1.1.

ZDRAVLJE I BOLEST

Patofiziologija izučava izmenjenu funkciju ćelija, tkiva, organa I organskih sistema, ali kako isti
faktori koji dovode do poremećaja funkcije I izazivaju promene u gradji ćelije I tkiva postoje
Izvesna preklapanja izmedju patofiziologije I patologije.
Patofiziologija izučava uzrok nastanka bolesti I mehanizam dejstva tok uzročnika na fiziološke
procese, odnosno zašto I kako nastaje oboljenje. Pošto patofiziologija povezuje bazične I
kliničke predmete, ona sa jedne strane koristi eksperiment kao naučni metod za istraživanje
dejstva različitih faktora u nastanku disfunkcija na nehumanu materijalu, a sa druge strane
primenjuje posmatranje I ispitivanje pacijennata koji već imaju neki poremećaj ili oboljenje u
kliničkim ulsovima. Pored toga posebno se izučavaju interakcije uzročnika bolesti sa drugim
faktorima koji pomažu ili ometaju njihovo dejstvo.
Zadatak eksperimentalne I kliničke patofiziologije je da naučno utvrdi uzrok I mehanizam
nastanka bolesti , a zatim da objasni nastale simptome, I to sve u cilju postavljanje dijagnoze I
lečenje bolesti osim toga sa znanja uzročnicima bolesti I mehanizmom njihovom dejstva zatim
saznanje kako drugi faktori pomažu ili ometaju njihovo dejstvo I saznanje kako se odbranbene
snage organizma suprotstavljaju dejstvo različitih uzročnika bolesti. Omogućava da se utvrde
meri I postupci kojima se nastanak bolesti može sprečiti, a ako ne onda bar ublažiti.
Patofiziologija je nauka koja objašnjava etiologiju, uzrok zašto nastaje oboljenje I patogenezu
odnosno kako nastaju oboljenje.
Zdravlje je odsustvo bolesti. Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, psihičkog I socijalnog
blagostanja a ne samo odsustvo bolesti ili slabosti organizma. Bolest je sve što odstupa od
normalnog. Bolest je odstupanja od fizioloških parametara koji se samim tim smatraju
normalnim, ali postoje fiziološke varijacije nekih parametara u toku dana kao što su nivo
kortizola ili telesna temperatura, zatim varijacija fizioloških parametara zavisno od uzrasta
frekvenca rada srca kod dece oko 120 u minuti a kod odraslih oko 80 otkucaja u minuti.
Varijacija fizioloških parametara zavisno od populacije.
Šta je normalno?
Sociološka definicija: Normalno je ono što se podudara sa odredjenim standardima.
Statistička def.: Normalno je ono što se javlja u najvećem procentu. Biološka def.: Normalno je
ono što je u skladu s pravilom.
Postoje definicije zdravlja koje se baziraju na homeostazi. Zdravlje je sposobnost održavanja
homeostaze, a bolest je stanje koje nastaje kada se poremeti homeostaza. Ako znamo da
homeostaza predstavlja stalnost I nepromenljivost unutrašnje sredine organizma I da
obezbedjuje optimalnu tečnu sredinu za normalnu funkciju ćelija, tkiva I organa. Tako što
faktore unutrašnje sredine održava u uskim granicama onda odstupanje u većoj meri od
optimalnih uslova može da dovede do disfunkcije bolesti ili smrti.
U telu postoji 11 organskih sistema koji su hierarhijski povezani u jednu organizovanu celinu a
svaki od njih daje jedinstvene doprinose ukupnoj funkciji tela. Na taj način organizam je
sposoban da održava homeostazu svih organa. To znači da uskladjen rad svih organskih sistema
održava stanje zdravlja I sprečava nastanak bolesti.
U procesu održavanja homeostaze najveći broj regulatornih mehanizama deluje po principu
negativne povratne sprege koji vodi ka stabilnosti nekog sistema ili celog organizma ali u
patološkim ulsovima zbog poremećaja regulatornih mehanizama sistemi sa negativnom
povratnom spregom mogu da predju u sisteme sa pozitivnom povratnom spregom, okreću se
niz lančanih reakcija u kojima se inicijalni poremećaj pogoršava što destabilizuje funkciju
organskog sistema, ovo se naziva začarani krug, a ako se ne prekine može rezultirati smrtnim
ishodom.
Zdrvalje može da se posmatra I prema sposobnosti organizma da se prilagodi dejstvu
unutrašnjih I spoljašnjih faktora. Unutrašnji faktori su sve ono što čini jedan organizam bilo da
su formirani pod uticajem gena ili nekim drugim uticajem, a spoljni faktori podrazumevaju sve
ono što nas okružuje I prirodnu I društvenu sredinu. Adaptacija može da se odvija na svim
nivoima. Adaptacija vrste je formirana tokom evolucije. Kulturna adaptacija je prilagodjavanje
društva životnim uslovima na osnovu kolektivnog znanja. Individualna adaptacija predstavlja
posedovanje urodjeni I stečenih adaptivnih mehanizama koji su karakteristični za svakog
pojedinca.
