Professional Documents
Culture Documents
Kulture, Reči, Religije
Kulture, Reči, Religije
РЕЧИ ,
Уреднице
проф. др Александра Вранеш
проф. др Љиљана Марковић
Слађана Митровић
Ксенија Кончаревић
ФОРМИРАЊЕ ТЕОЛИНГВИСТИЧКЕ И РЕЛИГИОКУЛТУРНЕ
КОНСТИТУЕНТЕ ПРОФЕСИОНАЛНЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ
НА СТУДИЈАМА РУСКЕ ФИЛОЛОГИЈЕ ............................................................................ 5
DEVELOPMENT OF THE THEOLINGUISTC, RELIGIOUS AND CULTURAL COMPONENTS
AS PROFESSIONAL COMPETENCIES IN THE PROGRAM OF STUDIES IN THE RUSSIAN
PHILOLOGY ................................................................................................................................ 16
Дејана Оцић
ДАР ВЕРОВАЊА: ТРАГЕДИЈСКО ИСКУСТВО ЖАРКА ВИДОВИЋА ..................... 33
THE TALENT OF BELIEVING: A TRAGIC EXPERIENCE OF ŽARKO VIDOVIĆ ..................... 42
Вук Петровић
ПАРАБОЛА, СИМБОЛ, ХУМОР: ТРИ ПОЕТСКА ИЗРАЗА О БОЖАНСКОМ
(СТАРИ ЗАВЕТ, ГЕТЕ, КАФКА) ............................................................................................ 43
PARABLE, SYMBOL, HUMOR: THREE POETIC MANIFESTATIONS OF DIVINE
(OLD TESTAMENT, GOETHE, KAFKA) ..................................................................................... 56
Greta Goetz
ENHANCED ‘HIGHER’ LEARNING ..................................................................................... 59
УНАПРЕЂЕНО „ВИШЕ“ УЧЕЊЕ............................................................................................... 70
Łukasz Byrski
WRITTEN BY THE HAND OF GOD – WRITING SYSTEMS, THEIR ORIGINS
AND NAMES IN ANCIENT BELIEFS ................................................................................... 71
НАПИСАНИ РУКОМ БОГА - ПИСАНИ СИСТЕМИ, ЊИХОВО ПОРЕКЛО
И ИМЕНА У ДРЕВНИМ ВЕРОВАЊИМА .................................................................................. 88
Ivana Gligorijević
BUKRĀ, IN ŠĀ’A ALLĀH: АРАПСКА ПОСЛОВНА КУЛТУРА
ИЗ СРПСКОГ УГЛА ................................................................................................................ 89
BOKRA, INSHALLAH: ARAB BUSINESS CULTURE
FROM SERBIAN POINT OF VIEW...................................................................................... 103
4 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Софија Божић
ДАЛМАТИНСКИ ЕПИСКОПИ И КУЛТУРНИ РАЗВОЈ СРБА
У ДАЛМАЦИЈИ У 19. И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 20. ВЕКА ............................................... 105
DALMATIAN EPISCOPES AND CULTURAL DEVELOPMENT OF THE SERBS
IN DALMATIA IN THE 19TH AND FIRST HALF OF THE 20TH CENTURY............................... 117
Јелена M. Павловић
ТАКО МИ БОГ ПОМОГАО – СИНТАКСИЧКО-СЕМАНТИЧКА СТРУКТУРА
ЗАКЛЕТВИ У АДМИНИСТРАТИВНО-ПРАВНОМ СТИЛУ
СРПСКОГА ЈЕЗИКА 19. ВЕКА ........................................................................................... 119
ТHE SYNTACTIC AND SEMANTIC STRUCTURE OF OATHS IN SERBIAN
ADMINISTRATIVE AND LEGAL TEXTS IN THE 19TH CENTURY .......................................... 132
Ивана Кнежевић
О НЕКИМ ЛЕКСИЧКИМ АСПЕКТИМА ЦРКВЕНОГ
АДМИНИСТРАТИВНОГ СТИЛА ...................................................................................... 135
ON SOME LEXIC ASPECTS OF CHURCH ADMINISTRATIVE STYLE ................................... 142
Ивана Јовановић
РЕЛИГИЈСКО-ЕТИЧКА И ПСИХОСОЦИЈАЛНА ВЕРБАЛИЗАЦИЈА МОТИВА
У ПОЕЗИЈИ ЗА ДЕЦУ РАДЕТА ЈОВАНОВИЋА ........................................................... 169
RELIGIOUS-ETHICAL AND PSYCHO-SOCIAL VERBALIZATION OF MOTIVES
IN POETRY FOR THE CHILDREN OF RADE JOVANOVIC ..................................................... 185
Ксенија Кончаревић
Универзитет у Београду
Филолошки факултет
Катедра за славистику
kkoncar@mts.rs
*
Рад је израђен у оквиру пројекта „Српска теологија у ХХI веку: фундамен-
талне претпоставке теолошких дисциплина у европском контексту – историјска и
савремена перспектива“, потпројекат „Славистичка истраживања у теолингвистици“,
који финансијски подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја
Републике Србије (евиденциони број пројекта 179078).
6 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
ЛИТЕРАТУРА
Ksenija Končarević
University of Belgrade
Faculty of Philology
Department of Slavic studies
Сажетак
У раду се са стилистичког и вербатолошког становишта размтра сакрализација
у језику и посебно у уметничком тексту. Несвесни и обичајни карактер спонтане сакра-
лизације приказали смо на примеру Библије, а њен институционални карактер –приме-
ром српске средњевековне књижевности и уметности, чију основу чини управо библиј-
ско учење о људском греху и спасењу. Утврдили смо да спонтана сакрализација има чи-
сто фолклорну позадину, те се може препознати више транскодификацијских фаза и
вредносних слојева у процесима стилистички релевантног означавања. Најнижа фаза
ових појава и покрета јесте емоционализација, даљи ступањ је тзв. патинизација, а један
од степена поштовања које указујемо прошлости јесте дивинизација – обожавање.
Кључне речи: сакрализација, емоционализација, дивинизација, патинизација,
транскодификација.
1. Уводне напомене
1. Религија, исто као наука, покушава продрети у суштину ствари,
само друкчијим средствима и у друкчије сврхе. Ненаучни текст1 по правилу
би се могао сматрати текстом или дискурсом колоквијалног стила, а научни
би имао статус више формације настале даљом апстракцијом и теоријском
обрадом података спознатих у директном посматрању, о којем извештава
колоквијални диксурс. Може се, међутим, научни текст сматрати равно-
правном варијантом са текстом управо религијске провенијенције.
а) Са ових позиција намеравамо за почетак фронтално приступити
текстовима које узимамо у анализу, те ћемо, даље, поступке сакрализације
пратити издвајањем и класификацијом елементарних и другостепених једи-
ница из којих је састављен текст, и утвридити начине уградње њихове у
целину. Приповедање, опис и слични облици у начелу не постоје као изоло-
ване структуре, него су међусобно скопчани у комплексне формације које
пулсирају животним токовима дела, било књижевног, научног, религијског
Вербатологија (исп. Јовановић Симић и Симић 2015). Уп. и: Симић и Јовановић 2002.
18 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
или каквог још. Поучне су тим поводом речи Хенрија Џемса (цит. по: Буње-
вац 1978: 55) о природи књижевног текста, а овај се налаз може применити
и на сваки текст било које врсте:
Људи често говоре о стварима /духовног стваралаштва/ као да међу њима по-
стоје јасне разлике, као да се те ствари не мешају сваког часа, као да нису чвр-
сто повезане у једном општем напору израза. Ја не могу себи да представим
композицију једне књиге у низу изолованих блокова, нити могу да замислим
у једном роману достојном помена један дескриптивни пасаж који би био без
наративних интенција, један дијалог који би био без дескриптивних интен-
ција, једну какву му драго рефлексију која не би доприносила радњи или једну
радњу која би била интересантна из неког другог угла, а не онога, општег и
јединственог, који објашњава успех сваког уметничког дела – да може послу-
жити као илустрација.
2
О свему подробније исп.: Симић 2001.
20 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
доба, једног народа – једне зреле културе која заслужује сасвим другу суд-
бину.
3.2. ‘Простота’ и ‘отменост’ мисли могу се схватити на више начина.
Један је начин њиховог одмеравања по систему трију стилова: високог, сред-
њег и ниског; – и по систему социјалних међурелација у језичком колективу
чије се вредносне скале пресликавају на језик, – највиши стил представљао
би сакрализацијски поступак. Други пак начин да схватимо ‘отменост’ и
‘простоту’– извире из значења речи ‘отмен’, којим велики песник описује
благородну госпу чије речи и дух у непомућеном сјају из прохујалог доба
допиру до нас (Ракић, Јефимија. Цит. по: Поповић 1971: 195):
3
Исп. о томе више у: Кисељева 1978; Симић 1993; Симић 1997.
24 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Човек у природи не живи непосредно или без заштите, попут животиње, већ
унутар једног митолошког универзума, скупа веровања и претпоставки наста-
лих из његових егзистенцијалних скрби. Они су већином несвесни, што значи
да наша имагинација може да препозна њихове елементе, када се прикажу у
уметности и књижевности, без свесног разумевања шта то ми препознајемо.
Практично све што можемо запазити од овог скупа скрби јесте условљено
друштвом и наслеђено културом.
4
Исп. нпр. чланак Свет(л)и гробови Сарајева (Ослобођење1996: 6), као и чи-
таву серију написа у том листу о току и последицама страшног егзодуса Срба после
дејтонске капитулације.
26 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Свако житије служи стварању или ширењу култа одређеног лица – а овај култ
је жива успомена на извршен морални преображај, као на успелу реализацију
Христових заповести и јеванђелских идеала. Житије је стога нужна допуна и
продужење Библије. Светац је доказ да се може хришћански живети и умре-
ти, и уједно идејна илустрација каквим духовним снагама и добрима распола-
же човек који је себе потпуно подвргао закону Христове вере.
5
Уместо чашу диже тамо је очитом омашком записано славу диже, што је
ваљало исправити. – Исп. Вук 1971: 79–80.
28 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
6
Исп.: О светости. У: Св. Василије Острошки, чудотворац. – Калезић 1971:
212–247.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 29
7
Подробније о косовској легенди исп.: Симић 1993: 26–38.
30 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Извори
Библија. Библија или Свето писмо старога и новога завјета. Београд: Бри-
танско и инострано библијско друштво, 1985. Штампано.
Богдановић, Димитрије. Стара српска књижевност. Историја српске књи-
жевности. Књ. 1. Београд: Научна књига, 1991. Штампано
Караџић, Вук Стеф. Српске народне пјесме II. Београд: Просвета, 1976.
Штампано.
Његош, Петар Петровић. Горски вијенац. Београд: Рад, 1965. Штампано.
Ослобођење. „Свет(л)и гробови Сарајева“. Ослобођење. Бр 22. Фебруар.
(1996): 6. Штампано.
Павловић, Миодраг. Антологија српског песништва. Београд: СКЗ, 1978.
Штампано.
Поповић, Богдан. Антологија новије српске поезије. 13. изд. Београд: СКЗ,
1971. Штампано.
Ракић, Милан. Јефимија. – Цит по: Поповић 1971. Штампано.
Литература
Буњевац, Милан. (ред.).Структурални прилаз књижевности. Београд: Но-
лит, 1978. Штампано.
Јовановић Симић, Јелена, и Радоје Симић.Вербатологија (теорија о верба-
лизацији света). Београд: НДСЈ и Јасен, 2015. Штампано.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 31
Summary
In the work from the stylistic and verbatological point of view, the scandal is in the
language and especially in the artistic text. We uncovered the unconscious and ordinary cha-
racter of spontaneous sacralization on the example of the Bible, and its institutional character –
in addition to Serbian medieval literature and art, the basis of which is the biblical teaching of
human sin and salvation. We have established that spontaneous sacralization has a pure folklo-
32 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
re background, and it is possible to recognize several transcodification phases and value layers
in the processes of stylistic relevant labeling. The lowest stage of these phenomena and move-
ments is emotionalization, the next stage is the so-called. patinisation, and one of the degrees of
respect we point out to the past is divination – worship.
1
Уместо уобичајеног појма трагички, овде ћемо се држати Видовићевог „тра-
гедијског”, да бисмо остали доследни његовој мисли. Наиме, он је „трагедијско” кори-
стио с намером, означавајући га као духовно искуство (не „трагичко искуство” или
„трагично искуство”). Судећи по његовим списима, објављеним и необјављеним, он је
управо желео да истакне трагедију као осећање, као доживљај.
34 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
2
У Видовићевој необјављеној рукописној заоставштини налази се и неколико
различитих верзија његових биографија и библиографија, међу којима је и фасцикла с
управо таквим радним насловом, у коме бележи датуме рођења или смрти њему
важних особа.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 35
3
Он је тога био свестан. Често и сам износи важност биографије. И сам пише
Библио-био-графију (Видовић 2018) у којој су на јединствен начин спојени био-
библиографски подаци с његовим објашњењима и размишљањима.
4
Забележио је Видовић у својој биографији за Српски who is who (не налази се
у објављеној књизи).
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 37
5
Под тим називом објављена је, постхумно, 2018. године, и прва књига ње-
гових Дела.
6
„Жарко Видовић се првенствено изражавао писањем – за писаћом машином
је проводио четири до шест сати дневно, и то сваког дана, више од шест деценија.
Мисли до којих је долазио напорним умним радом кристалисао је свакодневним
писањем.” (Златић 2016: 807)
38 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Извори и литература
Рукописна заоставштина Жарка Видовића, смештена у Библиотеци Патри-
јаршије Српске православне цркве (пописано) и Заводу за уџбенике
(попис у току)
Видео и аудио снимци усмених излагања Жарка Видовића
Видовић, Жарко. Мештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом:
један естетички проблем. Сарајево: ,,Веселин Маслеша”, 1961.
Видовић, Жарко. Огледи о духовном искуству. Београд: Сфаирос, 1989.
Видовић, Жарко. Његош и Косовски Завјет у Новом вијеку. Београд: ,,Филип
Вишњић”, 1989.
Видовић, Жарко. Трагедија и Литургија: есеј о духовној судбини Европе.
Ниш: Византијско огледало, 1996; Репринт издање 2016.
Видовић, Жарко. Суочење Православља са Европом: огледи о историјском
искуству. Цетиње: Светигора, 1997.
Видовић, Жарко. Романи Ђорђа Оцића. Поетофилософија и коментари.
Београд: Знамен, 1999.
Видовић, Жарко. Литургијска тајна Светог Писма. Београд: Гутенбергова
галаксија, 2002.
Видовић, Жарко. ...и вера је уметност. Београд: Завод за унапређивање
образовања и васпитања, 2008.
Видовић, Жарко. Историја и вера. Београд: Завод за унапређивање образо-
вања и васпитања, 2009.
Видовић, Жарко. „Смисао, личност, историја”, Зенит, Београд, 2014, 161–
202.
Видовић, Жарко. Сведок једног века. Разговор водио Вељко Миладиновић,
Недељник, бр. 198, 29. Октобар 2015.
Видовић, Жарко. Библио-био-графија 1948 –2015, Дела, том I. Београд: За-
дужбина „Жарко Видовић”, 2018.
Видовић, Жарко. И вера је уметност. Рукопис.
Видовић, Жарко. Српско-европски речник трансценденције. Рукопис.
42 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Dejana Ocić
Institute for textbooks, Belgrade, Serbia
Summary
Experiencing a life in a concentration camp and going through his own personal
misfortune, Žarko Vidović confronts himself with the truth of being and turns to religion.
Contemplating his own tragic experience, as well as the tragedy of his own nation, he discovers
that tragic experience is actually the value of Serbian culture and the road to transcendence. The
awareness is acquired through prаyer, which represents an inner dialogue with his own
experience. However, the liturgy is more fruitful, since it is a dialogue with a neighbor (fellow
being) – with the present community, but also with the historical, votive community. In
Vidović’s work, the tragic experience becomes a framework for distinguishing ideas and
concepts and a source for critical thinking. Vidović opposes tragic experience to the epic one,
presenting it as a Mediterranean characteristic, and as a significant difference between
Byzantine (Eastern, Platonian) and Western (Aristotelian) religion.
Keywords: tragedy, experience, dialogue, believing, liturgy, transcendence;
Вук Петровић
Универзитет у Београду
Филолошки факултет
komsomolsknaamuru@gmail.com
Рад елаборира три поетска модуса као три начина да се језички артикулише до-
живљај божанског. Парабола, симбол и хумор схваћени су као изражајно успостављање
односа између језичке слике и метафизичке мисли. Тај однос парабола конкретизује као
естетско посредовање сакралности, дакле апсолутне божанске истине космоса. Симбол
задржава форму и опсег параболичког укрштања чулног израза и њиме израженог бо-
жанског објективитета света, али нагласак помера са сакралне истинитости израженог
на моћ самог естетског освајања хиперестетских сфера. Хумор поетизује овострану
стварност с обзиром на њену удаљеност од апсолутног извора космоса, те њену немоћ да
чак и посредно утврди изгубљену везу с њим. Сва три поетска модуса дефинишемо у
традицији романтичног идеализма, а за примере њихових убедљивих уметничких реа-
лизација узимамо старозаветну параболу (у сцени у којој Бог потврђује савез с Нојем пу-
тем дуге као знака савезништва), Гетеов симбол (у Фаусту, с мишљу о смислу Фаустовог
посматрања дуге над водопадом) и Кафкин хумор (у приповеци При градњи кинеског
зида, с нагласком на значењу зида као „одсјаја божанских светова“).
Кључне речи: парабола, симбол, хумор, мидраш, поетски модус, фигурација,
трансценденталност, сакралност, хиперестетско.
1
Овакву теоријску поставку детаљно развијамо у: Петровић 2018а: 49–86. У
раду под називом „Два симболичка модуса“ (Петровић 2017: 211–232) посебно ела-
борирамо смисаоне специфичности класично-романтичне симболике, с једне стране,
и кафкијанске симболике, с друге.
2
О библијској параболи, превасходно јеванђеоској, видети у: Jülicher 1976.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 45
3
Ослањамо се понајвише на Золгерово идеалистичко одређење хумора, које
смо анализирали у: Петровић 2018: 93–113, а које смо довели у везу с Кафком, на при-
меру кратке приче О параболама, у: Петровић 2017.
4
Гетеову драму наводимо према броју стиха којем цитат припада.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 47
5
Петровић 2018:125–143, 229–252.
6
У Вулгати је дуга именована као arcus (Biblia Sacra Vulgata 2007).
7
Septuagint 2006.
48 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
дуге (коју пак човек гледа над собом) и њен бескрајни извор. Док дуга
повезује субјекте космоса, а лук обавезује на одбрану савезничког моста,
свод потврђује – божански идеал као завичај људске стварности.
беске вечности након смрти, Фаустова земаљска драма тка се у повест про-
тагонистиних фантазијских надрастања мефистовске материјалности зла
као лажне тривијалности, а та јунакова уздигнућа за симболички стожер
имају значај Фаустовог тумачења земаљског света као симболичког одсјаја
оног спасоносног извора који је целином драме потврђен као постојани
објективитет по себи и који дводелну трагедију и учвршћује као сотерио-
лошку комедију.
∗
8
Истом темом Кафка се бави и у краткој причи Градски грб, која представља
ефектан пример хуморескног мидрашког проширења библијске параболе. Но, док ау-
тентична мидрашка форма ширењем настоји да додатно учврсти хијератску вредност
тумаченог текста, кафкијанска хуморизација хотимично ослабљује митску згуснутост
израза која параболи управо и обезбеђује сакрални смисао. Градски грб (постхумно об-
јављен) написан је 1920. године, односно три године након приповетке При градњи ки-
неског зида (1917. година).
9
„Царева посланица“ [Eine kaiserliche Botschaft] интегрални је део приповетке
„При градњи кинеског зида“, али је – за разлику од приповетке, која је објављена
након Кафкине смрти – она публикована под наведеним насловом 1919. године у ок-
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 51
виру збирке прича Сеоски лекар (узгред, истој збирци припада и парабола „Пред зако-
ном“, која је, као и парабола „Царева посланица“, заправо интегрални део веће, недо-
вршене и за Кафкиног живота необјављене прозне творевине, тј. Процеса).
10
Крушеова студија (Krusche 1974) у целини је посвећена комуникацијском
проблему као кључном обележју самог Кафкиног опуса, али, такође, и као основној ка-
рактеристици релације како између тог опуса и њему савремене стварности, тако и
интерпретативних односа на равни историје рецепције Кафкиног дела.
