Етика и морал

Етика (гр. ethos – обичај, ћуд, нарав) је филозофија морала: филозофска дисциплина која
испитује порекло, мотиве, норме и сврху моралног деловања и просуђивања. Основна
питања која поставља су:
Шта је добро?
Какав би требало да буде наш живот?
Етика је рефлексија о моралу, а то значи филозофско расправљање о образложености
моралних ставова, промишљање о томе зашто ми неке норме сматрамо важећим.
Етика је теорија морала, али она је и практична филозофска дисциплина – теорија
усмерена практичном деловању.
Треба разликовати морални и етички ниво – морални предтеоријски став још није етички
промишљен. У зависности од извора морала разликујемо:
- Хетерономну етику (извор морала је изван човека – друштво, религија)
- Аутономну етику (извор морала је у човеку – свест, разум) Питање моралности
неког чина у домену је савести.
С обзиром на сврху моралног деловања разликујемо:
- Еудајмонизам (гр. eudajmonija - срећа, блаженство)
- Хедонизам ( гр. hedone - уживање, задовољство)
- Утилитаризам (лат. utilis – корист)
- Перфекционизам ( усавршавање)
На основу предмета којим се бави може да буде : теоријска ( филозофско-сазнајни део
етике), практична (односи се на деловање у складу са моралним) и нормативна (прописује
норме које треба да буду реализоване).
Морал (лат. Mos, moris)
Морал је скуп неписаних правила и обичаја који одређују међуљудске односе, начине
понашања и одређени облик живота у некој друштвеној заједници и то пре свега с
обзиром на питање добра и зла. Морал увек укључује просуђивање наших поступака као
моралних (добрих) и неморалних (злих) . У том смислу морал је нешто објективно дато,
спољашње, наметнуто човеку: морал као један од облика друштвене свести, као систем
обичаја, навика, норми.
Осим потврђивања онога како је, морал увек садржи и одређено хтење – захтев како би
нешто „ требало да буде“.
Морал је друштвено историјски условљен (интересима, традицијом, религијом), па се
мења са историјским раздобљима, средином и разликује се од групе до групе људи у
истом друштву. Стиче се васпитањем и живљењем у одређеној средини. Ослања се на
свест и савест појединца, а санкције су : осуда јавног мњења и грижа савести.
Морал као субјективна категорија је свесно и слободно прихватање и неприхватање
одређених норми међусобног опхођења. Део је наше индивидуалности, а изражен је у
свести и савести појединца: у осећају задовољства, поноса или кајања, гриже савести.
Субјективни и објективни морал могу да буду у складу, али не морају.
Савест
Савест је осећај моралне одговорности, односно способности просуђивања поступака као
добрих и лоших. Савест и карактер се одгајају, обликују и изграђују током целог живота.
Никакав спољашњи ауторитет не може нам наметнути моралну обавезу без пристанка
наше савести. Зато је савест аутономна (самозаконодавац).