imao debelu sreću... Sve ti u životu zavisi od sreće,
ispisniče! Faktor sreće!...
A berba ti uvek padne u najveću vrelinu u godini. Početak avgusta. Četvrti, peti... Koje ono
godine beše četvrtog avgusta meteorološka stanica u Moravskoj Palanci izmerila plus četres i
četiri!?... Četres i četiri, ej bre!... Jel to normalno? Ništa više nije normalno. Ni vreme ni ljudi...
A Gutu boli dupe za moje muke. Samo kaže: "Mališa, Malinka slušajte me dobro! Jutre idemo na
planinu šljive da beremo. Idemo sabajle, zato posle večere pišanje pa spavanje! Jel’, jasno?!" A to je
zvučalo ko naredba generala armije. Nema tu pogovora... More dušu mi pojeo Guta, pakao ga
progutao ako već nije!... Samo komande i naređenja. Večito!...
A kad si Mališa ne možeš da se buniš ni da se suprostaviš. Ima da ćutiš i da trpiš... Ne volim
svoje ime, ispisniče! Nimalo ga ne volim! Voleo bi da sam Gvozden, Velibor, Miloš, Zoran... ili tako
neko junačko i kurčevito ime, a ono Mališa! Jebem ti ime! Pa jel’ normalno da se neko krsti sa
Mališa?... A?
Kafica?... Može!... Sad ću da naredim da nam donesu dve duple. Da vidiš šta je kafa. Nije to ova
što može da se kupi po našim prodavnicama, garnirana ječmom. Iz Švajcarske direktno stigla. Da
vidiš kako fino miriše... Moram da smanjim kafu i sva pića. I žderanje... Samo pijem, žderem i
jebem. Ništa drugo. Droga Portorož...

10
Rešavam se da promenim život... Malo sporta ne bi škodilo. Džoging za početak. A u planu su i
druge aktivnosti. Planinarenje na primer. Trbušinu moram da zdeljem. Špeka, burazeru nakupilo se
previše. Nije zdravo... U te svrhe pre neki dan kupio sam mautinbajk. Šimano menjač...
Konačno sam nadoknadio sve one gladne godine kad sam kao mali deljao proju i klot pasulj sa
stanumerkama... E, brate nije bilo lako... Sirotinjo i bogu si teška... Kažu da je proja zdrava hrana.
Proja i kačamak. A meni da ih ne vidim. Jebem ti ja zdravu hranu! Od nje umalo ne krepah... Guta i
Ratka krivi za sve! Ratka kuva samo pasuljčinu. Mesa ni od korova. Pastrma čas ode i ono malo
kokošaka, a onda zna se: proja i kačamak i obrnuto. Jedva sam čekao da dođe neki svetac ili neka
moba. Tad je bilo ića i pića, inače jok. Sveti Jovan ili vršidba...
Guta odložio Svetog Jovana, našu krsnu slavu za nedelju dana kasnije samo zato da bi jeo prasetinu
a ne ribu... Što se čudiš?... Nisi znao!... Može, kako ne bi moglo. Kod nas sve može... A vršidba
kada bude, kad uzre kruške ječmenke, kad se pojave svici u junsko predvečerje i kad dođe kombajn,
e onda padne stari pevac, često i dva!... Taj dan sam voleo i sve češće gledao sa kruške kako naše
polje menja boju. Kako žuto prelazi u braon, i znao sam da će uskoro pohovani bataci i podbataci.
E, to volim!... Tad koristim gužvu i nažderem se piletine. Jedem ti ja onu piletinu, koske sam
ispadaju k’o šišarke iz krunjače kad Guta troši kukuruz za praci. Jedem ti ja, a šofer kombajna
kaže:''U al ti, bre Guto,ovo dete ješno!''... A kad je kokošija čorba za nas ukućane onda mršavo:
meni uvek želudica a Malinki džigerica... Guta batak, Ratka krilo ili
 11
trticu...
Bio sam ti ja mršavo dete, onako šlank, jel se tako kaže? ko i sva druga deca sve do četvrtog
razreda... Ne znam dali se sećaš. Tada nismo bili u istom razredu. Ti si bio u trećem a ja u četvrtom.
U petom sam te sačekao, al ti onda ode u šesti a ja opet ostadoh u tom prokletom petom, najtežem.
Nesrećan broj... E, u četvrtom sam počeo da žderem nenormalno. Otvorila se neka ala u meni pa ne
mogu da ju zasitim. Onu crkavicu što iskukam za svesku jel’ olovku, jel’ gumicu ja potrošim na
kifle u pekari ''Četvrti juli''. Mnogo dobre kifle bile... a u, samo da znaš kako su dobre bile... A to
žderanje, danas znam, bilo je na nervnoj bazi. ''Loša porodična atmosfera'' kako reče doktor.
Prisluškivao sam šta je govorio Ratki dok sam se obukivao iza paravana...
A danas kako ponešto znam i psihologiju - nemoj da se toliko čudiš - znam sigurno zašto sam
žderao kao krmak. To mi je bila droga da zaboravim i Gutu i Ratku. A samo tako sam to mogao da
ostvarim, pošto sam bio mali za pivo ili rakiju...
Pa nije tvoj ispisnik baš toliko nenačitan kao što izgleda...Čitao sam ti ja onog bečkog mudraca što
je smatrao da je dobrnjac najvažnija stvar u životu. Na svakoj stranici u ''Sanovniku'' po jedan
dobrnjac!... Sanjao sam ti, ispisniče moj, jedno vreme sve same grozote... žbunove, cevi duge, cevi
kratke... Budibogsnama! Pa sam morao da nabavim taj Sanovnik da rastumačim sve te bedastoće...
E, taj Frojd je to napisao...
A tu knjigu izložim iza zadnjeg sedišta sa imenom mudraca ovoliko krupno odštampanom na
koricama! To je zbog komšija da vide da sam se kultivisao, da

12

nisam baš neki džulov kako me poneki smatraju... U ta davna vremena kola sam držao na trotoar.
Nisam bio još toliko situiran. Nije to ni bio džip, već običan Biemdablju...
U peti sam imao već kilažu priličnu. Tad uvedoše užinu u školi, sećaš se? Divota! Kajzerice,
sutlijaš, kifle, mleko sa kakaom... ili to beše divka? To volim!... Svoje sledovanje čas smažem, pa
onda ponovo stanem u red... Izpočetka nisu hteli da mi daju još jedanput al’ sam bio mnogo
navalentan pa mi na kraju udeliše dva sledovanja. Posle se znalo, poslužitelji čim me spaze kažu:
''Evo, žderonje!'' i daju mi duplo...
A kad smo u sedmom (il’ to beše osmi?) išli na ekskurziju na Palićko jezero, za večeru nam
dadoše neke ćufte, s nekim prilogom, slojanjeno skoro ’ladno. Moji drugari, dve godine mlađi, sve
zloješna i ualjena dečica pa ne vole tako nešto da jedu i njih pet šest samo pogledaše svoje porcije i
gurnuše u pravcu mene... E, tad sam se preždrao, umalo da me vode lekaru... Posle sam se oporavio
i u autobusu pevao: ''Oj šofere dodaj gas, to je želja svima nas!'' Nastavnik mi je rekao da ću da
dobijem keca ''iz gramatiku''. Prokleta gramatika!... Majke mu ga ko ju izmisli! Zbog nje sam i
ponavljao dvaput peti razred...
U osmi sam bio kao tata mojim drugarima. Zvali me, zlikovci, ''čiča'' i ''čika-debeli''. Šta ću kad
sam ješan! Volim, brate dobro da pojedem, i to danas rado činim iako ne bi trebao. Nikako ne bi
trebao... Baba Tomanija mi govorila: ''Jedi sinko će se ispuštiš!'' A ja kakav sam bukvalan bio to
sam bukvalno i shvatio...
Iako sam svoje kedžave drugare mogao da nosim zubima, nisam bio najači u razredu da vidiš
čudo. Bili su

13
dvojica prgavci, voleli mnogo da se biju. Najveće tabadžije u celoj školi. Mali, al’ nabiveni i prgavi.
A ja sam ti, ispisniče moj, bio mnogo dobar. Dobar k’o dobar dan. Mek, na ’leba da me namažeš. I
dobrodušan. Takav mi i deda Dobrica bio... Dobar i sramežljiv i naivan. Kombinacija ubi bože! Na
obrazima sam imao tanku kožu, tanku kao svileno maramče što Zorka maše kad igra folklor, pa za
čas pocrvenim. Kad se uzbudim ili kad nešto lupim, prilikom odgovora, uši i obrazi mi pocrvene
kao jabuka petrovača oko Petrovdana, na radost mojih drugova i drugarica... Danas mi nije jasno
kako sam mogao da budem pošten među samim prevarantima i špekulantima. Glupo, mnogo
glupo... Dobar čovek i budala braća rođena, kaže narod... i da znaš da je tako.
Iako su u osmom razredu svi drugovi bili sitniji od mene mogao je da me bije ko poželi, a da ne
govorim kako je bilo ranije. Kako da ga bijem onako kedžavog? Bilo me grtko. Žao mi detenceta...
Mnogo sam žalostivan bio... Tako kad neki mali nestaško baš navali na mene i ’oće da se bije po
svaku cenu ja ga uhvatim u zagrljaj i stisnem na grudi kao majka dete tako da ne može da udara.
Držim ga tako dok se ne izrita k’o ždrebe. Klinč, tako se kaže u boksu... A klinci bezobrazni, udari
te pa pobegne. Brži od mene. Ako si jači, nisi brži, tako mi govorili...
A devojčice volele više te prgavce nego mene dobrodušnog, nećeš da veruješ. Bile su ubeđene da
nemam muda. Jedna mi to i rekla. '''Ti Mališa bre kao da si žensko. Nemaš muda da se pobiješ kao
muškarac! Kad te neko bije ti plačeš k’o strina. Fuj!''. I stvarno, kao dete često sam plakao. Malo,

14
malo pa zakukam. Kad mi u školi neki nanese nepravdu mene nešto stegne tu u guši, donja usnica
mi zaigra a suze krenu na oči. Jecam kao da su mi – daleko bilo - Malinka i Ratka zajedno umrle.
Suze mi se kotrljaju niz obraze velike k’o kruške karamanke...

15
 Niko me nije voleo... Ni drugovi ni drugarice, ni nastavnici, ni komšije, a ni moji najbliži, koji su
mi u stvari bili najdalji: Guta i Ratka. E, ovo poslednje mi nije bilo jasno. Biće da sam zbog toga
često i plakao...
Bilo nešto dal’ na meni, dal’ u mene što se nikom nije dopadalo. A meni se čini da je to zbog toga
što nikom nisam dozvoljavao da me prca u zdrav mozak. A ako zauzmeš takav stav onda si
provokator. To sve oko tebe provocira da te podjebavaju i zafrkavaju još više. Šta!? Ti si nešto
drugo?! Nisi kao mi? E, nije-nego! Praviš se važan debeli, nisi ti ništa bolji od nas. Tako su svi
mislili...
Bedno.
Ispisniče, mora da sam te ugnjavio mnogo... Izvini!... Nemoj da mi zameriš... Ponekad mi dođe
tako da se izjadam, ali nemam kome. Nema ljudi. Ti si naišao kao poručen... Da olakšam srce.
Golem teret nosim na srcu i na duši. Pregolem, ispisniče...
Jeli dobra kafa?... Pa rekao sam ti. To nema

16
kod nas. Kao, šatro, brazilska na reklami a ono ječam više od pola!... Jebem ti takvu kafu! Jebem ti
takvu zemlju!... Sve falsifikat bre! Sve! I život nam je falsifikat. Život smo falsifikovali, ispisniče!...
Ću da se iznerviram ako nastavim. Ne daj mi ispisniče da govnam ovoliko!... Kaži i ti nešto... Ma,
k’o da sam zaboravio da si ti ćutolog, tako smo te zvali, sećaš se? Ne pričaš mnogo, znam. Ništa se
nisi promenio. Znaš pitam se kako te tvoja Milica podnosi. Mora da te mnogo voli, a i ti nju... Kad
te vidim kako se šetaš sa njom i držiš ju za ruku, mene nešto ovde štrecne! Sreća mora da postoji,
pomislim tad. A ja sam na suprotnoj obali... Ja sa ženskinjem nisam imao sreće u životu. Imao sam
kolko sam hteo al’ nijednu nisam voleo. O mene se kačile sve same džukele i ženski skotovi...
Svaka čast tvojoj Milici. Svaka čast, skidam šešir! Ali takve su retke. Čovek mož da proživi čitav
svoj vek a da ne naleti na takvu... O mene se, kao što rekoh, kačile sve same džukele. Kako može
čovek da voli džukelu, pitam ja tebe?...
I tako, ostado sam do ovih godina. Sam sam kao panj u kanatama, ispisniče! Tuga... Znaš,
ponekad razmišljam: ja pun s manijem pa živim sam. Čudno. Jel’, da čudno?... Razmišljao sam, ali
ne znam kako je ispalo tako... I sve mi se čini, ona dva moja skota opet su zeznuli stvar. Guta kurvar
jebo sve što mu dođe pod ruku... Vrapca u letu bi povalio! Kakav rod, kakvi bakrači. Rod za rod sira
za pare, tako je govorio govedo jedno, proklet da je!... Mislim se, kad mi ono beše vreme da
dovedem neku u kuću: ovaj će da mi jebe ženu... Karaće je sigurno... Ne može da fali...
I tako, ne oženih se... A da vidiš, kad bolje

17
razmislim dobro sam uradio. Kako čovek da živi sa jednom kad ih ima toliko? Ovako imam koju
poželim. Ne možeš da veruješ koliko padaju na mani. Čudo jedno. I da nemam jednu nogu ili jedno
uvo isto bi bilo... Životinjke...
A kad se samo setim kako je bilo u početku, prevrne mi se želudac... Nijedna me nije htela,
ispisniče! Nijedna!... Znaš li ti šta to znači?!... Znaš, vraga!?
U osnovnoj devojčice me se klonile kao da sam šugav. Bio sam pošten, dobar, pažljiv i žalostivan.
Sve kako ne treba. Curice su bile ubeđene da mi fali neka daska...
Znao sam neku Svetlanu Cecu... Ne znaš je ti, nije iz Trnave (akcenat je na ''a'')... Upoznali smo
se u ''Pikaso-klubu'' u Žirovnici. Bila je u osmom, a zatim u prvom gimnazije. Pratio sam je čitave
dve godine i - ništa!. Sasvim ništa! Ćorak. Ponašala se prema meni kao da nema onu stvar. Onako
drugarski... Jednom mi reče: ''Ne mogu s tobom Mališa. Ti si mnogo dobar. Ne mogu i gotovo.
Bićemo drugovi, nemoj da se ljutiš! '' Drugovi! Jebo te, drugovi!? Ko da muško i žensko mogu da
budu nekakvi drugovi. Kako sam ostao čitav, kako nisam šenuo pameću ne znam ni danas. I stalno
sam se pitao šta mi to fali. Morao sam da stanem pred veliko ogledalo što ga je Ratka donela u
miraz i da se pogledam. Gledam, imam sve, rek’o bi čovek. Sve kao drugi. Noge, ruke, glava...
Kosa gusta, crna sve na deda Dobricu. Jes da sam malo bucmast, ali inače sve imam... U to doba
debeljuce nisu bile u modi. Danas su glavni jebači baš debeljuce, al onda nije bilo. Moda ti je čudna
stvar, ispisniče... Đavolska stvar...

18
I zapriča ti za tu Svetlanu Cecu... Pratio ju ja tako dve godine i na kraju digao ruke. Izgubio bitku
k’o na Kosovu. More još i gore... Išla je ona tu prvu godinu u palanačku gimnaziju. Kad pokazalo
se da joj ta škola ne leži. Kao, nema perspektivu, ako ne studira ništa kao da nije ni išla u školu.
Traže se stručnjaci. Trte-mrte...
I tako, neko joj napuni uši farmacijom. Farmaceut čim završi školu, odmah može da radi a posla
ima. Tražen zanat. A kako joj matori bio situiran ona ti lepo napusti gimnaziju i upiše tu
farmaceutsku. Ali te škole nema u Palanci niti u široj okolini. U prestonici ima... I ode ona u
prestonicu. Prođe neko vreme, kad ne leži vraže dobijem ti ja pismo od nje iz prestonice. Pečat bg.
U pismo me pita, kako sam, kako živim. Mislim se: ne živim ni dobro ni loše. Uopšte ne živim.
Umro sam. Pištolj uzmi, život mi oduzmi, ja bez tebe i onako umirem polako... I na kraju tog pisma
poručuje mi da dođem kod nje u posetu. Nisam mog’o da verujem. Mora da je neka greška...
Protrljam oči, pročitam ja to ponovo i ponovo i opet isto. Da dođem i da se nađemo na Terazije kod
česme u podne tačno. Mora da sam šenuo pa mi se priviđa ono što ne piše. Biće da sam sve sanjao: i
pismo i sve što piše unutra... Posle nekoliko dana pročitam ja ponovo pismo. Piše isto. Mora da je
tačno. Ne može da fali... Kad zaspi naše selo maleno na tvoje oko mislim vatreno, na šljive ranke
tvoja nedra mirišu, za njima momci uzdišu...
I tako, odlučim ja da idem u Beograd. Prvi put. Bog te jebo kako ću da se snađem u toj džungli,
pitam se. Kupim kartu za autobus ''Jugoprevoz''...

19
Te noći nisam ni spavao, kakvo spavanje. Da se uspavam pa da mi bus pobegne. Tek pred zoru
zaspah, a navio sam budilnik, što ga je Guta doneo iz Trsta kad je išao za vindjaknu, ovoliki kao
ovaj srebrni poslužavnik... I čim zaspah počeh da sanjam auto put. Kao, ja dolazim na autobusku u
Palanci a bus već na nadvožnjaku, skreće za naplatnu rampu, zamiče za krivinom. „Neeeeee!''
povikah i probudih se u taj mah, ali još beše mrak na prozorima. Zaspah ponovo. Srećom budilnik
zvoni k’o zvono na manastiru Jablanici pa se probudih na vreme...
Odoh na okretnu stanicu trnavačku. Prvi bus za Palanku. Do Palanke četres i dve banke... Kad ono
šofer se uspavao. Šta ćemo, idemo da ga budimo, šta ćemo drugo? Iziđe mamuran brkajlija ljut na
nas što ga budimo u nevreme... Sa dvadeset minuta zakašnjenja, što je normalno za naš kraj,
pođosmo za Palanku. Ako se šofer probudi skroz i doda gas ima da stignem deset minuta pre
polaska busa za prestonicu. Ako zadrema za volanom ode bus... Sedim ko na iglama i zapitkujem
stalno čoveka do mene koliko je sati. A brka ga usporio samo mili k’o puž. Drema k’o buva na kitu i
trlja krmeljive oči desnom rukom. Kao da me zajebava. Dovuče se nekako do stanice jedan minut
pre polaska prestoničkog. Iskočih ja prvi iz busa, pogledam jedan taman polazi sa devetog perona.
Dado se lud trk prema njemu sav u panici, zacrvenjen u licu. Čuh samo kako neka devojka reče:
''Dečko, nije taj!'' Al ko da joj veruje? Bolje da se uverim sam... Iskočih ispred autobusa i stadoh k’o
ukopan lupajući pri tom šakom o šoferšajbnu. Istrča šofer ljut ko Sloba i dohvati me za gušu
vičući:'' Zar zbog tebe, debela budalo da idem na robiju?! Sad ću da te zadavim majku ti drogiranu!''

20
Uhh!... Umalo da nastradam, a još se nisam ni približio prestonici. Kako li će tek tamo da
bude?... Ja, doduše, nisam bio drogiran, al’ sam bio pijan. Pijan od ljubavi prema Svetlani Ceci...
Kad ono, džabe sam žurio, autobus kasni petnaest minuta. Al kako sam ja to mogo da znam?...
Dođe konačno i taj bus. Dočekah i to. Kartu sam već imao u džepu. Kondukter pogleda kartu na
vratima i reče: ''Upadaj debeli!''. Uđo, sedoh. Sedište nezauzeto. Iziđe bus na auto-put. Put ravan,
prav, grejanje radi. Majstor ga podložio, suva drva, pa zadremah. Stiže me nespavanje od prošle
noći. I ne prođe mnogo u san mi dođe Ceca. Rasplela kose kao Kosovka Devojka. Kaže: ''Što taj
tvoj voz sporo ide?!... Mislila sam da nećeš ni da dođeš! Mislila sam da me ne voliš. Načeka se.
Parfem mi izvetre a baš sam se za tebe namirisala. '' A lepo se obukla i doterala, i nekako kao da nije
ona pomalo sramežljiva Svetlana iz Žirovnice nego izgleda kao prava Beograđanka. Kao prava
gospođica... ''Ajmo!'' reče i stavi ruku ispod moje ruke savijene u lakat... Kad u taj mah neko poče
da me drmusa za rame i ja se trgoh. ''Debeli, šta čekaš, oćeš da te vratim nazad u Palanku?! Iskači
dok te nisam šutnuo!'' Stigli smo znači. Da beše bus išao za inostranstvo ja odoh u Mađarsku.
Sreća, pa zadnja stanica.
U prestonici kupim ti ja leskovačku pljeskavicu, bez luka, za doručak, i uputim se peške na
Terazije. Gospođa što prodaje pljeskavice reče mi da nije daleko. Ljubazna neka žena, nije iz
Trnave sigurno... Uhvatim ti ja onu kaldrmisanu ulicu što ide uzbrdo. I ne ido više nego k’o od
Bakalinove kafane do Cerovca, možda i manje, eto ti Terazije... Pronađoh i onu česmu na kojoj ne
teče

21
voda i stadoh baš uz nju da me Svetlana Ceca lakše ugleda... Stojim i gledam. Snimam. Svi negde
jure i žure kao da idu na voz što vozi rano ujutru na pijac u palanački. Prođe petnaest minuta al’ to
nije nikakvo zakašnjenje. Pa nismo mi Englezi pa da gledamo na minute. Kako smo mi jedan
opušten narod, rekoh biće se zaučila, pa dok se nalicka, dok se namaže, znaš kako to već ide sa
ženskama, eto ti već debelo zakašnjenje... A prave gospođice uvek kasne. Da ne kasne ne bi ni bile
gospođice, bile bi onako, da kažem, normalne ženske...
Prođe tako i pola sata, četrdeset i pet minuta. Gledam na svaki trolejbus kad otvori vrata, brojim
putnike kao čobanin ovce, što nervozno iskaču i na jedna i na druga vrata. Kad ugledah pandura ide
pravo na mene. Pokrih rukama glavu i kad dođe do mene rekoh: ''Druže plavi, nemoj samo po
glavi!'' Kad on će meni: ''Šta ti debeli tu radiš?!'' ''Čekam'' rekoh '' Svetlanu Cecu''. ''Pa što si se
zalepio za tu česmu, odmakni se malo!'' on će opet meni.'' Pa kako će da me pronađe ako se
pomešam s Beograđanima?'' rekoh. ''More, nemoj mnogo da pričaš nego postupi po naređenju!'' To
reče i produži dalje... Spustih ja ruke sa glave, pomerih se i nastavih da buljim u trolejbuse... Prođe
sat vremena pa i sat i po. Mora da daleko stanuje il kasni trolejbus? Ne znam šta bi drugo? Nešto mi
tu nije bilo najjasnije...Ja na kiši stojim oko pola jedan, tebe čekam draga sad je pola sedam...
Načeka se ja tu bogami samtako. Dobra dva i po sata. Kodža, bogami! Noge me zaboleše k’o da
stojim uz pijačnu tezgu. Raspoloženje mi se izgubi. Videh kolko je sati. Šta ću, odoh u parkić ispod
''Moskve'' i sedoh na klupu...
Tad sam hteo da se ubijem. Htedo da skinem kaiš od pantalona i da se obesim o krivo drvo.