52 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
апсолутности Божје норме према којој је почињен хибрис, али се потом раз-
лаже (уместо да се, евентуално, обогати) позитивизмом научног става који с
онаквом доживљајношћу духовно није усагласив. Отуд је анализа проши-
рена апсурдношћу учењаковог закључка, који приповедач нарочито нагла-
шава како би подвукао суштинску бескорисност научних доприноса разу-
мевању зида, те који је узрокован арбитрарношћу тумачевог повезивања
ондашње куле и савременог зида: „[...] тек ће велики зид по први пут у
људској повести остварити сигуран темељ за нову вавилонску кулу“ (исто).
Првобитна кула је, обзнањује учењак, пропала због слабости основа, које би
тобоже могао да обезбеди тек кинески зид („Дакле, прво зид, па онда кула“:
исто), што приповедач коментарише на следећи начин: „То се пак могло
замислити само у духовном погледу. Јер, чему онда зид, који је ипак био
нешто опипљиво [...]?“ (исто). Призната недостатност људски реализованог
предмета (куле, односно зида) поново се надокнађује замишљеном духов-
ном вредношћу материје, којој се додељује идеални смисао. Приповедачев
доживљај спиритуалног значаја зида као „одсјаја божанских светова“ корес-
пондира с вавилонском епизодом утолико што она посредно треба да
оправда људско одустајање од недосежног идеала целине зарад остварљивог
„система градње по деловима“ (исто: 1086, 1088, 1090). Хибристичка апсо-
лутност људске жудње за недоступном целином припада регистру митско-
параболичке и херојске прошлости, од које је, међутим, човек прозне
стварности добровољно одустао свестан да би, будући неокочиво, освајање
и остваривање целине рађало „безнадежност“ и очај (исто: 1088).
Етиолошку супстанцу старозаветне параболе о кули твори њено
поетско образлагање језичког плурализма људског света, који, ипак, својим
појединачним и несавршеним језицима може саобраћати међу собом и са
логосном целовитошћу Божјег језика. Кафкин хуморескни поступак не по-
дразумева никакву упрошћену травестију узвишеног песничког дискурса,
већ сложену инкорпорацију сакралног извора у њему сасвим неодговарају-
ћу прозу стварности. Идеал прошлости судара се са постмитском и пост-
сакралном збиљом човекових прозаичних прилика, чија рђавост почива на
плурализму језика који су узајамно непреводиви. Кафкијански човек живи,
осећа, но углавном неосвешћено – вавилонску стварност као хаос. При то-
ме, хаос не представља тек пасивну ознаку за несређену и помућену људску
ситуацију, већ хуморизује ту ситуацију као апсурдни одсјај, криво огледало –
несагледљиве космичке целине и њеног идеалног склада.
Космички тоталитет „божанских светова“ није само призвани и са
стварношћу разбијеног зида непомирени идеал приповедачеве субјективне
уобразиље него је – то је експлицитно поручено приповедачевим објашње-
54 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Извори и литература:
Библија или Свето писмо Старога и Новога Завјета. Београд: Издање бри-
танског и иностраног библијског друштва, 1981. Штампано.
Biblia Sacra Vulgata. Editio quinta, Stuttgart: Deutsche Bibelgesellschaft, 2007.
Штампано.
Septuagint. Stuttgart: Deutsche Bibelgesellschaft, 2006. Штампано.
Goethe, Johann Wolfgang von. Faust, Der Tragödie erster und zweiter Teil, Urfa-
ust. München: Verlag C. H. Beck 2010. Штампано.
Kafka, Franz. Sämtliche Werke. Frankfurt am Main: Suhrkamp Verlag, 2013.
Штампано.
56 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Ki, Chan Man. A Comparative Study of Jewish Commentaries and Patristic Litera-
ture on the Book of Ruth. Pretoria: University of Pretoria, 2010. Штам-
пано.
Krusche, Dietrich. Kafka und Kafka-Deutung. München: Wilhelm Fink Verlag,
1974. Штампано.
Jülicher, Adolf. Die Gleichnisrede Jesu. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesell-
schaft, 1976. Штампано.
Prijs, Leo (hrsg.). Hauptwerke der hebräischen Literatur. München: Kindler Ver-
lag, 1978. Штампано.
Vuk Petrović
Summary
This paper elucidates three poetic modi and presents them as three means of lingui-
stic portrayal of deity. Parable, symbol, and humor are used as an expressive link aimed at mer-
ging the linguistic vision with the metaphysical notion. This relation is embodied through the
parable, as the esthetic articulation of sacredness, or the absolute divine truth of the universe.
The symbol, on the other hand, maintains the form and the scope of the parabolically inter-
twined synthesis of the sensory illustration and the illustrated divine objectivity of the world,
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 57
while shifting the emphasis from the sacred veracity of what is expressed to its esthetic power to
conquer the hyperesthetic spheres. Furthermore, humor poeticizes the profane realm; given its
detachment from the absolute source of the universe, and its inability to, if only indirectly,
reconnect with it. All three poetic modi are delineated in the light of the traditional romantic
idealism. Moreover, the illustrations of their compelling artistic realizations are to be observed
in: the parable of the Old Testament (the scene in which God's alliance with Noah is reesta-
blished through the appearance of the rainbow as its symbol); Goethe's symbol (in Faust, with
regard to the interpretation of Faust's vision of the rainbow over the waterfall); and Kafka's
humor (in the short story The Great Wall of China, with the emphasis on the interpretation of
the wall as the “reflected splendor of divine worlds“).
Key words: parable, symbol, humor, midrash, poetic mode, figuration, transcenden-
tality, sacredness, hyperaesthetic.
Greta Goetz
University of Belgrade
Faculty of Philology
greta.goetz@fil.bg.ac.rs
Even declaredly secular texts argue for a poeisis of possibility (Gourgouris 2013: 25-27).
Yet the question may be raised as to why religious avenues to the possible are ruled out except
in highly specialized sub-disciplines. There are further implications for the ontology of human
moral action and controversial questions of well-being and happiness – to say nothing of heuri-
stic possibility. If the emergent epistemic fluency afforded through technologically-enhanced
learning (TEL) is to be both fully inclusive and equip students with the full range of analytical
tools apposite to the complexities of the contemporary environment, no modality should be left
unturned. In other words, in an environment of “E-quality” (Beaty et. al. 2002: 585-591), stu-
dents will decide – but will they know the terms?
Key words: Technology-enhanced learning, epistemic fluency, technohumanism, dis-
course, two cultures, hermeneutics, mythopoeisis, humanities, Theory
1
It can also be related to epistemic fluency, relational learning, symmathesy
(Bateson 2015), cultural and social awareness and literacy, etc.
60 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
2
This definition is presented as a provisional spectrum apposite to the purpose of
this paper which hopefully succeeds in outlining a respectful approach to difference that
would be inclusive of those religious practices that might not immediately be seen to fit this
working premise.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 61
on this subject see Goetz 2009). However, a case can nonetheless be made for the
broader relevance of Ricoeur’s reminder that the hermeneutical constitution of
faith illustrated by this arrow leading to overabundance is the “nonhermeneutical
origin of all interpretation” (Ricoeur 1997: 99). This is to say that this faith is
always historically implicated in the act of interpretation – which, given its reach
even to anthropology (e.g. Geertz 1973) is of multidisciplinary significance. This
relates back to one of the main purposes of hermeneutics: to at once “refer to the
different uses of language to different regions of being – natural, scientific, fictio-
nal, etc.” that were once united in language but now delimited by respective Witt-
gensteinian ‘language games’, and to concentrate on the capacity to open new
worlds which is intended by the permanent spirit of this same language, which
further “transcend the established limits of our actual world”. As such, myth and
poetry are not nostalgia for forgotten worlds but disclosure of unprecedented
ones (Ricoeur 1991: 489-90).
Interestingly, myth and mythopoetics, together with a rejection or ideolo-
gy critique of religion and metaphysics, forms the basis of the morally relativistic
Theory that is so predominant in the humanities today. Aside from the obvious
problem that this is a partial (as opposed to inclusivist) approach to the ideological
horizon, its pretensions towards eschatological manipulation are untenable. There
are limits to criticism which is bound by history as humankind itself is bound to
the time and place of an individual life (e.g. Gadamer 1991: 224, 354). While
knowledge continuously works to break away from ideology – which is to say,
from the simplification, schematization, stereotyping, and ritualization a culture
practices as it forgets initial interpretations that led to self-awareness, it can never,
not even through ideology critique, become entirely liberated from the bonds of
historical substance (Ricoeur 1997: 182). Rather, endless work in “distancing” and
“renewing” is needed.
Ongoing distancing and renewing is needed because the horizons (the
“range of vision that includes everything that can be seen from a particular
vantage point”) always change for a person who is moving. Just as individuals are
always understanding themselves with respect to others, the closed horizons that
are supposed to enclose a culture are abstractions to begin with. Similarly, the
historical movement of life is never bound to a single standpoint (Gadamer 1991:
301-3).
A second problem here is that the critical theory of ideology is itself ideo-
logical and organically linked to the domination, manipulation, and historical
subject that it critiques (Ricoeur 1997: 268-9). Ideology critique hides the dis-
tortion, willful ignorance, and impatience of social imagining and becomes false
consciousness. In other words, in the language of Theory, categories useful for
62 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
But the question here concerns the question of the limits of the claims of
‘language games’ and where it is possible to open on to other worlds which
transcend the limits of the established. The false consciousness of ideological cri-
tique was explored above – but Ricoeur shows its transcendent potential through
transferring an exoteric perspective to the esoteric experience. Specifically, he
shows how the critique of religion by Marx, Nietzsche, and Freud can contribute
to the appropriation of religious meaning by being used internally, as a mode of
the distanciation (the ability to put subjectivity in suspense, to abandon prejudice,
to lose oneself in order to find oneself) (Ricoeur 1997: 87-8) that leads to the self-
understanding of faith. In other words, the ‘hermeneutics of suspicion’ is integral
to allowing religious text to be what it is (Ricoeur 1997: 100), now freed or dis-
tanced from any subjective reading-into it. This liberating movement is arguably
in keeping with the ethos of Theory where it is understood as a tool for diagnosing
cross-cutting structures of domination and oppression – although here the domi-
nation and oppression is that which issues from the self. In other words, ideology
critique frees the self from its own prejudices and allows it to be formed by
beyond its own limits.
In this sense, Nietzsche’s and Gourgouris’s reworking of myth may be
understood within a hermeneutic framework as a dialectics of provocation
(because a theory that acts as a doctrine would be a contradiction in terms, though
the teaching of Theory has been observed to be doctrinal) (Myers 1994: website):
following a line of reasoning that merely departs from critique of the present and
following this Deleuzian-Guattarian line of flight to its end, like a parody – so, in
this sense, mimicking the lived function of ideology as Ricoeur sees it, theatrically
‘playing’ out the theoretical image that society can give itself (Ricoeur 1997: 182).
This ‘playing out’ could be read as hypothetical imaginings of what the world
could look like. By comparison, the Republic that emerges through Socrates’
dialogue is not a prescription, either, and is certainly not meant to be realized.
This is a circuitous way of reiterating Gadamer’s point that the closed horizon that
is supposed to enclose culture is an abstraction, subject to change, subject to
reimagining, and this is the horizon to be presented to students, this is the horizon
for the starting point in the work place – not exoteric pathology.
But ultimately there is no need to draw a conclusion on behalf of students
to this or any question. Both the legacy of the liberal education and the WEF 21st
century skills at least nominally agree that students should be equipped with tools
with which they can make informed choices in the chaotic world around them
and maneuver to positions where they are able to contribute to their environ-
ments constructively. It is therefore the task of education to shine a light on the
fault line upon which humanity walks between chaos and order (comprising a full
64 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
3
This is a pun explaining the capitalized use of the word Theory in this paper.
66 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
students to form their own idea of how knowledge domains are interrelated.
Second, the goal of epistemic fluency to aid in the formation of a consci(enci)ous
self (Markauskaite & Goodyear 2018: website) may be compared to the hermene-
utic work of distanciation.
This respect for knowledges and the ongoing work in relational higher
learning brings us to the final point concerning the possibilities afforded by E-
quality, as set out by networked learning pioneers Beaty et. al. (2002: 1-3), foun-
ded upon Deweyan democracy and Freirean inclusive dialogue. It is noted that
Dewey explicitly emphasizes “freedom of belief and conviction, of expression of
opinion, of assembly for discussion” as a mode of central importance to the
democratic idea of freedom (Dewey 1946: 61). Dialogue as outlined by Freirean
critical pedagogy departs from the premise that human beings are equals, proble-
matizes issues to prevent ready-made answers, and is integrative of the cultural
context and existential conditions of the learners (Freire 2000). A reading of E-
quality (equality in what we now call technology-enhanced environments) that
departs from the work of these thinkers is supportive of the continuous and
inclusive work outlined in this paper. As Ricoeur wrote before the present
postdigital landscape emerged, “Nothing is more necessary today than to
renounce the arrogance of critique and to carry on with patience the endless work
of distancing and renewing our historical substance” (Ricoeur 1997: 269).
As the work of hermeneutic renewal, like that of epistemic fluency, consi-
ders the different uses of language to different regions of being (natural, scientific,
geographic, religious, etc.) together with the poetic disclosure of possible worlds
(Ricoeur 1991: 489-90), it can make actionable the Viconian interdisciplinarity
outlined in “The Heroic Mind”. This university address explains the importance
of singular disciplines but also describes how they can be used to mitigate each
other: “Thus … logic will free the reasoning power from false opinions; … Rheto-
ric exists to ensure that the tongue does not betray nor fail the mind, nor the mind
its theme; poetics to calm the uncontrolled turbulence of the imagination;” and so
on (Vico 1976: 893-4).
Such work also promises to relate anew the sciences and the humanities –
famously declared separate in C. P. Snow’s “Two Cultures” (1956). We remember
that Plato’s Socratic world was multidisciplinary – inclusive also of metaphysics,
talk of the soul (even muses), but largely governed by the art of inquiry, used to
discover how we see into ways of knowing (mathematics, rhetoric, etc.).
Again, such broadening is not to suggest “arbitrary eclecticism, superficial
theory-mongering, and sheer intellectual confusion” – which Geertz wrote with
respect to the difficulty of arriving at an anthropological theory of religion (Geertz
1973: 88). Rather, with its emphasis on possible worlds, it is apposite to the
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 67
Bibliography:
Aristotle. “Nicomachean Ethics.” Aristotle in 23 Volumes, Vol. 19. Trans. H.
Rackham. Cambridge, MA: Harvard University Press; London: William
Heinemann Ltd., 1934.
Arnold, Matthew. Culture and Anarchy. London: Smith, Elder & Co., 1889.
Bateson, Nora. “Proposing a New Word that Refers to Mutual Learning in
Living Systems: Symmathesy.” 2015. Seminar paper presented at the
International Society for Systems Sciences Conference, Berlin.
https://norabateson.wordpress.com/2015/11/03/symmathesy-a-word-in-
progress/
Beaty, L., Cousin, G., and Hodgson, V. “Towards e-quality in networked e-
learning in higher education.” 2002. http://csalt.lancs.ac.uk/esrc/
manifesto.pdf.
Davidson, Cathy N. “Humanities and Technology in the Information Age” in
Oxford Handbook of Interdisciplinarity. Robert Frodeman, ed. Oxford,
New York: Oxford University Press, 2010.
Freire, Paulo. Pedagogy of the Oppressed. Trans. Myra Bergman Ramos. New
York, London: Continuum, 2000.
Gadamer, Hans Georg. Truth and Method. Trans. Joel Weinsheimer and
Donald G. Marshall. New York: Continuum, 2001.
---. The Relevance of the Beautiful and Other Essays. Trans. Nicholas Walker.
Cambridge: Cambridge University Press, 2002.
68 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Gardner, Howard. “What Are Professions and Where Do They Come From?” 2
February 2016. TheGoodProject.org. http://thegoodproject.org/what-
are-professions-and-where-do-they-come-from/
---. “Keeping the Professions Alive And True To Their Mission.” 29 November
2018. TheGoodProject.org.
https://howardgardner.com/2018/11/29/keeping-the-professions-alive-
and-true-to-their-mission-lessons-from-the-netherlands/
Goetz, Greta. “Nikolaj Velimirović’s Views on Literature.” (Unpublished
master’s thesis.) 2009. Faculty of Philology, Belgrade University.
Belgrade, Serbia.
Geertz, Clifford. The Interpretation of Cultures. New York: Basic Books, Inc.,
1973.
Goodyear, Peter and Lina Markauskaite. Epistemic Fluency and Professional
Education. Dordrecht: Springer, 2017.
Gourgouris, Stathis. Lessons in Secular Criticism. New York: Fordham
University Press, 2013.
Markauskaite, Lina and Peter Goodyear. “Educational Research as an Interdisci-
plinary Epistemic Craft.” 24 November 2016. epistemicfluency.com.
https://epistemicfluency.com/2016/11/24/educational-research-as-an-
interdisciplinary-epistemic-craft/.
---. “Learning to Co-Create Actionable Knowledge Across Disciplines.” 4 June
2018. epistemicfluency.com.
https://epistemicfluency.com/2018/06/04/learning-to-co-create-
actionable-knowledge-across-disciplinary-and-professional-boundaries/.
Myers, D.G. “On the Teaching of Literary Theory” in Philosophy and Literature.
Vol. 18, No. 2 (October 1994): 326-336.
https://dgmyers.blogspot.com/p/on-teaching-of-literary-theory.html
N.A. “About Us.” TheGoodProject.org. n.d. http://thegoodproject.org/about-us/
N.A. Heterodox Academy. Heterodox Academy. n.d.
https://heterodoxacademy.org/
N.A. “Our Mission.” The Bateson Institute. n.d.
https://batesoninstitute.org/about/
Nguyen, C. Thi. “Echo Chambers and Epistemic Bubbles” in Episteme
(September 2018).
https://www.researchgate.net/publication/327633237_Echo_chambers_a
nd_epistemic_bubbles
Nietzsche, Friedrich. Beyond Good and Evil. Ss . Trans. Judith Norman.
Cambridge: Cambridge University Press, 2002.
https://archive.org/details/NietzscheBeyondGoodAndEvil/
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 69
Грета Гец
Универзитет у Београду
Филолошки факултет
The idea of writing presented in written sources left by different people has a super-
natural element in it. It is either its divine origin, or the magical power with which it is some-
times associated, and sometimes both. On the other hand, the writing is related to the power of
authorities and in many cases it is on its behalf that characters are created, which is why their
invention is attributed to kings and officials and bears the mark of historicity. It is necessary to
look more closely into native sources of each tradition to see what similarities and differences
can be found between them and if there is any universal mechanism working behind it.
writing, communication, ancient languages and religions, Egypt, India, Mesopotamia,
China, Iran, Bible
1
This paper is partially based on the research conducted for the unpublished B.A.
thesis (Byrski 2011)
72 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
1. Egypt
Speaking of the divine origin of writing the most important example is
ancient Egypt. The ancient Egyptians believed that the creator of their writing was
Thoth, who was also a god inventor of language, mathematics, calendar and
codifier of law, the embodiment of wisdom and the patron of all arts and the
master of time and moon (Aksamit et al. 2006:17). According to tradition, he
wrote all the world's knowledge in 42 books and gave it to people (Pinch
2002:211).
The inscription on the Behtja Stele from the Pushkin Museum of Fine
Arts in Moscow begins with an invocation to the deities: Ḏḥwty nb mdw nṯr; Sšȝt
nbt sšw nṯr, which means "[...] to Thot, Lord of the Divine Words, to Seshat, Lady
of the Divine Scriptures [...]" (Hodjash. Berlev 1982:95). Seshat was considered to
be wife or daughter of Thoth with a bit different function. Why Thoth was more
important in that matter it can be read from so called Memphite Theology cut on
"Shabaka Stela" or "Shabaka Stone" in the 8th century BCE which say: "Horus and
Thoth come forth as Ptah. And it happened that the heart and tongue took over
every member, proclaiming that he was [i.e. Ptah] in every body and mouth of all
[...]"(Lipińska, Marciniak 1986:31). Mentioned gods were to be the first created,
while being the organs of Atum representing the creative power of Ptah (Boylan
1922:111). Initially the heart – identified as the organ responsible for forming
thoughts – was related to Thoth, who was, after all, the god of wisdom, while lan-
guage was identified with Horus (Boylan 1922:113). After some time, however,
Thoth became both the heart and the tongue of Atum-Ra, which is clearly seen in
the texts of the Greco-Roman period, where it is said: "the heart of Ra, the tongue
of Atum, the throat of Imn-rnf" (Boylan 1922:113-114). Since the world according
to the Memphite cosmogony was created by Ptah as a result of pronunciation,
with the help of "heart [thought] and language [speech]" (that is Thoth and
Horus) – elements of its miniaturized form can be called mdw nṯr, or "Divine
Words"(Boylan 1922:112). The connection between mdw nṯr and Thoth is clear in
this context. Then what is it that mysterious mdw nṯr or “Words of God [Thoth]”?
