POJAM UČENJA

- Vremenom se menjao.
- Ima poreklo u svakodnevnom govoru.
Naučnici su otišli korak dalje od tog svakodnevnog značenja koje je raznovrsno i, parcipijelno
gledano*, nedosledno. Naučnici su pošli od, ali i prevazišli jezičke navike koje su u različitim jezicima
različite.
- Na osnovu čega su psiholozi određivali koje fenomene treba svrstati pod pojam učenja, a koje ne?
Na osnovu decenija razmišljanja i istraživanja, pošavši svakako od svakodnevnog značenja pojma
učenja i pamćenja, psiholozi su postepeno izgrađivali današnji pojam učenja.
- Učenje ima izvesne proizvoljnosti*, izvesne prethodne semantičke odluke* ili niz semantičkih
odluka,koje su doneli brojni psiholozi učenja u stogodišnjem razvitku psihologije učenja i pamćenja.
- Vremenom se pojam učenja može izmeniti – proširiti, suziti, a to zavisi od novih saznanja i novih,
preciznijih semantičkih* analiza.
- Psiholozi obično pokušavaju da daju jednu ,,empirijsku definiciju’’ pojma učenja, tj. da daju
definiciju koja se ne upliće u različita teorijska razmatranja o učenju, te bi otuda bila prihvatljiva za
većinu psihologa, ali ne za sve.
- Psiholog Kling u reviziji čuvene Vudvortove i Šlosbergove ,,Eksperimentalne psihologije“ smatra da
je o učenju ,,bolje misliti kao o naslovu za niz poglavlja u jednom udžbeniku, nego kao o opisu jednog
psihološkog procesa“ i ,,možemo učenje da definišemo kao opšti termin kojim su obuhvaćeni efekti
različitih obrazaca (tj. idealizovanih shema i dijagrama koji rezimiraju bitne operacije ili procedure)“.

Klasično i laičko shvatanje učenja

- Prema tradicionalnom i užem shvatanju, učenje sadrži sledeće karakteristike:
1. Ono je svesna, namerna, cilju usmerena aktivnost;
2. Cilj te aktivnosti je sticanje znanja i veština;
3. Učenje je najčešće vezano za ponavljanje.

- Kod učenja motornih veština onaj koji uči najpre pažljivo posmatra demonstraciju radnje koju treba
da nauči; ta demonstracija je praćena nekad i verbalnim opisom radnje.
Posmatranje je onda praćeno pokušajima da se radnja samostalno izvede. Izvođenje radnje prati
instruktorova ocena ili samoocena o uspešnosti i valjanosti izvedene radnje.
Posmatranje, samostalno izvođenje radnje i ocena valjanosti ponavljaju se sve dok se motorna veština
ne izvede na zadovoljavajući način.
Svest, namera, usmerenost cilju i ponavljanje su ovde bitne karakteristike psihološkog procesa.

- Neki pretpostavljaju da je učenje vezano za mišljenje i inteligenciju.

- Neki kažu da psiholozi smatraju zapamćivanje besmislenih slogova u laboratoriji učenjem, neki to
kritikuju, ali psiholozi takvo učenje nazivaju mehaničko učenje, ali ipak učenje.
- Pri učenju iz knjige javlja se mehaničko učenje (zapamćivanje) i viših intelektualnih procesa
(mišljenja, razumevanja). Nekad preteže jedan proces, drugi put drugi.
Nedostaci tradicionalnog shvatanja učenja i savremeno poimanje učenja
- Učenje prožima skoro svaku čovekovu aktivnost. Čovek čak uči kako da uči i pamti;
kako da rešava probleme, tj. kako da misli;
opažanje objekata i drugih osoba u velikoj meri se zasniva na prethodnom iskustvu;
čovek stiče nove motive, vrednosti i u tom sticanju učenje ima značajnu ulogu;
na osnovu iskustva, emocije se vezuju za druge ljude, objekte, principe;
brojne osobine ličnosti (crte) se uče ili bar učenje ima značajnu ulogu u njihovom nastanku;
neki savremeni psiholozi smatraju da su neki psihički poremećaji pogrešno naučeni načini ponašanja i
doživljavanja, a lečenje predstavlja sticanje novih, adaptivnih načina ponašanja.

- Učenje postaje sinonim sa Sticanje, Praksa, Vežbanje, Iskustvo.

