Врсте преноса података

(са комутацијом веза, са комутацијом пакета, виртуелном везом)

Рачунарска мрежа се може посматрати као комуникациони систем, где се информација

генерисана на предајној страни (извориште поруке) доставља жељеном одредишту.
Основни елементи комуникационог система су:

Извор (source) – генерише податаке за пренос.

Предајник (transmitter) – трансформише генерисане податке у облик погодан за пренос (нпр.
модем дигиталне податке из рачунара трансформише у аналогни сигнал који се може пренети
преко јавне телефонске мреже ).
Преносни систем (tramission sistem) – може бити једноставна линија или комплексна мрежа која
спаја извор и одредиште.
Пријемник (receiver) – прихвата сигнал из преносног система и трансформише га у облик погодан
за одредиште.
Одредиште (destination) – прихвата пренете податке.

Модел модемске рачунарске комуникације

Систем са посредницима у комуникацији

Кључни послови у комуникационом систему су:

Повезивање (interfacing) уређаја на комуникациони систем
Генерисање сигнала (signal generation) – пропагација, регенерација, домет итд
Синхронизација (synchronization) предајника и пријемника
Размена података (exchange management) према одговарајућем протоколу
Откривање и исправљање грешака (error detection and correction) нпр. код слања датотека
Контрола тока (flow control) усаглашавање брзине слања и брзине пријема података
Адресирање и усмеравање (addressing and routing) – чим постоји више од два учесника
Опоравак (recovery) – могућност да се трансфер података настави од места прекида
Форматирање података (message formatting) - договор учесника о дужини и структури података
који се преносе
Заштита (security) на преносном путу
Управљање мрежом (network management) – мрежа је комплексан систем, који не ради сам по
себи. Неопходно је мрежу конфигурисати, надгледати, интервенисати и интелигентно планирати
за будућу намену

Врсте преноса података

У рачунарским мрежама постоје два основна начина преноса података :

1. Веза између изворишта поруке и одредишта успоставља се кроз чворове мреже, на начин
да се заузима комплетан спојни пут (карактеристичан пример је јавна телефонска
комутирана мрежа)
2. Пакетски начин преноса, где се порука дели у мање целине – пакете (оквире), а кроз
мрежу се пакети могу преусмеравати по различитим спојним путевима (овакав начин
преноса је карактеристичан код Интернета)
3. (Постоји и трећи начин преноса података, а односи се на пакетски пренос података где сви
пакети пролазе исти спојни пут)

Пренос података са комутацијом веза (енгл. circuit switched)

Између два учесника у комуникацији успоставља се чврста директна веза, а укупна информација
се преноси путањом која је утврђена у току успоставе везе.
На пример, ако рачунар PC1 жели да комуницира са рачунаром PC2 прво се успоставља веза
између ова два рачунара и та веза постоји само за дати пренос података.
Ако неки трећи рачунар пожели да комуницира са рачунаром PC2 у том тренутку, то неће бити
могуће по истом спојном путу.
Такође, комуникација било која друга два учесника не може да се одвија заузетим спојним путем.
Основна карактеристика оваквог начина преноса података: ПОДАЦИ МОГУ ПРЕНОСИТИ
УСПОСТАВЉЕНОМ ВЕЗОМ МАКСИМАЛНОМ БРЗИНОМ КОЈА ЈЕ МОГУЋА, тј. у потпуности се може
користити комплетан фреквенцијски опсег успостављеног спојног пута (комуникационог канала)
за пренос података

Пренос података са комутацијом пакета (енгл. packet switched)

Информација која се размењује између два учесника дели се у пакете чија структура одговара
носећим протоколима.
Под структуром се подразумева: дужина пакета, редни број, адреса одредишта, приоритет и сл.
Пакети се упућују до првог чвора у мрежи (рутера), а у сваком рутеру се врши независно
усмеравање пакета.
Избор путање у рутерима се врши на основу више критеријума који важе у датом тренутку.
Пакети пролазе различите путање од изворишта до одредишта.На одредишту се врши слагање
пакета у првобитан редослед да би се добила потпуна информација.
Овакав начин преноса података имамо у рачунарским мрежама где већину мрежног саобраћаја
чине кратки налети података са празним простором између и који су обично временски дужи од
“попуњених”.
Суштина је да се у празним просторима могу слати пакети које шаље неки трећи учесник.
Дакле, подаци од различитих изворишта могу пролазити истим спојним путем.

Предност је што пакети могу да нађу бар један слободан спојни пут.
Мана је што је ефективна брзина слања података на овај начин мања од максималне коју
дозвољава пропусни опсег канала, зато што га користе више учесника у комуникацији.

Пренос података виртуалном везом (енгл. virtual circuit)

Пакети се усмеравају на исти спојни пут између два рачунара.

Када се једном дефинишу путање, ретко или никада се не мењају.
Ово је заправо софтверска замена за хардверска решења овог типа
Подаци и даље путују кроз мрежу (повезани чворови) али тачно одређеном путањом.
Сваки пакет, поред карактеристичних поља које носи, има и обележје које указује на дату
виртуелну везу.
Скоро све мреже које имају интензиван саобраћај на мрежи користе ову методу дефинисања
путање.
На пример, код интерактивног преноса говора кроз мрежу, важно је обезбедити да пакети
података, којима је кодован говор, до пријемника стижу истом брзином, тј. да не постоји
варијација у кашњењу.