A collection of magical spells called the "Book of the Heavenly Cow" tells
the myth in which Ra tired of humanity appoints Thoth as his deputy and orders
him to give the people "Divine Words" which included all scientific knowledge,
medicine and mathematics (Hart 1999:59). In the Middle Kingdom period (c.
2055-1650 BCE), very often the term mdw nṯr appears in the tomb offerings
formulas, which state that they were composed: khft sš pn n nṯr mdw ir-n Ḏḥwty
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 73
ḏs-f, that is, "according to the script of the Divine Words that Thoth hath ma-
de"(Boylan 1922:92). A similar statement is found in the "Coffin Texts" of El-
Bersheh: khft s wȝḏ pw n mdw nṯr ir-n Ḏḥwty, or "according to the praise hymn of
the Divine Words that Thoth hath made”(Boylan 1922:92). Based on that it seems
that mdw nṯr is something not entirely identical to the writing itself, at least not in
these specific cases. "Divine Words" are therefore endowed with magical proper-
ties creations of "Atum’s tongue", and so something much more powerful than
writing itself. By extending the meaning beyond Memphite Theology, you can see
in mdw nṯr just the magic spells that Thoth had created" (Boylan 1922). Under-
standing of terms is constantly modified during language development. Thus,
while in the Middle Kingdom the expression mdw nṯr originally had a different
meaning, in the Late Period (c. 664-332 BCE) and the Greco-Roman time (332
BCE-394 CE) it really meant the writing system2. The dictionary by Raymond
Faulkner captures this duality and translates mdw nṯr as both "holy writings", "the
word of God" and "written signs", "script" (1962:122). Already during the Middle
Kingdom, there are single wordings suggesting the second meaning, such as a
fragment from the "Coffin Texts": khft sš pn rd-n Ḏḥwty, or "according to the
script that Thoth gave" or later inscriptions from Dendera, where Thoth’s titles are
nb sš ("Lord of the Writing") and nb sš nṯr ("Lord of the Divine Writing") (Boylan
1922:92, 189). The terms sš n nṯr mdw ("writing of the Divine Words") and its
short form nṯr mdw were used as the name of writing as well3. Single hieroglyphs
were described with the ambiguous term tỉt ("sign / image / symbol / form / port-
rait"), which was also used for representations in monumental art (Davies
1998:16). Another word for the Egyptian writing system was drf, a word known
from the New Kingdom (c. 1550-1069 BCE) from the inscriptions of Thutmose
III (1479-1425 BCE) in Karnak in the title of Thoth: rd mdw w drf - "The one who
gave the word and [hieroglyphic] script"(Boylan 1922:93). Also Papyrus Berlin
7316 from the Eighteenth Dynasty (1549/1550-1292 BCE) mentions a person
who "knows the writing (drf) of Thoth"(Boylan 1922:93). Among the Ptolemaic
inscriptions (332-30 BCE), another Thoth’s title is known: ỉrỉ tỉt - "he who formed
the signs" (Boylan 1922:213). Also the demotic story "Si-Osire", in the prayer to
Thoth, attribute him with invention of hieroglyphs – "You are the one who
created spells and writing" (Andrzejewski 1958:287). However the only full story
2
394 CE is the date of last known hieroglyphic inscription from the temple of Isis
on the Philae island.
3
Egyptians wrote some words in certain order, for example the word for ‘god’
cannot be written before the other words despite grammar rules. This rule is called honorific
transposition.
74 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
about the invention of the Egyptian writing is quoted by Plato in his dialogue
"Phaedrus":
Then I heard that near Naukratis in Egypt lived one of the old local gods, to whom the
bird is consecrated, called Ibis. And the god himself was to be called Teut [Theuth].
He was the first to invent numbers and calculations, geometry and astronomy, then
draughts and dice, and in addition letters. Tamuz was the king of all Egypt at the time,
and he reigned in that great city in Upper Egypt, which the Greeks call the Egyptian
Thebes, and the god they call Ammon. Teut came to him, taught him his arts and told
him to spread them among other Egyptians. [...] (Plato, LIX, 274c-275a).
2. Mesopotamia
The land of Mesopotamia was culturally heterogeneous and this diversity
also affected the multitude of deities assigned to the roles associated with the
writing. The oldest of the patron deities of writers and writing activities was the
Sumerian goddess Nidaba (Nisaba) (Śliwa 2003:159, Drewnowska-Rymarz,
Wygnańska 2007:56). Another was Enki, also called Ea in Akkadian. As a god of
wisdom, he had knowledge of the nature of all things and the functioning of the
world, which is probably why he was seen as the patron of craftsmen (Nardo
2007:102). These two functions: the god of wisdom and the patron of craftsmen
led to the recognition of Enki as the creator of the writing, which can be seen from
the following passage, containing an admonition from a father disappointed in
learning progress of his son: "[...] Among all craftsmen of the human race residing
the earth and practicing the professions that Enki has established - no profession
is as difficult as the art of writing he created" (Śliwa 2003:157-158). Enki together
with his daughter goddess Inanna are the heroes of a myth in which the latter
steals divine powers called me through deceit. Powerful Inanna goes to Eridu,
where her father Enki is staying. Notified in advance about the intentions of his
daughter, the god makes a great feast in her honour. In a state of intoxication,
Enki agrees to all of Inanna's wishes, that she also uses to seize divine powers-me,
which she puts into Heavenly Boat. About 100 me have been counted, which are
mentioned in the text (Łyczkowska, Szarzyńska 1986:110-111). Among them
there is nam-dub-sar –“the art of the scribe” (Black et al. 1998-2011, Segment D,
lines 10-13). It is important that here Enki is the owner of the "divine powers of
the scribe," suggesting again the relationship of the god of wisdom with the idea of
writing. There is also story how writing was given to Mesopotamians. It can be
compared to the story recorded by Plato for Egypt. It was written by Berossos who
lived in the times of Alexander the Great, and who was probably the priest of god
Baal-Marduk in Babylon. His work entitled "Babyloniaca" unfortunately has not
survived to this day in complete form. However, its fragments in the copies of
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 75
ancient authors are known. The most comprehensive quote is in "The History of
Chaldea" by Alexander Polyhistor. Berossos says:
At Babylon there was (in these times) a great resort of people of various nations,
who inhabited Chaldæa, and lived in a lawless manner like the beasts of the field. In
the first year there appeared, from that part of the Erythræan sea which borders
upon Babylonia, an animal endowed with reason, by name Oannes, whose whole
body (according to the account of Apollodorus) was that of a fish; that under the
fish's head he had another head, with feet also below, similar to those of a man, sub-
joined to the fish's tail. His voice too, and language, was articulate and human; and
a representation of him is preserved even to this day. This Being was accustomed to
pass the day among men; but took no food at that season; and he gave them an
insight into letters and sciences, and arts of every kind. He taught them to construct
cities, to found temples, to compile laws, and explained to them the principles of
geometrical knowledge. He made them distinguish the seeds of the earth, and she-
wed them how to collect the fruits; in short, he instructed them in every thing
which could tend to soften manners and humanize their lives. From that time,
nothing material has been added by way of improvement to his instructions (Cory
1828:25-26).
Attempts to identify Oannes with a specific god are not certain, but
already mentioned the god of wisdom Enki is a good candidate for this role.
It is possible that idea connecting writing with the words of gods is not
totally alien to Mesopotamian culture as in fragment quoted by S.N. Kramer –
“Your [Enlil's] word - it is plants, your word - it is grain, / Your word is the flood-
water, the life of all the lands” (1969:575/Senner 1989:10).
The best known story telling how the writing came to be is included in
heroic poem "Enmerkar and the Lord of Aratta". It is text about dispute of eco-
nomic background, between two city-states: Kulaba (Uruk) and Aratta. It should
be noted that the goddess appeared to Enmerkar, king of Uruk, and said to him:
“Thereupon the splendour of holy An, the lady of the mountains, the wise, the
goddess[…], Inana, the lady of all the lands, called to Enmerkar, the son of Utu: -
Come, Enmerkar! I shall offer you advice: let my counsel be heeded. I shall speak
words to you; let them be heard. Choose from the troops as a messenger one who is
eloquent of speech and endowed with endurance […]” (Black et al. 1998-2011, lines
65-104).
Enmerkar decided that in order for everything to be clear and that the
messenger would not distort and forget any part of the message, he must write the
information on a clay tablet - the fragment reads as follows:
His [Enmerkar's] speech was substantial and its content was long. A messenger
whose mouth was heavy was unable to repeat it. Because the messenger, whose
76 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
mouth was tired, could not repeat it, Lord of Kulaba made some clay and wrote a
message like on a tablet. Previously, writing messages in clay was not established.
But now, when the sun [Utu] above, it really happened that day. Lord of Kulaba
wrote the message like a tablet. It was just like that (Black et al. 1998-2011, lines 500-
506).
3. Iran4
In neighbouring Iran there is inscription also contributing the invention
of writing to a king. The reason for that is because Achaemenid dynasty (550-330
BCE) wanted to stress continuation between ancient Mesopotamia and their
empire which stretched its rule also in this area in later times and for that purpose
invented writing that in the same time was and was not cuneiform. Visual form
was resembling Mesopotamian writing but structurally it was much simpler
syllabic script. The fragment of this monumental inscription look like that:
King Darius says: By the grace of Ahuramazda this is the inscription which I have
made. Besides, it was in Aryan script, and it was composed on clay tablets and on
parchment. Besides, a sculptured figure of myself I made. Besides, I made my line-
age. And it was inscribed and was read off before me. Afterwards this inscription I
sent off everywhere among the provinces. The people unitedly worked upon it
(Kent 1953; King 1907, Behistun Inscription, Column 4, lines: 88-92).
Here as well supernatural element is present. Darius used the phrase
vašna Auramazdāh, which can be translated as "by the grace of Ahura Mazda”5.
Although there are no native Iranian texts from ancient times that would
take the form of a story about the writing, but it appears a little later. Perhaps as a
result of contact with other traditions circulating among the inhabitants of the
East on this subject, or the oral tradition existing throughout this time remained
unwritten until the Muslim era. In any case, it was not written until the first half of
the 11th century. The story of King Tahmurath, contained in Ferdousi's epic
Shahname, belongs to the category of texts about Civilizing Heroes. The epic
describes events up to modern times of the author and they are all legendary.
Tahmurath, Tahmuras or Tahumers appears as the third ruler of the Persians, son
of Hoshang. He defeats the evil demons - the daevas and subjugates their ruler
Angra Mainju (Ahriman), of whom it is said that Tahmurath "rides him like on a
horse"(Colum 1930:41). He destroys demons with magic or his mace. When he
intends to destroy last of them, the daevas turn to him pleadingly with these
words: “‘Destroy us not, and we will show you a most useful art’. Tahmurath
4
See also: Byrski 2012
5
‘by the favor of’, ‘by the grace of’; ‘by the greatness of Ahura Mazda’
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 77
spared them, and the daevas showed him the art of writing, and he taught men
that art” (Colum 1930:42). Alternative version is as follows:
Then some craved mercy at his hands, and sware how they would show him an art
if he would spare them, and Tahumers listened to their voice. And they taught him
the art of writing, and thus from the evil Deevs came a boon upon mankind (Firda-
usi 1883/2019:2).
In the translation by Władysław Dulęba, an even more extensive variant
of the legend is presented:
The celebrated king spared them to reveal their secret. When they were released
from their imprisonment, the helpless began to beg for protection. And they taught
the king the scripts and enlightened his heart. Not one writing, but almost thirty -
in Romanian, Arabic, Parsian, Sogdian, Chinese, Pehlevi, by all means you would
have heard of (Ferdousi 1981:51).
Thus, it can be seen in this story that the forms of writing, although
transmitted by supernatural forces, are not their invention, because they already
exist in the developed form which Ferdousi knows, or rather the person who told
him this legend. This confirms its late creation even more. However it has to be
noted that differences in translations are most likely because they are based on
different copies of original text and therefore the most extended one mentioning
names of the scripts could be a later addition.
4. China6
Fuxi, Shennong and Huangdi in the beliefs of ancient Chinese served as
Civilizing Heroes. At the same time, they were classified as so-called Five Mythical
Emperors who were to reign before historic Chinese dynasties (Liwak-Rybak
2008:44). They were also called Zi Shen, which means "Gods of Writing". Xü Shen
in his work Shuowen Jiezi ("Explanations of simple signs and analysis of complex
ones") lists them and attributes respectively to: invention of the divination system,
the knot writing, and an initiative to create gu wen ("old script") (Diringer
1972:104).
In the preface to the "Book of Old Documents" (Shujing or Shangshu)
from the second half of the 3rd century CE the following paragraph is found:
In the olden days, Fuxi, ruling the world, first sketched eight trigrams, [then]
created signs [of writing] to replace [with them] ruling by tying knots. This is how
written documents were created (Słupski 2001:38).
The legend of the invention of pictograms by Fuxi is also cited by the
Polish Jesuit Michał Boym (1612-1659), who stayed at the Ming court in the 17th
6
For magical writing and talismans see also: Byrski 2014
78 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
century, even giving its source. In Edward Kajdański's translation, the information
from him reads as follows:
The first Chinese emperor Fòhì certainly invented Chinese hieroglyphs, compiling
them from snakes and dragons, as the Chinese Chronicles mention, especially the
Book of Mathematics and Astrology, called the Book of Dragons (Kajdański
2009:79).
Then he mentions the title again, but this time in full: "Fòhì xì lùm xù, or
the Fohi’s Book of Dragons" (Kajdański 2009:79).
The most enigmatic figure in Chinese legends about the writing however
is probably Cang Jie. Sometimes written as Cang Xie because the pronunciation of
the name is uncertain. He was associated with the court of Huangdi - the mythical
Yellow Emperor. So he was a civil servant working closely with the ruler, but his
position is not known exactly – in translations to European languages he is refer-
red to as the ‘secretary’ or ‘minister’(Słupski 2001:38). In any case, his relationship
with the state authority is clearly visible. This is confirmed by an excerpt from the
"Annals of Mr. Lü" (Lüshi chunqiu) describing the actions of various Civilizing
Heroes:
Xi Zhong invented the cart, Cang Xie created the writing, Houji invented the culti-
vation of plants, Gao Yao instituted punishments, Kun Wu invented ceramic
vessels, Xia Gun erecting walls . What these six created was right and needed
(Słupski 2001:38).
According to Françoise Bottéro, the very character of Cang Jie was
invented by the philosophical school of legalists (fajia), as he is first mentioned in
the 3rd century BCE by Xunzi (335-238 BCE) and his student Han Fei (280-233
BCE), where he was presented as an expert and inventor of the writing and only
around the first century CE he was "promoted" in the texts to "scribe" of the
Yellow Emperor (Bottéro 2007:1). Another Xunzi student, Li Si, named his
treatise in honour of the creator of Chinese characters Cang Jie Pian ("Selection
[by] Cang Jie") (Bottéro 2007:7). Edward Shaughnessy quotes a more detailed
version of Cang Jie’s story: "When Cang Jie noticed the footprints of birds and
then created the writing, falsehood and hypocrisy appeared in the world”
(Shaughnessy 2005:10). Alternative variant say that "[...] Emperor Huang-ti [...]
after studying celestial bodies and natural phenomena, in particular traces of birds
and other animals, invented the writing” (Jean 1994:46). A poet Wu Weiye (1609-
1671) adds to this in his song that "it was the most difficult invention of all":
"Huang-ti cried at night: and he had a reason” (Jean 1994:46). Why are negative
effects connected to the writing? Lihui Yang and Deming An provide more details
in their work on Chinese mythology. They write that Cang Jie watched star
constellations, bird and animal tracks, signs on turtle shells and bird feathers, as
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 79
well as on mountains, rivers, fingers and trees, and this invention was such a great
event that "cereal fell from heaven and evil spirits were crying at night” (Yang, An
2005:72). Zhang Yanyuan (815-877 CE), who lived during the Tang Dynasty
(618-907 CE), adds: “The heavens can no longer keep their secrets from human
beings. Humans would, when learning the characters, recognize the secrets of the
heavens. That is the same happy act of providence as millet grains falling down
from the heavens” (Zheng 2008).
In Daoist magical practices special hand-written talismans or amulets
were created for the purpose of contacting or expelling spirits. In the Chinese
language the word for talisman is fú (符) and in fact in the modern dictionary one
of the meanings of this character is explained as: “magic figures drawn by Daoist
priests to invoke or expel spirits and bring good or ill fortune” (Wu 2002:300).
Talismanic charms attributed to their inventor Zhang Daoling, the founder of the
Heavenly Master Sect, were considered to be contracts made with spirits (Legeza
1975:24-25). The language in which the talismans and amulets were made is that
of ghosts and spirits and is known only to initiated Daoist masters (Eberhard
2001:15). It is an independent form of language outside Chinese and the written
characters used in that ghost speech are also very special. They resemble the
Chinese script and similarly take a vertical rather than horizontal form (Legeza
1975:20). Sometimes they are simply old or deformed Chinese characters of the
ordinary writing system, while at other times completely invented signs. They
were written in a “free” style, not restricted by the rules of traditional Chinese
calligraphy or treated them in an extremely flexible way (Legeza 1975:21). In the
text Baopuzi written by Ge Hong (281-361 CE) there was even a dictionary of
them (Eberhard 2001:15). It was also believed that these talismans evoked
whatever condition was expressed on them and this is the reason why there are so
many different “magical” variants of the signs fú (福; “good fortune”) and shòu
(壽; “[long] life”) (Legeza 1975:29). Other things written on talismans and amu-
lets included the names of protective spirits or spells to hurt, kill or expel demons
(Legeza 1975:29). Their look and methods of preparation varied accordingly to
the purpose in which they were used but most of them were written on strips of
paper, as it was easily obtainable and the cheapest media in China available in five
basic colours: red, yellow, blue, white and black (Miura 2008:117; Legeza 1975:27-
28). It was believed that the magic power of these objects existed thanks to the
permanent presence of spirits inside them and that is why communication bet-
ween the Dao priest and the spirits did not need any medium as the talisman itself
served this function (Legeza 1975:18). According to some scholars there is conne-
ction between this talismanic writing and origins of script in China. They claim
that the earliest forms of writing in China were not used to transcribe human
80 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
speech but, rather, preceded it and were signs that reflected the hidden powers of
the universe and were used to “communicate with the spirits” (Robson 2008:136).
Léon Vandermeersch has suggested that “the most archaic prototypes of the
Chinese characters must have been simply talismanic, that is, composed of
juxtaposed or imbricated graphs without any articulation of a linguistic nature.”
(Robson 2008:136-138).
5. India
The main script used for writing in modern India is called devanāgarī,
which in Sanskrit means "[script] from the city of the gods" (devā + nāgari) (Mej-
or 2000:40). This meaning is associated with perfection rather than actual origin
from the gods (divine or perfect writing). Vedic civilization was based solely on
oral transmission throughout the millennium (1500-500 BCE) and the priests
rigorously guarded the knowledge of hymns, mantras and sacrificial rituals. One
could also go so far to use the term anti-literary culture for ancient India of that
period. In Gautama Dharmaśāstra composed between 600-200 BCE one of the
instructions given there state that “Ears of śūdra [member of the lowest varna],
who would like to listen to recitations of Veda should be filled with lead. His
tongue should be cut off, if he would try to recite it. His body should be cut in two,
if he will keep it in the memory” (GD XII 4; Diringer 1972:330). Because priests
have a hereditary exclusive right to teaching, the possibility of writing of know-
ledge is never mentioned. "Knowledge in the book [is like] money in someone
else's hand", says an Old Indian proverb (Salomon 1998:7). For this reason, origi-
nally the writing does not have any patron, nor it invention is attributed to a spe-
cific deity. This state of matters changes dramatically with the rise of Buddhism.