- Čak i ,,uticaj spoljašnje sredine“ i ,,uticaj socijalne sredine“ u nekoj meri pretpostavljaju proces
učenja. Socijalna sredina obično deluje tako što podstiče izvesne aktivnosti, što neke radnje
nagrađuje, a druge kažnjava.
- Jednostavna i česta definicija pojma učenja: ,,Učenje je promena u aktivnosti individue koja je
rezultat ranijeg iskustva“.
- Ako gledamo šire značenje pojma učenja u svakodnevnom govoru, u takvoj upotrebi termina učenje
je nešto više od sticanja znanja i motornih veština.

Potpunija i moderna odredba pojma učenja

- ,,Učenje je relativno trajna i progresivna promena ponašanja individue koja je rezultat
prethodne aktivnosti individue“. Nekad se umesto ,,prethodne aktivnosti individue“ kaže ,,koja je
rezultat prethodnog iskustva ili vežbanja ili prakse“.

1. Učenje je relativno trajna promena ponašanja individue

- Svojstvom trajnosti učenje se razlikuje od drugih promena ponašanja za koje je karakteristično da su
privremene ili kratkotrajne.
- U osnovi privremenih promena leže činioci: povišena motivacija, dobro raspoloženje, elan za rad,
umor, bolest, alkoholisanost…
- Učenje se ovako definiše zato što promene nastale učenjem ne moraju da budu večite. Ono što je
jednom naučeno nekad se zaboravlja, a nekad su te promene trajne, nekad i za čitav život.
- Dakle, učenje se karakteriše trajnim ili relativno trajnim promenama u ponašanju individue.
- Neki primitivni oblici učenja – senzitizacija i habituacija – mogu se sastojati u promenama koje traju
svega nekoliko časova, nekad i kraće.
- Kriterijumi trajnosti nasuprot privremenosti promena pogađa jedno bitno svojstvo učenja. Kod
privremenih promena, promena traje koliko i činilac koji ih izazivaju. Kod učenja promene traju
izvesno vreme, nekad kratko, nekad dugo, nakon aktivnosti koja ih je proizvela. To je bitna
karakteristika učenja.
2. Učenje je progresivna promena
- Progresivnost ima 3 značenja:
a) U evaluativnom smislu usavršavanje i veću adaptivnu vrednost.
U promenljivoj sredini ustaljeni i urođeni načini ponašanja (instikti) nisu uvek dovoljni; menjanje
ponašanja na osnovu prošlog iskustva je nekad nužan uslov uspešnog prilagođavanja izmenjenim
uslovima sredine.
Učenje je evoluciona tekovina od izvanrednog adaptivnog značaja – ovo su prvi istakli funkcionalisti.

- Čovekovo prilagođavanje sredini i menjanje sredine tako da služi njegovim ciljevima je najviši izraz
te adaptivne funkcije, ali nije svaki slučaj učenja progresivan. Nekad čovek stiče učenjem i pogrešne,
neadaptivne načine ponašanja.
- Ne može se tvrditi da je progresivnost u evalutivnom smislu nužna karakteristika učenja.

b) Može da označava kvantitativno povećanje, kvantitativni rast neke tendencije ponašanja. Taj rast je
rezultat sumacije, akumulacije promena koje nastaju u toku učenja, odnosno u pojedinim pokušajima.
NPR: kod uslovljavanja očnog kapka i psihogalvanske reakcije* kod ljudi reakcija se nakad javlja
gotovo posle prvog pokušaja, više kvantitativno ne raste, naglo nastaje i naglo se gubi. Nedostatak
uobičajenog kvantitativnog rasta dovodi u sumnju da se ovde radi o prvoj uslovnoj reakciji.
- Može se učiti i da se ne reaguje – navikavanje ili habituacija. Kada se jedna draž koja nije praćena
značajnim posledicama više puta ponavlja, organizam prestaje da reaguje na nju.
- Pošto habituacija ne sadrži kvantitativni rast, već kvantitativno opadanje reakcija, progresivnost u
smislu kvantitativnog rasta ne može biti opšta osobina učenja.

c) Može da označava i sve izraženiju kvantitativnu promenu u bilo kom pravcu, pozitivnom ili
negativnom. Progresivnost u ovom smislu odnosi se kako na reakcije koje se dosledno povećavaju
tako i na reakcije koje se postupno smanjuju.
- Zamerke:
a) Činjenice nam pokazuju da ima učenja iz jednog puta – učenje uviđanjem ili učenje ugledanjem na
uzor (model), ali ima i klasičnog uslovljavanja iz jednog puta,kao kod traumatskog uslovljavanja.
b) Ima i teorija po kojima se svako učenje odigrava iz jednog puta, a postupni kvantitativni rast je
samo privid, bolje reči rezultat načina merenja učenja.