22
Što da živim kad me niko neće?!... Suze mi nagrnuše na oči. Plakao sam k’o prolećna kiša
đurđevska. Prolazi narod pokraj mene pa me čudno gleda. A jedna me starija gospođa upita: ''Jel
bolovala, sinko?''
 23

Od tad mi se prestonica nije milila... Nisam išao nekoliko godina. A onda odem na neki fudbal.
Beše na Marakani, kup šampiona beše li?... Stignem ti ja vozom zarana pa udarim špacir po
Beogradu. Utakmica tek kasno popodne kad prođe omorina. Ulice pune navijača sa zastavama,
šalovima, pištaljkama, bubnjevima... Veliki meč nas očekuje. Al’ nisam ti ja bio neki vatreni
navijač. Onako, voleo sam fudbal, nije da nisam, al u granicama...
Odoh na Kalemegdan, malo u zoološki vrt kao i sve džudže. Šetkam se po centru grada. Gledam,
sve dobre ribe prolaze. Nema loših. Il’ se tako meni samo činilo. Dal’ stvarno tako beše il se meni
od vinjaka tako činjaše, jebem li ga?... Ugledam tako jednu, doduše starija od mene desetak godina,
ako ne i više, ali avion. Apolo jedanaest. Bataci ovakvi. Usta narumenjena božur crveno... Pogleda
ju ja onako muški, pogleda i ona mene ali ne odade nikakav znak. Prosto me pogleda kao neki
izlog. Uđe u samoposlugu, uđoh i ja za njom. Neki me đavo povuče za njenom suknjom. Pazari ona
neke sitnice, buljim i ja u rafove k’o da ću nešto da pazarim. A sve

24
gledam da ugrabim trenutak da ju pogledam onako kako treba. Pogleda ju ja tu još nekolko puta, ali
sad treba da zapodenem priču. A kad sam pod gasom to mi ne pada teško. Jezik mi se razveže pa
samo drobim, za razliku od kada sam trezan. Rekoh: ''Gospođo vi ste meni odnekud poznati''. Šta bi
drugo da kažem? Klasika. Pogleda me ona, odmeri od glave do pete i reče: ''Pa ne znam... ja se ne
sećam... Moguće''... tako nekako reče. ''Jel' bi mogli da sednemo negde pa da se ja prisetim... da
popijemo kafu...'' Opet klasika. ''Biće bolje da pođemo kod mene'' nećeš da veruješ reče mi ona. A
meni skoči maška k’o u nerasta. ''Kupi neko fino piće, a ja ću da te pričekam ispred'' reče i ode na
kasu. Jurnem ti ja pravo pred rafove sa pićima. A izbor dobar. Domaća i strana pića poređana kao
vojska na smotru. Sve neke etikete i epolete s najčudnijim nazivima. Izaberem ti ja litru nekog
skupog francuskog konjaka, ako se dobro sećam kurvoazje neki. Ispraznih džep sa parama.
Poslednji dinarčić izvadi iz džepa. Ostade mi samo povratna vozna karta za niški ubrzani sa
putničkom tarifom... Platim ja to brže-bolje pa se zaglavim na vratima. Jedan taman ulazio, a ja
pravo na njega. ''Kud si navro seljačino?!'' on će meni, ali ja ne obraćam pažnju na njega, nego
gledam de je lepa gospođa. '''Pođi za mnom!'' reče mi ona... Ide ona ispred ja na metar iza nje kao
pudlica. Samo fali uzica. Savi ona iza ćoška, savih i ja, i ne idosmo mnogo stade pred jednim
ulazom. Izvadi veliki ključ od ulaznih vrata, uđosmo u hodnik... Ide ona opet ispred, ja za njom. Na
drugom spratu ona opet stade, stado opet i ja. Uze drugi ključ iz gomile ključeva kao kod
zatvorskog čuvara, otključa jedna vrata, otvori, uđe. Uđoh i ja... Taman

25
što uđoh i ona obrte ključ iznutra, iskoči neka džukela iz sobe evo ovolika! Velika k’o
prošlogodišnje ždrebe. Skoči pa pravo na mene! Poče da laje, tresu se prozori od laveža, kao da je
ušao vuk a ne Mališa... Laje ona džukela i pokazuje mi zube. A zubi ovoliki. K’o šiljci na drljači!
''Budi miran Reks!... Budi dobar!... Naš gost neće dugo''. reče mu ona i on prestade da kidiše na
mene. ''Izvoli, sedi!'' reče meni. A meni se noge odsekle. Sedoh, šta ću drugo. Moram da slušam, jer
sam inače najebao. Videh koje je doba... Uze ona, onu u papir zavijenu flašu od mene i metnu je na
stočić. ''Jel, može kafa?!'' upita me, čini mi se onako iz zajebancije. Kaka crna kafa. Ni crna ni bela,
ja samo gledam kako da se izvučem, kako da spasim živu glavu. ''Neka nešto mi se ne pije''
promucah nekako. Posedeh ja tako, poćutah. Ćutim ja, ćuti ona. ''Biće bi ti da ideš na voz?'' reče
najzad ona ko da zna da imam voznu kartu u džepu. Kao da gleda u bob... ''Pa može''... rekoh ja.
Isprati me lepo ona, drugarski do vrata. Sa jedne strane ona sa druge Reks. Otključa sa dva ključa,
skloni onaj lanac, odškrinu vrata, a ja se strmoglavih niz stepenice koliko me noge nose. Spasih
glavu... Luda žena... Ovo mora da je kovinska ludnica, pomislih. Ne može da fali... Ja živim u
ludnici.U otključanoj ludnici... Ako je ovo zdrav i normalan svet, onda sam ja Napoleon Bonaparta!
Na utakmicu nisam ni išao. Jebeš utakmicu! Odoh pravo na železničku stanicu. Usput razmišljao
sam o životu... Zar je ovo život, jebem ti život!? Zar ljubav ne postoji na svetu?! Sve takve crne
misli mi zujale u glavi kao pčele u košnici. I

26

došlo mi je da se bacim pod voz kao ona šašava Ruskinja... Što da živim kad za mene nema mesta
na svetu. Prebukirano. Popunjeno. Popunjeno sa ološem. Za ljudi nema mesta...
Uđoh u prazan kupe i ubrzo zadremah umoran od prestoničke avanture. Nisam ni primetio kad je
voz krenuo. Ne znam koliko sam spavao, a kad se probudih beše mrak. Kroz prozor se video natpis
''Glibova'' to je Glibovac rekoše. Ono ''c'' se ne vidi noću ali postoji, kažu... Zaglibismo se u taj
Glibovac pa ni makac. Jedni kažu, čeka ekspres iz Sofije, a drugi lokomotiva u kvaru. Kako ne beše
niko interesantan u punom kupeu to ponovo zadremah. A čim zatvorim oči u san mi dođe ona
džukela sa onim šiljcima kao na drljači i hoće da me poruča. Tad se trgnem i probudim a moji
saputnici se smeju i kažu: ''Dečko nešto ružno sanjao''. Ne znate vi moju muku, mislim se. Nemate
vi pojma šta se mene dešava u životu. Svi su mi izgledali ružni i bezosećajni...
I tako, počeh da mrzim. Ne samo ženski rod, već i čitavo društvo u kojem sam se rodio. Kakvo
je to društvo koje gazi poštenje, a ceni đavolstvo i otimačinu?! I pitao sam se da li je svuda tako u
svetu. Iz onoga što sam mogao da vidim sa televizora, iz filmova, imao sam utisak da smo malo van
sveta, ali ko zna možda se i varam?...
Moja prostodušnost kao da je nestajala. Postajao sam malo po malo, ono što nikad nisam verovao
da mogu da postanem. Postajao sam grub. Prozlio sam se...
A bio sam ti ja ispisniče moj naivan i bezazlen k’o mlado magare. Mnogo naivan. Ta naivnost beše
nezabeležena, nešto za priču... U osnovnoj školi bilo je: sve što kažem tako sam mislio i sve što sam
mislio to sam i radio. Na to moji drugari i drugarice su

27
se valjali od smeha i nazivali me kreletom. Ja što obećam to i izvršim što beše potpuno neobično.
Kod nas se kaže: ''Obećanje ludom radovanje'' i svi se toga drže kao svetog pisma. Drugačije ne
biva.
Kao mali, prvi i drugi razred bio sam slabašan, pudljiv, dobar i sramežljiv. Au, kad se samo setim!
Naježim se!... Svi su me šutirali. Svi redom... A kad si mali ne možeš da se braniš. Ima da ćutiš i da
trpiš... Ko mi je kriv što se nisam rodio sa sto osamdeset centimetara i sto i deset kila koliko imam
trenutno. Tad mi niko ništa ne bi mogao. A onako mali, žgoljav i nikakav, baš kao stvoren za
zajebanciju... Za sve sam bio kriv baš ja. A oni što nisu mogli da se svete jačima, obavezno su na
mene iskaljivali svoj bes i svoje ludilo. Au, majku mu kad se setim!... Ni dan danas ne znam kako
sam ostao živ. Kako me nisu pojeli. Imao sam sreću... A kad svi kidišu na tebe, pa i tvoji, takozvani
najbliži, onda te samo sreća može da spasi. Nema drugog. A ako ni sreće nemaš onda piši propalo.
Rastrgnuće te kao šakali ranjenu srnu... Stvarno, nemoj da se čudiš toliko...
I tako, proviđenje me spasilo. Ostadoh nekako živ. Čudo nad čudima... I što je više vreme prolazilo
to sam se sve češće pitao gde ja ovo živim... A kad me nisu progutali i kad se nisam ubio, rekoh: ću
da živim z'inat. Z'inat svima...
Po završenoj osnovnoj školi malo sam ojačao. Više mi je duša ojačala, a snaga je dolazila od
žderanja. Ali šta ti vredi snaga kad nema zla u tebi. Kad ne možeš da udariš nikoga. Ni muško a
pogotovo žensko... Imao sam urođenu falinku što sam se rodio bez mržnje i zla u sebi. A to ti,

28

ispisniče moj, nevolja golema. K’o da si bez ruku ili bez nogu. Defekt... Ne mogu nikoga da
udarim, već pustim da me biju. Ako, mislim se, šta će da mi fali: buči pa prođe...
Ali malo po malo rasla je mržnja i zlo. Lepo sam osećao kao što žena oseća kako joj raste beba u
stomaku, tako sam i ja osećao kako raste mržnja i kako se razvija...
I kad sam pošao na bravarski zanat u palanački ŠUP, negde na kraju prve godine otišao sam u
boks-klub „22. decembar“. Više nije moglo da se izdrži pa sam počeo da treniram boks kako bi
mogao da uzvraćam udarce. To mi je bio, valjda najpametniji potez u mojem glupom životu. Guta i
Ratka, naravno nisu ni znali da treniram boks, inače bi me odrali od batina, pre nego što naučim da
se bijem...
U početku sam služio kao vreća mojim kolegama bokserima. Više su voleli da udaraju po meni
nego u obešen džak. Daleko više. Popio sam grdne batine, a nokaut je bio raširena i česta pojava
mog tadašnjeg života... Malo po malo, mic po mic napredovao sam u toj veštini. Srećom imao sam
dobrog trenera iako nisam bio neki izraziti talenat, da pravo kažem nisam ni bio talentovan. Imao
sam samo sirovu snagu od kobasica, veliku volju i disciplinu i tvrdu glavu, što je trener ispravno
zapazio. Nisam bio neka zvezda kluba, ali nisam bio ni najgori. Bilo je i gorih. Neotesani balvani,
nedisciplinovane pijanice koje hoće samo da se biju. Ja nisam bio pijanica i to mi je bila jaka karta.
Bio sam istrajan i uporan i posle skoro dve godine treninga ušo sam u tim... E, tad su tek padale
batine. Kao kiša. Prvi meč pa nokaut. Neki Ciga iz ''Kablova'' tako me tako gadno

29
opaučio da sam sve zvezde jagodinske prebrojio već u prvoj rundi. Klasičan. Prvo pa muško...
Al da vidiš čudo, malo po malo sticao sam sigurnost u sebe koju nikada nisam imao. Sve se ređe
događalo da neko nasrne na mene iako se nisam puvao da treniram boks. Okolina kao da je to
osećala, kao što životinje predosećaju zemnjotres... I ako sam sve borbe u ringu gubio u životu sam
počeo da pobeđujem. O, hvalim te Bože!...
Od deset prvih borbi dobio sam samo jednu i to na poene. Ali važno je da je krenulo. I sledeću
sam pobedio i to nokautom! E, taj je platio ceh za sve batine koje sam izvukao i za sva poniženja
koja sam istrpeo u životu... Neka se divlja zverka probudila u meni pa sam ga mlatio i mlatio s
namerom da ga ubijem načisto. Krvnički sam ga mlatio sve tri runde i na kraju da nije bilo sudije
umlatio bi ga na mrtvo ime. Sudija se bacio herojski između nas dvojice, pa je i on izvukao i na
kraju ga poklopio svojim telom i tako mu spasio život... Posle su izneli obojicu... Sudija se ubrzo
oporavio, ali on bogami teško.... Verujem da se taj moj protivnik nije više pojavio u ringu i da mu je
to bila poslednja borba...Dobro, dobih kaznu od tri meseca al je to u celoj priči manje važno.
A onda sam se malo osilio pa sam počeo da koristim pesnice i van ringa. Čovek je tako
nedefinisano stvorenje. Čas podseća na bedu, a čas je napasnik... Dogodilo se da sam natrčao na
ulicu na nekog siledžiju koji je maltretirao sve

30
redom. Razbio sam mu njušku na sred ulice! Razvalio sam ga k’o siroče napolitanku!
Guarana,energija kosmosa...
I tako, posle samo jedanaest mečeva isteraše me iz boksa. Zloupotrebio sam svoju veštinu,
rekoše, a to se strogo kažnjava.
Doživotna.

31
 Šta sad?! Školu nisam završio, a para ni od korova... Moraću da se prihvatim nekog posla. Bilo
šta... Želeo sam da to bude pošten posao. Tako su me učili. Razbojnici su me učili da budem
pošten...
Od boksa sve što sam stekao beše neka matora ''Lada'' karavanka, stara k’o Belgija. Sa tim ću
morati nešto da počnem ali šta? Beše to stvar za razmišljanje... Prvo sam hteo da budem farmer k’o
u američkim crno-belim filmovima. Velike livade oko drvene kuće. Krave, konji, psi... Zamišljao
sam da nosim kaubojski šešir i kariranu košulju preko koje idu tregeri od pantalona, kao Voren Biti
u ''Sjaju u travi''...
U Trnavi bio neki Vića što je trgovao s ovcama i kozama i od toga lepu kuću uzidao. Meni beše
to primamljivo. Kupiš ovce i koze u zabačenim selima i preprodaš. Porez ne plaćaš. Dobro, nije to
baš najpoštenije, ali šta se sve radi u zemlji Srbiji, ovo ispada cveće... U Ladu karavanku može da
stanu pet ovaca ’ladno. A u prikolicu još dva puta toliko...
I tako, jednoga dana krenuh u Planinicu tamo je

32
bilo jeftine robe. Znam, budale će da kažu pao s konja na magarca, ali to nema veze... Kupih četiri
ovce i četiri koze. Preko očekivanja lako, prodadoh to u subotu na pijacu palanačku i uzeh lepu
svoticu. Oparih se posle duže vreme. Protrljah šuškama po bradi... Čovek se mnogo lepo oseća kad
ima šuške u džepu. Prosto mu se diže od tog osećaja. Jak je i navalentan. Spreman za akciju... Tako
reših da pođem jedne večeri u varoš da potražim neku fuficu. Biće će da mi se osmehne sreća...
Očistih Ladu dobro, sve brabonjke pokupih, oprah ju spolja i iznutra. Podmladih ju. Natočih benzin
do vrha. Fil ap. Okačih nov osveživač vazduha što miriše po borovoj šumi na unutrašnji retrovizor,
pa pravac Palanka...
Pođo u špacir gore-dole po glavnoj ulici koja beše zatvorena za saobraćaj. Samo korzo, to mi se
dopada... Idoh celo veče gore-dole po korzu. Čas na jednu stranu ulice, čas na drugu. Slaba vajda.
Nijedna me ne gleda. Sve gledaju u vis, ovako, meni jedno pola metra iznad glave. Jedino da
stanem na klupu ispred robne kuće ''Beograd'' biće bi me tad zapazile. Al’ klupa je za sedenje nije za
stajanje... Popih jedno pivo u jedno kafanče pored korzoa. Pivce za živce... Konobarica, neki akrep,
nije mi se dopala tako da nisam ni zabacivao udicu...
Ispijajući pivo setio sam se onog majskog dana kada sam se prvi put napio... Bio sam još dečak
kad sam se to veče zadesio u baštu ispred Bakalinove kafane. Tad je u sjajnom raspoloženju ušao
Gvozden i onako njegovski viknuo: ''Piće za celu kafanu! Gvozden časti!'' Naručio sam pivo kao
pravi muškarac, pošto on, kao što je poznato, ne plaća sokove... Kamo sreće da se nisam tu
zadesio... Gvozden dobio

33
muško dete i časti celu kafanu i niko ne sme da ide kući pre njega a on ima običaj da porani i da
krene kući onako zorom. A kako je kod Bakalina hronična nestašica čaša (jedanput kad sam zatražio
čašu za sok rekao mi: ''Sačekaj dok popije Dragiša!'') to sam pio direktno iz flaše kao i ostali gosti...
Popih jedno, pa drugo, pa treće, ajde de. Ali više ne mogu jer sam tako baždaren bio. I još nisam
popio ni pola flaše a Javorka već nosi novu turu. Lele!... I tako nalevao sam se celu noć. Rekoh: ću
da prejebem Gvozdena kao idem u nužnik i da štuknem u noć. Ali ne vredi. Gvozden zna za jadac i
postavio ispred nužnika svoga čoveka a on dvaput veći od mene... I nalevao sam se do jutra, dok
nisam pao pod sto u bašti ograđenoj bagremovim tarabicama... Posle me odneli do kuće. Više njih je
bilo za nošenje. Ne znam dali je neko poljubio popa jer sam otada batalio da idem u kafanu da bi
čuo najnovije vesti... Soba mi se to jutro okretala kao ringišpil na Preobražnje Gospodnje i pivo mi
se ogadilo za ceo život...
Pođoh da se pripremam za povratak u Trnavu, šta ću drugo. Da kratim put. Mislim se: svirao sam
draganu danas celo veče... Reko da kupim neke šarene novine ''Čik'' neki da prelistavam večeras da
me želja mine, da parim oči. Ili ''Adam i Eva'' još bolje... Kad u trafici široko otvorenoj neka zgodna
i lepuškasta riba. Ripče, bolje reći. Moj tip. Volim, brate piletinu odvajkada... Beše ljubazna i stalno
mi se smeškala. Tako uđo u govoranciju što ona rado prihvati. Počeh ja tu da se nabacujem ali to
njoj ne smeta nego mi vešto odgovara i još me začikava. A ja tad dobijem

34
inspiraciju pa kidišem sve u šesnaest... Zavitlavasmo se mi tako punih dvadeset minuta. Na kraj ju
pitah dali bi možda htela da ju provozam Ladom a ona da vidiš čudo reče: ''Što da ne?!'' Još reče
da obožava da se vozi u kola i da voli brzu vožnju... Eto ti! Sreća mi se osmehnu kad sam se
najmanje nadao. Zvala se Marina...
To veče smo se samo vozili oko Palanke i ništa drugo. To sam ostavio za kasnije, za drugi put
iako se kod nas kaže: što možeš večeras ne ostavljaj za jesenas, ja se nisam slagao sa tim i za to sam
više puta popušio... Posle smo se čuli telefonom i dogovorili se da se nađemo u subotu uveče.
Opet sam vozio koze i ovce Ladom, posao mi krenuo da ne može da bude bolje. Stalno sam bio u
Planinici i u Smrekovcu i otud vozio koze i ovce na pijacama u Palanci i u Jagodnjaku... Jedanput
ostavi na sedište najlon kesu sa dva hleba i dok sam izišao da natočim gorivo koze navalile na ona'
taze hleb i smazale ga do kraja. Mnogo vole hleb iz pekare, kakvi aditivi, ne smeta to njima. Čudo
jedno koliko ga vole.
Ovoga puta posebno sa velikim elanom očistih muzejsku Ladu. Blistala je iznutra i spolja i
uopšte nije mirisala na koze i jarčeve nego na karamfil, a to je zbog toga što što sam celo pakovanje
spreja izduvao unutra...
Odoh ja te subote na sudar najbolje doteran što mogu i što je najvažnije i ona se pojavi. O, hvalim
te Bože! Da doživim i to da neka održi reč... Jer kod ženskih ti je, ispisniče moj, najveće
zadovoljstvo da nekoga ostave da visi. Od toga ih više ništa ne može da usreći. To je vrhunac
sreće... I kao što rekoh eto ti Marinče još lepše nego u trafici... Uđe ona u Ladu nasmejana i

35
raspoložena. Prvo da se malo provozamo pa ćemo negde malo da sednemo uz kaficu.. Uvali se ona
u sedište, ispruži dugačke nožice, ja ju podsetih da mora da se priveže jer murija preži ko se nije
vezao da bi ispunila svoj dnevni finansijski plan. Al’ bolje da to nisam uradio. Mnogo bi bilo bolje
makar i da platim kaznu... Uze ona onaj kaiš i taman da ga, s oproštenjem, uvuče na svoje mesto,
kad ti se ona u nešto zagleda. Uhvati sa svojim dugačkim prstima sa, kao krv crveno namazanim
dugim noktima nešto malo okruglo, podiže to, ovako uvis sa dva prsta i reče: ''Vidi, Mališa kliker!''
A ja da propadnem u zemlju od sramote. Bog te jebo, kozji brabonjak! Kako da mi promakne?! Šta
ću sad, šta da kažem? Provalila da ja nisam nikakav trgovački putnik kako sam se predstavio, već
trgovac kozama koje vole vožnju Ladom.
''Otkud to?'' pravim se ja lud, a pocrveneo sam k’o oni njeni aleni, dugački nokti. ''Deca neka bila
kod mene u dvorištu. Sigrali se pa biće da su mi to turili u kola?'' rekoh neubedljivo. A što je
najgore, kad se uzbudim zaboravim da se pravilno i po gramatiki (tako li se veli?) izražavam nego
obrnem po trnavački. Kad pazim to još i ide nekako... A Marinče da se upiša od smejanja... Lele,
bruke! Reko sad će da kaže: ''Mališa, kozaru jedan marš u pičku materinu i ti i tvoje koze! Meni
treba varošanin a ne kozar iz Trnave!'' Al da vidiš čudo to se ne dogodi. Njoj to beše onako zabavno
al ja sam sa tim prokletim ženskim svetom imao toliko loša iskustva da sam očekivao sigurnu
korpu, pa sam se propisno ustrtario što je nju beskrajno zabavljalo i uveseljavalo. Rumena boja na
moji obrazi njoj je bila vrhunska zabava...
Ljubila me je ko bolesnik jabuku...
I tako, te

36
sam junske noći postao muško, prošao sam cenzus! A cenzus kao za srpsku Skupštinu, ni Sergej
Bubka ga ne može preripiti lako. Posle neviđenih muka i nevolja konačno mi se posrećilo. Nije baš
bilo onako kako sam očekivao i godinama sanjao, ali najvažnije je da je krenulo. Bog me je
pogledao. Konačno nešto lepo i meni da se dogodi. Dotle su bile sve same grozote i grozomore...
Znaš, ispisniče, najrogatiji mužjak kod jelena kara sve redom, ostali su ispušili... Tako je i u
Srbiji...Što me čudno gledaš? Tako je!...
A meni bili mali rogovi, rogčići takoreći. Al ti rogčići mogu da se nastave sa parama, nikako
drugačije... Posle sam je zvao telefonom ali ona više nije bila zainteresovana. Meni bilo mnogo
čudno, i malo krivo al šta se može. Fala joj i za ovoliko. Zahvalan do groba. Da nije nje bilo, propao
bi načisto i nastradao kao niko moj...
Tih dana posao mi je išao da ne može bolje. Bar je to tako meni tad izgledalo. Zadovoljavao sam
se sa sitnu lovu, ne znam šta mi je bilo... Posle nekog vremena uvidoh da se od toga ne može da
zida kuća, kako sam naivno mislio. Može, istina da se iziđe u varoš, da se izvede riba... Da se kupi
novo odelo, ali ništa preko toga. Kola nova, nikako od te love nisam mogao da kupim...
Gledam po palanačkim ulicama jure neke lude limuzine a u njima se baškare vlasnici sa super
ribama i gledaju nas odozgor sa visine. Neke sam i poznavao i nije mi bilo jasno otkud im te silne
pare. To beše stvar za razmišljanje... Narod kaže, snašli se. Svašta mu jebem, mislim se, kako se to
snalazi da se snađem i ja...

37

Dođoh do zaključka da se s poštenim radom ne može da stekne nešto veće. Ne mogu da se kupe
dobra kola a još manje dobra kuća. Jok! A bez toga si niko i ništa. Niko te ne zarezuje za suvu
šljivu. Prosto i jednostavno nisi u igri.U autu si. Na klupu za rezervne igrače. A ta ti je rezerva za
većinu večita. Za vjeki vjekov! Možda će bolje da prođu na onaj svet, u šta iskreno sumnjam, al
ovde su se uhvatili za suvu granu...
I tad se prisetih da sam nekad bio bokser. Mislim se: to se valjda sapi,valjda to nešto vredi.
Ustvari to mi je bio jedini kapital koji sam posedovao... Trgovina ovcama i kozama poče sve manje
da mi bude interesantna. A kad ti nešto nije interesantno onda slaba vajda od toga. Piši propalo...
Jednog dana, slučajno na ulici u Palanci sretoh kolegu Milosava iz boks-kluba... Bio je na zalasku
karijere kada sam ja boksovao, ali u svoje vreme bio je jedan od najboljih, kako se priča.
Dugogodišnje pesničenje donelo mu je solidnu kintu tako da je investirao u lokal. Otvorio je

38
kafanu, neku vrstu folkoteke, što bi danas rekli, sa velikim prostorom za igranke... Na moje
iznenađenje, pozva me moj stariji kolega na piće iako se nismo baš nešto družili... I tako, uz čašicu
ispriča mi on tu svoju priču, nahvali se bogami dobro. Na kraju me upita šta ja radim i čime se
bavim. Slagah nešto, ne sećam se već šta, uglavnom koze i ovce ne pomenuh. Bilo me je sramota,
kapiraš. Na to on reče da ima za mene dobar posao. Posao od koga može dobra kinta da padne.
Neko treba da vodi računa o ponašanju posetilaca lokala. Znaš, ima nas raznih. Ima i onih koji ne
poštuju kućni red, pa i onih koji vole da se pobiju kad popiju. A ja bi lepo takvog nestaška za uvo pa
napolje. A ako nekim slučajem on to ne bi prihvatio, onda bi mu došapnuo da sam savladao
boksersku veštinu. A ako i to ne bi bilo dovoljno, tu bi i svoju veštinu demonstrirao u skraćenoj
verziji... Posao ne baš lak, ali u svakom slučaju zanimljiv i dinamičan. Uz to i dobra lovina. Kakve
koze, kakve ovce, kakvi bakrači, nema tu lebac.
Moja nova karijera, činilo mi se, izbaviće me iz čabra. Dosta je bilo toga. Vreme je da počnem da
živim. Krajnje je vreme. Pa nisam se gađao na Boga. Što ne bi i ja imao dobra kola i zlatni ''Roleks''
koji ostavlja utisak... Kad može Trifke mogu i ja! Šta je pa on bolji od mene!? Ništa!
Imao sam veliko uzbuđenje pred prvu noć mog novog zanata. Kako li ću se snaći? Hoću li odmah
da tabam nekoga? Ima li dobrih riba na tom mestu?... I da vidiš čudo, taj prvi nastup beše bez
ikakvih problema. To veče niko nije pravio sranja, na moju sreću. Osećao sam se važno kao da bez
mene ne bi bilo igranke i pijanke. Kao da ja to sve aminijem...

