Човек као извор морала

Субјективне основе морала су у ствари укупне способности човека, јер морал произлази
из читавог човековог бића. Морални живот ангажује и његов разум, и вољу, и осећања. Те
три компоненте се међусобно условљавају и преплићу у процесу моралног деловања
човека.
Разум – током историје етике било је етичара (Сократ) који су истицали разум као извор
знања, а уједно и основни пут остварења моралности. Сократ каже: „Врлина је знање“. То
значи да је знање довољно за постизање врлине. Они који знају шта је врлина односно,
шта је добро, неће чинити дела противна том знању. Зато знање о томе шта је врлина
(добро) уздиже душу изнад пролазних вредности као што су новац, моћ, слава и помаже
човеку у моралном усавршавању.
Поред знања о томе шта је добро, а шта зло, разум као субјективна основа моралности
претпоставља свест о могућим последицама које произлазе из одређених поступака у
односу на друге људе и ширу заједницу. Зато, разумевање последица које произлазе из
наших поступака може утицати на нас да променимо одлуку и да не чинимо нешто што ће
произвести негативне последице.
Воља – Сократово интелектуалистичко становиште пренаглашава улогу разума у
моралном животу човека. Човек може чинити зло иако зна да је то зло ( због жеље за
осветом, због зависти, мржње итд.). Значи, само знање није довољно за остварење
врлине. Поред знања неопходан чинилац моралности јесте воља. Воља као хтење и
усмереност ка моралним нормама нужно је повезана са знањем о томе шта је морално.
Слободна воља је услов без ког се не може. Она омогућава човеку морално деловање.
Морална воља је слободна. Тамо где постоји спољашња присила (страх, корист,
егоизам...) тамо нема моралности. На пример, морални поступак није онај којим се добро
чини под присилом или из страха од казне. Морална особа није она која чини добро зато
што рачуна да ће јој се добрим вратити или ће имати неке користи од тога.
Осећања – представљају најдубљу основу морала. Нарочито су значајна осећања
дужности и исправности. Осећања дужности и исправности потичу из слободне воље која
се опредељује да чини добро. У моралном животу човека важну улогу има и осећање
задовољства собом. Оно испуњава човека посебном снгом нарочито онда када је имао
препреке на путу остварења моралног циља. Али када човек не поступа у складу са
моралним начелима, јавља се незадовољство собом и грижа савести.
Савест је најдубљи морални осећај. Она означава константно присуство свести о ономе
шта је у моралном смислу исправно и добро.
Разум, слободна воља и осећања не чине засебне делове свести. То су делови једне
нераздвојне целине која се назива свест или савест.

Ваш задатак је да одговорите на следећа питања:

1. Да ли су разум, воља и осећања увек у складу или могу да буду и у сукобу?
Наведите један пример.
2. Када се јавља грижа савести? Да ли то има везе са сукобом разума, воље и
осећања? Образложи одговор.