Buddhist tradition, unlike Vedic, gives writing great respect and mentions it quite
often. A very important source is Lalitavistara Sūtra, which tells about the life of a
young Buddha. Chapter 10 takes place at the school where the Buddha “took up a
writing board made of sandalwood. [...]He then addressed the master Viśvā-
mitra: ‘Which script, O master, will you be teaching me? Will it be the Brāhmī
script, the Kharoṣṭī script, or the Puṣkarasāri script?’[…]” (Lalitavistara Sūtra
2013:91). The text further mentions the subsequent names of the writing systems,
64 in total, including Hūṇalipi (“Script of the Huns”), which, according to resear-
chers, indicates that in this form the sutra cannot be much older than the Chinese
translation of 308 CE (Salomon 1998:9). This is also indicated by the fact that
similar lists can be found in slightly older canonical Jainism books and they con-
tain only 18 types of writing (Salomon 1998:9). Another interesting passage from
Lalitavistara Sūtra in the context of this chapter is, most likely fantastic Devalipi -
"script of the gods" (Salomon 1998:9). Thanks to these lists, the name Brāhmī was
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 81
7
Kakuban do not differentiate between bongo – “language of Brāhma”, or Sanskrit,
and bonji – “writing of Brāhma”, meaning Brāhmī.
8
Bhāgavatapurāṇa consider Ṛṣbha as avatar of god Wishnu.
82 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
6. Judeo-Christian Tradition9
After all examples from many different traditions it is also worth noticing
that Bible is not free of similar stories. The words for ‘writing’ appear for the first
time in the Book of Exodus of the Old Testament on two occasions. First time
when the God give to Moses two tablets of testimony in Exodus 31.18: “And he
gave unto Moses, when he had made an end of communing with him upon
mount Sinai, two tables of testimony, tables of stone, written with the finger of
God”. And then in Exodus 32.15-16:
And Moses turned, and went down from the mount, and the two tables
of the testimony were in his hand: the tables were written on both their sides; on
the one side and on the other were they written. And the tables were the work of
God, and the writing was the writing of God, graven upon the tables.
9
More on that topic: Byrski 2017
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 83
Here it can be seen that there is clear connection between God and wri-
ting and it is also one of the reasons for special treatment of the Hebrew alphabet
in Jewish tradition. One of the earliest sources of Jewish esotericism Sefer Yezirah
or “The Book of Creation” goes further in saying that “God […] created this uni-
verse by the three Sepharim – Number, Writing, and Speech” (SY 1.1) and thus
giving special notice of creative power of the writing.
7. Final remarks
Presented stories about the divine origin of the writing show some simila-
rities, but also differences with each other. Their construction is common, accor-
ding to which supernatural beings created a communication system that they
passed on to people (Oannes, Thot). Another feature, but only common to some
of them, is the belief in the magical power of signs, which are the secret words of
the deities. The Egyptian "Divine Words" also have an analogy in Mesopotamia in
the form of a hymn to Enlil and also could be compared to Chinese talismanic
writing. The differences include the fact that some of the stories assumed very
"mundane" reasons for the existence of writing, and some associated it from the
beginning with its magical role. It is known from the results of archaeological
research that writing was created in each specific case for some administrative
functions. The sacralization of record keeping systems is therefore secondary to
their practical application. The writing was not invented for magical and religious
purposes, but later it found such a function. According to Arno Borst's view, cited
by Wayne M. Senner, similar stories that "deify" the script arise from the process
of transition from oral tradition to historical consciousness. That is because the
"divinity" of the writing justifies the sense of its existence (Senner 1989:10). What
else do these stories tell us? According to Plato’s comment, the writing "oblivion
will sow in human souls" and will only give "the guise of wisdom, not true
wisdom" (Faedrus). On the other hand, as a consequence of the invention of the
Chinese characters – "Huangdi cried at night" because "people stole the secrets of
heaven". In the Egyptian tales of the Secret Book of Thoth, which contains "Divine
Words" (spells) - mortals should never found it and better not even know its con-
tent, because it will bring nothing but misfortunes (the story of “Setne and Nefer-
kaptah”). That was also concern for Indian priests as can be seen from cited frag-
ments (Gautama Dharmaśāstra). Along with writing, according to Chinese be-
liefs, "falsehood and hypocrisy" also appears. Not only Huangdi or Cang Jie cried
at night after the creation of the script, but also evil spirits. Evil spirits are the
source of writing in the Iranian epic, where they voluntarily give it to the king in
exchange for being left alive - and therefore evil exists in the world because it was
"bought out" with writing. It also is supposed to have creative power and is
84 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
connected with the power of law. Mesopotamians used the term awāt naruāim –
„the words of stele” as a synonym for law. The same power of sanctioning,
written documents have in Egypt, China or in the Old Testament as tablets of
testimony had to be “written with the finger of God”.
Hodjash, Svetlana, Berlev, Oleg. The Egyptian Reliefs and Stelae in the Pushkin
Museum of Fine Arts, Moscow. Leningrad: Aurora Art Publishers, 1982.
Print.
Jaini, Padmanabh S. Collected Papers on Jaina Studies. Delhi: Motilal Banarsidass,
2000. Print.
Jakimowicz-Shah, Marta, Jakimowicz, Andrzej. Mitologia indyjska. Warszawa:
Wydawnictwa Artystyczne i Filmowe, 1982. Print.
Jean, Georges. Pismo – pamięć ludzkości. Łucja Częścik (trans.). Wrocław: Wyda-
wnictwo Dolnośląskie, 1994. Print. (original title: L’écriture, mémoire des
hommes. Paris: Éditions Gallimard, 1987)
Kajdański, Edward. Michała Boyma opisanie świata. Warszawa: Volumen, 2009.
Print.
Kent, Roland G. Old Persian: Grammar, Texts, Lexicon. New Haven, Connecticut:
American Oriental Society, 1953. Web. 20. 08. 2019
[http://www.avesta.org/op/op.htm#db4].
King, Leonard William, Thompson, Reginald Campbell. The Sculptures and
Inscription of Darius the Great on the Rock of Behistûn in Persia. London:
Harrison and Sons, 1907. Web. 20. 08. 2019
[https://www.livius.org/sources/content/behistun-persian-text/behistun-
t-42].
Kishore, B.R. Lord Ganesh. Delhi: Diamond Pocket Books, 2004. Print.
Kramer, Samuel Noah. “Sumerian Hymns”. James Pritchard (ed.), Ancient Near
Eastern Texts Relating to the Old Testament, Princeton: Princeton Univer-
sity Press, 1969. 573-584. Print.
Legeza, László. Tao Magic: The Chinese Art of the Occult. New York: Pantheon
Books, 1975. Print.
Lipińska, Jadwiga, Marciniak, Marek. Mitologia starożytnego Egiptu. Warszawa:
Wydawnictwa Artystyczne i Filmowe, 1986. Print.
Liwak-Rybak, Katarzyna. Mitologie świata: Ludy starożytnych Chin. Warszawa:
New Media Koncept and Przedsiębiorstwo Wydawnicze „Rzeczpospo-
lita” S.A., 2007. Print.
Łyczkowska, Krystyna, Szarzyńska, Katarzyna. Mitologia Mezopotamii. Warsza-
wa: Wydawnictwa Artystyczne i Filmowe, 1986. Print.
Mejor, Marek. Sanskryt. Warszawa: Wydawnictwo Akademickie Dialog, 2000.
Print.
Miura, Kunio, “Magic”. Fabrizio Pregadio (ed.). The Encyclopedia of Taoism. vol.
I. London and New York: Routledge 2008. 116-117. Print.
Monier-Williams, Monier F. “Brahmi”, Monier F. Monier-Williams (ed.). A
Sanskrit-English
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 87
Лукаш Бирски
Summaries
Идеја о писању представљена у писаним изворима које су оставили различити
људи има у себи натприродни елемент. То је или његово божанско порекло, или магич-
на моћ с којом је понекад повезан, а понекад и једно и друго. С друге стране, писање је
повезано са моћи власти и у многим случајевима се у његово име стварају ликови, због
чега се њихов изум приписује краљевима и званичницима и нови ознаку историје. По-
требно је пажљивије погледати старе изворе изворе сваке традиције да бисмо видели ко-
је се сличности и разлике могу наћи међу њима и постоји ли неки универзални механи-
зам који стоји иза тога.
Ivana Gligorijević
Univerzitet u Beogradu
Filološki fakultet
ivanamali@fil.bg.ac.rs
1
У литератури на српском језику среће се више траскрипцијских решења:
Герт Хофстеде, Геерт Хофстеде, Герт Хофстед, Герт Хофштејд и Герт Хофштеде. Изгле-
да да ово презиме изазива недоумице и на енглеском говорном подручју, пошто је
Герт Хофстеде на свој веб-сајту дао објашњење како се његово и презиме правилно
изговарају.
90 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
живота. Хофстеде културу види као „софтвер ума“ који разликује чланове
једне нације од чланова друге (Hofstede 2001). Он је истраживање започео
анализирајући базу података запослених у фирми Ај-Би-Ем, где је и сам
радио. Фирма је анкетирала своје службенике широм света са циљем да дође
до информација које би унапредиле пословање и однос са клијентима. 2 У
првобитној анализи Хофстеде је идентификовао четири димензије културе,
чији се индекс изражавао на скали од 0 до 100: дистанца моћи (како људи
прихватају чињеницу да моћ није једнако распоређена у друштву), избегава-
ње неизвесности (како људи прихватају неизвесне ситуације), индивидуали-
зам-колективизам (да ли је фокус на циљевима и вредностима појединца
или групе) и мушке-женске вредности (да ли се цене „мушке вредности“ као
што су: самопоуздање, чврстина, постизање успеха и стицање материјалног
богатства или „женске вредности“, као што су скромност, нежност и посве-
ћеност бризи о квалитету живота). Резултати овог истраживања су објавље-
ни у Хофстедеовој првој књизи Culture’s Consequences (1980). Касније је до-
дата и пета димензија, дугорочна-краткорочна оријентација (како људи
прихватају одлагање задовољења својих друштвених, емоционалних и
материјалних потреба), а потом и шеста, задовољење-самоконтрола (да ли
људи задовољавају основне и природне жеље повезане са уживањем у жи-
воту и забавом, или их држе под контролом и регулишу стриктним дру-
штвеним нормама). Резултате је у целости објавио у књизи Cultures and
Organizations: Software of the Mind (2010) у коауторству са својим сином
Гертом Јаном Хофстедеом (Gert Jan Hofstede) и бугарским колегом Михаи-
лом Минковим (Michael Minkov), а књига је постала међународни бестселер
(Hofstede, Hofstede & Minkov 2010; Nardon & Steers 2009: 4–5).
Други познати и често цитирани аутор који је дао значајан допринос
димензионирању националних култура био је амерички социјални антропо-
лог Едвард Т. Хол (Edward T. Hall, 1914-2009). За Хола је култура комуника-
ција, а комуникација култура – ова теза је издвојила Хола у савременој кул-
турологији. Култура обухвата и вербалне системе порука (језик) и невербал-
не (такозвани „неми језик“) и први се не могу изучавати одвојено од других
(Hall 1959; Hol 1976). Хол је своју теорију засновао на етнографским
истраживањима у Немачкој, Француској, Америци и Јапану. Он је за време
хладног рата предавао као антрополог на курсевима у Стејт департменту, а
2
У анкетама је покривено више од 70 земаља. За своју прву анализу Хофстеде
је издвојио 40, које су имале највећи број испитаника. Касније је анализу проширио на
50 држава и 3 региона. На крају је у истраживање укључено још испитаника из разли-
читих професија и још земаља, тако да укупан број земаља и региона износи 76.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 91
његово прво дело The Silent Language (1959)3 настало је као својеврстан при-
ручник Американцима који су у оквиру „техничке помоћи“ одлазили у
друге земље и тамо доживљавали „културни шок“ (Stojić 1976). Хол се, то-
ком своје дуге каријере, посветио проучавању невербалних компоненти
међународне комуникације и написао више књига, од који су најпознатије
Beyond Culture (1976) и The Hidden Dimension (1969). Проучавајући улогу
контекста у комуникацији, Хол је развио теорију о културама ниског кон-
текста, у којима се људи експлицитно изражавају и мало ослањају на
контекст, насупрот културама високог контекста, у којима закључивање на
основу контекста игра значајну улогу. Aнализирајући улогу времена у кому-
никацији, он је увео појам монохронизма, у културама где људи раде једну
ствар у исто време, насупрот полихронизму где се у исто време ради више
ствари. Што се тиче простора, културе је поделио на територијалне, у који-
ма је људима потребан већи физички и психички простор, и комуналне, у
којима су људи спремни да деле свој простор са другима (Hall 1959; Hall
1989; Hall 1990). Хол је увео термин проксемика, који се односи на спацијал-
ну организацију међу саговорницима односно положај који они међусобно
заузимају (Panić Cerovski 2017: 16).
Поред поменута два, до сада је осмишљено и више других модела
културе који се међусобно употпуњују, некада супротстављају или разилазе.
Један од првих модела културе, који је касније послужио као узор другима,
развили су Клакхон и Стродбек (Florence Kluckhohn & Fred Strodtbeck). Они
сугеришу да су димензије националних култура, заправо одговори на фун-
даментална питања са којима се свака друштвена заједница суочава: однос
са природом, однос са људима, људске активности, однос са временом и
људска природа (Nardon & Steers 2009: 3–4; Janićijević 2014: 9). Иснпирисан
Хофстедеовим истраживањима, Шварц (Shalom H. Schwartz) је засновао
теорију културно-вредносне оријентације и формулисао три биполарне
димензије културе, које одговарају на кључна питања са којима се друштво
суочава: укорењеност-аутономија, хијерархија-једнакост и надмоћ-хармо-
нија (Schwartz 2006; Nardon & Steers 2009: 7; Zakić i Milutinović 2013: 167).
Тромпенарс (Fons Trompenaars) је осмислио модел националних култура
који идентификује седам димензија: универзализам-партикуларизам, инди-
видуализам-колективизам, специфичност-дифузност, неутралност-афек-
тивност, остварен-додељен статус, синхроницитет-секвенцијалност и ин-
терни-екстерни фокус према животној средини. За Тромпенарса и његовог
сарадника Хампден-Тарнера (Charles Hampden-Turner) култура је начин на
3
Преведено на српски као Неми језик (1976)
92 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
2.1. Контекст
Према улози контекста у комуникацији, Хол је направио поделу на
културе ниског и културе високог контекста. У културама ниског контек-
ста (на пример, Северна Америка и северна Европа) људи се изражавају
експлицитно, ослањају на вербалну комуникацију и у послу захтевају де-
таљне информације. Људи у културама високог контекста (Арапске земље и
друге земље Медитерана, Јужна Америка итд.) се више ослањају на невер-
балне сигнале у комуникацији. У послу не дају и не траже много детаља.
Они су посвећени међуљудским односима, интересују их подаци о другим
људима и на основу њих закључују из контекста.
Арапи не воле папирологију, дугачке уговоре и детаљне брошуре.
Уговори су врло кратки и једноставни, тако да многе ствари „зависе од
Бога“. Због тога њихови пословни парнери са запада могу осећати да су им
изостављене битне информације. На Западу се сматра да ће се преговори
завршити и посао ићи по плану, ако све буде написано и потписано. За
арапске земље руковање вреди више него документација и писани спора-
зуми. Уговор је добродошао само као почетак пословног односа и израз
спремности да се послује (Pawlak & Zatylny n.d. 2: 15).
Арапски бизнисмен неће увек експлицитно рећи шта мисли, него ће
очекивати да се закључи на основу контекста. Ако одбија да пређе на ствар и
расправља о предмету састанка, то значи да не може да пристане на услове
друге стране. Ако арапски шеф пређе са неформалног на формалан тон
обраћања, то значи да је незадовољан службеником (Hol 1976: 151; Hall &
Hall 1990: 9).
Хол је веома детаљно анализирао арапски обичај ценкања. Он запа-
жа да је на Западу цена важна само када се тргује кућама или аутомобилима,
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 93
2.2. Простор
Хол је културе поделио на основу тога како користе простор око
себе. У културама територијалног карактера цени се сопствени простор и
држи већа дистанца од саговорника (на пример, Северна Америка и Север-
на Европа). У комуналним културама људи су спремни да деле простор са
другима. Њима је генерално потребан мањи физички простор да би се осе-
ћали лагодно (арапске и друге земље Медитерана, Јужна Америка).
Хол је анализирао проксемичко понашање Арапа и Американаца.
Американац би се осећао нелагодно на арапском базару, где све врви од
купаца и не зна се ко ће први бити услужен. Арапи немају представу о
приватности на јавном месту и не смета им гужва око њих. Американцу не
би било пријатно да борави у великој просторији са једним Арапином који
стоји тик уз њега. Оваква организација простора Арапину је сасвим при-
хватљива. Током разговора, Американац би покушавао да направи већу ди-
станцу, да се удаљи од Арапина на, по његовим мерилима, пристојно одсто-
јање. Арапин би се могао осећати збуњено, па чак и увређено, што његов
саговорник прави тако велику дистанцу (Hall 1990: 155, 161–162; Hall 1989:
17). Један приручник за боље упознавање западне културе са арапском
наводи пример Арапина који улази у аутобус и заузима место поред неког
човека, иако је могао сести тамо где је потпуно празно (Nydell 2012: 26).
Припадници комуналних култура су склони тактилном понашању, у
чему ни Арапи нису изузетак. Њима није страно додиривање саговорника
током разговора, дуго руковање, срдачно грљење и љубљење у знак поздра-
ва (Nydell 2012: 26). Хол запажа да Арапи не могу да разговарају са неким
док ходају. Они стално застају, заустављајући тако и саговорника, са наме-
ром да га гледају у очи док говоре (Hall 1990: 160–161).
94 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
2.3. Време
Према схватању времена, Хол је културе поделио на монохроне (на
пример, Северна Америка и северна Европа) и полихроне (арапске земље,
Јужна Америка, јужна Европа, афричке земље).
У монохроним културама време је на цени и има га мало. Време је
новац, па му се приписују особине материјалног. Оно се може уштедети,
потрошити, протраћити, изгубити, надокнадити. Временом се управља –
оно се може убрзати, успорити, вући се или пролетети. Строго се поштују
рокови и цени се брзина. Ако је један термин намењен за извршавање
одређеног посла, људи морају да га употребе баш за то. Док раде један посао,
људи су концентрисани само на њега и не воле да га прекидају. У монохро-
ним културама је непристојно заказивати састанак тек дан-два унапред, јер
је људима потребно дуже „припремно време“. Време се схвата линеарно и
дели на сегменте, па се може упоредити са некаквим путем или траком која
се протеже од прошлости ка будућности.
У полихроним културама, као што је арапска, време се не може по-
сматрати као трака, него као тачка. Посао почиње од једне тачке и наставља
се док се не заврши (колико год то трајало) или док нешто друго не искрсне.
За Арапе време нема особине материјалног и није на цени. Људи су важнији
од времена. Нема строго утврђених рокова и распореда. Нормално је радити
више ствари одједном, прекидати започети посао или ометати друге док
раде. У арапском свету не постоји разлика између дугог и врло дугог чекања,
јер Арапи једноставно не праве такве временску дистинкцију. Бесмислено је
уговарати састанке много унапред. Све оно што треба да се деси после више
од недељу дана људи сврставају у категорију „будућности“, у којој им пла-
нови обично „изветре из главе“ (Hall 1989: 17–19, 244; Hall & Hall 1990: 19;
Hol 1976: 13, 145–146, 152).
4
Реч је о следећим арапским земљама: Египат, Ирак, Кувајт, Либан, Либија,
Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати. Нажалост, подаци за ове земље по-
јединачно су изгубљени, па је Хофстеде био принуђен да их третира као један регион.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 95
stede & Minkov 2010: 57, 61; Hofstede 2001: xix). У оваквим културама људи
лако прихватају хијерархијски поредак у ком свако има своје место. Друга
супротност су земље у којима нема изражене хијерархије, у којима статус и
моћ нису предодређени пореклом. То су, на пример, западноевропске земље
демократског уређења са најбројнијом средњом класом (Panić Cerovski 2017:
125).