39
Uživao sam da se diskretno muvam po gužvi uljudno i fino ophodeći se prema klijentima...
klijentima... tako se valjda kaže?... Sve sam snimao šta se događa. Ništa nije moglo da mi
promakne. Video sam i vatanje za dupe nekih dama, tada drugarica, od strane uvaženih drugova, ali
to nije spadalo u domen mojih obaveza. To sam onako usput zabeležio. Drugovi kad popiju koju
više znaju da se malo zaborave i da prave nestašluke. Srećom, ovoga puta ništa ekstremno...
U to vreme sam već bio samostalan. Već nekoliko godina sam živeo van rodne kuće. Guta i Ratka
nisu mogli da se opasulje šta ih je snašlo. Sve su nešto bili začuđeni i iznenađeni. Još su govorili
okolo da sam nezahvalan. ''Raniš kuče da te uje’!'' čuo sam pričala Ratka... A Guta imao probleme
sa srcem. Ko bi rek’o da On ima taj organ. Bio sam ubeđen da se On rodio bez toga...
U Palanci sam imao sobicu. Mala, al ko da je vila a ne podstanarsko sopče. Tako mi je to izgledalo.
Osećao sam se slobodno ko ptica na grani a moja malo pogurena leđa nekako se ispraviše sama od
sebe. Morao sam da budem pogrbljen jer su mi ona dva đavola sedela na grbini, a to nije baš lagan
teret...
Tih večeri pevao je vokalni solista Trta, čuveni kafanski pevač. Peva k’o Kvaka i još bolje. Peva
pa razvaljuje. Plafon otpada... Kafančina puna sa posetiocima, ljubiteljima dobre pesme i dobre
kapljice. Biznis cveta. Milosav zadovoljno trlja ruke i posle fajronta broji šuške. Piša debelo.
Muzički dinar se pokazao kao dobra ideja... Ja se bogami dobro opari u to doba. Relativno dobro a

40
biće i bolje ako Bog da...
Moram da priznam da nisam mnogo imao posla. Izbacivanje se događalo na nekih petnaestak
dana otprilike, inače stanje redovno. Opuštena atmosfera...Vremenom sam se izveštio pa sam
mogao da pročitam onoga ko je nameran da se bije u lokalu. I takoga bi odmah opomenuo da se ne
šali glavom jer je najebao k’o žuti...
Ali posle nekog vremena promet poče da opada. Trta otpevao svoje. Milosav ga odmah zameni sa
Gocom Brus. Sedmica... A Goca jedra i slatka ko šećerna repa. Promet opet poskoči k’o gumena
lopta... E, tad nastaše muke i nevolje za moj poso. Malo, malo pa tarapana. Počeše noževi da rade
pa i pištolji. Vidim ja, ne mogu da ispunim zadatak. Sve češće se događalo da i mene potkače. Bio
sam pun modrica i posekotina, ali šta ćeš, takav mi posao...
Milosav tad primi još jednoga kolegu. Neki rmpalija velik k’o dvospratni šifonjer. Tad se tek stanje
poboljša i ja dođo do daha. Uh! Jedva ostado čitav...Borio sam se kao lav da očuvam svoju poziciju
i dobro plaćeno mesto... Iako sam mogao da najebem od neke zalutale flaše nisam kapitulirao...
Ali jednog dana, dana iznenada, Goca nestade u nepoznatom pravcu. Jedni kažu udala se. Drugi
kažu skočila joj numera pa pronašla nov angažman i ploču snimila. Singlicu. Zvezda kažu postala...
Promet poče da opada k’o prezrele dudinje. Milosav se razlete i pronađe zamenu al, slaba vajda. Ta
Violeta nije imala glas, a ni naročit stas. Promet opet kljoknu. Izvolte, unutra. Lokal poče da posrće,
da trokira i dođe pred zatvaranje.
Trebalo je nešto senzacionalno novo da bi se

41
oživeo mrtvac. Milisavu neko napuni uši noćnim barom sa golišavim devojkama. To se traži. Skupo
piće i golišave Ukrajinke i Ruskinje, narod ima da pohrli...
I stvarno, renoviran i našminkan lokal ožive, preporodi se. Vaskrsnu. Milosav ga krsti sa ''Sveti
Đorđe''. Lova poče da kaplje da ne može biti bolje. N'umem da ti opišem. Program celonoćni od
pred ponoć pa do bele zore. Klijentela ne pita za cenu pića a cene do neba... I da vidiš čudo, počeše
da dolaze uglavnom lovatori. Oni bez debelog buđelara nisu imali tu šta da traže...
Bilo je i tu onih što nasrću kao bik na crveno, ali sve u svemu beše manje posla za mene nego u
kafani. A zarađivao sam daleko više...
Tu poče da se valja razna roba, naravno protivzakonita al ko te pita. Čovek će za prokletu paru i
da ubije a kamoli neće da trguje nelegalnim artiklima. To ti je burazeru zarada. Travu posetioci traže
da pojačaju užitak. I ne samo travu nego i beli prašak. A ja sam se povezao sa trgovcima
profesionalcima koji trguju tim artiklima. Logično. Ko bi tu mogao da posreduje nego onaj ko se tu
muva svake noći... Pa onda posredovanje između gostiju i mlađanih i jebozovnih Ruskinja i
Ukrajinki. Provizija brate!... Nema lepše pare od provizije, Bog da ga poživi ko ju izmisli. Svakom
svoj procenat i mirna Bačka. Nekom veće parče kolača, nekom manje. Prema zasluzi...
E, to je bio neki moj početak većeg oparivanja. Onako neki manji biznis. Para ide na paru i poče
da dotiče sa nekoliko strana. Daj Bože da potraje pa da sam počnem neki biznis a ne da mi gazda
jebe mater i da stavljam glavu u torbu za male pare i za

42
tuđ buđelar... Još malo pa ću da isplivam. Još samo malo. Bože pomozi!...
I bio sam na dohvat toga cilja kad se to dogodilo...
Kad nam dođe crni petak... Jednog ranog jutra, sabajle, sve ode dođavola. Izgore našminkani i
nacifrani ''Sveti Đorđe'' dok si reko ''striptiz''. Ostadoše na svetlost dana smo ruševine od dvaput
pečene cigle, sve drugo ode put nebesa.
Po varoši počeše da se prenose najrazličitije i najnemogućnije priče i pripovetke. Zlobnici su
govorili da se tu umešala sama božja ruka. Da taj zloglasni noćni klub i nije mogao drugačije da
završi nego kao Sodoma... A realnost je bila prosta k’o pasulj prebranac... Irina pred zoru zaspala u
krevetu sa upaljenom cigaretom! Posteljina se prva zahvatila zatim fironge i sve je otišlo dođavola
zajedno sa Irinom... Sjeba se stanje. Milosav zaglavi ćorku, personal ostade bez posla a ja odlučih
da krenem u solo karijeru...

43
 Više nisam bio nikakav žutokljunac. Poprilično sam ušao u tajne oparivanja. Izučio sam neke
škole i shvatio neke životne činjenice. Prva je glasila: ako oćeš da praviš biznis moraš da imaš
muda! Jer biznis se pravi tim organom a ne mozgom, kako sam nekad naivno mislio. Rizik stvara
kapital... Ako nisi spreman na sve, ali bukvalno na sve, od biznisa nema ni moega! Ako nisi
sposoban stići i uteći i na strašnom mestu postojati, piši propalo. Biznis neće da ti procveta. Neće ni
da pupolja...A bez proklete pare niko si i ništa. Beda koju svako zaobilazi u širokom luku...
Lako je bilo mojoj baba Tomaniji. Njoj pare nisu ni trebale.Gore na planini je imala ovčije mleko,
sir, meso, rakiju... i za bolje nije ni znala jer razna čudesa koja danas izmisliše nisu ni postojala.
Nije bilo Biemdablju limuzina, đakuzi kupatila, klima uređaja, kompjutera, mobilnih telefona,
televizora sa teletekstom, Plazma još novije... muzičkih stubova i direka... Nije bilo moderno
letovati na Mauricijus, a zimovati u Šamoni...
E, vidiš, ako sve to nemaš onda si statista, prosto

44
ne živiš. Nijedna ženska te ne gleda. Kao vazduh si jer svaka prvо gleda marku tvog prevoznog
sredstva i svaka hoće da uvali guzu baš u najluksuzniji i najskuplji... A kad je dovedeš u kuću onda
moraš da imaš unutra gore citirana čudesa jer inače će da se preseli kod onoga ko sve to ima a ti ćeš
da popušiš... Eto, to ti je, prokleta para... Taj ko ju je izmislio mora da je bio udaren mokrom
čarapom...
Para ti je kad se baškariš sa ribom u superkomfornoj kući s klima uređajima. Zimi toplo, banja
dok napolju fijuče košava a leti svežina freš. Dok se obični smrtnici kupaju u znoju, ti pijuckaš
’ladan koktel na slamku, a klima bešumno ti ulepšava život. El dži. Mačka pored tebe zadovoljno
prede i gleda te zaljubljeno kao da te voli... Pa onda bazen ispred kuće. To obavezno, jer riba voli
vodu i ležaljku pored ivice bazena. Eto, to ti je!... Ali daj ti to stvopri s tvojih deset prsta, ako si
muško i ako si junak i Radovan. Od poštenja tu nema ni moega. S poštenjem se ne stiče mani. Jok,
bato!...
I tako tih godina nekako, prestao sam da budem pošten. Bio sam to dugo, predugo, preko dva
desetleća i nikakva vajda od toga. Samo nevolja i nesreća. Svi su me ismejavali i zajebavali. Niko
me nije zarezivao za suvu šljivu, još manje cenio. Bio sam niko i ništa. To je rabota koja nije na ceni
niti u trendu...
I evo, vidiš sad sve imam što za pare može da se kupi zahvaljujući nepoštenju. Kad sam prestao
da budem pošten sva vrata počela su da mi se otvaraju. Jedna po jedna... I ne samo da je isplativije
biti rđa i nesoj, nego je, nećeš da veruješ, i lakše! Mnogo lakše...

45
Ali ipak... da mi je još jednom da budem naivan i pošten, kao kad sam bio dete i mladić... Sve
ovo, sva ova čudesa dao bi za samo jednu godinu, jednu godinicu da opet budem dete... E, da mi je
da to postignem. Al, ne vredi! Ne može i gotovo. Nema šanse... A bilo je lepo! Brige nemaš, sve ti
ravno. Samo na igru i na loptu misliš. Od ranog letnjeg jutra samo juriš po šljivarima i po
sokacima... i ne moraš da se oblačiš. Sportske gaćice i majicu već imaš na sebi kad ustaneš iz
kreveta, a patike ti i ne trebaju jer su ti tabani odebljali k’o obraz prevaranta. Trčiš bos kao po ovom
persijskom tepihu...
Uvek, do dana današnjeg volim da hodam bos po zelenoj travi. To je jedino što me nije napustilo
iz detinjstva. Kad dođe leto i dan-danas ja sam bos. Ni čarape ne trpim kao što vidiš. Bos sam u
sobi, (Nemački laminat ugradite ga komšijama za inat! Klik-sistem.) bos u dvorištu po travi. Bos
koji hoda bos... A kad osetim zelenu travu na tabanima onda sam ponovo dete. To je osećaj...
A bilo je lepo uprkos svemu... Žljune smo ’vatali na brestovima... Na rupu stavimo bezbojnu
plastičnu kesu, žljuna glupa kako je bog dao, misli da nema ništa i izleti iz bresta pravo u kesu. A
kako su bile šarene?! Crveno, žuto, braon, zeleno, crno, plavo... plavo kao Smiljana haljina. Igramo
se s njima pa ih pustimo il nam izlete iz ruke...
Veliki deo školskog raspusta provodio sam kod babe i dede na planini, na bačiji, tako se to zvalo,
a možda se i danas tako zove?... Čuvao sam ovce ali se nisam žalio. Čak mi se i dopadao taj posao.
Rr-tuć, rr-tuć. A onaj miris ovaca i danas

46
osećam i zvon medenice i danas čujem. I danas mi fali miris sena...
Moj radni zadatak beše da pazim na ovce i poneko ždrebe sa kobilom dok se ne napasu na
širokim livadama. To sam više voleo nego knjigu... A kad dođe dan da me povedu gore ja tu noć ne
spavam do jutra. Biće će da otidnu a mene da ostave u selo? Ujutru prvi sam ustao i spremio se za
put...
Sećam se jedne godine imali smo jednu mladu svinju, bila je umiljata kao lane. Išla je slobodno
planinom i pasla de joj se dopadne. Uveče eto ti nje pred kolibu. Nema šanse da odluta, osim kad
traži vepra. Tad ju nema po tri dana, a kad se vrne dovede i svog dečka... Kad ju ljubav prođe onda
nema problema sa njom... Naročito je volela moj glas. Kad me čuje ona zagrokće veselo i odmah
legne na travu. Traži da ju češkam i šašolim po trbuhu. To obožava. Zatvori oči od zadovoljstva...
Kao što napomenuh, nije išla sa stadom već je bila onako slobodnjak, što bi se reklo...
Ništa lepše nema nego kad ujutru rano zazvone medenice na ovcama, kad je polazak na pašu.
Kučići ludi od radosti skaču oko ovaca, i hvataju ih za repove onako od šale... Pasu one ovce,
medenče čuka, kučići trče okolo. Ždrebeću se rebići... nije to... rebeću se ždrebići... to... Milina
jedna!... A kad rodi jel gorunov, jel cerov, jel bukov žir onda se ovce začas nabokaju. Kad upadnu u
cerovu šumu onda nemam potrebe da koristim prut. Mogu slobodno da se opružim na suvu travu...
Legnem tako na leđa, stavim dugačku travku među zubi i gledam u plavo nebo. Krcaju one ovce
onaj žir k’o tvrde bombone. Sam rumšti. Žiralni kurs. Ne pada im napamet da nekud

47
odlutaju. Samo krote. Mogu da odspavam jednu partiju i kad se probudim ugledam njuške zabivene
u šušljak i dva psa kako budno, načuljenih ušiju motre na okolinu... Ovca ti je božje stvorenje
ispisniče!...
A kad se vratim kod kolibe baba već skuvala kačamak, grne s pasuljem krkori u najveće i
neodoljivo miriše, još samo ovce da pomuzemo i mleko da skuvamo i eto ti večere... Kačamak i
stari, tvrdi ovči sira. E, to volim. Sira uvaljam sa kačamakom i napravim ''šaramaru''. Lele, al mi to
bilo slatko!... Baba Tomanija je znala da kaže: ''Jete deca sira da vi dupe svira''
Sto ispred kolibe pod staru trešnju, toplo zvezdano nebo i pesma zrikavaca... Kusam ti ja ono
drobljeno mleko drvenom ložicom, samo mi mrdaju uši... mnogo sam bio ješan...
Jesam li ti pričao da su me jedno vreme zvali ''Kusa''?... Imao sam ti ja nadimci ihaa!... Tako
poveo se razgovor među drugarima o raznim stvarima. Svako priča što mu padne napamet. Ja
najedanput htedo da ispričam kako volim drobljeno mleko. Reko: ''Napunim panicu, uznem ložicu
pa kusam, kusam.'' Zlikovci, moji drugari iz razreda posle me zvali Kusa...
A u treći razred učiteljica pita svakog šta najviše voli da jede. Jedni kažu ovo, drugi ono, a ja ko iz
topa: „Volim sarmu sa pilav i mleveno meso!“ Posle me zvali ''Sarma''... Jedno vreme imao sam
nadimak ''Babin''... Pitao me neki čiča: ''Čiji si ti mali, debeli!?'' A ja izvalih: ''Ja sam babin!'' Šta
drugo da kažem? Ni majku ni oca nisam imao. Baba me očuvala i pazila da ne padnem u bunar
dubok trijes metara! Šta drugo da kažem?... Posle me zvali Babin.
Uopšte, nadimci su u Trnavi najrazličitiji
 48
i najnemogućniji. Svako ima po jedan, a neki bogami i dva... Eto, Gutu zvali ''Buranija''... Služio ti
vojsku vojni obveznik Dragutin D Govedarević sa svog pobratima Klipu iz Zlodola. Služili u
Zadar... Iziđu ti oni jedan dan u grad i de će džudže nego na pijac. Idu oni tako od tezge do tezge, a
ponuda dobra. Sve na svet što postojava i što stigne s brodova eto ti na pijačnim tezgama.
Odjedanput Guta će: ''Vidi Klipo, sunce ti kalajisano, kolika buranija!'' Pogleda Klipa na žute
grozdove što vise okačeni iznad tezge pa reče: ''Nije bre Guto, seljaku trnavački, to buranija, već
banane iz Ekvadora!''
I tako kad se vratiše iz vojske Klipa raspali po Zlodolu da Guta ne zna šta su to banane, i to čuo
neki Trnavčanin. A to je dovoljno. Kad čuje jedan ko da su čuli svi u Trnavi. Radio-Mileva radi non
stop! U tri smene...
A kako postali pobratimi? Išli oni da se kupaju u zadarsko more pa Guta neplivač ko i većina
Srba, zamalo da se udavi. Odjedanput potonu ko sekirče. Klipa mu tad pruži ruku i ovaj ju ščepa i
tako se spasi... Posle se pobratimili i bili ko braća celi život...A imao Guta još jedan nadimak, da
kažem, dosta banalan. Mnogi ga znali pod imenom '''Polakilče''... Često u džep nosio šiše od pola
kila sa šljivkom pa je u skladu sa tim taj nadimak i dobio koji mu je dobro pristajao...
U Trnavi znao sam nekog čoveka što su ga zvali ''Bunardžija''. Onako glup i naivan mislio sam da
on kopa bunare pa otud taj nadimak. Međutim, jok! Kažu, kao momak, pripit kad se vraćao iz
kafane upao u neki bunar. I eto ti!... Ostade ''Bunardžija''...Imam i ja nadimak, naravno. U
biznismenski krugovima sam poznat kao ''Govedo''... I mejl adresa mi je isto takva: govedo (posle
dođe ono majmunče) hotmejl tačka kom.

50

Sećam se samo leta iz detinjstva. Zima kao da nije ni bilo... Zima je bila sobni pakao koji su
režirali ona dva skota, zato toga ne želim ni da se sećam... U sećanje mi je ostao samo svetli
trenutak sredinom januara o starom Svetom Jovanu... Prase na ražnju, miris vruće rakije po kući i
kuvanog kupusa sa slaninom. Pola metra snega i sankanje niz breg sa potkovanim štrkljama... Eto,
to je sve od zime, ili skoro sve. Ali leto!... Sve što mi se lepo dogodilo u životu dogodilo se u to
godišnje doba kad sam bio mali. Posle je sve izgubilo čar. Čarolija je nestala i ostali su samo
problemi, muke i nevolje...
A kad smo išli da lovimo pešove sa viljuškom i staklom, i da se banjamo kod ploče i u Bogački
vir, tad su bila vremena druga...
Odemo rano izjutra i vratimo se uveče... Tad padnu batine, Guta jedva me dočeka sa prutom u ruci,
ali to bude i prođe. Dupence mi malo buči, ništa strašno... Ali to što bije ajde de, nego što viče! E, to
me više boli. Samo kad ne bi vikao! Tad bi stao

51
i isturio guzu, stisnuo zube pa nek udara, ako mu to toliko slatko. Da ćuti i da udara, to bi podneo,
ali ono njegovo deranje, e to brate boli i sutradan i preksutradan... Kad prođe kućni pritvor i sivilu
naše kuće dođe kraj, tad ponovo rano izjutra štuknem sa drugarima i nema me ceo bogovetni dan.
Divota!...
A naša kuća je bila nešto sivo i neveselo. Sivi dom. Guta večno neraspoložen kod kuće a veseo u
kafani. Bio je u selu poznat kao, da kažem, boem i lola trnavačka. Ljubitelj dobre kapljice i žena,
uglavnom loših, ali i svih drugih... Imao puno drugara, mokru braću koje je gostio često ali nas
svoje ukućane nije mogo da smisli. Smatrao nas je neprijateljima. Kod kuće samo duva i samo
šviče... Uveče kasno, bolje reći ujutru rano naša gvozdena vratanica lupi k’o da ju tresneš s
macolom. To se Guta vraća iz kafane i ulazi u avliju. Uvek čujem taj tresak jer sam imao plitak san.
I stresem se. Nešto me preseče. Pitam se šta li će da nam priredi... Obavezno večera, odnosno
doručkuje. Čuje se čvrsto i odlučno mljac, mljac... Sam šviče i škrguće zubima. E, to da čuješ, taj
škrgut!... Neko ga naljutio u kafani, sigurno. Ne mož' da fali... A kad nema ono što on voli za jelo,
onda bože pomozi! Zna da bude nezgodan. Probudi celu kuću. Mi deca drhturimo ispod čerge i
jedva čekamo da se samne...
Ono što mi nije bilo jasno i što mi nije ulazilo u glavu, beše neverovatna stvar da je Guta u selu
važio kao domaćin čovek i simpatičan drug u veselju. E, to mi nije išlo u glavu. I pitao sam se kako
li tek izgledaju oni što nisu domaćini... U kući je bio, kao što rekoh, večno natmuren i krvožedno
raspoložen. Mora da je mađioničar kad

52
može da omađija okolinu, mislio sam. Il su pa ti koji su ga smatrali čovekom isti bili kao i on?...
Daj se ti tu snađi ako možeš?!... I da ti pravo kažem, ja se tu nisam snalazio. Nimalo nisam
razumevao situaciju... Često sam mislio, ovde mora da je neko lud. Ili ja ili oni. Ne mož' da fali...
Zbog svega navedenog nisam ga cenio nit sam ga voleo. Pitam ja tebe dal neko takav može da se
voli? A?!...
Vremenom kad sam razaznao, omrzo sam ga da nisam mogao sa očima mojim zelenim da ga
gledam... A što je najčudnije on nikako nije mogao da shvati što ga ne poštujem i što mu ne ljubim
ruku kad me premlati. Moja je dužnost bila, po njegovom mišljenju, da ga hvalim svud de idem i da
mu podižem cenu. A ja bi ga ubio da sam mogao... Nikad mi nije kupio ni kesicu bombona, ni
igračku. Nijednu igračku nisam imao, pa sam morao da ih pravim sam od raznih stvari kao i
Malinka... A kad nam je deda Radisav jednom doneo dve malene lopte od gume, lakirane i crvene,
umalo nisam zagrizao u svoju tako je lepo izgledala. K’o jabuka jesenja iz našeg voćnjaka.
Bombone mi niko nije donosio, Guta nikad kao što rekoh... Četvrtkom je donosio ''Politiku'' iz
Palanke što mu je virila iz džepa kaputa, to nije zaboravio da kupi jer je unutra bio ''nezvanični
izveštaj jugoslovenske lutrije''. Nadao se, nesrećnik, kao i svi neradnici i zabušanti da će da ga strefi
neka luda sreća i da će baš njegov loz da dobije glavnu premiju... Novine i loz nikad nije
zaboravljao da kupi. Bombone i igračke redovno...
Često su me praćali u zadrugu da kupim so i šećer... U zadrugzi je mirisalo na mentol bonbone na
meru zelene kao distoli i na sitan keks isto na

53
meru. I stalno je bila gužva jer smo samo tu jednu zadrugu ''Sloga'' imali a ne kao što sada u Trnavi
postoji deset a stanovnika, da ne kažem seljaka, približno isti broj. Gužva je bila neviđena ko u
„Jugoprevoz“ autobusu kad krene na vašar o Svetom Iliji. U zadruzi već od vrata gužva a ja ne
znam da se laktam, nego čekam i polečka se primičem prama tezgi, što beše ovako visoka. Sto
znoja me probiju dok se proguram do tezge, jer svi idu preko reda kako je i red u Trnavi... I taman
dignem ručicu i viknem: ''Daj mene Dinče!'' a neko me poklopi šakom po glavi, a to znači da treba
da ćutim... Da nevolja bude veća još sam i mucao... A za kusur tražim dve-tri tvrde bonbone tek
koliko da usladim usta...
Kao što napomenuh, kao mali mucao sam, ne znam dal se sećaš, tek jedva primetno. U školi je
bilo i gorih slučajeva od mene po tom pitanju... Danas znam da je to bilo na nervnoj bazi, od straha
kako je doktor rekao Ratki. ''Dete ti mnogo uplašeno, pa zato pomalo muca.'' reče doktor... To me je
mucanje prošlo, tek kad sam odrastao, posle okršaja, mislim pravog okršaja s Gutom... Kad sam mu
odvalio šamarčinu da se okrenuo ko zvrčak kad se zavrti na stolu... Od tad govorim normalno k’o
svi ljudi...
Što sam više rastao to mi je teže padalo njegovo zapovedanje i gledao sam da mu vratim milo za
drago... Ponekad mi se činilo da sam osuđen za nešto što ne mogu da se setim kad sam napravio.
Možda je bilo nešto u snu? Al opet, mesečar nikad nisam bio... Jedino ako nisam neko sranje
napravio još pre rođenja... Jebem li ga?!... Mora da je bilo neko teško sranje kad sam ovako

54
rigorozno i drastično osuđen. Detinjstvo i mladost u tamnici!... Ne mož' da fali, veliko sranje sam
napravio, samo što nikako ne mogu da se setim kad je to bilo. Ne mogu da se setim pa da me
obesiš...
Kad sam već bio narastao onako dečkić malo po malo uvaljivao mi je teže poslove. Prvo, onako ne
baš teške kao sakupljanje, prevoz i denenje sena u stog i slično. Meni rad nikada nije padao teško,
čak šta više voleo sam taj seljački posao, valjda mi je to bilo u krvi. Ali raditi sa njim nimalo nije
bilo zabavno. Samo se izdirao na mene i psovao mi mater kilavu... Jednom tako natovarimo mi seno
na planini pune lotre i krenemo niz Drljavicu dole u selo. Kad u Veličkovu rovinu točak kljeknu u
rupu ono se seno istulbi i smandrlja niz padinu. A on da me udavi ko da sam ja vezivao kola sa
konopcem a ne on... Natovarismo to nekako ponovo na lotre, stigosmo nekako u selo. Ostadoh živ...
Besan čovek, šta da ti pričam...
Stigosmo popodne u Trnavu, al sad treba da se dene seno u stog... Ratka dobila debele batine pa
morala da odleži u krevet. Ajde Mališa na stog, nema ko drugi... A natuštilo se, jebem li mu naćve,
ima da ljosne! Kad pogledaš ovako, prema Cucino brdo i prema Klisure sve oblaci crni, modri,
teget... Ja na stog a Guta baca ono seno sve ovolike ćopke! Ne mogu da postignem da zgacam, će da
me zatrpa. Gazim ja ono mirišljavo seno što miriše na mentol bonbone, gazim a sve zamišljam da je
Guta ispod rudarske čizme. Tajger Pajrot fešen... Znoj sa mene teče k’o voda na čamburu, omorina
neka pritisla udara na teme... I taman nekako završismo, zašupismo stog još samo lemezje od
leskove grane da privežemo na koc kad se

55
zakovitla oluja, lebarnik li mu jebem! Sevaju munje, treskaju gromovi a ja na gromobranu!... Samo
leti ono seno po avliji. Neki stari, ritavi šešir od slame što ga Guta nosio na ćelavu glavu odlete čak
u šljivar. Stog se povija ko klasje, će da padne. Će se preturi sa sve mene. Kako li ću da siđem,
svašta mu jebem, mislim se, treba mi stuba, a stuba nije u blizini. Moraću da se smandrljam niz stog
pa šta bidne... Bupnu ja dole ko padobranac kad se ne otvori padobran jedva se sastavi... Eto! Tu
sam ćao da najebem. Prvi put ali ne i poslednji... Sve mi takvi i slični doživljaji priređivao. Sve
lepši od lepšega...
I u krađu drva za ogrev morao sam sa njim iako kilavac... Guta nikad ne žigoše drva. Jok!...
Odemo na stari drum gde ne idu vozila, na staroputinu. Guta sam žipne drvo i ono padne sa brega
preko druma k’o u balvan revoluciji. Isfikarimo brzo drva na parčiće. Testere sam seva... Motorne
testere, čini mi se tad još nije bilo, il je pa mi nismo imali? Pre će da bude ovo drugo. Srećom, jer bi
nas šumari čuli. Ovako truparsko testere se ne čuje k’o izmišljeno za krađu... Nabacamo trupčiće u
kanate pa tutanj za Trnavu. Šumara ni od korova. Imali smo sreću...
A kad sečemo dugačka drva za kola bez kanate samo sa srčenicom i oplenima onda vezujemo sa
lanacem a zatežemo sa los od bukov jel gorunov dozemak. Samo moramo da se pazimo jeli los hoće
po nos kao što je to bio slučaj sa Tiku Milunovoga. Kad ga mlatnuo po brkovima sve zube posejao
po prašini...