3. Učenje je rezultat prethodne aktivnosti individue

- Ovom karakteristikom učenje se razgraničava od promena koje nastaju sazrevanjem, maturacijom.
Prema klasičnom uverenju, maturacija se zasniva na urođenoj, genetski zasnovanoj konstituciji
organizma i javlja se spontano.
- Vežbanje jedne funkcije, vežbanje pre završenog organskog sazrevanja, nema mnogo smisla.
- Razlika između učenja i sazrevanja danas nije tako oštra. Zahvaljujući novijim istraživanjima ranog
učenja, kao i Pijažeovoj razvojnoj psihologiji, teza o spontanom sazrevanju je uglavnom napuštena,
bar u kognitivnoj sferi psihičkog života. Spontano sazrevanje nije dovoljno za normalan razvitak.
- Savremeni psiholozi veuju da je za normalan razvoj neophodno ne samo normalno nasleđe već i
adekvatna stimulacija i aktivnost u ranom periodu života. Otuda se govori o indukovanom razvoju.
- Kora mozga kod životinja iz bogatih sredina je deblja, ćelije su krupnije, sa više potpornog tkiva,
biohemijski sastav ćelija se razlikuje… Mozak životinja koje su odrasle u bogatoj sredini je fizički i
hemijski bolje pripremljen za uspešno funkcionisanje.
- Pijaže ukazuje da određena iskustva, iskustva sa fizičkim predmetima i logičko-matematička
iskustva, imaju uticaja na kognitivni razvoj dece.
- Psiholozi učenja te aktivnosti i iskustva koja dovode do promena u kasnijim aktivnostima nazivaju
učenjem. Proces učenja je ugrađen u proces razvoja. Aktivnosti koje su uslov razvoja, uslov su i
učenja.

- Pijažeova odredba učenja čini se preuskom: ,,Opšte uzev, učenje izazivaju okolnosti – psiholog
eksperimentator ili nastavnik s obzirom na neki didaktički cilj; ili spoljašnja okolnost. Pored
toga, to je ograničen proces – ograničen na jedan problem ili na jednu strukturu“.
- Ova definicija pojma učenja shvata drugačije osnovni uslov učenja: to nisu prosto spoljašnje
okolnosti, već iskustva i aktivnosti u određenim spoljašnjim okolnostima.
- Jedna od karakteristika ranog učenja i iskustva je da ima opšta, generalizovana, a ne specifična
dejstva, dok ista iskustva na starijem uzrastu imaju u većoj meri specifična dejstva.
- Jedna od osnovnih Pijažeovih teza je da je učenje suboordinirano razvoju. Verovatno da je tačno da
postignuti stepen intelektualnog razvoja određuje moguće oblike učenja.
- Pijaže priznaje da određena iskustva/učenja imaju uticaja na sam razvoj.
- Učenje se zasniva na već postignutom mentalnom razvoju, ali je i samo faktor razvoja.
- Moskovska škola – Vigotski, Leontijev, Galjperin – u učenju gleda uslov razvoja, po kojoj je razvoj
subordiniran učenju.

Priroda aktivnosti

Bihejvioristički orijentisani psiholozi izvesno vreme su smatrali da aktivnost koja dovodi do učenja
mora da bude spoljašnja, motorna aktivnost.
- Ovo je niklo iz bihejviorističke metodološke postavke da samo spoljašnje, objektivno vidljive i
merljive S i R varijable imaju mesta u objektivnoj nauci o ponašanju – psihologiji.
- Tada se govorilo o prostim oblicima učenja i to kod životinja – klasično uslovljanje, instrumentalno
učenje, učenje lavirinta, ali i učenje motornih veština kod ljudi. Tvrdilo se da uslovljavanja nema bez
motornih refleksnih reakcija, koje će se kasnije asocirati za neutralne (uslovne) draži.
- Neke činjenice koje pobijaju navedene tvrdnje:
1. Podaci koje nam nudi svakodnevno iskustvo – kada bi spoljašnje motorno reagovanje bilo nužno za
učenje, kako bismo onda učili iz mapa, dijagrama, filmova, knjiga. Tada su ljudi, uglavnom, motorno
pasivni. Izuzetak bi bile unutrašnje govorne reakcije.
Vizuelne informacije u ovim slučajevima mogu da budu važnije nego verbalni opisi onog što se vidi,
koji u nekim slučajevima mogu da budu vrlo složeni, a nekad su jedva mogući ili nemogući.