Арапи лако прихватају чињеницу да у колективу постоји неједна-
кост. Подређени очекују да им се каже шта да раде, док надређени имају сву
моћ. У пословној и службеној комуникацији врло је важно исказати пошто-
вање особама на вишој хијерархијској лествици. Пригодно би било обра-
ћање у множини, уз обавезно коришћење одговарајуће титуле. За разлику
од савремених демократских друштава у којима се скоро у свакој прилици
можемо послужити титулом „господин“, арапски свет има низ израза који-
ма се обраћамо људима на различитим позицијама. Није свеједно да ли је то
члан краљевске породице, председник, премијер, муфтија, шејх, директор
фирме, доктор наука или можда амбасадор (al-Šakarğī n.d.).
Један блог посвећен арапском језику наводи пример америчке фир-
ме која је упутила писмо министру животне средине у арапској земљи пово-
дом неког тендера. Писмо је првобитно написано на енглеском, па потом
преведено на арапски, од стране неког преводиоца коме арапски није матер-
њи језик. После извесног времена Министарство је обавестило фирму да
предлог није поднет министру, јер писмо није било прикладно. Министар је
у овом случају био и члан краљевске породице, што је требало знати и у
писму посебно нагласити (Industry Arabic n.d.).
У анкетама је учествовао 141 арапски испитаник. Мароко је, као и неке друге земље,
касније укључен у анализу.
96 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
3.3. Индивидуализам-колективизам
Индекс индивидуализма показује однос између појединца и друш-
тва. Индекс за арапске земље износи 38, за Мароко 46, а за Србију 25, што
значи да ове земље припадају претежно колективистичким културама.
Сушта супротност су западноевропске земље и Северна Америка, где људи
теже индивидуализму (Hofstede 2001: xx, 209; Hofstede, Hofstede & Minkov
2010: 92, 95–97).
Људи у индивидуалистичким културама наглашавају ја идентитет,
лична права и слободу. Они формирају краткотрајне међуљудске односе и
свако води рачуна о свом личном интересу. У колективистичким културама
људи заговарају ми идентитет и оријентисани су на групу. Они цене добре
међуљудске односе и успостављају их пре него што пређу на посао. Колек-
тивистичка друштва обично имају и висок индекс избегавања неизвесности.
За њих је опасно све што је различито. Обично испољавају мање емоција
пред људима који не припадају њиховој ужој групи (Hofstede, Hofstede &
Minkov 2010: 225; Panić Cerovski 2017: 124).
Присетимо се приче о шведском инжењеру у Ријаду. После извесног
времена које је протекло од склапања уговора, поменути инжењер је
унапређен. На његово место дошао је други, а Саудијци су одједном почели
да прете да ће раскинути уговор. Желели су да сарађују са првим инжење-
ром и ни са ким другим. Арапи не послују са фирмом, већ са човеком у ког
су стекли поверење и који је постао део њиховог колектива. Првом инжење-
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 97
ру је требало две године да постане део њихове групе, па га не може тако ла-
ко заменити неко други (Hofstede, Hofstede & Minkov 2010: 89–90; 122–123).
Однос између послодавца и запосленог почива на моралним наче-
лима, а унутар колектива постоји чврста веза, лојалност и одговорност јед-
них за друге. Због тога је Арапима веома важно да имају добру репутацију у
свом колективу. Јавна критика шефа упућена запосленом може да учини да
се запослени осећа понижено пред колегама. Због тога се обично она саоп-
штава изокола. Чак и у писаној комуникацији, добар пословни манир по-
дразумева избегавање директно упућене критике или сугестије (Nydell 2012:
19–20; Sahnoun 2019). У арапском свету није пристојно рећи не и одбити не-
ког ко тражи услугу, јер и то урушава углед оног ко одбија (Commisceo
Global 2018).
4.1. Увод
Имајући у виду Холово и Хофстедеово димензионирање арапске
културе, запитали смо се: колико су њихове тврдње „отпорне“ на промене у
времену, да ли су универзално применљиве на читав арапски свет и да ли
нас посматрање из српског угла може навести на неке другачије закључке.
У жељи да одговоримо на ова питања, спровели смо онлајн анкету, инспи-
рисану Холовим и Хофстедеовим културним димензијама. Испитанике смо
контактирали преко група и страница на друштвеној мрежи Фејсбук,
посвећених српској дијаспори у арапским земљама.5 На анкету је одговори-
ло 42 испитаника. Већина је рођена осамдесетих (45%) и деведесетих (23%)
година прошлог века. У анкети је учествовало више жена (57%), а велики
број испитаника има факултетску диплому (83%). Највише испитаника
ради у здравству (26%), угоститељству (14%), школству (12%), менаџменту
(10%), а присутни су и инжењери (7%), спортски тренери (7%), програмери
(2%), кабинско особље (2%) и други. Већина ради у заливским земљама:
УАЕ (31%), Катару (29%) и Кувајту (17%), мање у Оману (5%), Бахреину
5
Реч је о следећим групама и страницама: Serbs Dubai UAE, Serbs Dubai UAE
UAE, Serbs in Dubai, SRBI U BAHREINU, Srbi u Dohi / Срби у Дохи, Srbi u Kuvajtu
(Serbs in Kuwait) od 2009., Srbi u Kuvajtu / Serbs in Kuwait, SRBI U OMANU, SRBI u UAE,
Život u Saudijskoj Arabiji, Ex Yugos in Dubai, Ex-YU ladies in UAE, EX-YU u Maroku,
Idemo u Qatar, Jugosloveni u Katru, Libija-Jugosloveni u Libiji, Nastavnici u UAE, Serbia
Community In Dubai and Abu Dhabi, Balkanci u Omanu i Biro – „Bliski Istok RealnO“.
98 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
6
Страница Biro – „Bliski Istok RealnO“ наводи се податак да на Блиском исто-
ку тренутно живи више од 50.000 људи са простора бивше Југославије, а највећа је кон-
центрација у УАЕ, где има око 20.000 људи.
7
Неки од одговора испитаника који се нису уклопили у овај рад, а који сва-
како могу бити корисни, објављени су на блогу посвећеном арапском језику и култури
(Gligorijević 2019).
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 99
да одржи неколико састанака, док би код нас за то био довољан само један.
Пословни преговори су обично пропраћени изразом Bukrā, in š ā’ Allāh
(ср. Сутра, ако Бог да), уз гест руком који значи само полако, сачекај. Не
жури им се и све раде по принципу како ћемо, лако ћемо. Чак имају и изреку
која каже: Ко жели да заради, година је дугачка. У пословном свету изузетно
се цени хијерархија и ауторитет, па ће брзина одвијања посла зависити и од
консултација са надређеним људима у фирми. У том погледу Арапи и даље
функционишу као „модерно племе“. Одлуке се готово увек доносе на више
нивоа и највећи део зависи „од воље оних који припадају одређеној поро-
дици или класи људи“ (Bullock Glišić 2017). Код њих је, према оцени једног
испитаника, „формалност битнија од суштине, а титуле од знања, што је
слично као и код нас“. По брзини одвијања посла нисмо далеко од њих, па
се зато брже навикнемо од западних Европљана, оценили су испитаници.
Не треба их пожуривати и показивати нестрпљење, јер ће то схватити као
непоштовање. Уместо тога, треба бити стрпљив и резервисати хотел на још
неколико дана.
Арапи воле да послују са људима које добро познају, па је састанак
лицем у лице бољи од завршавања посла путем имејла или телефона. При
сусрету два пословна партнера обично следи дуго руковање, уз неколико
пута срдачно постављено питање: „Како си?“ Није реткост да се мушкарци
загрле и изљубе у знак поздрава (некад и по три пута као Срби) и једно
другом обрате речју хабиби (у оригиналу: ḥаbībī; ср. драги). Нашим људима
може деловати необично то што се мушкарци држе за руке док ходају или
разговарају.
Према утиску који су стекли испитаници, проксемичко понашање
Арапа варира од оних који су „претерано присни” и не поштују лични про-
стор саговорника, преко оних који праве „нормално одстојање“, до оних ко-
ји су „увек иза стола”. Дистанца је нарочито велика кад мушкарци разго-
варају са женама. Мушкарац и жена се рукују само ако жена прва пружи
руку. У супротном подразумева се само вербално поздрављање уз благи
наклон. У неким случајевима када жена пружи руку, Арапин може да одбије
руковање, стављајући руку на груди и извињавајући се. Док овај гест њему
представља знак поштовања према женама, нашим људима може деловати
необично, па чак и шовинистички. „Код нас је руковање сасвим пожељно,
док је код њих чак увредљиво“, констатовао је један испитаник.
Гостопримство је саставни део арапске пословне културе који ника-
ко не треба одбити. Арапски бизнисмени ће свакога ко уђе у канцеларију
понудити кафом, чајем или слаткишима, а важније пословне људе позваће
као госте у своју кућу или им дати неки поклон. За њих је пословни партнер
100 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
5. Закључак
На основу одговора које су наши људи давали у анкети поткрепили
смо неке Хофстедеове и Холове тврдње – да је арапска култура изразито
колективистичка, да се одликује високим индексом дистанце моћи и избега-
вања неизвесности, те да спада у полихроне, комуналне културе високог
контекста. Прикупљени одговори су некада били и контрадикторни са два
поменута модела културе, а за то може да постоји више разлога. Као прво,
арапски свет није културно хомоген, па се у обзир морају узети регионалне
разлике унутар њега. Са више од двадесет земаља и великом површином
коју арапски свет заузима, не можемо говорити о само једној пословној кул-
тури. Као друго, прошло је неколико деценија од стварања два поменута
модела, а арапски пословни свет је у међувремену претрпео утицаје других
култура. Ово нарочито важи за земље Залива, које су привукле много
страних радника из различитих земаља света.8 Трећи разлог лежи у углу по-
сматрања, који је код двојице аутора нужно западноцентричан, док је код
српских испитаника донекле другачији и ближи арапском менталитету.
Када се наш човек, који дође да ради у некој од арапских заливских
земаља, по први пут сусретне са арапском пословном културом, сигурно ће
доживети некакав „културни шок“. Да ли због кашњења и дугачких проце-
дура, другачијег проксемичког и тактилног понашања, уласка у интимну
психичку зону саговорника, другачијег начина саопштавања порука, значаја
паралингвистичких обележја у комуникацији, утицаја религије и традиције
на пословање или нечег сличног. Надамо се да смо овим радом бар мало
разјаснили надоумице и да ће наши будући пословни људи у њему пронаћи
својеврстан приручник, како би избегли грешке које су многе њихове колеге
већ направиле.
8
Према подацима Уједињених нација за 2017. годину, страни радници чине
88,4% популације УАЕ, 75,5% популације Кувајта, 65,2% популације Катара, 48,4%
популације Бахреина, 44,7% популације Омана и 37% популације Саудијске Арабије
(United Nations 2017: 27–28).
102 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Извори и литература
Продовић, Бојан, и Биљана Продовић Милојковић. „Хофстедов модел на-
ционалних димензија – са посебним освртом на вредносне димен-
зије српске националне културе“. Српска политичка мисао 59 (2018)
225–244. Веб. 22. 08. 2019.
al-Šakarğī, Ḍiyā’. Fahāma.. dawla.. maʻālī.. saʻāda. Nasmaa, n.d. Veb 22. 08. 2019.
Bullock Glišić, Tamara. „SRPKINJA GODINAMA RADI NA BLISKOM ISTO-
KU 'Ako želite da poslujete sa arapskim svetom, ovo su PRAVILA IG-
RE'“. Blic, 20. 07. 2017. Veb 22. 08. 2019.
Commisceo Global. Honour, Face & Shame in Arab Culture. 27. 09. 2018. Veb 22.
08. 2019.
Gligorijević, Ivana. 9 saveta za uspešan posao s Arapima. Arapski prevod, 23. 08.
2019. Veb. 29. 08. 2019.
Hall, Edward T. The Silent Language. New York: Doubleday & Company, 1959.
Štampano.
Hall, Edward T. Beyond Culture. New York: Anchor Books, 1989. Štampano.
Hall, Edward T. The Hidden Dimension. New York: Anchor Books, 1990.
Štampano.
Hall, Edward T., & Mildred Reed Hall. Hidden Differences: Doing Business with
the Japanese. New York: Anchor Books, 1990. Štampano.
Hofstede, Geert. Culture’s Consequences: Comparing Values, Behaviors, Instituti-
ons, and Organizations Across Nations. Thousand Oaks: Sage Publica-
tions, 2001. Štampano.
Hofstede, Geert, Gert Jan Hofstede, & Michael Minkov. Cultures and Organiza-
tions: Software of the Mind. New York: Mc Graw Hill, 2010. Štampano.
Hol, Edvard. Nemi jezik. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1976.
Štampano.
Industry Arabic. Let’s Address the Address: A Guide to Formal Letters in Arabic.
n.d. Veb. 22. 08. 2019.
Janićijević, Nebojša. „Uloga nacionalne kulture u izboru strategije promena u
organizacijama“. Ekonomski horizonti 16. 1 (2014): 3–15. Veb. 22. 08.
2019.
Mojić, Dušan. „Savremena interkulturna istraživanja organizacija: Projekat GLO-
BE“. Ekonomski horizonti 13. 2 (2011): 71–85. Veb. 22. 08. 2019.
Nardon, Luciara, & Richard M. Steers. „The Culture Theory Jungle: Divergence
and Convergence in Models of National Culture“. Rabi S. Bhagat &
Richard M. Steers (eds). Cambridge Handbook of Culture, Organizations,
and Work. Cambridge University Press, 2009. 3–22. Štampano.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 103
Ivana R. Gligorijević
University of Belgrade
Faculty of Philology
BOKRA, INSHALLAH:
ARAB BUSINESS CULTURE FROM SERBIAN POINT OF VIEW
Summary
Arab business culture was described using cultural dimensions proposed by Geert
Hofstede – Power Distance, Uncertainty Avoidance, and Individualism vs. Collectivism. Hof-
stede’s cultural model implies that Arab people are tolerant to unequal distribution of power,
anxious about ambiguous or unknown situations and very committed to their own group.
Arab business culture was further explained by Edward T. Hall’s cultural factors – context,
time, and space. Hall suggests that communication between Arabs is commonly governed by
104 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
rules of non-verbal communication, that Arabs feel comfortable to share their private space
with others and that they value human interaction over time and material possessions. These
two cultural models are widely used in business management, marketing, cross-cultural busi-
ness communication e.g.
We conducted an online survey based on Hofstede’s and Hall’s cultural models. The
respondents were asked to leave their comments, advice, and anecdotes about doing business
with Arabs. The survey was shared via various Facebook groups and pages that gather Serbian
workers in the Arab world. Most of them work in the Gulf states. The 57% out of 42 respon-
dents were women. Most respondents were born during 80’s (45%) and 90’s (23%) and most of
them hold an academic degree (83%). They mostly work in the following sectors: healthcare
(26%), hospitality (14%), education (12%) etc. Most Serbian workers reside in the UAE (31%),
Qatar (29%) and Kuwait (17%). They shared their experiences with Arab concepts of time and
space, implicit vs. explicit communication, hierarchy and authority, private life vs. business, in-
dividualism vs. collectivism, Islam and tradition in business, reputation, moral values, bargain-
ing, haggling, wasta, greetings, generosity etc. While some of the respondents’ comments un-
derpin Hofstede’s and Hall’s arguments, some other are totally opposite. There may be several
reasons for this: regional differences within the Arab world, the effects of globalization in the
Gulf states and, finally, point of view, which is Western-centric for the two authors, while Serb
respondents’ mindset is a bit closer to Arab culture and mentality.
Keywords: Arab Business Culture, Cultural Dimensions, GCC Countries, Serbian
Diaspora.
Софија Божић
Институт за новију историју Србије
sofijamisa@yahoo.com
Срба на тим просторима и као таква била је значајан фактор у њиховом кул-
турно-политичком развоју за време хабзбуршке владавине. Она се прости-
рала све од Истре до Боке Которске, а седиште је имала у Шибенику до 1841,
када је седиште премештено у Задар да би, због губитка Задра после Великог
рата, било враћено у Шибеник. Тек 1870. из Далматинске епархије издвојене
су Бока которска и Дубровник у посебну Бококоторску епархију. Пошто Беч
није имао поверења према православним поданицима сматрајући их
руским агентима, формирао је посебну митрополију са средиштем у аус-
тријском делу монархије, у Буковини. Њој су од 1874. подређене Далма-
тинска и Бококоторска епархија – до тада све од 1829. у саставу Карловачке
митрополије – што је требало да пресече или бар знатно отежа везе с источ-
ном царевином. Бококоторска епархија постојала је до 1931, а после држав-
ног уједињења Срба, Хрвата и Словенаца обе епархије, Далматинска и Боко-
которска, припојене су уједињеној Српској патријаршији (Савез удружења
православног свештенства СР Хрватске 1971). На епископском трону ових
епархија смењивали су се епископи један за другим, од првог, Венедикта
Краљевића, до последњег, Иринеја Ђорђевића у Далматинској епархији и од
Герасима Петрановића до Кирила Митровића у Бококоторској епархији
(Зорица 2008). Сви они агилно су деловали и на културном пољу, били су
покретачи многих важних културних акција, задужбина, друштава и уоп-
ште културног и политичког живота српске заједнице на далматинским
просторима, те су оставили значајан траг у историји српске цркве и српског
народа.
Ипак, први епископ Венедикт Краљевић (1810–1823) није био оми-
љен у народу због свог ангажовања на унијаћењу православних. Тој тежњи
била је подређена и Краљевићева идеја о оснивању гимназије и свештенич-
ког семеништа у Шибенику у коме би предавали унијатски свештеници из
Галиције (Милаш 1989; Милутиновић 1994). За разлику од њега, Краљеви-
ћев наследник Јосиф Рајачић (1829–1834), дотадашњи архимандрит мана-
стира Гомирје, био је дочекан с одушевљењем и за пет година, колико је
остао на месту епископа, оправдао је очекивања Срба у Далмацији (Петко-
вић 2009). За то, релативно кратко време, он је трајно консолидовао верски
живот српске православне заједнице (Зорица 2017). Како би одолео покуша-
јима уније, посветио се уређивању епархије и формирању што квалифи-
кованијег свештеничког кадра (Радонић 1938; Радонић 1951). Његова борба
против уније тако је добила просветитељску димензију и с тим у вези треба
истаћи неколико момената. Најпре, на вешт начин је успео да избегне укла-
њање руских богослужбених књига из православних цркава, што је од њега
тражила далматинска влада по налогу самог цара (Влачић 1934). Затим, по-
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 107
ски лист (АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11221-1-8; Јачов 1983; Ка-
шић 1975).
Стално изложен нападима с разних страна, Милаш је био велика
сметња непријатељима православља и требало га је уклонити с положаја
далматинског епископа. У ту сврху послужио је случај бококоторског
владике Доситеја Јовића (1908–1910), наследника Герасима Петрановића и
блиског Милашевог сарадника, који је био уплетен у финансијску аферу.
Иако тај случај није научно истражен, није тешко претпоставити да је
епископ Јовић био на превару увучен у нечасну игру из које нема излаза и да
је, схвативши најзад о чему се ради, решио да оконча живот самоубиством
(Вуковић 1996; Јачов 1983). Било како било, Милаш је искомпромитован и
поднео је оставку, а Јовића је наследио епископ Владимир Боберић (1911–
1917). Иако начин живљења тог владике, како изгледа, није био у складу с
његовим положајем (Васин 2016), епископ Боберић оставио је траг у култу-
ри, бавећи се црквеном музиком и компонујући низ запажених сакралних,
али и световних композиција. Осим катихетиком и канонским правом,
посвећивао се и књижевности, пишући и преводећи песме и приповетке
(Вуковић 1996).
У исто време када је на положају бококоторског епископа био Вла-
димир Боберић, на трону епископа Далматинске епархије налазио се Дими-
трије Бранковић (1913–1920). Тај положај он је заузимао у ратно време, вео-
ма тешко за све Србе, па и за оне у Далмацији. Вероватно свестан чињенице
да би нелојалним понашањем могао само погоршати незавидну ситуацију
српске заједнице, далматински владика трудио се да аустријске власти ни-
чим не провоцира (Вуковић 1996; Bralić 2019). Његов наследник епископ
Данило Пантелић (1921–1927) хиротонисан је 25. децембра 1920. године, у
време када се епархија са српске етничке периферије већ налазила у новој
југословенској држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, не изузи-
мајући из своје јурисдикције ни православне Далматинце с територија које
су припале Италији. (Кашић 1975). Још краће од епископа Пантелића на
положају далматинског епископа био је Максимилијан Хајдин, само три
године (1928–1931). Свечаности његовог устоличења присуствовали су и
римокатолички бискуп и епископ Англиканске цркве. Бискуп Јеролим Ми-
лета и епископ Хајдин говорили су том приликом у духу верске и национал-
не слоге и сарадње. Нови владика одмах је показао интересовање за рад
Привредно-културне матице, организације која се бавила социјално-еко-
номским и културно-просветним препородом северне Далмације (Глас
1929).