56
 Posle Guta kupi traktor... Neko matoro ''Fergusonče''... Krave smo imali i dalje, za nedaj bože, a i
za mleko... A to Fergsonče je posebna priča i pripovetka. Čim ga kupio odmah trebao i majstora da
kupi sa njim. Malo, malo pa mu nešto crkne. A da pali nije hteo odmah kad ga doterao. Tu su krave
redovno dolazile do izražaja. Krave napred, traktor za njima. Tako samo dok ga izvuče od ajata do
ispred vratnice, posle Ferguson ide sam. Prirodan pad...
U Trnavi traktori ne pale, normalno. Koristi se prednost nagnutog terena pa akumulator da nekim
slučajem nije ni izmišljen to za Trnavčane ne bi bio neki problem. I onako se taj artikal u naše selo
ne koristi. Svi pale na gurke...
Vozi Guta Fergusonče niz Trnavu pa sam odliće i pozdravlja široko rukom k’o Maršal Tito iz
plavog voza, svakoga koga sretne. Pozdravlja koga poznava i koga ne poznava. Al nije tu problem.
Problem je u tome što zaboravi na volan dok maše, pa se priseti da treba da gleda ispred traktora tek
kad prednji

57
točkovi budu na ivici kanala. Mi vičemo iz kanata al nas on ne čuje. Će da izginemo, leba ti se
ogadio, ko Vlasi na ringišpil!... Nekoliko puta se dogodilo da je sleteo u rovinu a mi iz kanate
poispadali kao žute tikve. Al to ništa ne pomaže. Guta mnogo voli da pozdravlja i tu nema pomoći.
Čisto drugi čovek je kada tera traktor... A jedanput Ratku izgubio od lotre... Pošli oni za detelinu
lucerku u Mrčevac, kad u njivu lotre prazne a Ratke nema. Ispala još u Bulinu baru kad točak
kljeknuo na kamen... Onako spečena od zlo i pakost bila je ko gladna saraga pa čas odleti od lotre...
Guta se ne osvrće kad vozi traktor. Samo piči gas...
Kad se Guta popne na traktor, On ne voli da siđe. Sve što Mu treba viče da Mu dodamo, kao caru
na prestol. Dodaj mi ta' lanac, majku ti kilavu! U kad mi to kaza!!!... Govedo! Eto ti! Umesto, da
siđe i da ga sam uzme jer lanac i nije baš lagan. Brat-bratu ima dvajes’ kila...
Posle sam narastao al me On nije ostavljao na miru i sve isto me davio i gnjavio... Majmun,
bre!... Nije... Nije majmun... nego đavo...
I kad smo kopali bunar u gradini, trebao sam da puštim vreteno pa da Ga puna sa zemljom kibla
klepi samo da kmekne... Trebao sam... Trebao sam... Sad se kajem što nisam...
Polagao Guta, polagao za vozačku, al nikako da položi. Tek jubilarni, dvajes' i peti put dadoše
Mu ef kategoriju. ''Ef'' kao ''ef'' odelenje... A ta ti ''ef'' važi samo za traktor, kola ne bi mogo da vozi.
Al On ne bi nikad naučio kola da tera. To Mu izgleda kao vasionski brod. K’o speis šatl... Pa On
bre, biciklu nije mogo da nauči da tera. Probao pa pao pravo na nos preko guvernala. Lupio u
školsku

58
betonsku ogradu tačno u buzdovan Kraljevića Marka što beše na betonskoj tabli. Nije umeo da
udari kontru. Nos Mu bio oguljen mesec dana. A taj ti je nos, ispisniče moj, bio onako pozamašan i
crven ko vino. Ko čepurska paprika doš’o. Nekako narastao vremenom, kao što mrtvacu rastu
nokti...
U to vreme-nevreme u Trnavi su bile u modi betonske ograde išarane raznim motivima. Gornja
tabla rešetkasta da se vidi ko prolazi niz sokak a donja sa najnemogućnijim motivima. Poljsko
cveće, baštensko cveće, motivi iz narodnih junačkih pesama... Kraljević Marko, već citirani, jaše
Šarca a u ruku visoko drži buzdovan takođe, već citirani. Zatim Kosančić Ivan zamahuje sabljom,
pa Kosovka devojka daje vino iz bokala ranjenom junaku... Bilo je i motiva iz Enobe.. Tenkovi,
topovi, avioni... Sava Kovačević sa velikim brkovima drži mitraljez ovako u rukama... Na nekim
ogradama bila je i naša ciglana iz koje se vije gust dim u nebesa... Samo na školskom dvorištu i
gornja i donja tabla bile su iste: skroz zatvorene što me je neugodno asociralo na zatvorski krug...
A naša betonska ograda bila je načeta na više mesta tako da se videla gvozdena armatura u
tablama. To Ferguson ponekad promaši vratnicu za koji pola metra kad ulazi u avliju...
 59

Sporo sam sazrevao. Sporo k’o mušmula. Tome su doprinela i ona dva nastrana đavola koji mi
nisu dozvoljavali da se osamostalim i da postanem čovek. Osećao sam se kao prirepak... Tako repa
raste, širi se buja, a prirepak požuti, počne da vene i na kraju se osuši. Repa ga uguši. Uguši ga
načisto...
A kad sam postao onako dečkić i nausnica počela da mi garavi, kao i svi drugari počeo sam da
kupujem cigarete. Sa tim smo dokazivali da smo odrasli... Pili smo pivo ispred zadruge, meni je bilo
mnogo gorko u početku. Gorko kao lek, a suze su mi polazile na oči od siline koja je dolazila kad bi
natego staklenu flašu... Pili smo zaječarsko i kradom pušili, krijući upaljenu cigaretu u savijenu
šaku da neko ne vidi... Kad je prvi put nanjušio da pušim prebio me k’o vola u kupusu. A on sam
bio mangup u mojim godinama i propušio u šesnaestoj, kako reče Dobrica... Išao u kotardžije po
svadbama do jutarnjih sati, dok ne zakukuriču petlovi. Dobrica Mu nije mogo ništa. Digao ruke od
Njega već u

60
osamnaestoj. Predao se... Guta se oženio rano u devetnaestoj, reda radi kao i većina Trnavčana, ali
je nastavio da luta noću i da se kurva. Tako terao kera do svoje pedesete a i neku duže... Dobrica
Mu prepisao imanje kad Mu je bilo dvadeset kako i nalaže duga porodična tradicija. A kad On meni
to isto trebao da učini, nije hteo ni da čuje. Jok, bato!. Ne može i gotovo! Sve je to njegovo, govorio
je. I ja sam njegov, tako govorio govedo jedno!... Posle pričao okolo da će da pokloni zemlju crkvi.
Valjda da mu se oproste grehovi...
A Ratka je volela cveće. U bašti oko bunara svake godine se šarenilo najrazličitije cveće...
Božuri, perunike, šeboj, zdravac, devojačko srce, muškatla... Sve je bilo pedantno okopano i
zaliveno sa ’ladnom bunarskom vodom. Cveće je bilo lepo, negovano i napredno. Za ugled...
Ponekad bi poželeo da sam božur, biće bi me tad pazila i negovala... Biće?... A što jes-jes! Volela,
brate da se u sve meša. Prava Soska!
Godinama i decenijama sam pokušavao da rekonstruišem svoju nemoguću porodicu al mi je
teško išlo. Rekonstrukcija zločina... Deda i baba sa obe strane bili su, onako, prilično normalni ljudi,
što bi se reklo... Baba Radunka nas, mene i Malinku, vodila je preko leta u Sredak. Tamo je imala
veliku bačvanu i bunar sa đermom. Jeli smo žuto-narandžaste šeftelije i danas mi slatko kad se
setim toga. A za zimu nam, Bog da ju dušu prosti, pripremala divlje kruške nanizane na težen konac
u venac. Zimi kad bi došli kod njene kuće ona bi to skuvano kao kompot iznela pred nas... Deda
Radisav je bio dobrodušni veseljak koji je voleo da o Svetom Jovanu priča beskrajne priče iz
 61
svoje mladosti. Ja sam to pobožno slušao kao prikovan za stolicu. Nisam se uopšte pomerao da ne
propustim neku reč... A o baba Tomaniji i deda Dobrici sam dosta toga već rekao...
Sve ove činjenice mi nisu ulazile u glavu, jer bi kruška trebala pod krušku da padne, što ovde nije
bio slučaj. Izrodi, eto šta su! Ne može da bidne drugo... Ludo i nezaboravno brate!... Više ludo nego
nezaboravno... Izvini, govorim nepovezano... Pritisak mi opet skočio. Kad mi krv jurne u glavu
onda šljepam što mi prvo dune u tintaru. A ova tema obavezno dovodi do toga da ne mogu da se
kontrolišem. Izripim naprosto iz kože!...

62

Izvini, ispisniče zvoni mi medenica, ovaj mobilni... Neću da se javim. Nisam tu... Anonimna
obožavateljka... Vidi, poslala mi fotku na em em es... Kandiduje se... A, šta kažeš?!... Iz oči joj
viri... Načitana je... Poznaje materiju...
Dokurčile mi brate! Nikad im nije dosta. Pa nisam bre ja ovan Tučko pa da mogu celo stado da
usrećim... Kako da opslužim sve to, pitam ja tebe?! Imam i ja valjda dušu?... A nekad me nije htela
ni jedna. Što ti je žensko!... Ćud je ženska smiješna rabota, reče davno Njegoševa glava. Ne kuni je
bilo bi grehota, al joj veruj samo kada spava...
Ima da prođem jednoga dana kao Stevin vepar... Znaš li tu priču?... Ne znaš?... Ti ništa ne znaš!...
Imao Steva Žilin vepra kapitalca, dvesta i pedeset kila žive vage. Bio je slavan ne samo u Trnavi
već i u okolna sela. Svi su kod njega doterivali, što nazimice što matore, nije ti taj mnogo probirao.
Svaštojeb ko svaki Balkanac... Kad taj odradi posao, to je odrađeno. Posle sto i trinaes dana na teren
istrče najmanje dvadeset

63
juniora što na njega liče... Tog dana pred veče usrećio osmu po redu... I kada je obavio poso na
zadovoljstvo i Stevino i vlasnika, ovoga puta nazimice, odjednom se zateturao, riknuo snažno ko
Tarzan u džungli, i pao u prašinu. Steva pritrča da vidi šta je, al mu nije bilo baš najjasnije šta se je
dogodilo. Otrča ti on kod marvenog doktora, ovaj i dođe al slaba vajda. Kasno Marko na Kosovo
stiže. Mogo je samo da konstatuje infarkt?... Eto tako ću i ja jednoga dana da prođem...
Vidim da ti se moj mobilni mnogo dopada... Gledaš sve u njega... Poslednja reč tehnike,
burazere!... Ti još nisi kupio?!... Sad mobilni nisu neki veliki štos. A kad su se pojavili, e to je bilo
čudo nad čudima... U Trnavi ni stabilan nisam imao što sam teško podnosio. Sve sam morao da
idem u komšiluk kod Vitomira dok se nismo podžapali... Jedna naša koza upala je jednoga dana u
Vitomirovu bačvanu pa su nekoliko glavica kupusa platile glavom...
Preko naše plevnje prolazio je telefonski kabel za Vitomirov telefon učvršćen na konzolu na vrh
krova. Ništa nam to nije smetalo. Baš ništa. Naš krov na plevnji pokriven sa ''Toza Marković''
crepom bio je samo most za kabel. Ništa drugo... Guta rđa i nesoj jednu noć popenje se na plevnju,
podigne dva crepa i spram mesečine oguli kabel oštrim nožem, tek toliko da se spoje gole žice...
Vrati ti on one crepove na svoje mesto i ode na počinak. Sutradan Vitomir očekivao poziv od
Dragana iz Švajcarske, al telefon nikako da zazvoni. Čekao on pored telefona, čekao i ništa! Čekao
on i sutradan i preksutradan i opet-ništa!... Tu mu nešto nije bilo jasno. U komšiluk kod Radovana
telefon

64
zvoni a kod njega jok! Što ti je tehnika... Ode ti on lepo u poštu, ispriča slučaj. Posle petnaest dana
eto ti poštanskih montera sa Ladom Nivom... Rasturiše utičnicu, pregledaše kabel. Pregledaše
produžni kabel. Ništa! Sve je u najboljem redu... Dovodni kablovi čitavi, na prvi pogled. Nisu se
otkačili, nije duvala košava. Telefon bi trebalo da zvoni ali ne zvoni. Misterija... Vratiše se monteri
u poštu neobavljena posla. Mora da je Iskrina centrala iz mlađeg kamenog doba nešto zabrljala. Šta
bi drugo? Posle mesec dana dođu ti monteri ponovo kod Vitomira i ponovo se vrnu neobavljena
posla... Posle tri meseca opet dođu i kako dođu tako se i vrnu. Velika misterija...
U to doba, nekako, su se i pojavili mobilni telefoni... Ja sam, naravno kupio među prvima. Imao
sam grdnih problema dok nisam naučio da rukujem. Ali, važno je bilo imati tu stvarčicu koja je bila
namenjena onima koji su uspeli u životu. A koštali su ko Svetoga Petra hemendegs. Devedeset i
devet posto moglo je samo da sanja o tome, a oni koji su imali sreće u životu, kurčili su se na
javnim mestima sa tom igračkom... Ide tako frajer ispred robne kuće, drži mobilni na uvo i glasno
govori da ga svi čuju. Da se zna ko je on i šta je on. Govori on tako i mlati rukom kao da se svađa
sa nekim, kad najedamput telefon glasno zazvoni! Narod se presmeja a on se nađe u nebranom
grožđu... Govorio je znači ''na prazno''. Eto, šta ti je tehnika. Opasna stvar!... Samo što je u Trnavi
tad bio slab signal. A kada se popenjem na kočinu, cepa! Dve crte!...
Razgovaram ja tako, a Vitomir stao uz plot pa me gleda... ''Ću ga kupim i ja, samo da znaš! Misliš
da ja nemam pare?! Imam i to pošteno zarađene, sa krvav znoj,

65
gelipteru nijedan!'' Tako mi se obraćao budala jedna neopevana...
I tu sam, kao i u svemu, redovno bio u trendu... Doskoro sam imao onaj MEEE četres i pet ali
više nije in pa sam nabavio ovog japanskog Šarplaninca... (dal beše japanski?)... Uan tauzend...
Čudo tehnike. Otkida! Razvaljuje!... Hromirana maska. Blutut! Šezdeset i pet hiljada boja! Šaren
kao žljuna... Sad izmisliše ove ''polifone melodije'' što bi mi Srbi rekli haj-faj. Prava stvar. Pun
zvuk. Svi instrumenti. Ritam sekcija... Ostavlja utisak... Kad iziđem u neki lokal ja ga metnem na
sto. Da svi vide. A hromirana maska blješti ko golo dupe na mesečini. Udara u oči. To naročito ima
dejstvo na ribe. Ako ne blještiš nijedna te ne konstatuje. Ne zapažuje te bre! Nevidljiv si ko ef sto
sedamnaest. Ko vazduh si. Ne postojavaš... Šta to beše mozak, šta to beše mozak...
Zato se potrudim da napravim što blještaviju kombinaciju. Naročito kad je lepo vreme... Sednem
u baštu ''Aboridžin'' ispod crvenog suncobrana koka-kola. Hamer, četiri puta er beg, oriban,
ispoliran da šljašti, parkiram odma do bašte. Pored stola, takoreći. Uvalim se tako u udobnu stolicu
sa mekim jastučetom, ispružim noge, zapalim ''havanu'' poručim Džoni Šetača. Na stolu mobilnjak,
na oči Rejban cvikosi. Borsalino šešir na glavi... E, tad sam glavni. Osećam se ko Bog... A možda je
i sam Bog biznismen, i moj kolega? Ako se ovako lepo oseća kao ja, onda je to stvarno. Ne mož' da
fali... Sve ribe gledaju u mene. Nude se... Sve se poređaju oko moj sto kao bodigard. A ja se pravim
lud i ne šljivošem ih. Neka pate! I ja sam patio. Gorko sam patio. Sad smo jedan naprama

66
jedan! Ko Juventus i Roma. Ko Real i Barselona... A ako neka od njih ima posebnu sreću toga dana,
ako su joj zvezde naklonjene ima da uvali guzu u Hamer, al’ čisto sumnjam... A sve znadu šta ih
čeka i ne odustaju. Uporne su i preže priliku ko mačka miša na rupu... A one koje su dobile pamte i
prepričavaju tako da se to proširi ko požar na crnogorsko primorje. To mi je najbolja reklama. Nema
bolje... Svaku neki đavo kopka da proba. Sve traže đavola... A jedna pregrizla jezik... Tražila đavola.
I dobila to što je tražila. Više neće da traži đavola... Gotovo...Kaput!...Mnogi bi hteli kao ja da žive,
ali ne mogu zato mi se dive... Nije im dupe kadro, što reče moja, već citirana baba Tomanija.
U stara, romantična vremena, ribu si imao da bariš i da bariš. Cveće da joj donosiš. Da ju osvajaš
ko tvrđavu, ko najviši planinski vrh... Meni lično to bilo interesantno. Bilo je tu nekoga šmeka. A
danas hoće da te siluju. Skaču na tebe razbukarene ne možeš da se odbraniš. I ne gledaju dal neka
sedi za tvoj sto. Nasrću bez pardona. Ko da sutra ne postoji...
Došla neka zadnja vremena, ispisniče moj! Sve se okrenulo naglavačke... I da ti kažem, ne bi se
začudio kad bi se jedno jutro probudio i kroz prozor ugledao kako ljudi hodaju na rukama a ne na
nogama... A samo da čuješ te njihove pesme... Ti to ne slušaš, znam... Da te jeza uhvati. Sve
navalentne pesme. Škrgut zuba. Sve neki bes iz njih šiklja...
Znaš, često slušam radio. Volim radio. A pošto imam česte nesanice od problema biznismenskih,
a kad zaspim ružne snove sanjam, zatvor najčešće i rešetke uopšte, onda ponekad do jutra slušam u

67
mraku. Ležim u krevetu i slušam... Televizor izaziva glavobolju, tako da ga i ne palim, ali radio... to
je druga pesma. Opušta me... Najčešće slušam ovu našu lokalpatriotsku ''Radio Južna, Zapadna i
Velika Morava''. Interesantno. Razgovori uživo, es em es poruke, reklame. Kad Vam se alu felna
iskrivi do kraja, mi ćemo je ispraviti do jaja... Ali ne slušam samo nju. Slušam i državni radio.
Volim staru, izvornu pesmu... Zvuci našeg rodnog kraja... Što me tako čudno gledaš? K’o da mi ne
veruješ... Volim pesme kao ''Devojka je pošla u goru za vodu, vodu da zahvati kući da se vrati''... Ili:
''Sve behara i sve cveta, što se miris pruža, a na mome jadnom srcu uvela je ruža''...
I posebno, nećeš da veruješ, slušam i dramski program. Davno snimljene radio-drame. Lepota! K’o
da gledam u bioskopu... A kad ti kažem da je skala mog muzičkog stuba na daljinski ponekad na
Trećem programu državnog radija ima da se zabezekneš...Šta sam ti rek’o? Napravio si facu kao da
si čuo najneverovatniju vest...A na Trećem programu filozofske rasprave o smislu života. Eto, to me
u poslednje vreme interesuje. Dal' su pare sve u životu ili ima nešto i van toga što se ne vidi...
Moram da ti priznam da malo šta razbiram od te silne govorancije, al vidim da tu nešto ima. Nije da
nema... Ti koji su te knjižurine pisali valjda su nešto više znali od nas običnih smrtnika. Ne mož' da
fali...
Tako sam, nećeš da veruješ, počeo da kupujem knjige. Knjige najrazličitije... Krajnje je vreme da
nadoknadim ono što sam odavno propustio. Ili bar deo toga. Da ne ostanem dilea do života...

68
Čitam sve što čujem da je na glasu. I lepu literaturu i filozofiju i psihologiju i istoriju, učiteljicu
života, pa mi se sve to izmedžgalo u glavi ko u cigansku torbu. Ne mogu da se snađem. Filozofski
sistemi, psihološki pravci, istorijski datumi i lica... Budibogsnama. Bolje da nisam ni otvarao
knjige... Biti budala to je najpametnije. Sve ti ravno, brige nemaš. Samo gledaš šta ćeš dobro da
popiješ, poždereš i pojebeš...
A to je, kad dobro razmislim, sve što čovek ima od života... Od života uzmi sve, grabi sve,
zabranjeno kradi voće. Uživaj dok možeš i dokle te hoće... Sve drugo je magla i dim. I prazna priča.
Neopipljiva... Al, opet... Ponekad zavidim pametnima. Mora da je lepo biti pametan. Ne znam.
Nemam ta iskustva. Nemam tih talenata... Ono što znam i što sam ispekao u dugi niz godina to je da
pravim pare. To možda nije mnogo, al nije ni malo. Mnogi, takozvani pametni, bi se manjali za
moju glavu, jer se danas pamet ne isplati. To je najjeftiniji artikal... Takva su vremena...