2. Učenje po modelu/učenje ugledanjem na uzor – kod ovog oblika učenja jedina aktivnost koju
subjekt vrši je pažljivo posmatranje ponašanja uzora. Subjekt tada ne dobija nikakvu neposrednu
nagradu ili kaznu. On je nešto naučio vršeći samo aktivnost pažljivog posmatranja (aktivno stanje
subjekta).
Izgleda da se učenjem pomodelu mogu naučiti i izvesne uslovne reakcije – uslovna reakcija salivacije
i uslovna emocionalna reakcija straha.

3. Eksperimenti sa kurarinom*, koji parališe skeletnu muskulaturu,pokazali su da ni za jednostavno

klasično uslovljanje nije nužna spoljašnja motorna reakcija.

4. Izvesni istraživači su uspeli draženjem dva centra u kori velikog mozga, jednog senzornog i jednog
motornog,stvore uslovnu reakciju, bez ikakve spoljašnje reakcije organizma.

- Zaključak: aktivnost koja dovodi do učenja može biti spoljašnja aktivnost (ponašanje), ali i čisto
unutrašnja, mentalna aktivnost.
- Koje sve mogu da budu unutrašnje aktivnosti koje dovode do učenja?
Veoma jednostavne opažajne aktivnosti, ali i veoma složene misaone aktivnosti. Kod klasičnog
uslovljavanja organizam mora pažljivo da opazi pojavu uslovne i bezuslovne draži, a možda i da uoči
vremenski odnos te dve draži.
Kod instrumentalnog učenja životinje i ljudiopažaju sopstvene radnje na osnovu kinestetičkih, a nekad
i vizuelnih podataka, kao i nagradu koja sledi izvršenu radnju; po svoj prilici viši organizmi opažaju
kauzalni odnos između izvršene radnje i dobijene nagrade i kasnije vrše instrumentalne radnje
pokrenuti očekivanjem nagrade, što pretpostavlja neki oblik reprezentacije budućeg cilja, dakle, jedan
složeniji proces od opažanja. Kod učenja ljudi značajno mesto zauzima auditivno ili vizuelno opažanje
verbalnog gradiva.
Aktivnost čitanja podrazumeva vizuelno opažanje verbalnog materijala u koje su uključeni složeni
procesi memorije i mišljenja.

- Opažanje, čitanje, mišljenje nisu isto što i učenje, ali se na osnovu tih procesa uči.

Pojam iskustva
1) Iskustvo može da znači isto što i svesni doživljaj ili prosto doživljaj. To značenje sadržano je u
frazi ,,iskusiti nešto“.
Iskusiti se mogu različiti sadržaji. Pijaže govori o dva značenja iskustva: iskustvu na osnovu
posmatranja i opažanja (fizičkih objekata) i iskustvu u logičko-matematičkom smislu.
Iskustvo se može odnositi na posmatranje i opažanje fizičkih objekata i drugih ljudi, a isto tako na
doživljaje vezane za otkrića ili uvide.
Biler je skovao i poseban termin – Aha doživljaj. Ovaj doživljaj se javlja kako pri rešavanju čisto
intelektualnih problema tako i u psihotrapiji, kada se odnosi na trenutak poimanja samog sebe,
svoje prošlosti ili smisla svog življenja.
2) Iskustvo može značiti akumulaciju prethodnih doživljaja, postepeni rast znanja o nečemu.
obično je povezano sa ponavljanim iskustvima u prvom značenju. U suštini, podrazumeva
postojanje znanja i veština.

Zaključak
- Učenje je trajna ili relativno trajna promena ponašanja individue koja je rezultat njene
prethodne aktivnosti.

DALJA DISKUSIJA POJMA UČENJA .