112 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Извори и литература
Извори
Архив Српске академије наука и уметности (АСАНУ), Заоставштина Стева-
на Роце, 11211/6-46, 52; 11219-39, 11221-1-8
Глас Привредно-културне Матице за Сјеверну Далмацију 5 (11. IV 1929); 142
(23. III 1933)
114 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Литература
Бакотић, Лујо. Срби у Далмацији од пада Млетачке Републике до уједињења.
Београд: Аполон Ко., 1991. Штампано
Берић, Душан. „Цртице из прошлости Срба у Далмацији. Српска дјевојачка
школа у Задру“. Српска ријеч – орган главног одбора Срба u Хрват-
ској 313 (1950): 26–31. Штампано
Божић, Софија. Политичка мисао Срба у Далмацији: Српски лист/глас
1880–1904. Београд: Институт за новију историју Србије, 2001.
Штампано
Божић, Софија. Срби у Хрватској 1918–1929. Београд: Институт за новију
историју Србије, 2008а. Штампано
Божић, Софија. „Срби у Далмацији после Првог светског рата – отварање
питања“. Српско-далматински магазин 3 (2008б): 39–57. Штампано
Божић, Софија. „Српско друштво у Далмацији после Првог светског рата:
скица за синтезу историјског искуства у првој југословенској држа-
ви“. Љетопис Матице српске у Дубровнику: реферати и саопште-
ња: зборник радова I. Момчило Суботић (прир.). Београд: Матица
српска у Дубровнику–„Мирослав“, 2010, 271–285. Штампано
Божић, Софија. „Срби у Далмацији од уједињења до слома Југославије
(1918–1941): Кратак осврт“. Братство XXI (2017): 275–292.
Штампано
Bralić, Ante. „Zadarski Srbi u tranziciji 1917.–1921.“. U vrtlogu povijesnih
zbivanja na istočnojadranskom prostoru – Početak 20. stoljeća: zbornik ra-
dova. Ante Bralić, Branko Kasalo (ur.). Zadar: Sveučilište u Zadru, Odjel
za povijest, 2019. 67–91. Штампано
Васин, Горан. „Чаша жучи владике Мирона Николића – Карловачка митро-
полија у Првом светском рату“. Српске студије 7 (2016): 26–53.
Штампано
Влачић, Љубо. „Јосиф Рајачић као далматински епископ“. Гласник Исто-
риског друштва у Новом Саду VII/1–3 (1934): 164–178. Штампано
Влачић, Љубо. Пантелејмон Живковић као далматински епископ (по нео-
белодањеним тајним актима архиве далматинског намесништва).
Сарајево: Државна штампарија, 1937. Штампано
Вуковић, Сава (епископ шумадијски). Српски јерарси од деветог до двадесе-
тог века. Београд–Подгорица–Крагујевац: Евро–Унирекс–Каленић,
1996. Штампано
Главна задруга за народно просвећивање (Београд). Северна Далмација не-
кад и сад: одлучна реч у критичном часу. Београд: Главна задруга за
народно просвећивање, 1939. Штампано
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 115
Sofija Božić
Institute for Recent History of Serbia
SUMMARY
Since the beginning of the nineteenth century, when the Serbs in Dalmatia received
an independent eparchy, until the Second World War, in the episcopal throne of the Serbian
Orthodox Church there was a series of bishops that left a deep trace in the education, culture
and history of the Serbian people. Among them there were such giants as the latter Patriarch
Josif Rajačić (1829-1834), a great organizer Stefan Knežević (1853-1890), one of the best cano-
nists and historians of his time Nikodim Miloš (1890-1910) or a capable and dedicated Irinej
Đorđević (1931–1952). Josif Rajačić, known for his resistance to the attempts to convert Ortho-
dox Serbs, managed to open the seminary in Šibenik. The school, a few years later moved to
Zadar, has achieved remarkable results in upbringing, education and raising the cultural level of
the Dalmatian clergy. During the time of Bishop Knežević, she experienced a further rise, but
that bishop remained remembered after establishing an endowment for the education of Ser-
bian youth from Dalmatia and her education at universities in Vienna and Graz. Nikodim Mi-
laš continued through his predecessors. He reformed the seminary in Zadar, he was creditable
for opening the first gymnasium in Dalmatia where the teaching language was Serbo-Croatian,
forced the opening of schools in rural areas, provided scholarships to poor students. Milaš also
showed the zeal and care for the cultural and educational revival of his compatriots in the field
of science and publicity, as the author of numerous books and studies and as an engine or
editor of several important newsletters of the coastal Serbs. In the Yugoslav state, burdened
with the problems inherited from the period of the Habsburg monarchy, which also greatly
118 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
affected the Serbs from the Adriatic region, bishop Irinej Đorđević contributed the greatest
contribution to the cultural development of the Serbian population from that area. As its spiri-
tual leader, but also as the president of the Privredno-kulturna matica za severnu Dalmaciju, he
initiated various projects - such as building the boarding school for Orthodox Serbian children
from the Dalmatian eparchy - whose goal was to improve the position of the Serbian commu-
nity in the Dalmatian eparchy. Thanks to the efforts of the Dalmatian bishops, the Serbian
people came gradually, slowly and painstakingly, from the darkness of ignorance and non-cul-
ture in which the authorities, for political reasons, held them for centuries, persistently obstruc-
ting their need for a more dignified life.
Key Words: Dalmatian eparchy, Serbian Orthodox Church, Josif Rajačić (1829-1834),
Stefan Knežević (1853-1890), Nikodim Miloš (1890-1910), Irinej Đorđević (1931–1952).
Јелена M. Павловић
Универзитет у Крагујевцу
Филолошко-уметнички факултет
jelena.pavlovic@filum.kg.ac
jeca.pavlovic.krusevac88@gmail.com
1. Увод
1
Рад је рађен у оквиру пројекта Динамика структура савременог српског
језика, ОИ 171480, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког раз-
воја Републике Србије.
120 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
1.2. Корпус
Корпус обухвата:
(а) Уставе настале у току 19. века: Сретењски устав (1835), Султан-
ски хатишериф (Турски устав) (1838), Устав Кнежевине Србије (1869), Ус-
тав Краљевине Србије (1888) и Устав Краљевине Србије (1901)2.
(б) Устројенија: Устројеније Државног совјета3 (донето 1839, штам-
пано 1840), Устројеније војске (донето 1839, штампано 1840), Устројеније
општинских судова (1840), Устројеније Апелационог суда (1840).
(в) Предлог закона о народним школама4 (донет 1898, штампан
1899).
Прелиминарни корпус чини 19 заклетви владара (кнеза и краља),
државних чиновника (намесника и чланова судова), војника и наставника.
Узете су у разматрање заклетве оних занимања која се сматрају важним и
престижним за функционисање младе српске државе у 19. веку. Корпус обу-
хвата опште друштвене заклетве обећања и то: владарске заклетве, чинов-
ничко-административне заклетве, војне заклетве и професионалне заклетве
(о подели заклетви в. одељак 2.2).
2. Заклетва
2
У раду биће коришћене скраћенице Устав 1835, Устав 1838, Устав 1869,
Устав 1888 и Устав 1901. Устав из 1901. обухваћен је корпусом јер представља послед-
њи устав донет за време династије Обреновића.
3
Скраћеница обухвата скраћени назив документа, редни број документа у
Зборнику закона и уредбених указа, годину доношења и годину штампања закона, као
и број странице. Скраћеница Пр. означава да је документ штампан у додатку зборни-
ка, а редни број у додатку означен је арапским бројем.
4
Користићемо скраћеницу Белешке 1898.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 121
5
За заклетву у античком грчком правном систему в. Аврамовић 2011: 24–47.
124 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
3. Анализа
Анализом је обухваћено 19 заклетви, од чега је 12 у облику директ-
ног говора, а 7 у облику индиректног говора. Основни облик у коме је дата
заклетва је директни говор. Оба типа заклетви се састоје од оквира и центра
(саме заклетве).
6
Анализа оквира обухвата и примере са директним и индиректним заклет-
вама. Такође, неки факултативни делови оквира могу се наћи у самој заклетви.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 125
(3) Примајући власт Краљевску у своје руке, Краљ полаже пред На-
родном скупштином заклетву која овако гласи: „Ја (име), ступајући на престо
Краљевине Србије и примајући Краљевску власт, заклињем се свемогућим
Богом и свим што ми је најсветије и најмилије на овоме свету […]. Изричући
свечано ову моју заклетву пред Богом и народом, призивам за сведока Господа
Бога, коме ћу одговор давати на страшноме његовом суду. Тако ми Господ
Бог помогао! Амин!“ (Устав 1888: 16)
7
У овом примеру део пред Богом и народом налази се у самој заклетви, а не у
оквиру.
126 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
8
У примеру с краја века, из 1899. године.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 127
9
Конструкција са постпозицијом атрибута карактеристична је за почетак ве-
ка, а са препозицијом атрибута за крај века.
128 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
(10) Примајући власт Краљевску у своје руке, Краљ полаже пред На-
родном скупштином заклетву која овако гласи: „Ја (име) ступајући на престо
Краљевине Србије и примајући Краљевску власт, заклињем се свемогућим
Богом и свим што ми је најсветије и најмилије на овоме свету, да ћу чувати
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 129
независност Србије и целину државне области [...] Изричући свечано ову моју
заклетву пред Богом и народом, призивам за сведока Господа Бога, коме ћу
одговор давати на страшноме његовом суду. Тако ми Бог помогао! Амин!“
(Устав 1888: 16).
10
О војним заклетвама у Србији у току 19. и почетком 20 в. Поповић 2011.
130 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
заклетве истакнута као изузетно важна особина, што показују следећи при-
мери:
4. Закључак
Утврђено је следеће:
1. Базична формула заклетве током целог периода остаје стабилна и
састоји се од перформативног глагола и објекатске реченице уведене вез-
ником да.
2. Измене постоје на плану садржаја, а сви елементи имају идеолош-
ку подлогу и мењају се у складу са историјским тренутком.
3. Све заклетве су у својој основи религиозне заклетве, с тим да до-
минирају елементи световног с обзиром на европеизацију српске државе и
српског правног система.
4. Елементи сaкралног се огледају у изговарању заклетве над часним
крстом и јеванђељем или у присуству свештеног лица, у заклетви свемогу-
ћим/једним Богом и Светом Тројицом, у формули Тако ми Бог помогао, у
помињању одговора пред страшним судом, у призивању Бога за сведока
итд.
5. У формама заклетви пратимо вертикалу традиционалне везаности
српске државе и православне цркве, уз значајну разлику да је у 19. веку вер-
ност световној власти, уставном поретку и краљу стављена испред верности
Богу, што је у општем складу са развојем правног система заснованог на
рационалности.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 131
Извори и литература
Аврамовић, Сима. „Религија и право – заклетва у античком грчком судском
поступку“. Зборник Матице српске за класичне студије 13 (2011):
21–50. Веб. 25. 7. 2019.
Грковић-Мејџор, Јасмина. „О прасловенским формулама заклињања“. Грко-
вић-Мејџор, Јасмина. Историјска лингвистика: когнитивно-типо-
лошке студије. Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижар-
ница Зорана Стојановића, 2013. 314–339. Штампано.
Давидовић, Димитрије. Устав Књажества Сербије. Крагујевац: Књажевско-
србска типографија, 1835. Дигитална библиотека Народне библио-
теке Србије. Веб. 25. 7. 2019.
Државна штампарија (Београд). Устав Књажества Србије. Београд: Држав-
на штампарија, 1869. Дигитална библиотека Народне библиотеке
Србије. Веб. 25. 7. 2019.
Државна штампарија (Београд). Стенографске белешке о седницама Народ-
не скупштине Краљевине Србије за 1898. годину. Београд: Државна
штампарија, 1899. Штампано.
Државна штампарија Краљевине Србије (Београд). Устав Краљевине Ср-
бије. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, 1901. Диги-
тална библиотека Народне библиотеке Србије. Веб. 25. 7. 2019.
Ђаповић, Ласта. Заклетва на тлу СФР Југославије. Београд: Етнографски
институт САНУ, 1977. Посебна издања Етнографског института
САНУ. Веб. 25. 7. 2019.
Књигопечатња Књажества србског (Београд). Сборник закона и уредба и
уредбених указа издани у Књажеству Србском од времена обнаро-
дованог Устава земаљског (13. февр. 1839. до апр. мес. 1840). Београд:
Књигопечатња Књажества србског, 1840. Штампано.
Краљевска државна штампарија (Београд). Устав Краљевине Србије. Бео-
град: Краљевска државна штампарија, 1888. Дигитална библиотека
Народне библиотеке Србије. Веб. 25. 7. 2019.
Liebbald-Ljubojević, Julius. „Prisega u našem narodu“. RAD JAZU 16 (1871): 22–58.
Digitalna zbirka Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Veb. 25. 7. 2019.
Павловић, Марко. „Заклетва у историји српске уставности“. Зборник радова
Правног факултета у Новом Саду LII/4 (2018): 1559–1576. Веб. 25. 7.
2019.
132 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Jelena M. Pavlović
Summary
The subject of this paper is the analysis of semantic and syntactic structures of oaths
in administrative and legal text originating from the Principality/Kingdom of Serbia in the 19th
century. Тhe main focus of the paper are the oaths of the King/Prince, state officials, soldiers
and teachers. We have established that the syntactic structure of oaths is consistent and that it is
comprised of the performative verb заклети се and a few object complements introduced by
the conjunction да. On the semantic level, oaths consist of a description of duties and a loyalty
oath, as well as a commitment statement expressing that one will fulfill their duties towards the
state and God diligently. Many of the oaths contain a statement concerning one’s commitment
to God and one’s faith and duties to God, which demonstrates how much of an impact religion
had on the daily life in Serbia in the 19th century. The form of the oaths is based on the forms of
sanctions in medieval times, thus, we can note some repeating formulas, such as одговор Богу
на страшноме суду. In the structures of oaths we follow the traditional hierarchy and bond
between the Serbian government and the Orthodox Church, with the notable difference in the
19th century, where the loyalty towards the sacral government, the Constitution and the King
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 133
has precedence over one’s loyalty to God, further supporting the general development of the
legal system which is based on rationality and the development of Serbia as a modern, Euro-
pean state.
Key words: oath, legal texts, 19th century, performative verbs, syntax, semantics,
religion
Ивана Кнежевић
Универзитет у Београду
Православни богословски факултет
iknezevic@bfspc.bg.ac.rs
Зоран Ранковић
Универзитет у Београду
Православни богословски факултет
zrankovic@bfspc.bg.ac.rs
1
Графемом ě обележена је црквенословенска графема „јат“. Наводићемо по
неколико примера ради илустрације.
140 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Извори и литература
Грицкат, Ирена. „Језик књижевности и књижевни језик – на основу српског
писаног наслеђа из старијих епоха“, Јужнословенски филолог
XXVIII/1-2 (1969) 1-36. Штампано.
Драгићевић, Рајна. Српска лексика у прошлости и данас. Нови Сад: Матица
Српска, 2018. Штампано.
Ивић, Павле, и Јован Кашић. „О језику код Срба у раздобљу од 1804. до
1878. године“. Историја српског народа, V/2, Београд: Српска књи-
жевна задруга, 1981, 311-380. Штампано.
Кнежевић, Ивана, и Зоран Ранковић, „О неким аспектима црквеног адми-
нистративног стила“. Филологија културе, књ. 1. Зборник радова са
Четврте међународне научне конференције (9-11. јун 2016), Алексан-
дра Вранеш, Љиљана Марковић (ур.). Београд: Филолошки факултет
2016, 65-75. Штампано.
Кончаревић, Ксенија. Поглед у теолингвистику. Београд: Јасен, 2015. Штам-
пано.
Младеновић, Александар. Историја српског језика. Одабрани радови. Бео-
град: Чигоја штампа, 2008. Штампано.
Ранковић, Зоран и Мирослав Лазић. Уредбе и прописи Митрополије бео-
градске 1857-1876. Приредили Зоран Ранковић и Мирослав Лазић.
Библиотека Архива Епархије браничевске. Књига 2. Пожаревац:
Епархија браничевска, 2010. Штампано.
Ранковић, Зоран. „Графијска и ортографско-фонетска обележја Уредаба и
прописа Митрополије београдске“. Теолингвистичка проучавања
словенских језика. Јасмина Грковић-Мејџор и Ксенија Кончаревић
(ур.). Београд: САНУ, 2013, 465-472. Штампано.
142 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Ivana Knežević
University of Belgrade
Orthodox Theological Faculty
Zoran Ranković
University of Belgrade
Orthodox Theological Faculty
Summary
In this paper we have looked at the administrative documents collected in the book
The Statues and Regulations of the Belgrade Metropolitanate: 1857‒1876, from the point of view
of vocabulary. In particular, the use of foreign words and their linguistic and stylistic expression
has been researched. Mutual linguistic influences and permiation are the result of contacts
between linguistic and cultural communities and are the reflection of their changing relation-
ships. Research has shown that the lexical system of the Serbian language is prone to change,
flexible, open, willing to receive foreign influences, that gaps can be filled from the right resour-
ces. Data on lexical changes are important for diachronic semantic research on the develop-
ment of the lexical fund of the Serbian language.
Keywords: theolinguistics, sacral communicative culture, administrative style, Statues
and Regulations, words of foreign origin.
Миланка Бабић Вукадинов
Библиотека града Београда
milabv@gmail.com
Сажетак:
У историјским романима Добрице Ћосића као једна од присутних везивних
нити су и хришћански мотиви, тј. религиозност књижевних јунака. У раду, као у мозаи-
ку, разматра се религиозност ликова и колико верска осећања утичу на њихов доживљај
света, на њихово делање, њихове односе са другим људима. И одсусутво вере у јунака
романа осликава свет без Бога и његове реперкусије на остале људе. Колико и како рели-
гиозност Ћосићевих јунака стварају особени свет „моравског човечанства“ једно је од
питања у тумачењу његових романа.
Кључне речи: религиозни мотиви, роман : Корени, Време смрти, Деобе, Време
власти, Бајка
I Увод
У својим романима Добрица Ћосић даје слику српске породице, би-
ло да живи на селу или граду, која није идилична патријархална породица. У
породицама живе заједно несрећни људи; кoји се осећају нападнутим, изне-
вереним и стално су у одбрамбеном ставу који пак, изазива опет нападе и та-
ко, као у неком врзином колу, сви су једни против других: отац против сина,
син против оца, муж против жене, брат се устремљује на рођеног брата,
мајка против ћерке, слуга против газде. Њихов конфликтни однос напада и
одбране, изникао је у породичном миљеу у коме је љубав скрајнута и схва-
ћена као слабост, њихови међусобни односи су оптерећени страхом, који
понекад експлодира у мржњи, жељи за осветом, стицањем материјалног
богатства, покоравању свом ауторитету, чак и најближих.
Усамљеност и туга коју живе, Ћосићеви јунаци схватају као судбину,
фатум који се не може променити. Понекад молитва Богу, очај који их баца
на колена пред Њим, подари им трен наде да се могу издићи изнад трагичне
судбине, али врло брзо схватају да се за све у животу морају свим снагама
борити и врло често и изгубити. Аћим, Ђорђе, Симка, Милена, Иван, Бог-
дан сви они имају трагичне судбине и њихове приче се завршавају поразом.
144 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
1
Владета Јеротић: Хришћанско и антрополошко бдење над романом Време
смрти Добрице Ћосића у Писац и историја: зборник радова о Добрици Ћосићу, Трсте-
ник: Народна библиотека „Јефимија“, Београд: Српска књижевна задруга, 2005, стр.
101.
2
Бадњи дан и Божић су претхришћанског, паганског порекла, и оба празника
своје корене вуку из паганског култа предака, за који се сматра да је најстарији међу
свим култовима, а чији су варијатети у античком свету Азије, Африке и Европе били
широко распрострањени и познати, па и старим Словенима.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 145
3
И још додаје у свађи отац Вукашину: да му не долази на сахрану и гроб, „ова
кућа није више твоја“, да је од те вечере мртав за оца... цитирано према: Добрица
Ћосић: Корени, Београд: Гутенбергова галаксија, 2002, стр. 46.