Individualno posmatrano zdravlje stvar percepcije kada pojedinac donosi sudo svom nivou
zdravlja I o blagostanju, čak I u prisustvu nekih poremećaja odoba može smatrati zdravo ako
adekvatno drži pod kontrolom simptome I ako ne postoje komplikacije, zato se za neke
hronične bolesti I poremećaja funkcija nekih organa kažu da se stanja jer osoba u takvom stanju
može da živi I radi, (primeri iritabilni kolon, diabates mellitus). Zdravlje I bolest nisu dve
isključive kategorije oni predstavljaju jedan kontinuum. Ovaj kontinuum zdravlja I bolest je
dinamičan entitet, to znači da se individualna percepcija zdravlja I bolesti može menjati iz dana
u dan iz mesec u mesec ili uz godinu u godinu, u zavisnosti od toga kako se osoba oseća.
I zdravlje I bolest nosi u sebi elemente I jednog I drugog da bi organizam obstao neophodno je
da se iztrošene ćelije obnavljaju, svakog minuta zameni se oko bilion ćelija što znači da su u
zdravom organizmu stalno prisutne oštećene ćelije koje odumiru, kao što se I u obolelom tkivu
nalaze zdrave ćelije koje predstavljaju potencijal za ozdravljenje. Ne postoji zajednički termin
koji označava bolest ali se primećuje postojanje mnogih simptoma čija etimološka značenje
spadaju u 4 semantička polja to su slabost gubitak snage, nesposobnost za rad, zatim
deformacije I ružnoća, onda sramota, zbunjenost, nelagodnost I na kraju patnja I bol. Iako nisu
sve bolesti praćeni bolom ovi pojmovi su usko povezane.
Bolest je poremećaj fizičkih I psihičkih funkcija kao subjektivni osećaj da nešto nije uredu. Bolest
nastaje kada na organizam deluje neki štetni faktor koji dovodi do poremećaja gradje ili funkcije
ćelija, tkiva, organa ili organskih sistema. Pošto organizam raspolaže odbranbeni mehanizmima
koji teže da održe homeostazu oni se suprotstavljaju dejstvo štetnog faktora sa ciljem da uklone
ili bar smanje nastanak promene. Tako da definicija bolesti može biti skup poremećaj koji
nastaje kao reakcija organizma na dejstvo štetnog faktora. Što znači da u pojavi bolesti
učestvuju I štetni faktori I sam organizam koji se brani.
Kod nekih oboljenja kao što su metaboličke, endokrine, psihičke bolesti, neke srčane aritmije ili
potres mozga, postoje samo funkcionalna promena. Sa druge strane gubitak plućnog krila ili
jednog bubrega kompezuje drugo plućno krilo ili drugi bubreg, ili urodjene fizičke anomalije gde
su anatomske promene očigledne ne moraju biti praćena poremećajem funkcije, u najvećem
broju slučajeva dolazi do morfoloških I funkcionalnih promena. Poput traume glave ili preloma
kostiju često se ne smatraju bolestima Iako rezultiraju oštećenje ćeilje tkiva I organa, I organskih
sistema. U slučaju povrede bolest predstavlja nastalo oštećenje ćelije, tkiva, organa ili organskih
sistema.
Promena u organizmu manifestuje se odstupanjem od normalnih karakteristika koji se
ispoljavaju pojavom simptoma I znakova bolesti. Znaci bolesti su objektivni parametri koji se
mogu registrovati pri pregledu bolesnika kao što su ubrzan rad srca, povišena telesna
temperatura, povećana koncentracija bilirubina u krvi, promene u EKG zapisu. Simptomi su
kliničje manifestacije bolesti. SVe ono što pacijent oseća I ne može se dokazati, kao što su bol,
mučnina, zujenje u ušima, svrab, malaksalost to su subjektivni simptomi. Manifestacija bolesti
koji može da primeti okolina kao što su bledilo, crvenilo, otok, preznojavanje, kašalj su
objektivni simptomi. Simptomi I znaci se koriste kao pomoćno sredstvo za postavljanje
dijagnoze. Simptomi I znaci kao što su bol, malaksalost, povraćanje, bledilo, crvenilo, kašalj... su
zajednički za različite bolesti I zato se nazivaju nespecifični. Specifični simptomi I znaci se javljaju
samo u odredjenim bolestima, retrosternalni bol koji se širi u levu ruku je specifičan simptom za
infarkt miokarda.
Skup znakova I simptoma koji se zajedno javljaju I koji predstavljaju odredjeno oboljenje naziva
se sindrom. Diabetes mellitus je sindrom poremećaj metabolizma ugljenih hidrata, masti I
proteina koji je praćen hiperglikemijom, može biti posledica smanjene sekrecije insulina ili
smanjenog dejstva insulina na periferne receptore. Bolest često odredjuje prisustvo simptoma I
znakova, mada bolest takodje može predstavljati emocionalnu I psihičku uznemirenost. Isto kao
I zdravlje bolest je često stvar percepcije pojedinca čak I u odsustvu simptoma I znakova bolesti
osoba može da se oseća loše. Što znači da je bolest stanje koje za posledicu ima neprijatnost.