69

I to ti zapričah... Do para se dolazi mudima a ne mozgom...Kad izgore ''Sveti Đorđe'' pođoh u

nepoznato, u solo karijeru...Tad su u modi bile u ta prohujala vremena, takozvane ''štedionice''. E, al
sad tu ima jedna kvaka. To ne možo svako da otvori. Ono jes, da smo svi jednaki pred zakon al su
neki malo jednakiji...Debele veze mora da imaš pa da te to zapadne. Moraš da muvaš i da muvaš da
bi do tog cilja stigao. Al’ para vrti de burgija neće. Podmažeš lepo sve delove i dobiješ dozvolu... A
te ti ''štedionice'' bile nešto kao laka zarada. Menjaš dinarčiće sveže odštampane u devize bajatog
dizajna i štampe. Slamarice pune sa devizama ali sa devizama ne možeš da plaćaš račune i druge
obaveze. Zato moraš to da promeniš...E!...Neko bi rekao da su to bile proste menjačnice. Jok! To je
nešto kao banka, al opet nije banka. Kako da ti objasnim?!... A kurs stalno nov... Pa onda žiralni
kurs... E, taj ''žiralni kurs'' ti je poseban specijalitet. To ti je izum nad izumima! Nema slađe pare od
toga... Uglavnom ja se tu kodža

70
opari. Nije trajalo dugo, al’ sve što je lepo kratko traje. Ko se snaš’o, snaš’o se. Ko nije mora da
sačeka novo izvlačenje. A to može da bude uskoro, a može da bude i na Kukuljevdan...
Dođe taj novi zakon i ukinuše štedionice. Šta ću sad?! Istina, lepu svoticu već imam, al šta dalje?
Ako ne krenem dalje sa isplativim poslovima, moj kapital će da se istopi k’o sneg na jugovini.
Razne ale i aždaje koje me okružuju će da ga progunu i onda sam najebao. Najebao sam ko žuti...
Mogućnosti nisu bile velike za napredovanje. Da pravo kažem, za neko koliko-toliko normalno
napredovanje mogućnosti su bile nikakve... Nula... Zirou...

A onda se zaratilo... Baš se zaratilo. Dotle su bile čarke i odmeravanje živaca, al se sad zaratilo.
Onako, baš balkanski. Tradicionalno... Bog me je pogledao... A rat ti je, brajko moj, ko stvoren za
biznis. Nekom rat, nekom brat... Biće da je rat i izmišljen da bi se pravio mastan biznis? Biće mu to
namena i razlog postojanja?. Jebem li ga?... Ću didem reko. Šta ga jebem! Dža ili bu. Il ću da se
nafatiram ili ću da najebem... A i ovde mi rat. Ja sam se navikao na rat. Imao sam neprijatelje u
kuću i to kakve! Respektabilne... jel se tako kaže?... Ustaše i Mudžahedini su mačji kašalj prema
njima...
I tako, postado patriota. Patriota i dobrovoljac. Borac za srpska ognjišta, ma gde da se nalaze. Bilo
da su u podnožje Triglava, u okolini Knina, Slavonske Požege, Vukovara ili Tuzle, svejedno. Cela
Tuzla jednu kozu muzla... Ko dirne u srpska ognjišta najebao je!
Dadoše mi maskirnu uniformu, kalašnjikov,

71
municiju i sve što treba... Kako sam bio, relativno neafirmisan u biznismenskim krugovima, nisam
mnogo cvikao od metka u leđa. Uglavnom sam mogao da najebem od ustaša... Naše ustaše su lovile
krupnije ribe. Ja sam tad bio još sitna riba pljuckavica...
Vrata za biznis mi tako postadoše širom otvorena. A biznis?! Lele, nane! Sve kurentna i
profitabilna roba... Traktori, sejalice, kosačice, prese za baliranje, motokultivatori... i uopšte
mehanizacija. Pa televizori, video-rikorderi, veš mašine, frižideri... i uopšte tehnička roba... A
brendovi razni: Ferguson, I em te, Džon Dir, Gorenje, Soni, Filips, Šarp, Aiva, Končar, Simens,
Zanusi, Obod... To se traži!
Al rat je rat i tu ti treba golema sreća da sačuvaš glavu na ramenima... Iako je ovde na Balkanu
ratno stanje permanentna stvar i prirodna pojava ipak je ovo bilo nešto konkretnije... I šta da ti
kažem? Imao sam sreću. Ostade mi ova moja tikva na ramenima. Faktor sreće... A dok se jednem ne
smrkne drugem ne može da se samne. Tako je to neko uredio... Meni se samnu a saldo mi se uveća
oho-ho! Kockanje sam prekinuo kad sam bio debelo u plusu. Nisam ko neki išo na sve ili ništa. To
se ne isplati. Tako mi se činilo, il nisam bio odviše alav. Jebem li ga?... Bilo kako bilo ta avantura,
najveća, završi se povoljno po mene. Tad sam se konačno upisao u biznismene. Pokazalo se da
imam muda uprkos suprotnim mišljenjima... A sa oružjem slabo sam se služio. Više mi je služilo
kao pretnja ili za nedaj bože. Bio sam ti ja onako, više pozadinac a ne prva linija. Kao bolničar
nekako... Medicinski brat. E, tu sam ispao mudar... Šta ću pa na prvu borbenu liniju? Šta ima tamo?
Ništa za biznis. Samo možeš glavu da ostaviš. A ako ostaneš bez glave kako ćeš onda da praviš
biznis?!...Ne isplati se brate!...
72

Zaboravi da ti kažem da sam pre odlaska u rat, otvorio krojačku radnju, šnajderaj. Neku mini
fabriku, da se tako izrazim, za proizvode od džinsa. Farmerice, jakne, košulje, kačketi. Sve od
džinsa...Tu sam, izigravao gazdu, al pravo da ti kažem, slaba vajda beše od toga. Profit mali,
malecki a porezi veliki, golemi. Al’ to mi dobrodošlo za neke poslove koji donose masnu zaradu a
nisu najlegalniji... Lepo, praviš se gazda koji plaća pošteno državu, a ovamo radiš nešto drugo... E,
to je dobro smišljeno. Ne, nisam to ja izmislio. Prepisao sam, jer je to bila poznata stvar. Mnogi su
koristili taj štos...
A u rat kad sam otišao to je malo ko znao. Mnogi su mislili da sam otišao da kupujem u
inostranstvo materijal za farmerice, pa sam se malo duže zadržao kako već gazde imaju običaj... A
kad sam se vrnuo bio sam drugi čovek. I sve mi bilo čudno da sam nekada bio pošten. Kao da je to
bilo u nekom prošlom životu... U reinkarnaciji... Tad sam bio pošten, dobar, sramežljiv i –
siromašan. A sad sam postao sve obratno od toga. To nije baš mnogo lepo al je korisno...
Nekako u to vreme postao sam popularan, najpopularniji možda u celu Palanku. Palanački
''Spektar'' objavio je moju sliku u koloru na celoj naslovnici, i razgovor na dve srednje strane pod
naslovom ''Uspešan menadžer''. Na toj fotki - pokazaću ti je - izgledao sam mnogo čudno... Kratko
podšišan

73
u tesnoj crnoj majici a na grudima veliki zlatni krst i kraj njega jedan manji. Ukupno više od kile
zlata... Danas kad bi se prošetao Palankom tako dizajniran smatrali bi me džulovom. Naprosto tako
nešto nije više in. Al’ onda je bilo. Vremena se menjaju...To zlato je ostavnjalo utisak, i dokazivalo
neke stvari. Tad su zlato na grudima i Biemdablju bili obeležje uspeha. Danas se voze džipovi a
zlato je aut. Roleksi, to da, ali krstovi nisu više u modi. Novo vreme, novi običaji...
Onda u skladu sa tim nabavih džip. ''Čiroki''. Lepa kolica. Komfor, brate. Klima...Sve sa visine
gledaš na one koji se nisu snašli. Mislim, bukvalno sa visine jer taj Čiroki beše duplo viši od
citirane limuzine. Bar se meni tako činjaše...

74

Što sam više zgrtao lovu to sam više neprijatelja sticao. Mnogima se to nije sviđalo i činili su sve
da mi doakaju. Ali bata Mališa je izučio neke škole i nije ga više bilo lako upuditi...A ratna avantura
beše najviša škola. Od toga nema više. Rat ti je kao doktorat...Jebem li ga što li se kaže dokto-rat?
Ko to prođe taj je delija... Morde nije?
Navedena fabričica je trkeljala, tek koliko da se radi. Nije tu bilo lovine. Čini mi se da je tu bio
čist minus. Ali to beše odlično smišljena stvar. Svi su mislili da se razbivam od lovine jer se video
nesumljiv napredak... U to vreme, uostalom kao i danas, beše popularno oporezovati one koje imaju
previše. I pravedno! Mrzim brate nepravdu... Oni koji su očerupali državu do gola, red je da nešto i
vrate... A to ti je mnogo fin posao. Elegantan i unosan. Gospodski. Lepo, odeš, porazgovaraš,
razmeniš misli i daš rok. I svi uglavnom poštuju dogovor. A ko ne poštuje zna se: dobiće kašikaru
kroz dimnjak. Pa kad razmisli ipak pristane na saradnju. Na obostrano

75
zadovoljstvo. Njemu kuća ostane čitava a ti dobiješ svoj zasluženi deo kolača... Tek sa tim unosnim
poslom sam dobio prave neprijatelje. Tek je sad igra postala zanimljiva i uzbudljiva...
Tako dođe vreme da povedem malo više računa o ličnoj bezbednosti. Prvo nabavih pancir. To je
obavezan modni detalj... Naoružanje sam već imao iz rata, a nešto sam i dodao kao na primer ovaj
''Hekler i Koh'' koji još čuvam. Lepa stvarčica, jel da? I korisna. Ne brini, ukočen je... U al’ si
prebledeo!...
Ja sam oduvek verovao u dvoboj ''na ruke''. Ko je jači tom i lovina i devojka. Ali to se najedanput
promeni. Izmileše od nekud neki alavi šiljokurani koji prvo pucaju pa posle razgovaraju.
Naopako!...Kod nas se deca, uglavnom, ne vaspitavaju tako da podivljaju što je najlakše sticanje
kvalifikacija za praktičan život. Divalj, grub, bezobziran i lud. Ništa više i nije potrebno da bi se
uspelo u životu. To i ništa drugo... Ali, šta ćeš, moraš da se prilagodiš situaciji. Vežbe u streljani
''Target'' postadoše mi svakodnevna obaveza. Mora se biti u formi jer u suprotnom zlo i naopako...
Vežbao sam k’o za Olimpijadu. Strpljivo i sistematski. I prilično sam izučio i taj zanat... Moja
bokserska veština sve je manje dolazila do izražaja. Postade nešto staromodno i prevaziđeno...
Pomalo sam tugovao za tim, već prošlim, vremenima viteštva. Tad su snaga i veština bili glavna
stvar, što je i pravedno, a ne da te neki drogirani kilavac upuca na brzaka...
Da se razumemo: nisam ni ja baš neka cvećka, al ovo je prevršilo svaku meru? Nikakih pravila
više nema. Sve je okrenuto naglavačke... Nema

76
više lepota naše profesije. Pomali zavidim Čarugi i Babejiću i njihovim romantičnim vremenima...
Čaruga, moj idol, bio je biznismen i gospodin! Poznavalac materije.
A sad drogirani ološ prlja našu profesiju i snižava joj rejting... Gde su ona vremena kad se
Babejić vozikao fijakerom po Smederevu i bio faca koja je izazivala strahopoštovanje i respekt?!
Kad su postojala pravila igre i zakoni koje su i najveći igrači poštovali... Kad su devojke padale u
komu ugledavši lepog Čarugu i njegove delije. I svaka je htela da se uda za njega iz ljubavi a ne da
ga pelješi i čerupa kao lešinar što je danas slučaj...Eh da sam se rodio u to vreme, bio bi srećan
čovek...
Izvini ispisniče, ponekad tako dođe mi da se isplačem kao kad sam bio dete. Posle mi dođe
lakše... Znam da mi to ne priliči danas, al prokleta rakija me tera na to. Ne mogu da se suzdržim. Al’
proći će me to za koji trenutak... Sad ću da naredim da nam donesu ručak... Da vidiš kako se hrani
tvoj ispisnik... Ne brini, sva jela će biti prvo testirana na otrov...Imam za to specijalne osobe. Ništa
ne prepuštam slučaju. Ozbiljna firma...
E, da mi je onaj apetit iz onih vremena kad sam deljao proju i kačamak! Da mi je tad bilo sve ovo
što jedem danas!... Kad se setim svog jadnog detinjstva dođe mi da glasno zakukam, i pitam se dal
je sve moralo tako da bude... Znaš, ponekad mi dođe žao ona dva nastrana nesrećnika, al me to brzo
prođe. I dolazi mi da povraćam kad se setim njih...
Šta mi vredi sve ovo što sad imam kad nemam

77
onaj apetit. Danas moram da preskočim doručak, što redovno činim, da bi ručao kako treba. Inače
ako doručkujem onda ručak ne dolazi u obzir nego tek večera... Tužno.
Današnji meni je nešto specijalno, iako je uvek manje-više specijal. Ali danas posebno sam
naredio da se pripremi nešto što skoro nije bilo... Voliš li morske specijalitete?... Voliš, naravno, jel’
tako?...Dobro Srbija nema more pa tako nisi ni imao prilike za tu degustaciju... Znam, teška su
vremena. Uvek su teška vremena al’ za to mene mnogo zabole! Ja sam to eliminisao. Nema više!...
E, ispisniče bakalar će danas da bude...Da ti pročitam današnji meni... Pohovan bakalar u sosu od
paprika, zatim jastog sa ruskom salatom i dekoracijom od meko kuvanih jaja, kiselih krastavaca,
maslina i vrganja. Zatim dagnje u vinu. Si fud!...Biće i kavijara a na kraju ćemo, i ako to nije
uobičajeno u svetu, po jedan biftek odozgor! E, to će da vidiš kako se priprema. Prisustvovaćemo
pripremi... Dinamit jelo!...A za piće predlažem vino, normalno. Može!...Imam kolekciju francuskih
vina. Ekstrakvalitet... Dobro, i crnogorska nisu loša, ali ovog puta biće francusko... Prvo ćemo po
tanjir supe od kornjače. Lekovita stvar. Afrodizijak... Izvoli, sipaj! Ti prvi...Nemoj da si se steg’o
nego navali. To u Trnavi nema...
Izvini što sam ovako neprikladno obučen za ručak i što sam bos. Tako sam brate navikao.
Razgaćim se i uživam jer skoro uvek ručam sam. Samo se ponekad doteram i obujem cipele kad mi
dođe neka delegacija il političari (akcenat je na

78
''o'') il’ biznismeni. Ili pa moj dobar prijatelj sudija Čilek...Tako ga zovu, a pravo ime mu i ne
znam...Ili pak kad je neka riba u pitanju... Ali od tebe me nije sramota. Ti si moj Trnavčanin, nećeš
da mi zameriš. Pa trčali smo za loptom zajedno...
I to ti zapriča...Teška su bila vremena. Nemaština...Oduvek sam se loše osećao pri pogledu na
bedu. Beda oduvek u meni izaziva jako neraspoloženje i tugu čak...Pa nije valjda čovek stvoren da
trpi i da se zlopati, nego da živi i da uživa ono malo što mu je dato...
Mnogo puta sam bio u bezizlaznoj situaciji i prosto nisam znao ni šta ću ni kako ću. Sva vrata
behu zatvorena... I bio sam primoran da pozajmljujem pare za osnovne stvari. Za goli život. Ne
znam ništa teže od toga. A svi su zapanjeni kad ih pitaš da ti pozajme neki dinar. Kao da oni to
nikada nisu radili... I kad ti nekako uspe da iskukaš neku crkavicu dođe dan kad treba da vrneš a
nemaš otkud. Onda kad iziđeš u selo sve ti se čini da ćeš da sretneš onoga što ti je pozajmio. Paziš
se toga kao žive vatre... Onda se izveštiš da ga izbegavaš. Ideš uvek tamo gde on nije...O, to su
muke tantalove. Tad sam mislio da samo ja to radim, međutim kasnije sam saznao da velika većina
Trnavčana to isto rade samo to im nimalo ne smeta. Prave se ludi i očekuju da će da ih strefi neka
velika sreća i neke velike pare pa će da se razduže. A dotle onaj ko je pozajmio ima para pa će da
popričeka. Može to da bude i pola godine pa i cela godina. A ima slučajeva da i po pet i više godina
dug miruje. Čisto normalni odnosi samo što ja nisam bio obavešten o tome...Naravna stvar, dešava
se da dug nikad i ne bude

79
vraćen. Život ide dalje...Onaj što je pozajmio ponekad se pravi ko da mu to i nije važno, ili ako je
budža možda i zaboravi na tu siću u šta sumnjam. Bar Trnavčani znam: jebali bi se za pola dinara...
Al' on misli: zajebao me, majstor bre! I ja ću nekoga da prejebem pa smo jedan prema jedan...
Gledam oko mene ljudi konstantno muvaju, petljaju, muljaju i trse se da steknu nešto. Često mi je
to izgledalo dirljivo, ta upornost, ti nadljudski napori da bi se isplivalo. A mnogi su tonuli, nisu znali
nit' su bili kadri da se izbave...
A najteža moja vremena bila su kad su me otpustili iz vojske... Nisam služio vojsku, ispisniče
moj! Nemoj da se čudiš? Ne možeš da zamisliš tako nešto?! Pravo da ti kažem, ni ja to ne mog' da
zamislim... Ja legionar pa ne mogu da služim pišljivu JNA! Ima li šta smešnije od toga? Ja ratnik i
sportista pa da nisam za JNA?!... Samo sam šest dana proveo tamo. I da ti kažem, nisam bio
impresioniran onim što sam video tamo. Video sam strogu disciplinu a ja disciplinu mrzim najviše
na svetu. Organski ju ne podnosim. Ospice mi iziđu po telu kad neko pokuša da me disciplinuje...I
to beskrajno klanjanje starešinama nije nikako odgovaralo meni slobodnjaku, pa su me starešine od
početka omrzle. Nisam im bio jasan ni simpatičan. A bogami ni oni meni nisu bili simpatični...
Prosto se organski nisam uklapao u tu atmosferu discipline i poniznosti jer ja ponizan i pokoran
nikad nisam umeo da budem. Prosto nemam te talente.
Videh da će ovde biti čupavo. Vidim ja seks, mi rade...Posle nekoliko dana imao sam razgovor sa
mojim pretpostavljenima. Rekli su mi da moram na detaljan lekarski pregled, iako sam to obavio
pre

80
dolaska...Rekoše da je izišao novi zakon. I pregledali me ponovo detaljno. Baš detaljno. A šestoga
dana mi saopštiše da sutra odlazim kući. Odslužio sam!... Bog je za šest dana stvorio svet, a ja za
šest dana odslužio vojsku...Eto!
U vojnu knjižicu mi upisaše ''nesposoban za vojnu u miru''. Smešna formulacija, i šifrovana
dijagnoza kao sef u švajcarskoj banci, koju po izlasku rastumačih kod stručnjaka, a govorila je o
nekom živčanom oboljenju. Neuroza, ili tako nekako su ga krstili...
A bio sam zdrav i jak kao bik. Konju rep sam mog’o da iščupam... I tako, nađoh se u Trnavi
jednog prolećnog dana... Dugo sam razmišljao zbog čega su me oterali i došao sam do zaključka da
je to zbog toga što im nisam dozvoljavao da me prcaju u zdrav mozak. Drugo ne može da bude...
Ono što mi ispisniče, nikad nije bilo jasno to je: otkud kod nas toliko slavlja prilikom odlaska u
vojsku? Pozdravi i čestitke na radio i te-ve, pa ona velika terevenka dan pre odlaska i veliki broj
zvanica... Znam da osamdeset od sto vojnika jedva čeka da prođe ta godina najgora u njihovim
životima i da izađu na slobodu. Ispada, da se mnogi osećaju kao u zatvoru... Dokaz toga je
odbrojavanje od prvoga dana, što može da se vidi ispisano svuda: na dušecima, na zidovima, na
torbama... Na dušeku na kojem sam spavao pisalo je: ''Još 202 Čirak Beograd''. To su burazeru
velike nelogičnosti, kapiraš. Ali kod nas je sve nelogično, to sam zaboravio...
A bio sam stvarno jak i zdrav u to vreme...Jednom iz štosa držao sam u glavnoj ulici mom
jednom drugaru ''Spaček'' na rukama dok je promenio točak! Kapiraš?...Okrenem leđa

81
uvatim obema rukama, podignem zadnji deo kola i on ti lepo bez dizalice promeni točak! To što
može telo moje pa to može retko koje...Trnavčani prolaze, pa se čude i krste... Posle se pričalo po
selu o tom mom podvigu...
Iako sam pucao od snage i zdravlja bio sam u to vreme u potpunom autu. Nisam znao, ni šta ću ni
kako ću, kao što rek’o. Siromah sam, siromah sam al volim da živim...
Jedan moj vajni drugar, kako je uobičajeno u Trnavi, reče mi: ''Sedi na dupe i ćuti!''... Eto, ti
filozofije.
To što su me oterali iz vojske toliko me pogodilo da nisam mogo da se opasuljim. Jer kod nas ako
nisi služio vojsku nisi muško. Obeležen si za sva vremena i to ti je veliki hendikep. Nosiš žig na
čelu... Kad moji seljani, da se kulturno izrazim, razvežu priče o doživljajima iz vojske, a mnogima
je to jedini dalek put u životu, onda se šugavo osećam. A kad me neki upita, šta si ti bio u vojsci ja
da propadnem u zemlju od sramote. Kako da kažem da nisam služio vojsku?! Kako?!
I sanjao sam ružne snovi u to vreme... Sećam se jednog koji dobro odslikava situaciju u kojoj sam
se nalazio...Kao, idem ja na sam kraj Palanke ravnicom. Najedanput radnici električari počeše da
nekim čudnim alatima da obaraju velike, gvozdene, dalekovodne stubove kompletno sa žicama.
Stubovi su na sve strane padali po njivama, tako da sam se našo u četvorougaoniku okružen
bezbrojnim žicama. Nisam znao da li ima struje u njima. Radnici nisu bili blizu da ih pitam da li je
struja isključena... Pođoh na jednu stranu, međutim ubrzo se pokazalo

82
da je proći potpuno nemoguće. Dodirnuo sam žice pokušavajući da prođem, ali srećom struje nije
bilo. Ali gomile žica bilo je nemogućno da prođem iako nije bilo struje... Uvek kad pokušam da se
izvučem samo se još više zapetljam. Uplitao sam se ko pile u težinu i teškom mukom se izvlačio...
U svim pravcima kud god bi pošao bilo je isto: upleo bi se u žice i sa najtežom mukom se izvlačio.
Dođoh na ideju da kad se izvučem sakrijem na neko zgodno mesto i prenoćim. Da razbijem
monotoniju...U blizinu beše neki svinjac napušten. Unutra je bila žuta slama, rekoh, tu ću da
prenoćim dok se ne sredi situacija sa žicama...U to naiđoše neka sitna deca sa torbama na leđima.
Išli su u školu. Jedno dete mi reče: ''Hodaj slobodno, nema struje!'' I stvarno deca su skakutala
između žica bez problema i prolazila put škole... Drugo dete me upita: ''Koliko je sati?'' Pogledah na
sat. Bilo je dvanaest sati i jedan minut. Nije bilo pet do dvanaest...Neki bi Trnavčanin reko: ''Još
malo pa sad će!'' ja reko stvarno onako kako jeste i u taj mah se probudih...Bio sam zbunjen i
smlaćen. San je bio potpuno jasan i zapamtio sam ga od početka do kraja, što inače nije slučaj sa
mojim snovima... Poruka je bila jasna i švapski mudrac mi uopšte nije trebao... Eto, u takvom sam
sosu bio...
Para ni od korova a cipele mi bušne. Na oba đona po jedna rupa velika ko petodinarka. Gurao sam
unutra neki obojci al slaba vajda... A kad padne kiša onda je jebeno. Kad idem niz ulicu voda mi
žmrćka, žmrć, žmrć... Psovao sam i proklinjao sudbinu i Boga i Božju Majku i život. Kukao sam
kao suro pile... Kakav je to Bog koji kao

83
da ne vidi šta njegova stvoranja rade. Neki ćorav Bog da ga jebo njegov Bog!...I došlo mi da
uzmem mitraljez i da pucam na sve redom... Jebeš društvo u kojem ne može da se živi od poštena
rada nego samo od lopovluka!...
Ali prođoše i ta vremena beznađa i bede za priču. Govorim o sebi a za ostale me mnogo zabole.
Mogu svi da pocrkaju od gladi zabole me ovaj moj. Bolje nisu ni zaslužili ti ljigavi i dvolični
dvonošci. Sami su kumovi za svoju propast i nećeš da veruješ, čini mi se kao da uživaju da se
valjaju i kaljugaju… Ja sam lično isplivao iz kaljuge, a to je jedino važno... Počnu od nule, naprave
kule, svi se ljudi čude i čestitaju...
U početku kad sam došao do većih para pozajmljivao sam mnogima, neznam šta mi je bilo. Bilo
je valjda još dobrote u meni ali kasnije sam prestao sa tim glupostima... Kad pozajmiš pare ostaneš i
bez para i bez prijatelja. To je pravilo, kapiraš? Tad dolazi do izražaja čuvena trnavačka izreka:
bolje da mu oprostiš, nego da ti propadne. A osim toga mnogi od tih kojima si pozajmio umesto da
budu zahvalni k’o ljudi, smatraju te budalom. Eto, pa ti sad vidi dal sam ga preterao ono malo pre
što sam lajao...
Ostaje gorka činjenica da dok ne pokažeš zube ovde ne možeš da uspeš. Što si su ti zubi duži i
oštriji to su ti šanse veće da uspeš. Čim pokažeš zube biznis počne da ti cveta ko perunike po
trnavačkim baštama. Dok ne uzneš pljucu u ruke nema napretka... Eto, jedan moj dalji rođak iz
Stršljenova je živi primer i dokaz...Taj moj rođa bio je trostruki ubica! Dum! Dum! Dum! Tad

84
sam bio deran... Čuo si, bilo i u novine... Onda lepo odslužio svoje i kad se vrnuo iz zatvora postao
je veliki biznismen! Bio je strah i trepet za okolinu, tako da su mu se sva vrata otvarala kao na
daljinski...I nekako se čini da dok ne udariš tri recke ne možeš da budeš veliki
biznismen...Poučno...I ko može da kaže da onaj crnogorski junak iz Bara nije u pravu kad je u
svojoj kolekciji oružja imao i top! Ne trešnjov već pravi, pravcati top! To je argument koji na
Balkanu svi razumeju i uvažavaju. Imao čova pravo, kapiraš?
A ja sam ti ispisniče moj, bundžija od rođenja, da izvineš na izrazu. Nikaku vlast ne
podnosim...Kako se to kaže?... Anarhista...E, to je pravi reč...Ja sam ti to, brajko moj od rođenja.
Kad osetim da neki preži priliku da me pridavi, to jest da zavlada sa mojom dušom ja se odmah
pobunim. Imam nešto ugrađeno u meni, što mi da signal. Kad mi takva opasnost zapreti to ''nešto''
odmah zatrubi. To je automatska stvar. Takav sam se rodio. I onda se sa nekim takim odma’
pojebem. Oteram ga u tri fine. Tako je bilo u kući, tako je bilo u školi, tako je bilo u vojsci... Prva
moja pobuna, ili kako bi neko rekao, revolucija, bila je kad sam bio mali. Kad sam osetio da me
moji najbliži ne paze i ne obraćajuu pažnju na mene ja sam se upiškio u krevet! To je bila moja
privatna revolucija... Buna, ustanak. Samo mi je pištolj bio mali pa su mogli da me prcaju u mozak
koliko su hteli... Ali oružje mi je u međuvremenu naraslo kao buzdovan Kraljevića Marka, pa sam
počeo da se koristim njime u svakoj prilici...
Isti je slučaj i sa mojm lajanjem. Takav sam se brate rodio! Nešto me tera da sve kažem pa lajem

85
i što treba i što ne treba...A kad izvalim neku veliku i tešku istinu negde u društvu svi se okrenu u
mom pravcu i čudno me gledaju. Gledaju me kao da sam glasno prdnuo. Zbunjeni su...