4
Добрица Ћосић: Корени, Београд: Гутенбергова галаксија, 2002, стр. 45.
5
Исто, стр. 50-51.
146 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Симка, по први пут, у пуној светлости види свој несрећни брак, до-
живљавајући га као казну којом су је казнили мајка и Бог.6
Раскол у породици на најлепши породични празник означава рас-
пад једног света, јер Вукашин одлази једним путем, а Аћим и Ђорђе другим
и тако се једно доба Катићевих окончава тешким губитком породичног
заједништва, болним расколом за сваког члана породице. За то обескорења-
вање, Аћим каже: „Ја више не постојим. Ја сам ишчупан.“
Православни манастири су од памтивека за вернике биле куће Бо-
жије, у којима се дубоко зароњени у себе и своје грешне душе гледали у
Небо; у њима се лечило, писало, стварао темељ заједнице. Црква је кроз ве-
кове ропства водила и чувала народ и као таква била је свакодневница сва-
ког верника. Време које описују Корени је време Тимочке буне (1883. године,
владавина краља Милана Обреновића) и вера у Бога и православно тумаче-
ње Његове природе је неупитно. Вера у Господа Исуса Христа је природна,
са њом су се наши преци рађали и у њој и због ње умирали, њоме су и своје
животе мерили, колико су грешни и колико су Богу послушни.
Када мајка Симки предложи да превари Ђорђа и остане трудна са
неким другим мушкарцем, њој се чини да је то глас нечастивог. Толико је од
њене душе далек грех.
И прво моли помоћ и милост од Господа. Али негде се та мистична
веза Бога и Симке прекинула.
У тишини зимског сумрачја, Симка се „срела...са очима на икони:
оне су је гледале са таквом равнодушном мржњом да није могла да изусти
спремљени молитвени поздрав.“7
Одлазак у манастир, сусрет са монахом Методијем и ноћ проведена
у гробници („хладан бол у коленима од клечања...утрнуле усне од љубљења
камена; онда се подвукла под гробницу и, с лицем притиснутим на камену
коцку пода...“) више су слика „у обредном кључу иницијацијске пробе“, а не
као православни обред.
6
„А њена помрчена свест може само да се чуди, и бол од ударца тоне на само
дно тог чуђења...прошлост, погубљена и заборављена у пословима, виси сада сва пред
њом, похабана и у ритама, као сиротињско одело. Никада до овог тренутка није поми-
слила да јој је живот јадан и пуст....никад јој није био тако гадан и ружан као ове ноћи.
Како то раније није видела и осетила? И како је могла да се уда за њега и да живи с
њим?“ цитирано: Добрица Ћосић: Корени, Београд: Гутенбергова галаксија, 2002, стр.
51, 53
7
Добрица Ћосић: Корени, Београд: Гутенбергова галаксија, 2002, стр.102
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 147
8
Исто, стр.104-105
9
„Тако, до дубоко у ноћ, уморена и скрхана, не осећајући хладан бол у коле-
нима од клечања ни утрнуле усне од љубљења камена; онда се подвукла под гробницу
и, с лицем притиснутим на камену коцку пода, суво је јецала једне те исте речи: „Сина,
сина ми, Господе, дај...“ цитирано: Добрица Ћосић: Корени, Београд: Гутенбергова га-
лаксија, 2002, стр. 106
10
Добрица Ћосић: Корени, Београд: Гутенбергова галаксија, 2002, стр.33
11
Исто, стр.33
148 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
12
Добрица Ћосић: Корени, Београд: Гутенбергова галаксија, 2002, стр. 79
13
Исто, стр. 80
14
Исто, стр.103
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 149
унутрашњем простору дела, ствара уметничку слику света коју писац носи у
себи, у којој се реализује пишчев доживљај бића и живота.
У Коренима однос човек – Бог је лични, жеље су породичне, смеште-
не у кућном, породичном миљеу, у ужи простор; у Деобама и Времену смр-
ти тај однос се помера ка историји, поље деловања је широк простор Ср-
бије, да би у Времену власти однос опет био личнији, али шири него у Коре-
нима, јер се истражује однос између Бога- друштва (голооточка заједница:
осуђеници и чувари; Комунистичка партија Југославије) – појединца.
Поједностављена схема тог односа је:
Корени: кућа – појединац – Бог;
Деобе и Време смрти: појединац (као симбол народа) – Бог – Србија;
Време власти: појединац и друштво – Бог – острво, град, село.
Проћи ће седам година, када је у објављеном роману Деобе (1961)
црква место под чијим високим сводовима, међу светитељима на фрескама,
затворен српски народ, осуђен на смрт, открива најдубље истине о себи, а
Добрица Ћосић у „Открићу“ исписује једну од најлепших и најтрагичнијих
страница српске књижевности.
15
Сељаци затворени у цркви, верују у спас, да се никакво зло не може десити:
„Место је свето, црква је, постају смерни, свечани, а камени зидови цркве обећавају
сигурност... Лица су сва иста, смеђа, спасена... Жив сам. Жив је. Живи смо... Љубе руке
један другом, љубе омалтерисане зидове, камене стубове. Камен љубе. Смерно и за-
хвално. Радост нема ниједну реч, ниједан узвик. Ниједан велики покрет... Почиње тихи
плач. Плач смирења. Очаја. Очајничке радости.“ цитирано: Добрица Ћосић: Деобе 1,
Београд: Просвета, 1973, стр. 30
16
Добрица Ћосић: Деобе 1, Београд: Просвета, 1973, стр. 29
17
Добрица Ћосић: Деобе 1, Београд: Просвета, 1973, стр.29
18
Исто, стр.43, 35, 42
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 151
цвета, мирише и рађа моје је...Кад поженим све синове, нико неће бити
богатији од мене...Био сам најбољи војник у пуку...“19
У том очајању, остаје им само вера у Свемогућег („...Има бога. Има
правде, не бојте се... Спаси нас, Господе, Мајко божја, славо наша, спаси
нас./ Вјерују во јединаго бога оца сведржитеља творца неба и земље./
Господе, помилуј нас, спаси нас...“20 ) и тако се страх, вера и нада преплићу
и дижу ка Небу, тог момента реалног места опстанка, ма како оно било у
суштини једна есхатолошка категорија: „Ти верујеш./ Све верујемо./ Веру-
јем да смо спасени./ У цркви смо, како да не верујемо./ Хтели само да нас
заплаше...“ 21
Градацијски слажући слике очаја и наде, писац ствара слику света у
којој је трагично осећање живота доминантно, и протеже се кроз све романе
Добрице Ћосића.
Зато је Бог код Ћосића представљен кроз опозитне слике свемогу-
ћег власник живота и смрти човека, који неминовним прихватањем своје
грешности и Његове (све)воље можда може да се Његовим милосрђем
спаси и избави вечних мука.
„Људи, бог је свемоћан. Децо, све је у његовој руци. Све је његова
воља. Само он може да нас спасе. А ово што смо дочекали, заслужили
смо....Дошао је страшан суд.... Да се исповедимо. Поштено, као да смо са-
ми, докраја. Све....Постоји бог. Мора да постоји... Ако има бога. Има, има.
...Онда, за сваки случај, да ми сви један другоме све опростимо.... Да
умремо сви једнаки/ Зато што нам је и смрт једнака...“ 22
Агонију окончавају два рафала који пресецају „молитву, дах и
погледе. И сузење. И наду.“23 Немци минирају цркву, убијају све затворене
у цркви и пале село. Убијање невиног народ је архетипска слика „пас-
халног јагњета 24, (која) симболизује жртвовање српског народа за време
ропства“ 25 од Турака до нациста и комуниста. У тишини и ватри спаљене
цркве оживљава један друг(ачиј)и живот, надживот, метафизика Бога, као
19
Исто, стр. 48-49
20
Исто, стр. 55
21
Исто, стр.32
22
Добрица Ћосић: Деобе 1, Београд: Просвета, 1973, стр. 70-73
23
Исто, стр.56
24
Пасхално јагње је симбол Господа Исуса Христа, и жртвовање јагњета у
религијском жртвеном обреду је симбол жртве Господа за искупљење и опраштање
нашег, људског греха.
25
Оливера В. Радуловић: Библијски архетипски обрасци у Сеобама и Корени-
ма, у: Књижевно дело Добрице Ћосића, Београд : Филолошки факултет, 2018, стр.147
152 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
26
Добрица Ћосић: Деобе 1, Београд: Просвета, 1973, стр., стр.83
27
Добрица Ћосић: Време смрти 1, Београд: Просвета, 1972, стр. 26
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 153
28
Књига о Јову (Библија, Београд: Библијско друштво, 1992)
29
Владета Јеротић: Хришћанско и антрополошко бдење над романом Време
смрти Добрице Ћосића у Писац и историја: зборник радова о Добрици Ћосићу, Трсте-
ник: Народна библиотека „Јефимија“, Београд: Српска књижевна задруга, 2005,
стр.102
30
Добрица Ћосић: Време смрти 3, Београд: Просвета, 1975, стр.50
31
Добрица Ћосић: Време смрти 1, Београд: Просвета, 1972, стр.33
154 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
која држи и сиромаха Толу Дачића „Па постоји, ваљда, неко ко у овој
васељени и злу одређује меру и век.“ 32
Молитва војника
На почетку рата разговорају председник српске Владе Никола Па-
шић и Вукашин Катић, политичар у опозицији. Катић тврди да смо више
гинули за друге него за себе, и опет нисмо стекли ни једног верног, истин-
ског пријатеља. Пашић верује у надземаљски поредак, надземаљску силу,
верује да нас је Бог сачувао због нечег и за нешто. Опозиционар доживљава
Бога као ауторитарног (Све)моћника, који захтева послушност и одговара:
„Бог чува све, али по својим разлозима. Искључиво под својим условима, а
32
Исто, стр.29
33
Добрица Ћосић: Време смрти 4, Београд: Просвета-Слово љубве, 1979,
стр.167-168
34
„... а после равно четири века, опет ће један краљ на слободној српској зем-
љи подићи задужбину достојну оних који подизаху Немањићи.... а он зида задужбину
која ће да надживи сва људска недела и претраје сва ропства и несреће овога века.
Смртоносца и поробљивача дочекаће Шумадија – новим велелепним храмом.... Први
велики православни храм... Надтрајаће он све људске градње овог времена, надживеће
и старе путеве и гробља.“ цитирано: Добрица Ћосић: Време смрти 4, Београд: Просве-
та-Слово љубве, 1979, стр.167-169
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 155
35
Добрица Ћосић: Време смрти 1, Београд:Просвета, 1972, стр.75
36
Добрица Ћосић: Време смрти 2 , Београд:Просвета, 1972, стр.378
37
Храст је свето дрво у веровању Срба. Најчешће је запис, у доба Карађорђа и
кнеза Милоша под храстом се причешћивало, деца се крштавала, свештеници светили
водицу. Због његове божанске природе храст је и бадњак, његова гранчица „забада се у
обредни хлеб који се на Бадњи дан меси за „младог бога.“ цитирано: Веселин Чајкано-
вић: Речник српских народних веровања о биљкама, Београд: Српска књижевна задру-
га: БИГЗ (Београдски издавачко-графички завод): Просвета: Партенон М.А.М., 1994,
стр.254
38
Добрица Ћосић: Време смрти2 , Београд: Просвета, 1972, стр.378
156 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
39
Милан Радуловић: Роман Добрице Ћосића, Беград: Институт за књижевност
и уметност, Фоча: Православни богословски факултет, 2007, стр.149
40
Исто, стр.149
41
Милан Радуловић: Роман Добрице Ћосића, Беград: Институт за књижевност
и уметност, Фоча: Православни
богословски факултет, 2007, стр.149
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 157
42
Даница Андрејевић: Антајски мит и идеологија у два романа Добрице Ћо-
сића, у Писац и историја: зборник радова о Добрици Ћосићу, Трстеник: Народна би-
блиотека „Јефимија“, Београд: Српска књижевна задруга, 2005, стр. 94
43
У Српском митолошком речнику Шпира Кулића одредница анђама упућује
на одредницу: ђаво.
(Шпиро Кулић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић: Српски митолошки
речник, Београд: Етнографски институт САНУ: Интерпринт, 1998, стр.10)
44
Слободан Селенић Човек тражи ђавола, поговор у: Добрица Ћосић: Бајка,
Београд: Београдски издавачко-графички завод, 1984, стр.388
158 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
45
Добрица Ћосић: Бајка, Београд: Београдски .издавачко-графички завод,
1984, стр.380
46
Стварањем лика Анђаме, Добрица Ћосић је додао у роману слој различитих
метафизичких система стварања света и човека, као и смисао њиховог постојања.
Анђама је митолошко биће, превасходно водено божанство. Анђама интегрише у себе
веровања, митове старих народа, од старог Египта, античке Грчке, претхришћанских
старих Словена. У њему синкретички су спојене особине сумерског бога Енкеа, сло-
венских богова Перуна и Световида, старогрчких Прометеја, Орфеја, Аполона или
Нептуна у римској митологији.
Веселин Чајкановић пише да је у борби са старом вером, хришћанској цркви
главни циљ је био уклањање великих, значајних богова, посебно врховног бога. „Не
могући да га потпуно елиминише, црква је од њега начинила злог демона, противника
Божјег. Главни бог из старе вере проглашен је за ђавола.“ Стари словенски Црнобог и
германски Водан изједначени су са ђаволом, који није постојао у паганизму европских
народа и постаје им познат тек прихватањем хришћанства. Његов извор је највероват-
није иранска религија, а непосредан извор је личност старозаветног сатана, и јудејска
народна веровања, есхатологија и апокалипса. (Веселин Чајкановић: О врховном богу у
старој српској религији, Београд: Српска књижевна задруга: БИГЗ (Београдски изда-
вачко-графички завод): Просвета: Партенон М.А.М., 1994, стр.123)
47
Јосип Броз Тито имао је и надимак Стари.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 159
служим. Против њега сам дигао буну. Али не за истину, него за веру и
наду.“48
За верника, и не само за њега, вера је на највећем искушењу када се
нада о савршеном свету „по свему друкчији од оног што јесте“ (библијски
рај, комунистички рај) суочи са стварношћу, која се „ни по чему није разли-
ковала од постојећег и познатог.“ Када се човек нађе у дилеми да ли да слу-
жи реалности или да остане заточник својих снова, ломи се и његова људска
судбина јер избор утиче на решавање низа егзистенцијалних питања, као
што су индивидуална судбина, идентитет појединца, индивидуално самопо-
штовање и самопоуздање; снага да се каже Не и Богу и Анђами и Човеко-
богу. 49
У Бајци хришћанска есхатологија первертирана, а у трилогији Време
зла и Времену власти 2 добија свој пуни израз када се зло божанство јавља
као човеко-бог, тј. човек заузима место
Бога, што доводи протоком времена да је човек без Бога у себи, а то
резултира нуклеарном апокалипсом, која свет претвара у пепео.
Стварањем лика Анђаме (ђавола), имагинарног, фантастичног бића
Добрица Ћосић је прекорачио границу реалног и закорачио у иреални свет
бришући границу између њих, а истовремено успевајући да постави низ
значајних питања о савременом човеку, који својим живљењем изражава
трагичну визију живота, што је основна филозофска и уметничка мисао
Ћосићевог стваралашта. Највише домете у сликању трагичне визије живота
Добрица Ћосић постиже имагинирањем националне историје већ следећим
романом: Време смрти (1-4; 1972-1979).
48
Добрица Ћосић: Бајка, Београд: Београдски .издавачко-графички завод,
1984, стр. 26, 31
49
Зато што је у Бајци „кондензовано историјско искуство и метафизичка
свест уметника“ и што је „то најтоплије, најискреније његово дело и...најмање патетич-
но и екстатично у тону и садржају“, неки критичари сматра Бајку најбољим Ћосиће-
вим романом, са чим се ми не бисмо сложили. (Милан Радуловић: Роман Добрице
Ћосића, Беград: Институт за књижевност и уметност, Фоча: Православни богословски
факултет, 2007, стр.159)
160 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
50
Предраг Палавестра: Српска сага и бољшевички мит, у Писац и историја:
зборник радова о Добрици Ћосићу, Трстеник: Народна библиотека „Јефимија“, Бео-
град: Српска књижевна задруга, 2005, стр. 113
51
Даница Т. Андрејевић: Историја, идеологија, биће у зборнику Књижевно
дело Добрице Ћосића, Београд: Филолошки факултет, 2018, стр.198
52
Добрица Ћосић: Време власти: Књига прва, Београд: Новости, 2004, стр.5
53
Исто, стр.5
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 161
54
Даница Т. Андрејевић: Историја, идеологија, биће у зборнику Књижевно
дело Добрице Ћосића, Београд: Филолошки факултет, 2018, стр.199
55
Исто стр.200
162 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
од Сократа до Франца Кафке. “56 Добрица Ћосић је, као и његови јунаци,
био актер оваквих конфликтних пресија, али га то није спречило да буде
критичан према теорији и пракси комунистичке идеологије.
Ћосићеви јунаци траже Истину, Љубав, Смисао живљења кроз раз-
не спасилачке идеологије, које пак траже безрезервну поданичку свест уз
чињење зла зарад будућег добра савршеног друштва, које човек не може да
оствари због своје несавршене природе.
Тога је донекле свестан и мајор Гаврило Станковић, стари српски
револуционар сећајући се прве руске револуције у Петрограду и тих дана
1905. године и зато каже: „...од рушења неправедног поретка постоји још
тежи циљ – променити себе; у својој кожи, око својих костију, међу својим
венама завести разуман поредак; у свом срцу постићи слободу, у својој глави
установити правду; средити свој себичлук и уразумити своју таштину.
Најпре ту, без убијања и рушења, у корену поткресати зло.“57
По тумачењу Владете Јеротића, речи мајора Станковића су „....вечна
животна истина, потекле из динамичног живота стваралачке метаморфозе
једног бившег марксистичког револуционара“ и Исус Христос је једини ре-
волуционар кога можемо препоручити за истинске промене које би донеле
мир човечанству и смирење човеку.58
Хришћански пут промене Јеротић види као „плодан бунт против
самог себе, и онда постепен преображај“, јер они који би да најпре руше, у
нади да ће насилним путем произвести у човеку и народну жељени прео-
крет, доносе несрећу свима. Они су читавим бићем окренути према споља,
трагично неспособни да схвате Хакслијеву мисао да постоји само један
кутак свемира који сигурно можемо поправити, а то смо ми сами. То се ви-
ди у разговора Николе Пашића и војводе Путника59, када Путник поставља
Пашићу суштинско питање...“Од чега вас је највише страх, господине
Пашићу?“, увек уздржани и опрезни Пашић (и овде, alias Добрица Ћосић)
мудро одговара. „Ако је од људи, највише ме страх од оних који због своје
56
Даница Т. Андрејевић: Историја, идеологија, биће у зборнику Књижевно де-
ло Добрице Ћосића, Београд: Филолошки факултет, 2018, стр. 200
57
Добрица Ћосић: Време смрти 3, Београд:Просвета, 1975, стр. 175
58
Јеротић, Владета: Хришћанско и антрополошко бдење над романом Време
смрти Добрице Ћосића у Писац и историја: зборник радова о Добрици Ћосићу, Трсте-
ник: Народна библиотека „Јефимија“, Београд: Српска књижевна задруга, 2005,
стр.105
59
Добрица Ћосић: Време смрти 4, Београд:Просвета-Слово љубве, 1979, стр.
539
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 163
идеје могу и да убију човека. По мом мишљењу, на земљи неће бити добра
све док човек може да убије човека који мисли и говори друкчије од њега“.
Истражујући у романима шта човек сме, а још више шта не сме да
чини као морално биће, Добрица Ћосић је заступао тезу да је човек апсолут-
на вредност, а не идеологија, било која. Демитологизирањем неприкоснове-
не власти и довођењем у питање коначност идеолошког суда, писац је отва-
рао простор за суштинску слободу човека, за истински избор у мишљењу и
делању сваког појединца.
Странице на којима је описан један од најстрашнијих светова, свет
без Бога у Времену власти 1 су оне које говоре о Голом отоку. Он је пара-
дигма за све злочине који се људи починили над другим људским бићем у
немилосрдној борби голог опстанка и дивљању луциферијанских лажи. Без
Бога етика не постоји: ако Бога нема, све је дозвољено.