Deo patofiziologije koja proučava uzrok bolesti naziva se etiologija a deo koja proučava
mehanizme nastanka I razvoj bolesti je patogeneza. Proučavanje uzročnika bolesti I njihovih
osobina prvi je korak na kome se zasniva lečenje
Osnovni cilj patogeneze da utvrdi uzročno posledično vezu izmedju inicijalnih promena koje su
u organizmu izazvani etiološki faktori I sledstvenih strukturnih I funkcionalnih poremećaja. Kao I
povezanost I lokalnih I sistemskih promena. U zavisnosti od dužine trajanja I posledice dejstva
etiološkog faktora, mehanizam nastanka, razvoj I tok bolesti može biti različita. Ako je npr.
Etiološki faktor ameba ona direktno oštećuje sluznicu debelog creva, stvarajući ulceracije I
stimuliše sekreciju što se manifestuje diarejom. Morfološke promene kod amebne dizenterije
su ulceracije sluzokože debelog creva, funkcionalne promene su povećana sekrecija, subjektivni
simptomni bol, a objektivni simptom je dijareja. Ove promene traju sve dok je uzročnik u
organizmu. Primenom metronidazola ameba se eliminiše sluznica se regeneriše I tegobe
prestaju.
U drugom slučaju kod reumatske groznice etiološki faktor je sreptokok koji ne izaziva direktno
oštećenje miokarda nego pokreće proces u organizmu koji dovodi do oštećenja. Antigen je
determinant beta hemolitičkog sreptokoka se poklapaju sa antigenim determinantama
miokarda I tako zbog infekcije ždrela tokom normalnog imunog odgovora na bakterije stvaraju
se antitela koja oštećuju miokard.
Lokalni poremećaji mogu da izazovu nastanak veoma ozbiljnih sistemskih promena u
organizmu, primer su opekotine. Etiološki faktor je delovao lokalno I kratkotrajno I nastala
početna promena opekotina. Sa jedne strane destrukcijom tkiva oslobadjaju se raspadni
produkti proteina, a s druge strane organizam reaguje na povredu oslobadjanjem različitih
medijatora kao što su acetilholin, histamin, serotonin. Zbog poremećaja cirkulacije na mestu
povrede nakupljaju se otpadni produkti metabolizma, putem krvi se dopremaju do drugih ćelije
I tkiva na koji ispoljavaju štetno dejstvo, I ako se ne reaguje na vreme I ne ukloni iz cirkulacije
krajna posledica biće kolaps kardiovaskularnog sistema I funkcije bubrega. Sam etiološki faktor I
nastala početna promena tj. Opekotina nisu uzrok smrti, nego su uzrok faktori koji su
postepeno nastajali jedan iz drugog, to su patogenetski faktori.
Svaka bolest ima svoj početak, tok I završetak, osim mehanizama nastanka patogeneza
proučava I razvoj odnosno tok bolesti. Bolest se razvija preko nekoliko faza početnu, uvodnu,
fazu izražene bolesti, regresiju I fazu oporavka. U toku nekih bolesti kao što su akutni infektivne
bolesti ove faze su izražene.
Latentna faza je period od dejstva etiološkog faktora do pojave prvih simptoma. U tom periodu
organizam je zdrav može nastati od nekoliko sekundi do nekoliko godina. Latentni period za
infektivne bolesti naziva se inkubacioni period I predstavlja vreme potrebno da se
mikroorganizmi razmnože u organizmu domaćina u dovoljnom broju da bi izazvali oboljenje.
Ako su odbranbene snage organizma sposobne da spreče nastanak oštećenja, neće nastati
bolest, ali ako nisu latentna faza prelazi u prodromalnu fazu.
Prodromalna faza, je period nespecifičnih simptoma koji nagomeštavaju pojavu bolesti odnosno
pojavu prvih specifičnih simptoma bolesti. Prodromalni period traje od nekoliko sati do nekoliko
dana, karakterišu ga glavobolja, povišena temp., malaskalost, mučnina. Organizam pokušava da
eliminiše uzročnike bolesti , ako ne uspe bolest prelazi u manifestnu fazu.
Manifestna faza, sada se pojavljuju simptomi koji su karakteristični za odredjenu bolest I traje
do završetka bolesti. Kod akutnih oboljenja traje nekoliko dana a kod hroničnih nekoliko meseci
ili godina. Postoje periodi bez simptoma to je remisija bolesti, I periodi kada se simptomi
pojačavaju to je exacerbacija.
U fazi regresije bolesti smanjuju se intenzitet simptoma, trajanja ove faze razlikuju se od bolesti
do bolesti. Patološki procesi zamenjuju fiziološki, funkcija se vraća na normalu, a propalo tkivo
se zamenjuje novim.
Fazu u koju preuvladjaju procesi ozdravljenje je period rekonvalescencije, u toku nekoliko dana
do nekoliko nedelja nestaju svi simptomi, organizam je osetljiv na dejstvo različitih etioloških
faktora.