Dogodi se da u nekom užem društvu sa mojim drugarima lažnim, ovako za stolom posle obilnog
krkanluka kao ovo danas malko zadremam... Nećeš da mi zameriš, ako se to i danas dogodi? To mi
je loša navika, kapiraš...Ili je to neko, nesvesno beganje iz dosadno i neiskreno društvo, jebem li ga?
Ne znam šta bi na tu temu kazao već narečeni švapski mudrac. Uglavnom, ja ti lepo odspavam
jednu partiju u stolici...A kad se probudim samo kažem: ''Nije tako bilo! Nemo' da sereš!'' Svi se
odjedanput ućute kao da si ih popišao. Tako istina deluje... A naš ti čovek ispisniče, najviše od
svega što postojava na kugli zemaljskoj mrzi istinu! Sve će da ti oprosti, svaki gadaluk, al’ ako
istinu govoriš jeb’o si čvorka!... Ima da prođeš kao onaj novinar što je bio zaljubljen u dotičnu
damu... I kad dođe dan da pođem Bogu na istinu, to će da bude zbog mog dugačkog jezika... Znam
to... Pancir ipak nije svemoguć i ne pomaže uvek... Ne brate!...
I sve mi se čini, nešto mi šapuće da mi vreme ističe...I ne verujem da ću da proguram
četrdesetu...I Babejić je živeo toliko...Dobro sam rekao: živeo!...To je neka gornja granica.
Maksimum. To treba pomnožiti najmanje sa tri... Stvarno sam imao sreće. Naživeo sam i nauživao
sam se. Sve sam postigao...Postao sam car!...Jak sam!...Ajd' živeli u to ime!...Jesmo li kucali?...

86
 A? Dobro, bogami dobro!...Francuz kad napravi onda je napravljeno. Kao da tamo greje neko
vruće sunce a kod nas neko ’ladno.
De sam ono stao?...Molim te, podseti me... Aha!...Posle ti Čiroki iziđe iz mode. Ode u aut...
Amerikanski Hamer (il biće švapski, jebem li ga?) postade hit...E, taj ti je Hamer čudo od
prevoznog sredstva...Čudo!...I šta da radim? Moram da budem u trendu. I pazari ga, naravna stvar...
Šest tačka pet. El. Turbo dizel. Mož' uz fabrički dimnjak od palanačke ciglane da izgura...Boja crna.
Otmeno. Taj ti je Hamer ispisniče nekad bio vojni terenac, američka namenska (il’ beše švapska?)
Najbolji kažu na ceo svet. Pa ga Ameri, il beše Švabe? preudesiše u luksuzni za velike
biznismene...A cenu neću da ti kažem, mož' da ti presedne ručak. Bolje da ti ju ne pominjem...Al šta
bata Mališa ne može sebi da priušti? Nema toga...
Znaš da planiram da kupim helikopter! Jeste, helikopter...Ustvari, dvoumim se dal helikopter il
avion!...U al’ si zinuo!? Više zbog štosa, nego što

87
ću negde žurno da putujem. Pa ja sam se bre, naputovao. Sad po ovoj našoj maloj državici, iz koje
ne nameravam da izlazim više, mogu i na konju da idem... A od Vrnjačke Banje do Kopaonika može
i pešice. I da znaš da bi to bilo pametno. Skresao bi ovu trbušinu... Koji je ono šašavko od ruskih
pisaca- koji su svi redom bili udareni – iš’o pešice u Moskvu iz svoje mesto udaljeno sto i pedeset
kilometara! To sam u neke novine pročitao... Ej bre, sto i pedeset vrsta! Kapiraš?!...
To su bila neka druga vremena i neki jaki i zdravi ljudi. Kozaci bre! Kad se najedu kumis i naliju
votke idu ko mlaznjak. Koj' bi to mog’o danas pitam ja tebe? A? Nema toga. Zar može to neko
danas da izvede kad se najede onaj plastični hamburger iz Mekdonaldsa i kad se napije đusa od
narandže od iste firme koji ima ukus na medicinu proizveden od klonirane pomorandže! Pa dokle bi
takav delija stig’o. Ni do periferije Vrnjačke Banje. Lipso bi od slabotinje...
Babejić bi, pre nego što bi krenuo po planini na zadatak, pojeo pečeno jare oblepljeno sa ilovačom.
Zato je mogao stići i uteći i na strašnom mestu postojati. A ove današnje šiljokurane, tobožnje
biznismene mogo bi sa zubima da nosi...
I to ti je ta slavna civilizacija! Čovek bi trebao da bude kao neka biljka pa da se uklopi u tu
priču... Te ne smeš ovo, te ne smeš ono...Te nije kulturno ovo, te nije kulturno ono...Uz moj de!...Te
neki mondijalisti. E, sam nam je još to falilo!... A Smederevci doneli zakon po kojem ne smeš ni da
pljuneš na ulici! Odma te daju kod sudije za prekršaje i mora da platiš globu! E, moj

88
vi Smederevci...'de će vam duša?! Pa 'de to ima, pitam ja tebe?!...U Singapur, neki mondijalist reče.
Pa jel mi da se ugledamo na Singapurćani i da pogazimo našu vekovnu tradiciju?! Našu svetlu
prošlost. De bre to može?! Pa ko je stariji? Mi ili oni?...Kad smo mi bili narod oni su još bili u tatina
muda!...A kako je krenulo, možda će da iziđe zakon da ne smem da idem bos po svojem dvorištu,
jer mož' da me neko spazi sa ulice i time ću da ugrozim javni moral. Pravila, pravila da bi me
udavila. Dobro da moj Guta nije živ jer bi se iskidao od smej... On koji je jeo klot-pasulj i glasno
prdeo na javnom mestu, podigavši pritom nogu u stranu, bio bi u današnje vreme, verovatno
uhapšen! A najmanje što bi ga zadesilo, ''zeleni'' bi ga prijavili da zagađuje okolinu, i truje
atmosferu i stratosferu. A kako beše tvrdoglav i inadžija pre bi išao u zatvor nego što bi se uhvatio
za buđelar da plati kaznu... Ma nismo ti mi, ispisniče rođeni za kulturu. Nismo prosto talentovani za
tako nešto... Svako je za ponešto talentovan. Evo, na primer, Englez je učtiv od rođenja i kad ga
zajebeš on ti kaže: ''Tenk ju!'' Takav se rodio, šta da mu radiš, nije on kriv, ne može drukčije... To
što Smederevci izvode ne mož' da se primi ovde. Evo, da vidiš. Piši propalo. Živi bili pa videli.
Slušaj šta ti čiča Mališa kaže. Nije Mališa od jučer. Zna on svoj narod i to ne iz knjige, već uživo sa
terena. Što ne biva, ne biva. Smederevci mogu svoj zakon da okače mačku o rep... Kapiraš?
Naš glavni zadatak je da ostanemo autistični... nije to... kako se kaže, molim te pomozi mi...
autentični, e to. Da sačuvamo našu

89
svetlu tradiciju...Senka globalizma opasno se nadvila nad našu lepu Srbiju. Zaklanja nam sunce...
Znaš koja je njihova najnovija taktika? Ne znaš? Pa naravno da ne znaš! Ti k’o da si u
predškolsko... ’Oće da nas kupe sa donacijama. Popravlju nam škole, kupuju kompjutere da kojim
slučajem ne ostanemo nepismeni. Miloš Obrenović, bio je bre nepismen pa je vodio državu! Ko da
je to neki problem!... Izgrađuju nam vodovode ko da će da pocrkamo žedni kod ovolike šljivovice,
komovice i vina bela, roze i crna. Pa pivce za živce... Bez čiče nema priče... Prave nam puteve pod
tajnom parolom: ''Ko neće da gaca blato mora u NATO''. A sve to da se Vlasi ne dosete... ’Oće da se
infiltriraju u sve pore našega društva. Ulaze na mala vrata. A te su ti donacije -ispisniče moj-
trojanski konj! Ništa drugo... Ako se prodamo za šaku dolara, onda smo najebali! Moramo da se
pokažemo mudri kao mnogo puta u istoriji kad smo bili u sličnoj situaciji i uvek izlazili kao
pobednici i uspevali da sačuvamo ono što nam je najdragocenije: naš ponos (zlobnici kažu lažni) i
naš inat. Da ostanemo ono što jesmo i što smo oduvek bili... Jer Srbin Srbina odma' prepozna i
nanjuši ma de da se sretnu na kugli zemaljskoj. Nepogrešivo! E, to je ono nešto čega ne smemo da
se odreknemo... Pa vidiš li ti šta oni rade?! U Hag nam odvode najbolje vojskovođe, ’oće da nas
oslabe, pa posle da se pojave kao spasitelji!...Koga je bre NATO još spasio?!...A?... De se oni ubace
tu nema mira. Samo pucnjava...
Sila burazere, danas caruje u svetu! Gola sila! Gorbačov zajebao stvar načisto... On i onaj
amerikanski kauboj... Rasturiše onako carstvo što

90
beše dika i ponos celoga sveta i kojem niko nije bio ravan. Od onolikog carstva ostade samo neka
sića od sto i pedeset miliončeta Rusa, koji ne mogu ništa da učine protiv globalnog zavojevača... Pa
šta bi i mogli kad jedu čizburger i piju koka-kolu. Batalili votku...
A ni Kinezi nisu ništa bolji... Udaviše se u materijalizmu i zarobiše sami sebe. Umesto svoje, nekad
slavne originalnosti, sad imaju tržište koje ima na kraj da ih progune.... A to sve ti je zbog toga što
nema više ravnoteže supersila. Kadija te tuži, Kadija ti sudi... Kao da je sam Gospod Bog Jenki...

91
 A kako ti izgledaju ovi vrganji? Ti si stručnjak za te stvari...Taj miris vrganja!... Kad danas
donesu sa pijace sveže vraganje ja uzmem najlepši primerak pa njegovu plišanu glavicu prinesem
nosu. O, taj miris! Ima li išta lepše?...Kad pomirišem sočni i sveži vrganj onda sam opet dečko od
trinaest godina...Vidim zelene livade pune rose. Šljivare pune šljive ranke što je već počela da
rumeni. Vidim bela stada ovaca i stare kolibe pokrivene crvenom ćeramidom i torove od pruća pod
šljivom džanarikom. Čujem lavež pasa i veselu graju berača vrganja, pastira i kosača koji ručnim
kosama kose visoku travu punu šarenih cvetova...
To je opet moja medenica, ovaj mobilni... Javlja mi da za danas imam zakazano kod frizera, kod
frizerke zapravo, moje drugarice... Ništa od toga...Odloženo za sutra... Peglanje i farbanje kose.
Tretman jednom nedeljno...
A nekad me Guta šišao pa me u školu zajebavali i pitali jel’ mi stavio panicu na glavu pa po njoj
šišao... I stvarno: bio je to panica-friz...A jedanput, beše to oko Đurđevdana nekako, ako nije bilo
baš na

92
sred Đurđevdana...Šiša mene Guta u avliji. Postavio hoklicu pod trešnju posadio me na nju, uzeo
makaze pa počo na nularicu jer dolazi leto... A stalno pogleđuje u komšije Stanimirovu avliju.
Stanimiru došla sestra u goste, a Guta mnogo drčan na onu stvar pa ju stalno odmerava i premerava.
Uzima joj meru i nabacuje se preko plota. Ne može drugačije nesrećnik! Hoće joj skoka šubaru,
njegov omiljen izraz...Makaze samo fikću fik, fik kad najedamput odlete parče uveta u prašinu. Krv
jurnu, ja se rasplakah. Dotrča i Ratka... Guta se iznervira pa ju odalami da se otkotrlja sve do koša
za kukuruz. Ja pobegoh u šljivar... Evo, vidiš...i dan-danas imam čulje uvo...Umalo da prođem kao
onaj Van Betoven što je ostao bez uva... Nije Betoven... taj Van Gog...Znam da beše neki vanjski...
Kosa me još dobro služi uprkos svemu. Dobro, nije baš ujednačene boje, već onako prošarana al’
mora da budem zadovoljan što ju još imam. A to mi je od deda Dobrice. On je imao gustu i bujnu
kosu sa kojom je bio poznat u celom selu...Farbam ju u braon a ne u crno. Za jake dlake!...Crna nije
više in, tako kaže moja frizerka...A peglanje, to je novi trend i nova tendencija... Meni je bilo isprva
mnogo smešno al sam kasnije uvideo da je to prava stvar i da doprinosi boljem i lepšem
imidžu...Kapiraš?
U poslednje vreme opredelio sam se za braon, onako čokoladnu i to više ne nameravam da
menjam... A ranije sam često menjao boje. Bila je i crna i plava pa čak i šatirana!... E, tu sam ga
preterao. Al’ sve to beše u mladim danima. Mladost - ludost... Izgledao sam jedno vreme k’o onaj
šašavi Denis Rodman...jel mu tako beše ime?... Onaj iz

93
Čikago Bulsa...Voleo sam da ga gledam, dobar igrač, i zabavan...
A jesili video kako igra naš Peđa?!... Rastura...Razvaljuje!...On sam razvali Lejkersi. On ti je
burazeru danas pola Sakrementa!...Divac malo otežao što je i normalno. Nafatirao se bre, pa sad ne
mora više da gine. Dvesta miliončeta nije malo... Nije... Može sa mnom da se, u tom pogledu
takmiči. I da ti kažem, naša biznismenska en be a nije ništa slabija od amerikanske, ako nije i jača...
Sad biće razmišlja za vreme utakmice dok sedi na klupi za rezervne igrače dal’ da se kandiduje za
Predsednika Srbije. Drži flašu ''Knjaz Miloš'' iako ništa nije bolja od ''Vrnjaca'' (jebemti gramatiku!)
i vidi se da nije baš mnogo zainteresovan za igru. Ali Peja! Naš Peja...Dok nam je on mi nema da
brinemo i da strepimo dal’ će da bude zlatna na sledećem svetskom. To se zna. Rezervisano...
E, da nam je privreda takva kao što nam je košarka de bi nam bio kraj!...
A fudbal?!...Bruka, brate!... Bruka i sramota!...Vidiš li ti kako ginu za Bajern, za Lacio za Pe es
ve. A za reprezentaciju samo se šetaju po terenu i jedva čekaju da sudija dune poslednji put u
zviždaljku. Vuku se k’o mrcine a za grb ih boli uvo...I neće da pevaju himnu, nego dok svira Hej
Sloveni oni se keze, namiguju i žvaću žvaku! Orbit bez šećera...Kežman, najbolji strelac cele
holandske lige, a u reprezentaciji mu ne cvetaju lale. Poslednji put dao gol još pred rat! I od tada
nikako da zabije...Sava Milošević samo se šminka i neće da potrči. Stalno zavrće kragnu na dresu,
pazi da mu ne padne i navlači

94
rukavice kao neka lejdi...A u Engleskoj poginu na terenu. Trči ko da ima motor u zadnjici i ko da ga
juri roj stršljenova. Trči k’o košava, ne mož' da ga uhvate za gaće a znamo i zašto. Mani, burazere!
Prokleti mani...A kasa FSSCG (čik pogodi šta ovo znači!) prazna k’o moj nekadašnji novčanik i
normalno rezultati su takvi, kakvi jesu. Nikakvi! Pa kako će bre kasa da bude puna kad su tribine
prazne! Ako ćemo pravo, nema ko ni da ih napuni. Hajduk iz Kule, Mladost iz Lučana i Budućnost
iz Banatskog dvora! Il’ beše Banskog? Marke!... Brendovi!...
Ja da sam nešto selektor ja bi stavio sve nove, mlade, snažne i neafirmisane fudbalere. Šta će nam
te lažne zvezde i zvezdice koje samo gledaju kako će da pređu iz La Korunje u Real a do
reprezentacije im je stalo koliko do lanjskog snega. Pa bre, da staviš u reprezentaciju celi ''Obilić''
pa bi bolje bilo. Oni su bar borci a to ti je važnije nego talenat. Danas se fudbal igra na snagu i na
brzinu. Nema tu umiranja u lepoti. Jok!...Gladijatorski stil...Važan je samo gol. Pa nije ovo vreme
Dragoslava Šekularca. Šeki je driblao iz zadovoljstva i ljubavi prema fudbalu. A kad sve predribla
on sedne na loptu! Neće da zabije gol. A publika padne u komu...Tad se igrao fudbal, a ovo danas,
ovo je korida a ne fudbal...
A ni selektora više nemamo kao nekad... dok je bila esefereja...Josip Broz dobar skroz...Nema
imena kao Vujadin Boškov, Čiča Miljanić, Tomislav Ivić, Ivica Osim. Ja bre danas ne znam ni ko je
selektor!... Jel znaš ti?... Ne znaš... tebe fudbal ni ne interesuje, znam ja. Ti si duhovni

95
čovek i ne baviš se zemaljskim i prizemnim stvarima kao mi obični smrtnici...Znam...
Pa mi smo bre, bolji fudbal igrali na našoj staroj ''Grbavici''. Jedne godine smo čak osvojili Kup
opštine Moravska Palanka!... A ''Grbavica'' stvarno grbavica, kao poklopljeni tanjir za kokošiju
supu. Golmani se jedva vide...Kružio je vic kako jedan igrač stoji na centru i viče: ''Iduuuuu!''
Mnogo su nas zajebavali zbog te naše Grbavice jedinstvene u celoj opštini. Al’ mi smo tu bili
nepobedivi. Znalo se: ko dođe kod ''Sloge'' na Grbavicu u gostima bodove tu i ostavi jer su naši
momci znali svaku rupu i svaku džombu...
A Sulja obuče naš zeleno-beli dres i obuje kopačke još kod kuće na drugom kraju sela. I tako
svečano uparađen maršira kroz celo selo sa svojih sto i pet kila...U desnoj ruci nosi kostobrane i sa
njima se razhlađuje k’o sa lepezom i polagano ide prema kolektivskoj štali ''Prvi maj''...A kad
stigne, namesti kostobrane u čarape, zaveže čarape uzicom i odmah počne da se zagreva šutirajući
iz sve snage od centra prema golu bez mreže... Tad mreže nismo ni imali, nego je sudija odokativno
ocenjivao dal je lopta prošla među vratnice ili nije, sa čim se razjarena publika nije uvek slagala i
tad bi sudijina bicikla ostala bez napumpanih guma. A ponekad bi morao da ide sa crnim sudijskim
dresom pešice prema kući u susedno selo jer su mu ljuti navijači sakrili odelo i izbušili gume na
biciklu... Onako u crnini, pokunjen i pokisao izgledao je k’o da mu je neko, ne daj Bože, umro...
Šutira Sulja iz sve snage, k’o ''Bijelo dugme'' kad svira koncert u Domu JNA, a brani dečko iz
 96
podmladka jer golman još nije stigao, a pitanje je dal’ će i da stigne jer je otišao u Dugovicu da
podgrće kukuruz. Moraće opet da brani Jole, inače centarhalf...
Sulja, najčešće nije na spisku od jedanaest, al to njega puno ne smeta... Kad se igrači zberu, kad
sudija dune u pištaljku da iziđu na igralište Sulja je već na centru i samo kaže: ''Ja igram!''. Kad
nema jedanaest onda dobro, a kad ima onda je višak... I niko ne može da ga ubedi u suprotno.
Kakav trener!... Kad trener Sloge Mika Majstor stavi primedbu da on nije na spisku od jedanaest
Sulja mu samo desnom rukom, ovako, navuče kačket na oči, što odprilike znači: ''Nisi bre Miko
mnogo interesantan!''
A kad Sulja igra onda postoji realna opasnost da se utakmica prekine jer lopta može lako da
nastrada, a tа je jedina. Il’ da pukne od snažnog udarca špicom Suljine kopačke, il’ da se zagubi u
susedni kukuruz kad Sulja nabode nepreciznu špicerajku... Onda svi igrači upadnu u Đurinu njivu
pod zemunskim hibridom i uhvate po jedan red. A redovi gusti, tamni jer su dobro nađubreni sa
stajskim đubrivom i sa NPK iz zadruge. Čisto mrak u njivi što se proteže čak do žirovničke
katastarske opštine... Ima puno vrežova od žutih i belih tikava a listovi veliki kao lopari pa se lopta
podvuče pod list i ne možeš da ju pronađeš pa da ti je majka Jana. Nekad ju pronađu a nekad im to
ne pođe za rukom, tako da se utakmica odlaže do daljnjeg. Dok Mitar ne donese novu iz Švabije, a
on će da dođe tek za Novu godinu. Tad će da donese i nove dresove jer su ovi već ritavi...
Isto, i još gore, kad lopta odleti na drugu

97
stranu u Čavrminu avliju a kuče mnogo opasno. Ide na dugačku žicu a lopta baš tu. Kod kuće nema
nikog, otišli su da beru pasulj... I koji će delija, onako s golim kracima da preripi betonsku ogradu i
da priđe kod kučeta... I dok se neki odvaži, Džeki je svoje dugačke zubie već zario u žutu kožu na
pravougaonike i lopta se spljoštila. Spljoštila se ko svinjsko puvalo kad padne na glogovo trnje...
A ponekad gostujemo dole u Palanci kod ''Proletera''. Prijateljska naravno, jer nismo u istoj
ligi...Proleter tad stavi svoj drugi tim, ali svejedno, kao da je prvi. Samo se pronese glas ''u sredu
igramo na Proleter''. O, koje radosti!... A igralište sa engleskom travom kratko podšišanom, milina
jedna. Nema rupe, nema džombe. Okolo tartan atletska staza. Pravi stadion, bre! Našim igračima to
izgleda kao ''Vembli'' i svi ginu ne bi li ih trener Proletera zapazio i pozvao da promene klupske
boje...
Posle Grbavicu izravna buldožer od ciglane i dobismo ''Novu Grbavicu'' skoro ravnu. Al’ ostade tek
jedva primetno ispupčenje k’o plitak tanjir za pečenje kad se poklopi. Tek toliko da se zna da je
zemlja okrugla, a ne ravna ploča kako se nekad smatralo u stara i neprosvećena vremena... Osećao
sam setu za onu staru i nepobedivu Grbavicu, al sve bude i prođe. I Grbavica odžive svoj vek. Tačka
je turena...Ajd živeli!...Jesmo li kucali?...Jesmo...
Sad je igralište Sloge ravno, skroz ravno i ograđeno. Ima čak i reflektore za noćne treninge u julu
i avgustu kad su dani vreli, i današnja razmažena mladež čeka veče pa da trenira...Eh!... mamine
maze!...Ne znam da li još neki seljački klub

98
ima te reflektore u celoj Srbiji. To je, kažu, poklon od nekog gastarbajtera ljubitelja fudbala rodom
iz Trnave na doživotnom privremenom radu u Australiji...Ne znam ko je to, moja baba Tomanija
kaže da se seća kad je otišao k’o da je tu u Trnavi bio otičke...
Al šta to sve vredi kad danas malo koga fudbal u Trnavi i zanima. Mladež današnja vozi bučne
motore i polovne limuzine uvežene sa trulog Zapada, voli kafiće i diskoteke u kojima se pije
leksilijum i pivo kao koktel a fudbal im je zadnja rupa na svirali...Kako da igraju fudbal kad noću
terevenče a danju spavaju! A za fudbal bato, treba da oznojiš guzu, da se žrtvuješ. Ta vremena su,
izgleda prohujala sa vihorom... Sport, uopšte danas je aut. Sad se neke druge igre igraju i druge
igranke. Novo vreme, novi običaji...
Danas bi svi da budu biznismeni, da budu glavni, al to ne može tako...Ne može... Prosto ne
može...Ne može i gotovo...Oni misle ako gledaju oko sebe mrko i ubilački da je to dovoljna
kvalifikacija. Jok!... Mnogi se iz petnih žila trude da budu mrki i opaki jer je to u modi. Poneki i
bilduju u te svrhe. A to ponekad izgleda i smešno. Smešno i tužno...I pozdravlju se sa: ''Zdravo,
mafijaši!'' Duhovito, nema šta!...E, moj vi šiljokurani, još puno kačamaka mora da izedete pa da
budete biznismeni! A da ne govorim o talentu... I talenat je potreban, nego kako! Kao za svaku
umetnost... A talenat ti je kao vrganj, nikne tamo gde ga ne seješ... Pa jezici. Moraš i jezike da znaš.
Minimum dva...Evo, ja na primer, govorim pet! I za to sam talentovan. Ide mi to od ruke. Prosto
sam se takav rodio, sa mnogostrukim talentima...E!
A kad sam trgovao zlatom, zlatnim lančićima, lancima,