Голи оток је простор и време без Бога, „свет тоталног нихилизма,
утопија зла: „Од када су људи смислили утопије, на острвима су их зами-
шљали и остваривали. Између воде и неба. И наши полицијски метафизи-
чари изабрали су острва. Голи оток за мушкарце и Свети Гргур за жене. На
тим острвима је...први пут остварена једна нихилистичка утопија. Утопија
зла. Права сатанина држава. Стварни почетак зле будућности човечан-
ства.“60 У тој утопији зла човекова личност, физичка, морална, психолошка,
је доведена до апсолутне деструкције.
Највећа беда идеологије је што је заборавила на биће, пише Ћосић.
„Марксистичка револуционарна прошлост Добрице Чосића давно
је у њему напуштена, вероватно од оног часа када је он у потпуности схва-
тио да је марксизам, и теоријски , и у пракси примењено учење – изопаче-
но хришћанство.“61
Прича Ивана Катића о његовом готово деветогодишњем робовању
на отоку смрти је једна од најпотреснијих у голооточкој литератури. 62
То је толико страшно мучење и самопонижавање на које су натера-
ни да Писац (књижевни лик alias Добрица Ћосић) каже: „Разболео сам се
од њиховог самопонижавања.“63
60
Добрица Ћосић: Време власти: Књига прва, Београд: Новости, 2004, стр. 110
61
Владета Јеротић,: Хришћанско и антрополошко бдење над романом Време
смрти Добрице Ћосића у Писац и историја: зборник радова о Добрици Ћосићу, Трсте-
ник: Народна библиотека „Јефимија“, Београд: Српска књижевна задруга, 2005,
стр.107
62
Добрица Ћосић: Време власти: Књига прва, Београд: Новости, 2004
63
Добрица Ћосић: Време власти: Књига прва, Београд: Новости, 2004, стр. 97
164 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
64
Исто, стр. 103
А оно што је Ивана отерало у зло Голог отока је реченица изговорена сестри:
„Рекао сам ти...да је сукоб Стаљина и Тита класичан догматски сукоб. Да такви сукоби
у религајама трају вековима. ...Сукоб између Стаљина и Тита може да траје сто година.
И после Титове смрти.“ цитирано: Добрица Ћосић: Време власти: Књига прва, Бео-
град: Новости, 2004, стр. 104-105
65
Добрица Ћосић: Време власти: Књига прва, Београд: Новости, 2004, стр.113
66
Исто, стр. 114-115
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 165
тобом. Свет у коме су сви моји страдали и у коме смо нас двоје страдали,
није више мој свет. Ни сину одавно нисам потребна,“ пише у писму брату.67
Њену дубоку патњу нико не разуме, а она сâма нема везу са највећим
Болесником у историји човечанства који је на себе узео све болести света –
Исусом Христом, јер преко болести се човек може очистити и приближити
Господу. То потврђују и речи доктора Радића у трећој књизи Времена смр-
ти: „Да људи не пате, да не разумеју туђи бол, не верујем да би заслужили
било какво добро.“
У једном тренутку Милена је завапила: „Боже, боже, шта сам доче-
кала! Брат ми немачки агент...а сину нисам мајка...Ко то претури овај свет
и наш живот тако да смо сви оно што нисмо?“ 68
Свет у коме јесмо оно што нисмо, а слобода ограничена злом другог
човека, свет у коме су љубав и доброта реткост, не може да опстане и тада
почиње очајничка битка за преживљавање погледа упртог у Небо.
Упркос Ћосићевој сумњи у срећан исход историје, с обзиром на
живу епску традицију, Богом дарованог светосавља, косовски завет и
понос на ратне победе у Великом рату, све оне смрти, од Косовског боја до
Јасеновца и Голог отока, трагично осећање живота носи у себи и клицу
отпора да се у борби против зла не одустане, јер „Патња једино зна пут
спасења. Само патња изнађе прави циљ и пут. И човеков, и народни. А не
идеје и идеологије.“
VII: Закључак
Добрица Ћосић је и хришћански писац јер се у његовим романима
тумаче, за хришћанство, уобичајени појмови као што су: спасење, жртво-
вање, кривица и кајање, вера, нада, љубав, гробље, парастос, Божић итд.
Многи његови јунаци, још од првог романа Далеко је сунце, па до последњег,
Време власти, су на хришћанском путу са свим via dolorosa мукама. 69
Јунаци Добрице Ћосића су људи који траже праву веру, спремни су
да страдају за њу, бране је свим снагама, али се и муче сумњама да ли је
„њихова“ вера спаситељска, не само за њих него и за ширу заједницу. У
67
Добрица Ћосић: Време власти: Књига прва, Београд: Новости, 2004, стр. 132
68
Исто, стр. 82
69
Владета Јеротић мисли да се „Добрица Ћосић, делимично и невољно (као
израз деловања његовог хришћанског националног несвесног) објавио и као хришћан-
ски српски писац.“ цитирано : Владета Јеротић: Хришћанско и антрополошко бдење
над романом Време смрти Добрице Ћосића у Писац и историја: зборник радова о До-
брици Ћосићу, Трстеник: Народна библиотека „Јефимија“, Београд: Српска књижевна
задруга, 2005, стр.107
166 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Литература:
1. Андрејевић, Даница: Антајски мит и идеологија у два романа Добрице
Ћосића, у Писац и историја: зборник радова о Добрици Ћосићу, Трсте-
ник: Народна библиотека „Јефимија“, Београд: Српска књижевна задру-
га, 2005
2. Андрејевић, Даница: Историја, идеологија, биће у зборнику Књижевно
дело Добрице Ћосића, Београд: Филолошки факултет, 2018,
3. Егерић, Мирослав: Дух и роман: есеји о романима Добрице Ћосића, Бања
Лука- Београд: Задужбина "Петар Кочић", 2001
4. Јеротић, Владета: Хришћанско и антрополошко бдење над романом Вре-
ме смрти Добрице Ћосића у Писац и историја: зборник радова о Добри-
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 167
Milanka Babić
City Library of Belgrade
In the historical novels of Dobrica Cosic, one of the connecting threads are Christian
motifs, i.e. religiosity of literary heroes. In the work, as in the mosaic, the religiosity of the cha-
racters is discussed and how religious feelings affect their life in the world, their actions, their
relationships with other people. And the absence of faith in the novel's hero depicts a world
without God and its repercussions on other people. To what extent and how the religiosity of
Cosic's heroes create the special world of "Moravian humanity" is one of the questions in the
interpretation of his novels.
Кеywords: religious motives, novels: The Roots (Корени), The Time of death (Време
смрти), The Divvy (Деобе), The Time of Authority (Време власти), The Fairy tale (Бајка)
Ивана Јовановић
Филолошка гимназија, Београд
vasdejks@gmail.com
РЕЛИГИЈСКО-ЕТИЧКА И ПСИХОСОЦИЈАЛНА
ВЕРБАЛИЗАЦИЈА МОТИВА У ПОЕЗИЈИ
ЗА ДЕЦУ РАДЕТА ЈОВАНОВИЋА
Сажетак
У раду је анализирана мотивска структура у поезији Радета Јовановића – и то у
песмама за децу, и у песмама о деци за одрасле. Корпус нашег истраживања чиниле су
четири збирке – Док је чекам, Звездана, Држава детета и Моја омиљена књига, и
утврђено је да песама за децу има више него песма о деци. Што се тиче морфологије
мотива, постоји потпуна аналогија међу овим жанровским врстама, тј. и у песмама за де-
цу и у песмама о деци за одрасле препознајемо исте мотивске вербативе или дескрипти-
ве: религијске и етичке у првом реду, али и социјалне, психолошке и историјске.
Кључне речи: мотиви, слика, религија, психологија, историја, поезија, Раде Јова-
новић.
1. Уводне напомене
1. О Јовановићевој поезији мало се писало јер није била у фокусу
пажње теоретичара књижевности и критичара. „Он је песник чији стихови
полако улазе у антологије [...]”, каже Недељко Попадић у Предговору збирци
Док је чекам (2004: 8–9). „Добро је, и то је један од квалитета овог песника,
што не пише много као што то ради маса скрибомана данас [...]. То није
песник који се мучи, упиње [...] Видео сам пред собом песника који зна шта
пише и зашто пише [...]. Нису то песме за децу. То су песме за одрасле, боље
речено – за свакога ко поезију воли”. У овом прилогу намеравамо да при-
ближимо публици Јовановићеву поезију, проводећи вербатолошку и стили-
стичку анализу1 две генолошки диференциране вербатолошке линије њего-
ве поезије: за децу2 и о деци, указујући на њихова различита интенцио-
нално-комуникативна усмерења.
1
Теоријско и методолошко упориште у стилистичкој налази налазили смо у:
Јакобсон 1966, Лешић 2011, Петковић 1975 и Симић 2010.
2
О језичким, феноменолошким, тематским и стилском особеностима поезије
за децу исп. у: Петровић 2011.
170 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
3
Како је о социјалним мотивима било речи у другом нашем раду, расправу о
њима овом приликом изостављамо, и упућујемо на: Јовановић 2018: 113–129.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 171
4. ПСИХОЛОШКИ МОТИВИ
1) емоције према родитељима
2) емоције према симпатији
3) друге диференциране емоције
- свађа
- страх
- смех
- срећа
- растанак
5. ИСТОРИЈСКИ МОТИВИ
СРПСКА СРЕДЊЕВЕКОВНА ИСТОРИЈА
2. Вербатолошко-стилистичка анализа
(О Глупаку Паметњаковићу
и Паметњаковићу Глупаковићу)
4
О секундардном ознаковљењу исп. у: Симић 1997 и Симић 2001.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 173
5
О фигурама хармоничног противуречја, на примерима из српске поезије –
исп.: Ковачевић 2003 и Ковачевић 2011.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 175
немој пасти, сањам итд.). Неретко смо у анализи имали прилике пратити
како је управо глагол носилац метафоризације или антропоморфизације. Уз
то, промовисање или хиперболисање, као и алегорисање и пародирање, –
имају упориште у Јовановићевом наративизирању стихова (нпр.: Ја, бре, са-
њам да ме она воли, / а то чак ни у сну нема појма!; Тата – то је изум велики
човечји). А и контрастирање паралелно постављених стихованих или стро-
фичних структура (исп.: Лотман 1976) – за основу редовно има глаголе по-
стављене у контекст релативне антонимије (Та је љубав ко ти сјајна, / алʼ
остаће вечна тајна).
б) Од других диференцираних емоција, издвојили смо: (а) свађу:
СВАЂАЛИЦЕ (Моја омиљена књига, 33) – Кад галаме свађалице, / од њих беже
људи, птице. / Свађа руши куле, царства / и другарства; (б) страх: МРАК
(Држава детета, 38–39) – Вечерас се растужио / добри мрак из баште наше...
/ Чиме је то заслужио / да са њиме децу плаше. / Мрак је вечна сањалица, /
према њему нежан буди. / Зором брише звезде с лица / и боји се лоших људи;
(в) смех: СМЕХ (Држава детета, 48) – Смех је пупољак душиног цвета. /
Некад кʼо нагла киша пљусне. / Али узалуд осмеси света / ако не пређу на
дечје усне; (г) срећу: ЈЕДНОЈ КЛИНКИ – ЗА РОЂЕНДАН (Док је чекам, 42) –
Многи су ми пожелели срећу / за празнике, рођендан и слично, / и вређали ову
постојећу / која са мном хода породично; и (д) растанак: УЗ ПРИЗОР ВАГОНА
(Звездана, 11) – Отварам споро призор вагона... / О, буди дама, сузо – не сад! /
Она ми пружа руке с перона, / додир на кратко, па ко зна кад. Што се тиче
композиционог и језичко-стилског поступка у овој скупини песама – може
се рећи да у њима нема тзв. језичких игара или онеобичавања карактерис-
тичних за поезију уопште, а за дечју посебно. Песник ʼне заплићеʼ и ʼне
уплићеʼ ни формално ни садржински (исп. Кебара 2012), те су код њега ме-
таплазматични и метасемични поступци сведени на оне стилске операције
које нису стране ни свакодневном говору, дакле: најчешће препознајемо
метафоризацију и антропоморфизацију, тј. персонификацију израза.
2. Издвојићемо за ову прилику један пример из круга песама о за-
љубљивању: ПЕСМА О ЦРВЕНОЈ ЗВЕЗДИ И ПЛАВОЈ ЗВЕЗДАНИ (Звездана, 14):
6
О констативима као врсти вербатива исп.: Јовановић Симић и Симић 2015.
178 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Ни да полети, ни да се брани...
О, ноћи, буди на њеној страни.
......................................................
Сакриј је ноћи, заклон јој лош,
не само птицу, има нас још...
7
Исп. о сложеним стилским опрацијама, фигуративности и секундарном
ознаковљењу у: Велек 1974, Ковачевић 2015 и Симић 2001.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 181
овде народски: дивили се и деца и стари, оста излог пуст к’о после рата,
или колоквијалан: газда продавнице, лежећи на парама до гуше, а метафо-
рички је фигуративан: препродавац душе. Поука8 има дете за адресата и ин-
структивни карактер: Зато пази, кад одрастеш, сутра... и ка теби купци ће
ходати, а последња два стиха етички карактер, пословички стил и екскла-
мативни тон: Споља није ништа без унутра – то изнутра не сме се про-
дати!
г) Тема растанка и безисходног ишчекивања вољене особе опевана
је у песми НА РЕВЕРУ СРЕЋКОВОГ КАПУТА (Звездана, 45–46). Песник се пои-
грава експлицираним елементима поетске структуре (а то је у овом случају
осемантизовано властито име Срећко) и неиксплицираним садржинским
импликацијама, тј. његовом несрећом, стварајући смисаону тензију између
фактуре и структуре (н е к а д ружа беше заденута – с а д трагови од убода
стоје): На реверу Срећковог капута / где-где црне, где-где сиве боје – / некад
ружа беше заденута, / сад трагови од убода стоје. Контраст се остварује
лексичким средствима: супротстављањем адвербијала некад и сад, и рече-
ничним средствима: употребом имперфекта беше заденута и презента стоје.
д) Мотив правде, морално и религијски поиман – покренут је у
песми УСТАНАК СЕ НАЈПРЕ ДЕСИ У ЧОВЕКУ (Звездана, 54–55):
8
О томе више у: Русо 1950 и Шмит 1999.
182 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Као што видимо, преко руже као мотива из природе, песник се креће
преко социјалног: згажене руже, и долази до религијског: васкрсења. Поетски
одресци Јовановићеве хронологије о судбини руже аналоган је идеји о
васкрсењу – и у теолошком и обредно-практичном смислу.
3. Закључне напомене
1. Закључак је наше анализе да је тематска стратификација Јованови-
ћеве позије за децу еквивалентна рездеоби главних мотива – религијских,
етичких, социјалних и психолошких. Тематски и мотивски избор определио
је начине стилизације, а ови избори су утицали на вербализацијске по-
ступке. У Радета Јовановића, наиме, чести су наративизација описа и дес-
критпивизација нарације. Он је песник који деци прича у стиховима, и то не
случајно, већ као резултат песниковог доброг познавања когнитивно-пер-
цептивних могућности дететових – посебно због тога што је ова поезија по-
главито намењена млађој деци9, и оној основношколског узраста.
2. Из такве поетске и прагматичке концептуализације, проистекли су
не само вербализацијски и композицијски поступци, већ у првом реду из-
бор тема и мотива, као што је и читав језички материјал према томе кали-
бриран.
а) Неки су стихови доживели етичку, хришћанску или метафоричку
идиоматизацију, те су као поуке склони комуникативном осамостаљењу
(исп.: Само Господ зна да гради куће; Смех је пупољак душиног цвета.),
већина њих, међутим, сасвим су ретко сами носиоци идеје, као што нису ни
структурно самостални (исп.: Живота немој да се бојиш / јер Бог је хтео да
постојиш, / мало од душе, мало од тела, / и да учиниш добра дела, / па да у
царству вечног живота / заискри небом твоја доброта). На ʼрачунʼ њихове
несамосталности, ʼпрофитираʼ строфа – која у Јовановићевој поезији поста-
9
Уп.: Вуковић 1996, Денић 2012, Марковић 1991, Милинковић 2010 и Црнко-
вић 1980.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 183
Извори
Јовановић, Раде. Док је чекам. Београд: Витез, 2004. Штампано.
Јовановић, Раде. Звездана. Београд: Витез, 2005. Штампано.
Јовановић, Раде. Држава детета. Београд: Витез, 2006. Штампано.
Јовановић, Раде. Моја омиљена књига. Београд: Витез, 2008. Штампано.
184 КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова
Литература
Velek, Rene, i Ostin Voren. Teorija književnosti. Beograd: Nolit, 1974. Штам-
пано.
Vuković, Novo. Uvod u književnost za djecu i omladinu. Podgorica: Unireks,
1996. Штампано.
Денић, Сунчица (ур.). Књижевност за децу и њена улога у васпитању и обра-
зовању деце предшколског узраста. Врање: Учитељски факултет,
2012. Штампано.
Ерић, Добрица. О песмама и аутору. У: Јовановић 2008: 74–78, Штампано.
Јакобсон, Роман. Лингвистика и поетика. Београд: Нолит, 1966. Штампано.
Јовановић, Ивана. „Језичка слика социјалних мотива у поезији за децу Раде-
та Јовановића”. Књижевност за децу у науци и настави. Књ. 21. Јаго-
дина: Педагошки факултет у Јагодини, 2018. 113–129. Штампано.
Јовановић Симић, Јелена, и Радоје Симић. Вербатологија (теорија о верба-
лизацији света). Београд: НДСЈ и Јасен, 2015. Штампано.
Ковачевић, Милош. Граматичке и стилистичке теме. Бања Лука: Књижевна
задруга, 2003. Штампано.
Ковачевић, Милош. Стилска значења и зрачења. Ниш: Филозофски факул-
тет, 2011. Штампано.
Ковачевић, Милош. Стилистика и граматика стилских фигура. Београд: Ја-
сен, 2015. Штампано.
Лешић, Зденко. Језик и књижевно дјело. Београд: Службени гласник, 2011.
Штампано.
Лотман, Јуриј. Структура уметничког текста. Београд: Нолит, 1976. Штам-
пано.
Марковић, Ж. Слободан. Записи о књижевности за децу. 5. изд. Београд:
Научна књига, 1991. Штампано.
Милинковић, Миомир. Нацрт за периодизацију српске књижевности за де-
цу. Нови Сад: Змајеве дечје игре, 2010. Штампано.
Петковић, Новица. Језик у књижевном делу. Београд: Нолит, 1975. Штам-
пано.
Петровић, Тихомир. Увод у књижевност за децу. Нови Сад: Змајеве дечје
игре / Ниш: Свен, 2011. Штампано.
Попадић, Недељко. Предговор. У: Јовановић 2004: 7–11.
Русо, Жан Жак. Емил или О васпитању. Београд: Знање, 1950. Штампано.
Симић, Радоје. Увод у филозофију стила. Београд: Универзитет у Београду,
1997. Штампано.
Симић, Радоје. Општа стилистика. Београд: НДСЈ и Јасен, 2001. Штампано.
КУЛТУРЕ, РЕЧИ, РЕЛИГИЈЕ - Зборник радова 185
Ivana Jovanovic
Philological high school, Belgrade
Summary
The paper analyzes the motive structure in the intricate creativity of Rade Jovanovic –
in songs for children, and in songs about children for adults. The corpus of our research consis-
ted of four collections – While I Waited, Star, Childrens State and My Favorite Book – and it
was found that the first genre arsenal was far more numerous than the other. As far as the
morphology of the motif is concerned, there is a complete analogy among these genre types, i.e.
In children's songs and songs about children for adults we recognize the same motive verbs or
descriptors: religious and ethical in the first place, but also social, psychological and historical.
Key words: motifs, painting, religion, psychology, history, poetry, Rade Jovanović.
Културe, речи, религије
зборник радова са међународне научне конференције
одржане 27. и 28. маја 2019.
Уреднице
проф. др Александра Вранеш
проф. др Љиљана Марковић
Слађана Митровић
Издавач
Библиотека „Радоје Домановић“
Краљице Марије 4, Топола
За издавача
Слађана Митровић, директор
Корице
Петар Павловић
Припрема за штампу
Ненад Павловић
Тираж
50 примерака
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
811.163.41(082)
821.163.41(082)
008(082)
2(082)
ISBN 978-86-82830-00-9
COBISS.SR-ID 129507593
К УЛ Т У РЕ , РЕЧИ ,
РЕ ЛИГ И ЈЕ