99
i verigama išao sam na svakih sedam dana u Istanbul na Bosforu... Jedanput tako nađo se u
turskom kazamatu. Turci bili nešto kivni na mene i nezadovoljni sa mojim ponašanjem pa me
nabiše, da oprostiš, u samicu. Ali i to je život. I to spada u životne avanture. I ćelija je za ljude... A
kad sam izišao na sud, na opšte zapanjenje - što bi reko Panić - progovorio sam turski! I svoju
odbranu sam izložio na turskom jeziku! Šarmirao sam ih pa mi smanjiše kaznu na pola godine...Eto,
šta znači jezik! Taj mi turski, moguće bio u krvi, pa je morao dođe do izražaja kad-tad...
A da ne pričam da mi je engleski k’o maternji. To je za nas biznismene obavezan predmet, jer se bez
toga ne može praviti biznis. Kako ćeš kad se nađeš negde u Evropi da kažeš: ''Ovo je pljačka, svi
lež' na patos da vi ne jebem mater!'' Dobro, ovo zadnje ne mora na engleskom, to svi razumeju ali
ovo prvo... To mora da znaš, i to ne samo na engleskom, već i na nemačkom, frncuskom,
italijanskom, švajcarskom... Istina, to nije moj stil i moj nivo, ali pojedine kolege to upražnjavaju.
Zato smo mi, pored ostalih talenata i obrazovani, doduše ne baš svi. U svakom žitu ima kukolja...
A biznismen ti je u stvari supermen i delija. Morde nije!... U suprotnom si običan šljaker što
šljaka za platu. Ej, za platu!?... Platu mora da je izmislio neki šaljivdžija. Ko je još živeo k’o čovek
od plate? To je za naivne i neupućene. Ako dozvoliš da ti udeljuju platu, onda si aut. Nemaš ribe,
nemaš piletinu, nemaš Hamer nemaš klimu, nemaš bazen... Nemaš život! Propao si ko Grčka! U
čabru si... E, u tom ti je ceo štos, da ne budeš u čabru. Bolje da budeš u đakuziju ili u bazenu ispred

100
kuće nego u čabru...
Jesam li ti pokazao bazen?...Nisam!...E, da vidiš...Dođi na terasu za trenutak...Vidi! Na šta te
asocira?...Na ovcu, dabome. Odgovor je tačan!... Vidi, ima i rep i njušku. Prava ovca...Eto, kad se
zaželim planine, zelenih livada i belih stada ja sednem u fotelju na terasi i gledam u bazen. I vidim
ovcu, veliku ovcu. To me vraća u detinjstvo. Lepo čujem medenicu i osećam miris stada. Tad sam
živeo stvarno, a ovo danas je sećanje na život, a ne život... Danas imam sve što može da se kupi
parama, a za ljubav me ne pitaj...
I zapričah ti za piletinu... Jedan moj vajni prijatelj iz tih prohujalih vremena kad sam trgovao sa
kozama i sa ovcama (i on je to isto radio) banu jedan dan u moju kancelariju nenajavljen. Portir
mislio da mi je on neki rođak iz Trnave. Čim je rekao da je iz Trnave ovaj ga pusti i neproverivši ko
je. Video da je u govnima do guše i da ne predstavlja nekoga atentatora... Uđe ti on u ofis i da nije
pričao, samo da je stajao i ćutao znao bi koja je boljka njegova. Beše jedan od onih što se nisu
snašli, a deca treba da se školuju, i ako ženska opet treba škola kakva-takva... A bile su to dve
breskvice, tek počele da rumene...Maja i Tanja koja beše tanja, taman po mom ukusu...Petnaest i
trinaest!...Šta da ti pričam!? ...Znao sam ih obe jer su mi zapale za oko kad sam dolazio, istina retko,
u Trnavu. Odmah se videla prima roba...Škampice moje male… Dva đavolka...Šta ćeš, takav mi i
tata bio. Imao oštro oko...Taj moj vajni drugar grdan i ružan, više grdan, a one lepojke. K’o da ih
nije, daleko bilo, on pravio...
I kao što sam i očekivao požali se on tu meni da ne može da ispliva nikako i ako mu ne dodelim
kredit

101
udavi će se načisto. Gotovo, nema spasa, kako reče. ''Može'' rekoh ''za starog drugara sve može!''. I
još ga prekori što nije pre došao, a ne da se tu nešto ustručava kao da se ne znamo, kao da nismo
zajedno popravljali Ladu kad se ono u Planinici pokvari... On sinu u neobrijano lice. Samo što mi
ne poljubi ruku, toliko je bio zahvalan... Nije ni bila to neka para, onako neka sića koliko da zakrpi
neke rupe da mu čamac momentalno ne potone. Znao sam da mi to ne može da vrati ni bez kamate,
a kamoli sa našim biznismenskim kamatama, al’ sam mu svejedno dao. Uradio sam to nekako sa
zadovoljstvom jer nisam mogao nikako da izgubim... Uze on one pare, lepo složi u šlajpik i reče
bogzna kako da će da ispoštuje rok. Sigurno vraća čim se malko oporavi, eto ti njega u ofis...
Prohujaše bogami tih šest meseci dok si reko ''Maja''. Proleteše k’o divlje guske u kasnu jesen kad
prelete preko Trnavе na putu za južne krajeve. Nema ti mog ratnog druga ni od korova, a telefon
nema u kući. Moram da preduzmem sankcije, nema drugo. Pošaljem ti ja lepo svoga izaslanika i
poručim mu da odmah dođe u ofis, da se glavom ne šali... Eto ti njega odmah sutradan kod mene,
al’ nekako pokunjen, još više neobrijan i neraspoložen. A na čelu mu piše da nema pare... Rekoh
mu: ''Stari druže, hoćemo li da se razdužimo? Pare si doneo sigurno i kamatu prema dogovoru!?...
Volim kad se ne kasni, a kad neko zakasni onda me propisno naljuti. A tad sam nezgodan. Imam
gadnu narav'''.
Poče on da muca i da moli da mu produžim rok. A ja isto kao moj pokojni Guta, uživam kad se
neko koprca i samo što se nije udavio. Umesto da mu pružim slamku ja uživam što će da se udavi...

102
Takav mi i tata bio. ''Nema odlaganja, tako smo se dogovorili. Ovo je ozbiljna firma!'' rekoh
odsečno, glavoodsečno... Snuždio se on, pokiso, posiveo, pozeleneo. K’o apl zelena jabuka na
tetrapak soku, doš’o. Češka rukom neobrijanu bradu i puši cigaru za cigarom. Samo tumbi k’o
dimnjak na ciglani... Poćutasmo tako koliko treba a ja onda reko: ''Pošalji večeras Maju kod mene
pa ćemo da produžimo rok za još šest meseci''...
Šta ću mu? Ću da ga vodim u bioskop?!... Odmah vidoh da mu nije baš pravo, al’ videlo se i to da
će da pristane, samo malo će da tvrdi pazar...Poćuta on tu još malo, popuši cigaru do kraja i na kraju
tiho i nekao nerazgovetno reče: '''Ću da ju pošaljem''. To reče i izađe bez doviđenja iz ofisa...
Posle šest meseci opet on nema pare, al’ ima Tanju... Isto breskvica...I isto nimalo ne liči na njega.
Tako i ona dođe na red...Posle se menjale, čas jedna, čas druga. U zavisnosti kako sam bio
raspoložen...Obema sam kupio po mobilni, one proste od pet banki. Tako samo pozvonim i malo
posle, eto ti ga pilence na interfon...Eto ti! To ti je prednost našeg zanata... U al’ si se zgranuo!?
Lele!? Ne brigaj!...Da je on slučajno na mojem mestu a ja na njegovom isto bi tako uradio.
Verovatno bi još i gore nešto smislio...Takva su pravila igre...

Svega imam samo sreće nemam...E, ta mi sitnica fali pa da bude sve kako treba...I sve mi se čini
da tu sitnicu ne mogu da pazarim nigde. Nije na prodaju. Šta se tu može? I zato pijem. Moram da
pijem...Malo vino, a malo leksilijum. Pijem da je zaboravim... Ne nju, za nju me mnogo zabole. Da
zaboravim rugobu od stvarnosti. Doduše pijem odvojeno, jedan dan vino, a drugi leksilijum.

103
Još nisam počeo da mešam koktel. Al kako se stvari odvijaju ima da obrnem k’o ovi današnji,
moderni biznismeni. Tako je i moj pokojni deda Radisav radio kad mu je dokurčio život. Pio šljivku
i tablete. Jedanput zaspao i nije se probudio. Biće još negde u rajskim predelima spava, da se
odmori od života, i sanja Srbiju i lepote življenja u njoj.
 104

Opet najavljuju kišu... Ai da ne najavljuju znam i sam. Žiga me leva noga...Bila je to operacija
''Beli prašak''. Kad tada ne najebah?!...Čiroki grdi, rove, jebem li mu panajiu! Bogu za plakati!
Nikako da izgura, a ako ne izgura najebotina...Izvuko se nekako iz te bare...Kakav asfalt? To ti je
makadam prema Rumuniji. Planinčina...I taman kad sam uspeo da pobegnem izgubi kontrolu nad
volanom i Čiroki skrenu s puta. Istumba se. Prevrća se, prevrća, ne znam kolko puta i na kraju
tresnu o bukvu...I tu mi noga nastrada...Vidi!...Pipni, slobodno!... Dvanaest - u poverenju zlatnih
šrafova -imam tu unutra! Za svaki mesec u godini po jedan! To mi u Švajcarskoj uradili. Majstori
bre!...
Čudnog li vremena ove godine. Stalno kiša. A maj i polovina juna bili k’o oktobar i novembar...
Sve se poremetilo. Sve je naopako! Ni leta više nisu što su nekad bila...Ceo maj sam bio ovde uz
podložen kamin, a da sam kojim slučajem bio na Kopaoniku mogao bih da se skijam... Novine pišu
da će da nastupi ledeno doba. Samo što nije! A za koju deceniju sve će da bude u belo i u
sivo...Postade

105
mi ’ladno samo od onog čitanja, kako će tek da bude kada stvarno dođe...Bunde od nerca ima da idu
k’o alva. A i od činčile… Jel’ znaš da dvesta činčila moraju da plate glavom za jednu damsku
bundu! Dvesta! Dvestostruke ubice!...E, al’ zato košta šesdeset tauzenda. Dvadeset osam celzjusa
drži redovno, a tako će da bude i u, nastupajuće, ledeno doba…
Da sam malo mlađi napravio bi biznis sa krznom. Počeo bi još sutra jer imam razvijen njuh za te
stvari. Važno je da si prvi u nekom poslu, da ubereš kajmak. A dok se drugi dosete što si ti prvi
znao, tvoj se saldo uveća ohohoo! U tom ti je ceo štos... Udario bih veliku reklamu i biznis ne može
da omane...A što jes-jes, novinari već profitirali i pretekli me. To ti je snalažljiva sorta. Malo, malo
pa neku buvu ubace u narod. I za to je potrebna veština, nemoj da misliš. Važno je da odjekne.
Novine se prodavaju kao alva, a sutradan već može da se ispostavi da je lažna uzbuna. Neka je
lažna ali je mani stvaran. Eto, kako se pravi biznis...
Sećam se, koja to godina beše?...Bio sam mali...Te godine pade sneg treći dan na
Veligdan!...Orasi već bili resali. Naša stara trešnja što rađa crne trešnje beše se rascvetala k’o
bulanka... Naklipa sneg, jebem li mu kiso leba, do pola čizme. Grančice sa cvetovima otežaše i
počepaše se. Bilo mi je mučno da gledam u trešnju jer sam mnogo voleo trešnje kao i sva deca,
mislim... Prvo u proleće pitamo jedan drugoga: ''Jesili okusio trešnje?!'' Naša crna trešnja, istina,
stizala kasno, al’ je bila velika i skoro uvek puna, pa sam dugo vremena išao po selu s ofarbanim
ustima, samo sam trešnje jeo...
A rane trešnje smo

106
krali na kraj sela. Jedva sam čekao da dođe to vreme, nekako oko mladoga Svetoga Nikole ako ne
još i ranije... Najbolje je kad padne velika kiša, pa narod ne može da ide u vinograd, niti da okopava
kukuruz. E, tad onako pred mrak krenemo na kraj sela u bašte i u vinograde po trešnje i jagode.
Nigde žive duše jer je blato do kolena pa svi poređuju posao po kući i po avliji... Sutradan ostane
samo blato na debla od trešnje de smo se pentrali i obršćene grane. Samo lišće ostane, sve
pojedemo... Jedanput... društvo mi otišlo na drugi kraj sela... Reko: ću didem sam. Znao sam jednu
lepu, mladu trešnju na kraj jedne bačvane odmah do bagremara. Mnogo zgodno za krađu čak i da
ima nekog u bačvani ti sa druge strane iz bagremara možeš da iziđeš pravo pod trešnju a da te niko
ne opazi...
Polako se šunjam po visokoj travi, gledam i osluškujem. Kad se približih čujem motiku kljuc, kljuc.
Neka strina okopava krompir i bob dole na kraj bačvane. Rekoh, ništa strašno, polako ću da se
nabokam a ona to neće ni da vidi...Al na trešnji donje grane već obršćene, ostale samo one gore pod
na vrh. Crvene se k’o pionirska marama a meni polazi voda na usta. Mora da se popenjem, šta ću
drugo?. Uspentrah se ja tu nekako i navalih odmah! Sa jednom rukom držim se za granu, glavu sam
zabacio unazad, a sa drugom rukom skidam po celo crveno grunce i trpam u usta, ko snopove žita u
dreš. Ne gledam da li su crvljive, nije važno, to ću na kraju da vidim... Gutam ja tako šaku za
šakom, sa sve košticama ko će da ih ispljuvava, nema se vremena. Kad se najedamput, poskuricu li
mu jebem, zaštrknuh, sok mi ulete duboko u gušu, zamalo da me zaguši. Ja se tu

107
zakašljah iz sve snage da spasim život. Sve izbacih iz usta. Čuh samo kako strina viknu: ''U sve ti se
tvoe poserem, moe crešnje si došo da kradeš!''. Bupnu ja dole pod trešnjom jedva se podigoh.
Taman sam imao vremena da se strmoglavim niz bagremar jer se strina sa nekim čabrnjakom u
rukama beše već opasno približila trećim korakom do trešnjе... Za nju otežavajuća okolnost beše što
je morala uz brdo, a za mene olakšavajuća okolnost beše što sam mogao da se sjurim niz brdo, niz
bagremar na drugu stranu. I tu sam ju prejebao... Pobegao joj... Isprcah je k’o jarac Musu!...Da je
imala malo manje godina biće bi me i stigla al’ ovako jok! Godine je vuku nazad pa tako se spasih...
Trčim ti ja niz bagremar, već sam daleko, al’ i dalje krham k’o da ležim na pluća, ne mogu da se
oporavim. Tako sve do u selo. Tek u neki svet povrati mi se disanje onako normalno...

Kad dođe Velika Gospojina tad se zna: lubenice! Lubenice ovoliko velike! Crvene i žute...Danas
mi se čini da više nema lubenica sa žutim srcem Sve su crvene k’o da su klonirane!...Neki čiča
dotera lubenice čitavo brdo i istovari ih ispod staroga stogodišnjeg bresta... More ako nema i dvesta
godina!? Narod se skupi okolo, oni koji se nisu uhvatili u kolo i razgleda robu. Sviraju bandaši
jebem li mu zoru-maru!?... Mrtve noge da zaigraju!... Neki i kupuju. Čiča reklamiše svoju robu i
viče: ''Navali narode! Još malo pa nestalo! Dođite žene kod mene!'' I svaku otvori da se mušterija
uveri u kvalitet. A sve zrele! Otvara ih sa mesarskim nožem velikim kao sablja Kosančić Ivana.
Iseče trougao nabode ga sa vrh noža, izvadi i pokaže uvis svima da vide šta je

108
prima kvalitet...Mi klinci se dogovorimo: dvojica stoje pozadi, a jedan, najmanji među nama, se
progura kroz gužvu i dok čiča hvali svoju robu sav zanesen, taj naš drugar lubenicu kotršne unazad
ovako nogom ne savijajući se i ne okrećući se. Lubenica se otkotrlja deset metara nizbrdicom, čak
do Murdžićeve vratnice. Tu je drugi dočeka i pojuri sa još jednim drugarom i doda mu kao onu
jajastu loptu kad ragbisti na televizoru dodaju jedan drugom, i izgube se u masi... Čiča nema pojma
šta se događa a sa svojom sabljom može drva da cepa, za drugo mu i nije. Ne plašimo se mi toga...
Tako, nakupimo čitavu malu gomilu lubenica. Jedemo do mile volje, a što nam ostane mi
porazbijamo i gađamo jedan drugoga iz zajebancije...
A na jesen grožđe! E, to volim...Tada su bile, uglavnom stare sorte, retko kalem. Al smo ti mi
voleli i jedno i drugo, bez razlike... A starih vinograda sa starim sortama bilo je puno lakše za krađu.
U novim kalemovim vinogradima ponekad čiča neki čeka sa prelomačom! Vuna, kićo! Samo da
opali u vis mi klinci ima da se useremo u gaće, ima da nam presedne i plovdina i vinsko i sortno... A
stara lojza, to je bilo lako...Kad list loze porumeni, e tad je najslađe. Lipolis sam’ se modri i miriše
da ti pamet stane. Mnogo fino miriše. Pčele i osice zuje i sleću na grozdovima... Pa tamjanika!
Najslađa je kad dobije rumenu boju, mada mi idemo po nju još i ranije. I tad je slatka. Detetu sve
slatko... Praske se crvene i žute i bele...Pa belovar i telovina... Telovinu najmanje jedemo al’ je ona
najslađa zimi. Dugačko može da potraje za razliku od lipolisa pa ju baba Tomanija okači na tavan o
grede. Sve same velike grozdove obesi na težen konac.

109
Zimi dobijamo po jedan grozd s vremena na vreme, kad’ smo dobri i mirni. Kao da dete može da
bude mirno i dobro...Mirno dete i lepa baba, de bre to ima? ''Mir i tišina, kupus i slanina!'' deda
Dobrica je imao običaj da kaže, a mi smo se smejali, jer je deda bio dobar i nije bio opasan. Bio
pitom, što bi se reklo, za razliku od divljaka kojih je bilo koliko hoćeš... A to zimsko grožđe kolko
je slatko to ti ne mogu da opišem. Nemam reči. Ništa slađe...
A kad se vinogradi oberu onda je tužno ući u njih... Nema oraha, nema grožđa, nema prasaka.
Tuga. Onda tražimo i pretražujemo dali prilikom branja nije neki grozd ostao na gidži. To se doga+
kada beračima popusti pažnja i kada počne pesma devojačka...A kad pronađemo takve grozdove
lele veselja, lele slasti! Slatko kao med. Za pet-šest dana prošušnjarimo sve vinograde na kraj sela,
koje više niko ne čuva. Onda samo ostaje da čekamo da jagurida uzri. A to se dešava u kasnu jesen.
I da vidiš čudo, i ona nam slatka...
I dan-danas, ne samo da volim voće ko nekad nego i sve drugo što je slatko. Bonbone, karamele,
čokolada...Po ceo dan žvaćem nešto i preživam kao krava, pa mi zubi nastradaše. Jedno šećer, drugo
cigare i zubi aut! A zubara ne podnosim otkako mi još odavno izvadio zdrav zub greškom... Bio
pijan k’o ćuskija, pa kako da potrefi zub koji treba?... I danas kad čujem zvuk burgije, kad zubar
dovati one micke burgice men' se kosa nakostreši k’o bodlje u ježa... Moraću pod hitno da stavim
porculanski za lep osmeh. Neću zlatne da me neki ne ukoka zbog njih...Krajnje je vreme da
podmladim zube. Ovako mnogo ružno izgleda kad se glasno nasmejem, što se, doduše, sve ređe
događa. Tad se vidi sva katastrofa. Sve go karijes do gologa karijesa, što mi je posebno problem kad
sam na te-

110
ve i kad pevam na plejbek. Tada sve se trudim da ne otvaram široko usta kao ovi netalentovani
današnji nadripevači i njihove i moje koleginice takozvane pevačice. Onaj ko ima glas i talenat za
pesmu ne mora široko da otvara usta i da se dere k’o birov na raskrsnicama...Ko Lalče kad udara u
doboš i viče obaveštenje Komunističke partije…
I to pevanje!? Ne znam šta mi je to trebalo...Al čovek uvek hoće više. Čovek je tako prokleto
stvorenje koje nikad nije zadovoljno i koje samo gura napred. Gura i gura dok ne slomi vrat. Neće
da prikoči malo pazi da ga slučajno drugi ne preteknu što bi bilo katastrofa i smak sveta. Svaki hoće
da bude najbolji i prvi (samo prvi!) i tako gurajući zaboravi da živi. Gura karijeru, gura uspeh i
slavu i druge kojekakve gluposti, trice i kučine, a život pored njega protiče kao Morava pored
Ćuprije. Protiče i ne vraća se nikad više... Umesto života čovek je izabrao karijeru i sticanje para što
je sasvim van pameti i zrelog čoveka nedostojno... Al sam počeo k’o neki marksista...Ne daj mi
ispisniče da trućam ovoliko!...
A danas ako nisi pevač folk-muzike ili biznismen (najbolje oba istovremeno) onda i ne živiš.
Niko te ne zarezuje, kao fatamorgana si...Pa tako i ja odlučih da snimim logplejku, kako se nekad to
lepo zvalo. Posle to nazvaše ''album'', a meni je album onaj sa sličicama životinjskog carstva što
sam nekada sa velikim zadovoljstvo sakupljao, iako album nisam ni imao... Nedostajao mi je samo
vinogradski puž pa da kompletiram. A tog vinogradskg puža niko nije imao. Kao da ga nisu ni
slikali. Mogo si da kupiš celu zadrugu Sloga i sve

111
zadruge u okolnim selima, pa i u Palanci i opet ga ne bi našao... Album je za slike i sličice, a
longplejka za muziku...Sad je to ce-de ili kompakt-disk. Stalno ga krste i prekrštavaju.
Prvi ce-de, da se izrazim moderno, nije baš nešto izazvao senzaciju, al’ prvi kučići se bacaju u vodu,
što kaže naš napaćeni narod... Nisam, da pravo kažem, ni očekivao neki bum od prvi al-bum, hteo
sam samo da stavim do znanja širem auditorijumu da čiča Mališa zna i to, da zna da peva i da se
razume u pesmu...
A ja ti, moj ispisniče, nikad ne nastupam na koncertima, paradama ili ne daj bože, na svadbama.
Nije to moj nivo. Jok! To je zastareli način prezentacije materijala...Danas ti je spot sve i svja. Zato
nađeš najbolje, proverene majstore i završio si posao...Sve drugo ide samo od sebe. Te-ve emisije,
plejbek nastupi, razgovori povodom izdavanja materijala. Nedeljna popodneva, nedeljna
prepodneva, svet zabave... Pričaš sa voditeljkom nonšalantno, izigravaš veliku zvezdu i na kraju
puste spot. Gotov posao... Zato spot mora da ti bude ekstra, a za mene to rade najbolji među
najboljima. Najčešće to radim kod baj Milićević Plagijator...ima čudno ime nikad čuo, nije srpsko,
vuče na katoličanstvo...Čuo sam za Gladijator ali za Plagijator baš i nisam...Ima čudno ime kao što
rekoh ali je majstor svog zanata. Što jes-jes...
A čak ne mora ni da znaš mnogo dobro da pevaš taj te spot čupa... A neki kažu da možeš da se
pojaviš kao pevač u spotu a da uopšte nisi pevač! Ima ko zna da peva, a ima ko to može da plati.
Platiš lepo sve. I pevanje i tekst i štampanje ce-dea i spot i postaneš pevač! Kažu

112
da može. Sve može za mani... Ne znam, nisam pametan. Biće i može. Jebem li ga?
Uglavnom ja svoj materijal otpevam, neki kažu odrecitujem, lično i personalno...
Prvi ce-de kao što rekoh, nije bio neko čudo, ali posle dođe drugi i taj je štampan u dvaput većem
tiražu...I tako, slava raste polako ali sigurno. Raste k’o testo sa kvascem. Ne može da omane. Sa
svakim novim ce-deom pročujem se dalje po našoj lepoj zemlji. Proširujem svoju lokalnu slavu. To
ti je čista matematika. Proračun... Evo, već imam tri ce-dea i poznat sam po celoj državi. Takav je i
bio plan... A nije to sve išlo baš glatko. Grdne probleme sam imao sa dikcijom. Moj trnavački jezik i
govor nije baš za reprezentaciju, pa sam morao da uzmem učitelja dikcije. Sve može da se nauči pa
i to... Savladao sam i to, nije da nisam, jer šta čiča Mališa ne može? Može sve!...Samo mi je
problem još uvek kada razgovaram u te-ve studiju sa voditeljkom... Kad se zanesem u priču i kad se
uzbudim, kao ovo danas, ja okrenem da pričam i da drobim po trnavački. Voditeljka tad počne da se
smeje, njoj to onako zabavno dođe, a ja se tek kasnije opasuljim da ne radim dobro i svrhu
povećanja popularnosti... Al sam posle uvideo da to i nije baš neki velik problem, jer na taj način
dokazujem da sam narodni pevač i čovek iz naroda. Pa, te moje pesme i moja priča namenjeni su
narodu koji je i sam nekad plebiscitarno tako govorio, a mnogi i danas još tako govore, pa zbog toga
sad ne pazim baš previše na govor u studiju jer to ispada ''šarmantno'' kako reče jedna zgodna
voditeljka...Čak sam i dobio novi nadimak. Prozvali me ''Selja'', kako bi drugačije?...Ne znam,
možda će jednog dana taj
 113
nadimak da bude naštampan na ce-deu jer mu to dođe kao umetničko ime što je danas veoma
popularno. Bez toga skoro da i ne možeš da budeš pevač... Istina, malo sam zapustio pevanje kad
sam postao popularan. Od mog trećeg ce-dea do danas ima, evo već punih pet godinica. Nešto mi
malo pao interes za to, al ako bog da, ima da snimim još nešto...

114

I ta popularnost, đavo bi ga znao!...Što ju više imaš, sve ti se više vrata otvaraju. Svud imaš
protekciju. I u saobraćaju kod narodne milicije, i na pijaci, i u samousluzi, i u mesari... Eto, kad
kupujem meso za biftek, dobijem uvek ekstra kvalitet. Šta ću kad sam slavan!...
Kad rekoh biftek, taman je vreme da naručim po jedan. Da vidiš šta je jelo. Dinamit!...To sam jeo
u Švajcarskoj kad sam išao u banku... Krstili ga sa ''Velington''. Čuveni biftek. Čuven na daleko.
Zvučno ime... Volim onako kad je ''senjo'' (akcenat je na ''e'') što bi rekli Švajcarci. Tad je najbolji.
Ukus, bre!... Podiže čoveku moral. Ma podiže mu sve živo. Od njega postaješ tempirana bomba.
Čini ti se da si jači od Švarcenegera i od bilo koga drugog Tarzana. Mogo bi, čini ti se, da izađeš
Tajsonu na megdan... Kakav Stroganof kakav Tatarski... Velington je najbolji. Za tri koplja ih
nadmašuje...Da znaš, ispisniče!
Kad se ovako nažderem i nalijem onda postajem, neuviđavan i nasrtljiv, nećeš da

115
veruješ. I imam razumevanje za one koji kad popiju vole da se pobiju. Valjda se neka energija
sakupi toliko puno da mora negde da izbije, k’o para na ekspres-loncu punom pasulja... Nevolja je
samo u tome što se obično ta energija sruči na nos nekoga slabića koji ni kriv ni dužan nastrada. E,
to je zla sudbina slabog čoveka. Sva se kola lome na njegovim slabašnim leđima... I za njih imam
razumevanje...Ili sam bar imao... A ono što me danas najviše čudi je to što, kako vreme protiče, sve
više ličim na Gutu. E, to da mi neko objasni, kako je moguće, ako može!... Isto tako i Guta kad se
naždere i nalije počne da gazi sve redom oko sebe. Moja je nevolja golema bila to što sam mu bio
najbliži, uvek tu odmah do njega, nagužen...I, najebavao sam redovno... Izgleda da dete uvek prvo
najebe...I kao što sam, čini mi se, napomenuo, prava je nesreća što se čovek rađa mali i nikakav kao
poručen za zajebanciju. To je neko loše uredio...
I uvek kad se nešto važno priča među, takozvanim odraslim, ne skriva se od dece. Kao, šta deca
znaju. A deca znaju više nego što matorci mogu i da sanjaju!... Mnogo više...
Znaš, ponekad sam zadovoljan što nemam decu, kapiraš... Ovo ti može jako čudno izgledati, jer ti
imaš tvoga Nemanju i voliš ga najviše na svetu... Nema brate ko da nastrada, kad sam zle volje i
kad teram inat. Nastrada samo posluga, ali oni za to i postoje, za zajebanciju... Znam kako sam ja
prolazio kad sam bio mali i slabašan, pa mi nekako milo što nemam porod koji bi plaćao ceh za
moje mušice i žute minute koje sam, znam, nasledio od Gute i od Ratke. Krv nije kisela voda

116
ni špricer...Geni burazeru! To je to!...Neki moj daleki rođa iz Žirovnice je, priča se, ubio komšijsko
dete što mu je prevrnulo kofu sa vodom! Ubio ga načisto! Samosvim! Bilo je to skoro pre sto
godina ali još se prepričava...Decu treba da rađaju samo dobri ljudi...Trebalo bi da se donese neki
zakon, najbolje međunarodni, po kome loši ljudi ne bi smeli da rađaju decu. Tako bi svet bio mnogo
zdraviji i normalniji... A većina ljudi je nesposobna za uzvišenu misiju... tako li se kaže?...
roditeljstva. Za to je sposoban samo mali deo ljudskoga roda... A da se svet ne bi zatro ti dobri bi
trebalo da budu zaduženi da prave decu. A loši? Ne znam šta bi s njima. Nemam ideju...No ajdija...
 117

Odnekud vrućina mi je... izvini ispisniče moraću da skinem pulover...''Versaće'', burazeru... Greje
kao grejalica...A nekad sam nosio pulover i džemper od drvene vune... jeste od drvene vune!...Guta
ju je doneo, dal beše iz Loznice ili otkud beše?. Da ti pravo kažem, ne mogu da se setim, da te ne
lažem... To je bilo čudo neviđeno. Ratka ju opere pa raširi na konopcima sve pored puta... A
mirisala je, da ne kažem smrdela...Narod prolazi pa sve gleda u konopce i čudi se...
Guta bio ubeđen da je prošao jeftino sa tom vunom, pod znacima navoda, i da nas je obezbedio za
narednih deset godina. Međutim, pogrešan proračun! Oni puloveri, prsluci i džemperi poritaše se
brzo ni jedna godina ne prođe što je mene radovalo jer nisam voleo to da nosim...
A pantalone mi kupovao jeftine i što jače da se ne poderu. Najčešće od ''đavolske kože'', sećaš se, to
se nosilo. Drugačiji naziv ne znam za to platno. Tako su svi to zvali...
A kad se kasnije pojaviše u naš pasivni kraj (pasivni, dobar za ispašu)

118
farmerice Guta nije mogao da sakrije svoje zadovoljstvo. Mora da je blagosiljao onoga što je
izmislio teksas-platno, i često je govorio: ''Ovo ne možeš da pocepaš!''
Cipele mi kupovao jeftine i najeftinije... Kad obujem nove cipele ja od radosti zaigram Žikino kolo.
Samo cupkam i sve gledam u vrhove cipela... Uvek je to bilo od skaja ili ''oplemenjenog skaja'' u
najboljem slučaju. Ko oplemenjena iverica...Skaj njuz...
A vindjaknu ''Vijetnamku'' (tako li se zvaše?) što mi ju doneo iz Trsta nosio sam celu mladost...
Bila je za četiri broja veća i nosio sam ju sve dok nisam postao što sam danas...Vindjakna za pola
života!...Mislim da me svi u Trnavu i u Palanku znaju po toj vindjakni sa kapuljačom i umetkom od
veštačkog krzna na drikere. To sam nosio svakodnevno samo što nisam spavao u njoj. Po zimi sa
umetkom, u proleće i u jesen bez umetka. Legendarna ''vijetnamka'''.
Eto, tako sam se oblačio od strane Gute koji je vedrio i oblačio! Ništa firmirano. Sve prosto da
prostije ne može da bude. Versaće jok, Kenco jok, Armani jok, sve sa pijace i sa buvljaka kao što je
onaj Ponte Roso... Jebem ti život!
Mnogo sam bedno bio obučen...To je bilo u velikom neskladu sa glasom koji je bio moju
familiju. Beše to nekad imućna familija ali od te davne slave nije ostalo ni traga ni glasa... Guta sve
sjebao i sve nabio u svoju trbušinu. Mi smo komotno mogli da pocrkamo, njega je to malo
dodirivalo. Čitav svet je mogo da propadne i da nastrada samo da on ostane. To je bilo jedino
važno...
Ono jeste da je beda bila opšta i mnoga deca su

119
bila slično obučena, štrokava i drljava. Neki su imali i vaške, vaške ovolike, k’o konoštipi, ali to je
redovna pojava u našoj zemlji do dana današnjeg...
Kao što rekoh, moju familiju bio je glas imućnih, samo što od toga ja nisam imao ništa. Imao sam
samo probleme... Guta lako obeća kad dođe u školu ili kad sretne nekoga nastavnika, pogotovu
nastavnicu, na primer da će da me pošalje o svom trošku u letnji kamp... To letovanje za decu
siromašnih roditelja plaćala je država, ali ja nisam mogo da konkurišem za to jer sam spadao u
''imućne''! Guta rđa i nesoj obeća da ću da idem na letovanje, a kad dođe dan polaska ostala deca,
moji drugovi i drugarice odu a ja ostanem u Trnavi! Guta nije uplatio...Eto, ti! Ja se onda rastužim i
počnem da kukam a baba Tomanija mi kaže: ''Nemo sinko da kukaš. Sad ima pos’o, pasulj treba da
beremo, će da ideš zimus na to letovanje... Zimus nema šta da se radi...''
Kad sam prvi put kao momčić od osamnaest godina otišao u Zeleniku na more, to je bilo o mom
trošku. Da sam čekao da mi Guta plati letovanje nikad ne bi dočekao. Pre bi more presušilo nego što
bi mi On platio letovanje... Išao sam da okopavam repu u državnoj tabli, u Zmijanje i zaradio
pare...A što je najgore, Guti se ni najmanje nije dopalo to što sam išao u nadnicu. Bio je ljut k’o ris.
Govorio je da Ga brukam i rezilim i ne samo Njega lično i personalno nego i celu familiju
Govedarević!
E, nije-nego. Ako je neki srozao ugled naše familije onda je to On a ne Mališa...Pa nije Mališa
pravio Gutu nego je obrnuto, pa u skladu sa

120
tim treba i da se ponaša i da ispunjava roditeljske dužnosti...Tele valjda sisa pod kravom a ne krava
pod teletom... Al’ ništa ne beše od toga. Skroz ništa. Nating!...

121
 Bila je zavetina. Krstovdan, seoska slava. Guti u goste došao pobratim iz Zlodola sa svojom
suprugom Radmilom. Pili i žderali celi dan ko što je red. Pili šljivku i posle kominjak od berbe
lanjske... Nije da pili, šunuli se bre od pijenja! Trubači svirali da je odjekivala Trnava... Klipa kad
pade mrak reče da je vreme da se krene. Da krati put, al Guta, kako mi posle pričao Klipa, ni da
čuje.''Sedi tu! Nema još da se ide, do idućeg Krstovdana ko živ ko mrtav, zato ćemo danas da
slavimo pošteno... Dok ne svane rujna zora!'' reče Guta i tu nije bilo pogovora. Ne može da se ide i
gotovo!...
Nekako se potrefilo da se Bulka baš tad pripremala za teljenjeda. Šta joj bi, što ne sačeka da prođe
zavetina? A kako Ratka tu nije ništa mogla, morao je Guta da ode u štalu što je redak slučaj... Nije ti
taj baš često ulazio u štalu...Bulka ponekad traži pomoć prilikom telenja pa muška ruka mora da
pripomogne...Ostade Klipa, njegova Radmila i Ratka uz astal...''Nešto se bogami zadrža Guta'' reče
Klipa. ''Mora da Bulka ima teško telenje.'' Zadrža se, bogami, tu Guta

122
kodža. Prođe i sat vremena. Ratka reče: ''Sunce ga ubilo, ostavi gosti, a njega nema k’o da je u
zemlju propao!'' Ode ona da ga pozove, ali unapred zna da će ovaj da kaže:''Šta sad pa ti ’oćeš,
jebem te pod levo koleno!'' njegova omiljena rečenica... Kad u štali Bulka se otelila i liže tele živo i
zdravo, šareno, malo, a Gute nema...Počeše oni tu da ga traže. Tražiše ga svo troje, tražiše po celoj
avliji al’ ga ne nađoše. U to Ratka poče da kuka, a još više kad ugleda da jedna daska nije na svoje
mesto na septičkoj jami...
Za neki dan trebao da udari ploču od betona...A kako leto bilo kišovito i posle početak jeseni, to
se jama napunila do vrha. Levna! Tri i po metra!... Nije mogla da propušta, jer se zemlja napila kiše,
a beše neka glinovita zemlja pa slabo propušta vodu i kad je suša. Buki ima sa svojom cisternom da
zavuče ruku u džep Guti, sva je prilika... A Guta se baš nadao da će zid od crvenog kamena iz
Gorunovca da propušta ko rešeto, pa monopolista Buki će sa svoju cisternom malo da popričeka da
zavuče Guti ruku u buđelar...Međutim...

123
 Na Gutinu sahranu nisam ni išao. Šta ću mu ja?! Nikad mu nisam trebao, pa šta ću mu sad!? Da
ga oživim ne mogu, a i da mogu ne bi to uradio. Zar da ga oživim pa da mi pojede i ovo malo duše
što mi preostala i što mu se izmigoljila. Nisam šuntav!...Toga dana imao sam službeni put. Pravio
sam biznis...
A i ne volim trnavačko groblje i sve one ceremonije. Dobro sam to upamtio kad je deda Dobrica
umro. Za tu godinu dana sam se nahodao po groblju za ceo život... Malo, malo pa me zovu da
idemo na groblje, a kako sam na sahrani nosio barjak to nisam mogao da eskiviram te obaveze, jer
bi to bio, kažu, veliki greh...Doduše, nisam išao baš redovno, a to znači u početku do četrdeset dana
svaka tri-četiri dana, a posle četrdeset do pola godine na svakih petnaes dana...Treba mi digitron da
izračunam koliko puta se izlazi na groblje za godinu dana...
Naročito mi ostala u sećanje ceremonija za rečenih četreset dana. Tu sam najviše najebao. Pade
se nekako po velikoj vrućini... Poređali smo se oko

124
groba a sunce upeklo udara u teme. Pop, u dupe ga popovsko, uhvatio ladovinu od jedne kapele,
navodno je tako pravilno, rasprostro svoje alatke na beton: knjige, krst, čašu vina, kadionicu, jednu
posudu sa tamjanom, drugu posudu sa tamjanom, pincetu... Razvezao priču nadugačko i naširoko.
Integralna verzija...Malo priča, nešto lomoće, malo peva, onda pincetom uzima tamjan pa ga
elegantno stavlja u kadionicu. Zatim kadi oko sebe, al’ ne izlazi iz ladovine. Samo pruži ruku,
ovako, na sunce. Opet čita iz jedne knjige, onda uzme drugu pa iz nje čita. I svremena na vreme
prekrsti se. Tad se i mi svi prekrstimo...
Sunce pripeklo, letnje popodne, a parastos se otego u nedogled. Prebacujemo se s noge na nogu i
u sebi molimo Boga da malko skrati. Ali jok! Pop najozbiljnije shvatio svoju dužnost nije k’o neki.
Meni se na jedan red učini da tera neki inat sa nama. Kao da kaže u sebi: ''E, sad ću da vidim koliko
mogu da izdrže!'' Tek u neki svet se smilova i sklopi knjigu. Dobro je! Svi odahnusmo. Da je još
malo potrajalo neko bi pao pokraj pokojnika, ovako sve ispade dobro... Na kraju reče da on nije kao
pojedine njegove kolege koje skraćuju parastos i nezasluženo uzimaju pare. Ne, on nije taj! On
pošteno odrađuje svoj posao. Drži parastos kompletno. Poštena radnja. A tako bi trbalo svi da rade...
A kad dođe večera toga dana koja dolazi dva sata posle krkanluka za ručak pod ajatom od plevnje i
ona ceremonija, e to treba da si junak pa da izdržiš. Nemoj da misliš da je to prosto i lako...
Te prekadi ovo, te prekadi ono. Pa nam podele

125
četrdeset sveća za svaki dan po jedna, da dragi pokojnik ne bude u mraku... Stojimo tako oko
dugačkog stola, držimo one sveće upaljene u rukama, ko jednu ko dve, ko tri, i gledamo u plamen.
Da se bar zna koliko vremena treba da se drži upaljena sveća pa ajde de. Prolaze minuti a u sobi
zagušljivoj od dima sveća i tamjana teško se diše. Tišina apsolutna. Tek u neki svet neko reče: ''Bog
da mu dušu prosti!''. Ostali promrmljaše ''Bog da mu dušu prosti'', al nekako neraspoloženo i
smušeno. Ja rekoh to je kraj, fala dragom Bogu, al nije! Nastavismo mi i dalje da buljimo u plamen
sveća, počeše ljudi da budu nervozni. Malo, malo pa se neko pomeri s mesta a cipele glasno
zaškripe na lakiran patos k’o šinska kola kad se ukoče, puna sa cerovinom niz Panjevo...I taman kad
pomislih da ćemo da čekamo dok izgore sveće do kraja ili dok se neko ne onesvesti, kad se začu
glas: ''Bog da mu dušu prosti!'' a to se odmah videlo da je kraj.Pogasismo one upola izgorele sveće
pritiskom palca i kažiprsta na plamen, neka tetka to pokupi i odnese... Posedasmo ponovo...Ne
volim, brate, te beskrajne ceremonije i ne razumem...I stalno: ''Jete ljudi i pijte i spomenite, sad jel
moega čoveka, jel moega oca, jel moega pašenoga!'' I svi u glas dreknemo: ''Bog da mu dušu
prosti!'' A to malo, malo pa se ponovi. Mnogo često.
Pa ti svako nudi rakiju da odsipaš malo, spomeneš pokojnika i otpiješ. Takav je adet...A rakije
svakojake. Svakakve boje i svakakvi šmekovi. I domaća komovica, šljivka, travarica a bogami i
pravljene, šećeruše ofarbane u žuto pa se švercuju kao domaća...''Na spomeni moega

126
čoveka on voleo komovicu iz naše lojze i okopavao ga redovno!''...Pijemo, ko rakiju, ko vino, ko
svetsko a naše i stalno odsipamo po malo za pokojnika...Ja pazim da nešto ne zabrljam, nisam vičan
u tim stvarima. Vardim se ko žive vatre da ne kažem: ''Ajd živeli!''... A jedamput, bio sam još deran
umro neki naš rođak a ja morao da odnesem sveću. Uđem ti ja u sobu gde leži pokojnik sa nogama
prema vratima i onako zbunjen i smlaćen kažem: ''Dobar dan!''... Lele!...Ošinuše me pogledom a ja
se tad setih da se tako ne kaže. Kaže se: ''Bog da mu dušu prosti'' Posle mi mnogo bilo krivo jer će
da pomisli neko da je to bilo namerno...
Pismo mi tako celo to veče ''za pokoj duše'' a predsedavajući, onaj što sedi u čelo stola i vodi
ceremoniju (obično je to neki ekspert koji na svim, ili na skoro svim tim skupovima to radi) sve to
drži pod kontrolom i sva pravila zna. I ne dozvoljava da mu niko dobacuje kako će to da radi - a svi
vole da se mešaju u ono što ne znaju - nego kad neko pokuša da ga savetuje, on autoritativno samo
digne kažiprst u vis i kaže: ''Prijatelje ja ovde radim i zapovedam, a kad budeš ti radio ti onda možeš
drukče!'' I pitao sam se da li je negde zapisano kako sva ta silna ceremonija da se obavlja ili je to na
onoga da kreira i izmišlja ko se nađe na čelo stola?
Pa darovi! Svako dobije šarenu, plastičnu tacnu i u njoj, jel banana, jel pomorandža. Osim toga
sarma, poskurica, parče proje, parče mesa ili ribe, kutija mačmelou i jel peškir, jel majica, jel gaće. I
još prazna plastična kesa odozgor...Pa jedan drugom pridržavamo kesu da sipa ono što ima na
plastičnoj tacni. A gazdarica ponosno kaže: ''Tacna

127
se ne vraća!'' Što znači da sve kompletno nosimo kući...Al plastična kesa za jedan broj manja od
tacne pa tacna teško može da se ugura unutra. Kesa mora da se malo rastegne, ali samo malo, ako se
previše rastegne ona, pošto je napravljena štedeći na materijalu, hoće da pukne pa se sarma i prženi
šaran prospe na patos... A kad nekako to uguraš u kesu onda nemaš gde kesu da turiš već ju držiš u
krilo a saft od sarme il od pečenja ponekad iscuri na pantalone jer si se zaneo i slušaš po neku priču
koje znaju da budu interesantne i nadahnute... Nikad nisam čuo zanimljivije priče i pripovetke nego
kad sam bio obavezan da odlazim na te večere na prvu subotu, četrdeset dana, pola godine i godinu
jer sam, kao što napomenuh, nosio barjak pokojnom deda Dobrici...
A pod na kraj ceremonije ponovo svi ustanemo i poređamo se jedan do drugoga ko vojska na
smotri i gledamo ko je najmanji...A Milence najmanji...Ja treći otpozadi, nisam baš najmanji...
Predsedavajući drži čašu vina u ruci i kaže: ''Pili smo za pokoj duše, sad pijemo za zdravlje! Što
ostalo nek je zdravo i veselo. Kuća se množila, sinovi se ženili, ćerke se udavale!...Ajd, živeli!'' I da
čašu onom do njega koji to isto oddeklemuje. A kad je neki dečko prvi put na takvim događajima
kao što sam ja to bio jedanput, pa ne znam da to ponovim, pa se zabunim i počnem da mucam, tuc-
muc i dodam čašu onom do sebe...Rekoh ti, nije sve to tako lako i jednostavno...Zbog toga uvek
sam se neprijatno osećao kada sam morao da budem prisutan...

128
 Ne prođe ni dva meseca po Guti ode i Ratka. Nije joj se više živelo. Legla u krevet i umrla.
Prosto i jednostavno... Moja familija uža i šira, sastavljena od sami ludaci, tako poče da se osipa i
da se smanjuje. Došlo doba da se pred Svetoga Petra, il' ko je već nadležan, polože računi za ono
što su radili ovde dole na zemlji, i možda još više za ono što nisu radili, a trebali su da rade...I nešto
sam ubeđen da Skretničar, onaj gore, bilo ko da je to, nije imao težak poso. Samo je pokazao na
vrata od Pakla i nije pogrešio...
A Malinka?...Čuo si...Šta da ti pričam?... Grehota! Žao me je pa me duša boli...Beše neka
kišurina oko Preobraženja pa se Morava zamutila i nadošla...I nije se vratila kući toga dana...Ostala
u drugom stanju a nije smela da kaže to Ratki, a Guti pogotovu...Sačuvaj Bože!...I eto sama sebi
presudila, ali će ipak u Raj, no slaba vajda od toga. Tamo jel onamo, na isto mu izlazi... Čini mi se...

2004.

129

REČNIK LOKALNIH IZRAZA I MANJE POZNATIH REČI (korišćenih u romanu)

aleno-crveno
batar-korpa od tankog vrbovog pruća
birov-ulični izvikivač proglasa, obaveštenja i naredbi
bačvana-bašta
bulanaka-kokica
bunim-razgovaram, pričam
buči-bridi
buđelar-novčanik
varditi se-čuvati se
Veligdan-Uskrs
vrne-vrati
gidža-čokot
grdan-ružan
grtko-neprijatno, golicljivo, škakljivo
gumirabika-lepak za papir
gradina-bašta
grunce-grozd
distoli-lekovi u obliku ampula za lečenje crevnih parazita kod ovaca
dreš-vršalica za žito
žljuna-detlić
zaštrknuti se-zagrcnuti se
zadruga-prodavnica prehrambene robe
zašupiti-završiti pletenje čarape
izmedžgati-izmešati
isfikariti-iseći na parčiće
jagurida- kasni izdanci grožđa koji ne sazrevaju
jutre-sutra
kedžav-sitan, mali, neugledan
kodža-prilično, puno, mnogo
kroti-miruje
kotardžije-nezvani gosti na svadbi
kanate-drvene široke daske na zaprežnim kolima, neka vrsta prikolice
konoštip-vrsta krupnog insekta koji živi u đubrištu
koc-kolac
lojze-vinograd
ložica-kašika
lopar-kuhinjska drvena daska okruglog oblika
lotre-drvena konstrukcija za prevoz sena na zaprežnim kolima
mala-deo sela, isto što u gradu kvart
micko-malo
manistra-biseri
morde-možda
na-uzmi
nasuli-odluči, odvaži, reši
naklipa-napada, naveja
omorina-vrelina, pripeka, vrućina
opaučiti-udariti
otičke-maločas, nedavno
praska-vinogradska breskva
panica-metalna posuda za jelo
pastrma-tovljena svinja
praci-prasići
puvalo-svinjski mehur
pilav-pirinač
prelomača-vrsta puške
rovina-duboki jarak, šanac, provalija
ritav-pocepan
sedžima-kanap, uzica
saraga-vrsta sitne ribe
sapi se-računa se
stanumerke-vrsta ljutih papričica
ćao-hteo
ćopka-plast sena
ualjen-razmažen
cvika-plaši se, boji se
čambura-česma
čuk-čekić
džupri-stoji, dreždi
džedži-isto što i „džupri“
džulov-seljačina
šljepam-lupetam
šlajpik-novčanik
šeftelija-vrsta sitne kajsije
špacir-šetnja
štrklje-vrsta drvenih saonica
šunuti se-onesvestiti se
šuntav-šašav, luckast, lud